Momo Kapor

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Čet Jul 11, 2013 4:23 pm

First topic message reminder :

Rođen u Sarajevu 1937. godine, ostavio je posebnu zlatastu prašinu na ulicama Beograda nakon svoje smrti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kao trogodišnjak, izgubio je majku u bombardovanju Sarajeva: “Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama” – priseća se Momo. Stravičnu tragediju potiskivao je igrom: “To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom” – šalio se nakon mnogo godina.
Diplomirao je slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. U vreme diplomiranja  upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Venčali su se 1964. i iz ovog braka imaju dve devojčice Anu i Jelenu. O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: “Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri”.
Ova ljubav nije uzela primat niti je posebno zabeležena iz razloga što se sa Anom razvodi i iste godine njeno počasno mesto zauzima lepa stjuardesa i manekenka gospođica Ljiljana Todorović.
Sve počinje vrcavog letnjeg dana u Beogradu: “Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao: ‘Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom’.”
Momo nikada pisaću mašinu nije zamenio kompjuterom
Samo da napomenem, moliću, ovo je ženska strana priče, Momina, pak, izgleda nešto drugačije, dakle pisac se držao ovakvog scenaija: “Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon.”

Voleo ju je bezuslovno, dugo i meko, njihov brak je tekao, nekako, atipično, van šina putničkih vozova. Svaki dan obojen novim osećanjem, svako jutro početo sa “Dobro jutro ljubavi”. Ljiljana je volela da mu udovoljava, i on je zbog toga gledao u nju kao u boginju. “Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je: ‘Liki, kuda ćemo?’”
“Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?”
Iskreno sam retko sretala da čovek nakon toliko godina i dalje bude opijen licem svoje žene, Ljiljana mu je često pozirala, ali najinteresantnije je to da svaki lik žene na Mominim slikama podseća na nju. Imala je crte koje je voleo, koje su mu godile. Reklo bi se pravi muškarac, jak i nežan, neretko, Moma bi se spokojno šćućurio na poslednjem sedištu auta dok bi Ljiljana vozila i bio ponosan na svoju ženu.
Šarenolik kao prolećni dah, brak Kaporovih je pun anegdota, priseća se Ljiljana famozne Momine rečenice: “Jedna dama ne dodiruje kvaku, budi dama, učim te ceo život.” – jednom smo krenuli taksijem i rekla sam sebi da ću sada biti dama. Kad smo stigli, on je izašao, a ja sam ostala da sedim. Taksista me gleda i pita da li idem dalje, a ja mu kažem: “Ne, mene je muž naučio da jedna dama ne dodiruje kvaku!” Posle nekih sto metara Moma se vratio i počeo da se smeje. “Eto, vidiš, naučila sam da budem dama”, rekla sam mu.”

Ova ljubavna priča, biću slobodna da kažem, posebna i skoro jedina koja, uslovno rečeno, ima i pored smrti srećan kraj. Momo Kapor umire 2010. godine. Neizmerna ljubav i velika žrtva nastavljena je i nakon smrti. “Svoj život i ljubav podredila sam njemu, učinila sam sve da može da radi to što voli i što najbolje zna. Nisam bila ambiciozna žena, a svoj preostali život posvetiću sećanju na njega. Osnovala sam zadužbinu koja nosi njegovo pravo ime, Momčilo Kapor, u tradiciji srpskog naroda. Ustanovljene su književna i slikarska nagrada… Moja profesija je da volim Momu.” Ljiljana je izdala knjigu “Legenda Kapor”, gde je pedesetpet njegovih prijatelja pisalo o njemu, a na Adi je podignuta skulptura “Dafne” u njegovu čast.

“Poslednje što sam mu rekla bilo je: “Sunce moje, volim te! Stisni ruku ako me čuješ.” Dva dana pred smrt to je uradio, posle više ne. Poslednjeg dana u bolnici, Rada Đuričin bila je pored mene, poljubila sam ga, ali on više nije bio svestan. Nije patio.”


Poslednji put izmenio Mustra dana Sub Avg 02, 2014 9:06 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole


Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:09 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



PROVINCIJALKA


Stigla si u Beograd olupanim autobusom »Auto-transa«, izgužvana, sa mirisom selјačke krdže u kosi. Neka žena je plakala, druga dojila svoju bebu. Neko je vukao veliki pogrebni venac.
Probdela si tu noć u hotelu »Pošta«. Na licu ti se sve do jutra gasila i palila reklama za pivo.
Za tri meseca promenila si sedam kreveta.
U tuđim kupatilima hvatala se plesan po umivaonicima. Nečija kosa u tvom češlјu.
Dama u rastvorenoj čipkanoj halјini predložila ti je da spavate zajedno. Nјeno plišano gnezdo bilo je tako toplo, ali ti si promucala da ćeš još videti, da ćeš se javiti, i pobegla si glavom bez obzira niz stepenice. Do kapije te je otpratio njen histerični smeh.
Druga gazdarica je tražila da joj budeš služavka.
U trećoj kući, napade te po noći gazdin sin — manijak. Vrištala si.
Otkazali ti sledećeg jutra.
Neka starica je zahtevala da je neguješ sve do smrti, i poturala ti na potpis gusto kucanu stranicu hartije. Žalila se da joj neko po tepihu prosipa žilete i da snaje pokušavaju da je otruju.
Vrata su bila bez klјučeva, pa si preko noći prislanjala uz njih stolicu, a na stolici — svoj kofer, sve što poseduješ na ovom svetu — naivna odbrana protiv zlih lјudi i žena koji žele da te uzmu, da te pokore, unište, unize i oplјačkaju.
Nisi znala da se ovaj grad hrani svežim mladim mesom? Ne poseduješ ništa sem divnog lakog koraka na dugim nogama, cvete provincijskog korza, a opet svi nešto traže od tebe.
Razgledala si svoje mlado telo u pari Javnog kupatila što zaudara na lizol. Još od letos je tamno. Dve bele trake na grudima i preko kukova pokazuju oblik tvog lanjskog kostima. Gde su oni srećni dani i ona plitka reka na čijoj ste se obali smejali kao šašavi?
Budiš se u nečijoj ohlađenoj sobi u tuđem krevetu za izdavanje, u kome je možda neko umro. Voda u čaši zaleđena! Tvoja halјina prebačena preko
stolice vlažna. Pukla ti je žica na poslednjoj čarapi i otpao blokej sa desne cipele.
Šta tražiš ovde, gde nikoga ne poznaješ? Hej, šta je to s tobom?
Znam, privuklo te svetlo Terazija, provincijska leptirice. Provincija — to je za tebe, pre svega, loše osvetlјenje. Gole sijalice od dvadeset i pet sveća što poput samoubice vise sa tavanice na tužnom gajtanu bez štitnika, osvetlјavajući jedva same sebe i pukotine na zidu – dotrajao nameštaj koji pod ovim žmirkavim, štedlјivim svetlom izgleda još bednije. I lica pod tim svetlom kao da ostare pre vremena; oči gube sjaj, a kosa postaje pepelјasto siva. To svetlo, pod kojim si odrasla kao neki iznenađujuće lep cvet, pretvaralo je sve u čamotinju.
Ali već prve beogradske nedelјe uverila si se da je provincija neuništiva i da je od nje nemoguće pobeći. Pratila te je poput loše sreće. Iza fasada trgova upoznala si sumorne dvorišne zgrade i sobe koje gledaju na tamni ponor što ga zovu »svetlarnikom«. Opet te je sačekalo ono isto osvetlјenje od dvadeset i pet sveća, pa si sa čežnjom mislila na svoju udobnu kuću koja liči na razgaženu papuču, na drage uglove i prašnjavi abažur sa resama, na podgrejana jela svoje majke i osušeni ivanjski venac iznad vrata. Na svog psa Džonija. Pokrivena do grla zimskim kaputom preko ćebeta, sanjala si kako ponovo toneš u bezbednost rodne palanke.
Vratila bi se tamo prvim jutarnjim vozom i isplakala u majčinoj kecelјi na cvetiće (kao da već osećaš pod obrazom pouzdanu tvrdoću njenog novčanika u malom džepu i svežanj klјučeva, hladno zlato burme na ruci koja te rasejano miluje po obrazu), ali, ponosna si ti, izdržaćeš, nikada nećeš priznati da si poražena, pa nastavlјaš da se boriš sama protiv svih, i gutaš suze.
Hej, šta je to s tobom, mala?
Oh, imaš ti u Beogradu i rođake, ali osećaš da te ocvale tetke mrze i da se plaše za svoje muževe kad prekrstiš noge, kad ti se zabele zubi ili kad se malo zaboraviš pa se nasmeješ — dvoiposobni kavezi odjekuju.
Gledaš popodnevni program: dva boksera namrtvo prebijaju nedelјu, a ona muklo ječi pod njihovim udarcima, baš kao kožna vreća za trening. Osećaš potilјkom kako te halaplјivo svlači daleki rođak, uništen čovek u pidžami, i kako se grize njegova žena gledajući sebe od pre dvadeset godina, i kako te guta očima bubulјičavi brat od tetke tek zašao u pubertet. Pojavlјivaćeš mu se u snovima, gola ispod prozirne spavaćice. Daviš se zadahom sarme i rečenicom da je »sarma trećeg dana najbolјa!« Je li to ono
što si htela?
Šta je to s tobom, mala?
Pa ipak, mada ga još nisi srela, osećaš da negde postoji neki drugi život, koji se neprestano krije od tebe: ponekad ga ugledaš kako izlazi iz kola i zamiče u neki prolaz — mutni nagoveštaji — ponekad te gotovo očešu devojke u krznu, lјubazni, elegatni mladići ugašenih pogleda, lenji i blazirani
poznate zverke što na svojim licima trpelјivo nose obožavajuće poglede prolaznika— pratiš ih, trčiš za njima, ali nikada ih ne stigneš, uvek se negde izgube, uvek mala moja.
Otišla si na Radnički univerzitet da čuješ slavnog pesnika, čije su ti stihove šaputali dečaci na uvo i zapisivali u spomenar na roze hartiji. Bila si uzbuđena i srećna, ali taj čovek je imao nemoguće šušketav glasić dok je mrcvario one svoje divne pesme (trebalo bi mu zakonom zabraniti da ih sam recituje), a posle je na udžbeniku književnosti, čije si mu korice podmetnula da se potpiše, nažvrlјao svoj broj telefona. Stomak ti je jurnuo prema grlu dok si gledala njegov beli kažiprst sa zlatnim prstenom oko crnog kamena — mrziš li išta više od tog crnog kamena u zlatu? Mrziš – monogram na tom kamenu, a on ga je imao!
Ogrćeš se zimskim kaputom sa lažnim pelcom, koji je, ne tako davno, bio najelegantniji u tvojoj ulici — sada je. to i sama vidiš, bedna krpa, čak i ovde, u ovoj poslastičarnici, po čijem se betonu topi prlјavi sneg sa cipela. Jedeš žito sa šlagom u Sremskoj, a sa drugih stolova te proždiru očima i pitaju:
»Mogu li malo u društvo?« Hej, šta je to s tobom, mala?
Jedanput si otišla u Glavnu poštu, Takovska 2 — nisi izdržala, znala si dobro da nećeš izdržati, dala si njegov broj telefona i ušla u kabinu koja je mirisala na poraz. Skloplјenih očiju osluškivala si zvonjavu telefona tamo na glavnoj ulici tvog malog mesta sa jednom glavnom ulicom — soba na prvom spratu, dobro poznati raspored: knjige, lampa, zidni sat i izbledeli kauč na kome ti se prvi put dogodilo ono, a onda si čula njegov otegnuti glas:
Halooo? — vikao je. — Halooo? Ko je to, boga mu? Međugradska? Okačila si slušalicu o klin i izišla da platiš taj trenutak slabosti.
Šta, već ste gotovi? — upitala je velegradska žena za pultom, svojim nedostižnim akcentom.
Već sam gotova... — kazala si. — Već sam gotova!
Platila si tri minuta, mada nisi izustila ni reč, i otišla na fakultet, a po auli su ječali mladi srećni glasovi. Glasovi, glasovi. Mirisalo je na sneg i raspust.
Vratila si se i ti kući i zatekla kuhinju zapušeniju nego ikad ranije.
Čudno, kao da su se smanjile ulice i kuće. Kao da niko ne čisti trotoare? Videla si svoje već udate drugarice sa stomacima do zuba. Pitali su te kako se provodiš u Beogradu. — Sjajno! — slagala si. Sjajno se provodiš i nikada se ni mrtva ne bi vratila ovamo!
One će ti verovati.
»Smršala si... Prolepšala se!«
Zavidiš im, ali znaš: nema više povratka, nema, nema, a onaj dan kada će te otpisani autobus čekati na trgu neodgodiv je, sve bliži i bliži.
Šta je to s tobom, mala?
Plašićeš se toga kao kuge, ali tražićeš sama đavola videćeš i onog kome si u novembru telefonirala bez reči. »Šta, zar je moguće da zbog njega?« — mislićeš, gledajući tog smešnog zavodnika zbog kojeg si kao slučajno špartala ispred hotela »Evrope«, svakog dana od deset do dva, želeći da mu pokažeš kako si najzad ozdravila, kako si slobodna i kako ti više ništa ne znači. Ama baš ništa! Lanjski sneg. Ima prekratke nogavice, a ispod njih prugaste čarape. Vodnjikave oči za koje si oduvek verovala da su plave. Zbuniće se kada te ugleda i jedno vreme će te oslovlјavati sa vi, a onda će pokušati da te odvede na prvi sprat u onu sobu, ali ti ćeš odjedanput prsnuti u ludački smeh, oh, bože, umrećeš od smeha i od tuge što si bila onoliko blesava! Uvredićeš ga smrtno, i njega i ostale i još neke druge, palićeš jedan za drugim sve mostove iza sebe, ni sama ne znajući zbog čega to činiš, i više nikada nećeš pripadati ni tamo ni ovamo, nigde...
Hej, šta je to s tobom, mala?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:09 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




NAJBOLjE GODINE


Sa petnaest, lagao je devojčice da mu je sedamnaest. Neke su poverovale, neke nisu. U osamnaestoj, počeo je da pije i da puši ne bi li izgledao stariji. Osećajnije devojke, naime, ludovale su u to vreme za preplanulim, razočaranim četrdesetogodišnjacima. Želeo je da bude razočaran, ali nije imao u šta. Sa dvadeset, mislio je da nikad neće dočekati duboku starost od trideset godina, ali tridesete ipak stigoše. Neko reče da su to najbolјe godine, i on im se prepusti. Nisu bile najbolјe, ali su bile prijatne. Četrdesete su još daleko. Imao je osećanje da su najbolјe stvari tek pred njim. Kada je stigao tamo, nisu bile. I tako, proslavio je četrdeset i prvi rođendan, a lagao je da mu je trideset devet. Neke su devojke poverovale, neke nisu...
Svi kojima se divio, umrli su mladi. Džems Din (23), Ljermontov (27), Merlin Monro (ZZ), Modilјani (32), Šopen i Jesenjin otišli su sa trideset... A on je i dalјe živeo i proslavio četrdeset i peti rođendan, istina, bez torte i sveća. Iz dva razloga: zato što torta goji i što u njegovim sirotim pušačkim plućima već odavno nema toliko svežeg vazduha da se odjedanput pogasi četrdeset i pet sveća. Neko mu reče da su to najbolјe godine.
Najbolјe — za šta? Za lukavost?
Jer, nema lukavijeg stvora od sredovečnog muškarca. On se već odavno pomirio sa činjenicom da nije više čudo od deteta. Zna da neće osvojiti svet. Aleksandar Makedonski umro je sa trideset, a car Dušan sa trideset i tri. Teši se tim da nije sve ni u osvajanju. Uostalom, ostaje još i osvajanje nekih lepotica, što takođe nije beznačajan cilј!
Sredovečni muškarac više ne veruje ni u to da će mu izrasti treći zubi. Pristao je na delimičnu protezu i često se teši da čak i holivudski glumci imaju lažne zube.
Više ne veruje u čudotvorne losione i preparate protiv opadanja kose, pa pojavlјivanje zalizaka prima sa filozofskim mirom.
Odavno su prošla vremena kada je skakao na glavu i plivao leptir-stilom da zadivi neku devojku. Sada ulazi pažlјivije u vodu i uglavnom pluta po površini, bez nepotrebnih naglih pokreta. U tim časovima njegova
opuštenost podseća na davlјenika.
Sve ređe ostaje u kafani posle ponoći. Onda je tri dana neupotreblјiv i ne može da dođe sebi. Uglavnom, sredovečni muškarac je u svojoj fotelјi tačno u pola osam, kada počinje televizijski dnevnik.
Na roditelјskom sastanku ne zagleda svoje vršnjakinje u klupama, već znatno mlađu nastavnicu.
Sve ređe ide bez sakoa, pravdajući se pred sobom da nema gde da smesti vozačku dozvolu, klјučeve, novčanik, maramicu, lekove, cigarete, pera i upalјač. Nekada mu sve to nije bilo potrebno, pa je išao sa rukama u praznim džepovima.
Na proslavi godišnjice mature, čini mu se da su svi strašno ostarili, sem njega. Na časnu reč, kaže, nisam nikoga mogao da prepoznam! Ovo mi je poslednji put da sam bio tamo!
Sve češće upotreblјava onaj leš od rečenice da »čovek nije star koliko ima godina, već onoliko koliko se oseća starim...«
Najzad, sredovečni muškarac je pristao da poveruje da su njegove godine najbolјe godine i srče ih na slamku, da duže traju. Društvo u kome se kreće i živi smatra našeg sredovečnog heroja čovekom na svom mestu. Za sve. on je ozbilјan i pouzdan, neko ko stoji sa obe noge na zemlјi!
Nјegovo društvo ne veruje mnogo onima što lete (sem ako nisu piloti ili priznati umetnici). Niko i ne sanja da je naš sredovečni muškarac duboko ispod sivog poslovnog oklopa sve vreme krio jednog dečaka — sanjalicu, i da ga taj dečak sve češće budi noću, izvlači iz bračne postelјe i bosonogog vodi za ruku u kuhinju, gde satima sedi i puši, gledajući sa zebnjom kako je uhvaćen u kavez koji je sam sebi stvorio.
Otkud ja ovde? Je li ona žena što spava — ona ista devojka zbog koje sam odeven skakao sa železničkog mosta u reku? Koliko mi još ostaje da živim? Ako sam u srednjim godinama, to znači da sam bolјu polovinu već potrošio, a da nisam ni primetio da je bila bolјa od ove što mi je preostala? Ako je, opet, ono bila bolјa polovina, kakva li je tek ova koju živim? Hoće li ovako biti sve do kraja? Šta će se promeniti? Šta mi ostaje još da čekam? Jednu sobu više? Dva službenika više? Dvoja vrata više na automobilu? Kuda sve to vodi?
Šta radiš budan u ovo doba noći? — pita u prolazu prema kupatilu žena sredovečnog muškarca. Dok je gleda u spavaćici, liči mu na ostarelu Ofeliju. Kako da joj objasni šta radi bosonog, u pidžami, sa cigaretom u izgorenim usnama. Neće shvatiti. Ne vredi.
To se uvek događa na različite načine, ali našem sredovečnom muškarcu
dogodilo se ovako: jednoga dana, kada nije znao kud pre da se okrene od posla u kancelariji, neki prijatelј mu je poslao jednu devojku da moli za zaposlenje. »Samo mi je još ona danas trebala!« pomislio je, pre no što je ušla i stidlјivo sela na ivicu fotelјe. Ispitujući je ravnodušno, saznao je da nije iz ovog grada, da je završila fakultet i da nigde ne može da se zaposli, da stanuje kod svoje drugarice i da je spremna da radi bilo šta. Tako je sreo devojku za čiju vrstu je već odavno držao da je izumrla. Okružen sigurnim sredovečnim ženama koje znaju šta hoće i koje to uvek dobijaju, kao da je zakoračio u neki iščezli svet nevinosti bez zaštite. Osetio se sigurnim i moćnim dok joj je objašnjavao da su lјudi gadovi i da će svi pokušati da je iskoriste, praveći se da žele da joj pomognu. Prosto je osećao potrebu da je provede kroz neprijatelјsku teritoriju, gde je vrebaju sve moguće opasnosti. Pa to je prirodno, pravdao se pred sobom, mogla bi da mi bude kći!
Ostavio je sve poslove toga dana i odveo je na ručak u jedan veoma
poznat restoran, uživajući u svom malom, neodgovornom bekstvu.
Kao da smo pobegli iz škole, zar ne? – kazao je, osećajući pod prstima mlada, uzdrhtala leđa.
Trebalo bi napisati esej o gladnim prstima sredovečnih muškaraca, koji potpuno nepotrebno pridržavaju leđa svojih mladih prijatelјica, da bi nešto kasnije napali koleno. Naš heroj je bio izvanredno vešt vodič kroz jelovnik i kartu vina. Došao je da sluša njene nevolјe, a ispostavilo se da je ispričao sve o sebi. Slušala ga je pažlјivo. Oh, kako sredovečni muškarci vole da ih slušaju!
Evo, dakle, jednog čoveka koji ima sve, i jedne devojke koja nema ništa. Nije ni primetio da se već pri kraju predjela zalјubio u svoju gošću. Ona je primetila da se malo nacvrcao. Možda bi mogao da popije kafu u njenoj maloj studentskoj sobici? Može, ako njena drugarica nije tamo. Nije bila. Pre no što je provrila voda, on je klјučao od lјubavi.
Čekaj, a kafa? – rekla je devojka koja nije nosila grudnjak.
Posle ...
Posle čega?
Posle ovoga...
Probudio se oko pola sedam uveče i u prvi mah nije znao gde se nalazi. Nije mu odavno bilo toliko lepo da posle lјubavi potone u san, u ništa, da potpuno izgubi predstavu o vremenu. Nije stigao ni da se tušira, a kamoli da popuši obaveznu cigaretu. To je, dakle, to! Pomislio je da se na neki volšeban način vratio u mladost, u svoju studentsku sobu. Samo su posteri bili drugačiji.
Sredovečni muškarac posmatra u sumraku mlado telo što leži pokraj njega. Pogled mu lagano putuje niz slalom kičme, sve do vretenastih nogu bez trunke sala. Prvi put u životu ne smetaju mu izgrizeni nokti nervozne učenice. Savršena je dok spava poput deteta, ležeći potrbuške pokraj njega, puna poverenja, mada ga je tek srela. Devojka se okreće u snu. Vidi njene trepavice koje senči san. Nјene nozdrve podrhtavaju kao u mlade, skupocene zveri. Vidi još i oznojeno pramenje iza uha. Dirlјiva je tako, bez ičega na sebi, bez ičega u rukama, u životu, gde su lukavi i snažni zgrabili sve što je moglo da se zgrabi. Živi u jednim jedinim farmerkama »levis« i u jednoj jeftinoj indijskoj bluzi. Usta su mu gorka, od čežnje i cigareta.
Hej, imaš li nešto slatko?
Hoćeš li žvaku?
Devojka ga uči da napravi balon. Kada mu balon prsne, smešan je sa gumenim padobranom preko usta.
Sredovečni muškarac vraća se kući sa svojom lepom tajnom. Posle slatkog ćutanja i kratkih. maznih rečenica, čini mu se da više ne može da izdrži razgovor o servisu za kola. Devojka mu postaje neophodna kao droga. Kada nije sa njom, kao da uopšte ne živi. Nastavlјaju da se skrivaju.
Upoređuju svoje generacije. Ona mu otkriva da je pun lјubavi, a da to uopšte nije znao... Prija joj, kaže, da se brine o njoj. Nije navikla da joj pridržavaju stolicu, otvaraju vrata kola, pripalјuju cigaretu... Nјeni vršnjaci se stide da budu pažlјivi.
Opet! O, bože, kako uvek primetiš kad hoću da zapalim cigaretu? Nije joj našao posao, ali joj je našao muža.
Tek kad dođe do razvoda, sredovečni muškarac saznaje s kim je živeo sve ove godine. Nјegova rođena žena, od koje je očekivao ne razumevanje, ali makar evropsko ponašanje, pretvara se preko noći u advokata, sudiju, dželata i privatnog detektiva. Pronalazi njegovu devojku i vodi je na kafu. Govori joj da je njen muž star, bolestan, neodgovoran i da će propasti ako je napusti. Ona ga je, kaže, stvorila. Nјegova žena razume njegovu devojku; ali to je za nju samo prolazna avantura! Pa on je, kaže, dvostruko stariji od vas!
Za ime boga, kažite bar nešto!
Devojka žvaće gumu. Iz njenih lepih, ružičastih usana širi se balon, koji prsne sa praskom.
Žena sredovečnog muškarca sada kreće u krstaški pohod. Spala je dugogodišnja šminka — sada se gledaju oči u oči, u otvorenoj borbi za sve, za svaki komad nameštaja, za svako dete, za svaki kvadratni metar stana.
Ona hoće da me uništi! — žali se sredovečni muškarac svojoj devojci.
Šta da radim?
Devojka leži i žvaće gumu
— Za ime boga, kaži bar nešto!
Iz njenih lepih, ružičastih usana širi se balon, koji prsne sa praskom.
Sredovečni muškarac izlazi iz svog sređenog doma, samo sa jednim koferom. To je, dakle, sve što je zaradio za četrdeset pet godina! Pošto je nedelјu dana stanovao u hotelu, iznajmio je garsonjeru u novom naselјu. U sobi nema ničega. Doručkuje mlaku koka-kolu, ruča viršle, večera sendvič posle disko-kluba, gde pokušava da igra, ličeći pri tom na dresiranog medveda.
Oni dosadni prijatelјi, koji mu sada pomalo nedostaju, svi su ga napustili. Odvukle su ih njihove supruge da se ne bi zarazili lošim primerom njihovog druga. Ponekad se dogodi da u prepunoj gradskoj kafani sedi sam sa svojom devojkom, a da niko ne sme da mu priđe. Ceo grad stao je na stranu njegove žene. Ne praštaju mu to što spava sa lepoticom, dok oni i dalјe moraju da obavlјaju bračne dužnosti. Zavide mu i plaše ga se. Pokazuje devojci neka draga mesta koja mu mnogo znače. Prolazi sa njom još jedanput nekim tajnim stazama svoga života, čudeći se koliko to stvorenje ne zna ništa! On, koji se užasavao robnih kuća u inostranstvu, sada je poslušni i strplјivi vodič, prevodilac, finansijer.. Ona, siromašna devojka, pretvarala se u mladu damu koja s lakoćom preskače vekove. Najgore mu je bilo one noći u Veneciji kada ga je naterala da bosi trče po kiši. Prehladio se. Još gore, kada mu je slupala kola — poslednju stvar koja mu je još preostala iz starog života. Najgore — onog dana na plaži kada je otplivala sa nekim nepoznatim muškarcem (navodno, trkali su se) i vratila se tek posle podne, sa čudnim izrazom očiju.
— Opet! — reče s gađenjem jednog dana. — Zar uvek moraš da mi pališ
cigaretu? To me tako nervira!
Ipak, smršao je, prolepšao se. Dobro mu stoje mladalačke košulјe i farmerke. Počeo je da boji kosu.
Ni njegova bivša žena ne izgleda loše. Kažu da ima nekoga. Ponekad se viđaju da se dogovore oko otplate kredita. Nikome ne otkriva da mu leva ruka pokatkad trne i da često izgubi dah.
Jednog jutra, sredovečni begunac se ponovo budi u svojoj staroj bračnoj postelјi. Doručak je na stolu. Na uobičajenom mestu leže rastvorene novine. Seda kosa uveliko probija kroz tamnu boju. Opet se ugojio i nosi svoja stara odela. Niko ne spominje onu devojku koja je otišla ko zna kud? Svi to smatraju napadom ludila, koji može svakome da se dogodi.
Ponovo odlazi na rođendane, na uglјenisani roštilј; petkom na preferans. Oni koji dobiju partiju, stavlјaju zarađeni novac u zajedničku kutiju od stare bombonjere. Kada se kutija napuni, odlaze na večeru u hotel »Jugoslaviju«, gde se pričaju stare šale i prepričavaju smešni događaji sa letovanja.
Sredovečna žena se već odavno pretvorila u sredovečnu bolničarku, a sredovečni muškarac više ne trči bos po kiši. Ostario je preko noći. Sve češće zaspi u fotelјi dok gleda dnevnik.
Niko ne spominje devojku, a ona je stalno tu, u balonu od žvakaće gume na nečijim ružičastim usnama, u farmerkama koje se penju u autobus broj 53 — u svakoj flaši koka-kole, u dimu koji izleti iz grlića kada se koka-kola otvori...
Već odavno je prestao da puši, ali još nosi zlatni »danhilov« upalјač kojim svima pali cigarete.
Ponekad, kad zazvoni telefon, sredovečni muškarac podiže slušalicu, ali se niko ne javlјa. Neko ćuti s druge strane žice.
Ćuti, ćuti, a onda se veza prekine.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:10 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




GLUMICA


Sledeći!
Ušla je u sumornu učionicu koja je zaudarala na neuspeh što su ga pretrpeli oni pre nje, gledajući pravo u oči komisiji za prijemni — petorici već izmoždenih profesora. Oni su tog trenutka držali u rukama klјučeve pozorišne umetnosti, slave i bogatstva.
Jeste li već igrali negde?
Nisam.
Koliko imate godina?
Dvadeset i sedam...
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini učionice, posmatrajući vrhove već dotrajalih mokasina, i osećala kako je sažalјivo gledaju. Nije imala nikakvih šansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorišne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuće i čoveka koji se šetkao paleći ko zna koju cigaretu.
Jeste li već nešto studirali?
Zašto?
Nisam imala uslova...
Jedan član komisije je kunjao, drugi je nešto zapisivao, treći zurio u prazno; ostala dvojica su je gledala sa očiglednom dosadom. Već treći dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obožavaoci. Prvog dana još im je i bilo žao tih mladića i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumačkog zanosa i ničim potvrđene lјubavi prema pozorištu, ali od jutros su već duboko zaronili u otupelost. Na usnama osećaju posledice popušenih cigareta, a u dnu stomaka talog kofeina. Uostalom, šta se tu može? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata, a glumačka klasa može da primi samo sedamnaest novih studenata.
Pa, šta ste nam lepo spremili? — pita umorno predsednik.
Monolog Julije... — rekla je tiho gutajući knedlu.
Je li neko udarao recke? — upita predsednik.
Trideset i šesta Julija... — odgovara riđa kozja bradica. — Dvadeset i
jedna Ofelija! Petnaest poena prednosti za Julije!
Molim? — upita mlada žena.
Ništa, ništa … kaže predsednik. — Samo vi počnite! Izvolite...
... Ne kuni mi se. Ma koliko da se Radujem Tebi, ne veseli me Noćašnji ovaj dogovor: i odveć Nagao je on, brz, nepromišlјen:
I odveć nalik munji koja zgasne Pre no što rečeš: seva...
Prenuli su se iz popodnevnog dremeža.
O gle čuda! Pet olinjalih, ustajalih intelektualaca pretvoriše se pred ovom ne više tako mladom ženom u pet Romea: suziše im se strukovi i iščeze nekud kiselina u trbuhu i ova učionica plesnivih zidova, a neko slatko-gorko očajanje od lepote ispuni im grlo suzama i srećom.
Mili moj, laku ti noć! Do našeg ponovnog Susreta ovaj pupolј lјubavi
Razviće možda zreli leta dah U divan cvet...
Svaka nova izgovorena reč pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utučenu mladu ženu u jeftinoj halјini u bestelesni prizor savršene sreće, senčila joj sanjivošću mačkaste zenice, činila kosu teškom poput zlatnog slapa, pretvarala je u znak za davno izgublјenu, pa nanovo pronađenu lјubav iz prelaznih dana mladosti, pa im se blaziranost topila kap po kap, a strah da će ovaj čudesni monolog uskoro prestati ispunjavao ih neizrecivom tugom.
O laku, laku noć!
Nek mir i spokoj steku se u tebi Onakvi kakve nosim ja u sebi...
Iza poslednje reči ostade tišina u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorišnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvaženih profesora koji su zevali na najčuvenijim Šekspirovim predstavama u Stratfordu, podigoše ruke i nešto čudno, nešto potpuno neobjašnjivo naredi njihovim dlanovima da tapšu.
Bravo! — uzviknu predsednik. — Vi ste rođena glumica! Zaista, izuzetno...
Znate, ovako šta se ovde retko dešava... — objasni kozja bradica.
Jesam li primlјena? — upita mlada žena.
Da li ste primlјeni? — reče predsednik pružajući joj ruke.
Mogu li da dobijem potvrdu da sam primlјena?
Potvrdu? Šta će vam potvrda? Već sutra ćete se upisati i dobiti indeks!
Ja bih ipak više volela potvrdu... — bila je uporna. Naravno, ako je moguće...
Napisali su joj potvrdu.
Recite — upita predsednik — šta će vam, kog đavola, to parče hartije?
Znate — kazala je na izlazu iz učionice. – Ja. u stvari, uopšte ne želim da postanem glumica!
Pogledali su je zapanjeno.
Imam dve kćeri i muža i ... pa dobro, recimo, srećan brak! Uopšte nisam ambiciozna,
znate. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mlađem.
Ali šta će vam, onda potvrda? — promuca kozja bradica.
Vidite, mada je to srećan brak, ponekad dolazi do svađa. To je normalno u svakom braku, je l' da? I onda... Pa, ja često, znate izgubim živce i počnem da vičem da bih postala glumica ili nešto slično! I onda moj muž počinje da se smeje kao lud: »Ti da postaneš glumica? Ti? Ma nemoj, molim te!« E, pa, sada najzad imam potvrdu da bih mogla! I pokazaću mu je u takvim prilikama, da znate da hoću!
Šteta, velika šteta... — kazao je predsednik. — Ali, ako se predomislite...
Neću se predomisliti — reče izlazeći.
Gde si toliko dugo? — upita je čovek ispred robne kuće.
Lekar je imao dva pacijenta pre mene — kazala je. Rekao je da ćemo dobiti bebu… — nasmešila se na onaj svoj sanjivi način.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:10 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




INKOGNITO


Žan Žik i ne primeti kako mu u Parizu prohuja osamnaest godina otkako nije bio u domovini. Roditelјi u jednom zabitom južnom selu behu mu već odavno pomrli, a zavičaj izbledeo kao metafora. Usijani kamen pod stopalima, zujanje muva, dosada i prašnjavi oblak usred koga tutnji stado ovaca — to je bilo sve čega se mutno sećao. U Beogradu, gde je započeo da studira kostimografiju (izbačen sa Akademije posle prve godine), ionako nije imao nikoga. Gde mu je, u stvari, bila kuća? Kome je pripadao? Izgubio je čak i svoje prezime, pošto su Francuzi teško izgovarali Janjić. Janjich! Od Jan-jich, postao je tako Žan Žik. Bien! Setio bi se svoga porekla s vremena na vreme, kada bi u »Espresu« ili »Pari maču« čitao članke o sebi.
»Genijalni Balkanac oblači Francuskinje!« Ili: »Kako je mali krojač postao modni car!«
Sve je počelo tako što 1959. Žan Žik opet nije imao gde da stanuje. Kad čovek nema stana u Beogradu ili Parizu, mislio je, onda je mnogo bolјe da ga nema u Parizu.
Otputovao je bez prtlјaga. Nјegov kofer sa svim što je posedovao na svetu ostao je zaplenjen kod stanodavca u Generala Ždanova 52. Istina, košulјe su se već sigurno ubuđale, a knjige — bile su uglavnom pozajmlјene; kome je do knjiga? Ali, opet! Bilo je tamo nekoliko dragih fotografija, koje više nikada neće moći da budu snimlјene. Nјegova slika sa šestim tri razredom, gde svi dečaci gledaju prema fotografu, u školskom dvorištu — samo on pilјi u nebo, praveći se orginalan. Fotografija izvesne Vane, neka njena pisma. Nije važno. Kofer je ostao zaplenjen zbog neplaćene stanarine.
Uopšte, pre odlaska u Pariz Žan Žik je bio mnogima dužan. Ali više nego bilo kome, on je dugovao Beogradu, bez koga ne bi postao ono što jeste: čovek čijeg se imena već pribojavaju Karden i Kurež. U tom gradu njemu su se dogodile najvažnije stvari, upravo one zbog kojih naoko povučen, tih mladić i odluči da se sveti i postigne nešto u životu. U Beogradu je, naime, nacrtao svoje prve kostime za »San letnje noći«, koji su mu u Narodnom pozorištu glatko odbijeni kao potpuno neupotreblјivi. U tom gradu je godinama sa zavišću gledao mladiće i devojke kako šetaju nedelјom pre
podne po Terazijama, čeznući da i sam jedanput bude elegantan. Stvorio je dvesta smelih nacrta za neku imaginarnu prolećnu kolekciju, kojoj su se od srca smejali u svakoj fabrici konfekcije gde bi ponudio svoje usluge. Ti isti lјudi, deset godina kasnije, plaćali su skupo Francuzima da ih smeju kopirati, ili su ih, jednostavno, krali, menjajući samo po koji nevažan detalј. U Beogradu mu je Vana kazala jednom zauvek neopozivo ne i udala se preko noći za prvog koji joj je ponudio brak.
Rečju, Beograd mu je dao sve što može da posluži kao pogonsko gorivo za let izvan orbite kroz slobodni prostor u svet. Taj grad mu je otvoreno stavio do znanja da nikome nije potreban; poklonio mu je energiju očajnika koji više nema šta da izgubi. Umetnike ne uništava beda; pre bi se moglo reći da je za njih smrtonosna udobnost. Zar bi doterao dovde dokle je stigao da mu je u Beogradu išlo kako treba? Gde su danas oni elegantni momci sa Terazija? Sigurno su već odavno ugojeni i pomireni sa prosečnošću. A Žan Žik, još vitak — sama kost i koža impregnirana dimom večitog »goluaza« u zubima — vlasnik je trećeg modnog studija po veličini u Parizu. Stvorio ga je sam, bez ičije pomoći, radeći noćima i godinama, najpre kao mali, nepoznati krojač u Diorovoj radionici, a kasnije kao asistent Iv Sen Lorana. Danas Žan Žik odlučuje šta će sutra nositi Pariz, a prekosutra i čitav svet! Stvarno si zaslužio svoj odmor, Žan Žik!
Dok je boing 707 Er Fransa kružio nad Beogradom, čekajući dozvolu za
sletanje, Žan Žik je kroz prozor gledao riđa proletnja prostranstva; razlivenu Savu i Dunav, vrhove drveća što su virili iz vode iznad potoplјenih ada... Kako uzbudlјiv predeo! U jednom trenutku srce mu snažnije zakuca kad ugleda iskošenu Kalemegdansku tvrđavu. Evo Beograda! Tu, iznad ušća, pobijen je prvi slovenski kolac i prikuplјeno razbacano kamenje rimskog utvrđenja. Singidunum. Sin-gi-du-num. Sing. In. Dum. Dum. Dum. Otkada ne sanjam na maternjem jeziku?
Na šta to ličiš? — pita carinik Žan Žika, upoređujući ga sa znatno mlađom fotografijom u pasošu.
Kako to mislite? — bile su posle toliko godina njegove prve reči na srpskom.
Odeven je u svoje legendarne, poslovično izbledele pantalone od rebrastog somota i američku vojnu vetrovku iz Vijetnama, čiji je levi rukav izbušen mecima. Dobio ju je na poklon od kolege, američkog kreatora, Džona Fijendake iz Bostona. Proseda kosa pada mu valovito na ramena. Mada je sam stvarao, prezirao je modu i da se lepo oblači. Tako je uspeo da liči na ostarelog hipika — neku vrstu modnog proroka. Godinama je brižlјivo
negovao smišlјenu pohabanost iz dekorativnih razloga. Zar se ovde, u Beogradu, lјudi još cene po glupim »teget« odelima i kravatama? Bože, na to je potpuno zaboravio!
—Dođi ovamo! naredi mu carinik, gromada od čoveka.
—Dođi da te malo pretresem . . .Takvi kao ti sigurno nose drogu!
Šta mi je sve ovo trebalo, misli Žan Žik, dok ga carinik odvodi u neku sobu mutnih, staklenih zidova. Nisam smeo da se prepuštam nostalgiji! Uleteh u klopku! Ko li je samo napisao onu priču »domovino, ti si kao zdravlјe«? Baš bih voleo da mu kažem reč-dve!
—Svuci vindjaku! — naređuje carinik.
Svukao je vetrovku i tada ga krupni čovek iznenada steže čeličnim mišicama na svoja široka prsa. Osetio je na licu oštrinu njegove brade.
I tako, ne poznaješ više Žiku? — viknu. — Pofrancuzio se, je li? A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu »14. decembar«, to ništa, a? A što te Žika lečio od upale pluća, to si zaboravio? I sad se ne sećaš starog Žila!
Pili su viski u carinskoj sobi.
Pa, vidim, brate, da ti tamo nije išlo bogzna kako... razgledao ga je stari drugar sa zaštitničkom nežnoću. — Imaš pravo što se vraćaš! Naći će tebi Žika neki poslić...
Dobro. Nije ni očekivao da će već carinici na aerodromu znati za njegovu francusku slavu, ali zar ovde ipak nisu čuli da je odevao prvu damu Francuske u Jelisejskoj palati i da je Veruška sekla vene kada ju je napustio?
Dobro, reci ti Žiki čime se tamo, u stvari, baviš? – pita ga stari drug i sipa novu turu pića.
Nas dvojica — kaže Žan Žik — bavimo se istim poslom. Razlika je u tome što ti lјude svlačiš, a ja ih oblačim... Imaš li, možda, kćer?
Studentkinja! — kaže ponosno Žika — i vadi fotografiju iz novčanika.
Osamnaesta joj...
Žan Žik otvara mali kofer i vadi svoj poslednji model nestvarno lake halјine od čiste lјubičaste svile, koju je poneo ni sam ne znajući za koga. Ta stvar apsolutno nema cene!
— Odnesi joj ovo... — poklanja halјinu cariniku, kome svila poteče u slapu niz krupne šake. — Ona će ti reći čim se bavim!
Vratio se kao pobednik u grad u kome je pretrpeo svoje najveće poraze. Puni džepovi šušketavih novčanica štitili su ga od surovosti sveta. Na kraju, imao je i francuski pasoš, koji nije pokazivao. Dvojno državlјanstvo, za svaki slučaj. Bio je oprezan.
Odvezao se taksijem do grada. Ljudi su se promenili, ali ravnica kroz
koju se vozio ostala je ista, nepromenjena. Isti odnos neba i poorane, podatno rastresite, masne crnice, koja se puši očekujući da je prekrije noć. Nјegova zemlјa. Zemlјa. Zemlјa. Zemlјa gde te čak i carinici lјube i plaćaju ti piće.
Odlučio je da ostane u »Mažestiku«. Zapamtio je taj hotel kao svetilište luksuza, u koje nije smeo ni da zakorači u svoje vreme. Pa i večeras, sa četrdeset i dve godine i svom slavom na plećima, osećao je nešto slično tremi dok je ulazio preko iskrzanog lauf-tepiha u recepciju. Portir ga je samo letimično pogledao i nastavio da ispunjava ukrštene reči. Promrlјa da nema ni apartmana ni soba. Nije imao sreće! Ali soba nije bilo ni u »Moskvi«, niti u »Metropolu«. Čak je i predsednički apartman u hotelu »Jugoslavija« bio zauzet! Objasnili su mu da se u gradu upravo održava veliki Sajam automobila i da su svi hoteli rezervisani unapred već mesecima. Žao im je! Nigde ni jednog jedinog slobodnog ležaja!
Oseti potrebu da se smeje kao lud, baš kao na kraju filma »Blago Sijera Madre«, kad vetar razgoni na sve strane krvavo stečeni zlatni prah iz pocepanih vreća, ali, umesto smeha, obuze ga nelagodnost — u stvari, pritajena panika učini da mu kolena postanu meka i klecava. Ništa mu, dakle, nije vredelo što se u Beograd vratio kao pobednik sa harmonikom kreditnih kartica koje su mu otvarale sva vrata — posle osamnaest godina (savršenog li apsurda!) bio je ponovo na početku — na ulici! Potpuno neverovatno! Računao je sa svim mogućim lukavstvima, pretvaranjem, zlobom svojih bivših kolega što ga vide uspelog; računao je sa zavišću, tako prirodnom kad se čovek vrati sa teško stečenim evropskim imenom, ali Beograd, izgleda, izabere uvek najnepredvidlјiviji način da nas povredi. Ko je mogao i da sanja da neće imati gde da prespava svoju prvu noć? To nije mogao da smisli ni u strašnim noćnim morama, dok se u bunilu prevrtao bez sna, doživlјavajući po ko zna koji put onu strašnu januarsku noć 1956. kad je prijatelј kod koga je neko vreme stanovao zaboravio da mu ostavi klјuč od kapije, pa je do zore skakutao po snegu i obilazio usnulu Kalenića pijacu, zavideći smrtno svima što su, umotani u toplu ćebad, spavali, ne znajući za njegovu muku.
Beograd se, dakle, mora uvek osvajati iz početka.
Znao je samo jedno: ni po koju cenu ne sme tražiti prenoćište kod onih malobrojnih preostalih prijatelјa! Potpisao bi tako neopoziv dokument o svom neuspehu. To bi se brzo pročulo po varoši i osamnaest godina bi bilo uzalud protraćeno. To, nikako, ne!
Spustio se do železničke stanice. Na ulazu u staničnu zgradu presrete ga
nekoliko žena. Videći ga neodlučnog, kako stoji sa koferom u ruci, nudile su mu grakćući prenoćište. Jedan trenutak se odlučivao da li da prihvati ili ne, ali pogled na ta podbula lica profesionalnih podvodačica, njihove bradavice iz kojih su rasle dlake, dvosmisleni način na koji su baratale rečima, pitajući ga želi li »pun« ili »prazan« krevet, kao da ga je opet vraćao u vlast svih onih već odavno u pamćenju potisnutih ženturača ucenjivačica, njegovih bivših stanodavki i gazdarica. Isti oni pokreti, ista neskrivena drskost podzemlјa; iste kućne halјine neodređene boje, izbledelog dezena, umašćene i prožete večitim kuhinjskim vonjem neopranog posuđa u umivaoniku... Sve to hvatalo ga je lјigavo mlakim pipcima i vuklo nekuda duboko, u tamu sporednih sokaka, niz stepeništa za poslugu oronulih gospodarskih zdanja — sada mržnjom izdelјenim zajedničkim stanovima — tamo, u loše osvetlјene jazbine i brloge iz kojih nema bekstva ni povratka. Oseti ponovo zadah bede i kvarnih zuba i shvati da je na smrt umoran od bežanja; sa četrdeset i dve godine ne bi više imao snage da sve to još jedanput prođe i izdrži. Bio bi lako pobeđen i zadavlјen. Blagostanje u kome je živeo poslednjih godina razmekšalo ga je i učinilo neotpornim na siromaštvo.
Odgurnuo je žene i kroz metež njihovih mlitavih tela, praćen psovkama i
bestidnim cerekanjem, odjurio do stanične garderobe da ostavi kofer. Garderoberi su ga sumnjičavo gledali, kao da im ostavlјa tempiranu paklenu mašinu. Pred njim se pružala besana noć. I on joj se prepusti.
Baš kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilјa sem da utuca vreme, Žan Žika noge same odvedoše do slikarske Kasine. Srce mu je lupalo kao ludo kad u mračnoj ulici ugleda njeno bledonarandžasto svetlo; nekada je svake noći svraćao da se tu nađe sa društvom. U to vreme imao je kod šefa sale neograničen kredit.
Ništa se nije promenilo. Prože ga teški miris zaprške, koji je navirao iz kuhinje u talasima kad god bi neko od kelnera gurnuo nogom vrata. Sve je bilo na svom mestu, čak je i šef sale u pohabanom crnom odelu zapisivao kao nekad narudžbe na pultu pokraj zvoncave kase. Bio je, najzad, među svojima!
— Hej! — obradova mu se Žan Žik i krenu u susret — Sve si mlađi i mlađi!
Pružio je šefu teatralno ruku, ali ovaj ga je gledao bez ikakvog izraza, kao da ga vidi prvi put u životu. Žan Žikova ispružena ruka ostade, pred svima, u vazduhu...
—Zar me se ne sećaš? — upita malo zbunjen. — To sam … ja …
—Poznajem te — reče šef. — To si ti. Znam. Žan Žik. Čitali smo o tebi...
— Je l' se ti nešto lјutiš? – upita Žan Žik, spustivši neprihvaćenu ruku.
Kasina se utiša. Ovde se ne dešava svaki dan bogzna šta zanimlјivo i jedan ovakav susret nije mogao da prođe nezapaženo. Žan Žik je odmotavao unatrag uspomene u glavi.
—Ah, da!—seti se.—Ostao sam ti sigurno nešto dužan?
—Tačno! — potvrdi šef i dalјe bez izraza. — Ostao si nešto dužan.
Slušaj, nisam znao da ću se ovoliko zadržati? Osamnaest godina... Ej, nije šala! Pogledaj, obojica smo osedeli!
Šef ga je i dalјe gledao bez reči, kao kroz mrenu.
Koliko sam dužan? — upita Žan Žik.
Četrdeset hilјada... — odgovori. — Imam zapisano.
Žan Žik izvuče smotak zgužvanih novčanica. Izvukao ih je drhtavim prstima, nasumice, onoliko koliko je zahvatila šaka u džepu padobranske bluze. Posle toliko godina odsustvovanja nije se snalazio sa dinarima, tek promenjenim na aerodromu, i to mu, odjedanput, bi čudno. Odbrojao je četiri novčanice od po deset hilјada i pružio ih šefu, koji ne pomeri ruku da ih primi.
Uzmi... — reče.
To više nisu iste pare!
Koliko sad košta četrdeset hilјada? — upita Žan Žik.
Otprilike osamdeset!
Pružio mu je sav novac koji je držao u ruci, oko sto pedeset hilјada.
Je li sad dovolјno?
Jedna desetohilјadarka odleprša na patos i šef se sagnu da je dohvati. Dok se saginjao, Žan Žik primeti da je ostario; izgubio je nekadašnju gipkost i taj pokret ga je, očigledno, koštao napora.
Sada je u redu... — reče ispravlјajući se, crven u licu zbog krvi koja mu je udarila u glavu. — Sada je u redu! Hoćeš nešto da popiješ?
Neću... — reče Žan Žik — Oprosti, neću. Moram da idem. Izišao je pognute glave iz Kasine, gde više nikoga nije poznavao.
Nogu pred nogu, odšetao je polako do Kalemegdana. Koračajući tamnim stazama i gubeći se u njihovom lavirintu, ni sam ne zna kako, iznenada izbi na bedeme tvrđave što su se strmo obrušavali u šipražje i noć. Iznenada, iza oblaka izroni pun mesec, pa dve reke mutno blesnuše poput sečiva ukrštenih sablјi koje je neko zavitlao u tamu.
Taj beskrajni prostor okupan mesečinom, što se pružao s onu stranu ušća, obuhvati ga svojom šumnom širinom. Leti, sećao se, to je nepregledno more travulјine i ritova u izmaglici. Osluškivao je avetinjsko kreštanje
barskih ptica, tražeći na francuskom potrebnu reč za ševar. Seti se i jedne noći na zavejanom Kalemegdanu, gde se očajnički opraštao i lјubio s Vanom, oslonjen leđima na zid Rimskog bunara. Ta noć se prvih godina Žan Žikovog dobrovolјnog izgnanstva pojavlјivala uokvirena ledenim kristalima nostalgije. Nјegovi dlanovi na toplim devojčinim butinama, a okolo bela pustoš... Kada mu je bilo hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko zna koji put Vanin kaput od sive dlake, podizao joj nežno suknju i zavlačio se duboko u nežno svilasti azil, grejući dlanove na njenim toplim bedrima, dok im se dah ledio, a negde duboko u lagumima klokotala podzemna kalemegdanska voda, ispirajući kosti ratnika. Gde li je sad ona? Istrulela uspomena. baš kao i njegov stari prazni kofer, izbačen na kišu u dvorište Generala Ždanova 52?
Dva puta su ga legitimisali te noći.
Sklupčan uz kapiju Tvrđave dočekao je promrzao jutro, uzeo taksi, pokupio kofer na stanici i odvezao se na aerodrom.
Dok je boing pravio viraž nad Beogradom, tražio je iznad ušća reka, negde u vremenu, dve sićušne tačke koje su se, nekada davno, zauvek opraštale, a koje je sada gledao iz vizure boga, oblaka, ptice, kao nečiji potpuno tuđi život. Spavao je zavezan za sedište prve klase i ne primetivši da su ga stjuardese Er Fransa pažlјivo pokrile pledom.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:11 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




1960.


Svaki kondukter na trolejbuskoj liniji broj jedanaest pomalo je filozof. To i nije čudo kad se zna da ovi trolejbusi povezuju dva tako različita dela grada, noseći na svojim blatobranima zemlјu dalekih periferijskih bašti. Za svega dvadesetak minuta oni prođu pored bleštavih izloga centra, pokraj kao noć mekog i crnog somota na kome svetluca zlato ugledaju kristalne kule složene od skupocenih pića, prolete zatim kroz tužno sivilo sporednih ulica, da bi se na kraju zagnjurili u dimove periferije, pseći lavež i zvuk limarskih čekića.
Kondukterski pripravnik Luka Ristin se ni najmanje ne začudi kad ga odrediše da radi preko novogodišnje noći. Znao je dobro da ga svako opiranje ili neposlušnost mogu lako vratiti tamo odakle je stigao u grad. Ništa nije smeo da rizikuje posle napornih meseci borbe za teško stečeni posao i mesto u krevetu sa još jednim kondukterom. Počeo je i da se bogati; nabavio je plavo odelo za svečane prilike, tranzistor marke »Sony« i dve bele košulјe koje ne treba peglati posle pranja. Već krajem novembra počela je pritajena borba za tu dugo očekivanu noć. Lukaviji kondukteri su najavlјivali putovanja, drugi su se izvlačili bolešću, dok su ostali jednostavno obećavali da će dati otkaz ili podneti tužbu ako ih te noći opet odrede na posao, nabrajajući sve godine u kojima ih je zapala ta nezahvalna dužnost.
Luka Ristin zapravo i nije znao šta bi učinio sa novogodišnjom noći. On
nije imao gde da ode, jer ga niko nije ni pozivao, a za skupe kafanske dočeke nije imao novca. Pitao se šta lјudi nalaze u običnom smenjivanju dve godine
—jedne koja je bila prilično gadna i druge koja nije obećavala ništa dobro. Ovaj mršavi mladić pripadao je onoj vrsti lјudi koji počinju karijeru u uniformi čistača ili konduktera, a završavaju kao kućevlasnici u Rakovici. Posedovao je, naime, osobine rasnih mladih došlјaka; gutajući često uvrede, oni umeju da iz velikih nevolјa izvuku korist za svoje napredovanje u životu. Kada mu saopštiše raspored, on samo reče »razumem!« primetivši kako zadovolјstvo obli strogo lice dispečara.
Kondukterski pripravnik na probnom radu Luka Ristin imao je devojku do koje mu je bilo veoma stalo, gotovo isto toliko kao i do tranzistora
»Sony«. Odluči zbog toga da je povede na posao. To nije bio prvi put da ga ona prati. U kišna vremena lјubavnici nisu imali gde da se sklone pa su se vozili, srećni što sede jedno do drugog. Devojka bi ga ćutke gledala, dok je izvikivao: »Sredina, pođimo napred!« brojeći vešto novac svojim dugim prstima.
U onim retkim časovima kada se pred krajnjim stanicama trolejbus naglo izprazni, mogli su i da razgovaraju, pa čak i da zapale cigarete. Šofer, naravno, nije znao za tajanstvenu putnicu jer je neprestano bio okrenut leđima, a kad bi slučajno naišao revizor, Luka bi krišom dodao devojci kartu iz bloka, jer nije bilo nikakvog smisla da ona plaća vožnju sa svojim momkom. Uostalom, zar žene frizera plaćaju doterivanje kose, zar žene hotelijera uplaćuju pansion u hotelima svojih muževa i, na kraju, zar žene diplomata ikad plate sve one jadne srne koje pobiju u lovu?
Tako je trolejbus predstavlјao za njih neku vrstu svečanog izlaska — pravo pozorište! Na sceni su se neprestano smenjivale različite ličnosti, grad kroz koji su prolazili trudio se da menja scenografiju, a često bi se događale i prave drame... Pred njihovim očima su se zalјublјivali, upoznavali, krali. Naj češće su slušali svađe. One bi buknule gotovo bez ikakvog razloga, zbog sitnice. Ljudima bi dojadila neudobna vožnja u mračno jutro kad ih trolejbus odvozi na posao, pa bi bes provalio branu zbog jedne jedine reči ili samo nekog pokreta. Bilo je dovolјno da nekome stanu na očišćene cipele pa da se čitav trolejbus zapeni od gneva! »Zašto se gospodin ne vozi automobilom?« vrisnula bi obično kakva histerična žena i to bi bio znak za početak obračuna. Sa svoga izdignutog mesta Luka Ristin je posmatrao taj uzavreli lonac na točkovima čudeći se neprestano zbog čega se ovi lјudi grizu kada su prisilјeni na zajednički život od dvadesetak minuta? Bacio bi pogled na automobile što su ih prestizali i nikada nije primetio da se u njima lјudi prepiru — sedeli su mirno gledajući ispred sebe. Kao da im je pomalo bilo dosadno.
Jednog jutra na drveću duž trotoara sazreše čudni plodovi — buketi
raznobojnih sijalica. Na trgovima se pojaviše džinovske jelke. Čak i najbednije kafanice po Pašinom brdu počeše da kriju svoju sirotinju, umotavajući se u obojene trake i dečije balone.
Što se svečani dan primicao, lјudi u trolejbusu su se učtivije ophodili jedni prema drugima. Nije više bilo svađa, a sve je više sitniša ostajalo u Lukinom džepu, jer su nacvrcani putnici odmahivali rukom, dobacujuć
»Zadrži to za jednu vruću, momče!« Neki od njih, koje je pamtio po tome što su obično dugo prevrtali džepove tražeći novac za kartu, vraćali su se
sada kućama kao bogataši, sa rukama prepunim paketa u šušketavoj hartiji. Luki Ristinu nije bilo jasno šta se to tako veliko očekuje poslednje noći decembra? Mada je osećao da je izvan te lude gradske igre. zarazna razdraganost prođe poput kijavice sa putnika na njega, pa on pomisli da su lјudi u stvari bolјi nego što izgledaju preko godine.
Poslednjeg dana decembra, oko pet sati posle podne, trolejbus se sasvim očisti. Sem nekog pijanca koji je kunjao na sedištu za ratne vojne invalide, u njemu ostadoše samo Luka Ristin i šofer. Ulice opusteše, a svečana tišina spusti se poput prazničkog stolnjaka na liniju jedanaest. Obuze ga čudno uzbuđenje dok je kao začaran kružio između Kalemegdana i poslednje stanice na Pašinom brdu. Zastide se što je toliko proračunat da misli samo na karijeru, dok su se svi drugi trudili da ulepšaju jedni drugima noć koja stiže.
Dva sata kasnije u trolejbus uguraše olupani kontrabas. Za njim nagrnu čitava ciganska kapela, sa ženama i decom koja su vrištala otimajući jedno drugom kape od hartije. Orkestar raštimovano zagrme »Hoćemo li u Šabac na vašar?« a na usputnim stanicama nahrupiše stanovnici gornjih četvrti u crnim umašćenim odelima. Mirisali su na kolonjsku vodu i kuvano vino. Čitava ta bujica strese sa sebe nemaštinu, kao što pas stresa vodu, pa se sjuri u centar podvriskujući i pucajući petardama.
Na stanici »London«, Lukina devojka ispraćala je trolejbuse iskajući da naiđe onaj pravi, njen. Najzad, ona se pope i zauze svoje uobičajeno mesto pokraj konduktera. Preko crne halјine obrublјene lјupkom belom čipkom ogrnula je zimski kaput. Luka oseti da je zaista voli, ispuni ga ponos kad spazi sve poglede što su joj dobacivali putnici. Ličilo je to na pokretnu svadbu — uskoro su i on i devojka bili zasuti kišom konfeta, flaše su dodavane od ruke do ruke, grmeli su tranzistori i praštali vatrometi. Putovali su kroz najčarobniju od svih noći u godini. Kondukter zapazi i one retke putnike, one najotmenije, koji samo jedanput godišnje ulaze u trolejbus, odnegovani i elegantni, da izbliza posmatraju kako se veseli narod.
Niko nije ni primetio da su ušla dva revizora. Bili su u civilu da ih ne bi prepoznali.
Vašu kartu, molim? – reče revizor devojci pokraj konduktera. Više nije bilo vremena da se išta učini. Stajao je između nje i Luke i on joj nije mogao doturiti kartu.
—Pustite malu! — viknu neko. — Nova godina je!
—Gledaj svoja posla! — preseče ga revizor. — Platite kaznu, molim! Ali ona nije imala novaca.
Onda ličnu kartu . . . Ni lične karte!
Ja ću platiti za nju... — promuca Luka, vadeći novac iz kondukterske torbe.
Stakla revizorovih naočara opasno sevnuše:
Zar društvenim novcem? — prosikta. — Za ovo ćeš odgovarati!
Komandna kućica kod Kalemegdana poče vrtoglavo da se udalјava iz života Luke Ristina; svi oni meseci rada nisu vredeli više od novčanice povučene iz opticaja.
Držeći je za mišicu, revizor izvede devojku na početnoj stanici jedanaestice. Krug lјudi u uniformama zakloni je sasvim od Luke. Dok je, boreći se sa sobom, pratio mali krajičak bele čipke okružen službenom dugmadi kao kroz san, do njega dopre vika dispečera:
Bogamu, šta je to sa jedanaesticom? Čekate li limun? Kreći... — i on započe jedan od svojih neizbežnih krugova.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:12 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



PRAZNIK


Već na samom ulazu u kuću u kojoj je stanovala njegova kći, taksistu Makija zapahnu miris nedelјnog ručka. Znao je, a da i ne zaviri u kuhinju, red kojim će jela biti iznesena na sto; najpre goveđa supa sa rezancima koji se zapliću oko kašike, neizbežna govedina u paradajz sosu, blјutavi krompir, zelena salata i na kraju pita od jabuka.
Oseti neizrecivu vrednost slobode što je izbegao ta nedelјna mučenja — ručkove koji su se godinama ponavlјali. Seti se one nemoguće tišine što se u pola jedan spuštala nad uštirkani stolnjak, seti se zveckanja srebrnog pribora za jelo, svega. Nikada nije uspeo da shvati zašto se ta porodica nije smejala za vreme ručka.
»Zažmuri i izdrži tih petnaest minuta dok ne obuku Ljilјanu!« misli Maki dok sedi u salonu. Pred njim se nalazi jedan od onih dvanaest dana u godini koje je u kalendaru zaokružio crvenom bojom. Dan kada mu kći pripada od deset pre podne do sedam naveče. Praznik!
Niko ne tvrdi da vi nemate pravo jedanput mesečno na svoju kćer... — sluša monotono glas svog bivšeg tasta, čovečulјka izgublјenog u plišanoj dubini fotelјe — ali mi nećemo dozvoliti da je neprestano kvarite tom gomilom igračaka! Ona ne sme postati blazirana već u svojoj petoj godini. Ona se mora naučiti pravim vrednostima!
Maki se koncetriše i pazi na svaki pokret. Najmanja glupost i izgubiće svoj dan. Učtivo klima glavom dok najskuplјa lutka u gradu, uvijena u celofan, leži poput nemog prekora pokraj njegovih nogu.
Sivi čovečulјak zna dobro da drži Makija u pat poziciji:
Mislim da vas ne moram upozoravati kako da se ponašate sa malom... Prošlog meseca je pokvarila stomak jer ste joj kupili dva sladoleda, u decembru ste izazvali tuču u luna-parku: ne, ne, molim vas, ja sam dobro obavešten! Prošli put se prehladila jer ste je vodili na Savu...
Ali na reci je... pokušava Maki da bezuspešno odbrani Adu, no sivi čovečulјak ga prekida:
Ne zanima me vaš pogled na tu stvar., mi već znamo kud su vas odvele vaše ideje, i o tome smo razgovarali na sudu! Sve što želimo, ukoliko i dalјe
mislite da viđate malu...
Maki ga više i ne sluša. Zabavlјa se kružeći pogledom preko svog bivšeg zatvora, ponovo vidi pedanteriju koja mu je išla na nerve, a zatim lice ispred sebe — lice uvek lojalnog i ispravnog čoveka, jednog od onih što iz dubine duše preziru svakoga ko se još smeje.
Iznenada u trpezariju utrčava Ljilјana i jednim okretom svoje nove halјinice razgrće zavesu mržnje što deli dva zavađena čoveka:
—Jesam li lepa?
Obojica se osmehuju: veoma!
To ti je život, misli Maki! Zagrebite samo malo kožu nekog šimpanze i ispod nje se istog časa pojavlјuje džentlmen! Ljilјanina mama ga, kao i obično, ne primećuje dok na njenu glavu stavlјa kockasti šeširić.
Neću kapu, neću kapu! — vrišti dete. — Ići ćemo tatinim autom. Tata ima auto, znaš?
—Taksi, srce... — ispravlјa je nežno majka.
—Šta je to taksi?
—Automobil koji stoji pred železničkom stanicom... Bitka je znači otpočela, pomisli Maki, pre nego što reče:
—To su automobili kojima se vozi samo otmen svet!
Ipak, oseća da je prva runda izgublјena i da mu ostaje još jedino iscrplјujuća tuča na poene. Nije vredelo čak ni to što je pre dolaska po kćer skinuo metalni nosač sa natpisom TAXI, ni to što je vindjaknom prekrio taksimetar.
Nadam se da znate kada ćete je vratiti kući? — ispraća ga ledeni glas na vratima.
Znam.
—Pa-pa, srce!
Sada je njegova! Čitavih devet sati koji predstavlјaju neokrnjeni komad raja. I za tih devet časova, Maki mora ispraviti sve njihove glupe lekcije — spasiti je da ne liči suviše na svoju majku. Najpre je treba naučiti da se cereka, da bude srećna i da život ne prima kao popravni ispit iz kvadratnih jednačina. Mora je naučiti da bude živa za samo devet sati! Devetočasovni univerzitet za devojčicu od pet godina! Maki joj govori da je novac samo glupa odštampana hartija i ništa više, da se može jesti i van onog nedelјnog stola pritisnutog mučnom dosadom. Ubeđuje je da se voda sme piti i kad je čovek oznojen, a da mu ništa posle ne bude.
Bivši taksi vozi tako preko polјa, kroz travu. Zaustavlјa se u krčmi
»Karavela«, gde ih očekuje rezervisan sto sa šumom slamki za limunadu.
Počinje druga životna lekcija.
Najpre piju limunade, zatim jedu šah-tortu, pa tek onda zelenu salatu. Posle dolazi na red jagnjeće pečenje, na kraju supa, a onda Ljilјanin tata uzima aperitiv. Sve je naopačke!
Ali, kod mog dede se jede obrnuto? — čudi se Makijeva ćerka.
—Zar ovako nije lepše?
—Šalabe!
—Šta znači »šalabe«?
—Kad je neko šašav.
Odvoze se u Dečije pozorište. Maki sve vrema posmatra kćerine oči kako u polutami sjaje od ushićenja. Pozorište — to je lekcija protiv televizije koja zagluplјuje decu. Ljilјana stegnutih prstiju navija za Srećnog princa, koga bulumenta protuva zatvara u bure i hoće da baci u more. Maki je stari poznanik glumaca, jer ih često vozi na veresiju po gradu. Zato bez teškoća pronalazi u pauzi put do malog bifea iza scene. Dočekuju ga kao zverku. Potpuno zapanjena prizorom maskiranih junaka, Ljilјana sedi užasnuta na kolenu vođe razbojnika. Maki je ponosan što je ona jedino dete iz sale koje izbliza može videti svet iz snova. Ali, kada se vrate u gledalište da vide drugi čin, suze se slivaju niz njeno lepo lice:
—Pa ti poznaješ samo ove zločeste! Princ te nije ni pogledao!
Tako Maki saznaje da je počinio kobnu grešku, jer je nije upoznao sa kralјevićem. Pederčina matora, misli sa besom — u tim godinama izigrava princa!
Ali ringišpil i strelište brzo brišu Ljilјanine suze. Vozili su se u malom električnom automobilu, vešto izbegavajući sudare. »Jedna od retkih stvari koje umem da radim bolјe od ostalih!«
Zajapurenu od sreće u pet po podne odveo je kćer na kesten-pire u kafe hotela »Metropol«. »Ona je sve što imam!« Divila se veličini ogledala koja prekrivaju zidove sale.
Najpre ja naišla njegova stara mušterija Beti Blam. Koliko mu je samo puta nameštala noćne vožnje od trideset hilјada!
—Tvoja mala?
—Moja.
—Kako je samo slatka! Suzi, dođi da vidiš Makijevu ćerku — pravo luče!
»Naša simpatična Suzi odigrat će vam orijentalni ples sa velovima!« Suzi trči svojim natečenim nogama u poslastičarnicu preko puta hotela i vraća se sa ogromnom čokoladom. »Moja mala je na selu. Plaćam za nju pedeset komada mesečno...« Krajičkom maramice Suzi briše levo oko. Uz ciktanje i
divlјenje oko stola se okuplјaju Dijana, Blez, Boni Đubre, Cilika i Nela — kralјice noćnih programa. Plava satenska mašna viri sada okružena obojenim frizurama, lošom šminkom, i podočnjacima. »Voliš li tatu? Reci teti, kako se zoveš, srce? Šta ti lepo recituješ! Najbolјe na svetu, keve mi!« Nela joj poklanja par minđuša od ćilibara — poklon nekog davno zaboravlјenog grčkog trgovca stokom na veliko. Ljilјana je oduševlјena. Cilika joj dozvolјava da po salveti crta kuću i cvet njenim skupocenim krejonom za oči, zbog koga bi bila u stanju da ubije. Rozi joj manikira male, ravno odrezane nokte. Maki naručuje treću turu pića za sve. Danas je praznik!
I odjedanput, on vidi kako u četrnaest brušenih ogledala njihovom stolu prilazi učetrnaestostručeni čovečulјak iz fotelјe. Nјegovo lice pobledelo od mržnje i besa slaže se divno sa pogrebnim nedelјnim odelom.
—Ljilјana, idemo kući! — naređuje i pruža ruku.
—Ali zašto, vidi šta su mi tete dale zauvek! Smesta!
—Dovešću je u sedam... — izvlači se Maki mucajući.
—Nećete je dovesti ni u sedam niti ikada više! Ne želim da mala postane drolјa!
Samo je to trebalo da kaže pa da se istog časa ispred Beti, čuvene Beti Blam, stvori crvena krpa za bika! Čovečulјak prisustvuje tako jednom od istorijskih napada besa, kome se složno pridružuje čopor kreštavih barskih čaplјi — Dijane, Blez, Nele, Cilike i Boni-Đubre. Uzvicima koji paraju otmeni mir sale sa ogledalima, one opkolјavaju čovečulјka:
Matori keša! Dođi da ti uzmem meru! Laponijo smrdlјiva! I mi smo majke, životinjo izlapela! Gulikožo! Smradu malograđanski...
U vici i praskanju stakla, Maki grabi devojčicu u naručje i trči kroz beli kelnerski zid niz stepenice, pa u svoj taksi, a onda najluđom brzinom kroz zatvorene semafore, za dlaku ispred smrti, svom veštinom profesionalnog vozača sve dalјe i dalјe, pa sasvim daleko. Na svojoj ruci oseća kćerkine prste koji još mirišu na lak gospođe Helene Rubinštajn. »To je sve što imam!« Dalјe od večnog rata koji se od postanka sveta vodi između časnih građana i kurvi, što dalјe od goveđih rezanaca od kojih se prave najbolјe omče za vešala! Ali, na kraju puta, tamo izvan grada, njegov taksimetar se sam od sebe uklјučuje i počinje da otkucava po tarifi »1«, i dok okreće na potpuno praznom drumu, zna da će, ma koliko daleko pobegao, jednoga dana ipak biti vraćen nevidlјivim rezancima, a onda solidno udavlјen u paradajz sosu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:13 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



ŠETAČ


Kada je Joakim Marić penzionisan po potrebama službe, dobio je na rastanku žutu tašnu od svinjske kože, upalјač »ronson« i seriju od tri uzastopna srčana udara. Od tašne se nije odvajao. Sa upalјačem nije znao šta da radi — bio je, naime, nepušač!
Groblјa su puna nezamenlјivih ličnocti... — kazao je specijalista za srce kojeg je posetio.
Ne otkrivši ni ženi ni kćeri da je penzionisan, nastavio je da svakoga jutra tačno u pola devet, kao da se nije ništa dogodilo, odlazi na posao. Vraćao se posle tri. Ručao, čitao novine, odmarao se na starom divanu u trpezariji.
Nikada niko nije saznao kuda je Joakim Marić odlazio i šta je radio za to vreme. Jedno je bilo tačno: pre podne se klonio svoje rođene kuće kao kuge. Znao je dobro da je zauvek izgublјen ostane li u njoj. I ne hoteći, žena će ga pretvoriti u kućnu pomoćnicu. Jer, žena je žena, kučka, samo čeka da zaskoči, da podjarmi i zatvori u svoj kavez. Da ga pripitomi. Voda na lancu.
Jedan je tako počeo da iz duga vremena pomaže ženi oko pletenja. Namotavao joj vunicu, i šta je bilo? Eno ga, kupila mu štrikaću mašinu pa siromah plete li plete! Glavu ne diže. Dve klot — dve frket!
Drukčije je to kad čovek radi neki muški posao, kao onaj ludak, penzionisani kapetan, koji čitav blok snabdeva naftom za loženje. Pre podne vuče svoja kolica, garav, nikakav, a po podne — gospodin čovek! A na kolica zakačio automobilsku tablicu SD-24-Z6-12. Nekome ispala, pa je on zakačio otpozadi. Smeje se. Kaže, sad može da se parkira i na trotoaru, šta mu ko može? Diplomatska registracija! Corps diplomatique!
Odjedanput, sve postaje nevažno pred činjenicom da nije besmrtan kao što je mislio do tada, da je načet i da se smrt može dogoditi i njemu, a ne uvek drugima.
Na besmislenom kalendaru ostadoše ispisani još besmisleniji sastanci, putovanja, projekti, datumi — čitava ta igra koja ga je, eto, i dovela u onu ordinaciju u kojoj je stajao bez ičega na sebi, čudeći se naslagama nečijeg potpuno tuđeg mesa na slabinama, belom, mekanom stomaku, drhtavim nogama, svetlu, pa i onoj kardiografskoj traci po kojoj je poigravala tanušna
linija njegovog života, njegovog srca, njegovog straha od smrti.
Potrebno je, dakle, da pešači svakoga dana po dvadeset kilometara! Koračati, koračati, koračati — što dalјe od smrti i trule zemlјe. Da sam umro pre pet godina. mislio je Joakim Marić, nikad ne bih video kako ce lјudi spuštaju na Mesec, ne bih dočekao modu »vrućih panatalona«, ni onaj film, kako se zvaše'? — ne bih nadživeo sve one što su mi radili o glavi — siroti mrtvaci tamo pod zemlјom — oni to sve nisu dočekali, za njih to uopšte nije postojalo!
Hodati, hodati, hodati — do besvesti! Što dalјe od pokislih venaca!
Onako sam na ulici, Joakim se osećao potpuno bespomoćno. Pokušavao je da misli na danskog predsednika vlade koji se svakog jutra vozi tramvajem na posao, seti se švedskog kralјa na biciklu, starog Vilsona na vrtešci u luna-parku, seti se vojvode od Edinburga kako leži na travi i pokojnog Kenedija kako šutira praznu konzervu na naslovnoj strani Tajmsa, dok su ga gurali tamo-amo u gomili što je zurila u izloge, grickala semenke i kokice, brblјala i psovala crveno svetlo na prelazu. Narod.
Nenavikao na pešačenje, u početku se veoma brzo zamarao. Poslednjih dvadesetak godina proveo je na sastancima i u automobilu, misleći da će se jednog dana ipak nekako izvući. Pešačio je jedino uz stepenice, a i uz njih retko — samo u slučajevima kad bi se pokvario lift.
Dogodi mu se da na raskrsnici kod »Londona« ugleda svoje kolege kako urlajući sirenama jure u pratnji neke strane delegacije. Za trenutak, nađe se ponovo u svom starom svetu i u glavi brzo izračuna da li bi se, po protokolu, nalazio u dvadeset i četvrtim ili dvadeset i sedmim kolima. Ali istog časa oseti u dubini grudnog koša svoje srce, tu staru izdajicu, pa krenu dalјe prema Čuburi.
Grad ga je zapanjivao. Bio mu je potpuno nepoznat, gledan ovako s trotoara. Mogao ga je opipati, napuniti nozdrve njegovim mirisom, dodirnuti nogama, nije imao nikakve veze s onim gradom gledanim kroz stakla automobila, kada bi u vidno polјe uletelo samo po neko lice, pramen nečije kose, osmeh, nečiji štap ili zembilј sa povrćem — zbijena tela sa autobuskih stanica, slučajno zalutali bleskovi očiju ili lepe noge u hodu — ne, to izgleda nije bio ovaj Beograd.
Koračajući sve dalјe, pronašao je i onu nisku kuću ispod Kikevca, svoj prvi dom, u kome su on i žena krišom od gazdarice podgrejavali konzerve gulaša na malom rešou, a posle pod njegovim zimskim kaputom čekali da se provetri, dok je kroz otvorene prozore uletao sneg. Šta li se to dogodilo s njom? Je li to danas ona ista osoba koja je poput divlјe mačke branila
njihove interese, spremna da grebe, da gađa pepelјarom? Šta je to na kraju ispalo od nas?
Joakim Marić izbegava i parkove. Izabere lepo neku udalјenu tačku grada i kreće peške prema njoj žurnim korakom. Pešači sa Novog Beograda čak do Karaburme. Obilazi skladišta starih stvari. Pretražuje. razgleda... Čeprka po tom džinovskom činovničkom đubrištu. Veoma zanimlјivo, pisaće mašine marke »remington« koje su otkucale svoje, prodaju se ovde na kilo. Tri banke kilogram pisaće mašine! Prevrće, prevrće, a sve misli, pronaći će nešto izuzetno. Nјegove putanje su sve određenije. Ne zna ni sam kako, ali noge ga sve češće odvlače do železničke stanice. Odlazi svakog dana na peron broj četiri i sačekuje voz iz svog rodnog kraja.
Drago mu je nekako da jednom vidi onaj stari voz. Eto, do pre četiri sata u mutnim staklima njegovih prozora odslikavala se pustara s rasutim salašima; dugi red dudovog drveća, oranica što se puši, riđa strnjika, sve. Hoće li stići neko iz njegovog sela? Seća se, nekada je otpravnik vozova bio za njega najveći gospodin. Kad stavi na glavu crvenu kapu, niko nije smeo da mu priđe. Još se seća onih letnjih večeri, posle crnačkog rada na vršalici, kako su prali noge u lavoru po kome je plivala pleva, zalizivali kosu, navlačili bele teniske patike i stavlјali satove na ruke, pa odlazili do usamlјene stanične zgrade da čekaju taj isti voz. Lokal u devetnaest i pedeset dva! Nikada niko zanimlјiv nije silazio na njegovoj stanici, a toliko je čekao da siđe. Samo umorni železničari i po neka žena sa praznim korpama. One lepe devojke samo bi provirivale kroz prozor pa nastavlјale da čitaju novine. Pešačili su posle kroz noć. osluškujući lavež puštenih pasa. I sad je isto! – misli Joakim Marić. — Šta se, u stvari, promenilo? Ništa! Otvaraš svake noći televizor i misliš bogzna šta će se dogoditi, a opet, nikada niko zanimlјiv ne siđe iz njega u tvoju sobu. Baš kao ni iz ubrzanog u devstnaest i pedeset dva. Nikada nikoga. Samo slike.
Na stanici ga već poznaju. Pije sa milicijom pivo. Sačekuje zemlјake.
Zovu ga »naš čovek u Beogradu«. Razvodi ih po gradu. Svršava im poslove. Predaje pakete mašinovođi. Nabavlјa lekove. Jedanput vodi đačku ekskurziju iz svog sela. Učitelјica se najlepše zahvalјuje. Priča im koliko Skupština ima veća, pokazuje topove u Vojnom muzeju, a neprestano gleda jednog riđeg dečaka; isti on, isti taj korak, to zveranje ispod oka — kao da sam sebe vidi kroz beogradska čuda. Na kraju, časti ih sve sladoledom i bogzna kako!
I posle toliko godina Joakim Marić otkriva ponovo scenu tajanstvenog Dorćola, lepotu tek polivenih ulica, čarobne večeri pod trešnjama Voždovca...
Zapanjiše ga soliteri na nekadašnjoj buvlјoj pijaci kod Cvetkove mehane. Otkrio je ponovo smeh ulice, video džeparoše i klince okačene na tramvaj
»dvojku« kako se dovikuju; tapkaroši su mu nudili karte ispod ruke pred
»20. oktobrom«, bivšim »Luksorom«, za stolovima »Velike astronomije« bravari i uramlјivači slika pili su pivo na krigle, lipe su cvetale u Cerskoj. Pred Narodnim pozorištem, tamo gde se amonijačni mirisi javnog klozeta mešaju se skupim parfemima pozorišne elite, stari čistač Muhamed žalio mu se na lumbago, isterujući nemoguć sjaj iz njegovih prašnjavih cipela. Na Kalenića pijaci kupi kanarinca sa kavezom, pa posle, ne znajući ni sam šta će s pticom, pokloni sve skupa nekoj staroj gospođi i pobeže smejući se posle ko zna koliko vremena, kao dečak.
Odlazio je u nove četvrti. Pravio sve duže i duže ture.
Ali, jednog dana, dok je sedeo u parkiću preko puta »Tri lista duvana«, oseti na potilјku nečiji pogled. Okrsne se i ima šta da vidi: gledala ga je zapanjeno njegova rođena kći — studentkinja, da bi trenutak kasnije zbunjeno iščezla u reci prolaznika. Tačno je osetio da ona zna.
Tog dana oni ručaju u tišini, niko reč ne progovara.
I odjedanput, njemu je jasno da ga ona neće izdati svojoj majci. Čini mu se, takođe (zakleo bi se u to), da vraća sve one usluge koje joj je činio toliko godina, sve one stripove i posete zoološkom vrtu, male tajne kada su oznojeni pili hladnu vodu i gledali dva filma jedan za drugim, kada je krio njene loše ocene i krišom stavlјao sitniš u džep đačke kecelјe. Sada je on taj koji se vratio kući sa lošim ocenama. I kada ga kći upita kako je bilo na poslu, on kroz smešak odgovara:
Sednice, sednice...

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:13 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



PRIJATNO MESTO


Halo! — pozva mladi čovek kelnera. — Halo, kelner!
Kelner je imao proširene vene i bio je veoma star. To se sasvim lepo moglo videti kada je iz polutamne kuhinje izišao na svetlo dana.
Gle, koga to vidim? — osmehnu se on. — Odavno te nije bilo.
—Poslovi...— reče mladi čovek, a zatim se okrenu ženi koja je sedela za njegovim stolom: — Sviđa li ti se ovde?
—Zaista prijatno mesto... Volim ovakva mesta.
—Kako ti je majka? — upita kelner, otresajući salvetom nevidlјive mrlјe sa stola.
—Poboleva — reče mladi čovek. — A ti? Kako tebi ide?
—Gura se...
—Baviš li se još politikom?
—Ne, otkako su poskupele novine!
Čovek stavi svoju ruku preko ruke mlade žene:
—Ovde sam presedeo svoje najlepše godine.
—Je li? —reče ona.
—Pa, šta biste za ručak?
—Kakva je kolenica?
—Nije loša — reče kelner — ali biće bolјe da uzmete mlado jagnjeće.
Litar kutjevačkog »burgunca« i dve zelene salate. Salate, ako može, odmah!
Kelner odšepa do šubera, viknu kroz njega narudžbinu, a onda se ponovo vrati za njihov sto, noseći vazu sa dva karanfila.
—Dobro izgledaš! — reče. — Samo si se malo ugojio.
—Godine... — odgovori mladi čovek. — Zašto ne sedneš s nama?
U službi sam... — pokaza kelner na bluzu, a zatim se okrenu mladoj ženi, koja se igrala potpuno novom burmom — izvinite, ako dosađujem — reče — ali poznajem ga još kad je bio ovoliki!
Žena se osmehnu:
—Onda sigurno znate i koga je sve dovodio ovamo?
—To više nije važno! — prekinu celu stvar čovek. Znaš—reče—on
godinama igra na prognozi! Jesi li dobio šta u poslednje vreme?
U ovom kolu devet pogodaka! Da je »Olimpija« igrala nerešeno, i da je
»Zvezda« tukla »Dinamo«...
Šta je sa onim pečenjem? — prekinu ga mladi čovek, pa kelner ode hramajući do kuhinje i tamo iščeze na neko vreme.
Ovo je zaista prijatno mesto! — reče žena. — I kelner je veoma lјubazan!
To je najbolјi kelner u gradu! — reče čovek. — Samo, nikako nije imao sreće.
Posle su mladi čovek i mlada žena jeli mladu jagnjetinu i pili kutjevački
»burgundac« presečen sodom.
Mislio sam da si u penziji? - reče mladi čovek kelneru, koji je skuplјao tanjire.
I jesam. Ovde su me primili na ispomoć. Uostalom, šta bih radio noću?
Već godinama ne mogu da spavam.
—Šta imate slatko? — upita mlada žena.
—Orasnice, suva pita, palačinke sa džemom i orasima.
—Onda radije donesite kafe. Malo gorče, molim vas. Kad kelner ode po kafe, mlada žena reče poluglasno:
Imam utisak da me ne voli preterano. Koga si sve dovodio ovamo ranije?
—Varaš se! Siguran sam da mu se sviđaš.
—Ipak, zašto nas malo ne ostavi na miru? Kelner stavi dve gorče kafe pred njih:
Pratim sve što pišeš! — reče. — Mislim, ne razumem baš sve do kraja, ali lјudi kažu da si odličan! Neki advokati koji te čitaju. Stari Beograđani!
—Hoćeš li »kent«? — ponudi ga mladi čovek. Kelner je uzeo cigaretu i pažlјivo razgledao, a zatim stavio u mali džep od bluze.
Ne dozvolјavaju da se puši dok radimo — reče. — One u nedelјu si odlično sredio! Hoće li ti odgovarati?
Ne verujem — reče mladi čovek i pogleda na sat. E, pa vreme je da se ide. Piši!
Kelner napisa račun mičući usnama dok je sabirao:
Šest hilјada i dvesta pedeset...
Mladi čovek izvadi iz džepa zgužvane novčanice i stavi pored cedulјice tačno šest hilјada i dvesta pedeset dinara.
—Jagnjetina ti je bila odlična! — reče.
—Gle, tvoj poslednji članak! — nasmeja se žena, pokazujući na kelnerov
novčanik dok je slagao novac.
Članak je bio presavijen načetvoro i nalazio se odmah pored novčanica od pet hilјada. Iz ugla pored naslova smešio se zajedlјivo mladi čovek sa fotografije od pet cicera.
Zamolio me jedan gost da mu ga donesem — reče kelner. Zaturio je taj broj.
Napolјu je ulica bila tek polivena. Na svakom stolu stajala je veza svežih mladih rotkvica. Stolnjaci su bili zakrplјeni, ali uštirkani.
Ovo je zaista prijatno mesto! — reče žena mladom čoveku uhvativši ga ispod ruke. — I kelner je bio jako lјubazan. Zašto mu nisi ostavio bakšiš?
Mladi čovek se okrenu ka izlogu kafane. Kelner je upravo tresao mrve sa stola ili se pravio da ih trese. Videlo se da je preturio toliko toga preko glave. a da ga sve to ipak nije slomilo. Videlo se još iz njegovih pokreta da je nekada imao sopstvenu kafanu, da je dočekivao goste na vratima u tamnom odelu i sedeo sa njima barabar za stolom, pričajući nedelјom pre podne o politici. Videlo se još da je posle toga prodavao srećke na ulicama, bio fotograf na Kalemegdanu, trgovao voćem na veliko, osiguravao stanove od požara i krađe, imao svoju tačnu vagu — tačno merenje, i da se na kraju vratio kelnerskom zanatu.
Stvarno, zašto mu uopšte nisi ostavio bakšiš? – ponovi mlada žena mladom čoveku dok su ulazili u taksi.
—To je moj otac — reče on.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:14 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



CARSKE MRVICE


—Azra... — prošaptao je u slušalicu, uživajući posle mnogo godina ponovo u zvuku njenog imena. — Azra! To sam ja, zar me se ne sećaš?
Osluškivao je napregnuto tišinu. Nakon izvesnog vremena začu duboki uzdah:
—Ti si?
—Nisi se onesvestila ili nešto slično?
—Odakle ti moj broj?
—Iz imenika.
—Promenila sam prezime ...
—Pratio sam sve promene! — reče, povrativši sigurnost koju je načas izgubio. — Ako nemaš neki drugi program, bilo bi lepo da večeramo zajedno?
U vreme dok je bio bezuspešno zalјublјen u Azru, još nije postojao običaj da se devojke izvode na večeru. Nekoliko godina Rima, pet godina Londona i tri poslednje godine Nјujorka, odakle je izveštavao razne listove, obojiše njegov poziv preteranom ležernošću. Preveo je tu rečenicu sa engleskog na svoj maternji jezik. razmišlјajući pri tom kako neke sasvim obične stvari zvuče različito na drugim jezicima.
Čekaću te u aperitiv-baru »Internacionala«… —nastavio je da prevodi sam sebe, uživajući u osećanju da je stranac u svom rodnom gradu. — Popićemo po koktel i preći u restoran. O.K?
—Šta ćemo popiti?
—Piće! — ispravi se postiđen. — Piće za mladiće! Oh, Azra, da znaš koliko sam mislio na tebe!
Obukao je svoje najlepše plišano odelo boje venecijanske magle i pogledao se sa zadovolјstvom u velikom ogledalu dok ga je lift spuštao ka recepciji. Azra će biti zadovolјna što ne mora da uvlači stomak da bi u četrdesetoj ostao vitak. Zaista je vitak! Trim-Trim!
No, i pored sve sigurnosti, oseti kako ga obuhvata val vreline kada je ugledao kako ulazi kroz okretna staklena vrata u strogom tamnom kostimu, bez ikakvog ukrasa sem slapa zlatne kose koja je pratila njeno lice poput nežno svilenkastog oreola. »S tim još nije, znači, gotovo!« pomisli, ne bez
osećanja poraza. — Azra, Azra, Azra!
—Još voliš da ponavlјaš moje ime?
—Bila si jedina Azra u čitavoj školi. — reče. Stvarno, kako si? Kako su tvoji? Otac ti još pravi najbolјi sladoled u varoši?
—Nije prestajao da se raspituje, nadajući se da će bujicom reči nekako zatrpati zaboravlјeni rov iz davno izgublјenog rata.
—Umro je — reče ona.
—Zaista mi je žao! Ko sad vodi poslastičarnicu'?
—Prodali smo je.
—Mnogo se toga promenilo u međuvremenu... — prevede sa francuskog.
Jedino ti ne!
U njenom držanju pronađe ponovo onu istu blagu trpelјivost, neku vrstu pomirenosti sa sudbinom da će uvek biti isto: ona, večita meta neuzvraćene lјubavi, on — smrtno zalјublјeni dečak čija joj je patnja oduvek smetala. Razgledala je njegov uspeh sa radoznalošću koja ništa suštinski ne menja u toj staroj, ukletoj vezi. Imala je pri tom pogled medicinske sestre koja je osuđena da sedi pokraj uzglavlјa bolesnika čija bolest ne izgleda lepo.
—Svejedno mi je... — kazala je Azra. — Ne izlazim često uveče.
Prezirao je veliko svetsko bratstvo intelektualaca-gastronoma, koji su se poput riba pirana obrušavali na svako mesto za koje se pročuje da se u njemu »dobro jede«, pa ipak, igrajući se klјučem na čijoj je kugli pisalo zlatnim slovima Apartman 1, on reče:
— Ovde se sjajno jede!
To je čudno, pomisli, kako iznad ramena izvesnih žena uvek lebdi neka čarolija! I to uopšte ne zavisi od njihove lepote; postoje lepotice na čijim ramenima umire i najskuplјi »Koko Šanel«, dok iznad Azrinih ramena ogrnutih konfekcijom još leluja neka tajna lјupkost, zlatni prah ženstvenosti, i ta misterija ostaće nerešena sve dok oboje budemo živi.
—Još uvek se analiziraš? — upita ga ona.
—Welcome home! — uzviknu. Kako je to divno osećanje kad si najzad okružen svetom koji razume o čemu misliš! Mogu li da izaberem jelo za tebe?
—Svejedno mi je šta jedem...
—Dobro! — rekao je šefu sale. — Dva puta svejedno, molim vas! Kelner se umorno osmehnu.
— Šalu na stranu! — odluči da malo demonstrira životnu veštinu svetskog čoveka. — Bilo je najbolјe da otpočnemo sa malo dalmatinskog pršuta, pa da onda krenemo na dva potaža; ne, bolјe dva puta konsome
kolber, a zatim... Šta mislite o pastrmkama? Nadam se da su sveže?
—Jutros su ulovlјene.
—Mogu li da ih vidim? — upita. — Nikada, naime, ne jedem pastrmke pre nego što ih vidim...
Ribe položene na bledozeleno lišće bulјile su u njih svojim mrtvim očima. Dve vretenaste pastrmke iz reke u kojoj je naučio da pliva.
— Sjajno! Potočne su .. odade priznanje kelneru, a zatim objasni Azri razliku između potočne i kalifornijske pastrmke koja nema pege. — Ove naše iz brda mnogo su ukusnije! Stvarno, šta je sa Tap-Tapikom?
—Udala se... Ima dvoje dece.
—Još je onako lepa?
—Ne. Ugojila se.
—Šteta za Tap-Tapiku!
—Uvek je volela da jede...
—Ti, ne?
—Ne… – rekla je Azra, odgurnuvši s gađenjem tek rastvorenu pastrmku iz koje se pušilo. Zapalila je žurno cigaretu, kao da želi da odagna neprijatan ukus.
— Bila si najlepša devojka pedeset i druge! — reče između dva zalogaja. — Jedanput si me izabrala kada su dame birale, ti se toga, naravno, i ne sećaš, ali noge su mi se odsekle od straha. Sve vreme si ti vodila, a ja jedva uspevao da uhvatim korak! Htela si, u stvari, da nalјutiš svog momka. Kasnije su me njegovi drugari prebili u garderobi i bacili među zimske kapute... Ali, vredelo je!
Pogledala ga je prvi put sa lјubavlјu. Toliko se trudio da joj ulepša veče u ovom gradu gde su muškarci uvek mrzovolјni i pospani. Zašto da ne? Svi bi joj zavideli na njemu. Ko zna, možda bi ga, s vremenom, i zavolela? Ipak, on je saučesnik njene mladosti. Posle svega kroz šta je morala da prođe, bio bi to najzad zasluženi odmor. Pružila je ruku preko stola i stavila na njegovu, koja se nervozno igrala klјučem.
—Ne. . . —reče Azra. — Ne zamaraš me!
—Šta želiš za desert? — upita držeći slobodnom rukom jelovnik. — Gle, carske mrvice! Otkad to nisam jeo!
Moraćete malo da sačekate... rekao je kelner. Carske mrvice se prave...
Ne mari, imamo mnogo vremena pred sobom... — reče pobednički.
Držali su se za ruke u polutami restorana u kome su se čuli samo šapat i diskretno zveckanje pribora za jelo.
Najzad, jedno tiho bezbedno mesto . . . — reče. Najvažnije u životu:
izabrati pravo mesto za prava osećanja!
Odjednom, negde duboko u zgradi, začuše cilik školskog zvona, a malo kasnije do njih dopre topot mnogih nogu niz stepenice — kao da se približava grmlјavina stada. U restoran nahrupiše u bulјucima mladi kelnerski pripravnici vezujući u trku leptir-kravate. Zakopčavali su užurbano preostalu dugmad na bluzama.
—Vi se nećete lјutiti ako naši đaci prisustvuju pravlјenju carskih mrvica...
reče šef sale. — Već nedelјama niko nije naručio carske mrvice, a one se nalaze u obaveznom gradivu. Sem što smo hotel, mi smo, naime, i viša ugostitelјska škola.
Sa svih strana stola okruži ih beli kelnerski bedem. Mladi kelneri, širokih selјačkih lica, gurali su ih s leđa, pred naletom svojih drugova koji su još uvek pristizali. Azra je virila između snažnih ruku okraćalih rukava. Doguran je i server sa zapalјenim primusom.
— Večeras ćemo pokazati kako se prave i serviraju carske mrvice! — poče predavanje šef sale. — Dakle, najpre u zdelu stavimo komad masla sa malo sitna šećera... Dodaj taj šećer, Đukiću! A zatim, dodajemo četiri žumanca i dva belanca, i toliko brašna i mleka koliko je potrebno da se napravi testo malo gušće nego što se obično pravi za ... za šta? Ti tamo!
—... za palačinke — promuca mladi kelnerski štreber.
—Tako je: za palačinke!
Iza Azrinih leđa progura se jedna pedesetogodišnja gošća:
Oh, tako bih volela da i ja malo gledam... — zamoli šefa sale. — Nadam se da ne smetam?
Samo izvolite, gospođo! — dozvoli joj on.
Na uspavanu, pa ponovo probuđenu lјubav, padoše dva belanca, poput dve krupne, lenje suze.
Najzad, ulupati čvrst sneg...— nastavi šef sale. — Kud gledaš tamo? Biće ti đavo kriv kad budem posle propitivao! Staviti sneg u masu i ovlaš izmešati. Od ove mase, šta? Pržiti na maslu debele palačinke (ne mlataraj tom tavom, dete, ne igraš ping-pong!), i to i sa jedne i sa druge strane... Čim se jedna palačinka isprži...
—Još si lepa, znaš?
—Zar?
Čim se, dakle isprži, vilјuškom je izdrobiti u istom tiganju...
Bio sam svašta u životu, samo ne - očigledna nastava!
…posuti kristal-šećerom!
Ne vidim ništa! — zacvili mladi kelner. — On se gura!
Oprostite, molim vas — obrati se šef sale Azri. Hoćete li biti lјubazni da se malo pomerite?
Laže, druže nastavniče! — reče drugi. — Stalno me zasmejava; on je počeo!
Tišina! Gde je kristal-šećer? Zaboravio? Trk, šta čekaš?
Šta je sa onom starom salom za igranke?
Srušena je.
A jezero? Kupaš li se u njemu?
Isušeno je.
Čekali su da stigne kristal-šećer. Mladi kelneri su ih posmatrali kao dve čovečije ribice u špiritusu. Osetiše da su vrsta u izumiranju.
Mnogo pušiš?
Znam — reče on pripalivši novu cigaretu na stari žar.
Ti kao da si otišao po svetu vodicu! — viknu šef sale momku koji je najzad doneo šećer. — Dakle, ovako: posuti palačinku kristal-šećerom, ovakoooooo, pa ostaviti u šerpi da se testo sa šećerom, šta? Malo proprži, naravno, tako je, Đukiću...
Šta je sa Čitom? — upita.
Poginuo je u saobraćajnoj nesreći...
A Pop?
Maneken za muški veš u Parizu.
—Zatim dodati malo suvog grožđa, izručiti sve na zdelu, oprostite, hej, polako s tim! — i tako postupati sve dok se cela masa ne utroši. Kad je sve gotovo...
Zaista je sve gotovo, pomisli, a reče: A Una? Viđaš li je?
—… kad je sve gotovo, posuti šećerom zamirisanim vanilom, a zasebno služiti sok od malina. Još tople mrvice služiti... Izvolite! A sad trk u sobe i napišite šta smo večeras radili! — naredi šef sale, pa razbijena vojska kelnerskih pripravnika napusti poprište, lenjo se vukući kroz restoran.
Mnogo vam hvala na usluzi... — zahvali se ceremonijalno. — Dve nedelјe čekamo nekoga da naruči carske mrvice. Jer, jedno je teorijska osnova, a sasvim drugo praksa, razume se...
—Dobro je što nismo naručili biftek!
—Zašto? — začudi se šef… Imamo odlično meso!
—Ali morali biste pre toga da organizujete malu koridu!
Vi imate smisla za šalu! — pohvali ga šef.
Ćutali su dok pred njima u mrvicama ležahu ostaci njegovog carskog povratka u rodni grad. Sve to preliveno leplјivim sokom od malina.
—Otpratiću te kući...
—Ne treba... — reče Azra. — Autobus je blizu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:14 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




MIS


Odsele su u hotelu »Park«, trošnom austrougarskom zdanju dugih hodnika čije sobe podsećaju na samoubistvo. Majka i kći. Biranje »Mis šarma 1971« njihov je šesnaesti pokušaj ovoga leta da se najzad izvuku iz bede. Već godinama tumaraju od jednog do drugog konkursa lepote, sa istoka na zapad zemlјe, od panonske ravnice do južnih letovališta. Siromaštvo već nagriza njihove rastvorene kofere; beda para konce nekada skupog vunenog kompleta, razjeda čipke, krza rukave večernjih halјina: siše lak za nokte iz dugovratih bočica, i njih dve dobro znaju— pudera i šminke ostalo je još samo za jedno biranje mis, a onda će morati da zatvore radnju.
Kroz prozor njihova hotela »D« kategorije vidi se otmeni »Belvi«, pored čijeg se bazena izležavaju pozvane devojke, njih dvadeset i četiri, pred histeričnim fotoreporterima. Devojkama je plaćen pansion, imaju pravo na besplatne halјine, kupaće kostime, besplatan put i vredne nagrade, dok majka i kći, koja učestvuje nepozvana, nemaju novaca čak ni za frizera. Još od sinoć, njeno učešće je bilo neizvesno, ali majka je uspela da nekako ubedi glavnog organizatora da pusti njenu kćer na pistu. Bilo je tu suza i pokazivanja izbledelih isečaka iz ilustrovanih revija. Beda je i njih nekako posivela: pod čestim dodirima prstiju lak je već iščezao. Majka je kazala čoveku: »U Opatiji je bila sedma, znate i sami šta se tamo dešavalo; ,Beli narcis' joj je izmakao za dlaku. ,Mis osmeha'? Ma, idite, molim vas! Svi znaju da je to bila obična nameštalјka! ,Crveni krin' 1969! Tu smo se plasirale među prvih osam; mis je bila obična drolјa, da, obična kurva, znalo se već unapred ko će biti izabran! Na konkursu ,Mis plaže' mojoj kćeri su nudili... bolјe da ne pričam! Ali ona ima vaspitanje! Da, moj gospodine, moja kći neće spavati sa svakom protuvom koja to poželi, makar ta protuva bila i sam predsednik žirija! Ne, dok sam ja živa!«
Dok sluša svoju majku kako govori i skuplјa isečke iz novina što lete na
sve strane iz njenih nervoznih ruku, kći bi i plakala i smejala se. Čovek je posmatra kao što se procenjuje meso obešeno o kuku u mesarnici, da baš tako. Ona zna da, ma koliko puta učestvovala u svemu ovome, nikada neće savladati osećanje stida što je tako gledaju. Nikada. Ali ne mogu se vratiti
neobavlјena posla. Najzad, čovek se pokazao blagonaklon i primio je da učestvuje u takmičenju. Sve je uređeno. Ona večeras može izići na pistu.
Posle toga su se prošetale glavnom alejom Banje. Majka je pozdravlјala levo i desno — pravo je čudo koliko sveta stiže da upozna! Banja je inače prilično propala od poslednjeg biranja mis pre četiri godine, kada je kći bila na devetom mestu. Sa fasada otpadaju delovi ukrasa, ulicama šetaju bolesnici zelenkastih, ispijenih lica. Sve miriše na sumporna isparenja. Čovek se ovde oseća kao u predsoblјu smrti. Pojele su po par kranjskih kobasica sa senfom. Majka se odrekla polovine svoga ručka u njenu korist:
»Moraš biti snažna večeras!« kazala je. »Pazi na držanje brade! Ne gledaj u njih sve odjednom, već izaberi jedno lice i smeši se samo njemu...«
Odmaranje i doterivanje frizure i toalete, od dva do sedam. Buduću mis bole kolena. »Bože« — rekla je majka »šta bih sve dala da imam tvoju lepotu i tvoje godine!«
Čitav prizor počinje da se stapa u svetlosnu vrtešku. Od neprestanog osmeha koče se vilice. Nјih dve uranjaju u plavi pliš i diskretno osvetlјenje svečane sale »Belvija«. Sedeći sasvim u dnu sale, majka se iznenada oseća pretučenom. Petnaest puta ovoga leta njih su zaboravlјali za dugim stolom banketa. Sve oči su bile uperene ka novoj mis, koja uvek liči na tek kuplјenu dečju lutku od plastike. Ali ovo veče je odlučujuće — ona to oseća dok prolaze lepotice poput rasnih konja u padoku. Broj dvadeset i jedan (prosta!), devetka (ne zna da korača), osamnaest (kratke noge) ... najzad, dvadeset i pet! Sunce mamino! Ugledala je u dalјini, među belim kelnerskim bluzama, kako izlazi iz polutame, vidi njenu svetlu kosu i zna: samo njih dve dišu istim ritmom, jedino njih dve među ovom svetinom, ovim ološem što zvecka vilјuškama i ždere meso. I evo, ona — sve mamino na svetu, prolazi graciozno preko prostora za igru, a onda elegantan okret, dobro je, ovaj put drži bradu gore, sada je pred stolovima, to je onaj trenutak kada im se treba zabiti u tromi mozak, u srce, u oči — trenutak istine u krklјavom glasu voditelјa umnoženog zvučnicima. Sada je taj trenutak! Ona vidi svoju kćer kako načas zaklapa veštačke trepavice i uzdahnuvši kreće hrabro među stolove, među tu rulјu koja je može povrediti jednom ružnom rečju, psovkom ili dodirom, među te lјudoždere što ne prestaju da žvaću: ona, miš mamin, maca rođena, izrasla poput čudnog cveta iz zajedničkih kuhinja, zajedničkih stanova, prolaznih soba, bede i pozajmlјenog ulјa. Lepotica mamina, mišica — sećaš li se onog prokletog tricikla koji joj nismo mogli kupiti — šapuće sama sebi — kako je to bilo pametno, povučeno dete, uvek negde u ćošku, uvek zagledano u slike iz Zabavnika, a sada, među svim tim
nepoznatim ludima i ovom stokom od žirija koja se tamo za sudijskim stolom naliva državnim viskijem! Ne, ona neće dozvoliti da ta mala istrune sa rukama u masnoj vodi! Ona neće proćerdati svoj život kao njena majka, ostavlјena od muža, napuštena od rodbine, od svih, ona neće morati da se skriva zbog neplaćene kirije, ona će biti neko, pa makar morali putovati sve do na kraj sveta i poslednjeg biranja lepotice na njemu! Povratka nema i ne može biti.
Plava glavica njene kćeri iščezava u dimu: »Zar nije božanstvena?« gura majka nečija leđa za susednim stolom. A onda se žiri povlači da donese odluku i njih ponovo nema, čak ni među pratilјama.
Ponovo nameštalјka! Znala sam to dobro, ali postoje još dva biranja do kraja sezone: jedno na Paliću, drugo u Portorožu, a možda još jedno negde gde su vinogradi – »Mis berbe« ili nešto tako, misli dok joj suze kaplјu ravno u pepelјaru, ravno na žar cigarete koja se pišteći gasi.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:15 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



LANјSKI SNEGOVI


Izronili su iz oblaka smoga koji je pritiskao grad u kotlini. Oči im zasuziše od iznenadne beline.
Bog te mazo! — reče Pop žmirkajući. — Pogle kolko snega! Zujali su u kabini uspinjače iznad vrhova jela.
Šta misliš da se ovo otkine?
Pa, ne bi mnogo ostalo od tebe, čoveče... — reče Čile.
Zatim su, zasleplјeni snegom. prešli u plitkim cipelama stazu za veleslalom. Pop je u prolazu napravio grudvu.
Pravi sneg — rekao je. — Ne sećam se kad je tamo kod nas poslednji put padao?
Nema više nekadašnjih snegova... — rekao je Čile. Nalaktiše se na šank hotela »Belvi«.
Pune su mi snega! — reče pop.
Pa, istresi ih, čoveče! — reče Čile.
Pop pažlјivo istrese sneg iz cipela u »Martinijevu« pepelјaru. Kelner je istog časa zameni:
Prosim?
Flašu piva, sa dve čaše — reče Čile.
Pop je i dalјe gladio svoju grudvu sve dok se od nje ne načini savršena lopta. Napolјu iza stakla nečujno su klizili smučari po padini.
Idealno za decu! — reče Pop.
Aha...
Šta misliš koliko ovde košta dan?
Pojma nemam...
Ispod triest sigurno nije! — proceni odoka Pop. Grudva pređe iz svetloplavog u lјubičasto.
Pričuvaj mi je malo! — reče Pop i ode do recepcije. Tamo je razgovarao sa portirom.
Čile nije znao šta da radi sa grudvom. Premeštao je sa dlana na dlan. Jedna dama s druge strane okruglog šanka pogleda ga s blagim čuđenjem. On joj se stidlјivo osmehnu i sleže ramenima.
—Otišli su da ga zovu... — vrati se Pop. — Daj mi grudvu!
—Kad imamo voz?
—U šesnaest i četrdeset.
—Ima vremena . . .
—Kad pomislim samo gde nam deca žive! — reče Pop. —Nije ni čudo što su stalno bolesna!
—Molim? — reče Čile.
—Lekari kažu da se deci na ovoj visini za nedelјu dana promeni krvna slika. Pogle kakav vazduh.
—Šta vredi kad posle opet moraju da siđu dole...
—Nešto mislim, kad bi čovek... — reče Pop.
—Pa ne možeš valјda živeti na planini! — reče Čile.
—Šta bi radio čitavog života na planini?
Mladić se pojavio nešto kasnije. Izveo je vratolomnu kristijaniju, zaustavivši se u oblaku snežne prašine.
—Eno ga! — reče Čile.
—Idealno za decu... — reče Pop. — Da oni moji vide!
—Još jedno pivo? — upita Čile. — Ja častim!
—Važi — reče Pop.
Tako popiše još jedno pivo. Grudva pređe iz lјubičastog u prozirno. Za to vreme mladić je otresao sneg sa skija i uredno ih vezao sa štapovima. Zatim skide zaštitne naočari i strese snežnu prašinu sa kose kao mlad pas.
—Kakav vazduh! — uzdahnu Pop paleći cigaretu.
—Može da se pije... —reče Čile.— Ali posle, kad siđeš dole, potpuno si neotporan na razne klice. Najbolјe je i ne voditi ih nigde. Nek se naviknu...
Mladić je svukao rukavice i otkopčao žuto smučarsko odelo. Vukući teške cipele »specijalke«, on priđe šanku:
—Samo da sredim račun — reče. — Odmah se vraćam.
—Može — reče Čile.
—Koliko ovde košta dan? — zaustavi ga Pop.
—Tries pet — reče mladić i odvuče svoje cipele do recepcije.
Šta sam ti kazo! — reče zadivlјeno Pop. — Tries pet!
Onda su još malo sedeli i posmatrali smučare kako se penju ski-liftom iz doline.
Garderoba je obavezna... reče garderober odmerivši njihove teške zimske kapute.
Odmah idemo... — reče Čile.
Mladić se vrati iz recepcije sa koferom u ruci. Krenuli su zajedno preko
snega, ispod međunarodnih zastava na vetru. Prozirna grudva udavi se u pepelјari sama u sebi.
—Pogle šta dišemo dole! — reče Pop dok su se spuštali uspinjačom tonući u smog. — Pogle šta dišemo, bog te mazo!
—Koja je ovo visina? — upita Čile.
—Hilјadu osamsto — odgovori mladić.
—Šta misliš da se ovo otkači? — upita Pop. — Bog te mazo! Čile ne reče ništa.
—Je l' mora sa lisicama? — upita mladić.
—Ne mora — reče Čile i ponovo ih vrati u džep.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:15 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



NEDELjA


Ustala si u pola sedam. On je još spavao.
Jutro je bilo neutešno mračno, dok si kupovala nedelјne novine, hleb, pogačice, jogurt. Mora da izgledam kao neko čudo, mislila si ogledajući se u praznom izlogu mesarnice gde si čekala u redu. Samo da me ne vidi neko poznat!
Sve je poskupelo! — kazao je neko iz reda.
Nema tog poskuplјenja koje ja ne bih mogla da odgladujem! — rekla je prkosno jedna stara dama.
Šesto grama mlevenog! On je još spavao.
Onda si se vratila istim putem vukući svoja ručna kolica za pijacu. Onda si skuvala kafu. Onda ste doručkovali. On se probudio i uzeo prednji deo Politike, na čijoj su naslovnoj strani bili neki novi ratovi. Onda su ti deca uzela drugi deo, da vide bioskopski program. Nije važno, mislila si, pročitaću ih kasnije. Ali nisi. Onda si pospremila sto. Iseckala sitno crpi luk. Potopila krišku hleba u hladnu vodu. Razbila jedno jaje, dodala peršuna, soli i bibera. Izmulјala sve to u ravnomernu masu i pomislila na mamu, koja te je naučila da praviš faširane šnicle. Onda je on otišao na nivo u »Balkan«. Onda si zapalila cigaretu i dok si čekala da se skuva krompir za pire, slušala si kako neka pevačica priča voditelјu Studija B na čemu sada radi. Onda su faširane šnicle, prethodno uvalјane u brašno, bile ispržene. Sipala si ulјe u salatu. Stavila na sto tanjire, noževe, vilјuške, salvete od hartije i slanik. Izrezala si hleb. Onda se on vratio iz »Balkana«.
Kako je napolјu?
Hladno.
Opet faširane šnicle! — kazala su deca. Ostavite mamu na miru! — rekao je.
Onda ste ručali. Onda je on zevnuo i otišao da spava, a deca u bioskop. Onda si pospremila sto, oprala tanjire, tavu, šerpu, obrisala mrve... Ima li besmislenijeg posla od ovog? Radila si čitavo prepodne, a od svega nema ni traga. Sve je pojedeno. Pogledala si ruke i utvrdila da više nema nade za njih.
Skuvala si kafu i uklјučila televizor. Neka nedelјna utakmica. Gledala si u zeleni ekran preko koga su tamo-amo trčali zgodni mladići. Onda si pogledala kroz prozor na ulicu. Pustoš. Nigde nikoga.
Onda se on probudio. Koje je poluvreme?
Ne znam. A rezultat?
Ne znam. Ko igra? Ne znam.
Šta ti je?
Nije mi ništa. Nisam uklјučila ton. Onda ste ćutali i gledali televiziju. Onda su se vratila deca.
Kakav je bio film? Onako...
Onda je neko telefonirao: Kako si? Dobro sam. I mi smo dobro.
Onda si postavila tanjire za večeru. Noževe, vilјuške, slanik. Jaja na oko, sir i salata od krompira.
Opet jaja na oko! — kazala su deca.
Onda si oprala tavu. Produžila sinu farmerice, ispeglala kćeri kecelјu za školu.
Šta ima na televiziji? Nema ništa.
Polјubila si ih pred spavanje.
Istuširala se. Stavila na lice kremu za noć. Navila budilnik za šest. Onda je on zaspao.
Onda si pušila u postelјi i slušala kišu. Onda je došao ponedelјak.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:16 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




VIKEND


Ovo mi je poslednji put da sam bila u onoj prokletoj kućerini!
To si rekla i prošlog vikenda.
Jesam, i ispala sam budala! Ali više neću...
Čekaj samo da je završimo: onda ćeš da uživaš!
Da je završimo? Da je samo završimo, kažeš? Pa, završavamo je već sedam godina!
Ima ih koji su počeli pre nas, pa su manje odmakli.
Za sedam godina bila sam tri puta u bioskopu...
Nemaš šta ni da vidiš! Nasilјe i pornografija!
Poslednji put kod frizera — pre dva meseca!
Frizura ti je sasvim u redu!
Ne pamtim kad smo izišli u kafanu, kao ostali svet . . .
Koji ostali svet?
Onaj koji zna da živi!
Ti to zoveš životom?
Da ti ne pominjem pozorište, balet, koncerte... Pogledaj mi ruke! Pogledaj mi, molim te, samo ruke! Upropašćene! Krijem ih u rukave kad me neko pogleda. Pretvorio si me u građevinsku radnicu. Beton. Beton. Beton. Beton. I beton. I to se zove vikend!
Ne možeš da kažeš... Bila si na svežem vazduhu.
Ti to zoveš svežim vazduhom? Nisam izišla iz kuhinje! Pre pola sata oprala sam poslednje tanjire...
Videćeš samo kad je završimo!

Završavaj je sam! Što se mene tiče, taj bunker me više neće videti!
Ionako si kuću napravio samo zbog sebe.
Samo zbog sebe? E, sad zaista preteruješ! Ćutao sam i trpeo tvoje gluposti trideset i pet kilometara, ali sad si prevršila svaku meru. Zbog sebe?
Ne viči na mene!
Ne vičem.
Vičeš!
Znam taj trik: kad nemaš nikakav pametniji odgovor, onda me nabeđuješ da vičem... A ja, evo, šapućem!
Opet vičeš! Ako ne prestaneš da vičeš, iskočiću sad iz kola!
Ja ću iskočiti iz kože!
O, gospodina je, znači, pogodilo to što sam mu kazala da je kuću napravio samo zbog sebe? Kakva osetlјivost!
Kako da me ne pogodi? Rintam sedam godina kao konj da vam omogućim vikende na svežem vazduhu, i to mi je hvala!
Dobro. Ako je nisi napravio samo za sebe, za koga si je onda zidao?
Za decu, ako već hoćeš da znaš!
Pa, gde su deca?
Ovaj put slučajno nisu išla sa nama, jer je Ljilјana otišla sa školom, a Peđa ima...
Ni prošli put. Ni pretprošli! Ni onaj tamo... Slučajno, decu tvoja kuća uopšte ne zanima. Letuju pod šatorima kao probisveti, samo neće kod tebe. A znaš li zašto?
Baš bih voleo da čujem?
Zato što si ogavan egoista, diktator, i što si dosadan... Da nabrajam dalјe?
Kako onda možeš da živiš sa jednim egoistom i diktatorom sve ove godine?
To se i ja pitam!
Što se ne razvedeš?
Zašto se ne razvedem? Zbog dece, eto zašto! Inače, razvela bih se sutra, evo već sutra ujutru!
Dobro. Mislim da smo rekli sve jedno drugom!
Pazi kako voziš! Vidiš da onaj koči...
Baš ti hvala što si me upozorila. Sam ne bih video.
Naravno da ne bi! Umalo ga nisi lupio! Jesam li ti kazala da ne piješ po podne ono vino?
Popio bih najradije živu sodu, ako već hoćeš da znaš šta bih popio! Pijem da te nekako podnesem. A mogu da te donekle podnesem jedino pijan. Opet si mi uništila vikend!
Ja tebi uništila vikend? Ma jeste li ga čuli? Ja njemu uništila vikend?! Tri dana nisam sela. A šta je za to vreme radio gospodin? Izigravao farmera i primao goste. Razmetao se svojim imanjem: »Ovo mi je, znate, podrum za vino, a ovo su breskve koje sam ja lično zasadio. Ovo je kamin. Je l' radi? Ne radi. U produžetku će biti letnja kuhinja...« Morala sam da glumim kako me
sve to oduševlјava bogzna kako! I to što su došli nenajavlјeni, i što moram da trčim onoj idiotkinji sa dva razreda gimnazije po led za piće, i što dvorim onog morža od njenog muža i trpim njegove prostačke viceve... Jesam li zbog toga studirala englesku književnost, da budem sluškinja u nekoj kretenskoj selendri budalama koje tek tako svraćaju?
Istina, studirala jesi, ali još nisi diplomirala...
Fali mi samo diplomski. A znaš li zašto'?
Zbog toga što sam te ja upropastio.
Ma kako da si to ironično rekao — tako je! Dok su moje drugarice pravile karijeru, ja sam se žrtvovala zbog jednog selјačkog egoiste, da bi svakog jutra imao čiste košulјe i ispeglane pantalone.
Zaboravila si da su deca bila mala...
Sad su velika, i sad ću okrenuti drugi list. Došlo je vreme da se i ja pozabavim malo sobom. Pogledaj mi samo ruke! Pogledaj mi, molim te, samo ruke! Kako da se sutra pojavim u gradu sa ovakvim rukama? Kako? Šta ću da kažem? Da sam betonirala cisternu?
Sad ti vičeš!
Neću da vičem: vrištaću! Ima svi da me čuju! Dosta si ti pravio skandale...
Da se parkiramo negde?
Zašto?
Pa, da se malo smiriš... Opet tvoji nervi...
Ha! Sada gospodin hoće i da me proglasi ludom!
Nisam rekao da si luda. Kazao sam samo . . .
Znam ja dobro šta si ti kazao! Možda hoćeš da me smestiš u neku ludnicu pa da se lepo provodiš sam?
U ludnici već živimo.
Bolјe bi ti bilo da se malo pogledaš u taj retrovizor! Vidi samo što si napravio od sebe?
Šta sam to napravio od sebe?
Pogledaj te zakrvavlјene oči. Vidi svoj stomak. Bazdiš na vino!
Popio sam samo...
Zaplićeš jezikom! I ti to zoveš: uživati u prirodi? Prežderavati se tri dana? Pa gde je tamo uopšte priroda? Onaj prašnjavi put ispred kuće? Ono škrofulozno voće; ti to zoveš prirodom? One selјake ucenjivače, što samo vazduh ne naplaćuju? Šta je za tebe, uopšte, priroda? Kada ti drugi zavide što imaš vikendicu, je li to?
Ajde, ajde...
Šta, ajde, ajde? Za te pare mogli smo pet puta oploviti svet i stanovati u najbolјim hotelima! Dve godine nisam videla mora.
Kad ti je zabranio lekar.
A zašto mi je zabranio? Zbog toga što sam uništila nerve radeći kao marva... Opet ćeš udariti onog ispred sebe!
Vidiš da nisam!
Nisi jer sam te ja upozorila! I šta? Imam, navodno, kuću na selu, koju ne mogu da vidim očima; imam muža...
. . . koga ne možeš da vidiš očima!
Decu koja su već sama sebi dovolјna. Gde sam bila, nigde, šta sam radila, ništa! Prođe voz!
Po svemu sudeći, vreme je da nađeš nekoga. Ti si zaista u dubokoj krizi.
Ko ti kaže da ga već nisam našla?
Opa!
Šta sad, opa?! I da nađem batalјon lјubavnika. opet te ne bih stigla!
»Vaš muž nije trenutno ovde! Hoćete li da ostavite neku poruku?« Smeju mi se sigurno iza leđa... Te oblajhane kučke iz tvoje kancelarije!
Mislim da si se malo udalјila od teme... Počela si da govoriš o vikendici.
Opet ta tvoja lažna superiornost! Gadiš mi se, da znaš! Ma, odakle ti samo pravo da se postavlјaš tako visoko i da me gledaš odozgo, kad sam celog života bila u svemu bolјa od tebe?
U čemu to, molim te? U heklanju?
I u heklanju, i u kukičanju, ako već hoćeš da znaš! Bila sam najbolјi đak u celoj gimnaziji! Svirala sam na klaviru.
Jao, opet stari Černi!
Rasterao si mi drugarice. Mogla sam da se udam za koga sam htela! I kako sam završila? Kao sudopera jednom lјigavom karijeristi i poltronu, koji je nekako uspeo da ispred imena prikači dr. Bože! Ko danas nije doktor nečega! Je l' uopšte znaš kako se piše doktor? Velikim ili malim slovima?
Srednjim.
Ne pokušavaj da budeš duhovit! To ti ne polazi za rukom...
Nisam znao da sam oženjen borcem za ugrožena ženska prava!
Feministkinja!
Imaš li nešto protiv?
Ne, sem što su ili lezbosi, ili nimfosi, ili gabori!
O, ne pominji mi samo seks, muškarčino! Tu bih imala štošta da ispričam!
Nisi zadovolјna?
Čime?
Znaš, te stvari ne zavise samo od muškarca nego i od ženskog partnera...
Šta hoćeš time da kažeš? Sa mnom je sve u redu, ali plašim se da nije s tobom... Što se smeješ? Šta je tu smešno? Hoćeš da kažeš da imaš uspeha kod onih kurvica u firmi, je li? To bih volela da vidim! Spavaju s tobom jer si im šef. Zloupotreblјavaš funkciju. Oh, dosta mi vas je svih.
Kojih sad svih?
Znaš ti dobro kojih? Tvojih roditelјa, na primer!
Šta su ti sad oni krivi?
Oni su te i nagovorili da kupiš onaj plac da podigneš kuću. Selјačka psihologija! »Zemlјa uvek ostaje.« Ostaje — govno! Probudućeš se jednog jutra i pročitati u novinama da se oduzimaju vikendice, ili da imaš pravo na po četiri kvadratna metra po članu porodice...
Ma nemoj!
A do tada: »O, baš je lepo što ste došli! Kažem ženi: nema ih već nedelјu dana, pa smo se zabrinuli! Sedite, raskomotite se... Sad će ručak! Ženo, hoće li skoro taj ručak? Stigli ti gosti! Da pomognemo i mi? Ma, ni govora! Samo vi lepo sedite i uživajte! Vama je vikend, nije njoj! Sad će ona to! Nije to ništa! Bože, što vam je ovde lepo! Baš kažem mužu: oni znaju zašto žive! A mi — stalno na putu, sve po hotelima. Mogli smo za te pare kuću da podignemo!« A posle, kad odu, ona zmija će, naravno, prva reći:
»Odakle im samo pare za onoliku kuću! Sigurno ne od plate! Naravno da nije od plate. Danas svi kradu! Ali moraš da budeš na mestu gde je moguće krasti! Šta mi vredi što bih ja i krao kad nemam gde! Lopovi! Sve sami lopovi...« Oh, bože! Dosta mi vas je svih! Jedva čekam da se istuširam i legnem...
Ko ti brani da se tuširaš u vikendici'? Imamo tuš …
Ali nemamo vode! To jest, imamo je samo za pokazivanje, kad dođu gosti: »Izvolite, istuširajte se! Ugradili smo cisternu za kišnicu.« A frižider?
»E on je na gas! Kod nas je sve na gas! Čak i pegla! Mi smo potpuno u gasnom stanju! Ali, uskoro će stići struja, i voda, naravno. Oko dvehilјadite godine! Onda će ovde biti pravi raj! Šteta samo što nas više neće biti da to vidimo...«
Ti si pogrešila profesiju: trebalo je da postaneš glumica!
Ja sam pogrešila muža!
Kako ti već ne dosadi ta ista jedna stara ploča koju obrćeš godinama?
Ne pretiči! Vidiš da ti ide kamion u susret!
Oh, hoćeš li već jednom prestati?
Ti si prvi počeo.
Ja prvi počeo? Zar nisi rekla: »Ovo mi je poslednji put da sam bila u onoj prokletoj kućerini?«
Rekla, pa šta? Zašto si me izazivao? Neprestano si me izazivao i podbadao. A ti? Šta si ti sve meni rekao?
Ništa.
Zato što si lukav? Ali znam ja šta ti misliš! Gde ćemo, kog đavola, sad da se parkiramo?! Nigde nijednog mesta u ulici . . .
Zdravo, deco!
Zdravo, mama! Zdravo, tata! Kako ste se proveli?
Sjajno! Šta ima večeras na televiziji?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:17 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




POSLE GOSTIJU


Gosti još nisu stigli ni do kapije, a čovek je već pootvarao sve prozore da iziđe dim. Tako je mogao da čuje pijani smeh, a malo docnije i palјenje automobilskih motora, koji uskoro napustiše njihovu tihu ulicu.
Žena je stavila tri kocke leda u čašu i usula votku. Čekala je da se piće ohladi, zbacila cipele s nogu i legla u duboku fotelјu.
Čovek poče da prazni pepelјare.
To je bila tvoja ideja! — reče, igrajući se vatrom.
Ostavi me na miru! — kazala je, igrajući se ledom.
Pogledaj, molim te — reče on — gde su samo gasili cigarete! Vidi! Čak i u gramofonsku ploču! A pogledaj gde su gurnuli tortu! Pod divan! I onda, primaj goste…
Kad bi samo malo zaćutao... — uzdahnu žena.
Izgubićemo tri dana dok sve ovo ne dovedemo u red! – kazao je skuplјajući razbacane čaše. — Tri dana priprema i tri dana dok se haos raskrči — ima li to, uopšte, ikakvog smisla? I zbog čega? Da bismo vratili večere na kojima smo bili i tako otvorili novi krug večera, koje ćemo ponovo morati da vraćamo... Lanac svetog Antuna: »Kad dobijete ovo pismo, prepišite ga u dvanaest primeraka i pošalјite dvanaestorici svojih prijatelјa. Ovaj lanac započela je jedna devojčica po imenu Cecilija Farini iz Padove 1826. godine, i ako ga prekinete, stići će vas kazna; dogodiće vam se nešto strašno!« Nećete više biti pozivani na večere! Pogledaj samo, molim te, kako je neko prolio crno vino na tepih! E ovo je stvarno... Ti ništa ne kažeš?
Šta da kažem?
I tako ćemo lepo — nastavi on — izmenjivati večere sve dok ne pocrkamo! Ti ćeš igrati sa njenim mužem, ja ću plesati sa njegovom ženom. Kad bismo bar imali hrabrosti da idemo do kraja, pa da stvarno razmenimo partnere... Ali, ne! Malograđani! Ostarićemo, uzdržavajući se! Uostalom, već smo i ostarili. Očččččččajno! I prestani da piješ tu votku!
Ostavi me na miru! — reče ona.
Ja tebe?
Koliko sam samo čekala ovu večeru! Želela sam da im najzad pokažem
kako se dočekuju gosti! Već nas gledaju popreko. Već se svašta šuška naokolo. Ali šta? Gospodin je uvek na putu. Oprostite, moj muž je morao neodložno... I najzad, kad si se jedanput slučajno zatekao u svom rođenom gradu, presedeo si čitavo veče kao na iglama, a onda nisi izdržao da ne iziđeš napolјe i ostaviš me sa svim onim svetom samu. E, to je zaista...
Nestalo mi je bilo cigareta! — reče on.
Mogao si da pušiš njihove! — reče ona.
Niko nije imao »astor«. Morao sam da skoknem do dragstora.
I vratio si se posle dva sata?
Posle sat i po!
S kim si bio?
Priznaću ti! Spavao sam sa kompletnim baletom Narodnog pozorišta! Solistkinje i baletski hor! Bilo je sjajno. Zamisli, siđem u dragstor po cigarete i naletim na »Labudovo jezero«! To je bila orgija. I ostavi već jedanput tu votku! Mnogo piješ u poslednje vreme...
Zar pijem?
Oduvek sam tvrdio da ne podnosiš alkohol! Najpre postaneš euforična, zatim padaš u najdublјu depresiju, na kraju si agresivna!
Oh, gospodin je, znači, počeo da se bavi psihoanalizom! Mora da sam zaboravila u klozetu neke novine u kojima si to pročitao! Psihopatologija svakodnevnog života! Veliki saveti — mala pomoć i obrnuto! Popravite sami psihu svoje žene, kad već ne umete da popravite slavinu u kupatilu koja curi već mesecima... Moj kućni Sigmund Frojd! Znaš li uopšte ko je Sigmund Frojd?
To je poznati norveški naučnik Fjord, koji je izmislio kompleks zemlјišta i Edipov kompleks, kad neko hoće da ubije majku i da odspava sa ocem! Nasledio ga je doktor Adler, koji je proizvodio iz hobija pisaće mašine marke »adler«...
Oh, tvoj anglosaksonski smisao za humor! — uzdahnu žena i otpi novi gutlјaj votke.
Oh, tvoja uobičajena depresija posle gostiju! — reče on. Padanje u duboki, duboki tamni džep, sa grižom savesti zbog toga što si, igrajući s onim volom od bivšeg vaterpoliste, pomislila kako bi bilo lepo osetiti njegovo žilavo, dlakavo, teško, tamno telo na sebi i što nisi dovolјno hrabra da to i izvedeš! Tvoje lepo kućno vaspitanje puno grehova i malih slatkih tabua! Deco, ako budete dirali prstićima ribicu, poludećete i završiti u najstrašnijim mukama!
Gade! — reče žena.
Hvala! — reče on i nastavi: — Ko je rekao: »Bolјe je zadaviti dete u kolevci nego negovati nezadovolјene strasti!« I šta dobijamo na završetku tog skupog, dugotrajnog procesa vaspitanja'? Šest ili sedam istovetnih bračnih parova kojima se već povraća jednom od drugog, sedam parova koji se ševe bez strasti, iz navike, uglavnom polupijani, zamišlјajući neke druge osobe kao svoje partnere, ako žele da dožive orgazam! Hajde, budi jedanput iskrena i prevali to preko zuba: koga zamišlјaš dok se ševiš sa mnom?
Na žalost, srce, nikad nećeš imati pristupa i u moju glavu! — reče žena.
Dovolјno si mi ionako uništio život!
To sam i očekivao! — reče on. — Svi ste isti! Poluugojeni, dobro stojeći, solidni. lojalni, učtivi sredovečni građani, koji posle večere i uz malo vina dozvolјavaju sebi hrabrost da dodirnu tuđu ženu kolenom ispod stola, strahujući da im ne napravi skandal i ne sruči im puding u lice pred svima! Vaša erotičnost prazni se takozvanim »masnim« vicevima. Vaša nostalgija — tulјenjem uvelih večno zelenih, groblјanskih, starogradskih pesama! Gospode! Ako išta mrzim na svetu, to su te otužne, preludirajuće, srceparajuće, međugradske pesme! A što se tiče pića, koje ti jedino pomaže da se opustiš — e, zaista ne bi smela više da piješ! A znaš li zašto?
Baš bih volela da čujem!
Zato što si amaterka! Ti si, jednostavno, velika nezadovolјna amaterka!
Nezadovolјena je bolјa reč! — reče žena. — A možda bi trebalo da te podsetim i ko me je naučio da pijem?
Još jedna krivica, znači! Da čujemo!
Ti! Ti si insistirao na belom vinu, da bi brže stigao do grudnjaka i čarapa...
Čovek se nasmeja od srca:
Čarape! Mlađe kameno doba seksa! Epoha pred hula-hop civilizacije!
Ko još danas nosi grudnjak?
Ja ga nosim!
Stvarno?
Ti si me terao da pijem onu odurnu jabukovaču, zato što se ona u Francuskoj zove kalvados, koji je, opet, pio izvesni doktor Ravik u Remarkovoj Trijumfalnoj kapiji. Pre tebe nisam ni dotakla piće!
Ni rum u čaju?
Pila sam ga s limunom! — reče ona i otpi novi gutlјaj votke. — A onda si se kao neka kurva izvukao iz svega, kao što se izvlačiš iz svih stvari, lukav i neuhvatlјiv, jer je piće zapretilo da ugrozi tvoju vitku liniju, Narcise! Hajde, budi čovek i priznaj zašto si ostavio piće?
Mogao bi da napišem esej o tome! Ali, evo ukratko: naša pića su oččččajna!
Opa! — reče žena, — Gospodin sad više voli frrrrrrancuska vina!
Borrrrrrrdo! Muškat! Sovinjon! Šatonedipap!
Nisi daleko od istine!
Hoćeš li da ti ja kažem zašto više ne piješ? – upita žena i sama odgovori: — Jer si počeo da se gojiš! A kada je u pitanju tvoja patološka narcisoidnost, nema stvari koje se ne bi odrekao! Želiš da po svaku cenu ostaneš vitak! Veujem i da spavaš sa tim svojim balavicama samo da bi se malo znojio (to je za tebe portabl-sauna, zar ne, dušo?), i zbog toga što se u seksu upotreblјavaju prednji upori! Jen' dva, jen' dva! Pri tom imaš emocija koliko i električni vibrator! Mora da ti je posle dosadno, a? Mora da skapavaš od dosade kada se od tebe očekuju nežnosti! Zašto lepo ne zalepiš neke novine na tavanicu? Imao bi šta da čitaš!
Daleko su! — pokuša on da bude duhovit.
Ali ti si, kao i svi lјudi u godinama, već dalekovid, zar ne, srce? Pitam se samo na šta misliš dok tako ležiš sa rukama pod glavom i izigravaš lјubavnika? Kako da zbrišeš kući i baciš se u zagrlјaj svom dragom biciklu, pošto si na račun stomačnih mišića zapustio nožne? Hajde, učini mi zadovolјstvo; sedi na bicikl i odmagli malo iz mog života! Hoćeš?
Čovek je posluša i pope se na sobni bicikl za mršavlјenje.
Žena nasu novu votku u čašu.
Čovek poče da okreće pedale, sve brže i brže. Bio je to zgodan sobni bicikl za treninge, marke »merkur«, jedan zgodan bickl bez točkova. Zdrava sprava. Korisna. Bezopasna. I kada pređe na svom sobnom biciklu bez točkova sto kilometara dnevno, čovek garantovano neće nikud stići. Ali on je ipak okretao pedale iz sve snage, samo da nekako pobegne od sličnih lјudi, sličnih stanova, večera po tačno utvrđenom redosledu… Bilo je već tri sata ujutru, a on je usred haosa koji su iza sebe ostavili gosti i dalјe vozio svoj lepi sobni bicikl — njen poklon za četrdeset i peti rođendan.
Žena je popila još jednu votku s ledom, svukla se i legla u postelјu.
Zašto ne dođeš? — upita ga.
Ne mogu da spavam! — reče on.
To je zbog toga što mnogo spavaš posle ručka!
Jeste —reče on, okrećući pedale u tami. — Tako je kao što ti kažeš!
Uvek je tako kao što ti kažeš...
Nemam nameru da se svađam u tri sata po ponoći! – reče žena. Nastavio je da okreće pedale i tako stigao čak do onih dalekih godina
kada je život tek bio pred njim i obećavao čuda. Onda se istuširao i legao pokraj žene. Vodili su lјubav pred jutro, u polusnu.
Sutradan su se pomirili i živeli dugo, dugo i nesrećno.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra taj Pet Feb 02, 2018 12:17 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



IZLET


Nisu se odlučili na vreme kuda će preko praznika – hoteli na obližnjim planinama bili su već zauzeti, a more suviše daleko, pa su, posle kraćeg porodičnog većanja, odlučili da prihvate poziv svoje kućne pomoćnice Ruže Lazić da posete njene, i evo ih, stoje bledi, opijeni prolećem.
Naokolo je svuda unedogled ustalasana majska trava, po kojoj tu i tamo raste cveće kome ne znaju ni imena niti svrhe — krošnje na vetru i sanjivo zujanje insekata... Uznemirava ih ta teška tišina ispunjena mirisima bilјa, vlage i isparenja. Stopala su im nesigurna u razbuđenoj zemlјi, tako različitoj od njihovog rodnog asfalta. Zasleplјeni suncem, stoje kao opčinjeni, ošamućeni i sapeti u svoja gradska odela, u predelu gde im je poznat jedino automobil, a ta blistava limena sprava izgleda kao da je pala s neke druge planete među maslačke i paprat.
A, eto, automobilom se dalјe ne može! Moraće da ga ostave na proplanku pokraj puta. Jedva su stigli i dovde kroz gustiš što se neprimetno pretvorio u šumu. Zabole ih svaka ogrebotina po novoj crvenoj karoseriji, a struganje automobilskog dna po izlokanom putu u koji su usečene dve duboke brazde
putanje kolskih točkova strugalo im je dno utrobe. Napuštaju, dakle, bespomoćna kola, osećajući u njihovim farovima prekor što su ih toliko namučili i doveli čak ovamo gde nema ni parking-catova, ni belih linija koje pokazuju pravac kretanja, ni semafora – ničega sem zbunjujućeg zelenog haosa.
Čovek uobičajenim pokretom skida brisače, ali šta će kome njegovi brisači? Da ih ugradi na volove? Vade prtlјag i kreću za Ružom, nekom samo njoj poznatom prečicom kroz polјa, i taman kad pomisle da su blizu cilјa, otvara se novi špil brda, ponovo je tu potok koji treba pregaziti. ponovo uspon i ograde od kolјa i šiblјa — jedini trag čovekove prisutnosti. Nјihova kućna pomoćnica grabi sve brže i brže, mada nosi najveći deo prtlјaga, i svakim novim korakom pretvara se u neku potpuno novu ženu koju ranije nisu poznavali. Od skromne i tihe, gotovo neprimetne senke u sobičku iza kuhinje, od one tako zgrčene i uvek diskretne mlade žene u uglu kola na zadnjem sedištu, koja se čak i položajem svoga tela izvinjavala što zauzima
dragocen prostor, rađa se neka nova Ruža Lazić — šerpas, smeli vodič kroz divlјinu! Nјena pepelјasta kosa (koju je sada rasplela) dobija neki čudan sjaj, njeni pokreti su gipki i slobodni. pa čovek iznenada primećuje da njihova Ruža ima duge noge i široka ramena, da je mlada i snažna i da joj se u uglovima očiju pojavlјuju dve male iskre, kao kod divlјe mačke u zasedi. Telo kao da joj je stvoreno za ovaj nepristupačni predeo pun tajnih prolaza i podzemnih voda što šiklјaju i kulјaju iz trave i pukotina u kamenu. Čovek, žena i njihov bledunjavi dečak teško dišu i još teže savlađuju uspone. Stoje dugo neodlučni pred nabujalim potocima, plašeći se da zagaze i pređu na drugu stranu.
Najzad, kad su već pomislili da putovanju nema kraja, a duh i udove im obuzela otupelost, Ružina kuća iskrsava s jedinom prethodnom opomenom, s lavežom pasa, sasvim iznenada iza šumarka, hajdučki ukopana u kosinu brega, poluskrivena visokom travom i kamenim ogradama. Ukućani ih lјube u usta i iznose pred kuću težak slavski sto. Odnekud iz grmlјa, kao da niču iz zemlјe, iskrsavaju komšije, a čopor dece sa pristojnog rastojanja nepoverlјivo zuri u pridošlice kao u neke opasne zverke, zuri bez reči i pokreta... Ruža deli poklone: jevtine kekse, marame, vinjak, upalјače i olovke. Vidi se da je mislila na svakoga.
Posle im pokazuju imanje i oni tako otkrivaju čitav mali srednjovekovni feud — splet čvrstih građevina na kamenim temelјima; dugačke štale, ambare, letnju kuhinju, vajate —drvene kuće za sirenje i čuvanje mleka, pekaru i obore. I sve što im pokažu lјubazni domaćini uliva poverenje svojom postojanom solidnošću, bogatstvom, bez želјe da se ostavi površan utisak. Ljudi ovde zaista žive okruženi zidovima koje su im podigli dedovi, pod svojim rođenim krovovima, žive od svojih plodova. među životinjama i bilјkama, čini se, uvek pod čistim nebom, okruženi nedodirnutim i nezagađenim prostranstvom, nezavisni od svega sem od ćudi godišnjih doba, zemlјe, vetra, snega i mraza, kiše i grada.
Obilazeći sve te zgrade što u pravilnom krugu ograđuju Lazića do, gosti se pitaju šta je nagnalo njihovu Ružu da ostavi sve ovo bogatstvo i lepotu i ode daleko od ove srećne doline, svoje krvi i rođaka, koji svi pomalo liče na nju (naročito oni sasvim mali), šta ju je nateralo da se zlopati i stanuje u sobici iza kuhinje bez prozora (sa žičanim otvorom za ventilaciju), da se pretvori u senku sopstvene senke, i što više misle o tome, što duže razgledaju pune ambare, utovlјenu stoku čija se dlaka puši, nebrojenu perad što se mota oko nogu, nabrekle ormare pune tkanina sa vezom, i belu, tvrdo uštirkanu postelјinu, sve su više svesni siromaštva. Nјihov dom im sve više
liči na mali plastični stančić-igračku, ispunjenu isto tako plastičnim i privremenim predmetima što se troše pa bacaju, umesto da traju duže od lјudskog veka.
U čoveku se budi neka čudna, dotad nepoznata lјubav njegovih predaka za posedovanjem zemlјe, za posedovanjem uopšte. Raspituje se nevešto za letinu, za cene stoke i cene zemlјe, a domaćini se smeju i kažu da će mu pokloniti koliko hoće zemlјe kad zaželi da podigne kuću i još da će mu pomoći da je sagradi i sami ne verujući u ozbilјnost njegove namere. Ruža im je, kažu, pisala da su oni dobri lјudi, da je on dobar čovek, i žena da mu je dobra i dete, i da je njoj, Ruži, dobro kod njih. Neka.
I dok pije hladnu rakiju s domaćinom, čovek primećuje da se po nekom prećutnom dogovoru poslovi oko ručka uigrano raspoređuju; žene postavlјaju sto, deca nose tanjire, jedan rođak čereči meso na panju, a devojčice posrću pod bokalima vina i vode. Pred njima su brda gotovo sirovog, nedopečenog mesa (jagnjetina, prasetina i piletina), topla pogača i mladi luk. Jagnjetina je još krvava oko kosti. Bože, koliko mesa!
A posle: dubok san pun mirisa lekovitih trava i svežeg kreča sa zida. Uspavlјuju ih šulјanje nekih malih hitrih životinjica kroz travu oko kuće, škrgut konjskih zuba i tupi noćni odjeci kopita u štali— krikovi noćnih ptica što se pare i proždiru jedna drugu u pomrčini; čuju cvilјenje otkinutih vratnica, a posle jutarnji vetar kroz rosu i petlove i tihu sreću, i vide napoznatu tavanicu, napuklu po sredini, stare fotografije i dvocevku obešenu o zid preko selјačke tkanice. Otkad nisu tako spavali, tako duboko i bez ikakvih snova!
Sutradan, Ruža je svuda oko njih, na svakom mestu i u svako vreme — njihova Ruža, tumač običaja i zaštitnik, pokrovitelј i posrednik između dva života; ovog divlјeg, bogatog i raspusnog, i onog dole u plastičnoj futroli, izračunatog u gram od prvog do prvog u mesecu, sveta kupovnog i istanjenog. Ona sve nadgleda, razmešta i ugađa, otima snajama džezvu iz ruku da sama skuva kafu na njihov način i tako sve do sumraka, kada iščezava nekud kroz paprat, ogrnuta dugim šalom, i sama tamna kao noć, šušketava kao zverka grablјivica u doba parenja, tajanstvena poput lovokradice. Kuda li ide, kome li odlazi? — misli lјubomorno čovek, osećajući da ovde njegova vlast i njegov ugled nemaju nikakavog značaja.
Ali dok zvižde Ibarskom magistralom vraćajući se razbuđeni posle sna dugog četiri dana, čovek, žena i dete primećuju kako im se Ruža smanjuje i povlači u sebe i u svoj ugao kola, sve manja i sve sivlјa; kako joj se na beonjaču navlači setna skrama, a kosa ponovo postaje uredna i siva u svojoj
sređenosti, dok njih sve više ispunjava slatko očekivanje rodnog grada — veličanstveni betonski bedemi, grmlјavina i udalјeni tutanj koji se nadima u sumraku režeći svojim svetlima i otrovnim parama; sve su dalјe jedni od drugih, a između njih na kraju izleta ona umorna rečenica-rampa, kazana sa uzdahom punim dosade:
»Ružo, molim vas, pripremite kupatilo za maloga...«

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 66765
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 4 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu