Skot Ficdžerald

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Skot Ficdžerald

Počalji od Mustra taj Čet Nov 17, 2011 12:02 am

[You must be registered and logged in to see this image.]

PROKUVAJ MALO VODE - DOSTA VODE

F. Skot Ficdžerald rođen je 1896. u Sent Polu, Minesota. Njegov prvi roman, "Ova strana raja" (1920.), osvojio mu je odmah uspeh kod kritike kao i materijalni dobitak. Roman "Veliki Getsbi" (1925.) bio je objavljen dok su on i njegova žena Zelda živeli u Francuskoj, usred apatrida dvadesetih godina. Po povratku u Ameriku zavrăio je roman "Blaga je noć"(1934.) i počeo je da piše "Poslednjeg magnata" kada je iznenada umro u Holivudu 1940. Ficdžerald je za života objavljivao priče po dnevnim listovima i nedeljnicima, od kojih su neke bile naručivane, neke kraćene ili mu je traženo da promeni kraj u hepiend, u skladu sa zahtevima publike i ovaj pisac je živeo sa porodicom od tih visokih honorara u duhu ekstravagantnog luksuza boemskog visokog društva dvadesetih godina. Zanimljivo je da njegove priče, iako su pretrpele komercijalnu cenzuru, i danas posle ovoliko vremena ne pokazuju umetničku manjkavost, i u tom smislu Ficdžerald je među prvima i redak primer pisca koji je izašao na kraj sa knjigom i kao industrijskim a ne samo umetničkim proizvodom.
"Prokuvaj malo vode — dosta vode" (Eskvajer, mart 1940.) bila je treća od sedamnaest priča o Petu Hobiju. Te priče su netačno bile klasifikovane kao autobiografske i, prema tome, pogrešno čitane. Pet je jedna netalentovana, nepoštena filmska raga; i Pet priče valja ispravno čitati kao satiru ili burlesku. Ficdžerald je napisao tu seriju priča (za 250$ i 300$ po svakoj) da bi platio račune dok je pisao "Poslednjeg Magnata", svoj nedovršen roman o Holivudu


Poslednji put izmenio Mustra dana Uto Avg 12, 2014 7:12 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34626
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Skot Ficdžerald

Počalji od Mustra taj Pet Jul 12, 2013 4:43 pm

USPON I PAD F. SKOTA FICDŽERALDA
Pise- Dušan Veselinović

Frensis Skot Ficdžerald nije bio priznat kao talentovani pisac u svoje vreme. Retki su ga gledali kao ozbiljnog autora, dok su drugi smatrali da vrednuje lenjost i moralni pad. Napisao je četiri romana, peti ostavio nedovršen, i 178 kratkih priča. Svrstan je u „Izgubljenu generaciju“ (Lost Generation), koja je bila zastupljena u javnom životu dvadesetih godina prošlog veka, zajedno sa Hemingvejem, Vulfom, Foknerom, T. S. Eliotom. Bio je veliki sanjar. Za života je najviše želeo da bude uspešan i poštovan. Danas je poznatiji nego što bi to ikad mogao da zamisli, zahvaljujući kasnijim piscima koji su prepoznali dublju moralnu temu u njegovim radovima. Ficdžeraldova dela ispunjava određeni senzibilitet koji se razlikovao od ostalih tadašnjih pisaca. Posedovao je nesvakidašnju sposobnost da bude učesnik visokog života koji je opisivao, kao i njegov posmatrač. Bio je zainteresovan za ljubav, čežnju, privatni život ljudi u SAD. Predstavlja veliku inspiraciju i podstrek za mnoge ženske i muške pisce. Prema mišljenju mnogih autora, F. Skot Ficdžerald je najbolji pisac 20. veka.

RANI RADOVI, FAKULTET I ZELDA
Rođen je kao Frensis Skot Ki Ficdžerald 24. septembra 1896. godine, u Sent Polu (Saint Paul), drugom najneseljenijem gradu u Minesoti, SAD. Prema zabeleženim rečima onih koji su ga poznavali, Ficdžerald je bio bistar, zgodan i ambiciozan mladić. Ponos i dika svojih roditelja, a pogotovo majke Meri. Pohađao je Akademiju u svom rodnom gradu. Kad je imao 13 godina, objavljena mu je prva kratka, detektivska priča u školskim novinama. Kad je imao 16 godina, roditelji su ga upisali u srednju školu (Newman School), prestižnu katoličku školu u Nju Džerziju. Tamo je upoznao oca Sigurnija Feja koji je primetio dečakov talenat u pisanoj reči i ohrabrio ga da se oproba u književnoj umetnosti.
Nakon diplomiranja, Frensis je odlučio da ostane u Nju Džerziju gde se upisao na fakultet Prinston kako bi dalje razvijao svoju umetničku stranu. U to vreme je pisao scenarija za Prinstonove mjuzikle i kratke priče za humoristički magazin Princeton Tiger, kao i za Nassau Literary Magazine. Kasnijih godina, u jednom svom intervjuu je rekao da nije nastavio da piše mjuzikle jer nije hteo da zabavlja ljude, već da im priđe na prihvatljiviji način. Budući da se potpuno posvetio pisanju, napustio je fakultet posle tri godine i pristupio vojsci. Kao drugi poručnik u pešadiji, bio je prebačen u kamp u Alabami. Tu je upoznao i zaljubio se u osamnaestogodišnju Zeldu Sejr, ćerku vrhovnog sudije. Ubrzo ju je pitao da se venčaju, ali je ona to odbila sve dok ne bude imao dovoljno novca da je izdržava. Nakon završetka Prvog svetskog rata 1918. godine, Ficdžerald se preselio u Njujork kako bi našao posao i zaradio novac. Međutim, vratio se u Sent Pol posle nekoliko meseci kako bi napisao svoj prvi roman.

PRVI ROMANI I BOGATSTVO PREKO NOĆI
Roman „Ova strana raja“ (This Side of Paradise) je većinski autobiografska priča o ljubavi i pohlepi, centrirana oko ambicioznog mladića Ejmorija Blejna koji se zaljubljuje i biva odbijen od dve devojke iz više klase. Knjiga je objavljena 1920. godine i dobila veoma pozitivne kritike. Postala je bestseler prodat u preko 50 hiljada primeraka. Ficdžerald je u svojoj dvadeset i četvrtoj godini postao jedan od najobećavajućih mladih pisaca SAD. Sedam dana posle objave romana, Frensis je ponovo pitao Zeldu da se uda za njega. Ovaj put je pristala. Venčali su se u Njujorku i godinu dana kasnije dobili ćerku Franses Skot Ficdžerlad – Skoti.
Kako mu je roman doneo mnogo novca, Frensis Skot Ficdžerald je brzo prihvatio ekstravagantni život, produbljujući  svoju potrebu za alkoholom i velikim prihodima. Takav način života mu je doneo reputaciju plejboja i umanjivao zvanje ozbiljnog pisca. Ranih dvadesetih godina, dodatno je izdržavao svoju porodicu pišući kratke priče za listove The Saturday Evening Post i Esquire. Tih godina je objavio i dve zbirke kratkih priča Flappers and Philosophers (1921) i Tales Of The Jazz Age (1922). Po njegovoj priči „Neobičan slučaj Bendžamina Batona“ napravljen je i hvaljeni igrani film 2008. godine, sa Bredom Pitom i Kejt Blanšet u glavnim ulogama.

DŽEZ ERA I VELIKI GETSBI
Godine 1922. objavio je svoj drugi roman „Lepi i prokleti“ (The Beautiful and the Damned), priču o problematičnom braku Entonija i Glorije Pač. Knjiga mu je dodatno učvrstila uspeh i slavu i donela status hroničara i satiričara kulture bogatstva i visokog života, koja je vladala dvadesetih godina prošlog veka pod nazivom „Džez era“ (Jazz age). Ficdžerald je pisao – To je bilo doba čuda, doba umetnosti, doba neumerenosti i satire.
Porodica se 1924. godine preselila u Francusku kako bi F. Skot našao inspiraciju i povećao svoju kreativnost. Najviše vremena su provodili u Parizu i na Azurnoj obali. Tokom leta i jeseni te godine napisao je svoj treći roman „Veliki Getsbi“ (The Great Gatsby). Objavljen 1925. godine, priču narativno pripoveda Nik Karavej, momak iz srednje klase koji se seli na Long Ajland u prvu kuću pored palate bogatog i misterioznog Džeja Getsbija. Radnja romana se bazira na neobičnom prijateljstvu dva glavna junaka i Getsbijevoj zaljubljenosti u udatu ženu po imenu Dejzi. Zbog prelepih, jedinstvenih opisa „Džez ere“, kritike materijalizma, ljubavi i „američkog sna“, „Veliki Getsbi“ predstavlja, prema mišljenju mnogih, Ficdžeraldovo najbolje literarno delo. Iako je knjiga bila široko prihvaćena kad je izdata, tek je 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, dugo posle Ficdžeraldove smrti, dobila status verodostojnog portreta „Burnih dvadesetih“ (The Roaring Twenties) i jedne od najboljih američkih knjiga ikada.

DEPRESIJA, ALKOHOL I BURNI BRAK
Posle „Velikog Getsbija“, život F. Skota Ficdžeralda je počeo da ide silaznim putem. Odao se alkoholu zbog kog je često imao dugačke literarne blokade. Gledao je kako njegovi prijatelji, pisci poput Hemingveja, postaju uspešniji dok on stoji u mestu. Njegova žena Zelda je imala psihičkih problema i porodica se, kasnih dvadesetih, često selila iz Francuske u SAD i obratno. Godine 1930. Zelda je na kratko bila primljena u mentalnu kliniku u Švajcarskoj. Kad se porodica vratila u SAD 1931. godine, ponovo je doživela mentalni slom i primljena u mentalnu bolnicu u Baltimoru, u Merilendu. Kritičari se većinski slažu da je Ficdžeraldov rani uspeh oštetio njegov privatni život. Svoj fizički i duhovni kolaps iskreno je opisao u dugačkom eseju The Crack-Up iz 1936. godine.
Posle nekoliko godina pauze u pisanju, Frensis Skot je objavio svoj četvrti roman „Nežna je noć“ (Tender Is The Night) 1934. godine. Roman govori o američkom psihijatru koji živi u Parizu i njegovom burnom braku sa bogatom pacijentkinjom. Mnogi autori su smatrali da je Ficdžerald u ovoj knjizi opisao svoj burni život sa Zeldom. Budući da je takođe bila pisac, Zelda je u jednoj mentalnoj ustanovi napisala svoj jedini roman „Sačuvaj mi valcer“ (Save Me The Waltz), svoju verziju njihovog intimnog odnosa, zbog koje je F. Skot pobesneo i više puta prepravljao svoj roman. Čak je naterao Zeldu da prepravi i svoje delo. Po uspehu, ova Ficdžeraldova knjiga nije mogla da se poredi sa njegovim prethodnim romanom. Bila je objavljena tokom Velike depresije u SAD kada ljudi nisu bili zainteresovani za Jazz age žurke. Iako je bila komercijalni neuspeh, danas se smatra za jedan od najboljih romana američke literature.

SMRT
Naredne godine F. Skot je proveo u alkoholnom i depresivnom stanju, da bi 1937. godine pokušao da oživi svoju karijeru scenariste i pripovedača. Preselio se u Holivud gde je postigao skromni uspeh za svoj doprinos. Budući da je sa svojom suprugom Zeldom imao problema veći deo braka, počeo je da živi sa svojom ljubavnicom Šilom Grejem, dok je Zelda živela po duševnim bolnicama. Počeo je da piše svoj peti, i poslednji, roman „Poslednji tajkun“ (The Love of the Last Tycoon) 1939. godine. Napisao je više od polovine romana, nakon čega je umro od srčanog udara u Holivudu 21. decembra 1940. godine. Zelda je umrla 1948. godine u požaru koji je izbio u duševnoj bolnici u Ešvilu, u Severnoj Karolini. Po želji njihove ćerke Skoti, bračni par Ficdžerlad je sahranjen na groblju Sveta Marija u gradu Rokvil, u Merilendu gde i danas počivaju.
Frensis Skot Ficdžerald je umro verujući da je gubitnik. Tokom njegovog života, nijedno od njegovih dela nije dobilo ništa više od skromnog komercijalnog i kritičkog uspeha. Međutim, posle njegove smrti, Ficdžerald je dobio zvanje eminentnog američkog pisca, skoro sasvim zahvaljujući „Velikom Getsbiju“ koji je postao lektira za svakog američkog đaka. Po ovom delu snimljeni su mnogi igrani filmovi, od kojih su dva holivudska najpoznatija. Jedan 1974. godine sa Robertom Redfordom i Miom Farou, a drugi 2013. godine sa Leonardom Dikapriom i Keri Muligan u glavnim ulogama.

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]



Poslednji izmenio Mustra dana Uto Avg 12, 2014 8:09 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34626
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Skot Ficdžerald

Počalji od Mustra taj Uto Jan 09, 2018 3:33 pm

Najbolji američki roman XX veka.
Treba biti Frensis Skot Ficdžerald pa umeti sa malo reči reći velike i važne stvari. Radnja romana dešava se dvadesetih godina XX veka – u doba džeza – kako ga Ficdžerald naziva, i prikaz je razočaranja urbane populacije u američki san. Na raskošnim pozornicama grada koji nikada ne spava i Getsbijeve vile smenjuju se bogati skorojevići, starlete, isprazni likovi tadašnje elite, dok glavni junak, svestan svog porekla i trenutka u kojem živi, nesrećan u ljubavi, ostaje jedini iskreni svedok vremena. Svestan da je zbog svog bogatstva stekao društveni položaj i naklonost džet-seta, Getsbi shvata da se ono do čega nam je stalo ne može kupiti novcem.
Veliki Getsbi je jedinstven portret vremena koji na elegantan i ciničan način oslikava svoje doba u kojem se i danas možemo prepoznati.
Ficdžerald je stvarajući Velikog Getsbija stvorio jednog od najtragičnijih junaka svetske književnosti i svakako najbolji američki roman XX veka. Iako je po objavljivanju 1925. godine roman dramatizovan i u formi brodvejskog pozorišnog komada i u formi filma, skoro da nije bio primećen među čitaocima i kritikom. Javnost ga je otkrila tek nakon što je reizdat posle Drugog svetskog rata – možda i zato što su tek tada čitaoci bili spremni da prihvate iskrenu i neveselu Ficdžeraldovu sliku Amerike.
Laguna

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34626
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Skot Ficdžerald

Počalji od Mustra taj Uto Jan 09, 2018 3:34 pm

Zeldi, Ponovo
POGLAVLJE I

U mlađim i osetljivijim godinama, otac mi je dao savet koji od tada neprestano premotavam u glavi. „Kad god osetiš da bi trebalo da nekoga kritikuješ”, govorio mi je, „seti se samo da nisu svi ljudi ovoga sveta imali prednosti koje si imao ti”.
Nije rekao ništa više, ali nas dvojica nikada nismo trošili mnogo reči da bismo se razumeli, tako da sam shvatio da je hteo da kaže mnogo više od toga. Shodno tome razvio sam sklonost da se pri donošenju sudova držim rezervisano, naviku koja mi je pokazala mnoge zanimljive karaktere i isto tako me učinila žrtvom ne malog broja gnjavatora. Nenormalan um brzo otkriva i kači se za ovu osobinu kada se ona pojavi kod normalne osobe, pa se tako desilo da su me u koledžu neopravdano optužili da sam političar, jer sam bio posvećen jadima rastrojenih, nepoznatih ljudi. Većina poverljivih stvari dolazila je sama od sebe - često sam se pretvarao da spavam, da sam nečim zauzet ili da mi nije stalo kada bih nekim nepogrešivim znamenjem shvatio da intimno otkrovenje lebdi na horizontu; jer su intimna otkrovenja mladića, ili barem termini pomoću kojih ih izražavaju, obično plagijatorska i osakaćena očitim prikrivanjem. Zadržavanje sudova predstavlja stvar beskrajne nade. Još uvek se pomalo plašim da ću nešto propustiti ako zaboravim da se, kako mi je otac snobovski govorio, a ja snobovski ponavljam, osećanje osnovne pristojnosti nejednako deli prilikom rođenja.

Nakon ovakvog hvalisanja svojom tolerancijom, dolazim do priznanja da ona ima granice. Ponašanje može da počiva na čvrstoj steni ili da bude uvaljeno u močvaru, ali nakon izvesnog vremena svejedno mi je na čemu počiva. Kada sam se prošle jeseni vratio sa Istoka {1} osećao sam da želim da svet zauvek bude jednoobrazan i u nekoj vrsti moralnih obzira; nisam više želeo nikakve razvratne izlete sa povlašćenim zavirivanjem u ljudsko srce. Jedino Getsbi, čovek koji daruje svoje ime ovoj knjizi, bio je oslobođen moje reakcije - Getsbi koji je predstavljao sve prema čemu osećam prirodan prezir. Ako je ličnost neprekidan niz uspešnih gestova, onda je s njim u vezi postojalo nešto veličanstveno, neka uzvišena osetljivost prema životnim obećanjima, kao da je u srodstvu sa onim preciznim mašinama koje registruju zemljotrese na udaljenosti od deset hiljada milja. Ova osetljivost nije imala nikakve veze sa onom mlakom upečatljivošću koja se gordi pod nazivom „stvaralački temperament” - bio je to neobičan dar za nadu, romantična spremnost kakvu nisam nikada našao ni kod koga drugoga i koju verovatno više neću naći. Ne - na kraju se ispostavilo da je Getsbi sasvim u redu; ono što je progonilo Getsbija, onaj prljavi prah koji je lebdeo posle njegovih snova, privremeno je prekinuo moje interesovanje za jalove jade i kratke uzlete ljudi.

***

Moja porodica se u ovom gradu Srednjeg zapada ističe bogatstvom već tri generacije. Karavejovi su nešto kao klan, a negujemo i predanje da potičemo od bekluskih vojvoda, mada je pravi osnivač moje loze dedin brat, koji je došao ovamo pedeset i prve, poslao svoju zamenu u Građanski rat i počeo da se bavi prodajom gvožđarije na veliko, čime se i danas bavi moj otac.

Nikada nisam video toga dedu, ali navodno ličim na njega - posebno u poređenju sa grubim portretom koji visi u očevoj kancelariji. Diplomirao sam 1915. u Nju Hejvnu, tačno dvadeset pet godina posle oca, a malo kasnije sam učestvovao u onoj zadocneloj tevtonekoj seobi poznatoj kao Veliki rat. Toliko sam uživao u kontranapadu da sam se vratio nezadovoljan. Umesto da bude topli centar sveta,
Srednji zapad je sada izgledao kao pocepani rub kosmosa - pa sam odlučio da krenem na Istok i da naučim da trgujem obveznicama. Svi koje sam poznavao bavili su se ovim poslom, pa sam računao da od njega može da živi još jedan čovek. Sve tetke i teče o tome su razgovarali kao da biraju školu za mene, da bi na kraju rekli: „Pa, da”, sa vrlo ozbiljnim izrazom na licu. Otac je pristao da me finansira godinu dana, a nakon više odlaganja, trajno sam se preselio na Istok, mislim u proleće dvadeset i druge.

Bilo je praktično pronaći sobu u gradu, ali kako je bilo toplo, a ja taman napustio selo sa širokim travnjacima i lepim drvećem, učinilo mi se privlačnim kada je mladić u uredu predložio da uzmemo kuću u obližnjem manjem mestu. On je našao kuću, zubom vremena nagrizen bungalov za osamdeset dolara mesečno, ali je njega u poslednjem trenutku firma poslala u Vašington, tako da sam sam otišao na selo. Imao sam psa - barem nekoliko dana dok nije pobegao - i stari „dodž” i ženu Finkinju koja mi je spremala krevet i pripremala doručak, mrmljajući nešto na finskom pokraj električnog šporeta.

Nekoliko dana bilo je nekako pusto, a onda me je na putu zaustavio čovek koji je došao posle mene. „Kako se stiže u selo Vest Eg?”, pitao je očajnički.

Rekao sam mu. I kada sam nastavio put više nisam bio usamljen. Bio sam vodič, putovođa, pravi starosedelac. On mi je ležerno izneo zapažanja o slobodi koja se oseća u kraju.

I tako, uz sunce i eksplozivno bujanje lišća na drveću, baš kao na filmu, imao sam onaj poznati osećaj da život ponovo počinje s letom.

S jedne strane je bilo toliko toga da se nauči, a s druge je toliko zdravlja moglo da se izvuče iz mladog životodajnog vazduha. Kupio sam desetak knjiga iz oblasti bankarstva i kreditnih i investicionih hartija od vrednosti, tako da su stajale na polici u crvenom i zlatnom povezu kao novac prispeo iz kovnice, obećavajući da će otkriti blistave tajne koje su poznavali samo Mida, Morgan i Mecena. Osim toga, imao sam ozbiljne namere da čitam i druge knjige. Na koledžu sam bio prilično pismen - godinu dana sam pisao niz veoma svečanih i zapaženih uvodnika za Jejl njuz - a sada ću ponovo vratiti u svoj život sve te stvari i postati još jednom najograničeniji od svih stručnjaka, „svestran čovek”. Nije to samo epigram - život se, uostalom, mnogo uspešnije posmatra sa jednog jedinog prozora.

Reč je o igri slučaja da sam unajmio kuću u jednoj od najčudnijih zajednica u Sevemoj Americi. Nalazila se na onom izduženom bujnom ostrvu koje se pruža istočno od Njujorka - i gde, među drugim prirodnim zanimljivostima, postoje dve neobične formacije tla. Dvadeset milja od grada, par ogromnih jaja, istovetnih po obliku i razdvojenih samo ljubaznošću zaliva, prodiru u najpripitomljeniju slanu vodu u zapadnoj hemisferi, u veliko mokro dvorište moreuza Long Ajlenda. Ona nisu savršeno ovalna - kao ono jaje u priči o Kolumbu, oba su spljoštena na donjem kraju - ali njihova fizička sličnost mora da je izvor večitog čuđenja za galebove koji proleću iznad. Beskrilašima je zanimljiviji fenomen njihova različitost u svemu, osim u obliku i veličini.

Ja sam živeo u Vest Egu {2} - manje popularnom, iako je to veoma površan epitet da bi se izrazila bizarna i prilično kobna razlika između njih. Moja kuća bila je na samom vrhu jajeta, samo pedeset koraka od moreuza, stešnjena između dve velike palate koje su se iznajmljivale za dvanaest ili petnaest hiljada dolara po sezoni. Palata s moje desne strane bila je kolosalna po svim standardima - prava imitacija hotela Devil u Normandiji, s tornjem na jednoj strani. sasvim nova pod mladim bršljanom, sa mramornim bazenom i više od četrdeset jutara travnjaka i bašte. Bila je to Getsbijeva palata. Ili bolje, budući da nisam poznavao g. Getsbija, palata koju je nastanjivao čovek tog imena. Moja kuća bila je pravo ruglo, ali malo ruglo, uz to se na nju niko nije ni obazirao, a ja sam imao pogled na vodu, delimično na susedov travnjak i utešnu blizinu milionera - i to sve za samo osamdeset dolara mesečno.

Preko “nazovi” zaliva svetlucale su duž vode bele palate 1st Ega, a povest tog leta zaista počinje one večeri kada sam se tamo dovezao na večeru s Tomom Bjukenenom. Dejzi je bila moja dalja rođaka koja se davno preselila, a Toma sam upoznao na koledžu. I odmah posle rata proveo sam dva dana kod
njih u Cikagu.

Njen muž, pored raznih drugih fizičkih dostignuća, bio je jedan od najboljih igrača fudbala u Nju Hejvnu - na neki način nacionalni junak, od onih ljudi koji u dvadeset prvoj godini postignu tako blistavu savršenost da sve što se događa kasnije miriše na antiklimaks. Njegova porodica bila je neverovatno bogata - još u koledžu je lakoća s kojom je trošio novac bila stvar za prekorali sada beše napustio Čikago i došao na Istok na način koji čoveku oduzima dah: tako je, na primer, dopremio celu ergelu ponija iz Lejk Foresta za igranje pola. Teško je bilo pojmiti da čovek moje generacije može da bude toliko bogat.

Ne znam zašto su došli na Istok. Godinu dana su proveli u Francuskoj, bez nekog naročitog razloga, a onda su se neumorno seljakali tamo-amo, svuda gde su ljudi igrali polo i bili bogati. „Ovaj put smo došli za stalno”, saopštila mi je Dejzi preko telefona, ali nisam joj verovao - nisam zavirio u Dejzino srce, ali sam osećao da će Toma stalno nešto nagoniti na pokret, tražeći pomalo čežnjivo dramatičnu plahovitost neke neponovljive fudbalske utakmice.

Tako se dogodilo da u toplo vetrovito veče krenem u Ist Eg da vidim dvoje starih prijatelja, koje sam jedva poznavao. Njihova kuća bila je još elegantnija nego što sam očekivao, vesela crveno-bela kolonijalna palata u džordžijanskom stilu, s pogledom na zaliv. Travnjak je počinjao na obali i protezao se prema ulaznim vratima četvrt milje, preskačući sunčane časovnike, ciglene stazice i preplanule bašte - i na kraju se penjući uz puzavice kao da ne može da se zaustavi. Pročelje kuće bilo je razbijeno nizom francuskih prozora, koji su sada odbijali zlatne sunčeve zrake i bili otvoreni na toplom vetrovitom popodnevu, a Tom Bjukenen je stajao na prednjem tremu raskrečenih nogu, u jahaćoj odeći.

Promenio se u odnosu na vreme kada je bio u Nju Hejvnu. Sada je bio snažan tridesetogodišnjak s kosom boje slame i prilično oštrih crta lica i nadmenog držanja. Dva sjajna arogantna oka dominirala su njegovim licem i davala mu izgled čoveka koji uvek ide agresivno napred. Čak ni ženstvena elegancija jahaćeg odela nije mogla da prikrije ogromnu snagu tog tela - izgledalo je kao da ispunjava uglancane čizme sve do zategnutog gornjeg širita, a ispod tankog kaputa primećivao se veliki snop mišića kada bi pomerio pleća. Bilo je to telo ogromne snage - surovo telo.

Njegov glas, promukli hrapavi tenor, doprinosio je utisku buntovnosti koji je ostavljao. Bilo je u tome malo očinskog omalovažavanja, čak i prema onima koje je voleo - a bilo je ljudi u Nju Hejvnu koji su ga jako mrzeli.

Kao da je govorio: „Slušaj, nemoj da misliš da je moje mišljenje o tim pitanjima konačano samo zato što sam jači i muževniji od tebe.” Bili smo pripadnici istog višeg društva i, mada nikada nismo bili bliski, uvek mi se činilo da me voli i da želi da ja volim njega nekom grubom, prkosnom čežnjivošću kakva je njegova.

Na sunčanom tremu razgovarali smo nekoliko minuta.

„Ovde imam prijatno utočište”, govorio je dok su mu oči nemirno sevale.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 34626
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Skot Ficdžerald

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu