Skot Ficdžerald

[You must be registered and logged in to see this link.]


POGLAVLJE VII


Jedne subotnje veceri, kada je interesovanje za Getsbija bilo na vrhuncu, svetla u njegovoj kuci nisu se upalila - i njegova trimalhionska karijera ugasila se neosetno kao što je i pocela. Sa zakašnjenjem sam postao svestan cinjenice da su automobili koji su s nadom skrenuli prema njegovoj kuci ostali samo malo i onda se mrzovoljno udaljili. Pitajuci se da li je bolestan, otišao sam da proverim - neki novi batler neprijatnog lica sumnjicavo je, sa vrata, žmirkao prema meni.

„Je li gospodin Getsbi bolestan?”

„Jok.” Posle kratke pauze dodao je nekako preko volje: „gospodine”.

„Nisam ga video i bio sam prilicno zabrinut. Recite mu da je dolazio gospodin Karavej.” „Ko?”, upitao je grubo.

„Karavej.”

„Karavej. U redu, reci cu mu.” I zalupio je vrata.

Moja Finkinja me je obavestila da je Getsbi otpustio svu poslugu pre nedelju dana i da ih je zamenio novim ljudima koji nisu nikada išli u Vest Eg da ih podmite trgovci, ali je telefonom porucivao skromne kolicine namirnica. Bakalinov šegrt je rekao da kuhinja lici na svinjac, a u selu svi misle da novi ljudi uopšte nisu posluga.

Sledeceg dana Getsbi me je nazvao telefonom. „Odlaziš?”, upitao sam.

„Ne, druže stari.”

„Cujem da si otpustio svu poslugu.”

„Želeo sam da imam one koji nece tracariti. Dejzi dolazi cesto - u popodnevnim casovima.” Tako se, samo zbog njenog neslaganja, ceo karavan-saraj srušio kao kula od karata.

„Rec je o ljudima za koje je Volfšim hteo nešto da ucini. Svi su braca i sestre. Nekad su vodili mali hotel.”

„Jasno.”

Pozvao me je na Dejzin zahtev - da li bih sutradan došao kod nje na rucak? Bice i gospodica Bejker. Pola sata kasnije nazvala me je i Dejzi i kao da joj je laknulo što dolazim. Nešto se zakuvalo. Ipak, nisam mogao da verujem da su ovu priliku odabrali da naprave scenu - narocito ne onu mucnu scenu koju je Getsbi isplanirao u baš ti.

Sledeci danje bio uzavreo, gotovo poslednji, sigurno najtopliji tog leta. Kada je moj voz izronio iz tunela na sunce, samo je vrelo pištanje Nacionalne biskvit kompanije remetilo prokljucali podnevni muk. Slamnata sedišta vagona lebdela su na ivici sagorevanja; žena pokraj mene preznojavala se neko vreme u beloj bluzi, a onda se, kada su joj se novine ovlažile pod prstima, u ocajanju prepustila teškoj vrelini uz neutešan krik. Novcanik joj pade na pod.

„O, Bože!”, zadahtala je.

Podigao sam ga uz velik napor i dao joj ga, držeci ga za sam kraj da pokažem kako nemam nikakvih namera u vezi s njim - a ipak su svi oko mene, ukljucujuci i ovu ženu, posumnjali u mene.
„Vruce!”, rece kondukter poznatim licima. „Kakvo vreme!... Koja vrucina! Je li vama vruce? Je li vruce? Je li...?”

Kad mi je vratio kartu, na njoj se nalazila tamna mrlja. Zar bi neko po toj psecoj vrelini mogao da
razmišlja cije bujne usne ljubi, cija glava vlaži džep pidžame na njegovom srcu!

***

... Kroz hodnik u kuci Bjukenenovih duvao je povetarac, donoseci zvuk telefona Getsbiju i meni dok smo cekali pred vratima.

„Karoserija gazdinog automobila!”, urlao je batler u slušalicu. „Žao mi je, madam, ali ne možemo da je sredujemo - danas je toliko vruce da ne možemo ni da je taknemo!”

U stvari, rekao je: „Da... Da... videcu.”

Spustio je slušalicu i prišao nam pomalo ozaren, da preuzme naše slamnate šešire.

„Madam vas ocekuje u salonu!”, rekao je, bespotrebno pokazujuci smer. Po takvoj vrelini svaki dodatni pokret skracivao je poneki dan života.

Soba, dobro zasenjena tendom, bila je mracna i sveža. Dejzi i Džordan su ležale na ogromnom kaucu, kao idoli od srebra koji pridržavaju haljine da ih ne podigne raspevani povetarac ventilatora.
„Ne možemo ni da se pomerimo”, rekoše uglas.

Džordanini prsti, premazani belim puderom, na trenutak su ostali u mojoj ruci. „A gospodin Tomas Bjukenen, sportista?”, upitao sam.

U istom trenu zacuh njegov glas, osoran, prigušen, hrapav, na telefonu u hodniku.

Getsbi je stajao na sredini purpurnog tepiha i osvrtao se oko sebe kao opcinjen. Dejzi ga je posmatrala i onda se nasmejala onim slatkim, zanosnim smehom; dašak pudera podiže se sa njenih grudi u vazduh.

„Zucka se”, prošapta Džordan, „da je na telefonu Tomijeva devojka.”

Zacutali smo. Glas u hodniku je od gneva prerastao u dranje. „Odlicno, onda necu uopšte da prodajem kola... Prema tebi nemam nikakvih obaveza... a to što me maltretiraš u vreme rucka, to uopšte necu da podnosim!”

„Prekida razgovor”, rece cinicno Dejzi.

„Ne prekida”, uveravao sam je ja. „To je dogovor. Slucajno mi je poznato.”

Tom je naglo otvorio vrata, zakrcivši ih na trenutak svojim krupnim telom, i grunuo je u sobu. „Gospodine Getsbi!” Pružio je rucerdu sa dobro prikrivenom odbojnošcu. „Drago mi je što vas
vidim, gospodine.... Nik...”

„Napravi nam hladno pice”, rece Dejzi.

Kada je napustio sobu, ona je ustala, prišla Getsbiju, spustila mu glavu i poljubila ga u usta. „Znaš da te volim”, prošaputala je.

„Zaboravljaš na prisustvo dame”, rece Džordan. Dejzi se osvrnu.

„Poljubi ti Nika.” „Kakva prostakuša!”

„Baš me briga!”, podviknu Dejzi i nasloni se na kamin. Zatim se seti vrucine i pokajnicki sede na kauc baš u trenutku kada je ušla sveže doterana dadilja, vodeci devojcicu.

„Zla-to mo-je”, zapevuši, pružajuci ruke. „Dodi svojoj pravoj majci koja te voli.” Dete pojuri preko sobe i stidljivo zagnjuri glavu u majcinu haljinu.

„Zla-to mo-je! Je li majka napuderisala tvoju neošišanu zlatnu kosu? A sada ustani i kaži - Da’go mi

je.”

Getsbi i ja se sagnusmo po redu i prihvatismo malu neodlucnu ruku. Kasnije je on netremice gledao u dete. Mislim da nije nikada pre poverovao u njeno postojanje.
„Obukla sam se pre rucka”, rece dete, okrenuvši se brzo prema Dejzi.

„To je zato što je tvoja majka želela da te pokaže.” Njeno lice se preli u jednu jedinu boru na malom vratu. „Ti si kao san. Savršen mali san.”

„Da”, priznade dete mimo. „Teta Džordan isto ima belu haljinu.”

„Koliko ti se svidaju majcini prijatelji?” Dejzi ju je okrenula prema Getsbiju. „Misliš li da su lepi?” „Gde je tata?”

„Ne lici na oca”, objasni Dejzi. „Lici na mene. Ima moju kosu i oblik lica.” Dejzi ponovo sede na kauc. Dadilja pode korak napred i pruži ruku. „Dodi, Pemi.”

„Do videnja, sunce!”

Osvrcuci se natrag, disciplinovano dete pruži ruku dadilji i bi izvuceno na vrata baš kada se Tom vratio, iduci ispred cetiri koktela sa džinom punim leda.

Getsbi je uzeo pice.

„Izgleda da je pice hladno”, rece vidno napetim glasom. Pili smo halapljivo.

„Negde sam procitao da se sunce sve više zagreva”, rece Tom. „Izgleda da ce Zemlja uskoro pasti na Sunce - ili je, cekajte malo - baš suprotno - Sunce se sve više hladi.”

„Dodite napolje”, rece Getsbiju, „voleo bih da malo pogledate kucu.”

Izašao sam s njima na verandu. Na zelenom moreuzu, mlitavo zbog vreline, jedno jedro je polako plovilo prema svežijem moru. Getsbi ga je odmah zapazio; podigao je ruku i pokazao preko zaliva.

„Ja sam tacno preko puta vas.” „Znam.”

Uprli smo pogled preko leja cveca, travnjaka i sparušene travuljine duž obale. Bela krila jedrilice uskoro su se ocrtavala na plavom horizontu. Pred njima je ležao ustalasani okean i blažena bujna ostrva.

„To je pravi sport”, rece Tom, klimajuci glavom. „Voleo bih da sam s njim na sat vremena.”

Rucali smo u trpezariji, koja je takode bila zamracena zbog vrucine, i nervoznu veselost zalivali hladnim pivom.

„Šta cemo da radimo sa sobom danas popodne?”, zavapila je Dejzi, „i sledeceg dana, i sledecih trideset godina?”

„Nemoj da budeš morbidna”, rece joj Džordan. „Život pocinje iznova kada je jesen vesela.” „Ali prevruce je”, govorila je Dejzi gotovo placuci, „i sve je tako zbrkano. Hajdemo svi u grad!” Njen glas se borio s vrelinom, odbijao se o nju, pretvarajuci svoju besmislenost u formu.

„Cuo sam da se od štale pravi radionica”, govorio je Tom Getsbiju, „ali ja sam prvi covek koji je napravio štalu od radionice.”

„Ko hoce da ide u grad?”, upitala je Dejzi energicno. „Ah”, rece mu ona, „ti si toliko nezainteresovan.”

Pogledi im se sretoše i oni se zagledaše jedno u drugo kao da su sami na svetu. Ona s naporom spusti pogled.

„Ti uvek deluješ tako nezainteresovano”, ponovila je.

Pre toga mu je rekla da ga voli, a Tom Bjukenen je to cuo. Bio je prosto ošamucen. Malko je zinuo, pogledao Getsbija, pa ponovo Dejzi kao da ju je upravo prepoznao kao nekoga koga je nekad poznavao.

„Podsecaš na reklamu za muškarca”, nastavila je bezazleno. „Znaš šta je reklama za muškarca...” „U redu”, upade brzo Tom, „meni se savršeno ide u grad. Idemo - svi cemo u grad.”

Ustao je, pogled mu je još uvek sevao izmedu Getsbija i supruge. Niko ni da mrdne.

„Idemo!” Strpljenje ga je pomalo izdavalo. „Šta je sad bilo? Ako cemo u grad, onda da krenemo.”
Drhtavom rukom, uprkos nastojanju da se kontroliše, prineo je ustima poslednju cašu piva. Dejzin glas nas je podigao na noge i isterao na usijani prilazni put.

„Hocemo li tek tako da krenemo?”, pobunila se ona. „Zar necemo dozvoliti da oni koji žele najpre popuše po jednu cigaretu?” „Svi su pušili u toku rucka.”

„Daj da se malo zabavimo”, molila ga je ona. „Previše je vruce da bismo stvarali frku.” Nije reagovao na ove reci.

„Kako hoceš”, rekla je ona. „Idemo, Džordan.”

Njih dve su otišle na sprat da se spreme dok smo nas trojica muškaraca ostali na putu da nogom cuškamo kamencice. Srebrni mesecev srp vec je lebdeo na zapadnom nebu. Getsbi zausti da nešto kaže i predomisli se, ali ne pre nego što se Tom okrenuo i pogledao ga ocekujuci da nešto cuje.

„Da li su vaše štale ovde?”, upita Getsbi s naporom. „Nekoliko stotina koraka dole niz put.” „Oh.”

Nastala je pauza.

„Ne vidim nikakvog smisla u odlasku u grad”, prasnuo je Tom. „Te žene samo nešto uvrte sebi u glavu...”

„Hocemo li poneti nešto za pice?”, doviknula je Dejzi sa gornjeg prozora. „Ponecu viski”, odgovorio je Tom. Zatim je ušao u kucu.

„Ne mogu ništa da kažem u njegovoj kuci, druže stari.”

„Ona ima tako cudan glas”, primetih ja. „Pun je...” Nisam znao šta da kažem. „Njen glas je pun novca”, rece on iznenada.

To je bilo tacno. Nikada pre nije mi palo na pamet. Bio je pun novca - to je bila ona neiscrpna draž koja se u njemu prelivala u amplitudama, onaj zvuk cimbala... Visoko u beloj palati kraljeva kci, zlatno devojce...

Tom je izašao iz kuce, umotavajuci peškirom flašu viskija, a za njim su išle Dejzi i Džordan sa šeširom na glavi i noseci tanke ogrtace preko ruke.

„Hocemo li mojim kolima?”, predložio je Getsbi. Pipnuo je vrelu, zelenu kožu sedišta. „Trebalo je da ga ostavim u hladu.” „Da li je klasican menjac?”, upita Tom.

„Onda vi uzmite moj kupe, a ja cu voziti vaša kola.” Ovo se uopšte nije dopalo Getsbiju.

„Mislim da nema dovoljno benzina”, rece on.

„Ima benzina koliko volite”, rece goropadno Tom. „A ako nestane, mogu da svratim u neki dragstor. Danas u njima može sve da se kupi.”

Nastupila je duga pauza. Dejzi je namršteno gledala Toma, a preko Getsbijevog lica prešao je neopisiv izraz, koji je istovremeno bio i potpuno nepoznat i nekako prepoznatljiv, kao da sam samo cuo da ga neko opisuje.

„Idemo, Dejzi”, rece Tom, gurajuci je prema Getsbijevim kolima. „Ja cu da te provozam ovim cirkuskim kolima.”

Otvorio je vrata, ali se ona izvukla iz njegovog zagrljaja. „Povezi Nika i Džordan. Mi cemo ici za vama u kupeu.” Prišla je Getsbiju, dodirujuci njegov sako. Džordan, Tom i ja udosmo na prednje sedište Getsbijevih kola. Tom ubaci u brzinu i jumusmo u tešku vrelinu, ostavljajuci njih van vidokruga.

„Jeste li videli to?” „Videli šta?”

Pogledao me je oštro, shvatajuci da Džordan i ja sve odavno znamo.

„Vi mislite da sam ja glup, je li tako?”, rece on. „Možda i jesam, ali imam - ponekad cak i drugo culo koje mi kaže šta da radim. Možda ne verujete, ali nauka...”
Zacutao je. Obuzela ga je stvarnost situacije i vratila ga sa ivice teorijskog ponora.

„Malo sam se bavio tim tipom”, nastavio je on. „Verovatno bih bio išao dublje da sam znao...” „Hoceš da kažeš da si bio kod vidovnjaka?”, upita šaljivo Džordan.

„Šta?” Zbunjen, zurio je u nas dok smo se smejali. „Kod vidovnjaka?” „U vezi sa Getsbijem.”

„U vezi sa Getsbijem! Ne, nisam. Rekoh da sam malo istraživao njegovu prošlost.” „I saznao si da je studirao na Oksfordu”, rece Džordan u želji da mu pomogne. „Na Oksfordu!” Bio je u neverici. „Ðavola je studirao! Nosi ljubicasto odelo.” „Ipak je bio na Oksfordu.”

„Da, Oksford u Nju Meksiku”, prezirno frknu Tom, „ili nešto slicno.”

„Slušaj, Tome. Ako si takav snob, zbog cega si ga pozvao na rucak?”, upitala je srdito Džordan. „Pozvala ga je Dejzi; poznavala ga je pre nego što smo se uzeli - bogzna kako!”
Sada smo svi bili nadrndani i, svesni toga, vozili smo se neko vreme bez reci. A kada su se na putu pojavile izbledele oci doktora T. Dž. Ekleburga, setio sam se Getsbijeve primedbe u vezi s benzinom.

„Imamo dovoljno da stignemo do grada”, rece Tom.

„Ali ovde desno je radionica”, primeti Džordan. „Necu da cekam negde po ovoj paklenoj vrucini.” Tom nestrpljivo nagazi kocnice i sidosmo naglo na prašnjavi drum ispod Vilsonovog znaka. Odmah

se iz utrobe radionice pojavi vlasnik i zagleda se u kola.

„Da natocimo malo goriva!”, rece grubo Tom. „Zašto misliš da smo stali - da se divimo panorami?” „Bolestan sam”, rece Vilson ne pomerajuci se. „Bolestan ceo dan.”

„Šta ti je?”

„Sav sam slomljen.”

„Pa, da se sam poslužim?”, upita oštro Tom. „Lepo si zvucao na telefonu.”

Uz veliki napor, Vilson napusti hladovinu i dovratak na koji se beše naslonio, pa teško dišuci odvi cep rezervoara. Na suncu je njegovo lice bilo zeleno.

„Nisam mislio da te prekidam za vreme rucka”, rece on. „Ali novac mi je neophodan i hteo sam da znam šta ceš sa svojim starim kolima.”

„Kako ti se svidaju ova?”, upita Tom. „Kupio sam ih prošle nedelje.” „Lepa su”, rece Vilson, stisnuvši rucicu.

„Hoceš da ih kupiš?”

„Nema šanse”, nasmeši se Vilson. „Ne, ali bih mogao da zaradim na onim drugim.” „Zbog cega su ti odjednom potrebne pare?”

„Ovde sam vec previše dugo. Hocu da se selim. Moja žena i ja hocemo da idemo na Zapad.” „Tvoja žena hoce na Zapad”, rece zacudeno Tom.

„Ona o tome prica vec deset godina.” Na trenutak se naslonio na pumpu, zaklanjajuci oci od sunca. „A sada ce ici želela to ili ne. Ja cu je odvesti.”

Kupe projuri pored nas podižuci prašinu, a jedna ruka nam je mahala iz kola. „Koliko ti dugujem?”, upita grubo Tom.

„Tokom poslednja dva dana saznao sam nešto cudno”, objasni Vilson. „I zato hocu da odem. Zato sam te gnjavio u vezi s kolima.” „Koliko ti dugujem?”

„Dolar i dvadeset.”

Nemilosrdna vrucina pocinjala je da me ošamucuje i imao sam trenutak slabosti pre nego što sam shvatio da sve do tada njegove sumnje nisu padale na Toma. Otkrio je da Mirta živi još jedan, paralelan život negde drugde i od tog šoka se fizicki razboleo. Zurio sam u njega, pa u Toma, koji je do istovetnog otkrica došao ni sat vremena pre - i dode mi u glavu da izmedu ljudi ne postoji tako duboka razlika, ni po
inteligenciji ni po rasi, kolika je razlika izmedu zdravih i bolesnih. Vilsonje bio toliko bolestan da je delovao kao grešnik - kao da se pred njim nalazi devojka s bebom ciji je on otac.

„Dacu ti ona kola”, rece Tom. „Poslacu ih sutra popodne.”

To mesto je uvek delovalo uznemirujuce, cak i usred bela dana, a sada sam okrenuo glavu kao da sam upozoren na nešto iza nas. Preko gomila pepela posmatrale su nas džinovske oci doktora T. Dž. Ekleburga, ali sam vrlo brzo shvatio da nas veoma intenzivno posmatraju i druge oci, sa udaljenosti manje od šest metara.

Na jednom prozoru iznad radionice zavese su bile malo razmaknute, a Mirta Vilson je gledala dole u kola. Izraz njenog lica bio mi je cudno poznat - izraz koji sam cesto vidao na licu žena, ali na licu Mirte Vilson izgledao je besmisleno i neobjašnjivo dok nisam shvatio da ljubomornim strahom fiksira ne Toma, nego Džordan Bejker, za koju je mislila da mu je žena.

[You must be registered and logged in to see this link.]



***

Ne postoji veca zbrka od zbrke priprostog uma, tako da je Tom prilikom vožnje osecao vrelo bicevanje panike. Žena i ljubavnica, pre sat vremena bezbedne i neotudive, sada naglo izmicu njegovoj kontroli. Instinkt ga je terao da pritisne gas sa dvostrukim ciljem, da pretekne Dejzi i što dalje pobegne od Vilsona; jurili smo osamdeset na sat prema Astoriji, a onda smo medu paucinastim metalnim nosacima primetili plavi kupe.

„Ovi veliki bioskopi oko Pedesete ulice su prava stvar”, rece Džordan. „Volim Njujork u letnja popodneva kada su svi van grada. Ima neceg culnog u njemu - prezrelog, kao da ce ti svakojako voce pasti u ruke.”

Rec „culno” je još više uznemirila Toma, ali pre nego što je uspeo da se pobuni, kupe se zaustavio, a Dejzi nam je dala znak da stanemo.

„Kuda idemo?”, doviknula je.

„Kako bi bilo da podemo u bioskop?”

„Tako je vruce”, požalila se ona. „Idite vi. Mi cemo se provozati i prikljuciti vam se kasnije. Naci cemo se na nekom uglu. Ja cu pušiti dve cigarete.”

„Ne možemo o tome ovde da raspravljamo”, rece nervozno Tom kada je kamion iza nas nagazio sirenu. „Idite za mnom do južne strane Central parka, pred hotel Plažu. ”

Nekoliko puta se osvrnuo da vidi njihova kola, a kada ih je saobracaj usporavao i sam je smanjivao brzinu i cekao da se ukažu na vidiku. Mislim da se plašio da ce njih dvoje skrenuti u neku sporednu ulicu i zauvek otici iz njegovog života.

Nisu otišli. A svi skupa smo pribegli teže shvatljivom koraku da uzmemo gostinsku sobu jednog apartmana hotela Plaža.

Duga i buma svada koja se završila tako da nas je sjatila u jednu sobu izmice mi iz pamcenja, ali se vrlo jasno secam da se tokom nje moj donji veš penjao poput vlažne zmije, da su mi graške hladnog znoja jurile preko leda. Ova ideja je proistekla iz Dejzinog predloga da uzmemo pet kupatila i da se istuširamo hladnom vodom, a onda je prerasla u opipljiviju formu kao „mesto na kojem možemo da popijemo zasladeni koktel od nane”. Svako od nas je više puta ponovio da je to „luda zamisao” - svi smo se istovremeno obracali zbunjenom recepcioneru i mislili smo, ili smo se pretvarali da mislimo, da smo veoma zabavni...

Soba je bila prostrana i zagušljiva i, mada je vec bilo cetiri sata, otvaranjem prozora samo nas je zadahnula toplina koja je dopirala od grmlja iz parka. Dejzi je prišla ogledalu i stajala je pred njim ledima okrenuta prema nama, nameštajuci kosu.
„Divan apartman”, prošaptala je Džordan i svi su se nasmejali. „Otvori drugi prozor”, naredila je Dejzi, ne okrenuvši se. „Nema više prozora.”

„Bice bolje da telefoniramo da nam donesu sekiru i da...”

„Najbolje je da zaboravimo na vrucinu”, rece nervozno Tom. „Žaleci se na nju, cinite je deset puta gorom.”

Odmotao je peškir i flašu viskija stavio na sto.

„Zašto je ne ostaviš na miru, druže stari?”, primeti Getsbi. „Ti si želeo da ideš u grad.”

Nastao je muk. Telefonski imenik skliznu sa eksera i pade na pod, na šta Džordan prošapta „Izvinite” - ali se ovaj put niko nije nasmejao.

„Ja cu ga podici”, ponudih se.

„Dohvatio sam ga.” Getsbi se zagleda u vrpcu imenika, promrmlja „Hm!” na zanimljiv nacin i baci imenik na stolicu.

„To ti je velika poštapalica, zar ne?”, rece oštro Tom. „Šta to?”

„To vaše druže stari. Gde li si je pokupio?”

„Slušaj, Tome”, rece Dejzi, okrecuci se od ogledala, „ako nameravaš da daješ licne primedbe, otici cu istog trena. Nazovi i naruci leda za ovo pice.”

Kako je Tom podigao slušalicu, tako je nabijena vrelina prasnula u zvuk i culi smo cudesne akorde Mendelsonovog Svadbenog marša iz balske dvorane ispod nas.

„Zamislite da se vencavate po ovoj vrelini!”, zavapila je Džordan mršteci se.

„Pa šta, i ja sam se vencala usred juna”, seti se Dejzi, „Luisvil u junu! Nekoje pao u nesvest. Ko se ono onesvestio, Tome?” „Biloksi”, odgovori on kratko.

„Covek po imenu Biloksi. Bloks Biloksi, pravio je boksove - to je cinjenica - i bio je iz Biloksija, u državi Tenesi.”

„Odneli su ga u moju kucu”, dodade Džordan, „zato što je moja kuca bila odmah pokraj crkve. Ostao je tri nedelje, sve dok mu tata nije rekao da mora da ide. Odmah po njegovom odlasku tata je umro.” Posle male pauze dodala je: „Nije bilo nikakve veze.” „Poznavao sam Bila Biloksija iz Memfisa”, rekoh ja.

„To mu je bio rodak. Poznavala sam njegovu celu familiju. Dao mi je aluminijumski štap za golf koji još uvek koristim.” Muzika je prestala kada je svecanost pocela, a do prozora je doplovio dugi pozdrav, posle kojeg su usledili isprekidani povici „Jea - ea - ea!” i najzad se oglasio džez, što je znacilo da je poceo ples.

„Starimo, starimo”, rece Dejzi. „Da smo mladi, ustali bismo i zaigrali.” „Seti se Biloksija”, upozori je Džordan. „Gde si ga upoznao, Tome?”

„Biloksija?” Koncentrisao se uz primetan napor. „Nisam ga poznavao. On je bio Dejzin prijatelj.” „Nije tacno”, negirala je Dejzi. „Pre toga ga nisam nikad videla. Došao je privatnim kolima.”

„E, pa, on je rekao da tebe poznaje. Govorio je da je odrastao u Luisvilu. U poslednji cas doveo ga je Ejsa Bird i pitao da li imamo mesta za njega.”

Džordan se nasmešila.

„Verovatno je dugo putovao do kuce. Rekao mi je da je bio predsednik vaše grupe u Jejlu?” Tom i ja se tupo zgledasmo.

„Biloksi?”

„Prvo, mi nismo imali nikakvog predsednika...”

Getsbijeva noga poce nervozno da dobuje po podu i Tom poce da ga fiksira.
„Nego, gospodine Getsbi, koliko sam razumeo, ti si sa Oksforda.” „Ne sasvim.” „Da, da, shvatam da si išao na Oksford.”

„Da - išao sam tamo.”

Nastala je pauza. Onda se oglasi Tom, u neverici i uvredljivo: „Mora da si išao tamo negde u vreme kada je Biloksi išao u Nju Hejvn.“

Usledila je još jedna pauza. Na vrata pokuca konobar i unese mlevenu nanu i led, ali njegovo „hvala” i tiho zatvaranje vrata nisu prekinuli muk. Ovaj neobicno važan detalj morao je najzad da bude rašcišcen.

„Rekao sam ti da sam išao tamo.”

„Cuo sam to, ali bih hteo da znam kada.”

„Bilo je to devetsto devetnaeste, ostao sam samo pet meseci. Zbog toga ne mogu za sebe da kažem da sam covek sa Oksforda.” Tom se osvrnu da vidi da li smo primetili njegovu nevericu. Medutim, svi mi smo gledali Getsbija.

„Bila je to prilika koju su pružali nekim oficirima posle potpisivanja mira”, nastavio je on. „Mogli smo da idemo na bilo koji univerzitet u Engleskoj i Francuskoj.”

Hteo sam da ustanem i da ga potapšem po ramenima. Ponovo mi se javilo potpuno poverenje u njega, koje sam vec bio osetio. Dejzi je ustala, blago se smešeci, i prišla stolu.

„Otvori viski, Tome”, naredi ona, „i napravicu vam nanovacu. Onda neceš sebi delovati toliko glupo... Pogledaj nanu!”

„Cekaj malo”, prasnu Tom, „hocu da gospodinu Getsbiju postavim još jedno pitanje.” „Samo izvoli”, rece uljudno Getsbi.

„Kakvu svadu hoceš da izazoveš u mojoj kuci?”

Konacno su bili na brisanom prostoru i Getsbi je bio zadovoljan. „On ne izaziva svadu”, rece Dejzi, gledajuci ocajnicki jednog pa drugog. „Ti izazivaš svadu. Hajde, kontroliši se malo.”

„Da se kontrolišem!”, ponovi Tom u neverici. „Mislim da je poslednja stvar da covek sedi i da dozvoli da neki nikogovic dode niotkuda i da vodi ljubav s tvojom ženom. Dakle, ako je to ideja onda ja nisam u igri... Danas ljudi pocinju sa ismevanjem porodicnog života i porodicnih institucija, a onda ce sve da odbace i cak ce poceti brakove izmedu cmih i belih.”

Zajapuren od strastvenog trtljanja, video je sebe kako stoji sam na poslednjem braniku civilizacije. „Ovde smo svi beli”, promrmlja Džordan.

„Znam da nisam mnogo popularan. Ne priredujem velike zabave. Mislim da covek mora da kucu pretvori u svinjac ako uopšte želi da ima prijatelje - u savremenom svetu.”

Onako ljut, što smo svi bili, došao sam u iskušenje da se smejem cim on otvori usta. Prelazak iz razvratnika u konformistu bio je potpun.

„Imam nešto da ti kažem, druže stari...”, poce Getsbi. Medutim, Dejzi je naslucivala šta ce da kaže. „Molim te, nemoj!”, prekinula ga je ocajnicki. „Molim vas da svi podemo kuci. Zašto svi ne podemo

kuci?”

„To je prava ideja.” Ustao sam. „Ma daj, Tome. Niko ne želi da pije.” „Hocu da znam šta gospodin Getsbi ima da mi kaže.”

„Tvoja žena te ne voli”, rece Getsbi. „Nije te nikada ni volela. Ona voli mene.” „Ti si lud!”, prodrao se Tom.

Getsbi skoci na noge, sav ustreptao.

„Nije te nikada volela, da li me cuješ?”, vikao je on. „Udala se za tebe zato što sam ja bio siromašan a ona bila umorna od cekanja. Bila je to strašna greška, ali u svom srcu nije nikoga volela osim mene!”

U ovom trenutku Džordan i ja smo pokušali da krenemo, ali su Tom i Getsbi insistirali na tome da
ostanemo - kao da nijedan od njih nema šta da krije i kao da je privilegija ako budemo saucesnici njihovih emocija.

„Sedi, Dejzi”, rece Tom glasom koji je uzaludno pokušavao da bude ocinski. „Šta se to dešava? Hocu sve da cujem.”

„Rekao sam ti šta se dešava”, rece Getsbi. „Vec pet godina - a ti nisi znao.” Tom se oštro okrenu prema Dejzi.

„Ti se sa ovim tipom vidaš pet godina?”

„Ne vida”, rece Getsbi. „Ne, nismo mogli da se sastajemo. Ali smo se voleli sve vreme, druže stari, a ti nisi znao. Ponekad sam se smejao” - nije, medutim, sada bilo smeha u njegovim ocima - „kada bih pomislio da ne znaš.”

„Oh - i to je sve.” Tom sklopi ruke poput sveštenika i zavali se u stolici.

„Ti si lud!”, prasnu zatim. „Ne mogu da govorim o onom što se dešavalo pre pet godina, jer tada nisam poznavao Dejzi - i da sam proklet ako mi je jasno kako si mogao da joj prideš na kilometar a da ja to ne vidim, osim ako nisi donosio namirnice na sporedna vrata. A sve ostalo je prokleta laž. Dejzi me je volela kada se udala za mene i još me voli.”

„Ne voli”, rece Getsbi, vrteci glavom.

„Voli, voli. Problem je jedino u tome što ponekad ima luckaste ideje i ne zna šta radi.” Mudro je klimao glavom. „I još nešto, i ja volim Dejzi. S vremena na vreme odem na terevenku i napravim budalu od sebe, ali se uvek vracam i u srcu je sve vreme volim.”

„Odvratan si”, rece Dejzi. Okrenula se prema meni, a njen glas, koji je bio za oktavu niži, ispunio je sobu groznim prezirom: „Znaš li ti zašto smo napustili Cikago? Iznenadena sam što te nisu pocastili pricom o toj maloj terevenci.”

Getsbi prede sobu i stade pokraj nje.

„Dejzi, sada je sve gotovo”, rece ozbiljno. „Nije više važno. Samo mu reci istinu - da ga nikad nisi volela - i to je zauvek izbrisano.”

Ona ga tupo pogleda. „Pa - kako sam uopšte mogla da ga volim?” „Nikad ga nisi volela.”

Zastala je. Pogled joj je pao na Džordan i mene, kao da nas moli, kao da je konacno shvatila šta radi - i kao da nikada nije nameravala da bilo šta uradi. Medutim, sada je bilo gotovo. Bilo je prekasno.

„Nikad ga nisam volela”, rece ona primetno se muceci. „Ni u Kapiolaniju?”, upita oštro Tom.

„Ne”

Iz balske dvorane, na toplim talasima vazduha, dopirali su prigušeni akordi.

„Ni onog dana kada sam te nosio da ne pokvasiš cipele?” U njegovom glasu bilo je neke hrapave nežnosti... „Dejzi?”

„Nemoj, molim te.” Glas joj je bio hladan, ali u njemu više nije bilo gorcine. Pogledala je Getsbija. „Slušaj, Džej”, rece - ali joj ruka zadrhta pri pokušaju da pripali cigaretu. Iznenada baci cigaretu i zapaljenu šibicu na tepih.

„Oh, ti hoceš previše!”, doviknu Getsbiju. „Volim te sada - zar to nije dovoljno? Ne mogu da promenim prošlost.” Pocela je neutešno da jeca. „Nekad sam ga stvarno volela - ali volela sam i tebe.”

Getsbi razrogaci pa zatvori oci. „Volela si i mene?\ ponovi on.

„Cak i to je laž”, rece besno Tom. „Nije znala ni da li si živ. Dakle, ima stvari izmedu Dejzi i mene koje neceš nikada saznati, stvari koje nijedno od nas ne može nikada da zaboravi.”

„Želim da razgovaram nasamo sa Dejzi”, energicno je zahtevao. „Sada je previše uzbudena...”
„Cak ni sama ne mogu da kažem da nisam nikad volela Toma”, priznade ona tužnim glasom. „To ne bi bilo istina.”

„Naravno da ne bi”, složi se Tom. Okrenula se prema mužu.
„Kao da tebi nešto znaci”, rece mu.

„Naravno da mi znaci. Od sada cu se bolje starati o tebi.”

„Ti ne razumeš”, rece Getsbi pomalo panicno. „Ti se više neceš starati o njoj.”

„Necu?”, Tom razrogaci oci i nasmeja se. Sada je vec mogao da se kontroliše. „Kako to?” „Dejzi te ostavlja.”

„Glupost.”

„Ipak te ostavljam”, rece ona s primetnim naporom.

„Ona me ne ostavlja!”, Tomove reci iznenada predoše na Getsbija. „Svakako ne zbog prevaranta koji bi morao da ukrade prsten da joj stavi na prst.”

„To necu da podnosim!”, kriknu Dejzi. „Jao, molim vas da bežimo odavde.”

„Ko si ti, inace?”, prasnu Tom. „Jedan iz bagre koja se mota okolo sa Maj erom Volfsimom - toliko znam. Malo sam istražio cime se baviš - a sutra cu još da proverim.”

„Možeš da uživaš u tome, druže stari”, rece godro Getsbi. „Saznao sam šta su tvoje prodavnice. ” Okrenuo se prema nama i ubrzao govor. „On i Volfsim su kupili mnogo prodavnica u sporednim ulicama ovde i u Cikagu i prodaju alkohol ispod tezge. To je jedna od njegovih malih majstorija. Cim sam ga video shvatio sam da je švercer i nisam pogrešio.”

„I šta s tim?”, upita uljudno Getsbi. „Mislim da tvom prijatelju Volteru Cejsu nije ispod casti da se bavi takvim poslom.”

„I ostavio si ga na cedilu, zar ne? Poslao si ga na mesec dana u zatvor u Nju Džersi. Bože! Treba da cuješ Voltera šta prica o tebi. ” „Došao je kod nas potpuno švorc. Bio je srecan da može da zaradi, druže stari.”

„Nemoj da me zoveš druže stari! ”, dreknu Tom. Getsbi je cutao. „Volter je mogao da vas stisne i zbog mahinacija s kladenjem, ali mu je Volfsim zapretio i zapušio mu usta.”

Onaj nepoznati, a ipak prepoznatljiv izraz, ponovo se pojavio na Getsbijevom licu.

„Taj posao s prodavnicama je sitna stvar”, nastavi polako Tom, „sada se baviš necim što Volter ne sme ni da mi kaže.”

Pogledao sam Dejzi, koja je ukocenog pogleda stajala izmedu Getsbija i muža, pa Džordan, koja je pocela da balansira onim nevidljivim predmetom na bradi. Potom sam se ponovo okrenuo prema Getsbiju - i bio zapanjen njegovim izrazom lica. Izgledao je - ovo kažem uz sav prezir prema klevetnickom brbljanju gostiju iz njegove bašte - kao da je „ubio coveka”. Na trenutak je izraz njegovog lica mogao da se opiše na baš takav fantastican nacin.

Kada je taj trenutak prošao, ushiceno se obratio Dejzi, negirajuci sve, braneci svoje ime od optužbi koje nisu ni izrecene. Medutim, ona se sve više povlacila u sebe, pa je odustao i samo su pusti snovi ostali još da se bore kako je popodne odmicalo, pokušavajuci da dodirnu ono što više nije bilo opipljivo, boreci se ocajnicki da dode do izgubljenog glasa preko sobe.

Taj glas je ponovo preklinjao da idemo.

„Molim te, Tome! Ovo više ne mogu da podnesem.”

Njene preplašene oci govorile su da su sve namere, sva hrabrost, koje je dotle imala, sada potpuno nestale.

„Vas dvoje da krenete kuci, Dejzi”, rece Tom. „Kolima gospodina Getsbija.” Pogledala je Toma, krajnje uznemirena, ali je on insistirao sa gordim prezirom.
„Hajde. Nece te više maltretirati. Mislim da shvata da je s njegovim malim drskim flertom gotovo.” Njih dvoje su se izgubili bez reci, bili su izbaceni, ucinjeni marginalnim, izolovanim, nestali su kao utvare cak i iz našeg sažaljenja. Posle nekoliko trenutaka Tom je ustao i poceo da umotava u peškir

neotvorenu flašu viskija.

„Hocete li malo da popijete? Džordan?... Nik?” Cutao sam.

„Nik?”, upitao je ponovo. „Šta?”

„Hoceš malo?”

„Ne... samo sam se setio da mi je danas rodendan.”

Napunio sam trideset godina. Preda mnom se pružao zloslutan, preteci put nove decenije.

Bilo je sedam casova kada smo s njim ušli u kupe i krenuli prema Long Ajlendu. Tom nije zatvarao usta, uzbudivao se, smejao, ali njegov glas je bio daleko od Džordan i mene kao neka nepoznata graja na trotoaru ili negde na spratu. Ljudsko saosecanje ima granice i bilo nam je drago što sve njihove tragicne raspre išcezavaju u svetlima velegrada. Trideset godina - preda mnom je decenija samoce, sve tanji spisak poznanika, sve tanja aktovka oduševljenja, sve manje kose. Ipak, pokraj mene se nalazila Džordan, koja je za razliku od Dejzi bila dovoljno mudra da zaboravljene snove prenosi iz jednog doba u drugo. Kada smo prolazili preko tamnog mosta, njeno bledo lice naslonilo se na moje rame i onaj zastrašujuci udar trideset leta nestao je s ohrabrujucim stiskom njene ruke.

Tako smo se kroz sveži suton vozili prema smrti.

[You must be registered and logged in to see this link.]




***

Mladi Grk, Mihaelis, koji je vodio kafanicu pokraj pepelišta, bio je glavni svedok istrage. Branio se od vrucine tako što je odspavao do pet, a onda je otišao do mehanicke radionice i zatekao bolesnog Vilsona u kancelariji - teško bolesnog i bledog, koji se sav tresao. Mihaelis ga je savetovao da ide da spava, ali je Vilson odbio, govoreci da ce propustiti mnogo na poslu ako ode. Dok ga je komšija ubedivao, iznad njihovih glava nastao je pravi urnebes.

„Zakljucao sam ženu”, mimo je objasnio Vilson. „Ostace zakljucana do prekosutra, a onda cemo se odseliti.”

Mihaelis je bio zgranut; bili su susedi cetiri godine i nikada Vilson nije delovao kao covek sposoban za takvo nešto. Opšte uzev, bio je od onih istrošenih ljudi: kad nije radio, sedeo je na stolici pred vratima i posmatrao ljude i kola u prolazu. Kada bi mu se neko obratio, obavezno bi se dobrodušno nasmejao. Nije bio svoj, nego covek svoje žene.

Zato je bilo prirodno da Mihaelis pokuša da otkrije šta se dogodilo, ali Vilson je odbijao da kaže bilo šta - umesto toga, poceo je da sumnjicavo pogleduje svog posetioca i da ga pita šta radi u odredeno vreme odredenih dana. Baš kad je ovom potonjem postalo nelagodno, neki radnici su prošli pokraj njih na putu u restorancic, tako da je Mihaelis iskoristio priliku da ode, nameravajuci da se vrati kasnije. Ipak, nije se vratio. Misli da je zaboravio, to je sve. Kada je ponovo izašao, nešto posle sedam, glas gospode Vilson podsetio ga je na onaj razgovor, glas koji je bio veoma snažan i prekoran, dole u radionici.

„Udri me!”, cuo je dreku. „Baci me dole i udri, prljava mala kukavice!”

Trenutak kasnije ona je izjurila u suton, mlatarajuci rukama i vicuci - pre nego što je uspeo da se pomeri sa vrata sve je bilo gotovo.

„Kola smrti”, kako su nazvana u jednim novinama, nisu se zaustavila; došla su iz sutona koji se
zgušnjavao, tragicno se zanela na trenutak i onda nestala iza sledeceg zavoja. Mavro Mihaelis nije cak bio siguran ni koje su boje bila - prvom policajcu je rekao da su svetlozelena. Ona druga kola, koja su išla prema Njujorku, zaustavila su se posle stotinak koraka i njihov vozac je požurio natrag do Mirte Vilson, ciji je život nasilno ugašen, klekao na drum i pomešao njenu gustu tamnu krv s prašinom.

Mihaelis i taj covek prvi su stigli do nje, ali kada su pocepali njenu bluzu, još mokru od znoja, videli su da joj leva dojka visi na parcetu kože i da nema potrebe da slušaju rad srca. Usta su joj bila razjapljena i malko pocepana na krajevima, kao da se ugušila prilikom oslobadanja od strašne vitalnosti kojom je tako dugo odisala.

***

Još izdaleka smo primetili tri-cetiri vozila i grupu ljudi.

„Sudar!”, rece Tom. „To je dobro. Vilson ce najzad imati malo posla.”

Usporio je, ali nije imao nameru da se zaustavlja dok nismo prišli sasvim blizu, kada su ga zgranuta lica na vratima radionice naterala da stisne kocnice.

„Pogledacemo”, rekao je u nedoumici, „samo cemo pogledati.”

Sada sam postao svestan naricanja koje je dolazilo iz radionice, naricanja koje se posle našeg izlaska iz kupea pretvorilo u reci: „O, moj Bože!”, koje su se neprestano ponavljale uz teško jecanje. „Ovde se desila gadna nevolja”, rece potreseno Tom.

Propeo se na prste i preko kruga glava pogledao u radionicu, koja je bila osvetljena samo žutom lampom koja je visila u metalnoj korpi. Onda je zaroktao i snažnim rukama prokrcio sebi put.
Krug se ponovo zatvorio uz gundanje i prekore; prošao je ceo minut pre nego što sam išta video. Onda su novodošli poremetili red i Džordan i ja smo iznenada ugurani unutra.

Telo Mirte Vilson, umotano u cebe, pa u još jedno cebe, kao da pati od groznice u vreloj noci, ležalo je na radnom stolu pokraj zida, a Tom je, ledima okrenut nama, stajao nadnet nad njim, potpuno ukocen. Do njega je stajao saobracajac koji je zapisivao imena u svoj notes, preznojavajuci se i ispravljajuci greške. U pocetku nisam uspevao da uocim izvor naricanja koje je strašno odjekivalo u pustoj radionici - a onda sam ugledao Vilsona kako stoji na visokom pragu kancelarije, klateci se i držeci se obema rukama za dovratak. Neki covek mu je tiho govorio, pokušavajuci s vremena na vreme da položi ruku na njegovo rame, ali Vilson nije ništa cuo ni video. Pogled bi mu se polako spuštao sa zaljuljane lampe na olovni sto pokraj zida, a onda bi ponovo sunuo prema lampi, uz neprekidno, strašno naricanje:

„O, moj Bože! O, moj Bože! O, moj Bože!”

Odjednom, Tom podiže glavu i nakon što je zacakljenim ocima pogledao po radionici, obrati se mumlajuci policajcu. „M-a-v...” sricao je policajac, „- o...”

„Ne, r...”, ispravio ga je covek, „M-a-v-r-o...” „Slušaj ti!”, rece besno Tom.

„R...”, rece policajac, „o...”

Podigao je pogled kada mu je Tomova teška ruka pala na rame. „Šta ‘oceš ti?” „Šta se dogodilo? - To hocu da znam.”

„Udarilo ju je vozilo. Ostala je na mestu mrtva.” „Na mestu mrtva”, ponovi Tom razrogacenih ociju. „Istrcala je na put. Kuckin sin nije se ni zaustavio.”

„Bilo je dvoje kola”, rece Mihaelis, „jedna su dolazila, druga odlazila, jasno?” „Odlazila kuda?”, upita policajac.

„Kola su išla u oba smera, svaka na svoju stranu. Ona je” - podigao je ruku prema cebadima, stao na
pola puta i ponovo je priljubio uz telo - „istrcala na ulicu i kola koja su dolazila iz Njujorka naletela su pravo na nju, išla su pedeset ili šezdeset na sat.”

„Kako se zove ovo mesto?” „Nema imena.”

Tada je prišao lepo odeven crnac.

„Kola su bila žute boje”, rece on, „velika žuta kola. Nova.” „Videli ste nesrecu?”, upita policajac. „Nisam, ali su me ta kola pretekla, vozio je najmanje sedamdeset. Možda osamdeset na sat.” „Dodite ovamo da upišem vaše ime. Dozvolite, molim vas. Da zapišem njegovo ime.”

Neke reci iz njihovog razgovora verovatno su doprle do Vilsona koji se klatio na vratima kancelarije, jer je u njegovo naricanje iznenada upala nova tema:

„Ne morate meni da kažete kakva su kola bila! Znam ja kakva su to kola!”

Posmatrajuci Toma, primetih da je snop mišica na njegovim plecima zaigrao ispod sakoa. Žustro je prišao Vilsonu i uhvatio ga cvrsto za mišice.

„Ti moraš da se sabereš”, rekao mu je prigušeno i grubo. Vilson je iskolacio oci; propeo se na prste i bio bi pao na kolena da ga Tom nije zadržao.

„Slušaj”, rekao je Tom, malko ga cimajuci. „Ja sam pre nekoliko minuta stigao iz Njujorka. Dovozio sam ti onaj kupe o kojem smo razgovarali. Ona žuta kola koja sam vozio popodne nisu moja - cuješ li ti? Nisam ih video celo popodne.”

Samo smo crnac i ja bili dovoljno blizu da cujemo šta govori, ali je policajcu bio sumnjiv ton i zainteresovao se.

„Cemu sve to?”, upitao je oštro.

„Ja sam mu prijatelj.” Tom je okrenuo glavu, ali je još cvrsto držao Vilsona. „Kaže da poznaje kola koja su to uradila... Bila su žute boje.”

Neki nejasni poriv naveo je policajca da sumnjicavo pogleda Toma. „A kakve boje su vaša kola?”

„Plave, kupe.”

„Mi smo sad stigli iz Njujorka”, rekoh ja.

Neko koje vozio iza nas potvrdio je to i policajac se okrenuo. „Molim, da mi ponovo kažete ime...”

Uzevši Vilsona kao lutku, Tom ga unese u kancelariju, posadi ga u stolicu i vrati se.

„Ako bi neko hteo da sedi s njim”, grmnu autoritativno. Posmatrao je kako se dva najbliža muškarca zgledaše i udoše preko volje u kancelariju. Tom je tada zatvorio vrata iza njih i sišao niz onu jedinu stepenicu, izbegavajuci da gleda u sto. Prišao mi je i šapnuo: „Kidajmo odavde.”

Dok su njegove rucurde krcile put kroz gomilu koja se još okupljala, prošli smo pokraj užurbanog doktora s tašnom u ruci, po koga su poslali pre pola sata u uzaludnoj nadi.

Tom je polako vozio do prve krivine, a onda je kupe nagazio kroz noc. Nešto posle toga cuo sam tiho promuklo jecanje i video kako suze teku niz njegovo lice.

„Prokleta kukavica!”, zavapio je. „Nije se cak ni zaustavio.”

***

Kuca Bjukenenovih iznenada je zaplovila prema nama kroz mracno šuštavo drvece. Tom se zaustavio pokraj trema i pogledao prema spratu, gde su se dva prozora rascvetala od svetlosti medu puzavicama.

„Dejzina kuca”, rece on. Kada smo izašli iz kola pogledao me je i malo se namrštio.
„Trebalo je da te ostavim u Vest Egu, Nik. Veceras ne možemo ništa da uradimo.”

Promenio se nekako, i sada je govorio ozbiljno i odlucno. Dok smo prelazili prilazni put obasjan mesecinom, on je u nekoliko jezgrovitih recenica saopštio plan.

„Pozvacu taksi da te odbaci kuci, a dok cekaš bolje je da ti i Džordan udete u kuhinju i da im kažete da vam spreme veceru - ako vam je do jela.”

„Ne, hvala. Ali voleo bih ako bi pozvao taksi. Cekacu napolju.” Džordan položi ruku na moje rame.

„Zar neceš uci, Nik?” „Ne, hvala.”

Bilo mi je mucno i hteo sam da ostanem sam. Medutim, Džordan se još nije predavala. „Tek je pola deset”, rekla je.

Ni Bog me ne bi uterao unutra; tog dana bilo mi je dosta svih njih, što je iznenada ukljucilo i Džordan. Mora da je primetila nešto u izrazu mog lica, jer se odjednom okrenula, ustrcala uza stepenice trema i ušla u kucu. Sedeo sam nekoliko minuta s glavom zagnjurenom u ruke dok nisam cuo da batler uzima telefon i poziva taksi. Onda sam polako sišao niz prilazni put, s namerom da cekam pokraj kapije.

Tek što sam prešao dvadesetak koraka, cuh da me neko zove i Getsbi izade na put izmedu dva grma. Mora da sam se osecao vrlo cudno, jer nisam mogao da mislim ni o cemu osim o blistavosti njegovog ljubicastog odela na mesecini.

„Šta radiš?”, upitao sam.

„Stojim tu i ništa više, druže stari.”

Bila je to na neki nacin jadna zanimacija. Izgledalo mi je da ce za tili cas opljackati kucu; ne bih se bio iznenadio da ugledam ona zla lica „Volfsimovih ljudi” iza njega u žbunju.

„Jesi li video ikakvu nesrecu na putu?”, upitao je nakon krace pauze. „Jesam.”

Na trenutak je opet zacutao. „Je li mrtva?”

„Jeste.”

„Tako sam i mislio, rekao sam Dejzi da mislim da je mrtva. Bolje je da šok dode odjednom. Dobro je podnela.”

Govorio je kao da je Dejzina reakcija jedino što je važno.

„Otišao sam u Vest Eg zaobilaznim putem”, nastavio je on, „i ostavio sam kola u garaži. Mislim da nas nije niko video, ali ne mogu da budem siguran.”

Vec mi se toliko gadio da nisam smatrao za potrebno ni da mu kažem da nije u pravu. „Koje bila ta žena?”, upitao je.

„Zvala se Vilson. Njen muž je vlasnik one radionice. Kako se, do davola, to desilo?” „Ovaj, pokušao sam da smotam volan...” Zacutao je i ja sam iznenada naslutio istinu. „Je li Dejzi vozila?”

„Da”, rece on nakon kratkog oklevanja, „ali, naravno, reci cu da sam vozio ja. Vidiš, kada smo napustili Njujork bila je vrlo nervozna i mislila je da ce joj vožnja pomoci - a ona žena je istrcala baš kad smo se mimoilazili s kolima iz suprotnog smera. Sve se desilo u trenu, ali meni se cini da je ona htela da nam nešto kaže, mislila je da je neko koga ona poznaje. Ovaj, Dejzi je najpre skrenula od žene prema drugim kolima, a onda je izgubila nerve i vratila se. U trenutku kad sam uhvatio za volan, cuo sam udarac - mora da je ostala na mestu mrtva.”

„Kola su je rasporila...”

„Nemoj da mi pricaš više, druže stari.” Lecnuo se. „Bilo kako bilo - Dejzi je dodala gas. Pokušao
sam da je nateram da se zaustavi, ali nije mogla, pa sam povukao rucnu. Zaustavili smo se i ona mi je pala u krilo. Dalje sam vozio ja.

„Ona ce vec sutra biti dobro”, nastavi on. „Ja cu cekati ovde i videti da li on pokušava da je gnjavi zbog popodnevne neprijatnosti. Zakljucala se u sobu i ako bude pokušao sa bilo kakvim grubostima, ona ce ugasiti i ponovo upaliti svetio.”

„Nece je ni taknuti”, rekoh ja. „Uopšte ne razmišlja o njoj.” „Ne verujem mu, druže stari.”

„Koliko dugo ceš cekati?”

„Celu noc, ako bude trebalo. U svakom slucaju, dok svi ne odu na spavanje.”

Tada mi se javi nova pretpostavka. Recimo da Tom otkrije da je vozila Dejzi. Mogao bi pomisliti da u tome vidi vezu - svašta bi mogao da pomisli. Pogledao sam kucu; dva ili tri prozora bila su osvetljena u prizemlju, a sa sprata je dopirala ljubicasta svetlost iz Dejzine sobe.

„Pricekaj tu”, rekoh. „Idem da vidim ima li kakve gužve.”

Vratio sam se duž ivice travnjaka, tiho prešao prilazni put i na prstima se popeo stepenicama verande. Zavese radne sobe bile su razmaknute i video sam da je soba prazna. Prešavši trem na kojem smo vecerali one junske noci, pre tri meseca, došao sam do malog pravougaonika svetlosti za koji sam smatrao da je prozor ostave. Zavesa je bila navucena, ali sam u simsu pronašao procep.

Dejzi i Tom su sedeli za kuhinjskim stolom, s tanjirom hladne pecene piletine izmedu sebe i sa dve flaše piva. On joj je sve vreme nešto govorio preko stola, a u toj ozbiljnosti držao je svoju ruku na njenoj. S vremena na vreme ona bi ga pogledala i klimnula glavom.

Nisu bili srecni, a nijedno nije ni taklo ni piletinu ni pivo — ali nisu bili ni nesrecni. U tom prizoru bilo je nesumnjivo neke prirodne intime, tako da bi svako rekao da nešto zajedno snuju.

Kada sam na prstima sišao sa trema, cuo sam kako tamnim drumom taksi lagano prilazi kuci. Getsbi je cekao na istom mestu.

„Je li tamo sve mimo?”, pitao je nervozno.

„Da, sve je mimo.” Napravio sam malu pauzu. „Bice bolje da ideš kuci i malo odspavaš.” Zavrteo je glavom.

„Hocu da cekam ovde dok Dejzi ne ode da spava. Laku noc, druže stari.”

Stavio je ruke u džepove sakoa i ponovo se usredsredio na kucu, kao da moje prisustvo remeti svetost njegovog bdenija. Udaljio sam se i ostavio ga na mesecini - da bdi ni nad cim.

[You must be registered and logged in to see this link.]



POGLAVLJE VIII


Cele noci nisam mogao da zaspim; na moreuzu je neprestano zavijala sirena, tako da sam se batrgao izmedu groteskne realnosti i teških, zastrašujucih snova. Negde pred zoru cuo sam kako taksi dolazi Getsbijevim prilazom i odmah sam skocio iz kreveta i poceo da se oblacim - osecao sam da treba da mu nešto kažem, jer ujutro ce biti kasno.

Prelazeci preko njegovog travnjaka, video sam da su ulazna vrata još otvorena i da on stoji oslonjen na sto u hodniku, umoran od utucenosti ili pospanosti.

„Nije se ništa dogodilo”, rekao je tužno. „Cekao sam, a oko cetiri sata ona je došla na prozor i ostala nekoliko trenutaka, a onda je ugasila svetio.”

Njegova kuca nije mi nikada izgledala tako ogromna kao te noci kada smo prošli kroz velike sobe u potrazi za cigaretama. Razgrtali smo zavese koje su bile kao paravani i pipali po dugim mracnim zidovima tražeci prekidace za svetio - jednom sam tresnuo na tastaturu avetinjskog klavira. Svuda je bilo neobjašnjivo mnogo prašine, a sobe su bile budave kao da dugo nisu provetravane. Najednom neobicnom stolu našao sam kutiju sa dve cigarete u njoj. Otvorivši francuske prozore radne sobe, sedeli smo i pušili u mraku.

„Treba da odeš”, rekao sam. „Gotovo je sigurno da ce uci u trag tvojim kolima.” „Da sada odem, druže stari?”

„Idi na nedelju dana u Atlantik Siti ili u Montreal.”

Nije hteo ni da cuje. Nije mogao da ostavi Dejzi dok ne sazna šta ce da uradi. Hvatao se za poslednji tracak nade, a ja nisam mogao da ga otrgnem od toga.

Te noci mi je ispricao cudnu pricu iz mladosti povezanu sa Denom Kodijem - ispricao mi je zato što se „Džej Getsbi” razbio kao staklo pod Tomovom šakom zlobe i što je duga potajna ekstravagancija bila demaskirana. Mislim da je sada bio spreman na to da sve ispovedi, bez ostatka, ali je želeo da prica o Dejzi.

Ona je bila prva „pristojna” devojka koju je upoznao. U raznim skrivenim okolnostima dolazio je u kontakt s takvim svetom, ali uvek s nevidljivom bodljikavom žicom izmedu. Bila je ushicujuce poželjna. Odlazio je u njenu kucu, najpre s drugim oficirima iz logora Tejlor, a potom sam. Bio je zadivljen - nikada pre nije imao priliku da bude u takvoj kuci. Njena neverovatna lepota napajala se cinjenicom da je u njoj živela Dejzi - za nju je ona bila nešto uzgredno kao njemu logorski šator. Bilo je u tome neke duboke misterije, slutnje da su spavace sobe na spratu lepše i svežije od drugih spavacih soba, da se u hodnicima te kuce odvijaju aktivnosti koje ozaruju, da tu romanse nisu bajate i odbacene u lavanduli, nego da su sveže i zajapurene, da mirišu na blistave automobile i na igranke cije cvece retko vene. Uzbudivalo ga je i to što su mnogi muškarci vec voleli Dejzi - u njegovim ocima to joj je podizalo vrednost. Osecao je njihovo prisustvo po celoj kuci, ispunjavali su vazduh bojama i tonovima još ustreptalih emocija.

Medutim, bio je svestan cinjenice da se u Dejzinoj kuci našao pukim slucajem. Ma koliko da bude blistava njegova buducnost u liku Džeja Getsbija, tada je bio siroti mladic bez prošlosti, a nevidljivi plašt uniforme mogao je u svakom trenu da sklizne sa njegovih ramena. Zato je koristio vreme koliko god je mogao. Uzimao je ono što može da dobije, halapljivo i bezobzirno - najzad je uzeo i Dejzi jedne tihe oktobarske noci, uzeo je zato što nije imao stvarno pravo ni da joj dotakne ruku.

Možda je prezirao sebe zato što ju je sigurno uzeo lažno se predstavljajuci. Ne želim da kažem da se
hvalisao svojim fantomskim milionima, ali je s predumišljajem dao Dejzi osecanje sigurnosti; uverio ju je da je covek iz približno istih društvenih slojeva iz kojih ona potice - da je u potpunosti sposoban da se stara o njoj. U stvari, on nije uopšte imao takvih mogucnosti - nije iza sebe imao stabilno porodicno okruženje i bio je izložen na milost i nemilost hirovima bezlicne uprave da ga baca svuda po svetu.

Svejedno, nije prezirao sebe a stvari nisu ispale kako je zamišljao da hoce. Verovatno je nameravao da uzme ono što može i da ode - ali je sada shvatio da se predao traganju za gralom. Znao je da je Dejzi izuzetna, ali nije shvatao koliko izuzetna moža da bude jedna „pristojna” devojka. Nestala je u svojoj bogatoj kuci, u bogatom i ispunjenom životu, ostavljajuci Getsbiju - ništa. On je osecao da je oženjen njom, to je bilo sve.

Kada su se ponovo sreli, dva dana posle, Getsbi je na neki nacin ostao bez daha, u izvesnom smislu bio je izdan. Njen trem je blistao od raskoši zvezdane svetlosti; vrbovo pruce klupe zanosno je škripalo kada se okrenula prema njemu i on poljubio njena misticna i socna usta. Beše se prehladila, što joj je glas cinilo promuklijim i zanosnijim nego ikada, a Getsbi je bio potpuno svestan mladosti i misterije koju bogatstvo tamnici i cuva, svestan svežine mnoštva odevnih predmeta i Dejzi, koja blista poput srebra, bezbedna i gorda iznad tegoba sirotinje.

***

„Ne mogu da ti objasnim koliko sam bio iznenaden kada sam otkrio da je volim, druže stari. Cak sam se ponadao da ce me odbaciti, ali nije, jer je i ona mene volela. Mislila je da mnogo znam zato što sam znao drugacije stvari od nje... Tako sam se našao daleko od ambicija, sve više se zaljubljujuci, a onda mi odjednom nije bilo stalo. Kakva je korist od cinjenja velikih stvari ako može biti lepše ako joj kažem šta cu da radim?”

Poslednjeg popodneva pred njegov odlazak u inostranstvo sedeo je držeci Dejzi u krilu, dugo i nemo. Bio je hladan jesenji dan, u sobi je gorela vatra a njeni obrazi su prosto plamteli. S vremena na vreme ona bi se pomerila i malo promenila položaj njegove ruke, a jednom ju je on poljubio u tamnu sjajnu kosu. To popodne ih je malo ucutkalo, kao da je želelo da se duže secaju dugog rastanka koji donosi sledeci dan. Nikada nisu bili bliskiji u tom mesecu ljubavi, niti su dublje medusobno opštili nego kada je ona nemim usnama ovlaš prešla preko ramena njegovog sakoa ili kada je on dotakao kraj njenih prstiju, nežno kao da je zaspala.

***

Dobro se pokazao u ratu. Pre odlaska na front nalazio se u cinu kapetana, a posle Argonske bitke postao je major i komandant divizijskih mitraljezaca. Posle potpisivanja mira besomucno je nastojao da ode kuci, ali je zbog nekih komplikacija ili nesporazuma bio poslat u Oksford. Bio je zabrinut - u Dejzinim pismima dominiralo je ocajanje preplavljeno nervozom. Nije joj bilo jasno zašto ne može da dode. Osecala je pritisak spolja i želela je da ga vidi i da pokraj sebe oseti njegovo prisustvo i da, najzad, bude sigurna da postupa kako treba.

Jer Dejzi je bila mlada i njen izveštaceni svet mirisao je na orhideje i prijatnu, veselu snobovštinu, na orkestre koji su odredivali ritam godine, sažimajuci tugu i nametljivost života u novim tonovima. Cele noci saksofoni su beznadežno zavijali u ritmu Bil strit bluza dok je stotinak pari zlatnih i srebrnih papuca dizalo sjajnu prašinu. Na predvecemjim cajankama uvek je bilo kutaka koji su pulsirali ovom tihom, slatkom groznicom dok su se nova lica pojavljivala tu i tamo kao latice ruže koje po podu baca tužan dah trube.

Kroz taj svet koji živne u suton Dejzi je ponovo pocela da se krece s pocetkom sezone; iznenada je
ponovo održavala više sastanaka sa više mladica, uspavljujuci se u zoru sa dinduvama i šifonom vecernje haljine, pomešanim sa svelim orhidejama na podu. I sve to vreme nešto u njoj je vapilo za donošenjem odluke. Želela je da joj se život uoblici na licu mesta, odmah - a odluku mora da donese neka sila - ljubavi, novca ili neminovne prakticnosti - koja se nalazi nadohvat ruke.

Ta sila je poprimila oblicje sredinom proleca, dolaskom Toma Bjukenena. I njegova licnost i status odisali su korpulentnošcu, pa je Dejzi bila polaskana. Nesumnjivo je došlo do izvesne borbe i do olakšanja. Getsbi je dobio pismo dok se nalazio u Oksfordu.

***

Na Long Ajlendu bila je vec zora i krenuli smo da otvaramo ostale prozore u prizemlju, ispunjavajuci kucu svetlošcu koja poprima plavicastu i zlatnu boju. Senka drveta pala je naglo po rosi i avetinjske ptice poceše da pevaju u plavom lišcu. U vazduhu se oseti lagan, prijatan dah, izdaleka podsecajuci na vetar, obecavajuci svež, lep dan.

„Mislim da ga nije nikad volela.” Getsbi se okrenu od prozora i pogleda me izazovno. „Moraš da zapamtiš, druže stari, da je popodne bila veoma uzbudena. Rekao joj je one stvari na nacin koji ju je uplašio - to je bio razlog što sam ja izgledao kao sitni prevarant. A rezultat je bio da ona nije prakticno ni znala šta govori.”

Seo je utucen.

„Naravno, možda ga je volela vrlo kratko pošto su se vencali - a i tada je mene volela više nego njega, razumeš?”

Iznenada je izneo zanimljivu primedbu.

„U svakom slucaju”, rekao je, „bilo je to s njene strane vrlo licno.”

Šta ste mogli zakljuciti iz toga osim da pretpostavite neku dubinu njegovog poimanja dogadaja koja ne može da se izmeri?

Vratio se iz Francuske kada su se Tom i Dejzi još nalazili na svadbenom putovanju i otišao je u Luisvil, potrošivši svoju poslednju vojnicku platu. Ostao je nedelju dana, hodao je ulicama kuda su zajedno prolazili one novembarske noci, obilazeci zabacena mesta na koja su odlazili njenim belim kolima. Baš kao što je Dejzina kuca uvek izgledala misterioznije i veselije od drugih kuca, tako je i njegovo poimanje grada, iako nje više nije bilo u njemu, bilo natopljeno melanholicnom lepotom.

Napustio je grad ispunjen osecanjem da je mogao da je nade samo da je tražio upornije - osecanje da je ostavlja iza sebe. U dnevnom vozu - sada je bio potpuno švorc - bilo je strašno vruce. Izašao je u hodnik i seo na pomocno sedište, stanica promace pokraj njega, a pozadina nepoznatih zgrada klizila je sve brže. Pruga je zatim krenula u prolecna polja, gde se s njima ceo minut utrkivao žuti tramvaj pun putnika, koji su možda nekada videli caroliju njenog lica u šetnji ulicom.

Pruga je savila i sada je bežala od sunca, koje, kako se spuštalo niže, kao da je prosipalo blagoslov na išcezavajuci grad u kojem se ona rodila. U ocajanju je ispružio ruku kao da želi da uhvati samo pramicak vazduha, da spase delic mesta koje je ona za njega ucinila lepim. Sada je sve to, medutim, promicalo prebrzo za njegove zamagljene oci i znao je da je izgubio onaj nejsvežiji i najbolji deo za sva vremena.

Bilo je devet sati kada smo završili dorucak i izašli na trem. Noc je sasvim promenila godišnje doba i u vazduhu se osecao dah jeseni. Baštovan, poslednji od Getsbijeve bivše posluge, došao je do stepeništa.

„Danas cu isprazniti bazen, gospodine Getsbi. Lišce ce brzo poceti da opada i onda uvek ima problema sa cevima.”

„Nemoj danas to da radiš”, odgovori Getsbi. Zatim se okrenu prema meni kao da se izvinjava.
„Znaš, druže stari, nisam nijednom koristio taj bazen celog leta.” Pogledao sam na sat i ustao.

„Dvanaest minuta do mog voza.”

Nisam želeo da idem u grad. Nisam uopšte bio za posao, ali je bilo nešto još jace od toga - nisam želeo da ostavim Getsbija. Propustio sam taj voz, pa još jedan, pre nego što sam uspeo da odem.

„Nazvacu te”, rekoh na kraju. „Nazovi, druže stari.” „Nazvacu te oko podne.” Polako smo sišli niza stepenice.

„Nadam se da ce i Dejzi nazvati.” Pogledao me je bojažljivo kao da ocekuje da to potvrdim. „Mislim da hoce.”

Rukovali smo se i pošao sam. Pre nego što sam stigao do žive ograde setih se necega i okrenuh se. „Oni su ogavna rulja”, doviknuo sam mu preko travnjaka. „Ti više vrediš od svih njih zajedno.” Toliko mi je drago što sam to rekao. Bio je to jedini kompliment koji sam mu ikada udelio, jer ga od

pocetka do kraja nisam gotivio. Najpre je klimnuo glavom, a onda se njegovo lice razlilo u blistav osmeh razumevanja, kao da smo povodom te cinjenice sve vreme bili krajnje saglasni. Njegovo raskošno ljubicasto odelo tako je lepo blistalo na beloj podlozi stepeništa, što me je asociralo na noc kada sam prvi put došao u njegovu kucu, pre tri meseca. Tada su travnjak i prilaz bili puni lica ljudi koji su naklapali o njegovoj pokvarenosti - a on je stajao na stepenicama, skrivajuci svoj cedan san i mašuci im u znak pozdrava.

Zahvalio sam mu na gostoprimstvu. Uvek smo mu zahvaljivali na tome - ja i drugi gosti. „Do videnja”, doviknuo sam. „Uživao sam u dorucku, Getsbi.”

***

Kada sam došao u grad pokušao sam da sredim spisak na kojem se nalazila beskrajna kolicina artikala, a onda sam zaspao u stolici. Pred samo podne probudio me je telefon, trgnuo sam se sa graškama znoja na celu. Bila je to Džordan Bejker; cesto je zvala u to vreme zato što je nju bilo teško naci s obzirom na kretanje izmedu hotela, klubova i privatnih kuca. Obicno je njen glas dolazio kroz žicu kao nešto sveže i lepo, kao da na prozor kancelarije stiže busencic trave sa terena za golf, ali tog jutra njen glas bio je opor i suv.

„Napustila sam Dejzinu kucu”, rekla je. „Sada sam u Hempstedu, a popodne idem u Sautempton.” Verovatno je bilo takticno napustiti Dejzinu kucu, ali me je taj cin zabrinjavao, a njena sledeca

primedba me je naljutila.

„Sinoc nisi bio ljubazan prema meni.”

„Kakve veze je to moglo da ima u onakvoj situaciji?” Nastao je kratkotrajan muk. Zatim:

„Medutim - ja hocu da te vidim.” „Hocu i ja da vidim tebe.”

„Recimo da ne odem u Sautempton i da popodne dodem u grad?” „Ne - mislim da ne mogu danas popodne.”

„Vrlo dobro.”

„Danas popodne je nemoguce. Razne...”

Neko vreme smo razgovarali u tom stilu, a onda smo naglo prekinuli razgovor. Ne znam ko je od nas zalupio slušalicu, ali znam da me uopšte nije bilo briga. Nisam tog dana mogao da razgovaram s njom
intimno preko malog stola, pa makar nikada više ne razgovarao s njom.

Nekoliko minuta kasnije nazvao sam Getsbijevu kucu, ali je linija bila zauzeta. Pokušavao sam cetiri puta; na kraju su mi sa centrale rekli da je linija otvorena za medugradski razgovor sa Detroitom. Uzevši vozni red, zaokružio sam lagano voz koji krece u tri i petnaest. Onda sam se zavalio u stolicu i pokušao da razmišljam. Bilo je tek podne.

***

Kada sam tog jutra vozom prolazio pokraj pepelišta, namerno sam prešao na drugu stranu vagona. Pretpostavljao sam da ce se tamo ceo dan nalaziti veca grupa radoznalaca sa decicom koja ce tražiti mrlje u prašini, s nekim brbljivim tipom koji neprestano prepricava šta se dogodilo, sve dok i njemu samom ne postane nestvarno i onda prestane da prica, a tragican slucaj Mirte Vilson bude zaboravljen. Sada želim da se malo vratim i da ispricam šta se dogodilo kod radionice posle našeg odlaska prethodne noci.

Imali su problema da pronadu njenu sestru, Ketrin. Mora da je te veceri prekršila pravilo da ne pije, jer kad je stigla bila je potpuno natreskana i nije mogla da shvati da su kola hitne pomoci vec otišla. Kada su je ubedili u to, pala je u nesvest kao da je to nepodnošljivi deo nesrece. Neko ju je, ljubazan ili znatiželjan, povezao da isprati sestrino telo.

Dugo posle ponoci svet je navirao na vrata radionice, dok se Džordž Vilson ljuljao na kaucu unutra. Neko vreme vrata kancelarije bila su otvorena i svi koji su ulazili u radionicu obavezno su gledali kroz nju. Najzad je neko rekao da je to sramota i zatvorio je vrata. Mihaelis i nekoliko drugih muškaraca bili su s njim. Nešto kasnije Mihaelis je morao da zamoli poslednjeg stranca da ostane petnaest minuta da bi mogao da kod sebe skuva kafu. Posle toga ostao je s Vilsonom sam do zore.

Oko tri sata Vilsonovo nesuvislo mrmljanje promenilo je ton - bio je tiši i poceo je da prica o žutim kolima. Rekao je da zna na koji ce nacin otkriti kome kola pripadaju, a onda je istrtljao da je pre mesec ili dva njegova žena došla iz grada s masnicama na licu i s nateklim nosom.

Medutim, kada je shvatio šta je rekao, lecnuo se i poceo da narice „O, moj Bože!”, onim jececim tonom. Mihaelis je nespretno pokušao da ga odvrati od toga.

„Otkad ste bili u braku, Džordže? Hajde nemoj, sedi malo mirno i odgovori mi na pitanje. Koliko dugo ste bili u braku?”

„Dvanaest godina.”

„Jeste li imali dece? Hajde, Džordže, sedi mimo - pitao sam te nešto. Jeste li ikada imali dece?” Neke smede bube neprestano su udarale u prigušenu lampu, a kad god bi Mihaelis cuo da prolaze

neka kola ucinilo bi mu se da su kola koja se nisu zaustavila nekoliko sati pre. Nije voleo da ulazi u radionicu zato što je radni sto na kojem je ležalo telo bio umrljan, pa se nervozno muvao po kancelariji - do jutra je odlicno poznavao svaki predmet u njoj - a s vremena na vreme seo bi pokraj Vilsona da ga umiri.

„Imaš li neku crkvu u koju katkad odlaziš, Džordže? Cak i ako nisi bio duže vremena? Možda bih mogao da nazovem crkvu i da sveštenik dode i porazgovara s tobom, jasno?”

„Ne pripadam nijednoj crkvi.”

„Moraš da imaš crkvu, Džordže, za ovakve slucajeve. Mora da si nekad išao u crkvu. Zar se nisi vencao u crkvi? Slušaj, Džordže, slušaj me dobro. Zar se niste vencali u crkvi?”

„Bilo je to davno.”

Napor da odgovara na pitanja poremetio je ritam njegovog ljuljanja - na trenutak je bio miran. Onda se onaj isti polusvestan, poluunezveren pogled, vratio u njegove oci.
„Pogledaj tamo u fioku”, rece on, pokazujuci na sto. „Koju fioku?”

„Onu fioku - onu tamo.”

Mihaelis je otvorio fioku koja mu je bila najbliža. U njoj nije bilo nicega izuzev malog, skupocenog pseceg povoca, koji je bio napravljen od kože i pletenog srebra.

„Ovo?”, upitao je, podigavši ga. Vilson se zagleda i klimnu glavom.

„Našao sam ga juce popodne. Pokušala je da mi kaže o njemu, ali sam znao da je nešto smešno.” „Hoceš da kažeš da ga je tvoja žena kupila?”

„Umotala ga je u svilenu hartiju na svom stolu.”

Mihaelis nije video ništa cudno u tome i rekao je Vilsonu desetak razloga zbog kojih je njegova žena mogla da kupi povodac za psa. Razumljivo je da je Vilson neka od tih objašnjenja cuo od Mirte, jer je ponovo poceo da šapatom ponavlja „O, moj Bože!” - njegov tešitelj je ostavio nekoliko objašnjenja da lebde u vazduhu.

„Onda ju je on ubio”, rece Vilson. Njegova usta se iznenada oklembesiše. „Koju je ubio?”

„Znam kako cu da saznam.”

„Ti si morbidan, Džordže”, rece njegov prijatelj. „Ovo je za tebe veliki napor i ne znaš više šta pricaš. Bice bolje da pokušaš da mimo sediš do jutra.”

„On ju je ubio.”

„Bila je to saobracajna nesreca, Džordže.”

Vilson je vrteo glavom. Oci su mu se suzile, usta razjapila uz avet nadmocnog „Hm!”

„Znam”, rece sa sigurnošcu, „ja sam od onih dobrodušnih ljudi koji svima veruju i nikome ne misle zlo, ali kad nešto znam, onda znam. Bio je to covek u onim kolima. Ona je istrcala da mu nešto kaže, a on nije hteo da se zaustavi.”

I Mihaelis je to video, ali mu nije palo na um da u toj cinjenici ima bilo kakvog posebnog znacenja. Mislio je da gospoda Vilson beži od muža, a ne da pokušava da zaustavi neka narocita kola. „Kako je mogla da bude takva?”

„Ona je smotana”, rece Vilson, kao da je to odgovor na pitanje. „Ah-h-h...” Ponovo je poceo da se ljulja, a Mihaelis je stajao savijajuci povodac u ruci. „Džordže, možda imaš nekog prijatelja kome bih mogao da telefoniram?”

Bio je to ocajnicki pokušaj - skoro da je bio siguran da Vilson nema nijednog prijatelja: nije bio dovoljno posvecen ni sopstvenoj ženi. Malo kasnije bilo mu je drago što primecuje promenu u kancelariji, što plavetnilo promice pokraj prozora, shvatajuci da zora nije daleko. Oko pet casova napolju je bilo dovoljno plavetnila te on ugasi svetio.

Vilsonove zacakljene oci pogledale su prema pepelištu, gde su mali sivi oblaci poprimali fantasticne konture i tu i tamo bili nošeni jutarnjim povetarcem.

„Lepo sam joj govorio”, promrmljao je on nakon dugog cutanja. „Rekao sam joj da može od mene da pravi budalu, ali da ne može od Boga. Doveo sam je do prozora” - ustao je uz primetan napor i otišao do zadnjeg prozora, naslonivši lice na njega - „i rekao sam joj ‘Bog zna šta ti radiš, sve što radiš. Možeš od mene da praviš budalu, ali ne možeš od Boga!’“

Stojeci iza njega, Mihaelis je u šoku primetio da posmatra oci doktora T. Dž. Ekleburga, koje se upravo behu pojavile, blede i ogromne, iz nestajuce noci.

„Bog sve vidi”, ponovio je Vilson.

„To je reklama”, uveravao ga je Mihaelis. Nešto ga je nateralo da se okrene od prozora i odvrati
pogled. Medutim, Vilson je stajao dugo s licem naslonjenim na staklo prozora, klimajuci glavom u praskozorje.

***

U šest casova Mihaelis je bio potpuno iscrpljen i laknulo mu je kada su se napolju zaustavila kola. Bio je to jedan od predašnjih koji je obecao da ce se vratiti, tako da je spremio dorucak za trojicu, koji su pojeli njih dvojica. Vilson je sada bio smireniji i Mihaelis je otišao kuci da odspava; kada se probudio cetiri sata kasnije i požurio u radionicu, Vilsona više nije bilo.

Njegovo kretanje - sve vreme je išao peške - kasnije je praceno do Ruzveltove luke, pa do Božjeg brega, gde je kupio sendvic, koji nije pojeo, i kafu. Mora da je bio umoran i da je išao sporo, jer do podne nije stigao u Božji breg. Dotle nije uopšte bilo teško objasniti na šta je potrošio vreme - bilo je decaka koji su videli coveka koji se „ponaša kao ludak” i vozaca koje je cudno posmatrao sa ivice druma. Onda se na tri sata izgubio iz vida. Policija je, pod uticajem onoga što je cula od Mihaelisa, da „zna kako ce da sazna”, pretpostavljala da ide od radionice do radionice u okolini, raspitujuci se za žuta kola. S druge strane, nijedan mehanicar nije se javio da ga je video, tako da je možda imao lakši, sigurniji nacin da sazna ono što želi. U pola tri se nalazio u Vest Egu, gde je nekoga upitao kako se stiže do Getsbijeve kuce. Dakle, tada je vec znao Getsbijevo ime.

***

Getsbi je u dva sata obukao kupace gace i rekao batleru da mu se javi na bazen ako iko bude telefonirao. Zaustavio se u garaži da uzme gumeni dušek koji je uveseljavao goste tokom leta, a vozac mu je pomogao da ga naduva. Onda je dao uputstva da otvorena kola ne smeju ni pod kakvim okolnostima da se izvoze iz garaže - što je bilo cudno, jer je prednji branik trebalo da se popravi.

Getsbi je zabacio dušek na rame i krenuo prema bazenu. Jednom se zaustavio da ga malo pomeri, vozac ga je upitao da li mu je potrebna pomoc, na šta je on zavrteo glavom i zamakao medu požutelo drvece.

Nije bilo nikakve telefonske poruke, ali batler nije spavao i cekao je do cetiri sata - ukoliko se uopšte pojavi onaj kome je poruka mogla da stigne. Moje je mišljenje da ni sam Getsbi nije verovao da ce poruka stici, a možda mu više nije ni bilo stalo. Ako je to tacno, mora da je osecao da je zauvek izgubio onaj stari topli svet, da je skupo platio što je tako dugo živeo s jednim jedinim snom. Mora da je kroz zastrašujuce lišce pogledao u ono cudno nebo i zadrhtao kada je otkrio kako je ruža groteskna i sunce surovo na tek iznikloj travi. Jedan novi svet, materijalan a nerealan, gde se neocekivano krecu bedne utvare koje udišu snove kao vazduh... kao ona pepeljasta, fantomska figura koja klizi prema njemu kroz nakazno drvece.

Vozac - koji je bio jedan od Volfsimovih šticenika - cuo je pucnje - kasnije je samo rekao da o njima prakticno nije ni razmišljao. Ja sam se odvezao sa stanice pravo ka Getsbijevoj kuci i moje usplahireno trcanje uz glavne stepenice bilo je prvi znak koji je sve uznemirio. Ubeden sam da su vec znali. Gotovo bez reci, nas Cetvorica, vozac, batler, baštovan i ja, sjurili smo se na bazen.

Jedva se primecivalo da voda tece s jednog kraja na drugi, buduci da je na jednoj strani ulazila sveža a na drugoj odlazila u drenažu. Uz mreškanje vode, koje nije ni licilo na talase, teški dušek je lagano oticao niz bazen. Dašak vetra koji je blago talasao površinu bio je dovoljan da poremeti njegov neocekivan pravac kretanja s neocekivanim teretom. Dodir gomile lišca vrteo ga je polako, ostavljajuci iza sebe, kao krak šestara, tanak crveni krug u vodi.

Tek kad smo s Getsbijevim telom krenuli ka kuci, baštovan je, malo dalje u travi, primetio
Vilsonovo telo, tako da je pomor bio potpun.

[You must be registered and logged in to see this link.]


POGLAVLJE IX


Danas, posle dve godine, secam se ostatka tog dana, te noci i sledeceg dana, samo kao beskrajnog defilea policije, fotografa i novinara, koji ulaze i izlaze na Getsbijeva velika vrata. Na glavnoj kapiji bio je zategnut konopac, policajac pokraj njega sprecavao je radoznalce da udu, ali su decaci uskoro otkrili da mogu da udu kroz moje dvorište, pa se pokraj bazena uvek nalazila grupica zacudenih decaka. Covek samouverenog držanja, verovatno detektiv, upotrebio je izraz „ludak” kada se tog popodneva nadneo nad Vilsonovo telo, a autoritativnost njegovog tona odredila je obrazac za novinske izveštaje sledeceg jutra.

Vecina tih izveštaja bila je košmama - groteskna, posredna i neistinita. Kada je Mihaelisovo svedocenje u istrazi iznelo na svetlost Vilsonove sumnje u svoju ženu, pomislio sam da ce se cela prica pretvoriti u sprdnju - ali Ketrin, koja je mogla svašta da kaže, nije rekla ni reci. Pokazala je s tim u vezi iznenadujucu snagu karaktera - gledala je islednika pravo u oci i klela se da njena sestra nije nikada ni videla Getsbija, da je bila potpuno zadovoljna mužem, da nije bila umešana ni u kakav opasan cin. Ubedila je sebe u to i plakala je u maramicu kao da je samo pominjanje takve mogucnosti bilo nešto što nije mogla da izdrži. Tako je Vilson bio sveden na coveka „poremecenog bolom” da bi slucaj mogao da ostane u svojoj najjednostavnijoj formi. Tako je i bilo.

Medutim, sav ovaj deo slucaja cinio mi se dalekim i nevažnim. Našao sam se na Getsbijevoj strani, i sam. Od trenutka kad sam telefonom javio vest o katastrofi Vest Egu, ljudi su u vezi sa svim prakticnim pitanjima poceli da se obracaju meni. Najpre sam bio iznenaden i zbunjen; potom mi je, dok je on ležao u kuci nepomican, bez daha i reci, sve više dolazilo u glavu da sam ja odgovoran, jer niko drugi nije bio zainteresovan - zainteresovan u smislu dubokog licnog interesovanja na koje, naposletku, svi imaju pravo.

Pola sata nakon što smo ga našli, nazvao sam Dejzi, onako instinktivno i bez oklevanja. Medutim, ona i Tom behu nekud otišli rano popodne, i to s prtljagom.

„Nisu ostavili adresu?” „Ne.”

„Ni rekli kada se vracaju?”

„Imate li uopšte neku ideju gde bi mogli da budu? Kako bih mogao da dodem do njih?” „Ne znam. Ne mogu da kažem.”

Hteo sam da mu nekoga dovedem. Hteo sam da udem u sobu u kojoj je ležao i da mu kažem: „Dovešcu ti nekoga, Getsbi. Nemoj da brineš. Veruj mi da cu nekoga dovesti...”

Ime Majera Volfsima nije se nalazilo u telefonskom imeniku. Batler mi je dao adresu njegove kancelarije na Brodveju, nazvao sam informacije i dobio broj, ali je tada vec davno bilo prošlo pet casova, tako da na pozive nije niko odgovarao.

„Hocete li ih ponovo nazvati?” „Uradio sam to vec tri puta.” „Veoma je važno.”

„Izvinite. Nažalost, tamo nema nikoga.”

Vratio sam se u radnu sobu i na trenutak pomislio da su sve to slucajni posetioci, ti zvanicni ljudi koji je ispunjavaju. Iako su oni povlacili caršav i zaprepašceno gledali Getsbija, njegov protest se nastavljao u mojoj glavi:

„Slušaj, druže stari, moraš mi nekoga dovesti. Moraš da budeš uporan. Ne mogu kroz sve ovo da prodem sam.”
Neko je poceo da mi postavlja pitanja, ali sam se otkacio i, popevši se na sprat, na brzinu pogledao otvorene fioke njegovog stola - nikad mi nije rekao da su mu roditelji pokojnici. Medutim, nisam ništa našao - samo sliku Dena Kodija, znamen zaboravljene osionosti, koja me je gledala sa zida.

Sledeceg jutra sam poslao batlera u Njujork da preda pismo Volfsimu, u kojem sam tražio informacije i molio ga da dode prvim vozom. Kad sam je pisao, ta molba mi je delovala izlišno. Bio sam siguran da ce krenuti cim procita u novinama, baš kao što sam bio siguran da ce telegram od Dejzi stici pre podne - ali nije bilo ni telegrama ni gospodina Volfsima; niko nije došao osim još policajaca, fotografa i novinara. Kada je batler doneo Volfsimov odgovor, u meni se probudilo osecanje prkosa, prezrive solidarnosti izmedu Getsbija i mene protiv svih njih.

Dragi Gospodine Karavej,

Ovo je jedan od najtežih udaraca u mom životu, jedva da mogu da poverujem da je istina. Takav ludi cin kakav je pocinio taj covek trebalo bi da natera sve nas da se zamislimo. Ne mogu da dodem zato što imam veoma važan posao i ne mogu sada time da se bavim. Ako ima išta što mogu da ucinim malo kasnije, javi mi u pismu po Edgaru. Ne znam ni gde se nalazim kad cujem tako nešto i potpuno sam ošamucen.

Iskreno vaš MAJER VOLFŠIM

A posle toga je usledio brzoplet dodatak:

Javi mi za sahranu itd. njegovu porodicu uopšte ne poznajem.

Kada je tog popodneva zazvonio telefon i operater najavio da je poziv iz Cikaga, pomislio sam da se najzad javlja Dejzi. Cuo se, medutim, muški glas, piskutav i veoma dalek.

„Ovde Slegl...”

„Molim?” Ime mi je bilo nepoznato.

„Strašna vest, zar ne? Dobio si moj telegram?” „Nije bilo nikakvog telegrama.”

„Mladi Paki je u nevolji”, rece brzo. „Pokupili su ga kada je ispod tezge prodao obveznice. Dobili su iz Njujorka cirkulamo obaveštenje o brojevima obveznica samo pet minuta pre toga. Sta misliš o tome, ej? U ovim provincijskim gradovima nikad se ne zna...”

„Alo!”, prekinuo sam ga pometeno. „Slušaj tamo - nisam ja gospodin Getsbi. Gospodin Getsbi je mrtav.”

S druge strane žice nastalo je dugo cutanje, posle kojeg je usledio uzvik... a potom kratko kreštanje koje je oznacilo prekid veze.

***

Mislim da je treceg dana stigao telegram iz Minesote s potpisom: Henri K. Gec. U njemu je samo pisalo da pošiljalac krece odmah i da se sahrana odloži dok on ne dode.

Bio je to Getsbijev otac, ozbiljna starina, sasvim bespomocan i ocajan, umotan u dugu jeftinu kabanicu po toplom septembarskom danu. Njegove oci su neprestano suzile, a kada sam uzeo od njega torbu i kišobran, poceo je da tako uporno cupka retku bradu da sam jedva uspeo da mu skinem kabanicu. Bio je pred kolapsom, pa sam ga uveo u sobu za muziciranje i naterao da sedne i priceka da mu donesu jelo. Medutim, on je odbijao da jede bilo šta, a caša mleka se prolila iz njegovih drhtavih ruku.
„Video sam u cikaškim novinama”, rece on. „Sve je objavljeno u novinama. Odmah sam krenuo.” Njegove oci, koje nisu ništa videle, neprestano su lutale po sobi.

„Bio je to neki ludak”, rece on. „Mora da je bio lud.” „Zar ne biste popili kafu?”, pitao sam ga.

„Necu ništa. Sada mi je dobro, gospodine...” „Karavej.”

„Ovaj, sada mi je dobro. Gde drže Džimija?”

Uveo sam ga u radnu sobu, gde je ležao njegov sin, i ostavio ga. Neki decaci behu došli na stepenice i provirivali su u hodnik; kada sam im rekao koje došao, udaljili su se preko volje.

Posle kraceg vremena gospodin Gec je otvorio vrata i izašao, usta su mu bila poluotvorena, lice pomalo zajapureno, iz ociju su padale krupne retke suze. On je vec bio u godinama kada smrt nema svojstvo groznog iznenadenja, a kada se sada prvi put osvrnuo i video visinu i sjaj hola i prostranih soba koje se iz njega otvaraju u druge sobe, njegov bol je poceo da se meša sa nekim strašnim ponosom. Pomogao sam mu da se popne u spavacu sobu na spratu; dok je skidao sako i košulju, rekao sam mu da je sve odloženo do njegovog dolaska.

„Nisam znao šta cete uraditi, gospodine Getsbi...” „Ja sam Gec.”

„... Gospodine Gec. Mislio sam da cete možda prebaciti telo na Zapad.” Zavrteo je glavom.

„Džimi je uvek više voleo Istok. Jeste li vi bili prijatelj mog decaka, gospodine...?” „Bili smo vrlo bliski.”

„Znate, on je pred sobom imao veliku buducnost. Bio je još mlad, ali je ovde imao mnogo snage.” Kucnuo se po glavi a ja sam potvrdno klimnuo glavom.

„Da je poživeo, bio bi veliki covek. Covek kao Džejms Dž. Hil. Pomogao bi izgradnju zemlje.” „To je tacno”, rekoh, osecajuci se nelagodno.

Pipao je vezeni pokrivac, pokušavajuci da ga skine sa kreveta, zatim legao ukoceno - i odmah zaspao.

Te veceri nazvala je neka ocito uplašena osoba, tražila je da se predstavim pre nego što ona kaže svoje ime.

„Ovde gospodin Karavej”, rekao sam.

„Oh!” Kao da mu je laknulo. „Ovde Antilopa. ”

I meni je laknulo, jer je to znacilo da ce još jedan prijatelj biti pokraj Getsbijevog groba. Nisam želeo da vest o sahrani bude objavljena u novinama da ne bi privukla mnoštvo radoznalaca, pa sam nekoliko ljudi nazvao licno. Teško ih je bilo pronaci.

„Sahrana je sutra”, rekao sam mu. „U tri sata, polazimo odavde, iz kuce. Reci svakome koga bi interesovalo.”

„Hocu, hocu”, govorio je užurbano. „Naravno, mala je verovatnoca da vidim bilo koga, ali ako se desi reci cu im.”

Njegov ton mi je delovao sumnjivo. „Naravno, ti ceš biti tamo.”

„Svakako cu pokušati. Ja sam zvao zbog...”

„Cekaj malo”, prekinuo sam ga. „Možeš li da mi potvrdiš da dolaziš?”

„Ovaj, stvari stoje tako - istina je da sam s nekim društvom, ovde u Grinicu, koje ocekuje da budem s njima i sutra. U stvari, imamo nekakav piknik. Naravno, ucinicu sve da se izvucem.”

Izbacio sam jedno nekontrolisano „Uh!” i mora da me je cuo buduci da je nastavio nervozno:
„Zvao sam zbog patika koje sam tamo ostavio. Interesuje me da li bi bio problem da ih batler pošalje. Vidiš, rec je o patikama za tenis, osecam se nekako bespomocno bez njih. Moja adresa je B. F...”

Nisam cuo ostatak imena zato što sam zalupio slušalicu.

Posle toga sam osecao izvestan stid zbog Getsbija - jedan gospodin kome sam telefonirao rekao je da je dobio ono što je zaslužio. Medutim, to je bila moja greška, jer on je bio jedan od onih koji su žestoko frktali na Getsbija zbog umešanosti u krijumcarenje alkohola, tako da nije trebalo da ga uopšte zovem.

Ujutro na dan pogreba otišao sam u Njujork da vidim Majera Volfsima; cinilo mi se da ne mogu drukcije da ga dobijem. Vrata koja sam silom otvorio, po savetu jednog liftboja, bila su obeležena sa Svastika holding kompanija i u pocetku je izgledalo da nema nikoga unutra. Kada sam, medutim, viknuo „alo” nekoliko puta uzalud, iza paravana je došlo do prepirke i odmah se na jednim unutrašnjim vratima pojavila lepa Jevrejka i odmerila me neprijateljskim pogledom svojih crnih ociju.

„Nema nikoga”, rekla je. „Gospodin Volfsim je otišao u Cikago.”

Prvi deo ove izjave ocito je bio netacan, jer je neko unutra poceo lagano da zvižduce Brojanice. „Molim vas, recite mu da gospodin Karavej hoce da ga vidi.”

„Ne mogu da ga vratim iz Cikaga, zar ne?”

U tom trenutku iza vrata se cuo glas, nesumnjivo Volfišimov, „Stela!” „Ostavite ime na stolu”, rece ona užurbano, „dacu mu ga kad se vrati.” „Ali ja znam da je on tu.”

Prišla je korak prema meni i pocela da ljutito struže rukama po kukovima.

„Vi mladi ljudi mislite da u svako doba možete da udete na silu”, prekorila me je. „Toga nam je vec dosta. Kad kažem da je u Cikagu, onda je u Cikagu. ”

Pomenuo sam Getsbija.

„Oh-h!” Ponovo me je odmerila od glave do pete. „Hocete li - kako se zovete?”

Nestala je. Za tili cas na vratima je svecano stajao Majer Volfšim, pružajuci obe ruke. Povukao me je u kancelariju, ponavljajuci odmerenim glasom da je vreme tužno za sve nas i ponudio mi je cigaru.

„Secam se kad sam ga prvi put sreo”, govorio je on. „Mlad major, tek došao iz vojske s odlikovanjima koja je dobio u ratu. Bio je u toliko teškoj situaciji da je morao da nosi uniformu zato što nije mogao da kupi odelo. Prvi put sam ga video kada je došao u Vinbrenerovu salu za bilijar u Cetrdeset trecoj ulici i tražio posao. Nekoliko dana nije bio ništa jeo. ‘Hajde, rucaj sa mnom’, rekao sam mu. Za pola sata pojeo je hrane za više od cetiri dolara.” „Jesi li ga ti ubacio u posao?”, upitao sam.

„Ubacio! Ja sam ga napravio.” „Oh!”

„Digao sam ga ni iz cega, ravno iz jarka. Odmah sam video da je privlacan, otmen mladic, a kada mi je rekao da je bio na Oksfordu znao sam da mogu dobro da ga iskoristim. Uveo sam ga u Americku legiju i tamo je imao dobar status. Smesta je odradio odlican posao za jednog mog klijenta u Albaniji. Odlicno smo se slagali u svemu” - podigao je dva debela prsta - „uvek zajedno.” Pitao sam se da li je to partnerstvo podrazumevalo i transakciju u vezi sa lažiranjem finalne utakmice devetsto devetnaeste.

„Sada je on mrtav”, rekoh posle krace pauze. „Ti si mu bio najbliži prijatelj, pa racunam da ceš sutra popodne svakako doci na sahranu.”

„Voleo bih da dodem.” „Pa, onda dodi.”

Dlake u njegovoj nosnici malko zadrhtaše, a dok je vrteo glavom oci mu se napuniše suzama. „Ne mogu - ne mogu da se mešam u to”, rece on.

„Nema u šta da se mešaš. Sada je sve gotovo.”
„Kada ubiju coveka, ne želim ni na koji nacin da se mešam. Držim se po strani. Kada sam bio mlad, onda je bilo drugacije - ako bi poginuo moj prijatelj, bez obzira na koji nacin, ostao bih uz njega do kraja. Možeš to da smatraš sentimentalnim, ali stvarno tako mislim - do samog kraja.”

Video sam da iz nekih svojih razloga nema nameru da dode, pa sam ustao da podem. „Jesi li ti fakultetski obrazovan?”, upitao me je iznenada.

Na trenutak pomislih da ce mi predložiti „poslovnu vezu”, ali je samo klimnuo glavom i rukovao se. „Naucimo da gajimo prijateljstvo s covekom dok je živ a ne kada umre”, rece on. „Moje je pravilo

da posle toga treba sve ostaviti na miru.”

[You must be registered and logged in to see this link.]



Kada sam izašao iz njegove kancelarije, nebo se vec beše smracilo, a kada sam stigao u Vest Eg pocela je da rominja kiša. Presvukao sam se i otišao u Getsbijevu kucu, gde sam zatekao gospodina Geca kako ushiceno hoda hodnikom. Njegov ponos zbog sina i sinovljevog bogatstva neprestano se povecavao i sada je imao nešto da mi pokaže.

„Ovu sliku mi je poslao Džimi.” Drhtavim prstima je izvadio novcanik. „Pogledaj.”

Bila je to fotografija kuce, pocepana na uglovima i isprljana od mnoštva ruku kroz koje je prošla. Pažljivo mi je pokazivao svaki detalj. „Pogledaj to”, govorio je i onda nastojao da spazi divljenje u mom pogledu. Toliko ju je pokazivao da mislim da mu je bila stvarnija od same kuce.

„Vrlo dobro. Jeste li ga videli skoro?”

„Dolazio je da me vidi pre dve godine i kupio mi je kucu u kojoj sada živim. Naravno, mi smo bili švorc kada je on pobegao od kuce, ali sad vidim da je imao razloga za to. Znao je da pred sobom ima veliku buducnost. I otkad je postigao uspeh, uvek je bio dobar prema meni.”

Nije mu se ostavljala slika, držao ju je još neko vreme pred mojim ocima. Onda je vratio novcanik i iz džepa izvadio iskrzani stari primerak knjige Hopalong Kesidi.

„Pogledaj ovo, ovo je knjiga koju je imao kao decak. Ona sve govori.”

Otvorio ju je na zadnjoj korici i okrenuo je prema meni da je vidim. Na praznom listu na kraju knjige bila je odštampana rec RASPORED, a datum je bio 12. septembar 1906. Ispod je pisalo:

Ustajanje 6:00 pre podne

Vežbanje gimnastickim duladima i pentranje uza zid 6:15 — 6:30

Ucenje o elektricitetu itd. 7:15 - 8:15

Posao 8:30 - 4:30 po podne

Bejzbol i zabava 4:30 - 5:00

Vežbanje dikcije i kako je postici 5:00 - 6:00

Proucavanje potrebnih izuma 7:00 - 9:00

GENERALNE ODLUKE

Bez tracenja vremena u Saftersu ili (naziv nemoguce dešifrovati) Bez pušenja ili žvakanja

Kupanje svaki drugi dan

Citati po jednu poucnu knjigu i casopis nedeljno Uštedeti 5 (precrtano) 3 dolara nedeljno

Biti bolji prema roditeljima

„Slucajno sam naišao na ovu knjigu”, rece starac. „Ona sve govori, zar ne?” „Ona sve govori.”

„Džimi je morao da napreduje. Uvek je imao neke odluke slicne ovima. Da li primecuješ šta govori
o poboljšanju razmišljanja? Uvek je u tome bio pravi. Rekao mi je da jedem kao svinja i istukao sam ga zbog toga.”

Nije želeo da zatvori knjigu, citao je naglas svaku stavku i posmatrao moju reakciju. Mislim da je ocekivao da prepišem sve za sopstvenu upotrebu.

Nešto pre tri stigao je luteranski sveštenik iz Flašinga, a ja sam poceo da nehoticno izvirujem u išcekivanju drugih kola. Kao i Getsbijev otac. Kako je vreme prolazilo i posluga ušla da ceka u holu, on je poceo nervozno da trepce, a kišu je pominjao zabrinutim i nesigurnim glasom. Sveštenik je nekoliko puta pogledao na casovnik, pa sam ga odveo u stranu i rekao mu da priceka pola sata. Medutim, od toga nije bilo nikakve vajde. Niko nije došao.

[You must be registered and logged in to see this link.]



***

Oko pet casova kolona od troja kola stigla je na groblje i zaustavila se na gustoj sitnoj kiši pokraj kapije - prvo mrtvacka kola, sablasno crna i mokra, zatim gospodin Gac i sveštenik i ja u limuzini, te nešto kasnije cetiri ili pet clanova posluge i poštar iz Vest Ega, u Getsbijevom pikapu mokri do gole kože. Kada smo krenuli kroz kapiju na groblje cuo sam da su se zaustavila neka kola i neko je šljapkao po raskvašenom tlu za nama. Okrenuo sam se. Bio je to covek sa sovookim naocarima koga sam jedne noci pre tri meseca zatekao kako se divi Getsbijevim knjigama u biblioteci.

Nikada posle nisam ga video. Ne znam kako je saznao za pogreb, a nisam znao ni njegovo ime. Kapi kiše slivale su mu se niz naocare, tako da ih je skinuo i obrisao da bi video kako se zaštitno platno razmotava sa Getsbijevog groba.

Pokušao sam da na trenutak razmišljam o Getsbiju, ali je on vec bio predaleko i mogao sam samo da se, bez ljutnje, setim da Dejzi nije poslala poruku ili cvet. Nerazgovetno sam cuo kako neko mrmlja: „Blaženi su mrtvi na koje kiša pada”, a onda je sovooki bodrim glasom rekao: „Amin.”

Brzo smo se kroz kišu udaljili do kola. Sovooki mi se obratio pokraj kapije. „Nisam mogao da dodem kuci”, rekao je.

„Nije mogao ni niko drugi.”

„Nastavi!” Trgnuo se. „O, Bože! A stotine ih je odlazilo kod njega.” Skinuo je naocare i ponovo ih obrisao, spolja i iznutra.

„Taj bedni kuckin sin”, rece.

Jedna od mojih najživljih uspomena vezana je za povratak na Zapad iz srednje škole i zatim iz koledža. Oni koji su odlazili dalje od Cikaga okupili bi se u šest sati u decembarskoj veceri u staroj neosvetljenoj stanici Junion, sa nekoliko cikaških prijatelja, koji bi vec bili zahvaceni sopstvenim praznicnim radostima, da se s njima pozdrave na brzinu. Secam se bundi devojaka koje su se vracale od gdice Te i Te, cavrljanja uz zaledeni dah i ruku koje mašu preko glava kad ugledamo stare poznanike, te sudaranja poziva: „Hoceš li doci kod Ordvejevih?, Kod Hersejevih?, Kod Šulcovih?” i dugih zelenih voznih karata cvrsto stisnutih u rukavicama. I najzad, tamnožutih vagona kompanije Cikago, Milvoki&Sent Pol, koji na šinama pored kapije izgledaju veselo kao sam Božic.

Kada bismo krenuli u zimsku noc i kada bi pravi sneg, naš sneg, poceo da se prostire pokraj nas i da svetluca pokraj prozora, kada bi promicala prigušena svetla malih stanica Viskonsina, u vazduhu bi se iznenada javilo oštro plahovito osveženje. Duboko bi ga udisali pri povratku sa vecere kroz mracne hodnike, neopisivo svesni poistovecivanja sa ovim krajem u jednom cudnom casu, pre nego što što bismo se ponovo neprimetno stopili s njim.

To je moj Srednji zapad - ne žitna polja ili prerije ili zabacene švedske varoši, nego uzbudljivi povratni vozovi moje mladosti, ulicne svetiljke i praporci u mraznoj tami i senke venaca spletenih od
božicnog drvceta koje osvetljeni prozori bacaju na sneg. Ja sam deo toga, pomalo svecan od secanja na one duge zime, pomalo gord što sam odrastao u kuci Karavajevih, u gradu u kojem se kuce još uvek zovu po imenu porodica. Sada mi je jasno da je ovo bila prica o Zapadu - uostalom, Tom i Getsbi, Dejzi, Džordan i ja, svi mi smo bili sa Zapada i verovatno smo imali neki zajednicki nedostatak koji nas je cinio neprilagodljivim na život Istoka.

Cak i kad me je Istok najviše uzbudivao, cak i onda kad sam postajao krajnje svestan njegove nadmoci u odnosu na dosadne, prostrane, narasle gradove iza Ohaja, sa beskonacnim inkvizicijama koje nisu štedele nikoga, osim dece i staraca - cak i tada je on za mene imao neki izgled izvitoperenosti. Posebno se Vest Eg još uvek istice u mojim najcudnijim snovima. Vidim ga kao nocni prizor sa slika E1 Greka: stotinu kuca, u isto vreme konvencionalnih i grotesknih, šcucurenih pod namrštenim, nadnetim nebom i mesecom bez sjaja. U prednjem planu trotoarom hodaju cetvorica muškaraca u vecernjim odelima s nosilima na kojima leži pijana žena u beloj vecernjoj haljini. Njena ruka, koja visi sa nosila, hladno blešti sa draguljima na njoj. Muškarci se staloženo zaustavljaju kod jedne kuce - kod pogrešne kuce. Ali niko ne zna ime te žene, niti je kome stalo do nje.

Posle Getsbijeve smrti Istok je za mene bio tako sablastan, išcašen toliko da moj vid nije imao moc da ga popravi. Zato sam, kada je plavi dim krtog lišca lebdeo u vazduhu i vetar mlatio mokrim, ukocenim vešom na sušilu, odlucio da se vratim kuci.

Morao sam pre odlaska da uradim jednu stvar, mucnu i neprijatnu, koju je možda bilo bolje ne dirati. Medutim, žarko sam želeo da stvari ostavim u redu, da ne prepustim tom predusretljivom i ravnodušnom moru da raznosi moje smece. Video sam Džordan Bejker i nadugo i naširoko razgovarao o onome što se dogodilo nama, što se kasnije dogodilo meni, a ona je savršeno mimo ležala zavaljena u stolici i slušala.

Bila je obucena za golf, secam se da sam pomislio da izgleda kao dobra ilustracija, brada joj je bila prkosno podignuta, kosa joj je imala boju jesenjeg lišca, a lice istu braon nijansu kao rukavica bez prstiju koja je ležala na njenom kolenu. Kada sam završio rekla je, bez ikakvog komentara, da je verena za drugog coveka. Sumnjao sam u to, iako ih je bilo nekoliko koji bi se njome oženili samo da klimne glavom, ali sam se pretvarao da sam iznenaden. Na trenutak sam pomislio da možda grešim, a onda sam se brzo presabrao i ustao.

„Ipak, ti si me odbio”, rekla je iznenada Džordan. „Odbio si me preko telefona. Sada mi do tebe nije uopšte stalo, ali je to za mene bilo novo iskustvo, neko vreme sam bila ošamucena.”

Rukovali smo se.

„A da li se secaš”, dodala je, „razgovora koji smo jednom vodili o vožnji kola?” „Molim - ne baš.”

„Rekao si da se loš vozac oseca sigurnim samo kad upozna drugog lošeg vozaca. Dakle, upoznala sam drugog lošeg vozaca, zar ne? Hocu da kažem da sam bila nesmotrena što sam pogrešno procenila. Mislila sam da si pošten, iskren covek. Mislila sam da se time tajno ponosiš.”

„Menije trideset godina”, rekoh ja. „Da sam pet godina mladi još bih lagao sebe i to nazivao cašcu.” Nije reagovala. Gnevan, poluzaljubljen u nju i strašno tužan, okrenuo sam se i otišao.

***

Jednog popodneva, krajem oktobra, video sam Toma Bjukenena. Išao je ispred mene Petom avenijom onim žustrim, agresivnim hodom, s rukama malo odvojenim od tela kao da se sprema da odbije eventualni napad, glava mu se oštro trzala prilagodavajuci se nemirnom pogledu. Baš kada sam usporio da ga ne bih pretekao, on se zaustavio i poceo da pilji u izlog jedne zlatare. Iznenada me je primetio i vratio se prema meni, pružajuci ruku.
„Šta ti je, Nik? Zar ne želiš da se rukuješ sa mnom?” „Ne. Dobro znaš šta mislim o tebi.”

„Ti si lud, Nik”, rece brzo. „Lud kao noc. Jednostavno ne znam šta ti je.”

„Tome”, rekoh oštro, „šta si ono popodne rekao Vilsonu?” Gledao me je zabezeknuto i znam da sam pogodio u vezi sa onim satima kad smo Vilsona bili izgubili iz vida. Htedoh da krenem, ali me on zgrabi za ruku.

„Rekao sam mu istinu. Došao je na vrata kada smo se spremali da podemo, a kada sam poslao poruku da nismo kod kuce pokušao je da silom dode na sprat. Bio je dovoljno lud da me ubije ako mu ne kažem ko je vlasnik kola. Držao je ruku na revolveru u džepu sve vreme dok se nalazio u kuci...” Prkosno je prekinuo tiradu. „Pa šta ako sam mu rekao? Taj tip bi svejedno tako prošao. Bacao je prašinu u oci tebi i Dejzi, a bio je veoma žilav. Pregazio je Mirtu kao što bi ti pregazio psa i nije se cak ni zaustavio.”

Nisam imao šta da kažem, osim preispoljne cinjenice da laže.

„A ako misliš da i ja nisam patio - slušaj dobro, kada sam išao da otkažem onaj stan i video onu prokletu kutiju sa keksom za pse na pomocnom stolu, seo sam i plakao kao dete. Bože, to je bilo strašno...”

Nisam mogao da mu oprostim, niti da osecam simpatije prema njemu, ali sam video da je ono što je uradio iz njegove perspektive izgledalo sasvim opravdano. Sve je bilo nesmotreno i smušeno. Oni su bili nesmotreni, Tom i Dejzi - uništavali su stvari i bica i onda se vracali svom novcu ili velikoj nesmotrenosti, ili bilo cemu što ih je držalo zajedno, ostavljajuci drugima da ciste ono što su oni zabrljali...

Rukovao sam se s njim; izgledalo mi je luckasto da mu ne pružim ruku, jer sam se iznenada osecao kao da se obracam detetu. Onda je on ušao u zlataru da kupi bisernu ogrlicu - ili možda dugmad za manžete - zauvek osloboden moje provincijalne gadljivosti.

***

Getsbijeva kuca još uvek je bila prazna kada sam otišao - trava na njegovom travnjaku beše izrasla kao i na mom. Jedan od taksista u selu nije nikada prošao pored ulazne kapije a da se ne bi zaustavio i pokazivao unutra; možda je on bio covek koji je prevezao Getsbija i Dejzi u Ist Eg u noci kada se nesreca dogodila, možda je on smislio potpuno svoju pricu. Nisam želeo da je cujem i izbegavao sam ga kad bih sišao sa voza.

Subotnje noci sam provodio u Njujorku zato što su one blistave, zaslepljujuce zabave tako živo bile prisutne u meni da sam još uvek cuo muziku i smeh, tih i neprekidan, iz njegove bašte, cuo sam kola koja dolaze i odlaze. Jedne noci sam cuo stvarna kola i video sam kako se njihova svetla zaustavljaju pred glavnim stepeništem. Nisam istraživao ko je to bio. Verovatno neki gost koji je bio otišao negde na kraj sveta i nije znao da je zabava završena.

Poslednje veceri, sa spakovanim koferom i kolima prodatim bakalinu, otišao sam da još jednom vidim tu ogromnu i promašenu kucu. Na belim stepenicama neki decak je crvenom ciglom nažvrljao jednu skarednu rec, izbrisao sam je trljajuci cipelom po kamenu. Zatim sam sišao na plažu i ispružio se na pesku.

Vecina velikih kuca uz obalu bila je zatvorena i jedva da je uopšte bilo svetla, osim fenjera na skeli koja je promicala s druge strane moreuza. A kako se mesec verao nebom, manje kuce su postepeno išcezavale dok polako ne postadoh svestan starog ostrva koje je nekad cvetalo za oci holandskih moreplovaca - sveže, zelene dojke novog sveta. Njegova išcezla stabla, stabla koja su napravila mesta za Getsbijevu kucu, nekada su šapatom pružala zadovoljstvo poslednjem i najvecem ljudskom snu; u jednom
prolaznom carobnom trenutku mora da je coveku zastajao dah u prisustvu ovog kontinenta, koji pod prinudnom estetskom kontemplacijom nije ni razumevao ni priželjkivao, poslednji put u istoriji našao se oci u oci s necim što stoji u srazmeri s njegovom sposobnošcu da se cudi.

I dok sam sedeo tamo razmišljajuci o starom, nepoznatom svetu, pomislih na Getsbijevu zadivljenost kada je prvi put ugledao zeleno svetio na kraju Dejzinog doka. Veliki put je prevalio da dode na taj plavi travnjak, a njegov san je bio toliko blizu da je teško mogao da promaši da ga ne dohvati. Nije znao da se on vec nalazio iza njega, negde tamo u ogromnoj tmini iza grada, gde se tamna polja republike talasaju pod pokrovom noci.

Getsbi je verovao u zeleno svetio, u zanosnu buducnost, koja iz godine u godinu izmice pred nama. Izmakla nam je tada, ali to nije važno - sutra cemo trcati brže, dalje pružati ruke... A jednog lepog jutra...

Tako plovimo dalje, kao camci protiv matice, bez prestanka nošeni u prošlost.