Branko Miljković

First topic message reminder :


Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije . Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Umro je 1961.godine. Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila. Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem. Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života. Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koje nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili. Zbirke pesama – Uzalud je budim (1957), Smrću protiv smrti (1959), sa Blažom Šćepanovićem, Poreklo nade (1960), Vatra i ništa (1960), Krv koja svetli (1961)

[You must be registered and logged in to see this image.]

________________________________  
Ljubav poezije
Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac
Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti
Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne
Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu “dosta” i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu


[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________
Magistrale
Neka me nedostojnog vetar obavije,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale,
Nekoga sveta teške sene pale.
šta je to što se u dnu pesme krije?
Lepi moj dane s dušom elegije,
Tražim početak, sjaj i sate stale
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.
Tu izgubljeno sećanje, pustinju hrani.
I kraj vatre kojom ne hrane se dani
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.
Ljubavi moja mrtva, a ipak živa,
O sve što prođe večnost jedva biva
I nema mene, al ima ljubavi moje.


[You must be registered and logged in to see this link.]

More pre nego usnim
Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.
Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.
Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!
Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.
Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.


[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________
Najlepše pevaju zablude
O, vali,Rimuje se more. Tad smo na žal pali.
Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce se pali.
Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvet radi cveta
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.
Kroz potajne gore goren lek ti je.
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
Prozračan poljubac ko prazni kristali.

[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________
Noć jača od sveta
O, koje li je vreme u kosmosu
Sazdan od zvezda rujni ponor cveta
Prevazilaziš se maglom preko sveta
Nema uspavanke za srditu joj rosu
Jača od sveta noć tajnih prepleta
Očara prazninu zaspalog tela što se osu
Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu
I ptice sleću u kamen sa dleta
Nek župlja senka nestanak tela slavi
Jedno je vreme u srcu drugo u glavi
Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje
Mi znamo da je od prošlosti veće
Sve čega nema i što biti neće
I da svet ovaj prazno odjekuje

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]


O anđelu i zidu
I
Zauzme svoje mesto između sedam zvezda kada prestaje vatra i zbivanje i počinje
čisa kristalizacija podarena u smiravanju. Anđeo usamljen na zidu, možda on
stvarno postoji u zidu, ali kada nije na zidu, on je sen! U svojoj prvobitnoj
ozbiljnosti smanjuje vidljivost nekim stvarima. Tada počinje lutanje, osetim
da se menja struktura mojih čula i da umesto čela imam jednu jedinu misao.
Ne postoji trijumf izvan nesreće. Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe.
Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega.
Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguće posumnjati, valjda
zbog njegovog gor ukusa i tvrdoće, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno
na jednom srpskom srednjovekovnom anđelu. Onda on stvarno postoji između elemenata
i odnosa koji poravnavaju svet, postoji u čistoj mogućnosti kao čudo i vernost silama koje su iza zida.
II
To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra
i zbivanje i počinje kristalizacija. I mada je supstancija tih zvezda oko glave
nematerijalna, one pripadaju čovekovom prostoru. Ali to lice ostaje najbolji
dokaz zelenog sunca i viđenih škorpija. Iza toga lica nečija krv čeka da bude
rođena i ona će prepoznati to lice. U srcu se pali svetlost koja obećava da
će sve biti viđeno i sagledano u sećanju i budućnosti i u sebi samo. Dotle treba
sačuvati svoje oči koje gledaju sa nekoga zida i čuvati se oslepljenja i zaslepljenja.
Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut za dubinu svoga oka kad gledam
u jezero ili u prostor. A ništa nije teže nego gledati čitavu večnsot sa nekog zida.
I najviše nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismo
smestili svoje predstave o eventualnom božanstvu. Ipak ništa nije izgubljeno,
jer praznina je to čega nema. Ali ima nešto oko njegove glave ono što je čista
lepota i neprevaziđena vrlina, a slično je praznini.
III
Ovaj konkretni Anđeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi:
šta će mi nada ako ne da sačuvam ovu pustinju. Da siđe sa zida, rekao bi:
ovo je predeo koji produžuje ljubav.
Anđele gorki praznine i snage,
Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde je nevoljen, jače ću voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije,
Ako namere dobre srce voću
Podari, kakvom vatrom vođeni idu,
Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću
Za smisao leta na iskusnom zidu.
O, opija me vatra tako trezna
Oko tvoje glave ko proleće!
KO tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj neće
Nikuda stići, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.
Nepomičan si, zato te ne mogu stići;
Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
dok silazak u dubinu obećava sve više
Zvezda na koju treba se tek navići.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.
O sretna mladost koja proći neće!
Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa večnim prolećem.
Prah ružama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Budućnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.
Ti me zgušnjavaš na mesto gde padoh,
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja čula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
u čudno poimanje tog duha u Broju.
Sričem fosil tvoga imena u suši
Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljamo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.
Da nisi anđeo koga strah moj kroti
Čudovište bi bio u svoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.
Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,
Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena bukti baršun
ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav
Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih
Misli u meni, dok bivam sve luđi
Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,
Čiji je rast odjek budućnosti prazne
Što podatno traži načine prolazne
Da bujalsot svoju neprolazno slika.
Još malo i zaćutaću pred tobom,
Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde je mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mramor večne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.
Sve što postoji teži nejasnosti,
Galeb oponaša litice plahosti,
što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene.
Čulom u nebiće koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?
Oh naše srce kog dostojni nismo
ni onda kad najmudriji mi smo,
dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog čije ime posta nada.
O anđele blagi uprkos svojoj moći,
Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,
Kako se zbi divno da biće ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.
Naše ime neće berbu doživeti
Svega što može sebe da seti.
Pojedinačno nas, joj, unerazumi;
Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost.
Moje lice tone u čudnu bezličnost
Koja mermerom svoje oči umi.
Ah, nado koju vrisak zna izreći,
Teskoba i griža, pre no mir u sreći,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usuđujemo se da budemo drukčji.
preselili smo cveće pod rep zmiji,
A ipak nam je duša nada puna.
Daj lobanju praznu za preživele laži;
Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraza.
Vlastito me srce porazi. O, krah,
Kad krv svoju buri podmećem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.
Vratiće te vreme. Klečaće i vlati
Ko u Matječi, na gori što pati,
Dok te u dubini preuređuju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez čari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.
Moja te ljubav pretvori u nešto
Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.
Ko će preživeti Plod, ako ga bude,
Sićušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleše.
Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojmne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajući trule lobanje i zid.
Prazno je dublje. Jao, vreme, gde te
Plamen preseca. Osporeni svete!
Nije li strašan let koji je dokaz
Praznine u stvarima. Cvet umesto oka
Isto sunce vide. Slepo slepim samo
Videti možeš. Zaleđeni plam
Ogledalo posta onome što sanja.
Oblik je vrline strela ugledanja
Što svetlost raskopča orlu ispod grla:
Zapamćena zimo bit je neumrla
Jao, vreme, ustah, al se ne probudih;
Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,
Asketska ružo, seni oplođena
Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.
Tu nema sunca, jer sve sobom zrači
Mesto uzalud pokušano. Jači
Postaje koji svoju slabost spozna,
Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna
Sviralo koja presađuješ vlati
Iz pitome doline na liticu što plamti!
Gluv da čuje nemoć kako vešto svira
Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira
Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu
Prepriča rosu i nevericu usnu
Mameći sene iz svirale prazne
Iščezlim danom. Jao, reči razne
Isto znači. Nikad cvet ne mogu reći
Ako ne mirisah necvet mnogo veći.
Najbliži dan je koji prođe davno,
Smirenost seni primaknuta slavno.
Jao, vreme strmo izraslo iz lažnog
Susreta čuda u umu. Nevažno
Sprema u svemu viđenom poraze
Oku i uhu dok sazvežđa silaze
Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo
štivo korenju. Tu sam iznemogo.
I više vatre posta sunce zlobe,
Zlatni početak otrova i teskobe.
Sve je nestvarno dok traje i diše;
Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
I cveta, i cveta već odavno nema;
Bespućem do nade pesnu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presađenog otrova dan raste i sprema
Početak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi.
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta čije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najslađi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošću, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, a žestino daha
Onog čega nema, primedbo mog praha,
što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojača prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo – nema nas, već gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima:
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvećene ruže
Sjajem nove zvezde za prestare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zločinačkom srcu i na gori.
Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode
Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
Al pristani na svet koji zvezde vode
Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.
Srce rodi ponoć glave, al izbavi
Sebe anšelom kada vreme stade.
I oplođen prahom mutni cvet objavi
Pomeranje porekla, dan veći od nade.
Biljka te misli; moj um se iseli
Smelo u cvet koji ironično gleda
Lobanju praznu. Ko pticom isceli
Ponor proleću bezazlenost preda.
Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,
Proleće proše i niko se ne stidi
Da preostale dane kao budućnost vidi,
Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.
Preporađanjem ispiraj sjaj svetu
I zvezdi koja ponore zataji;
Neka se trulež otrezni u cvetu
Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.
Držiš u ruci vatru kao da je
To nešto stvarno, anđele sa zida,
Na ulasku u zavičaj koji daje
Lobanju trulu za zlato mog vida.
Primi i cvet koga preziru ljiljani
Zapamćene mudrosti u susret mom prahu.
Istinske su reči tužne; pravi dani
Prazni. U prašini trag nađi uzdahu!
Kao oni što se oslobodiše ljubavi
Ljubeći silno, sići će jednom prazan
U svet polutame, gde zaborav plavi
Polja, a zvezde tamani zaraza.
Trešnjo neverice bez oblika srca
Ljudskog, zvezdane padavice vruće,
U poljupcu se ništavnost koprca,
A put je samo upoznato bespuće.
Iz srca mi slavuj izmami gora,
Pa prazan klečim pred onim što pade,
Sred nepokretnih vetrova i mora
Praznih: pakao – predeo bez nade!
Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,
Prazno što je traje; ne čuje se što jeste.
dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice
Vatrom se zveri i zvezde pričeste.
Čista reč koja kaže sebe manom
Izbeže tvom biću, al upozna zoru;
Dovrši ti nebo u neiskaznom,
Da ti ime čeznu ostrva u moru.
Da umesto mene pati, pesme eto!
Ispražnjeno srce još je uvek živo.
Za veliko sunce u kamenu sažeto
Kristal isturi prozirnost ko sečivo.
Kamen je potčinjen govoru i zimi.
O reči koje rečeno potkupi!
Zvezdo, moj pakao i moje srce primi
Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.
Oslepljenom rosom u nadanje i veče
Vara me azur poklonom tebi sličnim
I strah stvarniji od onih što kleče
U strahu od promena pred zlom nepomičnim.
Odgovaraju vode odraženo
I dan pronađen pre nego što sine;
Početak sveta vide poraženo
Ime svetlosti koja svetom mine.
A tvoja milost puteve odvodi
U ružičnjake jasne, sestro krina,
Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi
Nad kojom lebdi njezina dubina.
Pjan od udaraca srca još teturam
Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,
Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura
Na moru kog nema, a huči i đipa.
Zvonke ruke pružam gradu koji spava
Pometenih jezika, sa suncem u bari,
Uzidanih majki u zid muških glava,
S anđelom u voću i oku što stražari.
Lukavstvo pozajmljenih događaja,
Neizrecivo a naučeno ko vreme,
Varko, u tebi udes i slučaj spaja,
Gde preraste sliku i sjaj uspomene.
Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,
Anđele, i pesma koja mesto mene
Pati, jer pakao i moje srce primi,
Da bela iznutra crnim tragom krene.
Pomeranje porekla dan veći od nade
U kalemljenom plodu reči slutim,
Ponor u ruci anđela što stade
S vatrom na ulasku u zavičaj mutni.
Da dan pronađe pre nego što sine,
U oku i voću tamni obris raja,
Nestvarnost punu volje i žestine
Koja u nama kob i slučaj spaja.
Glavo sve dalja od srca mom prahu
Trulež u cvetu otrezni i celu
Noć kroz predele bez nade, u strahu,
Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.

[You must be registered and logged in to see this link.]


Poeziju će svi pisati
San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne ume da proveri
Sada tuđina peva ko more i zabrinutost
Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je

Najbrže
Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
Bolesti
Cvet između pepela i mirisa
Oni koji odbijaju da prežive ljubav
I ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
I zemlja koja ostaje verna smrti
Jer svet ovaj suncu nije jedina briga.
Ali jednoga dana
Tamo gde je bilo srce stajaće sunce
I neće biti u ljudskom govoru takvih reči
Kojih će se pesma odreći
Poeziju će svi pisati
Istina će prisustvovati u svim rečima
Na mestima gde je pesma najlepša
Onaj koji je prvi zapevao povući će se
Prepuštajući pesmu drugima
Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
Ja primam na sebe osudu propevale gomile:
Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju
Ali:
Hoće li sloboda umeti da peva
Kao sto su sužnji pevali o njoj?

[You must be registered and logged in to see this link.]


Posveta elegija
Glasnice predgorja kakvu pticu pod
srcem nosiš? Svet zamenjen okom
nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod
podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam dana zabludelih tokom
zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.
Progovorite seni slutim li prevaru
mutnoga potiljka.
O tužni severu tela nebo od četiri vetra pretvori u paru
nad širom otvorenom vodom koja je raznela
tamu oka po celome telu. Žaru
neveseli kada pesme u meni pronađu
mračno obilje što me mori glađu.
Sve što imam to su naše reči
nad vodama što slute tajni splet
tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleči
pred mojom srži što sanja bezbolni cvet.
To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči
kad hleb nam u kamen pretvori svet
kad ogledalo biva njeno mrtvo lice
za ptice krilatice iznad zle litice.
Glasnice predgorja kakvu pticu pod
srcem nosiš? Svet zamenjen okom
nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod
podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam dana zabludelih tokom
zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Početak sna
Neka me nedostojnog vetar obavije
Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici ptici još više
Moje izdvojeno oko van glave bdije.
Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem
Kad ništa ne počinje jer nema mesta više
Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
Zveri šumom uklete i mene snom ubije.
Čistom vatrom gonjen, o, šta ću sa onim
Što sam video i čuo kada nenađen ronim
U prostor pre reči gde trune moja glava
Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava
Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale!

________________________________
Početak traganja za bićem
Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom – ko da ih suzbije (!)
Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.
Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.
Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.



[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]


Raspored reči
Plod neumoljen vidom slep
Dozivanje zdravca pokoj i san
Vek njiše se peskom i sen
Padom i harfom probuđen slap
Isceljen zabludom pretvoren u kip
Javu kad zbuni pesnik i mag
Krije početak tajnu i mig
Od jezera dublja stoji kap
Poverene boli dostojan stih
Marljivim zaboravom izmenjen lik
Veni u gromu kasna za lek
Prognane šume gde nogom stah

[You must be registered and logged in to see this link.]


Rondel
Slepi hod da te od prostora skloni, posustalog,
od noći osvetljene pozajmljenim zvezdama, i tu
da zaboraviš, zaboraviš svakog dana po malo,
ako je ime uzrok tome snu.
Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu
gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo.
Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo.
Jedno je ime uzrok tome snu.
Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo
na pomerljivoj liniji između dva vremena,
gde mru
dva glasna kamena i otvoren je put,
neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo,
da je jedno ime uzrok tome snu.

________________________________
Sonet o neporočnoj ljubavi
Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.
Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.
Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju……

[You must be registered and logged in to see this link.]

________________________________
Sunce
Ovo će se neizvesno kretanje završiti
Suncem. Osećam to pomeranje juga
U svom srcu. Majušno podne se ruga
U kamenu, varnica što će osvetliti
Zvezdani sistem mog krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
Uteha nam ne treba. To trajanje se ruga
Pretnji crnog i otrovnog nekog soka.
Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Maker slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.
Čuješ li zvezdani sistem mog krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
Maker slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori
Nad pretnjom crnog i otrovnoh nekog soka.
***
Ima još dugo
bio sam sam
i drhtao sam
o jednostavna samoćo
priznajem znao sam za tebe
Priznajem napustili su me
priznajem i ja sam
bio napustio one koje sam voleo
u proticanju godina sve se rasporedilo
kao varnica jato
u ruci svetlosti što poigravaju
kao jedra na jedrenjacima
kada je povoljan vetar za to
kao plamenovi u vatri
što toplotom ispunjavaju
u proticanju godina opet te otkrih nataloženo
o beskrajno prisustvo
zapremine ljubavi
umnoženo

[You must be registered and logged in to see this link.]

Svest o pesmi
Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.
U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.

* *

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.


Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

 * * *
Verujem da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade ući mora
u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l’ tamo gde miriše sa ruba
sveta punog a praznog, il’ tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leđima mi cveta.


[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]


Spavači
Budan ja kradem ono što oni sanjaju
Svest o zaboravu
NADA JE LUKSUZ. Večna noć u krvi
izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.
Zar znam šta sam znao zar znam šta ću znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno usklađene s prazninom što pamti
jalovost cveta i jalovost zime.
Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
što mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad različit od sveta
predeo me tače i pretvori u prašinu.
Al zaboravom svet sam sašuvao i čuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?
Niskosti uzalud čeznu pesmu čitam
na kolenima predeo koji se otvara
u biću u kamenu praznom gde je skita
poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

Sonet o ptici
Ispili se iz bačenog kamena
i bude zenica neba oslepelog,
malo života zbilja poletelog
s naših beskrilnih pognutih ramena.
O čudna ptica čija namena
da bude let zemlje i pesma opustelog
neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo
udvaranje vetra toj ptici od plamena.
Ptico uzidana u mozak i zid
koju nikad nije upoznao vid
koju je sluh našo u prostorima šumnim,
u našem uhu tvoja se smrt zače.
O kamena ptico nek te noć oplače
zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Tamni vilajet
Tuđom su pesmom očarani. Teška
Neverstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Praćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi.
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Koje se ne može uzeti otkriše.
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz toga podzemlja slavno je sve više.


[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]


Triptihon za Euridiku
I
Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji
Noć s ove strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.
Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.
Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.
II
Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.
O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.
Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu
gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.
III
Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće
ptica.
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu
kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.
Izgubio sam te noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.
Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.
Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.
________________________________

[You must be registered and logged in to see this link.]


Usnih je od kamena
Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
Ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se
Suncokreti klanjaju
Vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami?
Tebe tri sveta vole tri te vatre vatre prže. A mi
Idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju.
Oni smo sto su sve izmislili i ostali sami,
Zeno od sverog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju.
Na zvučnim obalama gde drveno završava more
Kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
Prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
Ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.

________________________________
Umem da te prepoznam
Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim
Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me sume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana


[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]
Zova
Iz zove koja se sobom zabavlja
Predelom slepim poguban je poj.
Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja:
Uspomena traje u nameri zloj.
Cveće nas ogovara, šuma se prikrada
Našoj nakaznoj samoći. Nema tajne.
Svirala se ruga. Rugoba i čežnja
Izijednačiše se pred kraj leta. Sjajne
zablude vatre ništa ne savlada,
Intrige sunca u plodovima glasnim.
Sirene biljne pustolove mame
I čine svet smešnim i opasnim.
Reči su izdajstvo, truljenje sunca vajnu
Slast ploda kukavičlukom označi.
Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu
Kazaše ponoru bezvučno pomrači.

Zemlja i vatra
Dubina je sama svoj neprijatelj
Moje oči bez mene lepšu zoru vide
Dobroveče sa zvezdom u srcu
Dobardan sa suncem u ruci
Sve što leti uvećava prazninu
To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti
U vatri bez dima u pesmi bez reči
Izgubiti znanje čast i snagu
Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju
I šumu koja se ne usuđuje celu
Noći iza leđa cvet sasvim logičan:
Budnima trn, usnulima ruža
Nek svako bude nasamo sa svojom srećom
Eno munje visoko iznad dosade i nade
Između blata i vatre mi smo za vatru
Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta

[You must be registered and logged in to see this link.]