Alehandro Hodorovski

– Konstruktivni ludak
[You must be registered and logged in to see this link.]
Rođen u porodici koja je pokušavala da “emigrira” od sopstvene nacionalnosti u Čile, Hodorovski rano počinje sebe da doživljava građaninom sveta. I sam žrtva šikaniranja od strane američke buržoazije u Čileu, označio je sebe simbolima filantropije i rasne otuđenosti. Iako je bio fasciniran anarhizmom uopšte, anarhističku ideju slobode (shvaćene u najširem smislu) prepoznajemo pre svega u njegovom buntu u filmskoj umetnosti. Počeo je kao glumac, pantomimičar i pozorišni reditelj u pozorištima u Santijagu. Sa dvadeset tri godine osnovao je svoje pozorište – “Teatro mimico” koje je brojalo pedeset glumaca. Ubrzo, počinje da oseća iscrpljenost ega – odsustvo kreativne energije i napušta Čile.
inspirisan uticajnim nadrealizmom – kulturnim pokretom Andre Bretona, započetim još 1920-te, Alehandro Hodorovski u kosaradnji sa Fernandom Arabalom i Rolandom Toporom formira „Panični pokret“ i time započinje svoj “nadrealističan” život. Međutim, Hodorovski preuzima samo formu, kostur Bertonovog nadrealizma ali ne i suštinu. Bar ne do kraja. Želja da se spasi nadrealizam u umetnosti, načet nadirućim holivudskim mejnstrimom, tera Hodorovskog na “paničnu” reakciju. “Panika se uvek javlja kao najava duhovnog rodjenja.” – smatra Hodorovski. Grčki bog Pan kao personifikacija panike i straha, figurira u nazivu pokreta ukazujući na moguću pojavu “mejnstrim nadrealizama” u umetnosti. Pan se manifestuje kroz tri elementa: Horor, Humor i Istovremenost. Ovi će elementi biti iskorišćeni prilikom građenja platforme za panična ostvarenja. Panični pokret je formiran da bi šokirao i naterao publiku povratku kulturi nadrealizma, Andrea Bretona – “psihičkom automatizmu” (deriviranom iz Frojdove a kasnije i Jungove psihologije)- odnosno mislima, oslobođenim svih moralnih predispozicija pri shvatanju umetnosti. Hodorovski smatra da i sam Breton biva u nekom trenutku uvučen u “petite bourgeoisie”, čime ograničava svoj slobodan, vizionarski, maštovit um. Pa ipak, Andre Breton, kao osnivač nadrealizma je i uporište svih nadolazećih pokreta.

Sa francuskog plodnog nadrealističkog tla, ponikao je i sjajni Antonin Artaud, poeta i pozorišni reditelj, osnivač “Pozorišta okrutnosti”, koje će u najvećoj meri uticati na nastanak Paničnog pokreta. Četvoročasovna predstava, “Melodrama Scramental” Topora, Arabala i Hodorovskog je najblaže rečeno ekscentrična i izazovna. Performans je fokusiran na samu esenciju nadrealizma: psihički automatizam, slike objektivno realnog tumačene domenom nesvesnog; u delu predstave ogromna vagina rađa Hodorovskog, podstičući nesvesnu težnju arhetipu, odnosno svetu kakav je nekada bio a provocirajući razmišljanje o stvaranju “arhetipa budućnosti”. Osim toga, ključ ove predstave (jedne u nizu “Paničnih dešavanja” – “Panic Happenings”) je u neponovljivom, jer nema pisanog teksta ni naročito uvežbanih pokreta. Hodorovski ideju, poruku interpretira vizuelnim putem, smatrajući da je verbalna interpretacija prijemčivija i nametnutija. Akcenat je na užasu, eksplicitnim scenama, asocijacijama, simbolima i predstava je zamišljena tako da vodi subverziji, destrukciji a nakon toga i konačnom oslobođenju od iste. Interakcija aktera i publike bi trebalo da bude potpuna. Posmatrač mora da isključi racionalne senzore u potrazi za iracionalnim u uglovima svesnog, gde počinje tama nesvesnog. Reagovanje je možda izazvano nadražajima ali je spotano i nenametljivo. Metaforično-simboličan karakter predstave, prikaz njegovog shvatanja realnosti a kroz njegovu nadrealnu prizmu, iz publike crpi ono najbolje – podsvest kroz tumačenje simbola. U predstavi se vidi raskid sa nadrealizmom Bretona uvođenjem žive svirke rok benda na sceni koji prati predstavu sve vreme. Osim rok muzike, Breton nije voleo peoziju, naučnu fantastiku i nadasve simboliku što se nije uklapalo sa viđenjem nadrealizma od strane Hodrovskog.

[You must be registered and logged in to see this link.]
“Prelazna panika koja ne bi trajala više od jednog dana. Ostavila bi tragove urezane u ljudskom biću, a pojavljivala bi se po dinamici psihičkih promena.“ “Ova umetnost “inicijacije” vam otkriva pakao, zatvor i uči vas kako da od toga pobegnete. Ozdravljenjem vam nudi mogućnost da postanete ono što jeste. Regovaćete kako zaista reagujete!” – podvlači Alehandro Hodorovski, objašnjavajući kako zapravo treba shvatiti Panični pokret. Dakle, nadrealizam (a samim tim ni Panični pokret) ne poznaje filtriranje i logično zaključivanje.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Uporedo sa pozorišnim ostvarenjima Paničnog pokreta, deo “Hodorovski energije” je doživeo transfer u filmsku umetnost. Prvi “panični” film – Fando i Liz (1968), adaptacija istoimene predstave Fernanda Arabala, prvi put prikazan na Akapulko festivalu u Meksiku, doživljava apsolutni debakl. Hodorovski doslovno beži sa projekcije, spašavajući sopstvenu glavu! Praćeni demonstracijama i tenzijama u Meksiku, gde je od strane policije stradalo mnogo ljudi, gledaoci film doživljavaju kao bogohuljenje i produžetak nasilja. Ogorčenog, Hodorovskog zaposedaju osećanja trenutne rezigniranosti i neuspeha. Kako nikada nije bio sklon defetizmu, traži prelazno rešenje, iako ne naročito svojstveno njegovom buntovnom karakteru. Izbacuje trinaest minuta filma i odlazi u Njujork gde dogovara prikazivanje filma uprkos negativnim kritikama. Rezultati premijera fima Fondo i Liz: loš prijem filma u Americi i zabrana prikazivanja u Meksiku. Zašto je ovaj film duboko uzdrmao publiku? Fando i Liz je prevashodno simbolično-metaforična predstava, koju nije lako razumeti. Utemeljen na duboko kritičkim stavovima prema svemu što smatramo svetim i dogmatičnim (ne samo u religijskom smislu), ovaj film je vrlo verovatno kod vernika izazvao reakciju gađenja prema profanom tonu koji prati radnju filma. Međutim, čini se da ovaj film (iako dovodi u pitanje religijske principe) ne počiva u potpunosti na bogohulnom. Središte teme Fandi i Liz je na monstruoznoj ljubavi, veštački stvorenoj sadomazohističkim, narcisoidnim odnosom. Fando i Liz tragaju za Tarom, izgubljenim gradom ličnih imperativa: blagostanja, nezavisnosti, ozdravljenja, ljubavi bez obaveza. Nijedno od njih nije sposobno da funkcioniše za sebe i zbog sebe, što čini njihov odnos duboko patološki zavisnim. Oboje teže slobodi od koje beže. Završna scena filma prikazuje izlazak iz začaranog psihološkog kruga. Smrt Fanda i Liz prate reči: “kada je odraz u ogledalu izbledeo, dao je smisao reči sloboda”. Kompleksnost filma ne dozvoljava da se time iscrpi njegova tema. Arabal ne želi da do kraja razume film jer ga svakim ponovnim tumačenjem manje voli. Kao i Arabal, ni ja ne volim konačne stvari. Zbog toga je ovaj film svaki put iznova izazov. Koliko ćete dobiti od Hodorovskog, zavisi od toga koliko ste sposobni da se otvorite.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Imanentna tematika svih filmova iz doba Paničnog pokreta je prosvećenost (dostizanje ultimativne istine) ali ne ona koja obitava u okvirima objektivnog, jer kao takva ostaje irelevantna pojednicu, već ona subjektivna, vezana za individualnu životnu filozofiju a gradjena na psihološkim temeljima različitosti. U filmovima „El topo“ (1970) i „Sveta planina“ (1973), Hodorovski sebe promoviše kroz ulogu pasivnog spritualnog mentora, ukazujući na moguće zamke, prevashodno religijske prirode. Njegovi filmovi razotkrivaju religije u ulogama savršenih mistifikatora i kolektivnih „onesvešćivača“. Dotakao se svih religija, bez razlike, jer svaka nosi navodni univerzalni kod prosvećenja a to je baš ono što budi skepsu. U filmu Sveta planina Hodorovski je u ulozi alhemičara, koji izmet pretvara u zlato, što može imati preneseno značenje u odnosu na život, u smislu građenja i nadgradnje sopstva. Film počinje kao tarot bajka, koju vodi mag Alehandro Hodorovski a završava se njegovim razotkrivanjem. Mag se iz mističnog, nadrealnog bića transfomiše u realno, ljudsko. Hodorovski tumači likove maga i lopova. Mag predstavlja esenciju, suštinu, bistvo a lopov ego, sugerišući da život prestaje da bude tajna ako se ukroti mag (suština) i identifikuje sa lopovom (ego). Analogija vodi zaključku – suština, to sam JA. Sveta planina je realna priča na nadrealan način, ispred i iza kamera, gde Hodorovski pretače život u film. Okupio je najrazuzdaniju njujoršku ekipu glumaca, ljude sa najrazličitijim problemima (alkohol, poremećaji u ishrani, droga) i snimanje filma je zapravo osmislio kao neku vrstu grupne terapije, na koju su svi pristali. Lišeni svega za čim žude, svih navika, pročišćeni, iznedrili su filmsko remek delo – Svetu planinu.

Da je prosvećenost stvar perspektive govori anegdota koja je vezana za Alehandra Hodorovskog. U periodu kada se u njegovom životu sve vrtelo oko dostizanja prosvećenosti, zakucao mu je stranac na vrata i upitao ga, da li ga može podučiti prosvećenosti. Ushićen saznanjem da njegov rad i život imaju odjeka, Alehandro se sa zadovoljstvom posvetio priči o traženju sebe, uranjanju u sopstvo iz kog neizostavno treba kretnuti da bi se dostigla istina. Čovek ga je pažljivo slušao i na kraju rekao: „ Sve je to uredu ali, obzirom da ste u pozorištu, sami postavljali osvetljenje za svoje predstave, ja bih želeo da i mene podučite prosvetljavanju/prosvetljenju“.

Hodorovski nije protagonista dobra i zla, heroja i herojina. Dobro i zlo su kosmičke sile istog intenziteta ali se individualno tumače pri dostizanju ličnog balansa. Sveobuhvatnost i kompleksnost tumačenja simbola koje Hodorovski nudi u svim svojim filmovima i predstavama, gotovo je nemoguće sagledati. Njegova umetnost je virilna, falusna, strasna i produkt je više libida nego razuma. Tako bi je trebalo i doživeti.

Hodorovski pravi prekretnicu u svom stvaralaštvu 1973. godine, završivši svoju paničnu epohu, nakon što Arabal objavljuje knjigu „Panika“. Time započinje i novo razdobolje njegovog stvaralaštva koje ga vezuje za neke druge vrste umetnosti, projekte i interesovanja.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ptica peva najlepše na svom porodičnom stablu krilatica je Žan Koktoa koju Alehandro Hodorovski uzima kao osnovu ovog uzbudljivog porodičnog romana. Porodični roman je jedina čvrsta odrednica za ovo neuhvatljivo remek-delo multidiscilinarnog umetnika kakav je Alehandro Hodorovski. Porodica kao nasleđe koje nismo izabrali ni zatražili, kao osnovni element naših rađanja, ali i naših samouništenja.

Ovaj roman je neka vrsta izvrnute, retrospektivne autobiografije čiji početak seže daleko pre postojanja glavnog junaka, prikazuje njegove pretke sa očeve i majčine strane, sve poteze sudbine (ako je ona uopšte moguća) i ljudskih izbora (ako su oni uopšte mogući) povučene u prošlosti koji su doveli do rađanja Hodorovskog kao konačne posledice.

gde ptica peva najlepše

Prema Hodorovskom čovek se ne rađa kao tabula rasa nego je u njegovom biću koncentrisano svo nasleđe prethodnih generacija. “Imam osećaj da petnaestoro ljudi trenutno razmišlja kroz mene” reći če u dokumentarcu “Ples stvarnosti”

Da bi spoznao sebe, da bi se istinski rodio, čovek mora da upozna svoje predhodnike i upravo taj razvojni put prati ovaj roman.

Gde pronaći podatke o precima ako ne u pričama koje ostaju za njima, nezapisanim, varijantnim, neuhvatljivim, bajkovitim i mitskim? Čar tih priča je u njihovoj promenjljivosti i subjektivnosti, one zavise od onoga ko ih priča, ali i od onoga ko ih usvaja i tako ostavljaju prošlost živom i nedovršenom, uvek iznova kreiranom kroz maštu njihovih potomaka.

Svi tvoji rođaci, mala moja, na kraju će postati šampioni, junaci, duhovi i sveci. Ponašaj se prema svojim precima kao da su kovčezi u koje ćeš svakog dana ostaviti delić blaga koje ti daruje tvoja bujna mašta.Šta ti se više sviđa, bedni starac ugljenisan na lomači ili čarobnjak?

Na putu koji vodi ka njegovom rođenju prepliću se staze religije (judaizma i hrišćanstva), radikalnog ateizma, magije, tarota, putovanja kroz duše u paralelnim svetovima, ples, muzika, poezija, prostitucija, cirkus, politički angažovano pozorište, revolucija, anarhizam, sakralno i uzvišeno preko puta nagonskog i grotesknog.

Šta uzrokuje takva raznolikost porodičnog nasleđa? Idealisti bi rekli bogatstvo i višedimenzionalnost ljudskog duha. Da, ali i HAOS, privremeno ugašeni vulkan od čije iznenadne erupcije uvek strahujemo, zamršeno klupko u glavi pojedinca. Hodorovski uspeva da razmrsi to klupko birajući najtežu, ali trajno uspešnu taktiku, a to je prihvatanje. Četiri poglavlja ovog romana, simbolično organizovanog kao 4 arke u tarotu, predstavljaju proces njegovog prihvatanja porodičnog bremena , neke vrste nasleđene karme.

Da bi to prihvatanje bilo potpuno on odlučuje da prošlost sagleda iz dve perspektive: Prva je uzvišena, plemenita, magijska, a druga zemna, nagonska i groteskna. Hodorovski ne samo da ne beži od ove mračnije strane ljudske egzistencije nego joj se potpuno posvećuje, studiozno obrađuje svaki detalj ljudskih padova u telesno, uživljava se u mračne nagone, agresiju i destrukciju izjednačavajući ljude sa životinjama. Junaci ovog romana nikada ne sputavaju svoje životinjske impulse nego ih osluškuju i sprovode uvek i svuda.

Ljudske sudbine, filozofija, religija, ideali, revolucionarne težnje postavljeni su na kantar koji čuva ravnotežu između divljenja i gađenja, uzvišenosti i ironije. Pogled na sve pojave u ovom romanu je dvostuk, prvo će ih uzvisiti do sakralnog i nadljudskog, a zatim zaroniti u more fekalija i različitih telesnih izlučevina. To je put potpunog prihvatanja onoga od čega smo skrojeni za koje se hrabro odlučio Alehandro Hodorovski, ali i svako ko odluči da pročita ovaj roman.