Sunce meni, sunce tebi

Drugo izdanje
Lenki i onima koji su me učinili boljom...
Zauvek u srcu, časna reč
Roman Sunce meni, sunce tebi nastavak je melodrame Zauvek u srcu, koja je bila apsolutni bestseler 2010. Vesna Dedić Milojević sa prepoznatljivom emotivnošću, duhovitošću i ironijom u novom romanu suočava svoje junake sa čežnjom za večitom ljubavlju, borbom protiv steriliteta, spoznajom o biseksualnosti partnera, agresijom u braku, ne odustajući od ideje iz prethodnog romana da se tragedije u životu dešavaju, a sreća se gradi.
Inspiracija za naslov i ovu predivnu ljubavnu priču, koju ćete pročitati u jednom dahu, krije se u pesmi Miladina Šobića Sunce tebi, sunce meni.

Sunce tebi, sunce meni,
tebi jedan, meni drugi put.
Ja bih s tobom, a ti samnom ne bi,
pa drhtim kao usred polja prut.

Zalud suze, zalud obećanja,
zalud usne, sve nas noćas dijeli,
moram dalje, za nas nema lijeka,
a bez tebe sam k'o pola čovjeka.

I zato ne, nemoj nikad, ne,
nemoj više doći tu,
i ne, nemoj nikad, ne,
nemoj više doći tu.
Sunce tebi, sunce meni.

1.
2. januar 2009.
Pržno, Crna Gora
Od svega ružnog što mi se dogodilo u životu, napravila sam veliku ogradu sećanja. Bila sam uverena da na taj način sprečavam novo zlo da dopre do mene. Prvi put sam podigla tu ogradu posle smrti majke. Imala sam devet godina.
Sećam se da sam dan posle sahrane krenula u školu u crvenoj jakni na koju je bilo zašiveno crno dugme.
„Ovo ćeš nositi četrdeset dana. A možeš i godinu. Kako ti tata kaže“, rekla je komšinica zašivajući crno dugme.
I sad, Nadežda, mogu da dozovem u sećanje miris lavande koji sam osetila kada se sagla da zubima otkine konac. U kaputima koje su vadili iz ormara samo za sahrane i svadbe, svi su na sahrani mirisali na naftalin i lavandu.
U školi, nastavnica je saopštila odeljenju da je Smiljanićeva ostala bez majke i zamolila je đake da budu fini prema meni. Fini?! Osećala sam se gore nego kada bi me prozvala, a ja jedina u razredu nisam naučila pesmicu napamet.
Zamolila je Gorana Mijovića, predsednika odeljenske zajednice, da mi pomogne oko gradiva koje sam propustila. Iako je klimnuo glavom, znala sam da pomoć neću dobiti. Kada bi neko propustio gradivo mame učenika su se dogovarale telefonom, a ja nisam imala ni mamu ni telefon.
Za vreme velikog odmora stajala sam ispod koša na školskom igralištu. Svi su prolazili pored mene i odlazili do gelendera na kom se obično jela užina. Nikada nisam imala hrabrosti da zauzmem mesto na gelenderu. Nisam je imala ni pre ni posle mamine smrti.
Kada je, skidajući salvetu sa sendviča, do koša došao Goran Mijović, pružio mi je ruku i izustio:
„Primi moje saučešće.“
Stajao je ispred mene u farmerkama i teksas jakni koju su u Smederevu imali samo on i jedan iz osmog razreda. Osećala sam miris šunkarice i margarina dok sam gledala u njegove crne oči u kojima se video ponos zbog toga što ga je mama lepo vaspitala i što je skupio hrabrosti da, ma kako se neprijatno osećao, izusti rečenicu o saučešću.
Kada sam htela da se zahvalim, Vanja ga je povukla za ruku i rekla:
„Šta stojiš sa tom auto-mehaničarkom? Primi moje saučešće. Ajde, Gogili.“
Goran Mijović se nasmejao osmehom paženog deteta, pustio moju ruku i otrčao u svoj klub popularnih devojčica i dečaka. Ispod tog koša osnovne škole u Smederevu ja sam se prvi put zaljubila - osetila sam kakav emotivni tango može da izazove dodir muške ruke i kakva pustoš ostaje na dlanu kada se prsti razdvoje.
Niko nije mogao da primeti tugu u mojim očima jer mi je pogled uvek bio tužan. Tada sam, Nadežda, posle smrti majke i zaljubljivanja u nedostižnog Gorana Mijovića, prvi put podigla veliku ogradu ružnih sećanja preko koje neće moći da preskoči novo zlo. Podigla sam veliku branu da nova poplava tuge ne bi odnela onu snagu za novi početak koja se pojavljuje posle velikog bola. Tako sam se čuvala tokom gimnazijskih dana i studija glume, ali i kasnije kad zbog svoje porcelanske lepote i kovrdžave kose nisam mogla da dobijem uloge u pozorištu. Brana mi je pomagala kada sam frajerima izbegavala da kažem „volim te“ i onda kada su Marka prvi put sa kockanja doveli neki kojima je predao ključeve pa smo iz našeg velikog stana morali da se preselimo u garsonjeru u centru grada.
Velika brana izgrađena od sećanja na ružne stvari dugo me je štitila od novog zla. Srušena je onog dana kada te je na odeljenju intenzivne nege Aleksandar Mandić poslednji put poljubio i kada sam gledala Grubog kako, nespreman da se susretne sa prvim velikim gubitkom u životu, beži sa istog tog odeljenja.
Ja sam mislila da me je smrt majke pripremila na sve. Ali, znaš... mamu sam imala devet godina, a tebe od prve godine fakulteta do svoje trideset devete. Dugo sam te imala... Od kada sam, bespomoćno gledajući u doktora koji je konstatovao smrt, spustila tvoju ruku na bolnički krevet, ja znam da ću imati snage da podnesem svaki novi gubitak.
Sećaš li se kada sam se zabavljala sa Markom i kada mi je prvi put rekao da raskida jer ne može da trpi moju posesivnost? Sećaš li se kada mi je to rekao preko zelenog fiksnog telefona marke EI Niš? I kada ceo dan nije dizao slušalicu? I kada sam ti rekla da idem da zakucam na vrata njegovog stana i da mu se najebem majke i odmah sve da raščistimo?
„Tamara, to rade paćenice! Nemoj slučajno da si otišla! To je ispod dostojanstva jedne dame. On je tako odlučio i svaka rasprava će te staviti u položaj one koja moli. Dno. Idi, Tamara, u krevet umesto do njegove zgrade. I prespavaj dan“, rekla si svojim dubokim glasom koji je činio da te ljudi doživljavaju ozbiljnijom i jačom nego što si zaista bila.
„Ali, tako mi neće biti lakše! Lakše će mi biti ako odem kod njega i odmah sve raspravim!“, vrištala sam tonom koji si ti nazivala mojom „tankom, tankom srpskom varijantom glasa Merilin Monro“.
„Tamara, ne možeš u životu uvek da radiš baš ono od čega će ti biti bolje“, rekla si hladno i prekinula vezu.
Zureći kao ludak u garnišne, ponavljala sam naglas: „Ne možeš, Tamara, uvek da činiš ono posle čega će ti biti lakše, moraš ponekad i da patiš...“ Iz kupatila je dopirao zvuk vešmašine koja je centrifugirala i „šetala“ po prostoriji.
Još uvek se sećam te noći. Izmučena nesanicom i bolom zbog raskida sa Markom, sedela sam na wc šolji i pušila nalivajući se Badelovim konjakom koji je zaostao sa prethodne žurke. Bilo je dva sata posle ponoći. Kada je „šetajuća“ veš-mašina stala, vratila sam se u krevet nadajući se da ću konačno zaspati. Međutim, čim sam zatvorila oči počela sam da tonem u mračni vrtlog. Povraćala sam na Politiku u kojoj je prethodnog dana izašla reportaža o predstavi u kojoj smo igrale.
Pričala sam ti ujutro o traumi zbog ovog brzog pijanstva, zasmejavala sam sve prisutne. Opisivala sam kako mi ormar „šeta“ i seli se na stranu terase, a ja tonem ne znajući da li umirem ili padam u san.
„I tako sam se, Nadežda, ipak probudila. Zaključila sam da sam živa i odmah pozvala Marka. Najebala sam mu se majke što me je svojim nadrkanim fazonom naterao da se napijem, rekla mu da je on kriv zbog toga što mi zbog konjaka sve po stanu šeta i što sam natekla od silnog povraćanja i stavljanja kažiprsta u usta“, zaključila sam tad svoj komični monolog, ugasila pikavac u žardinjeri i krenula za tobom i Marinelom na čas scenskog pokreta.
Sećam se svega dok ležim sa laptopom na stomaku i kroz prozor uživam u prizoru puste plaže. Na obali je samo lokalni slikar koji pravi ram i nikuda ne žuri. Nisi bila u pravu... Ja sam te mnogo puta poslušala, ali sada znam da bi čovek uvek trebalo da radi ono od čega će mu biti lakše. Najlakše je biti dostojanstven, principijelan, govoriti „ja neću“, „ovo je ispod mog nivoa“, „biću cool“. Neću, bre, više! Zbog koga? Zbog onih koji će reći:
„Vau, kakva dama! Kakvo dostojanstvo! Kakva principijelnost!“
Zabole me. Od tvoje smrti činim samo stvari od kojih će mi biti lakše i boli me za to šta drugi misle o tome. Posle tvoje sahrane sam poslednji put vodila ljubav sa Markom, plakala i napila se nekog Gorkog lista. Dok sam kao nekad tonula pitajući se da li umirem ili spavam, pomešali su mi se miris naftalina sa sahrane moje majke, miris tamjana sa tvog ispraćaja u svet mrtvih i miris narandže iz bočice parfema koju si ostavila u pozorišnoj garderobi.
Novu 2009. smo dočekali u Budvi.
Sve do zore smo u Sidru puštali Gibonija, pili i lomili crvene ukrasne kuglice sa jelke. Snažno smo ih stiskali rukama, baš kao što je Bekim Fehmiu činio sa čašama u filmu Skupljači perja. Umro je i Bekim.
Bila si sa nama. Ispijala si u našem sećanju flašice vranca i vikala „bravooo“ posle svake pesme. Otkucala si Mandiću poruku posle pesme Projdi vilo.
Marinela je, kada smo u ponoć nazdravljali za tvoju dušu koja je lebdela među nama, rekla:
„Možda bi njih dvoje noćas bili zajedno i on bi je ljubio u onu njenu smešnu francusku kapu. Samo on joj je govorio da je divna sa tom kapom. Ja sam joj lepo rekla da sa njom na glavi izgleda kao dete kreten. Tako nešto je napisao i onaj stilista iz Sveta. Dobila je ocenu jedan i još je popljuvao sve glumice kako nemaju stila. I u pravu je. Ja sam jedina koja zna šta je moderno i jedina kupujem markiranu garderobu, dok vi ostale i dalje skidate krojeve kod šnajderki.“
Nadežda, ja znam da bi se Mandić sigurno javio iz Francuske i napisao ti:
„Srećna i tebi Nova, vilo!“
Ti bi mi onda pokazala poruku i uz širok osmeh stegla mobilni. Nasmejala bi se šankeru, dala mu znak da donese novu turu pića i nazdravila:
„Da budete svi u Novoj godini zdravi, voljeni i poštovani.“
To si volela, poput pijanaca u pijačnoj kafani, na svakih pet minuta da se kucaš i govoriš „živeli“. To je bio tvoj način da kažeš da ti je dobro, da ceniš što smo zajedno. Za razliku od mene i Marinele, umela si da kažeš:
„Ulepšali ste mi dan. Lepo mi je sa vama.“
Nije trebalo nikada ni da se kucaš ni da kažeš da je lepo. Uvek smo u tvojim očima videli kako ti je. To nisi uspevala da sakriješ. I danas po pozorištu prepričavaju kako si jedina, kada bi se završilo snimanje serije, umela da sa rediteljem popiješ rakiju u lokalnoj kafani i da ćutiš. I danas se smejemo tvojoj navici da kada objašnjavaš nešto nekome ko ti je drag tu blizinu potcrtaš tako što tu osobu povučeš za rukav, košulju ili pramen kose. Kao one domaćice koje mužu stalno skidaju nešto sa revera. Da, naredna tri dana pevala bi Projdi vilo i pričala isključivo o Mandiću. Tačnije, draga Nadežda, ti bi me ubijala pričom o Mandiću!
Gledam kroz prozor sobe na pučinu. Sunce polako zalazi. Najlepše doba dana u Pržnu. Marinela mi se javila i kaže da ne može da zaspi na jahti jer je u toku tonska proba za večerašnji koncert na Trgu slikara.
„Tamara, ide mi na živce ovaj polusvet, ti roditelji koji šetaju bebe u kolicima. Blenu u mene i u jahtu i viču: 'Marinela! Marinela! Može li jedna slika sa nama?' Odlepiću. Kao da sam onaj magarac s kojim se deca slikaju na plaži.“
Marinela jede govna. Voli ona popularnost. Mogla je da se smesti kod mene u Pržnu da je htela mir.
Jutros smo u Sidru pili lozu i evo me u pidžami u kasno popodne. Motam pršutu oko krekera i uživam. Hoću da ti otkucam ovo pismo i da odspavam. Večeras ćemo sigurno opet zaginuti u Sidru. Nedostaješ mi. Iz konobe ispod moje kuće čuje se Nedostaje mi naša ljubav Đorđa Balaševića... I meni nedostaje ljubav, nedostaje mi dok čekam da se raskrči gužva na Autokomandi kada se vraćam sa probe, nedostaje mi ona ljubav koju bih „stvorila po meri svoje samoće“. Zašto mi se uvek dešava da se za ljubav borim dok veza traje, dok muškarci počinju za nju da se bore tek kada me izgube?
Još mogu da te vidim kako se po ovoj plaži juriš sa Petrom kada je imao pet godina. Još mogu da te vidim kako posle zalaska sunca ležiš na ligeštulu i sa ljubičastim tragovima vina na usnama govoriš:
„Tamara, život je sveža roba.“
Još uvek imam one fotografije na kojima ti, Marinela i ja ležimo potrbuške na plaži ispod mog prozora. Sećaš li se, noge u moru, vinske čaše u rukama, Marinelin „kralj mesa“ nam iz lokalne kafane prinosi veliki tanjir sa ruštulama, pršutom i sirom, a moj Marko psuje turistu koji je u prolazu komentarisao moju guzu? U pozadini se vidi Petar kako u bademantilu jede deveti sladoled toga dana.
Počela sam da ti pišem one noći kada si posle predstave Tri sestre doživela moždani udar i u danima kada smo čekali da se probudiš iz kome. Dugo ti nisam pisala, a onda sam odlučila da objavim roman Zauvek u srcu.
Posle duge pauze, nastavila sam da ti pišem jedne noći kada sam se vraćala sa predstave iz Pirota. Već dugo igram onu tvoju monodramu. Pokrivena ćebetom i bundom ponovo sam počela da ti pišem i odlučila da objavim roman Zauvek u srcu iz dva dela - prvi će govoriti o onome što se u našim životima dešavalo pre tvoje smrti, a drugi o onome što se desilo posle. Nadežda, publika te se i dalje seća! Aplaudiraju mi po petnaest minuta posle izvođenja monodrame koju si ti napisala! I dalje te obožavaju. Je l' ti drago?
Po povratku iz Pirota počeo je da pada sneg i nisam smela dalje da vozim jer sam imala letnje gume, a znaš da se bojim noćne vožnje i leda. Odsela sam u prvom kurvarskom kršu od motela i ušla u memljivu sobu a u glavi su mi još odzvanjali aplauzi. Prvo sam pozvala Marka koji se nije javljao na telefon, a onda Pavla Đukića. Promrzla i uplakana, kukala sam u slušalicu:
„Pavle, neću bre više da putujem sama i da vozim po ovim srpskim putevima! Da li znaš da u ovom motelu ispod cene ćevapa i mešanog mesa, odnosno ispod cene šopske salate piše cena iznajmljivanja sobe na sat? Košta šest stotina dinara! A meni su za noćenje uzeli osamdeset evra, kao da sam u Parizu. Bolje bi bilo da sam kurva. Jeftinije bih prošla, a imala bih i nekog da me greje. Nekog kamiondžiju! Džaba mi aplauzi kada nema ni kamiondžije da me ugreje. Pavle, ako sada ne dođeš otići ću na parking da izvučem nekog kamiondžiju iz kabine ukoliko mu već neka kurva ne puši!“
Pavle mi je rekao da bi došao po mene, ali da sa „raspadom“ od svojih kola ne sme ni do Obrenovca. Dakle, Nadežda, jasno ti je da imam nedostupnog muža i neupotrebljivog ljubavnika. Kada bismo nas troje seli za sto, ukupno bismo imali sto evra u džepu - ja sto, a oni ništa. Lepo je govorila tvoja Senka:
„Nađite, devojke, momka iz svog dvorišta.“
Idem da spavam, Nadežda. Možda ću noćas da sretnem nekog crnogorskog Ahila na ulicama Budve, pa da budem zanosna i sveža.

2.
14. februar 2009.
Beograd
Vratili smo se iz Budve u Beograd. Sutra monodramu igram u Bijeljini. Opet ću voziti sama. Bila sam danas kod tebe na groblju, došla sam sa Marinelom i Grubim. Odneli smo ti orhideje za Dan zaljubljenih. Grubi me je nagovorio, zna da ne volim da idem na groblje. Tamo tebe nema.
Još mogu da vidim sebe kako ti, obuvajući cipele sa visokim potpeticama pred izlazak sa novim ljubavnikom, u pozorišnoj garderobi šapućem:
„Uvek je potrebno da imaš logistiku. Ne javljaj se noćas na telefon. Nikom. Možda Marko pozove sa nepoznatog broja. Ne daj bože, ali ako Marko sutra nešto bude pitao - ja sam posle predstave ostala s tobom. Znaš li kako je ovaj novi sladak? Nije neki baja, ali je sladak, onako baš, baš...“
Marko nikada nije pozvao ni tebe ni Marinelu da proveri gde sam. Nikada mu ništa nije bilo sumnjivo. Nikada ga nije interesovalo kuda idem posle predstave. U poslednje vreme mi se čini da, kao pubertetlija koji jedva čeka da ostane sam kod kuće, Marko s nestrpljenjem iščekuje trenutak kada ću zatvoriti vrata za sobom.
Od kada tebe nema, nemam ni logistiku. Iako mi realno ne treba, volim da je imam. Jebeš greh ako njegovu slast nemaš sa kim da podeliš. Sa Marinelom sam pokušavala, ali ona uvek reaguje poluhisterično:
„Jao, Tamarice, pa stvarno ne mogu. Šta ako pozove? Znaš da ja ne mogu da lažem.
Mislim da ona ne odobrava moja neverstva jer u meni vidi sve ljubavnice svog bivšeg supruga. Gospodin Savić, „srpski kralj mesa“! Još uvek ga tako zovu, iako je u međuvremenu postao kralj tržnih centara, kralj vojvođanskih suncokreta i crnogorskih hotela.
Kada si otišla, ja sam izgubila jedinu osobu kojoj sam verovala i kada mi kaže „da“ i kada mi kaže „ne“. Kada si umrla, tabloidi su se mesecima bavili tvojom smrću i intervjuisali nas koji smo te voleli. Izjave i sećanja snimali su i oni koji te nisu podnosili. Ubrzo je temu tvog odlaska zamenila tema drugog razvoda Aleksandra Mandića. Ostavio je i onu Francuskinju sa kojom je dobio drugog sina.
Posle onog dana kada je, poljubivši te poslednji put, pobegao sa odeljenja intenzivne nege, više ga nisam videla.
Iskreno, tabloidi su se najviše bavili spektakularnom informacijom da se Marinela prvi put pojavila u javnosti sa svojim šesnaest godina mlađim dečkom Željkom Kopiclom. U medije nikada nije procurila informacija da je „srpski kralj mesa“ u međuvremenu sa onom Ljiljom koja mu je bila prevodilac u Hongkongu dobio i kćerku.
To je neka fer zavera ćutanja među političarima i biznismenima u Srbiji - pljuju se, ali ljubavnice i žene ne diraju. Rispekt!
Petar ide u drugi razred i baš je lep. Nemoj da se ljutiš, ali moram da ti kažem da deca danas odrastaju brže bez obzira na to da li imaju majku ili ne. Petar luduje iako i dalje sanja da će biti pilot kao što ti je obećao. Sa dvojkom iz matematike i nema šanse da bude neki letač. Više ne uči muziku, ali zato trenira košarku. Često idemo na utakmice da navijamo za njega. Nedavno me je baš iznervirao kada mi je tražio da mu kupim ajfon kao novogodišnji poklon.
„Tamara, kada sam bio u sportskom kampu svi osim mene su imali ajfone. A ovi iz dijaspore i Turci su imali „četvorke“ i to crne. Ajde, Taco, najlepša kumo ovoga sveta, napunila si se lovom od kada igraš tu monodramu, pa kad već pitaš šta da mi kupiš, ja ti lepo kažem.“
Otvorila sam profil na Fejsbuku pod lažnim imenom, napravila sam ga da bih kontrolisala tvog Petra. Ja sam mu prijateljica Lela. Stavila sam fotku lepuškaste devojčice iz nekog kataloga. Petar ima „devojku“. Juče je napisao u statusu da je u vezi. Stavio je tri srca pored fotke njega i dotične devojčice. Drže se za ruke i ližu sladoled. Slatka neka mala.
Ja ponekad svratim do Vladana i Petra sa kojima je do pre mesec dana živela i Senka - sve dok se Vladan nije oženio. Ženu mu ne znaš, pa ti ništa ne bi značilo ni da ti kažem njeno ime. Petar je voli jer je posle tri godine Vladan zbog nje ponovo počeo da se smeje.
Sve je to normalno, Nadežda. Moj psihijatar kaže da ljude koji dobiju milione na igrama na sreću za godinu dana prođe euforija pa se vrate u pređašnje emotivno stanje, a oni koji ostanu invalidi posle saobraćajne nesreće za dve godine izađu iz agonije i vrate se normalnom raspoloženju. Ljudi, Nadežda, idu dalje i kada su zavijeni u crno - žive i kada zašiju crno dugme na jaknu i kada odbiju da nose znak žalosti na sebi.
Znam da se nerviraš zbog toga što neka druga žena sad Petru izigrava majku, ali tako je bolje. I deca su koristoljubiva! Kada sam pitala Petra kako mu je sa novom Vladanovom ženom, rekao je:
„Volim što se oženio. Manje psuje, a i u kući je sve čistije. Ova me manje guši od baka Senke. Možda mi rodi i brata. Dosadilo mi je da budem jedinac. Svi samo čekaju da porastem i postanem narkoman. 'Em jedinac, em dete razvedenih roditelja, pa još bez majke...', kažu. Ajde, bar da imam brata. A da se drogiram neću nikad, majke mi. To rade propalice.“
Marinelu sam jedno vreme viđala retko. Sinovi su joj u švajcarskim internatima, a ona je sa liftbojem Željkom Kopiclom putovala svetom. Sad je viđam češće nego što bih htela. Mnogo pije. Cepa votku od ranog jutra. Kad je depresivna miksuje bromazepame i smirnof i na pet minuta šalje poruke Kopiclu ako se ovaj slučajno ne javi kada ona poželi.
Pošto se već neko vreme ne pojavljuje ni na Guglu ni u gradu, odlučila sam da nađem Mandića. Uverena sam da je otišao u ono selo na granici Španije i Portugala u koje je hteo da te vodi „kada sve dođe na svoje mesto“.
Da nije izvršio samoubistvo?! To bi bilo logično za tipa koji je čitavog života u fazonu - sve dajem, sve uzimam, pa i svoj život.
Od kada si otišla, kada se setim tebe i Mandića koji je čekao da sve dođe na svoje mesto, ne izlazim ni na izbore. Nerviraju me političari koji još uvek, kao i Mandić, kada si mu govorila da bi vaša ljubav trebalo da bude krunisana njegovim razvodom i zajedničkim životom, govore: „Kada se steknu uslovi“.
Jebo te... kada se steknu uslovi! Koji jebeni uslovi? Ceo život mi prođe čekajući da se steknu uslovi! Draga moja Nadežda, ti si otišla sa ovog sveta verujući da sve za čim juriš, baš to ti beži. I verovala si da ti se sve važne stvari u trideset devetoj godini života još nisu desile.
Sad bi imala četrdeset godina. Više te nema i sada je svima jasno da ti u životu više i nisi morala ništa da postigneš. Da si na vreme rekla „od mene dovoljno“, bila bi sada u Pržnu i nervirala se što je Petar izašao bez kape. Ginula si za svaku ulogu, za svaki Petrov sekund... U želji da ti svaki dan bude pun ljubavi i nežnosti, mirisa kuhinje i mirisa strasti, umela si da juriš kroz život ali i da se okreneš za sobom kad treba. Ni pored koga nisi prošla a da ga nisi pogledala u oči, uvek si gledala ispred sebe i umela da skuješ strašan plan koji će nekog učiniti srećnim. Sad te više nema i jasno ti je da od ljubavi za koju si se borila nema ništa.
Još neki dragi ljudi su nas napustili, neki su preživeli hemoterapije i šlogove pa sad shvataju da ništa važno ne bi trebalo da im se desi. Ništa više ne moraju da stvore ni za sebe ni za druge.
„Neka se dešava običan život, deco.“ - Tako kaže šankerica Mira koja nas u pozorištu godinama posmatra dok se nerviramo zbog nadrkanih upravnika, jurimo za tezgama, honorarima i što lepšim letovanjima, a onda se vraćamo nasmejani sa hemoterapija i operacija i postajemo blaženo srećni što smo živi i što su nam deca zdrava.
Na to sam pomislila nedavno kada smo Marinela i ja izašle u restoran sa još nekoliko glumica iz predstave koju spremamo ovih dana. Baje sa roleksima koji su sedeli za susednim stolom nekoliko puta su izgovorili:
„Devojke, morate da pređete za naš sto.“
Marinela je ka njima okrenula svoje sveže zategnuto lice, uzela čašu i prošetala do njihovog stola u crnoj uskoj haljini Dolce i Gabana.
Muzičari su svirali Harisov hit A šta bi ti sad od mene još, jedan baja je mahnuo muzičarima da priđu njihovom stolu i raširio obe ruke iznad violiniste. U jednoj je držao novčanicu od sto evra, a drugom je pokazivao kelneru na flašu vina.
Marinela je nadglasala grleni tenor pevača koji je tripovao da je skinuo Džinovićeve trilere i počela da drži monolog teatralno mašući čašom sa belim vinom:
„Rekli ste da moramo da pređemo za vaš sto?! E, pa vidite, ove žene ništa više u životu ne moraju. Imamo po četrdeset godina i sve što se moralo mi smo uradile! Završile škole, zaposlile se, karijeru napravile, decu rodile, muževe ljubavnicama ispratile, neke i srećno oženile... Sada, sve što radimo, radimo ne zato što se mora, već zato što nam je gušt. Znate li šta je gušt?“
Potom je prišla pevačici koja je sedela čekajući svoj blok pesama i naručila tvoj Zlatni dan. Dok je išao instrumental Marinela je recitovala pesmu slovenačkog pesnika koju smo kao studentkinje volele:
.. .zato što sam bila pijana, zato što sam želela nekog da volim, zato što je duvao južni vetar... mogu poći levo, mogu poći desno, ali ja sam pomerila onaj kamen u sredini... zašto... zato što sam bila pijana, zato što sam želela nekog da volim, zato što je duvao južni vetar... na radiju pevaju ljubavne pesme muškarci sa glasom drolja...
Aplaudirali smo Marineli i vikali „bravooo“ pevačici na prve stihove Zlatnog dana. Atmosferu su mračile samo debele žene za susednim stolom koje su izgleda došle iz Čigote da proslave skidanje prvih osam kilograma. Smejuljile su se kao seoske mlade kada je Marinela zakačila štiklom tepih restorana i malo se zateturala.
Eto, tako to izgleda od kada te nema. Predstava Tri sestre i dalje se igra. Grubi je i dalje briljantan u ulozi Tuzenbaha. Tvoju ulogu igra Jana, prva dobitnica nagrade nazvane po tebi. Ona sada govori sa scene: Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre naš život nije završen... Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i čini mi se, još malo... i mi ćemo znati zašto živimo, zašto patimo...1
Kada ona to govori uvek me obuzme jeza jer preko Janinog čujem tvoj glas iz vremena kada si govorila monolog i Marinelin kako ga govori dok u Aleji velikana spuštaju tvoj kovčeg... Na Novom groblju je tada bilo hladno i ja sam psovala život dok je Marinela završavala monolog bez ijedne suze, a orkestar koji je doveo upravnikov dečko počinjao da svira Zlatni dan.
Mala Jana je odlična glumica i već neko vreme je u šemi sa Grubim. Ema? Ona i dalje ima prazan pogled i ide korak iza, bilo kao žena popularnog supruga, bilo kao mlađa sestra glamurozne Marinele.
Mrzim što sutra moram da vozim do Bijeljine, ali od nečeg mora da se živi. Kriza je u zemlji, plata u pozorištu mala, serije snimam, ali dok izvučem honorare sve mi ode na pokrivanje minusa koje sam napravila u međuvremenu.
Ti sad sigurno umireš od smeha pri pomisli da ja, osrednja glumica, punim sale! Eto, Nadežda, tvoja drugarica, „kraljica površnosti“, kako si me zvala, sad čak piše i roman. Zvaće se Zauvek u srcu... sećaš li se kada je Mandić izašao iz tvog stana pred put u Francusku, rekao „zauvek u srcu“ i potapšao se tri puta po levoj strani grudi? Biće bestseler!

3.
mart 2009.
Beograd
Smrt... moj psihijatar kaže da je, kada u kontaktu sa nepoznatim situacijama osećam napetost i pritisak, u stvari reč o osećaju da sam izložena opasnosti od povređivanja jer sam nešto slično već nekad doživela.
„Tamara, tebe su godinama mučili osećaji straha i nesigurnosti. Ti osećaji te prate još od kada si kao dete ostala bez majke“, kaže psihijatar koji je počeo da me muva na neku frojdovsku foru, pa sam prešla na terapiju kod njegove asistentkinje s kojom je on ubrzo dobio vanbračno dete.
Pošto ona sada gaji dete, ja sam ponovo kod frojdovca. Ali više me ne muva. Sa vanbračnim se mnogo opekao pa sad apstinira. Može da mu se pojavi i Ketrin Zita Džons, on bi u njoj, svejedno, video neku koja će ga u'vatiti na bebu!
Vidiš da su svi ludi? Što bi rekao moj aktuelni ljubavnik Pavle Đukić:
„Oko mene su samo pederi, lezbijke i udavače.“
Osećaj nesigurnosti koji me je gušio, ma koliko da sam ga uspešno potiskivala celog života, skoro sam bila izlečila družeći se sa tobom dve decenije. A onda si i ti nestala. Osećaj nesigurnosti zamenila je napetost. Bila sam trideset i nešto godina starija od one devojčice u crvenoj jakni sa crnim dugmetom, ali sam kada je lekar konstatovao tvoju smrt osetila isto ono podrhtavanje butina praćeno višemesečnim stezanjem u grudima za vreme onih dana u kojima si od jutra do mraka koračala sa mnom nedodirljiva i nema.
Kada sam posle tvoje sahrane prošla kapiju Novog groblja i ušla u gradsku gužvu, odlučila sam da se nikada više ni za koga neću vezati. Znam, ti si umrla mimo svoje volje. Baš kao moja mama. Ali, to su za mene bih hiroviti odlasci. Osećala sam se odbačenom i onda sa crnim dugmetom na velikom odmoru i pre tri godine sa crnim zamagljenim Pradinim naočarima kada je pop pomilovao po glavi tvog Petra u Aleji velikana.
Kada ti nestane samopouzdanja, tada sabotiraš dobre stvari u životu. I kada ti se smeši sreća ne umeš da je prihvatiš. I to mi je rekao psihijatar. Jebi ga, Nadežda, pošto tebe nema sada moram da plaćam psihijatra.
Marinela nikada nije mogla da te zameni jer ona govori isključivo u prvom licu jednine i svi tuđi problemi potpuno su nevažni u odnosu na njene.
Čeznem da ponovo sretnem nekog kome ću do neba verovati i kada mi kaže „da“ i kada mi kaže „ne“. Taj neko više ne može biti drugarica, može da bude samo muškarac. Možda ću da ga sretnem na nekom od ovih silnih puteva po kojima jurim stideći se kada pumpadžije na zadnjem sedištu kola ugledaju razbacane haljine, cipele, brushaltere i viklere. Kao da sam prostitutka, a ne glumica. Da sam u Holivudu, imala bih ličnu asistentkinju.
Ovako posle predstave jedem sendviče sa hladnom ćuretinom kupljene na pumpi, ali ipak u retrovizoru vidim osmeh koji mi posle aplauza dugo stoji na licu.
Recimo, šta bi mi falilo da se zaljubim u vlasnika fabrike za prozorske okvire u Kragujevcu? Kada bih pored njega bila srećna, napustila bih Beograd i preselila se u Kragujevac. Da se zaljubim u lokalnog pesnika iz Priboja? Napustila bih Beograd i ostatak života preležala s njim u krevetu.
Monodramu igram po Srbiji i inostranstvu. Razmenjujem brojeve telefona sa nekom intelektualnom elitom malih gradova, idem na večere i uvek se osećam usamljeno kada se vraćam kući. Vozim i pevam Traži me Masima Savića. Noću Srbija izgleda prilično tužno. Baš je grdna, što bi rekao Pavle Đukić. Svetle samo table sa natpisima „pečenjara“, „svinjsko pečenje“, „roštilj na ćumur“, „jagnje na ražnju“ i reklame za građevinski materijal! Da, i reklame za časopise o zdravom životu. Znaš li koliko je tih časopisa o zdravom životu?
Marinela ih sve kupuje i čita od korice do korice. Kupuje i neke časopise za uređenje stana, jahte i bašte. Marinela sve hoće da uredi. Oko sebe i na sebi. Da je vidiš kada se u marini u Budvi usidri neka jahta veća i lepša od ove koju joj je ostavio „srpski kralj mesa“! Razrogači oči kao da nam se približava nuklearna podmornica, a ne nova uglačana jahta! Srećom, uteši se činjenicom da je Željko Kopicl neviđeno zgodan i da se na fotkama u novinama posle foto-šopa razlika od šesnaest godina ni ne vidi.
Kada u kolima pustim Nedostaje mi naša ljubav Đorđa Balaševića, moj ljubavnik za razbibrigu Pavle Đukić cinično kaže:
„Koji ti je kurac? Promijeni to. Kakva ljiga. I časti ti, pušti nešto normalno. Masimo i može da prođe. I promijeni naslov tog romana što pišeš: „Zauvijek u srcu“. Ne valja, brate!“
Lepo je vreme u Beogradu i kada se, zbog mirisa proleća koje dolazi, osećam odbačenom volim da deo večeri provedem sa Pavlom. Nikada ne bih mogla pored njega da se probudim, da s njim odem na pijacu ili da ga negujem kada je bolestan, ali volim da s njim vodim ljubav i razgovaram o fenomenu emotivnog vezivanja posle treće loze.
„Ljepota, pamet i bezuslovna lojalnost. To traže od žene dobri frajeri, koji su zgodni, pametni i uspješni.“
„Verujem Pavle, ali ti nisi uspešan. Zgodan jesi.“
„Draga, da te častim generalnim stavom. Muškarci, samosvjesni i egoistični kao ja, vole! Umiju da vole! Oni ostaju pored žena koje mogu da kontrolišu dobrim seksom, novcem, emotivnom zavisnošću. I što je više navedenih faktora, to su veće šanse da muškarac ostane dugo uz takvu, o njemu zavisnu ženu! Draga, nama ne odgovaraju žene koje imaju svoj put i svoju karijeru. Pravi muškarac želi da ona prati njegov put i žrtvuje svoj! Ovo ti je istina, ali neka ostane među nama.“
„Pavle, znaš li kako bih rado žrtvovala svoj put i svoju karijeru, samo da naleti neki takav?“
Pavle i ja smo na tankoj ivici kada malo fali da dvoje postanu najbolji prijatelji ili da se venčaju. Ja svima pričam da mi odgovara što je Pavle moj povremeni ljubavnik, a ubeđena sam da je istina da me on ne voli dovoljno da bismo bili u pravoj vezi.
Mislim da njemu smeta što sam udata, iako zna da Marko i ja ne spavamo u istom krevetu. A možda misli i da sam promiskuitetna, finansijski jača, prevrtljiva, sujetna, nepouzdana? Možda nisam dovoljno strasna? Možda smatra da sam previše stara da bih mu rodila decu? Ni ja sa njim ne želim vezu, ali bi mi sujeta bila namirenija kada bi mi skidao zvezde sa neba, a ja se femkala.

4.
26. jul 2009.
Budva
Dugo ti nisam pisala. Imali smo premijeru, jurila sam po tezgama, snimala seriju u Bosni, svađala se s Markom, povremeno se kresala s Pavlom... Ma, ništa. Brojala sam dane do polaska u Budvu.
Pila sam kafu sa Grubim na Ričardovoj glavi, ubeđivao me je da kiša neće pasti i da ću održati najavljenu budvansku premijeru tvoje monodrame. Volela bih da makar delom bude uspešna kao što je bila onog leta kada si je ti igrala.
Grubi je pokušavao da stiša buru mojih psovki zbog oblaka koji su dolazili sa mora zabavljajući me pričom o novoj glumičici iz serije.
„Pa, hoćeš li uspeti da je smuvaš?“
„Ne brini, Tamara, znaš da odokativnom metodom odlično umem da ocenim koja je lako obradiva. Ova baš jeste.“
Iz kafića su pustili You are innocent when you dream Toma Vejtsa pa smo kulirali i gledali u uzburkano more.
„Pojačajte, momci, ovu pesmu!“, povikala sam i konobar, kome sam pre toga poklonila dve karte za predstavu, mi je uslišio želju.
Znaš, kada si umrla, kada si tek tako otišla, mesecima sam se kajala zbog svega onog što ti nisam rekla, bilo mi je krivo što sam te slagala...
Dok sam obilazila gradove igrajući monodramu, često sam sedala za kompjuter sa namerom da ti ispišem sve ono što sam ti ponekad zbog blama prećutala, sve što se dešava u životima onih kojima si ostala, što bi rekao tvoj Mandić, zauvek u srcu.
Valjda u tim hotelskim sobama, posle silnih aplauza koje doživljavam pričajući tvoju životnu priču, imam i osećaj kajanja. Eto, ja primam honorare i aplauze, ljudi plaču na kraju predstave, pitaju me da li si zaista postojala tako savršena u svojoj dobroti... Posmatrajući u ogledalu podočnjake koji se pojavljuju dok tupferom skidam tešku šminku, glasno govorim:
„Ti si sad, Tamarice, srećna, sa vidno pojačanim bankovnim računom, popularnija si nego ikad zahvaljujući činjenici da je Nadežda umrla mlada i slavna.“
Kada na predstavu dođe manje ljudi nego što sam očekivala, onda kasnije u kolima naglas psujem i ne vidim razliku između sebe i onih što rade stranu sa čituljama u Politici. Što mlađi čovek umre, to je više čitulja i eto para niotkuda! Sećaš li se kada nam je u vreme sankcija vlasnik neke pogrebne firme koji se napunio lovom za vreme rata u Bosni rekao: „Potpisali u Dejtonu i meni je stao posao. Kad će, ljudi, neka đačka ekskurzija da se strmekne na Ibarskoj, pa da se izvadim iz ove bule?“
Kada si umrla, ja sam imala love za najmanju čitulju, a Marinela je objavila onu preko cele strane. Pozorište je stavilo malo veću od moje, ali su zato oni iz spa centra u koji si išla dali čitulju na pola strane. Jeftinije su prošli nego da su platili reklamu. Posle tvoje sahrane velnes im se napunio kao da masiraju za džabe!
„Kada ja umrem ima da daš čitulju preko cele strane. Pozajmi lovu ako je ne budeš imala“, rekla mi je Marinela, precizno mereći veličine čitulja koje su danima izlazile.
Najviše ju je iznervirao Mandić. Povodom prve godišnjice tvog odlaska dao je malu čitulju sa tvojom fotografijom iz indeksa, ispod koje je pisalo: „Bebičice, zauvek u srcu“. Ja sam plakala, a Marinela je ispijala votkice i psovala:
„Pička i stipsa. Ne sme da se potpiše?! A otvorio se za čitavih hiljadu dinara!“
Imam osećaj straha pred budvansku premijeru. Smestila sam se u hotel Mogren. Sećaš li se onog plavog nameštaja i prekrivača? U Budvu je došla i Marinela sa Grubim, Emom i naravno liftbojem.
Liftboj i Marinela se stalno ljube i tepaju jedro drugom kao bebe. Smara me ta njihova ljubav, pa sam se izolovala.
„Znaš šta primjećujem i u Beograd i ođe u Budvu, a i kada čitam o dešavanjima u svjetskom džet-setu? Sve lijepe žene bez zanimanja navataju neke moćne ugledne muškarce, a sve lijepe i uspješne neke duhovite luzere, ka ti mene“, kaže Pavle Đukić.
Možda Pavlu Đukiću stvarno i jeste „svaka na mjestu“, kako već tvrdi. Eto, pored Marinele koja izgleda kao grom i svih onih misica koje su ga muvale na sastancima za sponzorstvo, „srpski kralj mesa“ je odlepršao i napravio dete ćoravoj Ljilji.
Ima i izuzetaka, naravno. Ja sam odlučila da budem izuzetak. Videćeš! Sad sam stvarno odlučila da prizovem u život nekog muškarca. Muškarca koji će biti čovek u jednom komadu. Dosta mi je više ovih rasparčanih. Ili mu fali lova, ili kosa, ili potencija, ili vreme, ili samopouzdanje, ili sve to zajedno! Treba mi neko za koga ću uvek znati da me voli, da brine o meni, da ne moram da mislim da li je propustio da dođe po mene zbog toga što nema para za taksi ili se negde razvalio od alkohola i kreše neku drugu.
Potreban mi je okupan frajer, zdrav u telu i u glavi i koji je u jednom komadu. „Lepota žene iščezava u braku i dugim vezama. Zato su ove singl energičnije i lepše“, rekla je naša Ema koja konstantno vreba mobilni svog Grubog ne bi li pročitala poruke.
„Tačno, sestro. Deca i muž oduzimaju ženi ženstvenost. Evo, ja sam posle razvoda procvetala, ali ne zahvaljujući botoksu već zbog toga što sam energiju usmerila na sebe. I na Kopicla, naravno“, rekla je Marinela i stavila glavu na sveže izdepilirane grudi Željka Kopicla.
Marinelin liftboj Željko Kopicl je u međuvremenu postao vlasnik agencije za popravku liftova. Baš te briga, znam. I dalje je od nje mlađi šesnaest godina a ta razlika se sad baš vidi iako je Marinela sve zategla. Ipak, u intervjuima kao tajnu svog dobrog izgleda pominje samo zdravu ishranu i ponavlja da lepota žene dolazi iz glave.
Nadežda, da li vi na onom svetu još uvek volite nas koji smo ostali živi? Da li tek odatle čovek može da vidi i pronađe lepotu u prizoru devojke koja pije jutarnju kafu očajna što ju je dragi prevario, mladiću koji iznosi smeće pred zgradu i tuguje što nema love da ode u diskoteku, roditeljima koji ljube svoje dete pod temperaturom dok čekaju red u Domu zdravlja, izbeglicama koje na ulicama stranog grada uplašene počinju novi život, bakici koja izlazi iz bolnice sa štapom pridržavajući se za ruku snahe koju ne voli, glumcu koji je sanjao Romea a u decembru radi kao Deda Mraz, majci koja se nervira što opet pravi palačinke sa vodom i jednim jajetom dok deca i ne primećuju razliku, zlatnom retriveru kog osiromašene gazde izbacuju na ulicu a on sa čoporom nastavlja dalje ka Košutnjaku, studentu koji iz kutijice istresa metalne dinare da izbroji ima li dovoljno za cigarete, četvrt hleba i jogurt?
Marinela je od kada se razvela od „srpskog kralja mesa“ počela da ulaže u svoje obrazovanje. Smešno ti je? I menije.
Marinela Savić odnedavno jednom mesečno ide u nabavku knjiga i petkom, dok piše poruke i zakazuje kod kozmetičarke, frizera i masera, uvek gleda emisiju Da, možda, ne Olivere Kovačević.
Na Oliverino pitanje o tome kako da u Srbiji bude bolje, Basara je večeras odgovorio: „Osnovni uslov je da prekinemo sa fiks-idejama.“ Odmah me je pozvala i rekla mi:
„Gledaš? Moja fiks-ideja je da, pošto ti nameravaš da napišeš roman Zauvek u srcu, roman napišem i ja. Želim da pišem. Pisaću o fiks-idejama. Koliko smo pokojna Nadežda, ti i ja imale fiks-ideja... Možda zbog toga nismo uspele da napravimo ništa kvalitativno drugačije u svojim životima. Ovako ću da počnem, isto kao ti: Moje ime je Marinela. Marinela S. Znate me pre svega kao suprugu „srpskog kralja mesa“. Bivšu, naravno. Moji Užičani me i danas pominju kao fatalnu ljubav Belog K. Njega su odavno roknuli. A možda ga je uklonio i moj Savić kako bi imao bezbedan prolaz do mog srca? Nebitno. Posetioci pozorišta me cene kao vrhunsku glumicu, mada se to u novinama retko spominje. Novinarima je interesantnija moja garderoba, kuća, moja letovanja i skijanja. Imam tri sina.
Sva trojica su na školovanju u Švajcarskoj. Imaju i devojke. Dvojica se zabavljaju sa Ukrajinkama koje se školuju zajedno sa njima, a treći održava vezu sa jednom našom folk pevačicom. I neka! Nemam ništa protiv! Neće da je ženi. Nek je izdrnda i ostavi, što bi rekla moja majka u Užicu. Znate li šta je moj „kralj mesa“ u odnosu na očeve ovih Ukrajinki? Beda. Njih ne smemo ni da pozovemo u vilu na Senjaku jer bismo se posramili koliko je bedna u odnosu na njihove. Oca ove folk pevačice nećemo nikada ni zvati. Videla sam u Ilustrovanoj da živi na selu i kuva u dnevnoj sobi na šporetu na drva. Ponosna sam i što sam zahvaljujući Željku posle razvoda ostala mlada. Željko je onaj koga Tamara u romanu Zauvek u srcu naziva liftbojem. Tačno, Željko je bio liftboj, a sada je uz moju pomoć postao vlasnik najjače agencije za ugradnju liftova. Ne uz moju materijalnu pomoć. Pa, ja svom bivšem mužu apanažu pravdam u evro. Zahvaljujući naletu samopouzdanja koje je dobio kresnuvši mene i mojim taktikama za jačanje ega muškarca, Željko je danas imućan, zgodan i mlađi od mene. Mlađi... šesnaest godina. Da, uskoro ću imati četrdeset jednu, a on tek puni dvadeset pet godina.“
Pretpostavljaš dok ovo čitaš da je Marinela počela mnogo da pije. Ljuti se kada joj kažem da bi trebalo da prestane da pije preko dana. Već od deset sati ujutro počinje da drami.
Ugojila sam se, malo. Noge su mi i dalje super, ali ovde oko stomaka je počelo da mi se lepi. Probala sam sve tablete za mršavljenje. Neviđeno su sranje.
Kada sam Marineli objasnila da sam protiv toga da ona piše roman „o nama“, rekla mi je:
„U knjizi ću sve da napišem! Iznajmila sam i jednu novinarku da mi dosoli dramaturgiju. Napisaću, bre, u inat svima, neka crknu... 'Imam četrdeset godina, troje dece, stalnog frajera, imam novac, uloge... I nisam se od osamnaeste godine do danas ugojila ni gram. Moj bivši muž je i dalje u Hongkongu sa onom kurvetinom koja i dalje više brine o njemu nego o detetu. I posle rođenja deteta i posle venčanja i dalje je doživljava kao ljubavnicu. Doduše, duže mu je bila ljubavnica nego što je učila kineski na Filološkom. A moja drugarica Tamara je u tripu da postane druga srpska Mir-Jam! Piše roman Zauvek u srcu. Kakva ljiga od naslova.' Kako ti zvuči, Taco, ovako da napišem u svom romanu?“, izgovarala je Marinela u četvrtoj brzini zaplićući jezikom kao i svake večeri kada bi dan završavala dokrajčivši flašu votke.
Zaista mi nije palo na pamet da je ozbiljna i da je dok je pripremala rođendanski parti nervozu oko detalja medijske propraćenosti spržila pisanjem romana. Izlazi ovih dana. Srećom, novinarka kojoj je platila da joj uobliči roman ubedila ju je da zbog veće intelektualne težine izbaci konkretna imena.
„Ja nikada nikog nisam volela, osim svoje dece. Ali sam uvek sve poštovala“, rekla je Marinela na promociji svoje knjige minut pre nego što će početi koktel na kojem je sve brujalo od priče o tome koju je od stvarnih ličnosti popljuvala.
Marinela se u svojoj četrdeset prvoj svetila svima koji joj na vreme nisu priznali talenat i veštinu glume. I pamet. I uspeh. Svi su joj uvek priznavali lepotu i smatrali su da joj je to dovoljno. Eto, Nadežda, tako je Marinela napisala knjigu s namerom da sa svoje biografije skine etiketu zgodne supruge „srpskog kralja mesa“ koja se rekreativno bavi glumom.
Negde sam shvatala Marinelu, ali mi je posle dvadeset godina druženja dosadila njena sumnjičavost prema tuđim dobrim namerama.
„Marinela, ti uvek sumnjaš u nečije dobre namere. Evo, ja tebe volim i poštujem. Volim te uvek, a poštujem ponekad. A ti ne poštuješ nikoga, a ne voliš ni svoju decu. Zašto si sinove poslala u švajcarski internat umesto da ih sačekuješ sa pohovanim šniclama i pire krompirom?“
„I domaćom supom koju preziru? Da bih ih sklonila od sebe i svoje ljubavi. Kada me je kreten napustio zbog ćorave Ljilje znala sam da bih sinove ugušila svojom ljubavlju. Ovako je svima dobro. Samo ja znam koliko lakše bi bilo da su mi tu pred očima, da ih gledam kako jedu pohovane šnicle i da im govorim 'ako ne pojedete supu, nećete dobiti keks-tortu'.“
„Marinela, kada pređemo četrdesetu, vreme je da počnemo lakše da se prepuštamo i da imamo više poverenja.“
„Ne, što si stariji sve si sumnjičaviji zato što shvataš koliko su ljudi zli“, rekla je Marinela.
Ja sam, Nadežda, tek posle četrdesete shvatila da mi je lakše da u svakog imam poverenja jer i kada se razočaram, nema veze. Bar mi je ostalo sećanje na lepe trenutke pre razočaranja. Godine su me naučile da je lakše da podnosim razočaranja nego da mi vreme prolazi u sumnjičavosti.
Marinelinu knjigu sam pročitala dopola. To je neki roman u kom su junaci besni i razjareni. Gostuje u svim emisijama i slika se sa liftbojem za naslovne strane. Pošto odgovori na klasično pitanje o tajni njene uspešne i skladne veze sa šesnaest godina mlađim muškarcem, ona govori o svom romanu koji je omaž srpskoj uvredljivosti, ozlojeđenosti i ogorčenosti. Možeš misliti?! Priča kako je roman nastao kao rezultat njene uznemirenosti izazvane onim što nam donosi ulazak u Evropu i pokoravanje evropskom lažnom moralu i licemerju. Čak je bila i gost Dnevnika - pričala je o zlovolji i netolerantnosti, o tome kako su joj odbojni seljaci koji ne znaju kako se drži vinska čaša i o patološkoj mržnji prema nasilju.
Ovih dana, na svim naslovnim stranama su ona i Željko Kopicl, izdepiliran i mišićav. Marinela na fotkama izgleda vrhunski. Pred godišnji odmor, pored bazena su snimili fenomenalan editorijal za Story.

5.
28. jul 2009.
Budva
Sinoć sam imala crnogorsku premijeru monodrame na sceni između crkava budvanskog Starog grada. Nije pala kiša. Predstava je najavljena u svim medijima, a cela Budva oblepljena plakatima. Prilazile su mi obožavateljke, a novine su čitave strane posvetile sećanjima na tvoje uloge, život, ljubavi...
Pre predstave sam sa Marinelom sedela na jahti i ispijala belo vino. U podne, već standardno pijana, rekla je:
„A šta ako mi je u životu ostalo vremena za još samo jedan godišnji odmor?“
Ha, Marinela je čak i zaplakala. Ali, Nadežda, to su suze alkoholičarke, a ne naše Marinele.
Ema mi je radila dizajn scene i haljinu za monodramu. Nas dve se ne gotivimo od kada joj je Mirče šankerica prenela da sam ja pričala kako je Grubi istinski voleo samo tebe. Jebi ga, omaklo mi se.
Na premijeri je bila nasmejana i zbog fotoreportera držala Grubog za ruku. Ali, znala sam da će u momentu kada sa scene zapevam Udalji lagano tijelo od tijela... dobiti napad besa. Ona zna da je to pesma uz koju Grubi uvek ćuti.
Doživela sam ovacije! Svi su bili na nogama, aplaudirali su i plakali. Većina je pre nekoliko godina gledala tebe na istoj ovoj sceni. A i tekst je tvoj! Kada je pred kraj predstave, u trenutku kada su se začula zvona sa crkve u Starom gradu, sa mora dunuo topao vetar, svi smo imali osećaj da si došla. Bože, kada bi ljudi znali da si tekst za ovu monodramu napisala samo zato što ti je falilo love za letovanje jer je Vladan dobio otkaz na RTS-u.
Klanjala sam se publici i u momentu shvatila da je moja moralna dilema o tome da li bi sledećeg leta uopšte trebalo da objavim roman Zauvek u srcu, nastao na osnovu nečega što sam pisala u danima dok smo čekali da se probudiš iz kome, nestala.
Na budvanskoj sceni između crkava bila si ti. Ema mi je dizajnirala haljinu sličnu onoj koju si ti nosila na Mandićevoj izložbi kada ste se sreli deceniju i više posle raskida. Senka mi je dala tvoje sandalice Kavali koje još uvek čuva u škrinji koju si kupila na Kaleniću onog jutra kada smo nameravajući da se obavljenom nabavkom iskupimo kod Senke za dolazak kući sa prvim suncem iz diskoteke prvo otišle na pijacu. Pred premijeru poruku mi je preko Fejsbuka poslao i tvoj Petar. Ispisao je na Zidu:
„Tamara, srećno! Pokaži publici da nisi slučajno moja kuma! I od honorara kupi neki gedžet kumčetu. Ljubac.“
Nakačio je na Zid i jednu sliku na kojoj smo ti, on i ja na proslavi njegovog petog rođendana, prvog koji je slavio posle tvog i Vladanovog razvoda.
Na koktelu posle premijere stotine ljudi su mi prilazile da čestitaju i kažu kako jedva čekaju da izađe moj roman o tebi.
Kada sam završila sa davanjem autograma i slikanjem sa celim porodicama, povukla sam Marinelu u stranu i rekla joj:
„U trećem redu je sedeo Goran Mijović.“
„Videla sam ga. Dobro izgleda“, rekla je Marinela, koja je znala za moju platonsku ljubav iz osnovne škole u Smederevu.
„U stvari, malo mi se nekako smanjio i osušio. Meni se čini da je on nekada bio krupniji“, rekla sam i vratila se za barski sto ispred kog je još tridesetak gledalaca čekalo na fotkanje.
Sećaš li se ti, Nadežda, kada sam ti kod tebe na kafi prvi put pričala o Goranu Mijoviću? Sećaš li se?
Išli smo zajedno u školu, ali kao da nismo. On - sin smederevskog lekara i profesorke engleskog, ja - kćerka majstora alkoholičara koja je ostala bez majke. Godinama sam se pržila na tog Gorana.
„Otkud on ovde?“, upitala me je Marinela.
„Nemam pojma. Znam da trenira neki vaterpolo klub u, na primer, Francuskoj. Tako nešto, bez veze. Prišao mi je malopre dok sam davala autograme. „Gospodine, ne može preko reda. Svi čekamo na slikanje sa gospođom Smiljanić“, čula sam jednu svoju obožavateljku. Onda sam ugledala njega. „Valjda drugari iz razreda mogu preko reda“, rekao je obgrlivši me oko struka. Jako me je zagrlio i kroz poljubac mi prošaputao u kosu: „Čestitam, generacijo!“ Šta kažeš? Eno ga, još je tu. Ona bela lanena košulja i farmerke mu odlično stoje“, šaputala sam Marineli osmehujući se publici koja je konačno napuštala koktel.
„Malo se zeznuo kod onih patičica s pertlama, ali ajde...“, rekla je Marinela a ja sam strepela da Mijović ne primeti kako ga odmeravamo.
Nadežda, Mijović uopšte ne izgleda kao „čovek-čovek“ već kao „čovek-frajer“! Marinela kaže da, kada sretnem nekog iz generacije posle mnogo godina, ja tripujem kako su svi propali osim mene. Šta da radim? Uvek sam zatečena. Znam da Marinelu nervira kada posle takvih susreta počnem sa onim svojim „kao deda je, jaooo kako je sed, čiča, čiča, čikica, bre“.
Marinela mi je posmatrajući njegove užasne „patičice“ rekla i da je u nekom časopisu pročitala da je posle trideset pete godine života povratak ljubavima iz škole česta pojava i kako to označava ulazak u krizu srednjih godina. Lupeta, je l' da?
„Tamarice, povratak starim ljubavima je strah od budućnosti. Zicer varijanta“, rekla je Marinela.
„Ja bar imam kome da se vratim. Svi moji bivši frajeri su em živi, em u Beogradu. Tebi je Beli K. odavno nestao u raljama podzemlja, a bivši muž ti sigurno jebe Azijatkinje pošto mu ćorava Ljilja sigurno više ne puši“, odgovorila sam, sve više se nervirajući što mi je bogata alkoholičarka drugarica iz mladosti.
„Tamara, ja sam bar uvek bila prva. Prva riba u Užicu, prva riba na Senjaku, prva u Beogradu, prva koja je javno prošetala mlađeg frajera. Ti se vraćaj starim ljubavima, ali gledaj da bar mogu da te izvedu na veliku kesu kokica. A ne i kokice da plaćaš kao Pavlu Đukiću. I tripuj se da izgledaš mlađe. Ja sam negde pročitala da je ovaj Mijović dobio otkaz u tom francuskom klubu. Taj ti je opet neka beda.“
„Dosta, Marinela. Eto, počeću da se bavim politikom, obogatiću se i postaću ti ravna.“
„Politikom? Draga, pare više nisu kod političara. I tu si zakasnila. Šteta što Nadežda nije tu da te otrezni.“
Da, znam da bi me ti otreznila toliko da bih sa četrdeset sama sebi uplatila starački dom. Ali, baš me briga. Kada u restoranu zapevaju Bolje biti pijan nego star ili neku od Dina Dvornika, ja i dalje ćutim i pravim se da ne znam tekst. Pevam samo ove na koje se prže tridesetogodišnjaci.
Gledam, bre, Nadežda, kako vam deca rastu, žalim što nisam rodila kćerku, ali tešim se time što tuđe kćerke i ja vodimo isti život. Izlazimo na ista mesta, jure nas isti frajeri. Ne tvrdim da je to dobro, ali tako se lakše živi. Moja najveća iluzija je da živim srećno i ne dam nikome da me razuveri.
Goran Mijović i ja smo razmenili brojeve telefona. „Gde pališ posle koktela?“, kao kroz san sam čula Mijovića, jer sam više razmišljala o njegovoj ruci na mojim golim leđima.
Bilo mi je drago što me Marinela posmatra i znala sam da će mi ubrzo reći:
„Konačno si od nekog frajera niža za glavu i na svojim ružnim štiklama od šesnaest centimetara. Sve u njima izgledate kao da ste izašle iz pornića.“
Nadežda, naša Marinela je ozbiljno odlučila da deluje pametno i decentno. Ne samo da gleda emisije Olivere Kovačević i Dnevnik RTS-a u 19.30, već izbegava dekolte i miniće, nosi štiklice od tri centimetra, počela je da se šminka u varijanti „puder, sjaj i that's it“.
„Dajem neki intervju, pa posle idem na protokolarnu večeru. Možda kasnije sa Marinelom i društvom završim u Trokaderu na narodnjacima“, rekla sam Mijoviću klateći se na štiklama koje sam proletos kupila sebi za rođendan.
Dala sam za njih lovu od pet rasprodatih sala. Struju nisam platila četiri meseca. Jebi ga, znaš da volim sebe da obasipam pažnjom.
„Palite na narodnjake?! Užas. Pa, lepo se provedite“, rekao je Mijović, skidajući svoj dlan sa mojih leđa.
Poljubio mi je ruku, a dok se gubio u masi koja je napuštala plato ispred budvanskih crkava meni se vratio osećaj koji sam imala ispod koša igrališta osnovne škole kada ga je mala Vanja odvukla od mene.
Bila sam tužna što Mijović nije rekao da bi nam se rado pridružio ili što me nije hrabro pozvao u šetnju rivom. Dobro, znam da gestove iz ženske mašte muškarci retko čine. To smo, Nadežda, odavno apsolvirale. Ali, u grudima sam osećala da bi božanska pravda bila zadovoljena kada bi me ponovo uhvatio za ruku kao onda kada sam imala devet godina i bila najnepopularnija devojčica u odeljenju.
Još uvek osećam tup bol u grudima kada se setim kako na školskom odmoru po hodnicima odzvanja smeh devojčica, a ja sedim u klupi i vrh obične olovke zarivam u jagodicu kažiprsta. I danas umem da zaplačem, jecam kad se setim slike jutra kada svi kreću na ekskurziju na Kadinjaču, a ja posmatram odlazak autobusa sakrivena iza žućkaste zavese prozora kuće u blizini skretnice za auto-put. I danas se plašim da me niko neće pozvati.
Kada se setim kako je, deleći pozivnice za svoj rođendan, svake jeseni na početku školske godine Goran Mijović zaobilazio moju klupu, i sada u vreme slava imam strah da me niko neće pozvati.
Jedina siromašna, jedina bez majke, jedina za čijeg se oca znalo da je alkoholičar. Kasnije se u čaršiji pričalo ko je još od roditelja mojih drugara iz odeljenja bio alkos, ko je bio diler, lopov, ko je završio u zatvoru jer je ojadio firmu... Ali tad me se to nije ticalo. Dok su njihovoj deci bili potrebni roditelji sa statusom da bi se hvalila na velikim i malim odmorima, imali su status.
U Trokaderu sam igrala kao luda ne ispuštajući čašu sa kajpirinjom i ponekad, kada bi me fotkali paparaci, već razvaljena od alkohola šaputala Marineli:
„Ma, baš me briga što me 'vataju kako se ložim na narodnjake.“
Grubi je te noći bezuspešno pokušavao da se izvuče iz separea u koji su ga kao popularnog glumca pozvali neki crnogorski biznismeni. Znala sam da će se opet uraditi u toaletu. Sad je, Nadežda, fazon da se navučeš na kokain posle četrdesete. Doduše, Grubi ima još dosta do četrdesete.
Nadežda, da li vi na nebu zadržavate godine ili starite? Često gledam tvoje fotke. Kako si bila lepa i srećna! Jesi, realno! Ja sam imala lepše noge, usta i kosu od tebe, ali nikada nisam imala ono „nešto“ što si ti imala. To „nešto“ ostalo je da živi sa nama koji smo te voleli. To „nešto“ ponekad osetimo kod Petra kada nam se nasmeje.
Po običaju, Ema je odmah posle predstave otišla na jahtu. Od jutra do večeri, nju sve smara. Deca je toliko smaraju u njenom smoru od života da ih je i ovog leta ostavila u Užicu kod mame. Svi znamo da Ema nikada nije volela Grubog i da se za njega udala kada ministar nije hteo da je oženi. Kad već nije bilo ministra, mogao je da prođe i najpopularniji srpski glumac. Ni majčinstvo je nije sredilo i smirilo. Deca su joj prosto višak i svaku priliku koristi da Grubom skrene pažnju na činjenicu da njena sestra Marinela jeste ostavljena, ali sa obezbeđenim školovanjem za decu u Švajcarskoj, mesečnom apanažom od deset hiljada evra, jahtom i vilom na Senjaku.
„A ti? Šta ću ako te u'vati srčka od kokaina? Ostaće mi penzija dramskog prvaka od sto pedeset evra!“, govorila je Ema kada bi Grubi oko podneva mamuran izlazio na palubu.
Marinelin liftboj je oborio nekoliko loza a Marinela je bila pijanija od njega, ali nije podnosila kada je i on pijan. Stavivši cigarete u tašnu signalizirala nam je da je vreme da krenemo.
Kada smo izašli iz diskoteke u kojoj je te noći Aco Pejović šest puta pevao Ako me voliš idi od mene, već je bilo svanulo. Izvadila sam mobilni iz torbe i videla nekoliko propuštenih poziva Pavla Đukića. Razvukla sam osmeh i glasno počela da objašnjavam kako pozive nisam čula zbog buke. Kao i svi pijani bila sam ubeđena da pričam tiho pa sam rekla: „Imam li nešto da te pitam!? Aaa, imam. Hoćeš li da me ljubiš noćas?“ „Hoću svugdje da te ljubim“, vikao je Pavle razdragano.
„A što?“, upitala sam shvativši da me ljutnja što se nije pojavio na mojoj premijeri prolazi.
„Zato što mi je ćef!“
Kada sam sela na gelender da popravim šminku, Marinela je samo prevrnula očima. Znaš li, Nadežda, da Marinela zbog botoksa više ne može da pravi one svoje prezrive grimase - sad samo koluta očima. Kad bi mogla da joj vidiš zategnutu površinu lica i plave oči koje kolutaju. Strašno! Smorila me je još u diskoteci kada mi je, svaki put kada bi pored nas prošla neka zgodna dvadesetogodišnjakinja, šaputala:
„Tamara, pogledaj je: estetika čeških porno-filmova. I takva da mi bude snajka jednog dana?“
Dok sam iz torbe vadila sjaj za usne i bočicu parfema koja mi je naravno ispala na pločnik, Marinela je liftboja uhvatila podruku i ponašajući se kao devojčica izgovorila debilnu rečenicu:
„Bebo, kada izlaziš bez mene, čuvaj se ovakvih kao što je Tamara.“
Pavla Đukića znaš. I sad se smeješ? Dobro, i bivši pevači su nečiji sadašnji frajeri. Šta sad radi? Isto što i pre dvadeset godina. Živi u stanu koji mu je ostavio stric koji nije imao dece, kada se probudi oko dva sata po podne ide kod mame na ručak, vodi neku muzičku emisiju na radio-stanici sa opštinskom frekvencijom. I dalje dobro izgleda iako se više ne pali na to da će postati novi Bajaga. Duhovit je. Znaš da ja volim Crnogorce. Mnogo je smešan kada priča. On je još i ublažio svoj crnogorski akcenat, ali njegova keva posle šezdeset godina u Beogradu i dalje priča kao da je sad došla iz Kotora. Najsmešnije je što je nervira Pavle jer priča kao njegov pokojni otac koji je bio iz Podgorice.
Ja Pavlu ne zameram ništa. On mi je samo ljubavnik, a ljubavnike ne krojiš po svojoj meri, uzmeš onakvog kakav ti zapadne. On jeste samo moj povremeni ljubavnik, ali i to je neka vrsta ljubavi. Imam slobodu da ga nazovem kad hoću, imam slobodu da mu pričam da sam zaljubljena u nekog drugog. To je možda najbolji oblik veze za dvadeset prvi vek. Kako si ti ono govorila? Da, veza na „dođem ti“.
Pavle Đukić i ja se nikada nismo poljubili kada smo bili trezni. Mesecima smo jedno drugom tu, „na izvol'te“ kada se noć produži, a ni jedno od nas nema neku srećniju priliku za zabavu.
Pavle me je čekao malo dalje od Marineline jahte. Prošetali smo do Školijere da kupimo pljeskavice koje nisam jela deset godina. U Beogradu sam jednom sa njim dočekala zoru tražeći buregdžinicu po Dalmatinskoj. Pre toga burek nisam jela, čini mi se još od vremena kada smo nas dve čekale noćnu trolu ispred Akademije.
„Viđi kako me gledaju ovi... to je čist aksiom. Muškarac muškarcu zavidi samo na jednoj stvari: na atraktivnoj ženi pored njega. Sve ostalo, društveni status, novac, slava, nema efekta. Eto, kada me vide pored tebe doćerane i popularne svi ovi sada misle da sam ja neki zajeban tip.“
„Pavle, ne bojiš se da će te, ako te u ovo doba sa mnom sretne neko iz tvoje ekipe, optužiti da se šetaš sa bakom ili te etiketirati kao žigoloa ili edipovca?“, pitala sam, svesna da Pavlu više priliči neka u farmerkama i majici od pet evra, a ne ja, od glave do pete u Barberiju, skockana za koktel posle premijere.
„Mala, među muškarcima se zna da oni ostaju pored starijih žena dok im one ugađaju u seksu, maženju, hrani, novcu i pokazuju da su se na njih navukle kao na drogu, da su od njih zavisne... To stimuliše mušku sujetu i seksualni nagon. Ne mislimo mi o Edipu i tim govnima.“
Ne znam koliko sati je bilo kada me je Pavle ispratio do Marineline jahte. U svakom slučaju, već je bilo svanulo i dobavljači su ispred zidina Starog grada iz pik-apova iznosili blitvu, gajbe sa ribom i lignjama i kese sa zelenom salatom.
Nisam imala snage da se suočim sa samoćom koju sam ostavila u hotelskoj sobi. Želela sam da odmah ispričam Marineli o emocijama posle vođenja ljubavi sa Pavlom Đukićem na stenama, ali sam na mobilnom ugledala poruku od Gorana Mijovića.
Jedva sam čekala da mi Pavle okrene leđa pa da još hiljadu puta pročitam SMS Gorana Mijovića:
„Upravo se spremam da legnem u krevet i razmišljam kako si me vratila u dečačke dane. Nadam se da ćemo već sutra moći da se vidimo.“
Jedan pik-ap je ispred trafike upravo isporučivao crnogorsku i srpsku dnevnu štampu. Pavle je uspeo da izmoli od nervozne prodavačice da mu iz svežnja izvadi po primerak svih novina. Otvorio je srednje strane i sa ushićenjem naglas čitao naslove tekstova koji su govorili o premijeri.
Znaš, iako se Marinela i ja hejtujemo celog života, ipak smo bliske od kada si ti otišla tamo. Poveravamo se iako jedna drugoj ne mislimo sve najbolje. Valjda je to tako u većini prijateljstava, brakova i firmi.
Krah ljubavi nastaje upravo iz prevelike bliskosti. Neko ti se preda na dlanu i ti ga uzmeš. Ono što preostane posle upoznavanja loših strana - to je ljubav. Ako preostane išta osim razočaranja kada se dovoljno upoznate.
Marinela me je zatekla na palubi kako blenem u mobilni u odeći od sinoć. Pored mene su bile razbacane novine otvorene na stranicama koje su izveštavale o premijeri. Nadežda, setila sam se tebe. Čeznuvši za sopstvenim uspehom, nikad nisam verovala da su tebi neke Mandićeve poruke važnije od naslovnih strana i Sterijinih nagrada. Sad znam... Bilo mi je seljački da Mijoviću napišem: „Ooo, jupi, želim da te vidim sutra!“ - nije on bio Pavle Đukić. Posle ko zna koliko pisanja i brisanja, napisala sam najobičnije: „Važi. Baš bih volela.“
Ti bi sigurno rekla da je to dosadna i površna poruka, da sa muškarcima moraš da budeš „srna“ - da budeš nežna i da se praviš kao da sve pretpostavljaš, a ni u šta nisi sigurna.
„Jeste li se kresnuli?“, upitala je Marinela izašavši na palubu.
„Pavle i ja? Naravno. Na stenama. Pocepao je pantalone, ali to je nevažno. Poslao mi je poruku Goran Mijović.“
Dok sam Marinelu uz kafu podsećala na to koliko je Goran Mijović bio i ostao moja najveća platonska ljubav iz osnovne škole i gimnazije, stigao je njegov odgovor:
„Dobro jutro! Čitam u novinama da pišeš drugi deo romana i imam podsvesnu želju da uđem u njega. Zovi me na večeru kad god poželiš. Javi se pola sata ranije i ja ću doleteti.“
„Pa super. Zovi ga. Tu možda nešto i ispadne. Zamisli da te je odmah posle premijere pozvao na piće i odveo na stene da se kresnete. Užas. Ovako, priča sa Mijovićem obećava.“
Meni lično, Nadežda, bilo bi mnogo lakše da smo noć završili na mogrenskim stenama. Čekanje - to nikada nisam mogla da podnesem. Podnose ga samo frigidni ljudi i emotivni manipulatori. Ti bi rekla da samo zreli ljudi umeju da čekaju.
Marinela tvrdi da od mog traganja za velikom ljubavlju neće biti ništa dokle god se ne razvedem od Marka i da sam ja površna šizika koja umesto srca ima hormone.
„Sve dok se ne razvedeš ja ću sve tvoje veze posmatrati kao nadomeštaj onoga što ti fali u braku. Razvedi se i znaćeš šta je kompenzacija, a šta ljubav.“
Onda ju je zvao najmlađi sin kome je histerisala oko ocena i na kraju mu spustila slušalicu rekavši:
„Ako te ja maltretiram i probijam ti bubne opne, sine, onda razgovaraj sa ocem koji će ti reći: svaka ocena je za đaka. Sa svakom ocenom za đaka super ćeš da prođeš u životu.“
Pošto je sin nazvao oca, posle nekoliko minuta se javio gospodin Savić iz Hongkonga. Razgovor Marinele i njenog bivšeg muža je trajao i kada sam se ja posle tuširanja vratila na palubu. Uhvatila sam kraj koji sam već milion puta čula:
„Tebe boli kurac! Praviš novu decu dok ti starija prave sranja.“
Uzela je flašu votke i sela, zaboravivši da je moja sveža zaljubljenost tema jutra. Kroz suze je rekla:
„Sin mi kaže da se prema njemu maćeha ponaša bolje od mene, a bivši muž mi sere da sam ja preuzela decu i da sam odgovorna za njihovo vaspitanje i obrazovanje.“
Poljubila sam Marinelu i otišla sa jahte. Bila sam odlučna u nameri da nikome ne dozvolim da mi pokvari prijatni nemir u glavi koji je izazvala iznenadna pojava Gorana Mijovića.
Kada sam se predveče probudila, uključila sam mobilni s nadom da će me dočekati još neka Mijovićeva poruka. Ali nije je bilo.
Pavle Đukić je zato, verovatno naduvan ili razbijen od loze, pisao:
„Raskalašno ću te ljubiti kada se vidimo večeras mačkiceeee, kakvo burno buđenje poslije noći sa tobom na stijenama.“
Svesna da nikada nećemo deliti ozbiljan život niti biti u situaciji da donosimo zajedničke odluke, sa Pavlom Đukićem sam ipak uvek srećna i smirena. Nema ni nemira ni čežnje. Pavle i ja smo jedno drugom prilike za pokazivanje maski srećnih lica. Kao kinesko pozorište. Oboje znamo da, mimo večeri koje provodimo zajedno, nismo uvek nasmejani i srećni ali nećemo da kvarimo iluziju. Nikada se nismo probudili jedno pored drugog.
Čak i seks sa Pavlom je onakav kakav bi trebalo da bude u braku. Bez kočnica, sa Pavlom mogu sve: da budem striptizeta i igračica na šipci, učiteljica japanskih i indijskih veština i glavna glumica porno-filmova. Sa Pavlom je sve čista radost oslobođena pitanja o tome šta će on pomisliti i šta će od nas biti. U mojoj i Đukićevoj vezi svako fatalistički igra za sebe. Igramo za svoj merak i relaksaciju dok čekamo da se i jednom i drugom desi prava ljubav.

6.
2. avgust 2009.
Budva
Marinela ima pun kofer novih kupaćih kostima koji ističu njene, za moj ukus prevelike grudi. Grudi jesu njene, ali ih je podigla pa joj sada stoje vrlo blizu usta. Usta je napumpala, ali bi se moglo reći da nije preterala.
Ja nemam šta da dižem, a i šta će mi sa četrdeset silikoni?!
„Nije inteligentno praviti se pametan u vreme kada svi polude. Kada svi idu na plastične operacije, idi i ti. Kada vlada teror mladosti - potčini mu se. Lako je“, rekla je Marinela kada sam je popljuvala zbog nove estetske intervencije.
Nadežda, da si sad tu, garant bi i ti ubrizgala nešto u bore oko usana ili one na čelu, išla bi kod dermatologa i rokala se koktelima protiv celulita na zadnjoj strani butina... Posle prvog talasa podmlađivanja koji je zahvatio pozorište, ni ti više ne bi govorila:
„Devojke, damski je otmeno stariti, a ne sa iskustvom babe izigravati tinejdžerku. Devojke, pa ima lepote i u očima koje su videle nešto u životu, a ne samo u onim sa naivnim pogledom. Ko će na filmu igrati babe ako sve podignemo kapke i jagodice?“
Spazivši Marinelu kako u papučama sa platformom nabada po palubi noseći za mene kapućino, a za sebe votku sa cedevitom, rekla sam joj:
„Dobro, pa koji ti je to po redu kupaći ovog leta? Ako ih već menjaš, hajdemo na
Maestral da te svi vide. I koja ti je to votka od jutros? Odluči se - ili votka ili novi kupaći. Otrezni se ili sama sebi daj čitulju preko cele strane Politike. Stavi neku fotku na kojoj si trezna i napiši: 'umrla sam'.“
Znaš... od kada si otišla, svi veruju da znaju kako bi trebalo da se živi, na kom mestu mora da se jede, na kojoj plaži da se kupa, u koju školu bi trebalo upisati decu... Svi sebi daju za pravo da drugima lepe etikete „dobar, loš, zao“ i da procenjuju tuđu decu, tuđe brakove, tuđa letovanja. Marinela, recimo, ili zavidi ili potcenjuje. Nema trećeg odnosa prema ljudima i događajima. Uveče sa jahte posmatramo šta se dešava po obližnjim palubama ili pratimo pogledom frajere čije letnje verenice liče jedna na drugu - sve imaju tanku, ravnu, ispeglanu kosu, uske šortseve ili crvene haljine od streča i nezaobilazne zlatne sandale sa štiklama od šesnaest centimetara na kojima nabadaju po kaldrmi Starog grada.
„Lepe su, ali sve su iste. A frajera ima baš zgodnih“, slušam kako Marinela svake večeri izgovara. Usput proučava izraz lica Željka Kopicla koji se slaže da su „iste“.
Tvoja majka Senka bi sad rekla:
„A šta imaju žene koje su prešle četrdesetu uopšte da posmatraju frajere? U moje vreme žene od četrdeset godina su gledale u muževe koje su uspevale da zadrže ceo život“
Bile smo na plaži Maestrala. Puna je „žrtava mode“. Žene piju proseko, ćute i gledaju „hoće li se neko pojaviti“. Kada neko nov zauzme mesto za stolom, Marinela podigne naočare na vrh glave i protegne se da pridošlice ne bi ostale uskraćene za prizor njenih novih grudi. U tim momentima Marinelica je sama sa sobom „na Vi“.
Na plaži Maestrala ugušila me je teorijom da se ja ne razvodim od Marka zato što se bojim samoće.
„Tamara, posle hiljadu tvojih avantura za vreme braka sa Markom, svaki psihijatar bi potpisao ovu moju izjavu. Mislim da je vreme da odeš kod mog psihijatra.“
„Znaš li šta mi je Marko pre neko veče rekao preko telefona?“, obratila sam se Marineli i pokušala da joj uhvatim pogled ispod šešira i ogromnih crnih naočara.
„Šta ti je rekao? Izmolio te je da mu daš još hiljadu evra za njegov novi kladioničarski pokušaj?“
„Rekao mi je: „Ja tebe i dalje volim i imponuješ mi. Volim kada ljudi znaju da sam tvoj muž. Ti mene više ne voliš i nikada ti nisam imponovao.“
„Eto malo mudrosti i od našeg luzera.“
Uvek sam se pomalo stidela muškaraca sa kojima sam bila. Realno. Kada sam se zabavljala sa inženjerima strepela sam da ne lupe nešto na pozorišnim žurkama, kada sam bila sa umetnicima nerviralo me je što na prijemima u Hajatu izgledaju kao hipici, kada sam šetala tunjave izluđivalo me je što su neki drugi muškarci u društvu dominantni, sa bogatima sam se stidela što kada neko naruči viski oni kažu kelneru „daj flašu“, sa siromašnima mi je bilo neprijatno svaki put kada bi mi pridržavali kaput dok neko drugi plaća turu, sa denserima me je bio blam što igraju i očijukaju sa svakom, sa kulerima sramota što sede za stolom kada su svi drugi na nogama, od onih u odelu sam htela da pobegnem kada bi bili u društvu sportski obučenih frajera, tipovima u duksu sam se izvlačila iz zagrljaja da niko ne ukapira da smo zajedno kada bi svi ostali bili u košuljama „groznica subotnje večeri“... Nikada nisam našla adekvatnog. Najbolje sam se osećala sama, tada nisam morala da razmišljam da li je Marko ili neki drugi frajer raspoložen, da li mu odgovara hrana, društvo, muzika, ima li para, sviđa li mu se moje ponašanje ili meni iza leđa flertuje sa nekom drugom.
Ja sam uvek znala šta neću, a nisam umela da definišem šta sve hoću. Posle tvoje smrti po prvi put sam shvatila šta želim. Znam da ne želim nekog koga ću pokušati da modeliram, jer su posle Marka sve moje iluzije o tome da se muškarac može skrojiti po meri propale. Može, ali samo ako imaš snage i jak motiv da ga krojiš čitavog života. Dok sam varala Marka, sa nekolicinom sam pokušala varijantu „okej, duhovit je, dobar je u seksu, ali fali mu još toliko toga da bude muško... sad ću ja to“. Pa, sredi košulju, sredi izbor obuće, nauči ga manirima, odstrani uticaj bivše ribe... Umorna sam. Sad mi je potreban jedan gotov muškarac koga se neću stideti i od čijih raspoloženja neću strepeti. Ti me razumeš, Nadežda. Koliko puta si mi na vratima kada svratim kod tebe govorila: „Vladan je neraspoložen“ ili „Vladan je zbog nečega ljut“. Umorna sam od tog podešavanja celog sveta u odnosu na raspoloženje muškarca koji je pored mene.
Najusamljenije se osećam kada idem na dečje rođendane. Deca me prepoznaju i vole što sam doterana i popularna, a ja dok ih zabavljam samoj sebi ličim na neku ludu tetku usedelicu. Dok je tvoj Petar bio malo mlađi koristila sam svaku priliku da ga uzmem od Senke i odvedem na neki dečiji rođendan. Dopada mi se da u svojoj ruci osetim malu dečju ruku. Vodiš dete i osećaš se moćno i jako. I danas kada sa tvojim Petrom odem na toplu čokoladu uživam pri pomisli na to da posmatrači misle da mi je sin. Trebalo je da rodim dete.
Jebi ga. Sad mi je žao što sa Markom nisam izdržala dokraja kada smo počeli one preglede i sranja oko steriliteta. Nikada ti o tome nisam pričala. Tada sam mislila da pred sobom imamo mnogo vremena, pa nisam htela da te smaram. Radije sam glumila površnu karijeristkinju. U stvari, to sam i bila, ali kada sam prvi put tvog Petra privila na grudi, a on umesto da zaplače stavio glavicu na moje rame i zaspao, osetila sam kako nestaje napetost i kako me to stvorenje od tri kilograma puni božanskom energijom i mirom.
Petar liči na tebe, priča o tebi kao da si tu, želi da zna svaki detalj kojeg se sećam. Voli priče u kojima si ti duhovita, blesava, smešna, hrabra. U tebi pokušava da nađe sebe. Na zidu pored kreveta, odmah kraj postera Eminema, nalepio je print naslovne strane časopisa Elle na kojoj izgledaš kao anđeo. Uredno je složio kolekciju tvojih filmova i DVD-ove sa snimcima tvojih intervjua.
„Nedostaje mi mama. Onako, bez veze mi nedostaje. Samo da je tu, da je poljubim, da me drži za ruku kada imam temperaturu. Da peva u kolima kada me vozi na trening. Za te bezvezne stvari“, rekao mi je pre neko veče kada je počela repriza serije koju si snimala još kao student.
Senka mi kaže da Petar ume da zaplače samo kada ga Vladan i ona teraju da uči u vreme emitovanja njegove omiljene serije na Dizni kanalu i kada ga skidaju sa Fejsbuka. Vide ga kako u mraku svoje sobe plače i govori:
„Mama, mama me nikada ne bi terala da učim ove gluposti. Vi me maltretirate. Mama!!! Hoću kod mame!“
Ja ga razumem. I ja često poželim da okrenem tvoj broj mobilnog koji još uvek čuvam. Ne mogu da ga izbrišem.
Senka tvrdi da Petar folira. Mislim, Senka i emocije... Šalim se. I dalje je onako hladna. Pre neki dan kada sam joj odnela poklon za rođendan, rekla mi je u svom stilu, bez osmeha i radosti: „Hvala. Stavi to tamo na policu sa knjigama.“
U stvari, znaš li da sam tek nedavno saznala da je u jednom periodu kada je tvoj ćale sve trošio u bifeu Ateljea 212 ona po celu noć vezla goblene, heklala, plela i to davala prijateljici da preprodaje po bankama. Ti nikada nisi saznala, a ona je to radila da bi ti išla u Nanu u novim farmerkama, putovala u Pariz kod Mandića ili po novi kaput u Budimpeštu.
Na dodeli nagrade koja nosi tvoje ime Senka nije pustila suzu. Sedela je u prvom redu i dostojanstveno slušala kako pričamo o tebi. Kada su se na video-zidu pojavili inserti iz tvojih filmova rasplakali smo se svi sem nje. Ona je tvoj lik posmatrala poput kapetana broda koji drži kormilo zagledan u jednu tačku na horizontu. Čuvar groblja mi kaže da dolazi svakog jutra i da se smeši dok ti miluje fotografiju i ispija kafu. Kada izgori cigareta koju zapali za tebe, poljubi fotografiju i povijenih leđa krene ka izlazu. Uvek ih ispravi kada prođe kapiju.
Stavili smo ti na grob onu veselu fotkicu snimljenu kada ste ti i Grubi dobili nagradu za glumački par godine.
Marinela i ja smo uz škampe pričale i o atmosferi na jahti koja je ovog leta mučna. Grubi i Ema se smaraju. Stalno jedno drugom prebacuju ko obraća, a ko ne obraća pažnju na decu i prepiru se oko toga čija je inicijativa bila da tako mala deca ostanu u Užicu. Marinela i njen liftboj Željko počinju da se natežu iako to još nisu prave svađe. On sve češće odlazi bez nje u noćni provod.
„Posle dve godine treba raskinuti svaku vezu“, kažem joj, svesna da Marinela takve reči ne voli da čuje.
Kada sam s njima na jahti i ja postanem namćor. Kada zaplovimo ka Bigovu gunđam kako ne mogu da pijem na jahti jer mi je muka od ljuljuškanja i kako me nervira što je skiper gej. Znaš li, Nadežda, kakav je taj gej? Telo mu je kao u grčkog boga. Posmatrala sam skipera i Željka kada su juče skočili u more sa jedrilice i otplivali ka maloj stenovitoj plaži. Legli su na kose ravne stene jedan do drugog, kao dva Apolona. Emu i Grubog je mrzelo da se kupaju, pijanoj Marineli sam ja zabranila, a sama sam odustala kad sam shvatila da mi nije mesto između dva zgodna nasmejana muškarca. Pored njih, na onoj ravnoj steni, izgledala bih samoj sebi još starije.
Kada su se spuštali niz klizave stene, Željko Kopicl se naslanjao na skiperova ramena. Posmatrala sam ih i bez problema mogla da ih zamislim u krevetu. Dok su plivali do jahte takmičili su se u kraulu. Željko Kopicl je bio brži. Kada su se popeli na jahtu, Skiper mu je protresao kosu i ovlaš ga šakom lupio u grudi. Kopicl se nasmejao i ispustivši dubok uzdah legao na ligeštul pored Marinele. Poljubio ju je pre nego što je stigla da zamjauče:
„Jao, što si hladan. Obuci majicu da ne izgoriš, bebo. Jako je sunce.“
Loša atmosfera na jahti je pre neko veče dostigla vrhunac kada je Ema provalila da se Grubi dopisuje sa Janom.
„Sestro, sama si tražila razočaranje! Odakle ti ideja da mu čitaš poruke?“, urlikala je Marinela obraćajući se uplakanoj Emi.
Grubi nije učestvovao u urlikanju, on je jednostavno otišao sa jahte. Odmah za njim jahtu su napustili Željko i skiper. Na palubi smo ostale nas tri okružene mirisom muških parfema.
Ležale smo na ligeštulima i ćutale. Oko jahte su sevali blicevi foto-aparata turista koji su se divili jahti i zgodnim damama koje uz piće i cigarete uživaju uz CD Robija Vilijamsa.
„Oni su otišli... Da li uopšte imaju ideju da možda neće imati gde da se vrate?“, upitala sam zagledana u rub čaše.
„Čim pokažeš nezadovoljstvo oni se okrenu i odu. Bar kad se ne bi vratili! Ali vrati se stoka na doručak“, rekla je Ema koja je u trenucima besa razvlačila „po užički“.
Marinela je ćutala i videla sam da joj malo fali da zaplače. Ja sam pokušala da umanjim Emin bes i Marinelinu tugu tako što sam ustala i pokušala da ih nasmejem imitirajući tebe kako šetaš po jahti, zabacuješ kosu i ispijaš vino, glasno uzdišući posle svakog gutljaja.
„Sada bi naša Nadežda rekla: Ajde, tuširanje i idemo u grad. Muškarci vole srećne i zadovoljne žene. Kada se vrate i vide vas ovakve samo ćete im biti još bolje za izbegavanje.
Tripujete da će oni imati saosećanja? Boli ih. Ako se srećne i nasmejane vratite na jahtu posle njih, uplašiće se da bi vas mogli izgubiti. Ajde, na spremanje!“
Ti znaš da sam te ja uvek super imitirala i skidala tvoje naglašeno damske ali pomalo neurotične pokrete. Oponašala sam i onaj tvoj hod tipičan za niske žene sa velikim grudima. Nema te i vrisnula bih od bola svaki put kada u Petrovom osmehu prepoznam tvoj, kada se na svakom ćošku Starog grada pojavi pred mojim očima tvoj lik, kada mi se od neke prolaznice u daljini učini da si ti... Urliknula bih kada se setim kako sam verovala da ćeš se probuditi dok sam te posmatrala na bolničkom krevetu ili kako si planirala Petrovo školovanje u Londonu, Novu godinu sa Mandićem u Njujorku, naše uskršnje devojačko putovanje u Meksiko... Zabolelo me je kada sam te ugledala kako se sa neba smeješ dok posmatraš mene kako te imitiram i uspevam da nasmejem Emu i Marinelu...
Ali, naravno, njih dve su bile suviše pijane da bi se pokrenule. Pričale smo kako si nasmejana letela po Beogradu, a samo ja sam znala da si prethodne noći plakala što zbog Petra, koji je posle tvog razvoda kada bi bila stroga prema njemu govorio „hoću kod tate“, što zbog reditelja koji su podrazumevali da ti je slava od serije dovoljna pa su kasnili sa honorarima praveći se kako ne shvataju da kiriju plaćaš šest meseci unapred.
Nastavile su da se smeju kada sam im važno saopštila: „Ja trenutno volim dvojicu. Mislite da je to nemoguće? E, moguće je. Volim Pavla Đukića koji me svojim komplimentima i seksom održava u životu i volim Gorana Mijovića za kojim sam počela da čeznem. Nadežda bi sada rekla: „Deco, to nije ljubav“. U nedostatku prave, ove dve polovične ljubavi čine me zadovoljnom.“
Napustila sam jahtu pre nego što sam popila svoju večernju dozu pića, želela sam da ne budem tu kada se Kopicl, skiper i Grubi vrate.
Evo me u hotelskoj sobi, ležim u krevetu, posmatram kroz prozor kamene zidove i slušam urlike pijanih Italijana. Znaš li šta je postalo moderno posle tvog odlaska? Od muškarca više ne možeš da čuješ „volim te“! Maksimum je „prijaš mi“.
Eto, vidiš da sam uvek bila ispred svog vremena! Dok si ti gorela od velikih ljubavi i odbijala sve male, ja sam oduvek razmišljala na relaciji „prija mi“ - „ne prija mi“.

7.
7. avgust 2009.
Budva
Jutros sam se probudila sa bolom u grlu. Prepušila sam sinoć. I natečena sam, izgledam kao starica sa podignutom kosom. Pijem kafu i kroz prozor posmatram grupe nasmejanih devojaka kako idu ka Ričardovoj glavi. Marinela kaže da joj sve liče na meduze.
„Meduze nemaju mozak, a opet milijarde njih gutaju okean“, kaže Marinela koja je u svom nastojanju da postane decentna i obrazovana počela da gleda isključivo Diskaveri i Histori.
„Rekli su na Diskaveriju: Otrovna jata gutaju ekosisteme i teraju druge oblike života. Meduze su lepa, nesvesna bića bez kostiju, srca i mozga. Niko ne zna kako i zašto dolaze. Postoji trideset hiljada vrsta meduza! Nemaju ni kandže ni zube. Njihova snaga su pipci puni smrtonosnog otrova. Eto, takve su i ove koje idu na plažu. Mi nikada nismo bile takve!“, rekla je sinoć čekajući da se Kopicl vrati iz provoda.
Starimo. Osećam da je prošlo vreme kada sam imala pravo da budem meduza. Kada bih imala kćerku sigurno bih meduze gledala drugim očima. Držeći kćerku za ruku navikla bih se vremenom na to da se ljudi dive njenoj lepoti dok moja iščezava. I bila bih srećna. Ali, jebi ga, nemam kćerku. Nemam kome da ostavim bunde, nemam kome da otkrijem tajne zavođenja, nemam kome da se divim dok spava ili se smeje, nemam ja nikoga, Nadežda. Neću da plačem. Idem da se doteram za plažu, stavim lifting serume, operem kosu i tako... Pisaću ti večeras. Da, meduze... Marinelin zet Grubi posle tvoje smrti kreše isključivo meduze.
I pored silnih svađa sa Emom, Grubom polazi za rukom da sa Marinelom sačuva ortački odnos. Naime, kada su njenog bivšeg muža „srpskog kralja mesa“ i njegovu novu ženu videli na naslovnoj strani Glorije, rekao je: „Nova gospođa Savić liči na cipiripi.“ Od tada Marinela obožava Grubog, iako vidi da Ema pati. Pavle Đukić je još u Budvi, ali već nekoliko večeri se nismo videli. On je, znaš, hipohondar. Danima ide na ispitivanja jer mu je jednog dana posle ručka pulsiralo u glavi. Rekla sam mu:
„Pavle, ti si deo života proveo u manastiru dok si se skidao sa droge, deo u zatvoru kada su te skidali sa margina mafije, a sad si ili u radijskom studiju ili u nekom ćumezu od paba. Dakle, ljubavi, ti si ceo život u zatvorenom prostoru. Povrh toga, veći deo dana provodiš u svojoj sobi a jedan manji deo kod mame na ručku. U zatvorenom si i kada si sa mnom. Ljubavi, ti bi trebalo da šetaš i radiš, onda ti neće pulsirati u toj lepoj glavi.“
Javio se danas, iznerviran što mu lekari ništa nisu našli. „Pavle, zdrav si kao pilot. Ne znam ni čemu ti služi toliko zdravlje kada ti je već kasno da ideš u letačku školu.
Slušaj, znaš li da se na premijeri pojavila moja ljubav iz osnovne škole?“
„Neki čiča? Čime se bavi?“
„Vaterpolo trener. Strašan frajer.“
„Kako se zove? Sportisti loše klepaju. Žena onog vaterpoliste koju sam klepio u toaletu VIP lože u Areni na koncertu Van Goga izređala je sve reprezentacije i kaže da moja dvadeset dva centimetra u životu nije viđela. Kako se taj tvoj zove?“
„Neću da ti kažem. Poznat je.“
„Došlo je vrijeme da je bolje da imaš dvadeset dva miliona nego dvadeset dva centimetra. Hoćeš da mi rečeš bar prvo slovo?“, šarmirao me je Pavle imitirajući glas osnovca.
„Da li će ti smetati ako nas ovih dana vidiš negde kako se ljubimo?“
„Pa, draga, neće mi baš biti prijatno. A da mi rečeš to prvo slovo?“
Pošto Pavle nije uspeo dovoljno da me oraspoloži, sve više me je gušila spoznaja da mi se Mijović ne javlja. Pozvala sam rum-servis, naručila duplu tursku kafu i pustila poruku Mijoviću. Skupila sam hrabrost, pa makar bila ignorisana i ispala smešna.
„Zaboravljena? Pozz. Tamara.“
Zapalivši cigaretu sa strepnjom sam iščekivala da mi uzvrati SMS u kom će recimo pisati: „Ti?! Nikada. Upravo razmišljam kako bi bilo lepo da sa tobom popijem lozu u Kotoru“. Odgovor nije stizao. Hm... Ne vidi poruku jer je u vodi, igra se sa decom, spava... Žena je pročitala poruku i izbrisala je. Žena čita poruku dok je on u vodi i najebava mu se keve, a Mijović objašnjava da je ta Tamara jedna siromašna, neugledna drugarica iz odeljenja koju je slučajno sreo na premijeri i koja je uvek bila luda? Potom ljubi ženu i decu i vodi ih na gliser.
U glavi sam imala i drugi scenario: on čita poruku i razmišlja o tome kako ženama malo fali da se zaljube, potom isključuje telefon da ga ne bih ugušila ako pokušam da ga nazovem.
Odgovor je stigao posle petnaest minuta, a meni se činilo da sam ga čekala čitav dan. U poruci je pisalo da, pošto zna da sam ja u gužvi oko predstava, čeka moj poziv, pa idemo na piće kad god mi odgovara. Kakav kreten! Pa, mora da zna da ne postoji gužva usred koje ne bih našla vremena za sastanak sa njim.
„Odakle on to zna, draga? Prava žena mora da pokazuje svoja osećanja, a ne da se takmiči sa muškarcem u gordosti“, rekla je Marinela, koja je pred Kopiclom uvek imala neodoljivu potrebu da iznosi kojekakve zdravorazumske stavove.
„Pa, mogao je da primeti koliko sam bila srećna kada sam ga ugledala na premijeri i kada me je poljubio u kosu“, rekla sam dok su se oni smejali mom smešnom izrazu lica. Izgledala sam kao zaljubljena žena koja od iščekivanja samo što nije obamrla. Sinoć smo izašli na večeru...
Došao je po mene kolima i zakasnio petnaest minuta. To ne volim. Stajala sam na rampi hotelskog parkinga i istrpela sva dobacivanja turista koji su mi buljili u noge.
„Sjajni ste, Tamara! Samo tako“, govorili su mi, a ja sam polako tonula u paranoju plašeći se da je Mijović zaboravio u koliko sati smo se dogovorili.
Konačno je ispred mene parkirao kola. Izašao je iz automobila, poljubio me u obraz i otvorio mi vrata. Rekao je da mi je lepa kosa i predložio restoran u koji bismo mogli da odemo na ribu.
Na večeri smo pričali o ljudima iz odeljenja i kako je ko iz razreda završio u životu.
„Žao mi je što ti nisi bila na proslavi dvadeset godina mature. Pominjali smo te. Muški deo ekipe se složio da si ti i dalje najlepša maturantkinja. I Vanja dobro izgleda. Ostale su bakice. Super nam je bilo. Odlučili smo da se svake godine okupljamo. Eto, narednog maja idemo zajedno. Ja vozim.“
Nisam želela da se vraćam u rodno Smederevo. Nisam želela da se vraćam na lik male Tamare koja sama sprema kuću, sama se sprema za školu, sama stavlja pijanog oca u krevet i sama plače kada se maćehe koje su prolazile kroz kuću svađaju oko para. Nisam želela, Nadežda, da se vraćam u vreme kada me niko nije pitao kakve su mi ocene, ni kakvo mi je društvo, ni kako sam ja.
Ja sam odrasla a da me niko ništa nikada nije pitao niti mi išta zabranio.
Ti si mi, Nadežda, bila važna, jer si bila prva osoba koja je od mene tražila da polažem račune o tome gde sam bila i šta sam radila.
„Gde si, Tamara?“
„Šta te je briga gde sam?“, odgovarala sam, srećna što imam nekoga koga to interesuje.
„Moram da znam. Šta radiš?“, još uvek čujem tvoj glas.
„Evo ljubim se sa jednim frajerom.“
„A zašto?“, pitala si se, uvek začuđena kada neka od nas na žurkama posle nekoliko čaša vina završi u zagrljaju prvog koji se odvaži da joj priđe.
„Ne možeš da se ljubiš pijana sa pijanim frajerom u dva posle ponoći i da veruješ da je to početak ljubavi. To nije ništa“, smarala si u studentskoj menzi za doručkom.
Kad bolje razmislim, dobro je što sam menjala ljubavnike u tim godinama čežnje za ljubavlju i brižnošću. Moj psihijatar kaže da dečaci kojima su u detinjstvu nedostajali očinski zagrljaj i pažnja postaju pederi. Zamisli da sam u potrazi za nežnim majčinskim zagrljajem postala lezbijka!
Posle nekoliko razgovora sa psihijatrom shvatila sam da je slika oca koji grubo otvara vrata i ne skinuvši cipele leže u krevet nešto što sam htela da prevaziđem tako što sam završavala u krevetu sa raznim tipovima koji su mi govorili da sam lepa. „Lepa si.“
Godinama mi je bilo dovoljno samo to da čujem pa da se osećam poželjno i voljeno. Ti si govorila da posle žurki i prevelike doze pića samo ružne žene završavaju u krevetu onih koji im snažnije stisnu ruku tokom plesa i da to rade da bi sebi dokazale da su ipak privlačne. Nemaš ti pojma, Nadežda. Odrasla si okružena ljubavlju i ona ti je uvek padala sa neba. Odeš do telefonske govornice i upoznaš Mandića. Odeš na rođendan kod rođaka i upoznaš Vladana. Odeš na snimanje serije i za partnera ti dodele Grubog. Povedeš dete u školu - sretneš Veljka. Razvedeš se od Vladana - pojavi se Mandić. Tebi je ljubav uvek bila poklonjena. U nedovršenim ratovima između strasti i srca ja sam morala često da pristajem na iluziju ljubavi.
Možda sam se u osnovnoj školi zaljubila u Gorana Mijovića baš zato što je imao sve o čemu sam maštala. Imao je oca kome su u Smederevu svi nazivali „dobar dan“. Još pamtim kako taj fini gospodin dovozi do škole malog Gorana, kako sinu jedincu otvara vrata crne zastave 101, vezuje mu pertle i ljubi ga u glavu.
Svakog jutra sam gledala tu scenu i priželjkivala da mi se odveže pertla pa da mi je moj tata zaveže i poljubi me u mirisnu kosu. Želela sam da imam tatu koji će još neki sekund nasmejan gledati za mnom ka ulazu škole i koji će, pošto mu mahnem i pokažem grimasom kako mi je torba preteška, izleteti iz automobila i odneti mi je do učionice.
Nikada neću zaboraviti kako sam se osećala kada je nastavnica postavljala pitanja „koja kola vozi tvoj tata“, „gde ste bili tokom raspusta“, „opiši nam posao tvojih roditelja“, „nacrtajte užu i širu porodicu“ ili zadavala temu Nova godina u mojoj porodici za pismeni sastav. Ispada da ovi što pišu udžbenike podrazumevaju da su sve porodice srećne i da svi nekuda putuju za raspust.
Otac Gorana Mijovića je izgledao veliki ispred škole, bio je velik dok vozi kola, velik na fotografijama u lokalnim novinama, velik u belom mantilu na hodnicima smederevske bolnice, velik dok sa suprugom koja nam je u gimnaziji predavala engleski nedeljom ulazi u gradsku kafanu. Moj otac je izgledao ogromno u kući, a kada bih ga videla na ulici bio je mali i neprimetan.
Goran Mijović i ja smo sinoć pili rakiju od dunje i pričah o mojoj predstavi, o tome kako je videvši me nedavno kako gostujem u jutarnjem programu RTS-a. poželeo ponovo da me sretne.
„E, spremam se za posao jednog jutra i taman hoću da promenim kanal kad ono ti. Mrzim jutarnje programe zato što na svakih petnaest minuta emituju vremensku prognozu.
Jebo te, ko da smo ribari pa nam je važna jedino vremenska prognoza. Kad... eto tebe. Drugačija si. Lepša si... Smejao sam se kada si čitala onaj deo tvog romana u nastajanju kada pišeš kako muškarci sa nežnošću vole samo nova kola i nove žene. Tako nešto. Da, smešna mi je bila i ona rečenica kad neka tetka Olga pita doktora: „Gde su, doktore, bili takvi frajeri kada sam se ja udavala?“ Stvarno, Tamara, gde su bile takve ribe kao ti kada sam se ja onomad ženio?“
Posle večere otišli smo u diskoteku. Imao je rezervisan separe sa tipovima koji su Džeju naručivali pesme stavljajući mu sto evra u džep košulje. Ja sam naručila ono „iznesi vina na sto, komad 'leba i so, prostri na zeleno granje, još malo i biću ti ja jedna čestitka manje“Ni-nana-ni-nanana... Super je narodnjak, ali Džeki je rekao da je zaboravio tekst sopstvene pesme. Mijović je izvadio novčanicu od sto evra i naručio Sunce meni, sunce tebi.
Miladin Šobić! Od kada nisam čula „a nije znala da sam pjesnik“, to smo često pevali na žurkama na Akademiji. Marinela je volela ono „a zar ne bi bilo ljepše sad misliti na vinograd“. Pesmu Sunce tebi, sunce meni uvek si pevala samo ti i to a capella. Izvini, ali moram da ti kažem... ti si ionako svaku pesmu volela. Hiljadu puta me je bilo blam kada bi u restoranu uz prve taktove svake pesme ushićeno pojurila ka basisti i dobacila mi:
„Neverovatno, u svakom bendu basista je najbolji frajer.“
Znaš, Nadežda, kada odrastaš u malom gradu prosto se podrazumeva da kćerka sudije ili sin predsednika opštine ne mogu da budu glupi. Za kćerku pijanog majstora za auspuhe se podrazumeva da će se u šesnaestoj trudna udati za nekog matorog probisveta. Spasla me je nastavnica likovnog koja je, ne znam ni danas zašto jer je brzo napustila Smederevo i otišla sa nekim tipom u Švajcarsku, jedina nalazila vremena da mi ukaže pažnju. Ona mi je prva u životu rekla:
„Ti si sad mršava i bleda, ali za koju godinu bićeš prava lepotica. Imaš i divan glas. Ti ćeš biti glumica. To što ti je sad teško samo će ti pomoći da sakupiš snagu i svojim radom napraviš neki srećniji život. Budi uporna i smej se i kada ti je neprijatno.“
Nikada ti o tome nisam pričala jer sam se stidela. Sad kada sam popularna glavna sam u tabloidima sa svojom teškom biografijom. I pričam sve. Tako mi je lakše i sve mislim da će to pročitati kćerka nekog današnjeg pijanca i da će joj to dati snagu da uspe. Unovčavam svoje tužne trenutke.
Ovu priču sam htela da ti ispričam one večeri kada ste me, dok sam sedela sama u studentskom domu na Karaburmi, ti i tvoji roditelji pozvali da sa vama provedem Badnje veče i kada smo zajedno lomili česnicu. Tada sam prvi put u životu sedela za stolom srećne porodice i osećala se kao da tu pripadam. Znala sam da to veče nikada neću zaboraviti i da ću uvek biti dobra prema tebi. I bila sam, priznaj.
Recimo, nikada ti nisam rekla ko me je od tvojih frajera muvao. Ma, muvali su me svi osim Mandića! Zato mi je on i bio najmanje simpatičan. Ali nisam se kresnula ni sa jednim, časna reč. U stvari, jesam sa jednim, ali taj ti se samo udvarao. Sa njim sam se kresnula namerno. To je bilo nešto posle fakulteta, u vreme kada je pola grada bilo zaljubljeno u tebe. Ti si već igrala na Sterijinom pozorju, a ja sam svaki put kada sam u pozorištu na oglasnoj tabli videla podelu uloga za novu predstavu svoje ime tražila od dna spiska.
Goran Mijović me je u zoru ispratio do hotela. Kad smo bili na dva metra od recepcije poljubio me je u obraz i rekao:
„Laku noć. Nadam se da narednu večeru sa tobom neću čekati dvadeset godina, već eventualno dva dana.“
Dok sam skidala šminku očekivala sam da mi stigne poruka u kojoj kaže da mu je bilo božanstveno i pita možemo li sutra zajedno na doručak. Ali nije stigla. Tri puta sam prala zube jer sam čekajući poruku pušila cigarete i razmišljala da li da Goranu nešto napišem.
Fališ mi, Nadežda. Sebična sam, znam. Ali, tebe nema i ti ne postojiš. A Petar, Senka, Grubi, Marinela, Mandić i ja postojimo i svakog dana osećamo koliko nam nedostaješ. Tugujemo zbog tebe, a u stvari tugujemo nad sopstvenim osećanjem nemoći i uskraćenosti.
Ušla sam u sobu srećna i želela sam da te pozovem da bih razgovarajući sa tobom produžila veče sa Mijovićem. Ti bi mi tad rekla: „Ma pusti mu poruku, možda mu fali samopouzdanje“. Nisam mu pustila poruku. Ako je iko u osnovnoj školi imao samopouzdanja, imao ga je Goran Mijović. To je bilo pre nekoliko decenija. Baš me briga. Igraćemo na kartu čežnje.
Nije se javio ni danas. Ako me ne nazove do sutra utešiću se Pavlom Đukićem. Skinula sam sa Jutjuba pesmu od sinoć i pevušim je celo jutro... Sunce tebi, sunce meni...
A Marko? Moj Marko sedi u Beogradu iza spuštenih roletni i redovno zove da me pita kakvo je vreme, kako je bilo na premijeri, da mi kaže da su stigli računi za struju, da mu je crkao akumulator i da mu prebacim sto evra na račun. Rekao je još da gleda oglase i da je pričao sa ortakom o tome da otvore klub pa ga, kao, interesuje moje mišljenje. Imam osećaj da želi namerno da mi uništi mirne dane na moru podsećajući me na to da postoje on i naš brak koji mi više nije omča oko vrata. Ali, osećam se kao neko ko je tu omču tek skinuo pa mu se ona klati ispred nosa kao klatno zidnog sata čiji otkucaji nerviraju.
Nadežda, ja više ne želim da mom Marku pružam nove šanse! Dosta ih je imao.
Prošla sam sa njim sve: alkoholizam koji nikada nije priznavao, kocku koju je morao da prizna jer su posledice bile vidljive i bolne za njega samog. Alkoholizam je bio bolan samo za mene i njegovu okolinu. Prošla sam sa njim i depresije i svađe i noći objašnjavanja. Prošli smo zajedno i period kada nismo imali ni dinara, prošli smo sve. Ja za dalje nemam snage. Na dan tvoje smrti poslednji put smo vodili ljubav.
Nakon što sam te izgubila bila sam nežna prema njemu jer sam kao kakav-takav mentalni oslonac imala samo njega. Bio je tu. Nisam ulazila u prazan stan. Umeli smo da zajedno odemo po tvog Petra i da ga povedemo u šetnju. Dete između nas bilo je razlog za razgovor bez gledanja u oči. Hoćemo li na sladoled, hoćemo li da krenemo, gde ćemo - pitali bismo Petra i on bi odlučio umesto nas pa se nismo prepirali.
Marko u meni sve više izaziva osećaj prezira. Počela sam da ga omalovažavam i kada smo sami i kada se na probama u pozorištu u društvu povede razgovor o muškarcima i brakovima. Sa nipodaštavanjem reagujem kada mi neka glumica kaže da je moj Marko baš dobar frajer i da je veoma šarmantan. Kod kuće spava, a pred drugima šarmantan!
Počela sam da se gnušam njegovog dodira kada mi slučajno u snu prebaci ruku preko struka. Uspela sam da ga nagovorim da spavamo u odvojenim krevetima. Imam averziju prema svakom njegovom pokušaju da izađe iz depresije jer znam da će sve ostati na praznoj priči.
Čežnja za Goranom... Gledam u mobilni, isključujem ga povremeno i uključujem posle pola sata manično čekajući izveštaje o prispelim porukama i propuštenim pozivima. Nema... Čitam po hiljaditi put poruke koje sam sačuvala. Ne želim ni da se tešim Pavlom Đukićem.
Kajem se što ga na večeri nisam pitala ništa o ženi i deci. Znam da se oženio jednom Marijom, koja je bila generacija iza nas u gimnaziji i da ima četvoro dece.
Goran Mijović nikada nije bio neki vaterpolista, ali je napravio odličnu trenersku karijeru po evropskim državicama. Nije bio od onih za koje znamo koliki su im ugovori i gde su kupili kuću. Možda je razveden? Da li je čekao da skinem ono crno dugme sa crvene jakne i da me umesto tužnu ispod koša ugleda nasmejanu i samosvesnu? Možda želi osobu koja neće ispustiti njegovu ruku iako ga neka mala Vanja vuče ka društvu popularnih devojčica iz ode-Ijenja. Kako da mu pokažem da sam sad nova Tamara, da bez straha prilazim najboljem društvu koje jede mamine sendviče na „zidiću“, ali da bi moja tuga kada bi mi pustio ruku bila ista kao kod one devetogodišnjakinje sa crnim dugmetom na crvenoj jakni?
Bila sam srećna kada je rekao da se seća kako sam imala neobičan glas i divno recitovala Poslednji tango Mike Antića. Pričali smo i o njegovoj rok-grupi koju je imao u vreme gimnazije i o tome koliko mu je žao što više ne stiže da svira gitaru. Iz neke bašte se čula pesma Ljubavi a Mijović me je privukao k sebi i glasno zapevao „nikada nije smelo da se desi, da ja tebe, a ti mene izgubiš“. Poljubio me je u rame i okrenuo se ka moru tiho pevušeći, a ja sam zamišljala kako mi je peva dok mu u neko popodne pohujem šnicle i kako mi posle pesme prilazi, sklanja kese sa povrćem sa radne ploče a ja se pridržavam za ivice dok mandarine i jabuke padaju po kuhinji. Umesto rive i ljudi pred očima mi je bio Goran koji jednom rukom otkopčava košulju a drugom prosipa viski po mojim grudima i smeje se dok usnama sakuplja ledene kapljice koje klize i...
Osetivši kako me obuzima vrućina postala sam svesna da mi on nešto govori, ali da ga ne slušam. Trgla sam se i prekinuvši ga upola rečenice pokazala na Marinelinu jahtu, ispričala sam kako se moja drugarica glumica uvek nervira kada se u marinu usidri neka veća i lepša od njene.
„Bogataši moraju da imaju više od nas običnih smrtnika da bi uživali. Moja žena je bila presrećna kada smo kupili prvi stan, a danas je nezadovoljna kvadraturom kuće“, rekao je i izgovorivši „moja žena“ sledio mi krv u venama.
U jednom momentu me je uhvatio za ruku koju sam ja izvukla strahujući da ne provali da je to ono što sve vreme čekam i upitala ga:
„Šta ti rade deca? Kolika su?“
„Kćerka završava gimnaziju, a troje mlađih su u osnovnoj. Bio sam tužan bez njih pre neki dan kada mi je bio rođendan. Znaš li, Tamara, da mi fali vreme kada sam bio u Smederevu i kada su mama i tata nedeljama unapred pripremali moj rođendan?“, rekao mi je kada smo seli na klupicu u marini da zapalimo cigaretu.
„Meni to vreme ne fali. Znaš da meni niko nikada nije slavio rođendan.“
„Sledeće godine me pozovi na rođendan i vodiću te na ručak u Firencu da proslavimo“, rekao mi je i poljubio me u čelo.
Ispratio me je do hotela i rekao „laku noć“.
Grubi kaže da zna narcisoidne tipove iz svog okruženja koji vole da zavode žene na platonskoj bazi i koji svoju sujetu zadovoljavaju samim činom zavođenja. Imam i ja drugare koji najčešće ostaju na flertu jer kompenzuju nedostatak emocija u nekoj drugoj vezi.
„Možda si ti njegova iluzija. Sediš pored njega u restoranu, lepa, zgodna, pametna i on se boji da mu se kada završite u krevetu neće ni dići pa će već sutradan iluzija nestati. On tebe tretira kao kuče. Da, da... kao oni koji doteraju kuče i izvedu ga u šetnju. Ti mu sada dođeš kao neka uspavana lepotica. Zašto pristaješ na tu bajku? Veruj mi, Pavle Đukić je sve ono što ti pored prijatelja i uspeha u poslu treba“, kaže Grubi. Stvarno me nervira što mi to sasipa u facu.
„A da li on možda hoće samo dobro da me upozna pre nego što se spetljamo? Možda želi da proveri moj prag tolerancije?“
„Može biti, ali moguće je i da proverava šablon zavođenja za sličnu ženu koja mu možda više znači“, rekao je Grubi ne pokazujući ni trunku saosećanja prema poljuljanom samopouzdanju zaljubljene drugarice.
Bila sam tužna posle razgovora sa Grubim. Ali, šta on zna?! U poslednje vreme počeo je svake noći da kreše drugu. One ga posle jure, šalju mu poruke, a on ih kulira. Pitala sam ga šta mu se to desi u glavi pa kada kresne vrhunsku ribu ipak joj se sutradan ne javi.
„Ne znam, gadim se sam sebi, gadi mi se i ona, a ne znam zašto.“
„S kim ćeš večeras, Grubi?“
„Idem u grad, pa ko god me hoće“, nasmejao se i poljubio me u obraz, a ja sam se kao kroz maglu prisetila onih noći kada sam odlazila iz diskoteka sa najprivlačnijim od onih koji su me hteli.
Čini mi se da sam srećnija bila tada nego sada kada tačno znam koga hoću i kada se pitam da li sam skrojena po meri njegovih trenutnih potreba.

8.
9. avgust 2009.
Budva
Pavle Đukić voli što umem da se smejem i kada mu saopštavam da mi je život u haosu.
„Ti, Taki, i kada vidiš problem namigneš samoj sebi kao ono u partizanskim filmovima kada Bata i Smoki kreću u bombaški napad, pa jedan drugom osmijehom daju podršku iako je realno da će poginuti obojica“, rekao mi je jutros kada sam ga pozvala da bih ugasila tugu za Mijovićem.
„To sam naučila, Pavle. Pogledam se u ogledalu i osmehom dam sebi podršku. Ne mogu uvek da je očekujem od drugih. Mislim, očekujem, ali nema je uvek“, uspela sam da izustim pre nego što je Pavle jednim potezom skinuo moju spavaćicu i navukao škure da bi ublažio svetlost hotelske sobe.
Vodili smo ljubav uz Sunce tebi, sunce meni, a ja sam zamišljala kako me ljubi Goran Mijović. Moj psihijatar kaže da je kada dvoje vode ljubav u krevetu u stvari četvoro: dvoje stvarnih i dvoje koji su im u mislima.
I to je kao normalno?! Mislim, meni je normalno da u krevetu bude troje: on, ja i onaj u mojim mislima. Ubila bih nekog kada bi mi priznao da je bio sa mnom a mislio na neku drugu.
U vezi sa Pavlom Đukićem mi nedostaje da bude samo moj, ali neka veza tu ipak postoji. Ponekad uhvatim sebe kako mi dok posmatram fotografije na njegovom Fejsu postane odvratan kada ga vidim zagrljenog sa drugim ženama. Ipak, kada se pojavi, on zaigra na kartu opuštenosti i duhovitosti, započne našu omiljenu igru - skidanje erotskih scena iz kultnih filmova i kupi me za još jednu noć. Poslednji put smo u mojoj hotelskoj sobi skidali scene iz Pijaniste.
„Šta će ti ta budala?“, često me pita Marinela i dodaje: „Ti se njega stidiš.“
Ona ništa ne shvata. Pavle sigurno nije neko s kim bih se slikala za Gloriju, ali je čovek s kojim mi je lepo da igram emotivni tango kada sam usamljena.
Pavle Đukić je, Nadežda, drugačiji od ovog sveta koji se, od kada su zabranili telefoniranje u kolima, kreće ulicama sa strašnim spravama u ušima. Znaš li da se sve više bojim tih ljudi koji nikog ne primećuju već pričaju, smeju se i prolaze niz ulicu noseći te hendsfri spravice? Kad ih čujem uvek pomislim da žele nešto da mi kažu, pa zastanem i osmehnem im se.
Pavle Đukić koji po mene dolazi raspalom žutom korsom, koristi prvi model mobilnog marke Nokia i puši meki marlboro je, na neki način, moj povratak u period u kom smo na letovanje nosile teglu marmelade, a hleb nameravale da ukrademo iz menze. Sećaš li se?
Jebo te, zaboravila sam, Nadežda, da ti nikada nisi išla na takva letovanja. Jedinica majke Senke i ćaleta direktora. A eto, ja sam išla. I Pavle je išao. To nas vezuje. To što znamo kako se ispred kamp kućice na moru jede hleb sa džemom.
Ni Marinela nikada nije išla na takva letovanja. Sa Belim K. letovala je u Grčkoj, sa mužem je otkrila Dubai i Tajland, sa liftbojem Sardiniju... Sada ne mrda sa jahte usidrene u budvanskoj marini.
Pavle me nervira kada trošimo vreme na fiksnom ili komuniciramo preko poruka. Šalje mi i mejlove sa linkovima za pesme Toma Vejtsa.
„Dođi ispred moje zgrade i poljubi me u kolima“, kažem mu ponekad kada u ponoć počne svoj dugi monolog ili besomučnu SMS prepisku.
„Nemam za benzin. Nijesam ja trenutno, draga, u mogućnosti, sad kad se za sve štekujem ne mogu da izigravam agilnog ljubavnika.“
Ipak, kada dođe, emocionalni odsjaj susreta s njim drži me celog sledećeg dana a onda nestane.
Sad i Pavle nestaje iz mog života jer ga ne želim. Oduvala ga je pojava Gorana Mijovića. Dva susreta s Mijovićem odnela su sve što je Pavle ostavio u mom krevetu i na telefonu u poslednjih godinu i više.
Emocionalni odsjaj susreta sa Goranom Mijovićem traje. Svakog jutra čitam i njegov horoskop. Razlog što me ne zove tražim u planetarna koje su ga ove nedelje zaokupile porodičnim brigama i nesporazumima na poslu. Pred spavanje, kada shvatim da je prošao još jedan dan a on me nije nazvao, upotrebim stari trik sa Akademije – stegnem olovku između zuba i osmeh mi se pojavi na licu. Onda ispustim dubok uzdah, pokrijem se čaršavom preko glave i počnem da se uspavljujem tako što zamišljam kako nas dve sedimo u Sidru i smišljamo taktiku o tome kako da napadnem Gorana Mijovića i dozovem ga u svoj život. Kako da utičem na to da shvati da sam ja ta s kojom bi mogao da bude srećan i voljen. Sinoć sam pokušala da ga dozovem telepatski, snagom želje. I ništa.
„Kako se ti sada osećaš, oseća se i on“, prošao mi je kroz glavu tvoj glas dok sam bezuspešno pokušavala da zaspim zamišljajući Mijovića i sebe srećne i zaljubljene u nekom vremenu koje je sigurno pred nama.
Uz drugu flašu vina pričala sam Marineli kako osećam da je on taj koga bih mogla da volim i da ne razumem zašto mi se ne javlja kada nam je pre neko veče bilo predivno. Opisivala sam joj kako smo pripijeni jedno uz drugo razgovarali u diskoteci i kako me je kada je išla pesma Sunce tebi, sunce meni zagrlio oko ramena i divno pevao dodirujući usnama moje rame.
„Ne javlja se tri dana? Četiri?! Zaboravi! Kada je muškarcu stalo onda on ne zna za čekanje od pet dana. Jeste da mi se on od svih potencijalnih zetova koje mi predstavljaš od kada kriziraš sa Markom najviše dopada, ali zaboravi. Boli ga dupe za tebe“, rekla je Marinela.
Nadežda, sećaš li se kako smo kada smo bile mlade i nesrećno zaljubljene uvek razmišljale o tome šta sve propuštamo jer nismo sa onim za kojim čeznemo? A sada, ja žalim zbog svega što on propušta, krivo mi je što sebe lišava najboljeg dela mene u trenucima kada volim naslepo. Eto, Mijović samo gubi vreme u kom bi mogao biti voljen kao bog.
Pridružila nam se Ema koju je posle svađe Grubi opet ostavio na jahti i doteran, u novoj teget košulji otišao u provod.
„Ti i Marinela nemate bore. Marinela ih nema zbog botoksa, a ti zbog godina u kojima si bila kraljica površnosti, kako reče Nadežda“, rekla je Ema pošto je neko vreme ćutala i slušala Marinelin i moj razgovor o Goranu Mijoviću.
Emi je tek trideset i nešto, a već je u panici da će zbog Grubog i dvoje dece propustiti sve lepo što joj, po njenom mišljenju, sleduje.
„Ja sam uvek onakva kakva bi trebalo da budem u datoj situaciji. Kada sam bila supruga najbogatijeg Srbina, bila sam vrhunska supruga. Sad kada sam devojka mlađanog liftboja, ja sam to dokraja. Izgledam bolje od Demi Mur, a i Kopicl je bolji frajer od Eštona Kučera“, rekla je Marinela koju je uhvatilo piće, pa su i ribari nasred mora mogli da je čuju.
„Marinela, ti znaš da Željko nije tvoja najveća životna ljubav i grešiš kada se ponašaš kao da ti je poslednja“, rekla sam pre nego što smo krenule da prošetamo Starim gradom i vidimo kakva je atmosfera u bistrou Sidro.
Znaš, Nadežda, Marinela je liftboju promenila život, našla mu zaposlenje, napravila mu firmu, promenila mu stajling, napunila mu garderober, bavi se selekcijom njegovih prijatelja, miri ga s tatom s kojim ne priča još od puberteta, trpi njegove razgovore s majkom iako je pre neki dan plakala kada ga je čula kako u besu kaže mami:
„Dobro, mama. Eto, časna reč, raskinuću sa tom „babom“. Okej, jasno, kapitalka nije vredna mene.“
Marinela voli Kopiclovu četkicu za zube, koja je jedini trag njegovog prisustva u njenom životu. Njegov ormar sa garderobom koju mu je ona izabrala i dalje je kod njegove mame. Od kada su deca otišla u Švajcarsku, kada sam ja zauzeta, Marinela nedeljom ruča sa svojom kozmetičarkom. Željko je tad s mamom kod neudate tetke koja bi trebalo da mu prepiše stan.
„Marinela, jebo te, boriš se svim sredstvima za ljubav tog maloletnog metroseksualca. Baš si jadna“, rekla sam joj dok smo sedale na barske stolice u Sidru.
„Željko Kopicl je sa skiperom i večeras otišao do Kotora jer ga Budva smara, a moj Grubi je verovatno u Top hilu, sluša Merlina i uživa pošto je za njegovim stolom šest klinki koje mu se dive. Ajmo do Top hila“, rekla je Ema gledajući po bašti.
Pokušala sam Emi da objasnim da nekad ne smemo da činimo stvari od kojih će nam biti lakše i kako je jednoj dami ispod dostojanstva da uhodi supruga. Ema je ravnodušno klimnula glavom i ipak otišla u diskoteku. Kada sam joj rekla da je vreme da se otkači od Kopicla koji je iskorišćava, Marinela nije klimnula glavom već je rukom opisala krug u vazduhu, što je bio njen standardni znak za novu turu pića.
„Tamarice, molim te, polij me još kofom hladne vode i završila si za danas! Borim se, eto. Ti se nisi izborila ni za to da dobiješ dete. Slušaj, kada sam u koferu svog bivšeg muža posle šatro službenog puta otkrila dobro poznatu košulju ćorave Ljilje, trebalo je da se borim, a ne da progutam priču... Poverovala sam da Ljilja nije samo prevodilac za kineski već i da savršeno vlada italijanskim. E, za Željka ću da se borim“, rekla je ispijajući vino kao da pije vodu.
„Mislim da ne znaš kako. Ovoga puta se boriš protiv muškarca. Mislim da su on i skiper u šemi. Izvini...“, rekla sam joj. Te večeri sam bila istrajna u nameri da joj otvoreno izrazim svoje sumnje.
„Znači tebi je moj frajer gej? Puši kurac, Tamara.“
„Ne, on je biseksualac. Ne znam stvarno kakav je osećaj kada pomisliš da tvoj frajer kreše i tebe i nekog baju, ali previše te volim da bih ti to prećutala. Realno: odrastao je s majkom, otac je ceo život proveo u Libiji. Umesto na utakmice išao je s mamom i tetkom u pozorište. Čitavog života mu je falio očinski zagrljaj, a onda kada je stisnuo petlju završio je u zagrljaju muškarca. Zar tebi nije sumnjivo to što on stalno spominje najbolje drugarice iz detinjstva? Kapiraš, on je po Voždovcu kafenisao s drugaricama dok su ostali dečaci pikali košarku u Stepi. Budi realna, Marinela.“
„Ti si odlepila. Još ćeš reći da je sa mnom zbog love.“
„Ne, s tobom je zato što te voli. On nije od onih pedera koji mrze žene, on je muževan i s tobom je jer život voli da deli sa ženom. Tako je navikao s mamom. I pederi se lože na slavu. Ti misliš da bi neki normalan muškarac pristao da se za editorijal Glorije fotka s tobom na krevetu u boksericama, a da nije peder? Svi muškarci s jakim majkama su ili pederi ili samo što nisu.“
Nadežda, ne mrzim ja Marinelu pa da je, kao što to često biva u ženskim prijateljstvima, sasipanjem grube istine u oči namerno povredim. Teško mi je bilo sve to da joj kažem. Nisam želela da joj se desi da čitav grad zna ono što samo ona ne zna. Jebo te, pa stavi sebe u tu situaciju! Ležiš na jahti držeći se za ruke s frajerom, a on kroz poluotvorene oči odmerava skiperova ramena!
Posle Sidra uputile smo se ka izlazu iz Starog grada. Kod jahte mi je već razvaljena od vina rekla da je mrzim i počela da plače.
Pokušala sam da je zagrlim. Odgurnula me je i skidajući cipele kod prilaza jahti dobacila:
„Pre će biti da je tvoj Pavle Đukić peder! Jesi li videla kako nosi prsten oko palca? A i najveseliji je u onim svojim radio-emisijicama kada mu gostuju navijači. Nemaš ti, bre, Tamara, pojma ko je peder u ovoj zemlji, a ko nije. Više ih je među političarima i tajkunima nego na estradi i među manekenima!“
„Tako je, kevo!“, grohotom se smejući dobacili su dečaci koji su kod zvona ispijali pivo.
Na palubi se pojavila Ema koja je ipak stegla zube i odustala od odlaska u diskoteku.
Došla sam u hotelsku sobu i pišem ti ovo u strahu. Znaš, gledajući pijanu povređenu Marinelu ispred jahte uplašila sam se da bih jednog dana i ja mogla tako da sletim u alkohol i ludilo. Možda i tripujem za Željka Kopicla da je gej. Tačno je da me već dugo proganja poriv da u svim muškarcima vidim gejeve. To je počelo onda kada mi je upravnikov dečko Mane pričao kako je, dok je živeo u Skoplju, imao verenicu. Zabavljali su se nekoliko godina i stalno su izlazili s njenom najboljom drugaricom i njenim dečkom koji je bio poznati makedonski fudbaler.
Jednog dana, posle nedeljnog roštilja, njih dve su sređivale sudove u kuhinji vikendice, a muškarci su zahvali baštu. Fudbaler je počeo da hladnom vodom iz creva prska Maneta koji se iznerviran zatrčao u nameri da ga udari.
„Tamara, čim smo se našli jedan drugom u zagrljaju počeli smo da se ljubimo kao ludi. Prestali smo posle par sekundi svesni da njih dve mogu da naiđu. Ali, posle toga nikada više ništa nije bilo isto. Ja sam raskinuo veridbu i nastavio vezu s fudbalerom, a on se oženio svojom devojkom. Moja devojka je bila kao anđeo. Shvativši da sam povredio onu koju sam najviše voleo, odlučio sam da nikada više nemam devojku. Neću da ih povređujem. Moj fudbaler je dobio jedno dete, pa drugo, slavili smo zajedno i ljubili se kao blesavi kada bi svi otišli. Ali ja više nisam mogao to da izdržim. Kasnije, kada sam na gostovanju vašeg pozorišta u Skoplju upoznao vašeg upravnika, odlučio sam da se preselim u Beograd.“
„A čekaj... Da li ti misliš da si se rodio kao peder ili si to postao onako u varijanti seksualne egzibicije?“
„I jedno i drugo. Pederi su jako neverni. Veze im traju kratko jer čim upoznaju nekog novog završe s njim u krevetu.“
„A zašto baš sa svakim?“
„To ti je celog života bilo zabranjeno pa se trudiš da iskoristiš svaku novu šansu. Zato što znamo da smo svi promiskuitetni, ljubomora je u gej vezama ogromna. Ali jednu stvar moram da ti kažem kao ženi... Ko je probao gej varijantu nikada to neće zaboraviti i svaki put kada bude u prilici opet će to iskoristiti.“
Od tada ja u svakom gledam geja i postala sam stručnjak. Tačno znam ko nikada ne bi završio u krevetu sa muškarcem, a ko bi. Za Marinelinog Kopicla sam sto posto ubeđena.
Pre neko veče posle premijere Mane mi je, gledajući Kopicla, skipera i Marinelu, rekao:
„Kopicl je naš. I znaš šta, on je biseksualac, ali svaki biseksualac će uvek pre dotrčati u moj nego u Marinelin krevet. Ako je sa ženom, ona mora da bude zmaj. Mi pederi smo hiperaktivni, a Marinela postaje mnogo inertna i dosadna.“
Kada je skiper jedne večeri poklonio Kopiclu kutiju čokoladnih bananica koje je ovaj obožavao, moja Marinela se smejala, a ja sam ćutala pred prizorom rađanja jedne velike i bezuslovne ljubavi.

9.
15. avgust 2009.
Budva
Goran Mijović mi se danima nije javljao. Opet nisam mogla da izdržim, pa sam mu pustila poruku:
„Ovih dana napuštam Budvu i vraćam se u Beograd. Ako si raspoložen da popiješ vino s drugaricom iz razreda i zauzmeš jednu stranicu romana, zovi.“ Kao da sam ja Kazanova, a on Penelopa, odgovorio je:
„Danima čekam tvoj poziv. Samo reci kad i gde.“
Moja prva reakcija bilo je naglas izgovoreno pitanje: da li on mene zajebava? Oblačila sam se i šminkala razmišljajući da li sam utripovala da on sa mnom izlazi u nameri da me poljubi. Možda čovek samo voli da se druži s drugaricom iz razreda koja se od siromašne kćerke lokalnog alkosa pretvorila u trendseterku? Jebi ga, možda voli da riba koju šeta bude selebriti? Znam, ti bi sad rekla isto što si govorila kada bih ja tebi skrenula pažnju na to da su neki frajeri s tobom zato što si najpopularnija glumica u Srbiji:
„Opusti se, Tamara, pa nisam ja Naomi Kempbel da bi se neko pržio na moju slavu. Ovo je Srbija. Okej je da se zbog slave prži na Cecu ili neke maloletne igračice, a ne na glumice koje su prešle tridesetu. Zabole ga. Opusti se.“
Uvek sam lako zavodila nepoznate muškarce. Sećaš li se kako sam delovala na strance koji su dolazili u Beograd? Ali kolege, drugare, frajere iz razreda, upravnike i reditelje nikad nisam mogla direktno da zavodim da ne bih ispala glupa i smešna. Dok sam se doterivala za izlazak sa Mijovićem pokušavala sam da smirim uzbuđenje razmišljajući o svemu što mu nije išlo u prilog. Imao je smešne braon patike, tri kilograma viška na stomaku, zavičajni akcenat koji izbija posle treće čašice alkohola i četvoro dece, a tu je i pretpostavka da na meni vežba varijante zavođenja neke druge zbog koje u kolima sluša balade... Grubi je možda u pravu: neke muškarce bi trebalo da sačuvamo kao prijatelje i pustimo da onaj gorak osećaj posle spoznaje da ga erotski ne privlačimo sklizne niz grlo.
Sat vremena pred izlazak odlučila sam da mu pustim poruku da mi je nešto iskrslo. Nalakćena na prozor, gledala sam u pučinu i shvatila da mi je lakše da otkažem večeru nego da se susretnem sa spoznajom da ga ne privlačim kao žena. Pozvala sam Grubog i prepričala mu svoje sumnje i strahove.
„Tamara, to nije prijateljstvo. Zašto bi čovek koji je sam na letovanju i super je izlazio sa prijateljicom iz razreda umesto da klepa. Opusti se. Ali, ako te ne startuje večeras, zaboravi. U tom slučaju je ili neki iluzionista koji te je već kresnuo u mislima ili narcis. Sve sam ti rekao.“
Kada sam koračala ka Goranu, gledala sam u njegove braon patike i mislila:
„Grozan je, grozan je, grozan je. Večeraj i pali.“
Ali, čim me je zagrlio i poljubio u kosu, moje srce je ponovo počelo da kuca u ritmu iščekivanja zamišljenog kraja ove večeri.
Na večeri, dok sam posmatrala njegove zube i usta kroz svedost sveće, konačno mi je ispričao da se prošle godine razveo i da se u septembru vraća u Beograd gde namerava da osnuje svoj vaterpolo klub. Pričao mi je da ga je bilo strah da će, ako ikada pomisli da to nije žena s kojom će provesti ceo život, to pokrenuti u njemu nešto što je posle venčanja hteo da zauzda.
„Nisam ja, Tamara, imao strah od toga da provedem život sa jednom ženom, već sam se plašio da u tome neću uspeti.“
„A što ne bi uspeo?“, upitala sam, nadajući se da ću iz odgovora izvući nešto što bi mi bilo važno.
„Nije lako držati svoj ego i libido pod kontrolom racija. To mogu samo jaki, zreli ljudi, za to je potrebna snaga.“
„Da li si bio zaljubljen u svoju ženu?“
„Ne, nikada. Mislio sam da je nemoguće spojiti zaljubljenost i miran porodični život kakav sam sebi odredio. Bio sam pod anestezijom, odlučan da budem domaćin, da budem jak. Skeptičan sam prema svemu iracionalnom.“
Prisećao se noći kada je ženu ostavio u porodilištu, a potom pred zoru zaspao u fotelji. Rekao je da ga je u 9.33 iz sna trgla mešavina straha, bola, uzbuđenja i zadovoljstva.
„Znao sam da se tad rodila Nevena. Posle su mi to i javili. Lekari su kao vreme rođenja upisali 9.30. Međutim, beba je imala tešku dijagnozu i život joj je bio ugrožen. Mesecima sam obilazio neku nemačku dečju bolnicu. Nije bilo vremena za sreću i ljubav, ta dokona osećanja.“
„Dokona osećanja?“
Vrteći vinsku čašu, govorio je o neukrotivom talasu straha za život koji te preplavi kada ti je dete u bolnici, rekao da je u tom trenutku postao mačo muškarac, istinski borac za svoj mali čopor. Pričao mi je o trenucima sreće koju je osećao kada bi pomislio „ovo je moj život, moja žena, moja porodica“ ili kada bi posle nekoliko poslovnih ručkova došao kući gde ga je čekao kompletan meni domaće kuhinje - od čorbice do kolača sa višnjama.
„Nisam mogao da dišem koliko sam se najeo s nekim nemačkim biznismenom, ali sam jeo i jeo, kao da mi je poslednje. Bilo mi je muka, ali sam uživao. Moja bivša žena je učinila da se osećam jakim muškarcem.“
„Kada ste poslednji put bili srećni?“, upitala sam ga razmišljajući da li ću ja ikada biti u situaciji da mu pravim kolač sa višnjama.
„Pamtim i datum, 26. avgust, godinu dana pošto nam se rodilo četvrto dete. Moji su došli u Nemačku. Baba i deda su troje starijih odveli u park, najmlađa kćerka je bila u krevecu a žena i ja smo ležali na podu. Sam čin na tepihu je nebitan... Bitno je da sam atipično muški imao dobar osećaj. Pitao sam se čime sam zaslužio toliku sreću i može li to večno da traje? Posle dvadeset dana već sam osećao strah od nadolazećeg vremena. Posle tri meseca sam video sve. Znao sam da je gotovo.“
„A kada si prvi put pomislio: ovo jesu moja deca i moja žena, ali meni nije dobro, hoću da pobegnem, nedostaje mi nešto?“
„Uf, taj altruizam me je baš mučio! Momenti u kojima bih pomislio da mi tu nije mesto uvek su bili izazvani strahom od toga da ću doći u situaciju kada ću morati da se svađam. Čitavog života sam bežao od svađe. Bojao sam se da ću biti sateran u ugao, da ću kada moj jebeni racio spava ili se zamori, krenuti u namerno vređanje. Znaš, ja jesam skeptik, ali umem da vidim. Nemoj da se smeješ, Tamara. Uvek unapred znam šta će se desiti. Znaš, deja vu je mediokritetski način posmatranja, kalupljenje u more već viđenih situacija. Bio sam željan - i sad sam - nekih novih situacija.“
Već je počeo da smara, ali je nastavio da priča o ženi koja je počela da se svađa, da briše istinu, dopisuje situacije... Plašio se njenog takmičarskog duha, prisećao se i kleo mi se kako je bio brižan kada je bila u šestom mesecu trudnoće sa četvrtim detetom. Opisivao mi je kako se zbog vrućine ona gušila u znoju i nije znala šta će sa sobom.
„Leto smo prebrodili, a onda je tražila da odem. I otišao sam. Hoću da ti kažem da sam otišao ne zbog ličnog zadovoljstva, već zato što je ona to tražila. Za mene je predstavljalo izazov to da ostanem i izdržim u braku.“
Kada me je upitao zašto nemam decu, prvi put u životu sam nekome ispričala ono što sam čak i tebi prećutala. Pričala sam mu da sam na početku braka bila srećna što ne ostajem trudna, jer nema lepše varijante od braka u kom se volite, putujete, vodite ljubav, a ne ostaješ trudna i debela.
Ti znaš, Nadežda, ni Marko ni ja dugo nismo želeli dete. Setili bismo se toga kada bi nas neko upitao „a kada će beba“. Onda sam jednog dana u nekom časopisu pročitala da se sterilitet konstatuje posle dve godine braka. Tada sam se uplašila jer sam shvatila da smo Marko i ja prevalili i treću godinu braka.
Ispričala sam Goranu da se tih dana rodio Petar, i da smo Marko i ja otišli da vidimo bebu nakon čega smo se kući vratili tužni. U čuvenom budvanskom restoranu posmatrala sam Mijovićevu savršeno ispeglanu belu košulju, njegove besprekorno lepe dugačke prste kojima je vrteo čašu vina i paleći cigaretu na cigaretu pričala o trenutku kada smo Marko i ja otišli kod lekara. Više mi nije bilo bitno ni da li me sluša, uživala sam u tonu svog glasa dok sam prvi put nekom govorila o onome o čemu sam godinama ćutala.
„Markov spermogram je bio odličan. Ja sam pratila ovulaciju, radila hormonski status, briseve na mikoplazmu, ureoplazmu i hlamidiju i sve je bilo okej. Onda sam morala da prođem i završnu, najbolniju analizu - produvavanje jajnika. Za tu analizu žena mora da bude savršeno zdrava, kao pilot. Marko, moj suprug, me je ispratio u Višegradsku i plašio se isto koliko ja. Trebalo je da primim prvu totalnu anesteziju u životu i sećala sam se svih onih priča o greškama anesteziologa. Bojala sam se. Kada su me stavili na krevet i počeli da me guraju ka sali zubi su mi cvokotali od straha. Ali, Gorane, bila sam rešena da uradim sve što je potrebno i saznam zašto ne ostajem u drugom stanju. Tada mi je po hiljaditi put nedostajala moja majka.“
„Da li te je muž podržavao, je l' bio nežan prema tebi?“, upitao me je Goran sa izrazom lica koji je podrazumevao da je Marko bio skot.
„Marko je bio uz mene, istovremeno me je nervirao i hrabrio. Tvrdio je da su sve te analize besmislice, da se džabe mučim, da srljam u operacionu salu pošto želim da me ubiju, da ću ako malo sačekamo sigurno ostati trudna i prirodnim putem.“
Prećutala sam Mijoviću da sam se, dok su mi zubi cvokotali od straha, očajnički nadala da će lekari u mojim jajovodima pronaći nešto što bi bilo razlog mog steriliteta. Kada sam se probudila iz anestezije sve žene su se previjale od bolova, samo mene ništa nije bolelo. Pretpostavila sam da su jajovodi verovatno prohodni i da me zato ništa ne boli. Uskoro su stigli rezultati, oba jajovoda sto posto prohodna, bez ijedne priraslice. Marko je bio srećan, lekari su bili srećni, a ja sam bila očajna. Izašla sam iz sobe, otišla do toaleta i počela da plačem. Zvuči glupo, ali poslednja nada mi je bila dijagnoza da mi sa jajnicima nešto nije u redu. Kada znaš ko ti je neprijatelj, znaš kako da se boriš. Ovako, nisam znala ništa. Bila sam kažnjena iz čista mira, osuđena da nemam dete.
Ispovedala sam se Goranu gutajući knedlu u grlu, skupljajući snagu da ne zaplačem. Onda su me valjda činjenica da o tome pričam nekome posle deset godina ćutanja, Goranov nežni pogled sa iskrom u crnim očima, miris morskog vazduha, voćkast ukus rozea i pogledi ljudi koji su u meni videli popularnu glumicu u izazovnoj haljini, predodređenu da se po ceo dan smeje, naterali da zaplačem.
Goran mi nije brisao suze, nije se pomerio ni promenio izraz lica. Nastavila sam sa pričom:
„Posle svih odlazaka kod lekara i lažnih nada vratila sam se na početak svoje agonije. Sve je bilo u redu i ništa nije bilo u redu. Usledili su dani opsesije i upadanja u začarani krug. Manično sam jurila plodne dane, držala noge u vazduhu posle seksa, posećivali forume o sterilitetu na Internetu, svaki dan postavljala sebi pitanje čime sam toliko zajebala Boga da mi oduzme i majku i pravo da budem majka. Čime sam ga zajebala, pa me pušta da ovoliko patim? Svakog meseca sam tačno u dan dobijala menstruaciju. Kada bih uz reči „dobila sam“ iz kupatila izlazila uplakana govorio je kako je baš to znak da sam savršeno zdrava i da ćemo imati bebu. Gorane, ja od tada mrzim kada mi neko kaže „samo se opusti“. Svi su mi govorili „samo se opusti i ostaćeš trudna“, a to sam najmanje želela da čujem. Gorane, želja da zatrudnim se pretvorila u opsesiju, s njom sam se budila i s njom odlazila u krevet. Ne znam zašto sve ovo govorim tebi koji imaš četvoro dece i kvarim ti pričom ovo letnje veče.“
„Pričaj... Možda mi i pričaš upravo zato što imam četvoro dece“, rekao je Goran, nasuo vino, kucnuo se i gledajući me pravo u oči dao mi znak da nastavim.
Nastavila sam iskreno da mu pričam o činjenici da nisam imala potrebu da baš tad dobijem dete, ali me je progonio strah da ga nikada neću imati. Imala sam strah od neizvesnosti.
Ni tebe, Nadežda, nisam gušila spoznajom da sam počela da se menjam zbog tog problema, da sve teže gledam decu po parkovima. Uostalom, tada si bila obuzeta ljubavlju i vezana za tek rođenog Petra.
„Onda sam donela odluku da idem na vantelesnu. Ali, to je mnogo koštalo, a mi nismo imali love. Marko je izgubio sve na kocki pa je lova s kojom bih mogla da krenem na vantelesnu bila misaona imenica. Premijerama, izlascima i ljubavnicima pokušala sam da potisnem svoju potrebu da imam dete, a strah da ga nikada neću imati potisnula sam poverovavši u više puta izgovorenu laž da mi možda nije ni potrebno. Prvo sam lagala druge a onda u tu laž ubedila i sebe“, završila sam brišući suze.
Nije me bilo stid što plačem pred Goranom Mijovićem. Bila sam čak ponosna što sam prvi put u životu na ljubavnom sastanku bila iskrena umesto da šarmiram, flertujem i vrcam od duhovitosti.
Zaustavio se deset metara pre ulaza u hotel, zagrlio me oko struka, poljubio u obraz i rekao:
„Mnogo mi je drago što sam ovo veče proveo sa tobom. Deset sati smo sedeli i pričali.
Posle mnogo vremena uživao sam u sebi. Hvala ti. Laku noć.“
I eto, to ti je to, draga Nadežda. Drugim rečima, on je meni rekao da sam mu super prijateljica. Neke ljude je lepo imati za prijatelje, ali ako ti se taj prijatelj sviđa i ako se zaljubljuješ u njega kao što ja počinjem da se zaljubljujem u Mijovića, jebeš prijateljstvo.
Smejala sam se skidajući šminku kada sam se setila kako mi je obrazlagao da svi mi pogrešno shvatamo brak pre nego što smo došli do pitanja zašto nemam decu.
„Tamara, kada polažemo bračni zavet, tamo niko ne spominje seks, privlačnost, skidanje zvezda sa neba i nema termina „muškarac tvog života“ ili „ljubav tvog života“.
Tamo piše bračni drug. Shvataš, mole bračne drugove da potpišu papir. To ti je.“
Pričao mi je kako je lepa ona žena kod koje prvo vidiš nju samu a tek onda haljinu koju je obukla, govorio da se od bivše žene razveo kada joj je, posle godina posvećenosti deci, preko svojih veza našao direktorsko mesto. U roku od pet dana, carica je u svojoj firmi podelila šest otkaza a sedmi uručila njemu kao bračnom drugu. Naravno, morao je da doda kako još uvek voli onu ženu koja se udala za njega, a ne ovu u koju se pretvorila.
Legla sam razmišljajući zašto sam, potpuno ubeđena u svoju odluku, kao prvom čoveku iz okruženja, odgovarajući na pitanje o tome kako mi ide u braku, baš Mijoviću saopštila:
„Razvodim se u septembru.“
Znaš, ako ti je porodica sa sela, normalno je da se čitavog života osećaš kao seosko dete. I obrnuto, ako ti je pradeda sa Dedinja, normalno je da se osećaš kao grofovsko dete makar živeo u trideset metara kvadratnih na Miljakovcu. Jedina razlika je što ovi sa sela jure egzistenciju iz straha da im neko ne kaže „marš nazad među sirotinju“, a ovi drugi tonu jer sve vreme ne mogu da veruju da im država neće vratiti one are zemlje na Dedinju.
Ja sam imala devet godina kada sam shvatila da nikoga nikada ne smem da čekam i da se nadam da će mi rešiti problem.
Osećaj koji sam imala kada se kaže „detinjstvo“ bio je osećaj stida, krivice, neprijatnosti, kajanja, poniženja, tugovanja, obamrlosti, skrušenosti. Sve te termine navodio je moj psihijatar kada sam mu ispričala kako se sećam velikih odmora na koje svi odlaze zajedno da jedu užinu koju su im mame napravile, a mene niko ne zove.
Ja sam sa užinom koju sam samoj sebi napravila ostajala u učionici i stidela se. Moja užina je bila sa margarinom bez šunkarice i čajne pa sam šakama pokrivala dva parčeta belog hleba da ovi sa zemičkama ne vide da je sendvič prazan. U kasnijim razredima stid je zamenio osećaj ljubomore prema onima koji su bacali mamine sendviče jer drže dijetu.
Osećanje ljubomore koje sam tada imala, kaže moj psihijatar, varijanta je besa u kome su isprepleteni tuga i strah.
Kada sam došla na fakultet u Beograd odlučila sam da nikada više neću gledati kako se drugi zabavljaju. Kada sam kročila na autobusku stanicu obećala sam sebi da neću čekati da se neko seti da me pozove kao na velikom odmoru u Smederevu. Prilaziću sama društvima najpopularnijih devojčica i dečaka „na gelenderu“.
Lako sam naučila da glumim komunikativnu ribu pa sam ubrzo postala omiljena šarmerka beogradskih diskoteka. Bila sam ponosna na to što su one tanke nožice u bordo soknama na koje su drugarice Gorana Mijovića u osnovnoj školi pokazivale prstom postale najbolje noge Akademije.
Želela sam da jednog dana sretnem nastavnicu likovnog i da joj pokažem kako je jedna njena lepa reč uticala na to da sebi stvorim novi život.
Ponekad bih bila zahvalna što me je Bog stavio u situaciju da odrastem bez majke i uz pijanog oca od čijeg sam pogleda strepela. Te godine ćutanja i strahovanja nagomilale su u meni energiju koja se pretvorila u harizmu. Dvadeset godina sam se spremala za trenutak kada ću umesto čekanja da me neko izabere ili dozove reći:
„Eto mene! Šta se dešava ovde?“
Zašto to nisam mogla u Smederevu? U Beogradu je važno da li neko deluje staro ili mlado, otmeno ili seljački, obrazovano ili priglupo. U malim gradovima nije bitno ko kako deluje, u malim gradovima se sve tačno zna.
Toliko sam se tripovala na tu harizmu da sam zbog nje zaboravila da čekam da me neko pozove. Za sve loše što mi se kasnije dešavalo u životu, sama sam kriva jer sam imala običaj da zbog svog nestrpljenja sve sjebem.

10.
20. avgust 2009.
Beograd
Teško podnosim čežnju za Goranom Mijovićem. Pomišljala sam da mu ovih dana napišem mejl, poruku ili da odem do vrata apartmana i kažem:
„Dobar dan. Ja sam došla da ti kažem da sam se zaljubila. Pa ti vidi šta ćeš s tim.“
Toliko sam želela da se zaljubim i vidi sad: podočnjaci su mi se razvukli do plućnih krila. Imam pogled kao narkomanka. Pozitivno je jedino što sam smršala tri kilograma. Koja budala je rekla da je zaljubljenost najlepše i tako retko osećanje? Čitam u novinama kako psiholozi nariču o tome kako je prošlo vreme udvaranja i ljubavnih pisama i kažu da se sve pretvorilo u hoćeš-nećeš startovanje. Pa šta fali? Bolje i to nego da se gluva na opaske reditelja na probama vučem po sceni obamrla od čežnje, ravnodušna i na vest o tome da sam dobila nagradu za najomiljeniju glumicu pa da vozim kola i slušam balade dok mi od izgladnelosti pulsira u glavi. Hoćeš-nećeš varijanta je bolja za moje zdravlje i zato ću otići na njegovu adresu i reći:
„Da li smo prijatelji ili si zaljubljen u mene?“
U jutrima koja mi počinju mislima o njemu i pogledom na mobilni telefon u nadi da ću tamo ugledati njegovo ime i prezime pomišljam da bi mi bilo lakše da ga otvoreno pitam kako stvari stoje. A onda u glavi ponovo začujem tvoj glas:
„Tamara, ne možeš u životu da radiš samo one stvari od kojih će ti biti lakše.“
Goran Mijović mi se posle one večeri nije javio pa sad lupam glavu pitajući se da li sam suviše pričala, šta ga je u mojoj priči razočaralo, da li više voli klinke, odakle mi uopšte ideja da bi zgodni uspešni sportski trener poželeo mene koju pamti kao prljavu devojčicu u dokolenicama sa crnim dugmetom na jakni. Hm... svakog dana upisujem u rokovnik društvene obaveze i ostavljam iscrtane pravougaonike u koje ću upisati njegovo ime i vreme sastanka. Samo da me pozove. Kupiću peščani sat i kada sednemo u restoran staviću ga na sto i reći:
„Mijoviću, tvoje vreme je isteklo.“
Ja mislim da je najbolje da ga pozovem i kažem mu da imam temperaturu. Zamoliću ga da mi donese dovicin. Kao, eto, nemam koga da pozovem. Obući ću jednu super spavaćicu, našminkaću se bledo kao da nemam šminku, ostaviću otključana vrata stana a kada pozvoni reći ću promuklo „uđi“. On će sedeti pored mene i nekako ćemo se u trenutku poljubiti.
Kada sam pomislila da pozovem Marinelu i proverim kod nje smislenost ovog plana shvatila sam koliko je glup. Onda mi je palo na pamet da ga pozovem uz objašnjenje da tvoj Petar hoće da trenira vaterpolo, pa želim da na vreme rezervišem mesto u njegovoj školi. To sam već izgovorila Marineli koja mi je je rekla:
„Izvini, ponašaš se kao da si u osnovnoj školi. Pozovi čoveka na piće, nemaš trinaest godina. I nemaš šta da izgubiš. Šta i ako te odbije? Nije ti valjda sujeta problem?“
Marinela je provalila gde Mijović svakog dana ruča, pa smo u nekoliko navrata išle u taj restoran. Videle smo mu ortake, ali njega nije bilo. Baš sad je odlučio da bude na dijeti kada sam ja u akciji? Možda je našao devojku i upravo ručaju u nekom malom restoranu na Vračaru? Sigurno ga je odmah pozvala kući... Kurva! Hvata ga na pečeno pile, ceđenu pomorandžu posle treninga i dekolte na kućnoj haljini. Već je vidim kako se šeta u papučama na štiklu sa pufnicom na vrhu. Ima i punđu!
Možda se Mijović pali na velike grudi?! U tom slučaju sam bez šansi i ovog trena slobodno mogu da ga pozovem da ortački popijemo pivo i mezimo pihtije. Poslednja šansa je da se zaposlim u tom restoranu na garderobi.
Kreten! Ako je zaljubljen u mene zašto dopušta da nam iscuri toliko dragocenog vremena za ljubav? Dok čekam, drago mi je što sam poslednje večeri na moru ispijajući vino ispred Sidra i analizirajući „slučaj Mijović“ sa Marinelom u trenutku prelomila svoj „Penelopa trip“ i pozvala Pavla Đukića.
Vodili smo ljubav na tepihu pored otvorene terase i pred svitanje nagi posmatrali pijane klince koji su na Trgu slikara urlali na pun mesec
„Pavle, ako ja uđem u vezu sa Goranom Mijovićem, kako ćeš se ti osećati?“
„Dobiću stimulans da igram u tom trouglu. Mislim da će mi raspaliti maštu, iako će mi možda kasnije konkurencija ići na kurac. Realno, ja već razmišljam o tome šta taj Mijović ima, a ja nemam. Danas sam zamišljao trojku dok smo se jebali.“
Pavle mi je ujutro pomogao da odnesem kofere do taksija, poljubio me je u ruku i dok sam ulazila u automobil rekao:
„Slušaj, ipak mi je povrijeđena sujeta. Ja ću sad u tvom životu biti na poziciji broj tri. Mijović, Marko, pa ja. Đukić je frajer za medalju, ali bronzanu! A nećeš me otkačiti, je l' tako draga? Obećavaš?“
U avionu sam donela odluku da se definitivno razvedeni od Marka. Verovala sam da ćemo uspeti da se raskantamo na miran način.
Kada sam ušla u kuću Marko je spavao obučen a stan je bio u kršu. Još sa pasošem u rukama otkucala sam poruku Marineli da mi preko onih njenih što valjaju nekretnine nađe stan i da vidi gde je najbolje da podignem kredit.
Odmah me je nazvala i rekla: „Rispekt, draga! Konačno si odlučila da se zaljubiš u život.“ Znaš, Nadežda, tokom ove 2009. godine konačno sam shvatila da vrednosti koje sam poznavala polako iščezavaju. Više skoro da ih nema. Ni ja više nisam onakva kakva sam bila do pre nekoliko godina, željna svega. Sada želim samo spokoj, da me ništa ne boli i da me niko ne vređa.
Danas posle probe, otišla sam do tržnog centra da kupim neki dobar veš i budem spremna za trenutak kada me Goran Mijović konačno pozove. Kupila sam čarape, haltere i brus bele boje, ako se prži na čednu erotičnost, crveni korset s halterima ako je seljačina i naravno nekoliko varijanti crnih samodržećih čarapa, haltera i korseta.
Spiskala sam tonu para na minijaturnu kesicu iz luksuzne radnje.
Ovako, odlučila sam da ako me ikada ponovo pozove obučem crni veš, a kada se smuvamo na drugi sastanak odem u beloj varijanti. Onda prelazimo na bakar, zlato, smaragdno, cvetiće i uvek se vraćamo na crno. Sa crvenim ne rizikujem, samo ako sam bude tražio. Kupila sam i dve spavaćice i već zamislila kako se šetkam u njima prvog jutra kada se probudimo u nekom hotelu. Sa uzbuđenjem sam birala novi piling i mleko za telo, kao da će me Mijović za pola sata dočekati u spavaćoj sobi i razmišljala o tome koju notu mirisa bi voleo da oseti na mojoj koži.
U Supermarketu sam našla „termofor za srce“ i peščani sat, smislila sam da mu to poklonim prilikom prvog susreta. Možda će shvatiti da sam se zaljubila. Možda će, ako me i ne želi dovoljno kao muškarac, shvatiti da sam mu potrebna ja, raznežena, zaljubljena, dobra.
Marinela, Grubi i Pavle me već ismevaju zbog zaljubljenosti u Mijovića. Pavle mi je nedavno rekao:
„Draga, nemoj samo da bude kao kada sam ja bio sa onom useljivom kapitalkom i kada ste se svi smijali mom očaju što ne mogu da je ispoštujem kao ženu. Draga, možda si ti sad u tripu da je on impotentan, ali, vjeruj mi, nema impotentnih, ima samo slučajeva u kojima se njemu ne diže na dotičnu gospođu. Razumiješ?“
Pila sam limunadu i po tržnom centru posmatrala devojčice koje se oblače i šminkaju kao zrele poslovne žene, dok zarozane i nenašminkane zrele žene liče na masne babe. Ima i onih koje su toliko izbotoksirane da liče na transvestite i šetaju u istim slim farmerkama sa svojim odraslim kćerkama.
Od vremena kada sam odrastala, upisivala glumu i udavala se sve se promenilo. Svi smo drugačiji i u odnosu na vreme kada si ti, Nadežda, fizički nestala iz naših života. Sve se brzo menja.
„Sve se promijenilo. Već decenijama smo isti samo koka-kola i ja“, kaže Pavle Đukić u trenucima kada se seća kraja osamdesetih.
Baš zbog toga sam odlučila da po povratku iz Budve svoj život očistim od svega što me podseća na period kada sam bila zaljubljena u sliku života koju sam pogrešno iscrtala u svojoj glavi.
Možda je to starost, ali ovih dana prija mi osećaj da se ne moram kresnuti sa svakim dobrim frajerom da bih dokazala sebi da sam još mlada. Ne moram da se penjem na sto da bih svima pokazala kako još uvek imam telo devojke niti da se valjam po krevetu i promenim tri stotine dvadeset poza da bi se dotični setio mene dok gleda porno-filmove.
Vratila sam se iz Budve sa osećajem da imam prava da budem ravnodušna i ćutljiva, da uđem u pozorište i ne nazovem svima „dobar dan“. Kada mi reditelj kaže da sam loša više ne moram da pijem bensedine, a kada u novinama izađe negativna kritika mogu da kažem „možda i jesam loša, pa šta?“ Ne stidim se više kada priznam da nemam pojma koji roman je dobio NIN-ovu nagradu i u stanju sam da opušteno sedim u bašti kafića, blenem u jednu tačku i ne foliram kako sam neviđeno zainteresovana za tekstove u novinama.
Raspakivala sam kofere mrzeći Marka koji je izgleda zaspao toliko pijan da nije čuo moje lupanje stvarima po stanu, uključivanje veš-mašine i mašine za sudove u koju sam trpala tanjire sa skamenjenim ostacima hrane. Dok sam se borila da očistim prilepljenu izgorelu glavu šarana sa šerpe, zazvonio je fiksni telefon.
Komšinica iz Smedereva mi je saopštila da su pre sat vremena mog oca pronašli mrtvog.
Arsenije Smiljanić, radnik iz Smedereva, udovac, preljubnik i alkoholičar. Potpuno slučajno i moj otac. Našli su ga mrtvog, ne znam posle koliko dana, oni što isključuju struju. Da je redovno izmirivao račune za struju, ko zna kada bi ga pronašli.
Sipala sam piće, zapalila cigaretu i zagledala se u pesak koji je ispao na parket kada sam iz kofera vadila peškire za plažu. Dakle, umro je Arsenije, čovek koji iza sebe nije ostavio ništa. Nije postojao nijedan gest tog čoveka koga bih mogla da se setim kako bih bar zbog nečega zažalila što ga više nema. Za sebe je govorio da je pošten u ovom svetu lopova i da nikome ništa nije oteo. Ali Nadežda, ljude kada odu sa ovog sveta žalimo zbog onoga što su nam davali.
Bila sam potpuno ravnodušna sve dok me kod treće čaše Gorkog lista nije spopalo osećanje krivice što u svojim zrelim godinama nisam našla vremena i volje da se ispričam sa njim. Nismo se ispričali iako smo četrdeset godina na ovom svetu živeli zajedno i od toga osamnaest godina pod istim krovom. Ta spoznaja me je ispunila tugom. A mogla sam, razmišljala sam vadeći limun iz čaše i grickajući ga između dva dima cigarete, barem jednom, proletos recimo, da odem u Smederevo, izvedem ga na kafu i pitam bar nešto. Mogla sam da ga pitam jednostavne stvari: zbog čega je pio, zbog čega je bio ljut, da li je ikada nekog voleo, ko njega nije voleo, a želeo je, kada se zaljubljivao, zbog čega je batinama terao iz kuće žene koje je voleo, o čemu je maštao kao mladić... Kao zrela žena mogla sam da ga bar jednom pozovem na premijeru, kupim mu odelo i posle toga na večeri pitam zašto me nikada nije stavio u krilo, pomilovao po kosi i rekao mi da me voli. Mogla sam... Zaplakala sam usled poplave kajanja što za Arsenijevog života nisam uspela da nadrastem bes, tugu i stid. Jecala sam zamislivši ga u novom sivom odelu kako mi zbunjenog izraza lica aplaudira iz prvog reda i kako mi posle predstave kaže:
„Lepa si. I tvoja majka bi sada zaplakala od sreće da može da te vidi.“
Te normalne stvari, Nadežda, da ti otac aplaudira, pomiluje te po kosi, pokaže da je srećan što si živa, zdrava i njegova - ja to nisam imala. Prestala sam da plačem i prošao me je osećaj krivice kada sam zaključila da roditeljima ne možemo da budemo brižna odrasla deca, ako oni nama nisu bili nežni, brižni stražari dok smo rasli. Ako njega nije bilo da me otprati do škole ili na autobus za Beograd, ne bi bio greh ni da se ja ne pojavim pored njegovog kovčega. Grehove predaka nosimo kroz život. Ja sam dala sve od sebe da prema ljudima budem bolja nego što je moj Arsenije ikad bio. To me je ispunilo spokojem pa sam ugasila cigaretu i flašu pića vratila u frižider.
Probudila sam Marka i razbesnela se kada mi je saopštio da još nije zamenio akumulator u kolima. Morala sam da platim taksi do Smedereva.
Na sahrani je bilo njih nekoliko iz komšiluka, jedan pesnik i direktor amaterskog društva koji me je poštovao, lokalni novinar koji se nadao da će napraviti intervju sa Marinelom, starica sa očima kojih sam se kao kroz maglu sećala jer su pripadale jednoj od mojih maćeha koju je Arsenije razbio od batina i oterao, bakica koja mi je nekada zašivala crno dugme na crvenu jaknu, Vanja koja je sada svima pričala da smo išle u isti razred, Marinela sa Kopiclom i Marko koji je umeo lepo da se ponaša na svadbama i sahranama. Supruga zaštitnika je glumio odlično.
Marinela je i u Smederevu ispala kreten. Ona je, Nadežda, došla u crnoj D&G haljini sa natakarenim crnim Pradinim naočarima i donela „suzu“ cveća od sto pedeset evra.
„Jebo te, Marinela, nije ti ovo Aleja velikana!“, rekla sam joj dok je liftboj zaključavao veoma skup automobil koji je kupio kada je osnovao firmu za popravku liftova.
„Tamara, sram te bilo. Kada moji u Užicu umru, hoću da dođeš ovako ko ja sad. Da me ispoštuješ!“
Tranzicija je napravila haos u ljudima. Čak mi je i Pavle Đukić, kada sam jedne večeri ušla u njegova kola obučena u farmerke, majicu i patike, rekao:
„Ljepoto, ti me večeras nijesi ispoštovala? Nemaš štikle? Kako ćeš takva pored mene među ljude? Da me brukaš?“ Zalupila sam vrata kola i rekla mu: „Pusti neku muziku i ne lupetaj. Uopšte neću u javnost, vodi me u stan ili pali s nekom klinkom na štiklama. I koji ćeš kurac ti sa mnom u gradu? Da krene priča da jebeš babe od četrdeset godina za pare? Vozi me u svoj stan.“
„Tamara, kako bih ja volio da si ti normalna“, rekao mi je posle minuta ćutanja i odvezao nas do novog rok-kluba.
Elem, Pavle i ja se te noći nismo kresnuli jer sam za šankom opalila pridiku o godinama koje je izgubio, o tome koliko je sramota imati preko trideset i hraniti se kod mame, nemati ušteđevinu, juriti kres varijante i nemati radno vreme. Smorila sam ga i nije se usprotivio kada sam mu pre ponoći rekla da mi pozove taksi. U ženskom toaletu je udario crtu i videla sam kako se kroz gužvu probija delujući kao mnogo jači muškarac od onog koji je te večeri došao po mene. Dok sam na izlazu ćaskala s menadžerom kluba, Pavle je čak poljubio u vrat dve-tri poznanice. Ah, kokainsko samopouzdanje!
Pišem ti sad o sahrani. Naime, ne mogu. Ovo što sledi je važno. Večeras mi je mučno da ti pišem o očevoj smrti. Sutra, da... da li bi trebalo da ti kažem da sam bila tužna kada je moj Arsenije umro? Jesam, kada sam razmišljala da eto on umire, a ja ga sahranjujem kao neko ko u četrdeset prvoj godini života nije osigurao nastavak ni svojoj ni Markovoj lozi. Kao neko koga će preživeli prijatelji jednog dana dopremiti na to isto smederevsko groblje i smestiti u grob na koji kasnije niko neće svraćati.
Bila sam tužna dok sam gledala maminu fotografiju na nadgrobnoj ploči, onu istu koju držim u srebrnom ramu u dnevnoj sobi, razmišljala sam o tome kako posle trideset dve godine pored njenog stavljaju kovčeg nekog Arsenija kome je alkohol bio važniji od mene koja sam jedini trag njenog nekadašnjeg postojanja.
Bilo mi je teško i htela sam da zavrištim kada sam shvatila da od Arsenija nema ko da se oprosti i kaže o njemu neku lepu reč. I nisam bila zahvalna Marku kada je preuzeo na sebe tu dužnost. Bio mi je odvratan jer je sve više ličio na Arsenija.
Draga Nadežda, moj Arsenije je samo jednom nešto obećao. Mojoj majci na samrti obećao je da će me čuvati.
„Učini sve, Arsenije, da uči škole i da bude srećna jednog dana“, rekla je tad mama, a ja sam ležala u njenom zagrljaju.
„Hoću, kunem se“, rekao je Arsenije i zaplakao zarivši glavu u maminu kosu rasutu po jastuku.
Slagao je Arsenije, Nadežda. Isto tako lagao je i Marko u onim retkim noćima kada je umeo da izgovori:
„U pravu si za sve. Od sutra menjam ploču. Kunem se.“

11.
21. avgust 2009.
Beograd
Posle sahrane Marko i ja smo ostali u kući mog oca. U lokalnom hotelu još žive izbeglice, a trebalo je da sutradan u opštini obavim birokratski deo koji sledi posle smrti.
Razmišljala sam da li da tatinu kuću sa garažom za popravku auspuha spalim, prodam za sitne pare ili srušim i na njenom mestu sagradim vikendicu koju ću jednog dana sa ponosom pokazati Goranu Mijoviću.
Ipak sam odlučila da je spalim, neka izgori. Biće mi lakše kada budem gledala kako nestaje mesto na kom sam bila nesrećna. Kao kada ljubavnici cepaju zajedničke fotografije, kao kada baciš haljinu u kojoj nisi dobila novi posao, kao kada promeniš raspored u stanu verujući da si ti potpuno okej, ali te zeza loša karma stvari oko tebe.
„Da li je dozvoljeno da spališ sopstvenu kuću?“, upitala sam Marka posmatrajući ga preko plamena crkvene sveće.
Zbog neplaćenih računa u kući nije bilo struje. Marko je odsutno gledao u plafon i uživao u tripu koji je nazivao povlačenjem u sebe. Kada bismo olajavale partnere po pozorištu, definisala sam taj njegov trip kao luzerski, a moj psihijatar je rekao:
Težak oblik depresije i nezadovoljstva. Što si ti, Tamara, uspešnija i lakše rešavaš životne probleme, to on još dublje tone u depresiju.“
Marinela mi je, kada sam joj opisivala simptome Markove depresije i prepričavala šta mi je psihijatar rekao, odvažno saopštila:
Ja mislim da će on tebe da rokne, ako što pre ne ode kod psihijatra po tabletice.“
A bio je, sećala sam se, najbolji frajer u diskoteci Taš i noći sam provela nervirajući se što me ne primećuje. Imao je tad stalnu ribu koja je kasnije otišla u London da na miru propati pošto sam ga na kraju ipak preoteta.
Danas je ta riba savetnik u vladi, a ja žena koja priznaje poraz - provela sam dvanaest godina sa pogrešnim čovekom od koga mi ne ostaje ništa. Ni dete.
Kada je postao samo moj, kada je prestao da gleda druge žene, kada je prestao da se viđa sa prijateljima, prestala sam da ga volim. Nestalo je čežnje i uzbuđenja, a potom je počela i drama sa kockanjem, parama, alkoholom...
Uvek sam želela da budem deo boljeg društva od onog u kom sam bila. U jednom periodu Marko je bio taj koji me je stavljao u okvire boljeg društva. Uživala sam tad u statusu ribe i žene uspešnog frajera. To me je činilo ženstvenom. Kada je potonuo, ja sam bila ta koja je njega stavljala u bolje društvo, ali on u tom statusu nije uživao. To ga nije činilo muževnijim.
U ljubavi uvek jedna osoba počne da otima energiju. Samo prvih dana i meseci zaljubljenosti je nesebično dajemo jedno drugom.
Te večeri u Smederevu rekla sam Marku da sam slobodna žena i da hoću da iskoristim svoju slobodu.
„Marko, pošto sam shvatila da ne mogu da promenim ni tebe ni sebe, odlučila sam da promenim brak.“
Gledao me je i ćutao, a potom pokušao da među praznim flašama oko šporeta na drva pronađe neku iole punu.
„Mnogo si gruba i ne brineš više o meni. Pogledaj me, idem u pocepanim farmerkama. Ljubavi, ponekad bi trebalo da čovek prema ljudima bude fin.“
Ćutala sam i gledala ga sa mržnjom. Stegla sam zube kada je posle nekoliko minuta ćutanja pogledao na sat i rekao da je posle sahrane trebalo da se vratimo u Beograd.
„Jedanaest je sati, počinju mi Sopranovi“, rekao je i rukom obrisao pivo koje mu se zadržalo na bradi nakon što ga je ispljunuo osetivši da je u flašu bio ubačen pikavac.
Svaka žena veruje da je bolja od one prethodne. I ja sam tako razmišljala na početku zabavljanja sa Markom preotevši ga od druge. Sećaš li se, Nadežda, kako sam od njega zahtevala da raskinu čim smo se prvi put kresnuli? Te večeri smo svratili u Cvetić na piće, a kasnije si nam se i ti pridružila.
„Neću da se priča po gradu kako je kada dvoje raskidaju krivo njih troje... Znaš, Marko, hoću da se zna da sam ja uzrok raskida, neka znaju da si se zaljubio u mene i da je ostavljaš zato što te palim više od nje.“
Tada mi je bilo važno da se zna da ju je ostavio zbog mene. Nisam želela da čujem da je njihova veza već odavno sranje. Htela sam da čujem i terala Marka da izgovori:
„Volim te više nego što sam nju ikada voleo. Odlazim od nje i dolazim kod tebe“, govorio je dok smo se ti i ja smejale razmenjujući pobedničke poglede.
Bože, koliko sam bila zaljubljena. Posle Cvetića smo tebe ostavili na Slaviji i vratili se u njegov stan. Još u liftu mi je raskopčao teksas košulju Levis koju sam nosila uz uske farmerke koje su mi stajale najbolje na svetu. Sećaš li se? Ja pojma nemam u kom sam gradu prošle nedelje igrala predstavu, ali se sećam početka svoje veze sa Markom!
Marko je tada imao manire i navike koje sam volela. Umeo je da pita „šta pijete“ kada bih sa društvom sedela u kafiću, poznavao ga je i pozdravljao ceo grad, vozio je porše, ćale mu je bio general, poznavao je sve važne košarkaše, rokere i kriminalce, dobijao je pozivnice za sve dobre žurke.
Devojka koja se zabavljala sa Markom imala je status in ribe koja posle njega može da puca samo na još boljeg frajera. Znaš, Nadežda, kako to ide u muškim prijateljstvima...
Moj psihijatar kaže da muškarci nikada ne pričaju o erotskim detaljima veze sa devojkom koju vole upravo da ne bi budili čežnju kod svojih ortaka.
U Smederevu sam u kući bez struje, nemam dete koje ću tešiti zbog dekine smrti, nemam mamu kojoj ću ostaviti evre da priprema ćaletu četrdeset dana, nemam osećaj da se išta bolno desilo. Nemam ni Marka. Okrenuo mi je leđa pokušavajući da zaspi na pocepanom dvosedu koji je pre trideset godina kao miraz dovukla neka od mojih maćeha.
Kada je sveća već bila pri kraju, počela sam da plačem i rekla:
„Razvodim se jer si smrdljivi impotentni bednik.“
Marko se sa boka okrenuo na leđa i duboko uzdahnuo. Potom je ustao sa kreveta, mirno prišao i razvalio mi šamarčinu. Instinktivno sam podigla nogu i štiklom ga nabola u stomak.
Dalje se ne sećam detalja. Lomio je sve po kući, razbio sav ionako ruinirani nameštaj, srušio televizor... Dok sam u šoku stajala nasred sobe i vrištala, vratio se ka meni, podigao me i bacio na peć na drva da bi zatim pljunuo i šakom me opalio po vilici. Kada je kasnije seo na dvosed i zapalio cigaretu bio je ogroman i razjaren kao zver.
Grčevito stežući torbu koju sam zgrabila sa stola, izletela sam iz očeve trošne kuće i potrčala ka centru grada. Dok sam trčala, nisam osećala bolove već samo strah.
Sela sam u taksi i krenula ka Beogradu.
„Čime ste ga isprovocirali?“, pitao je taksista. Stenjala sam od bolova, a on mi je dao novine da ih stavim ispod sebe kako ne bih isprljala sedišta.
Brzo je vozio i stalno gledao u retrovizor, verovatno se plašio da ga siledžija ne prati.
„Neće vas pratiti. Nema kola. Crkao mu je akumulator. A nema ni pare za taksi.“
„Baš jutros čitam u novinama, u Petrovcu na Mlavi, dve noći zaredom jedan isprebijao nevenčanu ženu u devetom mesecu trudnoće, a drugi neku što se tek porodila. Usput je bacio i devetogodišnjeg sina na krevet, pa je dete razbilo glavu. Ja svoju ženu nikada nisam udario. Ali, nešto razmišljam, ne bi ni ludak udario trudnicu, a da ga ona ne isprovocira. Hoćete li vodu? Sad tek vidim, vi ste ona glumica. Tako je to kad si žensko. Srećom, nemam kćerku“, rekao je i ćutao uz narodnjake dok nismo stigli do Marineline kuće.
Nisam smela da odem sama u Urgentni. Bojala sam se iako su bolovi bili nesnosni. Po cenu da umrem nisam htela sama u bolnicu. A bilo me je i sramota. Nadala sam se da će Marinela konstatovati da mi nije ništa, da sam samo uplašena i da će posle tuširanja sve biti dobro.
Željko Kopicl i Marinela su me odmah strpali u BMW, a ja sam postiđena i razvaljena od bolova ponavljala:
„Upropastiću vam sedišta. Pogledajte, sve je krvavo.“ Marinela je plakala i psovala, a Željko je rekao:
„Nije mi prvi put da ovo gledam. Kao klinac sam u Urgentni vodio mamu, otac bi je svaki put pretukao dan pre nego što će se vratiti za Libiju. Sve će biti dobro. I znam, zbog majke... nemoj da se stidiš. Dešava se. Nisi ti kriva.“
Kada me je lekar previjao i kada su me stavljali na rendgen osećala sam užasne bolove, ali i kako se u meni bude nada i vera. Osetila sam, Nadežda, hrabrost da se izborim s onim što me je čekalo kada izađem iz bolnice. Znala sam da konačno više neću imati razloga da opraštam Marku. Konačni kraj... više neću moći da nađem nijedan razlog zbog kojeg bismo ostali zajedno. Kada su me ujutro izveli iz Urgentnog centra, čist vazduh mi je izazvao bol u grudima, ali sam se istovremeno osećala sigurno i smireno.
Godine u kojima je bilo normalno da svakog dana za ručkom budem tužna, a on ljut, zauvek sam ostavila za sobom.
„Tamara, sve je dobro dok on taj ručak ne napusti i ode, kao moj Savić, sa nekom ćoravom Ljiljom. U braku je normalno da ti budeš tužna, a on ljut. To je brak. Moji u Užicu čitavog života tako funkcionišu. Tu su i Ema i Grubi: ona je depresivna i viče na decu, a on je ljut i vara je a prema deci je divan ako ništa ne traže. To je život, ali ti si infantilna i nezrela.“
Bila sam odvratna samoj sebi u periodu kada smo Marko i ja za javnost glumili srećan par. Onda je i to prošlo. On je potonuo u depresiju, a ja sam solirala i nastavila da glumim srećno udatu ženu kojoj je muž umoran, pa je odustao od dolaska ne premijeru, slavu, roštilj...
Nikada to nije izgovorio, ali sam znala da je moj Marko prekinuo da odlazi na javne skupove jer više nije mogao da gleda one koji su uspešniji od njega. A to su bili svi. Četrdeset šest godina - to je već vreme kada se zna šta je ko uradio sa svojim životom. Što bi ti, Nadežda, rekla: vreme kada je jasno da su vam se sve važne stvari u životu već desile.
Sad i ja shvatam da je sve lepo što ti se desi posle četrdesete samo šlag na torti, dok je sve ružno - očekivano.
Moj ulazak u petu deceniju obeležile su batine koje sam dobila od Marka, smrt mog oca, konačna finansijska sigurnost posle uspeha sa monodramom i saznanje da dalje mogu potpuno sama.
Ponekad se iznenada probudim i muči me osećaj stida kada se setim onih noći kada sam bila mlada i plakala kada bi me Marko ostavljao, kada sam govorila „vrati mi se, ja ne mogu bez tebe“, kada sam mu prinosila doručak u nadi da ćemo se pomiriti... Bude mi lakše kada se setim da sam mu se osvetila tako što sam ga varala, a on to nikada nije otkrio. Potom legnem u krevet i pokušam da se setim svih frajera sa kojima sam prevarila Marka. Uvek dođem do broja šest i dalje ne ide... a bilo ih je mnogo više. I onda se okrenem na drugu stranu, dodirnem stomak ljuta što je opušteniji nego u vreme mojih preljubničkih uspeha i obećam sebi da ću vežbama uspeti da ga sredim pre nego što me Mijović zagrli oko struka.

12.
15. septembar 2009.
Beograd
Kada je Marinela otišla u Švajcarsku da vidi sinove, u znak zahvalnosti što mi je pomogao one noći, pozvala sam Željka Kopicla na vino. Zasmejavala sam ga pričajući zapažanja iz igraonice u koju sam išla po Petra dok je bio mali.
„Slušaj, Željko. Po tim igraonicama stalno gledam istu scenu. Roditelji devojčica svoje princeze poljube, upitaju da li su se lepo provele, pošalju ih da obuju cipele i pozdrave se sa slavljenikom, a onda ih odvedu do kola. Majke dečaka, takva je bila i moja Nadežda, dolaze sa kesama punim potkošulja i čarapa, svojim sinovima brišu znojave glave, ljube ih dok im suše kosu fenom, uvlače im potkošulju u pantalone, obuvaju im patike, pitaju da li su žedni, da li su nešto jeli, vade iz torbe čokoladne bananice. Tako sam shvatila kako se prave edipovci. Jednom sam, dok je Nadežda sušila fenom kosu malom Petru dok sam ja posmatrala tate, čula petogodišnjaka koji pita mamu: „Mamika, hoće li i moja devojka biti tako lepa i imati velike grudi kao ti?“ Nemam decu, pa me je sramota da kažem šta je mama odgovorila.“
„Rekla je: 'Neće, sine, nijedna tebi biti lepa kao mama.' Slušaj, ti znaš da ja imam i sestru. Ali sećam se kako je moja majka pričala sa tetkom koja nema decu: 'Bože, kako se sin voli. Volim ja i nju, ali Željka... Tako je bespomoćan, ja sam njemu potrebna.' Smešno je Tamara, ali je tako.“
Kada me je vozio kući upitala sam ga:
„Željko, da li si ti gej?“
„Nisam. To me je pitala i Marinela. Šta vam je?“, rekao je i okrenuo se prema meni nabacivši dečački osmeh.
Pavle Đukić je naredne večeri kod mene svratio posle ponoći umesto oko devet, pa sam ga upitala:
„Gde si ti do sada?“
„Đe bi bio do ovoga doba no u biblioteku?“
„Ne lupetaj. Slušaj... da li me slušaš? Da li si nekada jebao muškarca?“
„Muškarca da jebem u dupe? Ja? Ne, vala nikada. Na te provokacije nijesam nasijedao ni kada sam bio u zatvoru. Ja sam, mačkice, čisti hetero. Ne palim se na kite. Sve poroke sam probao, ali ovo ne“, rekao je simulirajući rukama gej odnos.
„Ti si stvarno bio u zatvoru?! Ja sam mislila da izmišljaš. Kad si ti bio u zatvoru, Pavle?“ „Glupa li si, moja Tamara. Nijesu me poveli u zatvor sigurno kada sam bio student političkih nauka već u onom periodu kada sam bio kriminalac. Odlično mi je tamo bilo. Radio sam kao frizer. To ti nijesam priča'?“
Moja zaljubljenost u Gorana Mijovića postala je toliko opsesivna da je rekreativni ili bilo kakav seks sa Pavlom po povratku u Beograd bio nezamisliv. Sve vreme sam ga gledala visokog i plavog sa punim ustima, obučenog u farmerke koje su mu odlično stajale. Bio je privlačan, ali mi je bilo muka i pri pomisli da bih mogla da se ljubim s nekim ko nije Goran Mijović. Goranov lik, oblik vilice, usta koja su mi bila tako blizu dok smo šaputali ili nazdravljali jedno drugom, njegove ruke dok mi pali cigaretu, borba da nađe rukav dok mi pridržava sako, način na koji mi otvara vrata automobila, pogled napred dok vozi kola a ja čeznem da se okrene ka meni, način na koji mi se svaki put nasmejao kada bi izgovorio „laku noć“, trenutak kada mi sa oba dlana stisne obraze kada kažem nešto glupo i smešno...
Bila sam nemoćna u svojoj zaljubljenosti koja je paralizovala sve moje dokazano uspešne veštine zavođenja.
Poslala sam Pavla kući. Bez osećaja krivice sam mu otvorila vrata i nisam skrivala nestrpljenje da mu što pre vidim leđa.
„Pavle, ja sam se zaljubila u Gorana toliko da imam osećaj da ga varam dok si ti u stanu.“
„Da, to nije pošteno, draga. A nije ni normalno. On je tebi popio pamet. Kajaćeš se, draga.“
Bila sam odlučna da čistog duha i čistog tela sačekam momenat kada će Goran Mijović na velika vrata ući u moj život.
Bila sam takođe odlučna da, dok je Marinela u Švajcarskoj, navučem Željka Kopicla da mi ispriča celu svoju priču. Nadala sam se da ću pronaći pravi način da Marineli pomognem u danima koji su joj očigledno sledili kao kazna za ishitreno stavljanje Željka Kopicla na mesto njenog bivšeg muža.
Pozvala sam Željka na neku modnu reviju i rezervisala sto za večeru u jednom novom restoranu. Glavni trag mi je bio skiperov profil na Fejsbuku preko kojeg sam provalila da je skiper ne biseksualac već čist gej. Željko Kopicl mu nije bio na listi prijatelja. Nakon njihovog intenzivnog druženja na moru, tek mi je to bilo sumnjivo. Dakle, Željko Kopicl njihov odnos krije kao zmija noge. Zašto?
Smeta mu u poslu? Koga je briga da li mu liftove ugrađuje gej firma ili ne? Voli Marinelu? Voli je istinski, ali mu fali i dečkić sa strane? Da li je uopšte mudro što se ja petljam u Marinelinu intimu? Da li se ona brinula koga je jebao moj Marko? Možda je i on vraćajući se sa kocke kresnuo nekog ortaka? Kažu da ti se posle loze diže na svakog. I na rođenu kevu. Odvratno.
Sećaš li se, Nadežda, kako je Marinela uvek imala gadljiv izraz lica kada bismo nas dve prepričavale nova seksualna iskustva? Znala sam da bi posle saznanja da Željko kreše i nju i nekog skipera danima povraćala.
Posle modne revije uputili smo se u restoran. Odmah smo naručili jela po preporuci kelnera. Bili smo gladni i nismo imali živaca da trošimo vreme na čitanje jelovnika.
Kopicl je naručio neko južnoafričko vino, kucnuli smo se, pa je posle mog priznanja da i dalje sečem vene na Mijovića počeo da mi daje savete.
„Da li je, kada je dolazio po tebe na parking ispred hotela, izlazio iz kola i gledao te dok koračaš ka njemu? Da li te zagrli kada mu priđeš ili ne?“
„Uvek ispred kola i uvek me zagrli. I uvek mi se osmehuje dok koračam prema njemu. Mislim, uvek... tek smo se dva puta videli.“
„Bravo, mala. To je odličan znak. Slušaj, ja znam zbog čega si me pozvala na večeru. Nisam gej. Biseksualac.“
„Od kada?“, pitala sam smireno ne razmišljajući o Marineli.
„To osećanje nije trenutno i nije nastalo kada sam napunio petnaest ili dvadeset godina. To je nešto što je u meni od rođenja, samo što kada si mali ne znaš šta je to i ne znaš da li je to sramota ili ne. Odražavalo se tako što mi je društvo devojčica bilo bliže od muškog. Mislim da je veliki problem i u tome što u detinjstvu figura oca nije bila primarna. Znaš da mi je ćale radio u Libiji i da je bio ljubomoran... Svaki njegov dolazak obeležavale su ljubomorne scene, a majku je nekoliko puta i isprebijao optužujući je da je kurva koja se kreše sa svima po Voždovcu. Isprebijana, ona ga je pratila do vrata, a ja sam stajao na pragu. Poljubi oca, govorila je moja majka. Nisam mogao jer sam ga se bojao. Nije bio u pravu. Moja majka je čekala njega i volela mene. Nikada nisam imao priliku da sa njim idem na utakmice ili u grad i to mi je često falilo. Verovatno je to samo podstaklo želju da umesto očevog zagrljaja tražim zagrljaj drugog muškarca.“
Željko Kopicl je otmenim pokretima prinosio čašu usnama dok je pio vino, mirisao je na čisto i izgledao urednije od mene, bio je lep i očigledno odlučan da mi sve ispriča. Imala sam u tom trenutku za njega mnogo poštovanja. Zaslužila sam njegovo poverenje. I iskreno, odlučila sam da Marineli ništa ne kažem.
Znam da je Kopicl za mene beznačajan u odnosu na Marinelu, ali svaku ljudsku iskrenost treba ispoštovati, zar ne? Kako bih mogla da pljunem na trenutak u kom me neko gleda u oči i priča mi o svojoj najdubljoj intimi? Kada te neko izabere kao slušaoca svoje najintimnije priče to mora da bude zavet do groba. Je l' da?
Pričao mi je da je do njegovog prvog gej odnosa došlo neplanski, ali da sad zna da je sve podsvesno ka tome vodilo. Bio je zbunjen kada mu je jedna vidovita žena kod koje je išao pre nekoliko godina rekla da će ljubav svog života sresti na koncertu i da će to biti muškarac. Tada je bio u vezi s drugaricom iz škole.
„Kada sam prvi put imao odnos sa muškarcem osećao sam se potpuno drugačije nego u intimnim odnosima sa ženom, sreća novog uživanja bila je pomešana sa primesom znanja o tome da radim nešto „zabranjeno“. Svaki od tih dodira bio je čekan godinama i kao da sam sa tim dodirima dobijao ono što je u mladosti bilo izgubljeno ili nikad nije bilo dobijeno. Tvrdim da su dodiri, pokreti, poljupci nežniji od ženskih, da je briga za tog drugog veća, nego briga za devojku. Odnos je strastveniji, ali i nekako zaštitnički, roditeljski...“
„Čekaj, jesi li sve vreme imao i devojke?“
„Da, naravno i duge veze. Mene uzbuđuje žensko telo, ja nikada ne bih mogao da živim sa muškarcem. Meni je potrebna žena. Ja tvoju Marinelu volim. To što je ona šesnaest godina starija od mene nema nikakve veze sa činjenicom da sam ja biseksualac. Ja sam u nju bio zaljubljen i dok je nisam poznavao. Pratio sam sve njene intervjue i zbog nje išao u pozorište. I moja mama ju je obožavala dok nije čula da smo u vezi.“
„Da li si se stideo zbog toga što pored devojaka imaš seksualne veze i sa muškarcima?“
„Vremenom postaješ svestan da sve to u vezama sa muškarcima nije normalno i da... Kako to da ti objasnim, osim samog, pukog trenutka kada ste zajedno, sve ostalo je bezveze - nemate o čemu da pričate, a i ako imate, obojica razmišljate samo u jednom, muškom smeru i nema nikakvih dvosmernih reakcija niti zaključaka.“
Opisivao mi je onaj trenutak kada mu se posle noći sa muškarcem javi osećanje sramote, stida, spoznaje da to nikada neće biti prihvaćeno.
„Znaš, Tamara, niko u životu ne želi da ga isključe iz društva ili da bude na njegovoj margini. Jedno je sigurno - niko od odbačenih nije srećan. Borba sa samim sobom je ogromna i, mislim, večna. Samo hrabrost i odlučnost mogu da te zarad društva od toga odvuku. Sumnjam da iko ko je jednom to osetio može to da iskoreni iz sebe. Ja Marinelu volim, ali nikada neću moći da se zakunem da poneku noć neću provesti u zagrljaju muškarca.“
Osetila sam iscrpljenost u njegovom glasu, pa smo promenili temu. Pričali smo o novoj predstavi koju smo Marinela i ja spremale, o njegovom knjigovođi koji mu je u firmi napravio neku brljotinu sa PDV-om, o Emi i Grubom koji su na ivici kolapsa.
„Misliš li da je Grubi imao neka seksualna iskustva sa muškarcima?“, upitala sam ga dok me je vozio kući.
„Ne mislim o tome. To su nezahvalne teme. Kokain, diskoteke, flertovanje sa muškarcima iz zezanja. Nikada to nije samo zezanje.“
Te večeri ponovo nisam mogla da zaspim jer sam zamišljala Gorana Mijovića koji vreme provodi po svlačionicima sa jebenim vaterpolistima. Znam da preterujem, ali vidiš da sam vreme seksualnih sloboda dočekala potpuno nespremna. Ispašće da je Marinela, koja je uvek bila seksualni analfabeta, otvorenija od mene. Vraća se za koji dan. Neću joj ništa reći. Neka se sama bori. Uostalom, odnos dvoje ljudi mogu da razumeju samo njih dvoje. Treći je uvek smetnja, a to ne želim da budem.

13.
17. septembar 2009.
Vršac
Kada je moja mama umirala od leukemije, noćima sam sedela pored njenog kreveta kraj peći na drva. Nas dve smo komunicirale pogledima, a otac tih dana nije pio. On bi je povremeno uzeo za ruku i poljubio joj dlan. Pare za lečenje Arsenije nije imao, a mama stvarno nije imala nikog drugog da joj pomogne. Mnogo godina posle njene smrti, čula sam da joj je otac bio učitelj koji se kratko zadržao u Smederevu i da joj je majka umrla na porođaju. Moja mama je odrasla sa porodicom daljih rođaka u trošnoj kućici pored autoputa i iskoristila je prvu priliku da odatle pobegne. Počela je da živi sa mojim ocem i kada je izgledalo da joj je preostalo samo da posle mene rodi još i sina, naslednika Smiljanića, pa da sve bude u redu, razbolela se... Imala je dvadeset pet godina kada je umrla.
Ti dani kad je moja mama napuštala ovaj svet a otac joj ljubio ruku ostali su u mojim grudima ograda koju sve do tvoje smrti niko nije mogao da preskoči bez obzira na to da li je u moj život uneo sreću ili nesreću.
Veću sreću od one kada smo otac i ja ležali u maminom krevetu, pa smo sve troje zagrljeni gledali novogodišnji šou-program, kasnije nisam mogla da osetim. Sećam se da nas je otac obe poljubio u kosu kada je neki pevač u odelu izvodio tužnu špansku pesmu. Sećam se i da je mama pokušala da se nasmeje kada je rekla:
„Arsenije, ovaj pevač je lep skoro kao ti.“
I bila sam ubeđena da me nikada neće snaći nijedna veća nesreća od one koja me je snašla kada je trećeg dana Nove godine mama umrla ispustivši bolan vrisak koji je, činilo mi se, odjeknuo čitavim Smederevom. Tata za morfijum nije imao novca, a lekari su je ostavili bez terapije.
Sa devet godina doživela sam i najveću sreću i najveću nesreću. Mogu da budem smirena, mislila sam, jer sam sve najgore i najlepše već doživela... Ali vidiš, uvek te sačeka veća nesreća. I veća sreća... ponekad, nekoga.
„Bar da mi je ostavila sina“, često je govorio moj otac u godinama posle majčine smrti.
„A što baš sina, Arsenije? Mogao bi da produži plemenitu lozu Smiljanića, neviđeno bogatstvo da čuva, da nastavi genetski potencijal velikih naučnika i graditelja? Ćuti, ćale, i lezi“, smela sam da mu odgovorim kada sam već bila na fakultetu i kada su mi stipendija i smeštaj u studentskom domu davali sigurnost da mu kažem i ono što nije po njegovoj volji.
Kada je umirala, moja mama mi je rekla nešto što tada nisam shvatila, a kada sam shvatila Bog mi nije dao da upotrebim. Setila sam se toga one noći kada si se ti, Nadežda, razvela i kada sam došla u tvoj podstanarski stan sa dve flaše čileanskog vina.
„Kada se budeš, sine, udala... Ako ti bude loše, uzmi decu za ruku i idi. Ne slušaj one koji će ti reći - ostavi ih njemu da vidi kako je.“
Sećaš li se, Nadežda, kada smo uveče posle rezultata prijemnog slavile uz vinjak u Manježu?. Sećaš li se da je tu bila cela klasa, osim Marinele koja je otišla u Nanu sa svojim kriminalcem Belim K? Pričala sam ti kada su drugi otišli kući kako sam autobusom došla iz Smedereva, stigla do Narodnog pozorišta, pogledala u veliki balkon i rekla:
„Jebaću vam kevu i igraću ovde kad-tad.“
Kada me je Marinela izvela iz Urgentnog centra posle Markovih batina, ja sam se setila kako si se smejala dok sam ti opisivala sebe kako u miniću stojim ispred Narodnog i jebem kevu.
„Ne ide to baš tako“, rekla si ispijajući vinjak.
Istu rečenicu „ne ide to baš tako“ izgovorila je i Marinela kada sam joj rekla kako sam verovala da ćemo se Marko i ja razići na lep način.
Jebi ga, kada pakuješ kofere uvek imaš osećaj da ćeš nešto zaboraviti. I kada kreneš imaš potrebu da se vratiš, da još jednom proveriš šta si zaboravio.
Pamtiš li ti kakva je bila naša Marinelica kada je došla iz Užica? Ličila je na Anu Saso, tadašnju aktuelnu misicu. Sad se sećam kako si u početku izbegavala s njom da se družiš.
„Sminkerka, pa još iz Užica. Dno“, govorila si prezrivo dok te je zanosno lepu u „martinkama“ Aleksandar Mandić uzimao podruku. Imala si puštenu crnu kosu i lice bez šminke.
Nisi podnosila ni kada bi ti se njen kriminalac javljao dok ju je čekao ispred Akademije. Prezrivo si joj nudila pasulj iz studentske menze znajući da bi Marinela pre pala u nesvest od gladi nego preskočila ručak u Maderi sa krimi-elitom.
Priznaj da si štikle i uske haljine počela da nosiš tek kada je tvoj Aleksandar Mandić na jednoj žurki rekao za Marinelu da je zgodna u pičku materinu.
Kada su beše Belog K. upucali? Na trećoj godini? Jeste, znam da smo ti i ja spremale ispit i da su nas Beli i Marinela jedva nagovorili da dođemo u grad. Marinela srećom te noći nije krenula s njim do kola. Ja mislim da ona njega nikada nije prebolela iako su čitav grad i Akademija, Užičane da ne spominjem, brujali kada je posle nekoliko meseci počela da se zabavlja sa vlasnikom pečenjare koji je mnogo pre 5. oktobra dogurao do titule „srpskog kralja mesa“.
He, to je naša prošlost koja nikome ništa ne znači, pa ni nama samima. Šta imamo od nje? Iskustvo koje ničemu ne služi? Čovek se ne uči na svojim greškama, on samo nauči da ih lakše prihvata i da se ne kaje. Uvek pravimo iste greške.
One noći kada me je Marko prebio prespavala sam na Senjaku kod Marinele i sanjala kako u časopisu Story čitam životnu priču Aleksandra Mandića:
„Kada sam primio Tamarin mejl sa idejom da napišem svoju verziju priče o mojoj i Nadeždinoj ljubavi, smatrao sam to vrlo primitivnom i nekulturnom idejom. Ja ne znam da pišem. Ja sam slikar. Svoja osećanja teško izražavam rečima. Nadežde više nema, sećanja na milione zajedničkih trenutaka sam ovih godina već izvrteo po glavi i naslikao. Ne znam više ni šta se stvarno desilo, a šta sam ja izmislio. Mi umetnici unovčavamo svoje emocije. Kako prolaze godine dešava se da se stvarni događaji izmešaju sa onima koje si priželjkivao da ti se dese. U poslednje vreme, kada dođem u Beograd i sretnem neku gospođu ne znam tačno da li sam je kresnuo ili sam to samo želeo. Uostalom, zar je važno? Bitno je da je dama ostala u mom sećanju, zauvek u srcu. Meni one i sad u poznim godinama izgledaju kao nekad. Prosto ostane taj fluid koji vas je vezivao, ostane dodir... A da li bih svaku i sad kresnuo? Pa, ne bih. Kada dođe do takve odluke u smislu realizacije onda pogledam i koliko joj je šta na svom mestu. Ja sam uvek voleo šminkerke. Voleo sam dame. Nadežda je bila u nekoj čudnoj varijanti, ali sam je ja načinio damom. Duga kosa, grudi, haljine i „martinke“... Sećam se kako sam je u Parizu nagovorio da kupi večernju haljinu na bretele. Tu sam uspeo, ali sa štiklama mi nije išlo. Ona je smatrala da je prostački nositi dekolte, štikle, miniće... Bilo ju je sramota da menja poze u krevetu, oralnog seksa se gnušala, nije govorila prljave reči, nije umela da ćuti i da se smeje, uvek je imala potrebu da kaže šta misli. Nije umela ništa. Ja sam je svemu naučio. Ja sam je stvorio. I onda je otišla od mene. Napravila je karijeru, udala se za nekog mamlaza i naterala me da više nijednoj ženi ne verujem. Kada je umrla shvatio sam da sam svoju sreću bio odložio, što bi rekao Brana Crnčević, na policu. Ima nas takvih mnogo. Sada živim u Portugalu i dobro mi je. Na Nadeždin grob ne idem. Ona je moja ljubav. Bila ona bivša, tužna ili mrtva žena, ona je zauvek moja. O tome mislim noću kada sa lokalcima idem na ribarenje. O tome mislim kada se ubijem od pića i ujutro ugledam ceduljicu sa brojem telefona, a imena njegove vlasnice ne mogu da se setim. O tome mislim kada posmatram devojke kako igraju i kada krenem ka dugokosoj crnki očekujući da ću kada se okrene ugledati Nadeždino lice. Ja znam da bi bila živa da je ostala zauvek moja. Mislila je da je posle mene čekaju samo još veće ljubavi. Mislila je da joj nedostaju još neke stvari da bi bila srećna. A ja sam oduvek znao da smo jedno drugom dovoljni. Sada je nema, a nema ni mene onakvog kakav sam nekad bio.“
Naslov teksta je bio Sa štiklama joj nije išlo. Pored teksta je bila velika fotografija - Mandić sa bradom, tužnog pogleda, sa safari-šeširom među mrežama i košarama punim sardelica.
Kada sam se probudila i setila celog sna odlučila sam da nađem Mandića. Čitav dan sam guglovala i ništa. Nijedna izložba, nijedan intervju - ništa osim vesti iz Kurira da se posle tvoje smrti razveo i od Francuskinje.
Kakav san, šta kažeš?
Tebe često sanjam i uvek mi se posle toga desi nešto lepo. Šta će mi se desiti sad kada sam sanjala Mandića?
Marinela se vratila iz Švajcarske, pa sam joj na ručku, kao pripremu da joj indirektno saopštim da je Kopicl priznao da je biseksulac, pričala o svojim emocijama posle razvoda od Marka. Slušala me je polovično, svaki čas gledala je u rokovniku plan predstava i proba, nešto precrtavala i kuckala poruke... U stvari, nije me uopšte slušala.
„Marinela, ja pričam a ti kuckaš poruke?! Kome kuckaš?“
„Sinovima. Otkucam jednom i onda kažem da prosledi ovom drugom, pa treći uvek ima nešto dodatno da pita. E, tvoj razvod... Ne slušam te, Tamara, ja sam to sve preživela. Sve znam. Okej, mene nije na kraju prebio. Ali, bolje bi bilo da me je prebio nego što je dobio dete sa ćoravom Ljiljom.“
Marinela se uživljava u razgovor i drži tenziju samo kada govori o sebi. Njeni problemi su, pojačani dejstvom alkohola, jedini važni i puni dramskog naboja.
Na tom ručku nisam skupila hrabrost, a i Marinela se brzo napila pa nisam ispričala ništa o Željku Kopiclu.
Bojim se da sam i ja iz potrebe da me neko sluša i lepo gleda sve sjebala tako što sam na večerama sa Goranom Mijovićem suviše pričala o sebi. Treba mi pažnja, potrebno mi je da neko nov uđe u moj život, neko bez predrasuda o meni, neko kome ću sama da kažem kakva sam. Bojim se, ako Goran i oseća nešto prema meni, da će ga odbiti sve priče onih koji polažu pravo da me znaju samo zato što su me gledali u predstavi ili čitali neki intervju.
Možda na njega ne bi uticale negativne priče površnih posmatrača? Možda do njega dolaze samo lepe priče o meni? Najbolje bi bilo da ne dolaze nikakve. Koji to muškarac želi da živi u strepnji od toga šta će mu ko reći za devojku ili ženu? Ako suviše lepo pričaju o njoj, osećaće da je nije dovoljno vredan i da mu je prva sposobnija muška budala može uzeti. Ako do njega dolaze ružne priče, moraće da mlati one koji ih pričaju. A koji muškarac još želi da se bije kao u petom osnovne zbog simpatije?
Nadežda, mene ova zaljubljenost i diže i lomi. On se igra sa mnom. Da je hteo da me kresne mogao je to i u Budvi. Zašto nije? A šta ako se i on stvarno zaljubio, pa mu nedostaje hrabrost? Šapni mi nešto.
Želim da uđem u njegov život i da mu bude lepši i lakši uz mene. Nekoliko puta sam mu postavljala pitanja i pustila sam ga, iako me nije interesovalo, da priča o ronjenju i vaterpolu, o deci i bivšoj ženi. Postavljala sam pitanja i pravila zainteresovan izraz lica kao da glumim u predstavi. Ja ništa osim njega samog ne želim. Ne interesuju me njegovi životni krediti. Želim da u meni pronađe sve ono što mu nedostaje, želim da sa mnom bude srećniji nego što je bio sa onima pre mene. Menjajući muškarce uvek sam razmišljala o tome u kojoj meri oni mene mogu da učine srećnom. Prvi put ja nekome želim da učinim život lepšim.
Često utonem u sebe, baš kao nekad kada je otac kući dolazio besan. Nikada me nije tukao, ali znam da je želeo. Često je vikao:
„Da ti je majka živa, prebio bih i tebe i nju!“
Ja sam znala, da bi me majka, da je živa, odvela iz te trošne kuće u kojoj se stalno osećao miris auspuha koje je Arsenije popravljao sugrađanima koji nisu imali para za bolje majstore.
Utonem ponekad u sebe i pokušavam da dozovem tok misli devetogodišnje devojčice u trenucima kada otac ne primećuje da joj je teško. Ne mogu da se setim šta sam tada mislila, ali osećaj je još živ. Šta god da sam ga pitala u životu, govorio mi je „ne“. Nikad nije ni saslušao dokraja šta ga pitam. Čim bih počela sa „da li“ on bi izgovarao:
„Ne.“
Kasnije sam shvatila da nije potrebno da ga išta pitam. Arsenije je bio mrtvac koji seta i nije voleo da mu se bilo ko obraća. Ne znam zašto bih uvek imala pred očima sliku Arsenija koji ide pijan ulicama i priča sam sa sobom kada bih recitovala „reka teče, kako već teče, a ja tako ne mogu teći...“.
I sada mi kada utonem u sebe nije dobro kada se setim svih onih koji su mi govorili „ne“. Bojim se i tresem od straha da će i konačni odgovor Gorana Mijovića biti „ne“.
Ipak, odlučila sam da mu za koji dan pošaljem poruku - poziv da dođe kod mene na sarmu i kolač sa višnjama.
Navikla sam da živim bez vizije, a pojava Gorana Mijovića mi je dala ideju kako bi život mogao da izgleda. Pošto ga nema, teško podnosim emocije koje imam prema njemu i žalim za vremenom pre jula kada se pojavio na premijeri. Pokušavam da se vratim u emotivni balans pre njegove pojave, pokušavam da vratim onaj osećaj smirenosti u grudima koji sam imala pre odlaska sa njim na večeru.
Uvek sam mislila da sve može krenuti loše. I pre izlaska na prvu večeru sa Goranom pomislila sam kako je moguće da će se noć posle mnogo alkohola možda završiti nekim poljupcem, i to je to. On će se vratiti kući, sutradan ću saznati da je oženjen i da ima stalnu ljubavnicu. Mislila sam, naročito posle tvoje smrti, da sam već velika i da sam navikla da se nosim sa nesrećama i nemirima.
Trebalo je nositi se sa srećom koju su u meni izazvali retki trenuci provedeni sa Goranom Mijovićem.
Gostovala sam u emisiji Balkanskom ulicom i pitala sam se da li voditeljka zna za moju čežnju za Goranom Mijovćem. Pitala me je sve ono što me je teralo da mislim na njega dok odgovaram. Istina, posle tog razgovora sam manje čeznula za Mijovićem jer sam se javno ispraznila kao kod psihijatra. Kada me je pitala koju pesmu naručujem u kafani navela sam Harisovu I šta bi ti od mene još, da li sam bila najzgodnija devojčica u razredu - ne, bila je neka Vanja, a najlepši dečak je bio Goran Mijović koji na mene nije obraćao pažnju, šta mi fah - fah mi što bi rekao pesnik da me neko „celu obuhvati pogledom“ i da mi ništa ne traži, najtužniji trenuci u životu – trenutak kada mi je umrla majka, kada je umrla Nadežda Jovanović Ban i trenutak kada je jedan dečak ispod koša u Smederevu istrgao svoju ruku iz moje pošto ga je druga devojčica povukla za rukav i odvela ga. Trenuci sreće - kada sam upisala Akademiju, kada me je porodica Nadežde Jovanović Ban pozvala na večeru za Badnji dan i kada sam nedavno dobila poruku „imam podsvesnu želju da uđem u tvoj roman“ od jednog strašnog frajera. Voditeljka je onda parafrazirala Momu Kapora - ono njegovo sa početka Une: „kada sam je ugledao sat mi je stao“ i upitala me koliko puta u životu je meni sat stao.
E, sad, to sam naravno slagala, stao mi je mnogo puta u životu, ali sam rekla:
„Nedavno, u Budvi, u Starom gradu između crkava.“
Onda je autorka uz Winner takes it all izvrtela moje najlepše krupnjake, pa me je čim je krenula odjavna špica čitav grad zvao da mi kaže da sam bila odlična u emisiji. Zvali su svi osim njega. A znam da je gledao ili mu je neko javio da sam ga spomenula.
Sanjala sam sinoć zvuke one španske pesme iz novogodišnjeg šou-programa i mene i Mijovića kako ljubimo u čelo našeg sina. U snu sam znala i reči te pesme, a od jutros mi se po glavi vrti refren. Ne moram da ti kažem, znaš da sam plakala kada sam se probudila. Toplina posle poljupca u snu u obraz mog deteta ostala mi je i jutros na usnama.
Ispijala sam kafu u omiljenom kafiću na Vračaru i posmatrala jedan zaljubljeni par. Ona je njega svaki čas ljubila, dok je on mešao kapućino i čitao Press. Setila sam se perioda kada se Vladanova klonulost pred životom odražavala na tvom licu i telu, one ljubavnice našeg Grubog koja ga je nervirala jer nije znala ko je Tom Sojer, ali je o njegovom BMW-u znala sve i tvoje strepnje dok si oblačila haljinu golih leđa za prvi susret sa Mandićem posle skoro dve decenije u strahu da će i kelner prozreti sve tvoje želje.
Zatražila sam račun i izletela na vazduh kada sam shvatila da mi nikada niko u životu nije rekao:
„Ostani...“
Iskreno... ti me znaš, Nadežda, istrčala sam kada sam se uplašila shvativši da se u sekundi pod pogledom frajera koji me je posmatrao sa šanka probudila stara Tamara. Da nisam srela Mijovića znam da bih s njim izašla iste večeri - obukla bih haljinu golih leđa i popila dve flaše vina ne razmišljajući šta je među nama opijenost od vina, a šta opijenost jednog drugim.

14.
2. oktobar 2009.
Beograd
Nadežda, ja sam se juče uselila u novi stan! Otključala sam vrata i objasnila momcima iz agencije za selidbe gde šta da stave. Odložila sam mantil okačivši ga na vrata i uživala u zvuku štikli kojima sam po novom parketu gazila kao po pisti. Taj zvuk me je podsetio na melodiju odjavne špice romantičnih komedija. Sela sam na radnu ploču u kuhinji, zapalila cigaretu i otvorila limenku piva koju moleri nisu popili. Znaš da mrzim pivo, Nadežda, ali u tom trenutku sam podsećala na Ričarda Gira za šankom, malo neurotičnog ali svesnog da će čim se okrene od šanka svaka koju pogleda biti njegova. Izvadila sam iz torbe termofor za srce i peščani sat. To čeka Gorana Mijovića kada dođe prvi put kod mene na večeru.
Kada su momci postavili krevet i noćni stočić, kraj uzglavlja sam stavila laptop i pomislila kako će posle sarme i kolača sa višnjama na taj krevet leći Mijović, staviće termofor za srce na grudi, pogledaće u peščani sat i reći:
„Vreme je. Iscurio je pesak“
Tada će me prvi put poljubiti. Falila mi je pesma... Koja pesma bi trebalo da se čuje u ovih belih četrdeset kvadrata? Uključila sam laptop i vrtela po Jutjubu. Pomislila sam na Vječnu ljubav Nine Badrić... ne, muškarci ne osećaju ženske vokale. You are innocent when you dream Toma Vejtsa... ne, suviše intelektualno i fatalistički. Traži me Masimo... suviše direktna poruka... Odlučila sam. Goranu ću, kada bude ušao u stan, reći:
„Biraj pesmu uz kolač sa višnjama.“
Uživala sam dok su momci unosili nameštaj, zamišljala sam Mijovića u mom prostoru i u jednom trenutku postala svesna da me je preplavio osećaj snage i sreće. Radnici su vukli kutije dok sam ja pušila cigaretu. Nije bilo Marka da mi skreće pažnju na to kako se muči, kako će ga preseći kičma dok ja pušim petu cigaretu i kako će mu skočiti pritisak od trčanja gore-dole.
Marko se smirio kada su ga one noći po prijavi lekara iz Urgentnog centra priveli u policiju i odredili mu zabranu prilaska mestima gde živim i radim.
Osećam se bedno zbog toga što se naša ljubav tako završila. Rekla sam to i Pavlu koji se u jednom trenutku pojavio noseći kesu sa pićem i pevajući neku crnogorsku narodnu, dok su se majstori smejali. Ceo haustor se orio od Željo moja srce gori da se vratim Crnoj Gori đe me stara majka čeka da joj dođem iz daleka...
„Nek ti je sa srećom useljenje, Taki. I neka najbolji momci Beograda obigravaju ovaj prag, a ja da ih sa njega ćeram u bijeloj bilderki. Kako je, momci?“, urlikao je Pavle tapšući po ramenima momke iz agencije za selidbe.
„Pavle, odlučila sam da u mom novom stanu ima mesta samo za mene i da nikada više u njemu ne želim da vidim prljave muške čarape. To je moja odluka.“ „Jebeš karakter ako nije lomljiv“, rekao je i poljubio me u vrat.
Iz kese je izvadio neku srpsku votku koju sam odbila jer stvarno ne mogu da pijem špiritus.
„Draga, ja sam poslije dugogodišnje prakse ustanovio da te isto 'vata i skupo i jeftino piće. Ajde da nazdravimo. Draga, da li primjećuješ kako sam povodom tvog useljenja napravio i ondulaciju?“, upitao me je dodirujući pramenove svoje kose ukočene od gela.
„Pavle, ne šarmiraj me. Ovo što si prvi došao da mi čestitaš useljenje nikada ti neću zaboraviti, ali to što si zaboravio da dođeš na premijeru moje predstave u Budvi i na premijeru moje monodrame u Beogradu nikada ti neću oprostiti. Čitavo moje šire i uže okruženje je došlo, a ti si zaboravio.“
„Ljepoto, to što sam zaboravio da dođem na tvoju premijeru ne znači da te ne volim više od svih tih iz okruženja. Ajde, iskupljujem se sa hiljadu vrhunskih kresanja do neke naredne premijere. Ljepoto, samo reci i tvoj sam kad poželiš.“
Momci iz agencije su završili posao i pomislivši da mi je Pavle muž ispostavili mu račun. „A, za to se obratite gospođi. Ja joj nijesam muž već siromašni rođak iz Titograda.“
Pavle je potom agilno vadio knjige iz kutija, prislanjao uz sebe moje haljine dok ih je kačio na vešalice i uvek kada bi prošao pored ogledala prislonjenog na ulazna vrata proveravao stanje sala na svom stomaku.
Kada sam ogledalo zakačila u hodnik, Pavle je stao ispred njega, skinuo majicu i farmerke i rekao:
„Draga, ovo je tijelo jednog vrlo zgodnog četrdesetogodišnjaka. Iskoristi ga.“ Nasmejala sam se i nastavila sa raspakivanjem kofera.
Dok je u mom životu postojao muž Marko i dok se nije pojavio Goran Mijović, Pavle je bio savršen izbor. Kada je nestao Marko, nestala je i moja potreba da pobegnem iz stana u kom je moj depresivni tunjavi muž luzer, a kada se pojavio Goran Mijović shvatila sam koja je gornja granica sreće koju želim da preskočim.
„Eto, recimo, ja sam toliko lijep da bih se sigurno oženio kćerkom Mila Đukanovića da je ima, ili kćerkama Borisa Tadića da su porasle. Tamara, da li su Karići poudali svu đecu? Pazi, može i naslednik Karić da dođe u obzir, ako je tata djevojčice poudavao“, rekao je Pavle držeći me za ruku i proveravajući udobnost nove fotelje.
„A da li bi ti odbio neku milionerku da je recimo ružna?“
„Ja?! Pa, ja, Taki, ništa u životu nikada nijesam odbio. Ni piće, ni drogu, ni najružniju ženu.“
Marinela je najavila svoj dolazak, pa sam Pavla izbacila iz kuće obećavši mu da ću ga uskoro pozvati da „slušamo ploče“.
Marinela je ušla u stan noseći fikus od dva metra i kinesku vazu prečnika fudbalskog igrališta.
„Marinela, pa nisam se uselila u Skupštinu grada već u garsonjeru. Šta ću sa tim fikusom? I kako da stavim kinesku vazu uz nameštaj iz Ikee?“ rekla sam dok je ona odmahivala rukom i u kupatilu postavljala fikus na veš-mašinu.
„Eto, ovde je super. Ovo zelenilo je baš osvežilo kupatilo. Pločice su ti majstori zajebali. Sipaj piće. Ja ću, ne moraš. Da li se osećaš odbačenom posle svega?“, upitala me je sipavši i sa gnušanjem na eks popivši srpsku votku.
„Ja? Ne, ne nikada“, odgovorila sam jer mi je zaista uvek bio smešan svaki tvoj i Marinelin jad i lamentiranje nad osećanjem odbačenosti.
Osećanje odbačenosti koje sam imala kada mi je umrla mama je bilo toliko da su svi drugi gubici bili smešni. Tačnije, navikla sam da živim sa tim osećanjem. To ti je kao da siromašnog čoveka na periferiji grada pitaš da li se nervira što su pale akcije na berzi.
Vraćanje u lepšu prošlost je osobina starijih ljudi. Ja sam ostala mlada jer nisam nostalgična. Meni će uvek ono što budem imala sutra sigurno biti bolje od onoga što sam juče imala.
„Marko i ja nemamo decu, Marinela. I zaista nema potrebe ikada više da ga vidim. Tvoj prvi dan bez Savića i moj prvi bez Marka nemaju nikakve dodirne tačke“, rekla sam ispruživši se na krevetu dok je Marinela po običaju sela, kao što to uvek čini kada ode u goste, u centralnu najudobniju fotelju.
„A vidiš, ja se bojim budućnosti. Bojim se za sinove kada pročitam u novinama koliko mladih gine, koliko ih umire od droge, od ovih virusa. Svakog jutra kada pročitam novine pomislim: ovo se i mojim sinovima može desiti. A kako da sprečim takvo nešto? Bojim se jer sam uvek imala sve, a od kada je onaj otišao sa ćoravom Ljiljom bojim se i da će me svaki naredni ostaviti. I onda se vežem za liftboja, a znam da će me ostaviti zbog neke mlađe.
Prosto je logično i bilo bi fer da ja njemu na vreme kažem da ide. On mora da ima decu.“
„Ko kaže da mora? To je problem o kom on mora da razmišlja, a ne ti.“
„Lakše će mi biti ako ga odgurnem od sebe kao razumna žena koja mu želi dobro, nego da on jednog dana spakuje kofere i kaže: idem. Shvataš?“
Znam, Nadežda, da nije fer, ali nisam mogla da joj kažem da mi je Željko dok je ona bila kod sinova u Švajcarskoj priznao da je biseksualac. I nisam htela da prvi dolazak u moj stan zapamti po saopštavanju najgore istine koju je trebalo da čuje posle one da ćorava Ljilja njenim sinovima rađa polusestru.
U isto vreme sebi nisam mogla da odgovorim na pitanje da li je veći poraz za jednu ženu kada otkrije da njenog partnera u seksualnom smislu više uzbuđuju muškarci ili kada otkrije da se taj čovek, poput mog Marka, baš u godinama koje je proveo s njom od neviđenog frajera pretvorio u sumnjičavu, nadobudnu, lenju, tromu i dosadnu hrpu mesa dužine dva metra koja leži na trosedu. Koliki je moj udeo u Markovom srozavanju? Razmišljanje o tome me ponekad kolje, ali osećaj krivice nestaje kada se setim onih batina koje sam od njega dobila u Smederevu.
Kada je Marinela otišla, trudila sam se da zaspim skoro do zore. Bila sam obuzeta strahom od samoće i nepoznatih šumova nove zgrade, žamora nove ulice, nervirao me je osećaj igranja živaca u nogama i ukus nikotina koji nisam mogla da uklonim jer u stanu nije bilo ni korice hleba.
Probudila sam se rano ujutro sveža kao da sam spavala cele noći i izašla na terasu. Ha, besprekorno uredna terasa sa novim pločicama i svežim mirisom kreča nije bila ni nalik onoj u mom i Markovom stanu koja je bila pretrpana kutijama sa stvarima koje će nam „sigurno nekad zatrebati“. Svideo mi se taj red i stan bez suvišnih sitnica. Čista terasa bez tragova života, aljkavosti i nesređenosti stanara.
Terasa bez cveća? Tako će i ostati. Kada smo se Marko i ja uselili u stan gajila sam muškatle. Kada smo prestali da se volimo, godinama sam gledala u saksije sa zemljom i zavaravala sebe da nemam vremena da zasadim cveće. Nisam više imala motiv da gradim dom. Period kada sam svaku paru bacala na nove tanjire, vaze i jastuke bio je tako daleko od mene da sam poslednjih godina sa uživanjem gledala kako je od svih servisa ostala jedna vinska čaša i tri različite šoljice za kafu, a mesecima me je mrzelo i da ukrasne jastuke podignem iz hemijske čistionice preko puta naše zgrade.
Ispijala sam nes sedeći na kutiji sa knjigama na svojoj novoj terasi i nedostajala mi je jedino moja gugutka. Kada će ona doći? Da li će me naći na novoj adresi?
Sećaš li se priče o gugutki? Jutro posle sahrane moje majke, na prozoru kuće u Smederevu pojavila se gugutka. Gledale smo se oči u oči kroz staklo. Bila je lepa, svetlosiva sa belim i što sam je duže gledala više mi se činilo da joj se oči pune suzama. U gugutkinim očima sam prepoznala pogled moje majke i verovala sam da se moja mama odmah posle sahrane pretvorila u pticu.
Godinama je gugutka dolazila i uvek bi, čekajući da joj dam mrvice hleba, tužno gledala u mene kada bih ćutala. Kada bih joj rekla da sam se zaljubila, dobila peticu iz srpskog, osvojila prvo mesto na konkursu Titovim stazama revolucije, videla sam u gugutkinim očima radost.
Kada sam položila prijemni na Akademiji i počela da živim u studentskom domu gugutka više nije dolazila na moj prozor. Ostavila me je samu u Beogradu. Nije mogla da me nađe. Nisam je ni tražila. Sve iz Smedereva sam htela da zaboravim. I gugutku. Pojavila se desetak godina kasnije na terasi mog i Markovog stana. Na početku našeg braka smatrala sam to znakom sreće koja me čeka.
Dolazila bi svakog jutra, nekada bi čitav dan provela na terasi i ja sam joj, ispijajući kafu ili vino, pričala sve što mi se dešava u životu i kao nekada kada sam bila mala u njenom veselom ili tužnom pogledu tražila znak odobravanja za ono što činim, znak da će nešto poći po dobru ili zlu.
U početku je, kada sam mu ispričala ovu priču, sa ptičicom razgovarao i Marko. Izmrvio bi hleb od poslednjeg zalogaja tosta, zagrlio me i tepao gugutki:
„Reci, ptičice, da li sam ja pravi muškarac za tvoju Tamaricu? Vidi Taki, kakav srećan pogled ima. Uživa žena! A ima i sa kim. Je l' mogla da nađe lepšeg i boljeg od mene? Nije.“
U godinama kada smo jutarnju kafu i večernje vino ispijali zajedno na terasi, pričali, smejali se i ljubili, sa terase odlazili u krevet ili vodili ljubav uz ogradu smejući se i gledajući prolaznike sa četvrtog sprata, Marko je razgovarao sa gugutkom i hranio je.
Onda je došao period kada smo na terasi pili i kafu i vino samo kada ovog drugog nema. Ja sam nastavila da razgovaram s gugutkom počinjući razgovor sa:
„Uf, konačno je izašao iz stana.“
Marko je, vrlo brzo pošto je prestao da priča s gugutkom, prestao da se smeje. Tada su počeli naši razgovori koji su, kada sam ih prepričavala gugutki posle buđenja, u ptičici izazivali tugu. Imala je tužne male oči. Nisam odlepila, Nadežda, ali pitam se da li će me gugutka pronaći na novoj adresi?
Proganja me slika Gorana Mijovića koji me, nagnut preko barskog stola, gleda pravo u oči i moj osećaj da smo sami u klubu i da se osećam zaštićenom i ženstvenom. Prilikom našeg poslednjeg susreta bio je ozbiljan. Sedeli smo u restoranu jedno do drugog i prvi put me nije dotakao, kada bismo nazdravljali nije se osmehivao uz „živeli“ i ja, koja sam do tada uvek u sekundi odgovarala na sva njegova pitanja, te večeri sam morala baš da se koncentrišem, da gledam po dijagonali smišljajući odgovor koji bi ga zainteresovao, nasmejao... Te večeri sam osetila da ne mogu da ga zavedem već da je odluka o tome da li ćemo završiti kao ljubavnici - samo njegova.
Ja, Nadežda, imam strah od ozbiljnih muških lica. Ozbiljan lik oca posle majčine smrti, ozbiljan izraz Markovog lica u poslednjim godinama braka, ozbiljan izraz upravnika pozorišta, ozbiljan izraz vodoinstalatera, ozbiljni likovi reditelja, spikera dnevnika, policajca, radnika parking-servisa, kelnera u elitnom restoranu - pun mi je kurac zamišljenih i ozbiljnih muških lica.
„Pavle, volim te kada si nasmejan“, rekla sam Pavlu kada me je jedne večeri pozvao kod sebe i umesto da po običaju konstatuje kakvu boju haltera nosim, krenuo da duboko uvlači dim cigarete, besan što je kratak sa parama.
Htela sam da Goranu Mijoviću sa terase pošaljem poruku: „Gledam u rokovnik i upisala sam: Sreda uveče. Vino sa Goranom Mijovićem. :-) Može?“
Zatvorivši oči zamišljala sam kako mi odgovora: „Ja sam svoj rokovnik izgubio, ali verujem ti na reč da je sreda veče pravi trenutak za vino. :-*“
Onda sam već videla kako kucam odgovor: „Gorane, ti umesto rokovnika imaš, čini mi se, peščani sat. Sreda u 22 li?“
Uf, uf, uf... Nadežda, nije mi dobro. Ja sam njega u ovim danima čežnje već zavolela i počela da ga obožavam. Znam, greška je što sam se s njim od prvog sastanka opustila, greška je što sam prva pustila poruku sa idejom za večeru, sve je greška.
Saznala sam da jutarnju kafu pije u kafiću pored Kalenić pijace i odlučila da narednog jutra tamo odem.
Zakazala sam kod frizera u sedam ujutro, prethodne večeri izdvojila odgovarajuću odevnu kombinaciju i zaspala sa slikom - Mijović i ja nastavljamo iz kafića ka platou ispred Hrama Svetog Save, stavlja mi ruku ispod džempera i odlazimo na ručak u Franš gde on naručuje bez gledanja u jelovnik jelo i vino koje oboje volimo.
Pre odlaska kod frizera ostavila sam auto na pranju i iz blistavih kola izašla osećajući se lepo, doterano i poželjno. Sa naramkom novina uputila sam se ka popularnom kafiću u trenutku kad je zvono Hrama Svetog Save otkucavalo devet sati. Kroz izlog kafića ugledala sam Gorana u društvu neke devojke i sleđena od razočaranja produžila ka Kaleniću. Nisam videla ni da li je plava ili crna, mlada ili stara, videla sam samo da jutarnju kafu ispija sa osobom ženskog pola. Pošto ne trenira ženski vaterpolo, bilo mi je jasno da mu nije kolega. Devojka, dakle...
Odlučila sam da pokupujem povrće na pijaci i sa kesama se vratim u kafić. Pozvala sam ga kad sam bila kod tezge sa voćem.
„Mijoviću! Evo me na Kaleniću i sad sam te videla da sediš u kafiću. Častiš kafu?“, izdeklamovala sam za tri sekunde u jednom dahu.
„Već si na pijaci! Ko bi rekao da ste vi umetnice tako vredne. Jebi ga, upravo plaćam račun. Sa mnom je Nevena, najstarija kćerka, vozim je u šoping na Novi Beograd. Čujemo se obavezno ovih dana i vidimo.“
Kada sam to ispričala Pavlu objašnjavajući mu da je našoj karijeri ljubavnika definitivno došao kraj, rekao je:
„Draga, to je divno. Baš nekako lijepo. Ali, znaš, vrhunski hirurg nikada ne operiše svoju ženu ili đecu. Ljubav i strah ubijaju njegovu koncentraciju. Tako će i tebi, draga, ljubav i strah da ne izgubiš tog strašnog jebača od Mijovića sve uništiti.“
„Pavle, kako ti znaš kada devojku možeš da startuješ? Možda ja Mijoviću nisam u dovoljnoj meri pokazala da ima prolaz kod mene?“
„Uf, Taki baš si u tripu da mu nalaziš opravdanja. Kako znam da mogu? Po pogledu, popravljanju kose, dodiruje me po ruci i koljenu dok mi govori, pridržava mi ruku dok joj palim cigaretu... Ali ponekad sam i zbunjen kada počnem da razmišljam da možda sve to radi jer je zaljubljena u drugog a ja joj služim kao zamorče, ili je autistična i ne vjeruje u ljude ili smatra da su muškarci bolje drugarice od drugarica ili provjerava da li sam pouzdan kandidat za inkognito ljubavnika...“
Na poslednjem sastanku u Budvi gledala sam Mijovića direktno u oči, stidela se da nosim veliki dekolte, presvukla haljinu minut pre nego što je došao po mene. Nisam želela da pomisli da ga zavodim, a želela sam da ga zavedem.
„Ova pevačica ima baš ružnu haljinu. Zato tvoja dolazi do izražaja“, rekao mi je letos u Budvi odmeravajući me od glave do pete.
„Njena haljina je erotična, a moja čedna“, rekla sam pokušavajući da ne otkrijem osećanja koja sam imala dok me je uz numeru I will survive držao oko struka.
„Tebi se samo čini da izgledaš čedno.“
U pozorištu me svi već zezaju jer se, bilo da posle probe pričamo o hrani, zabavi, razvodima, novim poslovima ili saobraćaju, uključujem u razgovor uz rečenice:
„Baš kada smo taj moj prijatelj Goran i ja bili na večeri...“
„U diskoteci, kada smo moj prijatelj iz osnovne škole i ja seli...“
Ako pričam o njemu lakše mi prolaze dani čekanja na njegov poziv. A zvaće jednom, Nadežda, a? Sigurno će me se setiti. Kada me vidi u nekim novinama, javiće se makar da kaže da je pročitao intervju, pa ću iskoristiti tu priliku da ga pozovem na sarmu i kolač sa višnjama.
Jedne večeri čula sam signal da mi je stigla poruka i znala sam da je od njega. Nisam odmah smela da je pročitam. Isključila sam televizor, zapalila cigaretu, sipala vino i tek onda je pročitala.
„Upravo sedim sa nekim boemima na Vračaru i oni kažu da ti je monodrama odlična. Pozdrav. Pijem dunju. Upaljač ti je ostao kod mene.“
I? Šta da odgovorim kada nije napisao da bismo mogli da se vidimo ovih dana?
Posle pola sata razmišljanja, dopisivanja i brisanja, napisala sam:
„Uživaj. Dobro je što je upaljač kod tebe.“
Krivila sam sebe što ga na onim morskim večerama nisam podstakla da priča o svojim osećanjima. Umesto toga pustila sam ga da priča o svojoj bivšoj ženi. Znala sam da ću ga u ovakvom emotivnom stanju brzo smoriti ako se ikada i smuvamo. Ovako zaljubljena, prilepiću se uz njega kao vaška ili ću taktizirati, kriti svoju zaljubljenost i sve sjebati.
„A da Mijović o meni ne misli, s obzirom na moj javni život, da sam napucana riba kojoj on neće moći da odgovori na zahteve?“, upitala sam Marinelu kada sam ugrabila sekund pauze usred njenog dugog monologa o Kopiclu.
„Šta te briga? I treba da misli. Ti si u ozbiljnim godinama i zaslužuješ da imaš zahteve! Pa nećeš valjda da se zabavljaš s tipom s kojim ćeš šetati po parkovima?“, rekla je Marinela i nastavila da mi prepričava svaku Kopiclovu poruku, poziv, izraz lica...

15.
6. oktobar 2009.
Beograd
Prve dve-tri večeri u svom novom stanu bila sam preplašena. Nadežda, ja prvi put u mojoj četrdeset drugoj godini živim sama! Po dolasku u Beograd živela sam po studentskim domovima, onda sam se preselila kod Marka i eto... tek sad sam sama.
Treće večeri sam se baš osećala usamljeno, uplašila sam se novih zvukova iznad plafona i spoznaje da mi je suđeno da Mijović zauvek ostane moja platonska ljubav. Uostalom, ni ja ne znam da li se sve više zaljubljujem ili mi čežnja za njim filuje sujetu i smiriće se tek kada me Mijović poljubi ili kada naiđe neko nov čiji će stisak ruke u meni probuditi nemir. U dilemi da li da rizikujem i pozovem Gorana Mijovića na sarmu i kolač sa višnjama ili da se pozovem kod Pavla u goste, odlučila sam da telefoniram Pavlu. Nadala sam se da već nema ugovoreno neko kresanje sa misicom, manekenkom ili novom prodavačicom iz dragstora.
„Ljubavi, dolazi! Već počinjem da usisavam kuću, perem sudove i čekam te oko jedanaest. Želim da noćašnji seks bude tako dobar da scenu tvog vrištanja obavezno ubaciš u ono tvoje Zauvijek u srcu. Ima li u tome mjesta za mene? Podijelićemo taj naš doživljaj sa ljubiteljima pisane riječi. Koje boje hoćeš da stavim posteljinu? Može li kao suncokret žuta sa zelenim cvjetićima?“
Ležali smo na žutoj posteljini i zagrljeni gledali snimak mog gostovanja u tok-šou programu Ivana Ivanovića kad je stigla poruka od Gorana Mijovića.
„Gledao sam te kod Ivanovića. Ti si zaista sačuvala maturski izgled za razliku od pisca ovog SMS-a. Šta radiš?“
„Pišem roman. Upravo sporedna junakinja jednom super baji hoće da pokloni peščani sat i termofor za srce“, napisala sam pod adrenalinom koji me je cepao dok se Pavle igrao kopčom na mojim halterima bele boje.
„Neće ti faliti materijala za nastavak romana. Izgleda da mi je to sve vreme nesvesni cilj. Nadam se da ćemo uskoro ponoviti ono vino iz Budve.“
Rekla sam Pavlu da se dopisujem sa onim koga sanjam i upitala ga:
„Da li ti je okej što se dopisujem sa Goranom Mijovićem?“
„Ljepoto... prećerala si“, rekao je i počeo da zakopčava kaiš na farmerkama.
I ja sam znala da treba da se obučem i odem iz stana u novobeogradskim blokovima.
Otišla sam u Klub D gde sam locirala Marinelu koja je tamo odlazila sa nekom ekipom bogatašica sa Senjaka i naručivala pesme. Palo mi je na pamet da Mijoviću pustim poruku da sam u nekoj kafani i pitam želi li da mu naručim pesmu.
To sam i uradila!
„Hoću Ibar vodo“, odgovorio je.
„To je pesma za zoru. Hoćeš li nešto pre toga?“
„Tebe“, odgovorio je, a ja u svojoj krizi samopouzdanja nisam bila sigurna da li se tako zove pesma ili mi je upravo rekao ono o čemu sam sanjala četiri meseca.
„Onda ja biram pesmu“, napisala sam.
„A ja hoću u romanu scenu našeg susreta i leta.“
Te poruke sam pregledala čitave noći i nije mi bilo jasno zašto se neko dopisuje sa mnom, a ne ume da kaže „dolazim“, „čekaj me“, „stižem“. I šta je čekao četiri meseca? Zar moram da gostujem kod Sanje Marinković ili Ivana Ivanovića, da imam novi film ili da se slikam gola za Plejboj da bi me se setio?!
Mrzim SMS poruke! Prvom narednom udvaraču ću zabraniti SMS poruke. Samo komunikacija fiksnim telefonom ujutro i predveče. Uželela sam se onoga „dobar dan, da li je to stan Smiljanić, mogu li da dobijem Tamaru...“
Tokom noći u Klub D je ušetala Ema. Zračila je zadovoljstvom i, ne obazirući se na činjenicu da je može čuti još pet žena za stolom, rekla Marineli i meni:
„Kresnula sam se sa bivšim... ministar je opet moj. Dovoljno sam bila mirna, usamljena, smerna i strpljiva. Bio je to retrogradni uticaj Saturna na moj život. Nadam se da kao velike prijateljice mog muža nećete svom kolegi odati moju malu tajnu. Seks je bio super. Kao da nikada nismo ni raskidali“, rekla je Ema i otišla do orkestra.
Slomila je i čašu i oči su joj bile pune suza kada su pevali „A moju ljubav uzeli i potrošili krivi ljudi.“
Marinela je bila očajna dok su svi u kafani gledali u rasplakanu Emu.
„Tamara, spreči je. Ona eksplicitno pokazuje da je nesrećna. Ja zbog ranije preuzetih obaveza ovih dana neću moći da se bavim njom, ali molim te, ti je preuzmi. Platiću vam da odete u Vrnjačku banju na rehabilitaciju“, rekla je Marinela u stavu koji je prisutnima sugerisao da je ona iznad te primitivne situacije.
„Slušaj, Marinela... eksplicitno ću te podsetiti da je Ema tvoja sestra i da ti ona za razliku od ovde prisutnih u životu znači više od ranije preuzetih obaveza“, odgovorila sam joj već neko vreme oslobođena provincijalnog sindroma „šta će reći ljudi“.
Kada sam došla kući očekivala sam još neku poruku od Gorana Mijovića, pokušavala telepatski da je prizovem, prala zube i skidala šminku sedeći u fotelji sa pogledom fiksiranim na mobilni. Potom sam dolivala onu odvratnu Đukićevu srpsku votku, pa opet prala zube. Konačno, stiglo je iščekivano:
„Izvini što ti se odmah nisam zahvalio na pesmi. Komšiji je umro otac pa smo se zapili kao zastavnici. Poljubac. Laku noć“, pisalo je u poruci velikim štampanim slovima koja su mi titrala ispred očiju što zbog uzbuđenja, što zbog mešavine belog vina i srpske votke.
„Izgleda da sam izabrala najboljeg frajera iz razreda za druženje tokom predstojeće zime“, odgovorila sam i ukucala smajlića, iako sam ih inače prezirala.
To kucanje emotikona uvek mi je delovalo kao potcenjivanje inteligencije i smisla za humor onog sa kojim se dopisuješ. Valjda će sam shvatiti da li se šalim ili ne? Ako ne shvata, jebeš ga. Ovoga puta sam otkucala, eto da shvati kao šalu nešto što sam ozbiljno mislila ako nam se želje ne podudaraju.
„Sezonac, dakle?! Moraću izgleda nekog da premlatim da u toj gužvi oko tebe napravim vremena i mesta samo za sebe“, odgovorio je Goran Mijović, čovek koji je učinio da se te noći smejem otvarajući hiljadu puta poruku u kojoj je pisalo „sezonac“ i da se radujem posle velikog broja meseci punih neizvesnosti.
Uvek mi je bilo lakše da nešto prekinem u startu nego da podnosim neizvesnost. Eto, sa Goranom Mijovićem puštam da ta neizvesnost traje. Zaspala sam puna nade da će se i meni desiti nešto novo i lepo, i da ne mora sve što mi predstoji da bude novo i razočaravajuće. Prvi put posle tvoje smrti Nadežda, sa Goranom Mijovićem osećam da mogu da se radujem nečem novom. Sutrašnji dan vidim kao nešto neizvesno, ali lepo. Osećaj čežnje za njegovom blizinom nije osećaj strepnje pred razočaranjem, već osećaj da će sve biti lepo.
Zaspala sam maštajući o tome kako me ljubi ispred lifta, kako me vozi na predstavu u Vršac pa u povratku skrećemo za Temišvar u kom nikada nismo bili, zamišljala sam scenu u kojoj on dolazi po mene i vodi me na ručak u Zagreb, kako se ljubimo na nekom proširenju na auto-putu, kako mi pušta Nedostaje mi naša ljubav, kako dobijamo dete i kako pravim prženice za njih dvojicu. Svih ovih godina dok sam čeznula za detetom, kao bebinog oca sam zamišljala nekog poput Gorana. Sklupčana u krevetu, u tim maštanjima sam osetila sreću i radost. Sutradan sam psihijatru opisivala osećanje opuštenosti, zadovoljstva, ushićenja, oduševljenja, vedrine, ponosa, čulnog uživanja, razuzdanosti, satisfakcije, euforije i spoznaje ljubavi koja mi se konačno može dogoditi. I moj psihijatar je, Nadežda, dao dijagnozu:
„Gospođo Smiljanić... vi niste zaljubljeni. Vi volite. To što osećate prema tom gospodinu je ljubav.“
Zaboravila sam da ti kažem da je Marinela dobila tik kada joj zazvoni mobilni. Nekako ukoči dlanove i sa ukočenim prstima uzima aparat. Pitala sam je pre neki dan u čemu je fora. Bila sam u šoku kada mi je rekla:
„Vratiće se kad-tad. Čekam da me nazove i saopšti da je ostavio ćoravu Ljilju.“
„Još čekaš?“
Najveći udarac za Marinelu je bio kada su sinovi došli iz Hongkonga. Prvo se nervirala što im je skorojevićka ćorava Ljilja pokupovala tašnice Guči,satove sa velikim cirkonima D&G, mokasine Paćoti na kojima su svetleli mačevi i kaiševe sa šnalama Versaće.
„Kako to možete da nosite? To ni Zvezde Granda više ne nose, i oni su otkrili minimalizam.“
Klinci su bili oduševljeni pažnjom ćorave Ljilje koja im je usred Hongkoga zavijala sarme i kuvala pasulj, što je u vili na Senjaku umesto Marinele uvek radila kućna pomoćnica.
„Mama, tata te ne bi ostavio da ćorava Ljilja nije bila bolja od tebe. Da je drugačije i ti bi posle razvoda našla nekog sličnog našem ćaletu, a ne onog metroseksualca Kopicla“, rekao je najmlađi sin.
Za to sam saznala tek posle nekoliko dana, jer se Marinela bila zabila u gornju sobu svoje vile na Senjaku i javila mi samo da je ne diram dok tuguje. Sinove nije ispratila na aerodrom pa je sad danima plakala.
„Tamara, htela sam da svisnem od bola.“
Ja mislim da je Marinela grdno grešila što sa sinovima nikada nije otvoreno porazgovarala. Pričala je sve najlepše o njihovom ocu, idealizovala ga čak i u trenucima kada su sinovi sami primećivali loše strane njegovog karaktera.
Hiljadu puta sam je ubeđivala još dok su bili mali da im, u periodima kada njihov otac mesecima nije ulazio u kuću švrćkajući se po službenim putovanjima, mora bar skrenuti pažnju na to da ne bi trebalo da ga gledaju kroz ružičaste naočari.
„Tebi će se to, Marinela, loše vratiti! Tebe gledaju svakog dana sa svim tvojim dobrim i lošim osobinama i raspoloženjima, a oca vide jednom u šest meseci srećnog, nasmejanog, lepog i sa poklonima.“
„Ne, Tamara. Figura oca, radi mentalnog zdravlja mojih sinova, mora da bude lepa i bez mana. Ja želim da moji sinovi imaju sliku jakog oca, a ne nekog tajkuna koji jebe šta mu padne šaka i šuruje sa političarima i kriminalcima. Misliš li da je slučajno što je on toliko dugo u Hongkongu? Sklonili ga, bre, da ne smrdi.“

16.
8. oktobar 2009.
Beograd
Goran me je juče pozvao oko pet po podne i najnormalnije me pitao da li sam za vino. Moram priznati da mi se baš i nisu tresla kolena od uzbuđenja. Jebi ga, kada se ono za čim čeznemo stvarno dogodi, nikada nije toliko uzbudljivo kao što je bilo dok smo o tome samo maštali. Lupetala sam nešto oko protokola i rokovnika, glumila ribu i odgovorila da dođe po mene oko devet.
Nadežda, i da sam imala premijeru otkazala bih je zbog pića sa Goranom.
Izašla sam iz zgrade a on me je čekao pored kola kroz čija otvorena vrata je dopirao miris narandže.
„Uuuu, ti si se baš doterala. I ja sam se potrudio, zbog tebe sam oprao auto“, rekao je i poljubio me u kosu snažno me zagrlivši.
Anestezirana u njegovom zagrljaju, promrmljala sam nešto kao:
„Ma, nisam se doterala, u ravnim čizmama sam.“ Mislim, ja jesam bila u ravnim čizmama i nekoj običnoj pamučnoj, istina uskoj haljini, ali sam odmah posle njegovog poziva na piće odletela kod frizera, napunila kadu, odradila piling i pedikir, pola sata birala brus, gaćice i šaru na samodržećim čarapama, sređivala stan u slučaju da skupim hrabrosti da ga pozovem na piće. Onda sam shvatila da ni posle tri litra alkohola sebe ne smem da dovedem u situaciju da ga pozovem u stan, pa sam na šporetu namerno ostavila šerpu sa sutrašnjim ručkom, mokar peškir prebacila preko fotelje i „zaboravila“ usisivač nasred dnevne sobe. Nisam sklonila ni patike koje su bile u predsoblju. Znala sam da ga u tako neuredan stan ne bih mogla dovesti. Posetu Gorana Mijovića zamišljala sam potpuno drugačije od enterijera sa mokrim peškirima, šerpama i patikama.
Kada sam ušla u kola primetila sam da slušamo istu radio-stanicu. A onda je usledio emotivni šok. Dok je vozio ka centru grada pustio mi je CD na kom su bile sve one pesme koje sam tokom razgovora na moru spomenula kao omiljene. Bile su tu Nedostaje mi naša ljubav Đorđa Balaševića, Vječna ljubav Nine Badrić, Sunce tebi, suce meni Miladina Šobića, Ljubavi Željka Joksimovića, ali me je dotukao kada je uz osmeh rekao:
„Tu je i narodnjak!“
Slušala sam i pevušila, istina stegnutog grla „a šta bi ti sad od mene još, kad dadoh sve što sam mogo, ti znaš da volim te, volim te još, hoću da ostarim s tobom“.
Tada sam shvatila da je dobro što me letos nije poljubio. Ni ja više nisam htela da žurim da bih preduhitrila suđeno vreme za taj poljubac. Nije me pitao kuda bih želela da idem, vozio je auto-putem i na licu imao izraz koji mi je govorio da ni on ne zna tačno kuda je krenuo.
„Svaki put kada poželim da te pozovem, ja odustanem. Ubija me taj osećaj da bih s tobom mogao biti srećan dok na drugom mestu spavaju moja deca, a ja ih nisam poljubio za laku noć“, rekao je i pogledao me tako da je svaki moj komentar bio izlišan.
Ušli smo u neku predivnu drumsku kafanu. E sad, da li je to blizu Beograda, je li kod isključenja za Sremsku Mitrovicu ili nadomak hrvatske granice... nemoj da me pitaš. Izabrali smo da sednemo za barski sto, naručio je vino Euforija, odbio kada je kelner ponudio da prvo probamo vino a onda iz moje kutije izvadio cigaretu iako nije bio neki pušač.
„Znaš li, Smiljanićka, da ja imam osećaj da vidim sve unapred? Tačno mogu da vidim kako će se neki odnos razvijati. Ali nisam od onih koji uvek vide nešto loše. Ponekad osećam i da bi neki odnos mogao da se završi dobro“. Izgovorivši to „dobro“ vratio mi je osmeh na lice.
U tim trenucima setila sam se Kavafijeve pesme Itaka ali se nisam usudila da mu je odrecitujem. Pevačica je pevala Severinin Pogled ispod obrva, pa sam ustala sa barske stolice, okrenula mu leđa i stala ispred njega kako bih igrala uz omiljenu pesmu.
„Ovu pesmu volim“, rekla sam mu i igrajući ispred njega razmišljala o tome da li me posmatra i želi ili sam mu smešna u svojoj prozirnoj podatnosti.
U jednom trenutku sam shvatila da pod uticajem alkohola više ne mogu da se kontrolišem i da nesvesno držim ruku na njegovom kaišu i vučem ga za kraj košulje kada mu nešto objašnjavam. U trenutku me je bilo stid i htela sam da kažem „izvini“, a onda sam shvatila da je on naslonjen na moje koleno. Kada smo počeli da pričamo o muško-ženskim odnosima, upitala sam ga:
„Kada i na osnovu čega znaš da suprotna strana gaji emocije prema tebi? Postoji li nešto što te zbunjuje i čini te nesigurnim kada je reč o novom poznanstvu?“
„Nekada je bilo lakše da razlikuješ da li ta žena gaji prema tebi emocije ili si joj samo privlačan. Moj drug kaže da ne razume zašto svi pričaju o uticaju serije Seks i grad na žene, ali je nije gledao. E, fora je baš u tome što je nije gledao. Privlačnost se brzo otkrije. U otkrivanju emocija već moraš da budeš obazriv jer može da boli. Znaš, mi smo veliki dečaci, ali smo ipak dečaci... ne valja kada ti se isti bol na istom mestu ponavlja. Često nas je bolelo na istom mestu pa izgleda kao da smo neosetljivi.“
„A zašto vi muškarci često manipulišete tom privlačnošću?
„Zato što je to najbolji, najbrži i najsigurniji način da je pretočiš u emocije. Često takvom igrom iscrpljujemo svoje emocije, pa kada dođemo do cilja osećamo prazninu. Imam osećaj da bismo svi bili radi da se prepustimo tom početnom impulsu iskonske privlačnosti.“
„Pa zašto se onda ne prepustiš?“
„Naučeni strah je učinio svoje. Ja se držim toga da je razočaranje bolje od igranja i zato skačem na glavu i očekujem uzvratne postupke. Ako ne naiđem na takav odziv, gubim interesovanje u smislu pravih emocija. A daleko od toga da ne umem da igram.“
Uživala sam u njegovom glasu, iskrenosti i neobičnoj samokritičnosti. Nije trebalo da uzimam ogledalce i proveravam kako izgledam. Znala sam da zračim i da sam se prolepšala od sreće što sam pored njega. Onda me je opet spustio na zemlju pričajući o tome kako je shvatio da je njegova bivša žena bila zaljubljena u njega. Znao je kada bi video tugu na njenom licu kada bi napravio neko sranje, u trenucima kada je ona putovala a ponašala se kao da ona njega prati, kada ga je dok su se zabavljali pozvala na večeru iako je imala mecu, kada je video da joj ne smeta kada ćuti, kada ga je masirala i nije umela da stane jer je u tome uživala više nego on, kada bi zaspao dok gledaju film i otvorivši oči ne bi video prekor, razočaranje ili osećaj usamljenosti, već zadovoljstvo i sigurnost.
Zamislila sam njegovu ženu kako ga je, podsvesno tražeći model za uspešan put do njegovog srca, dok je smirivala četvoro dece, užasnuto pitala:
„Da li se bolje osećaš kada je tvoja partnerka ugrožena pa možeš da joj budeš zaštitnik ili kada je srećna i s njom možeš da deliš tu sreću?“
„Iskreno, Tamara, ja sam veliki altruista. Imam potrebu da štitim, ali... to je zamorno na duge staze. Ipak sam za varijantu deljenja sreće. Ženska snaga je u vašoj pameti i osmehu. Nikada ne bi trebalo da koristite muške sisteme jer to jednoj ženi nužno donosi tugu ma koliko ona mislila da je jaka ili to stvarno bila.“
U jednom momentu u kafanu je došla gomila glumaca i ja sam bila besna što odjednom imam mnogo svedoka svoje razneženosti. Kada su, iznenađeni što i mene vide u drumskoj kafani, prišli našem stolu, u strahu od toga da nam se ne priključe, rekla sam „ćao“ i izbegla da ih upoznam sa Goranom.
„Stidiš me se? Nisi me upoznala sa kolegama?“, rekao je prateći za koji sto kelner sprovodi moje kolege.
Tokom ostatka večeri padao je u mojim očima dok se šatro šalio na temu da mi je frka da moje kolege saznaju da izlazim sa prosedim frajerom koji ima četvoro dece.
„Ti voliš mlađe? Slušao sam te u jednoj emisiji kada si govorila o tome“, rekao je kao da me pita šta bih volela da jedem.
Bila sam zbunjena i nije mi prijala njegova ispoljena kriza samopouzdanja ili samouvereni cinizam. Osećala sam se krivom, a taj bez razloga izazvani osećaj krivice u odnosu na muškarca nisam mogla da podnesem. Znaš da mi je uvek bilo ogavno kada nekome moram da se pravdam zbog izmišljene krivice. To ni ne umem. U stanju sam tad još i da se istripujem da sam stvarno kriva i lažljiva. Iako govorim istinu, ne verujem samoj sebi.
Stvar je spasla pevačica koja mi se stalno približavala i unosila u lice očigledno pokušavajući da me zavede. Kako se ona približavala ja sam sve više uzmicala i naslanjala se na Mijovića koji mi je šaputao:
„Ti si mi neka savremena glumica?! Seljanko! Bežiš od atraktivne lezbejke. Nemoj da me brukaš.“
Smejali smo se pripijeni jedno uz drugo i da me je tada okrenuo ka sebi, poljubila bih ga i priznala mu sve. U istom trenutku izgovorili smo:
„Palimo, a?“
Kada smo izašli iz kafane išla sam nekoliko koraka ispred njega da u mojim očima i pokretima ne bi video šta očekujem. Išao je iza mene i u jednom trenutku rekao da bi voleo da se češće viđamo.
„I ja sam letos želela da odemo do Pržna i na plaži popijemo lozu. Ali nisi se javljao“, rekla sam na tren okrenuvši glavu ka njemu.
„I ja sam želeo da popijemo jednu putničku pred tvoj odlazak, ali se ti nisi javljala“, rekao je, zagrlio me snažno oko struka i privukao. Bila sam toliko zbunjena da sam samo konstatovala kako mi je žao što nije leto i što nisam u letnjoj haljini pa da me oseti celu. Bila sam svesna toga da je između nas moja bunda, njegova braon jakna od jelenske kože, njegov šal... Gledala sam ga netremice dok mi je popravljao šiške i sklanjao mi kosu sa lica. Pustio me je kada je namestio i poslednji pramen koji mi je zaklanjao lice. Nasmejala sam se i krenula korak ispred njega ka kolima.
U kolima je svirala Winner takes it all grupe ABBA, pesma koja me je uvek podsećala na tebe i na one fotografije u sloumoušnu koje su uz tu pesmu na dan tvoje sahrane emitovane na RTS-u uz in memoriam u emisiji Balkanskom ulicom.
Kada sam izlazila iz kola zaustavio me je uhvativši me za zglob ruke i rekao: „Poljubi me.“
Vratila sam se na mesto suvozača i nasmejana ga poljubila u obraz. Posle sam shvatila da sam ga poljubila nežno kao devojčica, ali u tom trenutku htela sam samo da što pre izađem iz kola i prekinem iščekivanje pravog poljupca.
„Trebalo je lepo da ga poljubim“, rekla sam sutradan pre probe Marineli.
„Strpi se i uživaj. Lepa je ta vaša igra. Pa, mene je Savić šest meseci svake večeri čekao ispred stana, vodio me na piće, udvarao se i vraćao me u stan pre ponoći“, rekla je Marinela, koja je srećom dobila glavnu ulogu unovoj podeli pa je manje pila i manje sumnjala u Kopiclovu ljubav.
„A šta, Marinela, ako on sa mnom neguje samo divno prijateljstvo?“
„Da li si ti normalna? Ko stiče nežne prijatelje posle četrdesete? Svima nam je pun kurac prijatelja, ne znamo šta ćemo ni sa ovima koje smo stekle. Svi mi tražimo ljubav. I on je traži.“
Grubi mi je savetovao da stvar uzmem u svoje ruke i ispričao mi da je njegova keva pozvala svoju staru ljubav kada joj je umro muž. Ona ima šezdeset pet, a on sedamdeset dve godine. Našla ga je na Zlatiboru i dogovorili su se da se za deset dana, kada se on vrati, vide na kafi u Ruskom caru.
„Keva se za tih deset dana preporodila. Promenila je frizuru, obnovila garderobu, poskidala šustikle sa nameštaja, kupila nov bračni krevet... Potrošila mi ceo honorar od one reklame za sokove. Na dan susreta nije joj se javio. Ne znam kako je preživela taj dan, ali sigurno joj je bilo lakše kada je sutradan u Politici videla njegovu čitulju. Eto, nemoj da čekajući na Mijovića prođeš kao moja keva. Da je odmah zapucala na Zlatibor možda bi matori još bio živ. Znam da je vama ženama samo čitulja u Politici dovoljno dobro opravdanje kada vam se muškarac ne javi kada vi poželite.“
Psihijatar nije mogao da mi pomogne u vezi sa Goranom Mijovićem. Tvrdio je da kod muškaraca pre svega radi požuda, a kod žena nagon za afektivnim vezivanjem. Objasnio je i da u ženskom mozgu zaljubljenost deluje na neke centre kao heroin i opijum. Eto, ali jebeš psihijatra. Po njemu sam i ja muško. On tvrdi da je tipična ženska reakcija da kada ima problem traži društvo i jada se, a da je tipična muška reakcija: „Uzimam stvar u svoje ruke.“
S obzirom na to da sam počela da preuzimam stvar u svoje ruke, samoj seb, sam počela da ličim na Kazanovu, a falilo je samo da mi neko kaže da se Mijović jada svojim prijateljima kako ne zna kako da mi priđe, pa da ga proglasim za žensko.
Draga Nadežda, ja sam definitivno opijena Goranom Mljovićem i tako se plašim da ako se stvarno i desi ljubav trežnjenje iz tog sna ne bude strašno.

17.
18. oktobar 2009.
Beograd
Sa Marinelom i Željkom Kopiclom se sve razjasnilo kada se na vratima njene kuće pojavio skiper. Kad ga je video, Željko je bio u šoku ali mnogo manjem nego što je bila Marinela koja se u prvom trenu obradovala što ga vidi i pozvala ga da uđe.
Skiper je, zavaljen u stilsku fotelju, jednostavno rekao da on Željka voli, da je ljubav obostrana, da se on zbog njega preselio iz Budve u Beograd, da hoće da zasnuju porodicu, da više neće da živi u licemerju i da je vreme da Marinela sve sazna.
Oko devet uveče pozvao me je Željko Kopicl i saopštio mi da se Marinela nalazi na toksikologiji VMA zbog prekomerne doze bensedina, bromazepama i votke.
„Bore se za njen život. Kažu da situaciju otežava to što joj je organizam hronično iscrpljen. Krvna slika - užas, anemija, ludilo. Dođi, Tamara. Ovo ne mogu sam, a sam sam kriv“, rekao mi je Željko Kopicl čiji je glas podrhtavao od straha.
Ruke i noge su mi se tresle toliko da nisam mogla da vozim, pa sam uletela u prvi taksi koji je naišao. Ispred VMA su stajali skiper i Željko Kopicl, lepi, doterani i zgodni odudarali su od ostalih koji su u trenerkama i ishabanim jaknama noseći kese iz Maksija čekali da ih puste da uđu u bolničku zgradu.
Razmišljala sam da li da pozovem Marinelinog bivšeg muža jer nisam imala hrabrosti da sama snosim odgovornost. Otišla sam kod dežurnog lekara koji mi je rekao da će toksikološki uspeti da joj srede organizam, ali da je najveći problem anemija. Pozvala sam „srpskog kralja mesa“ i u roku od pola sata cela VMA je bila na nogama. Ema je došla i sve vreme plakala i histerisala.
Ujutro je doleteo neki doktor Austrijanac koji mi je, kreten, kada sam ga pitala šta će biti, rekao:
„Mi smo je sredili, a dalje je sve u Božijim rukama.“
Govorila sam u sebi „ona je jaka, ona je jaka“. Njenima u Užicu nisam htela da javim iako sam se bojala da će saznati iz novina.
Posle dva dana iščekivanja konačno su nas pustih da vidimo Marinelu. Ni tada nas ne bi pustili da iz Hongkonga nije doputovao Savić koji je hodnicima VMA koračao nadmoćno kao da je glavni hirurg. U sobu je prvo ušao „srpski kralj mesa“, a dva koraka iza njega stala sam ja potpuno obamrla od zebnje da će me dočekati ona boja lica koju ste na belim čaršavima imale moja mama i ti.
„Ti, smradu i džukelo... napolje“, prošaputala je Marinela koja je masne kose i u beloj posteljini izgledala kao starica.
Savić je ne trepnuvši izašao.
Mene je uhvatila za ruku i gledajući me duboko u oči rekla:
„On je, Tamara, samo ćutao. Zeljko Kopicl je ćutao dok sam ga ja gledala i očekivala da malog skipera eksplicitno pošalje u tri pičke materine.“
Nadežda, htela sam da je ubijem. Htela sam da kažem lekarima da joj povade infuzije i ta govna koja su joj bila zakačena.
„Htela si da se ubiješ, glupačo?! Zbog pedera si htela da se ubiješ, jebem ti mater. Tri sina imaš i želiš da se ubiješ, kretenu jedan blentavi, jebem ti sve...“, psovala sam je i udarala po ruci.
„Idi kod njega u stan, uzmi sve stvari iz ormara a Bosova odela podeli radnicima kod Vuka. Jasno? I idi kod njegove keve i reci joj da ga je baba ostavila! I idi na Senjak da mi doneseš neke lepe spavaćice i pozovi mi frizerku da budem do jaja kada dođu fotoreporteri. Sad će da se stvore, garant. Sve ću da ispričam novinarima, sve... iz inata. I ćoravoj Ljilji iz inata. Ona mi je uništila život. Sad ću svima da se najebem majke.“
Rekla sam joj da je doktora Austrijanca pozvao njen bivši muž koji je odmah došao iz Hongkonga i da je to možda od Boga trenutak da se srede.
Marinela je počela da jeca i sestra je pozvala doktora. Isterali su me iz sobe.
„S kim je pacijentkinja najbliža? Odredite samo jednu osobu koja će joj dolaziti, da je drugi ne bi uznemiravali“, rekao je doktor a ja sam sa zebnjom gledala u Kopicla, Emu, Grubog, skipera i „srpskog kralja mesa“.
Bože, kako je Kopicl pored Savića delovao beznačajno i podanički.
„Šta da kažemo lekaru? Ko joj je najbliži?“, progovorio je Grubi koji je očigledno na VMA došao iz diskoteke.
„Ne znam. Ja padam u nesvest čim osetim miris bolnice“, rekla je uplakana Ema.
„Srpski kralj mesa“ je predložio da svi odemo na ručak u Franš i vidimo šta je najbolje za Marinelu. Ja sam šapnula Željku Kopiclu da malog skipera pošalje u pičku materinu kako ga više ne bih gledala.
Skiper je nadureno i nadrkano izustio „doviđenja“ i izgubio se u masi na stajalištu trole.
U Franšu smo sedeli, pili viljamovku i shvatili da bi dolazak sinova Marinelu još više uznemirio, da smo svi za stolom izvor njenih frustracija, pa je, pošto se Ema izvukla na obaveze oko dece i nepodnošljivi miris joda, izbor pao na njenu kevu iz Užica.
Marinelinu mamu je pozvao „srpski kralj mesa“ koji je maestralno obavio razgovor. Činilo se da je Marinelina keva čula samo da joj bivši zet šalje helikopter zbog nekog problema, pa nije ni pitala kako je Marinela. Marinelin ćale, kog sam mnogo volela, bio je toliko u šoku zbog kćerkinog pokušaja samoubistva i suprugine sreće što po nju bivši zet šalje helikopter, da je na VMA došao poslovnim vozom.
Ja sam ga sačekala. Plakao je i stiskajući maramicu govorio:
„Ona bi trebalo da bude pored svoje dece. Šta će moji unuci u Švajcarskoj?“
Falila si nam, Nadežda, kada smo se rastajali na parkingu ispred Franša. Tačnije, nismo se rastali, niko nikom nije rekao ni „doviđenja“. Razišli smo se kao gubitnička ekipa posle malog fudbala. Čuli smo Savića kako, dok mu je šofer otvarao vrata, objašnjava sinovima da je mama nedostupna jer je u bolnici zbog nekih bezveznih ženskih problema.
Bila sam sama u taksiju i razmišljala kuda da idem. Toliko mi je trebalo društvo, da sam zamalo okrenula Marka. Ne znam zašto, ali u trenutku kada je na toksikologiji posle pokušaja samoubistva ležala jedina preostala bliska osoba u mom životu, nazvala sam, osećajući ga bliskim, Gorana Mijovića.
Osetila sam, Nadežda, prosto da mogu da računam na njega iako možda nemam prava na njegovu emotivnu podršku. Osećala sam da bih ja uvek bila tu za njega i da bi onda on trebalo da bude tu za mene.
„Izađi iz taksija i čekaj me ispred zgrade Pinka“ rekao je kada sam mu u pola rečenice objasnila šta se dešava.
Za petnaestak minuta je došao po mene i odveo me u neki koktel bar pored reke. Ispričala sam mu sve o tebi koja si otišla i ostavila me, ali i o Marineli i liftboju. Pomenula sam još da sam se razvela od Marka i završila u Urgentnom centru sa polomljenim rebrima.
Posle nekoliko koktela odvezao me je do kuće, parkirao kola, uzeo me za ruku, svratio do prodavnice u kojoj je kupio pršutu, masline i vino i upitao me ispred lifta: „Koji sprat?“ Kada smo ušli u stan odmah je sa stola uzeo termofor za srce i peščani sat.
„To je tvoje. Otvori vino“, rekla sam skidajući kaput.
„Iscurilo mi je vreme?“, rekao je i odmerio me od glave do pete.
Uključila sam laptop, otišla na Jutjub i rekla: „Biraj pesmu.“
Seo je na krevet, otvorio flašu i jednom rukom sipao vino u čaše, a drugom kucao: Robbie Williams You will survive.
Kada me je povukao ka sebi bila sam u panici. Šta bi sad trebalo da uradim? Zreli smo ljudi, sve znamo. Kako bi trebalo da se ponaša zaljubljena žena prilikom prvog seksa? Da li bi trebalo da mu pokaže koliko ga je sanjala i želela, ostavi utisak iskusne vrhunske ljubavnice, prepusti se nežnosti? U sekundi mi je kroz glavu proleteo deo teksta iz jučerašnjih novina: muškarci ostaju sa ženama sa kojima im je fantastično u krevetu, ali nikada ne pokazuj sve veštine prilikom prve noći - ostavićeš utisak kurve... Uživala sam u Goranovim poljupcima, ali sam iz straha da sve ne upropastim želela da ovaj prvi put brzo prođe.
„Suviše sam te želeo ovih meseci“, rekao je posle seksa koji nije dugo trajao.
Nasmejala sam se i bila mu zahvalna što je ovako ispalo. Ustali smo iz kreveta, obukli se i odšetali do mog šanka, jeli smo masline, pili vino i sve je delovalo kao da se dešava svakog dana. Nismo glumili ni zavodnike ni zavodnice, ni vatrene ljubavnice ni iskusne švalere, a posle sat vremena smeha ponovo smo se našli u mom krevetu i vodili ljubav cele noći kao da se rastajemo.
Zaspala sam na njegovom ramenu. Kada sam se probudila tanjiri i čaše su bili u mašini za sudove, pepeo i mrvice sa staklenog stola u dnevnoj sobi obrisani, ja sam bila gola i pokrivena, a na frižideru je stajala poruka ispisana mojom olovkom za usne:
„Ljubav je jedini afrodizijak...“
Ljubav... stajala sam ispred frižidera svesna da sam zaboravila šta je srećna, uzvraćena ljubav, svesna da sam sa svim frajerima pre Gorana završila zato što sam bila pijana ili ljuta na Marka, zato što mi je bilo dosadno ili što sam bila u pms-u. Sa Goranom sam završila u krevetu zato što sam želela da budem voljena. Zato što sam želela da me baš on voli. Ljubav... Drama? Uzbuđenje? Ili valjanje po krevetu u trajanju od nekoliko sati?
Iz kutije sa još neraspakovanim knjigama izvadila sam Golemanovu Emocionalnu inteligenciju i pronašla:
LJUBAV - prilagodljivost, druželjubivost, poverenje, dobrota, privlačnost, odanost, obožavanje, zaluđenost.
Vratila sam film na prethodnu noć i pokušala da analiziram ono što mi je govorio.
U jednom trenutku dok smo razgovarali o ljubavi pitala sam ga da li je prvo on prestao da voli svoju bivšu ženu ili je primetio da ona ne voli njega.
„Ni jedno ni drugo. Kada je počela da pravi sranja i da se svađa verovao sam da sve to radi zbog bolesnih ambicija njene majke koja nije bila zadovoljna što joj kćerka u Nemačkoj gaji decu i nema karijeru. Osećao sam da ona ozbiljno srlja, da je njen takmičarski duh usmeren ka meni, a ne prema spoljnom svetu. Krenula je još žešće kada sam joj našao direktorsko mesto u jednoj agenciji. Njeno ponašanje je počelo da nas vuče u minus odakle nema povratka. Znao sam da ću, ako popustim, ostati kao stara krpa. Ispričao sam kumu da osećam kako mom braku više nema spasa. Nisam želeo da budem tata koji je otišao! Nisam želeo da živim bez dece, a osećao sam nemoć. Znao sam da se, kada dugo traje, osećaj nemoći pretvara u bes. I bilo me je strah. Kum mi je rekao da sam preterao sa demokratijom i da bi mogao malo da je izdevetam. I to je borba za porodicu! Kada je moja bivša žena sledeći put krenula ka meni stisnutih zuba i pesnica upozorio sam je da je potrošila sve kredite. Dva puta sam uspeo da je odgovorim. Treći put nisam.
„A ljubav? Kako možeš da udariš nekog koga voliš?“
„Ja sam ljubav do tada podrazumevao. Pre nego što sam je udario mnogo puta sam joj podmetnuo obraz. Ona je, Tamara, izgledala kao da su joj vanzemaljci zaposeli telo. Sa predumišljajem je želela da mi nanese bol. A ko bi bolje od nje znao gde najviše boli? Vređala je, upoređivala me sa uspešnijim trenerima, sebe sa srećnijim ženama čiji su muževi sportisti. Kad sam je udario bila je iznenađena jer sam joj do tog momenta nudio život na dlanu. A onda sam u njenim očima video strah. Sranje! Kakav je to bio poraz. Tolike godine ljubavi, pažnje, zajedničke borbe, a onda njena podmuklost.“
Kada sam jutros na terasi pila kafu pojavila se gugutka. Tužno me je gledala...
„Ej... ne gledaj me tako. Misliš da neće ispasti dobro...“, rekla sam gugutki i ponovila Marineli koja je konačno poželela da me vidi.
Pričala sam Marineli, ljušteći joj mandarine naslonjena na njeno uzglavlje, kako je Mijović bos, obučen samo u farmerke i bez majice odšetao do kuhinje i vadeći led me upitao:
„A kada će u ovoj kuhinji biti nešto skuvano za mene?“
„Postoje tri vrste muškaraca u mom životu. Oni kojima ne bih napravila ni sendvič, oni koje pozovem na večeru ali naručim hranu i oni kojima kuvam pred očima i za koje znam da će me ljubiti i kada mi se miris pohovanih šnicli uvuče u kosu, jer me vole.“ „To ti je neki muškarac rekao“, pogledao me je sumnjičavo.
„Ne, časna reč. To je moj lični odnos prema muškarcima i hrani“, rekla sam malo iznervirana time što me sumnjičavo gleda.
„To je i moj pogled na ljubav i hranu.“
Marinela je huktala i prevrtala očima kada sam joj pričala da sam htela da mu priznam da bih odmah sutra njemu uvijala sarme, pekla teletinu, dinstala kinesku hranu iako je rekao da je ne voli, seckala beli luk i jela sa njim marinadu usled poplave bliskosti. Ali nisam... znala sam da ne smem da budem toliko iskrena. Umesto toga pitala sam ga šta ga je sprečilo da me poljubi one prve noći u Budvi:
„Manjak alkohola u krvi! Šalim se, a možda to i jeste bio razlog.“
Pričao mi je, milujući mi butine dok sam sedela u njegovom krilu, da ga je sa mnom dugo zbunjivala njegova neodlučnost, iako su svi signali govorili o privlačnosti, čak možda i o emocijama. Pričao mi je da je agonija u njegovoj glavi trajala mesecima i da je malo falilo da sve ostavi i zbriše.
„Kod drugih žena pre tebe odustajao sam od svega kada bih video da je žena napadna. To mi je uvek jako smetalo. Svi znaci neurotičnosti. Osećaj da ću biti deo herbarijuma i da nisam unique.“
„Da li na početku udvaranja idealizuješ ženu ili tražiš mane?“
„Idealizujem!!! Uvek. Zato posle i neke glupe sitnice mogu sve da pokvare. Ja sam, Tamara, živeo za osećaj kada ću se ponovo zaljubiti. Za taj trenutak, sat, dan. Dva dana. Nedelju. Kasnije dolazi strah. Kada sam zaljubljen lebdim, na sve sam spreman, idealizujem. Znam da je moguće brzo razočaranje. Jutarnje buđenje posle prvog seksa je prvi signal za otići ili ostati. Opuštenost i manjak nelagodnosti su znak da bi u toj vezi trebalo ići dalje.“
Marinela je zaključila da meni prethodne večeri mozak nije radio i da sa Mijovićem ne umem da kontrolišem ni ono što govorim. Naravno, bila je zgrožena kada sam joj rekla da sam posle seksa sa Mijovićem ispijala piće umotana u peškir:
„Tamara, zar ti nemaš adekvatan svileni set za takve prilike?“
Nemoj da brineš, Nadežda. Sigurno ću biti srećna sa Goranom, a Marinela će se izvući.
Pre nego što sam posetila Marinelu, uz drugu kafu sam skinula spot i tekst pesme You will survive. Ne brini, sećam se, tvoja pesma je bila I will survive. Dizala te je u danima kada si sa Petrom pobegla od Vladana u iznajmljeni stan na Zvezdari. Eto, i ja sam našla svoju pesmu i danima je pevam po kući, u kolima, u sebi dok idem ulicama... Will you survive, You must survive, Oh what are you really looking for? Another partner in your life to abuse and to adore? Saying love will stop the pain, Saying love will kill the fear, Do you believe, You must believe... Come and live a love supreme, Don't let it get you down, Everybody lives for love...
U svom ovom haosu nisam stigla da vidim tvog Petra, ali mora da je dobro i da je srećan čim mi je Senka preko telefona juče rekla da je više na igralištu nego nad knjigom. Ne brini, iako nema mamu njemu niko ne izvlači ruku iz ruke kad je ispod kosa školskog igrališta. To je tvoj sin. I moje kumče. Znam da se upravo toga bojiš. Ko će Petru dati ruku pošto tvoje nema? Hoćemo li znati da prepoznamo kada je tužan ili će plakati sam? Hoće li imati kog da posluša kada mu kaže: to je glupo, to se ne sme? Da li ume da potisne bol za tobom? Da li mu je tvoja smrt ulila snagu da ispuni sve tvoje snove iz priča koje si mu pričala?
Rekao mi je nedavno da se seća da si ga kada je imao pet godina pitala kako zamišlja trenutak kada će postati pilot.
„Meni stavljaju pilotsku značku i kažu da sam najbolji mali pilot, a ti lepa, u crnim pantalonama i šarenoj tunici, ustaješ i aplaudiraš. Znam, mama, da ćeš plakati i zato mi obećaj da nećeš uzeti mikrofon da mi nešto pred svima kažeš“, rekao mi je, zagrlio me i nekoliko trenutaka glavu držao zarivenu u moje rame.
„A što se ti, Petre, stidiš da plačes preda mnom?“
„Mama mi je stalno govorila da je nju Senka vaspitavala strogo, ali da je ona eto ispala dobra i vredna žena. I često me je pitala da li će me razmaziti i stvoriti nesposobnjakovića zato što me mazi i ispunjava mi sve želje. Rekao sam joj svaki put da se ne boji, da ću ispasti strašan frajer. Zato neću da plačem. Jednom, Tamara, kada postanem pilot, plakaću sam kada me niko ne vidi, kada budem leteo iznad Pacifika. I na svaki mamin rođendan govoriću: Poštovani putnici, govori vaš kapetan Petar Ban na liniji Beograd-Njujork. Sada ću jednoj Nadeždi Jovanović Ban čestitati rođendan sa njenom pesmom Zlatni dan koju mi je pevala svakog jutra kada me je vozila u vrtić. Ona je sada ovde sa nama na nebu.“

18.
Novembar 2009.
Beograd
Nadežda, ne pišem ti već danima jer sam srećna!
Znam, tipični nedostatak ženskih prijateljstava. Kada su nesrećne ili u fazi čežnje imaju o čemu da pričaju, kada su srećne onda samo ćute, smeškaju se i na pitanje „Šta ima novo?“ odgovaraju sa:
„Ništa, sve je standardno.“
Eto i ja sada tebi da kažem - sve je standardno. Kada ti se dešava sreća onda je podrazumevaš. Mislim da je kod muškaraca obrnuto. Kada su srećni onda su puni sebe i pričljivi, a kada su nesrećni povuku se sa daljinskim u najtiši deo doma. Sada mi nešto pada na pamet - koliko je ljudi naše generacije u ovoj zemlji uopšte emotivno živo, socijalno, intelektualno - kako god uzmeš? Koliko su svi prihvatili da im se posle tridesete sve važno u životu već desilo? Čitam jutros u novinama da smo prvi na listi po satnici gledanja televizije - prosečan Srbin pet sati dnevno gleda televiziju! Kažu da će 2010. biti ekonomska kriza u celom svetu, a da nas 2012. čeka smak sveta. Elem, i ja sam u fazi da se za sto evra zarade mlatim po setovima čitav dan i putujem do Pirota, ali moja svakodnevica je lepa od kada je Goran Mijović deo nje. Sinoć su mi bili u gostima Marinela sa nekim klincem kojeg je upoznala u kafani i Ema sa ministrom. Grubi je u Bosni, snima film u koprodukciji sa Amerikancima.
„Ko ti je ovaj mali, Marinela? Dečko?“, upitao je ministar posle kraćeg posmatranja klinca koji je za njega bio, pretpostavljam, iritirajuće lep i zgodan.
„Rođak iz Užica. Izvela sam ga večeras iz đačkog doma. Eto, da pojede ove lignje kad nam ih Goran konačno servira, pa da ga vratim u dom“, rekla je Marinela koja je blistala, svesna da je sa malim ubola poene kod muškog dela ekipe.
Ministar nas je zasmejavao statistikom o svojih sedamsto žena u životu, podatkom da su neke od njih vatrogasci morali da skidaju sa krova njegove vile i ponudom da mu Ema rodi sina.
„Emice, šteta je da ostaneš sa dve kćerke. Bolje je imati sina i na kraju sveta, nego ga nemati. Je l' tako, Mijoviću? Ti to bar znaš. Ovako, Ema i ja idemo sutra u sud da crno na belo napišemo da joj dajem godišnju apanažu, da joj prepisujem stan od osamdeset kvadrata i poslovni prostor. Moja glava jednom može da odleti, a zašto bi se ona patila sa mojim sinom? Finansiraću i njene dve kćerke iz braka sa Grubim. Ema, razmisli. Mene žene baš vole. Evo, vidi kako Mijović sedi u fotelji... Lep je toliko da bih mu i ja dao da sam žensko. A ja ovako ružan ženama ništa ne obećavam na prvu loptu. A onda kreće proces iznenađenja.
Prvo izvuku iz mene šarm, pa neviđene ljubavničke veštine, i ona koja nije deset godina svršila, sa mnom doživi vrhunac. Ja to prosto umem da radim. Onda dotična počinje da shvata da imam lovu, da sam lak na kartici u šopingu, pa da sam duhovit... Na kraju se sve zaljube“, držao je banku ministar ne obraćajući pažnju na činjenicu da svi počinjemo da se gušimo od smeha.
„Zvuči kao ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji. A gde je tu ljubav? Ja sam posesivna. Ti nikada ni sa jednom majkom svog deteta nisi stavio tačku na prevare“, rekla je Ema ozarena i koketna.
„S tobom ću je staviti. Znaš koliku tačku? Veliku kao ovaj tanjir. Samo reci „da“. I samo da znaš, neću više s tobom da vodim ljubav dok se ne dogovorimo da mi rodiš sina. Najlakše je popiti vino i otići u krevet. I najlepše žene imaju svoje slabe trenutke i možeš ih kad-tad smuvati. Strpljenje je ključ uspeha. Ema, razmisli o ovome šta ti nudim pred svedocima“, govorio je ružnjikavi harizmatični ministar.
Za njega se priča da je odličan ministar i da mu je jedina mana što je slab na žene. Kada se zaljubi, strada ceo resor. Venčana supruga mu je šefica kabineta ugledne firme, ima vanbračno dete sa sekretaricom jedne partije, inače bivšom kelnericom, svaku aktuelnu misicu zasipa cvećem, šuška se i da ih deli sa venčanim kumom a posle ih pred svima pita:
„Ko je bolji ljubavnik, on ili ja?“ Od Gorana je pokušavao da izvuče informacije o tome koji naš vaterpolista kreše koju gradsku lepoticu i koliko je dotični stipsa ili ne. Osećali smo se kao islednici DB-a kada je počeo da nam otkriva milionske sume tajnih ugovora, imena žena koje haraju srpskom politikom iz pozadine, samozadovoljno je stišavao glas kada bi izgovarao imena svojih važnih prijatelja i kritikovao predsednika s kojim je bio odličan prijatelj. Kada bih ja rekla neku lepu reč za predsednika, podizao bi ruku i govorio:
„Nemoj ti njega da braniš od mene.“
Ja sam se smejala tolikoj razmetljivosti još dugo pošto su Marinela, mali „rođak“, ministar i Ema otišli. Goran je napravio haos u kuhinji i činilo se da su kraci lignji u svakom uglu. Dok sam stavljala sudove u mašinu upitala sam ga:
„Kako, bre, Ema može da spava sa onom budalom?“
„Nije budala. To je ljubav. Prava muška ljubav. Svako svakog može da povede u krevet, ali ovo je ljubav. On nešto čini za nju. Neko može da ti nareže CD sa omiljenim pesmama, neko da te povede da gledate izlazak sunca na Adi, neko do Pariza na večeru, a neko da ti kupi stan. Svako se ponaša prema svojim mogućnostima, ali za ženu moraš nešto da uradiš ako si muško. Ne možeš da podrazumevaš da ti ona sleduje“, odgovorio je i uključio kompjuter.
Već neko vreme, Goranova i moja omiljena aktivnost je da za kompjuterom biramo putovanje za novogodišnje praznike. Trenutno aktuelna varijanta je da odemo do hrvatske obale, do Hvara i tamo provedemo novogodišnju noć, a onda da sednemo u kola i nekako nađemo Mandića. To je moj dug prema tebi koji je Goran primio sa dečačkim oduševljenjem igrarijama Džemsa Bonda. Dug nemam samo prema tebi već i prema samoj sebi. Verujem da ću kada pronađem Mandića kao tvoju bivšu ljubav pronaći i mog Gorana onakvog kakav će biti za nekoliko godina kada nas prođe ovo ludilo zaljubljenosti i strasti.
Znam da je ta potraga za Mandićem unapred osuđena na neuspeh, ali sam za svaki slučaj pripremila spiskove galerija i arhitektonskih biroa u kojima bih mogla da ga pronađem. Ako nije digao ruke od svega.
Od Senke sam saznala, a ona preko komšija Mandićevog oca, da je matori umro i da je Mandić sve stanove u Beogradu prepisao na sina iz prvog braka. Mali je čak došao u Beograd, upisao Fakultet primenjenih umetnosti i slikao se za neke novine kao zgodni sin čuvenog arhitekte i slikara Aleksandra Mandića. S njim je došla i Sanja koja se nikada nije oporavila od trenutka kada ju je Mandić ostavio zbog Francuskinje. Da li je znala išta o tebi? Da li je ijedna od nas ikada otkrila ko je ta koju muškarac pored kojeg spava zauvek voli? Svaki muškarac čitavog života istinski voli samo jednu i to onu koja mu je ostala nedostižna ili onu s kojom ljubav nije uspeo da zaokruži. Oni vole ženu tajnu. Jebi ga, Nadežda, ja sam uvek više volela da s dotičnim na keca podelim krevet i zaokružim priču nego da živim u njegovim snovima. Šta imam od njegovih snova? Da je naleteo neki Andrić koji će opisati tu čežnju, možda bih i razmislila...
Ideju da odemo na Hvar dobili smo nedavno kada me je pozvala Senka i iz Politike mi pročitala kratku vest o tome da je osamnaestogodišnji student Fakulteta primenjenih umetnosti pronađen mrtav. Filip Mandić je pronađen mrtav u svom BMW-u.
„To je Mandićev sin sto posto. Narkoman. Predozirao se“, rekla mi je i zalupila slušalicu nakon što mi je naredila da odmah skoknem do kioska da kupim novine.
Nisam htela da kupim novine, ali je Senka iz znatiželje sa Desom otišla na sahranu. Popodne se javila i kao izviđač sa ratnog zadatka raportirala:
„Jeste, Tamara, Mandićev sin! Saučešće su primale Sanja, njena sestra i neka tetka. Roditelji su im umrli. Znala sam dobro Sanjinu majku. Opasna je bila u svoje vreme. Sanja je još uvek lepa. Bila je pod sedativima i gledala sinovljevu sliku bez ijedne suze. Mali je bio narkoman. Kasnije sam pitala onu tetku gde mu je otac. Učinilo mi se da je rekla „na Hvaru“. Nisam dobro čula.“
Kada sam je pozvala, Mandićeva druga žena, Francuskinja, mi je rekla da sve Srbe nabijem u dupe i spustila mi slušalicu. Na poruke u kojima sam je molila za adresu Mandićevog prebivališta i objašnjavala kako mi je on potreban zbog neke šatro scenografije nije odgovarala.
Privodim kraju rukopis Zauvek u srcu i moram da saznam gde je Mandić.
I evo sad dok ti ovo pišem, Goran mi javlja da, draga moja, mi naš novogodišnji put nećemo realizovati jer je njegova bivša žena zorom svratila kod njega na jutarnju kafu s informacijom da putuje poslom u Ameriku, a potom za novogodišnje praznike u London. Decu ostavlja kod Gorana.
Mislila sam da će biti besan, međutim, on je prokomentarisao kako bi najviše voleo da se ona iz Amerike nikad više i ne vrati, da se tamo strašno zaljubi a njemu ostavi da se bavi klincima.
„Još kada bi se zaljubila u nekog bogataša i slala mnogo para da ja više ne moram dva puta dnevno na treninge, to bi bilo ispunjenje mog sna“, rekao mi je na kraju razgovora.
Zaista ga razumem. Poštujem činjenicu da ima četvoro dece i cenim što se trudi da bude dobar otac. Svoju sebičnu potrebu da stalno bude sa mnom sam stišala, svesna da bih, primetivši da ne brine o deci, ubrzo posle prve zaljubljenosti shvatila da vrlo brzo isto tako neće brinuti ni o meni.
Tako ću ja, verovatno, dočekati Novu godinu u nekoj vikendici sa Emom i Grubim koji su odlučili da se ne razvode zbog dece i pre svega zbog zajedničkog kredita za stan, i Marinelom. Ema i Grubi kao nikada do sada navijaju jedno za drugo, jer prvo kojem uleti neki veći keš osigurava slobodu za oboje.
Situacija će, verujem, biti mnogo podnošljivija nego letos na jahti jer ne samo što njihove dve razmažene devojčice baba vodi za Novu godinu na Zlatibor, već je i Ema manje džangrizava jer je ministar zasipa ljubavlju i pažnjom. Sve onako seljački kao što Ema voli - buketi od sto jedne ruže! Bljak. Smučili su mi se kad sam provalila da neke poznate žene same sebi šalju takve bukete na promocije i premijere da bi pubhci pokazale koliko ih muškarci nežno vole.
Grubi je neraspoložen i agresivan ovih dana jer je Jana prestala da mu odgovara na poruke. Iz novina smo saznali da je na snimanju nove hrvatske serije našla ozbiljnog dečka s kojim je već bila na ručku kod njegovih roditelja u Zadru.
Nova glumica koja u Tri sestre menja Janu je Ksenija, zgodna studentkinja glume sa Cetinja, ali ona majstorski kulira Grubog a za praznike ide u Crnu Goru.
Mala Ksenija me podseća na tebe. Ti si to znala... da te obožavaju, da ti s njima bude lepo kada izađete, a da ne moraš da praviš kompromise sa svojim srcem. Ja, kao što znaš, nikada to nisam umela... sve do pojave Gorana Mijovića.
Željko Kopicl svakog dana zove Marinelu. Nadežda, on jeste biseksualac, ali on nju stvarno voli i želi da opet budu zajedno. Međutim, naša Užičanka sa Senjaka i meni i njemu govori da joj se povraća kada spomenemo mogućnost pomirenja.
„Povraća mi se. Ipak ćemo tabloidima reći da sam na toksikologiji bila zbog trovanja pokvarenim kavijarom. Nikada nikom da nisi rekla. Blam. Zamisli da neko sazna da je u isto vreme peder karao i mene i nekog skipera. Pa, ko bi me posle toga?“, rekla je Marinela pošto ju je prošao prvi šok izazvan Željkovom i skiperovom vezom i činjenicom da je pokušala da se ubije.
Kasnije je tvrdila da je htela da izvrši samoubistvo da bismo svi, njena deca i bivši muž, Kopicl i ja, videli koliko nam znači. Znala sam da laže. Nije ni razmišljala o nama dok je miksovala tablete i votku, htela je samo da ublaži napad povređene sujete.
Ja sam, Nadežda, ubeđena da Marinela nikada nikog nije volela. Uvek je svoje zadovoljstvo merila količinom namirene sujete. Iskreno, pitam se koliko sam ja uopšte sve moje muškarce istinski volela, a koliko sam njihovu važnost u mom životu merila u odnosu na to koliko mišića, popularnosti, pića i slatkih reči je u određenom momentu prijalo mojoj sujeti. Koliko sam uopšte zbog nekih muškaraca patila kao žena kojoj je uskraćena ljubav za kojom čezne, a koliko zbog sujete povređene činjenicom da je dotični otišao, a nije me pitao za dozvolu?
Ti si se od svih nas razlikovala upravo po tome što si umela da voliš. Znala si da kažeš „ovo nije ljubav“ i da odeš. Znala si da kažeš: ja ga volim i pustiću sujetu da bude povređena, ali ću ga voleti. Ne znam šta je to što je tebi dopuštalo da razlikuješ pohotu, sujetu i ljubav. Ne znam... možda si imala sreće da ti se u životu, u tvojoj šesnaestoj stvori Aleksandar Mandić, a ja sam na Gorana Mijovića čekala do četrdeset prve.
Marinela nikoga ne čeka. Ne čeka ni kelnere kada kasne sa votkom, već ustaje od stola i leti do šanka. Doduše, čeka i na kalendaru u mobilnom broji dane do dolaska sinova na raspust, a onda se naravno i sa njima posvađa zbog toga što su poslušali tatu da im je bolje da Novu godinu čekaju sa estradnim seljacima na Kopaoniku, nego da, kako im je ona lepo savetovala, kao sav kulturan svet idu u Šamoni.
Već dve nedelje deca žive sa Goranom i on je srećniji nego kada dolaze samo vikendom. Sada je njihov. Znam da mu je donedavno nedeljom uveče bilo teško. Govorio mi je da kada nedeljom za njima zatvori vrata ne zna da li mu je teže kada mu mašu i šalju poljupce ili kada mu najmlađa kćerka kaže:
„Tata, nemoj sad da plačeš kada ostaneš sam. Molim te.“
Rekao mi je jednom da nedeljom ne može da zaspi do zore, da razvija taktike kako da pobegne od razmišljanja o porodici koja je rasturena. Ja uvek prećutim da se osećam bedno usled spoznaje da mu u tim trenucima nisam potrebna. Nikada se nismo videli nedeljom uveče.
Priča mi da prema ženi oseća samo bes zbog nekih propusta u odnosu na vaspitanje dece. Ipak ga često pitam da li prema njoj oseća nešto više. Volim ga, Nadežda, i bojim se te strašne žene.
„Ništa ja prema njoj ne osećam. Neki dan sam je posmatrao kada je dovodila decu. Vodila ih je za ruke i počeo sam da radim na sebi izgovarajući rečenicu: Ona je njihova majka, oni nju vole. To deluje, iako je mrzim.
Često je sažaljevam. Ali znaš, ona meni i dalje nanosi bol tako što manipuliše decom.“
„Da li želiš da je vidiš kako propada ili bi radije voleo da je srećna?“, pitala sam ga ovih dana misleći na Marka kod koga sam još pre razvoda osetila da bi bio najsrećniji kada bih propala.
„Sigurno joj ne želim zlo. Ona je majka moje dece, oni nju vole! Sve što će moju decu učiniti bezbednijom i srećnijom meni donosi dobro.“
Tvrdi mi da nikada nije varao svoju ženu. Samo jednom za dvanaest godina braka hteo je ciljano da je prevari zato što ga je kinjila. I to sa najboljom drugaricom koja ga voli i koja je prema njemu te noći bila nežna! Naravno da mi je ta najbolja drugarica bila trn u oku sve dok nisam čula da se sa mužem davno preselila u Grčku. Dok to nisam saznala svaki put kada mi se Goran ne bi javio na mobilni pomislila bih da je s tom nežnom najboljom drugaricom koja ima dobre namere.
„Ženu nikada nisam prevario zato što sam se bojao. Posle razvoda sam imao neke veze koje su kod mene izazivale osećaj gađenja i potrebu da se istuširam vrelom vodom pre nego što se petkom sretnem sa klincima.“
U Goranov odnos sa decom se nisam petljala, osim jednom kada sam ga čula kako Neveni objašnjava da je najveća bitka ona koju čovek vodi sam sa sobom, iako je unapred izgubljena.
„Ja znam da je bitka koju čovek vodi sam sa sobom najteža, ali znam i da ona nije unapred izgubljena“, rekla sam gotovo plačnim glasom kada je završio telefonski razgovor sa kćerkom.
Poljubio me je, zamrsio mi kosu i ućutkao me poljupcima dok sam kenjkala o tome da ako on tako razmišlja, onda veruje da smo i nas dvoje izgubljeni.
Nikada se nije pobunio protiv moje odluke da živimo odvojeno. Ne odbijam ja, Nadežda, zajednički život s njim zato što ima četvoro dece. Naprotiv, čeznem da ih upoznam i da me zavole. Odbijam zajednički život bojeći se da će se Goran pretvoriti u Marka. Ili da ću ja postati onakva kakva sam bila sa Markom. Bojim se sebe koju će prizor prvih nasred sobe ostavljenih cipela podsetiti na Marka i izbaciti iz takta. Bojim se da ću prvi put kada ga vidim u fotelji sa flašom piva i daljinskim osetiti onu mučninu koju sam imala kada sam godinama gledala Marka u toj pozi. Bojim se prvog zajedničkog buđenja koje neće početi poljupcem. Tada ću znati da je kraj. Bojim se prvog trenutka kada ću otići u krevet, a on ostati da spava na fotelji. Bojim se momenta u kom ću kada mi stavi ruku na bok ispod spavaćice, tu ruku spustiti, poljubiti ga u obraz i okrenuti mu leđa. Bojim se dana kada će doći sa deset sati kašnjenja posle utakmice i kada ću čuti kako u kupatilu kuca SMS.
U strahu za našu ljubav postavila sam straže koje me podsećaju na ona dva ćosava vojnika koji s puškom o ramenu čuvaju državnu granicu, a neki snajperista iz prikrajka može da ih pogodi u srce.
Mijović često putuje na utakmice, nema ga po tri dana nedeljno i ta razdvojenost nas još više vezuje. I ja dosta putujem sa predstavom i volim kada me zove da me pita da li sam stigla do Batočine i objašnjava mi kako da uđem u centar Kragujevca.
Strah od napuštanja koji sam imala u noćima dok sam čekala njegov poziv sada u našoj stvarnosti ne postoji jer on u svakoj sekundi vodi računa o onome što ja hoću, pamti šta mu govorim i kada imam problema ume da kaže:
„Sad ću smisliti nešto.“
Nervira me samo kada mi kaže da on nije pravi muškarac i kada odbija svaku moju reč hvale na račun njegove muževnosti i osećaja zaštićenosti koji pored njega imam. Da li je skroman ili mi saopštava da je on samo moja iluzija? Šta misliš? Možda me upozorava, Nadežda, na ono što mi sledi kada prvo ushićenje zbog činjenice da smo zajedno prođe?
Kada me je sinoć sačekao posle predstave, pod uticajem komentara koleginica o tome da bi se sa Goranom svaka kresnula, morala sam da ga pitam:
„Gorane, kako si odlučio da od stotinu njih koje te gledaju kao poželjnog muškarca letos baš mene pozoveš na večeru?“
„Ih, stotinu... Kako sam tebe izabrao? Hemija, fizika, energija, alkohol. Šalim se! Ali, ima istine. Znaš kako ti to ide kod muškaraca? Kada je prvi put vidiš osetiš nešto. I imaš osećaj da propuštaš nešto ako joj ne priđeš. Osećaš se sjebano ako to ne uradiš. Sećam se koliko sam bio uzbuđen kada sam te video na premijeri. Bez tog uzbuđenja ništa ne valja. Ja sam sliku našeg odnosa napravio od prvog susreta, od prvog izlaska. Od samog starta sam imao očekivanja. Pitao sam se, naravno, i šta će od svega toga ispasti.“
„To je već, Gorane, tema za mog psihijatra - česta razočaranja zbog izneverenih očekivanja.“
„Sećam se koliko sam lupao i pokušavao da budem šarmantan kada smo prvi put izašli. Znaš li šta sam radio te večeri? Posmatrao sam tvoju mimiku, gestove, tražio nešto što me nervira ili nešto što me oduševljava. Lepota prolazi, ali mimika i gestovi se vremenom pojačavaju. Ono što ti se sviđa vremenom počinješ da obožavaš. Ono što ti smeta počinješ da mrziš. To su signali koje bi trebalo da pratimo od samog početka. Kako ta druga osoba jede, žvaće, da li te nervira dok jede i priča ili ti je to slatko. Da li bi uzeo hranu iz njene kašike? Da li bi to uradio zbog toga što ti je tako slađe ili bi morao da uložiš napor? To su sve pitanja koja svaki muškarac sebi postavlja prilikom prvog izlaska.“
„Da li si ti mene slušao dok sam ti onako pametno pričala?“
„Da, naravno! Ali, u momentima si tako slatko pričala, a ja te nisam čuo. To je bio najbolji znak da sam na dobrom putu da se zaljubim. Ja sam želeo da se zaljubim i ciljano sam išao ka tome. Uvek sam to radio i brzo me je prolazilo jer bih redovno došao do izneverenih očekivanja.“
„Jao, Mijoviću, to je sve klasika psihoterapije.“
Eh sad, draga Nadežda, kada bih ja znala šta je njemu bilo slatko, ja bih stalno tako pričala.

19.
Novembar-decembar 2009.
Beograd
Veštica se ipak vratila iz Amerike! A palila sam svecu u Crkvi Svetog Marka sa željom da ona tamo nađe neviđenog frajera koji će je odmah zaprositi. Vratila se, baksuz.
Koliko ja vidim, njoj razvod od mog Gorana Mijovića odgovara u potpunosti. Radi u nekoj nevladinoj organizaciji, ima super posao, Goran joj daje dovoljno love, stan koji joj je kupio je savršen, ona obnavlja kontakte sa starim drugaricama sa kojima je često viđaju u Klubu D, o deci brine Goran i razvozi ih po gradu na pet hiljada aktivnosti.
Noću Goran čeka Nevenu ispred diskoteke. Jedva čekam da mala opet nađe nekog normalnog dečka pa da Goran ne mora svakog petka da me ostavlja da bi otišao da je sačeka ispred diskoteke Magacin.
Meni sve štima i ta žena kao da ne postoji. Ali, od kada je u novinama pročitala moj intervju u kojem sam pričala da sam opet zaljubljena i da volim najdivnijeg čoveka na svetu, postala je vampir. Jebi ga, rekla sam i njegovo ime. Onda je bivša krenula da mi šalje preteče poruke, da zove posle ponoći i da me pljuje, da dolazi u goste kod dece i Gorana čim vidi u novinama najavu nekog dešavanja gde bi trebalo da se pojavim sa njim, petkom i subotom je redovno počela da dobija temperaturu i da ne uzima decu ni na popodne, jednom joj je pozlilo pa ju je Goran cele noći vodao po privatnim klinikama. Razmažena je i glupa. Najgora kombinacija.
Vrhunac je naš plan za Novu godinu i Božić.
Goran je tražio da deca novogodišnje praznike provedu sa njim na Kopaoniku. Veštica se složila i ja sam bila zadovoljna jer je na Kopu trebalo da budu Marinela, njeni sinovi, Ema, Grubi, ministar sa najmlađom ženom i najmlađom decom i znala sam da će biti zabavno. Uplatili smo depozit za aranžman i planirali da obnovimo ski opremu.
Veštica se, taman kada smo i za nas i za decu pokupovali ski opremu, pojavila sa informacijom da će praznike ipak provesti sa decom kod svojih u našem Smederevu.
Uspela sam da preko Marinelinih veza izdejstvujem da nam vrate deo depozita koji smo dali za četvoro dece, a Goran se nervirao oko para bačenih na ski opremu koju će do sledeće zime klinci prerasti.
Elem, ovog meseca sam napravila još jedan kiks. U anketi „gde će poznati dočekati Novu godinu“ ispričala sam za Story kuda Goran i ja idemo sa prijateljima, dodala sam malo više romantike pa se bivša naravno opet pojavila na Goranovim vratima.
Bilo mi ga je žao, ali jebi ga. Šta ja imam da se petljam? Veštica se, priča mi Goran, pojavila odevena u crno, rekla da odustaje od novogodišnjih praznika u Smederevu, da ona čeka Novu u Budimpešti gde putuje sa nekim ribama iz nevladinih organizacija i da su se neke stvari u njenom životu promenile pa će o tome s njim ozbiljno razgovarati kada praznici prođu.
Goranu se sve smučilo i odlučio je da sedi sa decom kod kuće za doček Nove godine.
„Veruj mi, Tamara, tako je najbolje. Ako krenemo na Kopaonik, niko mi ne garantuje da mi na pola puta neće poslati policiju sa tužbom da sam kidnapovao decu i uputio se sa njima prema Kopaoniku.“
Ja sam od mojih iz pozorišta saznala da je ona našla devojku, onu našu inspicijentkinju, i da su odlučile da žive zajedno. Da, da, sada ćemo Goran i ja brinuti o četvoro dece jer je mama našla devojku. Da li veruješ? Usred Srbije! U pravu je Pavle Đukić, većinsko stanovništvo u Srbiji možemo podeliti na pedere, lezbijke i udavače.
Kada su se Goranova deca preselila kod njega postalo mi je jasno da ideja kojom sam bila opsednuta - da s njim imam dete - polako gubi smisao. Uostalom, odakle mi pravo da razmišljam o njegovom detetu kada ne znam ni da li bi me oženio?
Zakazala sam predstavu u Skoplju i skovala plan. U Skoplju postoji banka sperme. Odlučila sam da rodim sina! Goranu to neću reći.
U poslednje vreme Goran kod mene dolazi iscrpljen i umoran od razvoženja i dovoženja dece, serviranja klope i domaćih zadataka. Kada provedemo veče razgovarajući uz vino i ne završimo u krevetu, muči me pomisao da za Gorana i nisam nešto fatalna čim mu je toliko trebalo da otpočnemo vezu.
„Zašto me nisi poljubio letos u Budvi, već si čekao četiri meseca? To me još uvek jebe“, upitala sam ga nameštajući suknju tako da mi otkrije rub čarape.
„Prvi poljubac - tu nikada nisam prenagljivao. Volim da do njega dođe polako i spontano. Lagani dodir, ispitivanje, zagrljaj, poljubac kasnije dođe kao logičan nastavak. Uživao sam u tim trenucima čekanja, Tamara, a kada sam već video iscrpljenost od čekanja, onda sam te poljubio. Nisam ja tipični muškarac, lepo ti kažem.“
Za katolički Božić Goranova bivša žena je iznenada odvela decu kod prijatelja u Budimpeštu a Goran i ja smo u trenerkama seli u kola i na zadnje sedište pobacali nešto veša, jednu haljinu, farmerke, duks i njegovu belu košulju.
„Idemo negde. Zagreb?“
„Zagreb.“
Bezbroj puta smo pustili You will survive Robija Vilijamsa i pevali glasno kao u američkim filmovima, zamišljajući da smo u ružičastom kadilaku. Kada smo se smorili igrali smo našu omiljenu igru istine. Kada se igra u kolima vozač te ne gleda u oči, već skoncentrisan na auto-put govori prvo što mu padne na pamet, a ti ga gledaš, uživaš u njegovom savršenom profilu i opireš se želji da ga poljubiš. Možeš malo i da lažeš kada on tebi postavi pitanje na koje nije pametno da iskreno odgovoriš. Ne vidi ti u očima da lažeš. Može da otkrije po tonu glasa, ako je pravi.
A Goran je stvarno onaj pravi, Nadežda.
„Kada si mi rekao da si posle razvoda tražio devojku koja će biti adekvatna kao majka, na šta si mislio?“
„Upoznam devojku i pre nego što uđem u vezu s njom, ja je zamišljam u raznim kućnim situacijama s mojom decom, od prostih kućnih obaveza do zamršenih emotivnih situacija. Na primer, kad bi najstarija Nevena bila gruba prema njoj, kako bi ona to prevazišla? Ili kada bi se mlađe kćerke zaplakale i tražile da idu kod mame? Ili kada bi sin tvrdoglavo, čak pomalo histerično branio ispravnost nekog očigledno pogrešnog postupka? Kako bi reagovala? Da li bi imala snage? Takta?“
„Koja očekivanja najčešće budu izneverena pa odeš iz veze, zbrišeš?“, bilo je moje drugo pitanje u igri istine.
„Ma, veruj mi, to je samo jedno očekivanje! Očekivanje prave, jedine, večite ljubavi! Verujem da je uvek samo to. Zvučim li kao neka riba? Verujem da je i kod drugih tako, manje-više prikriveno, ili deformisano usled raznih udaraca ili medija. Zbog velikih očekivanja i brzine muškarci se tako brzo odljube.“
Uvek sam se pitala zašto muškarcima nije lakše da ženi koja im se sviđa jednostavno kažu šta osećaju i šta očekuju, svi biraju da budu obazrivi kako se već po kalupu ponašaju. Goran tvrdi da se žene rađaju kao glumci i da kad manje primećuješ tu pojavu znači da si i ti sve bolji glumac. Ideal svakog muškarca je život bez glume. Laž je za njih teško breme koje ne mogu da nose na duge staze. Žene mogu! Znaš, Nadežda, šta muškarca najviše zaboli? To sam shvatila posle razvoda od Marka. Onaj trenutak kad se kao kuče na sigurnom izvali na leđa da se mazi kao što smo ga već naučile kroz stotine ponavljanja, a mi to jednog dana ne primetimo... on zalaje, a ti se izdereš na njega zbog toga što laje.
„Tačno, ljubavi. Zato se sa ženskim emocijama pametni muškarci igraju“, rekao je Goran i namignuo mi.
„A da li se vi muškarci bojite da tu ženu ne iscrpite vašom igrarijom i da ona onda oseti prazninu kada dođe do konačnog Volim te'?“
„Ne, uvek je obrnuto. Ah, žene vole da ta predigra dugo traje... Ma, volim ja predigru, al' dvaput je dvaput. Ako žena ne prihvati igru, to znači da je već potrošila ljubav na pogrešne ljude i da ne može dugo da izdrži. Zaljubljenost kod žena, zbog toga što im se lako povređuje sujeta, brzo prelazi u svoju suprotnost. Žena dobija čudnu želju za osvetom. Jednostavno, muškarac postaje projekcija svih njenih razočaranja - ciljna grupa su one od trideset tričetiri godine, bez dece.“
Priznao mi je da je pre nego što je krenula prava veza sa mnom bio neodlučan. Dobro, posle sam i sama shvatila da je Goran po prirodi analitičan do neodlučnosti. Priznao mi je i da je pomišljao da posle prve noći sve ostavi i zbriše iz straha da će vremenom sve između nas izbledeti, promeniti boje. Priznao mi je da me je u početku idealizovao.
„I onda dođem kući i pomislim: zamisli da se ispostavi da gleda Farmu! Priznaj, to i nije baš sitnica koja može sve da pokvari. Zaljubljenost traje od mesec do šest meseci, godinu još nisam doživeo, zato sam tu gde jesam. Čim se zaljubim mene uhvati strah da neće trajati, strah od ulaganja... ali, menja se čovek. Danas već primećujem da pravim biografiju i da su sve stvari, i ružne i lepe, kasnije podjednako lepe za biografiju. Samo jednu stvar da kažem, i to zapamti: Žene ne bi trebalo da se nadmeću sa muškarcima u disciplinama u kojima su prirodno slabije. Hajde zajedno da dođemo do rešenja. Gde je žena prirodno jača, bolja i izražajnija od muškarca? U emocijama, to je njena snaga!“
Opet sam ga pitala da li bi se ikada vratio bivšoj ženi. Nasmejao se cinično i pun samopouzdanja mi dao odgovor posle kog sam razmišljala o Marineli koja se i dalje trza na svaki Savićev poziv:
„Kad jednom izgubiš poverenje koje si bez kompromisa dao... kako? Da se vrati to poverenje? Ta ljubav? Da se vratim ženi i da ponovo dam ljubav i poverenje istoj osobi koja je sve to već jednom jeftino prodala? Bio bih najveća budala! Nema tu licitiranja - dostojanstvo se ne glumi, ono se nosi.“
„Stvarno misliš da je večita ljubav utopija?“
„Stalno se pitam da li je. I da jeste, idemo dokraja u traganju! Pusti You will survive“
Uz Robija Vilijamsa smo ušli u božićnu atmosferu Zagreba i čim smo onih nekoliko stvari sa zadnjeg sedišta ostavili u hotelsku sobu, izašli smo da prošetamo pustim okićenim ulicama. U Zagrebu mi je falio sneg i ti, Nadežda, da te pozovem i šapnem ti u telefonsku slušalicu „sve je savršeno“.
Nije mi se vraćalo u Beograd. Jedna noć i dva dana su mi proleteli i odlučila sam da uskoro popričamo o ideji da živimo zajedno - on, njegova deca, ja i... moje dete!
„Gorane, slušaj, da ti kažem“, rekla sam mu na večeri u nekom, za moj ukus suviše aluminijumskom enterijeru restorana, u nameri da mu predam poklon koji sam mu kupila još u Beogradu.
„Konačno si prestala da me zoveš po prezimenu. Mesecima me zoveš Mijoviću kao da si nastavnica koja otvara dnevnik u nameri da ispituje fiziku ili kao desetar u vojsci. Već sam se bio zabrinuo.“
„Ovo znači „kocka je bačena“. I ova kockica ne može da se slomi“, rekla sam mu predajući mu Svarovski kockicu za jamb.
Kupila sam kockicu za jamb kada sam odlučila da u Skoplju odem u banku sperme i kada sam pomislila da takav moj potez neće uništiti moju i Goranovu ljubav. Tokom povratka iz Zagreba objašnjavala sam mu da ne volim frajere koji puše marlboro u tvrdom pakovanju i da je najerotičnije kada mačo tip iz džepa farmerki izvadi izgužvani svežanj novčanica i meko pakovanje crvenog marlboroa. Rekla sam mu i da ću napraviti ljubomornu scenu ako na godišnjici mature u Smederevu bude dotakao lepu Vanju, da se sa njim osećam sigurno i da ću prihvatiti da za Uskrs odemo u Iran što je njegova želja, da ću ako me ne poljubi pri brzini od sto četrdeset kilometara na čas otići na prvu žurku i za šankom se ljubiti sa nekim mlađim bajom. Nagovarala sam ga još da prođemo Beograd i nastavimo dalje prema Rumuniji, Rusiji, Aziji... i da bih ceo život mogla da provedem na mestu suvozača sa nogama na šoferšajbni i pogledom na njegov profil.
Smejao se, govorio mi da ćutim bar deo puta, držao desnu ruku na mom kolenu, pevao mi glasno You will survive i povremeno vadio iz džepa Svarovski kocku za jamb i zapitkivao: „Sigurna si da ne može da se razbije?“
„Sigurna.“

20.
2. januar 2010.
Beograd
Srećna Nova 2010! Živa sam! Nije me ubio svinjski grip. Kupila sam tri pakovanja tamiflua, za svaki slučaj.
Pre puta u Skoplje, uradila sam sve neophodne analize i jutro posle predstave u Makedonskom teatru uputila se u banku sperme. Jebena Srbija još nije na tom civilizacijskom nivou, a Makedonija jeste. Imaju dve banke - špansku i evropsku. Trebalo bi da odlučim da li hoću da mi otac deteta bude neki Nemac, Belgijanac, Austrijanac ili Španac. Francuz? To nikako. Mogu da izaberem broj epruvetice sa spermom, boju očiju i kose.
Izabraću da mi sin ima crne oči, crnu i ravnu kosu! Ne mogu da podnesem svoju kovrdžavu. Kod Španaca je, Nadežda, prednost što su prošli genetske provere do pet kolena unazad. Kod Evropljana uz svaki broj stoji zanimanje oca i spisak njegovih izraženih talenata što bi, objašnjavala mi je doktorka, meni pomoglo da znam kako da usmerim dete.
Odlučila sam se za Špance! Sećaš li se, Nadežda, našeg putovanja u Barselonu? Plesale smo čitave noći i nikada ni pre ni posle toga nije se desilo da oko sebe imamo toliko zgodnih, zadivljenih i nasmejanih muškaraca. Još uvek pamtim špansku zdravicu koju me je naučio Španac sa kojim sam naredne večeri ispijala vino u hotelskoj sobi dok ste ti i Marinela čitave noći zbog mene obilazile grad. Bevemos, bevemos... ko pije napije se, ko je pijan spava, a ko spava ne greši, kad nas zove raj s visina, daj vina, daj vina... bevemos, bevemos... U takvoj atmosferi je trebalo da napravim dete. Pošto nisam, u banci sperme ću za oca svog sina izabrati Španca. Zbog tebe, pijanog Španca, Barselone, one pesme u novogodišnjem programu Televizije Beograd i mog tate koji mene i mamu ljubi u kosu. Nikako da pronađem tu pesmu na internetu, svaka mi na nju liči...
Doktorka mi je rekla da sam malo zakasnila s obzirom na to da uskoro punim četrdeset dve, ali svi rezultati su mi okej, pa imamo velike šanse.
Vratila sam se kući u Beograd odlučna da na proleće odem u Skoplje i ostanem trudna sa Špancem. Izabraću epruvetu broj jedanaest.
Za Novu godinu Goran je ostao sa decom u svom stanu, a ja sam odlučila da posle hiljadu godina gledam novogodišnji program, jedem sir prstima, umačem preprženi hleb u maslinovo ulje i zamišljam kako ću sledeće godine u ovo doba šetati malog Španca.
Da li mi pada na pamet da Goranu saopštim svoju odluku? Ne, bre, Nadežda! Zašto? Kakve to veze ima s njim? On ima svoju decu, ja ću imati svog sina Migela i to je to. Neće to uticati na našu ljubav. Jedino se plašim toga kako će Goran reagovati na mene kao muškarac kada budem nakljukana hormonima i debela i da li će me držati za ruku i ljubiti kada se u devetom mesecu trudnoće budem izležavala sa natečenim nogama. Odlučila sam da zajednički život počnemo tek kada sin Migel napuni godinu dana.
31. decembra u pet po podne popili smo piće u Manježu. Pre toga smo u tržnom centru na Slaviji kupili još poklona za decu, pa sam mu kada me je ispratio do mojih kola dala šerpu sa sarmama i čokoladnu tortu da ponese kući. Neveni sam kupila braon duge Todsove čizme, najmlađim klincima patike sa točkićima. Fenomenalno sam se osećala kada sam mu to predavala iako sam se bojala da je sa moje strane to suviše intiman gest.
Otišla sam kući, napravila malo meze za sebe, otvorila flašu vina i obukla novu crnu spavaćicu za slučaj da Goran posle ponoći pobegne od kuće i svrati da me poljubi.
U ponoć nije bilo njegovog poziva, pa sam ga pretpostavljajući da su slabe veze jer svi zovu okrenula nekoliko puta a on je prekinuo vezu. To mi je bilo pomalo čudno pa sam se uplašila da mu nije iskrsao neki problem s decom. Možda je ovo najmlađe dobilo temperaturu, stvarno vlada svinjski grip, možda su se porokali petardama ili im je moja sarma bila prejaka pa su svi u Urgentnom centru zbog stomačnih tegoba...
Kada sam pozvala petnaesti put, javio se ženski glas i rekao mi:
„Kaži, lutko... Hoćeš li da dođeš?“
Prekinula sam vezu i počela da se tresem. Ponovo sam okrenula Goranov broj i mobilni je bio isključen. Učinilo mi se da je taj ženski glas bio glas njegove žene. A možda i najstarije kćerke? Možda mi se javila neka nova žena koja ga je zavela dok sam ja bila u Skoplju?
Goran me je pozvao juče u zoru kada sam i dobila izveštaj o tome da je opet uključio telefon.
„To sinoć je bila Nevena. Objasniću ti kada se izvučem iz kuće. U stvari, ajde nekoliko dana da se ne viđamo, da smirim situaciju. Ovde je pakao. Pritiskaju me.“
Jasno mi je da sam dobila neprijatelja u njegovoj najstarijoj kćerki. To je neočekivano. Uvek sam imala neprijatelje u zgodnijim i lepšim ženama, posle Marineline priče sa Željkom Kopiclom prihvatila sam da mi neprijatelj može biti i neki zgodan frajer, znam da neprijatelj može biti impotencija, srčani problemi, mali polni organ, nedostatak love... Sećam se hiljada noći kada si mi neprijatelj bila ti, Nadežda, kada sam vodila evidenciju o tome da li je najzgodniji u društvu više puta stavio svoj dlan na tvoje ili moje rame... Ali o neprijatelju u liku nečije najstarije kćerke iz prvog braka nisam razmišljala.
Marinela je sa Emom, Grubim i sinovima koji su došli iz Švajcarske na Kopaoniku, Vladan je s Petrom i ženom na Zlatiboru, a ja sam jutros odlučila da posetim tvoju Senku da bih skrenula misli.
Nije pokazala da mi se obradovala kada sam ušla na vrata, ali mi je rekla:
„Okej, nije Božić ali ja verujem i da prvi gost koji ti pređe prag u Novoj godini mora biti lep i uspešan. Eto, ti nisi loša. Zar ne skitaš negde? Odakle ti?“
Izljubila sam Senku i poklonila joj parfem ne obazirući se na njenu tradicionalnu hladnoću u ophođenju. Sipala mi je neko užasno slatko vino i servirala baklavu. Pričale smo i malo plakale gledajući one fotografije kada smo ti, Petar, Senka, Marinela i ja Novu godinu čekali u tvom iznajmljenom stanu, pošto Marinelin muž drugu Novu godinu zaredom nije došao iz Hongkonga.
Senka je postala malo više nagluva ali to ne priznaje. Okačila je dva zvonca iznad vrata. Nedavno, kada sam bila kod nje čula sam je da pere ulazna vrata, a ipak nije čula zvono. Kada je posle mog lupanja konačno otvorila, s krpom i prskalicom u ruci mi je rekla: „Izvini, bila sam na terasi, pa te nisam čula.“ Folirantkinja. Obožavam je.
Pričala sam joj o vezi sa Goranom. Čak sam joj rekla i za svoju nameru da zahvaljujući banci spreme u Skoplju rodim malog Španca.
„Bravo! Bravo! Konačno prava odluka u tvom životu. I koji će ti moj, da ne kažem šta, otac? Oni i onako ne vaspitavaju decu. Tamara, bravo! Šta si rekla? Španac? Dušo, može i Makedonac, samo da je živo i zdravo. Nemoj da ti poture nekog Engleza, šta bi s njim u Srbiji? Ni Srbina, to ne, nikako. Kada već plaćaš i biraš izbegni srpske gene. I nemoj, ljubi te Senka, Hrvate, Crnogorce i Bugare.“
„Shvatila sam, Senka. Sperma sa prostora Balkanskog poluostrva i Britanskog ostrva - ne, nikako. Sipaj još malo tog vina.“
„Joj, gde su bile te banke sperme kada sam se ja udavala?! I ja bih izabrala, Tamarice, Španca. Zbog Hulija Iglesijasa. Dobar dasa“, čula sam Senku kako viče iz kuhinje dok sam u dnevnoj sobi posmatrala desetine tvojih uramljenih fotografija.
Najviše mi se plače kada te vidim kako se na fotografijama smeješ. Znaš, na onoj jednoj jedinoj fotografiji koja mi je ostala kao sećanje na majku, ona se ne smeje. I dobro je što je tako. Stoji uspravna i mršava u tankoj haljinici do kolena, bez torbice, sa rukama iza leđa. A ruke i njen dodir sam zapamtila. Mogu i danas da ga osetim. I njen pogled osećam na sebi svakog dana. I miris šampona od breze na njenoj kosi kada ide kod lekara. I miris popare koju mi daje pre nego što se već bolesna vrati u postelju, bez snage da me isprati u školu. Događaje sam zaboravila. Verovatno se u našoj siromašnoj svakodnevici ništa osim onih dana kada je ona umirala nije ni dešavalo.
Ispričala sam Senki i za problem s malom Nevenom, Goranovom kćerkom. Rekla mi je da bivša žena ne može da naudi našoj vezi, ali da osamnaestogodišnja Nevena može. Bila je iskrena kada mi je ispričala koliko puta je ona tobom manipulisala, koristeći tvoju moć nad tatom kada bi osetila da joj se muž sprema da napusti porodicu.
„Da li ti znaš da je Nadežda imala deset godina kada je ocu saopštila spisak stvari koje bi trebalo da uradi? Promeni pločice u kupatilu, sredi zube, kupi novu pidžamu i trenerku, počni da radiš dodatni posao da bismo imali više para, smanji pivo... I ja sam mu to trubila sto godina, bolelo ga je uvo. Ali kada mu je Nadežda rekla! Sve je poslušao! Kćerke... One jedine mogu da manipulišu očevima i da ih dovedu u red.“
Pričala mi je i da se po bifeu Ateljea 212 dugo prepričavalo kako se neka glumica udvarala tvom ćaletu i verujući da ti, tada petogodišnja devojčica, ne kapiraš, upitala da li je voli.
Ti si, Nadežda, kaže mi Senka, ustala i skresala glumici u facu:
„Moj tata voli samo mene, moju mamu i naše kuče. A ti, odvratna ćurko, beži!“
Divna priča. Jedino ne valja što Nevena nije moja kćerka i što sam ja u ovoj priči ćurka.
Ali sarmu i čokoladnu tortu sam pravila s ljubavlju, časna reč. Nadežda, znaš, i Goran mi je delovao malo džukački kada bih se prisetila njegovog tona - eto da se ne vidimo nekoliko dana, ovde mi je pakao... Sve ja to razumem, ali se bojim da je kraj.
Kad bi neko mogao da mi garantuje da će posle deset dana opet biti moj ja bih strpljivo čekala.
Čim sam izašla na ulicu iz Senkine zgrade, upala sam u paranoju. Pustila sam mu poruku:
„Ako mi odmah ne napišeš da me voliš, ovog trena ću na ulici početi da se ljubim sa prvim frajerom koji puši meki crveni Marlboro, otići s njim u Rim da proslavim rođendan i plesaću s drugim na godišnjici mature.“ Bojala sam se da ću od Nevene dobiti: „Moj tata voli samo svoju bivšu ženu, nas, kuče i svoj vaterpolo tim.“
Ali, nisam... uf... Napisao je: „Kad ovih dana decu dovedem u red, idemo u Pržno na lozu.“
Bila sam srećna i poslušala psihijatra koji mi je rekao da mu ni slučajno više ne pišem poruke i da se ne ponašam kao krpelj.
Večeras idem kod Pavla Đukića na rođendansku žurku. Puni četrdeset godina. Ne brini. Neću se zbog tuge za Goranom ponovo kresnuti sa Đukićem. To je davno prošlo vreme.
Sve telefonske brojeve bivših frajera izbrisala sam iz imenika. Nisam im odgovorila ni na novogodišnje poruke.
Na žurki kod Pavla bila sam smorena i svi su mi išli na nerve dok u ponoć nije stigao MMS od Gorana. Talas sreće me je preplavio kada sam ugledala fotografiju: sto, na stolu kockica za jamb koju sam Goranu poklonila u Zagrebu, meki Marlboro i pepeljara. Ispod fotke je napisao: „Rim je moja ideja i ne smeš da ideš bez mene jer će te tamo ukrasti mafija ako te ja ne budem čuvao. A što se plesa tiče... kažu da su tri godine bez ljubavi osuda za onog ko ispali partnera na proslavi mature. :-*“
Od tog trenutka prestala sam da hejtujem i ljude na žurki i Gorana. Tukla sam po crvenom vinu i kako to već biva kada muškarci vide srećnu ženu, oko mene je do zore bilo nekoliko frajera koji su se otimali za moju pažnju i grabili svaki trenutak da mi dodirnu ruku dok mi pale cigaretu. Donedavno, bežeći od Marka, s nekim od njih bih odlepršala u noć gonjena prvim instinktom privlačnosti. Ovako, pozvala sam taksi, pustila Goranu poruku da sam stigla kući i zaspala sa smirenošću voljene žene.
Da li sam ti rekla da se Marinela odnedavno smeje samo tri puta dnevno po četiri sekunde? Ne želi da joj smeh urezuje bore na licu. Slučajno sam saznala da pored uobičajenog: tri puta nedeljno teretana, ishrana na svaka tri sata - mali obroci, masaža svakog dana, feniranje tri puta nedeljno, pedikir jednom i manikir dva puta, primenjuje i raspored za smeh.
„Što si se smorila? Nijednom se nisi nasmejala“, upitala sam je nedavno na ručku.
„Smejala sam se jutros ceo minut preko skajpa s klincima i ispucala sam bonus. Ne mogu još i smehom da utičem na stvaranje bora, dovoljno me jebu krštenica i gravitacija.“

21.
Februar 2010.
Beograd
Vidim, propustila sam nešto važno da ti ispričam... Izvini, pomalo sam sluđena poslednjih nekoliko meseci. Tvoj Petar je jesenas slavio deveti rođendan i pojavili smo se skoro svi mi koji smo bili na proslavi njegovog prvog rođendana i koji smo sa strepnjom pratili njegovo odrastanje.
Nije lako tvom Petru, Nadežda. Raste pored nas koji ga analiziramo uplašeni da će razvod roditelja, smrt majke, ponovna ženidba oca, rasturen školski sistem i dileri na svakom koraku, od njega napraviti pedera, narkomana ili lopova.
Petar nas je zasmejavao kada nam je na pitanje kakve su mu ocene odgovarao pričom o tome kako u školi mora da uči i ono što ga uopšte ne interesuje.
Za rođendan sam mu poklonila uramljenu fotografiju na kojoj smo ti, ja i on kada je imao pet godina i naravno kupila sam mu er maks patike. Kakav užas od dizajna, ali to je sad na ceni kao što su starke i farmerke Levis bile u naše vreme.
Marinela mu je kupila vespu od koje je Senka dobila ospice iako je Petar još suviše mali da je vozi.
Prekjuče smo saznali da je neko polio vespu benzinom i da je izgorela. Zvali su policiju, ali nikom ništa. Kriv je nepoznati izvršilac. Ubeđena sam da je motor spalila Senka kako ne bi razmišljala o tome da li će joj se unuk jednog dana skršiti.
Na rođendanu je bila i Vladanova nova žena, zaista se trudila da prema svima bude fina. Iskreno, kada sretnem nekog bivšeg frajera s devojkom ili ženom, ja uvek konstatujem da je nikakva. I ti bi za ovu sigurno rekla:
„Vladane, mogao si da nađeš neku dostojniju mene kao prethodnice.“
Ali, fina je, prava ženica. Slatka je, ima simpatično neutralno lice, bubi frizuru, dobre noge i to ti je. Mislim, kada bi ušla u kafanu niko je ne bi primetio, ali dok smo je gledali kako nas služi kanapeima i tortom svi smo konstatovali da je fina žena.
Marinela i ja smo predložile Senki da Petra povedemo na skijanje što je ona naravno odbila. Iz straha da mu se nešto ne desi, Senka uvek nalazi milion razloga zbog kojih Petar ne bi trebalo da krene na skijanje, more, rekreativnu, pa čak ni na utakmicu u Kragujevac. Nije joj drago ni kada njen unuk vozi bicikl.
„Senka, kako ste Nadeždu svugde puštali?“
„Lepo, puštala... ali ovo je sin. To se drugačije voli. Dečacima su potrebne majke i babe, ne mogu oni bez njihove pažnje kao što to mogu ženska deca.“
Moj Goran je pred svima rekao da je Senka u pravu i da nikada neće zaboraviti osećaj kada bi se kao student vraćao kući iz provoda ili sa utakmice, a majka ga čekala.
„Da li ti čuješ kako on izgovara reč mama?“, upitala sam Marinelu.
„Slušaj, ja imam tri sina i samo ja znam kako mi je što sam ih pustila u internat. Da se ne čujemo svakog dana preko skajpa umrla bih. Znaš li ti sa koliko ljubavi oni, kada odem da ih posetim, jedu ajvar koji im mažem na hleb? Sve se može voleti, ali ništa i niko tako bezrezervno kao sin.“
Dok su razgovarali o sinovima, shvatila sam da bih ipak želela da rodim kćerku. Možda bliznakinje, Španjolke. Zaista sam odlučna da na proleće završim sve što treba u banci sperme u Skoplju.
Razmišljam, naravno, kako ću im jednog dana odgovoriti na pitanje o tome gde je i ko je njihov otac. U ginekološkoj ordinaciji su mi rekli da u slučaju uspele trudnoće imam pravo da dobijem sliku oca. Sigurna sam da je dobro što dete nisam rodila s Markom i ubeđena sam da Goranu pored njegovih četvoro ne bih smela da izrazim svoju sebičnu želju za tim da imamo zajedničko dete.
Ponekad pomislim da je Goranu, razvedenom i sa buljukom dece, u stvari potrebna neka razvedena tridesetogodišnjakinja koja već ima dete, koja će ga obožavati i koja će se diviti njegovom uspehu, njegovoj zrelosti, muževnosti i neće želeti još jedno dete i ozbiljan život.
Realno, najviše bi mu odgovarala neka od dvadeset leta, ali mislim da je svestan tereta iskustva i da nije tip koji bi se ljubakao s vršnjakinjama svoje kćerke. Uostalom, ta od dvadeset godina ne bi čekala kao ja deset dana dok se njemu ne smire strasti u kući. Maloj Neveni nisam ništa zamerila. Ispostavilo se da je njen dečko otišao s drugom u diskoteku Magacin na doček Nove godine, pa je šefovala tati pošto nije mogla njemu. Posle nedelju dana, kada ju je dečko pozvao i kada su svi u diskoteci otkinuli na njene nove čizme, tatu je vratila meni. Ako je potrebno da razmaženoj maturantkinji jednom nedeljno kupujem stvari kod šanera da bi Goran bio moj, nema nikakvih problema - odmah pristajem.
Još od Petrovog rođendana opsesivno sam počela da posmatram decu kako se po parkovima igraju u pesku, opet se okrećem za majkama sa kolicima, one koje viču na svoje petogodišnjake u sebi etiketiram kao šizofreničarke i ponovo zavidim prijateljima koji su me u prolazu upoznali sa svojim visokim i lepim kćerima i sinovima od kojih neki već imaju osamnaest godina.
Marinela i ostale iz generacije u pozorištu pričaju o hormonima koje bi trebalo piti pred godine klimaksa, a ja iako imam skoro četrdeset dve godine uporno odbacujem ideju da nikada neću biti majka.
„Šta ti je ovih dana? Mračna si. Nestaje ona u koju sam se zaljubio“, rekao mi je Goran koji je već treći sat sedeo za kompjuterom i pretraživao sajtove u nameri da konačno organizuje skijanje za decu.
Planirali smo da, dok je on na skijanju, ja odem u Kanadu i tamo nekoliko večeri igram monodramu. Radovao se više od mene što su me pozvali u Kanadu i zadirkivao me kako će me tamo ukrasti neki bogati Srbin koji će se, poput njega, u mene zaljubiti.
„Hoću da idem u banku sperme u Skoplju i da imam dete“, progovorila sam, osećajući se kao na stubu srama.
„Banku sperme u Skoplju?! Sedi pored mene“, rekao je i ukucao na Guglu „vantelesna oplodnja“.
„Ali, ja hoću da rodim male Španjolke.“
„Rodićeš male vaterpoliste“, rekao je i poljubio me u oko koje je već bilo puno suza.
Čitali smo na forumima kako žene zaziru od vantelesne, pregledali sajtove raznih klinika, a ja sam i dalje čekala da Goran prestane da se šali i ozbiljno mi kaže:
„Ja imam četvoro dece. Izašao sam iz pelena i vrtića. S tobom hoću da uživam, a ne da istresam spermu po toaletima privatnih klinika.“
Ništa od toga nije rekao pa sam počela glasno da plačem. Ljubio me je cele noći dok sam puna jeze sedela pokrivena ćebetom, govorio da sam najhrabrija žena koju poznaje i pitao: „Samo me jedno interesuje... da li želiš dete zbog nas ili zbog sebe?“
„Zbog sebe.“
„Iskrena. Poštujem.“
Ujutro smo se zaputili kod doktorke za koju su mnoge žene na forumima tvrdile da je anđeo, a za koju se ispostavilo da je žena Goranovog druga, pa smo utrčali bez zakazivanja.
Posle nekoliko dana i prvih rezultata rekla nam je da je s tako idealnim rezultatima greh raditi vantelesnu i dodala:
„Ali s obzirom na vaše godine i s obzirom na psihičko stanje buduće majke - krećemo u postupak.“
Kada je to izgovorila osećala sam se kao da sam već trudna. Čitavog meseca sam kao na krilima svakog dana istrčavala iz pozorišta i išla u bolnicu da primam hormone. I ništa mi nije teško padalo. Ludo sam se zabavljala svojim trčanjem i time što sam, zahvaljujući Marineli i koleginicama koje su znale kuda idem, uspešno hvatala krivine kod reditelja.
Tako sam, Nadežda, krenula na put ka ostvarenju svog sna, na put izlečenja od svojih opsesija, na put na čijem ću kraju biti jedna od onih koje će na Tašmajdanu mrzovoljno, kao da se podrazumeva da je normalno imati decu, ispijati nes kafu i vikati na trogodišnjaka zbog toga što se se isprljao ili što dira kucu. Već vidim sebe kako na Svetskom prvenstvu u Rimu gledam vaterpolo utakmicu i psujem debelog Mađara koji mi potapa sinove i kako plačem dok lepi i nasmejani pevaju himnu a na grudima im blistaju zlatne medalje. Vidim i Gorana koji me drži za ruku i kaže kako su naši sinovi lepši nego što je on bio devedeset i neke kada je držao pehar.
Kada primim hormone polako se šetam centrom grada i sa zebnjom posmatram tužna lica devojaka i žena pod razotkrivajućom surovošću dnevne svetlosti. Ovih dana se lako sažalim kada vidim tuđu tugu. Valjda je to zbog hormonske terapije.
Grad je prepun muškaraca koji sve žele da unovče, onih koji se pale samo na srećne žene. Grad je prepun žena koje same nabadaju na štiklama i kriju pogled iza jeftinih sunčanih naočara dok nose školske torbe i kese iz prodavnice.
„Svi ovi prolaznici mi izgledaju nekako tužno. Kao Rumuni osamdesetih. Da li si ikada poželela da odeš u manastir?“, upitala me je Marinela kada me je pre neki dan sačekala ispred klinike.
„Nikada. Padalo mi je na pamet, kao što znaš, da se devedesetih odselim i prijavim na primer u Francuskoj kao žrtva režima. Odakle tebi to pitanje? Ti si za vreme bombardovanja bila u Budimpešti, a 5. oktobra pravila si roštilj kraj bazena dok sam ja gutala suzavac. Ti bi sad u manastir? Vrati se, Marinela, u svoje staro raspoloženje dive. Pusti da sve bude kao pre.“
„Pusti da sve bude kao pre. Volim tu rečenicu“, rekla je Marinela koja je sve češće zamišljena i ima pune oči suza kada o nečemu priča.
Počela je da pronalazi tugu u svemu: u venčanjima, prizoru tinejdžera koji se ljube, u redu pred pozorišnom blagajnom, ulasku maloletne devojke u skupa kola, bakici koja se u crnoj astraganskoj bundi vraća sa pijace sama, u naboranom licu vozača tramvaja, u novogodišnjim svetiljkama duž Kneza Miloša...
Rasplakala se i danima je plakala optužujući me što sam joj uopšte ispričala priču o porodici Goranove klupske sekretarice Meline koja u staroj kući u Bijelom Polju i dalje čuva slavsku ikonu umotanu u krpu. Rasplakala se i kada sam joj pokazala Goranovu poruku:
„Gde si? Da li ti se u kolima sluša Giboni?“
„Kod Marinele. Dođi. Ali samo da znaš... ti si sa mnom uvek kada slušam Gibonija“, odgovorila sam i u nameri da podelim sreću pokazala odgovor Marineli. Oči su joj bile pune suza.
Goran i ja smo sinoć bili u Sansetu na Adi i kao nekada u gimnaziji slušali rokenrol. Bili smo najstariji u klubu!
Nadežda, za barskim stolom još uvek sedim na stolici, a on stoji da bi mi bio bliže. I dalje puši samo kada je sa mnom, i pije ono što se meni pije. Ja uvek više pričam zbog strepnje da će brzo doći veče kada ćemo jedno drugom sve ispričati i kada ćemo zaćutati.
„Ljubičaste su ti usne“, rekao mi je uz osmeh velikog dečaka kao letos u Budvi, iako zbog hormonske terapije nisam pila alkohol već vodu.
Krenula sam po navici da rukom skinem tragove crnog vina sa usana i potražim ogledalce u torbici.
„Tako si otvarala torbicu i letos u Budvi. Sećaš li se kada sam ti rekao: Ne, ne skidaj! Dolij još! Volim kada su ti usne ljubičaste.“
Kada smo izašli iz kluba počeo je da pada sneg. Gledala sam ka obali jezera i razmišljala o tome da li ćemo ovako zaljubljeni zajedno dočekati proleće i da li će mi narednog leta opet brisati ljubičaste tragove sa usana.
Nisam ga to pitala. Nisam ga pitala ni da li me voli. Čekam da on to prvi kaže.
Još uvek se kada me doveze do zgrade okrenem ka kolima da proverim da li gleda za mnom pre nego što otključam ulazna vrata. Gleda... I dalje kada u tim kasnim satima pogledam u interfon budem tužna kada shvatim da kada se vraćam kući nemam nikog da mi otključa vrata.
Toliko čeznem da me kada pritisnem zvono na interfonu, tanki dečji glas upita:
„Ko je?“
Čeznem da tada grubo i s nestrpljenjem odgovorim: „Otvori bre, mama je. Pune su mi ruke kesa sa pijace.“

22.
Februar-mart 2010.
Beograd
Kljukaju me hormonima. Ne mogu da pišem, ne mogu da gledam TV, ne mogu da čitam. Ništa ne mogu. Ali, dobro sam. Malo sam kao natekli slon, ali... Srazmerno sam natečena. I laktovi su mi natečeni i noge i oči... Kada sam ušla neki dan u prodavnicu da kupim farmerke, prodavačica mi je sa vrata rekla:
„Nemamo brojeve preko dvadeset devet.“ Seljančura primitivna. Što ne nabave trideset dva? Predala sam u štampu rukopis romana Zauvek u srcu. Već čujem komentare: „glumica napisala roman, ma dajte“, „lako štivo iz pera poznate glumice“, „još jedna glumica koja je napisala knjigu, ha, ha, ha“.
Baš me briga. Ja znam da će knjiga biti bestseler i da će je ljudi voleti, malo se smejati i plakati. Ne mogu da pišem pod ovim hormonima, ali mislim na tebe. I na svog sina... Misliš li da će mi uspeti? Ja sam ubeđena da hoće.
Pavle Đukić se šatro zaljubio u drugaricu iz gimnazije. Pre neko veče me je zasmejavao opisujući taj susret.
„Prvo sam joj pogledao bore na licu, debljinu, šminku, garderobu i pokušao da provalim da li je srećna u braku, da li je očuvana, da li drži do sebe, da li je mentalno i emotivno napredovala ili nazadovala. Odmah sam osjetio da je vrijeme za ponovnu kombinaciju.
Osjetio sam da je raspusna i da troši muškarce bez emotivnog angažmana.“
„Super. A šta je trebalo da se desi pa da je nikada ne nazoveš?“
„Nikada joj telefon ne bih okrenuo i pobjegao bih da sam osjetio da traži dojebnika pored muža finansijera ili donatora sperme ili slične upotrebne funkcije. Kada smo izašli na piće ona je mene prva startovala.“
„Ju! Pa, kako si reagovao?“
„Što kako? Lijepo je, Tamara, kada si nekom privlačan. To je, Taki, izazov veći nego da osvajaš. Daje u startu erotski potencijal jer se žene sporije lože. Interesantno je da vidiš kako žena reaguje kada te bolje upozna. Ova je oduševljena! Poluđela je za mnom ka' one maloljetne prostitutke za Berluskonijem. Žene uvijek ulaze u kombinaciju sa već formiranom predstavom o potencijalnom kandidatu za ljubav.“
Upravo dok ti ovo pišem, Pavle mi javlja da više nije sa novom kandidatkinjom sa vizijom ljubavi. Smejala sam se kada mi je rekao:
„Taki, čim sam u više navrata viđeo njenu grimasu prilikom orgazma više mi nije erotski interesantna. I nešto mi je odvratna. Loš je čovjek. Vidim ja da bi ona mene prvom prilikom ostavila zbog nekog lovatora. Kad bi me neki milijarder usvojio, svi problemi bi mi bili riješeni.“
Goranov tim igra utakmicu u Budvi. Situacija u zemlji je takva da igrači putuju autobusom. Goran je krenuo kolima i bojim se. Pozvao me je iz Užica i šaleći se na račun titule „kraljica brige“ koju mi je dodelio od kada primam hormone, bunio se što ga nijednom nisam pozvala da vidim kako je. Kako da ga zovem kada odmah pomislim kako vadi mobilni u krivini i završava u kanjonu? Pitao me je da li znam da su Srbi jedini narod koji sedmicu piše sa crtom i dodao da to ima veze sa sedmom Božjom zapovešću.
„A koja je sedma Božja zapovest, ljubavi?“, pitao me je po običaju uživajući u trenucima kada je pretpostavljao da će me uhvatiti u neznanju.
„Ne čini preljubu“, pogodila sam zahvaljujući tekstu neke alternativne predstave koju smo davno igrali i odahnula.
„Bravo. Srbi su dakle sedmu Božju zapovest precrtali.“
„Ja sedmicu uvek pišem bez crte, Gorane.“
„Verujem ti. A ja sa crtom. To mi je ušlo u genetiku. Ljubim te, ulazim u neku krivinu.“
Odmah sam otišla na Gugl da se podsetim svih Božijih zapovesti i da mu napišem neku lepu poruku.
Kada sam se vraćala sa pijace, kroz staklo sam videla tvoju Senku. Sedela je sama za stolom kafića i pila čaj. Ušla sam da joj se javim i dugo s njom ćutala i plakala gledajući u ukrštenicu. Ispunila ju je bila celu, a u koloni vertikalno, ime glumice sa fotografije, ispisala i očigledno, sve dok ja nisam naišla, podebljavala hemijskom - Nadežda Jovanović Ban.

23.
April 2010.
Beograd
Bio je 5. april.
Čitave noći od straha nisam mogla da zaspim, pa sam razmeštala sitnice po stanu, čitala Najlepšu jugoslovensku poeziju, bacala otvorene kese majoneza iz frižidera i sređivala fioke sa vešom i čarapama. Zaspala sam tek pred zoru.
Nisam se ovoliko tresla ni pred prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti. Nisam želela ni da Goran spava kod mene.
Otišla sam taksijem do klinike. On me je čekao ispred.
„Bojim se. Odustajem, Gorane.“
Poljubio me je u glavu, uzeo za ruku i rekao:
„Ćuti.“
Da, došao je dan za aspiraciju jajnih ćelija. Imala sam ih deset, a aspiracija ti je, Nadežda, narodski rečeno, čupanje jajnih ćelija. Radi se pod totalnom anestezijom. Probudila sam se u bolovima i imala utisak da mi je neko iščupao utrobu.
Goran me je vozio do stana i gledajući kako se previjam od bolova plakao kao dete. U stanu nas je čekala Marinela koja je takođe plakala slušajući moje jecaje.
Kada su me njih dvoje skinuli nisam mogla da se pomerim. Povraćala sam od bolova. Odmah su mi dali neke lekove, pa sam zaspala.
Trebalo je da čekamo između četrdeset osam i sedamdeset dva sata da bismo saznali da li se neka od jajnih ćelija oplodila.
Pozvali su me 7. aprila i rekli da dođem sutradan u pola tri.
Imala sam šest embriona, četiri su bila ekstra kvalitetna, pa su mi dva od ta četiri vratili. Trudila sam se da ne razmišljam o tome šta se desilo sa preostala dva i kakvi bi oni bili.
Doktorka mi je rekla da legnem na sto i svečano saopštila:
„Sada je pet minuta do tri. Dobro zapamti koliko je sati. Za razliku od drugih žena ti ćeš tačno znati kada si ostala u drugom stanju.“
Vraćanje embriona je bilo potpuno bezbolno.
Pet dana morala sam potpuno da mirujem, tek posle toga mogla sam da se vratim normalnom životu. Na test je trebalo da čekam dve nedelje.
Prvih nedelju dana sam se ponašala normalno, držao me je entuzijazam. Druga nedelja je bila pakao. Pokušavala sam da svojim mislima ne opterećujem Gorana, ali ni za šta nisam bila raspoložena. Stomak je počeo lagano da me boli, osećala sam se kao da ću da dobijem menstruaciju.
Ušla sam u drugu fazu histerije. Na svakih pet minuta sam išla u toalet i molila Boga da dobijem menstruaciju, želela sam samo da se završi ova agonija čekanja. Htela sam da što pre saznam da nije uspelo. Tada bih mogla da se pripremim za novi postupak.
Koliko sam na početku bila ubeđena da ću da uspem, toliko sam u ovoj drugoj nedelji bila ubeđena da će sve biti potpuni fijasko. Bolovi su bili pravi menstrualni, a onda su jednog dana jednostavno nestali.
Posle tačno dve nedelje, s Goranom sam otišla u privatnu laboratoriju da uradim test na trudnoću. Izvadili su mi krv i rekli da dođem u pet po podne.
Goran je tog dana bio slobodan, a ja sam morala na probu. Dogovorili smo se da dođe po mene u dva, da odemo negde na kafu, pa pođemo po rezultate. Imala sam na sebi zelenu tuniku na bele tufne, beli sako, farmerke i baletanke. Na probi sam bila potpuno odsutna. Marinela i ostale tri koleginice koje su znale šta se dešava pretrčavale su tekst i zagledale me.
Marinela me je ispratila do parkinga i zagrlila me. Naravno, plakala je. Ponašala se kao da ona ide po rezultate, a ja nju pratim.
Goran je stvarno mislio da ću biti u stanju da odemo u neki kafić na kafu. Ušla sam u kola i rekla: „Vozi odmah u laboratoriju!“ Nije me ništa pitao, samo je pojurio ka Zemunu. Kada smo se parkirali ispred laboratorije shvatila sam da ne smem da izađem iz kola.
„Pa, dobro, odoh ja po naše blizance“, rekao je i poljubio me dok sam ja ukočeno sedela na mestu suvozača i gledala uprazno.
Kada je Goran ušao u zgradu, zagnjurila sam glavu u ruke i čekala. Kada sam se usudila da podignem glavu u retrovizoru sam ga ugledala nasmejanog:
„Brkata teta sa šaltera mi je rekla da je to neka mala trudnoća.“
Počeli smo da vrištimo u kolima kao dva luđaka. Odmah sam okrenula Marinelu koja se tog dana uletvila od alkohola. Istog trenutka počeo je da zvoni telefon - Goran je prijateljima javljao da nam je uspelo.
Toliko o tome koliko je održao obećanje da nikom neće pričati o vantelesnoj.
Znaš, Nadežda, doktorka je rekla da samo trinaest odsto parova uspe iz prvog puta. Upoznala sam na pregledima i neke parove kojima je uspelo tek iz devetog.
Postala sam stručnjak u objašnjavanju, pričala sam ženama da hormonsku terapiju mogu da prođu lako, da nije problem što hodaju otečene kao slonovi... Marinela je svakog dana kod mene i kljuka me nekim supama i miksovanim povrćem i voćem.
„Ovo iz frižidera izbaci, to je prskano, a ovo moje je organik“, govori svakog jutra kada otvori moj frižider.
Goran je tu kada mu obaveze oko dece i utakmica dozvoljavaju. Svojoj deci još nije saopštio da sam trudna. Čekamo da prođe bar pet meseci, možda sami primete da mi stomak raste... nismo pametni.
Kada je Marinela sinoć otišla, poslala sam mu poruku:
„Da li više voliš zaliv ili otvoreno more?“
„Otvoreno more.“
Marinela se rasplakala kada sam joj jutros rekla šta je odgovorio.
Često me posećuje i Željko Kopicl. U vezi je sa jednim super biznismenom, ali čezne za Marinelom. Biznismen se ljuti što je Željko često na poslu, što ima malo vremena za njega, što se nisu kresnuli mesec dana, što je često kod mene, što pravi dramu kada zatekne haos u kuhinji.
„Kopicl, pa u tim vezama je kao i u normalnim“, rekla sam već naviknuta na čeprkanje po duši Željka Kopicla koga sam sve više volela.
Savetovala sam Kopiclu da smiri biznismena jer ako ga pusti da mu šefuje po kući više neće biti baja, rekla sam mu da ga šutne, nađe devojku, napravi dete... A gej varijante neka drži u tajnosti.
„Neka one budu samo tvoja seksualna egzibicija, a ne emotivni angažman. Tebi treba ženska percepcija stvari.“ Nazvao me je posle ponoći i rekao: „Znaš koga sam pozvao da sutra sa mnom izađe? Kseniju, malu Crnogorku iz Jugoslovenskog dramskog. Mislim da se prži na mene. Javljam... iako, moram da ti priznam, i dalje čeznem za skiperom. Pustio sam mu poruku za Dan zaljubljenih. Stoka, nije mi odgovorio. Ni Marinela mi nije ništa odgovorila. Nabijem ih oboje na kurac. Ajde da se napijemo, Tašo.“
„Zajebi sad to. Odmah da praviš bebu ako smuvaš malu Kseniju.“
Malo sam odlepila, a? Sada bih svima savetovala da prave decu. Po ćelom Beogradu bih stavila punktove za insemenaciju i vantelesnu, banke sperme, boksove sa testovima na trudnoću... Delila bih besplatne porno-kasete za parove, besplatne dnevne i noćne boravke po hotelima, zabranila emitovanje TV programa i isključila struju posle devet uveče, uvela bih zakonsku obavezu da se posle sedam uveče pije crno vino, uradila bih sve samo da bi se pravila deca.
Da sam bila voljena bogata kćerka porodice Smiljanić, da sam putovala svetom izučavajući jezike, postala glavni savetnik Ujedinjenih nacija za Aziju ili dobila Nobelovu nagradu, da sam pronašla sreću sa Markom sa kojim bih se pela na Himalaje, možda se nikada ne bih odlučila da u ovim godinama rađam decu. Život može biti lep i smislen i bez pelena.
Ali, kada sam sa Goranom plesala u diskoteci u Rimu gde smo otišli na dva dana da obeležimo moj rođendan, shvatila sam da ne bih mogla da provedem ni trenutak svog života pomirena s tim da ću umreti sama i da na dan moje smrti, kada na RTS-u budu emitovali moj in memoriam, niko neće zaplakati.
„Jedna predivna žena večeras slavi četrdeset drugi rođendan. Tu predivnu ženu voli jedan Goran iz Beograda. Zamolio je mene i sve nas da joj zajedno kažemo - volim te. Možete li da zapamtite: Vo-lim-te“, rekao je na francuskom, engleskom i italijanskom didžej u poznatoj rimskoj diskoteci.
Puna diskoteka razdraganih Italijana je posle odbrojavanja na srpskom izgovorila: „volim te“, a onda je krenula pesma Vječita ljubav. Plešući sa Goranom, ja sam zamišljala svoje sinove kako mi jednog dana puštaju tu pesmu preko telefona dok ih čekam da se vrate sa letovanja u Španiji, kako tu pesmu slušam sama u dnevnoj sobi dok su oni na medenom mesecu u Njujorku. Na njih sam mislila dok sam pevala naslonjena na Goranovo rame jer ljubav kao naša je ljubav vječita... Uplašila me je spoznaja da je osećaj njihovih zamišljenih ručica kako mi miluju obraz u tom trenutku bio jači od dodira Goranove ruke koja me je držala oko struka.

24.
30. jun 2010.
Smederevo
Treći mesec trudnoće. Ne vidi mi se stomak, ali nije baš toliko ravan da bih se za neki dan na okupljanju generacije u Smederevu pojavila obučena u usku haljinu.
Obukla sam mini-haljinu sečenu ispod grudi koje su mi konačno oble. Želim da celog života budem trudna. Sačekaću još mesec dana da mi grudi još porastu, a onda ću otići kod mog bivšeg ljubavnika plastičara i reći mu:
„E, ovakve hoću.“
Goran kaže da se nikada nije pržio na velike grudi, ali grudi su grudi.
I Goran je izgledao savršeno. Kada je došao po mene da krenemo u Smederevo, bio je u crnom odelu i beloj košulji. Volim kada je muškarac tako odeven. Stavio je i novi Šanelov muški parfem. Ne nerviram se ni što moramo da putujemo obučeni jer u Smederevu nemamo gde da se presvučemo.
Moja kuća ne postoji, prodala sam tu ruševinu ubrzo posle tatine smrti, a Goranovi roditelji i dalje žale za prvom Goranovom ženom. Kada su čuli da je u vezi sa mnom, to saznanje su izbili iz glava kao da ga nikada nisu ni čuli.
„A šta kaže tvoja žena na to što imaš devojku?“, upitala ga je majka.
„Ništa, mama, ne kaže. I ona ima devojku“, odgovorio je, a ona mu je zalupila slušalicu nazivajući ga šarlatanom.
Nisam bila u Smederevu od one noći kada smo sahranili mog oca. Otišla sam iz rodnog grada isprebijana i krvava - nikada se bednije nisam osećala. Vraćam se trudna i nikad srećnija. Je l' to božanska pravda? U Boga ne verujem od kada je kaznio mamu i tebe, ali ovih meseci od kada sam trudna sve češće zahvaljujem Bogu i nebu. Znam, ti bi sad rekla da zahvalim doktorki. Jeste, ona je moj anđeo.
Goran je otišao da se javi svojima, a ja sam prošetala gradom svog nesrećnog detinjstva i tužne mladosti. Nedavno sam videla da su me sugrađani stavili i na opštinski sajt najuspešnijih Smederevaca.
Mom pijanom tati, da je živ, to ništa ne bi značilo. To više ništa ne znači ni meni. Značilo bi mi da sam u sedmom razredu na takmičenju recitatora osvojila prvo mesto. Osvojila sam drugo jer je nagrada pripala kćerki predsednika suda. Sećam se da je dobila komplet sabranih dela Branka Ćopića koji je zaboravila ispred škole. I njeni roditelji su zaboravili knjige kada su joj otvarali vrata crvene lade.
Pošto me niko nije pratio, kada su svi otišli sela sam pored sabranih dela i čitala Priče o medvedima i leptirima. Sećam se, Nadežda, svakog trenutka toga dana... I pijanog tate koji je kada sam mu saopštila da sam osvojila drago mesto na opštinskom takmičenju recitatora rekao: „Ima li ta nagrada neki novčani deo?“ Odmahnula sam glavom i pokazala mu diplomu za drugoplasiranog i knjigu Najlepše ljubavne pesme jugoslovenske poezije u tvrdom povezu.
„Jebeš onda nagradu“, rekao je, uzeo knjigu u ruke i opipao povez.
Ta knjiga je bila moje najveće bogatstvo sve dok jednog dana nije nestala iz naše kuće. Znala sam da ju je otac prodao kada mu je zafalilo za vinjak.
Knjigu sam nedavno našla kod preprodavaca antikvarnih knjiga ispred Filološkog fakulteta i verujem da je to baš ta koju sam dobila kao mala. Čitam je stalno... Vita Nikolića Dan osvanu a ja- Skadar... To si ti volela. Vita Nikolića ti je otkrio onaj Crnogorac s kojim si se kratko zabavljala i koji ti je stalno govorio da će jednom doći da te zaprosi sa svatovima na četrdeset konja kao što su njegovu babu nekad prosili i koji te je zvao Banica, objašnjavajući nam da je to najlepši crnogorski kompliment koji se vrlo retko daje.
Goran me je nazvao i rekao da me čeka ispred osnovne škole. Već je bio mrak, ali škola koja mi je nekada izgledala ogromna sada je bila mala i neugledna. Uzeo me je za ruku i uveo u dvorište.
Koš je polomljen. Igralište izgleda gore nego kada smo mi išli u školu. Povukla sam ga ispod koša i rekla:
„Sad me ljubi i ne ispuštaj mi ruke.“
Smejao se, ljubio me i držao mi obe ruke. Plakala sam.
„Zašto plačeš? Trudnica? Prava, a?“
Opisala sam mu trenutak u kom mi je kao predsednik odeljenske zajednice izjavio saučešće kada smo imali devet godina. Nije se toga sećao.
Otišli smo do restorana držeći se za ruke i tako ušli u salu. Vanja, nekada najpopularnija devojčica u razredu, i dalje dobro izgleda. Rekla je Goranu:
„Gogili! Znaš li koliko sam se iznenadila kada sam shvatila da si otišao u trenere? Ti to, Tamara, ne znaš, jer se nisi družila sa nama, ali nas dvoje smo stalno pričali o tome da ćemo studirati veterinu.“
„S kakvim ljudima radim, bolje bi bilo da sam završio veterinu“, rekao je Goran ne ispuštajući mi ruku.
Bilo mi je lepo. U jednom momentu su svi terali Gorana da svira gitaru. Odbijao je, a meni je na uvo šapnuo:
„Stvarno sam zaboravio da sviram. Moja bivša žena je bila ljubomorna na sve, pa i na gitaru... Ali ipak sam uvežbao nešto za tebe. Hteo sam to da ti pokažem kada konačno napraviš sarmu i kolač sa višnjama koje mi obećavaš već devet meseci.“ Uzeo je gitaru i zapevao pesmu Đorđa Balaševića:
„Nedostaje mi naša ljubav, mila, nedostaješ mi ti, kakva si bila, nedostajem i ja, onako lud, ja znam da vreme ne voli heroje i da je svaki hram ukaljalo, ali meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo... ja znam da vreme uvek uzme svoje i ne znam što bi nas poštedelo, al' meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...“
Uspela sam da ne zaplačem i pomislila da vreme možda neće poštedeti ni Gorana i mene.
Konačno sam naučila da se nosim i sa srećom!
Vanja i ostale su pokušavale, kao da im je upao trn u oko, da obrišu maskaru koja im se razlivala po korektorom dobro pokrivenim podočnjacima. Bivši mladići su pušili i ćuteći gledali u ivice svetloroze stolnjaka.
Kada je Goran završio, aplaudirali su i vikali „bravo“ ali su svi jedva dočekali da orkestar počne da svira nešto vedrije. Rumbaaaa!
„Ubi me, brate! Sad još fali da krenemo po Andriću i onome što je on pisao da ženama treba. Odakle ja znam šta im treba? Nije znao ni Andrić. Iako ja više volim Andrića iz perioda kad je pisao na ijekavskom“, vikao je preko stola, tapšući Gorana po ramenu, nekad odličan frajer iz fine kuće koji je postao večiti švaler nakon što je devojku navatao s drugim u sobi Studentskog grada.
On je postao ugledni ginekolog, a ona se pre završenih studija medicine udala za tipa iz Studentskog grada i danas živi u Prijepolju. Bar Vanja tako kaže.
„Što se, bre, ne ženiš više? Imaš četrdeset dve godine! Ispašće da si pun mana“, dobacivali su mu sa svih stolova.
„Moja jedina mana je što nemam mane“, rekao je i nazdravio s Goranom ispivši viski na eks.
Tako su naši muškarci na okupljanju generacije svi pili kao Rusi, a žene su želele da ih neko ruski voli. Neke od ovih koje su sedele za stolom, u restoran su dovezli osamnaestogodišnji sinovi pa su s ponosom o njima pričale. I ja sam s ponosom rekla da čekam dvojke. „Jaooo, kako će se zvati?“
„Anđela i Vera. Žao mi je što nisu trojke pa da imam kome da dam i ime Nada“, rekla sam kao iz topa.
Razgovaralo se još malo o karijerama, tome ko ima kuću, a ko stan, a posle se dovoljno popilo pa smo svi plesali. Ja nisam, pa je Goran menjao partnerke, bivše drugarice iz razreda koje su mi sve bile smešne. Kada je lokalni pevač zapevao Ostala si uvijek ista, Goran me je uzeo za ruku pa smo plesali gledajući se u oči i pucali od smeha kao da slušamo najbolju šalu na sopstveni račun.
U povratku smo se smejali imitirajući neke od onih koji su sedeli za stolom i njihove prezentacije kvadrature stanova i kuća, uspeha dece i svojih ličnih. Ko nije imao svoje lične kitio se uspesima svog bračnog partnera.
„Da li bi ti volela da jednog dana imamo kuću?“, upitao me je ispred naplatne rampe na ulazu u Beograd.
„Ne. Mrzim kuće. U kućama se gubi bliskost. Uvek glasam za male stanove sa terasom.“
Kada sam izlazila iz kola imitirala sam Goranovu nekadašnju devojku iz gimnazije koja mu je kada ga je videla rekla:
„Balsamovao si se, Mijoviću.“ Kada sam ušla u stan, sa neke žurke me je zvao Pavle da pita:
„Draga, kako je to pojaviti se kao trudnica na proslavi sto osam godina mature?“
„Jedi govna, Đukiću. Gde si to?“
„Na nekoj žurki. Smor. Oko mene po običaju samo pederi, lezbijke i udavače. Nikog normalnog. Moram ovih dana, draga, da svratim do tebe da ti narežem neku muziku za trudnice. I da dunemo malo. Što? To je strašna stvar protiv kontrakcija, vjeruj mi.“
Kada sam se probudila, sačekala me je poruka Pavla Đukića poslata u pet ujutro. Mogla sam da ga zamislim kako se pijan i sam tetura praznim ulicama Beograda i kako mi kuca poruku. Gledala sam u poruku razmišljajući o tome šta je trebalo da uradim na početku naše veze pa da je tad dobijem.
„Kada Mijović nestane iz tvog života, ja moram postaviti branu da mi te voda opet ne odnese i nadam se da ću uspjeti u tome.Cmok.“
Zašto nekoga moraš da zajebeš, da pobegneš, da pljuneš na ono što ste imali da bi sa vremenskom distancom shvatio koliko ste bili dobri i koliko ste jedno drugom bili dar sa neba?

25.
11. jul 2010.
Pržno
Izašao je roman Zauvek u srcu. Prvi tiraž je rasprodat posle pet dana i drugo izdanje je već u prodaji. Ne mogu sad da pravim promocije i da se krećem među ljudima iako me zovu sa svih strana. Odlučila sam da održim samo promociju u Budvi između crkava. Zbog tebe koja si tamo doživljavala ovacije posle svih predstava, zbog mene koja sam na toj sceni prošle godine u trećem redu spazila Gorana, zbog svih ljudi koji su mi tamo ostali „zauvek u srcu“.
Goran i ja smo se kolima preko Zlatibora uputili ka moru. Ne brini. Ostaćemo samo nekoliko dana tek da u večernjim časovima udahnem morski vazduh, pa se vraćamo na Zlatibor. Njegova deca su s vešticom otišla u Grčku. Veštica i deca još ne znaju da sam trudna. Goran mi je rekao da je u Pržnu iznajmio mali apartman i bilo mi je malo bezveze što je tu ispao stipsa. Očekivala sam, realno, da rezerviše najbolji hotel. Na proširenju puta od Bečića ka Pržnu parkirao je auto ispred bele, lepe zgrade na tri sprata. Na ulazu smo nazvali dobar dan nekim Rusima. Nisu uzvratili.
Popeli smo se na treći sprat i kada smo stali ispred vrata Goran mi je dao ključ sa priveskom u obliku crvenog srca. Rekao je:
„Otvori. Ono što ćeš videti je tvoje. Rekla si da se u kući gubi bliskost, pa rekoh bolje je ovako. Pedeset kvadrata. Mislim, za više nisam ni imao.“
Ušla sam u stan koji je pred mojim očima bleštao od beline i čistoće. Bio je sličan mom beogradskom. Goran me je uzeo za ruku i poveo na malu terasu sa koje je pucao pogled na Pržno, Sveti Stefan, Stari grad Budva i otvoreno more.
Ćutala sam.
„Hteo sam Perast, hteo sam zaliv, ali u poruci sam napisao „otvoreno more“, pa sam se potrudio da budem dosledan. A i poskupeli su kvadrati u zalivu.“
Ostala sam na terasi držeći ruku na stomaku, tiha i zagledana u more. Goran je za to vreme, pretpostavila sam po zveckanju čaša, otišao da sipa piće. Meni je sipao đus, a sebi rakiju svog oca koju je poneo iz Smedereva sa tezom koju zagovara u poslednje vreme - najbolje piće je ono koje pravi njegov otac. Ortaku dizajneru je čak dao da uradi nalepnicu na kojoj je pisalo pisanim slovima ćirilice: „Smederevska rakija - Simina“.
Sećaš li se, Nadežda, kada si mi dok sam povraćala ispred Skupštine grada rekla:
„Eto, tako ti je to kada piješ strana pića. Amaro ramacoti! Vidi mene! Pijem vino i rakiju, ono što su mi pili dedovi i ništa mi nije. Piješ ono što ti geni podnose. Amaro. Ajde, nemoj da nas neko vidi.“
Nisam znala šta da kažem Goranu. Toliko sam se navikla na to da se borim da preko one moje ograde od sećanja na tugu ne uđe neko novo zlo, da sam bila zbunjena kada je tu ogradu preskakalo dobro. Imala sam nizove rečenica kojima sam se branila od budala, kritika i sopstvenih loših tripova. Ako se izuzme „hvala“, nisam znala nijednu reč kojom se reaguje na beskrajnu sreću.
„Jao, što si se tol'ko trošio? Nije trebalo“, umalo sam izgovorila ko poslednja primitivka.
Ćutala sam. Verujem da je shvatio kako od lepote ne mogu ni da se radujem poklonu pa je razgovor prebacio na tih dana aktuelnu temu Eminog novog razočaranja.
Grubi je početkom leta otišao na snimanje filma u Barandu, deca sa babom u Užice, a Ema već nedeljama depresivna leži i spava u Marinelinoj kući jer svoj stan više ne može da gleda. Ministar se u poslednji čas predomislio i odustao od ideje da kao uslov za Emin razvod od Grubog otplati kredit za stan. Najgore u celoj priči je, što je Ema već rekla Grubom i da se razvodi i da je u vezi sa ministrom.
„Ta Ema... Ona ne postoji. Ona ume da se nasmeje jedino kada vidi potencijalnog otplaćivača kredita. Ona je žena - prazan skup. Njenu lepotu, kada je konstatuješ, zaboraviš već u trećoj sekundi. Znaš li kako Podgoričanke zovu debelog muškarca bez love, a kako debelog muškarca sa lovom? Ovaj debeli bez love je svinja debela, a debeli sa lovom medo mali.“
„Gorane, da sam Podgoričanka, sudeći po ovom stanu, ti bi za mene bio medo mali.“ „Šta? Ugojio sam se?“, upitao me je podigavši košulju iznad pupka.
„Ne, nego sam upravo dobila poklon koji te ako se ugojiš torpeduje u društvo malih meda. Hvala...“
„Ti si moja i moram da te pazim.“
Ti si moja... Nikada mi to niko nije rekao. Osim mame kada je, iako izmučena bolovima, pravila uštipke i kada sam je molila da se ne muči zbog mene.
„Ti si moja“, rekla je posipajući šećerom uštipke čiji sam ukus mogla da dozovem gledajući u Gorana.
Prvi put u vezi nisam uplašena pred pitanjem da li će trajati i da li će me ostaviti. Ako se to i desi - sve što je iza nas vredi. Biću spokojna. Neko nikada ne doživi pravu ljubav. Ja je evo imam i do kraja života ću biti ispunjena spoznajom da sam bila voljena i da me je voleo pravi muškarac. Biće tako, ma šta da se desi.
Sela sam Goranu u krilo i posle konstatacije da mu nisam teška zamolila ga da mi još jednom kaže:
„Ti si moja.“
„Ti si moja.“
„Kako to znaš, Gorane?“
„Vidi ti se u pogledu. Vidim ti u pogledu da te više ništa ne interesuje osim mene. Osećam u tvom glasu vibraciju. Ne moram da ti gledam oči, mimiku, gestove. Znam da si moja.“
„Da li si se plašio da me zavoliš? Da li su ti razum i instinkti nekad govorili 'ne'?“
„Jesu, ali pustio sam ih. Želeo sam da dobijem potvrdu za svoje instinkte. Istina ne može da bude skupa ma koliko bila gorka.“
Krenuli smo u Perast na ručak i Goran mi je pokazao palatu Bujovića - čuvenog peraškog kapetana o kom mi je pričao još na prvoj večeri kada smo se sreli. Sada sam još više uživala u njegovom glasu i iskri u oku koju sam videla dok mi je pričao o venecijanskom arhitekti koji je na pitanje peraškog kapetana o tome može li sagraditi lepšu građevinu od ove, odgovorio potvrdno.
„Kapetan je, ljubavi, arhitektu bacio sa ovog balkona.“
„Zašto?“
„Trudnicama stvarno sporije radi mozak. Pa, da bi upravo lepota Bujovićevog zdanja ostala neprevaziđena.“
Šetali smo najtišim gradom crnogorskog primorja. Tako zovu Perast. I onda mi je pokazao nešto nad čim sam se isplakala setivši se tebe, Nadežda, i pomislivši na ove dve devojke koje se ušuškane u mom stomaku šetaju sa mnom i Goranom.
Gledala sam u vez koji je Jacinta Mijović Kunić vezla više od dvadeset godina čekajući svog dragog da se vrati s mora. Vez je vezla svilenim, srebrnim i zlatnim nitima u koje je utkala i vlasi svoje kose.
Vezla je preko dvadeset godina i čekala. On se nije vratio, a ona je izgubila vid.
Kada sam se uplakana konačno odvojila od veza, Goran mi je držeći me za ruku pričao i o nekoj anatemi kojom je papa prokleo Perast na trista godina i kako je to nedavno isteklo. Iako je priča neproverena, Goran kaže da je Perast posle tri veka tišine konačno živnuo kada je istekao rok anateme.
Nisam ga pažljivo slušala. Uživala sam u vetru, njegovoj ruci, pokretima u mom stomaku i saznanju da nikoga ne moram da čekam jer je on tu.
Marinela je bila oduševljena kada sam je pozvala iz Perasta i ispričala joj za pogled sa terase. Posle priče o vezilji koja dvadeset godina veze čekajući dragog rekla je:
„Znam na šta ciljaš. Izvešću ja onom mom konopac da može da se obesi ako se ikada vrati iz Hongkonga. Odmah ću početi da vezem. Izvešću dva konopca od moje kose: jedan za njega a drugi za ćoravu Ljilju.“
Uveče je poslala poruku posle koje smo se Goran i ja grohotom smejali kao jedini gosti male konobe u Pržnu:
„Vraćaj se u Beograd. Nećeš biti tu kada se ponovo istinski zaljubim.“ „Ako se zaljubiš, letim prvim avionom“, odgovorila sam.
Marineli je inače brzo dosadilo da se uživljava u moju trudnoću i da mi miksuje voće i povrće, pa se vratila svojoj alkoholičarskoj sebičnosti. Posle godina druženja sa alkoholom Marinelu je interesovalo samo ono što se dešava u njenoj glavi. I dalje je bila opsednuta onim što joj je uradio Željko Kopicl i padala je u iskušenje da sve kaže maloj Kseniji.
„Ne bi ti verovala, Marinela. Rekla bi da si ljubomorna baba.“
Marinela Savić je bila glavna u medijskim nastupima protiv parade ponosa, za svakog muškarca je umela da nađe objašnjenje zbog čega je on eventualno gej, a kada bi pre probe u novinama pročitala da je neki uzoran muž izvršio samoubistvo, komentarisala je:
„Peder garant, ali visokomoralan. Sa savešću. Ubila se stoka radije nego da mu ljubavnici kunu porodicu i decu.“
Drugi muškarci su joj se udvarali i ona je s njima izlazila po restoranima i kafanama ali je uvek tvrdila da nije u vezi. Niko joj nije verovao i vrlo brzo se po pozorištu i Beogradu počelo pričati kako menja frajere, kako se propila, kako joj apanaža „srpskog kralja mesa“ nije dovoljna za sreću, kako joj je potreban još jedan mlađani Kopicl koji ju je ostavio zbog atraktivne crnogorske glumice.
Istina je bila drugačija. Prikazujući se u javnosti sa svim tim muškarcima, Marinela je želela da svima pokaže kako nije sama i tužna, da je i dalje poželjna, ali i da nema nikakvu potrebu za tim da završi u krevetu s muškarcem.
Kada se na naslovnoj strani časopisa Story pojavila fotografija male Ksenije, bivše ljubavnice našeg Grubog i sadašnje verenice Željka Kopicla, pod naslovom Veridba u Tunisu, došla je kod mene i plakala cele noći.
Najviše ju je bolelo to što je u tekstu bila i njena fotka s Kopiclom i što je on predstavljen kao „Željko Kopicl, uspešni biznismen i bivši dečko šesnaest godina starije Marinele Savić“.
U jednom momentu me je i udarila ubeđena da na kraju priče Željko Kopicl nije peder a da je ona žrtva zavere bivšeg muža, mene, Željkove mame, i ostalih koji zbog ljubomore želimo da joj oduzmemo sreću.
„Vi ste namestili skipera da laže za lovu! To je Savić sve uradio. Svima vam je dao lovu. I ti si me izdala. Sve vreme sam to znala. Željko je, bre, u krevetu bio bolji i od Savića i od pokojnog Belog K.“
Ostala je kod mene da spava jer je tako pijanu nisam smela staviti u taksi, a ja ne vozim od kada sam trudna.
Narednog jutra probudila se, opet uzela Story i počela da plače. Moj predlog da je vreme za psihijatra i lečenje od alkohola odbila je kao najveću uvredu.
Nadežda, gledala sam kako joj se ruke tresu dok ispija nes kafu i znala sam da će čim izađe iz mog stana dan nastaviti uz flašu votke.
Afera koja je nekoliko dana posle toga tresla Srbiju bila je grozna za Marinelinu porodicu, ali za nju samu učinila je mnogo.
Na Jutjubu se pojavio snimak na kojem je pijana Marinela u kolima sa zgodnim dvadesetpetogodišnjakom. Nazirale su se njene grudi, poza oralnog seksa, na lošem tonskom snimku su se kroz krčanje mogli čuti uzdasi i otežano disanje. Kurir je odmah objavio seriju stop fotografija skinutih sa lošeg snimka koji je načinjen mobilnim telefonom.
Marinela je tvrdila da to nije ona, da su njene grudi veće, da nikada s nekim frajerom nije imala oralni seks u kolima, tvrdila je i da sat koji se nazire na njenoj ruci nikada ne bi stavila i da se na snimku vidi kako je taj sat neka loša kineska kopija kakve ona naravno ne nosi.
Ja sam verovala da to nije ona. Pa, Marinelu seks kao seks nikada nije interesovao. Nju je kao kraljicu sujete uvek više interesovalo da bude javno poželjna, javno obožavana, javno bogata... Nadežda, budimo realne, Marinela je sa sinovima kada su bili mali ponosno odlazila na premijere dečjih predstava, uživala je dok ih fotkaju doterane, a kada bi se vratili kući prepuštala ih je dadiljama.
Kada smo nekako sredili Marinelu i ostavili je na čuvanje kućnoj pomoćnici, Goran i ja smo otišli u šetnju Kejom. Uhvatio me je oko struka koji je počeo da iščezava sa mog tela.
„Kada sam te video u Budvi znao sam da je to taj struk na koji želim da položim ruku.“
„E, vidiš. A ja kada sam te videla nisam razmišljala ko će gde stavljati ruke već me je samo preplavila nežnost.“
„Lažeš, Tamara, odmah si htela sa mnom u krevet i već si bila na ivici živaca od čekanja kada sam te prvi put poljubio.“
„Jesam i da me nisi poljubio ja bih već digla ruke.“ Pričao mi je da muškarci posle prve očaranosti lepotom i privlačnošću padaju na žensku dobrotu. Rekao je i da je shvatio da sam odlepila za njim kada sam mu priznala da sam mesecima zamišljala kako me ljubi, ali i kako mu bolje od bivše žene spremam sarmu i kolač sa višnjama. „Ti si ostala provincijalka.“
„Što?“
„Pa, koja moderna Beograđanka razmišlja o kolaču sa višnjama za frajera?“
„Pa, hoćeš li da budem Beograđanka?“
„Provincijalka, samo za mene“, rekao je dok se s pučine čula brodska sirena.
„Vi glumice pričate i kada se ljubite“, rekao je kroz smeh kao i uvek kada bih ja između poljubaca pokušavala da mu kažem „nešto važno“.
Nadežda, sve više verujem u nas i sve više poštujem Gorana. Naročito kada Pavle svrati kod mene na kafu i počne da priča o svojim susretima sa ženama. Posle najviše tri susreta, svakoj nađe manu - predebela, male sise, neuseljiva, ima zube nešto nakrive, pritiska ga, smara ga, vidi joj u očima da 'oće dete...
Bojim se za nas kada vidim Grubog i Emu koji smišljaju način kako što pre da otplate kredit za stan pa da se rasture. Marinela Emi savetuje da obavi konačan razgovor sa ministrom.
„Lepo mu reci. Hoćeš mene? Hoćeš. Onda meni i Grubom plati kredit za stan, da mogu da se rasturim sa mužem i da svi budemo srećni. Šta je za njega osamdeset hiljada evra, a vi ima da pocrkate dok to platite?! Glumac i kostimografkinja! Umrećete pre nego što otplatite kredit.“
Pavle Đukić ovih dana sedi kod kuće besan jer ga je jedna aktuelna misica posle mesec dana ludog seksa ostavila zbog onižeg debeljuškastog gazde.
„Draga, došlo je vrijeme da jebu gori od mene.“
„Kako to misliš?“
„Draga, jebu se sa ružnijima od mene samo zato što ja nemam lovu.“
Pavle je pred moj put za Crnu Goru došao s plavom modricom na oku. Nisam htela ništa da ga pitam, ali sam je rekao:
„Interesuje te, s obzirom na to da nemam dvanaest godina odakle mi ova modrica na oku. Kriv je jedan zid. Pomjerio se za dva centimetra kada sam se sinoć vraćao kući. Moram da čuvam mamin stan od lopova dok je ona u Kotoru. Ostavila je veš na terasi da lopovi misle da je tu, i radio naštelovan na Radio Beograd uključen na maksimum. Baš će lopovi da kradu po kućama u kojima se sluša Radio Beograd?! Automatski znaju da tu živi neka baba koja u novčaniku ima pare za Politiku i pola crnog hljeba. Popio sam malo. Svake večeri napravim taj luk oko zgrade, ali sinoć se zid pomjerio mojom odokativnom metodom za dva centimetra. I kuk sam udario.“
„Što ideš kod keve? Slaži joj da obilaziš stan, a spavaj u svom.“
„Eeee, gospođa me je zadužila da hranim četiri mačke. Strašno su agresivne kada dođem kući pijan. Tamara, bojim se da će me ovakvog matorog i samog pojesti mačke. Samo ćete me jednog dana naći mrtvog i u Kuriru ćete čitat' - nekadašnjeg pjevača i čuvenog beogradskog plejboja izjele mačke“
Posle mi je pričao da je za vikend bio kod prijatelja na ručku i da ga je trogodišnji sin ortaka odvukao za ruku da mu pokaže nešto važno u svojoj sobi.
„Uživao sam s klincem. Kada ti rodiš klince, mogu li ja da im budem neki ujak, neki veliki drugar, recimo?“
Znaš, Nadežda, sada kada vratim film na svoj brak, Marko je prvo prestao da se interesuje kako sam, šta mi se dešava u životu, kako se osećam, a onda je nestala i seksualna privlačnost. Kada sam ga u raspravama podsećala da on ne zna ni koju predstavu spremam u pozorištu ni gde sam tog dana bila, kada nije primećivao ni da plačem posle nekog filma niti da sam ispravila kovrdže, reagujući na njegov pogled u fazonu „nemam pojma o čemu pričaš“ izgovarala sam:
„Raskidam. Razvodim se.“
Kada smo počeli da spavamo u odvojenim krevetima, govorio je da mu je muka od mog „raskidam“ i da mu se posle toga ne diže.
Obećala sam sebi da ma kakav problem da izbije s Goranom nikad neću izgovoriti tu reč - raskidam. Obećala sam sebi da pred Goranom nikada neću upotrebljavati grube reči, vikati i raskidati, nikada sebe neću dovesti do toga da ga prezrem.
Posle ovoliko godina i iskustva znam da to može da se kontroliše. Šteta je što nas u mladosti na to ne pripreme. Sećam se, kada smo jednom pile kod tebe i kada si Petra kada te je zvao iz sobe da dođeš, u šali upitala:
„A šta ćeš mi ti, ljubavi, u životu tako mali i lep?' „Da ti činim život lepšim“, odgovorio je.
Često se toga setim dok krišom posmatram Gorana. A kada rodim Anđelu i Veru znaću da imam nekoga ko će mi čitav život učiniti lepšim.
Marinela tvrdi da je anemiju dobila zbog ravnodušnosti njenog „kralja mesa“ u braku, a čvoriće na štitnoj žlezdi zbog pretrpljenih uvreda.
Kasnije mi je ubacila crva sumnje u to da će sa mnom i Goranom sve biti idealno kada me je pitala:
„Zašto je on bio loš bivšoj ženi, a tebi je dobar? Svaka žena traži isto, je l' tako?“
Muči me to, ponekad. Muči me to i sad dok ti ovo kucam gledajući u more sa terase u Pržnu.
Nedostaješ mi...
Nedostajala si mi mnogo na promociji romana u Budvi. Svi koji su te voleli bili su tamo. Prosto sam se osećala važnom što sam uspela da prigrabim njihovu ljubav rezervisanu za tebe.
Nedostajao mi je Mandić da ga vidim u publici dok odgovaram na pitanja novinara o tome zašto se roman zove Zauvek u srcu.

26.
20. jul 2010.
Zlatibor
Marinela se posle afere sa „porno-snimkom“ fizički ponovo dovela u red i svesno promenila tri ljubavnika u poslednjih deset dana. I ne pije! Posle one afere u novinama i ona je bila u nedoumici oko toga da li je stvarno pušila nekom tipu u kolima ili nije.
Odlučila je da se u erotske avanture baca bez kapi alkohola i da se tako izleči i od alkoholizma i od samoće. Pozdravila sam tu ideju.
„Pa, kakvi su?“, upitala sam je, relativno šokirana činjenicom da Marinela, koja je imala tri frajera za svoje četrdeset dve godine života, promeni trojicu u nedelju dana.
„Eh... divni su kada iz restorana dođemo kod mene. Ali, kada svane dan, to nisu isti ljudi. Nema veze, svi su oni moje bebe.“
Marinela briše njihove brojeve telefona čim ih poljubi i isprati.
„Sva trojica su od mene mlađa po pet-šest godina, ali sve moje bebe su razvedene. Zamisli?! I svi posle seksa pričaju o razvodu“, kaže mi glumeći iskusnu ljubavnicu.
Mnogo je smešna u tom liku razvratnice. Ne priliči joj.
Znaš, Nadežda, i Goran se često vrača na priču o bivšoj ženi koja je posle nekoliko divnih godina braka odjednom zauzela tvrd stav, muški, kako kaže. Znam da se Goran pali isključivo na ženstvenost i strepim od trenutaka kada njegov mačo stav zakaže u prezentaciji.
„Znam da nisam baš baja ovih dana. Ali to ne znači da bi ti trebalo da zauzmeš taj brisani prostor“, govori mi kada mu skrenem pažnju na to da je u nekim situacijama reagovao drugačije nego što sam očekivala.
Goran je u braku bio popustio, povukao se i prepustio bivšoj ženi da zauzme brisani prostor između njih. Shvatila sam da je morao mnogo nisko da padne da bi spasao brak i da mu to nije bio problem dok je verovao da je to način da zadrži zajednicu na okupu. Sada, sa mnom, Goran je već veliki dečak koji zna da prepuštanje brisanog prostora ženi nikom ne donosi sreću.
Goranova bivša žena se od bračnog neuspeha samo prividno dobro oporavila. Kada bih je videla na televiziji u emisijama o pravima manjina, mogla sam da prepoznam nezadovoljstvo u njenim očima. Ponekad je imala mušku gestikulaciju. Takvu glumljenu samouverenost nosila je sa sobom i Marinela kada je Savić otišao sa ćoravom Ljiljom.
Potpuno opčinjena svojim erotskim uspesima, Marinela je sa šoferom danas došla kod nas na Zlatibor. Otišla je na masažu, a onda se pridružila Goranu i meni na jagnjetini. „Gorane,.. zete, da te pitam... Kada u muškarcu prorade najjače emocije? Kada je siguran u žensku ljubav ili onda kada mu je nenamirena sujeta, kada ga ona malo kulira i tako to? Objasni mi, zreo si muškarac“, rekla je Marinela čim se kelner udaljio od našeg stola.
„Najjače emocije?! Onda kada sam siguran u svoju ljubav! Veći mi je problem da budem siguran u svoju ljubav. Naravno da me nosi i osećanje njene ljubavi i sigurnost u nju, ali imam osećaj da svi problemi počivaju na činjenici da tragamo za sigurnom uzvratnom ljubavlju. Utopija?“ Ja sam se prejela i izašla da se prošetam ispred restorana dok su Marinela i Goran kao dva najbolja drugara nastavili da razgovaraju o putevima za ostvarivanje večne, sigurne ljubavi. Čitav moj mozak je u poslednje vreme zaokupljen isključivo zamišljanjem porođaja i nagađanjem kakve će oči imati Anđela i Vera. Razmišljam i o tome da li će me voleti i da li će me zdravlje poslužiti da ih izvedem na put.
Prespavali smo u kućici na Mokroj Gori. Goran je zaspao pre mene, pa sam gledala zidove brvnare, rustično rezbarene stolice, kamin, pačvork rukotvorine po celoj sobi i razmišljala o tome kako je Mandić tebe najviše voleo kada si kao studentkinja živela s njim u Parizu. On je radio i magistrirao, a ti si ga čekala da se vrati sa posla i predavanja. Bila si bez love, zaljubljena i lepa.
Onda se setim da su najsrećniji moji i Markovi dani bili oni kada smo obilazili francuske kockarnice, kada sam bila nasmejana, pratila ga u stopu i potiskivala tugu zbog toga što sam diplomirala glumu i nemam nikakav angažman. Bila sam nasmejana cura bez novčanika.
A šta bi bilo da smo uz Mandića i Marka ostale takve, nasmejane, zaljubljene i bez sopstvenog zanimanja? Da li bismo bile srećnije? Da li bi te ljubavi duže trajale ili bi se u svakom slučaju istrošile i izlizale? Kako si ti govorila, najviše nas jebe što stalno mislimo da je neko za susednim stolom, iza svetlosti prozora u kući preko puta naše, srećniji i voljeniji. Tako si mi nešto jednom rekla. Jebi ga... Kada bi trebalo da sve ponovo proživim, opet ne bih znala kako je najpametnije.

27.
Avgust 2010.
Beograd
U emisiji Balkanskom ulicom danas je gostovao Aleksandar Mandić! Ona novinarka ga je pronašla na Hvaru! Gledam emisiju i ne mogu da verujem!
„Šta vam fali?“ pitala je novinarka.
„Ništa, hvala bogu“, kazao je tvoj Aleks dok sam ja neurotično tragala za daljinskim upravljačem koji je pao iza fotelje.
Pojačala sam ton kada ga je novinarka pitala za trenutak najveće sreće. Rekao je da je za njega najveća sreća bila rođenje dece.
„Trenutak najveće tuge?“
„Kada me je majka napustila kao petogodišnjaka, ostavila sa ocem i otišla s ljubavnikom u Bosnu. Nikada više nije došla da me vidi. Ni ja nju nisam potražio kada sam odrastao. I dalje sam tužan i ljut. Tražio sam je u svim ženama koje sam voleo.“ Novinarka ga je pitala i za tebe.
„Nadežda Jovanović Ban?! Velika glumica i žena koja je bila voljena.“
I tačka. Dao je svoje privatne fotografije sa svojom mladom ženom meleskinjom i dvogodišnjim sinom Petrom. Zašto je sinu dao ime Petar?
Fotografija sa prvom ženom Sanjom i sinom koga je dobio s njom, fotografija sa Francuskinjom i mlađim sinom, fotografija s tobom nema! Ne-ma... Kao da je čitav život živeo na Hvaru i voleo malu meleskinju koja se nije ni rodila kada ti je u Parizu ljubio kosu.
Nadežda, on meni izgleda srećno i zadovoljno. Ispunjen je, ima neku novu energiju a ta meleskinja je prelepa i tiha. Što ga nije pitala zašto sinu nije otišao na sahranu? Bio je narkoman i predozirao se, ali bio mu je sin. Mi snosimo odgovornost za nesreću naše dece. Prikazali su kako je srećan s meleskinjom! E, trebalo je da ga novinarka onda pita i kada je prestao da bude srećan sa prethodnim ženama i decom. Kada su one prestale da budu srećne sa njim?
Goran kaže da kod takvih, samoživih ljudi kakav je Mandić, sudbina često uzima svoj danak.
„Tamara, Mandić živi srećno s mladom ženom i malim detetom! Svi mu zavide! Šeta rivom u stavu „baš sam baja“! Ima novu energiju u svojoj pedesetoj... Da li mu se ponekad javi strah od oročenosti takve situacije, šta misliš? Meni taj Mandić deluje kao jedna stara ofucana krpa. On se, bre, zatvorio u sebe i zauvek tamo ostao. Moj drugar Crnogorac bi rekao: kučke će za nama lajati, deca će se kršima na nas bacat'„, kaže Goran pokušavajući da smiri moj bes zbog Mandića i novinarke koja ga je pustila da laže.
„Ko ti je taj drugar Crnogorac? Ne znam ga.“
„Jedan stari momak koji za razliku od mene ima stomak za sve. Drugi Mandić. Ima takvih.“
Marinela izgleda nije izbrisala broj telefona jedne od svojih „beba“! Uhvatila sam je pre neki dan u Uzun Mirkovoj kako bira mušku firmiranu košulju.
„Biraš košulju za bebu? Zar opet, kao Kopiclu, novoj bebi puniš ormar i praviš od njega čoveka?“
„Ma, neee, sinu kućne pomoćnice je rođendan.“
„Pa kupuješ sinu kućne pomoćnice košulju od petsto evra?“
„Slušaj, Kopicla ste mi oterali... pustite me da s ovom „bebom“ uživam. Znaš kako je sladak? Zove me na svakih pet minuta. Šalje pedeset poruka dnevno. U neviđenom je strahu od toga da ću da mu okrenem leđa. Za ova tri dana mučenik je sve prošao: raskidao je i mirio se i patio... sve preko SMS-a.“
Goran meni nikada nije slao pedeset poruka dnevno, ali u poslednje vreme zaboravlja i onu nekada uobičajenu za dobro jutro. Opet je počeo da jutarnju kafu pije s Nevenom ili ekipom iz kluba u kafiću pored Kalenić pijace. Jedno vreme smo na sve premijere i koktele išli zajedno. Već dve-tri nedelje, kada ga pozovem na neki takav događaj, kaže:
„Pali ti s Marinelom. Šta ću vam ja?“ Šta misliš, Nadežda? Da li tripujem i paničim bez veze? Znam, ali... nekoliko puta sam ga uhvatila u glupim lažima. Na primer, ja ga pitam hoćemo li do Franša na ručak, on kaže da nije gladan, a sutradan kada ga pitam hoćemo li negde na jagnjetinu, zaboravi, pa kaže: jeo sam je juče u Franšu.
Za vikend je decu vodio u Smederevo kod svojih. Išla je i njegova bivša žena da bi sa njegovima porazgovarali o testamentu koji su matorci naprasno napisali. Sve je to okej, ali dok sam u nedelju sedela sa Marinelom na ručku, proganjala me je slika srećne porodice u Smederevu.
Pozvao me je tek oko ponoći, rekao da su ga svi smorili i da ćemo se čuti sutradan kada završi neke stvari u klubu. Nije mi na kraju razgovora rekao da me ljubi.
A što bi mi i rekao? Ko sam ja da bih pucala od sreće? Nekadašnja vlasnica najboljih nogu u gradu? Milioni lepših sada koračaju Knez Mihailovom. Ime sa sajta najuspešnijih građana Smedereva? Ona u prirodnoj veličini sa plakata predstave? Prepoznadjivo lice sa najskupljim štiklama u kafiću? Najomiljenija srpska glumica po izboru novina koje se čitaju tokom feniranja i farbanja? I? Koga zabole za to? Pravi život je onaj koji imaš između svoja četiri zida, a Mijovića među moja četiri zida noćas nema. On će me ostaviti i u drugoj naći sve ono što je imao sa mnom. Oteće mi ga neka koja je kao i ja pre Gorana trošila muškarce zbog jednog „lepa si“. Preigrala sam s Mijovićem. Pustila sam ga da preskoči onu moju ogradu preko koje, verovala sam, neće moći da preskoči novo zlo, ali ni nova sreća. Boli me, bre, Nadežda, što čitave noći čekam da mi napiše „ljubim te“.
Nije važno, časna reč. Ništa mu neću reći. Isplakaću se tek onda kada moja deca zaluđena prvom pubertetskom ljubavlju zaborave da mi pred spavanje kažu ono „mama, poljubi me za laku noć“. Sećaš li se kako je Marinela plakala kada je uporno zvala najstarijeg sina, a on bio nedostupan? Smejale smo se kako ju je iskulirao i rekao:
„Kevo, ne smaraj, bio sam s devojkom u pozorištu.“
Šta god lepo da ti se desi u životu, u grudima uvek ostaje onaj prvi osećaj tuge koga se sećaš. Ja se uopšte nisam pomerila ni stopu od koša ispod kojeg mi je Mijović istrgao ruku i kreveta gde sam poslednji put poljubila mamu. Moj strah da ću biti ostavljena uvek je trajao duže od trenutaka sreće koji bi ga načas oduvali, duže od one noći kada je tata ljubio u kosu mene i mamu uz špansku pesmu i momenta u kom mi je Goran rekao „a kada će u ovo, kuhinji biti spremljeno nešto za mene“. Milioni trenutaka sreće za ove četrdeset dve godine i večiti strah da ću ostati sama.

28.
Septembar 2010.
Beograd
Šesti mesec trudnoće! Ogromna sam, omiljeno jelo mi je „karađorđeva šnicla“, omiljeni doručak - sve što ima u frižideru...
Takva sam se gegala niz Knez Mihailovu kada sam nabasala na Goranovu malu Nevenu koja je išla meni u susret držeći se za ruke s dečkom. Nasmejala sam im se iz daljine, mahnula i u trenutku smislila da ih pozovem na ručak u Little bay.
Za moju trudnoću Nevena je saznala početkom meseca kada su sve novine objavile da čekam blizance. Kada sam pitala Gorana kako su na te tekstove reagovali Nevena i mlađa deca, rekao je:
„Normalno, bre. Oni su navikli da se kod nas često rađaju deca. Biće to sve super, ne brini.“
Kada sam zastala i sačekala da mi priđe, Nevena me je pogledala, odmahnula rukom, izustila „ćao“ i nastavila u suprotnom pravcu. Niti sam kao slon mogla da trčim za njom, niti sam htela... Goranova porodica, Goranova deca - njegov problem.
Nazvala sam Marinelu i opisala joj scenu. Objasnila sam joj da shvatam da žena može biti bivša i da deca nikad ne mogu da postanu bivša, ali i da sam želela da Neveni opalim šamarčinu nasred Knez Mihailove.
„Ne znam... ne znam... imam načina da se raspitam šta se tu dešava. Zovem popodne, a ti idi kući. Spavaj“, ponavljala je Marinela.
Goran je u Nemačkoj. Završava ostavinsku brakorazvodnu raspravu. Oni se, Nadežda, uopšte nisu bili zvanično razveli kada sam ja počela da se zabavljam sa Goranom. Bivša Goranova žena je pokrenula brakorazvodnu parnicu tek kada je saznala da sam trudna. Razumem ja nju, ali ona mene ne razume. Nisam ja neki ološ koji bi dirao u imovinu koju su sticali ona i Goran. Meni su ove dve bebe u stomaku dovoljne.
Ja sam Gorana ubedila da ne bi trebalo da bude samoživi bivši muž i da se cenjka. Ja sam ga ubedila da njoj i deci ostavi sve! Danima sam mu ponavljala da ostavljajući sve njoj, ostavlja sve svojoj deci. On je hteo da pravi neke veleslalome s advokatom. Uvek se setim Vladana i Vladanove mame koji su tebe pustili da odeš s Petrom u podstanare na Zvezdaru.
Goran i njegova bivša su s advokatima u Nemačku otišli istim letom. Da li pomišljam na to da bi pored mene od devedeset kilograma u Nemačkoj mogao da završi u krevetu sa bivšom ženom? Ne, ona odlično izgleda, ali polazim od sebe. Mene bi mogli da ostave s Markom i na pustom ostrvu, a ja mu nikada ni ruku ne bih dala makar pala sa neke litice.
Marinela i ja smo danas birale krevetac koji je prikladan za moj mali stan. Dva kreveca! Nagovarala me je da nazovem Gorana i da mu kažem za Nevenino ignorisanje.
„Ne smeš to tako da pustiš. Nazovi ga i reci.“
„Ne mogu, Marinela. Njegovo dete, njegov problem.“
„Posle će biti njegovo dete, ali tvoj problem.“
„Ne brini, posle Marka ja nikom ne dozvoljavam da mi u životu postane problem. Svako neka bira kako će.“
Goran mi se preksinoć javio sa aerodroma i rekao da je stigao u Beograd, ali da mora odmah na večeru sa svojom decom kako bi im objasnio novi poredak stvari posle ostavinske rasprave i zvaničnog razvoda u Nemačkoj. Tek oko dva posle ponoći pustio mi je poruku:
„Laku noć. Lepo spavaj, ljubavi.“
Juče je ceo dan bio na treninzima, pa me je pozvao tek uveče da mi kaže da nastavlja sa ortacima u Klub D.
Iako su mi se butine tresle od razočaranja, šoka i tuge, rekla sam mu: „Uživaj, ljubavi.“
Marinela se, pošto sam joj objasnila šta se dešava, doterana pojavila na mojim vratima i rekla:
„Spremaj se. Idemo u D. Ajde!“
„Da ga uhodim? Ne pada mi na pamet. Neću.“
„Hoćeš. Šta ćeš? Da ga pustiš kao najgora luzerka? Kao što sam ja pustila Savića sa ćoravom Ljiljom. Nećeš.“
„Marinela... u ovoj priči ja sam ćorava Ljilja koja nosi blizance.“
„E, onda ćeš kao ćorava Ljilja da odvedeš oca svog deteta u svoj Hongkong. Kako je beše govorio Nadeždin Petar kada je bio mali? Gde ima volje, ima i načina. Spremaj se!“
Ušle smo u klub-restoran i uputile se ka šanku ne gledajući ka okolnim stolovima. Goran nas je odmah ugledao i smestio za svoj sto za kojim su bili njegov venčani kum i advokat koji je s njim putovao u Nemačku. Goran je bio pijan kao majka. Uhvatio me je za ruku kada sam sela pored njega.
Marinela je preuzela komandu za stolom. Naručila je novu turu pića za sve, poslala bocu vina za susedni sto za kojim su sedeli neki mladići koji su delovali kao da su na proslavi prvog pijanstva, odabrala meze i upitala Gorana:
„Pa, zete, kako je bilo sinoć na porodičnoj večeri?“
„Pritisnut sam, Marinela. Ona je pred decom istresla sva svoja govna. Posrkala ih na slamčicu. Izvinila se pred decom za sve, isplakala se i zamolila me za oproštaj. Nevena je rekla da je to spasonosni gest nade za ceo svet, zagrlila nas je oboje i počela da plače.“ Marinela je značajno pogledala mene, pa kuma, pa advokata i rekla:
„Da.Na slamčicu, kažeš?“
Osetila sam da Goranu drhte ruke i kroz tamu restorana videla da su mu oči pune suza. Uhvatio se za glavu i iz oka mu je kanula jedna suza. Nije mi bilo žao što plače. On je kroz suze izražavao patnju za sobom, a ne za našom ljubavlju. Plakao je kao dete vrteći kroz prste malu Svarovski kocku za jamb. Ličio mi je na dečaka kom učiteljica u liku njegove žene govori da za kaznu ide u ćošak, a ja ga kao najbolja drugarica teram da pobegne sa časa. Izvukla sam ruku koju je čvrsto držao na svom kolenu.
Možda je očekivao da ga uplakanog poljubim, da ga držim oko ramena i olakšam mu bol koji je evidentno osećao. Ali nisam. Nisam osećala ono što je on osećao. Nisam htela da mu dajem milostinju kao Ciganki sa bebom u naručju koja će posle zaradu predati makrou. Da ga tešim da se stabilniji vrati ženi?! Ne... Sećaš li se da sam i tebe, koja si uvek svima bila rame za plakanje, optuživala da trošiš svoje vreme upravo iz straha da se i sama možeš naći u takvoj situaciji? Biti milostiv prema drugima i kada to ne zaslužuju znači bojati se toga da će jednog dana tebi biti loše.
Kada sam prvi put u Budvi videla Gorana Mijovića delovao mi je kao topao, nežan muškarac. Posle prvog izlaska s njim, rekla sam Marineli da je divan, da me je kupila ta njegova aura dobrote, ali da bi bilo bolje da u sebi ima malo drskosti.
Uvek sam govorila da će prvi utisak koji imam o nekoj osobi ili prva stvar oko koje se posvađam s frajerom biti i uzrok našeg razlaza. Goranu je falila drskost. Bez nje se bivšoj ženi i maloj Neveni nije mogao suprotstaviti. Bez nje nije mogao ni sa mnom da ostane. Iste osobine koje su ga stavile na pijedestal moje ljubavi skidaju ga sa trona. Videvši i drugu suzu kako mu se kotrlja niz obraz, ipak sam ga pitala:
„Ti to zbog nas, ljubavi?“
„Zagovnao sam život, Tamara. Znaš li koliko puta sam plakao što sam od svog života napravio pakao? Ja je nikada nisam varao, uvek sam mogao da odolim seksualnoj privlačnosti. Sve ovo što mi se desilo s tobom znači da sam kompenzovao ono što mi je u životu falilo.“
„Ona je tebe vezala slobodom.“
„Nisi u pravu. Meni niko ne može da da slobodu. Jedino sam mogu da je poklonim nekoj ženi, a to više nemam nameru. Zato se i vraćam. Da zauzmem onaj brisani prostor između mene i naše dece... četvoro, Tamara.“
Nisam se osećala džukački. Čak sam uživala u pesmi koju je pevačica pevala videvši da sam i ja za stolom. Tvoj Zlatni dan... Kad mi istekne vreme...
Moj „zlatni dan“ je trebalo da se desi u decembru. I to mi je bilo dovoljno.
Marinela je pokušala da bude duhovita, pa mi je dok se provlačila iza moje stolice na putu ka toaletu šapnula:
„Mislim da bi bilo bolje da si otišla u banku sperme.“
Čak sam se i nasmejala i vikala „bravo“ kada su završili Zlatni dan.
Goran me je ponovo uhvatio za ruku i uputio mi pogled koji mi je govorio da on polaže prava na moje razumevanje. Usporen od pića, snažno stežući moju ruku koju je stavio na svoje koleno, Goran je svima za stolom objašnjavao da mu je u braku s vešticom jebeni racio spavao. Bilo mi je muka kada je, dok smo ga svi sa nelagodom slušali, govorio kako se u bivšem braku osećao zaštićenim jer je veštica njegov muški ego lepo hranila. Kao da nam priča najlepšu ljubavnu bajku, značajno je navodio kako ga nikada nije uslovljavala širenjem veša, usisavanjem, pranjem sudova...
„A znate je! Ona pritom nije potlačeni tip. Sve joj je to bilo kompenzovano kao ženi. To ona i danas priznaje. Jednostavno je u jednom momentu poželela da zamenimo uloge. Znao sam da to može potrajati toliko dugo koliko ja ne mogu da izdržim. Zato sam se spakovao i otišao. To što nisam viđao nekoliko meseci ni nju ni decu učinilo je da se naviknem na nove odnose. I eto, ja se vraćam i prihvatam nove odnose da bih sačuvao svoj mali čopor, kako kaže Nevena. To je moja muška snaga. Da se vratim tamo gde ne želim“, vikao je pijan tražeći potvrdu ispravnosti svojih reči u klimanju glave kuma i advokata.
„Da li ste se u Nemačkoj kresnuli?“, upitala ga je Marinela
„Misliš na izlazu iz sudnice kada mi je uzela sve? Kako si ti glupa, Marinela. Nikada je više neću poljubiti. Ja se vraćam čoporu koji nisam smeo da napustim, a ne njoj. Ona je majka moje dece i oni nju vole. Danas se u kuću uselila i tašta. Sad je zadovoljna. Kćerka joj ima karijeru, deca su tu, zet je na mestu. Tamara, ja sam tvoj i ti si moja, ali ovo je stvarni život. Videćeš uskoro kada budeš imala svoju decu.“
„Moju decu?“, upitala sam poljubiši ga u čelo i ustala od stola.
Mahnula sam orkestru u znak pozdrava i sa osmehom, koračajući ka izlazu, odgovarala na pitanja „kada će beba“. Onda sam se naglo okrenula, uhvatila za ruku Marka, kolegu iz pozorišta koji je najbolje na svetu pevao Hoću da ostarim s tobom i uzela mikrofon. Otpevali smo baladu i dobili aplauz. Marko me je poljubio i nastavio da peva Ljubavi dok sam se ja osmehivala onima koji su nam aplaudirali. Namignula sam Marineli koja je plakala stojeći na izlazu sa splava.
Marinela mi je u taksiju rekla da je Goran slomio čašu i otišao u toalet na pola refrena. Nisam bila tužna, Nadežda. Iako bi, priznaj, sve bilo lakše da čekam dve Španjolke.
Danas je na Novom groblju u Aleji velikana, blizu tebe sahranjen Aleksandar Mandić. Sve vesti govore o tome.
Posle emisije Balkanskom ulicom, Mandićeva prva žena Sanja otišla je na Hvar i ubila ga. Ribari kažu da je čitav dan šetala po rivi sve dok on nije naišao da popije lozu koju je svakog dana u pet pio ispred jedne konobe. Tada mu je prišla, pucala u njega, nasmejala se i otrčala. Onda se naglo okrenula, stala iznad mrtvog Mandića, poljubila ga i opalila sebi u usta.
Na sahrani je saučešće primala meleskinja sa dvogodišnjim sinom koji se u emisiji stalno vrzmao ispred kamere. Klinac nije shvatao da tata daje važan intervju, ali je shvatao da na sahrani mora da se stoji mirno.
Skoro dve godine ima klinac. Dakle, Mandić je napravio dete i počeo da živi sa meleskinjom ubrzo pošto je porazbijao sve po neurohirurgiji i nokautirao lekara koji mu je saopštio da si umrla.
Bilo je mučno gledati mladu dugokosu meleskinju kako u crnoj suknji do kolena, držeći jednom rukom dete, drugom prislanja na grudi Mandićevu uramljenu fotografiju i gleda u kovčeg.
Posle sahrane niko nije prišao Mandićevoj trećoj zvaničnoj supruzi. Ne zna ona nas, ne znamo mi nju. Padalo mi je na pamet da meleskinji tražim broj telefona, ali zašto... Ljubila je njegovu sliku koračajući za kolima koja su vozila kovčeg sa Mandićevim telom. Tuga.
Posmrtne govore držali su Mandićev galerista i neki akademik koga sam prvi put videla. Grobljem je odzvanjao glas govornika koji je čitao sa belog papira koji je vetar preklapao... Veliki slikar, veliki arhitekta, odrastao u siromaštvu, bio boem... veliki prijatelj... volele ga žene i publika... otišao za najstarijim sinom na drugi svet.
Meni su se kroz glavu vrtele reči Goranovog druga, starog momka koji ima stomak za sve: „kučke će za nama lajat', đeca će se kršima na nas bacati.
Trebalo je da Mandić izvrši samoubistvo jer on je bio taj čovek - imam prava sve da imam, sve da uzmem, pa i svoj život.
Vrištala sam noćas, Nadežda, od tuge za tobom, za Goranom, za Mandićem... umrla bih od bola da Vera i Anđela nisu počele da se guraju u mom stomaku. Taj osećaj da sam njima dvema potrebna zdrava i normalna odvojio me je od ponora u koji me je vuklo razmišljanje o našim životima koji nisu ispali onakvi kakve smo zamišljali u vremenu kada nam se po očima i rukama videlo koliko smo mladi.

29.
Oktobar-novembar
Beograd
Kada se Goran vratio ženi i deci počela sam redovno, iako trudna i ružna, da idem s Pavlom Đukićem na kafu. Ne smeta mu što se javno pokazuje sa ženom nabreklih usana i nateklih članaka. Očigledno je totalno bez para, pa sam mu super finansijer za prepodnevna landaranja kroz Strahinjića bana.
Pavle je postao najveća tračara. Za sve koji uđu u kafić ima pouzdane informacije na temu ko je koliki lopov i ko je kolika kurva.
„Pavle, stani. Pa nisu valjda baš svi ološ?“
„Svi. I gazda ove kafane. Vidi... stavlja mi ova srca za podmetače i treba da me usreće srca. Srca plaća jedan cent, ovu dunju tri centa, mene dere za pet evra i šeta onu Maju koju sam ja kresao noć poslije izbora za Mis turizma. Znaš kako se Maja jebe? Aaaaa, vrhunski.“
Trudio se da, kada spomenem Gorana, o njemu lepo priča, iako je rado, kao da ja ne pratim i dalje svaku Goranovu utakmicu, izgovarao rečenicu:
„Vidim, Goranov tim opet pobijedio. Njemu je baš krenulo od kada nije sa tobom.“ Zabolelo me je iako sam znala da je istina kada mi je rekao:
„Ništa ja i Goran nijesmo različiti. Obojica gledamo sopstveno dupe. Kada mu je odgovaralo da bivšoj ženi koja ga je šutnula, a onda mu ubacila i đecu na gajbu, pokaže da može sve: da napravi i novu decu i da se ušemi sa popularnom glumicom, to je i uradio. Kada ju je dotukao i kada mu je rekla da se vrati - on se vratio. Svi namireni, i bivša žena i đeca. I tebe je namirio. Trudna? Trudna. Od njega dosta. I stančić u Pržno! Uskoro će da nađe neku treću koja će mu ga dizati, sad za koju godinu kada više ne bude mogao da jebe.“
Od kada je Goran otišao, svaki put kada dođem na kontrolu, pogledam ono mesto na kom smo ispred klinike bili parkirani dok sam čekala rezultate. I još uvek čujem onaj vrisak sreće. Ali zamisli, uopšte mi ne nedostaje kada pređem prag klinike.
Od kada sam trudna, čak i u ovim danima kada Gorana nema, ja se ne osećam usamljeno. Ti to ne razumeš. Uvek si imala nekog. I posle razvoda si imala Petra da te zagrli i kaže da si mu nedostajala dok si bila na probi. Ja sam se uvek osećala usamljeno, a sada - ne... Sama sam i jaka.
Moj psihijatar kaže da je dobro što imam prijatelje jer je nedostatak prijatelja za žene opasan kao gojaznost i pušenje. U odnosu sa prijateljima fali mi samo moj i Goranov jezik ljubavi. Termofor za srce i peščani sat su ostali u mom stanu. Nikada te dve stvarčice nije odneo u svoj.
„Bolje bi bilo da si mu poklonila kineski GPS da promaši ženinu adresu, nego termofor za srce. Ludače moj lijepi“, kaže Pavle u trenucima kada mu priznam da ponekad pomislim da je Goranov odlazak samo začikavanje.
Ljudi vole da se igraju igrica. Je li to začikavanje da bi se uspostavile granice? Onda je okej. Ali dokle više stalno iznova proveravanje tih granica? Daj da, kada se jednom uspostave na obostrano zadovoljstvo, takve i ostanu. To je život miran i tih o kojem je pričao Goran Mijović. Imali smo ga.
„Opreznost i želja druge strane da stalno proverava tu budnost je problem svake veze“, govorio je kada smo se vraćali iz Rima, dok sam ja posmatrala prsten koji mi je u diskoteci poklonio za rođendan.
Radujem se kada na vestima čujem da je njegov tim pobedio. Pobeđuje svaku utakmicu od kada nije sa mnom. Ja sam sate utrošila tešeći ga posle poraza. Gledala sam sinoć izveštaj sa pres-konferencije posle pobede nad Partizanom. On sa podočnjacima, smoren, kao da je izgubio. Verovatno očekuje da mu čestitam SMS-om. To sam uvek radila. Ćutaću. Ako je on mogao da ode, mogu i ja da ćutim.
Od mene treba bežati, osećam. Osećaš li to i ti, Nadežda? Svi koje zavolim - nestanu.
Sinoć su kod mene u stanu sedeli Grubi, Pavle Đukić, Marinela i Ema. Svako je iznosio svoje mišljenje o tome da li je Gorana bivša žena vezala osećajem slobode i da li se on vratio kada je bio spreman da joj tu slobodu uskrati - kada je bio spreman da zauzme onaj brisani prostor koji je nastao posle godina braka iz kojeg se on povlačio.
„Svi mi nešto zajebemo kada osjetimo brisani prostor. Moj cio život je brisani prostor od kojeg ne znam šta bih. I sve mi je hladnije ovako usamljenom“, rekao je Pavle, koji u poslednje vreme ne propušta nijedno moje okupljanje sa prijateljima.
„Ne seri, Pavle, a ko ti je onda plavuša od preksinoć?“, pitao ga je Grubi.
„Plavuša je kao vjetar koji preleti brisani prostor, a novi vjetrovi biju u ove grudi. Ne razumiješ ti to, Grubi. Znaš li ti kakvi su udari vjetra u grudi jednog četrdesetogodišnjeg samca? Tačno će me pijanog jedne noći izjesti mačke.“
Marka ponekad subotom viđam u Kaleniću kada se vraćam sa pijace. Pogledamo se. Kada je trezan, pokaže na moj stomak i digne u vazduh oba palca. Kada je pijan, ćuti i gleda me vrteći čašu u ruci.
Ovih dana čitam raznu literaturu i svi nešto govore o praštanju. Poslala sam Marku poruku da dođe kod mene na ručak ako želi. Odgovorio je da se zahvaljuje, ali da nema vremena. Da li ga je sramota? Šta misliš?
Plakala sam kada je u poruci dodao:
„I javi kada postaneš mama. Da zalijem sa ekipom u Kaleniću. Ti si to zaslužila.“
Ne tiče se mene Marko. Plačem zbog trudnoće i hormona, a ne zbog toga što sam sentimentalna.
Pošto je Marinela izašla s nekim novim frajerom kog je upoznala preko Fejsa pozvala sam Pavla koji je došao sa svojom novom devojkom. Starija je od njega petnaest godina pa sam ga u kupatilu upitala šta će mu takva.
„Finansira strašno. Bakica ne zna da smo ti i ja, Tamara, nekada bili u šemi. Draga, a dobro je bilo na onoj posteljini sa žutim suncokretima?! Priznaj.“
„I ne treba da zna. Ja sam trudna i zauvek tuđa, dragi.“
Pavle je uzeo gitaru i pevao mi je Ostala si uvijek ista. Karikirao je hrvatski ijekavski i falširao. Hteo je da karikira i Nedostaje mi naša ljubav. Sprečila sam ga. S tom pesmom mu ne dam da se šali. Poslala sam Goranu poruku:
„Slušam Ostala si uvijek ista. Ljt.“
„Biće jednog dana i to“, odgovorio mi je tek sledećeg dana.
Vikendom i uveče posle šest često mu je isključen telefon. Mislim da taj broj drži samo zbog mene. Sigurno ga od veštice krije u podrumu u koji svrati jednom u dva dana. Znaš, Nadežda, Goran se vratio bivšoj ženi, ali one noći kada su mu se niz lice u kafani skotrljale dve suze i kada je Marinela prošaputala „pička“, očekivala sam da će reći da se kaje, a on... nije izgovorio ništa. Samo mi je na dlan stavio staklenu kockicu za jamb i rekao:
„Čuvaj to pored peščanog sata i termofora za srce. Sve sam sjebao. Pička sam.“
Ponekad pomislim da je naša ljubav, velika i strasna, bila njegov način da se osveti bivšoj ženi za godine u kojima je prestala da ga voli i da pokaže sebi da je u stanju da savlada brisani prostor između muškarca i žene. Sa mnom je uspeo da izvežba svaki manevar zauzimanja tog brisanog prostora a onda se, kao posle vojne vežbe, vratio u kasarnu, svojoj ženi i deci. Razumem ga... deca su se, kako su bivala starija, sve više okretala njoj i on je to morao da spreči.
„To se često dešava, Tamara. Kada sam se vukla s pokojnim Belim K., kada me je maznuo iz gimnazije vodio me je na najbolje palačinke u gradu, u diskoteke koje sam ja volela. Kada me je „kralj mesa“ muvao, vodio me je na plaže koje sam volela, u hotele koje sam birala preko Kontikija. I liftboj se kresao sa mnom u pozama koje sam želela, gledao na DVD-u ljubavne komedije koje sam obožavala, oblačio košulje u kojima je meni bio lep. A i sa Belim i sa Savićem i sa Kopiclom sve se posle nekog vremena svelo na to da idemo u restorane u kojima on voli da jede, gledamo njegove kanale, na plažu idem samo ja... Shvataš?“, govorila je Marinela šetajući po sobi na štiklama.
„Jebi ga. Tolike noći sam provela strepeći od toga šta će on pomisliti, šta on oseća. Stvarno sam se trudila da mu bude lepo sa mnom. Ali, za razliku od Marka, Goranu moram da priznam da se i on svim srcem trudio da mi čini život lepšim, što bi rekao Nadeždin Petar.“
„To je greška, draga. Dok mi razmišljamo o tome da nam u kući bude lepo, oni se trude da im sve kockice i u kući i pred kućom budu na mestu. Mi uvek nešto lažemo da im ne bismo povredile osećanja i dostojanstvo. Oni ćute i onda kada kažu, razjebu ti ceo mentalni balans“, rekla je Marinela kuckajući poruku jednom od nekoliko frajera s kojima je održavala razne vrste odnosa.
Bila je u pravu. One mrežice bora oko Goranovih očiju koje su se skupljale kada me je gledao sa iskrom u oku vremenom su iščezavale. Videla sam u njima zabrinutost, ali sam to shvatala kao njegovu ozbiljnost i muževnost. Eto, otvara mi se, postaje samo moj, mi smo jedno. Umoran je od posla, od poraza, od drkanja sa igračima... A to je bio znak da me više ne obožava, da nisam centar sveta. Sve ređe me je gledao u oči kada razgovaramo. Uvek nešto preko ramena. Kada bismo sedeli za barskim stolom, u poslednje vreme je i on sedao na stolicu i nije više stajao da bi mi bio bliži. Mislila sam da je to zbog mog stomaka, vrućine...
Kada smo poslednji put šetali Beogradom u izlogu radnje sam videla sebe ogromnu, trudnu, srećnu. Samoj sebi sam po prvi put u životu delovala kao žena koja sa obe noge stoji na zemlji. Skrenula sam pogled na Goranov odraz u izlogu, na njegovu siluetu... Pored mene činio mi se mršav, nekako je kaskao za mnom, učinio mi se nižim nego što stvarno jeste i nekako otrcan. Sklonila sam pogled sa izloga, okrenula se prema njemu, nasmejala se i uhvatila ga pod ruku.
,Je l' ti hladno, ljubavi?“, pitala sam ga.
„Ne znam... aj'mo kući.“
Nemir, osećaj da ga gubim... Počela je da me hvata panika kada bih pogledala njegovo bezizražajno lice. Panika je bila veća od one koju sam osećala u danima muvanja kada sam strepela da me nikada više neće pozvati. Nadežda, mora li tako? To sam već bila preživela s Markom, ali protiv tih Markovih stanja sam se bunila, plakala, paničila, svađala se. Sad sam ćutala i održavala toplinu. Ne zato što sam trudna, već zato što sad znam da kada muškarac prestane da te obožava, to je zauvek. Ne prestane on tebe da obožava, već prestane da voli način života koji ima sa tobom.
Česta razdvojenost, sranja na poslu, veštica od bivše žene, deca kojoj stalno nešto fali, Nevena koja se postavlja kao mamin advokat i njegov moralni guru i... ja. To je za njega bilo previše. Morao je da se opredeli. I opredelio se. Ne okrivljujem ga. Setila sam se da sam ga posle neke Emine i ministrove svađe pitala:
„Da li kada se žena ne javlja pomisliš da taktizira ili da je nezainteresovana?“
„Nema tu taktiziranja. Ako joj je stalo, a zna da je meni stalo, to samo znači da je ne interesujem“, odgovorio je.
Tada nisam ni slutila da ću uskoro ja biti u situaciji da mu nejavljanjem pokazujem da li sam nezainteresovana ili taktiziram. Ni jedno ni drugo nije tačno. Ćutim jer ga razumem i poštujem njegov mir i odluku.
Odlučila sam da se porodim u Crnoj Gori. Želim da na porođaj odem iz našeg stana u Pržnu. Da udahnem vazduh sa one terase i pogledam u otvoreno more. Pogledam u večernjim satima odsjaje okićenog Starog grada Budva i naslutim tačku gde se nalazi mesto na koje smo prvi put izašli na večeru.
Marinela misli da je to ludost, da tamo nema ginekologa kao u Beogradu i stalno me odgovara. Kada je uvidela da sam odlučna, zakazala je i platila lekara iz Višegradske koji će me poroditi na Cetinju.
Marinela je malo nervozna ovih dana jer je na Fejsbuku na zidu svoje nove „bebe“ pročitala dvosmislene poruke koje je razmenjivao s nekom slatkom klinkom koja umesto svoje na profilu drži fotku sa plaže na kojoj je s drugaricom. Na slici su jedna drugoj položile ruke na guzu. Marinela je odlepila! Proći će je. Ona se samo igra i troši vreme s kojim ne zna šta će.
Kada mi je Mijović kao devetogodišnji dečak istrgao ruku, taj trenutak pustoši nikada nisam prebolela, jer sam bila sama. Sada nisam sama. Čekam da rodim dve devojčice, da ih unesem u naš stan u Pržnu, a sa mnom je i Marinela. Nazvala je bivšeg muža, po prvi put posle onoga na toksikologiji, i tražila da nam obezbedi privatni avion. Kada je čuo da imamo privatni avion, s nama je krenuo i Pavle.
Krećemo... javljam. Ne bojim se. I volela bih da nemaju njegove oči... Volela bih da imaju oči moje majke.