Sunce meni, sunce tebi

First topic message reminder :




Drugo izdanje
Lenki i onima koji su me učinili boljom...
Zauvek u srcu, časna reč
Roman Sunce meni, sunce tebi nastavak je melodrame Zauvek u srcu, koja je bila apsolutni bestseler 2010. Vesna Dedić Milojević sa prepoznatljivom emotivnošću, duhovitošću i ironijom u novom romanu suočava svoje junake sa čežnjom za večitom ljubavlju, borbom protiv steriliteta, spoznajom o biseksualnosti partnera, agresijom u braku, ne odustajući od ideje iz prethodnog romana da se tragedije u životu dešavaju, a sreća se gradi.
Inspiracija za naslov i ovu predivnu ljubavnu priču, koju ćete pročitati u jednom dahu, krije se u pesmi Miladina Šobića Sunce tebi, sunce meni.

Sunce tebi, sunce meni,
tebi jedan, meni drugi put.
Ja bih s tobom, a ti samnom ne bi,
pa drhtim kao usred polja prut.

Zalud suze, zalud obećanja,
zalud usne, sve nas noćas dijeli,
moram dalje, za nas nema lijeka,
a bez tebe sam k'o pola čovjeka.

I zato ne, nemoj nikad, ne,
nemoj više doći tu,
i ne, nemoj nikad, ne,
nemoj više doći tu.
Sunce tebi, sunce meni.

30.
Decembar 2010.
Pržno
10. decembra sam na Cetinju rodila kćerke. Zovu se Anđela i Vera, po mojoj mami i tebi i po onom Goranu kakav je bio pre nego što je otišao.
Vi ste moji anđeli čuvari - zato Anđela. Vera - po mojoj veri u to da sam bila vredna vaše ljubavi.
Trebalo je da mi doktorka stavi i treći embrion pa da nekome dam i ime Nada.
Vera je u stvari - Vjera. Zbog Cetinja, Pržna i obale.
Marinela je bila trezna dok je čekala da je puste u moj apartman. Odmah je mobilnim slikala Anđelu, Vjeru i mene i napravila video-klip u kom me pita:
„Kako je to biti majka?“
Potom je otišla da ubije flašu votke s Pavlom i meštanima Budve u Sidru, a ja evo kucam tebi ovih nekoliko reči i plačem dok na mobilnom gledam video-klipove: frizerski salon - ti, ja i Marinela u garderobi pred jubilarno izvođenje Tri sestre; Zagreb - Goran i ja posle vođenja ljubavi pred katolički Božić i ti i Petar koji nastavlja stihove Duška Radovića.
Slušam te i gledam kako ljubiš Petra i kažeš: „Bio jednom jedan lav.“
„Kakav lav... strašan lav“ - govori dvogodišnji Petar u plavoj pidžami sa žutim suncem i pruža ti obe ruke.
Pavle Đukić je, usput flertujući sa medicinskim sestrama, kada je ušao u apartman sa naramkom novina, uzviknuo:
„Rodila si Anđelu i Vjeru. Bravo, ljepoto!!! Sad te boli kurac za sve! U svim novinama vijest da si rodila na naslovnoj strani! Ovol'ke fotografije ka' tvoje nijesu, vjerujem, bile ni kada je kraljica Elizabeta rodila Čarlsa u Englesku!“
„Pavle, dođi da me poljubiš. I slušaj... Ovi tvoji Crnogorci se zajebavaju na moj račun. Smeju se kada kažu: 'viđi nam VIP porodilju'. Ležim kao 'starija prvorotka' u ovoj pocepanoj isflekanoj flanelskoj spavaćici.“
„Ali, ima cvjetiće. Draga, izgledaš kao baka iz Crvenkape prije nego što je vuk izjede. Ali, zgodna baka... držeća.“
„Izlazi napolje. Čekam još samo da mi dođu babice sa džezvama i graknu 'izmuzite se'. Odbacili su me kao popularnu glumicu i stavili među majke.“
„Ja kad bih se porađao... ja bih i poslije toga vrištao. Ajde, malo vrišti. Pa, ti si zvijezda.
Pokaži svoje nezadovoljstvo, draga.“
Goran je fascinirao sestre i Pavla tako što mi je poslao najveći buket orhideja i šampanjac u flaši od pet litara. Zaboravio je da ne volim ni bukete cveća ni šampanjac. Bio bi laf da mi je poslao jednu ružu i litar dunje... Buket je izgledao kao da prošle noći niko u Beogradu nije znao šta će sa nerasprodatim cvećem, pa su celu količinu skupili i poslali ka tivatskom aerodromu. Sestre su me gledale kao popularnu glumicu kojoj otac dece, bezmalo milijarder, šalje buket u vrednosti mesečne plate celog kliničkog centra, a ona ni da se nasmeši.
Nije mi se ni plakalo. Ništa mi se nije radilo. Činjenicu da nije uz mene, da me ne drži za ruku prihvatila sam kao kada u novinama pročitam da su stradali rudari u Kambodži. Okej, Kambodža, tragedija, ali kakve to veze ima sa mnom kada nije u mom selu?
On je imao snage da isključi deo sebe, deo koji je bio ljubav prema meni. Imao je snage da me ostavi. I ja imam snage da dalje nastavim bez njega. Eto, bar znam koje će talente Vjera i Anđela imati. Za glumu, pevanje, plivanje... Imaće i talenat da beskrajno vole, da zaborave i da oproste. To je dovoljno.
Novine su poslednjih mesec dana bile pune paparaco fotografija na kojima šetam sama. Naslovi: Čuveni vaterpolo trener se vratio bivšoj ženi. U magazinu Story je u rubrici Moj dom izašla reportaža iz doma porodice Mijović. Na dvosedu sede Goran i veštica, pored njihovih nogu na tepihu sedi troje mlađe dece a iznad njih, zagrlivši ih, osmehuje se Nevena. Lepa je. Ima Goranove oči. Ali u izrazu lica ima nešto majčino, drsko.
Ti si, Nadežda, uvek kitila novogodišnju jelku. Ja nikada. Imala sam u Smederevu tri crvene kugle koje sam pronašla u maminom ormaru. Stavljala sam ih na drvo ispred kuće i posmatrala ih kroz prozor u danima kada su sva deca sa roditeljima išla kod Deda Mraza da prime paket. U studentskim danima posle novogodišnjih žurki vi ste mamurni išli kod svojih na ručak, a ja bih prespavala svaki prvi januar. Kasnije, u braku, svi ste vodili decu na paketiće i kasnih na novogodišnje večere jer su vas deca zadržala otvaranjem poklona ispod jelke. Uvek bih popila celu flašu vina i očijukala sa svim iole zgodnim muškarcima dok biste se ti i Marinela ispričale o tome ko je od dece na priredbi u pozorištu recitovao, ko pevao, a ko se zaplakao uplašen od Deda Mraza.
Čim sam izašla iz bolnice, okitila sam jelku u mom malom stanu u Pržnu. Pavle mi je kod Kineza kupio ukrase raznih boja, a Marinela ih je pobacala i kupila mi neke engleske, zlatne.
„Ko još kiti šarenu jelku? Moji u Užicu i ti. Ovo je elegantno. Sve u zlatno. Kugla trideset evra, ali stvarno vredi. Vidi kako su fensi.“
31. decembra sam napravila sarmu, rusku salatu, čokoladnu tortu i kolač sa višnjama za slučaj da neko od meštana svrati i ako se Marinela i Pavle odluče da budu sa mnom, a ne na Trgu gde peva Giboni. Lažem... sve sam napravila zbog sebe. Da bi moj stan mirisao na dom. Da bih možda mirisima prizvala Goranov iznenadni dolazak u ponoć. Da bih samoj sebi ličila na moju majku koja mi je pravila uštipke savijajući se od bolova....
U ponoć sam ipak bila sama. Poljubila sam Anđelu i Vjeru i pred ogledalom nazdravila samoj sebi. Pustila sam You will survive i plesala. Dotakla sam tvoju i maminu uramljenu fotografiju, moju i Goranovu iz Zagreba, poljubila sam i tatinu sliku. Šta ćeš... Izašla sam na terasu i preko mora gledala vatromet iznad Starog grada Budva. I nisam, časna reč, žalila što nisam tamo. Marinela i Pavle su mi preko mobilnog puštali Gibonija kada je pevao Cesaricu. Pavle je falširao i drao se pevajući „ciloga života moje tilo je bez nje...“
Na satelitu sam gledala novogodišnje izdanje emisije Balkanskom ulicom. U jednom momentu Bisera Veletanlić je pevala Zlatni dan, a Miša Janketić je voditeljici rekao da se navikao da bude dobar čovek. To me je rasplakalo. I ja sam se, eto, navikla da budem dobra žena. To mi više nije tako teško.
Pavle mi je u zoru pričao da je Marinela posle koncerta otišla sa nekim bajom u diskoteku Trokadero, a da je on sa umetnicima koje zna iz Beograda krenuo u Kotor. Pavle je sedeo na zadnjem sedištu pored mladog glumca s kojim su ga upoznali na koncertu. Parkirali su se na vidikovcu iznad Budve. Mali glumac mu je otkopčao kaiš i Pavle se nije bunio.
„Tamara, bilo je to najbolje pušenje koje sam u životu doživjeo. Kada je završio, ova dvojica su se vratila u kola i posmatrala me ponosno. Gledali su me kao da su mi dali lozu iz sopstvene proizvodnje. Jedan me je pitao da li je njihov novogodišnji poklon najjači koji sam ikad dobio. Otišli smo poslije u diskoteku u Kotor. Malog smo ostavili kod Ljute. Dao mi je vizitkartu i rekao - znam da ćeš mi se javiti. Nestvarno, zastrašujuće iskustvo. Viđi... iskreno... da je nijesam pocijepao, tačno bih ga pozva još koji put. Na kraju bi se pojebali.
Crna Tamara, što je ovo sa mnom? Bolje da me izjedu mačke nego i to da uradim.“
Nasmejana, Marinela je došla oko podneva. Poljubila nas je sve za Novu godinu i počela da kucka poruke. Pročitala nam je neku prelepu poruku svoje nove „bebe“ od prethodne noći.
„Uf, to mi je suviše pametno za jednu neispavanu bebu. Pavle, ukucaj na Guglu ovu Marinelinu poruku, garant je prepisao iz neke pesme“, rekla sam pokrivajući Anđelu koja je nemirnija od Vjere čak i u snu.
Vrištali smo od smeha i probudili Anđelu i Vjeru kada se na Guglu pojavilo ime T. S. Eliota i cela pesma čije je prve stihove beba prepisala.
„Pa, dobro... vidiš da se moja „beba“ potrudila. Idemo i večeras na điha, điha na Trg“, rekla je Marinela i začepila uši kada su moje bebe počele da plaču. Ubrzo je otišla na tajlandsku masažu u hotel Maestral.

31.
15. februar 2011.
Pržno
Vjera i Anđela imaju dva meseca. Gledam sa terase more i srećna sam. Osećam još Goranov zagrljaj od one večeri kada smo posle ručka u Perastu došli u stan, stajali na terasi i gledali kako iznad Pržna zalazi sunce. Osećam ukus ruštula i ukus vina koje smo pili nekad na ovoj plaži ispod terase. Ne plačem.
Marinela i Pavle su juče otišli, Pavle je s devojkom-bakicom otputovao u Pariz.
„Bakica se ispružila. Ulaže, ulaže... Ima i u šta. Ispoštovaću je u Parizu kao ženu, maksimalno!“, rekao je kada mu je javila svoj plan za Dan zaljubljenih u Parizu.
Marinela je planirala da s jednom od svojih „beba“ode u Dubai jer joj je Saša, njena nova ljubav, najavio da će biti zauzet.
„Slušaj, da se nisi porodila išle bismo nas dve bez moje „bebe“. Videla sam da se za Dan zaljubljenih reklamiraju sloganom „Upoznajte ljubav svog života u Dubaiju“. Slušaj, dve moje drugarice su prošle godine tamo čekale Novu i sad se udaju za „bebe“ sedam godina mlađe od njih. Srećnice! Putuju sa bebama po Evropi i ne pada im na pamet da se ikada više vrate da žive u Beogradu.“
Zaboravila sam da ti kažem, Nadežda, roman Zauvek u srcu je najčitanija knjiga u srpskim knjižarama u 2010. Marinela me zbog toga zove „platinasta“. Sećaš li se kako su ploče nekada bile zlatna, platinasta, dijamantska? Možda i ovo što sam ti pisala u poslednje dve godine dam izdavaču. Objavim kao Zauvek u srcu - drugi deo. Trećeg neće biti... hoću miran, tih... običan život sa decom, dosadan za literaturu.
Juče sam pila kafu s Kopiclom i Ksenijom. Došli su da u Splendidu obeleže Dan zaljubljenih. Spremaju svadbu za maj i čekaju bebu. Kopicl mi je šapnuo da je uspeo da se vidi i sa skiperom. Ksenija je bila oduševljena kada je čula da Grubi juri producente za TV seriju Zauvek u srcu. Ona bi glumila tebe, a Grubi Mandića...
Sve manje imam vremena da ti pišem... evo, ova deca su se probudila. Nisu spojile ni dva sata spavanja. Ne mogu na miru ni kafu da popijem. Mislim da sam na ivici nervnog sloma od njihovih grčeva. Dobila sam i upalu lakta od nošenja. U novinama čitam da Goran razmišlja da li da preuzme neki klub u Grčkoj ili reprezentaciju. Poslala sam mu juče poruku:
„Da li više voliš zaliv ili otvoreno more?“
Odgovor mi je stigao tek pre nekoliko minuta:
„Otvoreno more, ali brod je najsigurniji u luci, iako mu tu nije mesto.“
Danas su došli Senka i tvoj Petar. Razredna ga je pustila da nedelju dana odsustvuje iz škole. Čak me je i pozdravila i rekla da voli moj roman Zauvek u srcu.
„Ti, Tamara, nemaš pojma oko dece kao što ni ona moja Nadežda ništa nije znala. Ja ću sve da ti pomognem, a ti se samo pazi sad posle carskog reza. Znaš li da ćeš imati pedeset kad ti krenu u školu? Kako ćeš kao baba voditi decu u školu?“, siktala je Senka dok smo se Petar i ja smejali i prevrtali očima.
„Pa, ne mora ona da ih vodi u školu. Vodiće ih dadilja, Marinela će da joj plaća dadilju dok se njih dve po čitav dan provode kod kozmetičara. Bako, moja kuma će na prvi roditeljski da ode lepša nego ti kad si išla kod mame“, odgovorio je Petar koji je toliko porastao da mi se čini da će biti visok kao košarkaš.
Znaš, Nadežda, nisam plakala ni kada je Petar iz torbe vadio stvari koje sam mu ja kupovala kada je bio mali.
„Pronašao sam ih na tavanu. Ali, ne mogu da se setim da li si mi ovaj ružni žuti džemper kupila ti ili mama“, rekao je Petar, koji na tebe ima neodoljiv osmeh.
„Ja sam ti ga kupila. Znaš da te je Nadežda uvek oblačila kao studenta sa Kembridža. Teget sa belim ili braon sa bež.“
„Mama... falila mi je kada sam poslao sastav na takmičenje. Falila mi je kada sam kliknuo na send da mi kaže: nemoj da se nerviraš i ako ne pobediš. Niko ne može biti savršen. Tata kaže „ma, sjebaćeš ti sve njih“ i tresne me po ramenu. Kul je tata, ali ne može da mi zameni mamu.“
Anđela i Vjera su počele da plaču. Setila sam se kad si mi rekla: „Život sa decom je život sa problemima, a život bez dece tragedija.“ Petar je uzeo Anđelu u naručje i recituje joj Bio jednom jedan lav....
Pronašla sam, Nadežda, moju špansku pesmu iz novogodišnjeg programa. Tvoja Senka je uspavljivala Vjeru i ljubeći je u čelo pevušila joj melodiju koju sam tražila godinama svaki put kada bih čula prve taktove neke španske balade.
„Glasnije, Senka! Koja je to pesma?“
„Tiše! Ne znaš?! Hulio Iglesijas, El amor. Sećam se, moja Nadežda je imala osam i po godina kada mi je njen tata za Novu 1978. godinu kupio tu ploču“, rekla mi je šapatom i nastavila da je peva Vjeri.
Poljubila sam i tvoju Senku i moju Vjeru u kosu i na Jutjubu ukucala El amor, Hulio Iglesijas. Iglesijas stvarno ima frizuru i usta kao moj pokojni Arsenije...

32.
16. februar
Pržno
Sedela sam na terasi i posmatrala zalazak sunca, slikara koji na rivi pravi ram i Senku i Petra koji guraju kolica sa Anđelom i Vjerom. Smišljala sam kako ću devojčicama sledeće godine obeležiti prvi rođendan. I ti si mi bila pred očima, sediš sa Anđelom i Vjerom kod Zaga u kafani... One se igraju sa tvojim minđušama i satom, a ti uživaš u ukusu crnog vina i hobotnice, umačeš hleb u marinadu i grickaš sušeni paradajz... I vidim te svake večeri, kako kao nekad, posle treće čaše vina, zadivljena zalaskom sunca grliš malog Petra i pevaš Sunce tebi, sunce meni...
Kada bi noć padala na Pržno, ranije sam se osećala kao mrvica zagledana u beskrajnu pučinu i bojala se kamena i prostora. Danas sam posmatrajući zalazak sunca i dečja kolica u daljini osetila kako je sve nekako malo. Fali mi Goran u nekim trenucima... Da mi stavi ruke ispod džempera na golu kožu i da sa plaže gledamo u staru stražaru... Nedostaje mi ukus loze na njegovim usnama... Fali mi da me odvede u Perast da se isplačem nad onim vezom.
Sad znam da bih i ja, poput peraškog kapetana, sa balkona bacila svakog ko bi mi rekao da postoji lepše zdanje na rivijeri od ovog mog malog stana i terase iznad kamena.
Zamišljala sam kako za prvi rođendan Anđele i Vjere u ponoć šetam po plaži i sa decom meštana i Rusa otvaram dečji šampanjac sa ukusom jabuke. I kako dok Anđela i Vjera mašu ručicama dodirujem more i bacam tri kamenčića daleko ka pučini zamišljajući tri želje: da mi Anđela i Vjera budu zdrave i voljene, da budem zdrava i živa bar dok ne krenu na fakultet i... da mi se Goran vrati.
Već je bilo zahladnelo i nervirala sam se što Senka i Petar i dalje šetaju decu. Nisam ih videla na rivi. Vikala sam sa terase, pokušavajući da ih dozovem.
„Šta je ta vika, komšinice?! Zamakli su gore, ka parkingu Maestrala“, rekao mi je lokalni slikar obrativši mi se prvi put u životu.
Ubrzo su u stan ušli Senka i Petar. Kolena su mi se odsekla i prestala sam da dišem kada sam shvatila da nema kolica, Anđele i Vjere.
„Gde su mi deca?“
Onda sam ih začula kako kenjkaju i prepoznala Goranov glas kako im govori:
„Dobro... dobro... sad će mama da vas sredi.“
Ušao je noseći Anđelu i Vjeru. Stala sam kao ukopana i nisam imala snage da uzmem u naručje bebe koje su već plakale. Senka je uzela Vjeru, a Petar Anđelu dok je Goran zagrlio mene i dugo, dugo držao usne na mom čelu. Ljuta i srećna u isto vreme, pokušala sam da ga odgurnem od sebe i pobegnem.
„Ostani“, rekao je i prislonio čelo na moje.
Senka nas je isterala iz stana.
„Ajde, smetate. Idite negde na večeru dok ja ne sredim decu. Ajde, tutanj.“
Ćutali smo i koračali po pesku. Držao mi je ruke na goloj koži ispod džempera i pričao o pregovorima za angažman u jednom crnogorskom vaterpolo klubu koji je sve vreme vodio.
„Svratio si ili si mi se vratio?“, upitala sam ga tek kada sam u konobi popila i treću lozu.
„Vratio sam se, zauvek.“
„Zašto?“
„Ti, Anđela i Vjera ste moje. I moram da vas pazim“, rekao je i ispričao kako više nije s bivšom i da su se deca i ona, iako mnogo putuju, zvanično preselili u Smederevo kod njenih.
Nadežda, ja znam da si se, kada si odlazila na nebo, bojala i za Petra i za Senku i za mene i za Marinelu i za Grubog... i za Mandića. Što se tiče Mandića... Eto, sada su se stekli jebeni uslovi da budete zajedno i sami. Ne boj se više. Svi osvajamo brisane prostore pred sobom i crno dugme nosimo u džepu umesto na reveru. Marinela mi je danas preko Fejsbuka javila: „Još smo u Dubaiju. Juče me je za Dan zaljubljenih moja „beba“ povela na terasu sto dvadeset četvrtog sprata. Romantični poljubac uz zalazak sunca... vau! „Beba“ je čudo. I taj Burj Khalif - najveća zgrada na svetu, pravo je čudo. Za vikend smo iznajmili vilu sa bazenom na Arabian rančiz i večerali u japanskom restoran-klubu Zuma. Na branč smo danas išli u hotel Al quizar... Pili smo šampanjac, jeli jastoge, a do restorana su nas vozili brodićem. Kako ste ti i moje kumice Anđela i Vjera? Da znaš da je Anđela malo lepša. Liči na mene! Pa, deca mogu da liče i na kume?! Znaš li da mi pevaljka više nije snajka?! I najmlađa mamina lutka našla je Ukrajinku. Savić i Ljilja su u haosu... Ljilji su pronašli tumor na dojci i nema šanse da se izleči. Jebi ga... Što bi rekla Nadežda: život je sveža roba. Ali, kvarljiva u pičku materinu. Poljubac od mene i moje „bebe“. Da, sledeće Nove godine svi dolazimo ovamo da nađemo meni novog muža. Znaš kako slatkih Engleza ima...:-)“
„Znači sledeće godine idemo da kumujemo Marineli u Dubai?“, kaže Goran dok Anđeli i Vjeri dopušta da ližu prah šećer sa ruštula.
„Ma, kakav Dubai, ko zna da li je ona zaista tamo. Sledeće godine ima da dovede nekog maloletnika, da se venča s njim u Etno selu na Zlatiboru i da se celo leto ne skida sa naslovnih strana tabloida“, dobacila je Senka koja je, već obučena za odlazak na aerodrom, prostirala pelene na terasi.
Pre nego što je bilo vreme da krenu ka Tivtu, prošetala sam sa Petrom po plaži.
„Znaš kumice, ima neka pesma sa suncem koju mi je mama pevala. A ne mogu da je se setim. Tražim po Jutjubu i nema je.“
Čučnuo je baš na mesto na kom je ogrnut u bademantil godinama jeo deveti sladoled u istom danu, dok smo ti, Marinela i ja pile vino. Nisam mu rekla da se sećam pesme jer znam da mora sam da je pronađe, a i Senka nas je požurivala i vikala sa terase pokazujući prstom na Gorana koji je nosio kofere:
„Dobar ti ovaj dasa, Tamara. Mora da je Španac. Ovakvi se ne rađaju u Smederevu.“
Večeras smo ležali sa Anđelom i Vjerom i pričali kako je imati koga da voliš važnije od toga da budeš voljen. Ljubila sam glavice moje dece i njihove ručice, pa ruku i rame mog Gorana. Suze zbog mame, tebe, tate, Mandića, mog Marka i sreće što imam koga da volim nestale su u pramenu Anđeline kose.
Još nam se nisu desile sve lepe važne stvari u životu... Kako si ti ono govorila? Tragedije se u životu dešavaju, a sreća se gradi. Ili, kako kaže Pavle: jebeš karakter koji nije lomljiv.
Uspela sam, Nadežda! Ljubim te beskrajno u sećanju... Tamara sa Anđelom, Vjerom i Goranom... zauvek u srcu...

NAPOMENA AUTORKE
U knjizi su citirani odlomci pesama sledećih autora i izvođača:

Sunce tebi, sunce meni, Miladin Šobić, album Ožiljak, 1981.
Džemper za vinograd, Miladin Šobić, album Ožiljak, 1981.
Ašik Ajša (Ždrebica), Miladin Šobić.
Čestitka manje, Džej Ramadanovski, album Vozi, vozi, 2003.
Ljubavi, Željko Joksimović, album Ljubavi, Minacord, 2009.
Hoću da ostarim, Saša Matić, album Maskara, Grand Production, 2001.
Supreme, Robbie Williams, album Sing When You're Winning, Christalis Records, 2000.
Nedostaje mi naša ljubav, Đorđe Balašević, album Devedesete, 2000.
Zlatni dan, Bisera Veletanlić, muzika Kornelije Kovač, tekst Spomenka Kovač.
Cesarica, Oliver Dragojević, 1993.