Pisma onima kojih nema

Obećao sam da ću te voleti doveka, u jedno doba kad nisam znao hoću li živ dočekati početak nove nedelje. Sad mi izgleda da to doveka konačno ističe…Nagađam da uskoro ništa od ovoga neće imati važnost i da će naša priča postati prošlost. Ali još nisam raskrstio s nadom. Niti sa željom da se vratim na početak i sve iznova uradim, i da se ovog puta postaram da te više nikada ne pustim od sebe.
U ratom zahvaćenom Londonu 1942. Stela i Den sasvim se sasvim slučajno sreću i zaljubljuju. Činjenica da se ona upravo udala za drugog kao i to da je on američki vojni pilot čije su šanse da preživi jedan od pet, dodatne su prepreke za ostvarenje ove ljubavi u vihoru rata. Usled surovosti života Stela i Den decenijama ostaju razdvojeni na dva različita kontinenta.
Sedamdeset godina kasnije Den će još jednom pokušati da pronađe devojku koju nikada nije zaboravio. Poslaće pismo na adresu gde su njih dvoje podelili kratke ali savršene trenutke sreće. Ipak, Stele na toj adresi nema, i Denove reči pročitaće Džes, mlada devojka i sama u bekstvu od mračne prošlosti. Može li ona pomoći Steli i Denu pre nego što bude zauvek kasno?

kćerima
Prolog
Mejn, februar 2011.
Ta kuća je najdivnija izjutra.
I sazidao ju je da bude takva, sa širokim, širokim prozorima koji se protežu od poda do tavanice, da unesu unutra pesak, okean i široko, široko nebo. Izjutra je žalo pusto i čisto, stranica na kojoj će dan tek biti ispisan. A izgrev sunca nad Atlantikom svakodnevno je čudo, i njemu se uvek čini da je počastvovan što mu prisustvuje.
Nikad ne zaboravlja koliko je drugačije sve moglo biti.
U kući nema zavesa, ničega što bi ometalo vidik. Zidovi su beli i poprimaju nijansu svetlosti; bisernobelu, ili ružičastu poput unutrašnjosti školjke, ili punu, toplu zlatnu boju javorovog sirupa. Malo spava u poslednje vreme i uglavnom budan dočeka sporo razlivanje zore nad horizontom. Ponekad se naglo prene, sa osećajem tog prisno znanog dodira na ramenu.
Potporučniče, sad je pola pet, a vi danas letite…
Krug se zatvara. Prst koji ga prati po zamagljenom staklu polako opet stiže do vrha, do tačke odakle je sve počelo. Uspomene su sada gotovo neprestano uz njega, boje su im sveže, glasovi živi. Žalostivo, primitivno brujanje motora aviona u borbenom poretku i crvena tračica na geografskoj karti.
Danas, gospodo, za metu imate…
Koliko je to bilo davno! Bezmalo pre čitavog jednog životnog veka. Prošlost, ali ne ostavlja utisak da je svršena. Ta tračica se proteže preko okeana sa druge strane njegovog prostora, prelazi daleki horizont, ide sve do Engleske.
Pismo počiva usred flašica s lekovima i pakovanja sa sterilnim iglama na noćnom stočiću kraj njega; dobro poznata adresa na njemu evokativna je kao pesma. Kao ljubavna pesma. Predugo je čekao da ga napiše. Godinama je pokušavao da se pomiri s činjeničnim stanjem i da zaboravi kako je trebalo da bude, ali kako mu se dani omanjuju, a snaga se osipa, uviđa da je to nemoguće.
Uspomene koje su ostale za njim jesu važne uspomene, nalik stenju koje je izronilo iz oseke. I zato je i pisao, i sad nestrpljivo čeka da pismo započne svoj put, u prošlost.

1
London, februar 2011.
Bio je to lep kraj Londona. Ugledan. Imućan. Prodavnice koje su se nizale duž ulica u centru naselja bile su zatvorene i zamandaljene, ali videlo se da su gospodske, a bilo je tu i restorana – bezbroj restorana – s prozorima osvetljenim poput ogromnih televizijskih ekrana, i u njima su se videli ljudi. Ljudi previše lepo vaspitani da bi se okretali i zijali u devojku koja trči pored njih, napolju, ulicom.
Nije trčala radi rekreacije, u likri, sa slušalicama, usredsređenog lica, već navrat-nanos, očajnički, u kratkoj suknji koja se pela sve do gaćica, pljeskajući bosim nogama kroz masnjikave bare na trotoaru. Bila je zbacila glupe cipele čim je izašla iz paba, znajući da u njima neće stići daleko. S platformom i visokim, tankim štiklama; bukagije dvadeset prvog veka.
Na uglu je oklevajući zastala; grudi su joj se nadimale. Sa druge strane ulice protezale su se prodavnice i uz njih jedna sporedna uličica; iza nje se čuo snažan odjek nogu. Ponovo je potrčala, pretražujući pogledom mrak. Bilo je tu nečije zadnje dvorište s kantama za đubre. Nad njom je blesnulo bezbednosno svetlo, zasvetlucali su razbijeni staklići i proređeni žbunovi iza visoke drvene kapije. Ušla je u dvorište, lecnuvši se i zacvilevši kad se tle pod nogama preobrazilo iz tvrdog asfalta u žitku zemlju koja joj je curnula kroz natopljene unihopke. U visini, pred njom, nazirala se treperava ulična svetiljka. Ona joj je poslužila kao orijentir prema kojem će se zaputiti; otisnula je granje u stranu i izbila u usku uličicu.
Sa jednog boka nizale su se garaže i stražnji zidovi kuća, sa drugog pak jednostavne spojene kućice. Obrnula se; srce joj je dobovalo u grudima. Ako bude pošao za njom ovamo, neće imati kud da se sakrije. Neće biti nikog da je vidi. Prozori kuća su sjajkali iza navučenih zavesa, poput dremljivih očiju. Na tren je razmišljala da li da pokuca na vrata neke od tih kućica i da se prepusti na milost i nemilost ljudima u njoj, ali pošto je shvatila na šta po svoj prilici liči u toj uskoj haljini, našminkana za nastup, manula se te zamisli i posrćući produžila.
Poslednja kuća u malom nizu počivala je u tami. Prišavši bliže, videla je da joj je bašta zaparložena i zapuštena, da korov raste sve do polovine oljuskanih vrata, a sa strane ju je osvojila šuma žbunja. Prozori su bili slepi i crni. Gutali su njen odraz staklom baršunastim od prljavštine.
Opet ga je začula, taj bat nogu u trku, sve bliži. Šta ako je i drugima rekao da je traže? Šta ako naiđu i iz suprotnog smera, opkoljavajući je i ne ostavljajući joj izlaz za bekstvo? Načas se skamenila, ali tad je u njoj briznuo adrenalin, vreo i žacav, i pokrenuo je kao udar struje. Nemajući kuda drugde, provukla se uz bok te poslednje kuće, između zida i spleta rastinja. Panika ju je gonila napred, te se saplitala preko granja, grcala od nekog životinjskog, njoj neznanog zadaha. Nešto je kraj njenih nogu šmugnulo iz živice, tako blizu da je osetila kako ju je oštro krzno očešalo po cevanici. Odskočivši, saplela se. Gležanj joj se izvrnuo, a uz nogu sevnula vrela strela bola.
Sela je na vlažnu zemlju i snažno stegla gležanj, kao da će stiskanjem vratiti bol tamo odakle je ponikao. Na oči su joj navrle suze, ali u tom času su se sa prednje strane kuće začuli koraci i jedan jedini ljutit uzvik. Stisla je zube zamišljajući Dodža ispod ulične svetiljke, podbočenog, kako se okreće tamo-amo u potrazi za njom, sa onim specifičnim ratobornim izrazom lica – isturena vilica, oči koje žmire – kakav je uvek imao kad mu neko pomrsi račune.
Pritajivši dah, napregla je uši. Sekunde su se od napetosti rastezale i drhtale, sve dok najzad nije ulovila šum nogu koje se udaljuju. Vazduh joj je pokuljao iz pluća i sručila se unapred, klonuvši od olakšanja.
Novac joj je šuškao u džepu. Pedeset funti – samo je uzela svoj deo, ništa što bi dugovala orkestru, ali njemu se to ne bi svidelo: on je ugovarao angažmane, on je uzimao novac. Zavukla je ruku u džep da dotakne voskaste, pohabane novčanice, a u srcu joj je sjajnula sićušna žeravica likovanja.
Najteže joj je bilo puzanje kroz živicu i probijanje kroz trnovitu užad ostruge i visoke ljute koprive u bašti s gležnjem koji seva i plamti. Staklo u stražnjim vratima bilo je krto i slomilo se lako kao ledena pokorica bare, a ključ je još stajao u bravi sa druge strane.
Kuhinja je bila mala, niske tavanice. Mirisala je na memlu, kao da je dugo stajala zaključana. Polako se obrnula, pročešljavajući očima tminu u potrazi za znacima života. Biljka na prozorskoj dasci bila se sparušila u upreden kanap od suvog lišća u stvrdnutoj zemlji, ali na gasnom šporetu stajao je čajnik, a o kukama pod zidnom policom visile su šoljice, kao da bi stanar ove kuće mogao svakog časa ući da skuva sebi šoljicu čaja. Stresla se, a pozadi po vratu prošla joj je jeza.
„Ehej?“
To je izgovorila glasno, sa samouverenošću koju nije osećala. Glas joj je zazvučao neobično; monotono i gotovo komično severnjački. „Ehej – ima li koga?“
Gutao ju je muk. U iznenadnom naletu nadahnuća, opipala je džep jakne i izvadila jeftin plastični upaljač. Zlatni krug plamena bio je mali, ali dovoljan da obasja zidove sa drap pločicama, kalendar sa slikom nekog zamka iznad jula 2009, nekakav starinski kredenac sa zastakljenim vratašcima u gornjem delu. Nespretno je pošla dalje, pruživši ruku da se pridrži za dovratak jer je bol zario zube dublje u njenu nogu. U sledećoj prostoriji je sjaj sićušnog plamena ocrtao sto kraj prozora i komodu na kojoj su porcelanske dame izvodile knikseve i piruete pred nevidljivom publikom. Iz uzanog hodnika uspinjale su se stepenice. Zastala je u njihovom podnožju. Zagledavši se u tamu, ponovo se oglasila, ovoga puta tiho, kao da doziva prijatelja.
„Ehej? Ima li koga kod kuće?“
Dočekala ju je tišina, a odozgo je dolelujao najneosetniji dašak nekakvog starovremskog parfema, kao da je uskomešala vazduh koji je dugo bio nepomičan. Trebalo je da se popne i potvrdi da gore nema nikoga, ali od toga su je odvraćali bolni gležanj i taj utisak apsolutne nepomičnosti.
U sobi do ulice pustila je plamen da se ugasi, pošto nije želela da se izlaže opasnosti da neko spolja opazi njegov sjaj. Oklembešene zavese bile su dopola navučene na prozore, ali svetlost ulične svetiljke što je prodirala kroz njihov razmak bila je dovoljna da pokaže utonuo i džombast divan uz jedan zid, s prekrivačem od heklanih kvadrata kontrastnih boja prebačenim preko naslona. Oprezno je izvirila, tražeći pogledom Dodža, ali barica svetlosti oko ulične svetiljke bila je mirna i nenarušena. Skljokala se uz jednu fotelju i malčice lakše prodisala.
Bila je to kuća neke starije osobe, za toliko se videlo. Televizor je bio ogroman i komično staromodan, a ispred daskama zatvorenog kamina stajala je grejalica. Uz ulazna vrata bila se nagomilala pošta nalik nanosu jesenjeg lišća.
Othramala je opet u kuhinju i odvrnula česmu nad sudoperom, sačekavši nekoliko časaka dok voda poteče kroz klopotave cevi, pa onda podmetnula skupljene šake i napila se. Zanimalo ju je kome pripada ta kuća i šta li se desilo s njenim vlasnikom; da li je prešao u neki starački dom ili pak umro. Kad neko umre, valjda mu isprazne kuću? Makar je tako bilo s bakom. Nepunih nedelju dana posle sahrane, sva odeća i slike, tanjiri i šerpe, kao i bakina džinovska kolekcija porcelanske prasadi i fragmenata Džesinog razbijenog detinjstva, spakovani su i rasejani kojekuda kako bi komunalni stambeni odbor pripremio kuću za novog stanara.
Tama joj je dodirivala kožu kao nešto mahovinasto i vlažno. Ispod jakne od imitacije kože ruke su joj se ježile. Možda je vlasnik umro, pa ga nisu ni pronašli mrtvog? Nekakav mazohistički nagon izazvan tamom i tišinom gonio ju je da zamisli leš koji trune u krevetu na spratu. Odsečno je oterala tu misao od sebe, prizivajući natrag zdrav razum. A i šta može da ti naudi mrtvac? Leš ne može da ti rascepi usnu ni da ti ukrade novac, ni da ti steže vrat prstima dok ti pred očima ne zaigraju svetlaci.
Odjednom je osetila samrtni umor; bolno kljucanje u gležnju širilo se upolje, pa joj je čitavo telo brujalo od iznurenosti. Uz zastajkivanje je opet prošla do sobe prema ulici, pa se svalila na divan, zagnjurivši glavu u šake jer ju je sustizala čudovišnost svega što se dogodilo za poslednjih sat vremena.
Sranje. Provalila je u nečiju kuću. Praznu i zapuštenu, tačno, ali svejedno. Upad s provalom nije isto što i mažnjavanje čipsa iz prodavnice na uglu zato što ne želiš da te zovu prosjakinjom jer u školi dobijaš besplatnu užinu. On pripada prekršajima potpuno drugačije težine.
Gledano s vedrije strane, pobegla je. Ne vraća se u stan kod Slona i kule s Dodžom. Neće morati da trpi pohotu koja ga spopadne posle svake večeri kad se nalije pivom dok je gleda kako peva u kurvinskoj odeći koju je tera da oblači. Ove noći neće, niti ikada više. Čim joj noga bude bolje, prvi posao biće joj da pronađe nekakvu dobrotvornu prodavnicu polovnih stvari ili tako nešto i da potroši malčice svog dragocenog novca na pristojnu odeću. Toplu odeću. Odeću koja joj štaviše prekriva telo umesto da ga reklamira kao robu sa sniženom cenom u izlogu prodavnice.
Trzajući se od bola, legla je na leđa, položila nogu na ručku divana i uvalila se u jastučiće prožete mirisom cigareta. Pitala se gde je on sad; da li je odustao od potrage i vratio se u stan da je čeka, uveren da će mu na kraju doći. On joj je potreban, tako je voleo da joj kaže, potrebna su joj njegova poznanstva, njegovo ugovaranje poslova i njegov novac, jer šta je ona bez njega? Ništa. Severnjačko ništa s glasom kao u još hiljadu drugih koje priželjkuju da budu zvezde. S glasom koji niko nikada ne bi ni čuo da nije njega.
Povukla je heklani prekrivač sa naslona divana i pokrila se. Nakon navale adrenalina telo joj je sad bilo otežalo i malaksalo, i ustanovila je da je baš zabole briga gde je on, jer prvi put posle šest meseci potpuno joj nije bilo bitno šta on misli, ili oseća, ili hoće.
Nepoznata kuća gnezdila se oko nje, usisavajući je u svoj mir. Buka grada tu je delovala udaljeno, a zvuk vozila po mokroj ulici utišao se u prigušeno uzdisanje, nalik talasima na dalekom žalu. Zagledala se u senke i počela tiho da pevuši kako bi rasterala tišinu. Melodija koja joj je došla u glavu nije bila od onih pesama što ih je te večeri vatreno pevala na bini paba, već jedna iz prošlosti; uspavanka koju joj je baka pevala u detinjstvu. Reči su bile poluzaboravljene, ali melodija ju je milovala blažećim, prisnim prstima, pa se nije osećala baš sasvim sama.

Svetlo se probijalo kroz zavese kad se probudila, a nebo koje se videlo u razmaku između njih imalo je jutarnju boju izbeljene kosti. Krenula je da promeni položaj, ali istog časa joj je u gležnju sevnuo bol, kao da ju je neko samo čekao da se pomeri pa da je tresne macolom. Ukipila se, čekajući da talasi agonije uminu.
Kroz zid su se čuli zvuci; jačali su i tihnuli nerazaznatljivi glasovi sa radija, potom muzika, užurbano tupkanje nogu po stepenicama. Pridigla se, pa zaškrgutala zubima kad je spustila stopalo na pod. U ledenom kupatilu sela je na šolju i svukla izdronjavljene unihopke da pogleda gležanj. Bio je neprepoznatljiv; naduven i ljubičast nad stopalom crnim od blata.
Kupatilo se nije moglo podičiti čak ni tako modernom napravom kao što je tuš; imalo je samo duboku tučanu kadu s mrljama od rđe ispod dve slavine, i u uglu umivaonik s lavorom. Nad njim se nalazio ormarić sa ogledalom, koji je otvorila u nadi da će pronaći nešto što bi joj pomoglo. Police u njemu bile su nakrcane kutijama i flašicama koje ne bi izgledale neumesno u muzeju, a njihove izbledele nalepnice oglašavale su tajanstvene lekarije nekog drugog doba: Magnezijumovo mleko, Kaolin, Linktus. Među njima, na najnižoj polici, počivao je karmin u zlatnoj futrolici.
Uzela ga je, pa ga načas vrtela po rukama pre no što je skinula poklopac i obrnula kružić na dnu. Bio je crven. Jarke, žive skerletne boje: boje makova, javnih poštanskih sandučića i starovremskog glamura filmskih zvezda. Na vrhu je od trošenja imao ulegnuće, izvajano prema obliku usana koje su ga koristile. Pokušala je da zamisli tu ženu, ko god bila, kako stoji tu, u tom kupatilu s crnim i belim pločicama i reljefnim ukrasima na zidovima; stara žena koja se maže tim hrabrim tračkom boje radi izleta do prodavnica ili večeri provedene na tomboli, i osetila je navalu divljenja i radoznalosti.
Na najvišoj polici ormarića stajao je zamotuljak požutelog zavoja, pa ga je ponela u kuhinju, zajedno s kutijom rastvorljivog aspirina. Skinula je sa kuke jednu šoljicu i napunila je vodom, a onda ubacila dve tablete. Dok je čekala da se rastope, obazrela se oko sebe. U garavoj jutarnjoj svetlosti taj prostor je delovao sumorno, ali bilo je nečega izrazito kućevnog u nizu kutija na polici, s natpisima „ČAJ“, „PIRINAČ“, „ŠEĆER“, u iskasapljenoj dasci za seckanje uspravljenoj uza zid i osmuđenim rukavicama za rernu koje su visile o kuki kraj šporeta. Šoljica u njenoj ruci bila je zelena, ali nekako i sjajkasta; prelivala se u raznim bojama kao što se u masnim barama prave one nežne duge. Protrljala ju je prstom. Nikada nije bila videla ništa slično i šoljica joj se dopala. Nije mogla biti različitija od onih raznoraznih jeftinih flekavih šolja u stanu kod Slona i kule.
Ispila je rastvor aspirina u dva ogromna gutljaja, praveći grimase dok joj se grlo stezalo u znak pobune zbog slano-slatkog ukusa, a potom je pošla sa zavojem u sobu do ulice, gde se bacila na zadatak da previje sebi gležanj. U pola posla začula je neko zviždanje spolja, pa je zastala, a srce je počelo da joj gruva. Koraci su prilazili sve bliže. Spustivši zavoj, ustala je i sva se zgrčila očekujući da neko pokuca na vrata, ili još gore, da se u bravi obrne ključ…
Uz zarđao, nevoljan škriput, prorez za pisma se otvorio. Jedan koverat krem boje sleteo je na vrh gomile drečavih reklama i menija restorana s dostavom.

Gđa S. Torn
Grinfilds lejn
Čerč end
London
VELIKA BRITANIJA

Adresa je bila ispisana crnim mastilom. Pravim mastilom, ne hemijskom olovkom. Pisala ju je žustra i otmena, ali i vidno drhtava ruka, kao u nekog starog, ili bolesnog, ili nekog kome se žuri. Papir je bio svetlodrap, blago hrapav, kao kost ili slonovača.
Prevrnula ga je. Pažnju joj zaokupiše šiljasta crna velika slova.

LIČNO i HITNO. Ukoliko je potrebno i moguće, MOLIMO DA PROSLEDITE.

Spustila ga je na kamin, prislonivši ga uz okrnjen bokal s natpisom „Uspomena iz Margejta“. Naspram izbledelog nameštaja koverat je delovao čisto, novo i raskošno.
Napolju se radni svet bavio svojim poslovima, ali u toj kućici je vreme posustajalo, a dan se vukao. Početna euforija izazvana pomišlju da se iščupala iz Dodžovih šaka ubrzo joj je splasla usled gladi i ljute zime. U kredencu u kuhinji otkrila je malu zalihu namirnica, među njima i pakovanje štrudlica sa smokvama. Rok im je bio istekao pre dve godine, ali slistila je polovinu, a naterala sebe da ostatak sačuva za kasnije. Uporno je pokušavala da smisli kuda će odatle, šta će i kako će dalje, ali misli su joj se jalovo vrtele ukrug, kao snena zunzara koja beslovesno udara u zatvoren prozor.
Ponovo je zaspala, duboko, izronivši iz sna tek u vreme kada je kratki februarski dan već gasnuo, a senke se po uglovima sobe zgušnjavale u paukove mreže. Koverat na kaminu je izgledao kao da je upio svu preostalu svetlost. Bledo se sjajio, kao mesec.
Sigurno je gospođa S. Torn bila ta dama koja je živela tu, ali šta je to „Lično i hitno“ što treba da sazna? Uz ponešto muke, odigla se sa divana i pokupila klizište pošte ispod proreza za pisma. Ogrnuvši se preko leđa prekrivačem, krenula je da je pregleda, tragajući za nekim putokazom. Možda će tu biti naznake kuda je otišla tajanstvena gospođa Torn.
Većinom su posredi bile bezlične reklame s ponudama besplatne isporuke pice ili povoljnih pogodbi za zamenu prozora. Iz sve snage se upinjala da ne gleda menije i njihove krupne fotografije blistavih, drečavo obojenih pica, velikih kao točak bicikla. Među poštom je pronašla i informator Crkve Svih svetih sa oznakom „gospođica Prajs“ nažvrljanom pri vrhu, kao i nekoliko tankih kataloga za narudžbine „klasične pletenine“ i termo pižama i spavaćica, naslovljenih takođe na gospođicu Prajs.
Gospođa Torn se nije pominjala.
Bacila je crkveni informator na gomilu reklama i protegla ukočenu kičmu. Zaludna radoznalost koja ju je podstakla da započne potragu izbledela je pošto nije urodila nikakvim brzim odgovorom, a fotografije pica razdražile su je i unervozile. Kako nije čak ni trebalo da bude tu, nije baš padala na nju odgovornost da se postara da to pismo stigne na odredište, a i kao da nema dovoljno vlastitih problema koje mora da prebere! Ne treba joj da preuzima na sebe još i nečije tuđe.
A opet…
Ustala je i prišla kaminu, pa zavukla pismo iza sata. „Lično i hitno“ – šta to uopšte i znači? Verovatno ništa. Zahvaljujući baki, znala je da stari ljudi padaju u paniku zbog svakojakih besmislica.
Papir je bio toliko debeo da je maltene ličio na pliš. U sve gušćem sumraku bilo je teško razaznati poštanski žig, ali rizikovala je da priđe za jedan korak prozoru kako bi zaškiljila u razmrljani otisak. Dođavola – SAD. Obrnula je koverat i ponovo pročitala poruku na poleđini, prelazeći prstima po liniji kojom su bila podvučena slova, gde se mastilo malčice razmrljalo. Nakosivši pismo prema svetlu koje je gasnulo, videla je urez tamo gde je pero povuklo crtu, utiskujući nadu u hartiju.
Lično i hitno.
Ukoliko je moguće…
I pre i nego što je znala šta čini, pre nego što je ugrabila priliku da porazmisli o svim razlozima iz kojih je to pogrešna odluka, već je cepala koverat i izvlačila iz njega usamljen list papira.

Bič haus
Bek krik roud
Kenebank, Mejn
22. januar 2011.

Mila moja devojko,
Više od sedamdeset godina je prošlo, a ja te i dalje tako nazivam u mislima. Moja mila. Moja devojko. Toliko se svega i svačega za to vreme promenilo, i svet je drugačiji od onoga u kom smo se sreli, ali svaki put kad pomislim na tebe, ja opet imam dvadeset dve godine.
Mnogo razmišljam o tim danima. Nije mi baš dobro, a od lekova koje mi doktori propisuju prilično sam umoran. Možda nije ni čudo, s obzirom na to da imam devedeset godina. U poneke dane čini mi se da sam se jedva i probudio, i da ležim ovde u polusnu, i sve te uspomene su tako prokleto žive da maltene poverujem da su stvarnost i da sam opet tamo, u Engleskoj, sa 382. eskadrilom i tobom.
Obećao sam da ću te voleti doveka, u jedno doba kad nisam znao hoću li živ dočekati početak nove nedelje. Sad mi izgleda da to doveka konačno ističe. Nikada nisam prestao da te volim. Pokušavao sam, zarad sopstvene zdrave pameti, ali nikada nisam uspeo čak ni izbliza, a nikada nisam prestao ni da se nadam. Doktori kažu da mi ne preostaje još mnogo, ali ja i dalje gajim tu nadu, i osećanje da nisam sve završio ovde. Neću završiti dok ne budem znao šta je bilo s tobom. Neću završiti dok ti ne budem rekao da se ono što smo započeli tada, u to ludo vreme kada se čitav svet bio izokrenuo tumbe, za mene nikad nije okončalo, kao i da su ti dani – koliko god surovi i strašni – bili ujedno i najlepši dani mog života.
Ne znam gde si. Ne znam da li je kuća u Grinfilds lejnu još tvoja i da li će ovo pismo ikada stići do tebe. Dovraga, ne znam ni da li si još živa, samo imam ovu ludu veru da bih znao kad ne bi bila živa; osetio bih to, pa bih i sam bio spreman za polazak. Ne bojim se smrti – moje stare neprijateljice iz doba letova. Tad sam je pobeđivao, pa mi zato ne pada teško da je ovoga puta pustim da pobedi, ali popustio bih joj sto puta velikodušnije kad bih to znao. I kad bih ti ovoga puta mogao propisno reći zbogom.
Nagađam da uskoro ništa od ovoga neće imati važnost i da će naša priča postati prošlost. Ali još nisam raskrstio s nadom. Niti sa željom da se vratim na početak i sve iznova uradim, i da se ovog puta postaram da te više nikada ne pustim od sebe.
Ako ovo dobiješ, molim te, piši.
Voli te
Den

O.
Ooo…
Ponovo je presavila pismo po sredini i žurno ga gurnula u koverat. Nije trebalo da ga dira; nikada to ne bi ni uradila da je makar na tren pomislila da će biti toliko… ozbiljno. Život i smrt jesu donekle ozbiljni. Lično i hitno.
Ali sada je bilo prekasno. Pismo je bilo iscepano i nije se moglo ponovo zalepiti. Molbu koju je sa drugog kraja sveta poslao čovek na samrti čula je, koliko god slučajno, ona i niko drugi. I zato je sada imala dva izbora: da ga ne zarezuje, ili da pokuša nekako da nađe tu gospođu S. Torn. Ko god ona bila.

2
London, avgust 1942.
Niko nije očekivao od ratnog venčanja da bude rasipno, ali ni parohijske gospođe nisu obrukale svoga velečasnog.
Stroga ciglama obzidana unutrašnjost Svetog Krispina bila je nakrcana dalijama, floksom i hrizantemama napabirčenim po umornim avgustovskim baštama, a sa druge strane ulice, u parohijskoj sali, oko jednospratne torte s ljubavlju su bili naređani sendviči s paštetom od dimljene haringe, kiflice s mesnim nareskom i neizostavne pogačice po receptu Mardžori Volš. Kings ouk je bio malo naselje na severu Londona, većinom sastavljeno od viktorijanskih spojenih kuća u nizu, s majušnim, ciglom popločanim dvorištima pozadi, i od urednih parova dvojnih kuća sazidanih posle prošlog rata. Svakako to nije bila bogata parohija, ali niko nije mogao reći da nije nesebična. Razmenjivali su se bonovi, gomilala se sledovanja racionisanih namirnica: za gozbu koja je usledila kao ishod zaslužna je bila domišljatost parohijana Svetog Krispina, kao i ogromno uvažavanje koje su gajili prema svom svešteniku.
On je stajao u dubini crkve, ali ne gledajući ih u oči kao obično, već pognute glave, u razgovoru u četiri oka s Bogom. Bilo je nečega ranjivog, kako se činilo Ejdi Broton dok je sedela na svom ustaljenom mestu u trećem redu, u rumenoj boji njegovog vrata nad kolirom, i nečeg prilično upečatljivog u njegovom samotničkom opštenju s Gospodom. Nije bio baš naročito mlad – o razlici u godinama između njega i njegove neveste mnogo se šuškalo na sastancima Udruženja majki i Odbora za bolničke zalihe – ali njegova učenjačka, neuhranjena pojava ostavljala je utisak mladosti, te je u njegovim parohijankama (ili makar u doba pre racionisanja namirnica) budila poriv da mu kuvaju puding s lojem i peku zasebne male pastirske pite od ostataka nedeljnog pečenja.
Sve su ga bile otpisale kao okorelog neženju, te ih je njegova veridba s mladom Stelom Holand baš iznenadila. Štaviše, kada je Mardžori Volš udarila kreštav akord na orguljama, najavljujući da pristiže mlada, Ejda je videla kako mu je glava poletela naviše, a oči mu se zaokruglile, kao da ga je i samog zatekao nespremnog takav preokret događaja. Na licu mu je, kada je pogledao u kuma kraj sebe, bio bezmalo izraz panike, sirotom jagnjetu.
Ah, ali zato je mlada bila prizor! Osvrnuvši se, Ejda je osetila kako je oči peckaju, a grudi joj se nadimaju pod najočuvanijom predratnom haljinom. Tanana kao vrba, držeći uska ramena vrlo uspravno, lica bledog iza maglice vela, mala Stela je izgledala pre kao sama princeza Elizabeta nego kao devojčica iz Sirotinjske škole. Venčanica je bila plod još jednog udruženog pregnuća, poklon od Dot Vilkins (koja ju je obukla još 1919, kada se njen Artur dovoljno oporavio od iperita da zahripa: „Pristajem“), prekrojen rukama Ženskog krojačkog kruga. Na čitavih mesec dana bile su obustavile šivenje prvih zavoja, dok nisu modernizovale model i uhvatile dublje sve šavove kako bi haljina pristajala Stelinoj sitnoj građi, dodatno umanjenoj prisustvom stamene, u tvid odevene prilike Filisa Berča, koji je koračao pored nje u ulozi oca. Ali sve poglede je privlačila Stela. Niko ni sanjao nije da će ta buđava stara čipkana haljina moći da se preobliči u oličenje ljupkosti. Ejda je ubrisala suzu i dopustila sebi časak materinskog ponosa. Budući da devojčina majka nije bila tu, nije joj se činilo da prelazi granicu osećajnosti.
Izraz lica malčice joj se skiselio kad je počinuo na Nensi Prajs, koja je koračala iza neveste. Njena je haljina bila od ledenoplavog satena, ista ona koja je izgledala božanstveno na ćerki Etel Kolins kada je bila deveruša u leto trideset devete, ali ne toliko božanstveno na Nensi. Sama boja se lepo slagala s njenom potpuno plavom kosom, ali taj ozbiljni odevni predmet nasledila je s potajnom razgaljenošću, kao da su puf-rukavi i čedni srcasti izrez zbog nečega smešni. Čak i dok je obavljala tako prostu radnju kao što je koračanje crkvenim prolazom, Nensi je uspevala da odiše blagim nepoštovanjem. Te dve devojke uistinu su bile Bog i šeširdžija – pravo je čudo kako su postale tako prisne drugarice, premda je moguće da se čovek, kad nema porodicu i kada je odgajen u nekoj od onih ustanova, hvata za svaku utehu koju uspe da pronađe. Ejda se nadala da će Stela, sad kada postaje gospođa Čarlsa Torna i supruga jednog sveštenika, prerasti to nedolično prijateljstvo.
Mardžori je ubrzavala tempo svadbenog marša dok se nevesta približavala mladoženji koji ju je čekao. Iznad njihovih pognutih glava slivali su se snopovi sunca, puni čestica prašine nalik sićušnim, zlatnim, nebeskim konfetama. Ejda je otisnula od sebe sve druge misli i prepustila se užitku koji pruža izricanje bračnih zaveta.

Čarlsu je kršteno ime zapravo bilo Moris; Stela to nije znala sve dok nije čula sveštenika kako ga izgovara. Moris Čarls Torn. To joj je izgledalo toliko čudno i toliko smešno da nije mogla da se usredsredi ni na šta drugo dok je ponavljala reči zaveta, a posle toga nikako nije mogla da se seti u kom trenu je izgovorila obećanje da će ga voleti, poštovati i slušati. Pretpostavljala je da je sigurno to uradila, jer na prstu joj se sjajila zlatna burma – tanka, jer jedino su za takvu smogli para – a ljudi su je ljubili u obraz, pljeskali Čarlsa po leđima i oboma čestitali što su postali muž i žena.
Žena. Stojeći ispred crkve, s rukom prodenutom ispod Čarlsovog lakta, dok je Fred Kolins podešavao foto-aparat, zagrlila je tu reč i privukla je k sebi, i osetila kako joj se nešto u grudima širi i sija, kao žeravica koja se rasplamsava. Žena, to znači sigurnost; pravi dom pun lično tvojih stvari, a ne uski pojas prostora u spavaonici, okružen glasnim disanjem i mrmljanjem još dvadeset devojaka. Pomislila je na svadbene poklone, izložene na trpezarijskom stolu parohijskog doma – porcelanski čajni servis s ružama od neke Čarlsove tetke, kristalnu vazu za ruže od gospođice Berč i vezeni toaletni pribor od devojaka iz škole „Vudhil“ – i osmeh joj je postao još veći, baš kad je sijalica aparata blesnula.
Parohijska sala je izgledala prekrasno. Ćoškove šarene od vlage skrivale su nanizane engleske zastavice, skupljane još od primirja, podarujući turobno zelenoj unutrašnjosti praznično raspoloženje. Nad bifeom je bio razvučen natpis, oslikan po pohabanom čaršavu, s rečima: „Srećni mladenci“.
I svi su bili krajnje ljubazni. Čak i Čarlsovi roditelji, sumnjivo doterani i opremljeni suvim osmesima, cmoknuli su vazduh kraj njenih obraza i objavili da su oduševljeni. Nije bila tajna da bi im bilo mnogo draže da im se sin oženio nekom devojkom iz teniskog kluba u Dorkingu, pa da im dopuni četvorku na popodnevnim Lilijaninim okupljanjima i da može razgovarati s njenim prijateljicama služeći se pravilnim akcentom, ali Stela im je bila zahvalna i što tako predano glume.
„Kakva slatka haljina!“, vedro je uskliknula Lilijan Torn uzmakavši da odmeri Stelu od glave do pete. „Jesi li je sama šila? Izgleda opako stručno sašivena.“
„Pripadala je jednoj dami iz parohije. Krojački krug mi ju je doterao.“
„Stvarno? O, bože, pa što nisi rekla – mogla sam ti dati moju! Hartnelova je; koštala je đavo i po, a sad stoji zgužvana u sanduku na tavanu. Da sam znala da ti treba, iskopala bih je.“
Ta ponuda bi bila ljubazna, ali kako je došla sa tri meseca zakašnjenja, Stela nije bila sigurna kako da uzvrati. Neuzbuđena, Lilijan razdragano zaora još dublje: „I kakav sladak buket – mada izgleda kao da mu ne bi škodilo da se malo napije vode.“
Stela pogleda u ruže koje su joj venule u ruci. Lilijan je bila u pravu. Bile su to čupave baštenske ruže starinske sorte – njih joj je sa silnim ponosom i ceremonijom poklonio Alf Broton, nabravši ih sa jednog žbuna u svom dvorištancetu, koje nikako nije hteo da žrtvuje redićima prokelja i krompira – ali već su onemoćavale. Stela je pamtila ruže u Lilijaninoj bašti u Dorkingu, krute i besprekorne poput nje same, te je shvatila da je ovaj kompliment pun trnja kao i njihove drške.
„Nije jedini“, promrmlja Rodžer Torn, razdraženo gledajući ka drugom kraju sobe, gde je Alf veselo delio flaše crnog piva i čaše limunade sa improvizovanog šanka kraj kuhinjskog šibera. Gospodin Torn je nekako bio uspeo da se dokopa sanduka šampanjca, ali sanduk je još stajao pod stolom. Meštani Kings ouka nisu baš bili veliki ljubitelji takvih pomodnih stvarčica, a Alf – robustan čovek u svakom pogledu – nije bio dorastao inženjerskoj majstoriji potrebnoj da se otvori flaša.
Stela je otpila malo limunade, svesna opasnosti koje vrebaju poput atlantskih mina pod površinom tog razgovora. „Nije problem u tebi, nego u meni“, šturo joj je rekao Čarls, zagledan kroz prozor voza kad su se vraćali iz jedne posete Dorkingu. Nikad ga nisu razumeli, objasnio joj je. Zgranuo ih je njegov izbor poziva, razljutili su se što nije produžio stazom koja mu je bila utabana u Rodžerovoj računovodstvenoj firmi. Stela je tada osetila u njemu nekakvu duboku povređenost i srce ju je zabolelo. Dinamika porodica za nju je bila misterija, ali čim se budu venčali, sazdaće sopstvenu porodicu, te će Čarls, u njenom središtu, biti izlečen razumevanjem i ogromnim zalihama ljubavi koje ona ima u sebi i koje samo čekaju da budu date.
„Gde je Čarls?“, mrzovoljno upita Lilijan kao da joj čita misli. „Maltene reč nisam s njime prozborila.“
Niste jedini, pomislila je Stela pogledavši kud i Lilijan, čije su oči švrljale salom. Sad je bila krcata ljudi, pošto su se i oni pripadnici parohije Svetog Krispina koje je mrzelo da dođu na crkveni obred ušunjali da ugrabe poneki zalogaj besplatnog jela. Stela većinu jedva da je i poznavala, ali osetila je damar topline i olakšanja kad je ugledala Nensi, koja je, u neskladu s plavim satenom, pušila cigaretu, nalik na starletu snimljenu za Bioskopski žurnal dok se odmara u zakulisju između dve scene. Čarlsu u sali nije bilo traga, ali oko joj ulovi neki pokret napolju u dvorištu.
„Eno ga tamo, razgovara s Piterom.“
Piter Andervud je Čarlsu bio kum. Drug iz dana provedenih na bogoslovskom koledžu, sada sveštenik jedne male parohije u Dorsetu. Stela ga je tek sada bila upoznala, iako je Čarls o njemu mnogo pričao. Po tonu njegovih opaski Stela je očekivala nekog neuporedivo harizmatičnijeg od tog krhkog, užutelog, ciničnog mladog čoveka kom su oči iza naočara izgledale kao u sove.
„E pa, ne bi trebalo“, prasnu Lilijan. „Trebalo bi da bude ovde i da zajedno s novostečenom suprugom razgovara s gostima.“
Makar su se u tome mogle složiti.
„Idem ja da mu kažem reč-dve“, kaza Rodžer s prizvukom olakšanja. „Bifea gotovo da više i nema. Sigurno je sad trenutak za govore?“

Gospođica Berč se prva popela na malu binu uz klimatave stepenice. Kada se nakašljala sa onom nedvosmislenošću koja zahteva tišinu, Stela je doživela tako snažan deža vi da se iznenadila kad je pogledala naniže i videla belu čipku gospođice Vilkins umesto svoje tamnozelene školske kecelje.
„Veliko mi je zadovoljstvo i povlastica što stojim pred vama povodom ovog radosnog događaja, i što ću reći koju reč u vezi s novopečenom gospođom Torn“, izgovori gospođica Berč svojim „skupštinskim glasom“, a salom se razleže talas aplauza. „Stela je među velikim uspesima škole ’Vudhil’ i bez oklevanja sam je preporučila za nameštenje u parohijskom domu kada se velečasni Torn našao u potrebi za kućnom pomoćnicom. A nakraj pameti mi nije bilo da ne pomažem samo da se popuni jedna rupa u domaćinstvu“ (na to su njene stroge crte poprimile za nju krajnje nesvojstven vragolast izgled), „već i da izigravam Kupidona. Kako su prolazili meseci, tako se ispostavilo da se nije zagrejalo samo ognjište parohijskog doma, već i srce njegovog duhovnika!“
Sve glave su se okrenule ka Steli, a među okupljenima je odjeknulo kolektivno „ahh!“, kao da gledaju vatromet. Njoj je usplamtelo lice. „One vrline zbog kojih je bila dragocena pripadnica ’Vudhila’ – njena dobrota i marljivost, njen vedar pogled na život, njena vernost i odanost – stvoriće od nje i divnu svešteničku suprugu“, nastavi gospođica Berč. Stela je žalila što nema više na sebi onaj čipkani veo, da se skrije iza njega. Ili iza Čarlsa, ali on je stajao s Piterom Andervudom iza bine. Tad iznenadno opazi Nensi, koja zakoluta očima i iskrevelji se, pa Steli malo laknu.
„Želim velečasnom i njegovoj gospođi Torn svaku sreću u zajedničkom životu. Neka im bude dug i ispunjen, neoskvrnut ovim kletim ratom, i blagosloven radošću poroda“, završi gospođica Berč zvonkim tonom kakvim je najavljivala sledeću crkvenu pesmu. „Molim vas da mi se pridružite u zdravici srećnim mladencima – ženiku i nevesti!“
Šampanjac gospodina Torna još je bio u kutiji pod stolom, pa je ženiku i nevesti pokorno nazdravljeno pivom i limunadom, ili pak – u slučaju mladoženjinih roditelja i doktora Volša – ničim. Čarls se popeo uz stepenice da popuni mesto koje je ispraznila gospođica Berč.
Stela je volela da ga sluša kad govori. U mesecima veridbe sedela je nedeljom ujutru u jednoj bočnoj klupi u Svetom Krispinu dok on obavlja službu božju i krv joj se potajno burkala. Bilo je u njemu nečega nedohvatljivog i romantičnog dok stoji pred oltarom divovske crkve ili čita iz ogromne Biblije za predikaonicom. Međutim, taj doživljaj nije važio i u parohijskoj sali. Svečanost i strast s kojima je propovedao napustile su ga dok je stajao između mlitavih plišanih zavesa i mucajući zahvaljivao gospođici Berč, nakon čega je krenuo da umanjuje vrednost njene tvrdnje da je sastavila Stelu i njega, pridajući zaslugu za to Bogu.
„Mnogo puta sam Ga pitao kakav je Njegov naum – nisam se nadao da bih u sopstvenom mestu službe, u Svetom Krispinu, mogao pronaći lepu mladu suprugu – ali nije neobično da Bog mora da mi stavi nešto ispred samog nosa da bih ja to primetio.“ Osmehnuo se onim svojim stidljivim, dečačkim osmehom, a dame iz njegove pastve na to su uzdahnule. „Tako da mi je jedino još preostajao zadatak da ubedim Stelu!“
Svi se popustljivo nasmejaše, ali Steli se lice već krutilo od osmehivanja. Nimalo nije želela da je podsećaju na neodlučni i grbavi tok njihovog nespretnog udvaranja baš na ovaj dan kada konačno mogu da započnu život propisno, kao čovek i žena.
Potajno, Stela nije bila potpuno sigurna da li veruje u Boga, ali svakako je osećala Njegovo prisustvo, kao prisustvo kakve namrgođene tetke-nadzornice, kad god su se od trenutka veridbe ona i Čarls našli nasamo. Čarls ju je prvi put poljubio one večeri kad ju je zaprosio, ali taj poljubac je bio užurban, suv, nosio je u sebi više utisak olakšanja nego čežnje, i daleko je bio od dugih, vrelih poljubaca kakve su ona i Nensi imale prilike da vide u bioskopu subotom po podne (i na ekranu i u poslednjem redu). Stela je iz bioskopa uvek izlazila praćena osećajem nemirne čežnje, pritisnuta bremenom sve one ljubavi koju je žudela da daruje. Sad kad više nije trebalo stražariti nad kakvim predbračnim grehom, nadala se da će ih Bog možda ostaviti na miru i dozvoliti im da s time nastave.
Na bini je Čarls prilično uštogljeno zahvalio deveruši, na šta je Nensi drsko uzvratila malim lažnim kniksom, a on se napravio da ga ne primećuje. Piter Andervud se uz škriputanje popeo uz stepenice.
Sad se pod gredama već nakupljala vrućina. Muškarci su poskidali sakoe i podvrnuli rukave košulja, a spolja, iz dvorišta, čulo se kako deca ciče i klikću. Sve je hvatao nemir. Dame koje su u kuhinji prale sudove zaboravile su da šapuću, pa se većina ljudi, kada se kumov govor protegao sa pet na deset minuta, isključila iz njegovog tankog, zajedljivog razvlačenja i umesto njega slušala mnogo zanimljiviji razgovor što je doletao kroz kuhinjski šiber, o sestri Etel Kolins koju su bombe isterale iz rođene kuće u Enfildu, pa se preselila sa sinom i snahom u Bromli.
„A u leto trideset prve Čarls i ja smo se otisnuli na onaj nezaboravni pecaroški izlet po Severnom Velsu. Baš kao što se Gospod Isus naš obreo na obali Jordana sa pet hlebova i pet ribica, tako se i Čarls i ja nađosmo nasukani nasred jezera Bala samo s jednim ubogim sendvičem sa sirom na nas dvojicu…“
Stelina pažnja odluta od divljina Severnog Velsa ka kuhinji, gde je glas Etel Kolins ozlojeđeno nadjačavao ječanje i šištanje velikog samovara. „Imaju klozet u kući, ali ne daju Džoun da se služi njime. Dobila je bonove, ali ta žena joj ih je sve otela i kupila za njih novu haljinu sebi…“
S grižom savesti, Stela ponovo podesi skalu duhovnog radija na Pitera Andervuda. Žestoki, sportski nastrojeni Čarls koji se pomaljao iz njegove govorancije imao je vrlo malo sličnosti s čovekom kog je Stela poznavala. Ili kog nije poznavala. Možda će nešto i saznati ako bude slušala.
Kada je Piter konačno obrnuo i poslednji list iz svežnja papira koji je držao u ruci, usledio je talas aplauza punog olakšanja, a onda se napred progurala gospođica Berč, tapšući i objavljujući da je vreme da mlada i mladoženja iseku tortu. Dovukli su Freda Kolinsa iz dvorišta i naredili mu da se mane tog piva i da namesti aparat. Stela se našla ispod razvučenog čaršava pored Čarlsa, iznova se smešeći u objektiv. Na fotografijama će izgledati kao da su proveli jedno kraj drugoga čitav taj dan, premda je stvarnost bila poprilično drugačija. Šaka mu je poklapala njenu šaku na nožu za tortu, a njoj se stezalo u grudima. Imao je predivne šake – dugoprste i otmene. Razmišljala je o tome kako će biti kasnije, u hotelu u Brajtonu, i kako će joj ti prsti raskopčati dugmad spavaćice i poći po koži…
„Ovu ćemo morati da ponovimo“, grohotom se smejao Fred Kolins. „Zažmurili ste, gospođo Torn!“

Parohijski dom je bio stamena viktorijanska kuća s vlastitim jedinstvenim mirisom na bareno povrće, vlažan tvid i muževnost, za koji se Stela nadala da će ga nekako promeniti kad se bude propisno tu nastanila, ne kao kućna pomoćnica, već kao supruga. S kartonskim koferom u ruci, prva je krenula na sprat, a Nensi za njom, zavirujući u sobe u prolazu.
„Velika ova starudija, je li? Zamisli samo – sve ove sobe su sad tvoje.“
„Pa i ne baš. Kuća pripada crkvi, a ne Čarlsu, ali razumem šta hoćeš da mi kažeš. Imam veliku sreću.“
„Ne bih ja baš toliko daleko išla“, promrmljala je Nensi ulazeći za njom u spavaću sobu koja će ubuduće biti Stelina. Visoki drveni krevet bio je zastrt prekrivačem boje slačice, a na zelenom zidu iznad njega visio je drveni krst sa izrezbarenom prilikom izmučenog Hrista. U parohijskom domu kao da je sve odreda bilo obojeno u zeleno; iste nijanse su bili i parohijska sala i paviljon na igralištu, kad se bolje razmisli. „U svakom slučaju, nije to sreća“, nastavi Nensi. „Ti sve ovo zaslužuješ, pa i više. Srećan je on što se oženio tako sjajnom curom.“
„Ne bih rekla da njegovi to tako posmatraju. Za njih ću uvek biti devojka iz Sirotinjske škole.“
„To i pokazuje koliko znaju.“ U Nensinom slučaju, osornost je bila znak iskrenosti. Krevet je škripnuo kad se sručila poleđuške na njega, zadižući plavi svadbeni saten Beti Kolins da bi razotkrila paklicu cigareta zadenutu u lastiš čarape. „Ti ih šiješ za tri koplja. Vojvodska ćerka, eto šta si ti.“
Neudobno nasađena na stolici bez naslona ispred zdepaste komode koja je ujedno služila i kao toaletni sto, Stela se osmehnu. O majci koja ju je dala drugima znala je samo to da je služila u nekoj gospodskoj kući na Belgrejviji. Očev identitet bio je misterija, ali Nensina teorija je glasila da je bio „sa sprata“, što bi objašnjavalo Stelino ponašanje koje je ona nazivala „gospodskim“.
„Eh, sad više nije ni bitno čija sam ćerka, je li tako?“, tiho reče ona, krećući da vadi ukosnice što su joj držale veo. „Sad sam Čarlsova žena. Jedino to mi je bitno.“
„Ako ti tako kažeš.“
„Tako kažem. Znam da misliš da sam luda, ali oduvek sam samo to i želela: kuću koju ću voditi i muža kog ću voleti. Čajni servis s ružama. To i sama znaš.“
Zagledavši se kroz prozor, Nensi dunu čitav uzdah dima. Usledila je duga ćutnja, u kojoj se jedino čulo šuštanje četke koja je prolazila kroz Stelinu kosu i daleka dečja vika na ulici. „Nedostajaćeš mi“, reče Nensi, odjednom sumorna.
„O, Nens – u Brajton idem samo na četiri dana.“
„Ne mislim na to, a i ti to znaš. Sve će se promeniti. Sad kad si sveštenikova žena, nećeš moći da ideš na igranke i da jedeš pržene krompiriće u autobusu kad se vraćaš kući, zar ne? Moraćeš da mu kuvaš čaj i da budeš tu da služiš okrugle keksiće na svim onim njegovim okupljanjima povodom večernje službe.“
„Neće biti to baš tako strašno. I dalje ćemo se viđati.“ Stela je slutila da je Nensi u pravu što se tiče igranki, ali nije bila sigurna da će joj one toliko nedostajati. Delovale su joj kao sitnica koje će se odreći u zamenu za sve ono što će steći. „Dođi, pomozi mi da se izvučem iz ove haljine, hoćeš? Možemo da se sastajemo subotom i da idemo u bioskop ili da gledamo izloge, a ovamo ćeš moći da dolaziš kad god ti se prohte.“
Digavši se s mukom sa kreveta, Nensi se neveselo nasmeja. „Ne bih rekla da će se Čarls tome preterano radovati.“
„E pa, moraće da se navikne. Mi smo kao sestre, ti i ja; on to zna. Ti si mi nešto najbliže porodici.“
„Uz gospođicu Berč. Računam da i ona sebe sad smatra porodicom? – možeš da veruješ šta je rekla danas?“ S cigaretom uglavljenom u kraj usta, Nensi se usiljeno osmehnu, pa izgovori oponašajući gospođicu Berč: „Stela je među najvećim uspesima škole ’Vudhil’…“
Usledi rafal imitacija gospođice Berč, praćen silnim kikotanjem; za to vreme se Stela presvukla u nežnoplav komplet koji je Ejda Broton maznula za nju iz donacija za izbeglice, a Nensi joj je drugačije namestila kosu, pričvrstivši joj kovrdže ukosnicama u stilu koji je naučila u salonu gde je radila, i za koji je ubedila Stelu da predstavlja vrhunac profinjenosti. Kad je to završila, stavila joj je na glavu nežnoplavi šeširić i nakrivila ga pod drskim uglom.
Stela se nespokojno zagleda u konačni ishod, obrćući glavu čas ovako, čas onako. „Izgledam veoma… odraslo.“
„Izgledaš bajno. Oborićeš ga s nogu. A kad već pomenuh…“ Nensi se obrte i uze sa kreveta svoju tašnu. Iz nje ispovrte paketić u smeđem papiru. „Svadbeni dar. Ili tačnije, dar za medeni mesec.“
Posmatrala je Stelu kako ga otvara i, smejući se, vadi klizavu usku krpicu bledoružičastog satena.
„Nensi, predivno je! Šta je ovo?“
„Da obučeš za u krevet, bleso. Na prvu bračnu noć.“
Stelini obrazi se zažariše, a pod grudima joj se javi osobeno golicanje. „Ne mogu! Vidi kolicno je ovo – smrznuću se!“
„Ne lupetaj – gorećeš od strasti. Čarls neće znati šta da radi sa sobom. Toliko će povoda imati da hvali Svemogućeg da neće znati odakle da počne.“

Svi su izašli iz sale da ih isprate mahanjem. Fred Kolins ih je terao da stanu kraj otvorenih vrata taksija radi poslednjeg snimka: Čarlsova ruka kruto je stajala oko nje, a lice mu je bilo napeto jer je bio svestan da taksimetar otkucava vreme. A onda se ponovo izljubila sa Nensi, zatim sa Ejdom i Etel, pa čak, nespretno, i sa Rodžerom i Lilijan. Taman kad je, na Čarlsovo požurivanje, krenula da uđe u taksi, Nensi povika: „Buket!“
„Oh!“
Dobro je ocenila gde stoji Nensi, a onda se okrenula leđima ka gomili čestitara. Ali kad je bacila buket uvis, trnovite drške zapele su o rukavice i putanja leta se promenila, pa je cveće zajedrilo preko njene glave, rasipajući konfete od kadifenih latica, pravo u ruke Pitera Andervuda.
Stela je istezala vrat kako bi gledala kroz zadnje staklo taksija dok su se odvozili. Svi su se bili sakupili na putu i pomamno su mahali, izuzev Pitera, koji je stajao potpuno mirno, držeći buket.
„Trebalo je Nensi da ga uhvati“, ojađeno promrsi Stela.
„Piter je uvek bio čudo od hvatača u kriketu“, reče Čarls s poštovanjem.
Taksi skrete na kraju Crkvene ulice i svi nestadoše sa vidika. Ponovo lepo sedajući, Stela oseti kako je u očima peku iznenadne, neobjašnjive suze. Pogledavši naniže, vide da joj se rukavica pocepala i da je njihova devičanska belina umrljana krvlju.

3
2011.
Kratki dani su se pretapali jedni u druge kroz beskrajne deonice noći.
Najbolji način, jedini način da se izađe na kraj s mrakom, hladnoćom i glađu jeste san. U odsustvu električnog svetla, televizije, redovnih obroka, telesni sat joj se prebacio na neki primitivniji ritam, a ona ga je prihvatala s čudesnom lakoćom, kao životinja u zimskom snu, tako da joj je ogromne komade vremena naprosto gutala obeznanjenost.
Kada je bila budna, tišina joj je tutnjala i odjekivala u glavi, i činilo joj se da joj se glas skuplja i otvrdnjava u grlu, kao Maloj Sireni. Tako je shvatala koliko silno želi – koliko mora – da zapeva; shvatala da je pesma, uprkos Dodžu i njenim razočaranim snovima, i dalje deo njenog bića. Dok je bešumno klizila kroz tu senovitu kuću, činilo joj se da je prestala da postoji. Osećala se kao duh.
Svet se smanjio i tačno stao među te vlažne zidove i uzak odsečak ulice vidljiv u razmaku između zavesa. Pošto je uličica pred kućom bila ćorsokak, saobraćaj je u njoj bio ograničen, a na redovne prolaznike se navikla. Kuća do nje pripadala je mladoj ženi od dvadeset i nešto godina, koja je ili zbog posla ili zbog momka ponekad bila odsutna po čitavu noć. Gledala ju je kako kreće rano izjutra, užurbano kuckajući štiklama po dvorišnoj stazi, s konjskim repom koji svileno šiba, i zavidela joj na efikasnosti, na tačno određenom cilju, na čistoći.
U kući na drugom kraju niza živela su dva sredovečna muškarca koja su ujutru zajedno izlazila, umotana u pletene šalove jarkih boja, a uveče se vraćala odvojeno, jedan natovaren krcatim kesama iz skupog supermarketa. Još nije bila videla ko stanuje u jedinoj preostaloj kući, ali nagađala je da je reč o nekome starom. Tri puta dnevno pred kućom su se zaustavljala kola iz kojih je izranjala žena u plavoj uniformi. Negovatelji, pretpostavljala je. Dolasci su im bili naciljani da se poklapaju s vremenom glavnih obroka i podsećali su je na sopstvenu glad.
Oskudne zalihe u kuhinjskom kredencu bile su se svele maltene ni na šta. Štrudlice sa smokvama je pojela, kao i konzervu pudinga od pirinča, konzervu bresaka i kutiju omekšalih, bajatih krekera „ric“. Ostala je bila samo još jedna konzerva s breskvama i uz nju tegla s paštetom. Muka joj je bilo već i samo dok je pogleda; jelu će pribeći samo u slučaju najveće nužde.
Glad je bila gora od tame i hladnoće, jer nije joj pogađala samo telo, već i duh. Kad ne spava, bilo joj je sve teže da smogne snage da ustane sa divana, gde je ležala sklupčana pod prekrivačem i zastakljenim očima zurila kroz prozor dok joj misli ševrdaju, nikako ne nalazeći žižu. Mesecima – još od one noći kad ju je Dodž povredio dobrano, zastrašujuće, prvi put – nije razmišljala ni o čemu drugome izuzev o tome kako da se iščupa od njega. Uglavnom joj je to delovalo kao beznadežna ambicija, ali sad kad ju je ostvarila, ličila je sebi na nekog ko je vrlo doslovno izronio iz mračnog tunela na bleštavo svetlo. Pobegla je, a ne vidi kuda bi dalje.
Na kraju ju je na delo naterala neposredna nužda za jelom. Za ta tri dana (da li tri?… izgubila se u računu) provedena na divanu, bol u gležnju je uminuo i već je mogla da stane na tu nogu i korača. U džepu jakne je imala novac… ali takođe joj je kosa bila prljava, nije imala cipele, a haljina joj je bila takva da bi za ishod po svoj prilici imala hipotermiju i nesrećne zaključke. Umorno je skupila svu preostalu snagu i upregla je u zadatak prevazilaženja tih prepreka.

Krenula je od kose.
U fioci u kuhinji bile su makaze; velike, s dugačkim, zarđalim sečivima. Stojeći u kupatilu, zabacila je glavu odozgo naniže, pa prikupila kosu u konjski rep i pokušala da je iseče. Tupe čeljusti makaza žvakale su kosu kao što pas žvaće komad tvrdog mesa, ali na kraju joj je oko nogu ipak ležala gomila tamne, mlitave kose. Nije bilo šampona, pa je podmetnula glavu pod česmu, škrgućući zubima dok joj se koža na lobanji grčila od ledene vode.
Posle toga ju je uhvatila vrtoglavica od zime, obrnutog dejstva Zemljine teže i odsustva duge, teške kose. Žustro je istrljala glavu hrapavim peškirom, a onda stala pred ormarić sa ogledalom da proceni rezultate svog ručnog rada.
O, bože, izgledala je kao siroče iz viktorijanskog doba, ili kao neko iz hora u Jadnicima. Oči i usta odjednom su postali preveliki za njeno lice, majušno i usukano pod novom, neravno ošišanom frizurom. Nos joj je bio jarkocrven od hladnoće. Ali osećala se čistije. Laganije. Drhteći, obgrlila se rukama i pošla ka stepenicama.
Prizemlje te kućice bilo joj je postalo toliko prisno da se u njemu osećala kao u rođenom domu, ali sve dotad joj nešto nije dalo da se popne na sprat. Nekako joj je to delovalo kao upad u tuđe; kao pokazivanje nepoštovanja. Njen promukli smeh odjeknu od zidova uskog stepeništa. Obila je vrata, ukrala hranu iz kredenca, otvorila pismo koje nije naslovljeno na nju. Do guše je „u tuđem“.
Na vrhu stepenica nalazilo se malecno četvrtasto odmorište s vratima sa obeju strana. Ona levo su bila zatvorena, ali desna su stajala poluotvorena, propuštajući svetlost i otkrivajući spavaću sobu, premalu da u nju stane išta više od bračnog kreveta i toaletnog stočića, uz starinski ormar od jeftinog tamnog drveta.
Krevet je bio zastrt štepanim prekrivačem od poliestera prljavoružičaste boje, i premda na toaletnom stočiću nije bilo ničega, nakon pomnijeg razgledanja otkrila je da po sebi još ima tragove prosutog pudera i lepljive prstenove koji su ostali na lakiranoj površini od flašica i teglica.
Sa osećajem da je neko gleda, prišla je ormaru. Vrata na tren nisu htela da se odglave, a onda su se širom otvorila, pa su se žičane vešalice u njemu oglasile srebrnastim žamorom. Većinom su bile prazne, ali na drugom kraju visilo je nekoliko sabijenih odevnih predmeta; stvari iz neke druge ere, drugog sveta, gde su se žene oblačile kao dame, u kostime šivene po meri i u haljine pune dugmića, i nosile visoke štikle i šešire. U tami u samoj dubini ugledala je meki sjaj krzna, blistanje zuba i staklenih očiju. Usplahirena, skinula je najbližu vešalicu, na kojoj je bio mantil bež boje. On će dobro sakriti njenu haljinu i obezbediti joj malčice toplote a da ne izgleda kao baka iz Crvenkape, a ni kao vuk.
U dnu ormara su bile kutije s cipelama, naslagane u nesigurne gomile od po dve ili tri. Na nalepnicama na prednjoj strani bio je skiciran sadržaj. Prve odozgo bile su glomazne i neelegantne, od onih cipela kakve gode kurjem oku i primaju u sebe otekao gležanj. Verovatno upravo ono što njoj treba, a ipak joj je pogled zalepršao preko njih ka dnu gomile, gde su kutije bile starije i krtije, i prikazivale požutele crteže elegantnih papuča šiljatog vrha i visoke pete. Izvukla je jednu kutiju.
Cipele u njoj bile su od meke crne kože, prekrivene krznašcetom buđi nalik na pelud šljive. Istrljala ih je ivicom ružičastog prekrivača, pa ih nazula. Štikle nisu bile više od dva-tri centimetra, ali bile su tanke, pa su joj stopala opasno šetala levo-desno kada je radi probe načinila nekoliko koraka. Cipele su joj bile malčice velike, ali kako je drugi izbor bio da produži bosa, morala je prosto s tim da se pomiri.
Oko nje se opleo dašak parfema kad je zavukla ruke u mantil. Bio joj je do kolena, a kopčao se velikim dugmetima od rožine i platnenim kaišem s pređicom. Nakon nekoliko časaka oklevanja, odbacila je pređicu i, iskopavši odnekud davno sahranjenu sliku iz nekog starog crnobelog filma ili tako nečega, dobro zategla kaiš i vezala ga u čvor.
Napolju je svetlo već gasnulo. Osmotrila je svoj odraz bez glave u ogledalu toaletnog stočića i nije videla ništa što bi prepoznala. Izgledala je doterano, prefinjeno; svetska žena, a ne devojka iz najbednijeg kraja u Lidsu. A onda je počučnula i videla svoje lice, avetinjsko u tom sumraku, i efekat se razbio u paramparčad.
S grimasom se ispravila i izašla iz sobe. Na vrhu stepenica je zastala i pogledala u zatvorena vrata. Nasrtljivi sumrak sve je zaogrtao koprenama sive boje, zamućujući granice i ispunjavajući je iznenadnim nespokojem. Pritisla je bravu, začangrljala njome, ali vrata su i dalje bila zatvorena. Zaključana.
Naglo je povukla ruku i uzmakla, a onda pohitala niz stepenice, ne obazirući se na bol u gležnju i zaboravljajući da mora da bude tiha; samo je želela da izađe iz te kuće pune senki, zaključanih vrata, zagonetki i tajni, i da se vrati u svet svetlosti, ljudi i svega normalnog.

Vil Holt je zaustavio kola ispred reda garaža na kraju ulice i malaksalo se zavalio u naslon. Grinfilds lejn. Najzad, hvalim te bože! Uz Peron devet i tri četvrtine i nestali grad Atlantidu, ovo je valjda mesto koje se najteže nalazi na čitavom svetu, pogotovu u vreme saobraćajnog špica.
Mada se po njemu samom, zašuškanom po strani od zagušenih ulica, i nije moglo reći da je vreme saobraćajnog špica. Grinfilds lejn možda i nije bio baš toliko ruralan koliko mu ime kaže,1 ali za londonske standarde bilo je tu oho-ho žbunja – većinom oko broja četiri. Ako je verovati upravnicima Doma za negu „Sveti Juda“, Nensi Prajs je iz te kuće izašla pre samo dve godine, ali u ranom februarskom sumraku Vil je video da ju je rastinje već bezmalo progutalo.
Bila je lepa, međutim – ili je mogla biti, da su je valjano održavali kao one ostale. Taj red je bio stariji od okolnih kuća i sastojao se od četiri jednostavna kotidža od crvene cigle, verovatno izgrađena za nekakve radnike dok je taj deo Londona još bio obično selo, odvojeno od grada livadama gde su pasle krave. Zanimalo ga je kako li je bilo tu pre nego što su prostor počele da osvajaju te veće viktorijanske i edvardijanske vile, okrenute leđima kao neotesani gosti na slavlju. Pre tih garaža, i dvostrukih žutih linija, i nizova kontejnera na točkićima.
Nespokojno se promeškoljio pa se protegao, koliko je mogao u majušnim kolima. Trijumf spitfajer iz sedamdeset pete mogao se pohvaliti lepotom, ali nažalost ne i udobnošću, ekonomičnošću ili praktičnošću. Napolju je malodušno sipila kiša, a za tih sat i deset minuta otkako je krenuo iz „Svetog Jude“, nastrani sistem grejanja najzad je uspeo da izbaci iz sebe zagušljivi vreli vazduh, zbog čega je izlazak iz automobila postao krajnje neprivlačna perspektiva.
Zaronivši rukom u zgužvano pakovanje čokoladica na suvozačkom sedištu, osetio je žaoku griže savesti, pošto je ustanovio da je prazna. Na radiju je pištanje označavalo pun sat. Makar će posle ovoga moći pravo kući; nema novih putokaza, pa svakako čak ni Ansel Mućak neće moći da smisli više ništa što bi danas moglo da se uradi u vezi sa ovim slučajem. A to znači da je gotov još jedan četvrtak.
Bože, pomislio je trljajući dlanovima umorne oči, šta ja to činim kad želim da mi život tako brzo ode? Sve deblji i sve ogorčeniji, radeći za najveću pizdu u Londonu, na poslu koji je samo na korak od prodaje lažnog životnog osiguranja i pljačke grobova? Posao za Mikija Mausa, kako ga je jednom podrugljivo nazvao njegov otac.
I iz čista mira, tačno u tom trenutku kad je pomislio na oca, spiker sa radija objavio je da će uskoro razgovarati s „vrhunskim istoričarom i profesorom Koledža Svetog Jovana u Oksfordu doktorom Fergusom Holtom“ o njegovoj „epskoj novoj televizijskoj seriji“, iščaravši ga iz Vilove glave tako da mu se lice stvorilo u ledenom vazduhu pred Vilom i ostalo tu da lebdi kao duh iz Aladinove lampe.
Brzo je isključio radio. Dan mu je bio dovoljno rđav i bez prisile da se suočava sa očevim zvezdanim uspesima, kao i sa upadljivim pomanjkanjem sopstvenih uspeha. Dohvativši akten-tašnu od imitacije kože, onakvu kakvu nose putujući trgovci, izašao je iz kola u hladno, mokro poslepodne.

Krenuo je od kuće na drugom kraju niza u odnosu na kuću Nensi Prajs. Ulazna vrata bila su obojena nekakvom neodređenom sivkastoplavičastozelenkastom farbom koja označava Dobar ukus, a u žardinjeri ispod prozora do ulice raslo je začinsko bilje. Nakon jednog minuta, vrata je otvorio muškarac s prugastom kasapskom keceljom, brišući ruke o kuhinjsku krpu. U pozadini se čula muzika – neka klasika koju je Vil prepoznao, ali nije mogao da se seti kako se zove.
„Da?“ Muškarac je zaškiljio u Vila preko četvrtastog, crnog okvira naočara; urođeno lepo vaspitanje nije mu baš do kraja prikrivalo razdraženost što ga ometaju.
„Dobar dan, stvarno izvinite što vas ometam. Ja sam Vil Holt iz firme Ansel–Blejk, koja se bavi potragom za naslednicima. Trenutno ispitujemo imovinu izvesne gospođe Nensi Prajs, koja je, verujemo, nekada stanovala u onoj kući na kraju, pa me zanima da li biste nam možda pomogli da saznamo još neke pojedinosti.“
Iskustvo je naučilo Vila da taj mali govor mora da odvergla brzo. Ako uspe dotle da dogura a da mu ne zalupe vrata ispred nosa, već je na pola puta. Majk Ansel će uvek to krunisati predlogom „da uđe da načas popričaju“, na šta će zakoračiti i ostaviti bespomoćnom kućevlasniku izbor između mogućnosti da se pomeri u stranu ili da ga silom izbaci. „A kako niko ne želi takve neprijatnosti u svojoj kući, ušao si.“ Vil je znao da će mu još delić duše umreti ako nekada bude pribegao takvoj taktici da bi obavio zadatak.
Muškarac je prošao rukom kroz retku kosu, pometen. Iz kuhinje iza njega dopirao je miris začina koji se peku, odišući toplotom i udobnošću. Uprkos čokoladicama, Vilu zakrča stomak.
„Nisam siguran da mogu da vam pomognem. Moj partner i ja kupili smo ovu kuću tek pre godinu dana, a ona na kraju tad je već bila prazna. Iskreno, malčice predstavlja i problem, tako oronula – ubija ugled ovom kraju, ako razumete šta hoću da kažem. Ako možete nešto da uradite u tom pogledu, bila bi to izuzetno lepa vest.“
„Dakle, ako se ispostavi da je uistinu pripadala gospođici Prajs, biće prodata, a novac od prodaje raspoređen između naslednika. Ne znate kojim slučajem nešto o njoj? Ne znate da li je imala neke rodbine?“
Pre nego što je Vil i dovršio rečenicu, ovaj je već vrteo glavom, nestrpljiv da se vrati svom spremanju jela, svojoj muzici i svome lepo ustrojenom kraju dana. „Žao mi je, pojma nemam. Međutim, znaće to onaj matori do nas; gospodin Grivs. Srećna potraga!“
„Hvala“, uzvrati Vil zelenkastosivkastoplavičastim vratima.
Vrata gospodina Grivsa bila su nedvosmisleno crvena, premda im je farba bila potamnela, a zvekir od livenog gvožđa izglockala je rđa. Vil pokuca, pa pričeka, okrećući leđa kiši i poginjući glavu. Isuse, ala je hladno! Staza pod njegovim nogama nekada je bila lepo održavana, ali sad je kroz pukotine između ploča pronicao korov. Ponovo je pokucao. Pre nego što je uspeo da vrati ruku u džep, vrata se uz trzaj otvoriše.
„Dobar dan – izvinite što vas ometam…“
„S’a ’oces?“
Vil zakoči u pô reči. Žena koja je otvorila vrata bila je Kineskinja, i sićušna. Kroz uski prostor koji je ostavila između vrata i dovratka videlo se da je u plavoj tunici s belim paspulčićima na rukavima i oko vrata, i da je gnevno namrštena.
„Zanima me da li mogu da razgovaram s gospodinom Grivsom.“ Čak i njegovim rođenim ušima taj glas je zvučao tupavo snobovski, po utisku neprijatno blisko ruganju kakvo je Ansel s ljubavlju upražnjavao u kancelariji.
„Ne. Gospodin Grivs sada pije caj. Nema vidi posetioci.“ Govor joj je bio zanimljiva mešavina Dalekog istoka i Ist enda.
„Mogu li da sačekam? Ili da dođem za pola sata? Ja sam iz Ansel…“
„Ne. Posle caja ja njega pravim spreman za krevet. Danas nema posetioci. Dodzes opet sutra.“
I to je bilo to. Vrata su se zatvorila s takvom silinom da je zvekir zakloparao, a Vil je ostao da stoji u mraku i na kiši, pri čemu je i jedno i drugo padalo sve brže. Uzdahnuo je. Kuća do ove – treća u nizu – počivala je u tami, ali on je po obavezi otklancao do nje stazom i pokucao, bez nade i poleta, a onda u sebi izbrojao do dvadeset pre nego što će se obrnuti nalevo krug.
Vratio se u kola i taman je već hteo da startuje motor, ali tad primeti neku ljudsku priliku kako nailazi uličicom, oborene glave, koračajući pomalo neravnomerno. U tami je to bila tek silueta naspram jarkih svetala susedne ulice, ali nije bilo sumnje da je posredi žena; žena u cipelama koje kao da joj donekle nisu udobne. Nosila je krcatu kesu iz prodavnice, a kad je prišla bliže, stupivši u krug svetlosti ispod ulične svetiljke, video je da joj je lice bledo, vilica isturena, tamna kosa orošena kišom. Činilo se da ide ka nizu kućica – ka kući gde je upravo kucao, tako je naslutio. Umorno je otvorio vrata i psihički se pripremio da opet pokisne.
„Zdravo! Halo? Zdravo, hej…“
Vidno se trgla, a bledo lice joj se preobrazilo u masku uzbune. Bože, kakvo sam ja govedo, pomisli Vil dok je kretao ka njoj nekakvim polukasom. Koja se žena ne bi prestravila kad joj se obrati rmpalija iz kola u mračnoj zabačenoj ulici? Upeo se da iznedri ohrabrujući, saosećajan osmeh.
„Izvinite… izvinite, nije mi bila namera da…“ Videvši njeno preneraženo lice, zastao je na korak-dva od nje. „Izvinite. Kucao sam na vaša vrata, ali vi niste bili kod kuće. Očigledno.“ O, bože. „Ja sam iz firme Ansel–Blejk…“
Vrtela je glavom i grčila se uzmičući, kao da želi da pobegne. „Ne znam ništa o tome. Obraćate se pogrešnoj osobi.“
A stvarno je mislio da ne može danas ništa gore da ga zadesi. „Zaista se izvinjavam, mislio sam da živite tu. Od srca vas molim da mi oprostite. Tražio sam nekoga ko bi mi mogao pomoći da saznam nešto više o jednoj postarijoj dami koja je nekada živela u ovoj praznoj kući, pa sam prosto zaključio…“ Već je lupetao, pa se zaustavio. „Izvinite.“
Samo načas, ne duže od delića sekunde, njeno usukano lice pokazalo je treptaj zanimanja. A onda je treptaj nestao, zagasio ga je oprez.
„Izvinite, ne znam.“
Oborene glave, pošla je dalje što je brže mogla u tim naopakim cipelama, boreći se s glomaznom kesom punom nakupovanih stvari. A on je ostao tu, da stoji na kiši i oseća se ne samo glupavo već i čudnovato pokajnički, kao da ju je poplašio.

Posmatrao ju je, to je osećala. Sad nije mogla da se okrene i vrati se u kuću. Jedino joj je preostajalo da i dalje korača.
Stigavši do garaža, provukla se kroz nisko rastinje kud je prošla one noći, upinjući se da izgleda što nonšalantnije. O, bože, sigurno je sad smatra kompletnom ludačom – ukoliko već tačno ne zna ko je ona i šta radi. Nije upamtila kako se zove ta firma za koju je rekao da radi, ali zazvučalo joj je kao da su advokati ili tako nešto. Šta ako ju je neko video, pa je otkucao da se bespravno tu uselila?
Mozak joj je radio sto na sat. Ali rekao je da pokušava da sazna više o nekoj staroj dami, zar ne? Staroj dami koja je živela u toj kući. Izbivši saplićući se iz žbunja iza kanti, zastala je na trenutak da olakša pritisak na plik koji joj je iznikao na peti. Trebalo je da prihvati igru, da se pravi da živi u tom kraju, da ga pita kako se zove ta stara dama. Možda i on traži gospođu Torn?
Od te pomisli nešto je čudno steže u grudima, što je možda bilo od uzbuđenja, a možda i od nespokoja. Želela je da je nađe; za toliko joj je dugovala akonto onih štrudlica sa smokvama, pudinga od pirinča i pozajmljenog mantila i cipela. Savest je umirivala zaklinjući se da će dati sve od sebe da uđe u trag gospođi Torn i preda joj pismo od davne ljubavi. Ako je još neko traži, verovatno bi joj se udvostručili izgledi na uspeh, što je dobra stvar.
A opet, bilo je to sve nekako čudno. Kao da je gospođa Torn njena, iako ne zna ništa o njoj. Bar ništa uobičajeno, u svakom slučaju, na primer kako se zove, ili kako izgleda, pa čak ni da li je živa ili mrtva; samo je o njoj znala to da je nekada volela američkog vazduhoplovca Dena, i da je i on nju voleo. I da je voli i sad.
Koračala je odsutno, ne obraćajući nimalo pažnje na to kuda ide, i razmišljala samo kako će popuniti to vreme dok ne bude bezbedno da se vrati kući, ali tad je primetila na drugoj strani ulice crkvu. Bila je od onih staromodnih crkava, s velikim četvrtastim tornjem od prljavog sivog kamena i sa velikom tablom spolja, gde je nad satnicom službi božjih i svetih pričešća pisalo: Crkva Svih svetih. Svi su dobrodošli. Prisetivši se onog informatora koji je pronašla u gomili reklamne pošte, samo je odjednom shvatila da je pošla preko ulice.
Pod trema je počivao pod visokim smetovima lišća i kesica od grickalica. Duž zidova su se nizale oglasne table. Otresavši kosu od kiše, zaškiljila je u njih da vidi ima li kakvog pomena gospođici Prajs u rasporedu za cvetne dekoracije ili na spisku pomagača za nedeljnu veronauku. Nije joj bilo pomena. Vrata glavnog broda crkve stajala su malčice odškrinuta, pa je oprezno provirila kroz otvor.
Prostor je bio ogroman i potpuno nepomičan, mutno obasjan velikim staklenim lusterima, kilometrima iznad prolaza. Gurnula je vrata taman koliko da se provuče i pređe nekoliko probnih koraka, koji odjeknuše među visokim zidovima. Dah joj je jedva vidljivo lebdeo ispred lica, a kroz miris hladnog kamena i tečnosti za politiranje nameštaja do nje doplovi zamamna aroma kafe.
Mali prostor iza reda klupa na drugom kraju bio je izdvojen kao za nekakav domaći krug; imao je kvadratni crveni tepih na podu, dve pletene stolice, policu s knjigama i žuti plastični sanduk pun igračaka. Uza zid je bio namešten radni kuhinjski deo, a na njemu je stajao aparat za točenje kafe. Kada je, privučena mirisom, prišla bliže, ugledala je kraj njega tanjir s keksićima, a iznad, na zidu, obaveštenje ispisano razmahanim crkvenim pismenima:
Molimo da se poslužite.
Spustila je kesu na jednu pletenu stolicu i obazrela se oko sebe. Nikoga na vidiku. Ponovo je pročitala poruku, pitajući se da nije posredi neka varka, ali sablazan kofeina i šećera bila je prejaka da bi joj se oduprla. Na radnoj površini su stajale pripremljene šoljice na tacnicama. Uzela je jednu i napunila je kafom, poslužila se jednim keksom, zatim i drugim. Taman kad je pružila ruku da uzme i treći, nečiji žustri koraci nagnaše je da ga ispusti na tanjir.
„Ah, našli ste naše osveženje. Lepo, lepo. Nadam se da je kafa još pitka. Skuvao sam je po podne, ali kad predugo stoji, ima ukus kao ogorelo blato.“
Kod čoveka koji joj se obratio najupečatljivije je bilo to što je imao na sebi najgrozniji zamislivi džemper; prevelik i ručno pleten, s prugama nejednakih širina i drečavih boja. Sledeći po upečatljivosti bio je njegov osmeh, razvučen i beo naspram tamne brade.
„N-ne, fina je. Hvala vam.“
„U tom slučaju, ako to ne kažete samo iz učtivosti, slobodno se poslužite još jednom šoljicom. Večeras nemamo ni probu hora niti išta drugo, pa ću je prosuti u sudoperu ako je ne popijete. Uzgred, ja sam Toni. Toni Palmer.“
Sagao se ka njoj i pružio ruku. Snebivljivo se rukovala s njime, nastojeći da mu ne zuri u okovratnik džempera kako bi dokonala da li je pod njime sveštenički kolir ili obična košulja. Delovao je vrlo srdačno za jednog sveštenika. Vrlo normalno.
„Jeste li vi…?“
„Sveštenik ovdašnji, upravo tako.“ Zakoračio je pored nje i natočio sebi kafu, a potom namestio keks u ravnotežu na ivicu tacnice. „Ne smeta vam ako pitam kako se zovete? Ne morate da mi kažete ako ne želite.“
I nije baš naročito želela, ali kako je pila njegovu kafu i jela njegov keks, delovalo je nekulturno da mu tako odgovori. „Džes“, reče. „Džes Morejn.“
„Drago mi je, Džes, i dobro došla u Sve svete. Mada bih u ovako hladnu noć ja prvi priznao da i ne odiše baš nekom dobrodošlicom.“
Upadljivo se stresao u tom ružnom džemperu, pa se opet osmehnuo. Imao je lep osmeh, ali ona se naoštrila da ne potpadne pod njegov uticaj. Nije želela da greškom pomisli od nje da je neka bogomoljka. Ona i baka nikada nisu propustile nijednu epizodu Pesama hvale, ali gledale su je samo zbog pevanja – upravo dok je pravila društvo baki prateći reči što su tekle u dnu ekrana, Džes je i otkrila da ima lep glas. Ali sama crkva je puna alapača, tako je govorila baka; žena koje imaju viška vremena, a nimalo pametnijeg posla nego da razmeštaju cveće i izriču sud o onima koji se prosto bore da sastave kraj s krajem.
Slegla je ramenima. „Nisam pobožna niti nešto slično. Samo sam… prolazila.“
„I to je lepo. Ljudi ovamo dolaze iz svakojakih razloga, i svi su dobrodošli. Sem onih što dolaze da kradu svećnjake – bez njih bih baš i mogao da preživim – ali svi drugi jesu dobrodošli, bilo da im treba malo razgovora, ili da posede u tišini, ili da popiju šoljicu ne baš preterano ukusne kafe. Crkvama su potrebni ljudi. Kad su prazne, one su samo zgrade.“ Toni Palmer otpi gutljaj kafe, pa žalostivo kaza: „U ovo naše vreme većini ljudi se čini da im nisu potrebne crkve, i zato i moramo da nalegnemo kako bismo ih održali. Ovde vodimo grupe za mališane, pa književni klub, pa časove umetnosti, pa klub za starije s besplatnim ručkom, a sve to bez iole pominjanja reči na B.“ Na to pogleda ka nebesima i nemušto izusti: „Boga.“
Džes se malčice otkravi. Taj klub za starije podsetio ju je zašto je i sama došla. „Ne znate neku gospođicu Prajs iz ovoga kraja, jelte? Starija dama. Možda dolazi u vaš klub?“
„Gospođica Prajs…“ Promislio je. „Prezime mi zvuči poznato, ali ne mogu da ga povežem ni sa jednim likom. Ne bih rekao da dolazi u klub, ali ja sam ovde tek osamnaest meseci, a možda je prethodno dolazila. Je li vam to neka rođaka?“
Džes spusti šoljicu i zavrte glavom. „Prijateljica prijateljice, ništa više. Nije ni bitno.“ Na to uze kesu iz prodavnice sa stolice. „Hvala vam na kafi. I na keksu.“
„Nema na čemu.“
Osećajući da je njegove oči prate, pokušavala je da korača normalno, onoliko koliko su joj to dopuštale prevelike cipele i bolni gležanj. Već je bila gotovo stigla do vrata kada je on pozva.
„Džes? Nešto se setih…“
Ona se okrete. On pođe ka njoj, lupkajući se prstom po donjoj usni. „Znate šta, ne znam kako stojite s poslom i drugim obavezama, ali bićete veoma dobrodošli ako se pridružite našem klubu za starije – tu možete da se raspitate kod drugih članova za tu vašu gospođicu Prajs. Okupljanja su ponedeljkom i utorkom, u parohijskoj sali.“ Sramežljivo je razvukao usta u osmeh. „Naravno, kad kažem da ćete biti dobrodošli, zapravo mislim na to da bi bilo sjajno da imamo i nekog mlađeg. Stariji stvarno dobiju krila kad vide i neko sveže lice. Sleduje vam besplatan ručak, razume se. Toplo jelo, i to u obilju.“ Na to se potapša po blago isturenom trbuščiću ispod džempera.
„Važi… hvala.“
Htela je da smisli neki izgovor, ali bila je isuviše gladna, a šansa za besplatan topao ručak naprosto preveliko iskušenje da bi ga odbila. Tek kad je otišla odatle, sinulo joj je da je on to i znao. To, a ne bilo šta što ima ikakve veze sa starima i sa mladom krvlju, eto šta ga je podstaklo da je pozove.
Ta misao ju je čudno rastrojila.

4
1942.
Jesenji dani su kraćali. U pet je Stela odustala od upinjanja da škilji kroz tminu i zamračila prozore. To joj je strahovito bilo krivo; nebo su još šarale rumene pruge, naspram kojih je crkveni crep od pečene zemlje izgledao kao karnerić od crne čipke, ali to je valjda bila samo još jedna stvar koju treba dodati na spisak ratnih uskraćenosti. Pomorandže. Čokolada. Sapun. Jesenji zalasci sunca.
Pošla je u hodnik da pokuca na vrata radne sobe i upita Čarlsa hoće li da i njemu zamrači sobu, ali nit svetlosti ispod vrata saopštavala je da za tim nema potrebe. Sastanak je trajao većim delom popodneva. Pre sat vremena je unela poslužavnik s čajem i patišpanjem bez jaja, ispečenim specijalno u čast tog biskupa koji je u Čarlsovim očima uživao status holivudskog idola. Obustavili su razgovor dok je spuštala poslužavnik na sto, a biskup je rekao – naročito snažnim, zvonkim glasom, da to čuje i velečasni Stouks, koji je bio postariji i nagluv – „Dakle, ovo nam je ljupka gospođa Torn. S kolačem! Donekle čudo poput onoga s vodom i vinom, s obzirom na okolnosti. Svaka čast, draga moja!“ Ona se na to povukla, blistajući što ju je pohvalio tako uzvišen autoritet, zadovoljna koliko zbog sebe, toliko i zbog Čarlsa.
U kuhinji je bilo toplo nakon naletâ promaje u hodniku i slasno je mirisalo na govedinu koja se tu čitavog dana krčkala. Komad od grudi, žilav i pun hrskavice, nimalo nije obećavao dok je bio umotan u papir, ali Ejda Broton, koja je stajala u redu iza nje u Ferejkerovoj kasapnici, rekla joj je da može da ispadne fin gulaš ako ga bude dovoljno dugo dinstala na tihoj vatri. Stela se nadala da će tako i biti, jer to im je bilo sledovanje mesa za nedelju dana. Zaključila je da će pita s povrćem i hleb zapečen sa sirom i jajima vredeti muka zarad jedne specijalne subotnje večere, a uložila je i određen trud u postavljanje stola u trpezariji i loženje vatre u dnevnoj sobi.
Istini za volju, mnogo više nego pita i zapečen hleb patnju su joj donosili pokušaji da probije zid koji kao da je iznikao oko Čarlsa. Otkako su se vratili iz Brajtona, on je klizio sve dalje i dalje od njenog domašaja, te joj se činilo da im je odnos sad više nalik odnosu poslodavca i kućne pomoćnice nego što je to bio pre venčanja. Možda će tiha večera – nešto manje depresivno od njihovog uobičajenog sumornog obroka – a posle nje koncert sa radija, uz svetlost vatre…
Možda…
Gurnula je stopala u ružne svakodnevne cipele na pertlanje i išunjala se u vlažno veče boje indiga. Vazduh je mirisao na zemlju, hladnoću i dim iz dimnjaka dok je ubirala opale jabuke ispod drveta, pridržavajući kecelju kao kotaricu da bi sakupila valjane. Nije ih bilo mnogo; sezona im je bila na izmaku, a obrano voće već razdeljeno. Maltene nije bilo domaćinstva u Kings ouku koje te jeseni nije jelo pitu s jabukama, premda su jabuke bile zelene i kisele i gutale su dragoceni šećer. Stela je bila užasno škrta s količinom šećera koju je malo ranije sipala u šećernicu i iznela na poslužavniku, da bi joj ostalo dovoljno za valjan voćni kolač s mrvicama i za krem od mleka i jaja. Čarls je premršav. Udubljenja pod jagodicama postala su mu još dublja, ugao brade oštriji, a ona nije mogla da to ne shvati kao neposredan dokaz svoje nedoraslosti ulozi supruge.
Pre no što će opet ući, zastala je na stepeniku iza kuće, zagledana ka gradu. Subota uveče. Nebo je bilo izgubilo svoj rumeni preliv i imalo je tamnu, meku ljubičastu boju, prošarano šačicom zvezda i voštanožutim punim mesecom. Prozvali su ga „bombaški mesec“, mada su noći vazdušnih napada sada delovale daleko i svi su postali vrlo ravnodušni prema mogućnosti da ih opet bude. Razmišljala je o Nensi: sad se sigurno licka za veče koje će provesti u gradu s drugaricama iz salona. Nekoliko puta je zvala Stelu da im se pridruži – „supruga si, a ne robijaš, zar ne?“ – ali Stela je uvek našla neki izgovor. Pamtila je tu tisku tela, poglede koji premeravaju. Ne bi delovalo dolično da se nađe u takvoj atmosferi sad kada je udata žena.
Prethodne nedelje, međutim, bila se sastala sa Nensi da idu u bioskop; Klark Gejbl i Lana Tarner u Negde ću te naći. Pre glavnog filma pustili su koristan kratki film s receptima za jela od starog hleba. Kada je Stela zapisala jedan na poleđini knjižice s bonovima, Nensi se toliko smejala da ju je žena iza nje potapšala po ramenu i zašištala na nju da umukne.
U svetlu kuhinje videla je da su jabuke ubijene i crvljive. Ono što je ostalo pošto je odbacila sve neupotrebljive delove bilo je dovoljno tek za najmanji kolač, ali makar će tako potrošiti i manje šećera. Pristavila je voće da se prokuva na šporetu, pa otišla da proveri da li je u trpezariji sve spremno.
Osetila je mali treptaj zadovoljstva kad je pogledala u sto, zastrt starim čaršavom koji je otkrila u jednoj fioci i izvezla buketićima prstenaka da sakrije progoretine. Osetila je Čarlsovo neodobravanje što je tri večeri potrošila na tako lakomislen projekat, a mogla je plesti čarape za mornare. Ona je i plela, ali nije mogla baš sasvim da poveruje da će to beskrajno snabdevanje grebuckavim čarapama koje ona proizvodi doneti neki stvarni preokret u ratu, dok su vezeni prstenci imali neposredno i primetno dejstvo na moral domaćeg fronta. Uz njih je čak i zeleni parohijski porcelan izgledao lepo, a kristalna vaza za ruže od gospođice Berč ljupko je stajala u sredini, premda je bila napunjena hortenzijama, a ne ružama. U jednom trenutku spontanog poriva, Stela je uzela dva mesingana svećnjaka sa kamina i stavila ih levo i desno od vaze, a potom otišla do komode po sveće.
Otvorivši fioku, sa oklevanjem je zastala. Da neće Čarls pomisliti da se previše potrudila? Uramljena fotografija sa njihovog venčanja stajala je na ploči komode, ona koju je snimio Fred Kolins dok su sekli tortu. Uzevši je i zagledavši se u nju, vratila se u taj trenutak i osetila kako joj se po rukama ježe sitne malje dok se prisećala kako je Čarlsova šaka poklopila njenu i kako joj je njegov dodir izazvao potajni drhtaj iščekivanja.
Iščekivanja koje se nije završilo ničim, kako se ispostavilo. Pažljivo je vratila fotografiju na mesto i odmakla se za korak, premda kao da nije mogla da otrgne pogled od nje. Ta devojka u belom, s krupnim, plavim očima, već joj je izgledala kao naivna tuđinka – koliko je naučila za dva kratka meseca! Na primer, kako se pere i pegla sveštenički kolir, kako se pravi mlečni puding od starog hleba i vode, da venčanje u belom nije nužno i početak bajke sa srećnim krajem, onakve kakva uvek biva u bioskopu.
Tad kad je išla sa Nensi, odvraćala je oči od platna u onim delovima gde je Klark grlio Lanu i ljubio je temeljno i strasno. Nensi ju je u jednom trenutku podgurnula i upitala je li sve u redu s njom, a ona je tupo klimnula glavom, radujući se što su u mračnoj sali sa onom ljutitom ženom iza sebe, te ne može propisno da joj odgovori. Šansa za iskrenost već je bila propuštena; prilika se ukazala kad su se vratili iz Brajtona, pa je Nensi gorela od želje da sazna kako je prošlo. Kako je „ono“ prošlo. Radoznalost joj je bila toliko krcata očekivanjima da je Stela shvatila da je nemoguće da joj kaže istinu: da je taj deo u spavaćoj sobi bio tužna propast i da se zarumenjena nevesta vratila sa svog medenog meseca svakom svojom česticom nevina kao i kad su se povezli sa svadbe.
Zvučalo bi to krajnje beznadno. Prosto je mogla da zamisli sažaljenje (i prezir?) u Nensinim očima kad bi pokušala da joj objasni šta se desilo prve noći, kad su oboje bili umorni od venčanja i putovanja, i pomalo uzdrmani tom čudnovatom situacijom da su se našli zajedno sami u ogromnoj i prilično turobnoj hotelskoj sobi. Čarlsovi roditelji su insistirali na tome da im obezbede apartman za mladence, a gazdarica ih je uvela uz silno raskalašno smeškanje – što je samo po sebi već bilo odbojno. Bilo je kasno, ali Stela je šmugnula u kupatilo pored sobe i tamo se, cepteći od napetosti i obuzeta nekakvom drhtavicom od uzbuđenja, presvukla u svileni kombinezon. Kad se vratila, krevet je i dalje bio prazan i uredan. Čarls je sedeo, odeven od glave do pete, za stolom kraj prozora, s glavom u šakama.
Odisao je takvim očajanjem da ga je pozvala po imenu i pošla ka njemu, spremna da ga obujmi rukama i privije u zagrljaj. Ali kada je prišla, videla je da su mu oči zatvorene, da mu se usne miču, i shvatila je da se moli. Nensi joj je bila najbolja drugarica; nije postojalo ništa što nisu znale jedna o drugoj, ali Stela je bila svesna da nikada neće moći da joj ispriča šta je dalje bilo. Šta se dogodilo u tom času kad ga je dodirnula, a on otvorio oči i ugledao je, i zgađeno ustuknuo.
„Izvini“, rekao je posle kruto. „Bilo je neočekivano, ništa više. To što sam te ugledao obučenu… tako.“
Stela se osećala previše bedno i poniženo da bi išta rekla, a ponajmanje to da je mislila da većina muževa očekuje od svojih nevesta da se upravo „tako“ obuku za prvu bračnu noć.
Sutradan je dobila menstruaciju, što joj je takođe izazvalo stid, ali makar je ublažilo pritisak tih ostalih dana medenog meseca, koji su proveli u šetnjama pored mora, istraživanju brajtonskih crkava i – jednog popodneva – na čajanci-igranci u hotelu, u očima čitavog sveta nalik svakom drugom novopečenom bračnom paru. Noću su ležali jedno pored drugoga u krevetu kao klesane figure na nadgrobnoj ploči.
Poskočila je kad su se vrata radne sobe otvorila, a u hodnik se prosuli glasovi. „Drago mi je što smo to raščistili, Čarlse. Deluje mi da je to, u celini uzev, zadovoljavajući ishod, ali obavestite me bude li nekih problema što se vas tiče.“
Zvonki biskupov glas. Napeto stojeći iza vrata trpezarije, Stela povuče mašnu kecelje. Da li treba da izađe? Sigurno bi se valjana sveštenička supruga pojavila da otvori vrata, da uputi prijatne i učtive reči. Kopala je po mozgu tražeći jednu jedinu učtivu reč, ali ometao ju je Čarlsov glas. „Hvala vam na vremenu i razumevanju ovog pitanja, biskupe. Veoma ste predusretljivi.“
„Ma kakvi, ma kakvi… Ovo su teška vremena i svi moramo služiti onako kako smatramo da je najprikladnije. Znam da ovome niste pristupili tek tako olako. Vaša hrabrost je za pohvalu, Čarlse. Pozdravite gospođu Torn.“
Stela je ušla u hodnik taman kad je biskup izašao, pa je od njega videla samo blesak srebrne kose pre nego što je Čarls zatvorio vrata. U svetlosti koja je dopirala iz radne sobe Stela je videla da mu je sa lica delom nestala ona napregnutost koja ga je poslednjih nedelja pomračivala. Izraz mu je bio mekši, uviđavniji… dok nije digao pogled i video je kako stoji tu, pa odjednom postao sav oprezan.
„Uspešan sastanak?“
„Da. Da, mislim da jeste.“
„Ubrzo će večera. Postavila sam sto u trpezariji. Mislila sam da možda…“
Zaćutala je jer se na vratima radne sobe pojavio velečasni Stouks.
„Sjajno“, kaza Čarls onim svojim snažnim glasom za druge. „Upravo sam pozvao Ernesta da ostane. Nadam se da to nije problem?“
U kuhinji je Stela istresla ogorčenje na krompir, izgnječivši ga u kašu kako bi ispalo što više. U takvo vreme baš nimalo nije problem da se onako nehajno pozove gost na večeru! Govedina koja bi manje-više nahranila dvoje izgledala je oskudno kad ju je rasporedila na tri tanjira, ali upropašćeni planovi za to veče najedili su je još i više nego narušeni jelovnik. Muzika i sveće. Razgovor u toplom krugu svetlosti vatre. To će moći da rade i u društvu velečasnog Stouksa, ali razgovor neće biti onakav kakav je ona imala na umu. Za početak, vodiće se iscrpljujućom jačinom koja probija uši.
Čula je Čarlsov neprirodno pojačani glas dok je nosila poslužavnik s tanjirima kroz kuhinju. Pričao je o parohiji. „I nije baš imućna, ali ovdašnji narod ima dovoljno da sastavi kraj s krajem. To su pošteni, radni ljudi kojima ne smeta da potegnu. Ne zanimaju se mnogo za grupe za molitvu, ali Udruženje majki lepo podržavaju, kao i Ženski institut. I imamo vrlo produktivan Ženski krojački krug, je li tako, draga?“
Ulovljena reflektorom njegovog prilično usiljenog osmeha, nije imala drugog izbora do da proguta snuždenost i odgovori, što ju je dodatno iznerviralo, jer nije imalo šta drugo da se kaže do „tako je“. Spustila je tanjire na sto, pri čemu je znatno manju porciju dodelila sebi.
„Ovo izgleda slasno, draga moja“, reče velečasni Stouks trljajući dlan o dlan. „Ali zar niste gladni?“
„Da očitam molitvu zahvalnosti?“, brzo kaza Čarls. Kada su svi pognuli glave, on joj ulovi pogled i uputi joj zahvalan osmeh.
To ju je okrepilo više od svake gozbe.

U vreme kad je poslužila kolač – u šoljicama za čaj, da prikrije koliko ga malo ima – Steli je već sevala glava, ali zajednički trud da se održi razgovor iskovao je između nje i Čarlsa jednu tananu sponu. Pobegavši u kuhinju da skuva kafu, navalila se na sudoperu i zažmurila, dozvolivši sebi trenutak nade. Veče nije bilo intimno kako ga je zamišljala, ali osećala se bliskijom Čarlsu nego za poduže vreme. Možda se na to brak i svodi? Ne na vatrene filmske poljupce i svilene spavaćice, već na nešto stvarnije i značajnije; na udružena pregnuća, zajedničke ciljeve. Možda će, kada velečasni Stouks ode, moći da se smeju na račun kolača u šoljicama i Stouksovog ubeđenja da se ona zove Šila, pa ove večeri prostor između njih u krevetu neće izgledati baš toliko kao arktička pustopoljina.
Duboko udahnuvši, ponela je kafu u dnevnu sobu, gde je velečasni Stouks upravo bio smešten u najudobniju fotelju, kraj vatre. Stela se nadala da to ne znači da će pasti u iskušenje da ostane duže. Valjda mu je dosadilo već da sluša o svim sitnicama rukovođenja Svetim Krispinom?
„Naravno, sada nemamo večernje zbog zamračenja“, govorio je Čarls, „ali služba nedeljom ujutru uvek je lepo posećena. Ljudi vole da propovedi budu kratke, ali takve da dižu duh.“
Stela se smestila na ugao divana i tu je pijuckala kafu. Čarls se u poslednje vreme rvao s „dizanjem duha“ i često ostajao budan dokasno pred nedeljno jutro ne bi li sastavio propoved koja će ljude ubosti u pravu žicu. Makar je njoj govorio da to radi. U takve noći tiho bi se popeo uz stepenice i prošao kraj njenih vrata na putu u malu sobu na kraju odmorišta, a ona se, ležeći pod glatkim čaršavima bračnog kreveta, pitala nije li sastavni deo njegovog plana i da nju izbegne.
Nakon naizgled čitave večnosti, velečasni Stouks se uz škriput pridigao iz dubina fotelje i objavio da mora da beži. Kada je Čarls otišao da mu potraži kaput, vlažne oči velečasnog zaustaviše se na Steli.
„Hvala vam na divnom društvu i izvrsnom jelu, draga moja. Našem prvom druženju u nizu mnogih, nadam se.“
„O… da, i ja se nadam“, promuca Stela. Sumanuto je bilo što mora neuporedivo više da laže sad kad je sveštenikova žena nego što je lagala pre. „Dobro nam došli od srca u svako doba.“
Pojavi se Čarls, zamotavajući i sam šal oko vrata. Nespokojno je pogledao u Stelu pre nego što je pridržao kolegi kaput. „Izvolite, Erneste. Ispratiću vas do autobuske stanice. Da budem siguran da nećete zalutati zbog zamračenja.“
Prala je sudove u kuhinji kada se vratio. Čula je kako se ulazna vrata zatvaraju i okrznula pogledom sat nad šporetom. Još malo pa devet; ako bude brza, moći će da završi sa sređivanjem taman na vreme da sluša s njim vesti na radiju. Ponekad joj se činilo da radije ne bi znala kakav se sve jad širi svetom, ali bila je svesna da Čarls voli da bude obavešten o najnovijem razvoju rata, s obzirom na to da je ogroman broj momaka iz parohije, a uz njih sada i Piter Andervud, tamo u aktivnoj službi. Delovalo joj je to kao sitnica, da sluša radio s njim. Natočila je vodu u plitku emajliranu posudu u kojoj je krčkala govedinu; najbolje će biti da je ostavi preko noći da se kiseli.
„Hvala ti.“
Poskočila je kada je Čarlsov glas razbio iznenadnu tišinu nastalu sa zavrtanjem česme. Stajao je na vratima kuhinje i posmatrao je. Zbog nečega u njegovom izrazu lica srce joj je malčice zastalo.
„Sve je u redu… ili se makar nadam da je u redu. Nije bilo mnogo hrane.“
„Za to sam ja kriv.“ Pošao je ka njoj, sklanjajući uvojak kose sa čela pokretom u kom je ona već bila naučila da prepoznaje nervozu. „Trebalo je ranije da ti najavim.“
Skinuo je krpu s kuke i ostao tako da stoji, nespretno je držeći kao da nije siguran šta da radi s njom. „Moram da razgovaram s tobom. Ima nešto drugo, a to ti moram na vreme najaviti.“
Stelino srce počelo je veoma snažno da dobuje; bio je to doboš upozorenja, premda nije mogla da nasluti kakva je opasnost posredi. Kroz glavu joj je prominula reč „razvod“, ali istog trena ju je odbacila. Čarls nikada ne bi bio za to da se razdvaja što je Bog spojio.
„Sedi.“
Poslušno je sela, razmišljajući o vatri koja gori u drugoj sobi – o tom silnom dragocenom gorivu – i o radiju, i o vestima. On je i dalje stajao, a onda krenuo da šetka po maloj kuhinji, uvrćući kuhinjsku krpu među šakama.
„Čarlse, zabrinjavaš me. Šta je bilo? Da nije nešto u vezi sa ovim sastankom – prebacili su te u drugu parohiju…“
Kako joj se ta pomisao javila, tako je pustila korena, pa je Stela već počela da pretresa u glavi propratne posledice, da traga za mogućim razlozima što joj on to saopštava kao rđavu vest. Nensi, očigledno; ako budu negde daleko – možda u Škotskoj, ili u divljinama Kornvola – biće joj teško što neće moći da se viđaju, ali ako se to izuzme…
„Ne baš.“ Uzdahnuo je i seo preko puta nje, sastavivši šake i oborivši načas čelo na njih. Onda je pogledao u nju, s neposrednošću koja je bila istovremeno i pomirena sa sudbinom i blago izazivačka.
„Reč je o tome… da sam se prijavio. Znam da kao svešteno lice nemam tu obavezu, ali osećao sam da ne mogu to da ne uradim, razumeš.“ Tužno se osmehnuo, moleći je očima. „Upravo gledaš u velečasnog Čarlsa Torna, kapelana oružanih snaga četvrte klase. Treba da se javim u Čester na dužnost najdalje za deset dana.“
Čekao je da ona nešto kaže, ali njoj je glava bila prazna od šoka, odjekivala je tišinom kao što biva nakon eksplozije. A u neku ruku ovo i jeste eksplozija, otupelo je pomislila.
Direktan udar u srce njihovog braka.

„Nije bilo lako. Istražio sam svoju dušu i mnoge duge noći ispitivao Boga kakvom me je stazom uputio. Ne bih bio iskren prema vama kad bih rekao da se nisam bojao, da nisam bio nerad, da nisam očajnički čeznuo da mi Bog kaže da mogu i na neki drugi način služiti Njemu – ovde, u Kings ouku, među onima koji su mi dragi…“
Stela je sedela u svojoj svakidašnjoj klupi, i odjednom ju je to podsetilo na Čemberlenov govor preko radija na početku rata. Zapitala se neće li Čarls svakog trena reći: „Takav jamac nismo dobili“, pa je morala da pritisne dlanom usta kako bi obuzdala užasnu pretnju smeha. Još od one večeri u kuhinji činilo joj se da njenom duševnom instrument-tablom upravlja neki neuk operater koji joj neprekidno uključuje pogrešne reakcije.
„Ali Božji naum je jasan“, svečano je okončavao Čarls za predikaonicom. „Čuo sam Njegov poziv i odazvao se.“
Ruke su mu se čvrsto držale za drveni okvir nalonja, a kad je završio govor, oborio je glavu, čekajući da njegove reči punom snagom dopru do zapanjenog stada. Konačno jednom da niko ne struže nogama od nestrpljenja, da ne plete, da ne kunja. Krišom se obazirući, Stela je videla da ih je ova vest iznenadila isto koliko i onomad nju. Samo je velečasni Stouks, koji je kao Čarlsov naslednik sedeo kraj nje, delovao neuzbuđeno. Verovatno je bio toliko gluv da ni reč nije čuo.
Bila je to veličanstvena propoved, odlično održana. Načas, dok je gledala u snop jesenjeg sunca koji je obasjavao Čarlsovu pognutu glavu, laknulo joj je što oseća blistav ponos i bolnu brigu, jer znala je da su to za ženu čiji muž ide u rat doličnija osećanja nego zgranutost, povređenost i ljutnja koje je čitave te nedelje pokajnički teglila sa sobom kao kakav kofer pun prljavog veša.
„Pomolimo se.“
Usledilo je šuškanje i škriputanje kada su se svi, nalik na mesečare koji se pokreću, pomerili napred i spustili na kolena. Stela je sklopila šake, ali oči su joj bile otvorene i zurile su u tufne na haljini.
„Oče svemogući i milostivi, koji sve vidiš i znaš sve tajne naših srdaca, molimo ti se za one koji moraju da se bore, iako se borba kosi sa onim u šta veruju i odvodi ih daleko od onih koji su im dragi. Molimo se i za njih – za ljude koji su ostali kod kuća – jer njihove su hrabrost, vera, istrajnost i odanost na jednakom ispitu, i molimo te da nad njima bdiš. Čuvaj ih krepke telom, jake duhom, sigurne u spoznanju Tvoje ljubavi.“
Ja ne želim da budem sigurna u spoznanju božje ljubavi, gorko je pomislila Stela dok su joj bele tufne igrale ispred očiju koje su je pekle. Već muževljeve.

Te noći je došao u postelju ranije nego obično. Stela je još čitala – neki roman o bolničarki i avijatičaru, pozajmljen iz nezvanične biblioteke Svetog Krispina, nastanjene promenljivom populacijom ofucanih broširanih izdanja na polici u kredencu za cvetne aranžmane – kad ga je čula kako se penje na sprat i odlazi u kupatilo. Istog trena je kao iz katapulta izletela iz svog dremovnog sveta sa razmeđe jave i sna, gde je avijatičar (Džordž) upravo bio privio bolničarku (Marsiju) uz svoje čvrste grudi i poljubio je „s neobuzdanom željom“.
Čula je klokotanje kazančeta, vodu koja teče u lavabo, a potom su se vrata kupatila otvorila. Ovoga puta koraci nisu prošli kraj vrata njene sobe. Ušao je, nesigurno je okrznuvši pogledom dok je prolazio ka svojoj polovini kreveta.
„Budna sam.“ Zatvorila je knjigu i spustila je, obrnuvši prednju koricu nadole, na noćni stočić. Čarls nikada nije ništa rekao, ali osećala je da ne odobrava njen izbor štiva. Kraj jastuka mu je počivala Biblija i uz nju jedno tanko izdanje poezije Oskara Vajlda, koje im je Piter Andervud poklonio kao svadbeni dar. Steli je ono delovalo kao čudnovat poklon, ali videla je da Čarlsu mnogo znači.
„Mislim da je vreme da i ja jednom legnem ranije.“
U svetlu stone lampe sa zelenim karnerićem lice mu je bilo nerastumačivo, ali u glasu mu je osetila pomalo upitnu notu. Pod debelim slojevima čaršava i ćebadi telo joj je živnulo, krv ubrzala i zašumela joj u žilama, a kožom joj je planula vrelina, tolika da joj se spavaćica od flanela učinila kao ludačka košulja. Hoće li to biti to? Bilo joj je krivo što nije imala prilike da se pripremi; da kane neku kap parfema koji joj je Nensi poklonila za prošli rođendan. Ali možda pronalazi u njegovim rečima i nešto čega tu nema – posle one pogrešne procene prve bračne noći, nije više imala vere u sebe kad je posredi čitanje znakova. Možda je prosto umoran.
Krevet se zaljuljao kad se uvukao kraj nje. Stela je ležala savršeno nepomično, ne usuđujući se da pogleda u njega kako joj ne bi pročitao žudnju u očima i prezreo je zbog nje. Čekala je da uzme svog Oskara Vajlda, ali on je načas ležao poleđuške na jastucima, a onda se, maltene preko volje, obrnuo i podnimio, te joj je sad gledao odozgo u lice.
„U svemu ovome si se veoma dobro pokazala, draga. Znam da ti nije lako, ali zahvalan sam ti. Želeo sam da to znaš.“
„Samo hoću da ti budeš srećan. Hoću da ti budem dobra žena, Čarlse.“
„I bila si. I jesi.“
„Ali… zašto…?“
Ponovo je uzdahnuo, a ona je osetila kako se nešto u njemu povlači dalje od nje. „Rekao sam ti.“
To je bilo tačno. One noći u kuhinji objasnio joj je, s beskrajnim strpljenjem, maltene kao da se obraća malom detetu, da više ne može da izmiri savest s neaktivnom ulogom u ratu; da se tako manje oseća muškarcem, kao da se krije iza Biblije i kolira. Ta fraza „manje muškarcem“ darnula je u neku akustičnu žicu sažaljenja i ljubavi duboko u njoj, pa je zažudela da posegne ka njemu, da mu dokaže da je u njenim očima on svakom svojom česticom muško.
Tad ga oprezno tače po obrazu, sve hrabrija, pridižući se da mu očeše usne svojim usnama. Osetila je kako se ukipio, ali taman kad je htela da se odmakne, on kao da se pribrao, razrešio neki unutrašnji sukob i počeo da joj uzvraća na poljupce sa iznenadnim žarom.
Usne su mu se snažno pripile, a jezik se silovito probio između njenih zuba. Mozak joj je reagovao šokom, čak odbojnošću; nije se pominjalo da je Džordž tako nešto radio Marsiji. A ipak, njeno telo kao da je to razumelo i uzvraćalo potpuno nagonski. Osećanja koja su počivala zgnječena i sabijena bujala su i navirala. Kad ju je pritisnuo u jastuke, bedra su joj se izvila naviše da se susretnu s njegovim bedrima, prsti su joj kliznuli kroz kratku kosu na njegovom potiljku, usta su joj se otvorila. Flanelska spavaćica uplitala joj se oko nogu, pa je krenula da je odbacuje kolenima i da se migolji u njoj, da bi se potom – razdražena – odvojila od njega kako bi je skinula preko glave.
Ostavši gola, ponovo je krenula ka njemu, u želji da mu svuče tu prugastu pižamu i oseti njegovu kožu uz sebe, ali on je okrenuo glavu, namerno odvraćajući oči od njenog tela. Pružio je ruku ka lampi na noćnom stočiću, napipavajući prekidač. Stela je videla njegovo stegnuto lice pre nego što ih je progutao mrak.
Zahvaljujući zamračenju, bilo je kao u rogu. Za istraživanje te nove teritorije ostale su joj samo ruke i usne. Ovoga puta je legao Čarls, a ona mu je raskopčala gornji deo pižame i sa oklevanjem prešla prstima po izbočenim grebenima rebara, po oštrom uglu bedra. Hrabrost ju je izdala kad je stigla do pojasa donjeg dela pižame, pa je opet legla kraj njega, tražeći umirenje u dodiru njegovih usta.
Činilo joj se da ljubi mermernog sveca. Na najkraći tren bio je potpuno nepomičan, a onda se odigao i poljubio je sa istom iznenadnom žestinom kao pre neki časak, kao da pokušava da se zaboravi. Kolenom joj je razdvojio noge, a rukama ju je stegao za ramena, prikivajući je uz krevet. U nekom sićušnom deliću svog bića Stela je osetila uzbunu, ali onaj veći deo bio je uzbuđen zbog tog novog Čarlsa, gladnog i odlučnog; zbog toga što je on hoće, što se proždrljivo sladi njom. Nakon višemesečne suše, snažni nasrtaji njegovih usta, upiranje kolena u njenu butinu bili su kao voda za sparušenu biljku. Nagonski je potražila rukom uzicu njegove pižame i povukla je, razvezavši čvor, kako bi mogao da je smakne niz noge. Pižama je zapela, kao da se za nešto zakačila. Srce joj je premrlo od straha, ali i od nekakvog primitivnog uzbuđenja kad je shvatila da je nešto tu… on.
Prsti su joj se oprezno sklopili oko nečega iznenađujuće dugačkog. Nad njom, u mraku, on se oglasio tihim, grlenim stenjanjem, na pola puta između zadovoljstva i očaja. Razdirale su je plamene strele. Po sopstvenom nahođenju, prsti su joj se stegli, i ona je osetila kako se zario u njen stisak, dišući sve brže i hrapavije.
„Čarlse, molim te… želim da…“
Manjkale su joj reči kojima bi mu to kazala, ali njeno telo je otvoreno upućivalo poziv. Među nogama joj je nešto damaralo kao da ima još jedno srce, i izvila je kukovima i povela ga ka sebi.
Kada je svojim mesom dotakao njeno meso, začula ga je kako oštro usrkuje vazduh, a onda se trgao unatrag kao da ga je opekla. U tom magnovenju nešto se bespovratno promenilo, kao da je presečena neka nit. Ustuknuo je od nje – krajnje doslovno i zastrašujuće – a vrelina i tvrdoća pod njenim prstima rastopila se u nešto meko i vlažno što joj je stvorilo živu sliku izduvanog balona. U suprotnosti s time, čitavo telo mu se ukrutilo. Naglo se obrnuo od nje uz prigušeno jetko ječanje.
„Čarlse! Čarlse, mili… šta je bilo?“
Želela je da upali svetlo, ali nije se usudila. Potražila ga je pipanjem u tami i rukama utvrdila da leži potrbuške, lica zarivenog u jastuk. Nespretno ga je obujmila rukama, pa ga držala tako u zagrljaju, mrmljajući i gugućući besmislene reči dok joj je u glavi brujalo. Najzad je osetila da se napetost povlači iz njegovog tela.
„Izvini“, tiho kaza on. „Izgleda da ne mogu da…“
Glas mu se tu prekide. Ona pohita da ga umiri, da ga poštedi nedostojnog daljeg objašnjavanja, da oboje poštedi postidnog mozganja o zajedničkom neuspehu. Ležao je sklupčan, kao plod u utrobi, a ona se pripila oko njegovih leđa, sa obrazom uz njegovo rame, rukama uobručenim oko njegovog struka, čvrsto ga držeći kao da će nekako moći da ga sačuva od tih zloduha što ga kinje.
Nešto kasnije, samo što je kliznula pod tople vode sna, osetila je da se nežno izvlači iz njenog zagrljaja. Dušek je načas utonuo, a hladni vazduh joj je zapahnuo golu kožu kad su se pokrivači odigli. Prošao je kroz sobu nečujno stupajući. Časak potom, vrata na drugom kraju hodnika tiho su se zatvorila.
Sama u bračnom krevetu, Stela se obgrlila rukama oko kolena i pokušala da protera avet sopstvene nedoraslosti, i sramni šum osujećene žudnje duboko u sebi.

5
2011.
Vila je, po običaju, probudio alarmom mobilni telefon komšinice sa gornjeg sprata. Tačno u šest ujutru, njegova neodređena elektronska muzika, podešena na najjače, svom silom ga je čupala iz sna. Nažalost, nije imala isto dejstvo i na Kili sa gornjeg sprata, koja je, uz smeh kojim je mogla da razbija kristal, bila blagoslovena sposobnošću da spava kao zaklana i uvek joj je trebalo najmanje petnaest minuta da isključi telefon. Posledično, Vilov dan je, po običaju, započeo navalom adrenalina i nemoćnim besom.
A teška posla da će se nešto posebno i popraviti, pomislio je dok je zurio u smeđu mrlju na tavanici. (Mrlja je ličila na prosutu kafu, pa je često hvatao sebe kako nehotično zamišlja razne scenarije u kojima se kafa može prosuti po tavanici.) Makar je petak. Ono, nema čemu da se nada tog vikenda, ali kod petka je lepo to što više nije četvrtak, a proći će gotovo čitava nedelja dok se četvrtak opet ne dokotrlja.
Elektronska muzika je zasvirala za jedan stepen jače i navalentnije, a on se u mislima vratio u doba kad je četvrtak bio samo još jedan dan u nedelji. Štaviše, pamtio je da je u nekom periodu čak uživao u četvrtku: na drugoj godini u Oksfordu, kad je odabrao seminar o Irskoj u devetnaestom veku kod doktorke Rouz, sva nedeljna iščekivanja bila su mu usmerena na četvrtak. Od svih predavača, jedino ona nikada ni rečju nije pomenula činjenicu da je on sin Fergusa Holta, nikad ih nije uporedila niti se našalila, nikada mu nije rekla da podseti oca na nju jer su se tad i tad zajedno povezli liftom na ovoj ili onoj evropskoj konferenciji. Znala je da sasluša Vilova razmišljanja, da im se suprotstavi, često da mu ukaže na nedostatke u njihovom logičkom sledu. Bio je to lep četvrtak.
Da mu je tada neko pomenuo reči „Bona Vacantia“, verovatno bi pomislio da je posredi nekakav novi španski bar u gradu. Prilikom razgovora za posao u firmi Ansel–Blejk, Majk Ansel je rekao (onim razmetljivim tonom u stilu „ja sve znam“, koji mu je bio zaštitni znak): „Dakle, Bona Vacantia, Vile. Eto čime se svi mi ovde bavimo“, a Vil je osetio da u njemu opet trepti i oživljava iskra optimizma koju su dotad u potpunosti gasili prljava kancelarija, neonke i nadmoćni losion Majka Ansela. Pomislio je da to znači „lepi odmori“.
U stvari, Bona Vacantia je bio državni registar imovina za čije se preuzimanje niko nije javio, i objavljivan je jednom nedeljno. Četvrtkom. U njemu su se štampala imena ljudi koji su umrli bez testamenta i čiji će novac i nekretnine preći državnom trezoru ukoliko se ne pojave nikakvi živi srodnici da zatraže ono što im po pravu pripada. Firma Ansel–Blejk bila je među sve brojnijim agencijama što su kružile kao ajkule, čekajući da ugrabe najveće i najsočnije imovine, uđu naslednicima u trag i strpaju u džep masnu proviziju tako što će ujediniti ove s kešom za koji nisu ni znali da im je ostao od nekog potpuno nepoznatog rođaka.
Taj posao, kopanje za naslednicima i provizijom, bio je izrazito konkurentske prirode, i otuda i ta grabljivačka pomama četvrtkom. Da je samo to, Vil bi se još i izborio; štaviše, uživao je u procesu prosejavanja objavljenih informacija, njihovom sastavljanju i povezivanju kako bi se skrpilo porodično stablo i slika nečijeg života, ali onu okrutnu, ratobornu crtu koju je to budilo u Anselu Mućku već je bilo teže podneti. Neprijatno je podsećala Vila na osobine njegovog rođenog oca.
Alarm na spratu iznebuha je ućutkan. Uzdahnuvši, Vil se pridigao u uspravan položaj i seo na ivicu kreveta, trljajući se rukom po kosi. Ovog jutra bar neće morati odmah da se suoči s Mućkom. Ovog jutra ima u rukama suvo dvadesetčetvorokaratno zlato, nefalsifikovan izgovor da ode u Grinfilds lejn i vidi se s gospodinom Grivsom, te da sat ili nešto više provede izvan kancelarije i daleko od Anselovog ubitačnog sarkazma.
Večeras, pomislio je. Večeras uključujem internet i gledam čega još ima. Ko zna, možda će me zaseniti svet raspoloživih mogućnosti za dvadesetpetogodišnjeg nesvršenog istoričara koji u si-viju ima upisanu godinu dana rada s nekretninama, a pre toga i šest meseci na psihijatriji.
I sa tom vedrom mišlju zaputio se u kuhinju da skuva kafu.

Albert Grivs je bio sasušena ruina, patuljast u odnosu na fotelju u kojoj je sedeo, i patuljaste glave u odnosu na ogromne naočari i uši nalik na drške ćupa. „Ne spavam, znate“, kaza Vilu ožalošćenim tonom. „Ama ne trenem! U ratu sam bio u atlantskim konvojima i danima se dešavalo da oka ne sklopimo. Padali smo od umora; poslednji bismo cvonjak dali da zadžonjamo na pet minuta. Sad nemam šta drugo da radim osim da spavam, a ne mogu, izgleda, ni da zakunjam. Nepravedno to deluje, zar ne?“
Dok je to izgovarao, desna ruka mu je izražajno lupkala po izlizanoj ručki fotelje, a leva je počivala nepomično kraj njega. Šlog, objasnio je kada je negovateljica bila uvela Vila. „Kô da te trefi prokleta munja.“
„Dabome, dao mi doktor tablete“, govorio je sad, a naočari su mu odbleskivale kvadrat svetlosti sa prozora do ulice. „’Uzmite ove, gos’n Grivse’, veli, ’i lepo ćete se naspavati’, samo što ja ne nasedam. Jesam star, ali nisam glup. Čim jednom krenu da te kljukaju tabletama, gotovo. Otpevô si svoje, to ti je kô dvaput dva. To se i Nensi desilo kad je prešla u onaj dom.“ Na to se mudro zasmeja. „To jest, zovu ga dom, ali ni ovolišno ne liči. Odatle se izlazi samo s nogama napred. I ona je prešla samo zato što je slomila kuk. Da je gledaju dok ne prezdravi, a eto šta se desilo. Nije ni izašla, jelte.“
Za vreme ove govorancije bila mu je nadošla snaga, ali kad ju je dovršio, još više je utonuo u dubine naslonjače i u sopstvene misli. Vil je malo počekao i otpio gutljaj čaja. Hladio se, a po površini su plivale bele tačkice mleka. Spustivši ga, blago je podstakao domaćina: „Jeste li bili bliski s gospođicom Prajs, gospodine Grivse?“
„Mmm?“ Starac okrete glavu kao da je načas zaboravio da je Vil tu. „Koja je to? Mislite na Nensi? O, da, jesmo bili bliski, onol’ko kol’ko si mogô da budeš blizak sa Nensi. Ona ti je bila država za sebe. Kô jedna mačka što sam je imô kad sam bio mali. Kad je u’vati raspoloženje, dođe i sedi ti na krilu, prede kô spitfajer, al’ probaj da je šćapiš…“ Desnom rukom polete napred, oponašajući pokret mačje šape, a onda se zacereka. „Takva ti je bila Nensi. Priznajem da me jeste jedno dvared tako ogrebla, al’ vredelo je. Bila je bomba od devojke.“
Vil se osmehnu. Albert Grivs je sigurno gurao devedesetu, a Nensi Prajs je bila dosegla lepu starost od osamdeset sedam godina kad je umrla. Ali u njegovim očima ona je bila – i uvek će biti – bomba od devojke. Iz nekog razloga, Vila je to ohrabrilo.
„Da li se udavala?“
„Ne a da ja to znam.“
„Deca?“
„Kô što reko’, nije se udavala, jelte.“
Vil tako zapisa, ne želeći da uvredi starca naglašavanjem da to dvoje ne moraju nužno ići ruku-podruku.
„Kad se doselila u broj četiri?“
Uz ponešto muke, Albert Grivs se odiže i uze šoljicu sa stola kraj sebe. Soba je bila mala i mračna, zakrčena kršom nakupljanim čitav životni vek. Vilu je ličila na jednu antikvarnicu u Kotsvoldu, mestu gde su mu roditelji sad živeli, koju je njegova majka zvala „ona smešna prodavničica otpada“. Grinfilds lejn je, međutim, bio fantastična lokacija, a ta kuća je imala i te kakav karakter. Pokušao je da zamisli kako bi izgledala bez tepiha sa agresivnim šarama i čamovom lamperijom nad kaminom, bez tih ukrasa, i mesinga, i loših slika, a onda osetio stid.
„I još nešto u vezi s tom mačkom…“, upravo je izgovarao Albert Grivs, odsutnim glasom. „To sam ja pričô da je moja, al’ nikad nije bila stvarno moja. Majka je govorila da je lutalica, nije isprva htela da je pušta u kuću – štrokava vreća buva, tako ju je nazivala. Al’ ja mislim da nije bila lutalica. Ta mačka je imala mnogo domova. Pa je dolazila i odlazila, malo tamo, malo ’vamo. Jednom je nije bilo maltene tri nedelje. Ja – da crknem. Ali onda se opet pojavi, kô da nikad nije ni odlazila.“
Vil se nakašlja, i već se pitao kako da opet navede razgovor na temu Nensi Prajs, ali gospodin Grivs tad reče: „Isto ti je bilo sa Nensi. Sad je ima, sad je nema. Žena i ja smo ovu kuću kupili četres’ osme, od jednog matorca što je tu živeo za vreme rata. Tad je Nensi bila u kući na kraju.“ Opet se zacerekao, a taj smeh je zazvučao upečatljivo duboko i zvonko s obzirom na to da je potekao iz tako krtog i sparušenog izvora. „Stvarno je bila da ti pamet stane. Moja Doroti uopšte je nije simpatisala. U to doba sve je bilo sumorno, pohabano, pokršeno, a tu ti ona sa onom plavom kosom, crvenim karminom i visokim štiklama…“
„Dakle, ona je još tada posedovala tu kuću?“ Vil silom otrže misli od živopisne slike koju je dočaravao gospodin Grivs i opet se posveti činjenicama koje će zahtevati Ansel. U sveščici nažvrlja: 1948.
„Ne kažem da ju je posedovala. Al’ tu je živela, dabome. Uglavnom.“
„A kuda je odlazila kad nije tu?“
„Ne znam. Možda je imala negde dasu – tako zgodna cura, ko i da joj sudi? Ali ako ga je imala, nije bila voljna da o tome priča. Mi smo u to doba ćutali za neke stvari – lične stvari i tako to; nema da melješ, melješ, melješ kô navijen, da javno prostireš prljav veš kô što sad rade u ovim emisijama.“ Prezirno je mahnuo rukom ka džinovskom staklenom ekranu u uglu sobe. Sad je delovao uzrujano i gledao je u Vila sa optužbom. „Mi smo se borili da preguramo i gledali svako svoja posla. Nismo zapitkivali za ono što nas se ne tiče.“
Vil zatvori sveščicu. „Izvinjavam se, gospodine Grivse. Sigurno vam izgledam kao da sam užasno ljubopitljiv, ali samo moramo da saznamo te podatke, zarad Nensi – ne zaboravite to. Moramo da utvrdimo ko joj je najbliži rod. A onda će novac koji je ostavila moći da pređe njima, a ne državi.“
Ovo poslednje ubolo je žicu. Gospodinu Grivsu lice planu od jeda. „Banda prokleta. Sve go prevarant i šarlatan, samo da napune džepove krvavo zarađenom parom radnoga čoveka.“
Sluteći da će razgovor svakog trena naglo zaokrenuti na drugu temu, Vil ga brzo prekide kako bi ga pogurao natrag na kolosek. „A znate li da li je Nensi imala braće i sestara, gospodine Grivse? Je li pominjala uopšte nekad svoju porodicu?“
„Nikad je nije ni imala, jelte. Bila je dete iz Sirotinjske škole i nije se toga stidela. Navikla se da samu sebe pazi, tako je često govorila.“
„To je bilo dobro za nju“, kaza Vil, razmišljajući za to vreme kako to nikako nije dobro za firmu Ansel–Blejk. Ako su Nensi Prajs poslali u školu koja je praktično sirotište, velika je verovatnoća da su beleške o njenoj porodici takoreći nepostojeće, zbog čega će rad na ovom slučaju biti još teži. „Ne znate kojim slučajem da li je ostavila testament? Zvanično je upisana kao preminula bez testamenta, ali ponekad se ispostavi da dokument samo nije pronađen. Može biti da je i sad negde u kući…“
Gospodin Grivs se graktavo nasmeja. „Teška posla. Nije ti ona bila naklonjena tim zvaničnim stvarčicama; nit se bankom baktala, niti išta slično. Mada imam ključ od njene kuće – treba da se prebere, to je tačno. Ja sam se pre starô o tome – uzimô poštu, motrio na kuću – al’ otkako me trefio šlog… vala baš kô kad te šibne munja…“
Vilu zazvoni telefon. Promrmljavši reči izvinjenja, on ga izvadi iz džepa i ugleda na ekrančiću Anselovo ime.
„Izvolite, Vil Holt.“
„Ma nije valjda? Neuhvatljivi Vil Holt – čuda se vazda dešavaju. Mislio sam da će na tvoj telefon verovatnije da se javi Šergar ili posrani lord Lukan.2 Pa jebem li ti sve po spisku, gde si ti?“
„Razgovaram sa susedom gospođice Prajs. Saznao sam da…“
„Uh, oprosti – upitah li te gde si? Stvarno se izvinjavamo. U stvari sam hteo da kažem da vučeš to svoje gospocko dupence u ta tvoja snobovska kola i da se stvoriš u ovoj kancelariji dok još u njoj imaš posao. Da li je to prihvatljivo, druže stari?“
Uobraženi naglasak privatne škole – to je bio Anselov omiljen metod ruganja Vilu, koji je u međuvremenu utvrdio da je najbolje naprosto ga ignorisati. „Nema problema, ukoliko tako želite, ali gospodin Grivs mi upravo saopštava…“
„Tu bih te prekinuo, ako smem, kućo stara. Jer ukoliko ti gospodin Grivs upravo ne saopštava da je Nensi Prajs bila sestra od tetke prokletom Aga-kanu, ovaj slučaj ne vredi pišljiva boba. Ona tu kuću ne poseduje, a porodično stablo joj je golo kao škotski bor o Bogojavljenskoj noći. Dakle, jeste, kaži da sam staromodan, ali dovlači se ovamo da poradiš na nekom čestitom slučaju koji ima šanse da nam donese malo dosadnih matorih para, eto šta hoću, jebem li ti sve.“
Vil vrati telefon u džep. Gospodin Grivs je zurio u prozor, naočari su mu bile prazne i svetle. Vil se zapita koliko li je tog nepoučnog razgovorčića starac načuo.
„Zvao je moj šef, gospodine Grivse. Traži da se vratim u kancelariju, pa zato bolje…“ Nije dovršio, već je ugurao sveščicu u akten-tašnu i uz škljocaj zatvorio poklopac, a onda ustao. „Mnogo vam hvala na odvojenom vremenu.“
Iz dubina fotelje, starac gotovo neprimetno izdiže desno rame – na strani koju nije oštetila munja. „Nema na čemu. Nije mi još mnogo ostalo, a opet, ne znam ni šta bi’ radio s tim vremenom. Nedostaje mi, znaš – Nensi. Spadalo je bila. Kad je slomila kuk i završila u staračkom domu, mislila je da je to samo privremeno, dok joj se ne povrati snaga. Sve je mislila da će se vratiti. Ja sam joj pazio kuću, jesam, vodio računa da ne upadnu oni drogiranti ili beskućnici, da joj ne pokupe stvari. Dabome, štošta je završilo s njom u domu, al’ opet ima koječega tamo…“ Okrenuo se licem ka Vilu, koji je stajao nad njim kao kula. „Saznaćeš kome sve to sad pripada, jelda? Lepo to pretresite. Treba da se prebere.“
Vil zausti da kaže kako više nije zadužen za to, ali starčevo lice bilo je tako puno nade da je shvatio da ne može to reći. „Svakako ću dati sve od sebe, gospodine Grivse.“
O, dođavola, pomislio je uzdišući u sebi dok je izlazio. Kakvu sam glupost izvalio! Šta uopšte tu mogu da uradim?
Idući ka kolima, osvrnuo se prema kući na kraju niza. U vlažnom sivom jutru kao da se još više skupljala i uvlačila u nasrtljivo rastinje, ali nesumnjivo jeste bila pravi-pravcati biser. Ponovo se prisetio utiska koji mu se javio u kući Alberta Grivsa, kako bi ta kuća izgledala kad bi joj se podovi ošmirglali i navoštili, kad bi joj se zgulile šarene tapete. Beli zidovi, u čitavoj kući…
Ni slučajno ne bi mogao da je priušti sebi, sve i kad se ne bi našli naslednici i kad bi otišla na doboš. Izvorni kotidž na tako prvoklasnoj lokaciji bio bi nedostižno izvan njegovih mogućnosti s obzirom na bednu platicu koju je zarađivao u Ansel–Blejku, ali zbog nečega je, bez svesne namere, koračao ka njoj. Glavna kapija je napola visila i morao je da je odigne da bi je otvorio. Nekada je bila obojena nežnom plavičastosivom farbom, ali sada je drvo bilo meko i vlažno, a farba se gulila. Neko je srazmerno nedavno bio prošao tom stazom, to se videlo po zgnječenim drškama maslačka, ali ko god da je to bio, nije otvarao ulazna vrata. Između vrata i dovratka rasla je mahovina, a runasti strukovi vrbovice bili su neuznemireni, visoki maltene do proreza za pisma u sredini vrata.
„…Atraktivan vrt u seoskom stilu…“, promrmlja on u po glasa, zamišljajući agentsku informaciju o nekretnini dok je pažljivo preskakao razvučenu ostrugu kako bi stigao do prozora. Pod njim su u gustom bokoru rasle koprive, ali on ih obori nogom i ugazi prostor na koji bi mogao stati da pogleda unutra.
Staklo je maglila tanka zelena koprena mahovine, nalik na žabokrečinu na onom jezeru na imanju kuće njegovih roditelja. Puževi golaći bili su kroz nju raščistili vijugave srebrnaste staze. On skupi šake i zaviri.
Zavese su bile dopola navučene, pa je morao da se pomeri u stranu kako bi sagledao sobu. Potrajalo je nekoliko časaka dok mu se oči nisu privikle na polumrak i razaznale oblike kroz poluprozirnu pokoricu prljavštine. Stolica pred praistorijskim televizorom, divan uza zid naspram prozora, na njemu nekakvo šareno ćebe na gomili.
Taman kad je spustio ruke i okrenuo se, nešto je ulovio krajičkom oka. Srce mu zastade; on se okrete, a pogled mu polete pravo u crno ždrelo vrata susedne sobe, tragajući za ljudskom prilikom koju je, kako mu se učinilo, ugledao.
Nije bilo ničega.
Osećajući po koži jezu od nelagodnosti, pošao je natrag ka kolima.

Džes sede na stepenice, sva napregnuta, klecavih nogu.
Opet on, onaj zgodni mali snob s pokajničkim osmehom, onaj što je pokušao da sazna više o staroj dami koja je nekada tu živela. Nekom čudesnom srećom, ili zahvaljujući igri svetlosti ili nečemu sličnom, izgleda da je nije video; samo, koliko će potrajati dok se opet ne pojavi?
Ukoliko je uopšte i otišao. Možda upravo razotkriva stazu koju je sigurno ugazila kad je prolazila kroz rastinje bočno od kuće, pa je prati, i svakog časa će izroniti iz zadivljale bašte iza kuće. Ta pomisao je natera da đipi na noge i zagrabi uz preostale stepenice. Ušavši u spavaću sobu, ona kliznu duž zida i čučnu kako bi mogla da pogleda kroz prozor a da ostane neviđena.
Vazduh izlete iz nje u naletu olakšanja. Kola su mu – vrlo slatka kola; sportska, ali istovremeno i nekako starinska – bila parkirana pored garaža preko puta, a on je upravo ulazio u njih, osvrćući se ka kući. Vetar mu je nanosio tamnu kosu na čelo, a on ju je vraćao rukom. Izgledao je previsok za tako mala kola, ali šćućurio se na vozačko sedište i motor je zabrundao. Ona se nasloni na zid, zabacivši glavu i zažmurivši, i sačeka da joj se otkucaji srca vrate na normalnu brzinu, a olakšanje je postepeno ustupalo pred čudnim razočaranjem, kao da joj je maltene krivo što je nije video.
Što je više nego sumanuto. Žurno je opet sišla u prizemlje i zgrabila pozajmljeni mantil. Predugo je ovde zaključana i sama; mora nešto da preduzme – recimo, da nađe sebi posao, da se iščupa iz tog bolesnog položaja ni tamo – ni tamo, da zaboravi sve bajke u kojima princezu iz njenog samotničkog progonstva spasava lepi princ. A u svakom slučaju, i samu ju je čekao izvestan posao spasavanja. Pismo je ležalo tamo gde ga je ostavila, na stolu pod prozorom. Ona ga uze i gurnu ga u džep.
Napolju je vazduh bio hladan i vlažan, ali svež. Bila je svesna ustajalog, buđavog mirisa koji se upio u mantil i prožimao joj kosu i kožu. Nije u blizini bilo nikog da je primeti kad se provukla ispod grana kraj kuće i pošla uličicom, ali glavna ulica je vrvela od jutarnjih kupaca i vozila. Građevinci su se dovikivali na skelama koje su opkoljavale izlog jedne prodavnice, a neki čovek u odelu, noseći u ruci džinovsku papirnu čašu s kafom, umalo ne nalete na nju dok je bučno govorio u mobilni telefon. Izmakla se u stranu u poslednji čas.
Kada je prethodnog dana izašla iz kuće, osećala se jezivo izloženo. Iako je svetlost jenjavala i bio je saobraćajni špic, vreme kad je pažnja svakog živog ljudskog stvora usredsređena isključivo na to da stigne do svoje kuće; iako je to bio London, gde niko nikoga ne gleda u oči i ništa ne izgleda čudno, osećala se sumnjivom, kao da svi bulje u nju u tom ne baš modernom mantilu i velikim cipelama.
Ali ovoga dana, uprkos dnevnom svetlu, bilo je drugačije. Osećala je da ljudske oči samo klize po njoj, gledaju kroz nju, baš kao što ju je pogledao onaj tip kad je piljio kroz prozor. Niko ne zna ko je ona. Nikog nije briga. U gradu je punom neznanaca, i nevidljiva je.

6
1943.
Alf Broton je nabavio svinjče.
Božić je bio ubog, lišen većine običajnih lepota zbog sve stegnutije omče racionisanja. Zato je, dakle, kada je neko u baru Albiona razglasio da svinjarski klub u Palmers grinu ima turu od osam prasića koja im je čist višak, Alf zamislio blistavu šunku kao glavni ukras gozbe naredne godine. Pre nego što je Ejda dovršila s nabrajanjem prigovora, on je već preobrazio ugljarnik u svinjac i u njemu nastanio malo, kadifasto ružičasto prase po imenu Pupoljčica.
„Ma pusti budalinu“, uzdahnula je Ejda podupirući bujna nedra policom od prekrštenih ruku. „Toliko je meka srca da će nam ta svinja verovatnije praviti društvo za božićnom trpezom nego što će je popuniti.“
„Stvarno je slatka“, rekla je Stela, čvršće se umotavajući u kaput dok je posmatrala Pupoljčicu kako rije prćastom njuškom po gomili ljusaka od povrća koje je ona donela iz parohijske kuhinje.
„Ništa, nadajmo se da joj je bar i slaninica slatka. Hvala na pomijama, srce. Hajde – idemo unutra, da se sklonimo sa zime i da ti skuvam čaj.“
Bila je sredina popodneva, ali februarski dan već je bio odustao od pokušaja da sabere svetlost. Čitav svet je poprimao onu blatnu, prljavu, sivu nijansu kakvu su imale potkošulje velečasnog Stouksa. Stela je znala da bi trebalo da odbije poziv – čaj je sad bio dragocenost – ali pomisao je bila isuviše primamljiva, ne samo pomisao na topli napitak već i na nekoga s kim se može popričati. Otkako je parohiju preuzeo velečasni Stouks, više joj nije ostavljala utisak onog doma koji je toliko željno iščekivala. Ejdina kuhinja bila je topla i vlažna, puna pare s mirisom mesa koja je izbijala iz jedne šerpe na šporetu.
„Jagnjeća kost“, objasni Ejda zatvarajući stražnja vrata uz zavereničko namigivanje. „Dao mi gospodin Ferejker ispod tezge. Daće malo ukusa supi, mada ne toliko koliko bi se reklo po mirisu. Supa razočaranja, tako je Alf zove.“
„Nije probao moju“, turobno reče Stela. Trebalo je malo više da se trudi da protrči kroz šibe sugestivnih opaski i masnih šala gospodina Ferejkera, ali njoj su obrazi uvek plamteli pre no što i uspe da zatraži to što želi, a nije joj delovalo ni vredno truda s obzirom na to da je kuvala samo sebi i velečasnom Stouksu. Navikao na internatsku hranu, on je jeo sve što se stavi pred njega, bez pritužbe i bez hvale, premda je Stelu neprestano poražavala količina hrane koju on proždere, kao da ga je predstava o racionisanju mimoišla.
„Opusti se“, smireno reče Ejda dodajući dragocene nove listiće preko starih u zdepastom smeđem čajniku. „Treba vremena da se nauče štosovi, i ništa više. Još davno pre nego što smo svi čuli za Hitlera, ja sam nastojala da prehranim petora usta sa nekoliko šilinga – nema mnogo šta što ne znam o kuvanju od okrajaka.“ Spustivši šoljice na sto, oštro je odmerila Stelu. „Jedeš li kako treba? Izgledaš kao da ti ne bi škodio čestit obrok u stomaku.“
„Nikome od nas ne bi škodio.“
Ejda pogladi kecelju preko širokih bedara. „I ja to kažem, samo što neki imaju više tapacirunga da ih podrži. Gadan si grip preležala; moraš iznova da stekneš snagu.“
„Dobro mi je.“
Stela prihvati šoljicu koju je Ejda pogurala preko stola, pa sastavi šake oko njene toplote. Grip ju je oborio na dan uoči Nove godine i prve dve nedelje 1943. provela je u postelji, znojeći se, drhteći i halucinirajući, da na kraju nije znala šta je java, a šta izmišlja njen grozničavi mozak. Oporavak je nastupio polako, ali osećanje nestvarnosti je ostalo prisutno.
Sa druge strane stola Ejda ju je pronicljivo posmatrala preko ivice šoljice. „Hm, ne deluješ kao da ti je dobro. Deluješ kao da bi te prvi dašak vetra oduvao.“
To je čudnovato tačan opis njenih osećanja, pomislila je Stela otpijajući čaj. Kao da je postala prozirna. Kao da bi mogla iščeznuti. Kao da je sav ostali svet film u tehnikoloru, a ona tek crnobeli lik; dvodimenzionalni isečak, devojka na svadbenoj fotografiji, s budalastim osmehom.
Dok je bolovala, sve ono čime je ispunjavala dane – pomoć u dečjim jaslicama u parohijskoj sali, pakete Crvenog krsta, kupovinu i kuvanje za velečasnog Stouksa, pranje njegovog žalosnog rublja – preuzeli su drugi. Kada je htela ponovo da preuzme dizgine, ustanovila je da ih sada drže ruke sposobnije od njenih, pa se zapitala šta je njena svrha. Trebalo je da bude domaćica, ali pošto je toliko očigledno podbacila i na planu doma i na planu braka, gde joj je sad mesto?
„To je od vremena, računam. I od rata – početak još jedne godine, a ni znaka da smo iole bliže svršetku. Kao da oduvek traje.“ Nevoljno je vratila šoljicu na tacnicu i silom se osmehnula. „Ali čujte mene kako kukam, a nemam na šta da kukam. Bar u poređenju s većinom.“
„Ne bih ja to rekla, srce. Tačno je da ima i kome je mnogo gore, ali nije lako reći zbogom mužu s kojim si provela u braku svega nekoliko nedelja. Imaš li kakvih vesti?“
Stela odmahnu glavom, oduprevši se porivu da naglasi kako bi, u slučaju da ih ima, za njih već čula i Ejda. Čarlsova pisma uvek su bila naslovljena na nju, ali napisana stilom parohijskog informatora s rečima „molimo, prosledite svima u Svetom Krispinu“ odštampanim u zaglavlju. Stela mu je pisala jednom ili dvaput nedeljno, jer češće od toga otprilike nije ni mogla, s obzirom na oskudicu zanimljivosti koje bi mu pričala. On je retko kad pokazivao da je obratio pažnju na njena beznačajna ćeretanja lokalnog karaktera („Izviđači su osnovali sopstveni fond za spitfajere i prikupljaju konzerve… Mardžori Volš se bacila na kuvanje džema od rabarbare i šargarepe, i vrlo ljubazno mi je dala dve tegle…“), što je bilo i razumljivo, ali je pretvaralo njihovu prepisku naizgled u jednosmeran razgovor vođen telefonom s rđavom vezom. Tri nedelje su bile protekle od njegovog poslednjeg pisma.
„Ah, ništa, to je do pošte. Nedeljama ničeg nema, a onda ti na prag slete četiri pisma odjednom, tako je i sa mojim Harijem, a on je isto u Severnoj Africi kao velečasni Torn.“ Ejda dohvati čajnik i promućka tečnost u njemu pre nego što će i Steli i sebi nasuti po još jednu šoljicu. „Najgore je to čekanje. Treba da se zanimaš nečim – otidi u bioskop ili provedi dan u gradu, odmori glavu od toga.“
„Nensi me je zvala da idem u subotu s njom u Operu, ali ne znam…“ Stela uzdahnu. „Deluje mi to kao mnogo dugačak put pri zamračenju.“
Ejdine obrve poleteše uvis i nestaše pod cvetnim turbanom. „Kovent Garden? Ko bi rekao da je Nensi Prajs takav ljubitelj opere!“
„Nije više tamo opera. Demontirali su sedišta i pretvorili je u salu za igru. Sad uglavnom tamo ide subotom s drugaricama iz salona.“
„Vrlo lepo, u to sam sigurna. E pa, ako valja njoj, ne vidim što ne bi i ti otišla da pogledaš kako je. Makar ćeš posle moći da pričaš kako si igrala u Kraljevskoj operi.“
„Moraću prvo da skuvam velečasnom Stouksu čaj.“ Stela je odsutno čupkala izvučeni končić kaputa. „A tu je i Čarls…“
Ejda prevrte očima. „Stari Stouks nije umro od gladi dok si bila bolesna, je li tako? Štaviše, s obzirom na to koliko hrane pomete, lukavac matori. A što se tiče našeg sveštenika… Hm, on nije ovde, zar ne?“
„Upravo tako. Nisam sigurna šta bi pomislio o meni kad bih izašla u provod dok se on pati tamo u pustinji.“
Ejda ustade i odnese svoju šoljicu u sudoperu. Usne su joj bile stisnute, kao da se bori da zaustavi nešto što bi da pobegne između njih. Očigledno joj je ta borba postala preteška. Zgrabivši krpu, ona energično pređe njome po dasci za sušenje posuđa, pa reče: „E pa, ja znam šta ja mislim. Severna Afrika je daleko od Kings ouka, a sad je sve drugačije. Svi smo u ovom ratu, hteli – ne hteli, i svi moramo da se snalazimo najbolje što umemo. Čak i gospodin Čerčil kaže da je moral na domaćem frontu veoma važan, a ako to znači da treba malo da se macneš karminom i da obučeš lepu haljinu pa da odeš na igranku – onda nek tako i bude.“
Stela se setno osmehnu. „Nemam karmin. A ni lepu haljinu.“
Ejda frknu. „E pa, ako te to sputava, brzo možemo i to da rešimo. Idemo da prerondamo one donacije.“
„Ali one su za izbeglice…“
Ejda izvi obrvom. „Nikad nisi čula za onu izreku: ’Što u kući nema, u crkvu se ne nosi’? Hodi, Pepeljugo, da vidimo šta može da se nađe.“

7
2011.
Džes nije bila neupoznata s dobrotvornim radnjama. Kod kuće u Lidsu, baka je bila redovan kupac u njima, vrlo metodično ih obilazeći od Istraživanja raka pa sve do Crvenog krsta kad petkom ujutru pođe u grad, i gotovo nikad se nije vraćala kući praznih ruku. Džes je detinjstvo provela u očupkanoj odeći koju su druga deca iznosila, ali nije joj to smetalo. Baka je imala dobro oko, pa je među njenim iskopinama često bilo popularnih, brendiranih odevnih predmeta kakvi bi inače bili nedostupni za Džes.
Ali prodavnica Doma za nemoćne „Duga“, na Čerč endu, bila je potpuno drugačija klasa od veselo raznorodnih jorkširskih prodavnica polovne odeće. Na prvi pogled neko se lako mogao prevariti i pomisliti da je posredi još jedan mali kvaziumetnički butik, sa izlogom u kom se vide starinski kofer, smeđe kožne cokule, rasuto suvo lišće i bunda od veštačkog krzna. Ni drugi pogled, kad se prouče kartončići s cenama unutra, nije mnogo menjao utisak. Sve potištenija, Džes je prebirala po gondolama. Petnaest funti za farmerke? Dvadeset za taj obični sivi džemper? Baka bi se užasnula.
Pedeset funti su joj izgledale kao siguran, lep novčani iznos, ali osipale su se uznemiravajuće brzo. Gotovo deset je potrošila juče na hleb i sir, mleko i pahuljice, četkicu i pastu, i u naletu nostalgije kome nije mogla da se odupre – batenberg, bakin omiljeni kolač. Nadala se da će je još deset pokrpiti za najosnovniju garderobu. Ništa moderno, samo obične stvari koje će joj povećati šanse da nađe posao tako što u njima neće izgledati kao lujka.
Pao joj je kamen sa srca kad je među dizajnerskim ponudama uspela da pronađe nenapadne crne helanke i malčice ućeban tamnozeleni džemper. I jedno i drugo bilo je njene veličine, a ni od cene joj nisu udarile suze na oči. Odnela ih je na kasu, za kojom je sedela sićušna dama s besprekorno oblikovanim gustim srebrnim kovrdžicama, čitajući krimi-roman. Žurno ga je spustila u stranu kada je Džes prišla.
„Samo ovo, dušo? Lepo. Želiš li kesu?“
„Da, moliću.“ Dok je brljala po džepu tražeći novac, Džes spusti na kasu svežanj formulara za prijavu koje je prikupila tog jutra. „Uh, zaboravila sam – htela sam i cipele. Mogu li…?“
„Samo napred, dušo, nikud ne žurim. Čitavog jutra nam je mirno. Kakve cipele tražiš? Nešto lepo za igranjac?“
Džes zabašuri kiseo osmeh. „O, ne. Ravne. Znate na šta mislim – udobne, za svaki dan. Bilo kakve, zapravo. Broj pet.“
Prodavnica nije posedovala ništa toliko praktično kao što je stalak za cipele; umesto toga, bile su izložene u umetničkim aranžmanima, na pozadini od šalova u bojama koje se prelivaju ili pak same na policama, kao elementi umetničke instalacije. Džes nije uspevala da uoči ništa što bi odgovaralo opisu „ravne“ i „udobne“, ali dama izađe iza kase i proteže se, s poteškoćom, da dohvati poluduboke cipele od crnog antilopa. Prevrte ih i zaškilji u broj na đonu, isturivši naočari kao dogled.
„Evo, dušo, baš kako sam i mislila – broj pet. I ganc nove, po izgledu sudeći. Hoćeš da ih probaš?“
„Koliko su?“
Opet škiljenje i virenje. „Da vidim… O, bože, dvadeset pet funti. Solidna cena, ali sigurno zbog proizvođača. L. K. Benet“, pročita ona polako. „Meni to ništa ne znači, ali Odri – ona nam je upravnica – ona se razume u takve stvari. Ona i određuje cene.“ Pružila ih je. „Lepe su i meke. Vrlo fin kvalitet.“
Džes brzo zavrte glavom, a obrazi joj zabrideše od iznenadne vreline. „Ne treba. Stvarno ne mogu… hoću da kažem, uzeću samo ono prvo. Hvala vam.“
Nalik mišu, dama se trčkajući vrati na svoje mesto za kasom i otkuca cene predmeta. Dok ih je pakovala urednim šapicama, opazi prijave za posao. Saosećajno coknuvši, reče: „Tražiš posao? Nema ga baš mnogo trenutno, je li?“
„Da ne znate slučajno da negde traže nekog za rad? Bilo kakav, nisam izbirljiva…“
Kovrdžice se ne makoše kad je dama odmahnula glavom. „Nažalost ne znam. Unuk već mesecima pokušava nešto da nađe – tek koliko da ima za džeparac, da može da izađe s drugarima i šta već. To ti je šest funti, izvoli, dušo.“
Džes prebroja sitan novac i gurnu ga pored kase. Nije rekla da njoj posao znači više od džeparca, kao ni da su joj izgledi da ga nađe značajno umanjeni time što nema adresu koju bi unela u formular. Zamišljala je da će se potraga za poslom svesti na svraćanje u radnje i raspitivanje, a onda će je možda neko uputiti na pravu osobu. U njen plan nisu ulazili formulari koji se šalju u centralnu kancelariju.
„Nema veze. Hvala vam u svakom slučaju.“ Uzela je kesu i zavukla formulare u nju, a kada se okrenula da pođe, stomak joj se oglasi bučnim krčanjem koje je odjeknulo. U tihoj prodavnici zazvučalo je kao zemljotres. Sva se zacrvenevši, pohitala je ka vratima, ali u žurbi joj stopalo iskliznu iz prevelike cipele, pa je morala da se okrene i opet je nazuje.
„O, samo časak, dušo – sad se nečeg setih…“
Džes zastade s rukom na vratima; u grudima ju je stezalo od poniženja. Samo je želela da izađe, da opet klizne u reku ljudi i postane nevidljiva, ali dama je išla ka njoj, lica saosećajno nabrčkanog kad joj je pružila nekakvu kesu. Bila je od onih skupih, od krutog kartona, s kanapčićima umesto drške.
„Dama koja je donela one čizmice dolazila je danas sa još jednom kesom. Raščišćava kuću, kaže, pošto joj je ćerka pošla na fakultet. Mislim da u ovoj ima još cipela, ali Odri nije stigla da ih pregleda. Što oko ne vidi, srce ne zaželi. Uzmi ovo i vidi možeš li šta da iskoristiš.“
„Ali ne mogu…“
„Gluposti. Hajde. Imamo tamo pozadi dovoljno za prebiranje, a uvek možeš da doneseš svaki višak koji ti ne treba.“ Malčice je stisla Džes za ruku. „Sviđa mi se kad neka mlada dama ne zahteva sve novo. Pojedini mladi ljudi u današnje vreme imaju previše, po mome mišljenju.“ Na to ošinu besno kesu pogledom punim nipodaštavanja. „Kad sam ja bila mlada, bio je rat i morali smo da se dovijamo za odeću. Zaštedi i zakrpi, tako smo govorili. Čim ti to jednom pređe u naviku, nikad do kraja ne izađe. Mnogo ti, mnogo sreće želim u lovu na posao, dušo.“

Kupila je kobasicu u lisnatom testu, vruću, pravo iz pekare („Žao nam je, trenutno nemamo slobodno radno mesto, ali ako nam ostavite si-vi, imaćemo vas u vidu…“), i pojela je na klupi ispred biblioteke, grickajući sitne zalogaje kako bi joj što duže potrajala. Vetru su zubi bili oštri, a dah metalan, ali bilo joj je lepo što je napolju. Zavalila se na naslon klupe i oprezno se obazrela oko sebe.
Neki čovek je dobacivao loptu uzbuđenom kučencetu, koje je skakalo da je uhvati, akrobatski se premećući u vazduhu. Dečačić u zelenom kaputu trčao je po travi, rumen od zime, a čista, tanka cika vijorila se za njim u jasnim vrpcama zvuka. Obični ljudi na običan dan; niko je nije pratio niti motrio na nju iz grmlja. Gvozdeni obruč oko Džesinog srca malčice se olabavio, pa se zagledala u uredne crne baletanke koje je našla na dnu bogataške kese, i osetila je kako je preplavljuje iznenadan optimizam.
Ljudi su dobri. Previše se navikla da je tretiraju kao krpu, da živi u atmosferi agresije i prezira. Ali to nije normalno; onaj sveštenik u groznom džemperu od juče, ova sad dama u prodavnici, oni su je podsetili na to. Bila je skrenula na pogrešnoj raskrsnici, i ništa više, ali može da se vrati na pravi put.
Zgužvavši masnu papirnu kesicu, gurnula ju je u džep i napipala tu pismo. Izvadila ga je i zagledala se u ime na njemu. Pod hladnim, bistrim spoljašnjim svetlom rukopis je izgledao krhkije i sablasnije nego u kući, kao da bi prvi dašak vetra mogao oduvati te reči, poput paučine i prašine.
Gospođa S. Torn.
Džes je ustala i uzela finu kesu. Dovoljno je vremena uložila – besplodno, mora se reći – tražeći izlaz iz sopstvenih problema. Bilo bi lepo da dâ sebi malo predaha i na neko vreme se usredsredi na druge ljude.
Lako koračajući u novim cipelama, zaputila se ka biblioteci.

Vilu je trebalo sat i dvadeset minuta da se od kuća u Grinfilds lejnu probije do prostorija Ansel–Blejka na Nju krosu. Nalazile su se nad ćevabdžinicom (ili turskim restoranom, kako ju je Ansel radije zvao) u poslovnoj zgradi iz šezdesetih koja je uspevala istovremeno da bude i jezivo ružna i nezamislivo nepraktična, budući da su se leti u njoj kuvali, a zimi smrzavali. Ali uz kancelariju je išao i parking, a kako je Ansel naglašavao, zgodno se moglo stići autobusom A2, koji je grmeo ili mileo tik ispod njihovih rđavo zadihtovanih prozora, zavisno od doba dana. I bile su, dabome, jeftine.
Stepenište je mirisalo na masno meso i užeglo ulje. Plavi tepih bio je izlizan i flekav. Pošto se potraga za naslednicima ne bazira na izlaganju robe, pa se kontakt s klijentima većinom obavlja u kućama potencijalnih naslednika, Ansel je tvrdio da je „nabudžena kancelarija s cvećem u saksijama i reprodukcijama Posranog seoskog života“ izlišna rasipnost. Vil je pak smatrao da zidovi koji su okrečeni za poslednjih deset godina i nemaju oreol štroke oko svakog prekidača za svetlo stvar osnovne higijene.
Čuo je kako Ansel razgovara telefonom. Odsustvo psovki i primesa lažne iskrenosti u njegovom glasu saopštavali su da je posredi klijent, ali kada je stigao do vrha stepenica, Vil ga ču kako završava razgovor i spušta slušalicu. Posle gotovo sat i po vremena u zagušenom londonskom saobraćaju, Vilu je ponestajalo strpljenja za razračunavanje sa Anselom. Pokušao je da se prošunja neprimećen kraj njegovih poluotvorenih vrata.
Nije bio te sreće.
„Aliluja, jebem ti sve, vratila nam se lutalica! Beks, idi dole i kaži Aliju da zakolje ugojen ćevap, hoćeš? A onda kaži Gospodičiću da uđe ovamo.“
Vila nešto preseče posred srca. Beks se pojavi na vratima, sa osmehom od uva do uva. Imala je devetnaest godina i u kancelariju je dolazila obučena kao da je krenula na neku ekstremnu žensku vikend-žurku, ali u suštini je bila mila devojka koja je dobroćudno prihvatala svoju ulogu Anselovog sporednog komičnog saučesnika. Zakolutala je očima sa ekstravagantnim trepavicama, pa se pomakla u stranu da propusti Vila.
„Ah, Gospodičiću, drago mi je što možeš da nam se pridružiš.“ Sklop Gospodičić–Beks predstavljao je za Ansela izvor dugovečnog veselja, a pogotovu zato što mu je omogućavao da Vila oslikava kao otpisanog šupljoglavca, a Beks kao ozbiljan talenat. „Upravo nam je stigla vest. Slučaj Grimvud, koji je laganica da se isprati. Dok ti bleneš sebi u pupak i ideš u posete po kućama kao neka posrana viktorijanska dama, Bari je ištampao porodično stablo i stupio u kontakt s rodbinom. U Klaktonu, ako misliš da onaj tvoj auto na pedale može da stigne čak do tamo?“
Pitanje je bilo na mestu. Trijumf je bio Vilov poklon od roditelja za dvadeset prvi rođendan, s namenom da služi samo za dokone vožnje po seoskim putevima vikendom, u onom životu kakav su zamišljali da će on voditi (a koji očigledno nije obuhvatao tako neugledne poslove kao što je vozikanje po gradu i nenajavljeno zvonjenje na tuđim vratima). Međutim, pitanje je bilo i retoričko. Vil se umorno naže napred i uze list sa odštampanim adresama.
„Bez brige. A šta ćemo sa Nensi Prajs? Znam da nije vlasnica, ali sused pomenu da je tu živela najmanje još od rata i da nije bila zagovornica čuvanja novca u banci. Pa sam mislio – možda bi vredelo zaviriti u kuću, ako uspemo da dobijemo dozvolu. Znate na šta mislim – svežnjevi para pod dušekom i tako to.“
Dok je Vil govorio, Ansel je proučavao svoj kompjuterski ekran. Potom je otkucao na tastaturi nekoliko reči i digao pogled sa odsutnim izrazom lica.
„Uh, izvini, još si tu? Samo sam mislio da sam ti rekao da se teraš u Klakton i za promenu odradiš malo pravog posla. Beks – daj mi Najdžela na telefon, može?“
Vil uzdahnu. Šanse su bile tanke, to je znao, ali opet – nadao se da će ubediti Ansela da to prihvati. Jer sad se našao u škripcu zbog obećanja koje je dao Albertu Grivsu.
Ušao je u kancelariju koju je delio s Barijem, izmučenim bivšim policajcem koji je preživeo dva razvoda i imao iza sebe, a u poneke dane i pred sobom, borbu sa alkoholizmom. Iza širokih, golih prozora čitav grad je bio naslikan u nijansama prljavštine.
„Znači, zapao ti dan na plaži“, pripomenu Bari ne odvajajući pogled od monitora. „Neke baš hoće.“
Vil uključi svoj kompjuter. „Ma divota. A i savršeno vreme za plažu.“
„Bolje nego da sediš zakucan ovde.“ Bari je imao još osam meseci do isteka dvogodišnje zabrane vožnje zbog upravljanja vozilom u pijanom stanju. Protegao se i zavalio se u naslon, preplevši šake iza glave. „Možeš da mi doneseš šećernu vunu i nekoliko lepih potpisanih ovlašćenja. Naređao sam ovde popriličan broj zadataka za tebe.“
„Sjajno.“ Vil je odsutno šetao mišem po ekranu i otvarao fajlove.
„Dakle, ništa od te Nensi Prajs. Bogu hvala. Potraga za njenim naslednicima već se pretvarala u noćnu moru. Nema tu ’leba, računa Majk. Jurenje magle kapom.“ Pošto Vil nije odgovorio, on nastavi: „Planirao nešto lepo za vikend?“
Vil se seti poziva na nedeljni ručak u roditeljskoj kući. „Ne“, sumorno reče. U uglu štampač zafrča i krenu da ispljuvava papire. „A ti?“
„Dobijam klince u subotu po podne. Mislio sam da ih vodim u Česington, ali Keli hoće u ’Bluvoter’. U šoping.“ Iskrivio je lice. „Nego, je l’ ti dade Beks papire za Grimvuda? Njih sam već odštampao.“
„O, da – hvala ti. Samo štampam neku mapu.“ Zatvorio je fajl Nensi Prajs i pokupio listove koje je izbacio štampač. „Odoh onda. Lepo se provedi za vikend.“
„Zagolicaj me da se nasmejem“, kaza Bari.

U Odeljenju mesne istorije u biblioteci bilo je toplo i tiho. Predusretljiva bibliotekarka uvela je Džes i pokazala joj registre gde se može potražiti ime neke tačno određene knjige, kao i gde stoje knjige i zapisi o Čerč endu u doba Drugog svetskog rata. Internet je tu bio besplatan, te je objasnila Džes (utišanim glasom, iako u prostoriji nije bilo više nikog) kako da se uloguje pomoću broja članske kartice. Džes joj je učtivo zahvalila, ali nije uspela da natera sebe da pomene kako nema člansku karticu. Bibliotekarka je otišla, a ona se zagledala u redove hrbata pitajući se odakle da počne.
Za sat vremena je nakupila omanju gomilu knjiga na stolu pred sobom i pronašla nekoliko referenci gde su se pominjale kućice u Grinfilds lejnu. Otkrila je da su među najstarijim privatnim nekretninama na Čerč endu, izgrađene još dok je tu bilo seoce, za „zanatlijske radnike“, šta god to značilo. Bio je tu još jedan niz, naspram ovog preostalog, ali on je srušen da bi se napravilo prostora za vrtove velikih viktorijanskih kuća koje su tu sagrađene s dolaskom pruge na Čerč end. U knjižici s naslovom Kelijev registar, za koju se ispostavilo da je nešto slično žutim stranama i telefonskom imeniku, samo bez telefona, otkrila je da su u broju četiri u Grinfilds lejnu 1914. živeli izvesni gospodin i gospođa Mičel. Ali gospođi S. Torn nije bilo pomena.
Napolju je počinjala kiša. Biblioteka je bila moderno zdanje s velikim prozorima od valjanog stakla, kroz koje je Džes imala dobar pogled na sve mračniju ulicu. Asfalt je blistao od kiše i treperio od svetala prodavnica i kola u prolazu. Nikad joj nije bila neprivlačnija pomisao na povratak u kuću, u njen mrak, hladnoću, vlagu i avetinjsku tišinu.
Biblioteka radi do sedam, rekla joj je predusretljiva bibliotekarka. Džes je vratila knjige kojima se poslužila i polako pošla duž polica, ne stajući sve dok nije stigla do odeljenja pod nazivom „Vojna istorija“. U nekom zakutku mozga nešto joj se uskomešalo, te je izvadila pismo iz džepa i raširila ga.
Trista osamdeset druga eskadrila. Šta to znači? Preletela je pismo pogledom. Smrt, moja stara neprijateljica iz doba letova…
Bilo je na kamare knjiga o Drugom svetskom ratu. Rat na moru, u Africi, u Italiji, na Istoku… Bitka za Britaniju. Holokaust. Dešifrovanje. Specijalne operacije… Džes je čitala naslove na hrbatima, a onda kad joj ništa nisu kazivali, vadila je knjige da pogleda koricu.
O Drugom svetskom ratu su učili u osnovnoj školi. Na časovima gospođe Ejnsko. Pamtila je izloženi materijal na zidu, o racionisanju i zamračenjima, i priču koju su morali da napišu, o evakuaciji. Pomisao da napusti baku i ode u neku tuđu kuću u tuđem gradu ispunila ju je stravom: pojma tad nije imala da će upravo to i uraditi za svega koju godinu, kad baka bude umrla. Preselila se da živi kod oca, ne baš sasvim neznanca, ali na isto mu je to izlazilo. Sve do bakine sahrane viđala ga je vrlo, vrlo retko, kad dođe iz Mančestera u retke posete iz obaveze i donese na poklon čokoladu i jeftin buket. Čokolada je bila za nju, i uvek ona koju nije volela, s lešnicima. Cveće je bilo za baku, nakinđurene hrizanteme u celofanu, sa rđavo otcepljenom oznakom snižene cene, na ime zahvalnosti što ga je olakšala odgovornosti prema slučajno stečenoj ćerki.
Makar dolazi, govorila je baka, kruto. Bar je za toliko bolji od Nje; jedino je tim imenom baka ikada nazvala tu ženu koja je zaključila da nije stvorena za majčinstvo, pa je otišla kad je Džes imala četiri meseca.
Izvadila je knjigu o Domaćem frontu (taj izraz je pamtila sa davnih časova gospođe Ejnsko), a onda primetila jednu s naslovom „Američka invazija“, pa uzela i nju. U praznini koja je ostala na polici videla se fotografija divovskog aviona na korici susedne knjige. Ispod kljuna je čučala grupa muškaraca, a na samom kljunu je bila naslikana seksepilna plavuša, maltene kao od majke rođena, sa izazivačkim osmehom. Knjiga se zvala Bombe i granate: Istorija VSSAD u Britaniji. I nju je dodala tovaru u naručju.
Nalet vetra je ošinuo prozorsko staklo kišom kad se smestila za svoj sto i otvorila prvu knjigu. Pred njom se rasklopio jedan crnobeli svet, svet uniformisanih muškaraca sa zalizanim, sjajnim kosama; s devojkama poput one naslikane na avionu, samo sa više odeće na sebi; s parovima koji igraju po starinski, držeći se za ruke i gledajući se u oči. Bilo je u njima nečeg nevinog, ali i nečeg romantičnog. Seksepilnog, pomislila je uz drhtaj iznenađenja.
Zaustavila se kod uvećane slike na dve strane, prepunog podijuma za igru. Mladi ljudi, baš kao što je ona, igraju. Fotografija je bila snimljena pre više od sedamdeset godina, a ipak, dok je pažljivo zagledala sitne pojedinosti, kao da se boja polako opet ulivala u taj prizor, i na kraju se maltene osećala ta vrelina, miris tog znoja i parfema, čulo se treštanje te muzike.
Na časovima gospođe Ejnsko rat je bio daleka istorija, ali dok je gledala u fotografiju, shvatila je, onako kako nikad ranije nije shvatala, da je on bio stvarni život. Kraj nje je na stolu počivalo pismo Dena Rosinskog, a oko joj se našlo privučeno šiljatom, užurbanom rukopisu.
Stvarni život. Stvarni ljudi. A svemu tome još nije došao kraj.

8
1943.
Na kraju je pobedila Nensi, kako je uvek i bivalo. Premda Steli i dalje ni izbliza nije bila prijatna pomisao na izlazak, subotnje veče zateklo ju je kako poslušno sedi za toaletnim stočićem dok joj Nensi uvrće kosu u male puževe na vrhu glave i, s cigaretom uglavljenom u kraj usta, melje trista na sat.
Dogovorila se sa još nekim devojkama iz salona da se nađu u sali, rekla je Steli. „Oduševićeš se njima – stvarno su spadala, a koristiće ti do neba da za promenu provedeš malo vremena s ljudima svojih godina.“ Stela je na to klonula duhom. Znala je da bi trebalo da se raduje što Nensi želi s njom da podeli svoje nove drugarice, ali pomisao na susret s njima bila je dovoljna da je izda hrabrost. Njihova imena redovno su se provlačila kroz Nensine priče, pa je Stela već imala približnu predstavu kakve su to devojke. Samouverene devojke koje žvaću žvake dobijene od američkih vojnika i znaju korake svih novih igara. Devojke koje ništa neće zaustaviti u hajci na dobar provod i koje će po svoj prilici smatrati Stelu dosadom nad dosadama. Normalne, privlačne devojke.
Sa svog krsta na zidu, Hristos je prekorno posmatrao kako Nensi vadi puder iz malog nesesera koji je donela sa sobom i puderiše Steli obraze i nos.
„A sad – zatvori oči.“
„Zašto?“
„Da ti stavim malčice senke, ništa više. I… poslednji detalj…“ usledio je prigušen škljocaj, a Stela je poskočila osetivši da je Nensi macka nečim po ustima. „Karmin!“
Stela je otvorila oči. Jedva je prepoznala ženu koja joj je blistavim očima uzvraćala pogled iz toaletnog ogledala. Pod grudima su joj oprezno zatreperila krilca uzbuđenja.
„Ne znam šta da kažem za karmin, Nens – mnogo je… crven.“
„Što je boja, za slučaj da nisi to primetila, koju sad svi nose.“
„Ne, u Kings ouku ne nose.“ Stela se usplahireno nasmeja. Nije mogla da odvoji pogled od te žene u ogledalu. Neznanke, u nepoznatoj odeći. „Nisam sigurna da sam ovo baš sasvim… ja.“
„Da se nisi usudila da ga obrišeš – jesi li čula? Nepatriotski je da se u ovakvo vreme bilo šta razbacuje, a to važi jednako i za stari hleb i za moj dragoceni karmin.“ Nensi namaza sopstvene usne skerletnim ružem, pa ih stisnu, a onda vrati ruž u tašnu. „Hajde, krećemo.“
Žena u ogledalu ustade i pređe rukom naniže po svilenoj tkanini haljine. Uzbuđenje se borilo sa zebnjom. U ružnoj prisnosti parohijske spavaće sobe više nije izgledala kao Čarlsova čestita, poslušna, promašena žena. Setila se kako ju je Ejda nazvala Pepeljugom. Preobrazila se iz bezbojne sluškinje u prefinjenu sirenu.
„Požuri, sanjalice.“ Nensi se iza nje ispravi, pošto je pregledala šavove na čarapama. „Znaš kako kažu… mnogo Jenkija, a malo vremena.“
Dok je Nensi to govorila, Stela opazi mali srebrni sat s markazitima koji su joj Rodžer i Lilijan poklonili za Božić; počivao je u posudi s drangulijama na toaletnom stočiću. Ona ga navuče i zakopča. Metal je bio hladan i stezao ju je oko ruke, kao snažan stisak ledenih prstiju. Tako – sad će biti sigurna da neće ostati duže od ponoći. Pogledala je u krevet, poprište svog neuspeha i poniženja, u njegov glatko zategnut prekrivač boje slačice. Samo nekoliko sati i biće opet među njegovim ledenim čaršavima, gde joj je i mesto.
Ali dotad može da se pretvara da je neko drugi; neznanka s crvenim karminom, kosom uvijenom u pužiće i haljinom koja joj miluje noge dok korača.
„Evo idem“, reče i isključi svetlo.

U Londonu jeste bilo na snazi zamračenje, ali kad bi pripadnici Luftvafea samo izvirili iz svojih kabina, u to je Stela bila sigurna, mogli bi se upravljati prema galami. Čim su izašle iz autobusa, začule su Glena Milera kako navire ulicom, iznad glava ljudi što su se zbog hladnoće zbili u redu ispred Opere.
„Deluje mi da možda i nećemo uspeti da uđemo“, kaza Stela, nastojeći da joj se u glasu ne oseti olakšanje. Optimizam i pustolovnost koje je osećala u spavaćoj sobi polako su se osipali za vreme vožnje autobusom, i u ovom trenutku joj je prilično primamljivo izgledalo veče koje bi provela slušajući radio s velečasnim Stouksom.
Nensi je zgrabi za nadlakticu. „Ma kakvi“, promrsi. „Samo ćuti i lepo izgledaj.“
Krenula je smišljenim korakom, tako se obilato njišući u bokovima da je pri svakom koraku gurkala Stelu kukom, a oči su joj preletale nanizana lica u redu. Najzad, kada su bile maltene već kod samog ulaza, ona se oglasi radosnim uzvikom, pa se zatrča ka vojniku u američkoj uniformi, vukući za sobom i prestravljenu Stelu.
„Džoni – o, Džoni, tu si! Mislila sam da te nikada neću naći!“
Pre nego što je zgranuti američki vojnik uspeo da se usprotivi, ona mu se obisnu oko vrata i zapuši mu usta poljupcem. Bujicu promrmljanih i progunđanih reči iz reda iza njih uguši hor kliktanja i navijanja koji se razlegao među ostalim Amerikancima iz grupe. Sva ukočena od stida, Stela se nađe uvučena u nju, zaklonjena od ratobornog nagrtanja ljudi otpozadi zahvaljujući džinovima koji su oko sebe širili kolektivan oblak mirisa losiona i žvaka s mentolom. Izgledali su stasitiji od britanskih vojnika, a možda je to samo bilo zbog otmenog kroja uniforme? Jedan od njih – tamnokos i crnpurast – predstavio se kao Frenk, a njegovi drugovi kao Džimi, Ron i Mič; potom je sagao glavu i šapnuo joj na uvo: „A onaj tamo kog tvoja drugarica žvaće, on je Judžin, mada nagađam da je makar večeras pametnije da ga zovemo Džoni.“
Nensi je oduvek bila majstor koketovanja, ali očigledno je dodatno izbrusila zanat otkako je Stela poslednji put izlazila s njom. Razapeta između razdraženosti i smeha, Stela ju je posmatrala kako se odlepljuje od Judžina/Džonija.
„Izvinjavam se za ovo, momci, ali sila zakon menja“, uputi im ona izafektiran osmeh, sa izvanrednim manjkom skrušenosti. „Kako drugačije da uđemo i da ugrabimo priliku da igramo s vama lepotanima? A lepa vest glasi…“ Utišala je glas u zaverenički šapat, pa su se svi malo približili da je čuju. „Unutra imam još tri božanstvene drugarice koje bi vam sa oduševljenjem ukazale malčice starog dobrog londonskog gostoprimstva.“
U stvari, Amerikanci su bili tako fini i kulturni – insistirali su na tome da im plate ulaznice, obema se sve vreme obraćali sa „gospođice“, dobroćudno se prepirali koji će ih častiti pićem – da je Stela osetila kako joj čile one početne zebnje. Možda i zbog vrućine; nakon polarnog vazduha napolju, u dvorani je bilo da se skuvaš. Glen Miler je zaglušno treštao, a kad je pošla za Nensi i Judžinom/Džonijem ka stolu na drugom kraju, osetila je kako joj drveni pod poskakuje pod nogama. Na plišanoj klupi bilo je mesta napretek, pošto su se svi zgurali na podijumu, gde je „Američku patrolu“ upravo smenilo „Raspoloženje“.
„Ova melodija kao da je za mene pisana!“, dreknu Nensi vukući Judžina da zaigraju.
„Smem li?“ Frenk pruži ruku ka njoj uz mali starinski lažni naklon. Stela brzo odmahnu glavom. Želela je da objasni da je udata i da je došla samo da bi provela veče sa Nensi, ali muzika je bila preglasna, a i činilo joj se da će delovati uobraženo ako pođe od pretpostavke da mu se sviđa, jer verovatno je samo učtiv. On sleže ramenima. „Što onda ne sedneš? Doneću nešto za piće – za šta si?“
„O… može limunada, hvala.“
„Odmah se vraćam. Nemoj da odeš.“
Samo što je pošao, iz gungule na podijumu izroni jedan od ostalih, pažljivo žonglirajući sa nekoliko do vrha punih čaša.
„Svaka čast, Miče. Šteta što ti ruke nisu toliko poslušne kad si za topom.“
„O’ladi malo, Frenkline.“ Mič razvuče usta od uva do uva, pa gurnu jednu čašu ka Steli. Očigledno ne sa limunadom, ali nije bila u situaciji da se buni. Uze je i otpi gutljaj. Piće je bilo toplo, slatko i blago se osećalo na začine. Oprezno je otpila još jedan gutljaj. Bila je žedna, a piće nije osvežavalo onako kako bi njoj to prijalo, ali izvesno nije bilo ni neprijatno.
„Hvala, odlično je. Šta je ovo?“
Mičovim pegavim licem prominu iznenađenost. „Porto s limunom. Mislio sam da to piju sve engleske devojke.“
Pojavi se Nensi, vukući dve devojke za ruku, a za njima je išla još jedna. Sve su bile zajapurene i revnosno osmehnute, a dok su se upoznavale sa Amerikancima, posmatrale su ih isto onako ispod oka, iskosa, kao Nensi, jednovremeno i stidljive i lukave.
„Ajrin, Dorin i Morin – ne zavitlavam vas“, upravo je govorila Nensi, a devojke su se kikotale i treptale. „Ako ne možete da upamtite koja je koja, prosto ih sve zovite Rini. E sad, da ja ne pobrkam, cure…“ Nensi zauzvrat drsko krenu da upire prstom u jednog po jednog Amerikanca, kao učiteljica. „Frenk, Mič, Ron i Džimi. O, i Stela – drugarica o kojoj sam vam pričala.“
To je dodala tek kao da je se naknadno setila, a nijedna od njih tri, što nije bilo ni čudo s obzirom na okolnosti, nije uputila Steli više od ovlašnog pogleda. Kako su se zapodevali razgovori i pozivi na igru se proširivali, tako su oko stola leteli sve naelektrisaniji pogledi. Stela usrknu još gutljaj pića. Onaj osećaj da iščezava vratio joj se kad se sto ispraznio. Ostao je samo jedan vojnik: Ron, plećat, svetlokos. Stela ga je posmatrala kako pali cigaretu, pa joj bi žao što mu je zapala baš ona. Kada je orkestar zasvirao novu melodiju, on je ponudi da se posluži iz paklice.
„O, bože, kako volim ovu pesmu! Hoćemo li?“
Već je bio na nogama, s cigaretom koja mu se klatila na usni, i pružao joj ruku.
Ispivši piće do kraja, Stela se usplahireno nasmeja. „O, mnogo sam ispala iz štosa… Ali slobodno ti idi.“
„Ma daj, svako zna da igra uz ’Čatanuga-ču-ču’, a ako mi ne veruješ, dozvoli da ti dokažem! Hajde – budući da sam se rodio i odrastao u Tenesiju, grdno bi me uvredila kad ne bismo zaigrali uz ovo.“
Strogo govoreći, i nije joj bilo baš nemoguće da ga odbije, ali svakako bi ispalo nezgodno. Steli je ličio na ugljarovog psa, zdepastog i mišićavog stvora s navikom da jurca ukrug iskeženih zuba, kao da se smeje. Ne čekajući na njen odgovor, on ju je već cimnuo da ustane i odvukao je na sredinu podijuma. Stelu su sa svih strana gurkali parovi koji su se njihali, igrajući sa žarom toliko dalekim od učtivih valcera i tustepa koje je igrala s Čarlsom na ponekoj crkvenoj večeri za prikupljanje priloga da je jedva u njemu prepoznavala istu tu aktivnost. Načas je stajala nepomično, ne znajući šta da radi, ali tad je Ron zgrabi oko struka i privuče je ka sebi, hvatajući je za ruku, a njoj se stopala pokrenuše po sopstvenoj volji, isto tako i kukovi, kao da je sve vreme i znala kako se to radi. Bio je dobar igrač, iznenađujuće okretan uprkos nabijenoj građi, brzih i sigurnih ruku dok ju je obrtao i vodio.
„Vidiš? Rekoh ti – lako je!“
Ona se nasmeja. Vazduh je mirisao na znoj i muški losion, i pritiskao ih je kao mokro ćebe. Njoj se haljina nadimala i širila kad je Ron zavrti. Krajičkom oka je ugledala Nensi kako igra s nekim drugim. Bili su toliko spretni da su igrači oko njih napravili mali prostor i gledali su kako je saigrač diže držeći je za struk i zabacuje je tako da ga je opkoračila nogama. Orkestar pređe na još bržu melodiju, Steli nepoznatu, a razmak između parova kao da se smanji, pošto su na podijum hrlili novi igrači. Morala je da počučne kako je ne bi zviznula posred oka nečija poletno razmahana ruka. Ron odgura nametljivi par u stranu.
„Šta kažeš, da sednemo dok ide ova?“, razdra se nadjačavajući muziku.
Stela klimnu glavom i pođe za njim ka stolu. Tamo su bile dve Rini, nasađene na kolena svojih Amerikanaca kao trbuhozborčeve lutke. Kada se Stela zahvalno sručila na svoje mesto, pojavi se Frenk balansirajući poslužavnikom s čašama nad glavom. Spusti ga uz cifrast pokret, tako da pivo pljesnu iz čaša i poli Stelinu haljinu. Ron skoči da je obriše maramicom.
„Gledaj šta radiš, Frenk, trapavi stvore.“
„Izvini.“ Frenk joj pruži čašu uz osmeh izvinjenja.
„Nema veze. Hvala na piću – nisam ni bila svesna da se od igranja ovoliko ožedni.“
Ron namignu i kucnu se s njome. „E pa, popij to, lepojko, pa idemo opet tamo da još malo ožednimo.“

Otad pa nadalje veče je bilo malčice zamagljeno. Stela je igrala – ne samo s Ronom, već i sa Frenkom i Judžinom, i najmanje sa još dva američka vojnika, kojima imena nije uspela da ulovi kroz drečanje truba sa bine. Kad god se opet našla za stolom, neko je gurao piće ka njoj, ali koliko god da je pila, kao da je samo bila sve žednija. I to spada u neobičnost ove večeri, omamljeno je zaključila. U njenu čaroliju. Prvi put posle mnogo meseci studen joj je pobegla iz kostiju i osećala je kako je toplota čitavu prožima, do same srži. I više nije bila u opasnosti da iščezne. Lenjo se njišući uz nju dok je orkestar svirao „Mesečevu serenadu“, Ron joj je govorio kako je predivna, i premda je znala da bi trebalo da se oseća krivom i pokvarenom, nije se tako osećala. Zbog nečeg joj se činilo da ima opravdanje i da joj je oprošteno. I da je srećna.
Pobegavši u ženski toalet, progurala se kroz gužvu do reda lavaboa da pusti hladnu vodu preko šaka ne bi li ih rashladila. Otresavši vodu sa prstiju, zaškiljila je u sat, ali njegov sićušni brojčanik nije hteo da uplovi u žižu. U ogledalu nad lavaboom videla je da joj se obrazi žare, oči blistaju, i da se šminka kojom ju je namazala Nensi pretvorila u tamne mrlje. Upravo dok ju je žurno brisala, iza nje se u ogledalu pojavi neko poznato lice.
„Gledaj se samo – glavna lepotica na balu!“ Nensi se izveštačeno osmehnu otvarajući karmin. „Neću da kažem da sam ti unapred rekla, ali…“
„Znam, priznajem“, uzdahnu Stela. „Trebalo je ovo da uradim još pre neki mesec. Mnogo se lepo provodim, ne želim da se ovo veče završi.“
„Eh, još nema potrebe da se zbog toga sekiraš; što bi se reklo, duga je noć…“ Nensi stisnu sveže nakarminisane usne, a karmin opet zatvori. „Ako baš hoćeš, upravo razmišljamo da pođemo odavde na neko drugo mesto.“
„Drugo mesto?“ Stela sneno zagnjuri ruke u kosu i pokuša da je zagladi i vrati u onu raniju prefinjenu pokornost. Predivna, tako joj je rekao… Ista Džin Tirni. Stela je znala da je to neka holivudska glumica, ali nije mogla baš sasvim da joj prizove lice. To je, međutim, kazao u smislu komplimenta, a nije bio ni ružan. Nije bio visok i tako gospodski vaspitan kao Čarls… ali opet, možda je to baš i dobro.
„Aha, na neko tiše. Ovde postaje prevelika gužva“, naglašeno kaza Nensi, ošinuvši mrkim pogledom devojku koja se upravo laktala ne bi li prišla ogledalu. „Jenkiji bi da prošetamo do Savoja i da nas odvedu na po piće u Američkom baru.“
Ovo poslednje je malo glasnije rekla, gurajući se kroz tisku. Stela požuri za njom, grizući usnu kako ne bi prasnula u smeh zbog zavidljivih pogleda što su ih pratili sve do vrata.

Napolju joj se dah presekao od zime. Klecnula je, ali Ron je bio kraj nje i obrgrlio ju je rukom oko struka. Telo mu je odisalo potpunom stamenošću i pomalo vlagom jer mu se znoj hladio u noćnom vazduhu. Malčice nalik vreći s peskom, pomisli ona kroz izmaglicu. Išli su Strandom. Na trotoarima je bila gužva maltene kao radnim danom posle podne, uprkos mraku, koji je doprinosio nestvarnom utisku te večeri. Pred njom se Nensi oplitala oko Judžina – ili Džonija? Stela nije mogla da se seti, a jedna Rini, ona jedra što se glasno smeje – bila je zbacila cipele i Mič ju je nosio nakrkače. Olovkom iscrtani šavovi na čarapama bili su joj se skroz razmazali pozadi po nogama. Nikakvo čudo, gordi vratar u uniformi sve ih je vratio sa praga Savoja, pa su opet istrčali na Strand. Amerikanci su bili ratoborni i grlati.
„Bože, pa mi stavljamo glavu na kocku radi vas – mogô je da nas pusti na po jedno prokleto piće!“ „Aha – u Američki bar, pa valjda smo neki vajni Amerikanci.“
Stela se navali na zid Ronovog tela. Odjednom je bila strašno umorna, a stopala su je bolela od igranja. Umalo nije pala u iskušenje da sedne na trotoar i izuje se kao Ajrin, ili Dorin, ili – kako se beše zove ona treća? Nije, međutim, bila sigurna da bi volela da je neko nosi nakrkače, a naročito ne onako kako je Mič nosio Ajrin, ili Dorin, ili koju već, mlateći njome na sve strane. Išli su bez cilja, a čarolija večeri je splašnjavala.
„Hej – gle ono! Crkva!“
Bio je to Frenkov glas. Više nije koračao na čelu, kako Stela tad vide, već je bio iščezao u bombardovanom zdanju sa leve strane.
„Oprezno – možda nije bezbedno!“, doviknu jedna devojka, ali ostali vojnici već su išli za njim kroz razjapljeni ulaz, saplićući se o rasturene cigle i birajući put oko gomila krša.
„Nekadašnja crkva – bože, nije mnogo od nje ostalo.“
„Dobar posao obavio neki naci-bombarder. Iščupao joj svu utrobu.“
„Sigurno u Blicu, nagađam – četrdesete, četrdeset prve?“
Ron takođe krenu, kao da se vodi nekakvim instinktom stada. Ostavši sama, Stela potraži pogledom gde bi mogla sesti, pa klonu na veliki komad otpalog kamena na vrhu nekakvih stepenica niskih gazišta. Tu je bila mirna, opkoljena debelim zidovima, odsečena od ostatka grada. Zabacila je glavu da duboko udahne, u nadi da će vazduh raščistiti mučninu koja joj se podmuklo prišunjavala još otkako su izašli iz dvorane za igru. Visoko nad reckastim, razrušenim zidovima, mecec je jedrio poleđuške, izvan domašaja reflektora koji su pročešljavali tamu.
„Ne sviđa mi se ovde“, zacvile bestelesni glas jedne devojke iz salona. „Strašno je, i mrak je.“
„Ej, š’a fali mraku“, začu se promukao odgovor. „U stvari, mrak ima svojih prednosti…“
Začu se vrisak, a za njim istog trena usledi kikotanje, tihnući u prigušeno stenjanje. U retkoj mesečini Stela je taman razabrala dve prilike spojene u jednu uza zid. Brzo je odvratila pogled, ali čim su joj se oči privikle na tamu, shvatila je da je tu još jedan par, devojka nasađena na donji venac prozora bez stakala, nogu obavijenih oko muških leđa u smeđoj uniformi. Po bledom sjajkanju kose Stela je zaključila da je to Nensi. Ustala je, a pod grudima joj se komešalo neko specifično osećanje. Poskočila je i tiho i uplašeno ciknula kad joj se otpozadi nečija ruka obavila oko struka.
„Zima?“
Ron se sada više osećao na pivo i cigarete nego na žvaku. Dah mu je bio topao uz njen vrat.
„Malčice.“
„Daj da ja to rešim.“
Privukao ju je uz svoje telo, trljajući je šakama gore-dole po leđima. Iz dodira mu je izbijala vrelina, zbog čega joj je bilo drago. Kao da joj se iz leđa širila naniže, u kolevku karlice. Zažmurila je i predala joj se. Bila je preumorna. Ispod kapaka joj se obrtao čitav svet, pa se odjednom setila vrteške na kojoj se jednom vozila na vašaru kraj reke na Sautendu. Bilo je to na školskom izletu, pa im je gospođica Berč kupila svima šećernu vunu i dozvolila po dve vožnje. Nensi ju je prvo odvukla na vrtešku s ljuljaškama, a onda izabrala onu sa oslikanim konjima i blistavim stubovima, upredenim kao štapić od ječmenog slada. Pamtila je kako se čvrsto držala, ni za živu glavu ne puštajući, dok se vašarište obrtalo, lica posmatrača se slivala, a muzika orgulja bujala u njenoj glavi. Želela je da se zaustavi, da siđe, ali umirala je od straha da će se ispovraćati ako zine da nešto kaže.
Ronova usta su u mraku pronašla njene usne. Poljubac mu je bio snažan i odlučan, potpuno različit od Čarlsovih poljubaca. Čarls. Ta pomisao na njega odbaci je natrag iz mračnog vira u kom se upravo vrtela. Pokuša da se odvoji od Rona, ali njegova ruka stiskala joj je potiljak, a jezik mu se probijao uz njen jezik. Nije mogla da diše. Branila se od njegovog poljupca, sad već sa više očaja, pokušavajući da obrne glavu u stranu i da se iščupa iz njegovog stiska, da mu vikne da stane. Mučnina joj se pela u grlo, kao na vrtešci; opet je videla ona razmrljana lica, jurila su ukrug u unutrašnjosti njene lobanje. Prikupivši svu snagu, položila je dlanove na Ronove grudi i odgurnula ga.
Gadno je opsovao kad je maltene pao na leđa, ne uspevši da održi ravnotežu na podlozi punoj krša. Dok se rušio, nagonski je pošao rukom da je zgrabi i uhvatio je poviše šake. Ona se otrže i potrča, saplićući se i posrćući niz stepenice, u žurbi da se udalji od njega.
Iza nje, među razrušenim zidovima odjeknu njegov glas. „Hej – Hej! Ne možeš da me napališ i da odeš, kurvo – šta te je sad spopalo?“
Izletela je na ulicu već gotova da povrati, pritiskajući šakom usta. Upravo je neki autobus klopoćući usporavao pred stanicom na uglu Oldviča, te ona natera drhtave noge da potrče ka njemu.
Ne znam, očajnički je razmišljala dok je posmatrala kako joj prilazi vesela kondukterka. Šta je to sa mnom? Zakratko se zahvaljujući njemu osećala divnom, željenom, ista Džin Tirni. Sve ovo vreme… za sve ove samotne mesece mislila je da upravo to želi.
Ali sad kad je to dobila, samo se osećala prljavo.

9
2011.
Divno je biti čist.
Bezbroj puta je Džes pritisnula dugme da dobije još dva minuta vrele vode, dugo pošto je isprala iz kose i poslednje ostatke jeftinog šampona. Platila je tri funte, doslovno ih otkinuvši sebi od usta, kako bi se poslužila tušem u sportskom centru, ali dok je dizala lice i puštala vodu da se sliva niz njega, zaključila je da taj trošak vredi do poslednjeg rasipničkog penija.
Nije se istrošila samo za tuš i šampon: pružila se i za sapun i za dezodorans. Pedeset funti bilo je sad dopola spiskano, te je znala da će morati da odluči šta će dalje. Kad je onog dana izlazila iz biblioteke, uzela je sa stalka pored pulta brošuricu „Saveti o pronalaženju smeštaja i nadležne službe“. Tu su bili podrobni podaci o skloništima za slučaj hitne nužde i privremenim hostelima u oblasti, kao i uputstva o prijavljivanju za dugoročniji smeštaj. Jedno sklonište se nalazilo na svega nekoliko ulica od biblioteke; osećajući se pozitivno kao što dugo nije, prošetala je do tamo. Prišavši, ugledala je grupicu muškaraca koji su šćućureni stajali pod nadstrešnicom trema i pušili. Uglastih lica, uškiljenih, sumnjičavih očiju, pogrbljenih ramena, ličili su joj na ljude s kakvima se smuca Dodž. Produžila je ulicom, a srce joj je lupalo.
Mlaz vode se opet stanjio, te je nevoljno pružila ruku da uzme peškir. Bio je to onaj mali, hrapavi, sa kuke kupatila u Grinfilds lejnu, i s njime je u jarko osvetljenu kabinu unela i dašak buđi. Dok se trljala i brisala, misli joj kliznuše u isti izlizani žleb po kom su kolale čitavog tog vikenda. Ličila je na zatvorenika koji do u beskraj pregleda zidove svoje ćelije, tragajući za načinom da pobegne, a ništa ne nalazi.
Da bi našla iole pristojno mesto za život, morala bi imati novac. Da bi našla novac, morala bi imati posao, a da bi našla posao, morala bi imati gde da živi. Čak i kad bi uspela da nađe posao gde nije nužno predati si-vi ili formular za prijavu, opet bi morala da izgleda bar donekle pristojno.
Dok je brisala kosu, ulovila je odraz svog lica u ogledalcetu na zidu kabine. Pod neonkama joj je koža izgledala bezbojno i sivkasto, s ljuspastim crvenim pečatima levo i desno od nosa i na čelu. Tako to biva kad se umivaš sapunom, a nemaš hidratantnu kremu. Zavirila je pomnije. Obrve, koje je čupala u dva tanana, prefinjena luka još od svoje četrnaeste godine, bile su izgubile oblik i gmizale su joj po čelu nalik na crne gusenice. Tiho je jeknula od zgroženosti i očaja. Gde je pinceta na njenom spisku prioriteta?
Makar je sad imala nekakvu odeću, hvala budi plemenitoj dami iz one gospodske dobrotvorne radnje. Izbor joj se možda i ne bi baš sasvim poklapao s helankama u dezenu leoparda, ružičastim džemperom kome na grudima šljašti šljokičasti natpis MACA, kao ni sa nekoliko majica s natpisima u stilu „Hoću bombonu“, WTF i „Neobuzdana“, ali radovala se što ih ima. U kesi je bilo i drugih, još praktičnijih stvari. Za početak – cipele, od Boga poslate, zatim jednostavna cvetna haljinica, mini-suknja od teksasa i teget džemper na kopčanje; ova dva poslednja odevna predmeta imala je na sebi danas, ispod kožne jakne. U njima se osećala različitom od one devojke koja je dozvolila sebi da postane Dodžova rukotvorina, Dodžov bokserski džak, i od one koja se krila pod pozajmljenim mantilom. Lepo je bilo to osećanje.
U nedeljno prepodne hol sportskog centra vrveo je od dece. Okupljala su se povodom nečijeg rođendanskog slavlja i jurcala su na sve strane, nezaustavljiva usled viška uzbuđenja. Domaćinov tata lako se prepoznavao po tome što je iz njega izbijalo s mukom obuzdavano očajanje dok je pokušavao da ih dovede u red. S mirisom hlora nadmetao se miris kafe, od kojeg Džes oseti golicanje u ustima. Dopirao je iz lepo skockanog kafića na galeriji s pogledom na bazen, gde su roditelji mogli da se prave kako prate svoju decu na času plivanja, a za to vreme da čitaju novine i piju nešto penasto, fino, što Džes nije mogla ni da izgovori, a ni da priušti sebi. Odlučno je ugušila iskušenje i zaputila se ka vratima.
Do samih vrata stajao je automat. Zastala je i čežnjivo pogledala u njega. Papirne čaše, mleko u prahu, gorka instant kafa… ali sigurno je vruća, a nju počinje da bolucka grlo. S grižom savesti, pre nego što je uspela da odgovori sebe u mislima, već je ubacivala novčiće u prorez.
Kako je automat progutao poslednji novčić, tako su se automatska vrata na ulazu uz šuštanje otvorila i pustila u hol nalet zimskog vazduha i nekog muškarca. Digavši načas pogled u trenutku kad je krenula da pritisne dugme za kafu, Džes vide da je visok, tamnokos i plećat; tip ragbiste, odsutno je pomislila u magnovenju pre nego što ju je tresnula misao da ga poznaje.
Sranje. Onaj tip iz kuće. Naglo je okrenula glavu od njega – ne pre nego što je videla da ju je opazio, ali taman toliko naglo da shvati da nije pritisnula dugme za kafu, već za čaj. S brzinom i pomamom majstora-fliperaša, tresnula je dugme za kafu, ali njime samo izazva kratki slap vrele vode bez čaše koja bi ga prihvatila.
Odskočila je od ključalog potoka. Kad se zaustavio, usledio je trenutak agonične tišine, u kom su se načas zamrzle buka i sve kretnje hola sportskog centra iza nje, kao da je neko pritisnuo pauzu. Samo su njih dvoje tu ostali. Gledali su se.
A onda je on progovorio i stvarnost se povratila.
„Je li sve u redu? Na tim mašinama bi trebalo da stoji ’opasno po zdravlje’, i to ne samo zbog ogavne kafe. Ključala voda je dozlaboga opasna. Je li vas mnogo isprskala? Morate da…“
„Nije mi ništa. Dobro je. Nije me…“
„Je li to bila kafa? Verovatno vam je automat učinio uslugu.“ Osmeh mu je bio blag, ali gledao ju je pravo u oči i istraživao ih. „Ja – u stvari, mislim da smo se već upoznali. Pre neki dan – Grinfilds lejn, je li tako? Ja sam Vil Holt. Znate šta…“ – on prođe rukom kroz plast neuredne kose i sramežljivo je pogleda – „…trebalo bi da odradim sat vremena u teretani pre nego što pođem na izvestan porodični ručak, ali iskreno da vam kažem, radije bih skuvao rođenu glavu. Ne biste mi dozvolili da vas počastim kafom na ime ove, jelte? Ono čudo gore u kafiću i nije toliko loše, ako ste u stanju da podnesete decu koja vrište…“
Vrtela je glavom i pre no što je dovršio. „Mislim da ne bih… to jest, ne mogu. Moram da…“ Uzmicala je od njega. „Izvinite.“
Na to se okrete, a vrata se klizajući otvoriše kako bi je pustila da pobegne.

10
1943.
Stela se naglo prenula iz sna.
Načas nije znala gde je, pa je odahnula kada je shvatila da je u sopstvenom krevetu. U iskidanim snovima opet se bila našla u onoj crkvi, saplitala se po kršu i bez kraja i konca pokušavala da stigne do ulice koju nije mogla da vidi. Ležala je sad vrlo nepomično. Telo joj je bilo nekako lepljivo i prljavo pod glatkim, čistim čaršavima. Usta su joj bila suva, jezik zalepljen za nepce, zbog čega je žudela da se napije vode. Ali kad je krenula da sedne, učinilo joj se da joj je neko izvadio iz glave mozak i umesto njega natrpao kamenje.
Oko ivica zavese za zamračenje nije se rasipala nikakva svetlost, ali čula se tiha pesma neke usamljene ptice, pa je po tome zaključila da je još malo pa jutro. U čađavoj tmini pogledala je na ručni sat, a onda zacvilela od straha. Na ruci nije imala ništa. Nestao je sat koji su joj Rodžer i Lilijan poklonili za Božić uz tolike ceremonije.
Ruka joj se toliko silovito tresla da je imala muke da upali svetlo, ali kada je konačno to uspela, njegov utešni sjaj i dalje nije razotkrio sat, uništivši joj nadu da ga je sinoć onako pijana skinula. „O, bože“, tiho je jeknula, pa sklonila kosu sa čela dok se u mislima vraćala korak po korak. Jasno je pamtila kad ga je stavila na ruku, dok je stajala tu u sobi sa Nensi, pred sam izlazak, a onda… U dvorani je pogledala na njega, u ženskom toaletu. Naglo joj se u sećanju javila slika kad je bila u razrušenoj crkvi i kad ju je Ron zgrabio iznad šake. Sigurno je tad spao, a ona nije bila dovoljno pri sebi da to primeti.
Misli su joj očajnički jurcale tamo-amo, ali razotkrivala je samo jedan moguć izlaz: prosto će morati da se vrati i da ga potraži, i da opet stigne kući pre službe u crkvi. Navukla je staru suknju od tvida i vuneni Čarlsov džemper koji se skupio od pranja, pa tihim korakom otišla u kupatilo, gde se nagutala vode, a onda se i ispljuskala po licu. Od njene hladnoće, povrh polarne temperature i ledenog linoleuma pod nogama, zagrcnula se i pokrenula kamenove u glavi, pa su počeli da melju. U malom ogledalu lice joj je bilo voštanobelo, a pomisao da mora napolje, u mrazno svanuće, bila je maltene dovoljna da joj potera na oči suze samosažaljenja. Obuzdala ih je mišlju da je sama sebi sve to napravila.
Zato ništa bolje i ne zaslužuje.

Autobus je bio pun radnica fabrike municije iz prve smene. Stela je našla prazno sedište u zadnjem delu autobusa, pa na smenu kunjala i borila se s mučninom. Nebo je imalo nežnu sivoljubičastu nijansu golubijih grudi kada je izašla na Strandu, a razrušena crkva delovala je spokojno pod rumenim svetlom što se rastapalo, ali ona je drhtala kada je prošla kroz vrata na kraju oštećenog broda. Uspomene na prošlu noć izranjale su kao ribe iz mutnog ribnjaka.
Unutra su svuda vladale stud i senke; oprezni zraci novorođenog sunca još nisu tu bili doprli. Imalo je neke sumorne lepote u tim razbijenim kamenim stubovima i razjapljenim prozorima bez stakala. Pod nogama joj je bio mozaik od lomljenog mermera – šara od crnih i belih polja još se razaznavala ispod slojeva zemlje i proniklog korova. Sigurno je tu bio prolaz. Tuda kuda sad ona stupa koračale su neveste u satenskim cipelama, sa svilenim šlepom koji klizi po uglačanoj površini dok idu ka oltaru.
Digla je pogled, ka tom svetom prostoru, i skamenila se.
Neko je tamo stajao. Muškarac, pognute glave, kao da se moli. Bio je u uniformi – prepoznatljivo američkoj – a zbog kroja bluze ramena su mu izgledala vrlo široka i bokovi uski. Stajao je tačno kraj onog mesta gde je ona sinoć sedela; mesta gde se njen sat najverovatnije sad nalazi. Oklevala je, oznojena od iznenadne panike i raskidana između iskušenja da se obrne i tiho se išunja dok je nije ugledao i nužde da dovrši zadatak radi kog je prevalila toliki put.
Ali pre nego što je uspela da se odluči, on se okrenuo, a ona je odmah videla da se uopšte nije ni molio. U rukama je imao crnu duguljastu kutiju – foto-aparat – i sigurno je u nju gledao odozgo kako bi kadrirao snimak. Na licu mu se nije odrazilo ni najmanje iznenađenje što je ugledao Stelu, ali čim je pošao ka njoj, usta mu je dotakao ozbiljan osmeh.
„Dobro jutro, gospođice.“
„Dobro jutro.“
Na njeno olakšanje, prošao je pored nje. Stajala je potpuno nepomično, a kljuvanje u glavi odbrojavalo je sekunde dok ga je čekala da ode. Ali umesto da se zaputi pravo ka vratima, on je pošao duž zida, s poštovanjem prevlačeći prstima po kamenu, kao da nešto u njemu čita. Zatim je digao pogled, pored nje, ka razlivenom rumenilu na nebu nad neravnim zidovima.
Stela je brzo odvratila oči, pošto nije želela da je ulovi kako blene. Čvršće se uvivši u kaput, pohitala je po ostacima crkvenog prolaza i popela se uz oltarske stepenice. Pošto on očigledno nije osećao potrebu da objasni šta ga je tu dovelo, ni ona nije videla razloga da objašnjava svoje postupke; prosto će naći svoj sat i otići će. Tu je bio kamen na kom je sedela, tu rasute cigle na gomili uza zid gde se Ron sapleo kad ga je odgurnula… čak je u blatu na pločicama razaznala tragove njihovog gušanja. Sigurno je tu negde.
Sagla se zavirujući u razmake između cigala, u očajničkoj nadi da će ugledati problesak srebra. Nečeg jeste bilo – u njoj je planulo olakšanje kao kad se kresne šibica – u kršu je počivao zapreten neki tup mutni sjaj. Skinula je rukavicu i zavukla ruku ne bi li to dohvatila. Zavrnuvši rukav kaputa, istegla se koliko god je mogla i zagrebla prstima zemlju, trudeći se da otera pomisli na paukove i gmizave bube. Već su joj u glavi od napora bleskali svetlaci kada su joj jagodice prstiju s mukom očešale nešto malo i metalno. Zagrabila je rukom da ga uhvati, a onda izvukla ruku.
Srebrn zgužvan papirić. Omotač žvake. Klekavši, othuknula je i sklopila oči da umiri bol u glavi i jed i jad što su joj navirali u spečeno grlo. Kada ih je opet otvorila, videla je da Amerikanac gleda u nju, s napola podignutim aparatom. Uspaničivši se, zabatrgala se da ustane.
„Izvinite, gospođice. Nisam hteo da vas uplašim. Samo me zanima da li mogu nekako da vam pomognem?“
U toj eteričnoj svetlosti videle su mu se ljubičaste senke pod očima, kao da se ni sam nije baš naspavao. Veoma je zgodan, pomisli ona gorko. Veoma Amerikanac, nekako, sa tim snažnim ramenima, crnpurastom kožom i gustom, neurednom, mrkom kosom.
Otresla je prašinu sa kaputa. „Ne, hvala vam.“
„Nešto tražite? Hoću da kažem, nešto pored tog nečeg što obično žele da nađu ljudi kad dolaze u crkvu?“
„Svoj ručni sat. Bila sam ovde… juče, i sigurno mi je spao. Niste ga videli, jelte?“
On zavrte glavom. „Nažalost ne. Kako izgleda?“
„Mali. Srebrn. Optočen markazitima.“
„Zvuči lepo. Je li vam to dar?“
„Da“, stegnuto reče ona, a onda se okrete i poče da sklanja cigle u stranu, škrgućući zubima na zvuk koji su pravile kad zagrebu jedna o drugu. Bila je svesna da on spušta foto-aparat i penje se stepenicama da joj se pridruži, i želela je da se usprotivi, ali nije imala snage. Po rubovima vidnog polja treperila joj je tama, kao polunavučene zavese za zamračenje. Mučnina koja joj je počivala sklupčana u želucu počinjala je da se migolji i budi. O, bože. Odjednom je sela na ono isto mesto kao sinoć i udahnula hladni vazduh punim plućima, u nadi da će njime zagasiti mučninu. Nije je zagasila. U ušima joj je odjekivao neki šum, kao kad se stoji na peronu podzemne železnice, a nailazi voz. Zavese za zamračenje su se sklopile.
„U redu je – držim vas.“
Osetila je njegovu šaku na potiljku, vrlo blago ju je pritiskao dlanom. A onda je zemlja poletela ka njoj i sve se pretopilo u tamu.

„Šećera?“
Žena u kamionetu Ženske dobrovoljačke službe ispred Bušove kuće stezala je usne dok joj je pogled leteo čas ka Steli, čas ka Amerikancu. Nije bilo teško zaključiti šta je pomislila, zašto su se, po njenom mišljenju, zatekli zajedno tako rano izjutra. Stela se okrenula od nje, gurnuvši ruke duboko u džepove kaputa i nastojeći da iščezne u okovratniku. Nije bila sigurna zbog čega ju je više sramota – zato što je smatraju fuficom, ili zato što se umalo nije onesvestila i ispovraćala pred potpuno nepoznatim čovekom.
„Dve, molim.“
Stela je želela da kaže da uopšte ne šećeri čaj, ali reči su joj zapele u suvom grlu. Dobrovoljka je frknula.
„Kako da ne. Ovde ne raste na grani, znate. Hrana se racioniše – možda niste čuli za to.“
„O, čuo sam, gospođo, ali mladoj dami nije dobro. Nadao sam se da ćete možda biti dobri da odvojite malčice više za nju. Ako će to pomoći, ja ću čaj bez šećera.“
„Eh… kad tako to predstavite…“ Žena se sad usiljeno smeškala, osmatrajući ga ispod trepavica dok je sipala čaj u drugu šoljicu. „Verovatno je premorena. Mora da povrati snagu. Kašičica vam je ovde, na onom kanapu.“
„Hvala.“ Stela preuze čaj od njega ne gledajući ga u oči, pa pođe ka stepenicama. Nad njom se uspinjao jedan od masivnih ižlebljenih stubova koji podupiru upečatljivo pročelje Bušove kuće; ona sede, nasloni se na njega i oprezno srknu čaj koji se pušio. Bio je dugo kuvan i napravljen s mlekom u prahu, ali toliko dobrodošao da nije marila. Sede i Amerikanac, malčice dalje od nje. To je cenila – to rastojanje. Noge su mu, izgleda, bile predugačke da bi mogao udobno da ih primakne na tim plitkim stepenicama, pa ih je zato opružio i spustio foto-aparat između njih.
„Bolje?“, najzad izgovori on kada je popila čaj, držeći šoljicu obema šakama kako bi se ugrejala. Ona kruto klimnu glavom, zahvalna na čaju i na njegovoj dobroti, ali i željna da on sad ode.
„Sad mi je savršeno dobro, hvala. Ako morate da…“
„Nikuda ne žurim. Svi momci s kojima sam došao ovamo hrču sad sve u šesnaest tamo u hotelu, mamurni kao zveri.“
Glas mu je bio tih i prozukao, a dok je to govorio, izvadio je iz prsnog džepa bluze paklicu laki strajka i pružio je ka njoj. Ona odmahnu glavom. „Danas se vraćamo u bazu.“ Pripalivši cigaretu, digao je pogled ka vrletnim stubovima i polukupoli nad njima. „Šašavo mi je da gubim vreme na spavanje kad mi je sve ovo ispred nosa. Ja sam u vazduhoplovstvu, baza nam je u Istočnoj Angliji. Bili ste nekad tamo?“ Ona opet odmahnu glavom. „Kilometrima naokolo ničega izuzev limenih baraka i blata.“ Na to je izduvao perjanicu dima, koja se izmeša s parom njegovog čaja. „Lepa je promena kad se vide prava zdanja, verujte mi na reč.“
Osećala je kako joj stud mermera probija kaput, ali čaj ju je grejao iznutra. Ovaj nimalo nije ličio na one Amerikance od sinoć. Odvažila se da pogleda u njega.
„Ona crkva i nije baš pravo zdanje.“
„O, ali bila je nekada“, blago reče on. „Sveti Kliment Danski spada među onih pedesetak crkava koje je izgradio Kristofer Ren nakon Velikog londonskog požara.“
„Stvarno?“ Čak nije znala ni kako se ta crkva zove.
„Nego šta. Svojevremeno je, slutim, bila među najlepšim predstavnicama savremenog dizajna. Lepo je znati da je ponikla iz nekih starih ruševina. Otprilike budi veru da se jednoga dana opet može prezidati u nešto divno.“
Neko vreme su sedeli ćutke, a ulica pred njima postajala je sve prometnija. Rumeno-zlatna čarolija zore brzo je čilela, grad je odevao svoje radno sivo odelo da započne još jedan dan. Stelina šoljica bila je prazna. Kod kamioneta Dobrovoljačke službe bila je neka druga žena, pristigla na biciklu da preuzme smenu, i upravo je razvezivala šarenu maramu koju je imala ispod šešira.
„Neki od naših?“, upita on tihim glasom. „Sinoć? Ne želim da budem radoznao, ali ako je…“
„Moram da idem.“ Uzrujana, spustila je šoljicu i krenula da ustaje. On se u jednom glatkom pokretu nađe na nogama i pruži joj ruku da pomogne. Ona je prihvati, pocrvenevši kad su mu se prsti sklopili oko njenih prstiju. Nije je odmah pustio, već su načas stajali tako, sastavljenih šaka, gledajući jedno u drugo. Oči su mu bile bistre plavozelene boje starog stakla, malčice tamnije po rubovima.
„H-hvala vam. Od srca. Bili ste veoma ljubazni.“
„Nema na čemu. Šteta samo što nismo našli vaš sat. Ja sam skroz završio s fotografisanjem, pa ću još jednom pogledati. Možete da mi zapišete ime i adresu, pa ako ga nađem, poslaću vam ga.“
„O…“ Našla se zatečena, razapeta. Sa jedne strane, ako ima iole nade da dobije natrag taj sat, bilo bi razumno prihvatiti ponudu, ali sa druge strane, nagonski je osetila otpor prema ideji da saopšti tom čoveku da je ona gospođa paroha Čarlsa Torna iz Crkvene ulice u Kings ouku, mada nije bila sigurna da li to ne želi da mu kaže iz ispravnih ili iz pogrešnih razloga. „Imate na čemu da zapišete?“
On ponovo izvadi paklicu iz džepa, a sa njom i olovku. Uzburkanog srca, ona se okrete i nasloni se na stub da zapiše, a onda mu vrati i jedno i drugo. On pogleda u to što je zapisala pre no što će vratiti cigarete u džep.
„Nensi. Lepo ime. Ja sam Den. Danijel Rosinski – potporučnik. Drago mi je što smo se upozali.“
Nije vadila ruke iz džepa kaputa i gledala je mimo njega, ka ulici, u smeru u kom bi trebalo da krene. „Još jednom vam hvala, potporučniče.“ To je izgovorila po američki, isto kao on. „I na čaju i na svemu. Želim vam od srca sreću kad se budete vratili na dužnost.“
To je zazvučalo suvo, osorno i ružno, i odjednom ju je ošinulo poimanje čemu se on to zapravo vraća. Dok za nju rat znači stajanje u redu kod Ferejkera, spremanje paketa za Crveni krst, iščekivanje Čarlsovih pisama i preganjanje s velečasnim Stouksom, za njega znači – šta? Da leti nad neprijateljskom teritorijom? Da pucaju u njega? Da se miri sa svešću da možda neće dočekati još jedan sunčev rođaj?
Stajala je kao prikovana za asfalt dok su joj te misli prolazile glavom i želela je nešto da kaže, ali nije uspevala to da pretoči u reči. On je već bio krenuo da se udaljava, i dalje ne odvajajući oči od nje.
„Videćemo se“, tiho je rekao, uz mali šaljivi vojnički pozdrav, a onda se okrenuo i otišao.

Stanica u Liverpulskoj ulici bila je među onim raskošnim, veličanstvenim viktorijanskim zdanjima kakva su Britanci tako valjano gradili. Njeni redovi lučnih prozora i tanani filigran od kovanog gvožđa pripovedali su o viktorijanskoj samouverenosti; o naciji koja je dovoljno bogata i moćna da zahteva da joj javna zdanja u sebi ujedinjuju funkcionalnost i lepotu. Lako je bilo zamisliti kako njenim peronima glatko koračaju gospoda s cilindrima i frakovima, mada je u poslednje vreme svaki njihov pedalj prekrivala poplava američkih smeđih uniformi.
Izgledalo je kao da je pola Američkog vazduhoplovstva bilo na odsustvu, pa sad kulja iz Londona natrag u močvarne ravnice, svi mamurni i krotki, svesni da su poslednji put na duže vreme okusili slobodu i hedonizam, možda i poslednji put u životu. Kantina Crvenog krsta, koja je delila veoma potrebnu kafu i krofne, tako je uspešno poslovala da je ponestalo i kafe i krofni, pa je morala da deli lončiće s vodom i vesele osmehe, što su vojnici gotovo jednako zahvalno primali.
Sedeći na torbi sa opremom usred tog roja muškaraca, Den Rosinski je osećao blagu vrtoglavicu od neispavanosti, ali bilo mu je neizmerno bolje nego ostaloj trojici oficira iz posade. Luis Džonson, Džimi Morgan i Sem Adelman bili su skljokani oko njega u različitim fazama oporavka. Oko njih je lebdeo oblak alkoholnih isparenja, toliko jak da bi i slona oborio.
„Bože“, zaječa Morgan ne dižući glavu iz šaka. „Ovo nije bilo planirano. Mislio sam da je englesko pivo otprilike isto kao engleski čaj – neupotrebljivo za piće i potpuno bez alkohola.“
„Pa i jeste“, pripomenu Den uperivši aparat u Morgana, koji mu je bio kopilot. „Tebe je sredila ona flaša viskija koju si kupio kod onog tipa na Trafalgar skveru. Imao je ukus kao da ga je točio iz avionskog rezervoara.“
Morgan opet zaječa. „Sledeći put mi ne daj.“ Pogledao ga je zakrvavljenim očima. „A gde si ti bio jutros, kad smo već kod toga? Neka ženska od sinoć koje se ne sećam?“
Den odmahnu glavom i diže aparat. „Hteo sam malo da fotografišem grad pre polaska.“
„Da fotografišeš? Šta ima da se fotografiše u tako rano jutro?“
„Iznenadio bi se kad bi znao.“
Pomislio je na onu devojku koju je snimio u crkvi, dok je žmureći klečala među ruševinama. Grizla ga je savest što je to uradio bez pitanja, ali taj trenutak, ta slika bili su previše savršeni da bi ih propustio.
„Ej, gledajte ovamo“, oglasi se Luis Džonson, navigator posade, zabacivši glavu. „Š’a vidite?“
Uredan rad od kovanog gvožđa, pomisli Den; fino izveden i dekorativan, ali dovoljno jak da drži čitav taj prokleti krov. Slutio je da Džonson ne očekuje takav odgovor.
„Ne znam. Sunce je prejako, bole me oči“, progunđa Adelman.
„Baš tako. Razišli su se oblaci. U šta da se kladimo da Crvene cipelice sutra kreću u prvi let?“
Njihova mala grupa oglasi se stenjanjem. Još otkako su stigli u Istočnu Angliju, nad ravnim predelom su lebdeli debeli slojevi oblaka, onemogućavajući letove, što je značilo da za dve nedelje nisu zabeležili ni jednu jedinu misiju. Čekanje je u svima pojačavalo napetost, i zato su im i delili odsustva kao žvake. Ali Džonson je bio u pravu. Činilo se da je došao kraj beskonačnim partijama pokera i fudbalu, i da će započeti njihov posao posade aviona.
„Pitam se gde li su ostali“, reče Morgan obazirući se kao da je isto pomislio. Na čvrstom tlu se pravila razlika između oficira i običnih regruta, u bazi su imali odvojene prostore i dobijali su različit smeštaj kad su u gradu na dopustu, ali u vazduhu će biti jedinica, bliski kao braća.
Pod svodom stanice nakupljala se daleka brundava tutnjava, a kada se na vidiku pomolio voz, zavladala je navala ka koloseku. Den ustade i prebaci torbu preko ramena, a onda povuče Morgana na noge i pogura ga u gužvu. Džonson, koji je kod kuće imao trudnu ženu i već je bio preuzeo na sebe ulogu oca čitavoj posadi, provuče se napred da zauzme kupe. Adelman i Morgan kljoknuše na plišana sedišta, ječeći.
Ubrzo potom pridružiše im se i vojnici druge posade, laktajući se i gurajući se u kupe, i dižući torbe na rešetke za prtljag nad glavom. Po boji njihovih lica bilo je jasno da su i sami u potpunosti iskoristili preimućstva velegradskog noćnog života. Vagon se nije grejao i bilo je previše hladno da se otvori prozor, te je taj mali prostor, u trenutku kada je voz uzdahnuo i kliznuo iz stanice, već bio pun mirisa ustajalog alkohola, znoja i jeftinog losiona.
Den je posmatrao kako promiču garava leđa gradskih kuća; prostori između njih, koje je još četrdesete napravio Luftvafe, bili su sada zarasli u korov i poljsko cveće. Kada su kuće smenili placevi i njive, Morganove jauke smenilo je hrkanje, a Adelmanova glava je počinula na Denovom ramenu. Nezgrapno je izvadio cigarete iz džepa i pripalio, više da dimom ubije smrad trećerazrednog piva nego što mu se pušilo. Potom obrte paklicu.
Nensi. Izgovorio je to ime nemo, sam za sebe, posmatrajući jedva primetni pokret svojih usana odražen u staklu prozora. Nije joj baš sasvim pristajalo. Jeste, lepo je, ali nekako isuviše drčno. Isuviše drsko za tu pozleđenu, eteričnu devojku koja je klečala u ruševinama Renove crkve, ogrnuta svojom žalošću kao plaštom. Posle je opet otišao u crkvu da potraži izgubljeni sat, i dok je rio po zemlji i kršu, rešio je: ako ga nađe, to je znak da je suđeno da je opet vidi.
Nije ga našao. U paklici su bile ostale četiri cigarete, a s obzirom na brzinu voza, popušiće ih pre nego što stignu do Kembridža. Tad će baciti omot.
Adelman promeni položaj na Denovom ramenu, širom otvorenih usta, izbacujući iz sebe grleno hrkanje i frankenštajnski dah. Stežući cigaretu krajem usta, Den ga munu tako da mu se glava prevali na Džonsona, pa potom ustade.
„Da se nadišem“, promrmlja Džonsonu uz grimasu, preskačući noge i torbe kako bi stigao do vrata.
U hodniku je bilo još hladnije, ali makar je vazduh bio čist. U vozu je vladala takva gužva da su pojedini momci čučali pred vratima, pa je zato malčice pošao kroz hodnik i stao kraj jednog otvorenog prozora, posmatrajući kako mu ledeno popodne usisava dim cigarete. Zimsko sunce bilo je malo i škrto, i nije moglo da zagreje beskrajne kilometre ravne sive zemlje što se protezala sa obeju strana voza. Povremeno je sivilo prekidala kakva njiva bledunjave zelene boje – s kupusom možda, ili sa onim keljom koji im se neprekidno pojavljivao na tanjirima u menzi, na opšte gnušanje – a s vremena na vreme se iz zadnjeg dela voza čulo i klicanje i dobacivanje, kad prođu kraj njive gde rade seljančice. Den ispuši cigaretu i čvrknu pikavac kroz prozor, a onda okrete leđa tom pogledu koji nimalo nije nadahnjivao.
Iza staklene pregrade kupea pred njim, vazduhoplovci su igrali poker. Bili su naslagali torbe u prostor između sedišta kako bi napravili ravnu površinu za deljenje i sedeli su zgrbljeni, pljeskajući karte na nju, a vilice su im pomamno obrađivale žvake. Dok ih je posmatrao, jedan vojnik mahnu rukom naniže i zavali se na naslon sedišta, ostavljajući samo dvojicu u igri. Den je taman hteo da krene natrag u sopstveni kupe, ali tada mu pogled zape za nešto.
Ulozi u koje su igrali bili su naređani na ivici tog improvizovanog stola, onoj najbližoj staklu: gomila engleskog metalnog novca mutnog sjaja ugnežđena u prevoju platna, a povrh nje nešto blistavije. Nešto srebrno.
Vratio se, ponovo pogledao, ali nije mu se bilo prividelo. Povrh novca je ležao prefinjen damski sat. Bez trunke razmišljanja, on povuče vrata kupea u stranu i naže se unutra. Svi digoše pogled izuzev dvojice igrača, koji ostadoše uneti u partiju.
„Oprostite, gospodo.“
Pruživši se, Den dohvati sat. Jedan igrač – onaj zdepasti – ozlojeđeno dreknu i baci karte, pa skoči na noge. „Šta je ovo, koji đavo? Šta koji kurac zamišljaš…“
Drug kraj njega pokušavao je da ga povuče na sedište, mrmljajući: „Oficir, konju.“
Zavlada napeta tišina dok je Den proučavao sat, a muškarci iz kupea proučavali njega. Vraćao mu se njen glas sa onim prizvukom jada. Mali. Srebrn. Optočen markazitima. Obrnuo ga je. Na poleđini je nešto bilo urezano, te ga on nakosi kako bi svetlo palo na slova.
S. T. 1942.
Namrštivši se, on se okrete ka momku koji ga je napao.
„Odakle ti ovo, druže?“
„Ovaj, gospodine, mislim da bi se moglo nazvati suvenirom iz Londona.“
„Pitam: odakle ti?“, ponovi Den tihim ali nepopustljivim glasom.
Avijatičarove oči kliznuše u stranu, tragajući za izlazom. Agresivno žvaćući žvaku, sleže ramenima. „Od jedne cure.“ Na to se isprsi i izazovno pogleda Dena u oči. „Aha, od jedne cure koju sam upoznao. Stvarno fine. Ovo mi je poklon – da je po njemu pamtim.“
Den polako klimnu glavom, jednom mišicom se odupirući o dovratak klackavog voza, zagledan u sat u šaci. „Lep poklon. Vredan. Sigurno si joj se opasno svideo, čim ti ga je dala.“
„Pa prirodno.“ U glasu mu se osetilo ruganje. „Pružio sam joj lep provod.“
„Stvarno? Vodio si je u hotel ili tako nekud?“
„Ne, gospodine, ništa slično.“ On prođe pogledom po ostalima: svi su se cerekali, zajednički razgaljeni zbog neke njihove interne šale. „Što da se plaća soba kada je grad pun bombardovanih zgrada? Bila je neka stara crkva, odmah tamo uz glavnu ulicu… stvarno tiho, stvarno romantično.“
„Crkva…“ Denova ruka se steže oko sata. Imao je dva izbora – da popusti porivu i da zvizne ovoga pesnicom, a sat uzme, ili da mu plati i da ode ne praveći gužvu. Prvi izbor je bio privlačniji, ali drugi je bio razboritiji. Odlučivši se za njega, pustio je okvir vrata i zavukao ruku u unutrašnji džep bluze.
„Evo.“ Bacio je novčanicu od jedne funte na karte raširene po torbi. „Sledećeg puta vodi je u hotel.“
Nije mu pružio priliku da odgovori. Ubacivši sat u džep, okrenuo se da izađe iz vagona. Kad se opet obrnuo da zatvori vrata za sobom, vide da je onaj ljigavi skot već zgrabio novac i gura ga u džep. Osetivši Denove oči na sebi, digao je pogled, odbrambeno se rogušeći.
„Kako se zove?“, iznebuha upita Den.
„Molim?“
I samoobuzdanje i strpljenje visili su mu o niti. Nakašljao se i pribrao pre nego što će ponoviti pitanje. „Ta mlada dama. Kako se zove?“
„Bože, pa…“ Vazduhoplovac se usplahireno nasmeja i povuče opasač naviše, prebacivši žvaku u drugi obraz. „Rini?“
Momak italijanskog lika iz ugla kupea zakoluta očima. „Daj, Grinbaume, to su bile one druge. Tvoja je bila Stela. Fina devojka; sa stilom. Zato te je i ispalila.“
Nabijeni vazduhoplovac besno se obruši na njega. „Jebi se, Frenkline, ta je frigidna! Kunem se da je doslovno imala led u…“
Nije dovršio rečenicu. Denova pesnica sastavila se s njegovom vilicom i odbacila ga unatrag, pravo u krilo kolegi iz posade koji je sve vreme sedeo oborene glave i mešao drugi špil karata. Karte se razleteše na sve strane, kao u Alisi u zemlji čuda.
Den zalupi vrata tog haosa i vrati se u svoj kupe neizmerno srećniji.

11
2011.
Moralo se priznati da ručak Kluba starijih građana u Crkvi Svih svetih verovatno nije najglamurozniji događaj na koji je Džes u svome životu pozvana.
No uprkos tome, pomisao na to da se pojavi sa sivom reptilskom kožom, obrvama čupavim kao zadivljao vrt i nenašminkana toliko ju je zastrašila da je već ozbiljno razmatrala da ne ode.
Ali bilo je to spasilačko uže dobačeno iz spoljnog sveta. Ako zažmuri i ne prihvati ga, ako ga pusti da otplovi od nje, kako da se uopšte vrati? I još će dobiti ručak besplatno. Toplo jelo, i to u obilju, tako je rekao sveštenik u groznom džemperu. Od te pomisli usta su joj se napunila pljuvačkom. Zalihe pahuljica, hleba i sira još nije bila istrošila, ali postajali su prilično jednolični.
A i nisu joj bili dojadili samo hleb i sir. Dojadilo joj je da se pere hladnom vodom i šunja se po mraku. Preko glave joj je bilo tišine, nemogućnosti da progovori s drugom živom dušom, ponekad i danima; osećanja da liči na kriminalca; života begunca, jer nije se video izlaz. Smučilo joj se da bude sama sa svojim problemima. Nedelju dana je bilo prošlo otkako je pobegla od Dodža. Isprva je ta kuća bila utočište, ali ako se ne bude presabrala i pokrenula, postaće joj zatvor. Štaviše, grob. Sa šminkom ili bez šminke, moraće da izađe iz nje.
Na spratu, u spavaćoj sobi do ulice, sela je na stoličicu pred toaletnim stočićem, duboko udahnula i otvorila prvu fioku. Izbegavala je to dotad, ne samo iz nagonskog osećaja da nije lepo brljati po tuđim ličnim stvarima, već i zato što je bilo u tome nečeg malo jezivog. Ali nije više mogla priuštiti sebi da bude osetljiva ili sujeverna. S takvim obrvama ne.
Kao što je i slutila, fioka je bila muzej prastare kozmetike: bočica parfema „Flamenko“, koji je od starosti zadobio tamnu, bajatu smeđu boju, lak za kosu, teglica kreme za lice. (Odvrnula je poklopac i omirisala je, pitajući se da li bi bar malo koristila protiv njenih crvenih, ljuspastih pečata.) Bio je tu i odvratan umetak za kosu, požuteo i ućeban, nalik na pregaženu životinjicu. Stresavši se, gurnula ga je u stranu zajedno s češljem, koji je među zupcima još imao nekoliko srebrnastoplavih vlasi. Dno fioke bilo je puno ukosnica, ali pinceti ni traga.
Zatvorila ju je i povukla sledeću. Desetine unihopki počivale su poput zmijskih svlakova pored uredno naslaganih rukavica; prsti onih kožnih još su stajali blago povijeni, dajući im avetinjski izgled mrtvih šaka. Brzo je zatvorila fioku i izvukla poslednju, psihički se pripremajući za sve što bi tu mogla naći.
Spavaćice. Starinske; od klizavog najlona, u pastelnim bojama, obrubljene požutelom čipkom, plavi štepani noćni bolero s pohabanim ružičastim trakama na okovratniku. Krenula je da zatvori fioku, ali previše je požurila. Fioka zape i zaglavi se. S trncima u vratu od gađenja, sagla se da poravna bolero i tad oseti ispod njega nešto tvrdo. Odigavši stvari, otkri kutiju od cipela kojoj se poklopac pomerio i izazvao taj zastoj.
Dok ga je vraćala na mesto, primeti da u kutiji nisu cipele, već papiri. Poređani uspravno, uredno postrojeni, kao u arhivi.
„Sunce ti“, izusti ona naglas u buđavu tišinu. „Pisma.“

6. mart ’43.
Draga Nensi,
Nadam se da ste makar došli dotle da otvorite ovo pismo, da ga niste prosto bacili čim ste zaključili da u njemu nije Vaš sat. Mislim da sam ga našao, ali ne želim da ga šaljem da se ne bi polomio, ili da ga ne izvade poštanski cenzori, ili tako nešto. Ovaj je upravo kao taj koji ste opisali, a na poleđini ima inicijale S. T. i godinu. Ako Vam ovo zvuči poznato, javite mi, pa ćemo smisliti kako da Vam ga doturim. Nadam se da ću idućeg meseca opet dobiti nekoliko dana odsustva. Ukoliko pošta nije baš pametna zamisao, mogao bih možda da se nađem s Vama negde u Londonu i da Vam ga lično vratim.
Od našeg viđenja leteo sam u dve prve misije, što je u neku ruku olakšanje posle ovolikog čekanja da se vreme prolepša, još otkako smo ovamo došli. Deluju mi kao dugačak put tih dvadeset pet koje moramo obaviti da bismo okončali zadatak, ali i ovo je neki početak.
U svakom slučaju, samo sam hteo da Vam javim za sat. Nadam se da je to taj koji ste tražili i da će Vas obradovati vest da je na sigurnom. Obavestite me kako biste voleli da to rešimo.
Čuvajte se.
Den Rosinski

„Dakle, ti si puna iznenađenja.“
Sedeći za stolom u parohijskoj kuhinji, Nensi prekrsti ruke i čvrsto stisnu usne, gledajući u Stelu očima iz kojih je nepogrešivo iskrilo iščekivanje. Stela se okrete od šporeta, gde je upravo bila pristavila čajnik na gasnu ringlu, i uzvrati joj smetenim pogledom, ne uspevajući ni za živu glavu da dokuči o čemu to ova priča. Iz nekog razloga joj na pamet pade svinjarski klub Alfa Brotona – valjda zato što se taman spremala da odnese kofu pomija Ejdi u trenutku kad je Nensi došla – i zapita se nije li Nensi saznala za to, pa se ljuti što joj Stela nije kazala. Zaustila je da izrekne neko izvinjenje, ali ponovo zatvori usta jer je Nensi stavila na sto koverat.
„Mislim da bi sad bio vrlo zgodan trenutak da mi kažeš ko je kog đavola potporučnik Den Rosinski i otkud to da si mu dala moje ime i adresu.“
„O!“
Začuvši njegovo ime, našla se zatečena; izvukla je stolicu i svom težinom sela. Pokušavala je da ga potisne iz glave – sve Amerikance, zapravo – i maltene je uspela u tome, pošto je bila vrlo sigurna da nema šanse da joj on nađe sat. Koverat je počivao nasred stola, tačno u krugu svetlosti koji je odozgo bacala sijalica, nalik na optužujući dokaz u policijskoj sobi za saslušanja. Bio je potpuno spljošten i očigledno nije sadržao ništa izuzev hartije. Da li joj je pisao uprkos tome što nije našao ništa? Kidala se između jeda i uzbuđenja.
„Pa hajde sad – zar ne želiš da znaš šta piše?“
Kroz hodnik su iz dnevne sobe dopirali zvuci radija, gde je velečasni Stouks slušao Tomija Hendlija, toliko glasno da je mogao ozvučiti Albert hol. Nensi je sa druge strane maltene bila gotova da plane od radoznalosti. Bila je svratila u povratku iz salona, pa je kuhinju prožimao sumporasti miris rastvora za trajnu. Možda nije bilo baš toliko nemoguće da doslovno i plane. Stela otupelo uze koverat i obrte ga. Sigurno ga je Nensi otvorila u žurbi, jer je poleđina bila neravno iscepana i nazirao se rukopis na listu pod njom. Bio je lep, isti kao na samom kovertu, kos i blago šiljast, a mastilo crno. Bez najave se setila njegovih plavih, plavih očiju i osetila u sebi udar, kao što je ponekad znala da je drmne strujom lampa u dnevnoj sobi.
Nije želela da čita to pismo tu, pred Nensi, ali drugog izbora nije imala. Lice joj je bridelo od truda da zadrži bezličan izraz, ali bila je svesna da joj se obrazi sve više crvene i da nije u stanju to da spreči. Poruka je bila kratka, od svega nekoliko redova, ali dok ju je čitala, sva je zatreperila.
„Dakle?“
Nestrpljiva od čekanja, Nensi ju je bockala da odgovori. Stela je vrlo pažljivo presavila pismo i gurnula ga u razderani koverat.
„Šta dakle? Znaš šta piše. Pročitala si.“
„Stela! Ne prestaneš li da glumiš tu prokletu tajanstvenost, uhvatiću te i tako ima da te izdrmam da će istina sama ispasti iz tebe! Jesam ga čitala, ali to ne znači da imam i najmaglovitiju predstavu o tome šta je posredi.“
„Posredi je moj sat. Izgubila sam ga kad smo bile u crkvi – u Svetom Klimentu.“
„Nisi mi to ni pomenula.“
„Htela sam – smela sam s uma, ništa više.“ Stela je ispod stola ukrstila prste kad je slagala. Izgubljeni sat nije pominjala zato što bi to značilo razgovor o onoj noći, a budu li progovorile o njoj, bojala se, možda neće uspeti da sakrije koliko ju je povredilo što Nensi tad nije pošla za njom. Nerazumno, znala je, ali nije mogla do kraja da se oslobodi detinjastog osećanja da ju je Nensi izneverila, i u tvrđavi njihovog prijateljstva pojavila se tanka ali značajna naprslina. „Otišla sam opet ujutru, čim sam shvatila da ga nema, ali nisam ga našla. Tamo je bio taj čovek – Amerikanac, snimao je fotografije skupim foto-aparatom – i rekao je da će bolje pogledati. Ja sam morala kući, razumeš. Da spremim velečasnom Stouksu doručak pre crkve. Ako mu dam adresu, kazao je, obavestiće me da li je našao sat, ali… Ne znam, nije mi nekako to delovalo pristojno s obzirom na to da Čarls nije tu.“
Nensine brižljivo očupkane obrve poleteše uvis; nasmejala se. „I zato si mu dala moju adresu? Baš ti hvala! Šta da se ispostavilo da je totalno ošinut?“
Stela odmahnu glavom, a ramena joj se skupiše. „Nije.“ Na to se bledunjavo osmehnu. „Samo što ni na trenutak nisam pomislila da će naći sat.“
„Ali ga je našao i sad hoće da ti ga vrati.“ Nensi se zavali u naslon i zažmiri. „I kakav je, znači, taj Amerikanac?“
„Kako to misliš?“
Nensi sleže ramenima. „Nizak ili visok? Plavokos ili tamnokos? Prijatan ili pomalo jeziv?“
Čajnik na šporetu poče da se oglašava prigušenim, piskavim šištanjem. Stela ustade i isključi gas. „Zašto ti to treba da znaš?“
„E pa, budući da je pisao meni, računam da ja treba i da mu odgovorim“, prepredeno kaza Nensi. „A treba i da se nađem s njime da bi vratio tvoj skupoceni sat, zar ne? Dakle, kako izgleda? Vredi li potrošnje dragocenog karmina?“
„Ne.“ Ta reč joj je izletela oštrije nego što je nameravala, i odjeknula je o zelenu masnu farbu zidova. Stela oseti da joj vrelina opet udara u obraze. „Hoću da kažem, sve je u redu – to neće biti neophodno. Sama ću mu odgovoriti. I naći ću se s njime da preuzmem sat. To bi bilo pošteno.“
Iz dnevne sobe zaori se grohotni studijski smeh. Nensi zadobova prstima po stolu. „A Čarls?“
„Čarls nije ovde. Ne radim ništa ružno, a kultura nalaže da odem lično s obzirom na to da se pomučio da ga nađe i da mi to javi.“
„Dobro, ako si sigurna…“
Nensi je sad imala onaj svoj patnički izraz lica. Njime se uvek služila kad Stela izrazi neko mišljenje koje se baš i ne podudara s njenim, i obično je navodila Stelu na sumnju u dovoljnoj meri da ponovo razmisli o tome u čemu već nisu saglasne. Ali kada je spustila čajnik na sto, Stela je ustanovila da može da pogleda Nensi pravo u oči i da vrlo smireno izgovori: „Jesam. Pisaću mu sutra.“

Bilo je došlo proleće, ali u jeftinoj i ofucanoj verziji onog prošlogodišnjeg, kao da uz sve ostalo važi racionisanje i za maslačke, i behar, i jarkožuto sunce. Stela je zurila kroz prozor trpezarije u vrstice dronjavog raštana i mladog luka, a beli stihar velečasnog Stouksa lepetao je na žici za veš kao kakva rugobna ptica. Pred njom je na stolu ležao blok pisaćeg papira na kom je obično pisala pisma Čarlsu, kao i drugi pokušaj pisma Denu Rosinskom.

Poštovani potporučniče Rosinski,
Hvala Vam na pismu. Moram priznati da sam se iznenadila kad sam ga dobila, a naročito kad sam pročitala da ste našli sat. Uistinu sam bila odustala od nade da ću ga ikad povratiti, i izuzetno sam Vam zahvalna.
Takođe Vam dugujem izvinjenje. Možda ste i naslutili da Vam onog jutra nisam dala svoje pravo ime i adresu, već ime i adresu drugarice u koju imam poverenja. Oprostite mi, postupila sam tako u žurbi, a nisam mislila da vas prevarim.

Sve ono što je želela da kaže sevalo joj je kroz glavu u polusročenim rečenicama, ali i bez zapisivanja je znala da bi zvučale previše intimno. Previše ohrabrujuće. Želela je da ga pita kako je, da mu kaže kako je mislila na njega, nadala se da je na bezbednom – ili makar onoliko na bezbednom koliko čovek može biti na nebu nad Nemačkom, dok neprijatelj osipa vatru na njega. Ali iako je sebi mogla reći da kontakt s njime ne znači gaženje Čarlsovog poverenja, znala je da pismo mora biti poslovno. Šturo. Otrgavši pogled od vetrovite bašte, ponovo ga je usmerila na hartiju i krenula da piše, brzo.

I pošta trpi posledice rata kao i sve drugo. Možda će najbolje biti da sat od Vas preuzmem lično, ukoliko očekujete da ćete narednih nedelja biti opet u Londonu i ukoliko Vam to ne bi predstavljalo preveliku muku. Razume se, biće savršeno u redu ako mi budete pisali na ovu adresu kako biste me obavestili da li Vam to odgovara, kao i kada i gde možemo da se nađemo.
U međuvremenu Vam želim sve najlepše i iskreno zahvaljujem.
Stela Torn (gđa)

O, bože, da nije previše šturo? Zagledala se u to gđa, koje je sad delovalo cifrasto i prekorno. Želela je da izađe na čistac pre ponovnog susreta, da ne bude mesta nesporazumu, ali ne zvuči li možda kao da diže nos i pokazuje gde mu je mesto? Verovatno bi trebalo iznova da napiše pismo i da to izostavi, ali prvi pokušaj je već završio zgužvan u ložištu kamina, a papir se tako teško nabavlja… Užurbano je iscepila list iz bloka i presavila ga napola, a onda ga zavukla u koverat i zalepila.
Dok je ispisivala njegovo ime na kovertu, to joj je delovalo čudnovatno prisno. Potp. D. Rosinski. Uz kičmu joj je prošao drhtaj. Ali to je od ledene trpezarije, kud sunce nikada ne prodire, a ona već dugo sedi. Ustala je i pošla da potraži marku. Verovatno je najbolje da ga odmah pošalje, dok je nije izdala hrabrost.
„Divan dan!“, doviknu joj Ejda sa svog redovnog položaja kraj baštenske ograde, gde je pričala sa Mardžori Volš. Stela se nasmeši i odmahnu, u nadi da će se brzo izvući, ali nova toplota u vazduhu budila je u Ejdi raspoloženje da drži banku. „’Odi – da vidiš šta je Mardžori donela za Pupoljčicu!“
Osećajući kako joj se osmeh na licu koči, Stela pređe ulicu. Pupoljčica je za tih poslednjih nekoliko nedelja bila čudesno narasla, pa je vladala dvorištem Brotonovih kao kakva mini-carica, primajući ponude posetilaca s vladarskom milostivošću. Učtivo zavirivši kroz vrata svinjca, Stela vide da joj je ovoga jutra njuška zarivena u gomilu nabranih maslačaka, a kad ju je Ejda počeškala po glavi, ona je diže i ukazaše se dva žuta cveta koja su joj štrčala iz krajička gubice, nalik na Karmeninu ružu.
„Glupa moja“, tepala joj je Ejda. „Jelda si ti moja glupa, a? Glupa moja.“
„Izgledate mi ovog jutra veoma… vedro, gospođo Torn“, reče Mardžori Volš proučavajući je s trunkom podozrenja. „Da niste nešto novo radili s kosom?“
„O – ne, ne bih rekla.“ Stelina ruka nesigurno pođe ka marami koja joj je držala kosu da joj ne pada na lice, a u mislima je grčevito tragala za izlazom. „Moram da…“
„Malčice se macnula karminom, eto šta je“, reče Ejda sa odobravanjem. „Uvek se žena lepše oseti, zar ne? Znala sam da ti je onaj izlazak pametna zamisao – otad su ti malo rumeniji obrazi. Ne valja samo sedeti i venuti.“ Na to zamišljeno šmrknu. „Mardžori i ja upravo pričasmo o crkvenoj proslavi – nema još mnogo do Duhova. Jelda brzo opet dođu? Kô da uopšte nije prošlo godinu dana od lanjskih. Tad je velečasni Torn i objavio da ste se verili, je l’ tako?“
Steli je to vreme izgledalo mnogo duže od godine, više nalik čitavom životnom veku. Duhovi su bili najznačajniji dan u kalendaru Svetog Krispina; podrobno isplaniran događaj, prividno sav posvećen prikupljanju novca u dobrotvorne svrhe i okupljanju zajednice. Nakon jednog naročito čupavog sastanka, Čarls je poverio Steli da je taj praznik podjednako posvećen nadmetanju parohijskih dama oko toga koja će imati vlast nad čajnikom, te da bi lakše bilo dobiti mesto u Ratnom kabinetu nego u odboru za proslavu Svetog Krispina. Dani kad joj se poveravao uistinu su delovali vrlo daleko.
„Prvi sastanak odbora je u četvrtak po nedelji“, kaza Ejda. „A da dođeš i ti? Godilo bi ti da se malo uposliš.“
Steli ne promače izraz potisnute uznemirenosti koji je Mardžori uputila Ejdi, a i sama se pomalo uznemirila. Kao doktorova supruga, Mardžori Volš je rado sebe zamišljala kao stožer parohijskog života, ali isto tako je smatrala i da je malo iznad njenih ostalih parohijana, te Steli bi jasno da Mardžori u njoj vidi potencijalnu suparnicu.
„Vrlo ste ljubazni“, žurno reče, „ali sigurna sam da vam ne treba moja pomoć. Proslava je uvek savršeno organizovana. Dobro podmazana mašinerija, tako je Čarls zove. Uverena sam da vam ni najmanje ne treba neki rezervni deo.“
„Hm…“, izusti Mardžori sa očiglednim olakšanjem.
„Gluposti. Upravo nam treba koja kap mlade krvi. Jeste to možda dobro podmazana mašinerija, ali rat joj je u točkove ubacio onaj stari klip. Nema kokosovih oraha za kokosarenje, nema slatkiša za igru ’pogodi koliko slatkiša ima u tegli’… Baš maločas pričasmo da nam treba poneka nova ideja, jelda, Mardžori?“
„Hm…“, ponovo izusti Mardžori, a olakšanje se preobrazi u prestrašenost.
„Vrlo ste ljubazni što me zovete. Promisliću pa ću videti da li mogu nešto novo da smislim, mada sam sigurna da to neće biti ništa o čemu vi iskusne dame niste već promislile.“ U nadi da taj odgovor neće uvrediti nijednu stranu, Stela se spremi da pođe. „A sad moram da se izvinim, jer bolje mi je da požurim da predam ovo na poštu.“
„Ahh!“ Ejda prekrsti ruke preko cvetastih grudi i sva zasja. „Pismo za velečasnog Torna, je li?“
„D-da. Da, za njega.“
„E pa, onda nećemo da te zadržavamo, srce, nego beži i hvataj poštu. I ne zaboravi da poljubiš pismo pre nego što ga ubaciš u sanduče – tako sam ja uvek radila s pismima koja sam slala Alfu u prošlom ratu. Bila sam ubeđena da će mu to doneti sreću, stvarno – i gle’ ga sad; kunja unutra u fotelji; znači, mora da ima nečeg u tome!“
Stela se iz učtivosti nasmeja dok se davala u bekstvo, s pismom čvrsto stisnutim u ruci i adresom brižljivo okrenutom na drugu stranu.

20. april ’43.
Draga Stela,
Ovog vikenda imam trodnevno odsustvo. Čekaću Vas na Trafalgar skveru u petak u podne, da bih Vam vratio sat. Nažalost, pojma nemam gde ću biti smešten, pa Vam ne mogu dati adresu na koju biste mi javili u slučaju da Vam ovo vreme ne odgovara. Čekaću Vas pola sata, a ako Vas nema, po svoj prilici ću naprosto morati da poverim sat britanskoj poštanskoj službi.
U nadi da ćemo se videti,
Den Rosinski

Pismo se opet sámo presavilo, po starim prevojima. Hartija je bila krta i požutela od starosti, ali mastilo na njoj nije izbledelo. Džes je nagađala da gotovo sedamdeset godina nije ni izlagano svetlosti.
A rukopis je bio isti, razume se. Jači i sigurniji, ali odmah prepoznatljiv sa pisma koje joj je još bilo zašuškano u džepu mantila. Rukopis Dena Rosinskog, na onom drugom pismu gospođi Torn.
Stela. Tako se zvala, i živela je u parohijskom domu na Kings ouku. Gde je to? Džesino poznavanje Londona bilo je površno, ali imala je utisak da je to negde na periferiji, među naseljima. S poštovanjem je gurnula pismo natrag u koverat šaren od starosti, pa ga prevrnula u rukama. Grudi su joj se stezale od nekih osećanja koja nije mogla baš sasvim da odredi. Možda od zapanjenosti. Od uzbuđenja. Po glavi su joj se kovitlali komadići činjenica i pokušavala je da ih pohvata, da ih postavi svaki na pravo mesto.
Prvi koverat je bio adresovan na gospođicu N. Prajs – Nensi. Ona je bila Stelina drugarica i upletena u sve to od samog početka, obezbeđujući zaklon već udatoj Steli. A ako je ovo bila kuća gospođice Prajs, sigurno joj je Stela u nekom trenutku dala svoja pisma kako ih njen muž ne bi našao.
Džes je prešla prstom duž ivica koverata u kutiji, listajući ih, i na prvi pogled videla da su sve adrese pisane istom rukom. Bilo ih je mnogo. Vratila je u kutiju ono koje je držala u ruci, na početak, tamo odakle ga je i izvadila, pa pogledala datum na okruglom žigu sledećeg koverta. Maj 1943. Ko god da ih je tu smestio, vodio je računa da budu hronološki složena.
Krevet je škripnuo i ulegao kad je opet sela i skrstila noge, zagledana u kutiju na sredini ružičastog prekrivača. Vrtelo joj se u glavi. U toj kutiji je počivao putokaz za to ko je bila Stela Torn i gde bi sada mogla biti. U njoj se krio odgovor na tajnu zašto Den Rosinski toliko silno želi da je nađe, i priča o nedozvoljenoj ljubavi koja se odigrala pre više od pola veka.
Klub za starije u Crkvi Svih svetih pao je u zaborav. Drhtavom rukom je izvadila sledeći koverat.

12
1943.
Dan je bio plavetan, pun buke i sunca. Stojeći na rubu Trafalgar skvera, Den se osećao čudnovato sićušno, poput onih olovnih vojnika kojima se igrao kao mali. Momci u bazi neprekidno su ponavljali koliko je malecna Engleska – četiri Engleske staju u Teksas, govorili su – ali zgrade oko njega izgledale su ogromne, pošto se bio navikao na ravnicu i zdepaste barake od rebrastog lima, nalik konzervama presečenim po polovini, i na posmatranje nemačkih gradova sa visine od devet kilometara.
Juče u ovo vreme leteli su nad Vilhelmshafenom i bacali bombe na tamošnja sidrišta podmornica. Pre nedelju dana leteli su nad Bremenom. Pre samo nedelju dana? Prostori u njegovoj glavi širili su se i skupljali, nastojeći da prime u sebe stravičnost tog sećanja: neprijateljske lovce koji izniču iz oblaka kao roj pčela, pri čemu je stradalo petnaest bombardera sa posadama. Protrljao se prstima po čelu, kao da može to da izbriše.
Umorno se zapitao hoće li doći lično, ili će pak poslati drugaricu. Kako god da bude, nije ni bitno. Na drugoj strani trga, na stepenicama Nacionalne galerije, pravio se red za podnevni koncert, pa je čežnjivo pomislio na miran sat uz Baha koji bi ublažio tu grmljavinu u njemu. Pogledao je na sat. Digavši ponovo oči, ugledao ju je.
Imala je na sebi haljinu iste zelene boje kao što je bilo mlado lišće na drveću po ivici trga, i stupala je kroz ustalasano more ljudi. Nije ga bila opazila, pa ju je tako načas posmatrao, prilagođavajući njenu stvarnu pojavu onoj devojci koja na fotografiji kleči u razorenoj crkvi. Sada je izgledala drugačije. Zakopčanije. Kao udata žena, a ne kao krhka devojka. Bio je svestan nekog neodređenog razočaranja.
Pošao je ka njoj, bez žurbe, i video da se pokolebala u trenu kad ga je primetila. Zastala je u hodu, pa su ljudi morali da je obilaze.
„Zdravo.“
„Dobar dan.“
„Nisam bio siguran da li ćete doći. To jest, pitao sam se da nećete možda poslati drugaricu. Nensi.“
To je izgovorio jer je morao nešto reći da bi razbio taj prvi nespretni trenutak, ali gotovo istog časa je zažalio, jer šta ako zbog toga ovaj susret bude izgledao nekako nedozvoljeno, ili značajnije nego što uistinu jeste? Ona odmahnu glavom, a sjajne kovrdže joj zaigraše; povetarac dohvati jednu i baci joj je preko lica. Ona je pažljivo zadenu za uvo.
„Htela sam da vas vidim lično, da vam zahvalim što ste mi našli sat.“
Bilo je prometno, te su ljudi, žureći da iskoriste predah za ručak, morali da menjaju smer kako bi prošli oko njih. Neki čovek s naočarima, u odelu, za dlaku ne nalete na nju kad se pomerila da propusti dve devojke iz Pomoćne teritorijalne službe i jednog goluba koji je tragao za mrvama od sendviča. Den je uhvati za nadlakticu i blago je povuče ka sebi, da je skloni ljudima s puta. Sat je bio u kovertu s napisanom njenom adresom, kako bi, ukoliko se on ne vrati iz misije, i dalje postojali dobri izgledi da nađe put do nje. Izvadio ga je iz unutrašnjeg džepa bluze i predao joj ga.
„Izvolite – sve isporučeno u ispravnom stanju. Možda biste da ga otvorite i proverite da li je to taj, mada ne bih baš mnogo šta mogao da preduzmem ukoliko nije. S. T. hiljadu devetsto četrdeset druga, je li tako?“
„Da. Poklonili su mi ga svekar i svekrva za Božić.“ Olakšanje, a možda s njime i zahvalnost, otopilo joj je malčice krutost. Krenuli su odatle, pored fontana, ka Nacionalnoj galeriji. „Jeste li ga našli u crkvi?“
Gotovo ni časa nije otezao sa odgovorom, odmah odbacivši sećanje na pohotno iscerenog avijatičara. „Aha. Baš tamo gde ste tražili. Ne znam kako vam je promakao.“
Stigli su do podnožja stepenica i tu zastali. Gore se red ljudi ispred galerije mic po mic pomerao napred. Usledilo je malo uštogljeno zatišje, u kom je on tražio u mislima nekakav učtiv način da se pozdravi s njom, ali nije uspeo ništa da pronađe. Život u bombarderskoj bazi i krajnja iznurenost izbacili su ga iz štosa kad je posredi lepo ponašanje u društvu. Nakašljao se. „Mislio sam da možda pogledam podnevni koncert ovde u galeriji. Majra Hes – oduvek sam želeo da je čujem kako svira.“
Ona se trže, kao konj koji će se dati u beg. „Izvinite, nije mi bila namera da vas zadržavam… Samo vi krenite. Još jednom vam hvala za sat.“
Već se odmicala od njega. Još čas i okrenuće se, još dva i progutaće je svetina. Srce mu se iznenadno zgrčilo u grudima, a usta mu se otvoriše da izgovore reči koje mozak nije stigao da obradi.
„Znate šta – ako niste u žurbi – hoću reći, ako nemate zbog čega odmah da se vraćate, što mi se ne pridružite?“

Zajedno su se popeli stepenicama, malčice razdvojeni, ne progovarajući dok su pratili sporu plimu ljudi. Ili makar nisu progovarali naglas. Den je u glavi imao štošta da kaže, a sve je bilo upućeno njemu samom i obilato nakićeno izrazima kao što su „dođavola“, „budalo“ i „greška“.
Nije očekivao da će prihvatiti poziv. Očekivao je onaj njen mali odrični pokret glave, užurbano opravdanje koje bi mu dalo slobodu da ode sa osećajem zadovoljstva što je pravilno postupio i što može da uživa u koncertu sam. Umesto toga, natovario je sebi obavezu da se postara da joj ne bude dosadno i da povede ćaskanje u pauzi, i to u trenutku kad mu je mozak do te mere spržen da mu predstavlja napor i da se seti sopstvenog imena.
Slike su bile poskidane sa zidova galerije, pa su njihovi ramovi prazno zjapili, ali u Denovim očima njihovo odsustvo samo je naglašavalo finu strukturu zdanja, poput lepotice iz visokog društva bez svojih čarobnih dijamanata. Pa i poput Stele Torn. Dok su išli akustičnim holom ka koncertnoj dvorani, kradom ju je okrznuo pogledom. Kao da su sve devojke na koje je tu nailazio, na igrankama u bazi ili po barovima u Londonu, imale isti skerletni karmin, poput nekakve nezvanične uniforme. Njoj su pak usne bile zagasitoružičaste i prirodne. Gole, pomisli on. Isuse. Da li je svesna koliko je to seksepilnije? Ne, naravno da nije svesna.
A to je bila ta druga muka što mu nije dala mira. Nije bio samo preumoran da smisli neki zabavan razgovor ili bilo šta što makar i izdaleka podseća na šarm, već nije bio ni siguran da li je dorastao savladavanju napada žudnje koja će se neizbežno roditi iz ovakve blizine sa ženom poput Stele Torn – mlade, lepe, stidljive, udate. On nije bio kao pojedini momci iz baze, oni što su, čim dobiju odsustvo, jurili u London razmišljajući samo donjom glavom, ali nije bio ni od kamena. Uprkos svekolikom trudu Osme armije, i dalje je bio manje-više čovek.
Koncert je trebalo da se održi u osmougaonoj galeriji i tu su bili postavljeni redovi stolica, u tri sale koje se na nju nadovezuju. Već na prvi pogled je bilo jasno da su većinom zauzete, ali Den opazi dve prazne jednu do druge, na suprotnom kraju reda. Vodeći računa da je ne dodirne, on je usmeri ka njima.
Samo što su seli, muzičari započeše i završno štimovanje, pa je razgovor postao izlišan. Oko njih se publika – koja je, izgleda, u potpunosti predstavljala poprečni presek londonskog stanovništva, od kancelarijskih službenika pa do vojnika na odsustvu i starijih bračnih parova – meškoljila na stolicama dok se smeštala. Još su tiho ulazili zakasneli, pa su se punile i naizgled neudobne klupe duž zidova. Kroz zvuke orkestra Den ču da je zavladao neki metež kod vrata, pa se okrete i vide damu zastrašujućeg izgleda, s krznenom stolom i čeličnosivim rolnicama kose nasađenim preko ušiju. Uzdišući s napadnom razdraženošću, upravo je istezala vrat kao u kornjače da potraži pogledom prazno sedište, a ljudi su se svuda oko nje pravili da je ne primećuju.
Den klonu duhom dok se u njemu usađena kurtoazija borila sa nedavnije stečenom izmoždenošću. Ali bilo je nemoguće savladati dvadeset dve godine stvaranja uslovnog refleksa. Ovlašno je dotakao Stelu po mišici i uputio joj pogled pun izvinjenja, pa ustao i digao ruku da privuče onoj ženi pogled. Umekšana, reklo bi se, žurno je pošla ka njemu.
„Hvala vam, mladiću. Imam lumbago, znate…“
Klupa pored zida bila je preuska za udobno sedenje, ali matorka mu je verovatno učinila uslugu; makar će sad moći da uživa u muzici a da ga ne rastrojava blizina Stele Torn. Ali kada se orkestar naštimovao i kada je slavna pijanistkinja izašla na pozornicu, praćena prolomom aplauza, Stela ustade sa svog sedišta i zavuče se u uzak prostor kraj njega.
U sekundi pre nego što je sela, oči im se susretoše, a njena usta – njena meka, ružičasta usta – izviše se u stidljiv osmeh.
Dvoranom zatreperi tišina, a onda Majra Hes zasvira prve uzbudljive, oprezne tonove Bahove „Umetnosti fuge“. Den umorno navali potiljak na zid i zagleda se naviše u komad svetloplavog neba koji se video kroz staklenu kupolu nad njim.
Dođavola, pomisli.

Nikada ništa slično nije bila čula; ni zamišljala nije da takva muzika postoji. Nije imala ni najmanje veze s hripavim orguljama Svetog Krispina, niti pak s klavirom na kojem je svirala gospođica Mejson na školskim priredbama, pa ni sa onim tankim tonovima što su izlazili iz radija i gramofona. Ova muzika kao da je bila svud oko nje, u njoj, ne samo nešto što se sluša, već i nešto što se oseća. Vibrirala je kroz nju, a kad je sklopila oči, učinilo joj se da je maltene i vidi, jarke pljuskove zvuka u tami koji su utapali onaj kiseli tanki glasić što joj je govorio da ne bi smela biti tu.
Nije bila sigurna zašto je pristala. Da je imala vremena da promisli, ne bi to uradila, ali poziv je pao iz vedra neba i ona ga je prihvatila pre nego što je i bila svesna šta čini. Zato što je dan bio vedar i prolećni, možda, a iz buke grada izbijao je i damar uzbuđenja zbog kog su ulazak u autobus i povratak kući izgledali kao živa grehota. Zato što je tamo nije čekalo ništa izuzev prljavog rublja velečasnog Stouksa i oskudnog parčeta smrdljive bakalarke koje treba da preobrazi u nešto za večeru. Možda je zato prihvatila njegov poziv, i zato, ogrezla u toj treperavoj muzici, nije mogla da se kaje.
A osim toga, imaće bar o čemu da piše Čarlsu u sledećem pismu, pomislila je, odlučno odvrativši pogled od dugačkih butina Dena Rosinskog, udaljenog svega koji centimetar od njenih butina na klupi. Čarls je vrlo kulturan i obrazovan, a ona vrlo često svesna koliko je on smatra ograničenom. Bila sam na jednom podnevnom koncertu u Nacionalnoj galeriji, zamišljala je sebe kako piše. Potpuno slučajno, po trenutnom porivu. Nastupala je lično Majra Hes, svirala je Baha. Oduševila sam se…
Po zidovima su se kretale senke, a muzika se sunovraćivala i gomilala snagu. Postepeno je osetila kako napetost popušta u telu Dena Rosinskog, sve dok mu se noga nije lako oslonila o njenu nogu. Skamenila se. Duž nerava su joj drhteći poletele varnice, a srce je počelo da joj lupa, galopom prestižući muziku. Da nije opet pogrešno shvatila? Da nije na osnovu njenog pristanka da dođe pomislio za nju da je…
Ali tad ga je okrznula pogledom i vazduh joj je izleteo iz pluća. Glave navaljene na zid, lica obasjanog svetlošću, spavao je.

Nije bilo završnog, kitnjastog akorda. Tonovi su polako zamrli, odjekujući, neizdrživo bremeniti. Usledio je trenutak mrtvog muka dok je čarolija još trajala, a potom se razlegla oluja pljeskanja. Denu Rosinskom se trznula šaka, prsti su mu se ispravili i ukrutili, a onda je osetila da se pribrao. Seo je uspravno i odmakao noge od nje, pridruživši se aplauzu.
Nije dugo trajao. Čini su bile razvejane i ljudi su već prikupljali stvari i ustajali, žureći da se vrate u kancelarije i produže svoja ratna pregnuća. Stela je znala da bi i sama trebalo da ustane, pa je već vežbala u glavi pozdrav kojim će pokazati zahvalnost a da ne ispadne previše… osećajan. No reči su joj izmicale. Ni ona ni on se nisu pomerali, a kad su se sedišta ispraznila, on prođe rukom kroz kosu i uzdahnu.
„Izvinite.“
„Zbog čega?“ Uzela je tašnu ispod klupe i napravila se da traži nešto u njoj.
„Vrlo ste ljubazni. Ili to, ili ste navikli da ljudi spavaju u vašem prisustvu.“
Ona se okani pretvaranja, pa se osmehnu. „Sigurno ste bili mrtvi umorni.“
„Ovo je bila poprilično naporna nedelja.“ Licem mu prominu senka, ali potom se pojavi onaj njegov iskošeni osmeh i otera je. „A isto tako i mrtav gladan. Mislim da ovde negde može nešto da se pojede. Imate nešto protiv toga da pođemo i potražimo?“
To joj je bila prilika da se izvini i krene, ali nije to uradila. Umesto toga, samo se odjednom našla kako stoji naginjući se preko ograde stepeništa, a on je čekao u redu za čaj i sendviče pred improvizovanom tezgom. Nije mogla da ne primeti da se dve uštirkane, lepo odnegovane dame za njom otimaju koja će ga uslužiti, maltene crveneći kao šiparice dok su ređale šoljice i tanjir sa sendvičima na poslužavnik i uzimale novac. Zbog naglaska, pomisli Stela. Ili zbog osmeha. Pripremila se da mu ne podlegne kad je pošao s poslužavnikom ka njoj.
Nije bilo slobodnih stolova, pa su se nasadili na stepenice u senci jednog mamutskog stuba, baš kao onog jutra na stepenicama Bušove kuće. „Jednoga dana ću vas odvesti u pravi restoran, gde može da se sedi na stolici“, kaza on sa osmehom od uva do uva, uzimajući sendvič. A onda mu se izraz lica naglo promeni. „Bože – izvinjavam se, ne smem tako da pričam. Izgleda da sam još u polusnu. Vaš muž – on je negde u borbama?“
„U Severnoj Africi je, ali ne u borbama. On je vojni kapelan.“
To je izgovorila smireno, bez izvinjavanja. Pao joj je kamen sa srca kad je izvukla Čarlsovu avet iz senki, uspela da oseti da se ne pretvara da je nešto što nije, ili da ne vodi igru. Otpila je malo čaja.
„Sveštenik je? To sam verovatno mogao i da zaključim po vašoj adresi. Otkad ste udati?“
„Od avgusta.“
Njemu se obrve za trun izdigoše. „A kad je otišao?“
„U oktobru.“
Posmatrala ga je kako obrađuje taj podatak; videla pitanje u njegovim očima kad je zaustio da ga postavi. Ali tada se obuzdao i osmehnuo se. „Nesrećnik. Dovoljno je već i otići od kuće, ali kad moraš još da odeš i od mlade žene…“
Nije morao da ode. Želeo je da ode.
Otpila je malo čaja i nije rekla ništa.

Posle toga su krenuli da prošetaju uz reku. Sunce je jarko sijalo, ali vetar je šibao paperjaste oblake po nebu, pa su ih senke zapljuskivale kao što talasi zapljuskuju žalo. Visoko nad gradom lebdeli su srebrni zaprečni baloni. Nebo je, gledano odozdo, izgledalo krajnje spokojno.
Ni on ni ona nisu ništa rekli izlazeći iz galerije, prosto su sporim korakom pošli zajedno preko trga, i već su se našli zaneti u razgovor. Nešto se promenilo dok je spavao. Kao da mu je olabavila straža nad samim sobom, ali njoj to, izgleda, nije smetalo. Još se osećao prilično bunovno i ne baš pri sebi, kao da mu je adrenalin iscurio iz tela, a refleksi se – uvek u stanju visoke budnosti – poisključivali. U poslednje vreme takav osećaj mu se obično javljao tek kad dopola slisti flašu burbona, ali nekada je, kod kuće, bio redovna pojava. Pojava po imenu mir.
I tako su šetali, bez nekog posebnog odredišta u glavi i bez hitnje da stignu do njega. Shvatio je da većinom govori on. Ona ga je zapitkivala i slušala ga sa naizgled iskrenim zanimanjem dok joj je pripovedao sve redom o svom domu, i o tati, i o Aleku. O majci, koja je umrla toliko davno da je postala slabo šta više od srebrom uokvirene crnobele uspomene, ali koja je opet oživljavala u njegovoj priči.
„Mamini su se naselili u Čikagu devedesetih, ali tata je došao tek četrnaeste. Školovao se u Varšavi za inženjera, ali tad je video u kom smeru sve ide. Nije želeo da se bori pod nemačkom zastavom u ratu čiji zagovornik nije bio, pa je zaključio da je Amerika zemlja budućnosti, naročito za inženjere. U Čikagu je postojala velika zajednica Poljaka, pa je bilo logično da se tamo i zaputi. Mamu je upoznao na igranci.“
Ona ga je pogledala iskosa, očima punim sunca. „Ljubav na prvi pogled?“
„Aha, mada je njenima trebalo vremena da se pomire s time. Oni su bili katolici, a on Jevrejin. Morao je mnogo da se potrudi da bi ih ubedio da nije baš toliko rđava prilika za nju…“ Dena je uvek razgaljivalo kad se seti koliko se spektakularno Jozef Rosinski dokazao, i osmehivao se kad se okrenuo ka njoj. „Izvinite. Malo je što sam zaspao, nego vas sad još i udavih pričajući samo o sebi.“
„Ne pričate o sebi, već o svojima. A svakako me ne davite.“
Sunce joj je sijalo po kosi, te je blistala kao lepo politiran mahagoni. Pomislio je na svoj foto-aparat, ostavljen sa ostalim njegovim stvarima u štrokavom oficirskom klubu na Pikadiliju, i zažalio što ga nije poneo.
„A vaši?“
Kao po nekom neizrečenom dogovoru, zastali su i nagli se preko ograde nad rekom. Voda je imala smeđu boju, kao da je i sama u uniformi, obavljajući svoju patriotsku dužnost. Do njegovih ruku, njene su izgledale blede i neverovatno mršave, na osnovu čega je shvatio koliko se navikao da bude okružen samo muškarcima.
„Nemam ih. Možda zato i volim da slušam o tuđim porodicama. Ja sam odrasla u sirotinjskoj školi, zajedno sa Nensi – ona mi je nešto najbliže porodici što imam. I gospođica Berč, valjda. Ona je bila upravnica i ne baš izrazito majčinski nastrojena, ali sad uviđam da je bila veoma dobra.“ Vetar joj ponovo dohvati onaj uvojak i odbaci joj ga preko obraza. „Ona me je i predala na venčanju.“
„A porodica vašeg muža? Ti ljudi koji su vam poklonili sat?“
„I oni su dobri. Vrlo čestiti.“ Zadenula je kovrdžu iza uva, pa slegla ramenima. „Gajili su veće nade u vezi s Čarlsom, ali nastoje da to gledaju sa vedrije strane.“
Namrštio se. „Kako ste se upoznali?“
„Škola nalazi posao za učenice kad odrastu. Kućna pomoćnica parohijskog doma otišla je početkom rata, pa je bio potreban neko da je zameni.“
„I vi ste radili kod njega? Ali tad ste imali svega…“
„Sedamnaest godina. Ništa nisam znala o vođenju kuće, ali tad je bilo i kojekakvog drugog posla – organizovali smo rasporede za evakuaciju, prikupljali odeću za izbeglice što su stizale iz Belgije i Holandije. Mislim da mu se zato i učinilo da bih bila valjana sveštenička supruga.“
Zvučalo je to kao neveseo ugovor. Kako jedna mlada devojka, prelepa, i nežna, i mila kao ova, može da završi u ubeđenju da život nema da joj pruži ništa bolje od toga?
„Mudar tip“, kaza on bezlično.
„Pa i ne baš. Da sam stvarno takva, ne bi sad bio u Africi, zar ne?“
Bilo je nečeg jezivo sumornog u tom njenom ravnodušno činjeničnom tonu. Den se okrete da pogleda u nju, nagonski joj položivši dlan na mišicu.
„Kriv je Hitler, a ne vi.“
Ukočila se i okrenula glavu da mu izbegne pogled. Videvši njen otpor, nije je dalje gnjavio. Gola koža joj se bila naježila, pa ju je žustro protrljala. „Trebalo je da ponesem kaput. Hladnije je nego što izgleda.“
Nije mogao da joj da svoju bluzu, to je bilo strogo zabranjeno. Sam nije imao problema sa oglušivanjem o pravila, ali odbijala ga je neprijatnost koju bi to izazvalo njoj ukoliko bi ih uhvatili – gadovi iz vojne policije imali su običaj da samo izniknu iz zemlje.
„Da hodamo onda dalje“, kaza on, opet osetivši da bi mogla svakog časa da utekne. „Crkva Svetog Pavla je odmah ovamo – Renovo najlepše delo. Imate nešto protiv toga da odemo i pogledamo?“

Nije radila ništa ružno. Uostalom, to je crkva, i istog trena kad su kročili na njena divovska vrata, našli su se obavijeni atmosferom utišanog strahopoštovanja. Svetosti. Nije to kao odlazak u bar ili noćni klub, ili u Operu sa onom energičnom, čulnom muzikom i grozničavom vrućinom.
U stvari, tu je bilo još hladnije nego napolju. Ponovo je osetila drhtaje i ježenje kože dok je polako koračala po crno-belom popločanom podu, a koraci joj odjekivali u toj veličanstvenoj tišini. Instinktivno su se razdvojili čim su ušli i potporučnik Rosinski je sad bio negde iza nje, zagledan uvis sa istom ozbiljnom usredsređenošću koju mu je videla na licu onog jutra u bombardovanoj crkvi. Zaputila se ka oltaru, povučena nekom nesuvislom potrebom da objasni svoje postupke Bogu. Uprkos svim Čarlsovim tvrdnjama da je On sveopšti otac koji svakoga poznaje i voli, nikada nije uspevala u potpunosti da prestane da ga zamišlja kao nekakvog Čarlsovog prijatelja – pomalo nalik na velečasnog Stouksa ili na Pitera Andervuda – koji je trpi Čarlsu za ljubav. Poput gosta na slavlju, osećala je da je učtivost obavezuje da u neku ruku zvanično obznani svoje prisustvo.
U polumraku bočne kapele sjajkali su redovi pobodenih sveća. Ušla je i jednu zapalila.
Dragi Gospode, molim te da čuvaš Čarlsa gde god da je, i daj mu da zna da ga volim…
Te reči su se uobličile u nekom poslušnom delu njene glave, dok je u drugom zamišljala Boga kako je posmatra odozgo s blagim prezirom. U tom odnosu ona je umnogome bila treće lice; On će paziti na Čarlsa po sopstvenom nahođenju, bez ikakvih njenih podsticaja. Takođe joj je pala u oči ironija potrebe da moli Boga da kaže Čarlsu da ga ona voli. Kao njegova supruga već nepunih godinu dana, trebalo bi da je sama sposobna to da mu kaže. I činila je to, zapravo, na kraju svakog pisma, ali kako on u svojim bezličnim odgovorima nikada nije pominjao ljubav u bilo kom drugom smislu izuzev u opštem, imala je utisak da stoji na vrhu planine i izvikuje te reči u vetar.
Izašavši iz kapele, ugledala je Dena Rosinskog naslonjenog na stub, prekrštenih ruku; izgledao je potpuno opušteno. Suviše opušteno, smatrao bi Čarls; Bog jeste sveopšti Otac, ali isto tako je i strog roditelj kome se treba obraćati sa „gospodine“ i koji bi se namrštio na takvo odstupanje od forme. Videvši Dena tako izdaleka, osetila je čudnovato zastajkivanje pod rebrima. On je američki vojnik; samo jedan od hiljada njih što pune londonske ulice i varoši i gradove širom zemlje, i pojavljuju se u filmskim žurnalima. A ipak, više nije bio neznanac. Porodica mu je poreklom iz Poljske. Majka mu je umrla. Ima brata Aleka koji je u Tehničkoj službi, trenutno na obuci u Merilendu. Kad je govorio o ocu, prosto se osećala toplina u njegovom glasu. Nije on bio samo još jedan američki vojnik; on joj je bio prijatelj.
Kad ju je ugledao, odvojio se od stuba i pošao ka njoj.
„Sve u redu?“
Ona klimnu glavom. „Predivna crkva.“
„Lako se može zamisliti da su ih, u vreme kad je tek izgrađena, nedeljom doslovno vraćali s praga. Zamislite da izlazite iz svoje mračne kuće niskih tavanica i majušnih prozora, i dolazite ovamo…“
Mogla je da zamisli. Kad je to tako rekao, shvatila je. Ljude u crkvu ne dovodi samo osećaj dužnosti izazvan strahom, već istinsko divljenje. Poštovanje. Vera da mora postojati nešto izvan te male sfere u kojoj proživljavaju svoje kratke, mračne živote.
„Kako znate toliko o svemu tome? Hoću da kažem, ja sam se u Londonu rodila i odrasla, a ne znam pola od onoga što vi znate.“
„Kod kuće sam studirao arhitekturu. Taman kad sam krenuo na poslednju godinu, Perl Harbor je sve promenio. Iz sedenja u učionici i izučavanja nemačke arhitekture prešao sam na sedenje u avionu be-sedamnaest i uništavanje nemačke arhitekture.“ Pogledao je u stranu, kroz velelepni, nepregledni prostor crkve.
„Ali da niste, Luftvafe bi dosad sravnio ovo ovde sa zemljom. Ili bi ispred crkve niz stubove visile crvene zastave, a na oltaru bi bila Hitlerova fotografija.“
„Možda.“ Osmehnuo se, a bistra, čista svetlost što se slivala odozgo obasja mu umorne brazde oko usta i tamne mrlje ispod očiju. „Dođite da vam nešto pokažem.“
Ponovo je krenuo u smeru iz kog su došli. Ništa ne govoreći, ona pođe za njim uz vijugavo kameno stepenište, poput onih kojima se penju princeze u bajkama. Morali su da se pomeraju u stranu kako bi propustili druge, one što su silazili, a kad su stigli do vrha, bila je malčice zadihana od penjanja i od divote tog mesta na kom se našla. Bili su ispod kupole, na uskom prolazu koji je išao ukrug po ivici. Nad njima su se uzdizala nebesa u vidu raskošno oslikanog svoda zlatne i plave boje, ispresecanog snopovima eterične svetlosti.
„Nikada nisam videla ništa ovoliko divno!“ Iz čista mira steže je u grudima, i na jedan bolan časak učini joj se da će možda zaplakati. Najpre muzika, a sad ovo – kao da je koračala nekim mračnim hodnikom punim zaključanih vrata, a onda odjednom otkrila da sa njihove druge strane počiva raj.
„Ovo ovde se zove Galerija šapata.“
„Zašto?“
Oči su mu bile tople. „Sedite upravo tu i pokazaću vam. Kad vam budem rekao, morate da zažmurite i prislonite obraz na zid, važi?“
Čitavom dužinom kružne staze protezao se kameni ispust. Bio je gladak i sjajan od starosti. Ona sede na njega, posmatrajući Dena kako se udaljava od nje onim lakim, neužurbanim korakom. U njoj poče da navire smeh, uz neko detinje iščekivanje kakvo godinama nije osetila. Morala je da stisne usne kako smeh ne bi utekao iz nje.
Stao je tačno preko puta nje, na drugoj strani kružnog bunara, i dao joj znak da zažmuri. U tami iza sklopljenih kapaka smeh joj je odjednom prostrelilo nešto drugo. Očekivanje. Drhtaj straha. Primakla se bliže zidu i čekala. Odozdo su se uspinjali tihi odjeci, koraci i prigušeni glasovi, i odjednom se začu šapat tako blizak i jasan da je zazvučao kao da joj miluje uvo.
„Hoćete li na večeru sa mnom sutra uveče?“
Dahnula je i otvorila oči, očekujući da ga vidi kako stoji pred njom. Ali on je stajao tamo gde je i bio, nehajno naslonjen na zid na suprotnoj strani kupole. Trepnula je, a onaj smeh se prosuo, i pre nego što su sumnje, stvarnost i dužnost uspele da joj ubiju taj trenutak čiste sreće, pritisla je obraz uz prastari kamen i šapnula, tako tiho da je to jedva bilo više od daška.
„Da.“

13

27. april ’43.
Draga Stela,
Ovo ti pišem u vozu kojim se vraćam u bazu, da ti kažem hvala. Sinoć sam se proveo kao nikad u životu. Dobro, večera možda i nije bila među najboljima, ali moram reći da mi kroketi od mesnog nareska nikada nisu imali tako lep ukus kao u tvom društvu. (A mislim da to mnogo više govori o tebi kao društvu nego o kroketima.)
Ne znam da li bi trebalo ili ne bi trebalo ovo da pišem. Ne znam da li će ti biti lakše ili teže kad ovo budeš primila. Nagađam da prosto moram da kažem sve što mi je na duši, a tebi prepuštam da iscepaš i spališ te reči ukoliko nisu one koje bi volela da čuješ. Hoću da znaš koliko si jedinstvena. Hoću da vidiš da si pametna, i zabavna, i zanimljiva. Hoću da shvatiš da si divna, iako dok ovo pišem, i dok se prisećam kako si sinoć izgledala u svetlosti sveća, znam da si toliko božanstvena upravo delom i zato što nemaš ni najblažu predstavu o tome koliko si neverovatna.
Veruj mi, zaista jesi.
Više od svega želim da budeš srećna. Zaslužuješ da to budeš. Dok sam te sinoć slušao, video sam nakratko sliku devojke koja je sav svoj dosadašnji kratki život proživela da bi ugađala drugima. I opet je i to tvoje ponašanje delom zaslužno što si tako čudesna devojka kakva jesi, ali zbog tebe mi je teško što si do te mere usredsređena na potrebe svih drugih da zaboravljaš na sopstvene.
Hvala ti što si me slušala dok sam pričao o letenju i o posadi. Poslednja nedelja bila nam je gadna, a nagađam da ni ove pred nama neće biti dečja igra. Sad mi je lakše da se suočim s njima.
Neću ti više pisati. Ti si udata, a ja razumem ozbiljnost te obaveze. Dabome, dovoljno sam sebičan da žalim što si udata, ali isto tako i dovoljno bistar da primetim da nam okolnosti ne idu naruku kako god okreneš. Večerali smo zajedno i odvukla si mi misli od nekih stvari koje želim da zaboravim, i pomogla mi da se setim svega lepog u trenutku kad mi je to bilo najpotrebnije. Na tome ću ti uvek biti zahvalan.
Čuvaj se – mene radi. (Računam da je najlakše ubediti te da bilo šta činiš kad ti se naloži da to činiš radi nekog drugog.)
Den

Bile su to samo reči ispisane na listu papira, ali od njihove neposrednosti stao joj je dah. Kao plivač koji izranja da udahne, Džes je digla pogled sa hartije i pustila ga da prošeta po sobi, obuhvatajući tapete sa olistalim grančicama, jarke skerletne makove na pločicama u kaminu, i prvi put sagledala ne tek zapušteni dom stare osobe već pozornicu priča koje je želela da čuje, tajni koje je želela da zna. Vetar je tiho uzdisao u dimnjaku, a spoljašnji svet je delovao vrlo udaljeno. Udahnuvši vazduh punim plućima, izvadila je iz kutije sledeći koverat i ponovo zaronila u taj odjeka puni svet prošlosti.

8. maj ’43
Draga Stela,
Divno je bilo primiti pismo od tebe. Nisam se usuđivao da se nadam da ćeš pisati, ali dabome da mi je drago što si to uradila. Moja posada je letela jutros u zoru – obavljena je misija br. 6 – a pismo me je ovde čekalo kad sam se vratio. Dok sam ga čitao, kao da sam čuo tvoj glas.
Stela, ne želim da te grize savest. Još od Bremena sam postao popriličan stručnjak za grižu savesti i došao do zaključka da je ona na skali emocija upravo u negativnom delu, zajedno sa zlobom i ljubomorom. Ona truje sreću i tera nas da verujemo kako ne valjamo, i da su naši postupci i izbori pogrešni. Pošto smo ljudska bića, nagađam da smo programirani da se trudimo da budemo srećni, a griža savesti nam govori da je instinkt zlo. Ja ne verujem da je tako. Štaviše, dok sediš u kabini aviona B-17, a sa svih strana te zasipa nemačka protivvazdušna paljba uz svetleće metke, deluje ti da je jedino važno ugrabiti malčice sreće. Jer inače, čemu život?
Bio je to samo poljubac – časak na londonskoj ulici u toplu prolećnu noć. Možeš da okriviš konjak, ili rat, možeš da okriviš i mene. Nisam siguran da bih se uzdržao od poljupca sve i da sam pokušao, a dabome da nisam ni želeo da pokušam. Mogao bih reći da mi je krivo, ali istina glasi (a suviše sam izmožden da bih pisao bilo šta izuzev istine) da mi nije krivo, jer bilo mi je lepo da te poljubim. Ali ti si i dalje Čarlsova žena. Nisi mu nanela ni sekunde bola, niti si kome dala išta što pripada njemu. Bio je to trenutak, i ništa više. Vrlo dragocen, jedinstven trenutak.
Čuvaj se mene radi.
Den

P. S. Definitivno treba da stupiš u taj odbor za organizaciju proslave – ne daj matoroj Mardžori da ti jede dušu! Glavu gore i ne zaboravljaj koliko si jaka.

17. maj ’43.
Draga Stela,
Upravo sam pročitao tvoje pismo i još se osmehujem. Nikada se ne izvinjavaj što pišeš o svakodnevnim stvarima. Imam osećaj kao da sam lično tamo na sastanku odbora za crkvenu proslavu, mada pojma nemam šta je to kokosarenje, pa ne mogu baš ni da komentarišem da li je karfiol prikladna zamena za kokos. Ali gatara mi deluje kao sjajna ideja, šta god govorio taj Stouks. Možda jeste za našu sudbinu zadužen Bog, ali ja ne znam nikoga ko bi trenutno masno platio da sazna šta On čuva u rukavu za sve nas.
Nekoliko dana nismo leteli. Svakoga dana brodovima stižu nove posade iz Sjedinjenih Država i izgledaju tako mlado i zeleno da se osećamo kao stare kuke u poređenju s njima. Večeras u bazi imamo igranku, u znak dobrodošlice svima njima. Udešavaju jedan hangar zastavicama i balonima, šalju kamione po selima da nakupe lokalnih devojaka. Pretpostavljam da to isto tako znači i da sutra niko neće leteti. Ne zna se šta je gore; frka kad krećeš u misiju, ili dosada kad ne radiš ništa.
Sećaš se da sam ti pričao o mom kopilotu Morganu? E, ove nedelje je konačno uspeo da nabavi sebi bicikl, od nekog klinca u selu. Kod kuće Morganovi imaju farmu usred Arkanzasa i on tvrdi da je bicikl vozio doslovno pre nego što je prohodao, pa je bio ne pitaj koliko zadovoljan sobom što je uspeo i ovde da ga upeca, iako ga je platio i preplatio. (Klinac koji mu ga je prodao jeste izgledao kao odrpanac iz crkvenog hora, ali se pogađao kao njujorški crnoberzijanac.) Morgan je na njemu sinoć krenuo u seoski pab, hvališući se kako će uveliko popiti prvu kriglu dok mi ostali stignemo, i istog trena se zakucao s njime pravo u jarak. Ako se ne računaju njegov ugruvani ponos i nekoliko opekotina od kopriva, nije mu ništa bilo, mada se naš nišandžija Adelman toliko smejao da mu umalo nije prslo rebro.
Ovdašnje selo je predivno. Kada smo došli, sve je bilo smeđe od blata, ali sad je sve zazelenelo, a drveće je puno behara, kao da je pod snegom. Teško je zamisliti ljupkije mesto za ratovanje.
Srećno ti bilo sa ostalim pripremama za praznik – ne popuštaj ni za dlaku što se tiče gatare, i čuvaj se mene radi.
Den

Draga Stela,
Hvala na objašnjenju u vezi s kokosima, a i na crtežu! Dakle, poenta je da se drvenom loptom gađa kokosov orah na štapu, i ako ga oboriš, nosiš ga kući? To mi deluje kao igra za mene. I dobro, jeste da karfiol možda nije baš toliko egzotičan kao kokos, ali čovek se snalazi sa onim što ima, zar ne?
Moje skromno mišljenje glasi da si u pravu za kolač sa đumbirom isto kao i za taj karfiol. Ta tvoja Mardžori Volš deluje mi kao da bi mogla da dâ Fireru i te kako fore kad bi se takmičili u komandovanju ljudima, i ponosim se tobom što si joj se usprotivila. Napravićeš sjajnu stvar s čajem i spreman sam da se kladim da će proslava biti uspešna i bez njenih pogačica (mada, ja sam Jenki i nikada u životu nisam probao te pogačice)…

Draga Stela,
Pre neki dan dobio sam pismo od oca. Brat Alek je završio sa obukom i čeka da sazna kuda će ga poslati. Tata je napisao dva mesta kud je najverovatnije da ga otpreme, ali cenzori su ih zacrnili. Ako ne znam gde je, računam, ne mogu ni da se brinem za njega…

Draga Stela,
Danas sam bio kopilot jednoj novodošavšoj posadi. Trebalo je da zadatak bude lak, luk i voda, kako bih im pomogao da stanu na svoje noge. Završilo se klanicom. Dvojica nisu preživela prvu misiju, a dva aviona se nisu vratila. Prilično je tiho ovde noćas…
Stela, želim da ti kažem hvala što mi i dalje pišeš, i da ti stavim do znanja da mi to mnogo znači. Želim da slušam o proslavi i deci u obdaništu, i čini mi se da poznajem Ejdu, i Mardžori Volš, i ostale. Mogu da stvorim tvoju sliku dok sediš pod svojom predivnom jabukom u sumrak, i tad mi bude lakše. Tako si živo o njoj pisala da maltene i sam osećam miris behara. A u glavi čujem pesmu „Kad jabuke cvatu“.
Čuvaj se, ne zaboravljaš to? Mene radi.
D.

Džes su po nogama peckale i bockale iglice, a vrat joj se bio ukočio. Oči su je bolele, stavljajući joj do znanja da se toliko zanela čitanjem da je zaboravila da trepće. A i da jede. Kada je raširila ramena i izvila bolna leđa, shvatila je da je odavno prošlo vreme ručku.
Pažljivo je vratila u koverat pismo koje je držala, a koverat ubacila u kutiju među ostale, okrenuvši ga uspravno kako bi obeležila dokle je stala. A onda je, snažno usrknuvši vazduh kad joj je krv opet potekla u utrnula stopala, pošla u prizemlje da napravi sendvič.
Poslednji komad sira isekla je mehanički, ne primećujući šarice buđi po ivicama hleba. Glas Dena Rosinskog jasno joj je odjekivao u glavi; tako jasno da ga je maltene mogla čuti i zamišljati da je tu u sobi kraj nje. Ali šta je sa Stelom? Čak i sad je bila neuhvatljiva, podjednako tajanstvena kao i pre.
Nisam sigurna da mi se mnogo dopada, pomisli Džes, odsutno žvaćući suvi sendvič i zureći u razvaline bašte. Baš je mustra, započinje ljubavnu zgodu sa američkim avijatičarom dok joj muž nije tu i – šta? – prosto će ga gurnuti u stranu kao jučerašnje novine kad joj se čovek bude vratio. Kakva to žena tako radi? Tad se setila pisma koje je tu pristiglo pre samo nedelju dana; onog obeleženog rečima „Lično i hitno“. Nikada nisam prestao da te volim… Pokušavao sam, zarad sopstvene zdrave pameti, ali nikada nisam uspeo čak ni izbliza.
Džes je s teškoćom gutala sendvič, mršteći se zbog bola u ždrelu i rupa u logičkom sledu u sopstvenoj glavi. Stela Torn mu je slomila srce, ali sačuvala je njegova pisma. Brižljivo ih je čuvala, kao da joj nešto znače. Dala ih je prijateljici da bi bila na bezbednom.
Znači li to da je možda, samo možda, i ona njega volela?

14
1943.
Lokalna legenda veli da je vreme uvek lepo o crkvenoj proslavi Svetog Krispina. Čak ni Džejkob Flečer, najstariji žitelj Kings ouka, nije pamtio da je i jedne jedine godine padala kiša. Srećom, činilo se da ni 1943. neće biti izuzetak od tog pravila, što je donekle donelo olakšanje odboru za slavlje; nakon tako neverovatnog niza srećnih okolnosti, kiša na praznik delovala bi kao podbačaj samih organizatora.
„E pa, mislim da bi to otprilike bilo sve“, veselo reče Ejda, proveravajući svoj spisak prilikom poslednjeg sastanka, uoči samog značajnog dana. „Šoljice su oprane, gospođa Krebtri će ujutru isporučiti mleko u parohijsku salu. Prvo moraju da se nameste stolovi i draperije. Ufff – moram da kažem mom Alfu da mi iznese rekvizite za kokosarenje ispod bine u sali. Uspeo je da nakupi lepu gomilicu karfiola odozdo s placeva.“
Oko stola u sakristiji, na ovu poslednju opasku usledila je ćutljiva i neutralna reakcija, budući da su neslaganja povodom karfiolarenja/kokosarenja i dalje tinjala. Odbor se podelio na one koji su Stelin predlog smatrali zabavnom improvizacijom, i na one koji su je smatrali sramotnim traćenjem valjane namirnice, pošto će tvrde drvene lopte po svoj prilici zgnječiti karfiol.
„A verujem i da gospođa Torn drži u rukama konce svih priprema za čaj?“, upita Mardžori Volš s ledenom nonšalancijom. „Mada ove godine to nije moja briga, razume se; samo što niko ne zna bolje od mene koliko posla tu treba obaviti unapred. Ja sam uvek ostajala budna do u sitne sate da umesim pogačice…“
Ulovljena u činu prigušivanja zevanja, Stela načas nije uspela ništa da kaže. U odnosu na raspravu u vezi s čajem, karfiol je izgledao kao poslednja briga; i dalje nije bila sigurna da li je njeno učešće u organizaciji pobeda ili kazna. Na prvom sastanku odbora ponudila se da pomogne oko čaja i naivno predložila kolač s đumbirom umesto pogačica, kako bi se prištedelo na margarinu. Mardžori je to doživela kao neprijateljsku ponudu primopredaje vlasti, te se dramatično udaljila i sa sastanka i sa svog dugogodišnjeg položaja kraj samovara. Ako je verovati Ejdi, očekivala je da će je obrlaćivati da se vrati. „Ali nek se ubriše za to“, kratko je rekla Ejda. „Savršeno ćemo se snaći i bez nje.“
Stela u to nije bila baš toliko sigurna. Sunce se slivalo kroz visoke prozore i crtalo izukrštane šare po stolu, oko kog su svi sad gledali sa očekivanjem u nju – svi osim velečasnog Stouksa, koji je miroljubivo dremao. Nakašljala se i klimnula glavom, ne usuđujući se da prizna da uprkos tome što je gospodinu Kaslu iz bakalnice ponudila maltene i rođeno telo, nije uspela da se dokopa dovoljnih količina zlatnog sirupa čak ni za polovinu kolača sa đumbirom koji će biti nužni da se nahrane te horde. Sve je ovo delovalo smešno dok je opisivala Denu, ali sada i ne baš.
„Sve je pod kontrolom“, reče, nastojeći da zvuči samouvereno, a i kao neko ko je potpuno budan i sve prati s punom pažnjom. „Mislila sam da napravim i kokos-kocke, lepo idu uz kolač s đumbirom…“ – mada je gospodin Kasl i u slučaju kokosovog brašna uspeo da joj obezbedi tek najoskudniju količinu.
Mardžori se oglasi tihim pridavljenim smehom, ali šta god da je zaustila da kaže, prekinulo ju je kucanje o drvenu pregradu koja je razdvajala sakristiju od crkvenog broda. Glave se okrenuše. Pod rezbarenim gotičkim lukom stajao je nekakav američki vojnik, s hartijom u ruci. Steli srce polete u podgrlac i umalo ne vrisnu kad je shvatila da to nije tek neki američki vojnik, već onaj čije ju je lice već nedeljama proganjalo u snovima i čiji je glas čula u glavi takoreći svakog trenutka na javi.
„Oprostite? Tražim izvesnu…“ Den zaškilji u papir. „Izvesnu… gospođu Torn?“
U času pre no što će skočiti sa stolice i poći ka njemu, Stela je razumela da je nešto smislio. Potpuno je ignorišući, gledao je u Ejdu.
„O, to sam ja…“ Ustala je klecajući, grimiznih obraza, čitavog tela preplavljenog adrenalinom. „Izvinite – vi ste…?“
„Potporučnik Rosinski, gospođo, VSSAD. Vi ste poslali molbu našoj Službi za specijalnu dodelu zaliha? Povodom“ – ponovo je pogledao u hartiju – „crkvene proslave Svetog Krispina? E pa, gospođo, drago mi je što vam mogu saopštiti da vam je molba odobrena. Gde biste voleli da složim vaše breskve u konzervama?“
Oko stola prođe talas uzbuđenja, mada je bilo nemoguće odrediti da li je to zbog reči breskve u konzervama, ili pak zbog prekomorskog naglaska s kojim su bile izgovorene, kao i zbog naočitosti muškarca koji ih je izgovorio. U tom sveopštem uzbuđenju, Den joj jedva primetno namignu.
„To je divna vest, potporučniče – mnogo vam hvala.“ Dok je koračala ka njemu, jedva se uzdržavala da se ne isceri kao blesa. „Bože, takoreći sam i zaboravila da sam pisala vašima. Verovatno bi trebalo da ih unesemo u kuhinju parohijske dvorane. Pokazaću vam gde je to.“
„Breskve u konzervama?“ Velečasni Stouks se bio naglo prenuo i očigledno se bojao da je to možda sanjao ili pogrešno čuo. „Otkud one, sunce mu poljubim?“
„Od Jenkija – ovaj, od Amerikanaca“, uzbuđeno objasni Ejda. „Uz pomoć nekakve službe za dodelu za koju je naša pametna gospođa Torn uspela da sazna. Kako rekoste?“
„Služba za specijalnu dodelu zaliha, gospođo. Ili kako je skraćeno zovemo, ’Savezničke zalihe’. Na taj način vam zahvaljujemo za vašu gostoljubivost i staramo se da tu i tamo rasporedimo potrepštine koje se teško nabavljaju.“
Stela je morala da grize usta iznutra kako ne bi prasnula u smeh. Bože, jeste ubedljiv! Mogao im je reći i da su te breskve u konzervama naročito za njih dopremila delfinska jata iz Kalifornije, i opet bi mu svi poverovali, u to je bila sigurna. Čak ni Mardžori nije mogla da zadrži ono skiseljeno lice pri pomisli na breskve u konzervama.
„Ah – ali mi imamo među sobom Judu“, mračno objavi velečasni Stouks, na šta smeh zamre u Stelinim ustima, a srce joj opet polete u podgrlac. „Zaboravljate one pokradene sijalice? Bojim se da bi bilo nepromišljeno ostaviti takvo obilje u parohijskoj sali. Sigurnije je da stoje u parohijskoj kuhinji.“
„I zgodnije da se on posluži konzervom posle čaja“, promrmlja Ejda.
Stela izbaci iz sebe zadržavani vazduh uz uzdah olakšanja. „Da, naravno. Pametno. Pođite za mnom, potporučniče, i pokazaću vam kuda se ide.“

Posle sunca napolju, kuhinja je izgledala prohladno i sumračno. Bez reči ga je uvela u malu, četvrtastu ostavu s policama od škriljca, nekada krcatim namirnica, ali sad žalosno praznim. Usađen visoko, prozor je bio prekriven metalnom mrežicom da ne bi ulazile muve, što je prostoriji davalo zelenkastu boju i utisak da je ispod vode. Den spusti sanduk s konzervama na pod i ispravi se, pa se prvi put čestito zagledaše jedno u drugo.
„Hvala ti“, šapnu ona dok su pili on nju i ona njega očima. Oboje su se osmehivali, zadihani, i smejali se pomalo suludosti ovog što se upravo desilo; drskosti njegove zamisli i savršenosti njenog uspeha. A onda je zbog nečeg smeh zgasnuo i istovremeno su se pokrenuli, pružajući se jedno ka drugom. Njegove šake su joj obujmile lice, njene pesnice se stegle oko zagrabljene košulje, usta su im se susrela, tela se pribila.
Kad ju je ono prvi put poljubio – na ulici pred restoranom, te noći kad ju je izveo na večeru – bio je oprezan i beskrajno nežan, kao da se boji da je ne slomi ili da je ne poplaši. Ovaj poljubac je bio drugačiji. Sad nije bilo oklevanja, nije bilo straha, samo razigrane, gladne hitnje. U tim proteklim nedeljama pisma su izbrisala svaku ustegnutost među njima. Toliko mu je često čula glas u mislima, pun bodrenja i umirivanja, da joj se činilo da je maltene postao deo nje. Od njegovog čistog mirisa sva čula su joj ludela. Usne su joj gorele pod njegovim usnama. Ošamućeni, razdvojili su se i opet se nasmejali, tiho.
„Služba za specijalnu dodelu zaliha?“, šapatom upita ona. „Postoji li to uopšte u stvarnosti?“
„Ne. Smislio sam je u džipu, dok sam putovao ovamo. Savezničke zalihe izmislio sam na licu mesta.“
Ovo raspali još jedan napad grčevitog smeha. Držali su se jedno za drugo i tresli se od svoga ličnog veselja.
„Kako si to izveo?“
„Biće da sam rođeni genije.“
„Ne mislim na naziv službe, blesane“, šljisnu ga ona po mišici, „nego na čitavu mahinaciju. Dolazak da me izbaviš uz pomoć bresaka u konzervama. Kako si znao?“
„Iz tvojih pisama.“ Opet joj je obujmio lice šakama, milujući je palčevima po obrazima. U zelenom polumraku lice mu je odjednom bilo ozbiljno, oči zasenčene. Među njima se pojavila bora. „Otprilike me jedino još to i drži pri zdravoj pameti, što njih čitam, slušam o svemu ovome.“
„Moraš danas da se vratiš?“
„Ne. Zvanično sam na VZ-u – na vanrednom zadatku. Imam slobodno do nedelje i dobio sam džip da bih neke druge stvari odbacio do generalštaba. To ću sad da obavim, pa se vraćam u grad da vidim mogu li da dobijem sobu u oficirskom klubu. Možeš li da dođeš kasnije?“
Pomislila je na kolač s đumbirom koji tek treba da ispeče, na kokos-kocke – mada one sad možda neće ni biti nužne, breskvama budi hvala. Ali nije znala kakav bi uverljiv izgovor mogla da smisli za odlazak na veče uoči slavlja, a što je još važnije, kosa joj je vapila za pranjem. Odjednom je bila jezivo svesna na šta po svoj prilici liči, u jeftinoj sivkastoj košulji koju je imala još od školskih dana i smeđoj suknji jedinstvene ružnoće.
„Nisam sigurna…“
Poljubio ju je. „Nema problema. Sve je u redu.“
„Sutra. Doći ću sutra, posle proslave. Reći ću da izlazim sa Nensi.“
Na stazi ispred kuće odjeknuše koraci, te oboje odskočiše jedno od drugoga. Kroz šum krvi u ušima Stela začu Ejdin glas.
„Alo-o? Samo sam došla da vidim treba li pripomoć.“
Potpuno neuznemiren, Den izađe iz ostave. „Vrlo ste ljubazni, gospođo“, ču ga Stela kako govori, „ali ne želim da vas mučim. U džipu su još dva sanduka, ali mogu i sam.“
„Ljubazni ste vi, pre će biti. Breskve u konzervama! Prosto da ne poveruješ!“
Ejdin glas se udaljavao pošto je pošla za Denom ka džipu. Stela ni sama prosto nije mogla da poveruje; Den, tu. Zagladivši odvratnu suknju, izašla je iz ostave, pa zatim i iz kuhinje. Dok je išla duž boka kuće, vide Ejdu kako stoji kraj džipa i posmatra ga kao onu zlatnu kočiju što se koristi prilikom kraljevog krunisanja. Den je upravo išao stazom noseći dva preostala sanduka, očigledno vrlo teška.
„Na isto mesto, gospođo Torn?“
„Da, moliću, potporučniče.“
„E pa, moram reći, osvetlala si nam obraz“, s poštovanjem kaza Ejda kad joj se Stela pridružila. „Mardžorino lice! Sad nikome neće manjkati njene pogačice, jelda?“
Den prođe pored kuće, a Steli se srce premetnu u grudima. Rukavi smeđe košulje bili su mu podvrnuti, pa su mu se videle preplanule podlaktice, a sunce je isterivalo zlatna svetlašca iz mrkih malja.
„Je li vam ono dole u bašti jabuka, gospođo Torn?“, upita on.
„Da.“
„Prelepa. Fino će roditi ove godine.“
„Trebalo je da je vidite pre neku nedelju“, tiho kaza ona. „Masa cveta, kao oblak.“
„Mogu da zamislim.“ Osmehivao se, pravo u njene oči. A onda je otvorio vrata džipa i uzeo sa instrument-table blok papira. Nešto je brzo nažvrljao pre no što joj ga je pružio.
„Samo još da potpišete ovde, gospođo. Breskve, tri sanduka.“
Prstom je lupnuo po papiru, tamo gde je pisalo: „Trokadero“, 8 uveče. Čekaću. Potisnuvši osmeh, uzela je olovku koju joj je pružao i napisala: Biću tamo.

15

Dosledno tradiciji, dan slavlja je bio nešto najlepše što je jun imao da ponudi; topao i zlatan, sa žustrim povetarcem koji je vukao stolnjake sa stolova ispred sale i terao izbledele draperije da lepeću i igraju.
Raširio se glas o breskvama. Ejda je ispričala za njih Alfu kad su pili čaj, neposredno pre nego što je izašao na svoju redovnu kriglu piva s viskijem petkom u Albionu, što je bilo isto kao i da je stao na zapuštenu kržljavu travu kod parohijske sale i objavio to kroz megafon. Posledično, slavlje Svetog Krispina doživelo je rekordnu posećenost, a red pred čajnim stolom protezao se izvan vrata sale – „Kao da je prvi dan rasprodaje kod Debenama i Fribodija“, praskala je Ejda.
Od tri sanduka bresaka, dva i po su brižljivo raspoređena na tanjiriće (najelegantniji metod posluženja koji je kuhinja parohijske sale mogla da obezbedi u tim količinama) kako bi se prodavala uz čaj, dok je pola sanduka konzervi otišlo na ime nagrada u lutriji, u takmičenju za najlepšu „baštu u tanjiru“ i u takmičenju za najuspešniju masku, kao i da bi se dodalo malčice preko potrebne živahnosti umornom aranžmanu na stolu za tombolu.
Najmanje jednu konzervu ugrabio je i velečasni Stouks. Ušavši prethodne večeri u kuhinju prožetu mirisom đumbira, Stela ga je otkrila kako se muva po ostavi sa otvaračem za konzerve i kašikom. Brzo se povukla, pošto nije želela sukob, ali osetila je pravično poravnanje kada se popela na sprat, odvrnula česmu i natočila u kadu dvostruko više vruće vode od propisanih dvanaest i po centimetara, pa uživala u njoj sve dok se nije ohladila, bez trunke griže savesti što je morao da čeka preko svog redovnog i strogo poštovanog vremena za leganje u pola jedanaest.
Dok je ležala do brade u vodi koja se pušila, a blaženo čista kosa plutala oko nje kao barska trava, pretresla je u glavi svaku pojedinost onoga što se desilo nešto ranije, od časa kad je digla oči i ugledala Dena kako stoji u crkvi, pa do onog naizgled zvaničnog rukovanja kod džipa neposredno pre nego što je pošao. Klizeći pod površinu i osluškujući tutnjanje i odjeke podvodnog sveta, oživela je onaj poljubac… i oživljavala ga sve dok u tami nisu buknuli crveni cvetovi, a želja koja joj je prilično mlako kolala venama postala uzburkanija. Izronila je hvatajući vazduh, pa obrisala vodu sa lica, brojeći sate do sutrašnje večeri.
Nije imala vremena ni o čemu da razmišlja dok je punila šoljice čajem i pružala breskve. Bila je toliko zauzeta da nije primetila Nensi sve dok nije stala kraj stola ispred nje, iako je bila odevena vrlo upadljivo, s naočarima kao u filmske zvezde i skerletnim karminom. Osmehujući joj se, Stela se osetila kao uvela salata. „Nisam očekivala da ću te videti ovde.“
„Eh, ali pročulo se da imaš breskve, nije li tako? Pretpostavljam da svakome pripada samo po jedna porcija?“
„Da, izvini – mada imamo kolača sa đumbirom u obilju.“
Nensi povuče naočari niz nos i zapilji se u kolače. „Hmmm. Mislim da ću samo breskve, hvala.“
Stela je bila previše uposlena da bi se uvredila. Hitro se obazrevši oko sebe, tiho reče: „Slušaj, Nensi, moram da te molim za jednu uslugu. Treba ubrzo da proglasim najbolju masku – sačekaćeš me napolju?“
Posle pola sata bresaka više nije bilo, pa je Stela skinula kecelju i zahvalno je predala Dot Vilkins. Napolju je igralište bilo zadovoljavajuće puno, a vetar joj je hladio znoj na potiljku. Tezga s polovnim predmetima bodro je poslovala, a na stolu s tombolom sad su bili samo sitni dobici. Dečji uzvici „pazi, iza tebe je!“ u gledalištu Panča i Džudi nadmetali su se s drekom posmatrača koji su pratili nadvlačenje konopca, maltene nadjačavajući mesni orkestar koji je upravo svirao „Ti si mi sunce“. Steli je laknulo kad je videla da su se oko „kokosišta“ okupile žene u povelikoj grupi, uhvativši se ukoštac sa izazovom ne bi li osvojile karfiol za večeru. Opazila je i Nensi: sedela je na travi lica zabačenog ka suncu, s cigaretom koja je pravila oko njene glave magličast oreol dima; Stela sede kraj nje.
„Stvarno ćeš se namučiti dok izabereš najbolju masku, ja kad ti kažem. Virnula sam malo dok sam čekala, i niko se nije proslavio, izuzev njega.“ Nensi uvuče dim cigarete, a onda mahnu u pravcu mališana koji je svečano stajao sam-samcit kraj improvizovane bine gde je sledeća po redu trebalo da se održi revija maski. Bio je u izviđačkoj uniformi koja je očigledno pripadala nekom starijem bratu, uz dodatak crne kravate i crvene trake na ruci s nacrtanim kukastim krstom. Kosa mu je bila zalizana pomadom, s razdeljkom po strani, a na nausnici je imao nacrtane crne brčiće.
„Bože me sačuvaj. Zastrašujuće izgleda.“
„Potpuno se uživeo u ulogu – da ga vidiš samo kako maršira! Dakle – kakvu si to uslugu htela da tražiš od mene? Imaj na umu da sam spremna otprilike na sve za jednu konzervu bresaka…“ Nensi mangupski namignu, a Steli pred očima blesnu slika one mračne crkve i Nensinih nogu obavijenih oko struka američkog vojnika. Brzo je otera.
„Ne treba zapravo ništa da radiš, samo da me pokriješ u jednoj maloj laži. Nadala sam se…“ Stala je da čupka travu, razapeta između stida i uzbuđenja. „Nadala sam se da nećeš imati ništa protiv ako kažem da večeras izlazim s tobom.“
Namerno otežući, Nensi opet gurnu naočari niz nos, pa upre u Stelu ispitivački pogled. „To mi zvuči zanimljivo. Hoćeš da mi kažeš, gospođo Torn, da ti to smeraš da zbrišeš večeras iz parohijskog doma u cilju upražnjavanja male zabave nedozvoljene prirode? Sa osobom ili osobama koje sveštenik možda ne bi odobravao?“
„Pstt…“ Stela se sad smejala, sva crvena, jer uzbuđenje koje je čitavog prepodneva uspevala da potisne upravo je izbilo klobučajući. Obazrela se oko sebe. Srećom, niko ih nije posmatrao, a zbog buke orkestra i nadvlačenja konopca nikako ih niko nije mogao ni čuti, ali svejedno se unervozila. „Posredi je taj čovek koji mi je pronašao sat, potporučnik Rosinski. On je nabavio i breskve. Večeras je u gradu, pa me je pitao da se nađemo.“
Vrlo nedavno takva objašnjenja bila bi suvišna; razmenjivale su svaki detaljčić svojih života, sve tajne srca. Ali sad su tu postojali jazovi. Veliki jazovi koje Stela nije istinski ni pokušavala da premosti.
„A pošto si ljudsko biće, žensko biće, živo biće i ne potpuno budalasto biće, ti si to prihvatila…?“ Nensi je delovala impresionirano.
„Pošto sam udato biće, trebalo je da odbijem.“
„Pfff.“ Ovaj zvuk je bio negde na sredini između zgroženog uzvika i duvanja dima. „Zaboravi to. U ova nesigurna vremena valja grabiti malčice zabave gde god se može. Ako se budeš zakopala u taj parohijski grob, velečasni će te zateći fosilizovanu kraj sudopere kad se bude vratio. Pametno si postupila. Dabome da ću te pokrivati. Nego, znaš šta, nešto bih rado svratila do ove madam Anuške.“ Odbacivši pitanje Stelinog braka, Nensina leptirasta pamet već je sletela na sledeću zanimljivu temu; pokazala je glavom ka izbledelom gatarinom šatoru. „Ne bi mi smetalo da znam šta mi sudbina čuva u rukavu, dokle god to nije direktan pogodak u vazdušnom napadu.“
„Ako bi to znala, mogla bi da obezbediš sebi Morisonovo sklonište3 i da spavaš svake noći u njemu. Mada mislim da nije baš pouzdana. Našla ju je Ejda; izgleda da joj je pravo ime Eni i uglavnom radi u nekom pabu u Poters Baru.“
„Kvariigro. Eno, trenutno nikoga nema. A da upadneš ti prva dok ja izduvam pljugu? Panč i Džudi još nisu gotovi – imaš vremena do biranja najuspešnije maske.“
Uopšte joj nije bilo do toga, ali nije imala snage da se nateže, pogotovu s obzirom na to da je Nensi upravo pristala da joj pomogne. Zajedno su pošle tamo, i dok je Nensi stajala ispred odrpane male šatre sa izbledelim natpisom, Stela je odigla krilo i ušla.

Mirisalo je na prokislu travu i buđ, prožete oštrijim zapahom znoja. Svetlo je bilo mutno, a vazduh sparan. Madam Anuške nije bilo na vidiku, ali samo što je Stela krenula da izađe, ona se pojavi iza traljave zavese, napravljene od umoljčanog šala.
„Sedi, dete moje.“
Govorila je prozuklo, s mešavinom ruskog i koknijevskog naglaska. Bila je sva umotana u marame i dim cigarete – sigurno se matora bila iskrala da kradom izduva jednu iza šatora. Ispod slojeva krejona i maskare, oči su joj zablistale kad su se zaustavile na Steli, kao da se upravo prisetila neke samo njoj znane šale.
Pogurala je po stolu emajlirano čanče, u koje bi, shvati Stela, valjalo ubaciti novac. Probrljala je po džepu haljine i preko volje spustila pola krune, pošto nije imala ništa sitnije. Nije joj delovalo umesno da traži kusur.
Impresivnim mađioničarskim pokretom, madam Anuška ukloni novac sa vidika, pod ljubičasti stolnjak od imitacije pliša, pa se uposli sipanjem čaja iz potamnelog srebrnog čajnika na gorioniku. Steli se malčice obodri duh – budući da je čitavo prepodne provela na nogama, sipajući čaj drugima, pomisao na šoljicu za nju samu bila je krajnje dobrodošla. Gatara je škiljila u nju kroz paru, usjajenim očima, s nasladom kosa koji posmatra crva.
„Da počnemo, cenim, od rrrruke. Slutim da imaš iskrrrene rrruke. Pokaži mi.“
Dođavola, pomisli Stela, nespokojno pružajući šake po ljubičastom stolnjaku. Nadala se da nisu previše iskrene.
Madam Anuška je uhvati poviše šake i okrete joj je dlanom naviše, pa se tako naže da joj Stela ugleda beličastu liniju duž korenova narandžaste kose. Dugo je gledala, obrtala joj ruku čas ovako, čas onako, kao da čita nešto što je tu doslovno odštampano. Stela se zagleda iznad njene glave, u aspidistru u saksiji iza nje, i pusti da joj misli sa uživanjem polete unapred dok su sa spoljašnje strane platna dopirali praznični zvuci. Sledeće su maske, a onda mora da izdrži i dodelu nagrada, pa pospremanje… u najboljem slučaju sme se nadati da će završiti u šest. Za večeru salata; velečasni Stouks nek se žali koliko mu volja. Haljina joj je visila okačena na vratima ormara – teget s belim tufnama, ona koju je obično oblačila za crkvu, ali uz zelenu u kojoj se prošli put pojavila bila joj je najbolje što ima. Pitala se da li će uspeti da udene još jedno kupanje pre izlaska…
„Udata si.“
Stela se preplašeno lecnu, umalo ne istrgavši šaku iz gatarinog stiska. Potrajalo je koji časak dok nije shvatila da je to izjavna rečenica, a ne prekorno podsećanje.
„O… da! Da, jesam.“
To i nije bio baš neki dokaz natprirodnih moći, pošto je Stela imala na ruci burmu, a i Ejda je nesumnjivo pokazala gatari ko je sveštenikova žena. „U liniji braka imaš prekid… To pokazuje razdvojenost – živite odvojeno.“
Sigurno mnogi trenutno imaju prekid u liniji braka, pomisli Stela. U njoj se gomilao nemir. Madam Anuška je prevlačila dugačkim, pomalo prljavim noktom duž nekakve linije na njenom dlanu; od tog osećaja je preko volje uzdrhtala.
„Slutim strast. Veliku strast. Ali i oprez. Plašljiva si. Ne ukazuješ poverenje lako.“ Prešla je kandžom požutelom od nikotina duž izvijene linije u korenu Stelinog palca. „Ali imaš mnogo da daš – opet tu strast, i ljubav. Mnogo ljubavi imaš da daš. A sad – popij čaj.“
Stela napuni usta tamnim bućkurišem – imao je više ukus kao da je skuvan od pepela iz šporeta nego od listića čaja. Već joj je bilo nelagodno i čeznula je da vrati sebi svoju ruku. I da je opere. Madam Anuška joj je sada pritiskala dlan palcem, kao da ispituje svežinu odreska u kasapnici.
„Imaš potrebe koje valja utoliti. Ženske potrebe.“ U tonu joj je bilo nečeg lascivnog, kao da i sama proživljava određeno zadovoljstvo kroz druge dok izgovara takve reči. Uistinu, to je već bilo previše, ali taman kad je Stela htela da iščupa ruku, ona je pusti. „Da vidimo sad šta ti piše u čaju.“
Makar nije zahtevala od nje da popije čaj do kraja. Sa olakšanjem je posmatrala kako madam Anuška mućka preostalu tečnost, a onda izvrće šoljicu na tacnu. Pažljivo je zagledala naplavinu listića koji su ostali nasukani u šoljici, pa pobedonosno graknula.
„Ha! Evo je!“ Kandža zalebde nad ni po čemu upečatljivom grudvicom listića uz ivicu šoljice. „Ostriga! A ovde harfa! Obe su simboli ljubavi, romantike… Žudnje. A ovde na samom vrhu – ovo pokazuje sadašnjost.“ Digla je pogled ispod narandžaste zamršene svilice kose, uz koketan izveštačen osmeh. „Ova strast će oduška naći noćas…“
Kako zna? Stela ustade, odjednom ošamućena. Činilo joj se da joj dah bolno zapinje iza grudne kosti. „Hvala“, izgovori prigušenim glasom. „Oduševili ste me, ali moram…“
Klecajući je pošla ka izlazu iz šatre i napipala otvor u platnu, gonjena očajničkom željom da izađe iz tog smrdljivog vazduha. Nensi povuče krilo šatre, posmatrajući je s blagim iznenađenjem kako izlazi.
„Smiri se. Je li ti dobro? Izgledaš kao da si videla avet.“
Stela je htela da se usprotivi; da je ubedi da joj je dobro i da je kriva samo vrućina u šatoru i voajerska sugestivnost jezivog staričinog glasa. Ali nešto joj zape za rub vidnog polja i nagna je da se obrne i pogleda preko poljane, u priliku koja je stajala kraj bine, okružena gomilicom ljudi. Glava joj ostade bez kapi krvi.
„O, moj bože…“, hrapavo izusti.
Nensi se okrete i pogleda kud i ona.
„Do sto đavola“, promrmlja. „Ono nije avet. Ono je prokleti Čarls.“

Izgledao je drugačije: starije, mršavije, iznurenije. Koža mu je bila previše svetla da bi pocrnela, pa je izgledala crveno, zguljeno. Oko očiju je imao nove bore, od žmirenja u afričko sunce.
„Trebalo je da pošaljem telegram, ali sve je ispalo tako u poslednjem trenutku da nisam ni imao prilike. Jesam li te baš mnogo potresao, draga?“
„Ovaj, da, ali… u lepom smislu, naravno.“
Glas kao da joj je dopirao sa udaljenosti od hiljadu kilometara. Otpila je malo čaja koji joj je donela Ejda i pogledala kroz prozor sale, u poljanu gde su se deca okupljala radi parade pod maskama. Od Nensi ni traga ni glasa; sigurno je otišla gatari. Bolje da je prištedela novac, pomisli Stela uz problesak besa. Bezočna matora prevarantkinja – sigurno je videla kako Čarls izlazi iz taksija dok je pušila iza šatre, pa joj nafilovala te budalaštine o bliskoj strasti i romantici. Da ima i trunku prave natprirodne moći…
„Bojim se da imam za tebe još jedno iznenađenje, ali nadajmo se da ovo drugo neće imati isto dejstvo na tebe. Zamisli na koga sam upravo naleteo na Viktorijinoj stanici – na Pitera! I on ima nekoliko dana odsustva, a ništa određeno nije planirao, pa ga pozvah da dođe ovamo sa mnom. Otišao je do parohijskog doma da se opere od putne štroke. Nadam se da nemaš ništa protiv?“
„Piter? Piter Andervud? Ne, ne, naravno da nemam.“
Istini za volju, ta vest je začudo nije iznenadila, čak joj je donela olakšanje. Piterovo prisustvo u kući značiće da neće biti sama s Čarlsom.
„To je divno od tebe, draga.“ Čarls spusti šoljicu i tacnicu, pa se obazre oko sebe. Cupkao je kolenom od nervoze i viška energije, te je sto podrhtavao, a porcelan zveckao, mada on sam to, izgleda, nije primećivao. „Moram priznati da je ovo stvarno prizor za povratak na rodnu grudu. Spokojna stara Engleska. ’Zelena i prijatna zemlja’ slavlja, kolača i popodnevnog čaja.“
To je izgovorio bezmalo kao kritiku. Na tanjiru ispred njega nalazio se četvrtast komad kolača sa đumbirom, od kog je on pojeo svega zalogaj, a ostatak potpuno izmrvio. Želela je da ga podseti da nije uvek tako i da se zubi racije zarivaju sve dublje sa svakom nedeljom, ali podsetila je i sebe na to odakle je upravo došao, pa je oćutala. Dođe Mardžori Volš da uzme prazne šoljice.
„Neizmerno se radujem što vas vidim, oče, a i predivno izgledate! Reći ću Džeraldu da ste tu. Vedro vi sve to tamo izdržavate, bogme?“
„Bog se brine o meni, hvala vam, Mardžori, ali lepo je vratiti se i videti koliko fino vi dame sve održavate u mome odsustvu. Slavlje izgleda sjajno – mada priznajem da sam razočaran što ove godine nema vaših slavnih pogačica. Jedino sam zbog njih i došao kući!“
„Hvala vam, oče. Ja sam htela da ih umesim, ali bilo je nekih koji su drugačije odlučili. Jeste li pojeli to? Da odnesem, može?“
Uzela je tanjir s mrvicama kolača i ošinula Stelu nadmoćnim pogledom kada ga je ponela u kuhinju.
Na vratima sale pojavi se Ejda.
„Izvinjavam se što ometam golupčiće u času ponovnog susreta, ali sad su spremni za vaš izbor najbolje maske, gospođo Torn.“
Na bini se talasala i vrpoljila povorka odrpanih cvetnih vila, likova iz bajki i prave Lige naroda sastavljene od Holanđanki, španskih igračica i kineskih gospi, dok je mali Firer namršten gledao pravo preda se, s jednom rukom dignutom. „Bože blagi!“, uzviknu Čarls uznemireno.
„Standard više nije kao što je bio“, primeti Ejda. „Svaka rezervna krpa sad vam ide za šivenje pristojne odeće, ništa nije ostalo za kostime. A opet, ona Kineskinjica se baš domišljato obukla, kućna haljina i pletaće igle u kosi…“
„Stvarno, Hitler je najbolji“, reče Stela. „Krajnje jednostavan kostim, ali savršeno uklopljen.“
„Rđav ukus“, odreza Čarls. „Ne, Ejda je u pravu. Kineskinja.“ Na to zatapša rukama i glasno i zvonko objavi: „Svima svaka čast – sveukupno divan trud, ali ovogodišnja nagrada ide našoj ljupkoj dami sa Istoka!“
Usledi talas ovlašnog aplauza. Kineskinja se budalasto smeškala, a Firerovo vojničko držanje se rušilo i despotsko mrštenje se rasplinjavalo u detinji izraz gorkog razočaranja. Stela se okrete u stranu; krv joj je ubrzavala od gneva. Na drugom kraju travnjaka Nensi je upravo izlazila iz gatarine šatre.
„Izvol’te, gospođo Torn – možete predati nagradu“, kaza Ejda pružajući joj neizbežnu konzervu s breskvama.
Ona odmahnu glavom, već odlazeći. „Presudio je Čarls. On treba i da je preda.“
„Putovanje u inostranstvo!“, viknu Nensi idući ka njoj. „Ja joj kažem – nadam se da to znači udaju za Jenkija i odlazak u Sjedinjene Države, a ne pristupanje glupoj Ženskoj mornaričkoj službi. A ona kaže: može i to da bude. U listićima sam imala ostrigu, a to navodno znači strast. I dakle“ – utišala je glas kada je stigla do Stele – „šta kažeš na ovaj šok? Šta ćeš da radiš sa Amerikancem?“
„Ne znam.“ Denovo lice naglo uplovi u žižu Stelinih misli i odjednom se ona uplaši da će zaplakati. „Očigledno sad ne mogu da idem, ali ne znam čak ni gde će noćiti i ne mogu da mu pošaljem poruku. Čekaće me, a neće znati zašto nisam došla.“
„Gde je trebalo da se nađete?“
Stela joj ponovi poruku koju je pročitala u bloku.
„Hmm – Trokadero, vrlo lepo, moram reći.“ Nensi uz škljocaj otvori tašnu i izvadi četvrtasto ogledalce. „Ništa, ne brini; sve prepusti svojoj tetka Nensi“, reče proveravajući šminku. „Zna li da si udata?“
„Da, razume se. O, Nensi, stvarno bi mi to učinila? Hvala ti, hvala ti. Reci mu da mi je krivo i da ću mu pisati čim budem mogla…“
„Psst – dosta sad. Ide nam sveštenik.“ Pogledavši pored Stele, osmehnula se onim svojim mačećim osmehom. „Dobar dan, velečasni Torne – divno je videti vas ovde.“
„Nensi.“ Čarlsu je glas bio uštogljen isto koliko i osmeh. „Drago mi je što te vidim.“
„I meni je drago budući da ste tako preplanuli i naočiti od tog afričkog sunca.“ Nensi ubaci ogledalce u tašnu. „Volela bih da ostanem da popričamo, ali nažalost ću morati da vam kažem dobar dan i doviđenja. Treba da se spremim za jedan važan večerašnji sastanak.“ Na to namignu Steli.
„Dođi sutra na čaj“, predloži Stela pomalo previše vatreno. „Pa ćeš podrobno da mi pričaš o tome.“
„Ne bih da smetam…“
„Nipošto nećeš smetati. Kod nas će biti Čarlsov prijatelj Piter, a tu je i velečasni Stouks, dakle, što više duša, to više veselja. Je li tako, Čarlse?“
„Upravo tako“, reče on, ali nije se potrudio da zazvuči kao da to iskreno misli.

Bio joj je muž, a opet i dalje tuđin. Znala je da mu sigurno to pada teško, ponovno prilagođavanje na boravak kod kuće posle svega čega se nagledao i što je doživeo u pustinji, ali kako je Piter bio tu, nije mogla ugrabiti priliku da porazgovara s njim i sazna šta je sve to bilo, a činilo joj se da je blago prezire zato što ona to ne zna. Što ga ne razume. Odsustvo mu nije otoplilo srce. Štaviše, otvrdlo je iz rastojanja između njih dvoje u nešto neprobojno.
Ja sam loš čovek, govorila je sebi dok se vraćala sama iz crkve, pošto je on ostao da popriča s parohijanima. Muž mi se vratio kući, a ja se ne radujem što ga vidim. U stvari, ozlojeđena sam što je ovde. Zatvorila je vrata za sobom i navalila se na zid u studenoj ostavi, tu gde ju je Den ljubio. Razdražuje me kad se tako ponaša prema meni kao prema detetu i polazi od pretpostavke da ništa ne mogu da uradim kako treba, a više od svega jedi me što me razdvaja od čoveka s kojim želim da budem.
Laknulo joj je kad je sve to pretočila u ove ogoljene reči. Kad je to tako razložila u glavi, uvidela je koliko je sebična, koliko nerazumna. Bezverna i slabovoljna, poput najgoreg stereotipa žene koja je ostala sama dok joj muž obavlja svoju dužnost prema kralju i otadžbini. Postiđena i otrežnjena, pokupila je sa police ostave karfiol (blago izubijan), pa ga ponela u kuhinju.
Kroz prozor je ugledala Pitera Andervuda: sedeo je na staroj klupi pod jabukom. Čitao je neku knjigu, pognute tamnokose glave, nogu prekrštenih na onaj svoj vrlo precizan, pedantan način, kao da nekako nastoji da što manjim delom tela bude u dodiru s mahovinastim, oljuštenim drvetom. Kao kad Čarls nju dodiruje, zapazila je. Mada je odlično znao da uvek kaže prave reči i uvek ispunjavao sve zahteve učtivosti, osećala je da se grči i uzmiče od nje kao da je zaražena.
Piter nije bio s njima u crkvi. Kada je rekla Čarlsu da ju je to iznenadilo, samo je stegao usta, kao da je to neka stvar odraslih, nešto što ona ne razume. Piter mu je postavio neka pitanja o sopstvenoj veri, odsečno je rekao; zato su sinoć i ostali toliko dugo u razgovoru. Čarls se nada da će mu pomoći da prebrodi krizu, ali zasad se Piter ne oseća sposobnim da se pomoli u crkvi i treba mu mira i prostora za razmišljanje. Tonom je jasno stavio do znanja da je ta tema okončana.
Samo što je, dabome, i dalje bila vrlo prisutna. O ručku, kada se zapečeni karfiol ohladio i stegao, Čarls je izgovorio naročito dugu molitvu, zahvaljujući Bogu ne samo na jelu već i na prijateljstvu, na voljenima, na daru zajednički provedenih dana. Za sve to vreme Piter je zurio kroz francuske prozore, u olovne oblake koji su zauzeli stanište jučerašnjim nebesima boje jedića. Kradom ga okrznuvši pogledom, Stela vide na njegovom mršavom, zajedljivom licu razrađen izraz rezignacije, a kada je Čarls dovršio molitvu, on reče: „Lep pokušaj, druže stari.“
Velečasni Stouks je prekinuo tu napetost tako što je uzeo viljušku i bocnuo zapečeni karfiol.
„Ni nedeljni ručkovi nisu što su nekad bili.“
„Da“, mrzovoljno se saglasi Čarls, „nisu.“
Razgovor za ručkom bio je izveštačen i tek povremen, a raspoloženje čudnovato napregnuto. Piter Andervud je gurkao karfiol po tanjiru jedva uzdržavajući gađenje, a onda obrnuo i položio viljušku iako pola nije pojeo. Velečasni Stouks se vidno razvedrio kada je Stela iznela puding od pirinča, ali Piter je pogledao u njega, a onda spustio svoju salvetu na sto i tiho ih zamolio da ga izvine. Čarls ga je posmatrao kako izlazi iz trpezarije, a onda, posle nekoliko sekundi, ustao i pošao za njim, rumeneći u obrazima kao da je ošamaren. Velečasni Stouks je pomalo iznenađeno odvojio pogled od svog pudinga.
„Ovom malom Andervudu nešto nije dobro? Šteta za njega, ali više ostaje nama.“
Posle jela se velečasni Stouks povukao u dnevnu sobu, uz novine i radio. Stela je prala sudove u kuhinji kada je Čarls ušao i objavio da on i Piter idu u šetnju. Počinjala je kiša, ravnomeran letnji pljusak. Čarls je izgledao toliko skrhano da joj ga bi žao.
„Jadniče. Nije te dočekala baš spokojna dobrodošlica“, kaza brišući ruke, ružičaste poput lososa. „Trebalo je da budeš na odmoru od tuđih duhovnih problema.“
„Sveštenički poziv i nije baš posao sa ustaljenim radnim vremenom“, uzvrati on kao da razjašnjava nešto krajnje očigledno glupači. Sićušni plamen saosećanja time bi ugašen. Jedva se uzdržala da ne isplazi jezik njegovim leđima dok su se udaljavala.

Bogu hvala, Nensi je stigla rano. Stela je upravo razvlačila testo za pitice s poslednjim ostacima džema od rabarbare i šargarepe Mardžori Volš kada se začulo zvonce kroz galamu Bi-Bi-Sijevog „Domaćeg programa“ koja je dopirala iz dnevne sobe. Potrčala je da otvori vrata brašnjavim rukama i poterala Nensi kroz sumračni hodnik ka kuhinji, gde je zatvorila vrata i brzo je, žestoko zagrlila.
„I?“
„I meni je drago što vidim tebe, dabome.“
„Izvini – uvek se obradujem kad te vidim, to znaš, ali čitavog dana sam kao na iglama. Umirem da saznam kako je sinoć prošlo – jeste li se videli? Je li ljut što nisam došla?“
„Ne bi bilo loše da postavljaš pitanje po pitanje. I da pristaviš čajnik – ne bi mi baš nimalo škodila šoljica čaja.“
Bila je dovoljno mudra da ne navaljuje i da je ne požuruje; Nensi je imala tu tvrdoglavu crtu i uvek je sve radila u svoje vreme i pod sopstvenim uslovima. Iako su joj se živci kidali od nestrpljenja, Stela je napunila čajnik i pričekala da Nensi priđe šporetu, razmahne mokrom suknjom i nastavi s pripovedanjem kako je bila planirala da ide peške, a onda je krenulo da pljušti kao iz kabla, pa je uhvatila autobus. Najzad, kada je olakšala dušu i tog bremena, posvetila se opasnom paljenju cigarete na gasnoj ringli, pa opet sela za sto. „Dakle – stvarno je šarmer, zar ne, taj tvoj Jenki.“
„Deluje ti normalno?“ Stelini prsti su se beleli na oklagiji. Razapinjali su je strah i uzbuđenje.
„O, da. Pa odmah sam ga prepoznala, je l’? Jedini naočit momak u baru, sa očima uprtim u vrata i nekakvim gladnim izrazom lica, kao pas ispred kasapnice.“ Zasmejala se. „Mučenik. Mada, pazi, nije morao da izgleda baš toliko razočarano kad sam mu rekla da nećeš doći i da će morati umesto toga da se zadovolji mnome. Umalo tu nisam odustala da me ne bi dodatno ubio u pojam, i ostavila ga da sam pije.“
„Nisi valjda, je li?“
„Ma jok, naravno da nisam. Taman posla da propustim šansu za besplatno piće. Ili nekoliko pića, kako je ispalo na kraju. Taj ne škrtari s parama, a?“ Nensi istrese pepeo u tacnicu. „To mi se sviđa kod muškaraca.“
„I šta je rekao? Hoću da kažem, o čemu ste pričali?“
„O svemu i svačemu. Ponajviše o tebi.“
U njoj nabuja radost, nalik krupnom, rumenom suncu, i ona se nasmeja. „Znači da nije bilo baš najzanimljivije veče u tvom životu.“
Nensi dohvati kašiku koju je Stela upravo spustila, pa je omaza prstom i oliza dragoceni džem. „Naravno, hteo je da zna i sve redom o svešteniku.“ Na to utiša glas i iz potaje osmotri vrata. „Tad je već bio malo više cvrcnuo. Stalno je zapitkivao da li te voli.“
Krajnje iznebuha onaj smeh iščile, kao kad sunce zađe za taman oblak. „Sve je u redu, izašao je. Da li me Čarls voli, na to misliš? A šta si ti rekla?“
„Pa nisam ni znala šta da kažem, otkud da znam? Zato sam odlučila da mu kažem onako kako jeste.“ Nensin pogled je imao prkosnu primesu kada je kliznula prstom u udubljenje kašike, tako da se džem prelio preko ivica kao krv. „Rekla sam da nisam sigurna. Hoću da kažem, trebalo bi da to bude očigledno, zar ne? Trebalo bi da ide sa osmehom od uva do uva zato što je upecao takvu ženu.“ Na to sleže ramenima. „Možda ja sad tu pričam napamet, ali nisam sigurna ni da te primećuje, a kamoli da te voli, i to je pred Bogom istina.“
Stela se okrete, potresena, pa otvori rernu i gurnu u nju pleh s piticama. Prenerazilo ju je što čuje kako neko drugi, pa makar to bila samo Nensi, izgovara naglas tajnu koja nju proganja već mesecima. Istoga časa na površinu njenih misli izroni bar desetak odgovora: On nije od onih koji pokazuju svoja osećanja… Vera mu otežava život… Rat je onemogućio normalan brak… – ali nije želela da ih izgovori i izloži neumitnom Nensinom ruganju.
Kroz hodnik se začu kako su se zalupila ulazna vrata, usledi odjek glasova u holu. To prekide Stelu u mislima, kao strujom je potera u akciju. Usplahirena, obazre se po neredu u kuhinji.
„Vratili su se – a ja još nisam napravila sendviče, niti sam postavila sto.“
Bilo je teško pročitati Nensi lice kada je ustala. „Gde ti je hleb? Krenuću ja sa sendvičima. S čime ih praviš?“
„Nemam mnogo šta. Mislila sam da narendam šargarepu, a u bašti ima zelene salate… otvoriću konzervu nareska.“ Dohvatila je krpu sa daske za ceđenje sudova i upravo je ribala lepljive ostatke testa sa stola kad su se kuhinjska vrata otvorila.
Čarlsovi obrazi su bili rumeni kao nikad dotad, a u pepeljastoplavoj kosi iskrile su mu kristalne kapljice kiše. Ušavši u kuhinju, s nelagodnošću se obazreo oko sebe, i premda je obuhvatio pogledom brašnjave površine, otvorenu teglu s džemom na stolu i lepljivu kašiku položenu kraj nje, Nensi kao da nije primetio.
„Čaj će uskoro biti gotov, nadam se? Piter mora da stigne na voz.“
„Da. Upravo sam htela da postavim.“ Stela pokaza ka poslužavniku na radnoj površini, gde je bila spremila šoljice, tacnice i tanjire. Čarls se namršti. „Te šoljice?“ Oglasio se tihim razdraženim zvukom koji nije bio sasvim ni smeh. „Zar ne možemo da iznesemo one koje nam je tetka Idit poklonila za svadbu? One s ružama?“
„Naravno… Izvini, ne razmišljam. Toliko ih dugo nisam koristila da sam i zaboravila na njih. Odmah ću ih izvaditi.“
Prošla je pored njega do trpezarije i otvorila vrata hrastove komode. Čajni servis je bio brižljivo poređan po policama, te je izvadila šoljice, brišući ih od prašine keceljom. Toliko se uzbudila kad ih je dobila! – vrlo je čudno kako je uspela da zaboravi na njih. Spuštajući šoljice na ploču komode, pogledala je u svadbenu fotografiju koja je tu stajala i primetila da je i ona prašnjava. Samo što ju je uzela i protrljala joj staklo krajičkom kecelje, na vratima se pojavi Čarls.
„Našla si ih?“
„Da.“ Ona podiže fotografiju i osmehnu se, odjednom stidljiva. „Još malo pa godinu dana. I nije nam bio neki početak braka, zar ne?“
Njene reči možda nisu bile namenjene da premoste jaz koji je počivao između njih, ali makar su bile usmerene na to da ga obznane. Da iznova izgrade neku vezu, koliko god tanka bila.
„Žao mi je što ti nije ispunio očekivanja“, hladno reče on. „Predlažem ti da prestaneš da čitaš te odvratne romančiće i puniš sebi glavu ljubavnim budalaštinama. Dakle, da li ćemo uspeti da poslužimo Pitera nekakvim čajem pre nego što pođe?“
Izašao je, a ona osta tu da stoji, i dalje držeći fotografiju i osećajući se potpuno tupavo. Nensi je u pravu, pomisli malčice se zagrcnuvši, pa spusti sliku. On me ne voli. Nikad me nije ni voleo. Sve vreme sam to znala, ali nisam želela da priznam. Stvarno me nimalo ne voli.
Čekala je da je to zaboli, ali umesto toga se osetila kao da se sa nje svalilo neko breme – teret sopstvene griže savesti, slutila je. Razilazili su se oblaci u njenoj glavi i granulo je sunce.

16

22. jun ’43.
Draga Stela,
Dobro je što mi je stiglo tvoje pismo. Nisam želeo da ti pravim probleme i da ti pišem dok je Čarls kod kuće, ali zabrinuo sam se što te nema toliko dugo da se javiš. Ne znam ni zbog čega sam se tačno brinuo. Možda mi je samo nedostajalo da čujem tvoj glas.
Pretpostavljam da i nije iznenađenje što Čarlsa nisu vratili u Tunis – izgleda da će neko kraće vreme biti neuporedivo mirnije u Severnoj Africi, zahvaljujući tom vašem Montgomeriju. Koliko će dugo biti u logoru za obuku dok ne budu otpremili taj novi puk? Zadužio sam Džonsona da mi na onoj svojoj navigatorskoj karti pogleda gde je Barnard Kasl. Po engleskim merilima, računa da je podaleko, što je sjajno. Verovatno ne treba tako da kažem, ali – šta kog đavola. Mrsko mi je što te taj tip ne ceni, a to osećanje mi je valjda i opravdano. Takođe mi je mrsko što te zbog njega nisam mogao videti one večeri, što nije opravdano. Divno je što sam se upoznao sa Nensi i što sad mogu da povežem i lice sa imenom (stvarno izgleda kao Nensi), ali bilo bi mnogo, mnogo bolje da sam video tebe.
Taj Piter Andervud meni po priči zvuči vrlo čudnovato… Na osnovu onoga što mi pišeš, svakako deluje kao da ima nad Čarlsom nekakvu čudnu vlast. Nadajmo se da neće opet slučajno naleteti na njega kada sledeći put bude dobio odsustvo.
Drago mi je što su breskve lepo prošle. Ne moraš da mi zahvaljuješ – u svakom slučaju, koliko pamtim, već si mi zahvalila (i sećam se toga… stalno iznova. Istinski mi se dopala tvoja Ejda, ali ima užasan osećaj za biranje trenutka). Tri sanduka bresaka u konzervama mala su cena za takav poljubac.
Čuvaj se mene radi, divna devojko.
Den

27. jun ’43.
Draga Stela,
„Ivica tame“ još nije stigla u bioskop u Beri Sent Edmundsu, ali svakako ću gledati da je ne propustim. Prošle nedelje se prikazivao film „Oženio sam se vešticom“ – opet. Nije mi se mnogo svideo ni kad sam ga prvi put gledao, ali Morgan je lud za Veronikom Lejk, pa se tako nađoh sedeći i gledajući ga po drugi put. Čik pogodi – zaspao sam. To što sam prespavao Veroniku Lejk u društvu tipa s kojim ionako provodim previše vremena nije ništa u poređenju sa onim kad sam prespavao Majru Hes pored tebe žive. (Znaš, zapravo i ne mogu da poverujem da sam to uradio, a ni da si mi tako milo to oprostila.)
Rekao bih da su te mašine koje si videla u žurnalu iste ove kojima ja letim – B-17. Velike su, ali ne kao B-24, koje nam sad stižu od kuće. Sve imaju ime i sliku na kljunu, mada nemoj da me pitaš kako je to krenulo. Naša se zove „Rubinske cipelice“ i ima sliku lepotice u svetlucavim crvenim cipelama, uglavnom samo u njima. To ime smo izabrali zbog našeg nišandžije, klinca po imenu Džoi Harper. On je najmlađi u posadi i prve tri nedelje toliko je patio za kućom da maltene nije progovarao, sem da kaže koliko mu se ide kući. Pošto je iz Kanzasa, zaključili smo da mu trebaju rubinske cipelice kao one Dorotine u „Čarobnjaku iz Oza“ (jesi li gledala film?). Privlačna dama koja u njima stoji samo je bonus.
Ovde ima dosta posla. Još malo pa smo stigli do petnaeste zacrtane misije, kad se dobija odlikovanje (zaključili su, biće, da bi trebalo nešto da nam daju sad, pošto misle da nećemo ni stići do dvadeset pete). Ne računaju se vanredni letovi koje sam imao s drugim posadama. Mislio sam da je sve lakše sa svakom misijom, ali ispada još teže, jer ne možeš da se otrgneš misli da su šanse sve manje na tvojoj strani. Najbolje je uopšte o tome i ne razmišljati.
Čuvaj se.
Poljubac, D

2. jul ’43.
Draga Stela,
Zaboravi ono što sam pričao o letenju, i medaljama, i šansama – glup komentar koji nikada ne bih ni napisao da sam svega pola sekunde razmišljao o tome. Nije ti dozvoljeno da se brineš, jasno? Trenutno i nemaš zbog čega da se brineš, sem što ću bankrotirati zbog pokera. Svakog jutra nas bude u cik zore, pa nas upućuju u najnoviji razvoj događaja, pa doručkujemo, a onda samo prošetamo do sletišta i misija bude otkazana zbog oblaka koji skrivaju mete. Posle toga čitavog dana nemamo druga posla do da se kartamo i igramo fudbal, koji ponekad zna da bude prilično borben, ali zasad nije za ishod imao mrtve i ranjene.
Predao sam molbu za odsustvo. Ne želim da iskušavam sudbinu i da uzimam zdravo za gotovo da ću ga dobiti, ali mislim da su mi izgledi dobri – ne žele da se svi samo smucamo ovuda i da polako silazimo s uma od besposlice. Ako ga dobijem, šta kažeš na to da skoknemo nekuda? Ako ti to zvuči drsko, ne obraćaj pažnju, a ja to više nikad neću pomenuti, kunem se…
Čuvaj se, mene radi.
Poljubac, Den

6. jul ’43.
Draga Stela,
To znači da? Sigurna si? Hoću da kažem, nisi napisala dovoljno velikim slovima…
Znači – kuda ćemo? Pretpostavljam da Njujork i Pariz ispadaju iz kombinacije, a London za tebe i nije neko bekstvo. Da zapucamo na obalu? Ako je preostalo obale koja nije zabarikadirana bodljikavom žicom i mitraljeskim gnezdima. Hoće li ti biti teško da se izvučeš?
Čuvaj se, mene radi.
Poljubac, Den

11. jul ’43.
Draga Stela,
Ah! – dakle, Nensi sad ima davno izgubljenu mamu? I to davno izgubljenu mamu koja je baš sad odlučila da stupi u dodir s njome? Mislim da obožavam tu ženu (ili ženu koja ju je izmislila). Naravno da je prirodno da želiš da budeš uz svoju drugaricu kad joj bude pošla u pohode. A još ako živi u nekom lepom mestu sa odličnim hotelom, dakle – to bi bilo prosto savršeno.
Nikad nisam bio u Brajtonu, ali zahvaljujući tvome opisu, prilično sam siguran da ne želim ni da odem tamo. Ne dajem ja pet para na more – dovoljno sam ga se nagledao leteći nad njime – a i za vozove si u pravu. Šta kažeš na Kembridž? To je prelep grad i sjajno mesto da se u njemu utopiš, a nećemo izgubiti čitav jedan dragocen dan dok stignemo do njega. Šta misliš, možda Nensina mama igrom slučaja živi baš u Kembridžu?
Još dve misije odrađene. Ne pominju mi odsustvo. Uz trunku sreće, uskoro ću ga dobiti, ali kad takva dozvola stigne, obično bude s neba pa u rebra. Hoće li to predstavljati problem?
Čuvaj se, mene radi.
Poljubac, Den

Svetlost je bila bezmalo jenjala i reči se takoreći više nisu mogle razaznati. Ali sa lista papira je poput venaca dima izbijalo uzbuđenje dok su se na njemu kovali planovi za te ukradene dane od pre sedamdeset godina.
Džes je osećala neku promenu i pitala se šta ju je izazvalo. Prvobitno oprezno prijateljstvo ušlo je u drugačiju fazu, a u tonu Dena Rosinskog bilo je izvesnog ushićenja. Sećala se šta je rekao za poljubac – poljubac vredan tri sanduka bresaka u konzervama. Poljubac koji mu je toliko značio da je zahvaljujući njemu uspeo da zaboravi da redovno leti nad neprijateljskom teritorijom ne znajući hoće li se vratiti. Poljubac kakav Džes nikada nije doživela.
Knjiga u biblioteci davala je kratak pregled činjenica: sve šanse su se bile udružile protiv mladih američkih avijatičara koji su se za vreme rata slivali u Istočnu Angliju. Uglavnom je samo preletela, pri čemu su joj pažnju svaki čas odvlačile fotografije, zakrčene dvorane za igru nakićene zastavicama i balonima, vazduhoplovci koji čekaju u redu za kafu i krofne pred kamionetima Crvenog krsta, posade postrojene ispod svojih aviona – gde su se u pozadini videle naslikane golišave lepotice baš poput one koju je Den opisao. Ali jedan statistički podatak urezao joj se u pamćenje. Hiljadu devetsto četrdeset treće obavezna tura obuhvatala je dvadeset pet misija. U proseku se očekivala smrt u sedamnaestoj misiji.
Den Rosinski je to morao znati, ali ako se izuzme taj jedan delić o odlikovanju za petnaest misija, nije ništa pominjao. Pričao je o svojim drugovima i filmovima koje su gledali, usredsređivao misli na planiranje izleta iako nije mogao jamčiti da će biti živ da pođe na njega sa ženom u koju nije smerao da se zaljubi.
Legla je nauznak na ružičasti prekrivač u večernjoj polutmini i pomislila na Dodža. Čak ni u početku, kad je iskreno verovala da je voli, nije mogla zamisliti da bi tako nešto činio radi nje. Ali opet, nije mogla zamisliti da bi stavio na drugo mesto svoje potrebe, svoje udobnosti, svoje planove i radi bilo čega drugog što nije direktno povezano s njegovim džepom. Kod njega je ta razmetljiva sebičnost, igrom ironije, takoreći bila sastavni deo privlačnosti – kao da ju je svojom verom u vlastitu važnost ubedio da i sama u nju poveruje. Dodž se hvalisao da je prekaljeni borac mnogih opasnih ratnih zona, ali sve su to bili poduhvati koji nisu zahtevali od njega da se mrdne sa odvratnog crnog skajenog troseda u stanu, niti da odvoji oči od džinovskog ravnog ekrana dok kosi neprijatelja s pivom u jednoj, a džokavcem u drugoj ruci.
Kada su se upoznali, radila je u jednom baru u Mančesteru i izlazila subotom uveče na pozornicu podrumskog kluba nalik pećini da na njoj peva. Pošto je živela kod oca, očajnički se upinjala da uštedi neke pare i iznajmi sebi stan. Očeva nova partnerka Lisa nije krila da ne želi da je vidi tu, a Džes nije mogla ni da je krivi; Lisa je imala dvoje male dece i oboje su imali svako svoju spavaću sobu pre nego što je Džes stupila na scenu.
Jedino joj je pevanje olakšavalo duge sate provedene za šankom i nategnutu atmosferu u prepunoj kući. Tih nekoliko sati subotom uveče verovala je da je život nekuda vodi i da još postoji nada da ostvari težnje i postane zvezda za kakvu ju je baka uvek proglašavala. Iako je svim ostalim danima u nedelji to delovalo verovatno otprilike koliko i selidba na Mars.
A onda se pojavio Dodž. Jedne noći, posmatrajući je sa bočne strane bine i odmeravajući je račundžijskim očima.
Zna ljude, rekao je, u Londonu, a ona u to ni na tren nije posumnjala. Putovao je tamo-amo, od grada do grada, i razbacivao se imenima klubova i disk-džokeja kao zvezdanom prašinom. Te prve noći ju je pričvrljio uz zid u hodniku i rekao joj da će se brinuti o njoj, ostvariti joj želje. Rekao joj je da ima glas kao dinamit, a da joj ni telo za njim ne zaostaje. Mislila je da će on osloboditi neonski jarke snove koji su joj sjali u glavi i pustiti te boje da blešteći izađu iz nje.
To se nije desilo. Ispostavilo se da su sve to bile laži – ti nagoveštaji da ima prijatelje na visokim položajima i veze u industriji zabave – i postepeno je shvatila da je postala sastavni deo njegove glume; još jedno lažno pomoćno sredstvo koje će ulepšati sliku o njemu i doneti mu malčice legalne zarade od sitnih svirki po pabovima, dokle god s tim novcem, koliki god bio, može da ima televizor i be-em-ve, i da putuje od grada do grada. Od trenutka kad je pošla s njim iz Mančestera, bilo je prilično jasno da je ne voli – i čovek sa pola mozga dokonao bi da nije znak ljubavi kad nekog dižeš iz kreveta tako što ga vučeš za kosu – a ipak mu je verovala kad je govorio da mu je žao i osećala se gotovo polaskano kad joj kaže kako ga izluđuje. Znala je i tad da to nije ljubav, ali sve dosad, dok nije pročitala pisma Dena Rosinskog, nije razumevala šta prava ljubav jeste.
Uzdahnula je i sela. Da li takvi ljudi još postoje, ili je Den Rosinski poslednji primerak jedne izumrle vrste?
Ta fraza joj potera žmarce uz kičmu. Setila se onog pisma u prizemlju i osetila vreo damar panike. Kažu da mi ne preostaje još mnogo… Sad mi izgleda da to doveka konačno ističe…
Nebo sa druge strane prljavog prozora bilo je tamno, ali još se raspoznavala tanka pruga rumenila iza dimnjaka kuća preko puta. Prodavnice sigurno još rade. Još ima vremena da kupi pisaći papir i koverte, i sveće.
Pročitala je mnoga pisma Dena Rosinskog, ali čas je da i ona zauzvrat napiše jedno njemu.

17
1943.
Voz je bio prljav i prepun, kao i svi drugi vozovi u poslednje vreme. Stela je prošla doslovno čitavom njegovom dužinom, škrgućući zubima i glumeći ravnodušnost prema zvižducima i dobacivanjima vojnika naguranih po hodnicima dok je tragala za kupeom koji nije pun smeđih uniformi. Najzad je opazila prazno sedište u kupeu sa dva usnula mornara i majkom izmučenog izgleda sa dvoje dece. Tek kada je smestila koferčić na rešetku za prtljag i sela, opazila je zelenkasto lice manjeg detenceta.
„Muka mu je kad putuje“, uzdahnula je majka ulovivši Stelin pogled. „Triput se jutros ispovraćô u vozu od Mejdstona. Kamo sreće bar da mu nisam dala da doručkuje – propadoše ’leba i margarin.“
Stela se bledunjavo osmehnula, pitajući se kako nije osetila taj miris koji lebdi oko deteta i da li je prekasno da dohvati kofer i ode. Možda bi prosto trebalo da izađe na sledećoj stanici i vrati se u London – pogrešila je što je uopšte i pristala na ovo. Okrenula se i pogledala kroz prozor u nadi da će odvratiti ženu od daljeg zapodevanja razgovora.
Na stanicama na kojima su stajali bili su poskidani natpisi, pa se osećala dezorijentisano kao nikad u životu. Lice joj je u staklu izgledalo kao sablasna mrlja – belo kao u tog mališana. Voz je zaronio u tunel, podarujući mu oštriji reljef i otkrivajući dva crna vira na mestu gde su joj oči, neskladno natkrivena kočopernim slamenim šeširićem, Ejdinim najnovijim trofejom iz pljačke donacija.
Strgla ga je. Izgledao je smešno. Smešno je izgledala ona, u svom trudu da deluje profinjeno u prekrojenoj haljini sa rasprodaje polovnih stvari. O, bože, šta to radi? Stavlja na kocku sve što ima, sve što je u životu želela – dom, sigurnost, sopstvenu porodicu – radi čega? Radi nemoralnog vikenda? Očigledno je to imao na umu, na to su se i svodila sva ona pisma, planiranja i kovanja zavere. A takoreći je i ne poznaje. Dva poljupca – zasad nedovoljno da ga odbije od sebe. Pomislila je na provokativni svileni kombinezon pod haljinom i u njoj je počela da navire panika, kao mleko koje kipi. Verovatno će je samo jednom pogledati i predomisliti se, kao Čarls prve bračne noći. O, bože…
„Je li vam dobro, dušice? Malčice mi i sami izgledate užutelo.“
„Samo mi se ide u toalet“, promrsi Stela ustajući.
Ve-ce na kraju vagona bio je zauzet, pa je produžila klackavim vozom pored grupica vojnika koji su pušili na prozorima i prosleđivali iz ruke u ruku slike devojaka u kupaćim kostimima, sve do jednog praznog. Unutra je bilo tesno i užasno je smrdelo, maltene gore nego u vagonu kroz koji je upravo prošla. Okrenula se ka ogledalu. Sad je prekasno za povratak. Šta si započela, izguraj do kraja. Izvadila je iz tašne karmin koji joj je Nensi ugurala u ruku pre nego što su pošle – zajedno, da bi izgledalo kao da putuju u goste toj nepostojećoj majci – i otvorila ga. Kako ga ono nazivaju po časopisima? Crvena značka hrabrosti. Oprezno je dotakla njime usne. Izgledao je grozno naspram njenog samrtničkog bledila; drečavo i neumesno – nespretan pokušaj devojčice da bude dama. Pokušala je da ga obriše, mada je bilo teško otrti boju.
Neko odsečno pokuca na vrata, prepavši je. Mrmljajući izvinjenja, izašla je posrćući. Nije imala snage za povratak na svoje sedište, pa je stala kraj otvorenog prozora da je vetar šamara. Putovanje nije dugo trajalo – to im je i bio cilj – i voz je i prebrzo već klizio između stražnjih zidova kuća, pored kržljavih bašta gde je veš lepetao nad vrsticama povrća.
Za koji minut biće oboje tamo. Vratila se do svog mesta da uzme kofer. Smrad povraćke zapahnuo ju je čim je otvorila vrata kupea, gde je ona žena žustro trljala sedište maramicom. Stela uze kofer i žurno pobeže.
Slivena lica na peronu počinjala su da se razaznaju kako je voz usporavao; potom je stao uz snažan drhtav uzdah. Stela je u hodniku sačekala, pribivši se uz prozor kako bi propustila ispred sebe ljude koji su kuljali iz kupea na peron. Jedan dug, vrtoglav trenutak stajala je sama u praznom hodniku, zureći kroz otvoren prozor sve dok se nije pojavio stražar.
„Kembridž, srce. Silaziš ovde?“
Stanica je bila more smeđih uniformi koje su se sad povlačile, kao oseka. Ceptela je, čudnovato promrzla iako je osećala da joj znoj kvasi odeću ispod mišica, obuzeta strahom da ne bi smela biti tu, užasom da će on tu biti.
Bio je tu.
Naslonjen na zid kraj automata s Frajevim čokoladama, s rukama u džepovima. Ispravio je leđa kad ju je ugledao, bez žurbe, i pošao ka njoj. Lice mu je bilo ozbiljno, osmeh blag, kao da je naslutio njenu nesigurnost. A možda ju je i sam osećao?
„Drago mi je što si došla“, žalostivo reče preuzimajući od nje kofer. „Maltene sam očekivao da ugledam Nensi kako grabi peronom. I nemoj pogrešno da me shvatiš, dopada mi se Nensi, samo ne želim da provedem dva dana s njom.“
Nije to ličilo na susrete kakve je sa Nensi gledala u bioskopu. Ali opet, ni ona nije ličila na te žene, te holivudske glumice sa sjajnim kosama, lepo krojenom odećom i fotogeničnom ranjivošću. Nije pokušao da je poljubi, čak ni da je uhvati za ruku kad su izašli iz kitovske utrobe stanice i otisnuli se u nepoznat grad.
Možda se i on lomio.
Možda se već predomislio.

Osećao se kao klinac koji je ulovio najlepšeg, najnežnijeg leptira, pa mu se smučilo kad ga je ugledao zarobljenog i bespomoćnog u mreži. Toliko se bio usredsredio na to da ugrabi ovo vreme s njom da nije zapravo ni razmišljao šta će raditi kad dotle dođe. U stvari, sve je to bilo jedna ogromna laž. Mnogo je o tome razmišljao – štaviše, poslednje dve nedelje jedino to ga je i sprečavalo da siđe s uma. Samo što mu je sad sve što je zamišljao delovalo potpuno neumesno.
S junačkim naporom volje zadržao se na rastojanju, odupirući se porivu da je ščepa u naručje i ponese je u hotel kao pećinski čovek. Bila je lomljiva kao staklo i bojao se da će se rasprštati ako je dotakne. Slutio je da ga grize savest što iz sve snage nastoji da se ne obazire i da usmeri sav jed i bes – možda nepravedno, ali šta kog đavola? – na tog bezdušnog skota koji joj je muž. Nije ga on pretvorio u bezdušnog skota tek tako, što mu to odgovara, već je i Nensi bila prilično pristupačna na temu velečasnog Čarlsa Torna. „Skot“ je zapravo bila njena reč, uz „arogantni“, „bez smisla za humor“, „namrgođeni“ i „uštogljeni“. Na pomisao da se Stela rasipa na takvog čoveka, čoveka koji je čak i ne voli, u njemu se rasplamtela srdžba.
„A da ostavimo tvoj kofer u hotelu, pa da odemo nekud na čaj?“, upitao je dok su čekali autobus ispred stanice. Pod suncem vedrog letnjeg popodneva lice joj je bilo belo kao kreč, usne u kontrastu s njime neobično crvene. Trznule su se u neubedljiv osmeh kad je klimnula glavom, ali nije ga pogledala u oči.
Za vreme kratke vožnje autobusom sedela je kraj njega, ali isto tako je mogla mirno biti udaljena i hiljadu kilometara, tako zagledana kroz prozor, dok je drhtavim prstima presavijala kartu u sićušnu harmoniku. Den je osećao kako mu se ona sreća koja ga je održavala tih poslednjih nedelju dana – osećanje iščekivanja i uzbuđenje što će je opet videti – hladi i preobražava u nešto potpuno drugačije. U nešto što ostavlja utisak beznađa.
Hotel je bio najbolje što je Kembridž imao da ponudi; impozantno zdanje u gotičkom stilu, s pogledom na ljubak pojas trave, konačno jedan neizobličen redovima kelja i krompira. Namerno je došao ranije i prijavio se, očekujući da će joj biti neprijatna i bolna čitava ta peripetija sa izigravanjem venčanog para, pa ju je proveo pravo pored vratara u uniformi, koji je stajao kao da je kolac progutao, i poveo je kroz akustični hol ka stepenicama kako bi je poštedeo radoznalih očiju malog liftboja. Srce mu je opet prebrzo kucalo, adrenalin mu je brizgao žilama i izazivao mu blagu drhtavicu. To mu se sve češće događalo u poslednje vreme, ne samo ujutru na pisti, dok zagrevaju motore za uzlet, već i u druge trenutke, glupe trenutke, kao recimo u tri noću, kad bi trebalo da spava.
Bio je bolno svestan nje, uzdrhtale poput osuđenice na putu ka vešalima, dok je otključavao vrata sobe koju su mu nešto ranije dodelili i pomicao se u stranu da je propusti prvu.
Krevet je, sa svojim dobro napunjenim plavim satenskim jorganom, izgledao ogromno i zastrašujuće. Prošla je oko njega, pa prišla prozoru i tu stala, okrenuta leđima i sa rukama prekrštenim na grudima. Den je spustio kofer, uopšte ne znajući šta da radi. Sve je išlo naopako, a on nije znao zašto, niti kako da to ispravi. Pa i taj naopak utisak bio je za njega udarac. Nedeljama su njena pisma bila jedino što je odisalo ispravnošću, nešto na šta je počeo da se oslanja u jednom svetu punom nesigurnosti i straha. Osećao se kao vojnik koji je upravo povukao uzicu padobrana i otkrio da se kupola nije raširila.
„Stela…“
„Izvini.“
Glas joj je bio tih, titrao je od napregnutosti. Glava joj je bila pognuta, kosa joj je delimično skrivala lice. Samo je želeo da je privuče u zagrljaj, da je nežno drži tako sve dok ne prestane da cepti i dok joj iz ramenâ ne iščili napetost, ali sve u njoj opiralo se njegovom prilasku. Zario je ruke u džepove pantalona i uzdahnuo.
„Sve je u redu… ne moraš da se izvinjavaš. A ne moraš ni da ostaneš ovde. Zaboravi taj čaj. Mogu da te povedem pravo na stanicu ako tako želiš.“
Ništa nije rekla, već je samo grčevito zaklimala glavom.
U grlu mu je očvrslo razočaranje i nije se usuđivao da progovori. Nije je mogao kriviti što ne želi da ostane – pre svega, nije ni smeo da je dovede u tu situaciju pozivajući je da dođe. Pretvorio se u jednoga od onih ostalih iz baze: u čoveka sirovog, neuljudnog, nespretnog. Protrljao se rukom po očima, a kad ju je spustio i pogledao u Stelu, video je kako se jedna jedina kristalna suza rasprskava na parketu poda. Preplavilo ga je gađenje prema samome sebi.
„Stela… izvini. Nije trebalo ovo da predložim. Pogrešio sam što sam navaljivao na tebe.“
„Nisi ti ništa navaljivao.“
„Zamisao je bila moja. Po svoj prilici nisam bio pri zdravoj pameti.“ Prošao je rukom kroz kosu i promuklo se, hripavo nasmejao. „Valjda sam to toliko želeo da nisam ni zastao da razmislim o tebi. O tome šta ti želiš.“
„Ja to želim.“
Glas joj je bio tako tanušan da je pomislio da je nije lepo čuo. Glava joj je i dalje bila pognuta, lice skriveno.
„Šta si rekla?“
Polako je digla glavu, a kosa joj je pala unatrag. „Ja to želim… više od svega… ali ne znam…“ Oči su joj bile izmučene. „Ne znam da li mogu…“
„Ne razumem. Zbog njega? Zbog Čarlsa? Jer ja…“
„Ne. Nije reč o njemu, već o meni.“ Šaputala je, sve vreme uporno obrćući burmu oko prsta. „Ja… ja ne valjam…“
Denu je glava brujala od zbrke. Okrenuvši se od nje, pošao je po sobi, jer morao je da stvori neko rastojanje između sebe i nje kako ne bi video treperenje suza na njenim trepavicama ili drhtanje njenih usana. „To nije tačno. Stela, ti si zlatna u svakom pogledu, a ako se zbog tog gada, ili zbog crkve, ili zbog bilo kog drugog osećaš manje vrednom zato što nas dvoje…“
Ispustila je štucav zvuk, napola smeh, napola jecaj. „Nisam to htela da kažem. Htela sam da kažem da ne valjam… u tim stvarima…“ Oči su joj rečito pošle ka krevetu, a suze koje su joj navirale u njima preliše se i prosuše se niz obraze. „Nije trebalo da pristanem da dođem. Trebalo je da te ostavim u uverenju…“
Isuse. Samoobuzdanje mu se raspalo; prešavši rastojanje u dva krupna koraka, zgrabio ju je u zagrljaj. Bila je skroz-naskroz kruta i osećao je kako joj pomamno bije srce u grudima dok ju je nežno njihao, utišavajući je i umirujući.
„Stvarno izvini. Pokušavala sam… s Čarlsom, i… on je…“
„Pssst.“ Vrlo nežno ju je poljubio u usta da je ućutka. Nakon jednog trenutka nepomičnosti usne su joj se razdvojile i već mu je uzvraćala na poljubac; sa oklevanjem, bojažljivo. Kroz njega su damarali likovanje, olakšanje, nada. I žudnja, ali nju je iznova savladao. Kliznuvši joj prstima u kosu, odvojio je usta kako bi joj ljubio ivicu vilice. Zastavši kraj uva, nežno joj je obuhvatio ušnu resicu usnama i najtiše šapnuo: „Uza sve dužno poštovanje, Čarls je budala.“
To je bila samo polovina njegove teorije, ali nije želeo da zalazi sada u ostatak, ne dok se njeno zamamno telo izvija i pripija uz njega i prsti joj se zarivaju u njegove bicepse, a njegova usta putuju duž njene ključne kosti. Kroz tanku tkaninu haljine nazirao joj je obrise bradavica i morao je da se snažno uzdrži kad ga je požuda raspalila posred utrobe kao malj.
„Hriste bože, Stela. Ti si… neverovatna… Nemaš zašto da se dokazuješ, i ne treba da radiš ništa što ne želiš.“ S divovskim naporom digao je glavu i ponovo je privio uz sebe, zagnjurivši lice u njenu kosu. „Idemo sad na čaj, važi? A posle toga možeš da odlučiš želiš li da ostaneš ili pak da ideš na stanicu. Na tebi je da…“
Prekinula ga je vrteći glavom. „Ne želim na stanicu“, reče izvlačeći se iz njegovog zagrljaja. „I ne želim čaj. Želim… ovo… Ali bojim se.“
„Mila, ja te neću povrediti.“
„Ne bojim se toga.“ Oči su joj bile kao prosuto mastilo; tamna središta zatamnjivala su gotovo svu plavu dužicu. „Bojim se što toliko to želim. I… da ti neću valjati.“
Odmahnuo je glavom, s nevericom. „Za ovo ti se kunem… Ti si najčarobnija… najnepojmljivije divna žena koju sam u životu video. Već samo dok te zagrlim, obuzme me požar. Pomisao da te svlačim…“
Jeknuo je i spustio ponovo usta na njene usne, prikupljajući joj telo u sebe kao da može da je upije. Izvila mu se u susret, ali kada su joj bedra udarila u njega i njegov nategnuti ud, to je već bilo gotovo previše. O, bože, ne sme da je požuruje! – ali ona je već naslepo otkopčavala dugmad njegove bluze drhtavim prstima. Srce mu se nadimalo od zaštitničkog osećanja i – manje uzvišene – proždiruće želje. Ne odvajajući usne od nje, pomagao joj je; zbacio je sa sebe bluzu, potom je povukao čvor kravate.
Polako, pobogu i zaboga… Nemoj je uplašiti…
Otkopčala mu je košulju i zabacila mu je pozadi niz ramena, pa se odmakla i pogledala ga. Šake su joj se sporo kretale po ravnima njegovih golih prsa; s divljenjem, poštovanjem. Dotakla je srebrnu pločicu i pustila da joj lanac klizne između prstiju, a onda pošla rukom niže, premeravajući mu rastegnutim prstima rebra, očešavajući dlanovima rub malja tik ispod njegovog pupka. Stajao je vrlo mirno, puštajući je da ga dodiruje i škrgućući zubima ne bi li savladao čežnju koja ga je preplavila. Kad više nije mogao da izdrži, posegao je ka dugmetima njene haljine i raskopčao ih, prisiljavajući sebe da ne brza. Činilo mu se da otvara poklon na dan Božića, boreći se sa iskušenjem da hitro i pohlepno iskida ukrasni papir. Tek kada su sva dugmad bila raskopčana, nežno joj je smakao haljinu sa ramenâ, te je kliznula na pod.
Isuse Hriste. Obuhvatio je pogledom tanano, dekadentno donje rublje boje breskve koje se pomolilo ispod te prilično trezvene haljine, i ote mu se jauk. Ona obori glavu, pokušavajući da sakrije telo rukama. „Glupo je, znam… Nije trebalo…“
Više nije mogao da čeka, te ni da započinje raspravu rečima. Umesto odgovora digao ju je na ruke i nežno je položio na krevet.

Posmatrali su kako se kvadrati neba između lepljivih traka koje su čuvale prozor od rasprskavanja menjaju iz boje nezaboravka u boju lavande, dok su se senke po krevetu rastezale i iskošavale. Dugo nisu progovarali. Stelina glava počivala je na njegovim grudima, noge su im bile prepletene. Njegovi prsti su šarali lenje lukove po njenim leđima dok su, prateći neke sopstvene misli, lutali po tom novom predelu.
Osećala se savršeno smireno. Prethodne sumnje razvejale su joj se kao zloslutne senke kada se upali svetlo. Glavu joj je ispunjavao čisti, topli miris njegove kože – koji je tako teško uspevala da prizove kad nije uz njega – a pošto je zaklopila oči, oblici prozorskih okana obojili su se u narandžasto i obasjali tamu. Činilo joj se da joj je tako i u telu. Osećala je kako se kroz nju širi neka slatka malaksalost, neslična bilo čemu što je ikada dotad doživela, i zrači upolje iz nekog dubokog središta u njoj. Kao da joj je krv zamenio topao med.
Den odiže glavu i poljubi je u oblinu ramena.
„Sve u redu?“
„Da. Samo sam se pitala nisam li umrla i odletela u raj.“
„I ja.“ Sneno se osmehnuo. „Ako je ovakav, ne znam što sam se svih ovih nedelja toliko plašio.“ Promenivši položaj, podlaktio se kako bi mogao odozgo da je pogleda u oči. „Ne moraš da pričaš ako ne želiš, ali u čemu je stvar kod Čarlsa?“
Stela uzdahnu. Nije ni morala da mu kaže da joj je to bilo prvi put; sigurno je bilo očigledno po njenoj nesigurnosti i napetosti kad se pripremila za očekivani bol. Pretpostavljala je da će je boleti, ali to se nije desilo – ne istinski. Ili se makar bol tako spleo s bujicom potpuno nepoznatih doživljaja da ga nije ni registrovala kao nešto izdvojeno. Bila je to bas-nota u pomamnoj, silovitoj simfoniji koju je oslobodio u njoj.
„Iskreno ne znam.“ Kosa mu je bila neuredna, štrčala je na sve strane, te je ona zagladi, zaljubljena u njenu svilenost među sopstvenim prstima. „Trudila sam se, istinski sam se trudila. Gospođica Berč nam je svima pričala o tome kako to rade ptice i pčele, predstavila nam sve kao golu činjenicu, pa sam pretpostavljala da je to nešto što se prosto desi. A pošto se nije desilo, mislila sam da sam sigurno kriva ja; da nešto tu pogrešno shvatam, ili da se pak previše trudim i pravim od sebe budalu. Ili da sam… ne znam ni ja… prljava.“
„Ti si jedinstvena.“ Glas mu je bio prozukao kad je pognuo glavu i spustio poljubac na njene grudi. „Nemoguće… izluđujuće… savršena. Mogu to i da ti dokažem ako ti treba još malo potvrde…“
Ona se nasmeja, uvijajući se od zadovoljstva kada se ruka koja joj je obuhvatala dojku pokrenula naniže i kad je osetila kraj boka njegov narasli ud.
„Mogu nešto da te pitam?“, kaza ona odjednom se setivši. „Ta gumena stvarčica – šta je to?“
„Francuska gumica.“ Crtao joj je po rebrima stazu poljubaca. „Da ne bi zatrudnela.“ Usta su mu pošla niže, do padine njene dijafragme. „Računam da bar za to radije ne bi polagala Čarlsu račune. Bože, kako si lepa. Želim da upoznam svaki centimetar tvoga tela…“
Kliznuo je još dalje niz krevet, maltene nestavši među posteljinom. Ona se ukoči kad joj je njegova neizbrijana vilica očešala butinu. „Dene! Ne! Ne taj deo…“
„O, da… taj deo mi je među najslađima… A mislim da će i tebi biti…“
„Dene!“
Nešto što je započelo kao vrisak negodovanja pretvorilo se u usklik zadovoljstva. A za njim je ubrzo usledio još jedan, pa još jedan, odjekujući između hotelskih visokih zidova oblepljenih ukusnim tapetama.

Malo kasnije, žurno je otišla do kupatila na kraju hodnika i odvrnula česmu nad džinovskom starom kadom s nožicama u obliku kandži. Posle pet minuta, kada su pločice na zidovima počele da se mute i rasplinjuju u izmaglici vodene pare, začula je diskretno Denovo kucanje i otvorila mu.
Oskudne dozvoljene količine vode (revnosno naglašene upozorenjima ispisanim velikim štampanim slovima, na prozorskoj dasci, na poleđini vrata) delovale su obilnije kad su u kadi dvoje. Voda joj je zapljuskivala grudi dok je ležala nasukana na Denovim prsima, pravila dva bronzana ostrvca od njegovih dignutih kolena. Nimalo sunca nije prodiralo kroz visoki, neprozirni prozor kupatila, te se plavičast sumrak sklapao oko njih kao šator. Kroz otvoreni prozor kuhinje doletali su glasovi: dobroćudna vika, neko je zviždao „Bele litice Dovera“. Miris kuvanog jela podsetio ih je da su oboje gladni, pa su izašli iz već prohlađene vode.
Dok su se šunjali natrag hodnikom, umotani u izlizane hotelske peškire i držeći se za ruke, ka njima naiđe uštirkan bračni par koji se zaputio na večeru. Muškarac je imao monokl i vojničko držanje, a žena srebrnu kosu s prelomljenim talasima i zelenu večernju haljinu od krepdešina. Lisica spljeskanog izgleda kezila je zube i zurila užagrenim očima sa njenog poprsja nalik arhitektonskom vencu. Sve troje su imali istovetan izraz ledenog neodobravanja.
„Dobro veče, gospodine, dobro veče, gospođo“, obrati im se Den s besprekornom američkom učtivošću dok su prolazili. Jedva su stigli do sobe pre nego što su se sručili od smeha.
„Verovatno će ispasti da sedimo do njih u restoranu“, reče Den kada su se dovoljno povratili da progovore. „Možda nam je pametnije da nađemo neko drugo mesto da jedemo.“
„Bojim se da nemam ništa lepo da obučem.“ Stela priđe svom koferu, tamo gde ga je Den ostavio, usput bezbednije nameštajući peškir.
Den ju je posmatrao sa kreveta. „Mogla bi imati i najskuplju haljinu u Engleskoj, a opet ne bi izgledala divnije nego što izgledaš sad.“
Ona frknu kroz smeh. „Zanima me da li bi se ono dvoje od maločas složili s time.“ Otvorivši kofer na toaletnoj stoličici, zavirila je u njegov sadržaj. Iz prevoja odeće vio se dobro znan, blago buđav miris parohijskog doma; miris kuće, i tuge. Izvadila je haljinu s cvetićima i raširila je.
„Ta je lepa“, reče Den.
„Ali ni izbliza dovoljno fina za restoran uveče. Ova mi je od Ejde, kao i većina odeće. Smatrala je da će biti savršena za pohode Nensinoj majci. Nisam baš mogla da je pitam da li bi mogla da se dokopa neke večernje haljine uz satenske rukavice.“
„Hej, nije ni bitno!“ Den se otisnu rukama s kreveta, pa zagladi vlažnu kosu, posle čega je još luđe štrčala. „Ionako mi se ne izlazi u neki grozni uštogljeni restoran gde moram satima da pazim da te ne pipnem za ljubav vodnjikavom engleskom paprikašu koji ima ukus kuvanih čarapa.“ Prišao je telefonu na malom pisaćem stolu i digao slušalicu. Dok je čekao da se neko javi, napola se okrenuo od nje, dajući joj priliku da ga propisno osmotri bez ustezanja.
Bilo je to uživanje, gledati u njega: istinsko, čulno, iskonsko uživanje, kao kad se jede čokolada iz onih skupih bombonjera, ili kad se prinesu ruke vatri u leden dan. Telo mu je bilo od tvrdih ravni, zlatno i sveukupno predivno. Iz Čarlsa je uvek izbijao nekakav stid zbog sopstvenih modrih, ubledelih udova, koji je očajnički nastojao da skrije od nje – za razliku od gađenja prema njenom telu, koje se nije trudio da krije. U parohiji Kings ouk golotinja je bila sramotna, gadna. Ovde je bila uzvišena. Koža je počela da joj se ježi, a prazan želudac da se grči i steže dok su joj oči putovale po njegovim ramenima i niz gracioznu krivulju njegovih leđa. Peškir mu je bio spao na uske kukove, pa se nazirao pojas svetlije kože ispod te zlatne.
„Dobar dan, ovde potporučnik Rosinski, soba četrdeset tri. Zanima me da li nam možete poslati večeru u sobu, moliću. Sendviči?“ Okrenuo se ka Steli i bespomoćno slegao ramenima. „Ništa, ako samo sendviče imate, onda će lepo poslužiti i sendviči.“ Njegove oči su je pomno posmatrale sa drugog kraja sobe. „A još bolje ako možete nekako naći i flašu šampanjca.“
Spustio je slušalicu i pošao ka njoj, a licem mu se razlio spor osmeh kada je nežno povukao njen peškir naniže.
„Eto. Sad si savršeno odevena za večeru.“ Poveo ju je ka krevetu. „Smem li da vas otpratim do stola?“

18

Tri dana. Čak ni toliko: dva i po. Ne mnogo u poređenju s čitavim životom, ali Stela je znala da će svaki taj trenutak ostati uz nju. Bila je to prekretnica, kraj jedne i početak druge ere. Trenutak kad je prestala da bude pasivno biće koje kontrolišu drugi i postala ono što jeste.
Razgovarali su. Njegovo blago zapitkivanje iskopavalo je krhotine njene prošlosti koje je ona skroz zaboravila, a sastavljene su stvarale jasniju sliku nje same. Nensi ju je poznavala bolje od svih na svetu, ali prvi put je Stela počela da sagledava sebe bez filtera Nensinih očiju i da oseća kako postoji i izvan žleba u koji ju je Nensi uglavila; izvan pregratka s natpisom „bezbedno, predostrožno, konvencionalno“. Uz Dena je bila neustrašiva, pustolovna. Seksepilna.
Kartali su se. Učio ju je da igra poker i u nekoliko prvih partija pustio je da pobedi. A onda ju je uputio u pojam pokera u svlačenje, i sreća tad kao da je počela da je izdaje.
Vodili su ljubav. Bilo joj je bezmalo nepojmljivo da je nešto tako čudesno kao što je seks moglo sve to vreme da postoji a da ona to ne zna. S tim otkrićem kao da joj je neko poklonio ključeve raja. Osećala se obasjanom iznutra, zlatnom i blistavom. Ali možda to i nije zaslugom seksa, razmišljala je. Već ljubavi.
Istraživali su grad. Po sirupastoj julskoj vrućini koračali su uskim ulicama između prastarih zdanja boje meda i saginjali glavu da ispod kitnjastih kapija zavire u dvorišta koledža. Bio je to pogled u drugi svet, svet u kakvom bi se ona osećala izopšteno i manje vredno da nije bila s Denom. On je tu bio stranac, a ipak je delovao kao da je potpuno kod kuće. Držeći ruku prebačenu preko njenih ramena, s cigaretom koja mu visi o donjoj usni, pokazivao joj je pojedinačne elemente predivnih zgrada i govorio joj njihova imena. Kupola. Erker. Pilastar. Fotografisao ih je, a i nju, nagoneći je da se kikoće i cveta pod njegovim toplim pogledom punim divljenja.
Kupio je razglednicu s Kembridžom iz nekoliko različitih uglova, pa na poleđini napisao poruku ocu. U jednom od najlepših gradova Evrope, s najlepšom devojkom na svetu. Ko kaže da rat ne valja? Na kaldrmisanoj ulici u senci jedne od brojnih crkava tog grada čekali su u redu pred kasapnicom na kobasice u lisnatom testu, kupili su jagode na tezgi pijace na trgu. Ponevši ta blaga, zaputili su se ka reci. U jednom hotelu kraj njene zelenkaste vode Den je ubedio gazdu da im proda flašu vina, pa su napravili piknik ispod obešenih grana vrbe, hraneći jedno drugo jagodama, sisajući njihovu slatkoću iz prstiju i ljubeći njihov sok sa usana.
Posle toga su oboje legli, skriveni kao jed zelenom lisnatom zavesom, i zadremali. Kraj njih su plovili plitki rečni čamci kojima su, uz pomoć čaklji, uglavnom upravljali američki vojnici; glasovi su im jedrili preko vode. Na naspramnoj obali video se mali red belih seoskih kućica, s prozorima pootvaranim u vrelo popodne. Neka žena s crvenom maramom radila je u jednoj bašti. Stela ju je sneno posmatrala kako bere pasulj i baca ga u činiju. Posle nekoliko časaka unela ga je unutra, a Stela ju je pratila u mislima, stvarajući sliku jednostavne kuhinje popločane kamenom, sa šporetom i čamovim stolom čija se površina beli koliko je izribana. Upravo dok je dodavala krčag s cvećem – jedićem i noćnom frajlom – na kredencu, Den reče: „Šta si se ućutala?“
„One tamo kuće. Samo sam zamišljala kakve li su iznutra.“ Bila je to misao od onih banalnih, zbog kakvih bi se osetila glupo ako bi ih saopštila Čarlsu. Mada je ionako nikada nije ni pitao o čemu razmišlja.
„Nensi mi je pričala da si oduvek želela kuću.“ Milovao ju je po kosi, hvatajući joj pramenove i propuštajući ih između prstiju. „Kaže, kad god ti se ukazala prilika da poželiš želju – na primer, kad duvaš u svećice na torti ili tako nešto – uvek si to poželela. Sopstvenu kuću.“
„Nismo imali torte sa svećicama, ali pronalazili smo svakakve izgovore da poželimo želju. Ako ugledaš crnu mačku, poželiš želju; takođe kad izađe mlad mesec. Isto tako i kad izgovoriš nešto istovremeno s nekim drugim, i kad god pređeš most…“ Osmehnula se dok se prisećala. „Nensi je svaki put želela nešto drugo – kutiju čokoladnih bombona s ružičastim i ljubičastim kremom, ili da se dopadne nekom određenom momku – ali ja sam uvek želela jedno isto.“
Sunce je treperilo među lišćem. U tom šatoru svetlucavog zelenila, London i njen stari život delovali su vrlo daleko; dovoljno daleko da stekne pregled sa rastojanja. Vratila se u mislima na Čarlsovu krutu, poslovnu prosidbu i sopstveni zahvalni pristanak.
„Mislim da sam zato i prihvatila da se udam za Čarlsa, da bih imala sopstvenu kuću koju ću voditi. Želela sam da kuvam džem, da šijem slatke navlake za jastučiće, da ređam krčažiće s cvećem svud redom. Želela sam bebu u maloj kolevci, s prekrivačem od krpica koji ću sama sašiti. Nisu to prevelike ambicije, zar ne?“
„Ne znam“, tiho reče on. „Imati porodicu i stvoriti dom, podariti im onu ljubav i sigurnost koje sama nikada nisi imala… ja mislim da su to vrlo lepe ambicije.“
„Samo je šteta što nisam shvatala koliko će nemoguće biti da se one ostvare u parohiji Svetog Krispina, s Čarlsom.“
Na drugoj strani reke, ona žena s crvenom maramom opet je izašla iz kuće. Nosila je šoljicu s čajem i nešto nalik novinama ili časopisu; sela je na klupu ispod kuhinjskog prozora i krenula da čita.
„Dakle, gde bi se nalazila ta tvoja savršena kuća?“, upita Den, i dalje joj prosejavajući kosu kroz svoje prste. Bilo joj je drago što se razgovor udaljio od parohijskog doma. Dan je bio previše savršen da bi ga kvarili. Sklopila je oči i sladila se njegovim dodirom, kao mačka koju miluju.
„Ne znam – nikada nisam ozbiljnije razmišljala o tome. Obična kuća u običnoj ulici, valjda. Ništa velelepno.“
„Ja sam oduvek želeo da sebi sagradim kuću pored okeana“, sneno reče on. „Kuću kakvu nikad nisi videla, sa ogromnim spojenim sobama i staklenim zidovima, da se vidi sve do horizonta.“
Pokušala je to da zamisli u zlatom prošaranoj tami iza sklopljenih kapaka. „Nastavi.“
„Svi podovi bi bili od drveta, ali od svetlog drveta – verovatno od bukve, ili od breze – a zidovi beli, da odražavaju boje neba i mora. Sobe bi se pretapale jedna u drugu i sve bi bilo prostrano i široko, da može istinski da se diše.“
„Zar ne bi tu bilo hladno?“
„Ne. Sunce bi je obasjavalo i grejalo. A zimi bi se palila vatra. U samoj sredini dnevne sobe. Na malo izdignutom ložištu.“
„O, to je dobro…“ Osmehivala se dok je dodavala i taj detalj slici u svojoj glavi. „S mekom prostirkom ispred?“
„Ako je ti tu staviš.“
„Hoću. Veliku. Može da bude i krzno. Da… belo krzno.“
Načas su ćutali. Disanje mu je bilo tiho, telo toplo i čvrsto uz nju.
„Belo krzno. Mmm… sviđa mi se kako to zvuči. I vodio bih na njemu ljubav s tobom, baš u svetlosti te vatre.“
Zabacila je glavu da bi ga poljubila, promrmljavši: „I meni se sviđa kako to zvuči.“

Poslednjeg dana raspoloženje se promenilo. Vedrina ih je napustila, kao kad se prikrade oblak i zakloni sunce. Glas im je bio prigušeniji, ćutnje duže, a vođenje ljubavi poprimilo je novu žestinu. Probudili su se u rano jutro i Den je razmakao zavese i digao platno za zamračenje, pa se videlo kako se sunce rađa nad tornjevima i kupolama grada, zalivajući postelju svojom rumenom svetlošću. Pokazao joj je kako da ga opkorači da bi mogla da mu gleda odozgo u lice dok pokreće kukove. Pogledi su im se stapali. On je držao jednu šaku na njenom struku, rukovodio je, a drugom izvodio nežnu, veštu magiju. Orgazam ju je prostrelio kao udar munje i sručila mu se na grudi. On ju je obujmio rukama i grlio je dok je zbog nečeg neobjašnjivo plakala.
Posle toga se osećala krhko, uzdrmano. Atmosfera među njima bila je bolno ranjiva kada su izašli u sunčano jutro i po nekom neizrečenom, nagonskom sporazumu krenuli dalje od srca grada, nošeni željom da ostave za sobom ulice pune ljudi, buke, uniformi. Stigavši do reke, pošli su za njom na jugozapad.
U Kings ouku leto je značilo zevalice i ukrasnu grahoricu u bašti Alfa Brotona, vreo miris asfalta i kreštave glasove dece koja se igraju na ulici još dugo nakon plavog sutona. Ovde su to godišnje doba označavale ustalasane njive pod zelenkastim zlatom, i drveće ogromno i hladno poput katedrala. Vladala je neka nepomičnost koja je delovala bezvremeno i umirujuće. Našli su simpatičan pab sa pomalo zadivljalim vrtom što se strmo spuštao ka reci i tu užinali sir i domaći hleb za drvenim stolom pod kojim su dremale patke. Jedini ostali gosti bila su dva postarija nadničara koja su ćutke ispijala sajder na klupi kraj vrata.
Stela je posmatrala Dena kako ide kroz visoku travu, poginjući se ispod niskih grana jedne jabuke zagušene orlovim noktima, i nosi piće koje je upravo uzeo za šankom. Spustio ga je pažljivo na sto, koji se naže pod izrazito pijanim uglom: velika krigla za njega, mala za nju.
„Hvala ti.“ Zamočila je prst u žućkastu penu na vrhu čaše. „Koštam te đavo i po sa ovolikim ićem i pićem.“
Osvrnuo se ka zapuštenoj bašti, njenoj nepokošenoj travi, ljutićima i umršenim barjacima orlovih noktiju, pa digao ruke da pokaže šaljivo očajanje. „O, da, ti si baš skupa cura. Bankrotiraću nastojeći da izađem u susret tvojim prekomernim zahtevima.“
„Ozbiljna sam!“
„E pa, ne treba da budeš.“ Uzeo je svoje pivo i otpio dug gutljaj, a onda pogledao u nju. „Ne moraš za to da se brineš. Novac nije problem. Ali čak i da jeste…“ Uputio joj je onaj iskošeni, žalosni, predivni osmeh. „Čak i da jeste, sve što imam prodao bih za ovih nekoliko dana. Kažu da sreća ne može da se kupi, ali…“ Odvratio je pogled i usmerio ga preko reke, ka brujavim senkama pod drvećem na obali, pa zavrteo glavom, boreći se da nađe prave reči. „Pobogu, Stela…“
Onaj nejaki smeh od malopre našao se smrvljen, poplavljen, odnesen plimom osećanja. Ruke im se dodirnuše nad stolom, čvrsto se stegoše, kao preko nekog jaza.
„Šta ćemo da radimo?“
On uzdahnu. „Da guramo kao i dosad, valjda. Meni je ostalo još devet misija do kraja ture. Zavisno od vremena i raspoloženja nadležnih, to može da se završi za dve nedelje ili za dva meseca.“
Ili nikada. Nije to izgovorio, ali bilo je prisutno. Činjenica. Skarednost, suviše ogavna da bi je obznanio. Iz dubokih, crnih voda zakutaka njenih misli na površinu su pokuljala pitanja o verovatnoćama, o statistikama, o trenutnim očekivanjima. Sva ih je potopila.
„I šta će biti potom?“
„Po ustaljenom rasporedu, poslali bi me kući, dali mi nekoliko nedelja da se odmorim, a onda me slali tamo-amo po dobrim starim Sjedinjenim Državama da prodajem ratne obveznice ili šta već.“ Pustio joj je ruku, uzeo svoju kriglu i nakrenuo je. „Predaću molbu da ostanem ovde. Da me prebace u neku drugu eskadrilu, ili da letim s neiskusnim posadama, ili nešto slično. Bilo šta. Nisam baš neki kuvar, ali dođavola, mogao bih i sa tim da se oprobam ako će mi pomoći da me ostave ovde.“
„Rat nas je spojio, ali on će nas i razdvajati. Kad pomislim koliko je to nepravedno…“ Vazduh joj je nezgodno zapeo u grlu, kao od nekakvog nemog jecaja.
„Znam.“
Prolazili su dugi trenuci. Ona otpi gutljaj piva, a onda spusti čašu i krenu prstima da crta šare po maglici koja se nahvatala na njoj. Nije želela da pogleda u njega, jer znala je da bi zaplakala. Budućnost se razmotala pred njima. U daljini je bila sreća – ta kuća koju će on sagraditi na obali, krznena prostirka ispred vatre – ali ona se nalazila na drugoj strani nepregledne provalije. Delovalo je nemoguće da je pređe bezbedno.
„A ja? Šta ja da radim? Ne želim više da budem u braku s Čarlsom. Život je prekratak, a ljubav previše dragocena da bi se traćila na glumljenje.“
„Da li bi pristao na razvod?“
Stela je promislila načas pre nego što će odgovoriti. „Mislim da bi morao. Hoću da kažem, znam da mu je važna čitava ta svetost braka, ali očigledno je da mu nisam čak ni posebno draga, a kamoli da me voli. Primetila sam to onda kad je dolazio kući i pozvao Pitera da ostane, i sinulo mi je da me nikada nije ni pogledao niti mi se obratio makar i sa sličnom toplinom kao njemu. I ne može više da se pretvara da imamo normalan, srećan brak kada je očigledno da mu je gadno da me dodirne, kao da mora da pomazi puža. Mislim da bi čak morao da prizna da je sve ovo bilo strašna greška.“
„Taj Piter… Pričala si mi o njemu u pismu. Deluje mi da su on i Čarls prilično bliski.“
„O, da, znaju se još sa bogoslovskog koledža, davno pre nego što sam se ja upoznala s Čarlsom. Ponekad su na raspustima išli na pecanje.“
To je rekla s namerom da ga zasmeje, ali njegovo lice je ostalo zamišljeno. Ozbiljno.
„Prilično čudna slučajnost, da se zadese na odsustvu baš u isto vreme, pa još i da se tako sretnu na stanici.“
„Da…“ Stela je osetila kako joj osmeh bledi. Isto to je tada rekla Čarlsu, ali on je prasnuo i rekao joj da je budalasta; kroz Viktorijinu stanicu svakodnevno prođu hiljade vojnih lica. Tad je ućutala i nije se ni potrudila da objasni da je upravo to i htela da kaže: da joj šansa da nalete jedan na drugoga u toj bujici ljudi izgleda izuzetno mala.
Den je sa druge strane stola iskapio pivo i pažljivo spustio čašu. „To je samo moj predosećaj, ali nešto što si rekla u pismu navelo me je na razmišljanje…“ Pogledao je u nju uz suv osmeh. „A kad sam saznao da Čarls ne gori od lude želje za tobom, to me je bacilo u još dublje misli. Možda se varam… ali rekao bih da taj brak možda i nije bio baš greška. Već više… dimna zavesa.“
„Kako to misliš?“
Izvadio je iz džepa paklicu laki strajka i izvukao jednu cigaretu. Sad ju je već dovoljno poznavao da je ne nudi. „Postoje izvesni muškarci – pa i žene, kad smo već kod toga – koje ne privlači suprotni već isti pol. To je uobičajenije nego što možda misliš.“
„Ali… ali zar to nije protivzakonito?“
„Aha.“ Zaćutao je da pripali cigaretu, skupivši šaku oko plamena upaljača, a onda ga ugasio pa nastavio. „Ali ne postoji taj zakonodavni sistem na svetu koji će kontrolisati ljudska osećanja. A ako se ne varam u vezi s Čarlsom, nagađam da je zato i osetio potrebu da se oženi, kako bi mogao privatno da i nadalje gaji ona osećanja koja su mu, dođavola, po volji. Hej, možda sam skroz promašio temu, ali…“
„Ne…“ Stela je bila rastrojena, opčinjena. Činilo joj se da se sve vreme saplitala po predelu gde je sve zamućeno i nejasno, i da su joj upravo date naočari koje su sve izoštrile. „Sve se uklapa, uključujući i to zašto me je, pre svega, i zaprosio. Očigledno je znao da sam dovoljno glupa i naivna da ništa ne posumnjam. I još otad me je navodio na ubeđenje da sam za sve što u našem braku ne valja kriva ja.“
Den je snažno, duboko uvukao dim cigarete u pluća, pa ga polako izdahnuo. „To, međutim, ne menja mnogo stvar. I dalje si udata.“
„Makar sad razumem. Štaviše, prilično mi ga je žao. Oduvek sam osećala koliko je nesrećan u dubini duše. Mislila sam da je sve to povezano s njegovim pozivom i verom da zbog nečeg nije dovoljno valjan da ugodi Bogu, ili svojim roditeljima. Ali sad shvatam… Koliko li je strašno kad nekog voliš i želiš s njim zauvek da budeš, a znaš da za to nema nade!“
Pogledao ju je kroz plavetnu izmaglicu. „Kao što je slučaj s nama, to hoćeš da kažeš?“
„Ne.“ Ustala je i prešla za njegovu stranu stola. Pomerivši praznu čašu u stranu, nasadila se na sto i sela ispred njega na hrapavo drvo, a onda se sagla i obujmila mu lice dlanovima. „Nas dvoje nismo bez nade. Čarls me je izvarao i namamio u tu lakrdiju od braka. Ne može me sad više ničim naterati da ostanem. Tvoj posao je samo da sve ovo preguraš zdrav i čitav. Živ.“
Zvučalo je to krajnje prosto. U vlažnoj zelenoj bašti, uz miris orlovih noktiju i opori zapah zemlje i reke, dok joj se lice nalazilo na svega koji centimetar od njega, jeste bilo očigledno. Da ostane živ. Gotovo da je poverovao da je to moguće.

Ali oni demoni opet su ga probudili u tri noću, prevlačeći mu ledenim prstima niz leđa i šapućući mu na uvo istine svojim kiselim dahom. Od trojice avijatičara, dvojica ne dožive da dovrše turu. Ljudski gubici u tvojoj grupi iznose sedamdeset dva odsto nakon sedamnaeste misije. Iz tame po okrajcima sobe pomaljala su se lica vazduhoplovaca koje više nije viđao u menzi, i zbijala se oko kreveta. Bio je tu onaj nišandžija kog su pogodili na smešno lakom letu do Friža, sa slepoočnicom pretvorenom u krvavu kašu kao onda kad je Den posmatrao kako ga iznose iz aviona; pilot i kopilot Slatke Džordžije Braun, koje je poslednji put gledao kroz staklo kabine pre nego što im se letelica u spirali sunovratila, progutana plamenom.
Znoj mu je kvasio telo, a srce tuklo o rebra. Pod pokrivačima su mu se noge trzale od navale adrenalina. Okrenuo je glavu na jastuku, udišući miris Steline kose kao kiseonik, osluškujući šum njenog disanja i nastojeći da i sam prati njegov spori ritam. Želeo je da je privuče u zagrljaj i zagnjuri lice u njen vrat, znajući da će se okrenuti ka njemu, obaviti se oko njega i dopustiti mu opet da utone u nju. Umesto toga je seo i, vodeći računa da je ne probudi, tiho ustao iz kreveta.
U ostacima sjaja orgazma koji rastapa kosti, san je lako došao, ali on je znao da mu se noćas više neće vratiti, a nije bilo fer da i nju budi. U tami zamračenja napipao je cigarete i prišao prozoru. Odigavši zastor za desetak centimetara, video je da nebo ima razmrljanu sivoplavu boju onog sata pred zoru, da je grad još zaogrnut svojim senkama. Zapalio je cigaretu, opazivši po plamenu upaljača da mu ruka podrhtava.
Kao što je i sama rekla, ništa tu nije bilo pravedno. Taj rat. Ljudi koje po Evropi trpaju u logore zbog porodice u kojoj su se rodili i zdanja u kom se klanjaju Bogu. Protivavionsko zrno koje je jednom momku prošišalo iznad ramena, a drugog pogodilo pravo u glavu. On koji je doveo nju ovamo, spava s njom, priča o budućnosti iako prokleto dobro zna da nije njegova da je obećava.
Dešavalo se svašta; čitava VSSAD oživela je od glasina i nagađanja. Održavali su se sastanci, utvrđivale se nove strategije. Stizale su sveže posade da zauzmu prazne postelje u Palingtorpu i ostalim bazama. Prosleđena je objava o Udruženoj bombarderskoj ofanzivi, kojoj je cilj bio da američki i britanski vazduhoplovci upregnu sav trud i danonoćno zasipaju Nemačku kišom bombi, da unište nacističku vojnu, industrijsku i ekonomsku snagu. To je zvučalo divno i krasno dok se ne setiš da su nacisti prilično založeni upravo za sprečavanje takvih napada i da je jedini razlog što se nove posade obučavaju i bivaju ispljunute na zemlju tako brzo taj što su tipovi sa tih sastanaka unapred znali da će nove posade biti potrebne. Taj što su znali koliki će otprilike biti gubici.
Stela je u krevetu uzdahnula i promeškoljila se. Svetlost je curkala u nebo; hladna i sedefasta, ali dovoljno jaka da joj postavi lice u žižu, kao na fotografiji koja se razvija u mračnoj komori. Steglo ga je oko srca. Nije za njega bilo ništa novo da bude budan u te sitne sate i da razmišlja o njoj. Za sve te mesece otkako ju je upoznao, otkako je počeo da leti i posmatra avione kako padaju s neba, i vojnike raznesene projektilom u paramparčad ili progutane plamenom, ona je bila njegovo sigurno utočište. Upravo se na njena pisma, njen glas, njen osmeh usredsređivao kad demoni krenu da šapuću, a adrenalin ne prestaje da kulja. Ona je bila njegovo bekstvo od straha od umiranja.
A sada je bila najveći razlog za njega.
Pogledao je tamo gde je ležala, u razvalinama besprekornog hotelskog kreveta, među čaršavima upredenim oko golog tela, kose rasute po jastuku. I u tom trenutku gotovo da je zažalio što je ikada našao taj sat.

„Naš krevet. Ne mogu da podnesem pomisao da će i drugi ljudi spavati u njemu. Voditi ljubav u njemu dok nas dvoje razdvajaju kilometri.“
Prekrivači su bili čvrsto zategnuti, plavi satenski jorgan vraćen sa poda i uredno položen odozgo. Soba je ponovo bila pristojna. Neutralna. Nije se moglo zaključiti da su ta tri dana bila čitav njihov svet i pozornica takve radosti.
Poklone koje joj je doneo čuvao je sve dotad, da joj ulepša trenutak rastanka, pa je izvadio najlonske čarape i čokoladu sa dna torbe, i uz njih konzerve sa ananasom. Svega je bilo po dva komada – „Za tebe i Nensi“, objasnio je. „Da joj zahvališ što je na našoj strani.“
Stela je osećala grebanje u grlu od napora da ne zaplače. Nije želela da poslednje zajedničke trenutke nasamo kvari tugom, pa je pokušala da se ubedljivo osmehne.
„Sigurna sam da će posle ovog blaga Nensi jedva čekati da idemo u goste njenoj majci koliko god često možemo. Hoćemo li biti u mogućnosti da ovako opet uradimo?“
„Nadam se.“
Klimnula je glavom, opazivši kontinent nesigurnosti koji se krio iza njegovih reči, i shvativši ga. „Ako je ovo sve… Ako su ova tri dana sve što ćemo uopšte imati… Želim da znaš da su bila dovoljna. Dovoljno sreće da me hrani dok sam živa.“
Poljubio ju je, vatreno, kao da pokušava da ostavi svoj žig na njoj. Kada su se konačno razdvojili, obrazi su joj bili mokri od suza.
„Nije to sve“, rekao je, nežno joj ih brišući jagodicama prstiju. „Pisma. I dalje imamo pisma. Šta god da se desi, samo mi i dalje piši, važi?“

19

23. jul ’43.
Dušo moja,
U bazu sam se vratio pre sat vremena. Sad je šest po podne i imam čitavu baraku za sebe, pošto su svi ostali ili u baru, ili u bloku za pranje, gde se tuširaju pre nego što će se zaputiti u seoski pab. Dok ležim ovde, taman mogu da osetim miris tvoje kože na mojoj koži. I taman je lepo što sam sâm, jer ostali bi mislili da sam lud.
Džonson mi kaže da nisam bogzna šta propustio. Nad Evropom je oblak i nisu mnogo leteli. Šteta. Nadao sam se da su dolijali nacističkim gadovima dok sam ja bio odsutan.
Volim te. Čuvaj se mene radi.
Poljubac, Den

26. jul ’43.
Mila moja Stela,
Pre neki dan se pomolilo sunce, kako su momci iz prognoze i predvideli. Opet smo u vazduhu. Izgleda da su spremni da izruče sve rezerve, što, nadajmo se, znači da će sad sve krenuti u ispravnom smeru. Takođe bi trebalo da znači da ću ovih poslednjih nekoliko misija brzo otkačiti. Bili smo u dve za isto toliko dana i opet smo sutra na spisku. Nagađam da nam neće ostati takav raspored uzletanja, pošto smo svi prilično umorni, ali ja bih leteo i danju i noću ako to znači da ću brže stići do kraja ture.
Nemam vremena ni o čemu da razmišljam kad tamo idemo ili dok smo nad metom, ali kad krenemo natrag, uvek imam utisak da letim pravo ka tebi.
Čuvaj se, mila, mene radi.
Poljubac, D.

Mila moja devojko,
Tvoje pismo me je sačekalo ovde kad smo se danas vratili. Nisam čak ni čekao da završimo s povratnim informacijama da bih ga otvorio.
Pretpostavljam da je i morao u nekom trenutku dobiti pretputno odsustvo.4 Četrnaest dana svakako izgleda kao dugo vreme, ali nije to ništa, stvarno ništa, kunem ti se. Proći će, a dok to prođe i dok on ode, ja ću već možda i završiti dvadeset petu. Još malo pa smo tu. Sad nije pravi trenutak da mu kažeš za tebe i mene, ne sad kad odlazi – ne bi bilo lepo. Isto tako, uz malčice sreće, odustaće od tebe bez borbe, ali trenutno ja ne bih mogao prstom da mrdnem ako ne bi odustao. Samo dve nedelje. Izdrži to, divna devojko. Isprati ga sa osmehom, pa ćemo sve udesiti kako treba kada sledeći put bude došao.
Rat mora ubrzo da se završi. Ove naše misije imaju krupan značaj, a sa visine od šest kilometara deluju đavolski uspešno. Posle onoga što se desilo u Severnoj Africi, svakako se stiče utisak da se ratna sreća preokreće u našu korist.
Znam da će ti biti teško da mi pišeš dok je Čarls kod kuće, pa zato nemoj da se brineš. Naravno da je lepo od Nensi što nudi svoje kurirske usluge – još imam njenu adresu, od onog prvog puta. Pisaću kad god mogu, obećavam, i znam da misliš na mene.
Džonsonu se porodila žena – rukovodilac letenja je stajao na kontrolnom tornju i mahao plavim peškirom dok smo danas sletali. Muško. I majka i beba su dobro, tamo u Ohaju. Mislim da nikada nisam video nikog toliko srećnog. Dakle shvataš, to je još jedan razlog što moramo da ostanemo živi i zdravi i uistinu brzo dovršimo ovo.
Volim te, i brojim dane do trenutka kad ćemo moći da budemo zajedno. Čuvaj se mene radi.
Poljubac, D.

28. jul ’43.
Dušo moja,
Izvini što će ovo pismo biti kratko. Kasno je, a ja sam opet na sutrašnjem spisku, mada takoreći tek što smo se vratili iz današnje misije. Bila mi je najduža i najteža koju sam obavio. Meta nam je bio xxxxxxxxx, a kad smo stigli, videli smo da su momci iz RAF-a bili tamo pre nas. Grad je velikim delom goreo. Vrelina se osećala čak na visini od tri kilometra. xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx xxxx x xxxxxxxxxxx Posmatrali smo kako posade levo i desno od nas iskaču s padobranima. xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx. Valjda imam sreće što sam sad ovde.
Sve vreme mislim na tebe, mada mi to ne donosi isti mir kao obično, jer znam da je on s tobom. Nadam se da se lepo ophodi prema tebi. On ne zna koliki je srećnik.
Volim te. Čuvaj se mene radi.
Poljubac, Den

U Džesinoj glavi je gruvalo, a ruka joj se previše tresla da bi vratila pismo u koverat. Prišunjalo joj se dok je čitala, to osećanje, kradomično i zlokobno kao morska magla, a sad ju je potapalo, gutalo poznate orijentire, pa nije preostajalo ništa izuzev njenog bolnog tela. Crni, cenzurisani redovi pisma razvlačili su joj se kroz vidno polje. Ne puštajući ga iz ruku, legla je nauznak na krevet i zažmurila.
Maltene su već bili blizu razrešenja. Ni Den ni Stela nisu sa sigurnošću znali da li će on preživeti svih dvadeset pet misija, ali Džes je znala. Znala je da će Den doživeti divnu duboku starost od devedeset godina, u kući na žalu u Mejnu. Bez nje. Dakle, šta se dogodilo?
Kraj nje na krevetu, kutija s pismima nudila je svoje tajne. Popodnevno svetlo je i dalje bilo dovoljno jako za čitanje, ali prejako za njene oči, koje su plamtele ispod sklopljenih kapaka. U grlu je imala osećaj kao da je gutala zarđale žilete. Žudela je da ublaži taj bol vrućom kafom, ili makar vodom, ali nije mogla da se suoči s pomišlju na silazak u prizemlje. Bilo joj je hladno. Veoma, veoma hladno. Nije dolazilo u obzir da ikuda mrda iz toplog udubljenja koje je napravila u krevetu.
Tiho zaječavši, pogurala je naniže ružičasti prekrivač. Ćebad pod njim bila su neverovatno teška i zategnuta, i odisala su ledenim dahom groba, ali ona se zavukla pod njih tako obučena. Svaki mišić joj je zavrištao u znak pobune pri tom pokretu, pa je privukla kolena i ostala da leži vrlo mirno, čekajući da joj bol u glavi umine, a drhtavica prestane.

„Donela sam ti kafu. Učinilo mi se da ti možda treba.“ Beks spusti na Vilov sto kartonsko pakovanje iz kafeterije na drugoj strani ulice, pa se zagleda u njega očima punim saosećanja. „Dobro ti je?“
Vil s mukom iznedri iskrivljen osmeh. Pošto je otkrio da je čitav jedan ogranak porodice Grimvud identifikovala i preuzela konkurentska firma, Ansel je tog prepodneva bio u naročito gadnoj formi, a udar paljbe je, po običaju, na sebe primio Vil.
„Sjajno mi je, hvala. Nikad bolje. Uostalom, bio sam na nedeljnom ručku kod roditelja. Bio je tamo i moj brat blistavi advokat, sa svojom verenicom blistavom advokaticom, a očev sarkazam je uvek naročito jedak nakon flaše šatonea, pa sam zato svoj na svome kad su posredi ritualna poniženja. Dan u Anselovoj kancelariji dođe mu u poređenju s time kao piknik u parku.“
Beks saosećajno coknu. „Znači, ne slažeš se lepo s bratom?“
Vil razmisli načas, otpivši gutljaj kafe. Bila je s punomasnim mlekom; kalorična navika za koju se zarekao da će raskinuti s njom, ali nije imao srca da to kaže Beks. „Sa Sajmonom nema toliko ’slaganja’ koliko klanjanja pred njim i ukazivanja počasti njegovoj veličanstvenosti. U stvari, nisam siguran da ima ikakve prijatelje. Verovatno ima tu drugih advokata, možda i ponekog neurohirurga s kojim igra skvoš – pod uslovom da im devojke imaju tašnu one marke s kojom je Marina saglasna – i sa kojima izlazi na večere po vrlo, vrlo skupim restoranima, ali nisam siguran da su to ljudi kakve bismo ti i ja nazvali prijateljima.“ Otpio je još jedan gutljaj kafe, pa sumorno dodao: „Pretpostavljam da ću to saznati na svadbi.“
Bilo je vreme ručka i u kancelariji je vladala tišina. Ansel je, u svom nasilnom i ratobornom raspoloženju, s tipičnom bezosećajnošću, bio odvukao Barija u pab.
„Marina mu je verenica? Pa kad će se venčati?“
„U aprilu.“
„Ooo, pa baš lepo“, s divljenjem kaza Beks, nakačivši jednu butinu u crnoj čarapi na njegov sto. „Prolećno venčanje. Gde će se održati?“
„U kući mojih roditelja. S nekom nezamislivo komplikovanom zavrzlamom ispod šatora. Marinin otac poseduje pola Škotske i hteli su da to bude u nekom od porodičnih zamaka, ali su zaključili da je to njihovim prezauzetim i važnim prijateljima predaleko za putovanje.“
„Pa baš bez veze.“ Beks nije uistinu shvatala ironiju. Veštačke trepavice joj zadrhtaše od strahopoštovanja, kao krilca egzotičnog leptira. „I dakle, onda si ti kum? Pošto ti je brat i tako to?“
Na tu smešnu pretpostavku Vilu umalo ne izlete kafa na nos. „Pobogu, taman posla! Čitavo venčanje je naštimovano da proizvede utisak – kako se bliži taj važni dan, tako sve više očekujem da mi prosledi sudsku zabranu progovaranja kako ne bih slučajno nešto zucnuo pred njegovim deluks kolegama. Koliko shvatam, za kuma je bilo više kandidata, a konačni pobednik je izabran na osnovu toga što je predsednik Oksfordskog debatnog društva, pa će održati oštrouman govor, a takođe će lepo izgledati i na fotografijama.“
„Ne previše lepo, nadam se“, zasmeja se Beks, najzad ukopčavši. „Tvom bratu se ne bi svidelo da kum bude lepši od njega.“
„U Sajmonovoj glavi verovatno još i ne postoji misao da iko može biti lepši od njega.“
Beks ustade, ali pritom slučajno gurnu miša na Vilovom stolu i aktivira ekran. Okrznuvši ga pogledom, namršti se. „O, Vile, šta je tebi? Nije to Grimvudov fajl, to je onaj koji smo arhivirali – Nensi Prajs. Podatke o rodbini Stenlija Grimvuda nećeš naći u dokumentima iz…“ – nagla se bliže da pročita naziv pri vrhu ekrana – „…Milosrdne škole ’Vudhil’, blento.“
Naginjala se tačno preko njega, gušeći ga svojim veličanstvenim dekolteom (i iščašeno ga podsećajući na igru lovljenja jabuka ustima kad je bio mali). Zatvorivši fajl Nensi Prajs, ona ukuca u pretraživač „Grimvud“, pri čemu su joj nokti sa obrubom od cirkona kuckali po dirkama kao kandže labradora Velingtona po kamenim podnim pločama u njegovoj rodnoj kući. Na ekranu se pojavi novi fajl.
„Evo ga. Grimvud. Ne zaboravi, ovi iz Ipsviča su već potpisali ovlašćenje drugima, pa se njima nećemo baktati. Sad radiš na rodbini po očevoj liniji, a potragu baziraš na Kanvi Ajlendu i okolini.“ Ispravivši leđa, pogledala je u njega sa izrazom dobroćudne ozlojeđenosti. „Iskreno, stvarno si slučaj.“
„Pa zar nisam?“, uzvrati Vil ne gledajući joj u oči.

To popodne mu je donelo, poput ogromnog dara od bogova prijatnih iznenađenja, izlet do matične službe u Česantu. Bilo je četiri po podne kada je Vil podigao traženi izvod iz knjige rođenih i telefonom saopštio informaciju Bariju. Bilo je kasno za rvanje sa saobraćajem kroz čitav London radi povratka u kancelariju.
Prošao je pored benzinske pumpe na izlasku iz grada i skrenuo da nahrani svoj večito gladni spitfajer. I sam je bio prilično gladan, ali dok je stajao u redu da bi platio na kiosku, svesno je odlepio oči od izloženih slatkiša i čokolada. U nedelju je, dabome, palo obavezno peckanje na račun njegove linije. Otac je, navalivši se na naslon da pokaže svoj ravni stomak – rezultat režima ishrane iz doba pre televizijskih dijeta i vežbanja s ličnim trenerom dvaput nedeljno – prokomentarisao kako zna izuzetno dobrog tapetara, za slučaj da Vilu zatreba novo odelo za svadbu. Svima je to bilo preko svake mere smešno. Vilov trud u teretani sportskog centra, uložen tog jutra, odjednom je izgledao žalosno nedovoljan. I ne samo trud u teretani. Žalostan je bio i njegov pokušaj da učestvuje u ćaskanju.
Taj podbačaj ga je pekao bolnije nego packe od porodice. Ka Oksfordširu je putovao stiskajući volan šakama, s crnim psom očajanja koji mu dahće za vrat, i boreći se s porivom da obrne spitfajer i otutnji u London da potraži nju. A šta onda? Valjda da joj se izvini što je još gore zabrljao nešto što je svim srcem želeo da ispravi, i da je zamoli da mu pruži još jednu priliku. Da sazna čega se to ona plaši. U stvari, s obzirom na to koliko joj, izgleda, vremena posvećuje u mislima, za početak ne bi bilo loše ni da sazna kako se zove.
A misli o njoj povele su ga pravo na mesto gde ju je prvi put video, ispred kuće Nensi Prajs, što ga je pak podsetilo na obećanje dato Albertu Grivsu. Na brzinu je sračunao u glavi: Čerč end mu nije daleko, mogao bi u povratku da svrati do starca i iskoristi ključ koji ima kod sebe da zaviri u kuću Nensi Prajs. Kradomično pročešljavanje dokumenata koje je obavio nešto ranije potvrđivalo je da uistinu nema pouzdanih podataka za dalju potragu, te da je Ansel (koliko god on mrzeo to da prizna) verovatno u pravu što je odustao od tog slučaja. Nema novca, nema naslednika – potpuno promašeno od samog starta. Vil je jedino mogao da se obrati komunalnom odboru i postara se da se sa tom imovinom postupi po zakonu, mada je imao osećaj da kod Alberta ne bi baš lepo prošlo takvo obezličeno rasturanje zaostavštine njegove prijateljice.
Red se polako vukao, te je u jednom trenutku ustanovio da stoji do izloženih kolača i biskvita. Nagonski je uzeo dva pakovanja – možda će Mister Kiplingovi vanredno jeftini kolači moći da mu zaslade razočaranje. Naravno, uvek postoji mogućnost da se u kući pronađe nešto bitno; nešto što bi sve promenilo, poput dušeka punog para ili adresara koji vrca od rodbine…
Ali i da se ne pronađe, kiselo je pomislio. Tačno je da se čuda dešavaju, ali dešavaju se samo drugima.

20
1943.
Stela je čekala kraj prozora u dnevnoj sobi, tražeći pogledom Nensi. Na ulici se družinica dečaka igrala neke zamršene igre u kojoj su učestvovale flaše od mleka dopola napunjene zemljom i gomile kamenja. Kako je školski raspust bio u punom jeku, izgledali su prljavo, divlje kao životinjice. Kada se Nensi pojavila iza ugla kod crkve, uzmakli su u senke pod letnjim jorgovanom u bašti Alfa Brotona, prilepivši se uz ogradu dok je prolazila.
Stela zgrabi tašnu i potrča ka ulaznim vratima, poremetivši spokoj prazne kuće. Kada se dokotrljalo vreme za Čarlsovo pretputno odsustvo, velečasni Stouks je taktično izjavio da će u goste nekom starom prijatelju iz doba kad su bili predavači, a njena ubeđivanja da je to izlišno bila su (vrlo doslovno) kao da priča gluvom. Bez radija koji bi čitavog dana treštao svom snagom, parohijski dom je delovao sablasno tiho.
Nensi se trgla i preplašeno zakočila na stazi kada se Stela pojavila.
„Bože blagi, izgledaš kao robijaš u bekstvu. Mislila sam da si rekla da nije tu.“
„I nije tu. Čekala sam te, ništa više. Neću da nam pobegne autobus.“
„Pre će biti da si želela da saznaš da li imam pismo za tebe“, reče Nensi uputivši Steli mangupski pogled dok su kretale dalje. „Izvini što ću te razočarati. Danas nema ništa, ali već znaš kakva je prokleta pošta. Verovatno će sutra stići tri komada.“
Stela nemo klimnu glavom, obuzdavajući suze. Nije bila ni svesna da je poslednja dva dana živela od spoja nade i uzbuđenja, i da je nakon naglog sasecanja i jednoga i drugoga ostala kao marioneta kojoj su prekinuti konci. Dok su prolazile kraj dečaka što su vrebali, Nensi je uhvati iznad lakta i steže je u znak ohrabrenja.
„Hajde sad, nije dozvoljeno padanje duhom. Moraš da ostaneš pozitivna; sagledaj vedriju stranu. Osmeh, osmeh, osmeh, kako veli ona stara pesma.“
Naravno, u pravu je, pomisli sumorno Stela. Svima na svetu neko nedostaje, svako za nekim žali. Jezivo je sebično podavati se crnim mislima, a pogotovu sve odreda gnjaviti time. Naterala je usta da se osmehnu.
„Potpuno si u pravu. U poslednje vreme nemamo često na raspolaganju čitavo popodne zajedno. I izgledaš božanstveno – je li ti to nov mantil?“
„Sviđa ti se?“ Nensi je izgledala prepredeno i tajnovito; pustila je Steli ruku da bi pritegla još malčice pojas mantila od gabardena s duplim kopčanjem i gurnula ruke u džepove kao manekenka. „Nabavio mi ga je Len. Đavo će ga znati odakle mu, ali kad nema pitanja, nema ni laži. On ti ima prijatelje svuda, taj Len. Jedva čekam da ga upoznaš. Ima da se sližete dok lupiš dlanom o dlan. Taj ti je pravi šarmer.“
Stela nije u to sumnjala, ali bila je manje sigurna u ovo „dok lupiš dlanom o dlan“. Koliko je uspevala da razabere, taj Nensin novi bio je pomalo tajanstven lik. Ranjen kod Denkerka – kolaps plućnog krila, ako je verovati Nensi – što ga je sprečilo da se vrati u uniformu. A trenutno je bio u nekom poslu koji je „veoma pssst-pssst“. Stela je podozrevala da je reč o crnoj berzi.
„Bajan mantil. Stvarno otmen. Izgledaš kao Ketrin Hepbern.“
Nensi se pogladi po kosi. „To i Len kaže. I dakle, kuda je velečasni otišao? Da se vidi sa svojim veleuvaženim roditeljima?“
„Ne, već u Devon. U goste Piteru Andervudu.“
Svoju nameru da provede „neki dan“ svog dvonedeljnog odsustva u Devonu Čarls je saopštio krajnje uzgredno: štaviše, ona naivna, lakoverna Stela od pre Kembridža ne bi ni primetila neupadljivu primesu prkosa u njegovom tonu, kao ni odbrambeno isturenu vilicu, a pogotovu tek ne šta one označavaju.
„Ah, pa ništa, to ti daje malčice prostora da dišeš. Kako ide, znaš na šta mislim, otkako se vratio?“
Bile su jedine na autobuskoj stanici, što je značilo da Stela ne mora da laže. „Traljavo“, uzdahnu ona. „Znam da mu je štošta na duši, ali on ništa neće da mi poveri. Ponekad se zapitam nije li zaboravio da se oženio mnome, pa misli da sam mu i dalje kućna pomoćnica.“
„Dođavola.“ Nensine iscrtane obrve poleteše naviše. „Nema akcije u krevetu?“
Stela zavrte glavom. Žalila je što nije bila iskrena od početka u vezi s činjenicom da u njihovom braku nikada nije ni bilo „akcije u krevetu“, ali osećala je da je prekasno da sad to prizna.
„Ili se zaključa u radnu sobu, ili je u crkvi. Otišla sam juče tamo, pošto se nije pojavio na večeri, i zatekla ga šćućurenog na oltarskim stepenicama. Izgledao je donekle… kao da se srušio. Pomislila sam u prvi tren da je imao srčani udar, ali ispostavilo se da se samo molio.“
Ta epizoda – njegov žar i njegovo očajanje – podsetila ju je na prvu bračnu noć, samo što je ovoga puta razumela o čemu je reč. S prednošću novog saznanja, osećala je prema njemu ogromno saosećanje, bezmalo nežnost. Želela je da dopre do njega, da mu ponudi utehu i ljudsko uvo koje će ga saslušati, ali on je to onemogućavao svojom hladnoćom.
„Molio se? Za šta?“
„To samo Bog zna.“
Šala promače Nensi, zagledanoj mimo nje, u kraj ulice.
„Uh, fino – eno autobusa. Dakle, šta hoćeš prvo, prodavnice ili bioskop?“

U kući je i dalje bilo jednako tiho i mirno kad se vratila. Zatvorivši ulazna vrata, ostala je načas da stoji u hodniku, posmatrajući čestice prašine kako se kovitlaju u snopu svetlosti iz dnevne sobe i udišući miris buđi koji nikada nije uspela da promeni. Potom je spustila torbu na konzolu i ušla u kuhinju da skuva sebi šoljicu čaja.
Kretala se automatski, bez svesti o tome šta radi, te kada je htela da sipa kašikom čaj u lončić, nije mogla da se seti da li je to već uradila. Uprkos tišini kuće, njena glava je bila puna buke; buke motora koji grme, aviona koji tutnje i odlepljuju se od zemlje.
Aviona kao što je Denov. Ponovo su ih prikazivali u žurnalu pre početka filma, a ona ih je gledala u agoniji gladi, nade i straha ne bi li makar načas opazila riđokosu devojku u svetlucavim cipelama na boku nekog od njih. „Svakog jutra, na pistama širom istoka Engleske, naši američki saveznici preuzimaju palicu od RAF-a“, objavljivao je snimljeni glas seckavim tonom, preko pozadine od neprikladno vesele muzike. „Kako se naši Lankasterski bombarderi vrate iz noćnih pohoda na središte nemačke ratne industrije, tako kreću Američki be-sedamnaest da produže pritisak. Predaha nema. Fotografije iz vazduha pokazuju rezultate; osamnaest kvadratnih kilometara hamburškog ratnog centra praktično je zbrisano sa geografske karte. Po povratku eskadrila, ogromne rupe u mnogim bombarderima svedočanstvo su intenziteta nemačkog borbenog otpora.“
Stelu su pekle oči. Želela je da ustane, da zavrišti na te ljude koji šapuću i dodaju kesice sa slatkišima duž reda, da im kaže da umuknu dok kamera lebdi nad nepravilnim rupama probijenim u trupu aviona, nad razmrskanim staklom, naslikanim damama punim šara od metaka. Kamera je izbliza uhvatila neku posadu koja je spuštala ranjenika iz otvora aviona. „Moral među ovim hrabrim ljudima i dalje je visok, jer postaje jasno kolika je delotvornost naše udružene ofanzive. Oni neće stati dok ne obave posao.“
Ostatak filma protekao je kao u magli. Glumci su mogli govoriti i na kineskom, eto koliko je razumela o čemu se radi, mada joj je bilo drago što je u bioskopu mrak i što je pošteđena razgovora sa Nensi o normalnim stvarima i osmehivanja. Čvrsto je zažmurila i stala da ga doziva u mislima, nadajući se da će ga nekako navesti da je čuje, obavestiti ga da misli na njega. Da ga voli. Apsolutno jasno je pamtila kako joj je bilo dok je počivala na njegovim grudima u onom krevetu u Kembridžu. Izgledao je strahovito jak. Ali i on je od kože, kostiju i mišića, kao i svako drugi, a ta tkiva je vrlo lako razmrskati i raskidati. Ranjiv je. Ranjiv i tako skupocen…
O, bože, gde li je? Obećao je da će pisati – zašto nijedno pismo nije stiglo do nje?
Napolju su se nad krovovima gomilali oblaci boje mastila, a letnje poslepodne zadobilo je žutičavu nijansu. Bila je oprala velečasnom Stouksu posteljinu i upravo je visila na žici, sablasno blešteći pod jetkim svetlom. Ravnodušno je izašla da je pokupi. Unela ju je, pa je ponela na sprat i tamo je prebacila preko ograde stepeništa, onako kako je Čarls upravo mrzeo, da se dosuši. On je smatrao prostačkim da se rublje širi po kući.
Kada je opet sišla u prizemlje, svetlost u hodniku bila je postala ljubičasto-žuta, kao modrica. Zrak svetlosti je padao preko slike Device Marije na zidu, bojeći joj lice bolesničkom, užutelom bojom. U trenutku kad se okrenula da ponovo pogleda u nju, nešto joj privuče pažnju. Neki zvuk, ništa što bi umela da odredi; možda dah, ili škriput pokreta. Skamenila se, a potiljak joj se naježi.
Na korak-dva od nje, vrata Čarlsove radne sobe stajala su odškrinuta. Da li su tako stajala i ranije, kad je izašla sa Nensi? Dok joj je srce lupalo kao malj, ona pođe ka njima i gurnu ih, razmišljajući istovremeno kako se morala nečim naoružati – prvi joj je na pamet pao svećnjak iz trpezarije – za slučaj da se uljez tu krije. Slika zlonamernog neznanca pribijenog uza zid bila je toliko živa da je prošao jedan trenutak ošamućenosti dok nije pojmila šta zapravo vidi pred sobom.
„Čarlse!“ Ruka joj polete ka ustima. „Ti… Ti si se vratio! Nisam znala – hoću da kažem, nisam te očekivala bar do sutra!“
Sedeo je za stolom; obrnuo se na stolici ka njoj. Lice mu je zbog nečeg bilo slično lobanji; koža čvrsto zategnuta preko jagodica, oči utonule u crne šupljine. Prenerazila se.
„Vratio sam se ranije. Kao što vidiš.“
„Je li… je li sve u redu?“
„Savršeno.“ Njegov čudnovati, prijatni osmeh nimalo se ne pokoleba. Kao da mu je prikovan za lice. „Nisi bila kod kuće kad sam došao.“
„O, da. Da, izlazila sam sa Nensi. Samo do grada – popile smo čaj u Kardoumau na Pikadiliju, a onda smo gledale film. Garija Kupera i Ingrid Bergman – nije me baš preterano oduševio.“
Blebetala je poput krivca, kao da je nešto zgrešila time što je izašla, ali dok je govorila, opazila je na stolu čašu, među rasutim hartijama. Čašu s nekom tečnošću boje ćilibara za koju bi bila sigurna da je viski ili konjak – da nije pouzdano znala da Čarls ne dodiruje alkohol. „Upravo sam pristavila sebi čaj – hoćeš li i ti?“
Sjurila se u kuhinju i drhtavim rukama izvadila šoljicu. Sigurno se nešto desilo – nešto strašno – ali šta? Da nije nekako saznao za Dena? Mozak joj je tragao za različitim mogućnostima kao reflektor: da nije pred izlazak ostavila pismo negde na vidiku? Odbacila je tu pomisao – poslednje pismo bilo je od pre četiri dana, i upravo je počivalo bezbedno zavučeno u navlaku za spavaćicu i skriveno u pozadini fioke; fioke s njenim donjim vešom, čiji je sadržaj Čarlsu tako gadan da je nikad ne bi otvorio. A to ju je postavilo oči u oči s drugim mogućim razlogom koji bi Čarlsa okrenuo ka piću.
S Piterom.
Nasula je čaj i ponela mu šoljicu. Sedeo je tamo gde ga je i ostavila, ali čaša je sada bila prazna. Zapitala se da li da je skloni kad bude spuštala čaj, ali se ipak predomislila, pošto nije želela da mu izazove utisak da ga prekoreva.
„Mislila sam možda da postavim ranije večeru…? Nemamo bogzna šta, ali sigurno si gladan posle tolikog puta iz Devona…“
„Hvala ti.“
Time joj je davao voljno. Vratila se u kuhinju i krenula da je sređuje, budući da nije imalo mnogo svrhe da postavlja sto u trpezariji radi kajgane od jaja u prahu. Napolju je bila počela kiša, spirajući onu svetlost sa drugoga sveta i zamenjujući je podvodnom polutminom. Kada su se jaja upržila (mada je to uvek bilo teško proceniti, a i kao da im nije mnogo menjalo ukus), doviknula ga je kroz hodnik. Namazala je prepečen hleb uljastim margarinom i upravo dok je kašikom sipala jaja odozgo, on se pojavio.
Uprkos svemu, ražalila se nad njim. Kapci su mu bili podbuli, a pepeljastoplava kosa mu je štrčala tamo gde je zarivao prste u nju. Kolir mu je stajao nakrivo, kao da se borio da ga razlabavi. „Sedi“, reče ona stavljajući tanjir pred njega. „Samo još da donesem bokal s vodom. Sem ako ne bi – ovaj, ako nisi za nešto drugo? Za nešto jače?“
„Naravno da nisam.“
Uzeo je viljušku i krenuo da jede, mehanički. Bez molitve. Bez komentara na tu jadnu hranu. Stela ga je posmatrala, žudeći da sazna šta se desilo, ali nesigurna kako da ga to pita. Pošto se ćutnja odužila, narušavana samo zveketom i struganjem pribora i dobovanjem kiše po prozoru, oprezno reče: „Kako je Piter?“
„Dobro. Piter je… veoma dobro.“
„Ima li vesti o tome hoće li ga opet slati preko mora?“
Čarls položi nož i viljušku, a usta mu se zgrčiše u gorku parodiju osmeha. „Ne, njega neće slati preko mora, još ne. Ide u logor za obuku, u neko neizgovorljivo mesto u Velsu.“
„Obuku? Za šta?“
„Za vojnika, razume se“, polako i naglašeno izgovori on. „Ne oseća se sposobnim da prenosi jevanđeosku poruku u koju više ne veruje, te je tako dao ostavku na mesto kapelana i sad stupa u stroj.“ Bio je pijaniji nego što je bila svesna, reči su mu se slivale, kao da među njima nema razmaka. „Raspalila ga je strast prema ideji da se bori rame uz rame sa engleskom omladinom. Želi da ubija i da bude ubijen u ime slobode i pravde.“
Stela nije znala šta da kaže. Nije mogla da zamisli gadljivog Pitera Andervuda u tako prljavom poslu kao što je rat, premda je, s obzirom na novo viđenje koje joj je podario Den, mogla da shvati zašto mu je privlačna engleska omladina.
„Izvini“, tiho reče. „Znam koliko je teško…“
On naglo ustade – previše naglo, te se malčice zatetura, a stolica mu se nakosi unatrag i uz tresak pade na pločice.
„Ne znaš!“, prasnu. „Kako, tako ti svega, ti možeš išta da znaš? Nisi bila tamo. Nisi videla kako je. Ljudi umiru, kao psi. Svakoga dana. Razneseni u komade. Prostreljeni kroz glavu, kroz vrat, kroz trbuh, kroz srce. Umiru od bolesti – od malarije i tifusa. Na njih padaju bombe, ostaju zarobljeni u zapaljenim tenkovima, automobilima, avionima. Ima bezbroj načina da se umre u ovom posranom ratu…“
Čuvši ga kako izgovara nepristojnu reč, prenerazila se više nego na sam njegov ispad. Lice mu je bilo izobličeno od bola i jarosti, a u uglovima usta skupljale su mu se tačkice bele pljuvačke. Postao je druga osoba, različita od onog blagog učenjaka kog je ona znala. A ipak je shvatala da ga ne poznaje istinski. Od nje je krio najključniji deo svoje ličnosti. Krio od svih, sem od Pitera Andervuda.
Ustala je, razmišljajući samo o tome kako će mu prići i pokušati da mu ponudi utehu, ali on uzmače i diže ruku da zakloni lice, za dlaku se ne sudarivši s vratima dok je izlazio iz kuhinje. Časak potom začu se kako lupaju druga vrata – ovoga puta ne njegove radne sobe, već dnevne. U iznenadnoj tišini kuhinje ispustila je drhtav uzdah i ošamućeno krenula da rasklanja ostatke večere.
Bilo je strašno videti ga takvog, ali dok je prala sudove, iznenadila se otkrivši da je to u neku ruku donelo i oslobođenje. Kruti kalup njihovog odnosa – koji je nju izlio u ulogu bespomoćnog deteta, a njega u mudrog, sposobnog odraslog – pukao je i obezbedio neočekivanu priliku za promene.
Bez žurbe je sredila kuhinju, duboko zamišljena. Potom je skuvala kafu, spremila poslužavnik i, puna smirene odlučnosti, ponela je hodnikom u dnevnu sobu.

„Izvini. Ponašam se kao prostačina.“
Stajao je kraj radija s gramofonom. U mutnoj svetlosti kišne večeri lice mu je bilo neutešno. Ploče su, povađene iz papirnih omota, ležale rasute oko njega kao novčići u kapi uličnog svirača, a pored ploče koja se obrtala opasno je održavala ravnotežu nova čaša viskija. Stela spusti poslužavnik na sto kraj divana i ispravi leđa da se zagleda u Čarlsa.
„Bah“, tiho reče, prepoznavši muziku sa onog koncerta u Nacionalnoj galeriji.
Na njegovom licu pojavi se iznenađenje; uze svoju čašu, pa je diže ka njoj. „Vrlo dobro. Zaista je Bah. Nisam pomišljao da znaš nešto o muzici.“
„Nisam znala, ali sad znam. Sada znam štošta što pre nisam znala.“
On iskapi pola čaše u jednom cugu, pa se nasmeja. „Zamisli samo! Rat je pretvorio moju ženicu u svetsku ženu. Sa svetskom pameću. Pričaj mi šta sve znaš, svetska ženo.“
„Možda bi trebalo da popiješ sad malo kafe.“
„Razočaravaš me. Očekivao sam nešto dubokoumnije.“
Osećala je kako joj vrelina udara u obraze, ali znala je da mora da ostane smirena. Ako ne iskoristi ovu priliku da prozbori, možda drugu nikada neće ni imati. „U redu“, oprezno kaza, sedajući na ručku divana i sklapajući šake kako bi prestale da joj drhte. „Znam više o ljudima, o njihovim odnosima. Znam više o ljubavi. I razumem to između tebe i Pitera.“
Njemu glava polete unatrag kao da ga je udarila. Lice mu je bilo čudnovato kruto, zajapureno, a vene na slepoočnicama nabrekle. Nespretno je pokušao da se nasmeje, no smeh mu ispade kao nekakvo hrapavo brektanje.
„Ne budi smešna. Pričaš gluposti.“
„O, Čarlse…“ Videla je kako mu mišići grla igraju dok se borio da ne zaplače, te pođe ka njemu, nagonski šireći ruke. „Sve je u redu, znaš, ne moraš više to od mene da kriješ. Znam da želiš da budeš s njim i…“
Udarac je pao niotkuda; nije čak ni videla kad je zamahnuo rukom. Posrnula je unatrag, držeći se za onu polovinu lica gde ju je udario, a u glavi joj je vladala zgranuta pustoš.
„Između mene i Pitera nema ničega.“ Glas mu je bio životinjsko režanje, brujao je od besa. „Ničega. Čuješ li me? Kako se usuđuješ da pomeneš nešto tako gadno?“
„Izvini“, prodahta ona. „Izvini. Samo sam htela da znaš da…“
„Šta?“, kidisa on ka njoj. Zgrabivši je za bradu, silom joj diže glavu i zabaci joj je, tako da ga je gledala sad u lice, zapahnuta njegovim kiselim dahom sa vonjem viskija. „Da misliš kako sam od onih? Da misliš da bih pogazio božji zakon i počinio… sodomiju?“
„Nema ničega ružnog kad neko nekog voli, ko god taj bio!“, očajnički izusti ona, s poteškoćom. „Ljubav nikada ne može biti ružna!“
„I te kako može – zar nisi čitala Sveto pismo? ’S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je. Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube.’“ Govorio je kroz čvrsto stegnute zube, i dalje je držeći za bradu. „Biblija je tu vrlo jasna. ’Ili ne znate da nepravednici neće naslediti carstvo Božije? Ne varajte se: ni kurvari, ni idolopoklonici, ni preljubočinci, ni adžuvani, ni muželožnici.’ Sodomija je greh. Izopačenost. Unižavajuća strast.“ Pogurao ju je unatraške, te su se našli na prostirci ispred kamina. Lice mu je bilo tamnocrveno, oči izbuljene. „’Tako i ljudi ostavivši putno upotrebljavanje ženskog roda, raspališe se željom svojom jedan na drugog, i ljudi s ljudima činjahu sram.’ Sram.“
Zgađeno se trznuvši, ona primeti da mu se druga ruka, ona kojom joj nije stezao bradu, bori s pređicom opasača. Prva pomisao joj je bila da će skinuti opasač i istući je njime za kaznu. Ono što se dalje desilo bilo je toliko neočekivano da je delovalo nestvarno. Nekako se našla na podu, ničice, obraza prignječenog uz pločice na obodu kamina. Prostirka je mirisala na starost i memlu, a u ustima je osećala neko trunje – možda pepeo? – i metalni ukus u kom je prepoznala ukus krvi.
Svi ti doživljaji stizali su joj u delićima, jedan po jedan. Bolelo ju je rame na koje je pala, a taj bol se širio naniže u rebra. Osećala je bol i u krstima i bedrima dok ih je on snažno stezao i vukao naviše, kriveći joj neprirodno kičmu. Cimao je rublje sa nje, ali čak ni to je nije pripremilo za prodoran bol zbog kog joj se učinilo da se kida nadvoje.
Prostirka je prigušila njen vapaj, ali Čarls ga ionako ne bi ni čuo. Nije mogla da mu vidi lice, ali još je govorio. Mumlao. Besno izbacivao iste one reči sa svakim divljačkim zarivanjem.
„Ljudi s ljudima. Činjahu sram.“
Pokušavala je da se odvoji od tog tela na podu, ali njen mozak je proizvodio sliku gospodina Ferejkera koji kasapi truplo na izbrazdanom i krvavom panju, crvenog mesa koje puca pod sečivom njegove satare. Jagodica joj je udarala u obrub kamina, a usne joj je razvlačio beskrajan nem krik. S čežnjom je, bespomoćno, pomislila na Dena, a onda pokušala da ga protera u neki bezbedan, osveštan deo svoga mozga, da ne bude i on okaljan ovim… gadnim. Činom srama.
Nije pokušavala da se bori protiv njega. Ali upravo kad je pomislila da neće više izdržati, Čarls grčevito uzdrhta i presamiti se. Pusti joj kukove i pritisnu je svojom težinom tako da joj se glava izvi na pločicama i učini joj se da će joj vrat pući. Neposredno olakšanje što je sve gotovo mutilo se od lepljivog ćebeta mučnine koje se obavijalo oko nje.
Ležali su tako nekoliko dugih, ošamućenih minuta, a tišinu je razbijalo samo kucanje sata na kaminu i Čarlsovo iskidano disanje. Želela je da mu kaže da joj se čini da će se ispovraćati, ali reči su joj zapinjale u suvom grlu. A onda, odnekud daleko iz običnog sveta izvan kuće, začuo se škljocaj glavne kapije i stazom su odjeknuli koraci.
Načas se ni on ni ona nisu micali; potom su oboje istovremeno pokušali da skoče na noge. Osetila je navalu olakšanja kad joj se telo našlo oslobođeno njegove težine, ali samo je uspela da se nesigurno pridigne na kolena u trenutku kad je on već stigao do vrata dnevne sobe. Zastao je da zakopča pantalone i kaiš. Sve ovo prethodno – čitav taj sram – počinio je bez svlačenja; to je shvatila s nekakvim tupim iznenađenjem. Oglasi se zvonce na vratima.
Izlazeći iz sobe, Čarls joj dobaci pogled pun opomene. Časak potom začu se kako otvara vrata. „O – Čarlse! Mislila sam da ćete doći tek sutra!“
„Nensi…“, zahripa Stela batrgajući se da ustane, ali istog časa se savi jer joj je izudarana utroba zavrištala u znak negodovanja. Crnilo joj se zavrtložilo usred vidnog polja kao dim. Iz hodnika se začuo Čarlsov glas.
„Došao sam ranije. Uželeo sam se svoje žene – nema u tome ničeg ružnog, nadam se?“
U ogledalu nad kaminom Stelino lice je izgledalo čudno nepristojno naspram prisne pozadine te dnevne sobe. Na podnaduloj crvenoj koži jagodice imala je beo urez, a donja usna bila joj je otekla, pa je izgledala kao da se komično pući.
„Je li ona unutra?“
Molim te…, preklinjala ju je Stela u sebi, zureći u sopstvene očajne oči. O, molim te, Nensi, dođi i pomozi mi da se iščupam iz ove noćne more…
„Jeste, ali svratila si u prilično nezgodno vreme.“ Čarlsov glas je bio leden i odbramben, i tad se začu kako se Nensi smeje.
„Čarlse, vi stari prepredenjače!“ Očigledno je bila zapazila tu njemu nesvojstvenu razbarušenost, pa ju je oraspoložila i oduševila pomisao da ih je zatekla u mukama bračne strasti – o, zašto Stela nije bila iskrena prema njoj od samog početka? „U redu, neću vam smetati. Ali recite joj da sam svraćala, važi? I recite joj da imam nešto za nju – znaće ona na šta mislim.“
Pismo. O, bože – Den. Usta joj se razvukoše u nemušt urlik dok je slušala kako se ulazna vrata zatvaraju, a časak za njima i vrata Čarlsove radne sobe. Znajući da se on neće vratiti, pritrčala je prozoru i pritisla dlanove na izlepljeno staklo, preklinjući u sebi Nensi da se osvrne i vidi je. Nensi se napola obrnu da zatvori kapiju i Stela joj ugleda lice, još sa onim razgaljenim osmehom. A onda je izbacila kosu preko kragne i krenula da se udaljava, odnoseći sa sobom pismo i svaku vest u njemu.
Potom je iščezla i ulica je ostala pusta. Stela je stajala dok je iz nje curio topao potočić nečeg lepljivog, i osećala se potpuno sama.

21
2011.
Džes je sanjala vatru.
Nije mogla da je vidi zato što je sve bilo potpuno crno, ali znala je da je tu jer joj je čula tutnjavu u ušima i osećala joj jaru na licu. Grčeći se od drhtavice, promrzla do kostiju, žudela je da joj priđe bliže. Tama je sjajnula crvenilom kada je vrelina počela da liže kroz nju, a onda je blesnula narandžastom i žutom bojom, pa potom srditom jarkobelom svetlošću podnevnog sunca, i tad je već gorela iznutra. Pokušavala je da pobegne, ali oko nje se oplitalo korenje drveća i nisko rastinje – ne samo oko nogu i stopala, već oko čitavog tela – i čvrsto je držalo. Izvijala se i otimala, a onda, kroz bešnjenje te peći u sebi, začula je neki glas kako joj govori da je sve u redu, da će joj biti dobro. Da je na sigurnom.
Den Rosinski. To je on, znala je. Izašao je iz vatre i lice mu je lebdelo pred njom – isprva staro, ali menjalo se pred njenim očima sve dok ponovo nije postao mlad. Lep, s tamnom kosom i blagim očima. Šake su mu bile hladne. Od njegovog dodira, korenje i bodljikave loze odvojili su se od nje. Pokušala je da sedne i da mu kaže da je čitala pisma i da zna za Stelu. Bilo je veoma važno da mu kaže kako će ga ona naći, ali on ju je umirivao i potiskivao da legne, govoreći da to nije važno.
A kad je to rekao, znala je da to nije on. I kroz jaru, grmljavinu i bol u svakom mišiću i kosti tela, prepoznala je onog muškarca iz sportskog centra.
„Sve je u redu“, ponovo je rekao, a lice je počelo da mu se skuplja i da isplovljava iz žiže. „Pozvaću pomoć. Samo se drži, brzo se vraćam.“

Vil nikada dotad nije zvao hitnu pomoć. Dok je okretao 999, pitao se nije li smešno melodramatičan, i taman je hteo da prekine poziv, ali tad se javio operater i upitao ga koju hitnu službu traži.
„Izvinjavam se – molio bih kola hitne pomoći.“
„Koje je prirode slučaj?“
„Jedna mlada dama – upravo sam je pronašao, u napuštenoj kući. Mislim da tu noćiva, možda se i bespravno uselila…“
„Treba li vam pomoć policije?“
„Ne! Ne, nije u tome stvar – njoj nije dobro. Nisam siguran u čemu je problem, ali mislim da ima temperaturu. Veoma je vruća i…“
Tu je zamucnuo. Hteo je da kaže da bunca; o pismima, o nekoj Steli, o tome kako će je pronaći, ali oklevao je pred tom rečju. Buncanje bi zazvučalo kao da se nečim uradila. Takva mogućnost mu sve do tog časa nije pala na um. Možda je jezivo naivan što je pomislio da je stvarno bolesna?
„Da li je pacijent svestan i da li diše?“
„Diše, da.“ Hrapavim udisajima od kojih joj grudi škripe kao mehovi. „Svesna – nisam sasvim siguran. Priča, ali nepovezano, ako me razumete. Zapravo, trabunja.“
„Možete li mi dati podatke o tome gde se pacijent nalazi, moliću?“
Kazao je adresu, na šta mu je, vrlo suvo, rečeno da će kola ubrzo stići, a onda se veza prekinula.
Mobilni je bio ostavio u kuhinji gospodina Grivsa, pa je morao da se vrati tamo da bi obavio poziv. Kad je to završio, ušao je u dnevni boravak. Gospodin Grivs je sedeo uspravno u svojoj fotelji. Iza stakala debelih kao dance, oči su mu bile veličine satelitskih antena.
„I dakle, šta kažu?“
„Šalju kola. Ne bi trebalo dugo da čekamo.“
„Kola? A što se uopšte bakću s njima? Policiju, eto ko se šalje kad neko provali u kuću. To je prestup, jest. I kako je uopšte ušla ta mala prosjakinja? Najverovatnije na stražnja vrata – razbila staklo, mogu da se kladim, a to je, za početak, krivično delo. Znao sam da će to da se desi čim mene nema da sve držim na oku. Ova današnja balavurdija – nema to poštovanja, eto u čemu je muka. I droga…“
Skriven iza svog uvređenog gneva, gospodin Grivs je svom dušom uživao u drami koja se izrodila iz Vilove posete kući Nensi Prajs. „Vidi šta mo’š da nađeš – mora da ima nešto što će ti pomoći da urediš stvar“, bio je rekao kad mu je predao ključ. Ni jedan ni drugi nisu slutili da će Vil pre toga pronaći devojku koja drhti u delirijumu u krevetu na spratu. A opet, u nekom dalekom zakutku mozga, Vil se nije iznenadio kad je otkrio da je to ona. Maltene je sve vreme to i znao, samo što nije do kraja verovao svome njuhu.
„I još žensko“, upravo je govorio gospodin Grivs, silovito gestikulirajući zdravom rukom, pošto se zagrevao za temu. „To je stvarno već poslednja kap! Mislim, znam da ih gledamo u vestima, teturaju se naokolo letvosane kô mornari, al’ da obije vrata i uđe?“ Zavrteo je glavom. „Ne znam – u moje vreme dame su bile dame. Sem ponekih, razume se…“
Vil se pomeri ka vratima i nespokojno se nakašlja kako bi prekinuo gospodina Grivsa dok nije krenuo naširoko da obznanjuje svoja iskustva s damama upitnog morala. „Treba da se vratim do nje, gospodine Grivse. Stvarno joj baš nimalo nije dobro…“
„E pa – to je i zaslužila, zar ne?“
„Eh, ne znam baš… Vrlo je mlada, znate, i nije isključeno, rekao bih, da je prilično naplašena.“ Setio se kako je skočila i uzmakla od njega kad joj se obratio. Pamtio je napetost njenih pokreta i paniku u njenim očima, i pitao se šta li ju je snašlo kad je tu završila. „Tako nagađam – mada znam da to nimalo ne umanjuje ozbiljnost upada u kuću – ali rekao bih da je to po svoj prilici uradila zato što nije imala drugog izbora. Siguran sam da je tamo zato što nema kuda drugde.“
Sedeći u svojoj fotelji, gospodin Grivs je ćutao; toliko dugo ćutao da je Vilu u jednom trenutku zastalo srce jer je pomislio da je starca strefio novi šlog, te mu je načas bilo neizmerno drago što su kola hitne pomoći već krenula ovamo. Potom se gospodin Grivs oglasio kratkim brundanjem u znak povinovanja.
„To je vlada kriva. Ova današnja balavurdija, šta za njih pa ima? Nema posla, nema stanova. Nije ni čudo što završe na ulici.“
„Baš tako.“ Vil otvori vrata da bi konačno pobegao. „Čekaću uz nju dok ne dođu kola, a onda se vraćam.“
Starac ponovo zabrunda. Zurio je kroz prozor, a lice mu je omekšavalo. „Upravo si me podsetio na nešto što mi je jednom rekla Nensi, pre mnogo godina. Rekla je da je u tu kuću došla kad nije imala kuda drugde. Pa tako možda ipak i nije loše to što je ova uradila.“ Tiho se zacerekao. „To se samo istorija ponavlja.“

Čim je Vil otvorio ulazna vrata, hladnoća se umotala oko njega, a vlaga mu je poput davilačke šake poklopila nos i usta. Nije ni čudo što se razbolela kad ko zna koliko već dugo živi tako. Popodne se pretapalo u veče, te je udno stepenica pritisnuo prekidač za svetlo, više s nadom nego sa očekivanjem. Sumrak je ostao nenarušen, te se on zapita kako se snalazila bez grejanja i bez svetla; bez mogućnosti da nešto skuva ili provri vodu u lončiću. Setio se tad kako je u sportskom centru ubacivala novčiće u automat da kupi jeftinu kafu i umalo nije naglas jeknuo u toj tišini. Da ga je bar tada pustila da joj pomogne! Samo se nadao da nije prekasno da to nadoknadi.
„Ja sam“, reče kad se popeo. „Vratio sam se.“
I dalje je bila tu. Iako je to bilo nemoguće, maltene je očekivao da će otkriti da je zbrisala, kao ona prethodna dva puta kad ju je video. Sad je bila tiha, i mirna. Srce mu se steglo od straha kada je prišao krevetu i nežno joj zagladio vlažnu kosu kako bi joj pipnuo dlanom čelo. Bilo je vrelo kao radijator. Spavala je, i ništa više.
Obazreo se po sobi. U taj sat zimskog, februarskog dana bila je u svom najjadnijem izdanju. Jedina boja u njoj poticala je od ružičastog krevetskog prekrivača, mada je bilo poprilično uredno. Pogled mu polete ka toaletnom stolu, potom ka noćnom stočiću. Njegovo jedino iskustvo s drogama bilo je ograničeno na nekoliko grudvastih cigareta na igrankama koledža kad je bio na prvoj godini u Oksfordu, pa je imao pomalo maglovitu predstavu o tehnikalijama drogiranja, ali delovalo je da tu nema nikakvih dokaza za tako nešto. Nije bilo špriceva niti ogaravljenih kašika, čak ni upaljača za cigarete. Osetio je bujicu olakšanja, premda nije bio sasvim siguran zašto.
Sirena je sastavni deo zvučne pozadine gradskog života, pa ju je primetio tek kad su kola skrenula u Grinfilds lejn i kada je njeno zavijanje odjeknulo o zdanja sa obeju strana. Jednoličnu, bezbojnu svetlost koja je ispunjavala sobu odjednom je razbilo sevanje plave boje koja je kliznula po zidovima. Vratio se i stao nad krevet.
„Sad su stigla kola hitne pomoći. Bićeš u sigurnim rukama.“
Za koji čas će stručna lica ući i preuzeti je, a on će tu biti čist višak. Trebalo je da ga ta misao umiri, ali izazvala mu je osećaj čudne lišenosti. Zagledao se u pepeljasto lice na jastuku, želeći da ureže njegove crte sebi u sećanje pre nego što bude morao da joj kaže zbogom. Na njegovo iznenađenje, modrikasti kapci zatreperiše i otvoriše se. Oči su joj bile tamne i sjajne od temperature.
„Ne idi“, šapnu, tako tiho da bi možda pomislio da se prevario da nije ispružila ruku. On je prihvati. Prsti su joj bili vreli, suvi i mali.
„Neću. Tu sam.“
Dole su se čuli glasovi. Neka žena doviknu: „Halo? Ima li koga?“ Devojka ga jače steže za ruku.
„Ovamo gore.“
I tad su se tu stvorili, muškarac i žena u zelenim uniformama, ispunjavajući sobu efikasnošću, pucketanjem radio-veze, ljubaznošću i mirisom spoljnog vazduha i antiseptika. Prostor je bio previše tesan. Vil se povuče. Prsti su mu brideli, oni koje je ona maločas držala.
Sačekao je dole. Dok je muškarac ostao na spratu, postavljajući devojci pitanja vedrim, ohrabrujućim glasom, njegova koleginica je sišla da popriča s Vilom. Čim je uzela od njega podatke, obazrela se oko sebe i vidno se stresla. „Nešto nije u redu sa ovim svetom kad deca žive po ovakvim mestima. Nije ni čudo što se nesrećnica razbolela.“
„Kuda je nosite?“
„Najverovatnije u Kraljevsku besplatnu. Deluje mi da će morati neko vreme da bude na intravenoznim antibioticima.“
„Šta mislite, šta joj je?“
Lekarka sleže ramenima, zadenuvši olovku u džep uniforme. „Verovatno je krenulo kao običan zimski grip, a zahvaljujući ovoj kući, zaradila je povrh njega i gadno zapaljenje pluća. Sreća te ste je našli tad kad ste je našli.“
Sneli su je na rasklopivoj stolici. Umotana u ćebad, s maskom za kiseonik na licu, izgledala je strahovito krhko. Vil se uhvatio ukoštac sa nabreklim ulaznim vratima ne bi li ih otvorio što šire, da mogu da izađu. Dok su prolazili, oči joj potražiše njegov pogled. Ostadoše tu, netremične, kao da se pridržava za njega da ne bi pala. On pođe naporedo s njom, održavajući taj kontakt sve dok nisu stigli do kola.
Muškarac otvori vrata. „Izvoli, Džes, dušo – kočija te čeka. Ili da ti se obraćam sa ’Pepeljugo’?“, našali se. Njoj su oči i dalje bile prikovane za Vila.
„Ja zasad samo dovde“, kaza on. „Čuvaj se mene radi.“
Nakon one njene malopređašnje rastresenosti, nije bio siguran koliko je svesna šta se oko nje zbiva. Ali kad je to izgovorio, malčice je klimnula glavom, a oči su joj se ispunile neobjašnjivim suzama.
Vrata su se zatvorila i kola su krenula, sa svetlima koja su ludo kružila, a sirena je započela svoje otegnuto zavijanje u krešendu, kao saksofon na samom početku „Rapsodije u plavom“. Vil ju je posmatrao kako odlazi. I konačno je jednom u životu imao utisak da je uradio nešto korisno. Nešto valjano.

22
1943.
Steli se modrica širila i cvetala kao kakav egzotičan cvet.
Meso na jagodici je narastalo sve dok nije postalo zategnuto i sjajno, a od otoka joj se oko napola zatvorilo. Pokušala je da to prikrije puderom, pa nakrivila šešir od Ejde kako bi zaklonila modricu, ali na kraju je samo izgledala još potresnije. I zato je, nemoćna da izdrži radoznale poglede neznanaca i pitanja znanaca, ostala u kući.
Nensi nije svraćala. Pitanje da li ima da joj preda neka pisma od Dena gruvalo joj je po mozgu kao ptica zarobljena u zaključanoj odaji, ponekad vrlo raspomamljeno, u druge trenutke pak sa iznurenim beznađem. Osuđena na sumorne sobe parohijskog doma u te tihe, vrele dane poznog leta, osećala se kao da se povukla u neki majušni prostor u sebi. Kao u najgorim danima Blica, kad su se bili navikli da beže u podrumske zaklone dok sa neba pljušti razaranje i da iz njih izlaze kad se oglasi sirena za prestanak opasnosti, da procene štetu. Sad se pitala hoće li ikada osetiti da je opasnost prošla. Hoće li se ikada više osetiti bezbedno.
Čarls nijednom nije pomenuo onaj događaj koji je ona u sebi nazivala činom srama, ali njegov stav prema njoj pretrpeo je izvesnu promenu. Tih nekoliko poslednjih dana pred polazak ukazivao joj je veliku pažnju – čak nežnost – mada je bilo očigledno koliko ga staje taj trud. Kao da je bio rešen da iznova napiše istorijat svoga braka; kao da se uzdao da će je uverljivim prividom normalnog života možda ubediti da je umislila sve što je bilo ranije. I isto tako, nije se mogla otrgnuti utisku da je bezmalo zadovoljan sobom. Kao da je najzad potvrdio svoje pravo na nju. Kao da je nešto dokazao.
Molio se više no ikad. Pre nego što je otputovao, ono ranije očajanje koje je slutila u njemu zamenila je nekakva revnost. Želeo je da se i ona moli s njim, tražio od nje da klekne kraj njega na pod pre nego što uveče legnu u krevet. Stežući joj ruku bolno jako, molio je Boga da ih izbavi od zemnih, ljudskih želja i iskušenja puti, kao da ga je Stela unizila.
Silno vreme je ulagao u pripremanje propovedi za poslednju službu u nedelju. Za temu je uzeo, kako joj je ozbiljno saopštio za doručkom u nedelju ujutru, ljubav i oproštaj. To je u ratno doba važnije nego i u jedno drugo, rekao je. Za polazište je uzeo poslanicu apostola Pavla Korinćanima.
„Onu koja nam je čitana na venčanju“, bezlično je primetila Stela. Čitao ju je Piter Andervud.
„Ah, da“, neodređeno je odgovorio Čarls. „To sam zaboravio.“
Oboje kao da su bez izgovorenih reči prihvatili da ona neće u crkvu; lice joj je još bilo previše unakaženo. Dok je rasklanjala sudove od doručka, razmišljala se šta li će Čarls reći ljudima kad ga budu zapitali gde je ona. Čuvši ga kako izlazi, klonula je na stolicu za stolom i zagnjurila glavu u šake.
Bilo je deset pre podne, ali ona je osećala neobjašnjiv umor, a pomisao da mora ustati i nastaviti sa svakodnevicom – s pranjem sudova, nameštanjem kreveta, disanjem, životom bez Dena – potpuno ju je savladavala. Posle nekog vremena obraz poče da joj kljuca, naslonjen na prekrštene ruke, pa zato okrete glavu na drugu stranu.
I tad ga je ugledala.
Možda je zaspala pa sanja. Ili halucinira. Ili joj je mozak naprosto izgubio nit rasuđivanja i dočarao ono za čim najviše čezne, kao kad se pred umornim pustinjskim lutalicama pojavi fatamorgana oaze. Šake su mu bile skupljene uz kuhinjski prozor i virio je unutra. Sela je i glupavo zatreptala, i upravo je pokušavala da zaključi koja je od te tri mogućnosti stvarna u trenutku kad ju je ugledao. Dlanovi su mu nalegli na staklo.
„Stela!“
Istoga časa skočila je sa stolice i zatrčala se kroz kuhinju ka stražnjim vratima. Nije ih još bila otključala od protekle noći, a ruke su joj se toliko tresle da je jedva uspela da povuče rezu. Ali potom su se vrata otvorila i on je bio tu, pred njom, grubo je vukao u naručje, ljubio joj usta, oči, modri i podnaduli obraz.
„Pobogu, Stela, šta se to desilo? Je li ti on to uradio?“
Nije želela da priča o tome; bar ne u trenutku kad ima da mu postavi bezbroj drugih, važnijih pitanja. Ne kada može da iskoristi te dragocene trenutke da ga ljubi. Čvrsto ga je stegla za okovratnik bluze i povukla ga naniže, da mu usta opet prekriju njene usne, i ljubila ga kao da joj život od toga zavisi. Kao da udiše njegov kiseonik u svoja izgladnela pluća.
„Otkud ti ovde?“ To je prodahtala između poljubaca.
„Pisao sam… Zar nisi dobila pismo od Nensi?“
Zavrtela je glavom dok joj je po licu sipala kiša poljubaca.
„Protivavionsko odmaralište. Nedelju dana.“
„Šta je… protivavionsko odmaralište?“
„Tamo nas šalju da ne bismo prsli… kad nam se previše nakupi. U neku seosku gospodsku kućerinu bogu iza nogu… s batlerom i čoporom devojaka iz Crvenog krsta. Otišao sam iz nje.“
Nežno ga je otisnula od sebe i tek tad ga čestito pogledala. Oko usta su mu se bile urezale brazde koje nije ranije imao; obrazi su mu bili ispijeni. „Bože, Dene – je li ti dobro?“
Drhtavo je izdahnuo vazduh. „Dobro mi je sad kad sam tebe video. Samo to mi je trebalo, da znam da si ovde i da je sve u redu s tobom. Ali vidim da nije. Pričaj šta se dogodilo.“
Stajali su u neosunčanom predsoblju između stražnjih vrata i ostave – gotovo na istom onom mestu gde ju je onaj put poljubio – ali sada se okrenula i pošla u kuhinju. „Da ti skuvam čaj. Bezbedni smo pola sata.“
„Pusti čaj.“ Bio je tik iza nje, hvatao je za ramena i obrtao je ka sebi. „On je to uradio, zar ne? Isuse Hriste svemogući… Pođi sa mnom, Stela. Odmah sad pođi. Ne mogu da te tu ostavim.“
Prekinula ga je. „To bi na duže staze znatno pogoršalo stvar. On odlazi preksutra i proći će meseci – možda i godine – dok se ne bude vratio. Mogu da preguram još dva dana. To se više neće desiti.“
„Otkud znaš?“
„Pokušala sam da mu kažem da znam da je on… da znam za njega i Pitera. Bio je pijan, ljut. Poricao je. Hteo je da mi dokaže – ne znam ni ja – da je pravo muško ili tako nešto.“
„Dođavola, Stela…“ Pustio ju je i uzmakao za nekoliko koraka, prelazeći rukom po licu dok mu je dopiralo do mozga šta njene reči nose. „Isuse. Isuse.“
„Sve je u redu. To je sad prošlo. A ti si ovde…“ Nije mogla biti sigurna da ne sanja. „Koliko još vremena imaš?“
„Na dužnost se vraćam u četvrtak.“
Četvrtak. Žurno je razmišljala. Čarls polazi u utorak, ali ne ranije od popodneva. Mora da bude na Vaterloskoj stanici u pet.
„To nam daje utorak uveče i čitavu sredu.“ Nedovoljno, ni izbliza dovoljno, ali svejedno dar. Oči im se susretoše iznad stola. „Gde?“
„Ne brini. Smisliću nešto.“

Odlazak od nje bio mu je kao da samome sebi seče ruku. Senke su joj se vratile u oči dok je stajala na stražnjim vratima te ogromne, sumorne grobnice i posmatrala ga kako ide stazom ka kapiji.
Sa druge strane ulice, iz ružne viktorijanske crkve od zidane cigle, dopirala je pesma. Prepoznao ju je: Ljubavi nebeska, što sve ljubavi nadilaziš. Srce mu se zacrnelo od mržnje. Šta se taj gad razume u ljubav? Zamislio je kako tiho ulazi na lučna vrata i krupnim korakom produžuje prolazom između klupa da mu razbije nos ispred slepe, obožavanja pune pastve. Bila mu je potrebna doslovno svaka čestica volje da produži da hoda.
Nije imao osećaj kuda ide, jer glava mu je bila previše puna svega i svačega da bi uočio ma kakav detalj ulica kojima je prolazio. Misli mu nisu bile razdvojene jedne od drugih, već mračna masa, roj pčela. Čuo je glas Luisa Džonsona kako mu smireno govori da gura dalje, baš kao što mu je govorio u gustom nanosu oblaka na visini od šest kilometara, mada je prilikom misije u Hanover Džonsona pogodilo u grudi dvadesetomilimetarsko zrno, a umro je negde nad Lamanšom pri povratku u bazu.
Krsta su mu bila mokra od znoja. Osećao se blago omamljeno, kao da danima nije spavao, premda su im u odmaralištu dali tablete koje su ih oborile u san na dobrih deset sati. Zvalo se Fičam park. Nekakva nabudžena gomiletina kamenja u neopaladijevskom stilu, u prirodi, predviđena da oficiru umornom od rata pruži svaki komfor koji bi poželeti mogao.
Denu je pak ulivala jezu. Neprirodna je bila ta tišina, kao u biblioteci, koja je tištala vazduh njenih ogromnih soba, a usled nje su šumovi u njegovoj glavi – neprekidna grmljavina motora, glas Luisa Džonsona – utoliko postajali jači. Osmesi devojaka iz Crvenog krsta bili su malčice previše jarko naslikani, a neispunjeni dani, u kojima je trebalo da igraju kroket ili gađaju glinene golubove, pružali su mu previše vremena da razmišlja. O hamburškim školama koje gore, kućama koje gore. O Luisu Džonsonu u letačkom odelu skroz tamnom i blistavom od krvi, o njegovom mališanu bez oca. O Steli. Znao je da će mu to viđenje od pet minuta doneti više dobra nego pet nedelja u Fičam parku.
Izlazak se svodio na prosto odjavljivanje; devojka iz Crvenog krsta za pultom izrazila je žaljenje, ali nije pokušala da ga zaustavi. Adelmanu i Morganu već je teže izmakao, ali kako se ni jedan ni drugi nisu treznili otkako su tu stigli, prigovori su im bili malodušni. Uhvatio je voz do Londona i poslednju noć proveo u jedinom hotelu s raspoloživom sobom; visokom, uskom zdanju u Grčkoj ulici, sve prljavijem i otrcanijem sa svakim sledećim spratom.
Zastao je sad na raskrsnici, potpuno dezorijentisan. Pojma nije imao gde je niti kako da se vrati u grad, premda mu je prošlo kroz glavu da i ne želi baš naročito tamo da se vraća, bilo prezakrčenim ulicama, bilo depresivnoj hotelskoj sobi. Dani su se protezali pred njim, te je osetio kako se u njemu budi ona dobro znana panika, otežavajući mu noge olovom.
Putem se klackao autobus. Nagonski je pružio ruku i naskočio pozadi na platformu, a potom se uskim stepenicama popeo na gornji sprat.
„Kuda, srce?“
Žena s mašinom za otkucavanje karata bila je plava, gojazna, majčinski nastrojena. Osmehivala se Denu s velikom toplinom, koja mu je saopštavala koliko propalo sigurno izgleda.
„Briga me. Bilo kuda.“

Bilo je toplo. Sunce na obrazu i klackanje i ljuškanje vozila delovali su uspavljujuće, pa je utonuo u dobrodošao poludremež. Grane drveća očešavale su se o prozore, a na ulicama je vladala nedeljna tišina. Prošli su pored ljudi koji su se kao reka izlivali iz crkve na sunce i to ga je nagnalo na misao o prokletom Čarlsu Tornu, a ona ga je pak iznova prenula.
Uzdahnuo je i potražio po džepovima cigarete, a onda se setio da je poslednju popušio umesto doručka. Dođavola. Okrenuo se da pogleda kroz prozor, pošto je kratka čarolija spokoja bila razbijena. Prolazili su između redova ljupkih edvardijanskih vila, ali malo dalje u ulici, iza jednog praznog dela pod travom gde je sigurno nekada stajala kuća, video se niz prodavnica. Ustao je i posrćući sišao.
Dok se autobus udaljavao, ustanovio je da stoji u urednoj trgovačkoj ulici. Bila je tu kasapnica, s navučenim roletnama i natpisom „Zatvoreno“ okačenim o vrata. Do nje se nalazila prodavnica odeće pod nazivom Gradska moda, s lutkom bez ruku i nogu u izlogu, u sivoj, upadljivo ružnoj haljini. Zatim je sledila bakalnica, mala apoteka, a na samom kraju – novinarnica i trafika.
Nije radila.
Dabome. Nedelja. U njemu je rasla strašna bujica osujećenog besa; on zgrabi mesinganu kvaku i snažno je zadrma, a potom naleže na staklo, pripivši šake i čelo uz njegovu prohladnu površinu. Iza stakla se video mozaik od rukom ispisanih kartončića, zbog čega se s poteškoćom moglo nazreti išta unutra. NESTALA: CRNO-BELA MAČKA, pisalo je na jednom kartončiću. Bio je požuteo, sa izbledelim mastilom – kao što je izbledela i svaka nada da će se mačka naći, pretpostavljao je Den. Okrznuo je pogledom i druge kartončiće, sve naizgled vršnjake: Gospodinu potrebna pomoć u kući, Veston park, ručak obezbeđen. VREDNE ŠVALJE, sastanci utorkom od 10 do 12 pre podne, u sali Crkve Svih svetih, svi su dobrodošli. KUĆA NA PRODAJU: Grinfilds lejn 4, Čerč end. Kontakt Dž. B. Fernival, izvršitelj, Hajgejt 8369.
Pošto je izduvao besmisleni gnev, taman je hteo da se okrene, ali nešto ga natera da opet pogleda i pročita taj poslednji natpis. Tada probrlja po džepovima i izvadi autobusku kartu koju je maločas kupio. Na pozadini, veoma maloj, zapisa prezime izvršitelja i telefonski broj, jer iz haosa njegovih pomahnitalih misli počinjao je da se pomalja plan.

Kancelarija Dž. B. Fernivala bila je u prizemlju njegove kuće, lepe džordžijanske vile na trgu punom zelenila. U ponedeljak, u pet do dva po podne, Dena je sekretarica uvela u čekaonicu. Imala je pozamašne proporcije i stasiti profil figure na pramcu broda, a Den je nagađao da je to osoba s kojom je tog jutra razgovarao i koja je izjavila da je i krajnje nezgodno i praktično nemoguće da zakaže Denu sastanak za tako kratko vreme. Gospodin Fernival je zauzet drugim poslovima, obavestila ga je sada, pa mu pokazala niz tvrdih stolica naređanih uz zid. Den je čekao i trudio se da ne primećuje miris ovčetine koji je masno lebdeo u vazduhu; umesto toga je u mislima dočaravao nekadašnji izgled te prostorije, onakve kakva je bila pre nego što su pregradni zidovi presekli ukrasne vence i reljefe da bi razdelili prostor. Najzad se pojavi i gospodin Fernival. Bilo je vrlo očigledno da je jedino bio zauzet poslom ručanja.
Što je mogao kraće, Den je objasnio povod svog dolaska i otvorio čekovnu knjižicu. Izvršitelj je sastavio jagodice punačkih prstiju i uputio mu snishodljiv osmeh.
„Nažalost, potporučniče Rosinski, nije to tako prosto. Ne znam kako je u Čikagu, ali ovde za takve stvari treba vremena.“
„A ja, nažalost, gospodine Fernivale, nemam vremena.“
Glas mu je bio staložen, prijatan, ali mu je zato strpljenje – iskidano još jednom nestrpljivom, besanom noći u hotelu u Grčkoj ulici – bilo izlizano do poslednje tanke niti.
Gospodin Fernival uzdahnu i krenu da preslaže hartije na stolu. „Kao što vam je moja sekretarica, nadam se, objasnila, i ja sam vrlo zauzet. Međutim, potrudiću se da do kraja dana bude poslato pismo gospođi Nikols. Ona je sadašnja vlasnica kuće i trenutno živi u Blekstoun holu u Dorsetu.“ Dena je zanimalo da li je ta pojedinost izrečena s namerom da ga zastraši. „Pa ću vam se onda, kad dobijem odgovor od nje, javiti i urediti…“
„A kako bi bilo da joj telefonirate?“, prekide ga Den. „Odmah sad. Da poštedite sebe pisanja pisma.“ Uspeo je da se obuzda i da ne nakiti reč „pismo“ atributom „posrano“, ali za dlaku.
„Da joj telefoniram?“
„Pa dabome. Rekli ste da živi u nekoj gospodskoj kući – u Bleknešto holu – pa sigurno tamo ima telefon, je li tako? Recite joj da upravo sedim ovde s novcem i da bih voleo da kupim ovu kuću od nje. Pretpostavljam da i ona želi da je proda, pa je sve zaista vrlo prosto.“
„Ukoliko bih smeo da vam naglasim, nemate baš konkretno novac, potporučniče Rosinski. Imate ček, iz…“ – sagao se i spustio naočari niz nos da sa raskošno odglumljenim prezirom zaviri u ček – „…Ilinoiske narodne banke; ček za koji ja nemam dokaz da će vredeti i trun više od te hartije na kojoj je napisan – a hartija, premda u ova nemirna vremena predstavlja vrednu robu, ne pokriva baš sasvim cenu kuće.“
Den shvati da je Dž. B. Fernival upravo pokušao da se našali. To se videlo po usnama koje su se razvukle u pokušaj osmeha.
„Znači li vam nešto ime DžMR, gospodine?“
„Fabrika za proizvodnju vozila?“
„Pun pogodak – kompanija za proizvodnju vozila koja je proizvela većinu onih tenkova što su početkom ove godine u Africi samleli Romela u prah. Možda ne znate da ti inicijali označavaju Džozefa Mareka Rosinskog; mog oca, osnivača kompanije. Ja se ne brinem da li će Ilinoiska narodna banka uvažiti ovaj ček i da li će moji advokati u Čikagu biti sposobni da izađu na kraj s dokumentacijom u vezi s kupovinom jedne male, prazne londonske nekretnine. A sad bih vas molio, ako ste raspoloženi, da javite gospođi Nikols da mogu da kupim njenu kuću pre nego što se vratim u bazu kako bih opet leteo nad Nemačkom dok pucaju u mene.“
Fernival ga ošinu hladnim pogledom, ali pruži ruku ka telefonu. Tonom drhtave nadmoćnosti, zatraži od operatera Blekstoun hol u Gornjem Komptonu, pa hitro pređe na ljigavo dodvoravanje čim se javila gospođa Nikols.
Za čoveka koji tvrdi da je uposlen, i nije delovao užurbano dok ju je zapitkivao, najpre za zdravlje, potom za gospodina Nikolsa. Kada je konačno stigao i do teme kuće, to joj je saopštio maltene kao nekakvu uzgrednu sitnicu. Neki američki gospodin, rekao je žalostivo, zagledan mimo Dena u portret nekakvog usukanog čoveka s perikom i togom iznad kamina. „Potporučnik Rosinski, avijatičar američkih vazduhoplovnih snaga. Žuri mu se da završi kupoprodaju što brže, mada sam mu ja, naravno, naglasio da to ne mora značiti da je ponuda povoljna po vas, gospođo Nikols.“
To je rekao kao da očekuje da će time stvar biti završena. Den oseti kako mu gasne i poslednji tračak nade, pa od nemoćnog gneva steže pesnice. U tom času mu sinu koliku je nadu ulagao u taj plan: jedinu preostalu nadu.
Za kuću se bio raspitao juče, u pabu gde je kupio cigarete. Gazdarica mu je opisala put, koji ga je na kraju odveo do malog niza od četiri kućice, ušuškane poput zanemarene dece između prodavnica duž glavne ulice i leđa visokih viktorijanskih kuća. Bile su to radničke kućice, apsolutne arhitekturne jednostavnosti; od neukrašene londonske cigle, s kvadratnim prozorčićima ispod niskog krova od škriljca. Imalo je u njima nečeg časnog. Nečeg čistog i neposrednog što mu je priraslo za srce.
Obična kuća u običnoj ulici.
Kada joj je rekao da će smisliti već neko mesto gde će moći da budu zajedno, mislio je na sobu u nekom boljem hotelu – u svakom slučaju boljem od onog u Grčkoj ulici. Ali tad je pomislio na modricu na njenom obrazu i znao je da joj mora ponuditi nešto opipljivije. Trajnije. Neki prostor koji će biti njen, koji će je čuvati i pružiti joj priliku da se izvuče iz te gnusne bračne travestije ukoliko on ne preživi.
A neki izvršiteljski gad upravo se spremao da mu preseče i taj put bekstva. Skljokan na stolici, osetio je udar potpune neutešnosti. Svakako ima i drugih kuća, ali on nema vremena da ide i da ih traži. Nema vremena ni da gluvari tu i čeka dok Fernival premešta papire, i šalje kitnjasta pisma, i ruča dva sata. S obzirom na devetnaest uspelih misija, na sve manju verovatnoću da ostane živ, da mu sreća ističe, da su mete sve ambicioznije, činilo mu se da nema više ni za šta mnogo vremena.
Već je hteo da ustane i prestane da traći to malo vremena koje mu preostaje, ali tad vide da se Fernivalu menja izraz lica. Izveštačenost je naglo bila zbrisana, a zamenila ju je uznemirenost.
„Sad? Da, ovde je kod mene, ali…“ Ćutnja. „Naravno.“ Uznemirenost je očvrsla u nesalomivu antipatiju kad je pružio slušalicu Denu. „Gospođa Nikols bi da razgovara s vama.“

„Zažmuri.“
„Dene! Pašću!“
„Nećeš. Tu sam ja. Držim te. Neću dati da padneš.“
U tami su joj sva čula bila izoštrena. Osećala je opor zeleni zapah žbunja iz bašta poznog leta, prašnjavu ulicu, Denov čisti, topli miris. Ruka mu je bila oko njenog struka i vodila ju je napred, čvrsto je držeći. Osmeh joj je i preko volje povukao naviše krajičke usana, kao kad povetarac zahvati zmaja. Tolika tajnovitost podsetila ju je na Galeriju šapata u Svetom Pavlu i na onaj trenutak kada je prvi put shvatila da se zaljubljuje u njega. Zapitala se kakvo li će joj naročito iznenađenje ovog puta pokazati.
Zaustavili su se. Osetila je kako se sagao da spusti njen kofer; nosio ga je od časa kad je izašla iz taksija. U njemu su bili zagonetni predmeti – dva čaršava i jedno ćebe – koje je zatražio od nje da ponese kad se po Čarlsovom odlasku javio telefonom na parohijski dom. Šalila se kako je sigurno vodi da provedu noć u nekom memljivom vojnom šatoru, ali on je samo rekao da mora pričekati, pa će sama videti.
Pod nogama joj je bila trava, visoka trava koja ju je golicala po golim gležnjevima i davala još više uverljivosti toj zamisli sa šatorom. Ali gde u Londonu da razapneš šator? Radoznalost je umalo nije prevladala, ali on je stajao iza nje i pokrivao joj oči rukama – nežno, da je ne zaboli povređeni obraz, iako je otok uglavnom bio spao.
„Dene! Gde smo?“
Poljubio ju je u vrat i spustio ruke. „Kod kuće.“

23
2011.
Nekako je opet bio četvrtak.
Ove nedelje je spisak Bona Vacantia bio pun prezimena koja su noćna mora svakom ko traga za naslednicima – Evans, Tompson, Kolins, Džouns, Tejlor. Nebo je u razmacima između vertikalnih traka zastora još bilo tamno kada je Ansel doživeo prvi slom živaca tog dana, a nadalje je bilo samo još sve gore. U devet sati Vilu je upućena prva pretnja otkazom, a u jedanaest je na spisku dobačenih uvreda bilo ne samo nekoliko standardnih „gospodičiću“ i „klipane“, već i jedan „posrani peško“ i jedan „pičkasti izrod“, što se čulo samo u posebnim prilikama. A sve to pre nego što je ispio drugu šolju kafe.
Popodne je donelo predah u vidu odlaska do Haroua po neki izvod iz matične knjige rođenih, ali popuštanje pritiska kratko je trajalo. Izvod je potvrdio da su podaci na osnovu kojih su čitavog tog prepodneva konstruisali porodično stablo potpuno pogrešni, i slučaj se srušio kao kula od karata.
Nakon tog bolnog početka, konačno je sve počelo da se sklapa potkraj popodneva. U pet sati Vil se parkirao pred adresom jedinog izvesnog potencijalnog naslednika kog su našli, te izašao i pozvonio. Proticali su dugi minuti, u kojima su se čuli sablasni krici male dece i dernjava neke žene. Ponovo je zazvonio. Ovoga puta vrata se otvoriše gotovo istog trena; pojavila se plavuša s cvetastom keceljom i ubilačkim izrazom lica.
„Dobar dan – gospođa Mejnard? Ja sam Vil Holt iz firme Ansel–Blejk. Mi tragamo za naslednicima, a reč je o jednom nasledstvu…“
Nije bio dovoljno brz – a možda ni dovoljno ubedljiv. Lice joj se smrče, a pod jarkim svetlom modernog lustera nad njenom glavom u očima joj se javi zloslutno svetlucanje, kao u žene koja će svakog časa pući. On uzmače.
„’Nasledstvo’, kažete? Ura! Božanstveno, ali ukoliko neću naslediti dva manje disfunkcionalna deteta i muža koji će – makar jednom pre njihovog punoletstva – doći iz kancelarije na vreme da ih smesti u krevet – o, i veoma veliku flašu džina, u tom slučaju trenutno moram reći da me baš živo zabole. Drago mi je što smo se upoznali, Vile.“
Vrata se zalupiše.
Na uglu se nalazila prodavnica pića, premda taj naziv i nije baš dolično oslikavao asortiman proizvoda koje je Vil otkrio ušavši. Vrludajući između izloženih maslina bez konzervansa, preskupih kolačića i male tezge s cvetnim buketima profesionalnog aranžera, pronašao je put do gondole sa alkoholom, gde se najmanje petnaest ekskluzivnih marki džina otimalo za prostor na polici kraj šampanjca. Maltene ga je spopao napad panike kad je pružio kreditnu karticu, ali smirio je unutrašnju histeriju svešću da trideset osam funti potrošenih na besan džin danas mogu da ga spasu šutke sa posla sutra, te da ubede Brajoni Mejnard da on nije neki jeftin prevarant.
Ponovo je pozvonio. Vriska je sada bila utihla, a smenilo ju je umorno i jadno jecanje, koje se pojačalo dok su se vrata otvarala. Pre nego što je stigla da mu ih opet zalupi ispred nosa, on je gurnuo flašu između vrata i dovratka.
„Ne mogu čvrsto da vam obećam što se tiče dece i muža, ali makar vam mogu ponuditi džin.“

Za sledećih sat i po vremena pročitao je dve slikovnice o Tomasu i drugarima, odigrao partiju „četiri u nizu“ i objasnio porodičnu vezu između Luize Evans i Brajoni Mejnard, što je značilo da je ova potonja u redu za nasleđivanje glavnine imovine one prve. U kući je sad vladala tišina, deca su bila u krevetu, a Brajoni pri poslednjoj četvrtini drugog velikog džin-tonika.
„Moja baba-tetka Luiza – bože, godinama nisam na nju pomislila. Ona je u našoj porodici bila pomalo predmet sprdnje. Stalno je nosila kostime od tvida i nije umela lepo da izgovori r. Bvajoni, tako me je zvala, što je meni bilo urnebesno. Imala je prijateljicu koja je živela s njom, po imenu Milisent. O, bože…“ Na to joj se oči razrogačiše i umalo se ne zagrcnu džinom. „Sve dosad mi na pamet nije palo da su bile nešto više od prijateljica, ali dabome da su bile nešto više! Dobra stara tetka Luiza. Stalno me je zapitkivala šta hoću od života i govorila kako moram da mrdnem i da vidim sveta. A ja sam samo htela da lakiram nokte i da slušam Spandau balej u svojoj sobi.“
Vilove oči diskretno kliznuše opet na sat iznad velikog šporeta. Putovanje male kazaljke pratio je maltene iz koraka u korak za poslednjih sat vremena, s junačkim naporom skrivajući nestrpljenje. „E, sad ćete moći da mrdnete i vidite sveta od novca koji vam je ostavila. Nismo još sigurni koliko će ga biti, ali sad kad ste potpisali dokument, možemo da predamo zahtev.“ Na to krenu da prikuplja svoje stvari. „A kad smo već kod toga, trebalo bi da…“
Ustao je. Brajoni Mejnard ostade gde je. Otpivši još jedan dobar gutljaj džina, zagleda se u zid, ali sa snenošću koja je nagoveštavala da ne vidi slikarije od izmazanih prstiju i zbrkane kolaže. „Jedna moja drugarica išla je u neko joga-odmaralište. Na Ibici. Ja bih volela tako nešto… samo možda bez joge.“
Sam je izašao, obećavši da će joj se javljati. Bilo je pola osam. Sati za posetu u Kraljevskoj besplatnoj bili su od šest do osam. Ako požuri, možda će uspeti da upadne.
Nije imao gde da se parkira. U deset do osam ostavio je spitfajer na ivičnjaku nekakvog prostora za istovar kamiona i potrčao. U rukama je držao buket cveća koje je kupio u poslednjem trenu u onoj preskupoj prodavnici na kraju ulice Brajoni Mejnard.
Bile su to visibabe. Primetio ih je još kad je plaćao džin, i mislio na njih sve vreme dok je čitao Tomasa i drugare, igrao „četiri u nizu“ i objašnjavao Brajoni kakvo je njeno potencijalno nasledstvo. Bile su male i tanane. Lomne. A sa onim belim lišcima i pognutim glavicama podsećale su ga na nju. Na Džes.
Jedino je to ime imao za nju; prezimena nije bilo, pa mu je zato trebalo punih deset minuta frustracije i diplomatije, uz trunku kreativnog pristupa istini, da otkrije na kojem je odeljenju. Bolnicu je bio zvao sa mobilnog za vreme ugrabljene pauze za ručak, što ga je makar odvuklo od poriva da kupi pržene krompiriće, instant strategiju za preživljavanje u šugave dane u kancelariji. Na kraju razgovora je uspeo da dobije potrebnu informaciju. Žensko oporavilište.
Morao je da se bori protiv plime. Vreme posete bilo je maltene isteklo i ljudi su počinjali da se izlivaju iz bolnice. Shvatio je da gubi dragoceno vreme pridržavajući vrata reci ljudi koji nisu čak ni pokazivali da ga primećuju. Bilo mu je protiv prirode da se gura, ali na kraju je to morao. Nad hodnikom je visio ogroman sat, poput onih koji se mogu videti po železničkim stanicama i u kuhinji Brajoni Mejnard, i dok je prolazio ispod njega, video je da velika kazaljka treperi ka vertikalnom položaju. Dao se u trk.
Bio je zadihan i znojav kada je stigao na odeljenje. Nije ni imao potrebe da zvoni na interfon; vrata su stajala otvorena da bi ljudi izlazili. Provukao se unutra i zapucao pravo ka pultu gde su sestre.
„Došao sam da obiđem Džes…“
„Vreme posete je upravo isteklo, nažalost.“
Sigurno je videla kako mu se snuždilo lice. Sigurno je opazila i da mu se grudi nadimaju, i da mu je lice crveno, i da drži onaj buketić visibaba, pa se sažalila, jer izraz joj je omekšao i položila je ruku na njegovu mišicu. „Ne brinite se, spava – čitavog dana se budi i pada u san, još otkako su je doneli sa i-ena. Večeras ionako ne biste mogli baš mnogo da pričate s njom.“
„Sa i-ena?“
„Sa intenzivne nege. Sad joj je neuporedivo bolje, lepo reaguje na antibiotike. Dođite opet sutra i sigurna sam da će biti mnogo vedrija. Kakvo lepo cveće! – naći ću nešto u šta mogu da ga stavim, pa ću joj ga odneti, može? Biće joj žao što je prespavala vaš dolazak. Pitala je za vas, iako još nije ni propisno budna. Vi ste Den, je li tako?“
„O…“ Vil uzmače za korak, razapet između snažnog stida i potpune, uboge glupavosti. „Ne, u stvari, ja sam…“ Odmahnuo je glavom, iznenadno poražen. „Nije ni važno. U svakom slučaju vam hvala.“
Otišao je, ostavivši sestru s visibabama u ruci. Od njegovog prejakog stezanja drške su im bile zgnječene, te su svilene lati već venule.

Poziv je stigao u subotu ujutru, dok je Vil doručkovao.


G. i gđa Ogilvi
zahtevaju zadovoljstvo vašeg društva
povodom udaje svoje kćeri
Marine Rozamund
za
Sajmona Ričarda Aleksandera Holta
u subotu, 17. aprila 2011, u 11.30 pre podne
u Crkvi Svete Marije, u Diping Maršu,
te nakon toga u Diping holu.
Molimo, javite da li dolazite


Bila je to obična bela pozivnica, kruta i glatka, sa zlatnim obrubom. Kod Marine i Sajmona nije bilo utisnutih golubova niti pozlaćenih potkovica; sve je bilo besprekorno po propisu i agresivno ukusno. Kada ju je otvorio, Vilu se sendvič s jajetom u ustima pretvorio u pepeo.
Sedamnaesti april. Sranje! Kartica-podsetnik bila mu je stigla pre više meseci – dovoljno davno da mu samo venčanje deluje daleko i nestvarno. Odmah ju je bacio u đubre, pošto je više voleo da ostane u stanju radosnog poricanja čitavog tog događaja, ali sad nije bilo vrdanja. I dalje u majici i boksericama u kojima je spavao, manuo se nedojedenog sendviča s prženim jajetom i stao pred vratnice ormara sa ogledalima.
U školi i na univerzitetu redovno je veslao i igrao ragbi, pa je tako bez po muke održavao kondiciju. A sada su mu, bez svakodnevnih vežbi i utakmica dvaput nedeljno, nekada čvrsti mišići omekšali, vitka silueta se popunila. Nekim racionalnim delom mozga znao je da i dalje ima normalnu, zdravu težinu, ali problem je bio u tome što u njegovoj porodici merilo nije bila reč „normalan“. Već „Sajmon“. Sajmon koji igra skvoš, trči maraton i odmore provodi na skijanju i ronjenju; Sajmon koji naručuje suši umesto indijske brze hrane i nikad ne bi slistio čitavo pakovanje čokoladica a da to i ne primeti. Vil uzdahnu. Kad bi odustao od ugljenih hidrata i Beksinih dobronamernih kafa s mlekom, da li bi ljudi prestali da se zagrcavaju kanapeom čim otkriju da je on Sajmonov brat?
Ali fizička poređenja činila su samo deo problema. Krenuo je da vežba razgovor sa svojim odrazom u ogledalu. Ja? O, ne, ja nisam advokat. A nisam ni istoričar. Ne, ja sam u neku ruku propali istoričar koji se preobrazio u trećerazrednog tragača za nasledstvom. Hm, to vam je nešto kao putujući prodavac osiguranja. Ne, nisam oženjen, a teško da ću i biti, budući da sam poslednju devojku imao na drugoj godini fakulteta, a ona me je otkačila dok sam bio na psihijatriji. Znam, ni ja nemam pojma zašto! A baš sam ulov!
Zalepljeni osmeh mu skliznu sa usana i on okrete leđa ogledalu.
Na terapiji u bolnici obično su govorili kako je svaki izazov ujedno i prilika. Vrativši se u kuhinju, bacio je sendvič u kantu, a pozivnicu stavio na vrata frižidera, pričvrstivši je magnetom s telefonskim brojem obližnje picerije s dostavom. Posmatraće je ne kao kompletnu jezivu noćnu moru već kao priliku. Da preokrene čitav svoj život. Za šest nedelja.

Nakon ručka (nevesele salate od kinoe s niskokaloričnim prelivom, kupljene u obližnjem fensi supermarketu), Vil je krenuo u posetu gospodinu Grivsu. Zbog neočekivanog preokreta događaja prilikom prošlog odlaska, nije ugrabio priliku da ljudski pogleda po Nensinoj kući, a kako je struja bila isečena, bilo je logičnije da ode po danu nego uveče nakon posla. Ovoga puta, rešen da ga ništa ne uzdrma u novoj odluci, sa sobom nije poneo kolač, već voće: mali ananas, jedan nar, grožđe i borovnice.
Starac je kunjao kad je Vil stigao. Video ga je kroz mrežaste zavese, naherenog u stranu u velikoj naslonjači, kao da ga olovni teret nepokretne ruke vuče naniže. Upravo dok se Vil povlačio da pričeka pola sata u kolima, gospodin Grivs naglo otvori oči i sede, dajući Vilu znak da prođe na stražnja vrata.
Duž boka prve kućice, one sa žardinjerom sa začinima, vodila je uska uličica, produžujući se naporedo s nanizanim baštama iza kuća. Na drugom kraju gutao ju je divovski korov i podivljalo grmlje koje se prelivalo preko živice broja četiri. U suprotnosti sa ovom baštom, bašta gospodina Grivsa bila je uredna i oskudna; njenih nekoliko biljaka bilo je zatočeno u ćupovima koji su stajali na ivicama staze od lomljenog kamena kao mrgodne pubertetlije u diskoteci.
Stražnja vrata su bila otključana. Vil uđe i produži ka sobi do ulice. Gospodin Grivs je sedeo uspravno u fotelji, zračeći žarkim iščekivanjem.
„Mislio si da sam zaspô, al’ ja sam te vidô! To mi je od onih prokletih konvoja, ja kad ti kažem – naučili smo da spavamo na jedno oko, bogme jesmo.“ Na to pogleda u kesu iz supermarketa u Vilovoj ruci. „I šta tu imaš?“
„Voće. Ananas i borovnice, i nar…“
Gospodin Grivs se snuždi. „Pa ništa. Ne brini, ima malo onih kolača, ostalo od prošli put. Sa džemom od višanja – moji omiljeni. A da pristaviš ti čajnik, pa da ispijemo po šoljicu pre nego što pređeš kod Nensi?“

Posle domaćinskog krša u kući gospodina Grivsa, broj četiri je delovao hladno i golo. Vil nije bio sasvim siguran odakle da krene s potragom za putokazima u prošlost Nensi Prajs. Tumarao je sobicama i pokušavao da zamisli kakva je ta kuća bila nekada, pre nego što je u nju prodrla vlaga, oslikavši zidove kitnjastim šarama od tačkica buđi.
Otvorio je fioke komode i malodušno pretražio po njima: uputstva za aparate koji su odavno van upotrebe, pohabani papirni makovi, zbirčica starog španskog kovanog novca. U fioci u kuhinji otkrio je zalihu kupona iz supermarketa i štednu knjižicu Poštanske štedionice. Prelistavši je da pronađe poslednju promenu, ustanovio je da je unesena 1968. i da je na računu tad bilo sedam funti, četiri šilinga i šest penija.
Izašao je iz kuhinje i ponovo krenuo ka stepenicama. Počivale su u mraku; gore su oboja vrata bila zatvorena. Popevši se, pokušao je da otvori leva, ali ona su ostala čvrsto zatvorena – čak i pošto se naslonio ramenom i pogurao. Načas je razmišljao da li da se zaleti jače i razvali drvo, ali tu ideju je odbacio gotovo istog časa kad mu je pala na um. Tako rade ljudi u policijskim dramama na televiziji, ne i u pravom životu, a izuzev reči Alberta Grivsa nije ni imao ovlašćenje da bude tu. Osim toga, prilično su mu tanko delovale šanse da pronađe gomilu zlatnih poluga i jedno dva Van Goga na zidu.
Umesto toga se okrenuo i otvorio druga vrata, vrata sobe gde je bio pronašao Džes. Oklevajući na pragu, pogledao je u krevet, a onda mu prišao i svom težinom seo. Ružičasti prekrivač bio je zavrnut, a čaršavi naborani tamo gde su se bili upreli oko njenog vrelog tela. Jastuk je još čuvao otisak njene glave, te ga on pogladi rukom, prisećajući se kako joj se tamna kosa lepila za lice u mokrim pramenovima. Uz drhtav uzdah zari prste u kosu.
Sviđala mu se. Nije umeo čak ni da kaže zašto, jer nebo je bilo svedok da mu nije dala nimalo osnove za to. Ali nešto u njoj diralo ga je u srce. Možda zato što je osećao da joj je potrebno da se neko stara o njoj, pa je to u njemu budilo neki primitivni muški instinkt. Možda i zato što ga je držala za ruku i gledala ga pravo u oči kao da oseća istu onu sponu koju oseća on.
„Zato što je bila bolesna, budalo“, jeknu u tišini. „Bila je u bunilu. Mogao je ma ko biti na mom mestu. Gledala je u mene i verovatno videla Dejvida Bekama ili papu.“
Ili Dena, ko god bio Den. Verovatno njen momak. Ljubav njenog života.
S mukom se digao i zategao ružičasti pokrivač. Dok je to radio, nalete stopalom na nešto, dopola gurnuto pod krevet. On izvuče taj predmet.
Bila je to kutija. Kutija od cipela, puna pisama. Iz davnih vremena, sudeći po izgledu; bila su sva uredno poređana i verovatno su sadržala upravo onakve putokaze ka porodici i prošlosti Nensi Prajs kakvima se on nadao. Puls mu ubrza. Jedno pismo bilo je izvan koverta, zapalo između kreveta i noćnog stočića, kao da ga je neko ispustio dok ga je čitao. On ga diže.
Dušo moja, Izvini što će ovo pismo biti kratko. Kasno je, a ja sam opet na sutrašnjem spisku, mada takoreći tek što smo se vratili iz današnje misije…
Vil zinu. Pogleda u datum pri vrhu stranice. Tačno je bilo da nije stekao diplomu iz istorije, ali znao je da su u julu 1943. saveznici išli u bombarderske pohode nad Nemačkom. Na drugoj godini je bio uzeo Sukobe dvadesetog veka kao predmet, i izabrao bi i diplomski rad na temu Drugog svetskog rata da nije pre toga prsao.
Meta nam je bio xxxxxxxxx, a kad smo stigli, videli smo da su momci iz RAF-a bili tamo pre nas. Grad je velikim delom goreo. Vrelina se osećala čak na visini od tri kilometra.
Hamburg. Sigurno im je meta bio Hamburg, gde su gradom besnele vatrene oluje i gutale ga. Vil je lakomo čitao dalje, a srce mu je sad pravilno udaralo. A onda, kad je stigao do potpisa u dnu, zastalo je.
Den.
Den?
Isti Den kao…? Da li to znači…?
Pogledao je na sat. Popodnevna poseta počinjala je od tri. Zgrabivši kutiju, izašao je iz sobe i zatutnjao niz uske stepenice, grabeći sve po dve.

24
1943.
Ličilo je na san; sigurno je i bilo san. Kada je otvorio ulazna vrata i okrenuo se da je digne na ruke kako bi je preneo preko praga, Stela je maltene očekivala da se pojavi Vinston Čerčil ili kralj, po onoj ludoj logici snova. Ali nisu se pojavili. Bili su tu samo ona i Den, a njegove snažne ruke držale su je dok ju je pažljivo pronosio kroz uski dovratak.
„Zar ne bi trebalo to da uradiš kad se oženiš?“, promrmljala je.
„Tad ću ovo opet uraditi.“
Poveo ju je kroz sobe. Ošamućenu od neverice, sve ju je oduševilo, od izlizanog linoleuma na zelene i drap kvadrate, u kuhinji prilepljenoj uza stražnji zid kuće, pa do makova koji su cvetali na pločicama kamina u spavaćoj sobi do ulice. Prošli su malim četvrtastim odmorištem na vrhu stepenica, a onda je Den pognuo glavu da uđe u spavaću sobu prema dvorištu. Sunce je koso padalo po golim podnim daskama i zlatilo izbledele ljubičice na tapetama. Uza zid je stajao veliki starinski mesingani krevet s golim prugastim dušekom, a kroz otvorene prozore navirao je miris ruža.
Stela pođe rukama ka njemu i zagnjuri lice u njegovu košulju, suviše savladana osećanjima da bi progovorila. Posle nekog vremena, pogleda ga odozdo kroz suze.
„Ne mogu da verujem. Je li stvarno naše?“
„Tvoje. Potpuno tvoje, zauvek – ili donde dokle ti to želiš. Sigurno sklonište, ukoliko ti zatreba, i mesto gde možemo biti zajedno kad god ulučimo priliku. A ako je Čarls kod kuće, mogu da ti pišem na ovu adresu, pa nećemo morati da se oslanjamo na Nensi kao na posrednika.“
„Savršena je.“
On razvuče usta u asimetričan osmeh. „Uz nekoliko sporednih izuzetaka. Možemo da je sredimo, da je ulepšamo, mada nije lako sad kad je nestašica svega. Gazdarica paba pozajmila mi je juče štošta da počistim i sredim.“
Napustila je obruč njegovih ruku i prišla krevetu, zamišljeno prešavši prstima po njegovoj potamneloj šipci. „Odakle ti nameštaj?“
„Sve je to ušlo u prodaju. Dama koja je ovde živela otišla je za vreme Blica i zaposlila se kao kućna pomoćnica u Dorsetu. S tim poslom je dobila i nameštenu kuću, pa je sve ostavila ovde. Mada nema čaršava. Zato sam ti i rekao da ih poneseš.“
„Nisam ih zaboravila. U koferu su mi.“
Prišao je i stao iza nje, obujmivši je rukama i ljubeći je u vrat, ispod uva.
„A da ih sad razvučemo?“

Nešto kasnije, opet su se obukli, a kako im se razbudila glad, Den je izašao da čeka u redu za ribu i pržen krompir pred prodavnicom u onoj trgovačkoj ulici. Ostavši sama, uz predvečernju svetlost koja je koso padala kroz otvorena stražnja vrata, Stela se osetila kao devojčica koja se igra kuće. Obrisala je sto na rasklapanje pod prozorom stražnje sobe i izvukla mu jednu polovinu, a onda izašla u zamršenu džunglu bašte u nadi da će naći nekakvo cveće koje bi stavila u flašu za mleko ostavljenu na prozorskoj dasci u kuhinji.
Odmah je postalo jasno zašto je miris ruža bio na spratu toliko jak: zadnji deo kuće gušila je iždžikljala biljka puna žutih cvetova, odvajajući se od njihove težine od zida. Pčele su tragale među poljskim cvećem koje je izniklo na malom komadu pod travom, nekada sigurno urednom travnjaku. Pahuljaste mace plovile su nepomičnim večernjim vazduhom, nalik na suncem obasjan letnji sneg.
Nakidala je maslačaka i ljutića, i nekoliko tananih, papirno tankih makova koje je pronašla kod živice. Vrativši se u kuhinju, čežnjivo se zagledala u ruže, ali njihove stabljike bile su suviše trnovite i žilave da bi ih nabrala golim rukama. Umesto toga, nagla se preko prozora i udahnula njihov miomiris. Zadržala je vazduh, kao da će time sačuvati u sebi savršenu, čistu sreću tog trenutka, zauvek.
Čangrljanje ključa u bravi ulaznih vrata dozva je opet u kuhinju, gde žmirnu usred iznenadne polutame. Den je doneo smotuljke u umašćenoj novinskoj hartiji, i na kraju su jeli sedeći skrštenih nogu na dva kraja širokog divana punjenog konjskom strunom, u sobi do ulice, a flaša za mleko s cvećem stajala je pred njima na kaminu.
Senke su se nakupljale po uglovima sobe i zasvežilo je. Na prozorima nije bilo zavesa, pa nisu mogli da upale svetlo. Dok mu je ležala na grudima, Stela se radovala.
„Kako si našao ovu kuću?“
„Isto onako kako sam našao tebe. Igrom slučaja, ili sudbine, ili zato što je sve ovo bilo deo nekog krupnijeg nauma zapisanog u zvezdama. Mada je kupovina već bila malčice veći problem. Srećom, dama koja je bila vlasnik zaista se divno ponela. Ona se ovamo uselila kao novopečena nevesta u leto četrnaeste i živela je tu s mužem dok nije otišao u rat. A onda je poginuo, pa je živela sama sve dok nije došao Luftvafe i uterao joj strah u kosti. Javila se na oglas za kućnu pomoćnicu u neku staru gospodsku kuću na selu, i na kraju se i udala za tog tipa kod kog je radila. Nije mlada kao rosa, ali je ozbiljno romantična. Radovala se što će kuća opet biti puna ljubavi.“
Stelinom kičmom prominu drhtaj pri pomisli na mladu suprugu koja je tako brzo postala mlada udovica. Da bi proterala iz sebe nespokoj, proteže se i poljubi ga, polako i snažno. „U tom slučaju je ne smemo izneveriti“, promrmlja uz njegove usne.
Potom ga uhvati za ruku i povede ga uz sve mračnije stepenice u spavaću sobu.

Ujutru ih je probudila pesma ptica, uz sunce koje je lilo po pogužvanom čaršavu. Naviklima na zamračenje, delovalo im je nepojmljivo jarko i dragoceno, poput tečnog zlata. Ležali su zajedno i polako uplovljavali u javu.
„Pretpostavljam da ćemo danas morati u kupovinu.“
Okrenula je glavu da ga poljubi u gole grudi. „Imamo hleb i konzervu nareska. A kako si već domišljato uspeo da nabaviš čaj i mleko, mislim da imamo sve što nam treba…“
Grleno se nasmejao. „Izuzev šoljica iz kojih ćemo ih piti. I tanjira, i noževa i viljušaka, i tiganja da ispržimo jaja za doručak.“
„Nemamo nijedno jaje.“
Ovo je izgovorila veselo, kao da se time sve rešava. On se opet nasmeja. „Mislio sam da žene vole da biraju nove stvari?“
„Više volim da budem s tobom.“
„Bićeš sa mnom.“
„Ali ne ovako.“ Ona sede i sa uživanjem proteže kičmu, a onda ustade do vrata, gola, svesna da je njegove oči prate.
„Shvatio.“
Kupatilo s kamenim podom, na kraju kuhinje, bilo je hladno kao pećina. Nije bilo ogledala, pa nije mogla da vidi sebi lice, ali pritisla je ogledno prstima jagodicu i ustanovila da je bolje. I u duši joj je bilo bolje. Brinula se da ju je Čarls trajno pozledio, da će joj ono što je uradio pokvariti milinu kada je s Denom, ali to se nije desilo. Kožom su joj prominuli trnci topline kad se setila prošle noći. Uistinu se to nije desilo.
Dok je prala zube nad majušnim umivaonikom u uglu, na ulaznim vratima začulo se kucanje. Srce je počelo neujednačeno da joj lupa; od razmišljanja o Čarlsu sva se bila unezverila. Začula je Denove korake na stepenicama, pa je oprezno izvirila i videla ga kako žurno zakopčava pantalone pre nego što će prići vratima da ih otvori.
„Dobro jutro, gospodine“, dopro je do nje glas iz daljine; veseo, neličan, nepoznat. „Pošiljka za vas.“
Izronivši iz kupatila čim je začula kako se ulazna vrata zatvaraju, Stela vide da Den nosi džinovsku drvenu kutiju, maltene veličine sanduka za transport čaja. „Za nas? Od koga, pobogu?“
„Momak koji ga je isporučio imao je na kamionetu napisano F. Karter, Dorset.“
„Gospođa Nikols? Dama koja je živela ovde? Šta bi nam pa ona slala?“
„Da ponesemo gore, pa ćemo saznati.“
Stela se ponovo pope na krevet i obgrli kolena, gledajući Dena kako odvaljuje poklopac. Na slami za pakovanje počivala je ceduljica. On joj je pruži, a ona pročita naglas, u sve većem čudu:

Dragi moj potporučniče Rosinski,
Iskreno se nadam da se nećete uvrediti, ali pošto smo završili onaj telefonski razgovor, palo mi je na pamet da će vam možda biti potrebne svakojake stvarčice za domaćinstvo dok budete svijali gnezdo sa svojom suprugom…

Stela zastade pa izvi obrvom. „Svojom suprugom?“
Delovao je skrušeno. „Nisam baš mogao da joj kažem da si tuđa žena, zar ne?“

Ako ne računam šerpe i ćebad koje sam poklonila ovdašnjoj Dobrovoljačkoj ženskoj službi, kao i neke predmete sentimentalne vrednosti, mnoge stvari koje sam donela ovamo kad sam se iselila iz Grinfilds lejna još su stajale spakovane u sanducima, kako su i doputovale, pošto mi ovde nisu trebale. Pomislila sam da bi vam mogle biti korisne u ovo vreme kad je teško naći takve stvari.

„Mali lepotan…“ Ispod slojeva slame Den izvadi zeleni čajnik od keramike s metaliziranom glazurom, a za njim četiri šoljice i tacnice. Usledila su četiri tanjira s naslikanim bršljanom i svežanj pribora s koštanom drškom, umotan kanapom. Sledeći se pojavio bokalčić za mleko s legendarnim natpisom „Uspomena iz Margejta“, a zatim ogledalce u hrastovom ramu, od lajsni koje se ukrštaju na uglovima, i tacna za kolače od livenog stakla. Na dnu sanduka počivala je oljusnuta šerpa za mleko s dugačkom drškom, a uz nju tiganj, jeftin i pun naslaga, ali vredniji od rubina. Den ga diže kao trofej, sa osmehom od uva do uva.
Stela je čitala dalje, u neverici da postoji takva velikodušnost:

Nadam se da ćete ih prihvatiti kao dar povodom useljenja i progledati kroz prste jednoj luckastoj ženi koja postaje sentimentalna kako godine prolaze. Godi mi pomisao da će ovi predmeti iznova biti korišćeni u toj dragoj kući, i želim vam svu sreću u kojoj sam i ja uživala u njoj.
Najtopliji pozdrav,
Vajolet Nikols

P. S. Dodala sam i poklončić od mojih „devojaka“ – koje su još jedna neočekivana radost u mom životu na selu. Nadam se da je preživeo put!

Zgledaše se, zbunjeni i pomalo uzdrmani.
„Od njenih devojaka?“
„Nema unutra ništa više…“ Den je zavirivao u sanduk i pretresao slamu, vadeći je kako bi bio siguran da mu ništa nije promaklo. Bila se rasula po podu i ležala je u nanosima po krevetu, dajući sobi rustičnu primesu. Den je imao slamu u kosi, slama je štrčala i iz noska čajnika. Dokono krenuvši rukom da je izvadi, Stela iznenađeno dahnu.
„Dene, vidi!“
Zašuškana u čajnik, u sopstvenom gnezdašcu od slame, ležala su tu dva pegava smeđa jajeta.
„E, tako mi… Da ne misli da sam već oženjen, sad bih zapucao u Devon da kažem gospođi Vajolet Nikols da je volim!“
Stela ponovo sede na svoj ležaj od slame i oduševljeno se nasmeja.
„Umesto toga, možeš u prizemlje da mi spremiš doručak.“

Početkom popodneva krenula je autobusom natrag u Kings ouk. Moleći se u sebi da ne naleti ni na kog poznatog, pohitala je sa stanice ulicom i sama ušla u parohijski dom. Čim je zatvorila vrata, obujmio ju je miris barenog povrća.
U kuhinji je uzela iz fioke knjižicu s bonovima, pa izašla da napabirči neki krompir i zelenu salatu za večeru, a usput nabrala i malo malina. Bile su maltene prezrele i iz njih je u činiju curio tamnogrimizan sok, što joj je pomoglo da ublaži dosadnu grižu savesti izazvanu time što ih je uzela. Mada će sutra opet doći i ostati tu dok se sve ne razreši, imala je utisak da je u nekom suštinskom smislu parohijski dom već prestao da bude njena kuća.
Možda to nikada nije ni bio, pomislila je izlazeći iz kuhinje i vraćajući se gluvim hodnikom u ulazni hol. Ja sam ovde uvek bila samo kućna pomoćnica. Stajala je načas gledajući oko sebe, dok je Devica Marija zurila sa zida u nju polusklopljenim, optužujućim očima. Kako je Vajolet Nikols rekla Denu? Kuća puna ljubavi. Parohijski dom nikad nije bio takav, koliko god se ona trudila.
Napolju je bilo toplije. Dobro znanom stazom do niza prodavnica u Hrastovoj ulici hodala je s novom bodrošću u koraku. U kasapnici je gospodin Ferejker prokomentarisao da je živnula. O, bože, pomisli Stela, Čarls samo što je otišao, trebalo bi da budem utučena. Trudila se da izgleda prikladno ozbiljno kad je zatražila dva jagnjeća odreska.
Gospodin Ferejker je tiho zviznuo dok ih je merio. „Specijalna večera, a?“
Radoznali matori dosadnjaković. Žalila je što ne može negde drugde da kupi meso na bonove. „Samo dolazi Nensi da mi pravi društvo. U kući je veoma pusto kad sam sama.“
Dok je izlazila iz prodavnice, grizla je uglove usta da se ne bi osmehnula. Kako je lako postalo slagati!

U njenom odsustvu, Den je pokucao na vrata druge kuće od njih, pa se predstavio susedu – postarijem gospodinu Čapmanu s nakostrešenim belim brkovima i izraženim hramanjem „od borbe s Burima“ – u nadi da će moći da pozajmi nešto za sređivanje travnjaka. Na kraju se, videći koliko je zapušten i susedov travnjak, Den ponudio da i njemu sredi travu na račun pozajmice kosilice.
Bila je malecna, na guranje, kao limena igračka, i uglavnom nedorasla bujnoj livadi u dvorištu. Kada je Stela stigla, on se još borio s njom. Bio je go do pasa, s cigaretom oklembešenom o donjoj usni, zlatna koža mu je blistala, a mokra kosa bila neuredna jer ju je zabacivao unatrag sa čela. Kad ga je poljubila, mirisao je na svež znoj i svežu travu.
Dok je vratio kosilicu susedu, ona mu je napunila kadu, pa je legao u vodu, ostavivši vrata otvorena, i razgovarao s njom dok se vrzmala po kuhinji pripremajući večeru. Jednostavan domaćinski prizvuk svega toga ispunio ju je dubokom, vedrom radošću.
Nisu imali peškir. U kuhinju je ušao samo u donjem rublju, grudi i leđa orošenih kapima vode. U rukama je nosio, nekom čarolijom, dve flaše piva.
Stela zinu. „Odakle ti?“
Izgledao je vrlo samozadovoljno. „Po podne sam prošao pored paba. Ostavio sam ih u vodi u lavabou, pa bi trebalo da su lepo hladna. Nikako da se naviknem na taj vaš običaj da pijete toplo pivo.“
Imao je alhemičarski dar da stvara poslastice niotkuda, da od najzemaljskijih stvari pravi magiju. Izneli su pivo napolje i seli na vlažnu, sveže pokošenu travu pod večernjim suncem, a u toplom plavom prostoru nad njima laste su izvodile svoje vazdušne akrobacije. Potom je, dok je Stela spremala jagnjeće odreske, Den izneo sto na sklapanje na sredinu travnjaka i postavio tanjire i pribor koje je poslala Vajolet Nikols.
„Samo još fali srebrni svećnjak“, reče on kad su završili s jelom, a nebo nad njima se preobrazilo u tamnoplavu kadifu.
Stela zabaci glavu i zagleda se u beskonačnost boje indiga. „Ne smemo da rizikujemo. Luftvafe navodno vidi i kad na zemlji kresneš šibicu.“
„Koještarije.“
„Zaista? Često me je zanimalo. Delovalo mi je nekako neverovatno. Šta se vidi?“
Uzdah mu se utopio u blago veče. „Ne razumem se mnogo u noćne misije, ali pretpostavljam da su donekle iste kao dnevne, što znači da se uglavnom ne vidi ništa. Oblaci. Dim. Paljba. Svetleći meci. Usred svega toga niko neće primetiti nekog tipa koji stoji na uglu ulice i pali cigaretu. Noćni letači lepo vide svetlost kad bomba udari o zemlju, ali pretpostavljam da isto kao i mi nemaju pojma da li to gori meta ili gomila kuća.“
Okrenuo se od nje, ali čak i u toj svetlosti što se rasipala Stela je videla da su mu se vilice stegle i da nad njima igra mišić. Zavladala je kratka tišina, ali nju je kvarila gorčina njegovih reči koja je ostala da lebdi među njima. Nagavši se preko stola, uhvatila ga je za ruku.
„Dene, izvini.“
„I ti izvini.“ Glas mu se kidao, iz njega je pritajeno izbijao očaj. „I ti.“
„Pričaj mi o tome.“
„O čemu?“
„O tome zbog čega su te poslali tamo. U protivavionsko odmaralište.“
Načas joj se učinilo da će preseći taj razgovor. Opet je uzdahnuo, sa umornom, preumornom rezignacijom i beznađem, ali potom je progovorio. „Većinu nas pošalju tamo u nekom trenutku – ili bar one koji dovoljno požive da im to zatreba. Imali smo seriju rđavo okončanih misija, s dubokim zalaženjem u Nemačku. Te su najopasnije; kilometrima letimo sami-samcati nad neprijateljskom teritorijom čim nam pratioci mahnu u znak pozdrava i obrnu se da pođu kući. One su i najzamornije. Ja volim naš avion, ali teško je upravljati njime po osam, devet sati bez prekida. Gubici su bili veliki; avioni su padali s neba, čitave posade su ginule. Mi… mi smo izgubili jednoga. Samo jednoga, što je verovatno prokleto velika sreća.“
„Kojeg to?“
„Navigatora. Džonsona.“
Osetila je da joj se u istom trenu, automatski, oči pune suzama. „O, Dene, kako mi je žao… Žena mu je upravo bila rodila sina. Bio ti je drug.“
„Aha. Bio je dobar momak. Dobar navigator, dobar drug, i bio bi i đavolski dobar otac da mu se pružila prilika.“ Zažmurio je, a na licu mu se, pod koprenom sutona, nazirao izraz dubokog bola. „Stvar je u tome“, tiho reče, „što ne mogu da zamislim da idem gore bez njega.“
Stelini prsti stegoše mu se oko šake. „Koliko još?“
„Šest.“
„Još malo pa si izgurao.“ To je izgovorila gotovo molećivo. „Još malo pa si izgurao.“
„Možda. Ali nemam taj osećaj. Dosad sam imao sreće – Hristos će znati zašto – ali sreća se preokreće u trenu. Razmisli. Šest misija; to je možda trideset šest sati u klopotavoj konzervi nakrcanoj sa toliko goriva i municije da može da posluži kao vatromet za Četvrti jul, uz probrane Luftvafeove avione koji te zasipaju zapaljivim mecima, a dovoljna je samo jedna sekunda – jedna sekunda – da se sve to okonča.“
Izvukao je prste iz njene ruke i zagnjurio glavu u dlanove.
„Izvini. U bazi nikada ne razmišljam o takvim stvarima. Niko ne razmišlja. Nekako je tamo, zbog nečeg, lakše to prihvatiti – valjda zato što je potpuno normalno. Tek kad se udaljiš, shvatiš u kakvom zafrknutom svetu živimo. Ali nisi dužna sve to da znaš. Ne treba da pričam…“
„Treba.“ Glas joj je bio tih, siguran. „Ja nisam vojnik i ne borim se u ovom prokletom, odvratnom ratu, ali nisam ni dete. Ne želim da me štitiš, Dene. Hoću da znam kroza šta moraš da prolaziš, i kad bi bilo nečega – ičega – što mogu da uradim, čega mogu da se lišim, što mogu da pretrpim kako bi ti makar za trunčicu bilo podnošljivije, učinila bih to ne trepnuvši. Ali ništa ne mogu izuzev da slušam. I da te volim. I da ti kažem da je normalno plašiti se, i da je dobro pričati o tome.“
Ramena su mu se nadimala; pogledao je u nju očima koje su bile zaokrugljene i tamnije od večernjeg neba. „Plašim se, Stela. Plašim se umiranja. Plašim se odlaska od tebe. Plašim se… neopisivo se plašim da je ovo sve što ćemo ikada imati. A želim još. Još godine s tobom…“
Ona ustade i priđe mu, privivši mu glavu uz sebe i umirujući ga. „Pssst… imaćemo to, moramo u to da verujemo. Ovo što imamo preveliko je da bi bilo uništeno za jednu sekundu. Šta god da se desi, to će biti to – za čitav život. Svakoga dana, svakoga sata voleću te i dalje, bio ti uz mene ili ne.“
„Ne.“ Zavrteo je glavom, odvajajući se od nje kako bi mogao da je pogleda. „Ja to ne bih želeo. Ako ne preživim, voleo bih da ti kreneš dalje. Ne sa Čarlsom, nego s nekim drugim. Nekim ko će te paziti i voleti onako kako zaslužuješ da budeš voljena. Obećavaš mi to?“
Nije želela da se raspravlja, pa je zato isturila bradu naviše i sagla se da ga poljubi, snažno i sa beskrajnom, bolnom nežnošću. Budućnost je počivala izvan tog mastiljavog vrta, neuobličena, nespoznatljiva. Jedina sigurnost bila je sadašnjost, i ta dragocena, čarobna letnja noć. Toplota njegovih usta uz njene usne.
„Ne želim da razmišljam o tome“, tiho reče. „I ne želim nijednog osim tebe – ni sad, ni ikad.“
Polako je ustao, a ona je osetila kako joj njegove šake okružuju struk; dugi, snažni prsti rastegli su se preko njenih leđa kad ju je privio uz sebe.
„Volim te. Bože, Stela – ja te volim.“
Hrapavi prizvuk panike još mu je bio u glasu, pa mu je zato ponovo zarobila usne i stala da ga ljubi, ljubi, ljubi, provlačeći prste kroz njegovu kosu, stiskajući mu krute, žilave mišiće vrata i ramena sve dok nije osetila da se zagrevaju od jedne drugačije hitnje. Disao je neravnomerno kad je malo uzmakao i položio čelo na njeno čelo, utapajući je u mesečinom obasjanom jezeru svog pogleda. Trenutak krize bio je prošao, ona ga je povukla sa ruba provalije.
„Dene…“ Bio je to uzdah. Predaja.
„Jesi li vodila nekad ljubav pod vedrim nebom?“, promrmlja on.
Njoj se usne rascvetaše u osmeh. „Znaš da nisam.“
„Hoćeš da probaš?“
„Ne možemo! Komšije…“
„Zamračenje. Čitav grad žmuri. Niko nas ne gleda.“
To je bilo tačno. Svuda oko njih kuće su bile mračne i zamandaljene, njihovi stanari sedeli su u njima u neznanju. Mogli su da rade šta god im je volja. Stojeći nasred travnjaka, raskopčao joj je haljinu i smakao joj je sa ramenâ.

25
2011.
Dabome, zakasnio je.
Dok je Vil stigao kući, prekopao ormar u potrazi za pristojnom, popeglanom košuljom i pokušao da ukroti kosu, bilo je već petnaest do tri. Trebalo mu je još deset minuta da u supermarketu na uglu izabere nešto što će joj poneti, i taman što je ušao u kola i stigao do kraja ulice, setio se kakva je noćna mora pronaći mesto za parking. Vratio se u rikverc do same kuće (pri čemu je spitfajerov motor kreštao u znak pobune) i manuo se kola, a zatim sprintom stigao do autobuske stanice i morao da čeka autobus petnaest minuta.
Bilo je maltene pola četiri kada je pošao hodnikom ka odeljenju, noseći kutiju s pismima i džinovsku tablu čokolade. Već se kajao zbog takvog izbora poklona. U prodavnici je birao kutije s čokoladnim bombonama, ali svaku je vratio zaključujući da su suviše klišetirane, suviše pune nade i romantične. Načas je razmotrio da opet kupi cveće, ali kakva je korist od cveća, stvarno? Setivši se njenog bledog, usukanog lica, odlučio se za čokoladu u tabli, ali sad mu je delovala smešno jeftina i prostačka. Bacio ju je u prolazu na jedna prazna kolica i požurio dalje. Posle hladnoće napolju, u bolnici je bilo neizdrživo vruće, pa mu se košulja lepila za leđa kad ga je sestra za pultom uputila ka Džesinom krevetu. Umalo se nije okrenuo nalevo krug i pošao kući.
Ali tad ju je ugledao. Bila je u krevetu na kraju sobe i sedela je poduprta nagomilanim jastucima, s kolenima privučenim uz grudi i rukama oko njih, a lako ju je bilo uočiti jer od svih pacijentkinja jedino ona nije bila okružena razbrbljanim posetiocima. Kraj nje je stajao stalak sa infuzionom bocom, za koju je bila vezana plastičnom cevčicom prilepljenom za nadlanicu. Glava joj je bila okrenuta ka prozoru, ali dok se Vil približavao, osvrnula se. Kad ga je ugledala, obraze joj je zapljusnulo blago rumenilo.
„Zdravo… Džes? Nadam se da se ne ljutiš što ti ovako upadam. Ja sam Vil. I pre smo se susretali, ali verovatno me se ne sećaš.“
„O… Aha. Aha, sećam se.“ Sad je propisno pocrvenela, obarajući oči dok je od nervoze nabirala prstima bolnički čaršav. Glas joj je bio promukao i pomalo grub, kao da je boli kad priča. „Izvini što sam bila u kući. Znam da je to nezakonito, ali samo mi je bila potrebna dok ne nađem neko drugo rešenje, a stvarno sam se trudila da ništa ne oštetim i da ne diram ništa što nije moje.“
„O, bože – nisam zato došao! Časna reč, baš me briga – to jest, naravno, briga me je da li je tebi dobro.“ Pošto joj očigledno i nije baš bilo dobro, zabrzao je dalje. „Opet sam ulazio u kuću. Pokušavam da razrešim taj slučaj zbog komšije Nensi Prajs i nadam se da ću utvrditi da li ima živih srodnika koji bi mogli biti naslednici njene imovine. I dok sam tragao za obaveštenjima, naleteo sam na ovo.“
Spustio je kutiju na krevet. Ona se zagleda u nju, a obraze joj zali nov talas rumenila. Kad je pogledala u njega, oči su joj bile uznemirene.
„Bila su skrivena duboko u jednoj fioci. Slučajno sam ih našla. Nije trebalo da gledam, ali…“
„Hvala nebesima te si pogledala. Uštedela si mi silno vreme i muku.“ Oči su joj sive, primetio je. Odražavaju joj raspoloženja kao vremenske prilike. „Negde u čitavoj ovoj gomili možda se nalazi upravo podatak koji meni treba. Pretpostavljam da ih nisi kojim slučajem čitala?“
Činilo mu se da pristupa plahovitom konju. Jedan pogrešan pokret, osećao je, i videće je koliko i svoje uši. Mada ovoga puta nije zapravo ni mogla nikuda, ali svejedno. Želeo je da zadobije njeno poverenje.
„Neka“, oprezno reče ona. „Znam da nije trebalo, ali…“ Nervozno je okvasila usne jezikom, pa protrljala kanilu na nadlanici. „Ali to i nisu Nensina pisma. Posle prvog, adresovana su na neku Stelu Torn, znaš?“
Pomerila je u stranu pismo na početku kutije i pokazala mu. Gospođa S. Torn, Parohijski dom, Crkvena ulica, Kings ouk, London.
„Dakle, to su…“, izusti iznenađeno Vil. „Nisam čak ni primetio. Pa ko je ta Stela Torn?“
Oklevala je, kao da se rve s nekom ličnom dilemom, a onda brzo, sitno udahnula. „Još ne znam. Ali zaista moram da saznam.“

Pao joj je kamen sa srca, najzad, što je nekome rekla.
Trudila se da mu ispriča ukratko, ali dok su reči navirale iz nje u iseckanim naletima, bila je svesna da su to nepovezani delići koji zvuče iščašeno i bez ikakvog smisla. On je, međutim, nije prekidao. Seo je na stolicu kraj njenog kreveta i slušao priču onako kako se izlivala. Čitavu: o Dodžu i poslednjoj svirci u pabu na Čerč endu. O tome kako je ostavio topku para u kombiju, a ona ju je videla. Kako je nanjušila priliku. O tome kako je pobegla, i bežala sve dok se nije našla u zabačenoj ulici, gledajući pred sobom kuću koja je očigledno već godinama prazna. O pismu od Dena Rosinskog, s naznakom „Lično i hitno“.
„Delovalo je kao sudbina. Znam da zvuči suludo.“
Osmehnuo se. Bio je to svojevrstan iskrivljen osmeh, nekako gorak i mio u isto vreme, i od njega joj je zatreperilo u grudima. „Ne, meni ne zvuči, a i te kako se dobro razumem u ludilo.“ Krenuo je da lista pisma u kutiji, pri čemu se osetio blag miris starosti i vlage koji ju je u trenu vratio u kuću. „I dakle, jesi li iskopala makar nešto što bi ti pomoglo da je nađeš?“
„Još ništa. Bila je udata od samog početka, u vreme kad su se sreli. Muž joj je bio sveštenik – vojni kapelan. Bio je u Severnoj Africi kad je upoznala Dena. Den je bio američki pilot.“
Vil uze jedno pismo iz kutije i razgleda adresu na prednjem delu. Taj niz nažvrljanih brojeva i inicijala njoj ništa nije značio, ali on kao da je umeo to da dešifruje. „Palingtorp u Safoku. Sigurno je bio sa Osmom američkom armijom, leteo avionom be-sedamnaest u dnevne bombarderske pohode na okupiranu teritoriju. Opasan zadatak. Nisu imali visok procenat preživelih.“
„Ali znam da je preživeo. Živ je i sada, u Americi – u Mejnu, preciznije. Ne znam, međutim, gde je ona i šta se desilo s njima. Voleli su se. Želeli su da žive zajedno kada se rat svrši…“
Grudi su joj se nadimale i škripale od napornog govora, a onda je spopade nastup kašlja. Na nahtkasni pored kreveta stajali su bokal i čaša, ali da bi ih dohvatila, morala je da se pruži, a kako je glupa bolnička spavaćica bila pričvršćena uzicama, nije nikako mogla da se izloži tom riziku. Kašljala je i kašljala, zarivajući lice u kolena, sve dok nije osetila da je on kraj nje i da je nežno dodiruje po mišici. Sigurno je razumeo u čemu je stvar, jer bio je prošao na drugu stranu kreveta da joj napuni čašu. Prihvatila ju je i zahvalno stala da guta vodu.
„Bolje?“
Klimnula je glavom, boreći se za vazduh. Nakon svakog napada kašlja osećala se kao krpena lutka koju je dohvatio pas, pa je protresao i opet bacio. Sa svakim danom bilo joj je sve bolje, osećala se sve jače, ali kašalj joj je i dalje razdirao telo kao tornado.
„I dakle, dokle si stigla?“, upita on blago. „S pismima.“
„Mislim da sam pročitala oko tri četvrtine. Kako sam počela, tako nisam mogla da stanem. Nisu hteli da se zaljube jedno u drugo, ali iz pisama se vidi kako se to dešavalo. Isprva sam mislila da ga ona vuče za nos, da hoće malčice uzbuđenja dok joj muž nije tu, ali sad znam da nije bilo tako. Izgleda da ga je jedino ona i održavala u životu. Zato i ne razumem šta se moglo desiti.“
Klonula je na svoje naslagane jastuke i čekala njega da kaže nešto prezirno ili neozbiljno, u stilu da je to samo bila ratna šema. Bila je izmrcvarena od kašlja i govora, i odjednom se osetila ogoljeno – ne samo zbog glupe bolničke spavaćice, već i zato što mu je poverila priču iz tih pisama. Den i Stela su bili njeni; prirasli su joj za srce i činilo joj se – u onim čudnim trenucima kad je groznica izbrisala granice između dana i noći, jave i sna, stvarnosti i mašte – da i sama nastanjuje njihov svet. Bojala se da je sada tu priču otvorila i izložila oštrom vetru normalnog života, i da će krhki slojevi te prošlosti zauvek biti rasuti.
Vil Holt je ustao. „Pretpostavljam da umireš od želje da saznaš. A da odem ja da donesem čaj za tebe i mene, a ti za to vreme da čitaš dalje?“

31. jul ’43.
Mila moja devojko,
Danas je bilo ludilo. Poremećeno, kao u nekakvoj noćnoj mori od devetnaest sati. Još nisam siguran da li sam budan, jer u glavi čujem motore, a u rukama imam osećaj kao da su i sad stegnute oko ručice gasa i pilotske palice. Moram da se ispavam, ali još više moram da razgovaram s tobom, pa makar to bilo i na papiru. Stela, dao bih doslovno sve na svetu da sada provedem noć s tobom. Samo da te grlim i da udišem miris tvoje kose, to bi mi bilo dovoljno.
Još dve misije odrađene. Još četiri me čekaju. Ako ih preživim, udaćeš se za mene, zar ne? Nekako? Briga me i ako budemo samo nas dvoje stajali u ruševinama Svetog Klimenta Danskog u zoru, dokle god mi obećavaš da ćeš provesti život sa mnom.
Volim te, Stela. Dobro se čuvaj, mene radi.
Poljubac, D.

8. avgust ’43.
Mila moja Stela,
Izvini što dugo nisam pisao, i izvini zbog onog poslednjeg pisma, za koje mi se čini da je možda zvučalo malčice šašavo. Nisam to znao u tom trenutku, ali dok sam ga pisao, upravo me je obarao grip. Pravi grip – s groznicom, halucinacijama i takvim bolovima u čitavom telu da sam bio ubeđen da su me pogodili, samo što se toga ne sećam. Kad sam došao svesti u bolnici, mislio sam od plavokose bolničarke da je Nemica.
Najgore je to što su momci završili turu bez mene, ali budući da su je završili i bez Džonsona i Harpera, imao sam sreće. Morgan i Adelman došli su da me obiđu nakon poslednje misije. Prokrijumčarili su flašu burbona i uspeli smo da se odvratno napijemo pre nego što nas je bolničarka provalila i izbacila njih dvojicu. Ako ima nešto gore od gripa, onda je to grip s teškim mamurlukom, to mi veruj na reč.
Na odmoru sam već deset dana, i dok ležim ovde iz sata u sat, ne mogu se otrgnuti razmišljanju – da se nisam razboleo, mogao sam dosad završiti turu. Mogao sam biti u Londonu, u kući u Grinfilds lejnu, s tobom. Sve vreme razmišljam o tebi, a to zadovoljstvo mi je i gorko i slatko. Gorko zato što mi još više nedostaješ, a slatko zato što – to jest, iz očiglednih razloga.
Nadam se da će me narednih dana proglasiti opet sposobnim za letenje, te da će mi biti dodeljena nova posada. Biće čupavo, ali samo još četiri misije i gotov sam, te možemo da krenemo sa započetkom preostalog života. Ne znam šta će biti, ali sad ćemo uvek imati mesto gde možemo biti zajedno, kako god bilo i kada god bilo.
Čuvaj se mene radi, mila moja devojko.
Poljubac, Den

Džes se osmehivala kada je pročitala pismo; osmehivala se zato što je bilo tu – prvo pominjanje kuće u Grinfilds lejnu na koje je naišla – a isto tako i iz saosećanja s Denom Rosinskim i njegovim gripom. Znala je kako mu je bilo, naročito što se tiče zbrke u glavi. Čudno je bilo to što je, dok se nalazila u istoj situaciji kao i on, sanjala upravo njega. Ili njega i Vila, svejedno; njih dvojica su nekako počela da smenjuju jedan drugoga. Osetila je kako su joj se obrazi opet zažarili kad se setila kako se pojavio kroz vatru groznice i onaj haos, i dotakao joj lice hladnim, nežnim rukama. Ostatak sveta odavno joj je već bio otplovio iz žiže i nije bila sigurna šta je stvarnost, a šta delirijum, ali osetila je njegovu snagu i njegovu dobrotu. I znala je da konačno sme prestati da se batrga, jer on je bio tu, a ona na sigurnom.
Ne sme zaboraviti da mu zahvali. Bože, kako bi volela da ima ogledalo! – sigurno izgleda kao da ju je poplava izbacila. Oprezno je promenila položaj u krevetu, pazeći da ne pomeri cevčicu u šaci dok je pokušavala cimanjem da namesti ružnu spavaćicu u nekakav oblik koji neće izgledati kao džak od papira. Okrenula se ponovo ka prozoru. Spoljni svet bio je obična kalajnosiva pozadina na kojoj se odražavalo jarko osvetljeno odeljenje, a ona je upravo prolazila prstima kroz mlitavu, masnu, ostriženu kosu u trenutku kad ga je videla da se vraća. Brzo se obrnula, a srce joj je izvelo čudan sitan preskok.
Nosio je poslužavnik sa dve kartonske čaše i komadom voćne torte u celofanu. Ima lepe ruke, primetila je kada je spustio jednu čašu na nahtkasnu, a onda poterao unatrag kosu što mu je pala na čelo. Ima i lepu kosu. I neverovatan osmeh.
„Torta deluje prilično tužno, ali nije bilo baš nekog izbora, a pomislio sam da si možda gladna.“
„Hvala ti“, kaza ona, a stezanje u njenim grudima nije imalo nikakve veze sa zapaljenjem pluća.

26
1943.
„Hoćeš li da pojedeš to?“ Nensi je odmerila sasušeni komad kuglofa sa suvim voćem koji je Stela odsutno mrvila. „A ako nećeš, hoću ja. Umirem od gladi.“
Stela gurnu tanjir po stolu. Kolač je naručila samo zato što je osetila da Lajonsovoj konobarici ne bi bilo drago ako bi zatražila samo čaj; Nensi je zakasnila, a kako je bila subota, mnogi su čekali na prazan sto. U poslednje vreme nije imala apetita – od brige, pretpostavljala je. Den je bio izašao iz bolnice i vratio se na dužnost, te se svakog dana budila s mučninom ispod grudi, znajući da je možda upravo na nebu, da se zaputio ka srcu Nemačke, a svi neprijateljski topovi uprti su u njega.
Nensi je sa druge strane stola smazala kolač i izvadila iz tašne paklicu naizgled skupih cigareta. Pripalivši jednu, ponovo se zavalila. „Ubijaju me noge“, reče prekrstivši ih i privlačeći pažnju na kožne cipele krem boje, s visokim potpeticama. Bila je napustila posao u salonu, pa je, zahvaljujući Lenovom finansiranju, dane posvećivala ulepšavanju, premda nije delovalo da joj to donosi mnogo zadovoljstva. „Već sam obišla sve u Debenamu i Fribodiju tražeći haljinu, ali časna reč, ja ne bih pod brisala onim starim traljama koje tamo prodaju. Hoću nešto da ti pamet stane. Nešto prefinjeno.“
„Imaš li bonove?“
„O, da, gomilu“, odmahnu Nensi prezirno cigaretom. „Len uvek može da ih se dokopa. Problem je kako naći nešto na šta ih vredi potrošiti. Trebaju mi i najlonske čarape“, uzdahnu ona pružajući nogu i hvatajući otparanu petlju prstima sa skerletnim noktima. „Sumnjam da se ovakve mogu dobiti u prodavnicama, bilo za ljubav, bilo za pare, bilo za bonove.“ Na to sa iznenadnom zainteresovanošću diže pogled ka Steli. „Nego, pretpostavljam da nemaš neke koje ti se vuku po kući, od tvog Jenkija…?“
„Imam ono pakovanje koje mi je dao u Kembridžu, ali dosta puta sam ih oblačila. Mada nisu loše – možeš da ih pozajmiš ako želiš.“
Nensino lice opet se snuždi. Veza s Lenom ju je razmazila i nije joj više bila draga polovna roba. „Svejedno ti hvala.“ Izduvala je perjanicu dima s prisenkom razdraženosti. „Očekivalo bi se da će te lepo snabdevati takvim poklončićima, zar ne? Hoću da kažem, nije baš da mu manjka para, jelda? Malčice je stipsa, ako mene pitaš.“ Na to dobaci Steli prepreden pogled. „Da ih ne daje nekoj drugoj, je li? Nekoj od onih seljančica koje upoznaje na igrankama u bazi?“
Nensi je uvek postajala neprijatna kada joj nešto pomrsi račune, ali otkako se zabavljala s Lenom, kao da je sva njena nekadašnja mekoća bila utamanjena, ili skrivena ispod svilenih bluza sa crne berze i misteriozno nabavljenog mantila. Stelinim žilama pokulja gnev, nalik blesku vatre; vrlo pažljivo je spustila šoljicu na tacnicu. „Štošta mi daje“, tiho reče. „Više nego što sam i sanjala da ću imati.“
„Pa jeste, rat je. Od nakićenih obećanja besmrtne ljubavi nećeš se zagrejati i pristojno izgledati, zar ne? Daj ti meni koji par najlonki i pristojan karmin.“
„On mi daje više od običnih obećanja.“
„O, ma nije valjda? Da nisi možda dobila prsten?“ Nensi je pogleda s razornim sažaljenjem. „Stela, anđele, previše si ti fina za ovaj svet. Ne želim da zvučim okrutno, ali ne sviđa mi se ni da stojim sa strane i gledam te povređenu, jer smeš se kladiti – čim završi poslednju misiju, ode on put pod noge, i to bez osvrtanja. Ne kažem da to vaše ne znači baš ništa, ali budimo iskrene, neće ni trajati. Ratna romansa, eto šta je to. A Bog nam je svedok da nam treba malčice romantike. U ovo naše vreme jedino nje i ima u dovoljnim količinama.“
Okončavši svoj govor, Nensi povuče još jedan dim cigarete i mrzovoljno se zagleda kroz prozor. Septembarsko poslepodne bilo je sunčano, ali dovoljno hladno da ljudi iskopaju pohabane kapute iz ormara. Menjalo se godišnje doba.
„Kuću“, tiho reče Stela, maltene samoj sebi. „Kupio mi je kuću.“
Kao da su te reči načas zaustavile vreme. Nensi se ukipi, a kad se ponovo pokrenula, lice i glas su joj bili čudnovato bezizrazni.
„Kuću?“ Otresla je cigaretu u jeftinu limenu pepeljaru na stolu i naglo se, sitno nasmejala. „Gde?“
„Na Čerč endu. Mala je i stara, i skrivena u jednoj sporednoj uličici. Zaljubila sam se u nju.“
Ovo poslednje je izgovorila takoreći kao da se brani. Nensi to nije ni čula. „Sunce ti! Znači, ostavljaš velečasnog?“
Stela klimnu glavom i proguta poslednji gutljaj čaja. Bio je hladan i umalo se nije zagrcnula od gađenja. „Bila si u pravu. Nije trebalo ni da se udajem za njega. Nisam… nisam pojma imala. Ni o čemu.“
„I kad ćeš mu to reći?“
„Ne znam.“ Stelu zapljusnu talas neizrecivog umora, što joj se često događalo u poslednje vreme. „Teško je pronaći zgodan trenutak kad je udaljen stotinama kilometara, u Italiji. Nije to nešto što mogu da napišem u pismu, u sendviču između vesti o tome kako je pasulj prerodio i poslednje propovedi velečasnog Stouksa. Možda ću čak morati da čekam dok se rat ne završi: slušala sam radio – izgleda da lepo napredujemo, pa svakako neće još dugo potrajati. Mislim da će mu u mnogom pogledu laknuti. Znam da mu je spoljašnji privid važan, ali on je svestan isto koliko i ja da je naš brak greška.“
Nensine iscrtane obrve odskočiše, premda nije bilo jasno da li se njena sumnjičavost odnosi na to o ratu, ili pak na okončanje Stelinog braka. „A kako će s Bogom? S neraskidivošću bračnih zaveta datih u crkvi i tako time?“
„Znam da će mu biti teško, ali nadam se da će shvatiti da imamo pravo na pokušaj da budemo srećni, naročito posle svih ovih godina batrganja i teškoća. Valjda bi tako i Bog voleo?“
Nensi mučki zgnječi opušak cigarete u pepeljari i zdrobi ga. „Mislim da to s Bogom nije baš toliko prosto. Uostalom, i on je muško, zar ne?“

Satovi su pomereni sa letnjeg vremena i dani kao da su se naglo skratili. U bašti je sve odjednom dozrelo, što je malčice umanjilo izazov hranjenja velečasnog Stouksa, ali je donelo i beskrajan naporni rad; branje, ljuštenje, seckanje, sterilisanje tegli i nabavku i razvlačenje šećera za džem. Najedrala je i zadobila slast još jedna berba jabuka, i Stela je kuvala od njih sos u znak priprema za bliski Pupoljčicin odlazak sa ovoga sveta.
Pisala je Denu kako ne može više da izdrži da joj nosi pomije i da je gleda dok njuška po njima, rijući i birajući najlepše komade sa iznenađujućom istančanošću, nesvesna sudbine koja će je uskoro zadesiti. To joj je izgledalo kao izdaja. Takođe ju je ispunjavalo nekim sujevernim nemirom: šta ako i nju Bog odozgo posmatra kako obavlja svoje dnevne obaveze, slično nesvesna katastrofe koja samo što nije nastupila?
Koliko god nastojala da ga se otrese, predosećanje usuda proganjalo ju je kroz te pozne septembarske dane. Čak joj je i pismo od Dena – premda joj je bilo divno što ga je dobila – pružilo slabu utehu, pošto je znala da je po svoj prilici pisano pre tri ili četiri dana, a bila je veoma svesna koliko se svega i svačega za to vreme može promeniti. Cenzura se postarala da Stela pročita svega polovinu onoga što je Den pisao o operacijama, ali kad je povezala to sa onim što je uspela da pohvata na radio-vestima u devet, bilo joj je dovoljno da shvati da je u toku velika vazdušna ofanziva.
Odsustva su se davala s mene pa na uštap. Od one prve začarane noći u kućici više nijednom nisu ugrabili noć u njoj, premda su dvaput uspeli da ukradu po nekoliko zajedničkih sati, kad je imao slobodne dane pa se prišlepao kamionetu za nabavku. Nije mogao nikako unapred da je obavesti, niti je ona pak imala pojma da li će i kada takav susret opet biti moguć, što je samo dodavalo njenom nemiru. Svaki dan je bio ciklus nade i strave, čekanja i razočaranja.
Što je još gore, prilikom poslednjeg sastanka u kući našli su se na ivici svađe. Ona je već bila tamo kad je on stigao, pa joj je pao pravo u zagrljaj čim je otvorila vrata. Bez reči su se popeli na sprat i vodili ljubav s nemim žarom, sve dok njoj iz očiju, u kosu, nisu potekle suze.
Posle toga su upalili vatru u ložištu u prizemlju, pa seli ispred nje, pijući viski koji je doneo on, a prijatno jesenje popodne se napolju hladilo u veče. Vratilo joj se ono bolno osećanje što ju je pratilo već nedeljama, kao da je ostala bez sloja kože, te su joj osećanja sad preblizu površini. Ponovo je posegnula ka njemu rukama, u želji da se obavije oko njega i oseti njegovu snagu u sebi. On je nevoljno uzmakao, promrmljavši joj u kosu: „Nemam još jednu gumicu.“
„Briga me.“
„Mene jeste briga.“ Uzdahnuvši, seo je i prošao rukom kroz kosu. Mišići su mu se pokretali pod kožom golih leđa – bio je smršao otkako je ležao u bolnici, a kad je to shvatila, još više je poželela da se pripije uz njega. „I previše mi je stalo do tebe da bih te opteretio detetom.“
„Ja želim dete.“
„I ja. Ali ne sad, ne ovako. Hoću da naša deca rastu u jednom sigurnom svetu. Svetu u kom možemo biti sve vreme zajedno, a ne samo u kradomičnim trenucima koji deluju kao da su oteti od nekoga drugoga.“
„Ali šta ako ne doživiš da vidiš taj savršeni svet?“ Ove reči su iskočile kao zlobne krastače iz tamne močvare očajanja u njoj. Niz obraze su joj se slivale suze, kapljući na dignuta kolena dok je sedela skupljena na podu. „Dene, šta ako se ne vratiš? Zar ne možeš makar da mi dozvoliš da imam deo tebe za koji ću živeti?“
„Mila moja, imaćeš ga.“ Klekao je pred nju, sa jezivo tužnim izrazom lica. „Ti jesi deo mene, i ako se to desi, ako se ne vratim, hteo bih da živiš za sebe. Hteo bih da imaš izbora i slobodu da biraš; da ostaviš Čarlsa, ako tako budeš želela, i da dođeš ovde i budeš na sigurnom. Biće to teško, ali neuporedivo teže ako bi imala dete.“
Znala je da je on u pravu, ali od toga joj je samo bilo još gore. Kasnije, pre nego što je pošao, izvinila se zbog svog detinjastog, nerazboritog ponašanja, a on ju je poljubio nežno, slatko; potpuno joj opraštajući. Ali ona nije mogla da oprosti sebi što je pokvarila to dragoceno zajedničko vreme. Ta misao joj nije dala mira i doprinosila je njenim strepnjama. Šta ako ga je poslednji put videla?
Sve to joj se vrzmalo po glavi tog jutra dok je stajala nad sudoperom i prala tanjire od doručka velečasnog Stouksa. Bilo joj je ponestalo sapuna, pa je voda bila sivkasta i masna, a po njoj su plivale grudvice jaja u prahu, kao kakve primitivne životne forme. Iz nje se osećao sumporast zadah, kao iz zapušenog slivnika. Ždrelo joj se zgrčilo od mučnine.
Začulo se kucanje u zadnja vrata. Delovalo joj je kao prevelik napor da ode i otvori ih, pa je povikala: „Napred!“
Pojavila se Ejda, u svom starom kaputu od tvida ogrnutom preko kuhinjske kecelje, a glave umotane maramom. Pohitala je ka stolu, unoseći kotaricu od pruća i čist, hladan miris jeseni.
„Dobro jutro, srce. Rekoh, da ti donesem prvu berbu.“ Izvadila je iz kotarice krvav smotuljak novina i ponosito ga spustila na sto. Stela užasnuto pogleda u njega.
„Šta je to?“
Smejući se, Ejda odvi listove crvenih rubova i ukaza se blistava gomilica grimiznog mesa i gnezdo sivkastih zmija. „Lep komad džigerice, malo bubrežnjaka, malo crevaca, slaninice, dabome…“
Pupoljčica.
Gvožđasti miris krvi ispuni Steli nozdrve. Ona pritisnu ruku preko usta i nosa da ga ne bi udisala, a onda, odbivši se od stola pa od zida, stiže do klozeta pored ostave taman u poslednji tren pre nego što će ispovraćati dušu.

„Bolje?“
Ejda ju je posmatrala s mešavinom saosećanja i brige dok je pijuckala čaj. Pupoljčicini zemni ostaci ponovo su bili umotani i sklonjeni sa vidika, premda je Stela još osećala metalni smrad mesa. Otkad joj je to nos postao tako osetljiv?
„Malčice, hvala.“ Otpila je poslušno još jedan gutljaj. Istini za volju, draža bi joj bila voda, ali pokazala bi nezahvalnost kad bi tako rekla, s obzirom na to da je Ejda bila ljubazna da skuva lončić čaja. Umorno je priznala u sebi da bi takođe bilo nezahvalno, pa i bezočno ako bi rekla da se još oseća grozno i da bi više volela da je ostave na miru. Ejda je bila skinula kaput i okačila ga na kuku na stražnjim vratima; činilo se da je pripravna da ostane sve dok ne bude sigurna da je Steli dobro. Prikovana njenim oštrim pogledom, Stela uspe s mukom da se osmehne. „To je zbog smene godišnjih doba. Uvek je to vreme boljki.“
„Osećaš se tako već neko vreme, zar ne?“
„Jedno nedelju dana, mada nisam bolovala. Mislila sam da sam to savladala, ali očigledno nisam. Strašno sam umorna…“
Ejda se tiho zasmejulji. „Jagnje siroto! Stupila si u klub, a?“
Načas se Stela potpuno pomela. Pomislila je na one okrvavljene novine i odvratni sadržaj smotuljka. Svinjarski klub. Ona je u svinjarskom klubu, zato je Ejda i svratila.
„Hoću da kažem…“ Ejdin glas se ublažio. „Da ne nosiš dete?“
Stela zinu. Misli su joj se vijale po glavi kao lišće nošeno burom. Dete? Ali Den je bio veoma pažljiv… veoma odlučan. Da li je moguće da se sudbina umešala, baš kao onda kad ih je oboje dovela u onu crkvu i kao kad je njega dovela onoj kući? Deo nekog krupnijeg nauma zapisanog u zvezdama…
„Dete?“
U njoj zasja oprezna radost, nalik prvim tragovima zore na noćnom horizontu. Den neće moći da se buni sad kad se to već dogodilo, zar ne? Dete. Denovo dete. Maltene je začula njegov smeh kako odjekuje kućerkom u Grinfilds lejnu.
Ejda se toplo zasmeja. „Nemoj da si tako zapanjena, srce. Dešava se to. A nagađam da si otprilike malo zašla u treći mesec, što se tačno poklapa s danima kad je velečasni Torn bio kod kuće na odsustvu.“
O, bože…
Čarls.
Njen obraz koji drlja o kamin, trunje u njenim ustima. Sluz među njenim butinama. I činjahu sram.
Ružičasti sjaj zgasnu i ne ostade ništa izuzev tame.

Zvono je oglasilo svršetak posete, trgavši Vila u sadašnjost. Digavši pogled, iznenadio se, jer shvatio je da se potpuno smrklo dok je on čitao pisma. Prozori su bili crni kvadrati; sjajni kao katran, odsecali su spoljašnji svet.
Protegao se, protrljao se šakom po kosi, pa pogledao u pismo u ruci. Pošto je čitao brzo – tu veštinu je usavršio na fakultetu – maltene je bio pristigao Džes. Sad mu je bilo jasno zašto se toliko unela u život Dena Rosinskog i Stele Torn. Iako nije mogao da pročita Stelinu polovinu prepiske, priča o njima je jurišala sa krtih listova i uvlačila ga u sebe.
Vratio je pismo u koverat. Svud po odeljenju ljudi su ustajali, slagali plastične stolice koje su doneli iz dnevnog boravka, šuškali najlon kesama dok su razmenjivali predmete koji tu ostaju i predmete koje će poneti kući. Samo je Džes bila nepomična, sklupčana na krevetu, okrenuta ka njemu leđima, s kolenima pod bradom. Zapitao se da li spava. Kroz uzak prorez između vezica bolničke spavaćice video se bled hrbat njene kičme, tanan kao ljuštura amonita. Odvratio je oči u stranu, i taman dok se premišljao da li da se tiho odšunja, ona se promeškolji i okrete se ka njemu.
Oči su joj bile pune suza, treperile su kao kamičci u bistrom potoku. Razmotavši se, izvadi pismo koje je čitala.
„Pogledaj.“
On ga uze. Draga Stela, pročita. Ovo pismo je od onih pisama za koja se nadam da ih nikad nećeš pročitati, pismo koje ću ostaviti na svom ležaju da ga četni ćata pošalje ako se ne vratim…
„Sigurno su ga oborili“, tiho reče Džes. „Verovatno je pomislila da je poginuo. Odustala od njega.“