Uživo!: Autobiografija

ZAŠTO AUTOBIOGRAFIJA?


NEIZBEŽNO PITANJE NOVINARA u mnoštvu intervjua svih ovih godina koliko sam svirao u Ribljoj čorbi glasilo je: „Da li Miša Aleksić namerava da snimi solo album?“ Ovo pitanje, priznajem, nije bilo baš bez osnova. Gotovo svi članovi koji su bili deo ovoga sastava s vremenom su objavili i samostalne projekte! Ta diskografija, doduše, jeste nešto drugačije viđenje muzike i tekstova u odnosu na ono zbog čega je Riblja čorba tako prepoznatljiva. To je činjenica! U ovoj knjizi će kasnije biti više reči o Borinim albumima, ili Bajaginim, Rajkovim, Vickovim, Čuturinim ili Nidžinim, albumima koji su bili izvan okrilja ovoga benda. A moj odgovor na gore postavljeno pitanje bio je manje-više uvek isti: „Kao član Riblje čorbe, nikada nisam planirao snimanje i izdavanje solističkog albuma, niti razmišljao o tome!“
Tu se za mene ta priča završava. Ali ne i za one koji postavljaju pitanja!
Kako to mislite - a zašto?
Odgovor je, opet, bio jednostavan i uvek isti, jer su za tako nešto postojala dva jaka razloga.
Prvi je bilo to što sam sve kvalitetne pesme koje sam ikada komponovao ponudio Bori i momcima iz benda. Znači, ukoliko sam bio siguran da nešto može da uđe na ploču Riblje čorbe ili ukoliko bih lepo upakovao muziku na Borin tekst koji mi se naročito dopao, to sam odmah stavio na raspolaganje matičnoj grupi. Pesme za koje nisam bio siguran da li bi se u tu priču uklopile nisam ni postavljao u položaj da se o njima raspravlja ili polemiše. Jednostavno, želeo sam da kao autor na pločama Riblje čorbe budem zastupljen s numerama za koje sam pre svega lično bio siguran da su kvalitetne! E sada, da li će ono što sam komponovao postati hit ili ne, to je već zavisilo od mnoštva drugih činilaca. Ali iskreno govoreći, ponosan sam da u opusu Riblje čorbe imam dovoljan broj takozvanih velikih pesama, koje će ostati upamćene i kod generacija koje tek stupaju na životnu scenu!
Drugi razlog što nikada nisam snimio solo album krije se u mom pitanju - a šta da radim s numerama s kojim nisam bio naročito zadovoljan? Da li stvarno treba da snimim album od škart pesama ili Čorbinih otpadaka tek da bih zadovoljio sopstvenu sujetu ili... Zar da dođem u situaciju da pričam kako imam samostalni projekat i da su na njemu pesme koje ne zadovoljavaju kriterijum Riblje čorbe!?!. A šta bi tek trebalo da uradim s tekstovima za tu ploču? Bora je za mene oduvek bio i ostao rokenrol pesnik broj jedan! Znači, morao bih da zamolim Boru da mi napiše nekoliko tekstova za album, ili sve! Dobro! I, šta se onda događa? Da se zadovoljim i budem srećan s nekim surogatima! I kako onda dalje sa svim tim? Šta da radim s pevanjem? Da zovem soliste koji bi mi gostovali na ploči? Možda bih, u suprotnom, mogao da snimim i instrumentalne kompozicije? Ne, hvala! To ću ostaviti svom prijatelju Džindžeru. On bi zaista imao šta da ponudi kad je gitarističko umeće u pitanju.
Posle svega, odgovor na pitanje o mojoj solo ploči nedvosmisleno je bio - jedno veliko NE ili NIKAKO! Samostalni album me, znači, nikada nije zanimao. Međutim, s vremenom se pokazalo da postoji nešto drugo što me je privuklo i nateralo da sednem za tastaturu kompjutera. Izazov i sve ono što prati avanturu sa neizvesnim ishodom navukli su me da počnem s pričom koju upravo držite u rukama. Moja autobiografija i biografija Riblje čorbe!
Moj dugogodišnji prijatelj Aleksandar - Saša Gajović, koji je kao novinar i muzički urednik u nekoliko TV stanica pažljivo pratio moju muzičku karijeru od samih početaka, predložio mi je da prionem na posao i napišem storiju o svom odrastanju, prvoj gitari, prvom bendu, prvim nastupima, priču o sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka, o razdoblju o kome se u domaćoj rok literaturi malo pisalo. I naravno, sve o Ribljoj čorbi. I to iz ugla jednog njenog člana, koji je u tom bendu ne samo od početka već je i jedan od osnivača grupe, čija je decenijska aktivnost obeležila veliki deo naših života (i uticala na njih). Trebalo je, znači, valjano opisati događanja u Ribljoj čorbi i oko nje. Od postanka pa sve do ovih dana. Trideset i dve godine, koliko grupa postoji, treba smestiti u dve-tri stotine stranica knjige. Mogu li ja to?
U početku sam bio u strahu od Sašine ideje. Da budem iskren, odbijao sam tu pomisao! Mesecima sam se opirao. Ali Saša je bio poslovično uporan, diplomata, i - taktičan! Rekao mi je da počnem, pa ću sam oceniti kako mi ide. Nagovestio mi je, onako uzgred, da bi to mogao biti još jedan moj doprinos rok muzici na ovim prostorima. Najzad, opušteno je uz kafu sa obranim mlekom zaključio da bi ta biografija mnogo značila klincima koji počinju da se bave rokom i koji su muziku izabrali kao svoju životnu misiju. O vojsci fanova Riblje čorbe i generaciji naših vršnjaka koji su rasli i stasavali uz ovaj sastav bolje da se i ne govori.
Jednog popodneva, pritešnjen Sašinim čvrstim argumentima, seo sam za tastaturu i započeo. I nisam se zaustavljao. Sve je odjednom krenulo kao nezadrživa lavina, uz pregršt sećanja i prisećanja, u nepreglednom nizu slika i prizora iz prošlosti, kao na filmskoj traci. Reči su same navirale, baš kao i priče, dešavanja, ljudi, putovanja... Bila je to svojevrsna beskonačnost o onome što se stvarno događalo. I, naravno, u stanju takvog transa emocije nije bilo moguće zadržati. A sve mi je izgledalo kao da je bilo juče. Pisao sam iskreno, što bi naši stari rekli - od srca! Želja mi je bila da nijednog aktera sa svog životnog puta ne izostavim, zaboravim ili preskočim. I svakako, da nikog ne povredim. Hronološki, sve je u jednom trenutku leglo na svoje mesto. Kako ne pripadam onima koji bi zarad jeftinih senzacija
1 velikih tiraža skrivali ili iskrivili istinu, pisanje biografije Riblje čorbe doživeo sam i kao neku vrstu pročišćenja. Takav životni stav u čijem su središtu vaspitanje i poštenje verovatno je uticao da uvek budem okružen dobrim i pozitivnim ljudima, pravim prijateljima i ličnostima s kojima se i danas, posle toliko godina, sa istim žarom još uvek družim.
U mom rokenrol životu bilo je lepih i prelepih trenutaka, ali i ružnih, groznih i teških. O tome sam ovde pisao kako se ništa ne bi zaboravilo! A bilo je dosta toga. Uostalom, rokenrol kao stil i način života ne bi bio tako divan da ne sadrži sve ono što danas nazivamo - ludilo!
Svim akterima ove storije zahvaljujem što su bili uz mene i muziku s kojom sam se budio i odlazio na spavanje. Bez nje, moj život i ne bi imao neki smisao.
Kad kažem muzika, mislim na rokenrol.
A taj rokenrol je u stvari moj život.
Pa kada je sve to tako, onda neka ta moja priča najzad počne!

DEDA MARKO I BAKA JELENA
ILI
KAKO LJUBAV NE ZNA ZA GRANICE


NA SVET SAM DOŠAO 16. avgusta 1953. godine kao Miroslav Aleksić. Rođen sam u samom srcu Beograda, na Terazijama broj 13. Broj 13, za neke malerozan, u mom slučaju nije imao takvo značenje. Tačnije, nije mi pravio nikakve nevolje, pošto sam odrastao u srećnoj i divnoj porodici, koja mi je omogućila da imam bezbrižno detinjstvo. U trosobnom stanu na trećem spratu te predratne zgrade stanovali smo moji roditelji i ja s bakom i dedom, maminim roditeljima. Moji su bili zaposleni i stalno su radili. Tata Jova u Radio Beogradu, a mama Natalija u Energoprojektu. Mogu slobodno da kažem da su me zbog profesionalne zauzetosti roditelja odgajali baka i deda. S njima sam se kao klinac po ceo dan igrao, a povremeno su me učili da čitam, pišem, crtam... Bilo je to razdoblje moje najveće ušuškanosti.
Baka Jelena i deda Marko su se upoznali posle Prvog svet-skog rata u Parizu. Deda Marko je bio srpski vojnik ili komita, kako su sebe tada nazivali, dok je baba Žermen, Francuskinja, zarađivala za hleb u fabrici konzervi. Deda se posle Krfa obreo u Parizu, gde su ga zaposlili u istoj fabrici u kojoj je već bila i moja baka. Upoznali se, zavoleli, došli u Srbiju, venčali se i započeli zajednički život. Bakine izbledele crno-bele fotografije iz vremena kada je bila mlada svedoče da je bila veoma lepa. Imala je prefinjene crte lica. Sećam se i deda Markove slike u srpskoj vojničkoj uniformi. Oštre, markantne crte lica, veliki brkovi, crne guste obrve i - veoma strog pogled! Na toj fotografiji izgleda onako kako su uglavnom izgledali srpski vojnici iz Prvog svetskog rata. Da, prisećam se i neke njegove zajedničke fotografije sa saborcima. Svi su izgledali isto - kao gomila jednojajčanih blizanaca na jednom mestu.
Baka Žermen je u Srbiji postala Jelena. Posle nekoliko godina provedenih u Beogradu, dobro je savladala srpski jezik i naučila da kuva „po srpski“. Pošto pretpostavljam da je Francuzima kulinarstvo inače u krvi, ona je kuvala fantastično! Postala je pravi majstor za naše specijalitete - od pasulja, prebranca, sarmi, svadbarskog kupusa, musake, đuveča... Doduše, umela je baka Jelena da napravi i nešto po francuski, pa sam kao klinac baš uživao u njenim šupama i čorbama, musevima i kohovima, koji i nisu svojstveni srpskoj kuhinji. Od nje sam naučio i šta je kiš loren ili ef mole, ali nisam pokazivao zanimanje za učenje francuskog jezika, bez obzira što me je tata neprestano nagovarao da s bakom malo pričam na francuskom.
Deda Marko je svirao prim u tamburaškom orkestru. Taj mali žičani instrument prvi put u životu sam video u njegovim rukama. Naročito sam bio opčinjen dedinim trzalicama od životinjske kosti. Kada sam posle mnogo godina napravio karijeru kao muzičar, ćela moja rodbina je pričala kako sam taj talenat i osećaj za muziku nasledio od dede. On je svirao prim u tamburaškom orkestru Abrašević i sasvim je lepo pevao. Dok je svirao, voleo je i da popije. Flašu s ljutom rakijom je, inače, stalno držao nadohvat ruke, najčešće ispod kreveta, i žestoko je potezao. Dosta kasnije, moja rodbina je pričala da sam od dede Marka nasledio i ljubav prema čašici! Razlika u tome je između nas dvojice bila što nikada u životu nisam podnosio domaću rakiju. Ali one inostrane, recimo onu američku iz Tenesija, poznatiju u narodu kao burbon - volim i dan-danas.
Inače, deda bi tako ležeći i pijuckajući obično čitao dnevnu Politiku. Redovno je rešavao ukrštene reči. Sećam se da ih je ispisivao običnom olovkom, pa bi onda, ako nema novih, pažljivo gumicom brisao sve odgovore kako bi istu ukrštenicu rešio još jednom! Pored Politike, za mene je kupovao i Politikin zabavnik, koji smo zajedno čitali. Ja sam obožavao stripove, dok mi je on saopštavao ostale zanimljivosti, kao što je bila, na primer, ona Riplijeva rubrika Verovali ili ne. Naravno, slično mojim vršnjacima, sve brojeve Politikinog zabavnika pažljivo sam čuvao, da bih ih posle stotog broja luksuzno ukoričio i uredno složio na policu s knjigama.
Deda Marko je umro kada sam bio u trećem razredu osnovne škole. Tada sam prvi put u životu video mrtvog čoveka. Ušao sam u sobu u kojoj su dedu položili na bračni krevet mojih roditelja. Ležao je skrštenih ruku. Bio je lepo obučen. Pored njega je na malom noćnom stočiću gorela sveca. Mama je rekla nešto kao: „Deda više neće biti s nama.“ Baka je nadživela dedu trinaest godina. Nekoliko godina pred kraj života postala je nekako tiha, nečujna. Najčešće je provodila dane u svojoj sobi, sama uz neku knjigu ili časopis. Baka Jelenu sam stvarno mnogo voleo. Bila je divna. Duša od žene. Mene je obožavala i stalno mi ugađala. Možda je to radila i zato što sam bio jedinac, pa se što je više mogla trudila da uživam u detinjstvu. Umrla je kad sam se vratio iz Amerike 1973. godine. Njena smrt me je veoma pogodila. Tek kada je više nije bilo, shvatio sam koliko mi nedostaje. Ali takva stanja su mi tek predstojala.

BASTER KITON I ČARLI ČAPLIN UZ ŠKRIPU KLIMAVIH STOLICA


ĆALETA JOVU PAMTIM kao doteranog gospodina, uvek u odelu, s belom košuljom i tamnom mašnom vezanom u majušni čvor. Sećam se da su tatine cipele uvek sijale. Uopšte, na njemu je uvek sve blistalo. S obzirom na to da je tata u godinama mog odrastanja postao jedan od glavnih urednika u Radio Beogradu, morao je valjda da bude elegantan.
Mama Nata je po mnogima bila najlepša žena u kraju. Oblačila se dosta skromno, ali onako vitka i graciozna, mamila je uzdahe čitavog komšiluka na Terazijama. Radila je kao tehnički crtač u Energoprojektu. Bio je to naporan i odgovoran posao. Pored redovnog posla, stigla je s vremenom da završi i pedagošku akademiju. Od 1970. godine počela je da radi i kao profesor opšte-tehničkog obrazovanja u Osnovnoj školi Jovan Jovanović Zmaj u naselju Braća Jerković. Bila je jedan od najomiljenijih profesora u toj školi. I danas srećem njene đake, koji mi prilaze s pričom koliko su voleli opštetehničko obrazovanje i nastavnicu Nataliju.
Tih kasnih pedesetih godina prošlog veka naša porodica je živela veoma skromno, kao uostalom većina sugrađana u posleratnom Beogradu. U kući je carovao stari nameštaj. Spavao sam na omanjem kauču u sobi s roditeljima. U kuhinji se nalazila peć na drva. Bez bele i druge tehnike, televizora... Bio je to život kakav je danas teško zamisliti.
Ulaz u samu zgradu broja 13 u stvari je bio ulaz u predvorje bioskopa Kosmaj, u to vreme veoma popularnog. Uostalom, nalazio se u centru grada i uvek je imao nov repertoar. Na kraju bioskopskog predvorja, gde su se izlagali reklamni plakati za filmove koji se najavljuju, bila su teška staklena vrata s mesinganim okovima. Kroz njih se ulazilo u zgradu s liftom i stanovima. Lift je toliko bio dotrajao da je svaka vožnja u njemu značila opasnost po život. Ispred njega, u sredini mračnog hodnika zgrade, malo levo od lifta, nizali su se betonski stepenici prema stanovima, a desno nadole je oronulo stepenište vodilo u mračan podrum. Sam bioskop bio je veoma zapušten. U sali - drvena, klimava sedišta su za vreme predstava neizdrživo škripala kad su se gledaoci vrpoljili, platno je bilo oštećeno, musavo i požutelo, a ton katastrofalan. Ipak, to nije smetalo stotinama Beograđana da se svake večeri tiskaju u redovima i traže kartu više. Sve projekcije - od crno-belih i nemih filmova sa Basterom Kitonom, Stanliom i Oliom, Čarlijem Čaplinom i braćom Marks, preko italijanskih vesterna sa Đulijanom Đemom, Vinetuom i Old Šeterhendom, kao i domaćim partizanskim - bile su do daske rasprodate. Možda je osnov za tu pomamu i jagmu ležao u samom fenomenu pokretnih slika, koje su tih godina bile jedan od retkih izvora masovne zabave. Film je, isto tako, bio i izvor bogatih informacija, koje su dolazile iz nama tada tako privlačnog „trulog“ Zapada. Naš stan se nalazio na drugom spratu i prozori naše spavaće sobe su gledali na svetlarnik u kome je bila smeštena kabina kinooperatera. Imao sam tu (ne)sreću da u sat i minut tačno znam kada počinje svaka projekcija i koji se film vrti. Ton se iz bioskopske sale kroz kabinu kinooperatera prenosio do naše sobe i čulo se kao kada neko glasno pusti televizor u stanu do vašeg. S obzirom na to da sam sve projekcije gledao po nekoliko puta, zapis zvuka svakog filma bio mi je veoma dobro poznat. Slušajući muziku koja se u letnjim časovima pored otvorenih prozora odlično čula u našoj sobi, preživljavao sam svaku scenu iz filma koji se prikazivao. Jedino su mi smetale projekcije ratnih filmova, pošto od silne pucnjave i eksplozija nikako nisam mogao mirno da zaspim.
Pošto su se karte za svaki film prodavale brzinom svetlosti, bilo je neizbežno da se u ovom biznisu pojave ljudi koji su shvatili gde leži lep izvor zarade. Reč je, naravno, o tapkarošima ili preprodavcima ulaznica. Kupovali su po 50 ili 100 karata po ceni na blagajni, a prodavali ih dvaput ili triput skuplje. Unosan posao, nema šta. U njihovom poslu postojala je samo jedna poteškoća - Državna bezbednost! Agenti narodne milicije u civilu ubacivali su se među gledaoce dok ne snime tapkaroše, a zatim krenu u ofanzivu. Ta akcija se uglavnom događala u mojoj zgradi, tačnije u podrumu moje zgrade. Rasprava i utvrđivanje krivice odigravali su se u prizemlju, ispred lifta, da bi se s kaznenim i pedagoškim merama počelo u onim mračnim podrumskim prostorijama. U toj memli punoj guste paučine, preprodavce ulaznica skidali su do gole kože sve dok se i poslednja karta na crno ne pronađe. Zatim bi sledile batine. Prvo bi se začuli tumbanje i potmuli udarci, a onda kuknjava i jauci momaka. Nekada su vapaji isprebijanih tapkaroša bili toliko glasni da se od njihovih glasova orila ćela zgrada. Činilo se da boga u njima ubijaju. Stanari zgrade su trpeli tu galamu i kuknjavu samo zato što je svima bilo stalo da se tapkanje najzad iskoreni iz Kosmaja. Meni i klincima iz kraja sve to je bilo izuzetno zanimljivo. Bile su to prave krimi priče - uživo! Obično bismo se krili po stepeništu i osluškivali tok svake akcije u nadi da ćemo kasnije na stepeništu pronaći svežanj skrivenih bioskopskih ulaznica ili neku zalutalu novčanicu od pazara. Iskreno, meni je ceo taj događaj bio veoma privlačan, pa sam sa ortacima često i nestrpljivo iščekivao početak obrade loših momaka. Ali bilo je još dosta toga što će nas tih godina privući u Beogradu.

TELEVIZOR, HLEB, MAST I - ALEVA PAPRIKA


KADA JE JUGOSLOVENSKA PRESTONICA dobila nove i moderne filmske dvorane, preprodavci bioskopskih karata konačno su nestali sa ulica moga grada. S pojavom televizije ne samo da su ljudi potpuno izgubili glavu za tom čudesnom, magičnom kutijom već se i na tapkaroše gledalo kao da nikada nisu ni postojali. Novu tehnologiju sam dočekao spremno, mada mi je pomalo bilo žao vremena u kome su pred Kosmajom ljude željne dobrog filma dočekivali oni kojima je preprodaja ulaznica najčešće bila jedini izvor prihoda.
Inače, prvi televizor marke Saba stigao je naš stan 1959. godine. Mali crno-beli televizor predstavljao je veliku senzaciju kako u našem stanu, tako i u celoj zgradi na Terazijama broj 13. Mi smo bili prva porodica u ćelom kraju koja je imala TV prijemnik, pa su moji roditelji priuštili zadovoljstvo skoro svim komšijama da prate ono malo programa što je tada emitovala Televizija Beograd. Saba je bila postavljena na vrh jedne komode u kuhinji, koja je s predsobljem bila spojena dugačkom terasom i ulaznim vratima u stan. Svakoga dana u određeno vreme stanari naše zgrade uredno su dolazili kod nas, svako od njih sa svojom stolicom u ruci. One su bile postavljene na terasi, tik jedna za drugom. Pridošlice bi posedale na njih i čekale da se dogodi - čudo! Tata bi u jednom trenutku ugasio svetio i pustio ton do daske, kako bi oni na terasi u zadnjim redovima mogli nešto da čuju. Iako sumnjam da su mogli išta da vide, pošto mislim da je promer ekrana bio tridesetak centimetara, taj ritual se kod nas iz dana u dan ponavljao. Za vreme tih seansi, sa komšijskom decom sam sedeo na podu, odmah ispod komode s televizorom, u prvom redu. Ta džumla je trajala sve do zime, ali zbog velike hladnoće nije u stanu bilo moguće držati sve otvoreno. S terase je baš umela da duva ledena košava, pa bi nam u prostoru u kom smo živeli bilo kao u zamrzivaču. Meni je ta ćela gužva bila vrlo zanimljiva, jer sam je doživljavao kao veliko okupljanje uže i šire rodbine, što je inače kod nas bilo uobičajeno kada nešto slavimo. U zgradi u Ulici Terazije broj 13 sa svima smo bili bliski i lepo smo se slagali. Te jedinstvenosti i međusobnog prijateljstva, i osećaja kao da im uvek možeš zakucati na vrata ako ti se nešto loše desi, rado ću se sećati u godinama koje su bile preda mnom. Tim pre što ta vrsta oslonca u životu više ili ne postoji ili je ima sve manje.
S druge strane, moji su i posle pomenutog televizorčića nastojali da poboljšaju naš životni standard. Tih godina smo postali vlasnici prvog automobila. Fiće, naravno. Tata je podigao kredit od ne znam koliko miliona i beli fića, nov-novcat, lep kao lutka, bio je parkiran ispred naše zgrade! Već prvog dana sam sedeo za volanom. Besomučno sam ga cimao levo-desno uz neizbežno oponašanje zvuka motora: BRRRMMM! Kada je fića stigao u našu porodicu, često smo odlazili kod moje druge bake, Nane.
Tatin otac, deda Miroslav, umro je još dok je tata bio dete, a baba Nana je živela u dvorišnom stanu u Ulici Dragoslava Popovića. Imala je stančić koji se sastojao od dve sobe. Česma joj se nalazila na sredini dvorišta. Tu negde je bio i ve-ce, koji su zajednički koristili svi stanari. Kod Nane sam voleo da idem jer sam imao društvo za klikere, koje smo igrali na malom zemljanom terenu ispod starog hrasta. Imao sam ekipu od desetak vršnjaka, s kojima sam po ceo bogovetni dan vijao klikere. Nana bi nam u jednom trenutku spremila gomile sendviča, koje smo tamanili između igrica. Da ne bude zabune, sendviči su se u to vreme sastojali od kriške hleba namazane mašću, posute solju i jarkocrvenom alevom paprikom. Bili su divni i jeli smo ih s velikim zadovoljstvom. Za salatu smo imali sirov paradajz. Grizli smo ga kao jabuku. Prethodno smo mu koru i unutrašnjost kvasili jezikom, kako bi se za njega zalepila so koju nam je Nana stavljala na komad novinske hartije. Ubrzo posle Nanine smrti svi ti kućerci u dvorištu su srušeni i podignuta je nova i moderna zgrada. Onaj stari Beograd, koga se baš živo sećam, lagano je počeo da nestaje. U isto vreme se, nažalost, nepovratno gasilo još jedno bezbrižno razdoblje mog detinjstva.

SAKRIVEN U ORMARU ZBOG SMEĐEG PIJANINA


JOŠ SE OKO SEBE NISAM NI OKRENUO, a već je došao trenutak da pođem u školu. Bilo je to 1960. godine. Imao sam tu nesreću da sam kroz osnovno obrazovanje promenio čak tri škole. Prvo Žarko Zrenjanin, preko puta Doma omladine Beograda, zatim tek sagrađenu Drinku Pavlović u Kosovskoj i na kraju Stevan Sinđelić na Lekinom brdu. U ovoj poslednjoj sam završio osmi razred, pošto smo se 1964. preselili u Petrovaradinsku ulicu, koja se nalazila na Lekinom brdu.
Već u prvim razredima osmoletke bio sam okružen dobrim drugarima, uglavnom iz kraja. Kao tipično gradsko dete, uglavnom smo se viđali po stanovima. Nešto smo manje boravili napolju, a kada se to i događalo, uglavnom se između visokih zgrada šutirala lopta. Skupljali smo sličice fudbalera i Životinjskog carstva, zatim salvete, poštanske marke, šibice... Zanimljivo je da su u to vreme na šibicama bili naslikani najrazličitiji motivi. Od flore i faune, do geografskih pojmova i reklama za određene proizvode. Ja sam ih na radnoj površini neke moje komode lepio kao sumanut. U jednom trenutku sam ih imao zalepljenih preko hiljadu komada! Muzika me tada uopšte nije interesovala, pa sam zato doživeo pravi šok kada su jednoga dana moji roditelji u spavaću sobu uneli - smeđi pijanino! Iznajmili su ga. Taj aranžman, kako sam kasnije saznao, nimalo nije bio jeftin. Ubrzo sam saznao da ću imati časove klavira i da će profesor dolaziti u naš stan tri puta nedeljno. Priznajem da sam od samog početka imao izuzetan otpor prema klaviru, vežba-nju i učitelju. Časove mi je držao neki mladi student muzičke akademije. Sve to za mene je predstavljalo pravi i veliki košmar.
Već na samom početku mučio sam se da prstićima dohvatim crno-bele dirke koje je trebalo da pogodim. Teško mi je bilo s belim, a još teže s crnim dirkama! Širio sam prste do bola i stalno se preznojavao. Jednom mi je učitelj pričao kako ljudi seku kožicu između prstiju (!) kako bi imali što veći raspon dodira klavirskih dirki. To je za mene bila kap koja je prelila čašu. Kada bi došao trenutak za čas, počeo sam da se krijem! Jednom sam se skembao u ormar i čekao da se moj mučitelj pojavi. Kada sam čuo zvono na vratima, već sam bio u svom novom skrovištu. Srce mi je kao ludo lupalo od uzbuđenja da me ne provale. Razočaran, maestro se okrenuo i otišao kući. To se ponovilo bar još nekoliko puta, sve dok me najzad nisu otkrili. Nastavio sam sa časovima. Roditelji su time dobili bitku, ali ja sam dobio rat! Toliko sam (namerno) loše svirao da je moj učitelj jednom prilikom rekao mami da sam beznadežan slučaj i da je bolje i za njih i za mene da ne gubimo više ni novac ni vreme. Klavir je tako, posle dva-tri meseca i na moju radost, zauvek napustio naš stan. Tako je moj prvi pokušaj da postanem muzičar završen neuspešno i neslavno! U to vreme ni sanjao nisam da će već onaj naredni u mom slučaju biti sasvim drugačiji. Ali do tada, bilo je u mom mladom životu još važnih i zanimljivih dogodovština, na koje se vredi osvrnuti.

MUZIČKI URAGAN S MAGNETOFONSKE TRAKE


JEDNOGA DANA JE U NAŠOJ KUĆI osvanuo - gramofon! Tada sam ga prvi put video. Bio je to samo još jedan dokaz koliko su tada moji nastojali da se kulturno i duhovno uzdignemo. Taj uređaj za emitovanje muzike bio je u sklopu radio-aparata triglav, kupljen baš u trenutku kada sam pošao u osnovnu školu. Gornji poklopac radija se podizao i otkrivao beli gramofon od jeftine plastike. Koristio je postojeći zvučnik radio-aparata koji je, naravno, bio mono. Stereo gramofon EI Niš kupili smo kasnije, kada sam već uveliko krenuo da nabavljam ploče.
Prvo što sam ikada na triglavu čuo bila je kompilacija filmske muzike, koju je mama Nata dobila od prijateljice iz Francuske. Često sam je slušao. Ne zato što mi se nešto naročito dopala, već zbog činjenice da je to za mene bio jedan potpuno novi izvor zvuka. Dobro se sećam da mi se najviše svidela muzika iz filma „Most na reci Kvaj“. U toj pesmi je postojao srednjak sa zviždanjem, što me je potpuno očaravalo. Bilo je tu još raznih tugaljivih arija koje su, između ostalog, izvodili Doris Dej i Din Martin. Od ostalih numera odudarao je jedan tango neobičnog ritma i aranžmana. Pesma se zvala „Fernando’s Getaway“. Čini mi se da je to bila tema iz filma „Slučaj sa pidžamom“, koji se, nažalost, nikada nije pojavio u mom Kosmaju. Uz taj tango sam toliko besomučno igrao i iz sve snage skakao po starom trosedu da su mu federi najzad poiskakali. Mama je s vremenom nabavila još nekoliko ploča, ali su sve to bili šlageri i instrumentali, koji su mi uglavnom prijali, ali ništa više od toga.
A onda je za mene naišao pravi uragan, koji je potpuno izmenio tok mojih želja i misli. Usledio je, naime, u proleće 1963. godine: događaj koji je ujedno odredio moj životni put. Tata Jova je u Radio Beogradu često sarađivao sa gospodinom Nikolom Karaklajićem, čovekom za koga je malo reći da je bio najveći promoter pop i rok muzike na našim prostorima. Sama pomisao na njega obavezuje me da o tom izuzetnom čoveku kažem nešto više. S vremenom će se pokazati da je gospodin Karaklajić velikim delom zaslužan za moju karijeru, ali i karijere mnogih drugih jugoslovenskih rokera, koji su u tom razdoblju hrabro krenuli u avanturu na talasima nove muzike, ne znajući pritom šta ih sve čeka na njenom kraju.
Nikola Karaklajić je rođen u Beogradu 1926. godine. U Radio Beograd je prvi put ušao 1958. godine. Tada je privremeno bio raspoređen u sektoru popularne muzike. Izuzetno uspešno se bavio šahom. Jednom je čak bio i prvak Jugoslavije! Nikada se nije pouzdano utvrdilo da li je više voleo muziku ili šah. Titula velemajstora mu je omogućavala da putuje po svetu i upozna se s novim muzičkim trendovima, koji su tada nezadrživo osvajali planetu Zemlju. Mogu sa sigurnošću da kažem kako je gospodin Karaklajić bio prvi naš disk-džokej. Osmislio je i uređivao prvi naš časopis za popularnu muziku. Bio je to Džuboks, koji se prodavao u velikim tiražima. Koliko god da se štampao, već posle nekoliko dana nije ga bilo po novinarnicama. Uz to, gospodin Karaklajić je bio organizator i inicijator brojnih priredaba i koncerata. Kumovao je mnogim sastavima, pružajući im bezrezervnu podršku i najčešće prvu pravu šansu da pokažu šta znaju i umeju. Doprineo je afirmaciji gotovo svih mladih autora toga vremena, kao i većine grupa tadašnje (velike) Jugoslavije. Bio je idejni vođa i mentor sastava Zlatni dečaci, inače jednih od pionira domaće popularne muzike. Za gospodina Karaklajića i Zlatne dečake vezana je i jedna istinita priča koja je ušla u anale naše pop i rok muzike. S obzirom na to da je šezdesetih godina našim državljanima bilo nemoguće da dobiju radnu vizu za održavanje koncerata u Velikoj Britaniji, domišljati i vispreni gospodin Karaklajić je prošvercovao petoricu Zlatnih dečaka kao učesnike nekakvog šahovskog turnira u engleskom Bognor Ridžizu. Dokopavši se Ostrva, momci iz Beograda su ostvarili cilj svog dobročinitelja i održali nekoliko uspešnih svirki, čime su zvanično postali prvi domaći bend koji je ikada nastupao u kolevci popularne muzike.
O čika Nikoli, kako sam ga iz poštovanja zvao, biće ovde još dosta reći. Sada želim da opišem onaj magični trenutak kada je sve oko mene dobilo novu i neočekivano drugačiju dimenziju. Sve se, prosto rečeno, odigralo veoma brzo. U jednom jedinom trenu. Moj ćale Jova se tog utorka iz Radio Beograda vratio kući s magnetofonom marke grundig. Bio je to veliki srebrni uređaj, koji je u mojoj sobi sijao kao svemirski brod! Ne krijem da sam ga od samoga početka milovao, mazio i pazio kao da je reč o četvoronožnom kućnom ljubimcu, dobijenom za rođendan. Samo što to nije bilo neko štene, već pravi-pravcati magnetofon!
- Vidiš, Miškice - govorio mi je tata, zapažajući fascinaciju i zanos na mom licu - Ovo je veoma ozbiljna stvar. Prema njoj treba da se ophodiš s mnogo pažnje. Čika Nikola mi je za početak dao jednu traku da je preslušaš. Ako ti se dopadne, biće još toga. Traku pažljivo ušniraj na prazan kolut i ne puštaj mnogo glasno, kako se ne bi oštetio zvučnik. Magnetofon ti daje mogućnost da snimaš sebe kako pričaš ili pevaš, ali to ću te kasnije naučiti. Uz njega ide i sasvim dobar mikrofon, videćeš. Pazi kako njime rukuješ, jer je to skup uređaj.
Sećam se da je leto bilo na izmaku, a vreme sasvim prijatno. Sumrak je lagano nadvladavao kasno popodne. Uzeo sam traku i pažljivo počeo da je nameštam na magnetofon. Prsti su mi od uzbuđenja, dok sam je ušniravao na prazan kotur, blago podrhtavali. Kada je s tim bilo gotovo, pritisnuo sam start. Iz Grundiga je, kao iz neke duboke špilje pune dragocenosti, počela da se pomalja muzika. Redaju se pesme za pesmom, a mene, dobro se sećam, počinje nešto grozničavo da trese iznutra. Ono što sam tada čuo toliko mi se urezalo u pamet da taj trenutak nije bilo šanse ikada da zaboravim. Elvis Prišli - „Blue Suede Shoes“, Džin Vinsent - ,,Be-Bop-a-Lula“, Riči Valens - „Donna“, Bil Hejli - „Rock Around the Clock“... Tu se negde, na moj veliki užas, traka zapetljala! Kao u magnovenju, pokušavam da je odmrsim i, na ogromno olakšanje, u tome uspevam. Redaju se tako dalje Badi Holi - „That'll Be the Day“ i „Peggy Sue“, Fets Domino -„Blueberry Hill“... I negde pred kraj Nil Sedaka - „Oh, Carot i Everli braders - „Bye-bye, love“. Za mene je u tom trenutku sve to značilo samo jedno - BAJ-BAJ PAMETI!
Izvan sebe od silnih utisaka, teško sam dolazio do daha. Misli su mi se rojile po glavi i nisu dozvoljavale da se sredim. U transu, ošamućen i omamljen, srce mi je u grudima udaralo kao da sam kilometrima trčao uzbrdo. Kakve pesme, kakav zvuk, kakva lepota! Sve u sobi je počelo da mi se okreće. Nemirnim kažiprstom pritiskam na magnetofonu dugme za premotavanje. Naravno da sve to hoću da čujem još jednom. Ponovo i iz početka. Trajala je ta noć za mene dugo. Trajala bi još duže da mama Nata oko ponoći nije ušla u sobu i bez reći skinula traku i isključila grundig, nateravši me tako da konačno legnem u krevet i zaspim. Da to nije uradila, ponuđenu muziku bih slušao tri dana i tri noći. A možda i čitavu sedmicu. Ali ni ovako nije bilo mnogo bolje. Dok nisam utonuo u dublji san, traka sa svim pesmama mi se neprestano u glavi premotavala. Lepše snove od tih koji su zatim usledili dečak mojih godina nije mogao da poželi.
Sada, toliko godina od mog prvog susreta s novim zvukom - jer je prava revolucija u tom smeru tek nailazila - mogu slobodno da kažem da mi je taj doživljaj pružio toliko radosti i zadovoljstva koliko je danas teško ili nemoguće opisati, razumeti i još teže objasniti. Bio je to trenutak ushićenja koji kasnije u mom životu nijedna droga niti stanje pijanstva nisu mogli da ponove. Svestan sam, međutim, da je to bilo neko drugo vreme. Vreme kada se stvarala nova muzika i odnosi u njoj, koji će nezadrživo prerasti u svojevrstan pokret i za 21. vek.
Kada je tata Jova saopštio čika Nikoli da sam potpuno odle-pio za muzikom koju nam je poslao, čika Nikola je čvrsto obećao da će mi po ocu svakoga meseca dostavljati po jednu traku sa svetskim hitovima. Onako uzgred, predložio je i da slušam njegovu radio-emisiju „Sastanak u 9 i 5“, koja se svake nedelje izjutra emitovala na prvom programu Radio Beograda, i to tačno u 9 sati i 5 minuta! Bio je to, u neku ruku, tek početak velikih domaćih muzičkih zbivanja, što je pošlo i sa izlaskom prvog broja časopisa Džuboks. Na kioscima se pojavio 3. maja 1966. godine. Nikola Karaklajić je, naravno, bio glavni urednik tog jedinog jugoslovenskog informatora o zbivanjima u popularnoj muzici. Štampan u fantastičnom tiražu od 100.000 primeraka, taj magazin se jednostavno morao imati u rukama. Džuboks je za moju generaciju bio vidik kroz prozor magičnog sveta nove muzike. Intervjue i članke sam u njemu čitao od prvog do poslednjeg slova. Svaka rečenica ili slika doživljavali su se kao pravo malo blago informacija, koje su nemilosrdno hranile moju glad za pop muzikom] Danas, u poplavi svakojake štampe, kablovskih TV programa čiji je broj teško definisati, interneta i ogromne ponude od svega po malo, prosto je nezamislivo da se pre nekih četiri i po decenije jedan časopis toliko voleo, cenio, poštovao i čitao s toliko pažnje. Dobro, znam da je Džuboks sa profilisanim konceptom usmerenim prema pop i rok muzici bio tada jedini i po mnogo čemu neponovljiv mesečnik. Svi koji smo u to vreme voleli muziku i silno maštali da ćemo jednom postati pop zvezde, videli smo u Džuboksu vodič za ulazak u maštoviti svet carstva njegovog veličanstva zvanog ELEKTRIČNA GITARA! Nije potrebno ovde posebno naglašavati da sam taj časopis redovno kupovao i sve njegove brojeve uredno koričio. Tako složene, redao sam ih pored ranije ukoričenih Politikinih zabavnika, koji su polako ali sigurno već prelazili u prošlost za nezaborav. Tada uopšte nisam pomišljao da će možda još dosta toga u mom životu biti za sećanje i večnost, verovatno zato što su oko zglobova muzički okovi počeli da me stežu sve jače, do bola.

ELEKTRIČARI, URLATORI, ČUPAVCI I OSTALI


ZAHVALJUJUĆI MAGNETOFONSKIM TRAKAMA s muzikom koje mi je gospodin Karaklajić redovno slao po tati, kao i njegovom „Sastanku u 9 i 5“, ubrzo sam postao pravi stručnjak za pop muziku! Dok su moji drugari iz razreda sate i sate provodili u školskom dvorištu igrajući fudbal ili basket, ja sam neprestano slušao muziku. Prava je šteta što u tom razdoblju nisam imao nijednog ortaka s kojim bih mogao da prokomentarišem preslušanu pesmu i svirku izvođača. Po tom pitanju sam ostao sasvim usamljen. Međutim, ta vrsta samoće nije mi preterano smetala, pošto mi je muzika, koja me je baš opčinila, s vremenom postala najbolji drug!
Nije prošlo ni dva-tri meseca, a ja sam stekao zavidnu zbirku traka s muzikom. Recimo, imao sam čitave kolekcije pesama Peta Buna, Frenkija Lejna, Dela Šenona ili Litl Ričarda. Od grupa su tu bili Geri i Pismejkersi, Pletersi, Driftersi... Ipak, bend koji je promenio sve što se dotad dešavalo u popularnoj muzici, i čija će pojava uticati na globalnu promenu naših životnih (i etičkih) stavova, pojavio se snagom od koje je neumitni protok vremena postala promenljiva ili čak nevažna kategorija! Naravno da je reč o - Bitlsima! I, na duže vreme, nikome više.
Ta četiri čupava momka iz Liverpula predstavljala su mnogo više od obične muzičke pojave. Obeležili su svojim pesmama šezdesete, mada će se s vremenom ispostaviti da su oni i danas najuticajniji bend na svetu, pa se tu onda radi o čitavoj epohi! Pošto su bili kreatori novog svetskog poretka u načinu razmišljanja, ponašanja i gotovo svega ostalog, svet je uz njihovu muziku iz korena počeo da se menja.
Nabolje ili nagore?
Odgovor na to pitanje leži u valjanom tumačenju i podrobnoj analizi njihovog rada, o čemu svedoči niz ozbiljnih muzikoloških studija. Opšte stanje ljudskog duha kao da se uz muziku „liverpulskih čupavaca“ popravljalo, a da toga uopšte nismo bili svesni. Bitlsi su bez greške, kao niko nikada pre, umeli da opipaju puls nadolazećih generacija. Spontano su nametali jednu drugačiju životnu filozofiju, čije se pokriće nalazilo u pesmama i stihovima ovog benda. Od prvog singla „Love me do“ do poslednjeg albuma „Abbey Road“ nisu se skidali s top-lista, niti je četvorka iz Liverpula ikada prestala da bude predmet zanimanja svetske javnosti. Lično smatram da su oni nedostižno i neprocenjivo doprineli kreaciji zvuka električnih gitara, koje su u njihovom slučaju uvek bile u prvim borbenim redovima! Tek s njihovim stupanjem na muzičku scenu odomaćio se termin - „električari“! To se, u stvari, odnosilo na spoj tih žicanih instrumenata u okvirima pretpostavljene melodijske linije. Formacija s dve gitare (ritam i solo), basom i bubnjevima postala je uzor ili prototip hiljadama čupavih sastava, koji su širom planete Zemlje nicali kao pečurke posle kiše. Uzgred, pored izraza „električari“ - čiji naziv danas deluje smešno jer pre asocira na majstore sa glimericama u plavim radnim odelima nego na rok sastave - postojao je još jedan zanimljiv termin, ali se odnosio na pevače toga vremena. Naime, u Italiji je s pojavom popularne muzike naišao i talas vokalnih solista hrapavog glasa. Pevače čija se interpretacija zasnivala na dranju, koje je trebalo da označi agresivnost određene pesme, predvodio je Adrija-no Ćelentano. On će kasnije postati ikona italijanske kancone, pošto je u međuvremenu svoj glas prilagodio tradicionalnom i nešto tišem izvođenju tamošnjih arija. Šezdesetih godina su grupu pevača na čelu sa Ćelentanom u našim medijima prozvali - urlatorima! Agresivnom interpretacijom, ovaj Italijan je naprečac osvojio publiku, pa je tako na festivalu u San Remu 1959. godine ubedljivo trijumfovao s pesmom „24.000 poljubaca“. Ta numera je zatim postala i veliki svetski hit. Po uzoru na naše tadašnje susede, urlatori su registrovani i na jugoslovenskoj muzičkoj sceni. Među prvima je to bio sjajni Zlatko Golubović, mada je po urlatorskom stilu pevanja svima u ostao sećanju i legendarni Đorđe Marjanović.
Ali da se vratimo Bitlsima. Posle prvih njihovih pesama koje sam čuo - „Love me do“, i nešto kasnije „Please, please me“ - silno sam poželeo da i ja sviram gitaru. Mislim da je u mom slučaju numera „I want to hold your hand“ definitivno bila inicijalna kapisla. Počeo sam uporno da obilazim muzičke radnje da bih pronašao akustičnu gitaru koja bi upotpunila moju tek započetu ljubav prema novom zvuku. Pare za prvu gitaru koju sam uneo u porodičnu kuću u Petrovaradinskoj br. 11 na Lekinom brdu dala mi je, što se i očekivalo, mama Nata. Njen uslov za to finansiranje bio je veoma skroman. Tata Jovi je trebalo da prijavim mnogo manju vrednost instrumenta od stvarne. Razlog je, između ostalog, bilo njegovo pred-ubeđenje da će me strast prema gitari držati kratko i da će taj instrument ubrzo završiti u prašini našeg tavana. Koliko je moj otac s tim bio u zabludi, samo sam to ja znao. Gitara je, inače, bila poluakustična, s metalnim žicama, nešto nalik današnjoj električnoj gitari gibson 335. Nije imala ozvuku, mada sam kao narednu investiciju imao u planu da je što pre naelektrišem! Prve akorde sam naučio iz knjižice kupljene u obližnjem muzičkom magazinu. U njoj su grafički bili prikazani akordi u duru i molu, uz nekoliko starogradskih pesama s tablaturom. Prva pesma koju sam pravilno odsvirao bila je „Tamo daleko“. Za izvođenje je bila jednostavna, jer se mogla svirati sa dosta praznih žica! Ali polako. Za mene je to bio solidan početak, koji uopšte nije nagoveštavao da ću ikada tom instrumentu okrenuti leđa, kako je to tata Jova smelo predviđao. Posle toliko godina, s njim na tu temu nikada nisam razgovarao, što deluje, s obzirom na našu bliskost, pomalo čudno.

ZVUČIŠ, BRE, KO BITLS!


VEĆ POSLE NEKOLIKO MESECI jagodice na prstima leve ruke nisam osećao od bola, a onda su se pojavili i žuljevi, pa je bilo lakše svirati. Vežbao sam svaki dan po nekoliko sati. Svaki put kada bih otkrio neki novi akord ili harmonski sklop, nastojao sam da ga zvučno dovedem do savršenstva. Tu naviku, kao osobenost koju sam zadržao i danas, tumačim kao deo kućnog vaspitanja u pedantnoj režiji mama Nate i tata Jove.
Uporedo s ljubavlju prema gitari, u to vreme mi se dogodila i prava ljubav prema devojci. Zatreskao sam se u pevačicu! To je prvi i poslednji put u mom životu da sam izgubio glavu za nekim u suknji i s mikrofonom u ruci. Mene je, iskreno rečeno, zatekao i iznenadio intenzitet te moje klinačke ljubavi. Pevačica o kojoj je reč zvala se Džiljola Činkveti, Italijanka, mlada pop zvezda San Rema. Bila je otprilike moja vršnjakinja, možda čak nešto i mlađa, taman za mene! Imala je singl ploču s pesmom „Non ho l'eta“ ili u prevodu - „Suviše mlada“. Ceo refren je doslovce išao ovako:
„Non ho l'eta,
non ho l'eta per amarti,
non ho l'eta...“

Što će reći da je moja Džiljola pevala o tome kako je bila isuviše mlada za ljubav! Ali ne - pomislio sam tada - kako to da tako jedna divna, prenežna devojčica bude isuviše mlada za ljubav, kada smo tek u godinama u kojima spoznajemo taj predivni osećaj zaljubljenosti!? Ona je imala božanstven, tanušan, nežan glas i tako je zanosno pevala tu numeru da sam refren tog hita pevušio po čitav bogovetni dan. Korice singla s kojih je prelepa pevačica s dugom gustom crnom kosom i krupnim tamnim okicama gledala tako nežno i setno čuvao sam i pazio kao ikonu! Taj omot ploče držao sam u noćnom ormariću iznad svog kreveta. Svaki put pred spavanje poljubio bih njenu sliku, maštajući kako će sigurno jednog dana doći u Beograd da održi koncert. Možda ću tada imati sreću da je lično upoznam i čujem uživo moju omiljenu pesmicu.
Ta nežna osećanja me ipak nisu sprečila da ozbiljno zacrtam svoj put budućeg gitariste. Kada sam procenio da imam dobro uvežban mini-koncert, odlučio sam da ga predstavim članovima (naj)šire rodbine. Na mom repertoaru su se uglavnom nalazile starogradske pesme (to mi je išlo od ruke), nekoliko manje zah-tevnih stranih hitova za svirku i jedna moja pesma, prva koju sam ikada komponovao. Zvala se „Izrael - UAR“. Nažalost, više se ne sećam svih strofa, ali zato pamtim refren:
„Na Bliskom istoku,
Besni rat,
Izrael - UAR,
zle sudbine čuvar...“

U pitanju je bila protestna pesma, jer se među domaćim pevačima tih godina pojavio moj prvi u nizu omiljenih likova. Bio je iz Zagreba, zvao se Ivica Percl, zvani Peroan, poznatiji po nadimku Stari Pjer, koji je dobio po svom istoimenom i najvećem (jedinom) hitu, koji je za njega komponovao Đorđe Novković. „Protestni“ pevači su uopšte bili u modi, jer se pevalo protiv rata, naoružanja, nasilja... Inače, Percl je svirao u isto vreme akustičnu gitaru i usnu harmoniku, koja mu je bila pričvršćena za metalni držač montiran oko vrata. Držač je imao elastični zglob, tako da je po potrebi mogao da primakne ili odmakne harmoniku od usana. Inače, onaj naziv Peroan je dobio po tada čuvenom italijanskom pevaču sličnog muzičkog usmerenja Antoanu, koga pamtim i po neverovatno živopisnoj košulji, oslikanoj raznobojnim cvećem. Neki su, doduše, tvrdili da je Peroan kao Perclov nadimak nastao neposredno motivisan imenom Donovana (Letiča), jedne od najvećih britanskih zve-zda šezdesetih, koji je pored ostalog takođe izvodio takozvane buntovne pesme. Naravno, i on uz gitaru i usnu harmoniku, što je inače radio i Antoan, ali i Bob Dilan tamo preko bare.
Ja sam, inače, bio fasciniran nastupima koji su uključivali pevanje i sviranje dva instrumenta istovremeno. Zato sam vre-dno prionuo na posao, kako bi rodbini što uspešnije priredio koncert. Pod uticajem Peroana, smislio da u srednjem delu pesme „Izrael - UAR“ odsviram solo na - usnoj harmonici! To bi, po mom tadašnjem skromnom mišljenju, bitno doprinelo utisku prave protestne pesme, kakve se izvode svuda u svetu, ali i kod nas. Najveći problem za ostvarenje te moje zamisli predstavljao je držač za usnu harmoniku. Nije ga bilo ni u jednoj od beogradskih, tada skromno opremljenih radnji s muzičkim instrumentima. Čak se ni usne harmonike honer, profesionalne, nigde nisu mogle nabaviti, pa sam zato u jednoj trafici kupio malu, plastičnu i pljosnatu, zelenu usnu harmoniku, iz koje su tonovi jedva izlazili. Vezao sam je za lastiš oko glave i strpao je u usta svirajući nekakav solo na njoj, dok sam u isto vreme prebirao akorde na akustičnoj gitari. Kad bih završio deonicu na usnoj harmonici, brzo bih je spustio na bradu i nastavio normalno da pevam. Sve to sam dobro uvežbao, ali mi se trik sa usnom harmonikom toliko dopao da sam odlučio da na kraju one moje pesme još jednom ponovim solo na njoj. Zarad pojačanog utiska, naravno.
Na dan mog prvog nastupa, uža i šira rodbina je lagano pristizala, udobno se smeštajući u našu dnevnu sobu. Pre same svirke održao sam kratak uvodni govor:
- Dragi gosti, ja sam pripremio jedan mali muzički program, čisto da vidite i uverite se kako i koliko sam napredovao u sviranju gitare. Ako negde pogrešim, nemojte mi zameriti. Ako vam se nastup dopadne, molim vas da u ovu kartonsku kutiju na stolu ubacite neki dinar, jer uskoro nameravam da kupim magnet i ozvučim svoju gitaru, a da pritom ne opteretim naš kućni budžet.
Svi su se ovoj mojoj besedi nasmejali, komentarišući da će ubaciti onoliko novca koliko misle da vredi moj šou. Po našem starom srpskom običaju, stariji članovi porodice su uglavnom imali zajedljive opaske, koje su navodno trebale da budu duhovite i zanimljive u ovom društvu. Mene to uopšte nije doticalo, jer onako navežban delovao sam vrlo samouvereno. I začudo, nisam osećao tremu. Krenuo sam sa „Ima dana“, zatim „Bolujem ja“, pa nastavio sa „U tem Somboru“ i „Tamo daleko“. Od stranih numera na repertoaru sam imao „Gloriju“ grupe Dem, kao i pesmu „Lutku imam ja“. Ovu drugu, inače hit francuskog pevača Mišela Polnarefa, pevao sam pola na francuskom, a pola na srpskom. Počeo bih sa: ,,Že un pupe ki pel no, no, no“, što je izazivalo opšte oduševljenje kod moje bake i tetaka, koje su odlično govorile francuski. A onda u nastavku iste numere na srpskom - „Lutku imam ja, kaže - ne, ne, ne“. To je prošlo zaista sjajno. Dobio sam čak i - aplauz! I najzad, za kraj, usledila je moja autorska pesma „Izrael - UAR“. Sve je išlo dobro, do pred sam kraj, kada je onaj lastiš-držač usne harmonike pukao, pa sam tako ostao bez završne solo deonice. U mesto toga, iz harmonike su izlazili neki nedefinisani tonovi, koji su pre ličili na škripu automobilskih guma nego na muziku koju sam marljivo pripremao. Uprkos tom ne baš sjajnom finišu, rodbina mi je bila oduševljena, ali prilično škrta u prilozima za magnet. Ipak, nije po tom pitanju sve otišlo bestraga. Tetka Neva me je odlazeći krišom pitala koliko košta taj uređaj za gitaru i tutnula mi u ruku iznos neophodan za još jednu moju veliku radost.
Metalna patinirana ploča s crnim natpisom steelphone bila mi je u rukama već sutradan. Na njoj su se nalazili magnet i elektronika, neophodna da preko kabla uključenog u pojačalo prenese zvuk žica na zvučnik! Zašrafio sam je ispod žica na telo gitare, uključio kabl u moj grundig magnetofon i dobio - zvuk! Zvuk električne gitare! Cepao sam iz sve snage i zvučalo je zaista super!
Najzanimljivija je bila reakcija mojih drugova iz škole kada sam im na snazi do daske demonstrirao nekoliko harmonija, koje su tresle ćelu kuću. Sedeli su zabezeknuti, otvorenih usta, slušajući čudo od zvuka. Onda je moj drug Ljuba procenio:
- Jebote, zvučiš, bre, ko Bitls!
Bio je to kompliment koji mi je baš trebao. Ego mi se odmah popeo do neba. Na talasu dotad nepoznatog ushićenja, došlo je vreme da krenem u realizaciju nekih svojih planova iz mašte. Nameravao sam da osnujem - bend! Od te pomisli sve mi se zavrtelo u glavi. Od uzbuđenja mi je čuka udarala kao luda, a znoj mi lagano klizio niz kičmu. Pa ako mogu oni tamo, razmišljao sam u sebi, zašto to isto ne bih mogao i ja! Znao sam da tu ideju nije lako ostvariti. U mom okruženju na Lekinom brdu, to jest Dušanovcu, klinaca koji išta sviraju nije bilo ni za lek. Međutim, kada sam krenuo u prvi razred Jedanaeste beogradske gimnazije, taj moj pakleni cilj polako je počeo da se ostvaruje.

TRANZISTOR NA JASTUKU


O BITLSIMA, IZGLEDA, NIKADA KRAJA! Još jedna njihova pesma, iz 1968. godine, potpuno me je izbacila izkoloseka. Bilo je kasno veće, ležao sam u krevetu s tranzistorom na jastuku. Pre nego što utonem u san, svake noći sam hvatao Radio Luksemburg, gde su se emitovale najvažnije pesme toga vremena. Slušao sam tu radio-stanicu krišom, kao uljez koji ispod ogrtača od znatiželjnih pogleda krije ukradenu dragocenost. Za mene je taj minijaturni radio-aparat bio zaista - dragocenost! Zahvaljujući njemu, bio sam u toku sa svime onim što se trenutno dešavalo u svetu popularne muzike. Povremena nevolja u slučaju Radio Luksemburga odnosila se na moje roditelje, koji nisu dozvoljavali da im sin dokasno sluša tamo neke pesme. Kada bi povremeno napravili upad i brutalnom racijom otkrili razlog što ne spavam, delovali su ljutito i nezadovoljno. Uvek je neminovno sledilo ono:
- Gasi to! Da li svestan da izjutra ideš u školu? Zar treba ceo dan na nastavi da dremaš zbog te muzike? Miškice, uzmi se u pamet. Škola ti je sada najvažnija...
Te večeri nije bilo prepada jer su mama Nata i tata Jova, umorni, nešto ranije čvrsto zaspali. U jednom trenutku sam čuo kako voditelj najavljuje novi singl Bitlsa, ali nisam čuo naziv pesme. A onda... Kreće lelujavi honki-tonk klavir, sjajan ritam, dinamično, raspevano... Sledi zatim refren lepljiv za uvo, besprekorno slaganje glasova... Bila je to „Lady Madonna". Toliko sam bio oduševljen tom numerom da sam se uspravio u krevetu i pojačao trandžu na najjače. Nisam bio svestan rizika koji tada preuzimam na sebe, pošto je realna mogućnost bila da mi roditelji na licu mesta zaplene mali muzički uređaj, i to za sva vremena. Srećom, to se nije dogodilo. Dok su moji spavali snom pravednika, kao omađijan gledao sam u aparat na svom jastuku iz koga se čula glasna muzika. Posmatrao sam ga zamišljajući Pola, Džordža, Džona i Ringa kako dinamično delju instrumente na temelju savršenih harmonija. Trenutke sreće zbog tako male stvari čovek teško može da doživi u ovom veku. Ili se to možda meni samo čini?

JACIKA JE BILA FAN GRUPE PRO ARTE


MOJA JEDANAESTA BEOGRADSKA GIMNAZIJA u to vreme je, kažu, bila kaubojska gimnazija, mada nikada sa sigurnošću nisam doznao odakle ona vuče taj neslavni epitet. Profesori su bili strogi, čak neki i prestrogi. Recimo ona iz latinskog, koju smo zvali Latinka (baš se pitam odakle li joj taj nadimak), predstavljala je strah i trepet u čitavoj školi. Istoriju mi je predavao slepi profesor Vukotić, čiji je kriterijum za ocenjivanje pri ispitivanju gradiva za mnoge od nas bio nedostižan. Pritom je bio nemilosrdan ukoliko bi vas uhvatio da pokušavate da profitirate na njegovom slepilu. S neverovatnom preciznošću je umeo da nas provali kada čitamo odgovore na zadata pitanja. O šaptanju i sufliranju nije moglo biti ni reci, jer je imao dva puta osetljiviji sluh od svih nas zajedno.
Matematika, fizika i hernija oduvek su mi predstavljali problematične predmete, dok sam iz srpskohrvatskog i
engleskog jezika briljirao. Zacementirane petice su se u oba slučaja podrazumevale.
Što se mog samog odeljenja tiče, bez većih poteškoća sam se sprijateljio s komšijama iz kraja, sa Sašom Bankom, Videtom Vitrovićem i Nevenom Boškovićem. O Saši ću mnogo više kasnije pričati, jer mi je on, u godinama koje su dolazile, postao prvi kolega muzičar s kojim sam u životu svirao. Vide je ubrzo napustio gimnaziju i otišao u London, a kasnije i u Australiju. Ostali smo veliki prijatelj i često se viđamo u Sidneju, kada gostujem s Ribljom čorbom, odnosno kada on privatno ili poslom dođe u Beograd. S Nevenom se takođe često srećem, pošto smo obojica ostali u estradnim vodama, ja kao rok muzičar, a on kao jedan od naših najpoznatijih manekena. S devojkama u našem odeljenju imao sam prijateljski odnos. Ni na jednu nisam gledao kao na dobru ribu za neku od šema.
Jednom prilikom, u drugom polugodištu prvog razreda, stajao sam sa Zoranom Živkovićem - Živketom, cimerom iz klupe, koji je bio i moj komšija. Stanovao je u ulici iznad moje i bio je sasvim kul! Opušten momak. Za vreme velikog odmora, koji nikada nije bio dovoljno veliki, gledali smo drugare u školskom dvorištu kako po lepom sunčanom danu igraju viktorije.
- E moj Aleksa (tako su me u to vreme zvali u razredu), teško ćemo mi naći neku devojčicu u školi, mada ih ima slatkih - reče mi u jednom trenutku Živke. - Eno vidiš onu malu što stoji s drugaricama kod kapije. Šta misliš o njoj?
- Koju, onu malecku crnu? - pomalo mu nezainteresovano odgovaram. - Nisam je nešto primetio... Pa onako... Nije loša. A što pitaš za nju?
- Pa, imam dobru vest za tebe - nastavlja Živke dijalog i pritom namerno pravi dramsku pauzu. - Zna da sedim s tobom u klupi i nešto mi je rekla...
- U vezi sa mnom? - sada mu ja kao uskačem u reč s nešto više zanimanja u glasu.
- Da - lagano će Živke, valjda da bi me zaintrigirao. - Rekla mi je da joj se sviđaš. Ako hoćeš, mogu da te upoznam s njom. Dobra je u svakom pogledu. Verujem mi...
Devojka se zvala Jasna, ali su je svi zvali Jacika. Bila je iz susednog odeljenja, iz 1/2. Imala je status omiljene osobe u svom razredu. Nižeg rasta, crne guste kose, uvek je bila nasmejana, vesela i razdragana. Zapazio sam da je veoma pričljiva i puna neke pozitivne energije. Uvek spremna na akciju, imala je i funkciju predsednice odeljenjske zajednice. Počeli smo da se zabavljamo otprilike mesec dana posle onog razgovora sa Živketom. Odgovaralo mi je što stanuje u kraju, u Strumičkoj ulici, pa nisam morao da koristim gradski prevoz da bismo se viđali. Živela je u maloj porodičnoj kući, lepo uređenoj, s dvorištem i baštom ispred. Jacikine roditelje, na svoje čuđenje, uopšte nisam viđao. Uglavnom je ona u kući bila sama. U to vreme imati praznu gajbu bio je pravi kapital, ali i recept za dobar provod, pošto se zbog nedostatka para retko izlazilo u grad. Mada, ruku na srce, i nije bilo baš nekih mesta za ludovanje kao što je to u Beogradu, recimo, danas slučaj. A možda ih je i bilo, ali ih nisam otkrio. Skoro svakog vikenda Jacika i ja smo organizovali žurke za društvo iz kraja i iz gimnazije. Na tim okupljanjima je uvek bilo mnogo sveta. Slušala se muzika s ploča, plesalo se i skakutalo. Fote, naravno, nisu izostajale. Jacika nije imala neku veliku zbirku ploča, pa su ih sa sobom uglavnom donosili gosti. Ja svoje ploče NIKAD nisam nosio na takva mesta, već sam ih ljubomorno čuvao samo za sebe! Zamislite da mi neko upropasti ploču, najveće blago koje je u to doba čovek mogao da ima. Zamislite da neko gurne ručicu gramofona preko vinila koji se u tom trenutku vrti na gramofonu, pa da se ovaj izgrebe! Zamislite da neki nesmotreni, trapavi gimnazijalac prospe čašu soka na ploče! Zamislite da neko sedne na nju, onako nemarno ostavljenu na stolici, pa da se ona beznadežno i zauvek iskrivi ili slomi. Ta paleta nevolja mi zaista nije bila potrebna. Osim toga, ploča na žurkama je bilo i previše. Jedino što tu nije bilo po mojoj volji odnosilo se na samu vrstu muzike, koja mi uopšte nije odgovarala. Ali za utehu, bolje i to nego da slušamo moje Bitlse, Holise, Mankise, Enimalse, Stounse... pa da mi se OŠTETE! Čuvao sam to svoje blago kao ženicu oka svog. Brinuo sam o svoj toj imovini više i bolje nego što bih brinuo o nečemu od suvoga zlata, što moji inače nisu posedovali. Ovako, dok su smeštene i pohranjene na sigurnom, za mene je sve bilo - okej. Uostalom, i onako su se na tim žurkama puštale ploče naših pop grupa i domaća zabavna muzika. Jacika je bila pravi fan grupe Pro arte. Imala je gomilu singlova tog sarajevskog benda. Doživeo sam nedavno blagi šok kad sam saznao koliko oni imaju snimljenih malih ploča! Nedavno mi je Vicko, moj kolega i bubnjar Riblje čorbe, ali i veliki diskofil, rekao da su Čobi i kompanija u karijeri snimili čak 62 singla! Na ovim našim skupovima isto tako su se vrtele i pesme Mikija Jevremovića, a on je u životu, kako sam jednom saznao, objavio neverovatna 84 singla! I, po svemu sudeći, još ih objavljuje. Krunoslav - Kićo Slabinac, onaj što peva o jednoj divnoj crnoj ženi, ali je usput voleo i plavušu, takođe je u Jacikinoj gajbi bio na stalnom repertoaru. Društvo je ipak najviše uživalo u Terezi Kesoviji i njenom „Nono, moj dobri nono“, kao i numeri „Više se nećeš vratiti“ Miše Kovača. Priznajem da su mi te dve kompozicije daleko najviše išle na živce. Ne samo zbog lažne raspevanosti, već pre svega zbog ljigavih refrena, koje jednostavno nisam mogao da smislim, a još manje posle slušanja da svarim.
Meni je, s druge strane, taj život jednog beogradskog srednjoškolca bio - super! Družili smo se, igrali i pevali, jeli
su se dobri sendviči i popilo pokoje ’ladno pivo. Možda je zanimljivo reći da među nama nije bilo droge i žestokog alkohola. Uopšte ne pamtim da je ikada u našem društvu bilo tog stanja ili sranja s narkomanijom ili alkoholizmom! Ja sam s Jacikom sada već bio u ozbiljnoj vezi. Ne nešto preterano zaljubljeni, ali uz društvo iz kraja baš smo se lepo provodili i slagali. Najzad, sve nam je bilo blizu, tu na izvol’te i nadohvat ruke! Pa malo li je za nekoga koji, slično meni, tek počinje da otkiva životne radosti?

NA IVICI PAKLA U O. Š. J. J. ZMAJ


DO OSNIVANJA PRVOG BENDA bio sam tek - na korak! Sve je krenulo sasvim spontano.
Prvi komšija iz Petrovaradinske ulice Aleksandar - Saša Banko bio je sa mnom u odeljenju. Sedeo je u klupi iza mene. S vremenom smo postali zaista dobri drugovi, a imali smo i jednu veoma bitnu zajedničku dodirnu tačku. Ljubav prema muzici! Saša je takođe slušao pop muziku. Omiljen bend su mu bili Dorsi. Imao je talenta i muzičkog dara. Dok sam ja svirao na ozvučenoj akustičnoj gitari, Saša je sasvim dobro stajao s harmonikom. Narodnu muziku, slično meni, nije podnosio, već je na dugmetari skidao harmonije popularnih pesama. Kada je jednom s tim instrumentom svratio do mene i kada smo zasvirali neku starogradsku pesmu, moju inače veliku slabost, bio sam potpuno zatečen lepotom sklopa gitare i harmonike. Oba su davala božanstveno lep muzički osećaj. Tada sam prvi put u životu pomislio: „Bože, pod hitno moramo da napravimo bend!“
Sa Sašom sam gotovo svakodnevno imao po mali sešn, gde smo izvodili sve što nam je prijalo i padalo na pamet. Bili smo, očekivano, u dometu naših skromnih muzičkih mogućnosti. Ali lepo je zvučalo. Počeli smo lagano da se dopunjujemo u pasažima ili solo deonicama. Nije prošlo mnogo vremena, a Saša se na vratima moga strana pojavio - s harmonijumom! Taj divni instrument je dobio od svog oca, čika Mileta Banka, koji je u Skadarskoj ulici imao servis za popravku pisaćih mašina. Inače, za one koji nisu čuli za harmonijum, u pitanju je preteča organe. Radio je na struju, ali na principu harmonike. Imao se utisak kao da vazduh struji kroz tonove koje taj instrument u nizu proizvodi. Bila je to ipak prava klavijatura na stalku i sada je naš dvojac već u začetku imao ozbiljniju postavku instrumenata. Za nešto više nedostajali su nam bubnjar i još jedan gitarista. Naš drug iz razreda Đorđe Spasić Spasa uvek je nešto lupao po klupi u razredu, pa smo ga Sale i ja jednom upitali da li bi možda mogao da nam se pridruži. On je, navodno, znao da svira bubanj, ali ništa nije imao od kompleta. Da bi nam dokazao bubnjarski talenat, desnom pesnicom sumanuto bi udarao po klupi, simulirajući bas-bubanj, dok bi levom šakom pljeskao po klupi, oponašajući tako udarce doboša! Ovo je za nas bilo dosta uverljivo. Naročito ako se ima u vidu da su ritmovi koje je Spasa držao, kombinujući ta dva bubnjarska elementa, zvučali sasvim korektno. Jednom smo ga pozvali na našu probu. Lupao je po stolici, a Sale i ja u naše instrumente. Na nekoliko tih naših kućnih svirki počeli su da dolaze ortaci iz škole, pa je tako na jednu od proba banuo i Milan Srdoč Srle, ortak iz razreda, koji je takođe svirao gitaru. On je imao električnu, poluakustičnu gitaru, čini mi se češku. Koliko se sećam, bila je u pitanju jolana. Što se sviračkog umeća tiče, dostaje dobro baratao harmonijama, ali ono što me je kod njega definitivno kupilo bio je istančan osećaj za ritam. Srletovi bare-hvatovi zvučali su mnogo čistije i konkretnije od mojih, jer je neprestano vežbao, što se odmah moglo osetiti. Spasa je, uvidevši da ovo ide ka ozbiljnijem poslu, ubrzo nabavio doboš i jednu činelu, pa se tako sav važan pojavio na probi, vrteći bubnjarske palice oko prstiju kao da je Kit Mun!
Tako smo, najzad, formirali bend, koji je posle nekoliko proba u formaciji dve ritam-gitare, vazdušna organa i doboš sa činelom zvučao, najblaže rečeno, skromno! Pojačala nismo imali. Upotrebili smo u tu svrhu radio-aparat i magnetofon. Pevali smo na suvo, bez razglasa. Ali sva ta oskudica nimalo nam nije smetala, jer mi smo bili - vokalno-instrumentalni sastav! Ili, skraćeno - VIS! Ostalo nam je još samo da damo naziv grupi. Ne sećam se ko je došao na tu ideju, ali je jednoglasno usvojeno ime - VIS NA IVICI PAKLAl Prvu i jedinu svirku u toj postavi imali smo u Osnovnoj školi J. J. Zmaj, u kojoj je moja majka predavala opštetehničko obrazovanje. Pošto nismo imali bas-gitaru, Srle i Sale su predložili da ja preuzmem te deonice. Opirao sam se, naravno, žestoko, ali sam na kraju pristao. Samo tada, zarekao sam se, i nikada više! Za tu priliku sam skinuo E i H žice s gitare i pokušao da oponašam bas na debljim žicama. U hodniku škole brzo smo instalirali svoju jednostavnu opremu. Saša i ja smo pevali na jednom mikrofonu, koji je kao i gitare bio uključenom u radio-aparat. Cepali smo iz sve snage, ali se osim Spase niko od nas nije čuo. Snažni udarci o činelu nadjačali su i poklopili ono malo isceđenog zvuka iz naših mršavih gitara. Ali klinci ko klinci. Skakali su, đuskali i pevali uz našu muziku kao da im sviraju Stounsi. Na kraju smo čak dobili i „gažu“ - honorar. Dve-tri stotine dinara, s obzirom na to da je nastup bio u sklopu proslave Dana škole. Tako je pala prva kinta, za prvi nastup.
Pošto smo se sada već ozbiljno navukli na bendovsku svirku, na taj jedinstveni osećaj u kome četiri muzičara zajedno stvaraju pesmu, odlučili smo da se uozbiljimo! Prvo, Spasa je morao da nabavi (skoro) ceo komplet bubnjeva, a Srle bar neko malo pravljeno pojačalo za gitaru. Saša je kupio pravu organu, i to je u novooformljenoj grupi bio najozbiljniji instrument. Radilo se o električnoj organi honer, koja je bila slična tada onoj najpopularnijoj marke elka, na kojoj su svirali muzičari iz ozbiljnih sastava.
Dobro, sve je to u redu. A šta ću ja?
Ili da pređem na bas ili da nastavim ritam-gitaru. Bas-gitara mi je bila najgora opcija. Ne samo zbog obećanja datog sebi pred onu svirku u školi mama Nate već i zato što mi ni najmanje nije delovala privlačno. A opet, šta će nam dve ritam-gitare u grupi? Osim toga, Srle je mnogo bolje svirao ritam od mene. Znači, ja u svakom slučaju - ispadam! Drugari iz benda već su neizdrživo vršili pritisak na mene da pređem na bas-gitaru, mada sebe u toj roli uopšte nisam video. Opet sam se protivio, ljutio i mrgodio, ali nijednom nisam pomišljao da od svega treba da dignem ruke. Šta uopšte znači bas-gitara u grupi? Da sviram samo na četiri žice! I to četiri žice debele kao konopci za sušenje veša. I ko još sluša bas-gitaru u orkestru? Pa bas se čak i ne čuje najbolje u bendu!
Sa svim tim ličnim nedoumicama, odlučio sam da privremeno raspustim sastav Na ivici pakla. Neka se ipak sve malo slegne, dok se u miru i tišini ne opredelim šta ću i kako ću dalje. Mada, iskreno rečeno, već tada sam imao jednu zanimljivu ideju.

SUDBONOSNI SUSRET SA CISKOM
ILI
POLAKO, DEČKO, POLAKO


I STVARNO SAM SE NALAZIO pred životnom dilemom. Da li se upustiti u nepoznat svet bas-gitare ili jednostavno objasniti momcima iz budućeg benda da ostajem pri ritam-gitari? Više sam naginjao drugoj opciji, mada mi nije bila namera da izgubim drugare s kojima sam započeo tu muzičku pustolovinu. S druge strane, imao sam i rezervni plan! Da povremeno, prema potrebi, sviram i jedno i drugo, što kao ideja uopšte nije delovalo loše. Naprotiv. Uostalom, zar nije zanimljivo i pomalo prestižno svirati dva instrumenta u istom sastavu! Konačna odluka je ipak pala mesec dana kasnije, prilikom jednog susreta koji će po mnogo čemu odrediti moj budući muzički put.
Cisko je bio momak iz kraja. Poznavao sam ga iz viđenja. Reč je o onom tipu ljudi čija pojava nikada ne ostaje nezapažena. Oduvek sam imao određeno strahopoštovanje prema njemu. Doduše, više zbog fizičkog izgleda i načina oblačenja, kao i priča koje su kružile o njemu, nego zbog muziciranja. Inače, bio je bas-gitarista! Da budem iskren, niti sam ikada čuo kako niti sam znao gde svira, mada je uredno bas-gitaru vucarao sa sobom u nekom crnom koferu. Ali onako mršav, nižeg rasta, duge kose, s nezaobilaznim naočarima za sunce, u crnoj kožnoj jakni i uvek u kaubojskim čizmama, odavao je utisak opasnog basiste nekog poznatog rok benda. Pošto je on bio jedini s tim instrumentom koga sam uopšte poznavao, pozvao sam ga jednom na piče u lokalni bife Strumica da malo o svemu porazgovaramo. Odmah sam mu iskreno izneo svoj životni problem: ovi moji me teraju da sviram na četiri žice, ja baš i ne bih, ali bih ipak da ostanem s njima, jer je muzika moja najveća ljubav. Pritom, vuče me neka magija kreiranja zajedničkog zvuka, pesama, melodija i svega ostalog što ide uz to.
- Vidi, dečko, sve ću ti objasniti. Ti si ono beše Jovin sin, je l' tako? Tvoj ćale je legenda Radio Beograda. Nikola Karaklajić i on su najbolji ortaci, to svi znaju. Da nije bilo Nikole, ja sada ne bih bio tu gde jesam, a jesam visoko! Prošao sam mnogo toga - kaže mi važno Cisko, otpija lagano gutljaj vinjaka, a onda opušteno nastavlja - Prošao sam i Euridiku i gitarijade i sajmove i Dom omladine. Čak sam i Serčerse upoznao kada su bili u Beogradu. Vidi, kada jednom staneš na pozornicu, kada se upale svetla i publika počne da aplaudira ili vrišti, to je, dečko moj, magija! Povratka tu onda nema! Na talasu ritma i osećaju moćnog zvuka koji izlazi iz tvog pojačala znači biti reš-pečen za čitav život! Tačnije, daćeš sve što imaš samo da ostaneš u bendu!
- Cisko, ali ja imam nesporazum sa ovim mojima koji hoće da ja sviram bas... - molećivo ću glasom koji vapi za prvom pomoći.
- Polako, dečko, polako - Cisko vrti čašicu vinjaka i nastavlja letargičnim glasom - Bas je, ako nisi znao, srce muzike! Bas je lepak koji spaja različite instrumente. Bas povezuje ritam i harmoniju.
Bez basa bend je kao čovek bez one stvari u gaćama... Kapiraš? Četiri žice, da, ali to su četiri moćne žice! Žice koje ne samo da čuješ nego ih i osećaš pod prstima. U srcu ispod grudnog koša! Kad si na svirci, šta te pomera? Šta te udara u glavu? Šta ti pomera utrobu? Od čega te bole muda? To su te četiri žice bas-gitare. Bas je silan! On je moć! On je udar groma i vesnik oluje!
Sedim ja tako i gledam u Ciska kao u mađioničara koji me je upravo hipnotisao i sada sa mnom može da radi šta hoće. Može da me natera da kokodačem, da lajem, da radim sklekove ili da dubim na glavi! Neopozivo sam sa sve četiri bio u njegovoj priči. U njegovim rukama! Posmatrajući ga široko otvorenih očiju, zapažam da Cisko iz jakne vadi malu kesicu hercegovačkog duvana i uvija ga u cigaretu. Lepi je lagano prelazeći jezikom preko papirića i onda, posle te dramske pauze, nastavlja u stilu najlepših holivudskih limunada:
- Vidi, kad jednom postaneš bas-gitarista, vodi računa, imaćeš veliku odgovornost u bendu. Ti ćeš biti taj koji će povezivati akorde pesme sa određenim ritmom. Basista uvek mora da bude tačan i precizan. Ako klavijaturista ili gitarista zabrljaju, to se časkom zaboravi. Međutim, ako se to dogodi basisti, ode mast u propast! Ti, u stvari, na određeni način vodiš bend. I zapamti - bubnjar ti je najbolji drug! Kolega od kojeg ti zavisi život!
- Kako to misliš život? - ja već pomišljam kako u bendu moram da imam jakog bubnjara, koji treba da me spasava ako, ne daj bože, upadnem u neku „čupavu“ situaciju.
- Dečko, ne mislim bukvalno, mada činela može da posluži i kao hladno oružje - nasmeja se Cisko i naruči još jedan vinjak. - Slušaj, moraš još da znaš da održavanje postojanog ritma jeste jedna od osnovnih funkcija basiste. To praktično znači da je tvoja saradnja s bubnjarom imperativ! On ti je desna ruka u bendu. Ako basista i bubnjar sviraju kao lepak, ostatak benda može da radi šta hoće. Da se opusti i uživa u muzici. I još jedno uvek imaj na umu. Bas-bubanj u kompletu bubnjeva je tvoj brat blizanac! S njim si vezan pupčanom vrpcom! Samo slušaj bas-bubanj i neka ti je na umu da tvoji bas tonovi uglavnom moraju da se poklope s njegovim udarcem. Dečko, sve ćeš ti to jednom da ukapiraš, samo su ti potrebni iskustvo i vežba.
- Cisko, imam za tebe još samo jedno pitanje - sada mu se već malo odlučnije obraćam. - Ako odlučim da postanem bas-gitarista (a već sam tada odlučio, samo nisam hteo odmah da priznam), a nisam nešto pri lovi, gde mogu da nađem neku jeftiniju bas-gitaru i možda neko pojačalo?
- Vidi, dečko, nemoj da se zalećeš dok ne stekneš rutinu, dok ne savladaš prve korake u basiranju. Slušaj ploče do besvesti. Skidaj bas linije. Moraš mnogo da vežbaš. Niko preko noći nije postao dobar muzičar. Važno je, u stvari, da voliš muziku i da uživaš u njoj. Kapiraš? A što se basa tiče, sigurno nećeš odmah na violin-bas hofner ko Makartni - reče Cisko, oblačeći jaknu. - U Muzičkom magazinu na Terazijama imaš neke češke gitare, nisu loše za početak. A za pojačalo, pošto sada nemaš kintu, uključi se u radio-aparat i počni da vežbaš. Doćiće ti pod ruku jednoga dana voks ili nešto slično tome. Samo imaj strpljenja.
Cisko zatim polako ustade, završi vinjak i pruži mi ruku. Ja sam i nadalje kao paralizovan sedeo na svom mestu. U ušima su mi i još odzvanjale njegove reci: „Kad jednom odlučiš da se popneš na tu rokenrol vrtešku, više iz tog kruga nikada nećeš moći da izađeš! Možda već danas zakoračiš u pravcu koji će ti iz korena život promeniti. Ako si već odlučio, nemoj da oklevaš. Nastavi da se krećeš... Jer stajanja, dečko moj, nema!“
Nikada ga više nisam video. Čuo sam da je svirao po nekim klubovima u Nemačkoj, ali mi to nikada nisu potvrdili. Voleo bih da pročita ovo što sam napisao o našem susretu u bifeu Strumica i tako sazna da je moje dugo muzičko putovanje započelo upravo posle tog našeg razgovora i da mi se od tada život zaista promenio.

ŠABLONI I FORE KOJI SU NASMEJALI AMERE


JEDINO TADA NISAM bio siguran je li moja odluka da s ritam-gitare pređem na bas stvarno oduševila ostale iz benda ili su to oni možda očekivali. Bez obzira na tu nedoumicu, čini mi se da je ta izmena svima donela veliko olakšanje. Više se nikada nismo vraćali na to pitanje. Uostalom, nabavka i kompletiranje osnovnih sredstava za rad toliko su nas zaokupili da ni za koju drugu priču vremena više nije bilo. Spasa je tako došao do svih elementa polovnih bubnjeva, dok je Srle s gitarom i pravljenim pojačalom još doprineo uverenju kako se ozbiljno bavimo bendom. Ako se ovome doda da je Saša imao odlične organe honer, a ja pravu bas-gitaru s pojačalom, onda je bilo sasvim izvesno da smo na dobrom putu. Međutim, svima je bilo jasno da nam nedostaje - solo-gitarista! Bez njega, kakav bismo mi to rokenrol sastav bili.
Kada sam na Srletovu preporuku saznao za nekog gitaristu s Karaburme, koji navodno odlično svira a trenutno nema bend,
odmah sam predložio da dođe kod nas na probu. Malo da ga čujemo i vidimo. Sećam se da je bilo kasno po podne jedne srede kada je neko pozvonio na vrata moje kuće u Petrovaradinskoj. Odmakao sam za dva-tri centimetra zavesu da proverim koje, taman toliko da onaj na tremu ne vidi kako ga šacujem! Bez obzira što sam očekivao ostale iz grupe, a trebalo je da navrate radi probe u mom podrumu, gde su nam inače stajali instrumenti, stekao sam s vremenom tu možda i glupu osobinu da proverim ko mi to zvekirom u pozno doba udara! Provirivši tako, spazio sam visokog i mršavog momka s kosom skoro do ramena. Ravna griva mu je zaklanjala gotovo celo lice, s koga je jedino štrcao špicast, dugačak nos. Bio je u crnoj bundi od astragana, a na sebi je još imao blede farmerke i kaubojske čizme. U ruci je držao kofer za gitaru. Izgledao je potpuno drugačije od onih mojih. Kao da je bio član neke engleske pop grupe ili da je sišao s postera onih popularnih sastava koje sam isecao iz Džuboksa i lepio ih po zidovima našeg stana. Kada sam otključao i otvorio vrata, on mi se prvi obratio:
- Zdravo, ja sam Dragan Štulović. Svi me zovu Štuks. Može i Štule - nasmešio se i hrabro kročio u predsoblje.
- Izvoli, uđi u sobu. Hoćeš kafu ili da siđemo u podrum gde vežbamo? - rekao sam mu propuštajući ga da uđe.
- Hajde prvo da sviramo, kafa može posle - odgovorio mi je bez razmišljanja.
U međuvremenu su pristigli i ostali iz benda. Pojedinačno su se upoznali s pridošlicom. Štuks je zatim mirno raspakovao gitaru. Bila je to neka mala električna gitara, koja je neobično podsećala na one što smo ih viđali u rukama svetskih zvezda! Daleko je bila od onih naših, velikih poluakustičnih. Mislim da je ova Štuksova bila japanska, od meni potpuno nepoznatog proizvođača. Izvadio je i neku efekat-pedalu i sve uključio u Srletovo pojačalo.
- Možemo, kad hoćete... - rekao je sigurnim glasom - Šta znate...? Neki rokenrol, Džoni Bi Gud, je l' znate harmonije?
Malo smo se pogledali između sebe, a onda se podsetili harmonija, da bismo najzad svi krenuli zajedno. Tada je za nas usledio pravi - šok! Štuks je SVIRAO gitaru! Rifove, harmonije, intro u pesmi, pa solo... Solo, hej, pravi solo! Kao na ploči! Tonovi su bili skinuti od tona do tona. A boja njegove gitare? Velika, kao kuća! Sa distorzijom! A tek improvizacije... Prsti lete na sve strane, zvuci se prepliću... Nas četvorica smo bili ne samo zatečeni njegovim umećem već i na muci. Hoće li ovaj solo-gitarista ostati s nama ili...?
- Je li, Štule, a koliko dugo sviraš? - iskreno ga pitam, tek da bismo započeli nekakav razgovor u nastaloj tišini, dugoj i pomalo neprijatnoj, kao da nam svima pod grlom stoji oštrica noža.
- Pa, otprilike dve-tri godine - odgovori mi pomalo nehajno - Ali mnogo vežbam i skidam sve što mi dođe pod ruku. Imam veliku zbirku ploča. Hendriks mi je uzor.
Po završetku probe napetost je popustila i niko nije skrivao oduševljenje Štuksovim gitarskim umećem. Svi smo mu iskreno čestitali na dobroj svirci, a onda sam ja nekako ispred svih liderski nastupio:
- Vidi, Štukse, stvarno si nas oduševio. Bili bismo srećni da sviraš s nama. Naravno, ako nemaš nekih drugih planova. Mislim da bismo s tobom imali zaista dobru grupu. Sviraćemo što češće možemo, pa ćemo svi, muzički gledano, uz tebe sigurno s vremenom napredovati.
Bez mnogo oklevanja, foliranja i okolišanja, odmah je prihvatio saradnju. Priznao nam je da se i sam uželeo svirke sa živim ljudima, jer je već duže sam i uglavnom vreme provodi vežbajući među četiri zida. Ovo je sad već bila ozbiljna ali obećavajuća situacija. Bili smo prava rokenrol grupa. Bio je red da grupi damo i ozbiljan naziv. Onaj prethodni Na ivici pakla više nije dolazio u obzir. Smatrali smo prevaziđenom činjenicu da smo samo neki klinci iz kraja. Bili smo momci željni sviranja rokenrola, pa je upravo takav odnos zahtevao - ozbiljno ime grupe!
Čika Miletov servis za popravku pisaćih mašina u Skadarskoj ulici zvao se - Royal! Sale je predložio da se i mi tako nazovemo, pošto zauzvrat možemo za svoje nastupe da računamo na besplatni reklamni materijal iz radnje njegovog ćaleta. Na raspolaganju nam je bio i pečat te firme, koji smo udarali na propagandne listiće (preteča flajera), koje smo zatim delili po školi. Tako su i zvanično nastali Royali s Lekinog brda. Ovo s Lekinog brda je bilo veoma važno, jer su se šezdesetih i sedamdesetih godina beogradske grupe, između ostalog, prepoznavale po kraju iz koga dolaze.
Vežbali smo inače svakodnevno. Ubrzo smo osetili da napredujemo i stasavamo. Svako je davao sve od sebe, mada su Štukso-ve gitarske solo deonice bile priča za sebe. Repertoar nam je bio pomalo šaren! Najviše smo svirali pop i rok pesme, kao i aktuelne hitove sa svetskih top-lista. Najzanimljivije od svega se odnosilo na takozvane šablone! Imali smo ih nekoliko.
A šta su, u stvari, šabloni? U najkraćem, gitarista ili klavijaturista počnu neku temu u rok ritmu, a onda im se mi priključimo i beskonačno vrtimo rokenrol harmonije s tom temom i obaveznim improvizacijama u srednjaku. Postojao je, na primer, šablon iz A, pa šablon iz E ili iz G. Duboko sam bio ubeđen, što se kasnije ispostavilo pogrešno, da bendovi iz čitavog sveta rade isto što i mi. Sviraju šablone! Tako sam na prvoj probi benda Kenija Klompusa, kada sam boravio u Americi, o čemu će kasnije biti više reči, predložio članovima sastava - šablon iz E! Oni su me iznenađeno upitali je li to možda instrumental neke jugoslovenske pop grupe? Kada sam ih u čudu pitao izvode li oni uopšte šablone, umrli su od smeha! Nema veze, pomislio sam tada, shvativši da su šabloni na izvestan način -izum grupe Rojali!
Pošto sam u to vreme potpuno bio zaluđen novooformljenim sastavom i svirkom u njemu, pojavile su se, kao pukotine na opni tvrdoga jajeta, prve posledice tog mog angažmana. Popustio sam dosta u školi. U dnevniku su se pored mog imena nizale uglavnom dvojke. Vezu s Jacikom sam, u međuvremenu, prekinuo. Objasnio sam joj da kod mene nema mesta za obe ljubavi - prema njoj i Rojalima. Pošto sam bio prezauzet vežbanjem, druge devojke mi nisu bile u vidokrugu. Samo sam gledao svoju bas-gitaru! Ona mi je u to vreme ipak bila najveća ljubav! A kako ljubav iz ubeđenja najčešće zaborava nema, onda sam počeo da shvatam Ciskove reči o začaranom rokenrol krugu, iz koga niko nikada nije uspeo da se izbavi. Niti da vrati ono što mu je prethodilo.

VILICA KAO KOD PLUTONA U DIZNIJEVIM CRTAĆIMA


TEK ZAČETE GITARIJADE za mnoge mlade bendove toga vremena bile su nedostižne. Imale su takmičarski karakter i bile prva masovna okupljanja ljubitelja sve popularnijeg zvuka. Nikola Karaklajić, autor i voditelj kultne emisije „Veče uz radio“, shvatio je da manje afirmisani sastavi nemaju šanse da se pojave na gitarijadama, koje su se šezdesetih održavale u hali I Beogradskog sajma, pa je zato organizovao iste takve manifestacije, ali u minijaturi. Po beogradskim srednjim školama tako su otpočela takmičenja vokalno-instrumentalnih sastava (VIS), čiji je osnovni cilj bila afirmacija pop grupa bez ikakvog iskustva. Mnogi su na taj način prvi put dobili šansu da se popnu na pravu scenu i pokažu šta i koliko znaju. Pošto tek formirani sastavi nigde nisu imali mogućnost da sviraju, ovo s gospodinom Karaklajićem stvarno je bila jedinstvena prilika. On je tako, možda i neplanirano zbog tih pionirskih aktivnosti, s pravom dobio oreol utemeljivača pop i rok života u Beogradu. Između ostalog, Nikola Karaklajić je prvi zapazio jednu zanimljivu okolnost koja nikome pre njega nije pala na pamet. Svaka grupa je, naime, u svojoj školi ili kraju imala vojsku vernih slušalaca, pa je samo nadmetanje bendova pratila još i usijana atmosfera. Baš kao i na pravim gitarijadama. Uopšteno gledano, sve to se od gospodina Karaklajića moglo i očekivati. Bio je odličan šahista, velemajstor, a šahisti kao po pravilu uvek razmišljaju i planiraju više od nekoliko poteza unapred!
Za nastupe tog tipa živelo se nedeljama unapred. Mesecima se naporno vežbalo, a pesme s repertoara dovodile do savršenstva. Greške nije smelo da bude. Zamislite kako bi izgledalo da na ovako važnom nastupu bubnjar, recimo, ispadne iz ritma ili gitarista pogreši harmonije! Ili još gore, pevač pobrka tekst!? Ne postoji tragedija koja bi to mogla književno da obuhvati. A prilika da se nametneš je samo jedna! Za sve nas je to bukvalno bilo „biti ii' ne biti, pitanje je sad“! Odmah smo shvatili da do cilja možemo doći samo ako bend pruži što je više moguće u okviru pretpostavljenih mogućnosti. A ako kojim slučajem ta svirka bude i nešto malo iznad tog realnog optimuma, onda si na belom konju i u tvom kraju ti slede sve moguće počasti.
U trećem razredu gimnazije, nešto pre zimskog raspusta, kao munja je prostrujala vest - u svečanoj sali (naše) Jedanaeste beogradske gimnazije će se krajem meseca, posle nastave, održati duel dva sastava s Lekinog brda. Koplja će ukrstiti Rojali i grupa HIL. HIL je predstavljalo skraćenicu za - VIS Hrist i Lucifer! Taj bend jeste nastao u našem kraju, ali su njegovi članovi uglavnom živeli na Dušanovcu. Do ove mini-gitarijade nikada nisam čuo za njih. Po starom dobrom srpskom običaju, samopouzdanje smo počeli da gradimo potcenjujući (nepoznate) rivale. Da bismo ipak svoje redove za taj nastup osvežili, odlučili smo da se - pojačamo. Regrutovali smo novog člana, vokalnog solistu! Radilo se o još jednom ortaku iz našeg razreda, Draganu Živkoviću Žiki. Pevao je odlično po mišljenju većine. Bio je i veliki fan Korni grupe. Znao je ceo njihov repertoar uprste i odlično je oponašao Dadu Topića i Zlatka Pejakovića. Kada smo ga primili u Rojale, uporno se trudio da nam nametne nekoliko pesama Korni grupe. Za nas su te numere bile mnogo komplikovane i nekomercijalne, pa smo se zato žestoko opirali Žikinom stalnom pritisku. Da bismo s njim ipak pronašli neki kompromis, jer nam je želja bila da ga po svaku cenu zadržimo u grupi, na kraju smo prihvatili i nekako uvežbali pesmu „Dzum rani“. Bio je to, ruku na srce, veliki jugoslovenski hit Bate Kovača i kompanije, koji je prethodio nešto kasnijem, još većem njihovom uspehu, pesmi „Trla baba lan“! Na veliko Žikino razočarenje i naš rizik da nas on zauvek napusti, navedene kompozicije na kraju nismo uvrstili u takmičarsku listu protiv grupe HIL.
Pesme za prvi veliki nastup zaista smo dobro navežbali. Štuks je odlično svirao. Prosto je ujedao gitarom! Saša takođe. Spasa je korektno držao ritam, dok smo Srle i ja delovali veoma solidno. Pevao sam i deo pesama s liste. Ostale je u velikom stilu interpretirao Žika. Program koji smo tom prilikom nameravali da predstavimo sadržao je dvanaest kompozicija:
1. „Šablon iz A“
2. „Love like a Man“ - grupa Chicago
3. „Black Magic Woman“‘ - grupa Santana
4. „Down on the corner“ - grupa CCR
5. „House of the Rising Sun“ - grupa The Animals
6. „Proud Mary“ - grupa CCR
7. „Venus“ - grupa Shocking blue
8. „San Bernadino“ - grupa „Christie“
9. „Yellow River“ - grupa „Christie“
10. „Simpathy“ - grupa „Rare Bird“
11. „Monia“ - Peter Holm
12. „Je t'aime... Moi non plus“ - Serge Gainsbourg
Najveći problem nam tada nije bio repertoar, jer smo ga imali u malom prstu i napretek, već instrumenti i pojačala. Gitare su uglavnom bile češke i istočnonemačke, bubnjevi katastrofa, a pojačala neki pravljeni krševi. Kad imaš tako sklepanu opremu, ma koliko dobro svirao, zvuk će izvesno biti na Ivici i Marici. Taj očiti hendikep pokušali smo da nadoknadimo prekomernom uvežbanošću i izuzetnom dozom samouverenosti. Ubedili smo sebe da to što sviramo sviramo bolje od onih koji su te pesme i stvorili.
Taj dan je došao brže nego što smo to mogli da pretpostavimo. Čvrsto smo odlučili da baš tada pokažemo došljacima na Lekino brdo iz grupe HIL kako se u stvari svira pravi rokenrol. Jednostavno, bili smo našpanovani da im održimo sve lekcije iz tada popularne muzike.
I pre školskog zvona koje je označavalo kraj poslednjeg časa tog popodneva, svečana sala Jedanaeste beogradske gimnazije nije mogla da primi sve zainteresovane. Nikola Karaklajić, nažalost, nije mogao da prisustvuje tom dvoboju zbog bolesti, ali je poslao Zorana Simjanovića Simketa (ne onog koji je svirao u Elipsama i koji će kasnije biti najveći tvorac filmske muzike na ovim prostorima). Simke je inače bio muzički urednik emisije „Veče uz radio“. Pre same svirke, kao što to fudbaleri rade pre nego što lopta krene s centra ili teniseri uoči početka meča, bacali smo novčić! Odlučeno je da mi sviramo prvi. Rečeno nam je još da na raspolaganju imamo sat vremena za prašenje.
Prvo smo uredno postavili naša pojačala i bubnjeve, a onda na tri-četiri grunuli iz sve snage. Činilo se da ćemo sve oduvati i tako se popeti na vrh! Krenulo nam je sasvim dobro. Prva pesma, pa onda druga... Publika na naše zadovoljstvo odlično reaguje, čak i aplaudira. Dobro, nije to bilo euforično, ali su nas lepo i toplo primili. Zvučimo sasvim pristojno, a sviramo sve bolje. I aplauzi su sve jači, da bi na kraju nastupa svi ustali sa stolica i pozdravili Rojale. Zajedno sa ono malo opreme, silazimo s bine oznojeni, uzbuđeni i srećni. Uspeli smo čak i da se izljubimo, da jedan drugom čestitamo najednom teškom poslu, uspešno privedenom kraju. Sve u svemu, prošlo je, znači, okej! E a sada da vidimo komšije!
Kada smo bacili pogled na scenu, zaledili smo se u mestu! Od nastalog iznenađenja niko nije bio u stanju da prozbori nijednu reč. Momci iz suparničkog benda počinju da penju na binu pojačala - maršal, fender, voks... Čekaj bre, šta je ovo? Pa nismo u Londonu, nego u mojoj gimnaziji na Lekinom brdu! Odmah da naglasim da sam tada prvi put u životu video ta čuda od opreme o kojima sam samo slušao i ponekada ih viđao na fotografijama. Bubnjevi su bili marke ludvig i toliko novi da je sve na njima blistalo i sijalo. Sledilo je zatim još nešto nevero-vatno. Naime, kada su se članovi sastava HIL popeli na binu, u rukama je jedan od gitarista imao fender stratokaster, drugi gibson es-dži, a basista famus bas! U sali je vladao potpun muk. Ta grobna tišina, koju nikada neću zaboraviti, bila je tako snažna da se u sali prepunoj srednjoškolaca ni muva nije mogla čuti. A onda je, kao egzekucija ili kaznena ekspedicija, krenula prava lavina rokenrol zvuka. „Mobi Dick“ i „ Whole lotta love“ sastava Led cepelin, pa „Sunshine of your love“ trija Krim... I sve tako!
Hajde-de što je publika bila u šoku, to se moglo i razumeti; ali zašto smo i mi, njihove kolege iz benda Rojal, podlegli toj atmosferi? Gledamo ih na sceni i ne znamo tačno šta nas je snašlo. Dobro se sećam da mi je tada vilica ispala kao Plutonu u crtaću. Sve je kod njih zvučalo jako, moćno i besprekorno. Savršeno! Zvuk je bio kompaktan jer su bili navežbani i svirali su kao jedan! Kao da slušam ploču! Bubnjar zakucava, dok je zvuk basa stalno na jedan s njegovim bas-bubanjem. Baš onako kako mi je to Cisko slikovito opisivao. Drugi gitarista počinje „ Woodoo Child“ Džimija Hendriksa. Uvod s vah-vah pedalom!
Hej, pravom pravcatom vah-vah pedalom! Delovali su kao rokeri iz nekog naučnofantastičnog filma. Za mene je sve to već bilo malo previše. Kao kap u prepunoj čaši vode. Izlazim u hodnik, stojim ispred sale u kojoj je publika u delirijumu. Tada sam shvatio zašto ponekada ljudi imaju potrebu da udaraju pesnicom ili glavom o zid ili uzimaju cigaretu da zapale iako ne puše. Ništa od toga nisam uradio, već sam ponovo ušao u salu. Ravnodušno sam pomislio kako uopšte više nije bitno ko će biti pobednik tog muzičkog nadmetanja. Mnogo je važnije bilo što sam tada čuo kako u stvari treba da zvuči pravi rok bend. Grupa HIL mi je, u neku ruku, širom otvorila oči. Proći će još mnogo vode Savom, pomislih u trenutku, dok i mi jednom ne zazvučimo ovako. Prethodno je trebalo ne samo da tako savladamo instrumente već i da nabavimo opremu kakva je bila njihova.
Po završetku nastupa, momci iz HIL-a su se drugarski pozdravili s nama. Nisu delovali nadmeno, niti su nas gledali odozgo podsmešljivo. Niko od njih, na primer, nije rekao: „Pa, momci, osećate li se kao da ste pregaženi?“ To bi, verovatno, neko od nas njima dobacio da je situacija bila obrnuta. Ovako, sve kao prijateljski i zezatorski, s kezom i u dobrom raspoloženju. Najzad, Simke objavljuje da će pobednik ovog duela biti proglašen u sledećoj emisiji „Veče uz radio“. Iskreno, pitanje ko treba da bude pobednik nije se ni postavljalo. Odgovor su svi znali. Naravno, HIL! I to zasluženo! Meni i ostalim iz Rojala ishod tog dvoboja suštinski nije imao smisla. Časno smo odsvirali svoje, pošteno smo zagrizli, a ispalo je tako kako je ispalo. Ništa sebi nismo mogli da zamerimo. Nema ljutnje! Staloženo smo prihvatili poentu tog biznisa - da boljih od nas ima na stotine. Jednog dana ćemo i mi, obećali smo sebi, za večeru pojesti neke momke iz kraja, pa makar se oni zvali i HIL!
Narednog ponedeljka, u emisiji „Veče uz radio“, saopšteno je da je održana mini-gitarijada u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji i da su grupe Rojal i HIL, pošto su iz istog kraja, bratski podelili bodove na svom terenu. Ova odluka je, navodno, utemeljena na glasovima prisutne publike, koja je rekla - nerešeno! Teško mi je bilo da poverujem da smo bili izjednačeni s HIL-om. Međutim, to stvarno više nikome od nas nije bilo važno. Verovatno je našem dragom gospodinu Karaklajiću bilo teško da objavi naš poraz, što bi bio udarac i razočarenje za svaki mladi bend. Moralni pobednik tog takmičenja je ipak svima nama bio poznat.
Još samo da dodam da će Tasa, sjajni gitarista HIL-a, dve godine kasnije postati član moje grupe - SOS! Drugi njihov gitarista Roske s vremenom će biti moj dobar prijatelj. Basista Tucko je posle nekoliko godina prestao da se bavi muzikom i posvetio se radu na televiziji. Povremeno smo se viđali kada bi nam se putevi ukrstili.
Takmičenje u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji bila je ujedno i poslednja moja svirka s grupom Rojali. Bar u tom izvornom izdanju. Čekao me je put preko bare, pa sam hteo to ili ne, morao da napustim Lekino brdo i drugare iz grupe. Svako od nas je posle toga krenuo svojim muzičkim putem. Danas, na moju žalost, ako izuzmem sebe, niko od njih više nije u tim vodama. Ostalo je samo lepo sećanje na dane gimnazijskog roka i jedan pošten i iskren okršaj kakvih više nikada nije bilo na našoj muzičkoj sceni. Vremena su se, bar što se morala tiče, bitno promenila. Ili se to ja, opet, pomalo varam i ne primećujem onu divnu otvorenost koja je krasila grupu Rojali.

UMALO U AMERICI SRCE DA OTKAŽE


JOŠ UVEK SAM POHAĐAO treći razred Jedanaeste beogradske gimnazije kada sam posredstvom američke organizacije AFS (American Field Service) konkurisao za razmenu učenika. Nisam očekivao da će baš mene izabrati kao jedinog iz Beograda, ali kada sam dobio pismenu informaciju da sam primljen i da ću četvrti razred završiti u Baltimoru, u državi Merilend, na istoku SAD - nisam bio nešto preterano oduševljen! U stvari, bilo mi je žao što ću na neko vreme napustiti Lekino brdo, svoj bend, ortake iz škole, i što odlazim u nepoznatu porodicu i novu sredinu. Međutim, ta malodušnost, koja se u to vreme pojavila kod mene, bila je pogrešna i bez ikakvog osnova. Porodica Grin, u kojoj sam proveo godinu dana svog američkog života i školovanja, primila me je kao svog najrođenijeg. Otac porodice Moriš Grin bio je vlasnik farbare u centru Baltimora, a majka Evelin domaćica. Imali su tri sina - Li, s kojim sam išao u školu, bio je moj vršnjak, a zatim su tu bili stariji Dejvid i mlađi Mari. Bili su tipična jevrejska porodica srednje klase, koja je ostvarila svoj američki san! Živeli su u velikoj, lepoj kući u predgrađu Baltimora, u ulici Šugarkon roud. Imali su negovanu i uredno održavanu baštu, kao i dve garaže. Jednu za veliki džip, koji je vozio otac Moris, a drugu za limuzinu pontijak, za čijim je volanom sedela majka Evelin. Tu negde između bio je i treći automobil, nešto manji za grad, koji su koristili Li i Dejvid. Pošto sam se veoma brzo privikao na tako udoban život, sve češće sam počeo da razmišljam o nastavku muzičke karijere.
U školi sam pevao u klubu Boys Glee kako bih vokalno ostao u formi. Prvi komšija u kraju bio je bubnjar Keni Klompus, koji me je odmah provalio i još brže primio u svoj Keni Klompus bluz bend. S druge strane, s momcima iz škole sam stvorio rokabili bend šaljivog imena Shi-Muh-Fuh, što je skraćenica za omiljenu američku psovku - Shit Mother Fucker. Ovaj naziv je evoluirao iz ideje da budemo kopija tada omiljenog američkog rokenrol sastava „Sha Na Na“. Pošto nam je repertoar uglavnom bio sastavljen od rokenrol standarda tipa „Great Balls of Fire“, „Rock Around the Clock“ ili „Blue Moon“, onda je naziv benda bio i pomalo (ne)primeren. U lokalnoj prodavnici sam kupio neku jeftiniju, pravljenu bas-gitaru, dok sam pojačalo pozajmljivao od jednog prijatelja, jer para za novo nisam imao. Inače, sa čežnjom sam kroz stakleni izlog muzičkih radnji gledao u bas fender presižen, koji je za mene bio dalek i neostvaren san. Ali ko zna, pomislih, možda ću ga jednog dana imati.
S Kenijem Klompusom sam uglavnom svirao na privatnim zabavama i pritom dobijao pristojne honorare. Radilo se uglavnom o dvadesetak dolara po žurci, što mi je bio super džeparac. Iz tog razdoblja mi je u sećanju ostao jedan veoma čudan nastup s grupom Kenija Klompusa.
- Majk, večeras sviramo kod Ričarda Vaserkruga - razdragano mi je saopštio Keni posle škole kao da sam oduvek bio član njegovog sastava. - Znaš, njegovom malom bratiću je rođendan. Biće i fina lova.
Ričardovi su bili izuzetno bogati. Imali su kuću kao iz bajke, na tri nivoa. U toj tezgici mi se dopalo što će, kako mi je Keni nagovestio, oprema, bubnjevi, pojačala i malo ozvučenje već biti postavljeni. To je značilo samo da ponesemo gitare i svirka može da počne. U dogovoreno predveče pojavili smo se kod Vaserkrugovih kao zapete puške, orni i raspoloženi da za dobru zabavu zvanica pružimo sve od sebe. U dnevnoj sobi se čula muzika. U uglu, mali sastav klasične muzike - klavir, violina i čelo - odrađuju svoj deo posla. U prostranoj sobi zatičemo nešto stariji svet. Piju i čavrljaju onako s nogu. Penjemo se na sprat, a tamo opet muzika. U primaćoj sobi neki pop bend svira sasvim dobro. Izvode latino, bosa-novu, a onda kreću sa Santanom ,,Oye Como Va“ i tako dalje. Začuđeno gledam u Kenija i našeg gitaristu Marka, ali oni nimalo ne deluju zbunjeno ili izgubljeno, nego mi još veselo namiguju.
- Šta je ovo, gde smo mi u svemu ovome?
- Sve je u redu. Majk, idemo gore. Ričard mi je rekao da je tamo spremno za naš nastup - smireno će Keni, ’ladan kao špricer.
Ulazimo u dečju sobu na gornjem spratu. U sobi od možda dvadesetak kvadrata stoji naša oprema, postavljena u nivou s dečijim krevetićima na sprat!
- Šta, zar ovde da sviramo? - čujem sebe u čudu. - Kome, kako?
Nevoljno uzimam instrument u ruke i sa ostalima počinjem da muziciram. Naravno, za početak bluz, tek toliko da osetimo atmosferu. U sobu lagano ulaze klinci, njih pet-šest. Verovatno su, pomislih, tek krenuli u prvi razred. Posedaše po podu fascinirani snagom zvuka u malom prostoru. Krećemo s bržim ritmom. Klinci počinju da đuskaju, skaču, penju se na krevete i skaču s njih. Vrište i raduju se. Ne mogu da verujem da s bendom prašim u dečjoj spavaćoj sobi, ali zauzvrat uživam u muzici i ne razmišljam previše o tim okolnostima.
Posle jednočasovnog nastupa, gospodin Vaserkrug nam zahvaljuje i kaže da su klinci oduševljeni i da se nikad bolje nisu proveli! Daje Keniju koverat pun zelenih novčanica. Već sutradan od tog našeg koncerta kupujem nove žice za bas, zatim mikrofon marke šur (koji sam kasnije doneo kući), kaubojske čizme i jaknu!
Sa onim drugim bendom (Ši-Ma-Fa), uglavnom sam svirao na školskim igrankama. Doduše - besplatno! Meni to, uopšte uzev, nije smetalo, jer mi je ono pričinjavalo veliko zadovoljstvo. S druge strane, upravo ta aktivnost „za dz‘ bitno je uticala da postanem veoma popularan i omiljen u školi, zbog čega sam ubrzo bio zatrpan pozivima za ručkove, večere, izlete i zabave. Devojke iz škole su bile lepe i dopadljive, iznenađujuće vitke (imajući u vidu stereotip o debelim Amerikankama), lepo građene, uvek doterane i u najvećoj mogućoj meri sređene! Izlazio sam s njih nekoliko, ali nisam ostvario nijednu jaču vezu. Možda zato što je to bila takva konzervativna jevrejska sredina, gde su srednjoškolske ljubavi s vremenom prerastale u nešto ozbiljno što se posle studija sve završavalo brakom. To u mom slučaju, naravno, nije bilo ni pod razno. Meni brak, realno rečeno, nije padao na pamet. Amerikanke inače i nisu bile baš raspoložene za čvršću vezu s momkom iz komunističke zemlje koja se zvala Jugoslavija. Međutim, nešto najlepše iz tog vremena s devojkama iz Pajksvila ipak je zauvek ostalo u mom životu. Naime, kada sam mnogo godina kasnije odlazio s Ribljom čorbom na američke turneje, moje školske drugarice iz klase ’72. dojedrile su sa svojima da me vide i zagrle, pa i zaplaču, slikovito se sećajući naših srednjoškolskih dana. Dešavalo se da prevale, recimo, i po nekoliko stotina milja kako bi prisustvovale našem koncertu i ispričale se sa mnom. To su oduvek za mene bili dirljivi i osećajni susreti, posle kojih sam uvekbio pomalo nostalgičan.
Inače, kada na ovom mestu već otkivam neke pojedinosti iz svog američkog iskustva, ne mogu a da se ne setim kako je moja srednja škola imala odličnu radio-stanicu. Muzika se emitovala preko ozvučenja u celoj školi, u učionicama, školskom restoranu, u dvorištu... Radio-stanica se zvala WPHS i zapošljavala je oko tridesetak učenika. Bilo je tu spikera, prezentera, najavljivača programa, di-džejeva, tehničara... U početku sam na WPHS-u bio angažovan kao gost, koji je jednom nedeljno u ulozi di-džeja puštao muziku. Međutim, kako se moj izbor pesama izuzetno dopao učenicima, počeo sam svakodnevno da se pojavljujem na tom radiju. Vrteo sam ploče i najavljivao zanimljivosti iz sveta muzike. Taj posao je bitno uvećao moju zbirku albuma i singlova, koje sam na poklon dobijao od učenika i profesora te škole. Kada sam krenuo nazad u Beograd, moj prtljag prepun dragocenog vinila na jedvite jade su primili u avion. Bilo je tu uglavnom ploča nešto tvrđeg zvuka - „Vanilla Fudge“, „Cactus“, „Grand Funk“, „Špirit“, „MC5“ i ,,Blodwin Pig“, ali i muzika izvođača koji su obeležili tu moju godinu, tako divno i korisno provedenu u Americi: duet Sajmon i Garfankl, trio Amerika, Ket Stivens, grupa Dors... S kolegama iz radija WPHS neprestano sam odlazio na koncerte, pa sam tako u Građanskom centru u Baltimoru gledao Led cepelin, Hambl paj i Tri dog najt. Bili su to za mene doživljaji prve vrste i za večno pamćenje.
Najzad, u Ameriku sam 1971. godine otišao u džemperu s rol kragnom, kratko podšišan, s crnim profesorskim naočarima, a vratio se u Beograd s dugom kosom, rejban naočarima, obučen u levis farmerke, majicu Led cepelin i s kožnom jaknom! Tu vizuelnu transformaciju nisam doživeo kao nešto posebno ili radikalno u svom životu. Jednostavno, uklopio sam se u sredinu u kojoj sam proveo godinu dana svoga života. Živeo sam, u najkraćem, život američkog tinejdžera sedamdesetih godina prošlog veka. Imao sam sreće što je moj domaćin Li Grin,
s kojim sam se i pobratimio, bio više nego super pajtos, pun požrtvovanja i razumevanja za mene. Zaista smo se fantastično slagali. Baš kao braća!
Granulo je leto kada sam počeo da se spremam za povratak u Beograd. Počeo je i letnji školski raspust. Baš mi se tog vrelog jula 1972. godine Juga približila. Sedim tako i prebiram po žicama na onom svom kršu od bas-gitare s kojim sam već lagano počeo da se opraštam. Bio je to instrument koji mi je proteklih dvanaest meseci doneo pregršt zadovoljstava. Besmisleno mi je da taj raspadnuti no name bas nosim kući. Iz njega već jedva i izlaze tonovi. Sav se deformisao. U jednom trenutku zvoni telefon. Bio je to moj brat Li.
- Majk, ja sam, ovde sam kod Džeja Vinika. Šta radiš?
Džeja zbog bolesti nisam viđao neko vreme. Inače, radilo se
o divnom momku i još boljem drugu. Njegovi su bili izuzetno bogati, ali on, lepo vaspitan i dobrodušan, to nikada nije pokazivao, već nam se uvek stavljao na raspolaganje ako nešto zatreba.
- Ej, šta radi Džej, je l' ozdravio? Pozdravi ga - odgovaram Liju.
- Ma pusti sada to, nego da li si sada zauzet? - nastavlja Li.
- Slobodan sam. Ništa specijalno ne radim. Pomalo, doduše, sviruckam. A što pitaš? - uzvraćam mu pitanjem.
- Ma onako, ništa posebno; nego obuci se odmah i reci mami da te doveze do Džeja. On hoće da te vidi još jednom pre nego što odeš - kao da Li malo navaljuje i pritom ne očekuje da ga odbijem.
- Važi, krećem! - kažem Liju i počinjem da tražim mamu Evelin. Ona me dovozi do Džejove velike kuće i ostavlja me na tremu ispred, pošto žuri nekud u grad. Gotovo da zvono na vratima nisam ni dodirnuo, a otvara mi ih Džej ova majka.
- Majk, već si stigao! - sačekuje me gospođa Vinik razdragano. - Siđi dole u suteren, oni su u velikoj sobi. Samo pazi, malo je tu mračno.
Silazim polako, nogu pred nogu, skoro da bauljam prema suterenu. Mrak je nepodnošljivo neprijatan. Lagano pipam rukama po zidu jer pred sobom ništa ne vidim. Šta je, pobogu, ovo? Gde su oni moji? Razmišljam tako, u nadi da usput neću naleteti ni na šta što mogu da razbijem. Odjednom - šok! Pale se jarka svetla, skoro kao reflektori. Ne mogu očima da verujem - svi moji školski drugovi i drugarice su tu! Njih skoro pedeset!
- SURPRISE! - svi povikaše u glas. Oduševljenje, muzika, smeh... Skaču po meni, grle me i ljube.
- Odlučili smo da ti priredimo oproštajni surprise party i svečano ti uručimo poklon za lep i srećan put - čujem Džeja kako mi se obraća pokazujući rukom ka fotelji, dok mi se oči lagano privikavaju na svetlost - Ovo ti poklanjamo kako bi se u Beogradu zauvek sećao svog društva iz Baltimora!
A tamo leži neki predmet nalik štapu, prekriven američkom zastavom. Tada Li počne, uz ostale, uzbuđeno: 10, 9, 8, 7...
Skidaju onu zastavu SAD!
Na fotelji je stajao potpuno nov, bleštav i sjajan FENDER PRECISION BASS, sunburst kolorita s fingerboardom od javora, belim! Prostorija mi se okrenula u glavi. Da ne bih pao u nesvest, pridržao sam se za nečije rame. Krv mi je jurnula u glavu i umalo me nije strefio šlog! Knedla u grlu mi je zagradila reci. Onda mi je iz grla poteklo nešto nerazumljivo! Uopšte nisam mogao da govorim. Reci iz mene nisu mogle da izađu. Kada sam se malo pribrao, svoj glas gotovo da nisam mogao da prepoznam.
- Pa vi niste normalni! Vi ste, u stvari, ludi... Hoćete da mi srce stane! Ne znam šta da vam kažem osim hvala. Hvala vam, mnogo, mnogo, mnogo... Pojma nemate koliko mi ovo znači. Ne možete ni da pretpostavite šta ste mi učinili! Biću vam zahvalan i misliću na vas čitavog života. Da, baš ste mi priredili surprise! Iznenađenje, naravno, veliko i neočekivano!
Žurka je trajala do zore. Dva-tri dana kasnije poleteo sam prema Istanbulu, a onda za Beograd. Ispraćaj je bio kao iz bajke. Neponovljiv i za nezaborav. Jedva sam čekao da krenem, pošto sam se silno plašio da će mi neko primetiti suze u očima. Mislim da ovde nije potrebno posebno naglašavati da se do Surčina nisam odvajao od moje prve prave bas-gitare! A s njom započinje novo poglavlje ove autobiografije i mog muzičarskog života uopšte.

BLEK SABAT I GRUPA SOS


KADA SAM SE VRATIO IZ AMERIKE, nisam previše plando-vao i uživao u uspomenama i pričama o onome što sam ostavio za sobom u Baltimoru. Pun entuzijazma, sad već sasvim solidno muzički potkovan, odlučio sam da opet formiram bend! Za mene, ništa novo. Za onih godinu dana preko bare dosta sam se promenio, ali ćud i glad za svirkom ostale su iste. Ovog puta sam čvrsto odlučio da napravim sastav koji će se ozbiljno uputiti u osvajanje jugoslovenskog muzičkog neba. Jedina nedoumica, kao uostalom i ranije u sličnoj situaciji, bila je kom pravcu da se priklonim. Težem ili lakšem zvuku? A možda i nešto između? Pošto sam u Baltimoru, slušajući prvi album Led cepelin, Džimija Hendriksa i Grendfank rejlroud, oduševljeno naginjao tvrđem roku, ubrzo sam i definitivno odlučio da mojoj budućoj grupi upravo to bude neki orijentir. Ipak, za taj pakleni plan i realizaciju tog bazičnog tonusa nedostajali su mi pokretački rifovi, koji bi mi bili neka vrsta zvezde vodilje i uslovnog uzora. Na moju sreću, sve je rešeno već u zimu 1972. godine, kada sam na gramofon stavio ploču mladog britanskog benda iz Birmingema po imenu Blek sabat. Njihova rok muzika će, u neku ruku, odrediti moj muzički stil u godinama koje su dolazile.
Taj bend je delovao u formaciji: Ozi Ozborn - vokalni solista, Toni Ajomi - solo-gitarista, Gizer Batler - basista, i Bili Vord - bubnjar. Onima koji ih nikada nisu čuli, gitarista i ritam-sekcija bez klavijatura mogu kao muzika da deluju siromašno i - dosadno! Kao da tu ništa naročito ne može da se dogodi, pa ta jednoličnost lagano prelazi u apatiju. Međutim, na Blek sabat se to uopšte ne odnosi! Ma kakva dosada i apatija! Muzika koju su oni svirali pomerala je sve iz mesta! Imali su žestoke hard-rok rifove, moćne i glasne, uraganski i taman zvuk. Zaglušujuća ali artikulisana buka koja je iz svega tog proizlazila predstavljala je zaštitni znak birmingemske četvorke. Da, za mene je to bilo to! Blek sabat su sublimirali sve ono što se meni tada dopadalo (a dopada mi se i sada) u roku. Oni su, u stvari, bili jedini bend koji me je naterao da posle prvog slušanja njihovog albuma odmah uzmem bas-gitaru u ruke i skinem im sve rifove. Do poslednjeg tona! Do poslednje harmonije!
Već posle nekoliko dana saznao sam da imaju novu LP ploču i odmah sam je naručio iz Londona. Bio je to njihov drugi album. Nazvali su ga - „Paranoid“. Onako usput, saznao sam da su Blek sabat svoj debi-album, pod jednostavnim imenom „Black Sabbath“, snimili u Londonu za samo dva dana i da ih je snimanje koštalo samo tričavih 600 funti!
Suvišno je ovde naglašavati da se „Paranoid“ s mog gramofona, na užas mojih roditelja, nije skidao mesecima, kao uostalom i naredna izdanja ove rok grupe „Master of Reality“ i „ Volumen IV“. Lično me u tom razdoblju nije previše brinulo što su na domaćoj sceni bili popularni sastavi koji su se stilski opredelili za neku varijantu pop-roka, jer sam iz čistog ubeđenja već odlučio u kom smeru će se kretati moj budući bend. Preostalo mi je još (samo!) da pronađem muzičare, i ujedno pristalice hard-roka, koji bi sa mnom krenuli u pohode i osvajanje jugoslovenskog muzičkog auditorijuma.
Na ovom mestu moram da priznam jednu činjenicu. Moje ime kao muzičara i bas-gitariste nije tada predstavljalo ništa u krugovima onih koji su se bavili rokom. Niko među grupama koje su već iza sebe u Beogradu imale zavidnu muzičku karijeru nikada nije čuo za mene. Ta okolnost mi, međutim, nije zadavala veću glavobolju, jer sam pun energije i samopouzdanja čvrsto verovao da moje vreme tek dolazi! I, na sreću, nisam pogrešio! Na talasu osećaja o prolaznosti sastava koji sviraju sladunjave i ljigave pop hitiće, shvatio sam da je kucnuo pravi čas da Beograd (konačno) dobije bend tvrdog, žestokog i beskompromisnog zvuka kakav se inače slušao svetu.
Sa starim prijateljima i kolegom Štuksom vrlo brzo sam našao zajednički jezik, pogotovo što je on bio veliki fan gitar-skih legendi kao što su Džimi Hendriks ili Erik Klepton. Imao je i odlične instrumente - gitaru gibson les pol kastom, koju sam mu poslao iz Amerike, a raspolagao je i sa voksom „AC 30“, tada najpopularnijim gitarskim pojačalom. Za bubnjeve je uskočio naš poznanik Steva Stevanović, koji je karijeru gradio oponašajući slavnog Džindžera Bejkera iz britanskog trija Krim. Steva je imao odličan set bubnjeva - ludvig klasik, koji je među poznavaocima rok muzike izazivao osetno strahopoštovanje. Kao drugog gitaristu uzeli smo Aleksandra Tasića Tasu, inače člana nekada suparničkog benda iz gimnazijskih dana HIL, koji me je oduševio vokalnim sposobnostima, ali i solidnim gitarskim umećem. On je imao nešto skromniju opremu, japansku kopiju harli bentona i dosta solidno pravljeno pojačalo. Nameravao je da od prve zarade uloži u svoju opremu i poboljša je.
Ostalo nam je tako samo da damo naziv bendu, koji bi, prema našim shvatanjima, trebalo da pomeri granice zvuka u Yu roku! Odluka je uskoro pala. Zvaćemo se - SOS. To ime za sastav nametnuo nam je slogan koji smo osmislili kao najavu onoga što smo nameravali da sviramo:
Ako vam nedostaje dobra muzika, pozovite grupu SOS, mi vam stižemo u pomoć!
Ova ideja je, danas gledano, poprilično smešna. Međutim, ako se uzme u obzir da sam tek bio napunio devetnaest i da sam, nadobudno, imao hiljadu i jednu ideju koja mi se vrzmala po glavi, onda za naziv benda i slogan koji ga je pratio postoji neko logično opravdanje.
Ubrzo po osnivanju grupe i sklapanju repertoara, krenuli smo sa nastupima uzduž i popreko. Prve smo imali u diskoteci Flamingo u naselju Braća Jerković. Bila je to Jedanaesta mesna zajednica SO Voždovac, preuređena u pravi disko klub! Upravo na tom mestu ćemo upoznali dvojicu momaka koji će, u godinama koje slede, postati nerazdvojni deo ekipe grupe SOS. Jedan od njih je bio Siniša Stanković Šara, visok i mršav momak s kovrdžavom kosom ili takozvanom afro-frizurom. Uvek je bio pun života i pozitivne energije, zatim dobar organizator, vredan i požrtvovan. Radio je kao disk-džokej u Flamingu, gde je između ostalog bio i neka vrsta domaćina rok grupama. Šara je takođe odlično poznavao pop i rok, što se od disk-džokej a uostalom i očekuje, ali je bio i pravi majstor za ozvučenje i haj-faj tehniku.
Drugi momak iz Flaminga bio je Nedeljko Vucelja zvani Buki. Srednje visine, bucmast, uvek ozbiljan i zamišljen, s cigaretom u desnom uglu usana, odavao je utisak lika koji ume da bude veoma neprijatan. Ali kada smo ga upoznali, ukapirali smo da je Buki sušta suprotnost takvom utisku. Bistar i obrazovan, izuzetno obavešten o svemu što se dešavalo u svetu rokenrola, osvojio nas je naprečac. Pun kreativnih ideja i inovator u stvaranju imidža grupe, uz Šaru je odmah zauzeo mesto nezamenljivog člana naše rok ekipe. Pored njih dvojice, uz grupu SOS uvek je bila i nekolicina prijatelja, koji nisu propuštali nijednu našu svirku. Voja Kreza, Šerif, Buvica, Spasa, Zuki i Žare Magare redovno su bitisali pored benda, stalno spremni da pripomognu ako negde zaškripi.
Prvi nešto veći koncert grupa SOS je imala u Tehničkoj školi u Pančevu, gde smo u nedostatku prave pozornice spojili stolove iz učionica i tako improvizovali binu. Tačno je da se ta scena sve vreme našeg nastupa ljuljala, a pojačala i bubnjevi leteli na sve strane, ali mi na to uopšte nismo obraćali pažnju. Bitno nam je bitno da sviramo i da ispred sebe imamo one koji nas slušaju. Sve ostalo je moglo da ide dođavola! Pošto se radilo o tehničkoj školi, sećam se da je na postu odmah iznad nas bio izložen džinovski motor aviona za zaprašivanje useva. Postojala je realna mogućnost da se, onako nesiguran, za vreme naše svirke sruši, pobije nas i uništi nam instrumente. Kada smo počeli da prašimo, panika u tom smislu je nestajala, ali nas opravdani strah nije napuštao do kraja svirke. Srećom, sve je prošlo u najboljem redu. Poseta je bila više nego zadovoljavajuća. Prodali smo preko 1.000 karata! Za jedan sasvim nov beogradski bend, više nego sjajno! Samo da se tako i nastavi, pomislio sam kada smo iz Pančeva krenuli kući.

SUDBONOSNI POZIV ROBERTA NEMEČEKA


JEDAN DETALJ iz aprila 1973. godine svakako zaslužuje moju punu pažnju. Uzeli smo, naime, učešće u takmičarskom delu gitarijade Trstenik ’73. Bili smo zbog toga vrlo uzbuđeni, naročito ako se uzme u obzir činjenica da je završno veče te manifestacije u direktnom prenosu moglo da se prati na Prvom programu Radio Beograda, naravno, u emisiji „Veče uz radio“ našeg prijatelja Nikole Karaklajića. Ta gitarijada je inače održana pod sloganom - SVE SE MOŽE KAD SE HOĆE! Originalno, nema šta. Pretpostavljam da ju je osmislio neki tadašnji (da li visoki?) partijski funkcioner. Nama to uopšte nije smetalo, niti smo ikada obraćali pažnju na tu parolu iz komunističkog miljea. Ovo tim pre što će Trstenik ’73 biti prvi veliki trijumf grupe SOS. Tačnije, osvojili smo prvu nagradu publike! Onu stručnog žirija uzeo je sastav Bezimeni iz Kraljeva, predvođen mladim i talentovanim klavijaturistom Lazom Ristovskim. On će dosta kasnije biti velika zvezda tada najznačajnijih jugoslovenskih bendova, kragujevačkog Smaka i sarajevskog Bijelog
dugmeta. Priznanje koje je pripalo Bezimenima nije umanjilo naše zadovoljstvo. Svoju nagradu smatrali smo značajnijom, jer je došla od onih do kojih nam je stalo. Baš nas je bilo briga za tamo neke stručnjake. Trijumf u Trsteniku mi je, između ostalog, ostao u lepom sećanju i zato što je ostvaren u velikoj konkurenciji ozbiljnih i odličnih domaćih rok grupa.
I tako, baš kada sam pomislio da SOS nezadrživo grabi prema vrhu Yu rok scene, pojavio nam se veliki problem. Kao da nam se još jednom, po onom starom srpskom običaju, nije dalo da uživamo u blagodetima rezervisanim za pobednike. Naime, između dva nastupa u diskoteci Flamingo Tasa i Štuks su se žestoko posvađali. Bila je, dobro pamtim, pozna jesen 1973. godine kada se u sastavu pojavio nepremostiv koncepcijski jaz. Tasa je, ukratko rečeno, naginjao prema mekšem zvuku grupe, dok smo mi bili čistokrvni hard-rokeri! Mislim čak i danas da pomenuta razlika u pogledu stilskog opredeljenja nije bila glavni uzrok sukoba dvojice odličnih instrumentalista, već da su proradili gitaristička sujeta i rivalstvo. U najkraćem, Tasa je i dalje svirao na lošoj gitari i pojačalu, dok je Štuks u međuvremenu kupio još jednog gibsona, pojačalo maršal i gomilu efekat pedala. Kada je to video, Tasa je pobesneo i eksplodirao.
- Slušaj, dosta mi je tvog mučeničkog načina života, da te gledam kako danima živiš na semenkama i koka-koli. Svaki dinar štekaš, a iz džepa jedino što izvadiš jeste kesica s kikirikijem. Gomilaš ovde opremu kao da si, bre, Džimi Pejdž. Ja to više ne mogu da gledam i baš me briga za sve!
Iste večeri je pokupio svoje stvari i tiho napustio naš sastav. Uprkos mojoj diplomatskoj vrlini, ništa nije pomoglo da sve bude kao pre. Tasa je u svojoj odluci bio nepokolebljiv. Zanimljivo je da se posle toga nas dvojica nismo sreli sve do leta 2000. godine. Znači, bezmalo pune tri decenije! Gotovo čitav život! Taj naš ponovni susret je protekao u brdu emocija, podsećanja na te dane grupe SOS i prve zajedničke svirke. On danas ima čitav lanac optičarskih radnji u Beogradu. U tom poslu je veoma uspešan. Muzika mu je i dalje ostala velika ljubav, pa često svojim sinovima zasvira neki od hitova iz našeg vremena.
A šta se zatim dalje dogodilo s grupom SOS? Uglavnom ništa naročito. Nastavili smo da sviramo kao trio, slično Hendriksu, grupi Krim i još nekim sastavima sličnog muzičkog oprede-ljenja. Štuks je deljao gitare, Steva bubnjeve, a ja bas. Bio sam, umalo to da zaboravim, i vokalni solista! U toj formaciji delovali smo od leta 1973, pa sve do početka 1976. godine. I, ruku na srce, nije nam išlo loše. Naprotiv.
Tako, recimo, uvek se rado prisećam još jednog važnog detalja iz tog razdoblja, pojedinosti koja je iz temelja promenila naše muzičke živote. A sve kao da se odigralo juče. Bilo je kasno popodne kada je telefon uporno i jednolično zvonio u mojoj maloj sobi u porodičnoj kući u Petrovaradinskoj broj 11. Meni se slušalica, iz nekog razloga, nije podizala. Tek posle petnaestog ili šesnaestog oglašavanja, uz pomisao ko li je toliko uporan i dosadan, javio sam se više da prekinem zvrndanje nego što sam imao volju da pričam s nekim.
- Dobar dan, ovde je Robert Nemeček iz Pop mašine, da li mogu da dobijem Mišu? - čulo se iz slušalice.
Od tog njegovog glasa prosto sam se zaledio. Izgubio sam moć govora. Osetio sam kako mi se ruka sa slušalicom znoji i trese. Nemečeka sam izuzetno cenio kao muzičara i kolegu, basistu. On je za moje pojmove bio velika zvezda, dok je Pop mašina kod svakog izazivala ogromno strahopoštovanje. U Jugi je bila hard-rok bend broj jedan! Pomislio sam u trenutku da je bilo dovoljno da izgovorio samo ime i prezime, pa da stanem mirno! Ovako, pošto je dodao i ono: Pop mašina - obuzela me je dodatna trema, ali i nedoumica širokih razmera. A zamalo da uopšte ne podignem telefonsku slušalicu!
- Ja sam, ćao, Roberte - čujem sebe kako mu odgovaram navodno opušteno i nehajno, gotovo prisno.
- E ćao, drago mi je što se čujemo. U stvari, hteo sam da se vidimo, da popričamo. U pitanju je nastup tvoje grupe na jednom festivalu na kome mi sviramo, pa ako ste raspoloženi...
Hej!!! RASPOLOŽENI!? Meni Robert Nemeček nešto predlaže i pita me da li smo mi raspoloženi!? Ne mogu ušima da verujem, a svestan sam da sve to nije nikakav san! Pa ja bih sve na svetu sve dao za ono što mi on nudi. To je ono o čemu maštam otkako sam oformio bend. Taj nastup je, naravno, odmah dogovoren. Mesto održavanja festivala bila je čuvena Hala sportova na Novom Beogradu. Rok feštu mi otvaramo, a posle nas svira još nekoliko grupa. Naravno, i Pop mašina. Oni su tada bili u svojoj najjačoj postavi. Robert je svirao bas, Zoran Božinović solo-gitaru, a Mihajlo - Bata Popović bubnjeve. Svirali su čisti hard-rok. Neki su njihov zvuk nazivali i - progresivnom muzikom! Kako god da su ih doživljavali, svako od njih je bio majstor svog instrumenta. Ono što se meni lično najviše dopadalo u vezi s Pop mašinom bila je činjenica da su uvek svirali snažno i do daske! Tačnije, neverovatno GLASNO! Toliko glasno da te, kad krenu uživo, ta količina zvuka prosto oduva ili ti težište tela pomeri iz mesta!
Hala sportova na Novom Beogradu je bila, kao što joj to i sam naziv govori, mesto gde su se pre svega održavala sportska nadmetanja. Najčešće su se tu takmičili košarkaši i bokseri, a povremeno se igrala i fucika na male goliće. Muzičari su na prepad osvojili taj prostor, pa je ona tako postala i - rok arena! U njoj su održavani najznačajniji jugoslovenski koncerti popularne muzike. Konkretno, ovoga puta je to bila manifestacija čiji je podnaslov bio „Koncert za Marija“. Zagrebačka grupa Tajm, predvođena pevačem Dadom Topićem, nameravala je da se koncertom oprosti od svog basiste Marija Mavrina, jer je
Mario tih dana odlazio na odsluženje vojnog roka. Među tadašnjim elitnim učesnicima domaće rok scena, našao se i sastav SOS. Nastupali su još Grupa Marjana Škrgetića, Grupa 220, Pop mašina, Nirvana i Tajm.
Velika i prostrana sportska dvorana, veliko i snažno ozvučenje, velika i moćna pojačala, velika i jaka rasveta, čiji su reflektori šarali po prepunoj dvorani... Znači, sve veliko, pa je to rok veče bilo spektakularno! Bilo je to ujedno prvo veliko predstavljanje grupe SOS. Čim smo preko razglasa čuli ime svog sastava, izleteli smo na scenu i složno kao jedan krenuli da terorišemo publiku. Svirali smo zaista veoma dobro! Samouvereno! Pevam, doduše, malo nesigurno, ali na kraju smo, što nam je mnogo značilo, dobili zaslužen aplauz. Za početak, pružili smo više nego pristojan rokenrol nastup.
- Bili ste sasvim u redu - očinski će Robert iza bine i onako usput čujem da mi još kaže: - Svrati ovih dana kod mene na kafu.
U dnevnoj Politici ekspres, koja je jedina redovno pratila domaća muzička zbivanja, sutradan je objavljen prikaz tog koncerta. Vidno je zabeležen i naš nastup recima: „Početak je pripao beogradskoj grupi SOS! Zna se da je na ovakvim grupnjacima početak uvek nezahvalan. Posetioci još dolaze, atmosfera je hladna, a zvuk se tek isprobava i podešava. I pored tog uslovnog hendikepa, talentovani mladići iz sastava SOS uspešno su debitovali i tako prebrodili svoj prvi ozbiljni ispit. Ako su poslužili kao neka vrsta ’predjela’, bili su u svakom pogledu ukusno ’predjelo’.“
Nastup Pop mašine je, u daljem tekstu, prikazan kao trijumfalan:
„Robert Nemeček verovatno nikada do sada nije čuo toliko hiljada posetilaca kako mu kliču i skandiraju njegovo ime. Orilo se - Robi, Robi, Robi... Konferansije fešte je imao muke da utiša publiku i predstavi bend posle njih. To se dogodilo tek pošto je
Pop mašina još jednom svirala bis, dok se stotine posetilaca na galerijama njihalo u ritmu njihovog glasnog roka...“
Ostali izvođači su, očekivano, ostali u senci fenomenalne Pop mašine. Zanimljivo je napomenuti da su tadašnji mediji bili zaprepašćeni izuzetno velikim odzivom publike na toj fešti. Karte su unapred bile rasprodate, uprkos činjenici da je te iste večeri na televiziji bila premijerno prikazana prva epizoda televizijske megaserije „Kamiondžije“ s nenadmašnim Miodragom Petrovičem Čkaljom i Pavletom - Pajom Vujisićem u glavnim rolama. S druge strane, rokenrol u Beogradu je tek pripremao slična iznenađenja (i zaprepašćenja) u vidu mas-pokreta. I to u količini koja njegovim protivnicima ni gram šanse nije davala da dođu k sebi i odgovore na pitanje šta nas je to, u stvari, zadesilo!

PONUDA KOJA SE NE ODBIJA


S NEMEČEKOM SAM SE ubrzo baš sprijateljio. Savetima mi je znatno pomagao u borbi za opstanak u teškim vodama rok biznisa. Fascinantno je da nam se nikada nije mešao u muziku koju smo izvodili, iako je to sa svojim autoritetom mirne duše mogao. Korisne sugestije u vezi s deonicama na bas-gitari nikada nisam shvatao kao neko nametanje ili uplitanje u koncept grupe SOS. A onda je došlo leto 1973. godine i opet - Robert Nemeček!
- Vidi, Mišo - smireno će dok pijemo koka-kolu u njegovom stanu u Ulici Lole Ribara broj 6 - dobili smo termine u studiju 10 Radio Beograda. Snimamo debi-album. Izdavač će biti PGP RTB. Voleo bih da nam gostuješ na ploči i odsviraš bas-deonice u tri pesme!
U prvom trenutku sam pomislio da me zeza! Onako kako to rade starije kolege, pošto još nisam mogao da verujem šta mi on to u stvari predlaže. Kasnije, dosta godina kasnije, kada sam podvlačio neke crte u svojoj karijeri, zaključivao sam kako je
Nemeček uvek umeo da me potpuno iznenadi. U ovom slučaju, ne znajući da li me zavitlava ili ne, posle otpijenog gutljaja kole važno mu kažem:
- Nema nikakvih problema! A o kojim se to pesmama radi?
- „Povratak zvezdama“, „Slike iz prošlih dana“ i „Jark“ - kao iz topa mi je izdeklamovao nazive tih numera.
Izgleda da Nemeček misli ozbiljno, pomislih u nadi kako sam ja možda ipak rođen pod srećnom zvezdom. U tom trenutku počinju da mi se mešaju osećanja. Hvata me uzbuđenje, ali i trema i ushićenje... Jebote, Nemeček, nemoj to da mi radiš! Prvi put sviram na jednoj ploči. I to - kakvoj! LP ploči silne Pop mašinel
Četiri decenije posle ovog našeg razgovora, na reizdanju legendarnog albuma „Kiselina“, inače debi-albuma Pop mašine, u bukletu uz ovaj kompakt-disk Robert Nemeček je napisao: „Dosledno svojim principima, PGP RTB je odobrio dvadeset sati snimanja u nemuzičkom, radijskom studiju, bez obzira što dotad na tom mestu nikada nije snimala neka rok grupa. Za navedeno vreme trebalo je snimiti i izmiksovati ceo album. Otprilike sve to u dva dana!
Uprkos nehumanim uslovima, koji s rokenrolom nisu imali dodirne tačke, veliko srce Roberta Nemečeka je tom prilikom bilo potpuno otvoreno i za mladu grupu SOS. U tih smešnih dvadeset terminskih sati, bez znanja PGP RTB, moj bend je dobio šansu da snimi svoj prvi singl! Bile su to dve pesme, koje su odavno čekale upravo takvu priliku, samo što niko od nas nije mogao ni da pretpostavi da će ona naići tako brzo. Muziku i tekst za numeru „Nestvaran san“ komponovao je Štuks po uzoru na - Blek sabat (a na koga bi drugog?). Težak uvodni rif je čvrsto vodio melodijsku liniju, posle čega je sledio nešto pevljiviji refren. Atraktivan solo, na aranžmanski zanimljivo doteranom delu, predviđenom baš za srednjak, delovao je veoma obećavajuće! Bio je to, u stvari, provereni hard-rok recept. Štuks je trebalo da otpeva tu pesmu, ali kada je matrica snimljena, njemu pevanje nikako nije išlo. Da li se uplašio studija ili je bilo nešto drugo posredi, tek počeo je da muca i vokal mu je jednostavno uleteo u blokadu! To mu se ranije nikad nije dešavalo. Naprezao se, upinjao, zapinjao i davao sve od sebe, ali glas mu najblaže rečeno nije izlazio iz grla. Minuti su brzo curili, kao pesak iz peščanog sata. Bili smo svi strpljivi koliko god je to bilo moguće. Onda je Nemeček, koji je tu bio i naš muzički producent, predložio da ja otpevam Štuksovu pesmu. Ovaj se odmah složio s tom idejom, valjda samo da se ratosilja bede koja ga je iznenada snašla. Tako je vruć krompir zvani pevanje uvaljen meni na način koji nije davao mnogo prostora za raspravu. Hrabro i odvažno sam se latio mikrofona i - ispalo je odlično! Svi su bili zadovoljni. Za stranu „B“ singla planirali smo moju pesmu „Stari sat“. Rif po uzoru na Cepeline i tekst kako ne dolazim na vreme na sastanak s devojkom, koja me zbog mog starog sata zauvek ostavlja i odlazi drugom momku. Moja ćerka Mina je, slušajući ovu pesmu pre nekoliko godina, prokomentarisala da gluplji tekst u svom životu nikada nije čula! Dobro, s ponosom ću progutati taj kompliment i sve podvesti pod uobičajeno generacijsko nerazumevanje. Za mene, sasvim zadovoljavajuće objašnjenje, zar ne?
Na ovom mestu moram još da dodam da se na prvom singlu grupe SOS oseća Nemečekova producentska ruka. Naime, moja bas-gitara tu zvuči zaista fantastično! I danas kada slušam ove numere, bas mi izgleda bolje nego na nekim pločama Riblje čorbe. Ovo se posebno odnosi na album „Pokvarena mašta i prljave strasti“, gde bas-gitare u nekim numerama nema ni u tragovima. I Štuksova gitara na tom singlu zvuči veoma moćno. Odličan ton, naročito u solo deonici, gde boja gitara tonski podseća na našeg idola Tomija Ajomija iz Sabata. Kada je sve bilo snimljeno i smiksano, bili smo bukvalno oduševljeni. Sve je ispalo onako kako smo hteli i zamislili. Ako se izuzme Štuletovo (ne)pevanje, što smo odmah preboleli, sva naša maštanja i nadanja, bar što se prvog singla tiče, bila su do kraja ispunjena. Čak možda i više od toga! Pesme su se nalazile na magnetofonskoj traci, spremne da se prebace na vinil. Šta je još moglo da se očekuje, osim izlaska i promocije naše debi ploče?
Bilo je kasno uveče kada smo se Štuks, Steva i ja našli ispred zgrade PGP RTB u Makedonskoj ulici, u kojoj se nalazio tonski studio br. 10. Dugo smo tako samo stajali i ćutali. Pomisao da ćemo uskoro ugledati singl prvenac grupe SOS bila je neponovljiva! Teško je opisati taj osećaj, koji se verovatno svakom muzičaru događa samo jednom u životu. Ushićenje, radost, strepnja, uzbuđenje... Sve nam se pomešalo. Hej, ljudi, imaćemo singlić! Prvo će se pojaviti iza stakla koje je upravo ispred nas, u izlogu PGP RTB, a onda u svim drugim prodavnicama ploča. Stajaće na policama robnih kuća, raznim dućanima i ko zna gde još. Numere će nam se emitovati na radio-stanicama i televizijama. Te pesme će se vrteti i na gramofonima nama poznatih i nepoznatih ljubitelja rok muzike. Imaćemo u rukama nešto o čemu sam sanjao od trenutka kada mi je Cisko u bifeu Strumica pričao o snazi bas-gitare.
Te noći nisam spavao. Verovatno nisu spavali ni Štuks ni Steva, mada mi to oni nikada nisu priznali. Razmišljao sam o omotu, slici benda i propratnom tekstu. Nema šta, baš sam na velika vrata uleteo u mašinu šou-biznisa. Ono što sam tražio, to sam očito i dobio!
Prvi singl grupe SOS pojavio se 6. decembra 1973. godine. Na omotu ploče, koji je dizajnirao Jugoslav Vlahović, nalazila se fotografija na kojoj smo nas trojica iz benda. Sedimo na travi u nekom parku. Obučeni smo u majice, pantalone „zvoncare“ i svi imamo bele čarape. Modni hit tog vremena ili naša nepažnja? U levom uglu je žuti krug s crvenim logom na kojem je pisalo -grupa SOS. U desnom gornjem uglu je stajala važna napomena: „OVU PLOČU SLUŠAJTE ŠTO GLASNIJE“!
Na zadnjoj strani omota su bile crno-bele slike: Štuks, Steva i ja, zatim ton-majstor Zoran Jerković, producent Robert Nemeček i Jugoslav Vlahović kao dizajner i majstor fotografije. U sredini singla je pisalo:
„Pred Vama je prva ploča grupe SOS. Za mnoge već familijarno ime, ipak za neke nepoznat sastav.
Ali pazite! Muzika ove grupe je opasnost, zarazna bolest koja će Vam u mozak urezati nagoveštaj novog zvuka, teškog roka koji svojom snagom može valjati stene. Probajte da mu se oduprete - neće uspeti!
Skupite svu snagu i uđite u ovaj tornado zvuka. Želim Vam mnogo sreće.“
Ovaj tekst je potpisao - Robert Nemeček!
Šta god ljudi mislili o tom našem diskografskom prvencu i ma koliko on naivno zvučao, za mene je taj singl bio višestruka i ujedno krupna prekretnica u karijeri. Ostvario sam tako neki svoj životni ideal. Najbolji dokaz za to je moja radna soba u kući u kojoj sada živim. Tu su uramljene i okačene na zidu samo dve moje singl ploče: „Nestvaran san“ / „Stari sat“ grupe SOS i „Lutka sa naslovne strane“ / „On i njegov BMW“ sastava Riblja čorba. I ništa više! Obe su, svaka na svoj način, u jednom razdoblju odredile moj budući životni put, koji nije bio posut ružama, ali ni trnjem, kako bi to neko voleo možda romantično da prikaže u javnosti.

SUSRET SA SUZI KVATRO POD SVODOVIMA METROPOLA


MOŽDA JE SADA PRAVA PRILIKA da se vratim na ono što mi se događalo po povratku iz Amerike, a nije bilo vezano za grupu SOS. A dešavalo mi se, ruku na srce, sve i svašta. Pođimo s tom pričom lagano nekim logičnim redom.
Moji roditelji nisu te 1972. godine imali ništa protiv da im se sin jedinac ozbiljno posveti rokenrolu, uz (samo) jedan uslov, koji se za to vreme podrazumevao.
- Lepo je, Miškice, baviti se muzikom dok si mlad i lep, ali kad dođeš u neke godine, onda bi trebalo da radiš neki ozbiljan posao. Pa ne možeš valjda da jurcaš po bini i u pedesetoj! Zato moraš u rukama imati nešto sigurno - fakultetsku diplomu! Ona će ti obezbediti hleb i sve ostalo što ti je potrebno. Kada se oženiš i dođu deca, onda se stalna i redovna plata podrazumeva. Čim to ostvariš, onda možeš da sviruckaš do mile volje. Čak i iz hobija, zar ne? - Tako mi je govorio moj dobri i brižni otac Jova, koji je dugo bio urednik u Radio Beogradu i tvorac kultne i tada veoma popularne emisije „Selo veselo“. Toj njegovoj ideji o mojoj budućnosti neprestano sam se opirao, imajući pritom u rukama jak argument. Moj tako uspešni otac nije imao ni dana provedenog na fakultetu. Ali...
- To je, sine, tačno, međutim, ta vremena su bila druga u odnosu na ova danas. To je posleratno doba, kada su neke stvari u zemlji bile preče od studiranja. Sada je sve drugačije. Bez diplome i partijske knjižice, sva vrata će ti biti zatvorena - odlučno će i nepopustljivo moj Jova, dok mu obrve i brci vragolasto podrhtavaju.
Fakultet sam, najzad, upisao kako bi me roditelji ostavili na miru i pustili me da sviram. Nikakve ambicije nisam imao da ga završim, a još manje da se bavim nekim „ozbiljnim“ poslom. Tek pristigao iz SAD, otrovan „trulom“ kapitalističkom ideologijom, partijska knjižica tek nije dolazila u obzir.
Filološki fakultet u Beogradu počeo sam da pohađam 8. septembra 1972. godine. Postao sam brucoš na Odseku za engleski jezik i književnost. Ovde moram nešto malo da razjasnim. Indeks tog faksa sam uzeo samo zato što sam engleski govorio kao srpski! Bio sam ubeđen da ću sve to smandrljati za tili čas. Međutim, studiranje mi je već kroz dva-tri meseca predstavljalo noćnu moru. Prvo, tamo nisam imao nikakvo društvo. Drugo, devojke su bile slabe i loše su izgledale, a profesori krenuli s nekom strogoćom i disciplinom, koja mi je neverovatno išla na živce. Nalazio sam se u grupi sa stotinak devojaka i dvojicom kolega, Slobodanom i Nikolom. Sa ovim drugim sam baš počeo da drugujem kada je na drugoj godini iznenada preminuo. Pokosila ga je neka nepoznata bolest. Imao sam i jednu dobru koleginicu, koja je bila iz mog kraja, s Lekinog brda. Zvala se Dragica - Cica Pavlović. Svesrdno mi je pomagala u učenju i spremanju ispita. Nikad nisam bio neki pristalica muško-ženskog prijateljstva. Čim bih se s nekom devojkom dovoljno zbližio, poželeo bih odmah da je odvedem u krevet.
Međutim, s Cicom je ipak ispalo nešto drugačije. Ona je, u stvari, na najbolji mogući način srušila moju teoriju o nemogućnosti muško-ženskog prijateljstva. S vremenom smo izgradili pravi drugarski odnos. Tako je bilo nekoliko godina, sve dok nam se životni putevi nisu razdvojili. Ne sećam se da smo se ikada više sreli.
Opet, na jednoj od onih žurki na kojima se tih jesenjih večeri 1972. godine ništa posebno nije očekivalo, upoznao sam Ljiljanu Postić s Novog Beograda. Posle tog susreta počeli smo redovno da izlazimo i zabavljamo se. Naša veza je trajala duže nego što sam to očekivao. Skoro pune tri godine! Ona je bila tiha i skromna, pravi porodični tip, a ja pomalo razularen i potpuno nekonvencionalan. U razdoblju koje smo proveli zajedno bilo je i nekoliko mojih rok nastupa, koji nju uopšte nisu zanimali. Više je volela da večeri provodimo kod nje u stanu, gde je živela s roditeljima. Gledali bismo televizijski program, igrali karte ili spremali večeru. Nismo imali zajedničke prijatelje. Pošto su moji iz benda, kao i ostali iz ekipe, uglavnom bili „slobodni strelci“, Ljilju i nisu mnogo gotivili. Smatrali su da me ona odvlači od druženja s njima i obaveznih provoda posle nastupa. Bili su ubeđeni da me ona, na neki svoj način, sputava da više vežbamo, snimamo, putujemo, sviramo...
Jedne večeri me je Ljiljanina majka povela u stranu i ozbiljno rekla:
- Vas dvoje ste već dugo zajedno. Vreme je da se odlučite. Ili da se venčate ili da se rastajete. Ovako više ne ide!
Odmah sam se odlučio za ovu drugu varijantu. Tako je bilo bolje za sve. Ljilja i ja smo ipak bili dva potpuno različita sveta. Ne znam baš tačno zbog čega sam te večeri, kada sam napuštao njen dom, osetio ogromno olakšanje. U tome verovatno leži i odgovor na sva tadašnja pitanja o Ljilji i meni, o vezi koja ni pod razno nije imala šanse na uspeh.
Filološki fakultet, s druge strane, nikada nisam priveo kraju. Dogurao sam do statusa apsolventa. Položio sam sve ispite iz završne godine, ali nisam diplomirao. I sve to u šest dugih godina studiranja. Je li mi žao zbog toga? Nikada sebi nisam ozbiljno odgovorio na to pitanje. Kada sada malo bolje razmislim, možda mi je malo i krivo što taj fakultetski finiš nisam pretočio u diplomu. Mada, bolje što nisam. Da sam eventualno stekao tu zvaničnu potvrdu o visokom obrazovanju, čini se da bi mi se „ceo svet sručio na glavu“! Gotovo je izvesno da bih tada poželeo da radim nešto drugo, a to bi značilo da gitaru zauvek okačim o klin. Bila bi to, siguran sam, moja najveća životna greška.
Pošto na taj način nisam prihvatio ralje akademskog života, vratio sam se nekim svojim starim navikama. Recimo, Radio Beogradu! Nalazio se pored kafane Šumatovac i u to vreme je bio moja druga kuća. Ne zbog mog oca Jove, već zato što je kancelarija u kojoj se nalazila redakcija emisije „Veče uz radio“ uvek bila otvorena za mene i moje kolege muzičare. S Nikolom Karaklajićem sam od srednjoškolskih dana imao sjajan odnos. Neizmerno i nesebično je pomogao svakog entuzijastu i dobronamernika s gitarom. Povremeno sam bio u prilici da s neskrivenim zadovoljstvom uradim neke reportaže za pomenutu radio-emisiju. Pošto sam često putovao u London, pravio sam prikaze koncerata, pričao o provodu mladih u engleskoj prestonici, modi, filmovima... London je za mene, inače, pošto sam ga upoznao pa sve do danas, ostao najlepši i najzanimljiviji evropski grad. Naravno, ne računajući moj Beograd. Putovati u Londžu, kako smo taj grad na Ostrvu iz milošte zvali sedamdesetih godina prošlog veka, bilo je sasvim jednostavno. Vize nisu bile potrebne, a agencija Jugoturs je imala povoljne petodnevne aranžmane sa smeštajem u hotelu Rojal nešenel, koji se nalazio na Rasel skveru, samo deset minuta od znamenitog Oksford strita, centra svih tadašnjih dešavanja. Bolje je reći da je to bio samo jedan od centara zbivanja, pošto je za mene centar Londona bila četvrt oko Sohoa, gde su se nalazile prodavnice muzičkih instrumenata. Obožavao sam i Karnabi strit, ulicu prepunu radnji sa hipi drangulijama, šarenom odećom, otkačenim nakitom i gomilom pribora za duvanje trave i famoznog šita!
Milislav Ćirović Ćira, urednik Džuboksa iz tog vremena, predložio mi je jednom prilikom da nešto napišem za taj meseč-nik. Na primer, priču o aktuelnim svetskim hard-rok bendo-vima. Oduševljeno sam prihvatio tu ideju, pa je Džuboks u narednim brojevima objavio storije iz mog pera o grupama Blek sabat, Led cepelin, Dip parpl, Grand fank... i mnogim drugima.
Pošto se gospodinu Karaklajiću dopalo moje pisanje, ponudio mi je 1976. godine da za potrebe Radio Beograda napravim intervju s jednom velikom svetskom zvezdom koja je upravo u Beogradu trebalo da ima koncert. U pitanju je bila Suzi Kvatro, koju sam veoma cenio, jer je bila prva devojka-frontmen koja je u rok grupi pevala i istovremeno svirala bas-gitaru. Ona je tri godine ranije objavila hit, koji je ubrzo dospeo na prvo mesto britanske top-liste. U pitanju je bila numera „Can the can" koja se žestoko vrtela i u Jugi.
Imala je sa svojim bendom zakazan koncert u Hali Pionir, a ja dogovoreni intervju s njom u restoranu hotela Metropol, baš na dan njenog nastupa. Kada se Suzi pojavila na ulazu u restoran, iznenadio sam se koliko je malena i krhka! Tek sam posle negde pročitao da je visoka samo 156 centimetara. Bila je u društvu menadžera i dva momka iz benda. Imao sam, da ne lažem, malu tremu, pošto dotad nikada u životu nisam razgovarao s pop zvezdom tog kalibra.
- Imaš deset minuta za ovaj razgovor, a vreme počinje da teče... SAD! - rekao mi je njen menadžer nadmeno, bacivši pogled na svoj ogromni ručni časovnik.
Toliko me je taj njegov nadobudni postupak iznervirao da sam poželeo da joj postavim dva-tri kratka pitanja i pozovem ga kako bih mu u lice saopštio da sam s njegovom štićenicom završio intervju za - minut! Međutim, nisam to učinio zbog nje. Ona je bila veoma ljubazna i fina, pa sam joj u devetom minutu našeg razgovora poklonio prvi singl grupe SOS, uz objašnjenje da smo mi u stvari kolege!
- Ja baš i nisam neki novinar, više sam roker, ali sam pristao na ovaj susret zato što izuzetno cenim vašu muziku... - rekao sam joj otvoreno i bez uvijanja.
Kada se tačno na vreme kroz deset minuta ponovo pojavio onaj dripac od menadžera, Suzi mu je, uopšte ga ne gledajući, ledeno rekla:
- Daj mi jednu cigaru i smesta nas ostavi da se ispričamo!
Ovaj je pognute glave, kao kuće podvijenog repa odšetao
dalje, a Suzi mi je onda otkrila da je iz Detroita, SAD. Odmah smo tu našli neka mesta gde sam i ja bio za vreme boravka u Americi. Zanimala ju je jugoslovenska rok muzika. Najviše kakva se zapravo u našoj zemlji muzika sluša. Dotakli smo u razgovoru i neka zajednička lepa mesta u Londonu, gde je dobar provod s mnogo žurki bio zajamčen. Na kraju smo se srdačno pozdravili u želji da se možda opet negde sretnemo, u Beogradu ili nekom drugom gradu na planeti Zemlji, gde bi nam se životni ili profesionalni putevi ukrstili.
Intervju sa Suzi Kvatro je bio prvi i poslednji koji sam ikada uradio s nekom svetskom zvezdom. Bilo je to za mene zaista divno iskustvo. Ali neka hvala... Ja se ipak najsigurnije i najlepše osećam kada sam na stejdžu s bas-gitarom u rukama, okružen kolegama muzičarima. Tada zajedno možemo da kreiramo melodije koje publika pomno sluša. Srce mi je u tim trenucima na mestu i puno nekih posebnih osećanja. Uživam, a zašto i ne bih? I želim da sve to traje stalno i unedogled. Ipak, u tim mojim razmišljanjima postoji uslov (Da li samo jedan?). Hoću da na bini sa mnom budu ljudi koje volim, poštujem i cenim, s kojima, pre svega, imam dobre i pozitivne vibracije. Meni je to veoma važno, pošto je to jedan od hitnijih činilaca za uspeh grupe. O tome sam takođe pričao sa Ciskom prilikom onog našeg susreta u bifeu Strumica na Lekinom brdu, posle čega u mom životu više ništa nije bilo isto.

BETOVEN, SODADŽIJA I EFEKTI BELOGA DIMA


PEĆINCI, BUĐANOVCI, SENTA, Crepaja, Kovačica, Opovo, Padina, Sečanj, Žitište, Odžaci, Sefkerin, Jabuka, Titel, Jaša Tomić, Hajdučica, Sivac, Silbaš... Ovo su samo neka mesta u kojima je grupa SOS redovno svirala. Uglavnom na socijalističkim slavama, vašarima i proslavama. Inače, socijalistička slava je datum koji selo proslavlja kao dan kada je oslobođeno od nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. Ritual koji sledi je svuda isti pred svaku takvu našu tezgu. Naime, omladinski rukovodilac okruga u kome nastupamo uvek i na vreme stiže na biciklu i u dugim pantalonama, čiji je donji deo nogavice skupljen štipaljkom za veš, ne bi li se na taj način sačuvao od prašine i blata. Svog dvotočkaša zatim nemarno parkira na ogradu ispred sale Doma kulture. Posle toga baca pogled nalevo i nadesno, kako bi se uverio da meštani s pažnjom prate svaki njegov potez. Masivnim ključem teatralno otvara dvokrilna vrata dvorane i time nam omogućava da unesemo i postavimo svoje ozvučenje i rasvetu. Pošto bi klimajući glavom u stilu nekog muzičkog kritičara odslušao našu tonsku probu, onda bi nas šepureći se napustio i otišao da sedne ispred lokalne prodav-nice mešovite robe, kako bi na miru ispio nekoliko piva. Malo kasnije mu se pridružujemo u tom konzumiranju, koje je često praćeno mezetlukom u obliku jeftinog keksa. Tako opušteni, uživali smo posmatrajući publiku koja se u sve većem broju okupljala ispred sale. Svirke smo redovno počinjali u ponoć, jer su narodnjaci kao po pravilu imali svoj šou pre nas. Kada bi došlo vreme za nastup grupe SOS, uzeli bismo instrumente u ruke i što glasnije započeli našu turu rokenrola. Prašenje smo počinjali pesmom „How many more times“ sastava Led cepelin, a završavali maratonskim izvođenjem numere „Suzi Q“ grupe Kridens klirvoter rivajval (CCR). Set lista je inače bila sačinjena od pesama grupa CCR, Blek sabat, Led cepelin, Hambl paj, Dip parpl, Santana, Džimi Hendriks ekspirijens i tako sve unedogled.
A bilo je tih svečarskih svirki i na otvorenom, koje su se uglavnom održavale u ograđenim baštama ili dvorištima osnovnih škola. U nedostatku bine, uvek bi se spajale dve traktorske prikolice, tako da je na jednoj uvek bio Steva s kompletom bubnjeva, a na drugoj Štuks i ja, sa svojim pojačalima. Ozvučenje i rasvetu smo peli na stolove pozajmljene iz lokalne kafane ili na školske klupe, zavisi od okolnosti. Socijalističke slave su uglavnom podrazumevale i vašarsku atmosferu u pravom smislu te reči. Pored nezaobilaznog ringišpila, streljanja, autodroma sa električnim automobilčićima, prodavci bi izložili nepregledan red tezgi gde se prodavalo sve - od igle do lokomotive! Odeća, igračke, plastične đinđuve, staklene bombone i šećerleme... Sudeći po onima koji su došli na te svetkovine, šoping je uvek bio zadovoljavajući. Jedan vašar mi je ipak zauvek ostao u sećanju. Naime, pre nastupa smo uobičajeno ubijali vreme šetajući se između izložene robe. Na jednoj tezgi su bile izložene biste Betovena. Ćela površina - Betoven! U raznim veličinama. Od
onih najmanjih za vitrinu ili policu, pa sve do one najveće za, recimo, radni sto ili klavir. A tu negde, u pozadini, nalazila se i džinovska statua Betovena, koja bi sasvim dobro odgovarala hodniku neke muzičke škole. Prodavač je bio neki mali Ciga, koji u pozadini sedi i sočno gricka semenke.
- Je l’ ti prodaješ ove statue? - pitamo ga, dok se Štuks, Buki i ja pozicioniramo sa strane i kao u čudu razgledamo dugačak niz Betovenovih bisti.
- Ne ja, nego moj tatko, koji je tu negde u kafanu... Ali mogu i ja da prodajem, nema problem - odgovora nam ne prestajući da krčka semenke.
- Je li, a ko ti je, bre, ovaj ovde? - naivno će Buki, podižući malu Betovenovu statuu.
- To ti je, znaš, poznati muzičar. Ben... Bent... ve... ven -malo se Ciga spetljao.
- Kako, kako? Muzičar? A u kojoj grupi on svira? Čekaj, je l' on svira il’ peva? - opet će Buki.
- Ma on ti i svira i peva, brate. Mnogo je popularan i prodaje se ko alva! Čudi me da ga ne poznaješ! - siguran je u sebe Ciga.
Ja uzimani malu bistu Betovena, vadim novac i onako usput ga pitam:
- Uzeću ovog, nego... Kako reče ono da se zove?
- Ma kako bre ne zapamtiš, malopre sam kazo... B... Bene... tve... Benetvon! - migolji se Ciga i ustaje s mesta, zadovoljan što ćemo kod njega nešto da pazarimo.
- Aaaaaaa, BENETON!!! Pa kako se, momci, odmah toga niste setili - reče Buki šeretski i okreće se prema nama namigujući. - Svirao je gitaru i pevao u grupi Dip parpl! Da li se sada sećate?
- Ma tako je, brate, u toj... Kako se to zove - Ciga će gotovo oduševljeno - Hajde, navali narode! Kupujte Benetona dok još ima! Velika je navala! Hej, Beneton... Još malo pa nestalo!
I danas imam tu malu srebrnu Betovenovu statuu kao uspomenu na svirku grupe SOS na socijalističkoj slavi u Barandi leta 1974. godine, koliko se sećam. Inače, s ponosom mogu da kažem da su ti naši nastupi bili odlično posećeni. Imali smo veoma moćnu i dobru opremu, što je svakako bio preduslov da zainteresuješ publiku. Doduše, u početku smo se po pitanju razglasa i rasvete snalazili kako smo znali i umeli, ali kada smo finansijski ojačali i stali na noge, sve smo uložili u vrhunsku opremu. Ovde moram da napomenem da je u to vreme glavni snabdevač instrumentima, pojačalima i ozvučenjem bio Tomislav - Toma Radulović, koji se u Londonu time bavio još krajem šezdesetih. S vremenom je u britanskoj prestonici otvorio legendarni Mjuzik haus, u Kenvej stritu broj 38. Za teritoriju Jugoslavije, njegov biznis je bio poznat i pod nazivom „Toma end kompani“. U toj radnji su se snabdevali svi domaći muzičari, ali i oni koji to nisu bili. Imao je uvek najniže cene u Evropi za vrhunska pojačala, gitare, bubnjeve, razglase... Kada je Toma, na našu žalost, posle teške bolesti preminuo, njegova supruga Sofija je nastavila da vodi taj biznis i koliko mi je poznato, ona i sada uspešno posluje s muzičkom opremom.
A pre nego što smo zakoračili u Tomino carstvo, pojačala za razglas smo uglavnom kupovali polovna. Kutije za razglas smo pravili sami i u njih ubacivali engleske celestion zvučnike. Za rasvetu je bio zadužen naš Buki, koji se veoma ambiciozno i predano brinuo o tom delu našeg programa. Vođen američkim iskustvom i saznanjem koliko je rasveta važan deo koncertnog nastupa, dali smo sve od sebe da to bude u najmanju ruku -pristojno! Za nešto više od toga nismo raspolagali dovoljnim budžetom. Dovijali smo se u tom segmentu na najrazličitije načine. Tako je naš prvi lajt-šou bio set od četiri reflektora, koja su noću osvetljavala gradilišta! U knjižari smo kupovali celofan u boji. Crveni, žuti, zeleni i plavi, koji u prvih pola sata korektno odrade što želimo. Međutim, na naše razočaranje, tanki celofan se na visokoj temperaturi građevinskih reflektora brzo topio, pa smo svirku najčešće završavali pod belom svetlošću! Uz rasvetu, imali smo i pirotehničke efekte, koji su tada bili u samom povoju. Šara je bio zadužen za njih. On je ispred nas palio plastične loptice za stoni tenis, koje su lagano ispuštale beli dim. Taj efekat je, međutim, imao i svoju manu. Bina obavijena tim dimom toliko je smrdela da smo se gušili i kašljali, kao da je u pitanju suzavac ili klica tuberkuloze! Ali nismo li se opredelili za šou-biznis i pritom oberučke prihvatili sve ono što ide uz njega? Efekti po uzoru na naše idole u svetu bili su nam za vreme svirke potrebni i zato veoma važni. Nešto kasnije, posle zagrcnutog iskustva s pingpong lopticama, uštedeli smo novac za pravu dim mašinu! I to kakvu! Ta sprava je, najblaže rečeno, ličila na džinovsku lemilicu. Imala je rezervoar za tečnost i po obliku je podsećala na bolničku bocu za kiseonik. Nabavili smo je od pionira beogradske pirotehnike Branislava - Baneta Ćućuza. Tečnost za rezervoar smo kupovali po paprenoj ceni, jer nam njena hemijska formula nije bila poznata. Deo te verovatno prve dim-mašine u Srbiji bila je i mala ampula, koja je inicirala pritisak što je tajanstvenu tečnost potiskivao prema greja-čima. Sve se to onda pretvaralo u dragoceni beličasti dim! Ove ampule su mogle da se nabave samo kod sodadžije, a mi smo ih trebovali kod jednog u Zemunu. Onima koji nisu čuli za tu tradicionalnu profesiju, reći ću samo da su sodadžije bili majstori koji su pre pedesetak godina s velikim uspehom prodavali flašice klakera i kabeze, uronjene u led radi svežine. Oba napitka su bila gazirana, jedina na našem tržištu, i na svoj način su predstavljali preteču koka-kole i pepsija. Sodadžije su takođe prodavale i soda-vodu, koju su spravljali od obične vode i gasa iz one ampule. To zanimanje bi verovatno davno ovde zamrlo da se nije pojavila gomila muzičara spremna da zarad scenskog efekta sa ampulama za sodu u ogromnim količinama proda i rođenu majku!
Kada već govorim o dimu iznad scene, prisećam se da smo Buki, Šara, Štuks i ja prvi put mašinu za dim isprobali u mojoj sobi, u Petrovaradinskoj na Lekinom brdu. Kada je beli dim pokuljao i ceo stan obavio oblacima dima, moja baka Jelena, koja se od ukućana jedina tu zatekla, panično je vikala: „Gori kuća! Gori Kuća! Upomoć!“
Od specijalnih efekata imali smo još i neverovatno snažnu vatrogasnu sirenu, koju smo redovno aktivirali pred sam kraj koncerta. Tako je naš šou dostizao vrhunac i dobijao na neverovatnoj zvučnoj dramatičnosti! Nabavili smo je iz obližnjeg solitera, gde je brižljivo bila upakovana u hodniku kao deo protivpožarne zaštite. Da bi efektiva na bini bila potpuna, Bukijev burazer, koji je radio na železnici, sredio nam je da po izuzetno niskoj ceni kupimo dva reflektora, koja se inače nalaze na samom vrhu lokomotive. To nisu bili neki obični reflektori, već u pravom smislu te reci bacači svetiosti na veliku daljinu. Dva takva su moćno šarala po sceni punoj belog dima uz zvuk vatrogasne sirene odvrnute do daske. Publika ispred bine je najčešće u tim trenucima bila u šoku, koji je zatim prerastao u njihovo veliko oduševljenje. Ne treba zaboraviti da je to bila 1974. godina, kada je za mladi bend kao što je bio SOS svaki koncert predstavljao - biti il' ne biti! Sa štitom ii’ na njemu! Srećom po nas i mene, s bine smo gotovo uvek silazili sa osmehom pobednika! U tom razdoblju smo, iskreno, to i bili!

HODAJUĆI KOSTUR I TOPOVSKI UDAR


NIKADA GRUPA SOS nije imala nekih posebnih prohteva ili finansijskih zahteva, već je svirala uzduž i popreko Juge, svuda gde su je bila pozivali. Od tih mnogobrojnih nastupa jedan nam je zauvek ostao u uspomeni. Bio je to koncert u Hali Pionir, koji je organizovalo Udruženje distrofičara Beograda. Iz poštovanja i nekog urođenog morala, nikada nismo odbijali učešće u humanitarnim akcijama, pa je tako bilo i ovoga puta. Sviralo je više rok grupa, ali je nama pripala čast da otvorimo taj muzički skup.
Ispred mene je na sceni Pionira bila postavljena UV lampa. Za one koji to možda nisu znali, reč je o ljubičastoj svetlosti od koje vam, kad ste recimo u boljoj diskoteci, zubi postaju kao sneg beli, dok se iz očnih duplji širi neko bledo svetlucanje. Momci pamte te zrake i po tome što se pod njima kod devojaka jasno ocrtava sve ono što se nalazi ispod grudnjaka i gaćica! Pošto sam na taj humanitarni koncert došao u odelu, pod dejstvom UV lampi mogle su se videti samo - moje kosti!
To „kostursko“ odelo bi definitivno mnogo bolje stajalo Štuksu, čiji je nadimak zbog mršavosti ionako bio Kostur! Ali u odelu sam bio ja, a ne on. Zato sam se u trenutku gašenja svetla u hali odmah vizuelno preobrazio u hodajućeg kostura! Za tu priliku sam čak auto-lak sprejom prefarbao nove bruks cipele u belo, ne bi li ceo taj efekat bio još življi. U stvari, na taj način sam samo upropastio tek kupljenu obuću. I stalak za moj mikrofon lakirali smo u belo, dok je gitara bila crna i - nevidljiva! Ideja nam je bila da dočaramo sablasnost, mada se na njoj nismo zadržali. Naime, dogovor sa Šarom je bio da u trenu kad se ugase svetla u Pioniru, kada kostur Miša stane ispred mikrofona, odmah aktivira dva snažna topovska udara! To bi ujedno bio znak za paljenje snažne scenske rasvete i početak naše uraganske svirke. Topovske udare smo inače kupili na vojnom otpadu i do tada ih nismo koristili. Bili smo ubeđeni da će taj efekat biti spektakularan! Sve je teklo po ranije utvrđenom planu. U hali je zavladao mrak, pali se ona UV lampa, a ja na bini započinjem ples kostura. Zapažam da Štuks na gitari tiho svira nešto kao polku i tako podgreva atmosferu jeze, strave i užasa! Dvoranom se sve više prolamaju uzvici oduševljenja, a ja krišom dajem Šari signal da aktivira topovske udare.
A onda se čulo jedno veliko - BUUUUUMMM!!!
Bio je to zvučni udar neverovatne jačine. Nisam siguran, ali mi se u jednom trenutku učinilo da se ćela bina ozbiljno zaljuljala. Pritisak u glavi i ušima je postajao nepodnošljiv. Da li zbog širenja vazdušnog talasa od eksplozije ili nečeg drugog, tek, nešto nevidljivo mi je oduzelo ravnotežu i ja sa scene padnem kao proštac! Pojma nemam šta me je u stvari snašlo. Oduvan s bine, osetio sam da sam dobro ugruvan. Čim sam malo došao k sebi, onako poluležeći na podu, prvo sam pregledao bas-gitaru. S njom je bilo sve u najboljem redu. Tek onda sam se posvetio sebi i utvrđivanju štete nastale po telu. Sa zadovoljstvom sam zaključio da sam čitav i da mi nijedan deo ne nedostaje, ali da zato oko sebe ništa ne čujem! Jebote, nisam valjda ogluveo kao Betoven, bila mi je prva misao. Već narednog trenutka sa olakšanjem osećam da mi se sluh polako vraća. Primećujem i čujem publiku ispred sebe kako histerično urla u transu. Neki mi iz prvih redova mašu i šalju poljupce vičući kako sam sjajan, strašan i fenomenalan, mada sebi nisam umeo baš da objasnim čime sam ih to oduševio. Lagano i pomalo nesigurno pentram se nazad na scenu, dok Štuks hvata zalet i kreće s prvim rifom naše uvodne pesme. Sviram uglavnom po sećanju i intuiciji. Još uvek mi je jako zujalo u ušima, ali ipak sve nekako prolazi. Nastup je ispao - savršeno! Možda je čak najbolji ikada u okvirima zamišljenog ali nedovoljno profilisanog i definisanog koncepta grupe SOS. Vraćali smo se i na bis! Te večeri smo razvalili posetioce Hale Pionir. Posle nas, bolje da neko vreme niko nije izlazio na scenu, dok se sve malo ne smiri.
Sutradan je u novinama pisalo da smo svirali solidno, ali da je naš scenski nastup bio priča za sebe i da je daleko prevazišao ono što su radile naše starije kolege. Tako su se modrice, koje sam danima imao po čitavom telu, isplatile. Bar sam tako ubeđi-vao sebe i tešio se pred samim sobom, ali i ostalima.

BRATIJO, SVE JE TO IPAK ROKENROL!


NA KONCERTE SMO UVEK PUTOVALI putničkim automobilom, koji je imao prikolicu za instrumente. Tačnije, moj komšija Mile Kecman s Lekinog brda, po profesiji taksista, imao je mercedes s kojeg bi samo za naše potrebe skinuo oznaku „TAXI“. Kad bismo u prikolicu iza pažljivo poslagali pojačala, ozvučenja i rasvetu, potrpao bi nas zatim u auto. U prostranoj mečki je bilo mesta za sve, kako za nas trojicu iz benda, tako i za tehnički dvojac bez koga nigde nismo mrdali. Mile nam je tako omogućavao najekonomičniji način prevoza, jer su vlasnici kombija redovno tražili ekstra lovu za čekanje dok nam se nastup ne završi. Mile je ujedno bio naš prijatelj i nije postavljao nikakve uslove za vožnju. Sa svirki se, realno, nikada nismo vraćali pre nekih ranih jutarnjih sati. Dešavalo se, doduše, da u nekoliko navrata bude zauzet, pa smo tada koristili usluge raznoraznih kombi prevoznika, koji su za nas bili pravo malo nužno zlo. Jednom prilikom smo se s kompletnom opremom prevozili u starom furgon kombiju (bez prozora), koji se koristio za otkup mleka od seljaka. Sećam se da smo se celim tim putem gušili od smrada ukvarenog mleka, a da nas je vozač onako usput zezao kako se to događa samo finim momcima iz grada. Desilo nam se nekoliko puta da prevozniku crkne neki važan deo, što se obično događalo u nekoj teškoj zabiti. U takvim okolnostima nam ništa drugo nije preostajalo nego da satima sedimo pored puta i moljakamo nekoga da nas prebaci do prvog sela, kako bismo doveli pomoć.
U to vreme, naravno, mobilne telefonije nije bilo, mada smo je viđali u nekim filmovima naučne fantastike. Kada nam se takav peh dogodi leti, bili smo spremni još nekako da ga i pregrmimo, ali zimi... Kuku i lele! Recimo, napolju šiba hladan vetar sa susnežicom, a vozilu odjednom nestane nafte, i to kao po pravilu uvek na vrhu neke planinčuge u Bosni, gde je spoljna temperatura uglavnom oko minus 16! E onda nastaju problemi, koje ni najsočnije naše psovke ne mogu da reše. U kombiju nikada nema grejanja i osećaš se kao u frižideru, dok je napolju minus slično kao u zamrzivaču! Bogami, to nam se dešavalo više puta. U takvim situacijama ostajalo je samo da se Svevišnji smiluje nama malim i običnim momcima, željnim samo pustolovine i sviranja rokenrola. Ako pomoći nema posle nekoliko sati cvokotanja, pomisao na najgori mogući scenario postaje realnost. Spasioci su, nekim čudom i srećom po nas, uvek stizali pre nego što bi započela agonija s tragičnim krajem. Potpuno iz tog razloga razumem Kita Ričardsa iz Rolingstounsa kada kaže: „Bratijo, sve je to ipak rokenrol!“
Kada smo posle izvesnog vremena došli do neke love, koja je Štuksu i meni omogućavala ulaganje u ozvučenje i rasvetu, Steva je kupio polovni IMV kombi. Tako smo trajno rešili pitanje prevoza. Nije to bio neki luksuzni kombi, ali je bar bio NAŠ! I što je najvažnije od svega, redovno nam je bio na raspolaganju, bez ograničenja i ekstra tarifa.
Nažalost, nešto kasnije, Steva je doživeo udes i nešto više skršio kombi, što je zauvek moglo da zaustavi karijeru grupe SOS. Bilo je to u proleće 1975. godine. Svirali smo u Labinu, na velikoj svečanosti povodom polaska štafete Bratstva-jedinstva. Pošto je prošla čitavu teritoriji Jugoslavije, ona je svoj put redovno završavala na središnjoj svečanosti, koja se uz veliki slet uvek održavala na stadionu JNA u Beogradu. Bio je to ujedno nekakav vrhunac proslave rođendana našeg doživotnog predsednika druga Josipa Broza Tita. Nije se tom danu (25. maj) radovao samo drug Tito, već je zamišljeno da to čine i svi mladi u našoj zemlji, jer je to bio i Dan mladosti! Da bi privukli što je moguće više omladinaca i omladinki, pošto je to bio i njihov praznik, organizatori u Labinu su nas zamolili da s „lajavcem“ (veliki megafon pričvršćen za krov kombija) obiđemo ćelu okolinu i tako gromoglasno najavimo tu manifestaciju. Steva je s jednim momkom iz mesne zajednice krenuo u reklamnu turu po vijugavim serpentinama Istre, dok je ostatak ekipe mirno odmarao u polupraznom hotelu. Samo dva-tri sata uoči našeg nastupa u hotelsko predvorje su ušla dva milicionera, koja su nam službeno saopštila da nam se kolega survao u provaliju, odmah iza Pule! Ledeni kamen nam je pao sa srca kada smo saznali da niko u toj nesreći nije povređen, jer se vozilo zaustavilo zakucavši se u drvo, samo dvadesetak metara od poveće provalije. Svi su ostali živi i zdravi, mada je materijalna šteta velika.
- Ma nema veze, samo da je Steva dobro - govorili smo pošto je prvi šok prošao.
Kada je malo kasnije slupani kombi došlepan do Labina, situacija nije izgledala nimalo ružičasto. Bilans je bio sledeći: zvučne kutije su naprsle, izubijane i ulubljene. Zvučnicima unutra je probijena membrana. Na jednoj gitari naprsao vrat, a na drugoj otkinute čivije. Na mikseti za razglas su napukli
VU metri,1 a neki potenciometri su otkinuti. U pojačalima se većina delova elektronike kotrljala kao da su u njima zvečke! Tu, svakako, nije bio kraj...
Bili smo, najblaže rečeno, očajni. Svirka u Labinu je, naravno, otkazana. U samo jednom trenutku nepažnje ostali smo i bez gaže i bez love. Dobro, hajde da se onda vratimo u Beograd. Da se nekako dokotrljamo kući, pa će onda valjda sve biti mnogo lakše. Iskreno, bilo je to za nas jedno veliko sranje.
I pored činjenice da smo svi u bendu uveliko bili samostalni i da smo pristojno zarađivali za život, u pomoć su nam i ovoga puta pritekli naši dragi roditelji! Stevin otac je odmah pomogao da se prebaci kombi, dok se moj ćale Jova pobrinuo da oprema i mi bezbedno i u celosti stignemo do Beograda. Kod kuće smo mirno i natenane mogli da sagledamo razmeru havarije i da se dogovorimo šta ćemo i kako dalje. Kada se sve sabere, trebalo nam je bar nekoliko meseci da grupu SOS opet dovedemo u redovno i radno stanje. Nastavićemo s koncertima, čvrsto smo odlučili, pa makar ponovo morali do Labina da razbijemo maler. Materijalna šteta, ne računajući onu na kombiju, iznosila je nekoliko hiljada nemačkih maraka. To bi u prevodu na muzi-kantski značilo - mnogo nastupa na socijalističkim slavama!
Ali bitnije od svega toga je bila činjenica da smo opet bili pravi rok bend! Grupa SOS

BIJELO DUGME JE BILO FASCINANTNO


S PONOSOM MOGU i danas da tvrdim da tih sedamdesetih godina prošloga veka grupa SOS nije ostala na margini i u zapećku! Za taj naš status najzaslužniji su bili Robert Nemeček i Nikola Karaklajić. Da njih dvojice nije bilo, naša aktivnost bi se uglavnom svela na seoske proslave i poneku školsku đušku. Ovako, primera radi, na koncertima u Hali sportova na Novom Beogradu, koji su organizovani pod nazivom „Veliki pop-šou broj...“ bili smo redovno učesnici i uvek smo imali zapažen nastup. Postali smo, jednostavno, neodvojivi deo tog rokenrol cirkusa, čije je učesnike selektirao baš - Nemeček! Dobro, nismo tu mi nikada bili glavna fora. Međutim, posle tih koncerata i sređivanja utisaka, nedvosmisleni zaključak je bio da smo na lestvici prođe kod publike uvek bili tu negde, u takozvanoj zlatnoj sredini, s dobrim šansama da se popnemo i koji stepenik više. Osim toga, te svirke su redovno imale odličnu posetu i još bolju reklamu u medijima, pa je u tom smislu grupa SOS sasvim dobro prolazila. Tako smo, između ostalog, odmah posle tih nastupa često imali nekoliko vezanih i dobro plaćenih svirki sa strane.
Jedno od naših nezaboravnih učešća na koncertu „Veliki pop-šou broj...“ zabeležen je odmah posle dočeka nove 1974. godine. Bio je, dobro se sećam, tek 2. januar. Tu feštu je organizovala Mesna konferencija Saveza omladine iz Mesne zajednice Viktor Bubanj, a jedan od glavnih aktivista i ujedno voditelj programa bio je novinar Aleksandar Saša Tijanić. On će četiri decenije kasnije postati generalni direktor Medijskog javnog servisa Srbije (RTS), ali je to već neka druga priča. Pored nas, na tom koncertu su se pojavili gosti iz Zagreba, Grupa 220, zatim beogradske grupe S vremena na vreme i Opus, kao i Oliver Mandić. Zvezda programa je bila grupa Pop mašina. Više od 4.000 posetilaca našlo se u Hali sportova na Novom Beogradu, gde je te večeri, u stvari, produžen doček Nove godine. Prihod od ulaznica bio je namenjen izgradnji sportskih terena i za kupovinu sportske opreme, namenjene pionirima i omladincima te mesne zajednice. Uopšte uzev, nismo imali ništa protiv da se odreknemo honorara, mada nikada nisam bio siguran da li su prikupljena sredstva zaista namenski trošena ili su završila u džepovima pojedinaca, što se inače tada često dešavalo. Lično se time nikada nisam previše opterećivao, jer mi je najvažnije bilo da se bend na koncertima ovakvog tipa pojavljuje i dobro prolazi, mada me je uvek pomalo kopkalo šta je bilo s kintom koja se preko naše grbače usmeravala tamo ili ovamo.
Mnoge odgovore na postavljena pitanja te večeri nisam pronalazio. Verovatno iz razloga što ih, ponesen dobrom atmosferom, koja je inače vladala za vreme tog koncerta, nisam upornije tražio. Uostalom, ta rokenrol noć je protekla u najboljem redu i super raspoloženju, kako muzičara na bini, tako i onih ispred nje. Pop mašina je zabeležila još jedan trijumf, dok je grupa SOS opet potvrdila da je kao stvorena za svirke ovakvoga tipa.
Pošto izgreda i poteškoća nije bilo, najavljeni su novi naredni koncerti u tom prostoru, koji je tada mirne duše mogao da se nazove i - domom Pop mašinel Još jednom moram ovde da istaknem kako su na tim svirkama svi bendovi bili u najvećoj meri ispoštovani, pa se zadovoljstvo sa scene bez većih problema prenosilo i na publiku. Prezadovoljni su bili i organi reda (i mira), organizatori, članovi Socijalističke omladine Novog Beograda... Znači, tu i te kako može da se svira i afirmiše, pomislio sam u jednom trenutku, shvativši dosta kasnije koliko smo u tom razdoblju bili srećni, bezbrižni i opušteni, bez pritisaka, nervoze i histerije, što nas je u karijeri tek očekivalo.
A to što će nam se sve događati u vremenu koje sledi nismo mogli ni da pretpostavimo, jer smo tada bili zaokupljeni uspe-hom, sjajem i glamurom koje nam je ponudilo njegovo veličanstvo rokenrol! U tom kontekstu je Najveći pop-spektakl (ponovo u Hali sportova na Novom Beogradu) gromoglasno najavljen za Dan republike, 29. novembra 1975. godine. Još jedan Veliki pop-šou, inače šesti po redu, čiji je početak bio zakazan za 20 časova, ponovo je otvorila grupa SOS. Za ovu priliku smo reklamirani u stilu: „Sve popularniji beogradski sastav, koji ima objavljene tri singl ploče, uvešče posetioce u ovaj događaj za pamćenje!“ Uz nas je tradicionalno nastupala Grupa 220, ali i Smak, koji je najavljivan kao „otkriće godine“, zatim S vremena na vreme, grupa Tako i, naravno, Pop mašina. Nemeček i društvo su tada zasluženo poneli epitet „najpopularnije beogradske grupe“. Program je vodio tada mladi beogradski glumac Dragan - Gaga Nikolić, čije se poznavanje popularne muzike uglavnom svodilo na podatak da je u Ateljeu 212 tumačio lik Bergera u mjuziklu „Kosa“. Sve u svemu, bio je veliki poznavalac pop muzike, nema šta! Naravno da taj megakoncert nije ostao upamćen samo zbog Gagine umešnosti kao konferansijea, već pre svega zbog visokog kvaliteta svirke, koja je nadmašila očekivanja svih njenih aktera. Stilski se jesmo razlikovali, ali je svako od nas bio priča za sebe. Pogotovo sjajna Pop mašina, koja je u koncertnom smislu osetno pomerala granice. U tom razdoblju bili su, bez pogovora, na vrhuncu svojih moći.
Za trenutak, baš na ovom mestu, vraćam se godinu dana unazad, kako bih opisao za grupu SOS jedan veoma važan događaj. Naime, 10. novembra je u beogradskom Domu sindikata „Veče uz radio“ proslavljao svoj šesti rođendan. Javno snimanje te popularne radio-emisije Nikole Karaklajića bilo je, u stvari, zamišljeno kao veliki rok koncert, na kome su učešće uzele tada najpopularnije jugoslovenske rok grupe i pevači: Pop mašina, Smak, Crni biseri, Zajedno, Zdenka Kovačiček, Jadranka Sto-jaković, Tihomir Pop Asanović, Josip Ivanković... Naravno i grupa SOS. E sada, taj koncert mi je ostao u posebnom sećanju, pošto se na njemu pojavio ijedan sarajevski bend. U Beogradu je te večeri prvi put zasviralo - Bijelo dugme!
Moram iskreno da priznam da mi je nastup Bregovića, Bebe-ka i ostalih, koji su tek započinjali svoj uspešni muzički put, bukvalno bio - fascinantan! Prvo, pojavom i stilom oblačenja, koji su bili vešto kreirani po rok standardima velikih engleskih zvezda, a zatim i scenskim nastupom, zvukom i pesmama. Sve je delovalo - SAVRŠENO! Svirali su žestoko, kompaktno, uvež-bano i moćno. Goran Bregović je potpuno skinuo (svirački i vizuelno) Džimija Pejdža iz Led cepelina. Željko Bebekje pevao fenomenalno. Ostavili su utisak za sećanje! Nekoliko meseci pre toga imao sam priliku da upoznam njihovog klavijaturistu Vladu Pravdića. On je suštinski bio divan momak, obrazovan i načitan, pun lepih manira i obzira. Sve u svemu, veoma pozitivan lik, u kome sam pronašao i dosta toga od sebe. Posle njihovog koncerta u Domu sindikata sprijateljili smo se i ostali dugo u vezi. Kada je krajem osamdesetih otišao u Ameriku, više se nismo viđali. Dugo o njemu ništa nisam ni znao, niti sam bilo šta čuo. Posle mnogo godina sreli smo se jednom tužnom prilikom. Naime, 6. oktobra 2007. godine umro je klavijaturista Laza Ristovski, koji je u muzičkom i koncertnom smislu neprocenjivo doprineo uspehu Bijelog dugmeta. Iako groblje nije mesto za evociranje onoga što je ostalo iza nas, na sahrani zajedničkog dragog prijatelja Pravdić i ja smo se baš ispričali. Ništa taj tok misli i izgovorenog nije moglo da zaustavi. Verujem da bi zbog tog našeg prisnog razgovora i sam Ristovski bio veoma zadovoljan.
Jedan po karakteru i sadržaju sasvim drugačiji događaj mnogo je značio za dalju karijeru grupe SOS. Povodom tog dešavanja, možda je najbolje da citiram izvod iz dnevne beogradske štampe:
„Dve domaće rok grupe, Pop mašina i SOS, potpisale su ovih dana ugovor sa Beogradskom estradom na godinu dana. To je, kada su u pitanju sastavi popularnog muzičkog opredeljenja, u pravom smislu te reči - presedan!“
Ta pismena obaveza podrazumevala je našu koncertnu aktivnost po Srbiji, prvu koja se radila po profesionalnim kriterijumima, što je podrazumevalo velike dvorane, ozbiljno i snažno ozvučenje, prostranu binu i dobru rasvetu. Pod organizacionom palicom Beogradske estrade održali smo niz svirki širom Srbije i sve su bile odlično posećene. Bilo je u njima nekakve otmenosti. Kasnije, sećajući se tih koncerta, stalno sam se pitao gde se dedoše oni sjajni ljudi iz Beogradske estrade? Inače, bila je to moja prva prava turneja otkako sam počeo da se bavim muzikom.
Što se diskografske aktivnosti grupe tiče, naš drugi singl za produkcijsku kuću PGP RTB pojavio se u prodaji 30. avgusta 1974. godine s pesmama „Tražim“ i „Magnovenje“.
Pošto smo nepobitno ustanovili da moj glas na vinilu zvuči pomalo anemično i neubedljivo, zamolili smo drugara Dragana Popovića Popa iz grupe DAG da gostuje na toj ploči i otpeva navedene numere. I ovom prilikom smo imali dve hard-rok pesme, koje su bile solidno odsvirane, otpevane i producirane.
Na moje malo razočaranje, izostali su očekivani pomaci u popularnosti grupe kod publike i u medijima. Muzika nam je bila žestoka i beskompromisna, ali nekomercijalna i teška za širi krug naših fanova. Iz tog razloga smo odlučili da za treći singl angažujemo pesnika Ivana Glišića, koji je trebalo da nam napiše tekstove, namenjene numerama nešto mekšeg rok fazona. Drugim recima, početni kriterijum i karakter je počeo delimično da nam se savija i popuštao je pod pritiskom diskografske kuće, koja je zahtevala tržišnu komercijalnost svakog svog izdanja.
Glišić je inače već pisao tekstove za neke naše bendove. Za Yu-grupu i Dah, na primer. Njegove pesme „Čovek i pčela“ i „Znam kako je“ savršeno su nam se uklopile u muziku koju smo spremili. Numere je ponovo otpevao Pop, a ploča se na tržištu pojavila 10. aprila 1975. godine. Zanimljiv podatak je da sam saradnju s Borom Đorđevićem počeo baš te iste 1975. godine, kada smo zajedničkim snagama snimili numere sjajnog beogradskog kompozitora Darka Kraljića - ,,0-ruk, ćale“ i „Glavna ulica“. Tačnije, pesme je otpevao Bora sa svojom vokalnom grupom Zajedno, a sastav SOS je, uz džez orkestar Radio-televizije Beograd pružio muzičku podršku. Ta saradnja s Borom se nastavila iste te godine, kada smo uz pomoć Laže Ristovskog napravili studijski snimak himne emisije „Veče uz radio“. Tačnije, mi smo je odsvirali, a Bora je sa svojim vokalnim sastavom to otpevao. Inače, njegova grupa Zajedno u stvari je bila akustičarski bend, u kome su pored njega pevale i sestre bliznakinje Vukica i Gor-dana Stefanović, kao i Ivana Kačunković. U to vreme su imali zanimljiv singl s kompozicijama „Vizija“ i „Goro moja“, koje su postale pravi radijski hitovi. Bora je tu postavu raspustio krajem 1974. godine, da bi već početkom naredne godine oformio nešto slično ali ipak drukčije, nazvano Suncokret.
Nijedan od nas tada nije ni sanjao da će nam se muzički putevi za samo dve-tri godine ukrstiti i da ćemo u Jugoslaviji i Srbiji biti isto ono što su Rolingstounsi za Englesku i svet.
Velike stvari u životu valjda uvek čekaju u nekom redu, da se određene stvari slegnu. Na tu pojavu mi smrtnici ničim ne možemo da utičemo. Izgleda da je upravo to bio slučaj s Ribljom čorbom, Borom i sa mnom.

SLEPA ULICA


VREME JE NEUMITNO PROLAZILO, a grupa na moju žalost i čuđenje, ni za pedalj nije iskoračila iz lokalnih okvira solidnog beogradskog mladog benda. U potrazi za uzrocima tapkanja u mestu došao sam do zaključka da nam autorski rad nije na potrebnom nivou, da imamo problem s glavnim vokalom, da svirački nismo napredovali onoliko koliko smo objektivno mogli...
Tačno je da smo čvrstim i beskompromisnim hard-rokom dostigli neki nivo, ali je to očito bilo nedovoljno da se napravi uspeh u jugoslovenskim okvirima, kakav smo inače očekivali i priželjkivali. U takvoj situaciji pred sobom smo imali smo dve varijante - nastaviti ili se predati! Odlučili smo se za prvu.
U jesen 1975. godine još jednom smo, poslednji put, probali da spasemo naš sastav. U tonskom studiju br. 5 PGP RTB iskamčio sam nešto malo termina kako bismo snimili LP ploču. Imali smo sedam spremljenih pesama i tekstove Ivana Glišiča. Bio je to ujedno tračak nade da se bendu neće dogoditi najgore. Najzad, Bora Đorđević je bio pravi adut tog albuma, koji smo gordo nazvali „Prvi poziv“. Bez ikakvog nagovaranja je pristao da otpeva sve numere. Moja procena je takođe bila da je on veliki garant komercijalnosti buduće LP ploče, što je zahtevao PGP RTB. Pesme su dobro odsvirane, a Bora je pevao više nego sjajno. Materijal smo izmiksovali brže nego što je to možda trebalo, ali šta da se radi. Vreme, jednostavno, nije bilo na našoj strani. Uprkos tome, bili smo - presrećni! Na traci smo imali prvi album grupe SOS s Borom Đorđevićem kao gostom. Sve je išlo u prilog tome da smo se izvukli iz ćorsokaka.
Međutim...
Dani, nedelje i meseci su proticali, a našeg LP prvenca još uvek nema u prodavnicama ploča. Strpljenje nas nije izdavalo i čekali smo da se „Prvi poziv“ pojavi na jugoslovenskom diskografskom tržištu. Neki potajni nemir se ipak kao crv uvukao u nas, mada su čelni ljudi u PGP RTB tvrdili da nema nikakvih problema i da je sve spremno za izlazak najvažnijeg što je grupa SOS ikada uradila. Govorili su nam da se omot upravo štampa, da je presa već izbacila prve primerke ploče i da će sve to sada, samo što nije...
Ni sam više nisam znao koliko je vremena od tada proteklo, ali zato znam da sam u jednom trenutku izgubio svaku nadu da ćemo imati debi LP ploču. Na kraju ljudi u PGP RTB nisu imali više kuda, pa su zvaničnim saopštenjem obelodanili po nas najgori mogući scenario:
„Trake sa snimcima pesama su se zagubile i Prvi poziv nikad neće ugledati svetlost dana!“
Kratko, gorko i - jasno!
Ruku na sebe ipak nismo digli, mada bi posle toliko razočaranja to bilo sasvim logično i očekivano.
Iako sam u razdoblju koje je usledilo stekao nesumnjiv autoritet kod istog diskografa, nikada nisam uspeo da otkrijem šta se stvarno desilo s prvom LP pločom grupe SOS. Sva moja nastojanja da naknadnom istragom dođem do bilo kakvih saznanja bila su uzaludna. Jesu li u PGP RTB procenili da taj materijal nije dovoljno komercijalan, pa su snimci sakriveni, uništeni ili bačeni? A možda su trake zaista bile izgubljene. To će, u svakom slučaju, zauvek ostati tajna za sve nas. A mislim da bi i danas bilo zanimljivo, posle više od tri decenije zajedničkog rada u Ribljoj čorbi, čuti Borin glas i njegovo pevanje na tom albumu.
Gotovo odmah posle tog deprimirajućeg događaja, postava ovog benda, u kojoj smo bili Štule, Steva i ja, prestala je s radom. Nije to bila nikakva iznenađujuća odluka, već potez samosvesnih muzičara, koji su se nalazili na kraju sopstvenog sazrevanja. Taj hladni decembar bez snega 1975. godine dugo me je, kao senka ružne prošlosti, neprestano proganjao i zato ću ga pamtiti dok god sam živ.

OPET U BENDU, ALI I NA PRAGU ODLASKA U VOJSKU


NIKADA BEOGRADSKA POP I ROK SCENA nije bila tako turbulentna i stilski različita kao tih sedamdesetih godina prošloga veka. Grupe i solisti su nicali kao iz vode, ali im se još brže gubio svaki trag. Samo su najjači i najuporniji opstajali! Jedan od njih svakako je bio i Srđan Marjanović Srle, simpatični plavušan u crvenom dvosedu, koga je teško bilo ne zapaziti. Upoznali smo se na nekom od onih festivala s više izvođača, na kojima se on kao kantautor uglavnom pojavljivao samostalno. Sa akustičnom gitarom u rukama, delovao je na sceni markantno i privlačno. U nekim prilikama je nastupao uz pratnju akustičnog benda i uvek je kod publike dobro prolazio.
U Beogradu se, inače, pojavio - niotkuda!
U stvari, došao je iz Švedske, gde je sa svojima živeo i povremeno sviruckao. U tadašnja muzička događanja Srle se bez većih poteškoća idealno uklapao. „Akustičari“ su u to vreme, inače, bili u Jugoslaviji veoma popularni i na ceni. Nisu pravili buku, a i gaža im je bila niža nego „električarima“. Dugo sam u svojoj zbirci ploča imao album „Srđan i prijatelji“, odlično odsviran i produciran. Bilo je tu nekoliko zanimljivih pesama, koje su brzo pronašle svoj put do slušalaca. Na tom albumu su mu gostovali članovi Yu-grupe, bubnjar Raša Đelmaš, gitaristi Bata Kostić i Dragi Jelić, kao i basista Žika Jelić. Prateće vokale mu je pevao (a ko bi drugi?) Borin sastav Zajedno. Uopšte uzevši, Bora je uvek pomalo naginjao akustičnom zvuku, pa gotovo da u tom razdoblju nije bilo albuma na kome se u nekoj od rola nije pojavljivao on. Tako je bilo i s LP pločom „Srđan i prijatelji“. Ipak, Srleta sam najčešće vezivao za dve njegove lepe pesme, koje su tih godina bile veliki radijski hitovi. Reč je o numerama „Tražim“, za koju je on dobio prvu nagradu žirija na Omladinskom festivalu u Subotici 1973. godine, kao i „Dolaze mladi“, koja je objavljena kao singl u izdanju zagrebačkog Jugotona. Ova druga kompozicija je odmah postala neformalna himna svih radnih akcija, koje su sedamdesetih godina u SFRJ bile veoma popularne. Pomenuta pesma se preko razglasa u akcijaškom naselju obavezno puštala bar desetak puta dnevno.
Kada me je jednom upitao da li bih sa svojim bendom gostovao na njegovoj narednoj singl ploči, koju je upravo pripremao, sa žaljenjem sam mu saopštio kako grupa SOS više ne postoji. Međutim, odmah sam predložio da gostujem u svojstvu basiste i pritom ponudio svu drugu pomoć pri snimanju singla. Oduševljeno je prihvatio, pa se u dogledno vreme ta ploča realizovala u formi trija! Srle je svirao gitaru i pevao, bas deonice sam ja odsvirao, a bubnjeve moj drugar iz sastava SOS Steva Stevanović.
Pesme smo, inače, vežbali i doterivali u podrumu moje kuće na Lekinom brdu. Taj prostor sam u međuvremenu lepo sredio, izolovao i doterao, tako da je moglo da se svira do mile volje, a da pritom komšijama uopšte ne smetamo. Moji roditelji su uglavnom trpeli buku iz podruma, mada smo se trudili da uvek treniramo u neko normalno vreme. Znači, poštovali smo „kućni red i mir“ između tri i pet po podne.
Singl pod nazivom „Srđan Marjanović s prijateljima“, na kojoj su se našle pesme „Mala Maja“ i „Leptir“, pojavio se u prodavnicama ploča 12. februara 1976. godine. Tada je, u stvari, započela moja estradna saradnja sa Srđanom Marjanovićem.
Gotovo odmah posle izlaska tog singla usledile su i svirke i koncerti. Nastupali smo kao Srđan Marjanović i grupa SOS. Ovde moram da naglasim da naši nastupi nisu imali dodirnih tačaka sa onim što smo Steva i ja radili u matičnom bendu. Moralni razlozi su nam davali za pravo da koristimo to ime, jer smo uz Srleta tu bili Steva i ja. Međutim, repertoarski gledano, od sastava SOS tu nije bilo ni traga ni glasa! Možda bi više odgovaralo da smo najavljivani kao Grupa Srđana Marjanovića ili Srđan i prijatelji, s obzirom na to da smo isključivo izvodili njegove pesme, uz nekoliko svetskih hitova i dve-tri fanki numere. Ipak, Stevi i meni je, izgleda, bilo potrebno malo više vremena da iz svojih glava izbacimo grupu SOS.
Srle je, inače, bio veoma vredan i ambiciozan muzičar, što je verovatno stekao u Švedskoj, a ne kod nas, pa se zato svojski trudio da nam omogući što veći broj nastupa. Uglavnom se sviralo u manjim mestima po Vojvodini. Međutim, vrhunac tog zajedničkog koncertnog delovanja doživeli smo u Domu omladine Beograda, gde je bila organizovana serija nastupa. U Velikoj dansing sali svirali smo vikendom skoro puna dva meseca i taj prostor je redovno bio krcat! Umeo je Srđan Marjanović magično da vlada scenom i svojim senti-menti glasom da naprečac osvaja publiku. Njegovim baladama je bilo nemoguće odoleti, što se posebno odnosilo na ženski deo muzičke populacije. Iskreno, to razdoblje sa Srđanom Marjanovićem ocenjujem kao jedno od prijatnijih u mojoj karijeri. A naišao je, podsećam, posle one diskografske agonije i bolnog razlaza s matičnim sastavom.
U to vreme su me često obuzimala suprotstavljena (i pomešana) osećanja - sreće što radim posao koji volim, i (skrivenog) nezadovoljstva što kreativno posustajem! Sviranje sa Srletom je bilo na mestu, ali gde smo u svemu tome ja i moja budućnost? Da li ću se ikada pomeriti napred i doživeti da moje pesme postanu hitovi? Hoće li ikada publika puniti hale da bi čula moje pesme? Da li će ikada klinci na ekskurziji, onako uz gitaru, pevati neku moju pesmu? Pitanja je, kao i uvek u mom slučaju, bilo previše, a odgovora nikada manje. Zato ni sanjao nisam koliko će mi se toga reći 1977. godine, skoro punih dvanaest meseci posle sopstvenih nedoumica, koje mi nisu dozvoljavale san pravednika.
Jednoga dana, čini mi se baš kada je zima počela da popušta, čvrsto sam odlučio da napravim pauzu! Bila mi je potrebna kako bih razmislio šta, kako i kojim putem ću dalje. Najbolje rešenje, koje mi se tada spasonosno nametnulo, bilo je da odem na odsluženje vojnog roka. Moja slabost ili linija manjeg otpora? Koreni svega izvesno su se nalazili u nedovoljnoj realizaciji sopstvenih muzičkih ambicija, koje mi nikako nisu davale mira. Nova sredina, nova lica oko mene, nove okolnosti... Je li to ono pravo rešenje koje bi mi silno pomoglo da osmislim za sebe nešto pametno? Opet sam, tako lako, upao u zamku niza pitanja bez odgovora.
U vojnom odseku na opštini Voždovac, kojoj sam teritorijalno pripadao, rekli su mi da će me pozvati i obavestiti o vremenu i mestu gde ću služiti vojsku. Sa Srđanom Marjanovićem sam se srdačno pozdravio uz iskrenu želju da napravi bar još toliko dobrih pesama, što je on kasnije, na moje veliko zadovoljstvo, i učinio. Na najlepši mogući način oprostio sam se i od svoje bivše ekipe iz sastava SOS. Savetovao sam im da ne preteruju s plandovanjem, već da pronađu neki bend i sviraju, ne bi li tako ostali u formi dok se ne vratim odande.
Kada sam se jedne večeri vratio kući na Lekino brdo, pažljivo i brižno sam spakovao bas-gitaru u kofer i odložio je u kutak sobe. Gledajući je, ponadao sam se da ću je uzeti u ruke pre nego što na nju napada teška prašina.
Narednih nedelja sam uglavnom sedeo između četiri zida i gledao u prazno! Čekao sam informaciju iz vojnog odseka o svom sudnjem danu! Pojma nisam imao da iščekivanje te vrste može biti toliko teško, bolno i depresivno. Pomislim u trenutku, u kakvoj li je neizvesnosti tek onaj kome je dosuđena električna stolica?
Kad sam posle izvesnog vremena dobio od referenta za regrutaciju obaveštenje da su kapaciteti trenutno popunjeni i da s fakultetskom potvrdom mogu da odložim služenje vojske do 27. godine života, bio sam potpuno zatečen!
I šta sada? S kim ću i kako ću? Kad god sam bio u frci, odgovori se nisu uopšte nametali sami po sebi. Bez obzira koliko me je rokenrol snažno vukao napred i govorio da s njim još jednom treba da krenem od samoga početka, u tom svom ludilu i haosu nečega sam ipak bio potpuno svestan - opet sam u velikom sranju!

DŽEMOVANJE U RAJKOVOM PODRUMU


POŠTO SAM PRED SOBOM imao neograničeno vreme za nove izazove, nisam žurio sa okupljanjem članova za novi bend. Ovoga puta sam želeo da to bude nešto... jako! Veliko! Snažno! Upečatljivo!
Nešto što će zadovoljiti moje ambicije po pitanju kvaliteta, ali i posedovati specifičnu muzičku težinu. Kada se postave tako visoki ciljevi, onda se ništa ne može preko noći. U okolnostima u kojima sam se nalazio strpljenje je uvek - zakon!
Bubnjar Miroslav Milatović Vicko, na koga ću prvo naleteti u okviru ideje o formiranju novog sastava, svirao je u grupi Born sa gitaristom Željkom Nikolićem i basistom Dušanom Lazarevićem. S njima je u postavi dva-tri meseca proveo i Goran Milošević, brat Slađane Milošević, koji će kasnije postati pevač odlične Generacije 5. Željka sam poznavao odranije, pošto je živeo u blizini diskoteke Flamingo, gde se nalazila baza grupe SOS. Viđali smo se i na grupnim svirkama, na kojima je njegov Born sasvim solidno prolazio kod publike. Kao vrsni gitarista, posle raspada tog benda nije duže ostao bez posla. Odmah je postao član novooformljene postave Zebra, koju je predvodio bubnjar Raša Đelmaš. Taj sastav je, uz napadnu medijsku podršku, veoma dobro počeo. Njihov prvi singl „Telefon“ izazvao je veliku pažnju. Za taj uspeh je, naravno, najzaslužniji bio sam Đelmaš, koji je imao veliko iskustvo u muzičkom biznisu. Ne samo što je sjajno svirao bubnjeve i majstorski odabirao muzičare već je veoma vešto osmislio da u tom projektu preovlađuju - dva ženska vokala! Jedan je pripadao Ani Merlini, koja je uz to svirala ritam-gitaru, dok je drugi, vodeći, poverio talentovanoj Anki Lazarević. Meni samom je sve to bilo veoma simpatično i drago, posebno zbog Željka, koji je „uleteo“ u ozbiljnu grupu s lepom perspektivom. Jednom prilikom, dok smo onako neobavezno stajali i ćaskali u bašti ispred njegove kuće, pitao me je da li nastavljam sa grupom SOS.
- Ako u tom smislu imaš bilo kakvu nameru, nemoj da odustaješ, a poznajem i idealnog bubnjara za tebe. Svirali smo zajedno i zaista je dobar. Doduše, još je mlad, ali je veoma talentovan. Sluša kvalitetan rok i u dobrom je fazonu. Odlično izgleda. Treba mu samo malo više iskustva, ali dečko brzo kapira i uči... - govorio mi je Željko nenametljivo.
Istom prilikom mi je takođe napomenuo da je upoznao i jednog veoma dobrog gitaristu, koji srećom još uvek nije „provaljen“! - Zato ga i treba - nastavlja Željko istim tonom - odmah maznuti! Prethodno bi obavezno trebalo da se čuje, mada velikom oklevanju tu mesta nema, jer će ga već sutra pokupiti neki veliki bend.
Nije uobičajeno, pogotovo ne kod nas, da jedan gitarista toliko hvali drugog, ali sam u ovom slučaju shvatio da Željko zaista ima dobru nameru. Taj njegov brat po instrumentu zvao se Rajko Kojić, rodom iz Jarkovca, malog mesta kod Zrenjanina, gde je svirao u nekoliko manje poznatih sastava. U Beograd tek što je pristigao s namerom da u njemu ostane ako pronađe neki ozbiljan sastav. Stanovao je blizu Liona, u Ljubljanskoj ulici, u nešto većoj garsonjeri, čija je vlasnica bila njegova tetka.
Kod Željka u kući sam prvi put upoznao Vicka i Rajka. Pili smo kafu, pričali o muzici i drugim grupama... Sve u svemu, opušteno i neobavezno. Vicko mi je delovao nekako povučeno, čak pomalo i stidljivo i nije nešto mnogo pričao, dok je Rajko bio nasmejan i veoma neposredan. Moj prvi utisak, koji me je retko varao, bio je da su obojica dobri momci, o čijoj se spremnosti na saradnju uopšte nisam pitao. Što se samog muzičkog ukusa tiče, odmah su me - „kupili“! Bili su rokeri „do daske“ i zaljubljeni u prave vrednosti te muzike. Znači, radosno pomislih, uklapamo se sto posto! Rajkovi idoli su bili sve sami gitar-heroji: Džoni Vinter, Hendriks, Klepton... Vicko je slušao grupe Led cepelin, Dip parpl, Juraja hip i divio im se...
Bez prevelikih reči i nametnutih obaveza, što smo u dubini duše sačuvali samo za sebe, odmah je pao dogovor da napravimo malu probu. Da se osetimo, kako se to u muzičarskom žargonu kaže.
Dogovorili smo novo viđenje za nekoliko dana kod Rajka, u podrumu njegove zgrade. Naš zajednički prijatelj Željko sve vreme je bio s nama. Kao nemi svedok, prisustvovao je svim našim pregovorima. Shvativši da sve ide u dobrom smeru, prebirao je po Rajkovoj gitari i samo se zadovoljno smeškao. Pretpostavljam da je već tada shvatio koliko je meni i njima pomogao u sastavljanju novog benda.
Iskreno, na tu prvu zajedničku probu otišao sam sa strepnjom i u neizvesnosti. Tačnije, imao sam mali grč u stomaku, jer pričati o rok muzici, omiljenim pesmama i grupama je jedno, a svirka je nešto sasvim drugo. Nikada ne znaš hoće li ti gitarista ili bubnjar odgovarati, da li će fluid zajedništva poteći prostorijom u kojoj kreiraš muziku ili će se sve svesti na pusto džemovanje! Mislim da su Rajko i Vicko takođe imali isti osećaj i nekakvu tremu, bez obzira što smo svi imali jaku želju da ovo uspe. Sva trojica smo hteli da budemo deo grupe i to nam se, kada smo se prvi put našli u Rajkovom podrumu, jasno videlo na licu.
Instrumente smo ćutke raspakovali, svako sa svojim mislima i strahovima. Uključili smo pojačala i počeli. Bili smo očekivano malo stegnuti u početku. Nismo imali dobar zvuk. Rajko nije štimovao baš najbolje. Prvo smo krenuli lagano, bluz harmonije, vrtimo nekoliko šablona i to je već onda ličilo na nešto. Onda idemo nešto bliže rokenrolu. Lagano smo počeli da se opuštamo, prepuštajući se moru tonova. Na red je onda došlo nešto što svi znamo: „Jumping Jack Flash“, „Proud Mary“, ,,Suzy Q“... U jednom trenutku je Rajko, iznenadno i zagonetno, odsvirao neki rif sa singl numere grupe SOS. Ne sećam se tačno koje, ali...
Mora da se spremio za ovu probu preslušavajući ploču mog bivšeg benda - pomislio sam ponosno. - Siguran sam da je „skidao“ pesme s tih ploča kako bi mogao da ih odsvira bez greške!
Ma koliko da mi je bilo drago zbog ove konstatacije, meni je u tom trenutku to bilo nebitno. Važnija od svega je bila činjenica da proba dobro odmiče i da smo po svemu sudeći Vicko, Rajko i ja na dobrom putu da napravimo sastav. Na licu mesta smo se dogovorili za sledeću probu, planiranu za dva-tri dana, kako bi nam se utisci malo slegli. Rastali smo se uz stisak ruke, u mnogo opuštenijoj atmosferi nego što je to bilo na početku.
Posle toga gotovo da nije bilo dana a da se ne vidimo i vež-bamo. Zvučali smo, što je valjda i normalno, sve bolje. Rajko je imao sjajan ton na gitari, jer je mnogo vodio računa o boji svog instrumenta. Vicko je s druge strane bio agresivan i čvrst bubnjar. Neki put, kada ga ponese pesma, malo je žurio ili padao u tempu. Ali nisu li to ona mladost i neiskustvo koje mi je Željko nagovestio kada ga je preporučivao? Znao sam da će on s vremenom taj nedostatak ispravljati i biti sve bolji, što se kasnije ispostavilo kao sasvim tačno. Bilo je tu i nečega, naravno, što nije valjalo. Iako veoma kritičan prema svom glasu, i dalje sam, na svoju veliku žalost, bio prinuđen da uz to što sviram bas-gitaru budem i vokalni solista! Kažem namerno nažalost, pošto sam svoje pevanje shvatao kao - nužno zlo u bendu! Sve je to „uživo“ još nekako i moglo da pođe, ali na ploči... Bože sačuvaj. Nikako!
Doduše, u tom prvom zanosu o novim pesmama nismo uopšte razmišljali, što sam smatrao normalnim, ali i dobrim. Proticanje vremena je čudna, ali najčešće potrebna i blagodatna pojava na planeti Zemlji.
Mesec dana pošto nam su se putevi prvi put ukrstili, disali smo kao jedan. Bio sam (pre)zadovoljan što imam nov i pod-mlađen bend. Sveže snage, motivisane i ambiciozne, imale su ogromnu želju da se - DOKAŽU! Da pokažu svoje instrumentalno umeće publici, da dožive prve aplauze i ovacije onih koji vole rok muziku. Zahvaljujući nekom entuzijazmu, za koji nisam očekivao da će me obuzeti baš tako brzo, postao sam drugi Miša Aleksić. Ništa mi nije bilo teško i naporno. Bio sam finiji i ljubazniji prema okolini, uključujući tu i odnos prema ukućanima. Nisam sada smeo nikoga da razočaram, sebe posebno, jer sam se tada neprestano u zanosu pitao - hoće li mi Svevišnji ikad više pružiti ovakvu šansu u životu?
S Vickom i Rajkom, grupa SOS je započela novi život. Planirao sam da to, možda, bude zauvek. Međutim, iako smatramo da u rukama čvrsto držimo tokove onoga čime se bavimo, sudbina nam uvek priredi nešto na šta uopšte nismo računali. Tako je bilo sa sastavom SOS i, naravno, sa mnom!

FAZONI I FORE RADETA IZ BATAJNICE


O ESTRADNIM MENADŽERIMA slobodno bih mogao da napišem posebnu i mnogo veću knjigu nego što je ova. S raznim likovima iz te branše imao sam toliko posla da njihove mahinacije, prevare i obmane poznajem bolje nego oni sami. Na vreme sam shvatio da su menadžeri ipak sastavni i nezaobilazni deo preživljavanja u estradnoj džungli. Tačnije, bez njih se u rokenrolu ne može! Na prstima jedne ruke mogao bih da nabrojim poštene i korektne menadžere, za razliku od onih drugih, koje je gotovo nemoguće sve prebrojati. Na samom početku karijere u kontaktima s tom vrstom ljudi imao sam više sreće nego pameti, jer sam naletao na one koji su se uglavnom držali date reći. Kasnije, sa uspesima i afirmacijom, imao su tu nesreću da upoznam i one koji su predstavljali dno dna menadžerskog poziva, čije je progresivno razmnožavanje u našem okruženju bilo teško pratiti. Umnožavali su se brže nego što je rasla popularnost samoga benda. Odmah da napomenem da Ganeta Pecikozu, koji sada vodi te poslove Riblje čorbe, smatram šestim članom grupe, a ne menadžerom, što dovoljno govori o njegovom statusu i uzajamnom poverenju koje međusobno negujemo već skoro dvadeset godina. O njemu će kasnije biti dosta reći, pošto bih sada nešto više rekao o onima s kojima je obnovljeni SOS počeo da radi. Prethodno bih, u najkraćem, opisao kako su se ugovarale svirke sedamdesetih godina prošloga veka.
Prvo, sastav je mogao da svira za fiksnu „gažu“. To je značilo da bend od menadžera očekuje tačno određen iznos, koji ujedno predstavlja i tržišnu vrednost te grupe na domaćoj muzičkoj sceni. Primera radi, ako SOS zatraži po koncertu 1.000 nemačkih maraka, na menadžeru je da tu sumu obezbedi naplatom od organizatora svirke. To su najčešće bili domovi kulture i omladine, zatim mesne zajednice ili oni u čijoj je režiji taj nastup dogovoren. Ako drugačije nije dogovoreno, posle svake tezge pare se uplaćuju i one već sutradan legnu na žiro račun članova sastava, od čega menadžer uzima svoj deo kolača. I tako su, na kraju balade, svi zadovoljni i beskrajno srećni.
Druga varijanta se odnosi na slučajeve ako je kasa navedenih organizatora ispražnjena ili ako je interesovanje za bend slabo. U tim okolnostima menadžer predloži grupi da nastupi „na karte“. U praksi bi to značilo: koliko karata prodaš, toliko ćeš i da zaradiš. To bi sa ekonomskog stanovišta bilo pošteno i možda ne bi bilo tako loše da od sume inkasirane „na ulaz“ ne bi moralo da se odbija sijaset neverovatnih troškova. Domaćini, naime, od priliva novca s blagajne za sebe odmah prigrabe 20 ili 30 posto, koliko ga navodno košta prostor ili sala u kojoj se muzicira. U specifikaciju troškova, koja ti se prilikom obračuna na olovku vizuelno ispostavlja, ulazi još famozno održavanje mesta svirke, čije su stavke struja, voda, čišćenje, domar, obezbeđenje, amortizacija...
Na žalost samog benda, tu ni izbliza nije kraj daljeg odlivanja zarađenog. Tako, recimo, od već okrnjenog iznosa treba platiti uslugu za kombi prevoz, zatim najam ozvučenja i rasvete, tehničare.... Prava je sreća za grupu da ti kod „namazanog“ menadžera ostane dovoljno kako bi do koske podmirio sve troškove. A evo i konkretnog primera zašto i kako se to dešava.
Menadžer sastava SOS u to vreme bio je neki Rade iz Bataj-nice, koji je uglavnom radio s manjim beogradskim bendovima. Bio je to krupan čovek okruglih i rumenih obraza. Uvek je delovao poslovno, zadihano i užurbano. Dolazio bi kod mene na Lekino brdo po plakate i da se dogovorimo za nastupe, koji su u njegovoj režiji, naravno, stalno bili „na karte“.
- Znaš, moram da ti kažem, SOS nije više ono što je bio u zlatno vreme nastupa u Hali sportova. Fiksna gaža ne dolazi u obzir! Idemo „na karte“, pa kako bude! - govorio mi je s nogu, vrlo samouvereno.
A bilo je skoro uvek - loše! Čuveni menadžerski moto toga vremena u stvari je bio klasična paradoksalna demagogija: Pare nisu problem, para nema! Oni su uvek imali veoma široku lepezu izgovora kako to, posle uspešnog nastupa nekog sastava, para na blagajni nema. Naravno, karte su najčešće bile razlog svih izgovora. U tome je Rade zaista bio prvak sveta. Njegov scenario je, u najkraćem, izgledao upravo ovako:
Prvi razlog - FALŠ ULAZNICE!
Varijanta 1: ,,Ko me je tukao po ušima da omladincima ostavljam karte za preprodaju. Znam da su na geštetneru izvukli nekoliko stotina karata, koje su zatim pomešali s mojima. Oni uzeli lovu, a mi, eto, ostali magarci!“
Varijanta 2 - „Evo, Aleksiću, pogledaj sam (Rade me je uvek zvao po prezimenu, kako bi u sopstvenim očima i pred okolinom uveličao naš poslovni odnos). Koja je od ove dve karte original, a koja fotokopija? Hajde ti probaj da vidiš razliku! Ma karte su, bre, slične kao jaje jajetu. Još ja na ulazu u polumraku... Nema šanse da to provalim. Uvalili su nam najmanje nekoliko stotina falšerica!“
Drugi razlog - PUBLIKA BEZ KARTE!
Varijanta 1: „Čovek prosto da ne poveruje kako su me večeras izradili. Desetak lokalnih pijanaca me je opkolilo i zagovaralo. Napravili su zid oko mene, a za to vreme je masa sveta nesmetano ušla u salu. Nisam je ni primetio. Dok sam se okrenuo, sala je odjednom bila puna!“
Varijanta 2: „Na pola svirke upao neki ovdašnji siledžija, izvadio skakavac (nož) i počeo da urla na mene kako njegovi pajtosi i on u svom mestu NE PLAĆAJU ULAZ! I tako nagrne njih stotinak! Šta sam mogao da radim? Nije valjda trebalo da izgubim glavu zbog tamo neke lokalne budale!“
Treći razlog - SLUŽBENA LICA!
Varijanta 1: „Tek što ste počeli, došla milicija i pita me ko je ovde glavni. Kažem im da sam to ja! Onaj nešto strožeg izgleda s brkovima onda mi traži dokument o prijavi igranke organima reda i mira! E tu za mene nastaje problem. Zaboravio sam da je prijavim. Gledam ih zbunjeno, a onaj brka mi, kao prijateljski i uzgred, predlaže da besplatno pustim onu silnu bulumentu na vratima, a da će oni zauzvrat da se pobrinu za sve ostalo, uključujući i to da se ništa nepredviđeno ne desi za vreme svirke. Pripretili su mi još da ubuduće neće tolerisati moju nemarnost. Dobro, Aleksiću, a šta sam ja u toj situaciji trebao da radim? Pa bolje da pustim ljude da uđu nego da me privode i imam problema. Ovde, znaš, treba i naredni put da dođemo.“
Varijanta 2: „Taman je lepo krenulo, a banuše tržišni inspektori. Odmah još s vrata traže da vide ulaznice. Proveravaju jesu li pečatirane i numerisane, je l' napravljen za njih zapisnik... I sve tako redom. A onda, kako i koliko je pušteno u prodaju, koja je količina prodata, pa gde su blagajnik, zapisničar... Takve gnjaveže još nisam sretao. Kada vidim inspektore, sav se oduzmem, iako znam da je sve pošteno. Uostalom, nikada ništa nisam muvao. S druge strane, jasno je da oni UVEK mogu nešto da ti pronađu. Zato sam, da bih prekinuo tu agoniju, rekao onima na ulazu da narod slobodno uđe, da vas vidi i čuje kako dobro svirate. Ma jebo karte, ionako je to sve sića!“
Četvrti razlog - DOBAR TV PROGRAM!
Varijanta 1: „Momci, žao mi je, pukli smo večeras! Zaboravili smo na direktni prenos derbija Zvezda-Partizan na televiziji. Svi ostali kod kuće da gledaju utakmicu. Evo, jedva smo prodali šaku karata.“
Varijanta 2: „Vidi, Aleksiću. Odsad svaki put kad dogovaram svirku, prvo ima da pogledam novine. Evo na primer večeras u ’Kviskoteci’ borba za veliku lovu! Narod je skroz poludeo. Ne odvaja se od malog ekrana. Eno pogledaj, na ulici nema ni žive duše. Svi ko omađijani bulje u televizor.“
Peti razlog - METEOROLOŠKE PRILIKE!
Varijanta 1: „Jebem ti ovu vrućinu, ko me nagovori da unutra napravimo svirku, u Domu kulture. Napolju je toliko toplo da niko i ne pomišlja da uđe. Svi sede ispred, slušaju vašu muziku, pijuckaju pivo i uživaju. Ne možeš ih ni puškom naterati da se predomisle. A jes’ velika zapara!“
Varijanta 2: „Jebem ti ovu zimu, ko me nagovori da sviramo napolju po ovom mrazu. Bolje da smo uzeli Dom kulture i lepo u toplom napravili normalnu svirku. Bilo bi puno, a ne ovako!“ Šesti razlog - KONKURENCIJA!
Varijanta 1: „A lepo sam govorio da ne ugovaramo ovde svirku kada u susednom mestu svira Yu-grupa. Pa gde bre mi da se takmičimo s Jelićima! Gde mi je bila pamet? E zato nam je sad prazna sala.“
Varijanta 2: „Pre mesec dana, ovde u Gajdobri, u istoj ovoj sali sviralo Bijelo dugme! Je l' možeš da veruješ? Ovde su bili Dugmići. Pa normalno je što ovde nemamo posetu, iako sam
isplakatirao svako ćoše! Ljudi se istrošili. Gledali su i dobar koncert. Ovde uopšte nije trebalo dolaziti bar još šest meseci!“ Sedmi razlog - GRUPI PALA POPULARNOST!
Varijanta 1: „Slušaj Aleksiću, mnogo često svirate u ovim krajevima. Ljudi su vas se malo zasitili. Znaju unapred sve pesme koje izvodite. Publika se uželela novih numera!“
Varijanta 2: „Mnogo vam je bre pala popularnost! Od početka sam vam govorio da morate malo komercijalnije da razmišljate, a ne da repertoar bazirate na pesmama koje niko živ ne razume! Vi više svirate za svoju dušu, a ne za publiku, koja plaća da čuje ono što ona želi da čuje, a ne ono što vi volite. Posle se čudite što su sale prazne. Eto dokle vas je doveo vaš Blek sabat! Takvu muziku slušaju samo tamo neki drogiraši! Evo zamisli, dovedeš novu devojku ovde na igranku, pa joj puštaš teški rok! Ma nema šanse da je smuvaš. Svaki pametan momak će radije s njom u park nego da je dovede na tvoju svirku i da mu se ona zbog muzike još i - istraumira!“

KADA SREĆKO PODELI SREĆU


MENADŽER RADE IZ BATAJNICE i njegove kolege tačno su znali kako treba da rade s mladim grupama. Nama lično i nije bila neka frka kada što smo posle svirke ostajali bez marjaša, jer je sam nastup za nas bio jedini razlog što smo se svakoga jutra budili orni i spremni za novu avanturu, pa makar bilo i bez kinte. Cilj je bio da imamo što više koncerata, da stalno putujemo i družimo se s fanovima, popijemo s njima poneko pivo i na taj način (od)živimo svoj rokenrol vek. Otuda su izgovori što nema love posle koncerta odlično prolazili kod onih koji su tek počinjali s rok muzikom. Menadžerima smo, u stvari, bili sjajna i zahvalna klijentela, pošto su se samo oni svojim kućama vraćali s (našim) novcem u džepu. Bilo je, da ne grešim dušu, u retkim slučajevima i onih manje nemilosrdnih u tom biznisu, koji su nastale troškove podmirivali novcem s blagajne i čiji se iznos uvek (u dlaku) poklapao s navodnim koncertnim minusom. Oni drugi, alavi i nezasiti, primoravali su članove sastava da se unapred odreknu budućeg krvavo zarađenog honorara, kako bi se pokrili prethodno zabeleženi gubici. Gulili bi nama i dalje kožu s leđa, ali...
Trebalo mi je skoro pola godine da se dozovem pameti i promenim menadžera za koga smo neprestano nastupali bez kinte. Rastanak s Radetom iz Batajnice nikome od nas nije teško pao. Kako je on doživeo taj prekid saradnje niti znam, niti me je zanimalo. Brzo sam obnovio kontakt sa Srećkom Riznićem, koji je taj deo posla za moju grupu obavljao ranije, dok sam još svirao sa Štuletom i Stevom. On je uglavnom bio menadžer s kojim sam koliko-toliko bio zadovoljan. Kod njega je uvek bilo neke love. Nekada više, nekad manje, ali je bar stalno nešto kapalo. Uz sve to, imao je za nas neke sveže i originalne ideje.
- Vidi, Mišo, stvari nimalo ne izgledaju ružičasto. Ponuda rok grupa na tržištu je velika, a narod nema šta da jede. Svi bi, bre, da sviraju! I svi hoće lovu! A nje nema pa nema!
Bila je to još jedna nezaobilazna menadžerska floskula, i tirada koju ni sam više nisam znao koliko sam je samo puta čuo. Međutim, Srećko se na tome nije zaustavio:
- Kao rok sastav, vi ste upali u težak vakuum. Ranije ste imali dobar nastup, koji je podrazumevao šou, svetio, piroteh-niku, efekte... Sad od toga nemate više ništa. Prepustili ste se običnom tezgarenju...
- Nisi u pravu, Srele. Sviramo bolje nego ikad - prekidam ga na trenutak.
- Ma jebeš svirku, to ne dovlači narod na tezgu! Mora da se uradi nešto drugo kako bi se privukla publika. Svi su željni da vide nešto novo, neobično... Kapiraš? - očinski mi se obraća Srećko.
- Pa dobro, šta predlažeš? - pitam ga onako usput, jer me od onoga što će mi reći već pomalo hvata nervoza.
- Vama su za nastup neophodne dve dobre ribe, onako da ih ima... Ko fol gošće programa. Moraju da budu zgodne i atraktivne. Naravno, treba i lepo da pevaju... - zaključuje svoj predlog Srećko, a ja odmah pomislim na reakciju onih mojih, koje interesuje samo progresivni hard-rok!
- Jao, Srele, nemoj to da mi radiš, molim te! Kakve, bre, cure? Bora mi je jednom pričao da s njima u bendu uvek ima samo nevolje - s mnogo gneva u glasu gledam ga u oči i komentarišem njegov predlog. - Te jednom ne mogu da pevaju jer su dobile menzis, te ih drugi put boli glava, te onda imaju temperaturu, te im je grlo crveno... Pre mesec dana mi je pričao kako je bio prinuđen da otkaže unapred plaćenu svirku pošto one ne mogu da se usredsrede na pesmu jer su ih ostavili momci ili su se zaljubile, više se i ne sećam razloga. A na nekom nastupu su čak zaboravile i tekst pesme! Srele, pobogu... Razumi me!
- Ništa ti, blago meni, ne brini. Imam ja dve odlične kandidatkinje. Dovešću ih i u red i pod konac, pa zato uopšte ne treba da brineš. More, ima da budete ko Ajk i Tina Tarner! Ako pri-staneš, ugovoriću vam svirke po baštama za čitavo leto - veselo će Srećko, shvatajući da me je svojim predlogom već doveo do svršenog čina. Kada smo se rastajali uz stisak ruke, dobacio mi je da mu se javim kada se konačno budem odlučio za pevačice, iako mu se u pogledu naziralo da je već tada bio sasvim siguran da sam potpuno nalego na rudu.
Nije prošlo mnogo vremena, a dve devojke su postale „pridruženi članovi“ grupe SOS. Bile su to Snežana Stojanović i Olivera Krpan. Snežana je, inače, bila sestra od strica Slobodana Stojanovića Kepe, bubnjara kragujevačke grupe Smak. Obe su bile zanimljive, simpatične, šarmantne i mlade pevačice. Nisu imale nekog iskustva, ali su bile sasvim dopadljive i zaista su solidno pevale. Najjača strana im je bila što su odlično slagale glasove. Kada smo već bili prinuđeni da zbog tezge s njima sarađujemo, onda nam je posebno bilo drago da nisu bile neke nadrndane i razmažene ribe. Volele su muziku i vokalnu interpretaciju, što im je prema sopstvenom priznanju pričinjavalo veliko zadovoljstvo. Do tada još nisam sreo devojke koje su toliko želele nastupe uživo! Prilikom prvog viđenja odmah su nam stavile do znanja da je jedina prava stvar u muzici nastup pred publikom, a da je sve ostalo magla i bez veze. Srećko je brže-bolje predložio da ta vokalna forma dobije i svoje zvanično ime. Kumovao im je zahvaljujući početnim slovima njihovih imena. Tako je tandem Snežana i Olivera postao - duo Snoli! Iskreno, meni je taj naziv od početka bio izuzetno glup. Podsećao me je na imena nekih životinja ili klovnova u cirkusu. Naziv Snoli me je najzad asocirao na trola ili patuljka, što je za čitavu ovu priču, uopšte uzev, bilo nevažno.
Već posle nekoliko nedelja vežbanja, SOS i Snoli su krenuli na svoju prvu zajedničku svirku, u nadi da će nam posao dobro krenuti i da s pevačicama neću imati ono Borino iskustvo.
Da bi program bio raznovrsniji i bogatiji, Srećko se dosetio da na svakom našem nastupu za prisutne izmisli neku nagradnu igru (!) ili lutriju (!), kako bi se pored svirke još nešto na sceni zanimljivo događalo. Najčešće se tu radilo o poklonima tipa flaša Rubinovog vinjaka, plišani meda ili pakovanje ratluka. Mislim da ne treba posebno isticati da je dobitnik vrednog poklona organizatora uvek unapred bio poznat. Kod bata Sreleta se tačno znalo ko dobija vinjak, a ko medu! Greške nije smelo da bude! Pošto im se igrom slučaja sreća silno osmehnula, veseli dobitnici su razdragano izlazili na binu, mahali publici i slali im poljupce, što je pozitivno delovalo na sveopštu atmosferu ovog koktel šou-programa.
Međutim, da bi se u Srećkovoj režiji osvojili meda ili vinjak, morao se uložiti i vidan napor. Tako je on, na primer, kao voditelj programa redovno postavljao biserno retardirana pitanja, očekujući pritom odgovore na istom tom nivou. Dobro se sećam da je tako na našoj svirci u Velikoj Plani nagradno pitanje glasilo:
- Čemu služi mini-suknja?
Pošto su zadovoljavajući odgovori izostali, bata Srele bi iz sveg glasa euforično likujući izjavio kako će ipak flašu vinjaka podeliti s muškim delom publike! Da čovek ne poveruje koliko mogu glupost i ljudska bizarnost da idu ruku pod ruku.
Naše muziciranje se, s druge strane, kretalo sigurnom i utabanom stazom. Prvo bismo Vicko, Rajko i ja odradili blok stranih rok numera, da bismo narednih sat vremena pratili duo Snoli. E onda je na redu bila nagradna igra, da bi se ceo šou priveo kraju miksom autorskih pesama grupe SOS i svetskih hitova. Posao smo, uprkos povremenoj mučnini, uvek odradili u najvećoj meri profesionalno, pa je publika naše koncerte napuštala veoma zadovoljna onim što je videla i čula.
Ipak, Snežana i Olivera su posle samo dva-tri meseca nastupa i stalnih putovanja - odustale. U stvari, umorile su se! Nikada se nisu privikle na život na točkovima. Odlučile su da odu malo na more, ostavivši nas da zajedno sa Srećkom potražimo nove gošće na našim svirkama.
Leto je te 1978. godine već uveliko odmicalo... Ono će na talasu nesnosne vrućine, vreline i sparine, kakva postoji valjda samo u Beogradu, doneti uskoro događaj koji će iz korena promeniti celokupnu istoriju jugoslovenskog roka. Niko, ama baš niko to nije mogao da nasluti ili predvidi, osim onog gore kao vrhunskog kreatora svega što nam se dešava ovde dole.

SVETO MESTO ZVANO ŠUMA


RESTORAN ŠUMATOVAC u centru Beograda otvorenje 1969. godine u izdanju u kojem ga bar ja pamtim. Stariji sugrađani su mi pričali da je taj ugostiteljski objekat napravljen odmah posle Drugog svetskog rata. Zvali smo ga Šuma, a među muzičarima je bio poznat i kao Džunglatovad Verovali ili ne, taj restoran je sedamdesetih godina prošlog veka bio najveća (ne)zvanična institucija domaće estrade.
U Šumu se dolazilo da se ugovaraju ili dogovaraju poslovi: svirke, gostovanja, turneje... Tu su se pravile i pesme, pevali refreni i pisali stihovi. Na tom mestu su se kovali „veliki“ planovi za snimanje ploče, formirali stalni i prateći sastavi, pronalazili se muzičari i pevači, davali intervjui za novine ili televiziju... Šuma je, jednom rečju, bila prava ljudska košnica, puna različitih osećanja - nada-nja, sreće, strasti, strpljenja, ljubavi, razočarenja... Čini mi se da je prava i velika šteta što taj restoran nikada u svojoj bogatoj istoriji nije stekao svog ličnog hroničara ili biografa, jer nije postojala značajnija ličnost u Jugoslaviji, iz bilo koje sfere života, koja bar jednom nije kročila na tlo tog čudesnog svetog mesta.
Za mene lično je ipak od svega mnogo važnije što je tu sedelo naše društvo! Od Šume smo bukvalno napravili štab u kome smo planirali svoju budućnost. Kao večiti inventar, imali smo u tom restoranu svoj sto, za koji niko nije smeo da sedne dok se mi ne pojavimo. Uvek je za nas bio spreman, čak i onda kada smo bili izvan grada. Oko njega su se dodavale stolice u zavisnosti od društva koje je bilo s nama, pa se tako često dešavalo da smo, uz sve dodatke i pridodatke, zauzimali veći deo Šume! Zimi bi se, recimo, dešavalo da oko nas u dupke punoj kafani stoji gomila ortaka, dok bi jednu stolicu delilo dvoje!
Boža Alimpijević je bio šef Šumatovca. Strog onoliko koliko bi mu to okolnosti dozvoljavale, s kratkim ali nakostrešenim brkovima, uvek je pomalo bio oštar i crven u licu. Da li mu je to bila prirodna boja ili ju je dobio od špricera koji je neprestano gustirao, nikada nisam uspeo da saznam. Osoblje je takođe tu bilo veoma zanimljivo. Znali smo sve konobare: Mića, Cane, Miki, Dragi, Pera, Vlada... Svako od njih je bio zvezda za sebe, a kako se zvezde međusobno lako prepoznaju, nije teško zaključiti da smo kod njih u Šumi u svakom pogledu imali vrhunski tretman. Uostalom, kako smo se i mi odnosili prema njima. Zato su se i ponašali prema nama kao prema najboljim frendovima. Posebno su bili ljubazni i predusretljivi prema devojkama u našem društvu. Kada bi nam se pridružila neka nova, šeretski bi namignuli pri porudžbini, čime su nam jasno davali do znanja da od njih imamo bespogovornu podršku.
Pili smo uglavnom kafu ili pivo. Kafa se služila u belim bucmastim šoljicama s plavim obodom, a šećer dodavao iz istih šoljica krivim plastičnim kašičicama. Iskreno, nije bila nekog kvaliteta, ali nama je to bilo nebitno. Konzumiralo se BIP-ovo svetio pivo, isključivo iz zelenih boca. Crvene nisu dolazile u obzir! To je, jednostavno, bio deo rituala, koji su naši konobari odmah usvojili.
Ipak, ono što se tog leta dogodilo u Šumi prevazišlo je sva zbivanja i ujedno izmenilo tok mog uobičajenog života. Desilo se, naime, ono o čemu sam maštao još kada sam prvi put pustio onu traku koju mi je po tata Jovi poslao čika Nikola i koju sam zatim besomučno vrteo preslušavajući pesme s nje na starom grundigu. Tada sam, u samo jednom trenutku, potpuno shvatio šta znači hodati po zvezdanim stazama, a pritom nemati svoju rolu u istoimenoj TV seriji.