Atinske noći

Tri prijatelja pokušavaju naći zaborav, utehu i malo zabave u zabačenoj ruskoj provinciji. Okrnjeni životom i rutinom, umorni od nesavršenosti stvarnog sveta, oni samo žele da se na neko vreme sklone od glavnih tokova događaja, od surovog mehanizma koji ih svakodnevno melje. Roman nas uvlači u uvrnuti mikrokosm tri prijatelja i njihovih odnosa, u sve muke i prbleme koje ih opsedaju. Ipak, ostaje pitanje - da li je beg u zabačene predele odgovr i da li će oni useti da dostignu savrenstvo postojanja kojem tako očajnički teže?

Stropoštavanje




Roman Senčin rodio se 2. decembra 1971. godine u južnosibirskom gradu Kizilu, ruska republika Tuva. Završio je Književni institut i radio mnoge poslove – bio je monter u pozorištu, čuvar, portir. Danas, zajedno sa Rekemčukom, kod koga je i diplomirao, vodi seminar proze u Književnom instututu.
Objavio je zbirku priča „Atinske noći“ (2001), povest „Minus“ (2002), roman „Nubuk“ (2003), zbirku pričla „Dan bez datuma“ (2006), roman „Napred i nazad sa ispražnjenim baterijama“ (2008), ciklus priča „Moskovske senke“ (2009), a veliki uspeh doneo mu je roman „Jeltišovi“ (2009). Sledile su knjige „Led pod nogama“, „Idžim“, „Apsolutni solo“ (2010), roman „Informacija“, priče „Izobilje“ i „Na crnom stepeništu“ (2011). Takođe, objavio je zbirke književnih ogleda „Rasuti mozaik“ (2008), publicistike „Ne postati insekt“ (2011), i putopisa „Tuva“ (2012).
Roman Senčin je, samo naoko, „stvarnosni“ pisac. On, orući „crnu njivu realizma“, pokušava da oslika psihološki portret čoveka svog, našeg, vremena. NJegovi junaci su, često, svedeni na životinjski instinkt, bez ikakvog dubljeg osećaja pripadnosti naciji, rodnom kraju, pa ni čovečanstvu. Istinski pripadaju jedino porazu kojem su se lagodno prepustili, izbegavajući borbu, ili boreći se za ništavnost svakodnevlja kojeg se gade. To su usamljenici u divljoj hordi koji kroz svet prolaze naoružani neshvatljivom mržnjom i zavišću, ispunjeni prazninom koja im ne dozvoljava da slobodno misle, vole i poštuju, kako sebe, tako ni druge ljude. Senčin na primeru čoveka koji je postao ekonomska životinja pokazuje sliku raspada civilizacije: ona počinje nepoštovanjem onoga što nam je najbliže, na šta smo poreklom upućeni, a što smo odmah bacili pod noge. "Atinske noći" su priča o tri prestonična intelektualca koja su krenula u provinciju da se provedu. Neoprezno pustivši nagonima na volju, oni preko noći shvataju da su se našli u dubinama daleko starije prestonice pred kojom mogu biti samo jadni provincijalci novog svetskog poretka, suočeni ne samo sa hiljadugodišnjim trajanjem rodne zemlje, ne samo sa crkvama građenim višedecenijskim naporom, pre toliko vekova, nego i sa prazninom koja ih do kraja ogoljuje i pokazuje u najcrnjem mogućem svetlu: pred samima sobom, pred sopstvenim ništavnim sudbinama koje su, stropoštane, bile predodređene za nešto što brani i uzdiže čoveka.

Vladimir Jagličić

1


Trgovina „Stela“ je na sedamnaest minuta hoda od metroa. Stigao sam. Ulazim. Pravo na odeljenje napitaka. Tražim plastične flaše od pola litra sa otrovnom gaziranom vodom, „Buratino“, „Breskvin miris“, „Krem-soda“, „Tarhun“... Kraće rečeno, piće za skitalačke alkose. Za šest rubalja, u naše vreme, šta se sve može, i sami znate. Čeljusti trnu posle par gutljaja, od hemije i ukrasnih boja.
I evo, ja proveravam kako se prodaje taj otrov. Takav je moj posao.
Osmatram police sa stotinama raznih boca. Votka, pivo, pepsi, vino, mineralka...
Da, kad samo čovek pomisli, koliko ljudi na tome prave profite. Na čitavom tom pojilu. Jedni proizvode ingredijente, drugi mešaju, treći reklamiraju, četvrti prodaju, peti preprodaju... I ja, evo, takođe...
Od sedam vrsta otrova koje kontrolišem, na tezgi su samo četiri.
- Ja sam iz firme „Vestas-M“ - predstavljam se prodavačici. - Imam jedno pitanje: gde su još tri vrste naših proizvoda? „Tarhun“, „Djušes“, „Persijski miris“?
Debela, ali izmoždena prodavačica me razdražljivo gleda, zatim se obazire na piće. Odgovara:
- Rasprodalo se.
- Molim?
Zbog nečega nisam začuđen, naše smeće se realizuje, dao Bog - po jeftinim cenama. Ali, treba izjaviti nešto u tom smislu - da, ali zašto nam to ne javljate?
Prodavačica se, naravno, istog momenta, prozli:
- Prodalo se tokom dana. Zar mislite da nemam drugog posla nego posle svake prodate boce da se bacam na telefon?! Vidi ti njih...
- Jasno mi je - prekidam je, uzimajući beležnicu. - Smirite se, molim vas.
I sam sam na rubu, mogao bih se izlanuti. Na njenu ubogu zlobu mogao bih da dodam tri puta jaču... Ne, moliću, moram da se suzdržavam, da budem učtiv i poslovno-korektan.
Zapisujem broj prodavnice, vrste prodatih napitaka; popisujem preostale količine. Zatim, skoro trkom - prema metrou. Četrnaest komada u Jugo-Zapadnom rejonu na dan - nije rđavo.
Petak uveče...
Tek što sam ušao u kuću - žena mi uvaljuje dete:
- Hoćete li malo da prošetate?
Ovde već mogu da ispljusnem svoje emocije:
- Da, samo što nisam, evo me, skokom! Kud ti okom, ja ću skokom!... A da mi se, možda, nešto ne ždere?!...
- A što se ti dereš? - odgovara istom tonom žena.
- Možda sam, eto, umoran.
- Zar to ne možeš da kažeš normalnim tonom? – uvređena, odnosi dete u sobu. Zalupi vratima.
Sipam sebi špagete, dodajem dva ravna, do pola od pirinča i hleba, kotleta. Žvaćem. U stanu je zapara. Grejanje nisu isključili, a vreme je skoro junsko. Za neka četiri dana iz zime smo uskočili u leto.
Napunivši želudac, malo sam došao k sebi. Ali, umesto razdražljivosti pojavio se umor. Najpravilnije je - sada se zavaliti na otoman i pogledati neki film. Krvavi obračun sa Brusom Vilisom. Ali, treba sina odvesti u šetnju. Imamo dogovor ja i žena da petkom, subotom i nedeljom ja šetam s njim, a žena - ostalim danima. Uskoro će napuniti dve godine, daćemo ga u vrtić...
- Hvala na ručku - govorim pomirljivo. - Sanja, hoćemo li da prošetamo?
Žena se duri, ali spušta s kolena dete, ovaj krešteći pritrčava k meni. Već je odeven za izlazak, na nogama su mu čizmice od dvesta dvadeset ubalja. Radosno viče:
- Tatice!...
Uzimam ga pod mišku, vučem kolica po stepenicama sa četvrtog sprata. Dobro je što sam uspeo da kupim ova prostrana i jeftinija, ona su laka za nošenje. Žena je htela da budu ne gora nego kod drugih - s velikim debelim točkovima, uz opruge i svakojake džidžamidže. A takva kolica teška su kao tenk. Kad ih teglim po stepenicama, kao da me teraju da ih uzmem u naručje.
Ovo sad su - najteži dani. Kalendarski, sredina aprila, a takve je vrelina - da se sa uma može sići. Sve oživljava, širi se pred očima. Juče su ledine bile crne, prave, a danas već – lako, zelenilom, ižđikale isukane travke. Sutra će prekriti sve... Ptice su se raspevale na osvetljenim drvetima, ljudi poskidali kapute, jakne, čak i hodaju nekako sporije, i svima su oči prižmirene. Vazduh je postao ukusan, bez obzira na benzinski dim.
I tako te vuče da se skineš, da poletiš što dalje odavde, u tridesetu zemlju. Na more, nekuda, tamo, u šumu...
Prelazim s kolicima preko dve oživljene ulice. Proklinjem zajurcale mašine koje je baš briga za pešačke zebre, proklinjem odsustvo semafora. Uz to, Sanja ne želi da sedi u kolicima, takođe nekuda teži. Ispuzava ispod remenja.
- Ama sedi mirno - prilepljujem ga uz sedalo - Sad ćemo stići u Kolomensko, pa ćeš jurcati do mile volje.
- A neeee! - zapomaže on. - Puuuusti! Daaaaj!
- Daću ti tako da zapamtiš! Sedi normalno, kad ti se lepo kaže!
U redu. Sutra, ako ispadne zgoda, da li na more, ili ne na more, u svakom slučaju iščupaću se nekuda van grada. Samo da me momci ne izrade... Bojim se da nagađam, a posebno da maštam: inače, sigurno se ništa neće ostvariti. Dočekavši prelaz u bujici mašina, pretrčavam uz druge tatice i mamice s kolicima, i uz druge pešake, preko ulice Novinke.
Iza leđa signaliziraju, škripe kočnice, tamo psuju: nekoga zamalo da nisu pregazili.
I prošlih godina, jasna stvar, bivalo je takvih dana. Dani, kada se na smenu onemoćale zime pojavljuje mlada, sveža kao petnastogodišnja školarka, opijajuće proleće. Ali oni mi sada posebno jako okupiraju tintaru. Tako je teško, tako bih želeo nešto naročito... Odbacio bih sve, evo, odmah, ovog trena. Ali, nema se para, a bez njih se nećeš naigrati u slobodi. Hvala Denu i Borisu - dali su mi nadu da isposlujem nekoliko neradnih dana.
Sanji je godinu i po dana, on živi u svom srećnom detinjstvu, trčkarajući tamo gde mu se hoće, a za mene je to - mučenje. Za pet minuta već se izmazao u bari, uspeo je da ispipa desetak pivskih limenki i opušaka.
Vukući se za njim po stazicama i trnjacima, svaki čas vičem:
- Baci kaku odmah, bacaj!.. Saša, pričekaj me! Ne prilazi blizu konjiću - udariće te!
A on prosto ne čuje. Jer dete je - gazda, a roditelji su njegove sluge. Kao najčudesnijeg vremena, sećam se kad je ležao prvi put u korpici, prvih meseci posle porodilišta, čak ni plakati nije umeo kako valja. A zatim je počelo. Zubi su počeli da se oštre, ličnost da se formira, nastaje poznanje sveta... Dalje, vele, plaćaj za njegove podvige, ili će ga pokupiti u armiju...
Sve unaokolo je srećnije od mene. U krajnjem slučaju - tako izgleda. Posebno mladež koja banči. Sede na leđima klupa, momci gledaju sablažnjive devojke... Čitav svet se ispunjava sokom, počinje da luta kao vino u ogromnoj bačvi. Proleće, jednom rečju, proleće... Čak i prosjaci, čini se, mole novčiće ne za hleb i jeftinu votku, nego za šampanjac.
Prošetavši jedan i po sat, sustižem Sanju i pokušavam da ga vratim u kolica. Radi toga sam snabdeven keksom, obično keks sina ume da odvrati od trčkaranja.
Ne, danas nije uspeo. On se silom otima, topće nogama u do krajnjih granica izmazanim čizmama, stenje, izvija se.
- Vreme je da se ide kući, Sanja! - nežno ga nagovaram. – Prošetali smo, sada ćemo da krenemo, mama će nam spremiti nešto ukusno...
Postepeno prelazim na dreku:
- A sad sedi. Smiri se! Uzmi keks i umiri se!
U odgovor, naravno, revanje, nepovezani krici, mahanje rukama, nogama. Keks pada u blato.
Prekorni pogledi sa svih strana. Kao da kažu, mir narušavamo, smetamo odmoru... Ništa zato, pojaviće se i kod vas nešto slično, i tada ćete shvatiti.
Nekako sam se izborio sa sinčićem, i uskoro sam ga povezao kući. Sad ću ga predati ženi, uključiću teve i zabiti se pod jorgan. Čekaću telefonski poziv od Dena. Ako ne pozove - na knjavanje. Više nikakve snage u meni za trpljenje nema.
Naždravši se i napivši se, Sanja je zaspao. Na dva koraka od ulaza. Jebote, to je ono najgore. Da ga vučem zajedno sa kolicima?... Sedam na klupicu, čekam, kada će se probuditi. Sa topole, nada mnom, rasipaju se pupolji. Neki se priljubljuju uz kosu. Skidam ih... Svakog trena gledam u sat. Den je obećao da će telefonirati tačno u devet. Sada je dvadesetak minuta do devet. Glavno je - preduhitriti ženu, prvi dograbiti slušalicu...
Ispušivši par cigareta, ne mogu da izdržim, vučem kolica s detetom po uskom stepeništu. Sledeći put treba obavezno uzeti stan u zgradi s liftom, istina, ispašće skuplje. Trenutno možemo sebi priuštiti samo sićušni jednosobni stančić u čijoj se kujni dvoje ne mogu ni mimoići. A klozetska šolja je smeštena skoro pod kadom, a uz to i sama kada je - za sedenje. Takve sobičke gradili su za usamljene starice. a sada ih izdaju mladim porodicama za hiljadu i po mesečno.
Podizao sam, drmusao kolica. Dva puta sam ih spuštao na basamak, da predahnem. Sanja se čak nije ni pomakao. Da je takav bio za vreme šetnje... Ne, u svemu postoji nekakav zakon podlosti.
- Jeste li prošetali - smeši se žena. - Je li sve u redu?
- Aha - odgovaram umorno. - Evo, zahrkao je pred samom kućom, a kad sam ga vozio - stalno se dernjao...
Presvlačim se, pijem vodu. Idem u sobu. Pavši na fotelju, postavljam pored nje telefon. Televizor je uključen, tražim na daljinskom nešto što bih gledao. Ništa zanimljivo. Zaustavljam se na em-ti-viju, na nekakvom kudravom Turčinu koji žaobnim glasom priziva Aizu ili Azizu...
- Hoćeš li da večeraš? – pita žena.
- Nedavno sam jeo.
- Ostalo je još kotleta, i špageta - ona seda na ručku fotelje, mrsi mu kosu. - Ne srdi se, dragi. Ja sam danas takođe užasno umorna. Trebalo je doraditi prevode, isticao je rok, a zatim sam sa Saškom na rukama jurcala da predam rukopis.
Moja žena dobro zna engleski, posebno tehnički jezik, ponekad dobija narudžbe da štogod prevede.
- Pa kako je bilo - pitam. - Jesu li platili?
- Obećali su iduće nedelje,
- Ja-asno... - Gledam na sat, pet je do devet. - Ako se može, rado bih popio čajić.
- Odmah ću uzvariti... Uzgred! - seti se ona. - Mirzojev je postavio novi spektakl - „Ukroćenu goropad“ sa Suhanovim. Telefonirala je Olga, predložila da nas povede. To je sledeće subote. Hoćemo li?
Pretprošle godine ona je završila Ščukinsku školu, imala je želju da postane glumica.
Sada se, evo, udala, rodila, i postalo je problematično čak i odlaziti na predstave u ulozi gledaoca.
- A kuda ćemo Sanju? - pitam.
- Odvešćemo ga roditeljima. Jedno veče će pristati da se pozabave njime...
- Da pokušamo - slegoh ramenima i odmah, da bih što pre završio razgovor, tvrdo obećah: - U redu, ići ćemo. Mirzojev je - zanimljiv reditelj, šteta je to propustiti.
Žena me poljubi u čelo i ode u kujnu. Prebacujem kanal na ORT, tamo je moćni reklamni blok pre emisije „Vreme“. Šta je ovo, hoće li Den telefonirati, ili me opet, prosto, izradio... To liči na njega.
- Tebi sa šećerom - proviri žena.
- Ne, i ne jak. Odmah idem na spavanje.
Ona nestade. Istog trena grmnu telefon.
- Alo? - pitam, koliko je moguće mirnije.
Iz slušalice zabobonja Denov glas.
- Zdravo! Šta ima?
- Odmaram se...
- Je li za mene? - još jednom proviri žena.
Načinih lice ozbiljnim i zabrinutim, i odrečno odmahnuh glavom. I poslovnim tonom rekoh u slušalicu:
- Da, čujem, čujem.
- Pa, kako stoje stvari - kaže Den. - Je li te žena pustila?
- Naravno - kiselo odgovaram. - A u koliko?
- U devet izjutra, na Beloruskoj stanici, u kafeu. Znaš, onaj iza šeste platforme? Tamo je, pored, bilijarska asala..
- Kako, kako?
Den se lako ljuti, sve objašnjava podrobno, a ja klimam glavom: „Tako, dakle“ - ne zaboravljajući da na licu sačuvam kiselinu.
- Shvatio sam, u redu. I koliko će to trajati?
- Pa, subota, nedelja. U nedelju uveče ćemo se vratiti, ako nam raspoloženje ne dozvoli dalje. Ti poznaješ Muskata, njemu samo daj slobode!
- Mdaaa... Pa šta se može, u redu. Šta da se radi...
Den se podsmehnu.
- Tu ti je žena, a? He-he. U redu onda. Uopšte, zapamtio si gde ćemo se sresti.
- Da, da, u devet sati. Doviđenja.
Zamorno uzdišem i ostavljam slušalicu. Poraženo gledam ženu.
- Šta se desilo, dragi?
Napravivši pauzu, odgovaram bez kapi radosti:
- Šalju me na službeni put, i to u slobodne dane.
- Kuda na službeni put? - u njenom glasu je začuđenost i neverica.
- Na jug. Da se motam po usputnim stanicama, da proveravam te đavolske trgovine. Rđava realizacija, vele, gubici... Eto ti sad vikenda...
Oko deset sati probudio se Sanja. Žena skide sa njega uprljanu odeću. Posađuje ga da večera. Ovaj je, naravno, razbacao špagete po čitavoj sobi i prolio po sebi čašu s mlekom.
Morao sam da metem i podastirem, dok ga je žena opet presvlačila.
Umesto da zaspi, Sanja je, posle večere, počeo da rasipa u vreme šetnje neiživljenu energiju. Počeo je da trčkara iz hodnika u sobu. Pritrči vratima, udari ih dlanovima, zvizne i zatopće prema hoklici na kojoj stoji televizor.
Prirodno - telefonirao je sused s donjeg sprata. Telefon je uzela žena, deset minuta se psovala sa njim. Zatim stade da mi prepričava:
- Zamisli, osipa mu se kreč! Zahteva da postavimo linoleum, ili tapisone. Rekla sam da nam se parket baš dopada. Neka sam on za sebe naruči nekakav neprobojni tapacirung, neku prekrivku za tavanicu...
- Već sam sve to čuo, sedim evo tu, blizu - prekidoh je napokon.
Žena, najzad, uzdiše:
- Bog nam je baš poslao komšiju - ni dana bez zahteva. Oh, valja menjati stan, ovo je postalo pravo mučenje.
Sanja je odnekuda dovukao kist. Veličine broj četiri, čini se. Zaseo je nasred sobe, počeo iz njega da čupka dlačice. Žena ga oduze, on zakenjka.
- Gledaj - pruža mi žena - Tvoj instrument. Gde da ga odložim?
- Bilo kud, ili ga baci.
Većina mojih platana i pripadajućih im boja izbacio sam u vreme poslednjeg preseljenja. Ovde nemam gde ni da ih čuvam, ni da se bavim umetnošću, a i nema za to neke posebne potrebe... Pod krevetom leži, istina, nekoliko slika, paleta, i blok sa bojama, ali ne mučim se da ih dohvatim. Slikarstvo je ostalo negde u prošlosti - čak toga ne želim ni da se sećam.
Smirivši se sa komandovanjem, žena poče da me smiruje; posavetovala mi je da porazgovaram sa šefom u vezi troškova, i nadoknade izgubljenih slobodnih dana.
- Ama kakvi troškovi u naše vreme - mrštim se. - Rade sa nama ono što im se hoće...
- Ne, ne, pa kako to, moraju da plate taj službeni put. Molim? Ne može to tek tako...
- Pa, ne može. Valja se nadati.
Izjutra je budilnik zazvonio u pola osam. Sumorno sam doručkovao, čuvajući do krajnosti izgled ojađenog čoveka. Žena mi dade trideset rubalja. I još reče:
- Trebalo bi još... Ali uskoro valja plaćati stanarinu.
- U redu, dostaće i ovo...
Iskoristivši trenutak, uzeh iz svojih zaliha u toaletu sve što se tamo nalazilo - sto pedeset.
- Pa, do skorog viđenja - ljubim ženu.
- Vrati se, što pre možeš.
- Kako se mora. Mislim, u nedelju uveče.
- Čekamo te, jako, jako.
- Dobro...

2


- Oho. Evo i Hroniša – povika mi u susret Boris.
Takav je moj debilni nadimak - Hron. Hoće da kažu, hronični alkoholičar. Ali kakav sam ja hronični, odakle mi toliko para... U poslednje vreme ni dva dana zaredom ne možeš da piješ. Porodica, posao, dete. Ni pajtaša za piće nema - svi su u svojim poslovima i brigama.
Istina, Boris i Den imaju ne manje zvučne nadimke od mene: Den je - Plavi , ali to je takođe zbog alkohola: od Modri i Plava dinja; a Borisov nadimak je - Muskat. On je, nekada, obavezno, skoro svaki dan, gutao muskatni oraščić, pokušavajući da promeni svoju svest, kako bi počeo da slika genijalna platna; ali, umesto toga, dobio je zapaljenje creva, i morao je opet da pređe na votku.
Sada, oni sede za narandžastim plastičnim stočićem u kafiću, piju „Očakovo“ iz boce od 2, 25 litra. Prilazim, strovaljujem se na slobodnu stolicu.
Den mi sipa pivo u čašu, progovara reklamnim glasom:
- Vesela, družino, šljemaj!
Nalivamo se, nalivam se.
- A ja sam mislio, Hrone, da si u Čečeniji – podsmehnu se Boris.
- S kakvim radosnim razlogom?
- Kako s kakvim – trebalo bi nekako, više ili manje, svoj životić dostojno da privedeš kraju.
Gucnusmo „Očakovke“, pripalismo. Ja, u čast prazničnih dana, danas pušim „Savez- Apolon“, a ne svakodnevnu „Primu“. Kupio sam paklicu u kiosku blizu kuće; dok sam putovao u metro, ispio sam „Posadsku“. Tako da se osećam prilično dobro.
Den doli „Očakovo“. Podiže svoju čašu:
- Za srećno porinuće!
- Za umopomračujuću hrabrost! - dodaje Boris.
Odavno se nisam osećao tako slobodnim, odavno nisam video te momke koje smatram jedinim prijateljima ovde, u Moskvi: odavno se nikuda nisam udaljavao van granica grada...
- Dajte po sto grama, može?
Den i Boris smatraju da je još rano za votku. Oni su uzeli još „Očakovke“, a ja - sto pedeset grama „Stolične“, i kiflu sa sirom.
Dok smo pili, Boris poče da priča:
- Malopre sam knjigu kupio. Stihove...
- Šta? - Den reaguje kikotom. - Pesme?
- Ja volim dobre stihove - gordo odgovara Boris - Nisam marva, kao izvesni, nego napredan mladi čovek.
- Ma jebi se!
Gucnuvši votku, nadvikujem njihovu prepirku:
- Čiji su to stihovi?
- Postojao je jedan pesnik Srebrnog veka, zvao se Usamljenik. O njemu su Hodasevič i Georgij Ivanov pisali, ali s prezrenjem. Nešto kao alkoholik i grafoman. Iako Ivanov navodi jedan Usamljenikov stih sa kojim njegovi opadači ni uzgred nisu noćivali.
Den se mršti:
- Dosta o stihovima. Zar smo se skupili stihove da citiramo?
- Ne, čuj - ne odstupa Boris. - Čak i tebe će dotaći.
I lako, piskutavim glasom, deklamuje:

Ja prezirem, jer sam gad,
život na čast i čest sveden,
želim samo jedno sad:
da bludničim i da jedem.

Hoću lepe drugarice,
nek do vraga ide stid!
Amo, meni sve parice,
da ne slabi apetit!

- Gle, napamet je naučio - podmiguje mi Den.
Boris se hitro i nezadrživo cereka, guši se od emocija:
- Šta sad kažeš, šljame? Pa to su, danas, najsavremeniji mogući stihovi, skoro himna. I evo, pojavila se, napokon, čitava knjiga. Tamo ima mnogo takvih stvari!...
Da, meni je dobro, isuviše dobro. Nekako, čak, avetinjski dobro. Brzo se napijam, manje od pića, više od osećanja zaboravljene slobode, nečeg neobičnog, nesvakodnevnog.
Dve godine ranije završili smo Surikovku. Ja i Boris, mladi provincijski darovi, studirali smo slikarstvo, a Den, kao malo daroviti sin člana Moskovskog Saveza slikara – za grafičara. Ali, niko od nas nije postao slikar; Den je, istina, blizak svojoj specijalnosti - modeluje u tatinoj firmici šare za tapete i linoleume. Boris trune u turističkoj firmi, a ja, evo, lutam po trgovinama i kontrolišem prodaju otrovnih gaziranih napitaka.
I bez nas, slikara je koliko hoćeš, tesni su to redovi u koje se nećeš probiti. A treba živeti, i nešto njam-njam...
Ponekad se sretnemo, popijemo, jedanput sam, pamtim, strugnuo na par dana u Piter; danas smo, evo, odlučili da se pokupimo van granica Moskve, u prvi gradić koji nam dopadne šaka, da se tamo malo vrzmamo, da se prsimo na dan-dva.
Hteo bi čovek da malo oboji život. Inače se pretvaraš u tupi ugao, u dvonogu mašinu sa provodnicima umesto mozga. Pre ili kasnije dogodiće se i to, ali valja otezati prispeće tog trenutka.
Kroz prozor kafea vidi se stanica. S vremena na vreme prođe voz, pun sveta i valja se dalje, iz prestonice.
Od jutra je bilo dupke ljudi, a sad ih je manje. Prohujao je onaj najveći talas vikendaša.
- U redu, Muskat, dosta si gnjavio – prekida Den Borisovu priču o pesniku Usamljeniku, gleda na sat. - Vreme je da krenemo. Inače, dok stignemo, pašće veče.
- A kuda smo krenuli – pitam.
- Kuda nas oči vode. U neki maleni tihi gradić.
Boris ostatke piva podeli sebi i Denu. Kupio sam još sto grama votke i sendvič sa šunkom.
- Ti ćeš, Hronituro, brzo da poklekneš - upozorava me Den. - Zašto odmah počinješ sa votkicom?
Mene je ono što sam popio već malo udarilo u glavu. Nemarno gledam pivo, podižem svoju čašicu sa „Stoličnom“ , odgovaram:
- Ko pije pivo i vino - nek živi s Jevrejinom.
- Ha-ha, naučio si, jebote!...
Gucnusmo piće, ustadosmo. Ja sam u sebio zbrajao koliko sam već potrošio. Dva sledovanja votke, boca „Posadskog“, „Savez-Apolon“, sendviči - više od pet stoja!...
Pa dobro, Den je obećao da će me malo novčano podržati, ja sam ga već upozoravao da s parama baš nisam jak.
U vagonu, žagor i zapara. Jedva smo našli mesta gde se može sesti utroje. Ja i Den - na jednu klupicu, Boris preko puta nas.
- Pa - Den iz tašne izvadi bocu vina - da zalijemo za sam početak puta.
- Nego - oduševi se Boris.
Od mirisa i nekoliko krupnih gutljaja vina, poče mi se ozbiljno njihati u glavi. Momci su takođe sedeli sa pocrvenelim njuškama.
- Šta je - pitam Borisa - Ulepšavaš sličice? Pamtiš li, spremao si se da radiš rimejk Ivanova.
- „Objava Hrista narodu“? Batalio sam, bilo nekad. Tako, ponekad nabacim po koji štrih. Platnima odavno ne prilazim.
- Dakle, nisi ostvario cilj života - podsmeva se Den. - A tako si mahao tom „Objavom“ tako buncao, toliko si o tome govorio...
- Pa, sve je to detnjistvo. A više nije ni aktuelno.
Još na trećoj godini studija kod Borisa se rodila ideja da naslika jedno grandiozno platno.
Pojavljuje se, eto, Hristos pred ljudima, a ovi se u užasu razbeže. Jure u šume, bacaju se u vodu, skaču na konje. Svi su ljudi lepi, pristali, kao nekakvi antički polubogovi, a njihov spasitelj je u nekakvim dronjama, u ranama, sa zvoncetom prokaženog gubavca o vratu.
- Kakvo sad slikarstvo - uzdiše Boris. – Po cele dane rintaš, a kad uveče stigneš kući, u taj moj Reutov, već je devet sati. Dremam, pregledam sanduče i - ležem da spavam. Izjutra, u osam sati, opet u trmavaj... A za vikend bih želeo da predahnem... Pa zar ti slikaš - zapita me s čuđenjem, čak i preplašeno.
- Na šta ti ličim, na budalu, šta li...
Tramvaj, ne žureći, svaki čas kočeći na stanicama, valja se, sve dalje i dalje od Beloruske stanice. Mašinista u pauzama nerazborljivo mrmlja. Putnici se gurkaju u hodniku, hvatajući se za sedišta sa sve svojim tašnama-tovarčićima i sadnicama umotanim u mokre dronje.
Stisnuh glavu uz prozorski ram i zadremah.
Počeh da sanjam kao da nekuda letim. Ispočetka je leteti prijatno - u takvom horizontanom položaju, stomakom nadole, gledajući šume i gajeve s nevelike visine. Sveži vetrić produvava mi lice... Potom se vetar pojačava, počinje da uznemirava. Nagli, preteći naleti. Oni žele da me zanesu. Čas sleva, čas zdesna. Ali, ja se držim. A kad je dunuo otpozadi, pod rep, izgubio sam ravnotežu - kovitlam se, počinjem da pikiram. Zemlja je sve bliže, vidi se svaka travka. Oh, kako je strašno!... Sada ću se ukliniti...
Osvrnuh se, ne, ja sam na klupici, sve je normalno. Setih se - tako sam sanjao u mladosti, onda kada sam se tek privikavao na piće, kad mi se mutilo u snu.
- Od čega se trzaš? - pita Boris, sa zadovoljstvom dopijajući vino.
- Muka mi, jebi ga - odgovaram.
- Kad si krele. Najpre pivo, potom votkica, a sad vince. Svakoga bi bacilo s nogu.
Den mirno usniva, ritmično kuckajući čuturom o zid vagona. Gurkam ga.
- Gde je ona celofanska kesa? - i osećam da će svakoga trena iz mene briznuti.
- Idi, bre, u klozet, pa se izrigaj - savetuje Boris i u ruku mi tutka praznu bocu vina. - Usput, i ovo izbaci.
Žurim tam gde me savetovao. Bacam bocu kroz pukotinu na promičuće šine, zatim tamo šaljem i sadržaj mokraće. U tri mlaza. Potpuno besmisleno sam počeo tako oštro, odavno nisam ozbiljno pio.
Vraćam se u vagon. Boris i Den su već na novoj boci. Ali ovog puta to je - aperitiv.
- Evo kako treba, glupko - govori mi Boris. - Piti po stepenu alkohola, povišavajući ga. A ti - zato Hronič i jesi - ločeš sve, bez ikakvog reda i razuma.
- Odjebi - odgovaram; u grlu me žeže i grebe. - Dajte da gucnem.
Den namiguje, pružajući bocu.
- Nije rđav početak putovanja?
- Ništa nalik na...
- Dalje će biti još strmije.
- Osećam, provešćemo se ne može biti bolje - slatko oteže Boris i već se brine: - A kuda smo krenuli? Kuda se pruža ova grana?
- Do Vjazme.
- To je daleko.
- Pa, izaći ćemo negde bliže. Čemu se natezati s daljinom - stanica svaka nađe svog ništaka.
Boris se usprotivi:
- Ne želim da se zabavljam na nekakvoj polustanici. Treba to da bude gradić, sa svim udobnostima, ali sa sirotim stanovništvom, spremnim na sve. Da ima devojaka, i slično. Da se sa pet stoja osećaš kao čovek.
- Za to bi trebalo da ideš u Belorusiju. U Mogiljev, Bobrujsk, tamo ima zaliha baš za te pare.
I setivši se Belorusije, Den se smrači.
- Koreško me stalno zove tamo, nudi i kućicu... Bio sam pretprošle godine, baš smo se otkačili!... Tamo se stvarno sa naših pet stotina može čitavu sedmicu živeti kao bog... Treba otputovati što pre, inače će oni, kako i prete, jedinstvenu zonu uvesti za rublje, i tada više neće biti tako...
Aperitiv je doprineo da malo živnem. Grebanje u grlu je utihnulo, glava se razbistrila. Obazirem se. Preko puta Borisa sede dve vremešne tetke u sportskim patalonama i vetrovkama, jednoj je između nogu polumrtvo stabaoce, a druga na kolenima drži korpu, i u njoj se tamo nešto miče. Levo od mene je - deprimirani, suvonjavi seljak. On zavidljivo gleda kako mi pijemo. Sigurno bi i on.
- Pa šta je bilo s tim tvojim pesnikom - vraćam razgovor sa putovanja na literaturu. - Ispričaj, Muskate.
- Kakav sad pesnik?
- Pa, ti si nešto vrelo u kafeu siktao. O nekom genijalcu... Kako se ono?...
- A, Usamljenik! - Boris se iskezi kao da su mu saopštili o brzom vraćanju velikog duga; štedro proguta aperitiv i spremno zavrte istu ploču: - Pesnik je odista genijalan: Zoščenko baš tako o njemu i piše: genije... Ja, uopšteno rečeno, pesme, kao takve, i ne volim: poezija je odavno ljosnula, ostali su samo otpaci. Ali kod Usamljenika ima nekih petnaestak stihova - super jednostavnih! Evo, na primer:

Ja svet shvatam kao Dobro.
Svet osećam kao Zlo.

I Boris značajno zaćuta, stisnuvši usne.
- A dalje?- pitam.
- Šta dalje?
- Pa, kako dalje idu stihovi?
- Zar ti je ovo malo? Mućni glavom:

Ja svet shvatam kao Dobro.
Svet osećam kao Zlo.

Ej! Pa to je čitava vaseljena! Sva naša trula civilizacija ustaje pred očima, sa njenom prljavštinom, bogaljima, sa evo ovim drvećem - Boris prstom pokaza na sadnicu u nogama tete, sleva; ona odmah nakostreši. - Zar ne staje?
- Ne.
Boris se nervira:
- Pa ti si, Hron, najzad otupeo! Tebe je civilizacija toliko otrovala, da već i Zlo primaš kao Dobro.
- Ne primam ja ništa. Nego, prosto, u svetu nema dobra ni za mene, ni za one koji me okružuju. I nemam se više u šta uzdati.
- Vidi ti to! - Boris se istinski uneo. - Ali, teorijski bi trebalo da bude bolje. Postoji globalno, čisto Dobro, blagodat, koju smo mi, tačnije naši posrani preci, utopili u govnima. Zar ne?...
- Mladiću, prestanite, molim vas, da psujete! - probi se kroz tetu sa stabaocem među nogama. - Ako je moguće... Inače ću otići po miliciju.
Boris ošamućeno pogleda, zatim tapnu sebe dlanovima po kolenima:
- Čitave nedelje u kancelariji moram osam sati da se osmehujem svakom kretenu, a evo ne mogu sebi da dam na volju čak ni u slobodne dane!
- Idite u pivnicu, pa ćete se opustiti.
- Majčice! - obično šištav Borisov glas odjednom podseti na riku. - Ja bez tebe ne znam gde treba da se opustim. Je li jasno?
Neprekidni pokret. Ustaju, sedaju, izlaze, ulaze, nerviraju se... Svaka dva-tri minuta, čas sa jednog kraja vagona, čas sa drugog, počinje jako, neprirodno glasno, izražajno, da reklamiraju robu putujući trgovci. Uglavnom su to mladi ljudi inteligentnog izraza lica, muškarci i žene. Trguju svim i svačim: baterijama, čokoladom, koricama za udžbenike, brijačima "Bik", čarapama. Ali, retko ko da nešto kupi.
Evo probija se, gurkajući putnike koji stoje u prolazu, četrdesetogodišnji muškarac sa asimetričnim brcima i u prosenjenom kamuflažnom vojnom odelu. Možda je i odista bivši oficir, ne sporim, ali pre će biti da je - prosto navukao to odelo, da u ljudima izazove samilost... Umesto desne noge proteza, pantalone specijalno povrnute do bedra, i očito je proteza nastavila nogu otkinutu do kolena, s kaiševima. Desna ruka se završava laktom, oštrikavi odrezak se ruji debelom, prilično svežom brazgotinom. Muškarac se vuče prolazom, ćutke u levoj ruci drži kamuflažnu kapu, koji u armiji nazivaju "pederuša". Tamo, po njegovoj zamisli, treba da ostavimo pare za prehranu invalidu. Ali putnici, jedva bacivši pogled na njega, lica udubljuju u knjige, časopise, ili ih približavaju prozoru, očekujući kad će bogalj proći pored njih. On se dogegao do vrata, zabacio pederušu na glavu i odgurnuo vrata, zapućujući se u sledeći vagon.
- Do kurca, kondukteri! - zašišta Boris.
Den se okrete, ja takođe. Na suprotnom kraju vagona dva momka u uniformi železničara počinju da proveravaju karte. Dobro je što su počeli sa jednog kraja, nisu zaobručili vagon u prsten.
Den hitro zdipi torbu, podiže se, komandova:
- Pokret!
Skupismo se na platformi suprotnog kraja vagona, da posmatramo kako nam se momci sporo približavaju, psujući se usput sa putnicima i tražeći od nekoga da plati kaznu, ili da siđe sa voza na prvoj sledećoj stanici. Neki su skupljali stvari i spremali sa da izađu.
Mi smo takođe sišli, prešli u onaj vagon odakle su došli kondukteri i, skupivši se opet na platformi, pripalili.
- Za dve stanice je - naša - reče Den.
- Koja?
- Možajsk.
Boris namršti čelo, sećajući se:
- Možajsk, znano ime. Jesi li bio u njemu?
- Još ne - odgovori Den. - Danas ću ga, nadam se, osmotriti.
- A ako je to rupetina?
- Ne bi trebalo. Drevni je to grad, ako ne i stariji od Moskve. Rejonski centar.
Boris buknu:
- E baš sam čitavog života sanjao da se kurčim po rejonskom centru! Kakva glupost, čuj!
- A ti otputuj u Soči, na Jaltu! - takođe se iznevira Den. - Uzmi propusnicu i teraj za Kipar!
- Ne daju propusnicu - smrači se istog trena Boris. - Godinu i po dana radim, nisam se odmorio više od nedelju dana, pa i to zbog gripa...
- Što onda kukaš? Izvini, ja te ne mogu avionom prevesti na more, na zlatnu plažu. Dva sata leta tamo, dva natrag. Sve u svemu, dan i po. Sitnica?
Tada me oseni:
- Pa Možajsk je takođe na nekom moru.
- Kakvo tamo more? Jesi li poludeo, Hrone?
- Ma, sigurno, nešto kao veštačko jezero. Zove se - Možajsko more.
Boris pljunu na zid platforme, zabode u ispljuvak opušak. Uvredljivo promrmlja:
- Evo ti pa se tamo kupaj sam.

3



Ali, kad smo se našli na stanici u Možajsku, Borisovo raspoloženje se opet popravilo. On raširi kožnu jaknu, podiže ruke, tresući praznom bocom aperitiva i, pokazujući ljudima i veselom suncu zapasanu sivo-belu košulju od džinsa, glasno objavi:
- Oho - evo na ovu ubogu zemlju sišao je krunisani princ Armagedona!
- Batali, Muskate - prekide ga Den - inače će te pokupiti pre vremena. Evo policajci već pripasuju koporane...
Boris poslušno bocu odloži u kontejner.
Ustopice za izašlima iz voza mimoiđosmo železničke šine i nađosmo se na trgu pored stanice. Iza nje, je naravno - pijac.
- Pivce za živce?
- Našto se ponižavati? Bolje nabaviti još aperitiva.
Uzesmo bocu konjaka „Oskoruša“. Kretosmo dalje. Posle pijace - uzan asfaltirani putić, a zdesna i s leva - blatni mehuri. Neko se uvalio u jarak, da li pijan, da li mrtav.
- Pa, kuda mi to idemo - uznemirio se Boris, gubeći dobro raspoloženje.
Den nije tugovao:
- Sad ćemo naći centar, a tamo i sve ostalo.
Blatište se zameni šumicom, u kojoj su, ukrivo i ukoso, stajale petospratnice. Stabla ih okružuju toliko gusto, da se čini - kutije kuća su se spustile odozgo helikopterom, na parcelicama, slobodnim od topola i breza.
- Možajcima je ovde, sigurno, gotivno - sa podsmehom reče Den. - Leti se zazeleni - posedaju, kao u sanduk. Sad je vani polutama, a kad lišće...
LJudi koji su išli ispred nas postepeno se rastopiše. I evo nas u šumi, samih, sa zadremalim razbacanim kućama. Prolaznika nema. Zaustavismo se, ne znajući kuda da se zaputimo.
- E, pa, Plava Dinjo, jesi našao pa zašao! - Boris se sve jače razočaravao.
- Ej, prestani da me cucaš. Sam si se još juče dernjao: daj bilo kuda iz Moskve, u bilo koje mesto gde ima hotela i krčmi.
- A gde ti ovde vidiš hotele i krčme? Apsolutni mrak...
Iza stabala izviri žena.
- Alo! Da vas zamolimo.
Žena je maglovito objasnila gde je centar Možajska.
- Krenite još pravo, zatim zdesna. Tamo ćete videti devetospratnice. Eto, to vam i jeste centar.
Dugo smo i uporno tražili, ali umesto centra ponovo smo se našli u pustoši. Ovog puta ne u blatištu, ali zato u zaraslom šipražju. Vrh šipražja su bez reda stajale petospratnice. Na trista metara jedna od druge.
- Ovo mesto je idealno za manijake - rekoh, obazirući se. - Sedne manijak u mrak pokraj stazice, sačeka usamljenu ribu, pa - u jarugu.
- Šta je, Hrone, ostaješ? – šmiknu Den.
- Još nisam manijak. Ako šta nađete, stižem za vama...
Pomokrismo se u nekim žbunovima, bacismo praznu bocu aperitiva. Zapalismo. Zbog neshvatljivosti našeg položaja čak se ni dejstvo alkohola nije osećalo. Kao da smo čitavog jutra cibali kiselu vodu.
- Kakve su varijante - nervozno se zainteresova Boris. - Gde su krčme, devojke, pirovi?
- Eno - prvi primetih ja. - Devojke i same dolaze. Život se uspostavlja.
Stazicom prema nama kreću se tri devojke. Baš tri, kao u bajci!
Kretosmo im u susret, kujući planove za poznanstva. Najpre da saznamo za hotel i za krčme. Potom ćemo ih pozvati da posedimo...
Evo ih sustigosmo. Boris nežnim glasićem zapita gde je centar grada. Jedna od devojaka mahnu rukom tamo, iza sebe. Mi se mimoiđosmo.
- A dalje? - progovorih ja razočarano.
- Pa one jedva da imaju po dvanaest godina.
- Pa šta? Prava stvar!
- Ja, za razliku od tebe, nisam pedofil.
- Jebi ga, još je kod Dostojevskog, tamo, seti se, Raskoljnikov sa petogodišnjom...
- Kao prvo, nije Raskoljnikov - učiteljskim tonom stade objašnjavati Boris - nego Svidrigajlov. Kao drugo, on je to samo sanjao.
Sporiti se s Borisom je beskorisno - on znanjem literature prosto ubija. Ali, moguće se sporiti o nečem drugom:
- Pre sto godina se to sanjalo, a sad treba da postane realnost. Čovečanstvo je u progresu, razvija se...
Boris podvede račun:
- Evo šta od čoveka načini porodični život.
- Ja bih nešto ždrao, ozbiljno sam gladan - mračnim glasom priznade Den.
Našli smo devetospratnice. Stoje dve, čini se malo više od moskovskih U Moskvi su one na svakom koraku, primaknute, a ovde - to su vavilonske kule u prirodi, usred blata koje ih okružuje.
Ispočetka smo se, jasna stvar, obradovali. Boris je opet raskopčao jaknu i počeo da se razmeće... Ali, ničega što bi stajalo pored devetospratnica nije bilo. Restoran, banka, škola, pet trgovina. Zar je to sav centar?
- Hajdemo odavde dok možemo - odluči Boris. - Dok dan nije sasvim propao. Vratimo se u Moskvu, zakucajmo se u neki klub. Odmaglimo.
- Dojadili su mi klubovi, a i tamošnje cene - namršti se kiselo Den, ponovo se zapućujući za Borisom prema železničkoj stanici.
Vukao sam se za njima i ja. Koliko sam maštao o otkačenosti, koliko sam se spremao za nju, žurio sam u susret momcima, a ispostavilo se, sve je to badava. Još jedna propast. Od takvih propasti se, eto, i život sastoji. Smišljaš hrpu nečeg udesnog, slatkog, kao da će ti postati i lakše, pojavljuju se snaga i želja za životom, a kad zaželiš da realizuješ zamišljeno - odmah sledi propast. Evo i stanice. Pod suncobrančićem raznih boja drema prodavačica sladoleda.
Natpisa sa voznim redom - nema. Prilazimo šalteru, tamo gde se uzimaju karte.
- Kad je prvi sledeći za Moskvu?
- U šesnaest i dvadeset četiri - odgovara ženski glas iza furnirom uokvirenog prozorčeta.
Den gleda ručni sat.
- Još dva i po sata! Zašto tako kasno?
- Ostali su ukinuti. Remont na šinama.
- Opa-cupa!
Udaljismo se od naplatnog mesta, počesmo da žvaćemo usput kupljenu kobasicu i da pijemo pivo. Klupice zauzeli dremljivi ljudi, spremni na dugo čekanje tramvaja.
- Evo ti vikenda! Bajkovite avanture! - gorko kliče Boris, sa pruta kobasice skidajući omot. - Sećaću se, u suzama, sve do penzije!
Den brzo pojede nekoliko sendviča, proguta pivo u pozi duvača horne i opet priđe šalteru.
- Recite, a da li u ovom... u ovom gradu ima hotel? I neki dobar kafić? Ili muzej, uopšte - neka znamenitost?
- Ama kakav muzej kod nas... Sve je u Borodinu... Postoji nešto kao hotel, tamo je i kafe. A znamenotisti, he-he... Najbolja znamenitost je - pijac.
Den se uhvati za vest da postoji hotel; očito, hteo bi da dokaže Borisu da ga ovaj nije u potpunosti odvezao u nekakvu kloaku, već da se u Možajsku mogu odmoriti.
- A gde su oni, gde? Mi smo, evo, tražili, niotkuda ništa nismo našli!
- Jeste li bili na Komsomolskom trgu? - pitaju iza šaltera.
- Čini se da nismo.
- Pa tamo je, kako kažu, kod nas - život. Sva mladež se uveče okuplja tamo.
Boris se dugo i uporno protivi toj novoj ekspediciji prema centru Možajska - on se već spremio za Moskvu, za noćni klub "Bunjište", već je, u mislima, i novac rasporedio: koliko će potrošiti na ulazu u klub, ovoliko unutra, a onoliko će izgubiti na bilijaru, i na automatima.
- Hajde, Muskate, ne predomišljaj se! - nagovarao ga je Den. - Kad smo već doputovali, treba odavde istisnuti sve što je moguće. Ne potkopavaj pir!...
- Ja ovde ne vidim pir - graktao je Boris, ali ipak je od kasirke izvukao obaveštenje o večernjim vozovima. - U redu, da vidimo kakav je to tamo život. Ako je sranje - hvatam onaj u šest. Ne ostajem ni tren više!
Uz železničku stanicu, s leve strane je autobuska. Kao po narudžbini - ulupani, kosoboki "LIAZ". Pitamo:
- Ide li ovaj do Komsomolskog trga?
- Ide, ide, svi idu tamo ili odatle - lenjo dobacuju iz unutrašnjosti autobusa.
Den se rastade od šest rublji, u zamenu kondukterka dade tri kartice.
Putnici šušukaju jedan s drugim. Mnogi nose tašne, pakete. Sigurno su doputovali iz Moskve, ili se ovde na pijaci snabdeli klopom.
- Šta je, hoćemo li dugo da stojimo - naglo se kod Dena zainteresova Boris.
- Muskatiše, dosta je, preterao si! Teraj na stanicu - dojadilo je!
- U redu, ne brecaj se - Boris svoj ton podesi na šalu. - Ja te shvatam kao Dobro, ali stalno nešto osećam kao zlo.
Den se okrete prema prozoru, a Boris se prebaci na mene:
- Uzgred, još nečeg sam se setio od Usamljenika!
- Da? - nemam ništa protiv da malo ulepšamo čekanje, pred polazak.
Pre nego što će odrecitovati, Boris kašljucnu, lako zakotrlja očima. Istovremeno, u kabinu uđe vozač, ukresa motor...

Hranu slatku i ukusnu
sudbino mi daj, u dlanu,
pa ću svaku radnju gnusnu
da izvršim, za tu hranu.
Zgaziću u srce čisto,
seći krilo što polete,
u pljačku ću i ubistvo,
dušmanu da ližem pete.
Ko ovnujski svrćen rog
da ti spuznem po stomaku...

- Kao u stoke - prekide, odmakavši se od prozora, Den. - Muskate, pa ti si, koliko pamtim, najviše od svega mrezo životinjstvo, a sad...
- Nije to životinjstvo! Životinja ne piše ovakve stihove. - Ona, uopšte, ćuti, a oglašava se samo u štali. Ovi stihovi su - otkrovenje individue! Egzistencijalni košmar!
- Govnjavi stihovi - bio je uporan Den.
- Ali su zato časni - rekoh ja. - Ne bih odbio to da potpišem.
- Ah-ha-ha! - zagrcnu se Den, u kikotu. – Eto, oni baš odgovaraju Hronišu! Kod njega su sve misli upravo takve: proždrati, ždrati i strovaliti se nekuda.
- Pa da, ti si među nama čistokrvni intelektualac!
Autobus kao da je tek počeo svoju rutu, a već se, primetismo, našao usred poljane.
- Ej, a kada će Komsomolski trg - uznemiri se Den.
- Već smo ga prošli - odgovori jedna od putnica.
- Kakva glupost!
- S tim tvojim zezancijama, Muskatiše, može se samo večno gaziti po govnima - zlobno reče Den, kad smo se našli na slobodi.
- Pazi ko se žali! A ko nas je uopšte i dovukao ovamo!
- Ama, nosi se, nakazo!
- U redu, dobro - kako sam znao i mogao, počeh da gasim njihovu prepirku - da krenemo, blizu smo pira.
Jatimice, između prolaza i močvare, kretosmo natrag, prema Možajsku. U susret su nam, svaki čas, besnom brzinom jurili ogromni kiperi "KAMAZ".
- Kučkini sinovi, još će nas pregaziti - tiskao se Boris iz blatište; njega je, očito, još uvek pekla fraza da je Usamljenik životinjski pesnik i Boris je nastavljao da dokazuje suprotno:
- On je u prvoj dekadi dvadesetog veka bio jedan od najmodnijih pesnika, pisao je krajnje estetičke stihove. Pa, ugavnom, budalaštine... A potom je shvatio... Ovi stihovi su krik čoveka koji se do krajnje granice umorio od siromaštva. Od apsolutne sirotinje! Svi u njoj žive, samo je većina prikriva, koprcaju se, pokušavaju da je nahrane smećem takozvanih duhovnih vrednosti, i samo pojedinci govore časno... Usamljenik je, evo, to i rekao, jedan među retkima koji je zaustio i progovorio. Kriknuo je, pokazao svoje otrove, koje nosimo svi. Ali, svi ih pretvaraju u grimase, kriju ih pod presvlakom...
- A ti, praviš li i ti grimase - otrovno upita Den.
- Prinuđen sam... Moj ideal je - anarhija, nag čovek na goloj zemlji. Ali, to je neostvarljivo. Svi smo mi robovi države, pioni... Čitav dan sam prinuđen da pevuckam o lepotama Egipta, Kipra, gde nikada nisam ni bio. Proučio sam sve banje, hotele, znam gde je kakva hrana, gde je kakav pogled s prozora. Moram da se trudim iz petnih žila da udobno smeste klijenta. I ma koliko se trudio, samo jedan od petoro kljune i vadi novčanik, dok četvoro odslušaju i odu. Dnevno podmirim dvadesetak ljudi... I svima pričam, svima se smeškam... Tako je svuda, na svakom poslu. Svaki čovek trguje sobom, nastoji da se proda po što skupljoj ceni... Baš kao kod Usamljenika:

Svak za svojim ide delom,
i trguje sobom spretno:
prostituka lepim telom,
a ja dušom i talentom.

Den opet podgreva:
- Ama kakav talenat kod tebe? Sve si izgubio.
- Ha! Misliš li da je lako čoveka olakšati za šaku dolara? Znaš li koliko treba truda, da bi se on saglasio? - Zaćutavši na minut, propuštajući zaurlali kiper, Boris opet pređe na temu marve: - A radnička marva... Radnici, eto, oni su - stoka. Oni me uvek podsećaju na alkoholičare koji su, u pijanstvu, smrznuli svoje prste, postali invalidi, i sad se ljute. Tako i ovi - ni za šta nemaju mozak, osim za fizički rad, i još i cvile: uslove nam dajte, dajte više novca. A da krenu tamo, gde će normalno da im plate, za to treba mozak - a oni upravo mozga i nemaju. Pa neka onda i cvile...
- A kako bi ti živeo bez njih - pitam. - Pa oni proizvode sve što je materijalno, hrane te, i još govna tvoja čiste.
- Neka, oni treba da postoje. Ali, ne treba ih spuštati do nivoa Morloka... Sećate se, kod Velsa?... Ne želiš u fabrici da crnčiš - otkotrljaj se na drugo mesto, a ako ne možeš da se otkotrljaš - začepi usta... Eto moje pozicije.
Put je krenuo uzbrdo, postade nam teže da govorimo. Boris ućuta.
Vazduh postade svežiji, sunce je obavljalo svoje aktivnosti, kad smo se na kraju krajeva obreli na tom Komsomolskom trgu.
- Odista centar! - sa ironičnim čuđenjem uskliknu Den. – Evo ti i hotel, i Dom kulture, i svemoguće krčme, i spomenik. Sve je na dohvat.
Zdanja su uglavnom nevisoka, od dva-tri kamena sprata, a po gradnji – iz vremena Oblomova.
Boris predloži da napokon pređemo na votkicu, ali Dan tajanstveno reče:
- Znam za bolju varijantu. Da krenemo na neko spokjono mesto.
Jedva po strani od trga je - crkva. Ne posebno grandiozna, ali ipak privlači... Koračali smo ka njoj, uz stalna Borisova pitanja:
- Modri, šta to imaš? A? Ama pričekaj, kud žuriš!.. Zašto se vrzmamo ovuda? Hoćeš li da odgovoriš, skote? Ej, Modri?
Umesto odgovora, Den je uporno ćutao.
Pročitali smo natpis pored vrata: „Novo-Nikoljska crkva. Podignuta 1779-1812“.
- He - podsmehnuh se. - Gradili su je trideset godina i kusur!
Den se prekrsti na vratima i krete dalje.
- Čuj, meni je dosta! - izgubi strpljenje Boris. - Još mi samo treba po ovakvim mestima da cunjam! Pa ja u Moskvi čak ni u Vasiliju Blaženom nisam bio... Ako treba grehe neke da ispaštaš, zašto i nas vučeš sa sobom?
- U redu, Muskate, ne gunđaj. Evo, pogledajte šta ima iza crkve - Den odmahnu rukom. - Ushićujući pogled. I nema gužve. Hajde, kad vam kažem.
Crkva je postavljena lepo, nema spora. Na samom rubu strme uzvišice. Nadole, pedeset metara su jednospratne kućice, vrtovi; dalje - gajevi, poljane, suvo-žute, kao nežive. A još dalje - nekakva rečica, polusmrzla, po obalama se beli led. Iza rečice su opet polja, brežići, česte... ne pamtim kada sam poslednji put video takvu slobodu, da horizont bude tako daleko, da se pogled ne skraćuje lavirintom zgrada, dopro do stabala zelenih zona, opterećen zvrktavim automobilima i presretnut gradskim ljudima... Čak sam se na trenutak sledio.
- Da, i šta? - Boris prvi daje glasa - Stajaćemo ovde i oduševljavati se do ponedeljka?
- Pa ovde je baš prijatno popušiti - i Den seda na ostatke ciglenog stuba od gradnje crkvene ograde.
- Da, popušićemo - složih se ja. - A zatim ipak valja otići u hotel.
Boris, zbunjeno kašljući,čučnu:
- Oh, kreteni, kreteni...
Zapalih „Savez-Apolon“.
- Prešao si na filter - pita Boris.
- Ma to je tek tako. Priznajem - praznika radi. Za svaki dan su preskupe.
- A koliko obično zaradiš?
Pomalo laguckam:
- Hm... Dve hiljadarke... Dve i trista...Zavisi od toga koliko tačaka obiđem, i kako se roba u celini realizuje.
Istinu govoreći, moja mesečna plata iznosi šest-osam stotina... Na dve još nikad nije izašla.
- Naravno - sleže ramenima Den - a stalno se, svinjo, praviš siromašak.
- Porodica, - velim - stan plaćamo...
- Da, da, kako je pisao Van Gog: porodica će potrošiti bilo koji novac... A dete, raste li?
- Raste, baš njega briga... Iako ga viđam samo uveče i vikendom, uspeva da mi isuši mozak... Ne, naravno i radost mi donosi...
- Pričekaj da poraste, pa će ti prirediti pravi Armagedon.
- To se može desiti, apsolutno...
Pada veče, sunce visi na ivici neba. Zemlja gubi svoje nebogate aprilske boje, do sledećeg jutra. Zato će ih u rasvit sunce ugledati većim, te boje sa svakim trenom postaju sve jarkije, sočnije, bogatije. A sad nastupa svežina, ali ni hladovina više nije mrtva, nije zla, nego i pre i više osvežava zemlju, posle skoro vrelog dana.
- Evo, i zima se završila - lirski uzdišem ja. - Ništa se nije dogodilo... Nekada je zimi i samo vreme za mene bilo radno - svaki dan sam slikao, pravio sam i po pet crteža. A sad, nekako...
- I kog si đavola ćutao?! - kriči Boris; u glasu uvreda, nedoumica - Čitav dan smo se pićem trovali, a ti imaš takav čarobni hlepčić! Imaš li ti uopšte mozga, je li?
Tačno, u Denovim rukama je kesa puna trave, razdeljene na po pet grama. To bi dostalo za čitavu sedmicu - da se nas trojica uopšte ne vraćamo u sebe, tačnije - da ne izlazimo iz sebe, da se ne rastvorimo u okružujućem haosu... Den je to tek sada priložio - čitav dan je vukao u džepu. A sada sebi na ciglenom panjiću tako spokojno, sa stvrdnutog duvana, odrezuje smeđo-zeleni stružić.
- A gde bismo zapalili - odgovara. - Na stanici, u tramvaju? Ovo je najdostojnije mesto.
- Ne, Denver, ti prosto glumataš, glumataš još od jutra - već miroljubivo grakće Boris, sasvim izmenjenim tonom, pohlepnim brzorečjem zasipajući Dena pitanjima. - A gde si nabavio? Pošto? Kako se prodaje? Koliko ovde ima grama?
Mene trenutno uopšte ne privlači da duvam. Svaka naslada, kako mislim, traži i ima svoje valjane uslove. Votka je - za dvosatno grupno veselje, pivo - za nežurni razgovor. Ekstazi i koks - potrebni su negde na koncertu gde čovek hoće na kratko da poludi. Kiselina i pečurke su za halucinacije, da ulepšaju sirovu realnost; heroin je - jedino sredstvo globalnog putovanja unutar sebe. A hašiš je - za rad... Bilo je vreme kad sam ga stalno vutrovao, eto, tada sam istinski i slikao. Zapališ, ubaciš se u ramove, i ide, i ideš. Glava je sa rukama povezana jednom nervoznom, vrelom putanjom, po toj trasi misao juri, ne prestajući ni za korak. I preko kista - pravo na platno. Eto, tada su se i događali uspesi.
Ali sad, sad želim samo votku. Da uzmem sobu u hotelu, da odem u krčmu i da se tamo razvalim kako valja. A potom - da se nekako razonodimo.
Boris seda uz Dena, posmatra kako ovaj, ne žureći, sa ljubavlju nabija lulicu.
- Eh, što nisi rekao ranije - dosađuje. - Ja bih kupio pola litre „Pepsija“. Kroz bocu je bolje pušiti. Dim je gušći.
- I ovako će ti biti dosta - gunđa Den.
Lula je spremna. Den je gladi prstima, brižno pali. Načinio je par dubokih dimova, predao lulu Borisu. Ovaj sisa lulu bučno, cmokćući, kao da je peć sa širom otvorenim vratancima. Napunivši grudi do zagušenja, blaženo zatvara oči...
Sad je red na mene.
Hašiš počinje da deluje. Glava postaje laka i čista; svaka vijuga mozga je - na svom mestu. Telo omekšava, ono, čini se, kao da se raspilavljuje po zemlji i istovremeno može da uzleti, kao vazdušna loptica... Boris je prilegao na travu, uz padinu, skrstio ruke pod glavu. Gleda u daljinu. Svako je u sebi, u sopstvenim mislima. A i priroda odgovara, tera na razmišljanje.
Tiho je, tako je neobično tiho. U Moskvi tako ni noću ne biva, tamo je večna buka, trčkaranje, zavijanje sirena. Uši su se navikle na buku, njima sad nje nedostaje, umesto buke sad u njima odzvanja tišina. Uši su u toj tišini jače napregnute, nego uz stalno kotrljanje zvukova; sa spremnošću hvataju svaki šušanj...
- Lepo, a?
- Pejzažić ko bombona.
- A kakva je ono tamo rečica?
- More - sigurno, s mirnom ozbiljnošću objavljuje Den. - Sećaš se, Hron je o Možajskom moru brbljao. E pa, eno ga.
Boris se ne zasmeja, nego se zlobno namršti.
- To ti je život, jebi ga... Proživiš ga, a pravo more i ne vidiš. Koliko puta sam se spremao da odem na Jaltu, ili u Soči, bilo gde, onda kada je bilo mogućnosti, a sada... Godinu i po dana radim bez odmora. Ni posao ne možeš da promeniš, svuda je potrebna registracija.
- Pa zar si ti sad neregistrovan?
- Nego. Bio sam na početku organizovan kako treba, i registrovan, ali je sad već registracija odavno istekla. Evo, svakodnevno očekujem da bane kontrola - odmah će me izbaciti iz posla. Znam jedan ured. Registruju, ali treba hiljadu i po love dati, za samo pola godine.
- Šta da se radi - tupo se ruga Den. - Bar će te vratiti kući.
- Jedi govna! Prošle godine sam bio kod kuće, dovukao sam se u svoj Saratov, na godišnji. Tamo je mračno... Jedva sam dva dana izdržao... Da tamo živim za stalno - to je druga stvar, a ovako... Pre Surikovke sam radio u banci, završio sam tri kursa finansijske akademije, ali mi je dunulo u glavu - odlučio sam da budem slikar. Zabatalio sam Akademiju, dao otkaz u banci, sve veze pokidao. Kuda sad? Sve su kujne zauzete... Možda će me momci nekuda udenuti, a možda će me prosto poslati u....
- Ja sam takođe - velim - mislio da bez slikanja ne mogu da živim. Od desete godine sam se ozbiljno njime bavio, i to svaki dan. U Moskvu sam dolazio sa ovakvim prtljagom. Deset platana bih dovukao!...
- Pamtim, pamtim... - podsmeva se Boris - Kačio si to po zajedničkim sobama, mislio svi će otkačiti.
- Pa reci, zar nisu otkačili - pomalo sam uvređen zbog Borisovog podsmeha. - Hodali su kao po muzeju, bar ispočetka. Zatim sam već i sam počeo da se razočaravam.
- A kako ste onda gledali na mene! - priključuje se uspomenama Den. - Kao na levaka među genijalcima. A ispostavilo se - svi smo levaci. Ja sam prosto od samog početka znao da je sve to đubre: a vi tek posle diplomiranja...
Boris ga prekide:
- U slikarstvu se može zadobiti nešto ozbiljno tek kada u prirodi, samom njome, živiš. Sve ostalo je nekakva pozadina, neki dodatak. A ako još i živeti želiš kao čovek, više ili manje slikarstvo odmah postaje... - Boris odmahuje rukom. - Treba izabrati: ili umetnost, ili život.
- I uopšte - velim - skoro svi geniji su bolovali od sifilisa. Dokazano je da, uz zapušteni sifilis, mozak počinje da radi drugačije. Mnoštvo je primera za to...
- Ali se zato završava paralizom ili kretenizmom - podsmeva se Den.
A Boris sanjarski uzdiše:
- Bolje je četrdeset godina proživeti kao genije, nego nekih šezdeset... kako bilo.
Na dnu padine počeše da se dovikuju, jedan za drugim, petlovi.
- Pozivaju kokoši na spavanje - velim.
- Može li još neki dim - Boris se okreće Denu. - Tek što me šibnulo, malo mi je.
- Hajde prvo da se smestimo u hotelu, pa ćemo tada i da duvamo kako valja.
Slažem se sa Denom. Prvi se podižem.
- Odjednom - velim - tamo neće biti slobodnih soba. Moraćemo da razmislimo.
- A zašto da ih ne bude? Kome je potreban ovaj Muhosransk? - Boris se takođe diže na noge, ali nehotice, uz kiseli izraz lica. - Navalili smo, kao budale. Vajni turisti.
- A šta je, reci, ovde rđavo?
Opet počinju prepirke između Borisa i Dena. Boris se setio da je danas na televiziji serija „Tajni podaci“ i spreman je da se ozbiljno naljuti...

4


Ispostavilo se, u toj crkvici, pored Novo-Nikolajevskog hrama, nalazi se lokalni istorijski muzej.
Naravno, dugo smo se sporili - ući, ili ne. Na kraju krajeva, uđosmo. Bilo je, bezmalo, petnaest do šest.
- Vi kao da ste odlučili da me dokrajčite – mrmlja Boris. - Kakav još tamo đavolji muzej, u pasju mater!
Posle hašiša telo oseća težinu. A posebno u glavi. Čini se, nešto meko, ali jako, pritiska me sa svih strana. Dođe ti svake sekunde da se usprotiviš pritisku, i noge podižući, radi hodanja, i mašuži rukama, i vrteći gavom. Ali, ako si podigao nogu, ako si mućnuo glavom, onda se bojiš da ćeš se prekrenuti, nećeš šproračunati pokret kako treba, i noga se odjednom vione isuviše visoko, a glava se zaokrene za sto trideset stepeni.
Od prijatne lenjivosti, koju smo osećali pre dvadeset minuta, kada smo razgovarali na padini brega, ne ostade ni traga.
- Modri, da se mi držimo hotela, sutra ćemo stići ovamo - moli Boris, ali Den ne obraća pažnju, navalio u muzej, uporan kao ovan.
- Hoćete li kod nas? - na pragu punačka žena s naočarima, preplašenog lica, kao da smo došli da je opljačkamo.
- Dobro veče - odgovara miroljubivo Den. - Radi li muzej?
- Šta?... Radi, radi.
- Možemo li da ga vidimo?
Žena dugo, najpre, traži karte, potom makaze, da nam iz zajedničke topke odseče tri karte. Pritom se ispostavlja da suz vrata u izložbeni deo zaključana. Nalazi ključeve, otključava vrata.
- Izvolite, molim.
Muzej se sastoji od jedne sale. Ranije su, sigurno, ovde držali opela za počivše možajske meštane, a sada su je preuredili za izložbu raznih istorijskih događaja.
Ne žureći, ćutke, lutamo duž štandova, posmatramo eksponate koji leže i vise iza stakla... Protočeni rđom - ekseri, sekire, dleta „osamnaestog - do poč. devetnaestog veka“; velika parkovska skulptura „Bakhanka“, sa razbijenim nosem; „Morski pejsaž“ nepoznatog slikara iz sredine prošlog veka i savremeni portret Lava Tolstoja, uz „Prve stranice o Borodinu“, na kojem veliki pisac ima lice baptiste koji se moli... Samovari, predionica, maketa kućice Žukovskog. Parčad kamena sa Možajske tvrđave... Ukratko - sve je to ispreturano, pravo iz stoleća o konac ili o eksere.
Vidim, Den se u nedoumici nakiselio, Boris se otvoreno dosađuje. Ja takođe nemam čime da se zainteresujem, a da se čudim - odveć sam lenj. U mislima pretvaram potrošenih šest rubalja za ovaj pseudo-muzej u jedan kalorični hot-dog sa kečapom i majonezom.... Da, užasno sam gladan. To se, i inače, događa, kad dejstvo hašiša popusti.
- Kakvo sranje - mrmlja Den, još jednom očima pretrčavajući salicu.
Boris, kao da je samo to i čekao, istog trena se oglašava:
- Šta je, Modri, nagledao si se? Pa uvek je tako – najpre me ne poslušate, a posle...
Ali Den ga i ovog puta ne sluša, brzo izlazi van. Pita, uvređeno, ženu:
- I to je čitav muzej?
- Da - bezbojno odgovara ona. - Čitava postavka.
- Oho-ho! Takvu još nisam video! Pet eksera, dve slike, odlomak statue...
Boris iza njegovih leđa ironično dobacuje:
- Ima to neki svoj šarm, uzgred rečeno.
Kustoskinja počinje da se nervira, popravlja naočare. Gleda nas neprijateljski.
- A uz to je još karta - dve rublje! - nastavlja da negoduje Den. - I nije ih stid... A vaš je grad takoreći stariji od Moskve! Mož-žajsk!
- Svi dragoceni eksponati su na dvanaest kilometara odavde - napokon ne izdrža -ena. - U Borodinu! Ovde rejonski centar još nije osnovao pravi muzej. Pa i ovo smo ovde uradili kao entuizijasti, kao filijala Borodinskog...
Tada i mene nešto drmnu:
- I kod nas u Sibiru, takođe u rejonskim centrima - muzeji su isto takvi! U Minusinsku, u Šušenskom, čak i u zabačenom Turanu. Prosto smo navikli sve da svaljujemo na Borodino. A vi imate takav grad, odista - i Francuzi, i Nemci, i tatarsko-mongolsko ropstvo...
- Ej - odmahuje Boris - To su već bajke. Nije bilo nikakvih Mongola i Tatara.
- Kako to nije bilo?
- Pa tako, po najnovijim istraživanjima. To su se, prosto, ruski knezovi jedan sa drugim tukli, a potom su sve svalili na Tatare. Bati je, na primer, naš knežić bio. - Borisov glas je ozbiljan, on se uopšte ne usteže; čak mu se nema šta odgovoriti. – Jeste li čitali dela Fomenka i Nosovskog? „Rusija i Rim“, „Imperija“, „Nova hronologija Grčke“? Tamo je dokazano, sa matematičkom tačnošću, da je sva ta opšte prihvaćena hronologija - apsolutni blef. Do petnaestog veka uopšte ništa nije bilo kako se danas piše. Do početka štampanja knjiga... Isus Hristos, na primer, nije živeo u prvom, nego u devetom veku, po istinskoj hronologiji, koju su, potom, uništili.
- U redu - završavaj Muskate - povuče ga Den za rukav. - Vreme je za hotel, a potom ćemo da malo ludujemo.
Ali Borisa je nemoguće zaustaviti. Oduševljeno u naše uši uvlači nekakvu sveže iskopanu glupost.
- Nije bilo ni Makedonskog, ni DŽingis kana, ni Tamerlana. Tačnije, bio je takav jedan, a potom su u epohi takozvane Renesanse sve to sortirali, izdelili. Opsada Troje i osvajanje Konstantinopolja koje su izvršii krstaši - takođe je jedan isti događaj! Razumete? Sve su to falsfikati!
- Ne shvatam - glasno se pita kustoskinja. - Nije bilo ni Napoleona?
Boris uzdiše:
- Napolon je, eto postojao. Nosio je Evropi kulturu, duh velike Francuske, a bacili su ga na ostrvo, crncima.
- Hajdemo - opet ga vuće prema izlazu Den. - Treba tek da se razgalamimo. Da palimo, Muskate...
Boris se već uputio izlazu, ali ona žena, razdražena, spremna za spor, samo što nije doviknula:
- A šta je sa sumporvodoničnom analizom? Pa postoji masa načina da se odredi starost arheoloških nalaza.
- Te analize su, prosto-naprosto, lakrdija. - Boris se prezrivo mršti. - Načinite analizu na evo ovom stupu, i ispašće da je star pet hiljada godina. Smešno je verovati analizama.
I on, setivši se još nekih zanimljivosti - opet besno zavreča:
- Već je dokazano, da su sva dela antičkih autora - eto, šta ja znam, Aristotela, Homera, Platona - bila napisana u epohi Renesanse. Petrarka je živeo u Rimu, u kojem ni Koloseuma, ni svih tih dvoraca još nije bilo, oni su se tek gradili. On je sam izmislio legendu da je Rim bio veliki grad, u stvari sve što imaju nastalo je za Petrarkinog života. I takve su činjenice, skoro na svakom koraku...
Niko Borisove reči, vidim, ne prima zaozbiljno. Ja - tim pre. Stojim i šmrkćem. Žena se pozabavi zavođenjem reda na stolu... I, pokušavajući da nas na svaki način ubedi, Boris vrska, istrčava iz crkvice-muzejčića.
- Treba prave knjige čitati, pratiti nauku! - skoro ciči - Još je NJutn o svemu tome pisao đavo bi ga znao kad, a sve do sada mora da se dokazuje!... Uvalili im bajku, a oni - pet stotina godina u nju veruju!

Hotel je, naravno, ubog. Na one koji žele da odsednu u njemu, gledaju kao na marsovce. A ko ovde, odista, šta može tražiti, u ovom zabitom gradiću.
S velikim otezanjem primiše nas na dvadeset četiri sata i pustiše u trosobnu odaju.
- Pa ništa - razgledajući je, proceni Boris - skoro kao u ubožnici. Bubašvaba, nadam se, nema.
Ja progunđah:
- Kakav je to hotel u ruskoj provinciji, bez bubašvaba...
Vremešna, tužna sobarica donela nam je posteljinu. Tutnu sva tri kompleta u Denove ruke.
- Za sedamdeset rubalja mogli ste i razmestiti posteljinu - promrmlja on.
Sobarica postade još žalosnija; nekako, ipak, progovori.
- Sad ću vam doneti ključ.
I izađe.
- Ovo ti, Modri, nije „Izmailovo“ - objasni Boris, onjušivši posteljinu. - Pet godina je u ormanu ležalo - na plesan miriše.
Malo smo se vrzmali po sobi, ne znajući šta da radimo. Napunismo bokale vodom, ispismo po čašu. I čim nam je sobarica uručila ključeve, upustismo se u ono zbog čega smo i došli u ovaj Možajsk.

5


- Juriš, vojsko! - pozva Boris, ugledavši na suprotnoj strani trga bar „Borodino“ - O, kako dugo sam čekao!
Već se skoro smrklo. Po trotoarima i direktno po asfaltnoj traci, ne žureći, išli su ljudi. Očito, sa dolaskom večeri i ovde je opšte prihvaćeno odmoriti se.
- Sad, da ispijemo po par čašica, pa da smuvamo neku ovcu - planira Den, paleći svoj „Pal mal“
- A možda će biti bolje po malo haša - Boris se odjednom zaustavlja i zadržava Dena. - Šta će nam votka, kad ima haša. I žene bolje trzaju na njega.
- Vabiti ovce na hašiš? Jesi li poludeo, idiote?
Ni meni baš nije godila Borisova ideja - već sam čvrsto raspoložen da se obeznanimo od pića, kako valja. Govorim žurno i čvrsto:
- Ne, samo votku! Kakva je radost od hašiša? Svako će se zatvoriti u sebe i sedeće opterećen. Hajde da se nažderemo i da se proveselimo!
- Vidiš, Muskate - sleže Den ramenima. - Hron je protiv.... A i trebalo je, tamo, u sobi da se naduvanimo. Gde to da uradimo ovde?...
Boris se skoro previja - jasno je, on bi svakog trena sve jače i jače, da pripali. Samo što ne ciči:
- Pa Hron i jeste Hron, zato što bi on samo da se nalije! Sad ćemo kupiti bocu kole, otići na ono mesto, uz padinu, da popušimo po dve cigare - i biće sjajno!
I ne da mira, navaljuje na Dena.
- Da-aaj!
- Ja danas više neću da duvam - izjavljujem videći da se Den koleba. - Sutra izjutra - to je druga stvar.
Jarosno se sporimo. Ja sam, u osnovi, uz Borisa. Den ćuti, uvlačeći „Pal mal“. Napokon, ustaje da nas posluša:
- Ukratko - ovako: da se uvalimo u „Borodino“, da popijemo po sto pedeset grama, da večeramo kako sleduje i skinemo neku ovcu. A tamo ćemo odlučiti da li i dalje da pijemo, ili da dunemo.
- E, pa ja tako više ne mogu - mršti se Boris. - Ako samo okusim votku, srušiću se.
- I treba, i treba! - radujem se ja. - A izjutra ćeš se ukucati hašišom, pa mir.
Da ne bude sitničav, Den usput naručuje bocu „Praznične“ za šezdeset rubalja, i svakome po salaticu. Ispivši prvu, izučavamo jelovnik.
- Gle, čak imaju i bifteke! Da probamo?
- Sto posto su tvrdi. Poslednje zube ćeš od njih izgubiti...
Uzimam sebi ćufte sa krompir-pireom. Den - biftek i pirinač, a Boris mesne paštete s kečapom uz bocu koka-kole.
- Da vam sipam u čaše - javlja se barmen tihim, ali jasnim glasom.
- Ne, ne, sami ćemo! - Boris dohvata bocu i ja vidim da nema strpljenja da je isprazni, odmah po ivici progoreva rupu i, pustivši unutar dim hašiša, počinje da ga usisava u sebe.
- Pa ti si narkoman, Muskatiš! - velim.
- Aha, narkoman... Već sam i zaboravio kad sam se naduvao. Lakše je pušiti koks sa heroinom, nego hašiš. A kako bih bez njega? Sva mudrost Istoka, a i Zapada, u poslednja dva veka, rođeni su upravo na hašišu...
U baru je polumračno, stočići su prazni, osim jednog gde se jedan par bešumno naslađuje nekim vinom i - jedno drugim.
Pod tavanicom visi televizor, vrte klip starog, već provaljenog hita grupe „Krenberis“.
- E, ovo je valjana pesma - veli Boris.
- O čemu?
- O zombiju. Da se čovek posle dvadeset pete pretvara u potpunog zombija. U mladosti još ceptiš i drhurtiš, a potom... - I Boris počinje da tercira kratko ošišanoj, sablažnjivoj devojci na ekranu; - In jor hed, in jor hed, zombi, zombi...
Trotoarom koračaju dve nerđave, reklo bi se devojke. U krajnjoj meri - imaju dobre figure - šta više treba.
- Da ih pokupimo?
- Ima ih samo dve...
- A koliko ti treba? Hron će se i sam sa sobom zabaviti. Kupićemo mu votkice, pa neka se naliva u hodniku.
- Čuj, Muskatino! - Boris već počinje ozbiljno da me nervira.
- U redu, nabavićemo ti sok - Den se još u hodu prpoši, kao petao koji namerava da nagazi kokoš.
Devojke idu sporo. Stigli smo ih bez naročitog truda.
- Dobro veče! - osmehuje se Den, zagledajući im lica.
Ja takođe uspevam da ih procenim. Prva, sleva, crnokosa, nije rđava ako se sve uzme u obzir... Ne bih imao ništa protiv... Istina, viša je od mene za pola glave, ali to je čak i bolje - još nisam imao prilike da ulovim ženu takve visine.
- Želite li malo da predahnete, devojke? - počinje Den razgovor.
- Mi se i ovako odmaramo.
- Ali, da bude zanimljivije. Da malo posedimo u baru, da popijemo dobrog vinca...
- Ama, pristanite, šta tu! - nastavlja Boris. - Garantujemo vam zaslepljujuću noć!
- Mi ćemo se nekako provesti i ovako - veli ona zdesna, svetlokosa i avetasta; bolje da je uopšte nema.
- Zajedno je zanimljivije - namiguje Den onoj simpatičnoj. - Važi?
Ona zdesna se - mršti.
- Odjebite, momci. Mi ovde imamo poznanike, tako da je bolje...
- Pa, mi to vama iz najbolje namere.
- I mi vama, takođe...
Zaustavljamo se, ovce se nežurno udaljavaju. Odjednom, u meni zakipti otrovna zloba.
- Jebite se, lezbosi! Gabori - govorim glasno za njima.
- Ej - zaustavlja me Den. - Dosta je. Da stvarno ne dovedu svoje tucače...
- Pa šta, nemam ništa protiv da se potučemo.
Boris se plaši:
- Da ideš ti malo u kurac! Meni je njuška potrebna za posao...
I, uvidevši da nikakvi tucači ne dotrčavaju prema nama, opet dobija nehajni izgled:
- I - gde je taj zaglušujući pir? Gde su atinske noći?
- Treba učiniti ovako - podsećam se. - Kad sam kao vojnik išao na položaj, u Petrozavodsk, tamo su Lenjingrađani veoma prosto lovili junice: pokažu vojnu bukvicu - da su iz Pitera i vele - tu smo u vezi ženidbe, ako se kome dopadne...
- I, kako je ispadalo?
- Prva liga! Svaka treća bi se upecala!
Naravno, to ja malo izmišljam. Video sam da su odista pokazivali vojne bukvice, ali da li su junice padale na tu stvarčicu - to ne znam.
- E, to baš pristaje Modrome - smeje se radosno Boris. - Registracija boravka, neženja. Daj, Modri, kreni.
- Odjebi... Bolje da odemo u „Krčmu“. Treba nešto da napadnemo.
Sa devojkama i tako nije ispalo ništa. Nisu pristajale čak ni da posede s nama, za stočićem. Ali, čak ni u razgovor se nisu upuštale. Izgubivši strpljenje, Den jednoj predloži papirić od dvadeset dolara - i ona pobeže ne obazirući se.
- Trebalo je, ipak, ostati u Moskvi - priznaje Den. - Ja imam atelje kod prijatelja, opremljen je skoro kao kolibica. On tamo živi skoro za stalno...
- Urokali bismo se - uzdišem - sa svim ostalim povoljnostima!
- I urokali bismo se, i radodajku bismo neku nabacili, i odveli je kod njega. Ja imam pola štosa baksova, a i Muskat bi nešto pridodao.
- Za to bih, naravno, dao - samouvereno potvrđuje Boris. - Eto, niste me saslušali, a mogli smo neverovatnu noć da provedemo! - I on počinje da sanja. - Pored trgovine „LJudmila“ ima takvih primeraka, da ne poveruješ! Danima sam ih snimao. Jedna mi se, uopšte, dopala, ali je skupa - sedamdeset zelembaća, ni centa manje. Sedim u taksiju, sve sam cvonjke sakupio iz džepova. Nedostaje, u našim papirima, stotinica. Mislim se, da pozajmim od šofera...
- On bi ti pozajmio, ha-ha!
Boris ne čuje podsmeh, s tugom nastavlja:
- Morao sam drugu da uzmem, jeftiniju, za trista. Ali... ali, kada sam se sa nje skinuo, mislio sam sve vreme o onoj prvoj. I sad o njoj mislim...
- Našao si sebi par, Muskate! - Den ga snažno udara po leđima. - Oženi se kurvom. To je u stilu ruskog intelektualca!
Mene zanimaju druga pitanja:
- Pa šta si uradio, u svoj Reutov si je odvezao? - pitam. - Na kolicima?
- A kuda drugo? Ja u Moskvi, osim vas, i nemam poznanika. Tim pre - sa praznom gajbom.
- Ja isto - velim.
A Den se ruga:
- Joj, kakve jadničci i sirotice! - ali je očito da ni on nije isuviše pretrpan prijateljima.
Još pola sata smo se vrzmali oko rejonskog trga, lomatali se po nekakvom podobiju bulevara, gde, zbog nečega, ne otkrismo ni jednu jedinu klupicu. Pokušavali smo ponovo da se upucamo nekolikim devojkama, ali sve uzalud. Nijedna da pristane, ovce su se od nas odbijale kao da smo zaraženi.
Kada su se u dvanaest sati barovi zatvorili, odlučismo da se vratimo u hotel. Tim pre, jer smo se na nogama držali već dosta labavo.
- Da-da - pokunjivao se Boris - lupili smo kurcem o ledinu. A pola godine sam maštao o ovakvoj svetkovini.
- Evo nas kod kuće - Den stavlja na sto u trgovini „24 sata“ kupljenu votku, veknu i pakovanje nareska.
Preko volje ispismo po pedeset grama. Votka već nije išla, spuštala se u želudac kao hladan kamen, ne donoseći ni radost, ni opuštanje.
Takođe, nije nam se ni razgovaralo. O čemu?
Ustadoh nekako da razastrem svoju posteljinu. Boris se valjao preko prekrivača, gledao u tavanicu, kuckajući sebe po čelu praznom plastičnom bocom od pola litra koka-kole.
- Evo šta ćemo - gluvo reče Den. - Ako se junicama nije išlo, moramo krenuti drugim putem.
- Kojim - zainteresova se Boris.
- Evo kojim... Trebalo bi opaliti Hroniša. Izvini, Hron, ali nema drugog izlaza.
- E, to je prava ideja! - pridiže se Boris i namignu mi. - Ti si čovek oženjen, neće ti teško pasti. Prema tome, daj pripremi postelju i razodeni se. Da se malkice igramo Remboa i Verlena. Organizovaćemo potpuno pomračenje!
Oni se, jasno, zezaju, i ja to podržavam:
- Bez kontracepcije se ne slažem. Ti ga, Muskate, trpaš ko zna gde.
- U vezi s tim ne moraš se brinuti - Den uzima iz džepa raznobojni paketić. - Prezervativi gumeni, ružičasti, namirisani.
- Kako ćemo ga - delatno pita Boris rečima iz anegdote. - Na usta ili otpozadi?
- Budalo, kakva usta! Jesi li video njegove zube? - Sama trulež, sav ćeš ud da izgrebeš, a tu je i zaraza. Dajder ga u crevo.
Boris ustaje s kreveta, skida jaknu.
- E-eh-h! Hronituro, skidaj untruke! - proteže se. - Sad će nastati Sodoma i Gomora.
- Pederi truli - velim; nešto mi baš i nije do šale.
- Pederi nisu oni - koji, nego oni - koje...
Muskat i Modri se približavaju, njuške su im odlučne. Modri je već otvorio jedan kondom, pokazuje mi ružičasti kružić, slatko tepa:
- Pi-pi-pi, pilence moje, ovčice moja...
I ja se odista plašim. Nisam se s njima video nekoliko meseci, đavo bi ga znao šta se za to vreme desilo. Možda su odista postali pederi. To više nije mudrovanje...
- U redu, dosta - molim. - Hoću da spavam.
- Čim svršimo. A kad ćemo - zavisi od tvog truda.
- Treba popiti - vidim na stolu bocu. - Nadahnuća radi.
Poskočim mimo kretena, dohvatim bocu.
- De, dolij - nekako dvosmisleno veli Boris, opet mi se šuljajući.
- Čujte, ne prilazite, svinje! Da ne dobijete po dinji - držim bocu, kao toljagu. - Ova igra me ne pali...
- A nas potpaljuje. Daj, Hron, ne otimaj se. Samo nam vreme trošiš...
Oni su obojica jači i zdraviji od mene. Lako će me savladati. Šta da se radi? Zar su odista postali pederi? Ništa čudno...
- Spusti stomače i lezi na krevet - hiponotizerskim glasom mrmlja Den. - Sve će ići kao po loju. Nećemo mi tebe povrediti...
Ne, ne, neću se dati! Šta je ovo? Sad će i sami leći, idioti!
Udaram bocom o ivicu stola. Ona eksplodira kao granata, pršteći staklom i votkom. U mojoj ruci ostaje samo rascvetani grlić.
- Natrag! - ričem. - Natrag, pogani!
Den odskoči, njegova njuška postade ozbiljna.
- Ej, u redu, samo smo se šalili...
Ali, ja sada imam samo jednu želju - da nekoga od njih vidim okrvavljenog. Već predosećam da će se njihova odećica pokidati, da će koža zakrckati, i kako oštrice uranjaju u meso. Ukazao se jasno takav rizik.
Dok jurcam za njima po maloj sobi, Den i Boris skaču preko kreveta, oko stolova, bacaju na mene stolice, rublje sa posteljine... Sladunjavo i otužno miriše na svežu, neizvetrelu votku - uskoro će zamirisati i na toplu krv.
- Ej, dosta je, čuj, ostavi! - viče Den, skačući sa jednog kreveta na drugi; evo sad će se spotaći, pasti i dobiće par preciznih udaraca u vrat. Tek tada ću, možda, da prestanem.
Boris se zaključao u toalet. Zbrisao je, hulja. Pa ništa, razračunaću se sa Modrim, a doći će red i na Borisa.
- Ja sam te pojio, svinjo, i hranio sam te, a ti... - Denov glas je preplašen i uvređen.
Počinju da kucaju o vrata. Zatim otvoreno lupaju. Ženski glas je iza njih:
- Otvorite! Otvorite odmah! Šta se to tamo dešava?!
- Otključajte sopstvenim ključem! - viče joj Den. - Našem prijatelju je rđavo. Ima napad!
- Napad? - samo što ga nisam zakačio bocom po ruci; Den poskakuje kao životinja, i istog trena mi u levo uvo upada pesnica.
Jak udarac, predodređen da me obori s nogu. I ja padam. Čini se, udaram o nožicu prevrnutog stola.
- Šta je ovo - sobarica se uhvatila za glavu, okruglim očima gledajući sobu. - Šta ste ovo uradili?
- Pa, on ima napad ... epilepsija - zaustavljajući disanje, odgovara Den.
Sporo se podižem s poda, sedam na krevet. Trljam levu stranu lica.
- Pokušali su da me siluju - priznajem dobrodušno. - Morao sam da se branim.
Den počinje da uspostavlja red. Boris se krišom vraća iz toaleta. Sobarica dotle dolazi k sebi i odlučno izjavljuje:
- Znate, šta, oslobodite sobu. Što pre!
- Kako to?
- Tako! Trebalo bi da se ponašate kao ljudi! Gle šta su napravili! Hajde, brže to...
Ona skuplja pogažene, zgužvane navlake, posteljinu.
- Kuda ćemo sad, u sred noći? Barem do jutra...
- Hoćete da idem po obezbeđenje? Evo, sad ću...
I ona odlučno nekuda pojuri; po obezbeđenje, kud bi drugde...
- Eh ti, Hrone, budalo - uzdiše Den, grabeći tašnu.
- Vi ste prvi počeli.
- Ma nosi se!...

6


U gradu je prazno i tiho, kao da su svi izumrli. Ni ljudi, ni automobila. Samo trgovina „24“ časa susretljivo svetli, ona je nalik na svetionik usred beskrajnog crnog okeana.
Vazduh je hladan, u njemu ni traga od dnevne vrućine. Zima opet gazduje na zemlji, luta ulicama, štipka drveće, kamen kuća i nas, žive...
- Da smo se urokali, urokali smo se! - bobonji Den. - Ali, ipak bi te trebalo zatući, izrode.
- Vas bi trebalo dokrajčiti. Ja sam se samo branio.
- Po pravilima, ona nije imala pravo da nas istera - raspravlja Boris. - Jer, platili smo sobu. Ona je naša svojina - cela dvadeset četiri sata. Tek posle bi mogla da nas novčano kazni, ako bismo napravili nekakvu štetu.
Den se zlobno podsmeva:
- Vrati se i reci joj to.
- Sad je kasno, trebalo je odmah...
- To je, dakle, svršena stvar, i nemoj da sereš...
Došli smo do stanice. Sve je zatvoreno. Na oglasnoj tabli, pored šaltera, našli smo listić s rasporedom. Osvetlivši ga šibicama, proučismo ga.
- Prvi tramvaj imamo u pet i dvadeset. Šta izvolevate da radimo četiri sata? Da se smrzavamo?
Sedosmo na klupu, pripalismo. Dugo smo ćutali. S vremena na vreme zavirivali smo u sat, ali kazaljke, čini se, kao da se ne kreću. A mraz zna svoj posao - tiho upuzava u nas, stiska svojim bespoštednim šapama. Odeveni smo prilično lako, nismo pretpostavljali da treba da noćimo pod otvorenim nebom.... Još i mamurluk... Plus, uz to, mene uvo peče, a ako pokrenem čeljust, u njoj nešto pucka.
- Jako si me opaučio - kažem Denu. - Čini se, povredio si mi uvo.
- Trebalo te je u stvari zatući. Kaži onoj tetki hvala, ona je otvorila vrata u pravom momentu. Inače bih - dovršio svinjokolj.
- Da malo dunemo? - daje glas od sebe Boris. - Biće nam toplije. Nomadi su se jedino hašišem i spasavali. Šta velite? Ja sam, evo, i plastičnu bocu sačuvao.
- Kako ćemo ovde, u tami, kroz bocu? - Den odjednom počinje skoro da se dere. - Uslova nema!... Dojadili ste mi, vas dva kretena!
- Ma ja ću sve sam, ne brini - smiruje ga Boris. - Daj mi hlepčić.
- Ooh - navalio... - Den vadi hašiš, nožić. Boris, svetleći mu "zipom", pokazuje šta i kako.
- Odreži takav, da komotno stane u cigaretu, ravno. Je li tvoj hašiš mek?... Daj, ja ću sam, ti ćeš ga u prašinu pretvoriti...
- Ostavi... - riče Den. - Evo, biće ti dosta.
Boris dugo razgleda parčad.
- Leći će - govori napokon - pasent.
On se vrzma sa bocom, progorevajući bočno, malo iznad dna, rupu. Za to vreme gubi i nalazi svoje "tačke". Potom utvrđuje "tačku" na užarenoj cigareti, utinje je u rupu - boca se energično puni hašišnim dimom.
- Kraće govoreći, Hrone, ti si mi dužan - stotku - izjavi Den, kao da je pao s kruške.
- Otkuda to?
- Za hotel sedamdeset, a za ostalo...
Zapanjen sam, jasna stvar i uvređen.
- Mi smo se dogovarali - podsećam ga - da ti novčano zalegneš za mene. Ja love nemam.
- Daćeš kad se pojavi.
- Modri, preteruješ! Nisam to očekivao od tebe..
- Ne zovi me Modrim! Odavno sam iz tog uzrasta izašao. Uopšte, treba sa svim tim prestati.
- Hm - šmičem - sa čim?
- Sa svim tim sranjima. Pozvao sam vas da se odmorimo kao ljudi, da malo boravimo u drevnom gradu, da se upoznamo s njim... A vi ste organizovali totalno uništenje. Životinje.
- Ako ćemo pravo, uništenje si organizovao ti, u hotelu. Počeo si da glumiš pedera.
- Zato što mi je sve dojadilo...
A Borisu je do našeg razgovora kao do lanjskog snega. Povukao je iz boce dim, iskolačio oči i otišao u sebe.
Uz krivicu na moju adresu, Den se prebaci na globalne probleme:
- Uopšte, sve je sranje. Šta god počneš da radiš, ispadne govno. Makar to bila najprostija stvar. Hoću da popijem kahor, a ima samo rakija; postoji neka simpatična devojka, sretneš je negde u društvu, dopadne ti se, ali je obavezno sa nekim snagatorem... Dešavalo se, probudim se izjutra, sa sledećim osećanjem: treba novi život otpočeti. Nastane nekakva lakoća i dan jučerašnje pakosti je daleko, daleko, ostao tamo negde. Ustajem, čak, dešava se, radim fiskulturu, kuvam kafu... A potom počinje, jebi ga... I uveče sam opet ubijen u pojam, opet je dan kao i jučerašnji. Eh, jebivetre, da odem kuda bilo. Da otputujem u Piter, da uzmem sobu na godinu dana, da nađem posao, da imam za hleb i - da poživim.
- Jesi se raspilavio - otegnuto, s podsmehom govori Boris. - Ko to tako ne bi hteo? Pa zašto normalni ljudi i putuju? Oni su se jedanest meseci davili u govnima života, toj svakodnevici, a bar mesec dana se umivaju i čiste nečist. Čim poživiš u jednom mestu više od godinu dana - kraj je. Jer, sve ide po shemi. Kao tekuća traka. Jutro, posao, glupo veče. Dva dana slobodna, da obnoviš sebe za novu sedmicu. I opet - traka. Pa to nije normalan život. Tim pre za nas, stvaraoce.
- Za stvaraoce? - spreman sam da se kikoćem. - Pa da si bar jednu crticu naslikao poslednjih godina? Sigurno kod kuće ni olovku nemaš.
- Kako to - nemam? Sve me čeka! - Boris živnu, počinje na klupici da se trza. - Svakog momenta ja sam spreman da uronim u besmrtnost!
- Jedna stvar je biti spreman, a drugo...
- Čekam nadahnuće! M-m, teško je, naravno, u takvim uslovima, ali nije i beznadežno.
- Spremaš se da slikaš "Ukazanje Hrista narodu"? - podgreva ga Den.
- To je detinjstvo, već sam rekao - mršti se Boris - Udaljio sam se od te ideje. Ne, danas je potrebno nešto takvo... - on ćuti pola minuta. - A niko ne zna šta treba danas da bi se zadobila besmrtnost. Čitava umetnost je u ćorsokaku. I slikarstvo, i literaura, i pozorište, i muzika. Školjke, reklo bi se, ima, a bisera unutar nje - ne... Da sam se rodio dvadeset godina ranije, lako bih postao besmrtan. Tada bi sve bilo fino - totalitarna ideologija, andergraund, disidenti. Za besmrtnost si mogao da odsediš pet godina, a ako bi te izgnali - to bi tek bila prava stvar.... Mm-da, a danas ... Danas samo neshvatljivost, period sivila.
- Narodu se valja vraćati - javlja se ideja kod mene. - Slikati opet nešto slično kao kod Maksimova, kod Pjerova...
- De, de, to ide na tvoju vodu, Hrone. Idiotski sižei u klasičnim bojama. "Krele Krelčić krenuo u fabriku"; "Krele Krelčić pije u buregdžinici; "Krele Krelčić se valja u jaruzi". Pa evo, izvoli! - kikoće se Boris, ali se brzo smiruje i opet prelazi na ozbiljan ton: - Ne, danas je potrebna lukava sinteza realnog i virtuelnog, nove tehnologije, ujedinjenje slikarstva i muzike, i literature, i svega ostaloga.
- Pa to je poznato već dvadeset godina, ako ne već i hiljadu - odmahuje Den.
- Poznato je, poznato, ali niko nije uspeo to da genijalno realizuje... Da povučemo svi po dim?
- Može - neočekivano lako pristaje Den.
Odavno se nisam tako izmučio, kao u ta četiri sata čekanja tramvaja. Sigurno još od onog doba kada sam bio vojnik. Tamo smo morali po svakakvim vremenskim prilikama lutati, takođe kao i sad, na po četiri sata, u svojstvu stražara, između dva reda žice, da čuvamo hangare sa prekrupom.
I odavno već nisam video zoru. A sad evo drhtim na hladnoj, pustoj stanici, gledam ka nebu, tamo gde se, sred crnila, s početka gusto zasivelo, a zatim, direktno pred očima, počelo da se zeleni. I tako je grimizna traka... Čini se, pritom, da je tama odasvudna, osim na istoku, da se samo pojačava, da se noć, koju rasvit goni s jedne ivice neba, čitavom svojom težinom navaljuje na drugu ivicu...
Ali, sa svakim trenom jutro je bliže, bliže, sve je čistije, prozračnije nebo. Sunce se još ne vidi, zraci progorevaju tamo, visoko nad zemljom. Zraci, oni su kao ražarene igle, kao potočići vulkanske lave sred zaleđenog pepela. I stanica je - tamnosiva, indigo-plava, bezljudna, samo su se dve nepokretne skitnice zgrčile na klupi... Valja prosto uzeti kist i početi da kopaš po fioci s bojama, da tražiš odgovarajuće... Ali, koliko je već rasvita naslikano i zapečećano od strane slikara svih vremena i naroda. Treba li još jedan...?
I ja se okrenuh, bacih opušak "Savez-Apolona" na šine, sedoh kraj Borisa koji je na mahove hrkao.

Posle toliko sati na ulici, čini se da je u tramvaju toplije i udobnije nego bilo gde na svetu. I da su drvena sedišta udobnija od svake fotelje.
Ali, ovde je i počela da me trese odvratna groznica.
- Evo sam se razboleo - cvokoćući zubima, zamotavajući se u jaknu, govori Boris. - Hvala, Modri, za prekrasnu ekskurziju!
- Zahvali evo ovome klovnu ovde - Den me dotiče prstom.
- Ruke k sebi, pederčino! - spreman sam da mu dam pljusku.
Boris je pod sedištem pronašao časopis "Evo tako", lista ga, nešto čita. Potom pita:
- Imate li hemijsku? Ovde su ukrštenice, ako rastumačiš ključnu reč, moguće je zaraditi stotku.
Ali, ni ja ni Den nemamo hemijsku... Ranije sam svuda sa sobom vukao blokče i olovku, u svakoj prilici pravio crteže. Takvih iskorišćenih blokčića imao sam bar trideset; deo sam morao da bacim u vreme preseljenja iz stana u stan, ali mi se, ipak, činilo da je topka svugde ista. Ponekad bi mi bilo žao, ali je postajalo jasno: nemoguće je vući za sobom sve što si u životu nakupio.
- Pogledajte, kakva riba - pokazuje nam Boris "devojku broja". Vika, dvadeset godina, metar sedamdeset pet, težina - pedeset dva, mere 89-61-91. Dobra, a? I još govori četiri strana jezika.
Den lenjo odgovara:
- O svima njima tako pišu. A u stvarnom životu - to ti je kretenka i neopevani tupson. Ukrase malo njušku, fotografiju sa golim sisicama, deset zelembaća u zube - gud baj, đubre. I još je, uzgred, opali i fotograf...
- Daj, nemoj tako - ne slaže se Boris. - Ako bismo tebe slušali, onda bi svuda unaokolo sve bilo sranje.
On pažljivo osmatri časopis:
- Prvoklasna. Vika. Predložili joj, i ona se skinula. Da napišem pismo redakciji? Upoznao bih se s njom... Već sam i zaboravio kada sam bio s devojkama.
- A prostitutke kod "LJudmile" - dobacih ja.
Boris iskrivi njušku:
- Ma otarasio sam ih se.. Kao prvo, skupe su, a kao drugo, kuda da ih odvezem, i u čemu...
- Kod svoje kuće, u Reutov. Kolcima.
- I izaći će, sve to, sa svim finesama, na dve hiljade. Bolje je izdrkati na Viku. - I, svivši časopis u trubicu, Boris ga sakri u unutrašnji džep jakne.
Tramvaj prolazi skoro bez stajanja, punom brzinom. Prazan vagon se tumba sa jedne na drugu stranu - i nek samo leti, ukošenim linijama... Sedeći dremuckati - ne ide mi od ruke, prešao sam na susedno sedište, legao, glavu prislonio uz dovratnik. Možda ću uspeti da se, na trenutak, isključim.
A Boris čita stihove, kao da peva uspavanku:

Meni, biću što slepo glavinja
u udeo priroda je dala:
da dvonožna budem životinja,
i da živim van dobra i zala.
Pokoran sam uvek svakoj vlasti
što drži bič i hranu nad nama,
tuđ i glup je meni zanos časti,
i težnja za pravdom, reformama.
Tek u svoje miške imam vere,
jer znam da je tako slasno ždrati!
A sve ono van telesne sfere
iznova ću, uvek, popljuvati.
Kad projure dani po bespuću
i preda mnom smrt zastane, spremna,
tad umorno noge protegnuću
i postati mirno, prosto, zemlja.

- ...Otkači se već jednom! Jebi se, dosta ti je bilo, svinjo! - Denov glas je promukao i zao.
- Platiću! Koliko? Sedamdeset? Devedeset? Ne moraš ceo gram. Šta? Samo za par dimova... Denise, zar žališ? - skoro cvili Boris. - Može i ovako: čim negde kupim, vratiću ti taj gram. Može, Deniska?...
- Ne!
Boris uvređeno jeca:
- Samo si me razdražio... Zašto si uzeo takav hlepčić? Da si uzeo gram, odmah bi bio popušen, i to je sve. A ovde ima - pet grama!
- Čuj, zatvori usta! Kako ste mi dopali vas dvojica... - I bez pauze, istim tonom, Den priznaje: - To nije moj haš, jednom tipu treba da ga predam. Dali su mi pošiljku juče izjutra, da mu je predam... Već smo sve popušili, sad mu valja objasniti...
- Pa, sve je jasno, nemam pitanja - u Borisovom glasu se pojavljuje notica prezrenja. - Ako nije tvoj, onda nije. U valjače si, dakle, prešao...
- Tako izgleda.
Meni se više ne spava. Sedim na klupi, protežem se.
- Hoćemo li još dugo?
- Hoćemo. Tek smo prošli Kubinku. Spavaj, Hronituro.
- A ti - Muskat zaudara. Mazna, ali večno neumivena Borisova njuška sada mi je osobito odvratna. - Šta je, urokao si se hašišom, gade?
- Goni se u kurac, pijanduro! Večeras ću telefonirati tvojoj ženi - Boris ne ostaje dužan. - Bio je na službenom putu. Ha-ha! Sve ću joj ispričati, i još koješta dodati. Kako si se - ha-ha! - staničnoj kurvi, na primer, prišljamčivao, kako si je nagovarao da odete u žbunje. A da smo te ja i Modri jedva odvratili. Modri će me podržati. Hoćeš li, Denver? - Ovaj ne odgovara. Borisu dojađuje da me nervira, on zeva i počinje da govori o nečem drugom. - Kad bi se osmislilo nešto globalno?... Ne ispada baš mnogo vesela stvarčica, ovaj život.
- Jest veseo do kurca - veli Den.
- Ama ne, ovde nešto stalno nedostaje. Eto, ždereš ukusnu stvar, ispiješ dobru votkicu, odeš u klub, urokaš se koksom. Ali, sve je to privremeno, nekakva mizerija... Treba još nešto... - i Boris udara u filosofsiju. - Neki i žive kao polusiromasi, a njima je lepo, i lako, baš tako. Iznutra im je lako. Dakle, kod njih ima nešto čvrsto, oni su nešto našli... Evo, moja susetka u ulazu, to ti je jedna junica od dvadeset godina. Nelepa, debela, njeni roditelji su prosti šljakeri. Nikakva slatka budućnost nju ne čeka, a ona se stalno smeši, hoda kao da pleše, prosto cveta... kao cvetić na đubrištu. Kad vidim njen osmeh, onaj hod, kod mene se odmah rađa takva mržnja, da to postaje nešto nalik zavisti. Uh ti, mislim se, tvari bez mozga, smešiš se!... I ne pozdravlja se sa prostim "zdravo", nego obavezno sa "dobro jutro", "dobro veče"... Šta tu ima dobro, kretenko?!
- Možda je ona prirodna kretenka - velim.
Đavo bi je znao... I tepko da nije svaki dan nabavio svojom timosmehom, tim „Dobro jutro“... U zubi joj valjnja dati, da se ne bi kliberila...
Vagon se postepeno puni ljudima, namrštenim, zevačima, ćutljivcima. Sednu na klupe i sede kao nabobani vrapci.
Prodavac novina iz sve snage pokušava da učini svoj glas bodrim i ulovi potrebitu tonalnost, da manje napreže glasne žice, priča šta ima u novom broju „Megapolis-ekspresa“.
- Novo o drevnoj umetnosti tetovaže... Ekskluzivni intervju sa voditeljem jednog od najgledanijih emisija „Vi ste - očevidac“... Senzacionalni materijali o predstojećem smaku sveta... Podrobnosti nedavne tuče muzičara grupe „Lapis-Trubeckoj“ i „Pretučeni“.... Prava avet u Puškinovom pozorištu... Putovanje Larise Doline po Sjedinjenim Američkim državama. A takođe - televizijski program za sledeću sedmicu...
- Čitao sam, ovih dana u „Komsomolki“ - veli Den - o jednoj ovci koja je odbila da putuje u Pariz. Dobila je na konkursu „Poznajete li Francusku?“, a potom je odbila putovanje.
Ja sam začuđen:
„Zbog čega“?
- Pa, zato što Francuska učestvuje u ratu, Srbe bombarduje. U znak protesta, kraće rečeno.
Boris, odjednom, rukama uhvati glavu, podviknu:
- Kakav debil! Idiotkinja! Kad bih ja imao takvu šansu, kako bih se organizovao... Pariz... Krčme na Monmartru, Latinski kvart... Evo gde još cene umetnost, evo gde se valja otkotrljati. Poslednje mesto na svetu! Tamo bih se zakopao, priljubio bih se mrtvim stiskom...
- Imao si šansu - podsmevam se. - Sećaš se, bila je jedna Ani iz Književnog instituta? Ti si s njom počeo da mutiš nešto, a potom je to nešto... A i ona je trzala na tebe...
- Ali, bila je ružna - Boris se mršti, oslobađa iz ruku tintaru. - Ja sa ružnim ribama rivama više od jednom ne mogu, čak i kad su iz Francuske, odmah prete registracijom. To je, Hron, tvoja mera.
- Moja žena nije ružna. I ja je volim.
- Aha - odmahuje Boris. - Seri, seri... Shvatio si na petom semestru da je Rusija za Ruse, a Moskva za Moskovljane, prihvatio si slobodnu Moskovljanku i - mirna Bačka.
- Ma, nosi se, budalčino... - zbog nečega sam skoro miran, da čak i odgovarajuće reči ne žele iz usta.

7


Oprostismo se na ulasku u metro - ravnodušno, kao ljudi koji se jedva poznaju. Denis sede u trolejbus, Boris se uputi kružnom linijom, a ja kretoh seoskom, do periferije... Dobro je da se Den nije setio stotke koju sam mu navodno dužan - sigurno se, što se toga tiče, ohladio. I u čemu sam kriv - oni su prvi počeli da prelaze granicu...
Nešto mi nije pod nogu. Počela je da me hvata bolest. Zaraziću Sašku, on će potpuno pomahnitati, a i na poslu će biti problema - moraću posle ozdravljenja da obiđem dva puta više područja, nego u obične dane. Po dvadeset punktova.
U metrou je toplo, široko, ugodno. Putnika, kao i uvek, u nedeljno jutro, nema mnogo. Preda mnom sedi mlada žena sa zatvorenim očima, i njeno lice je tako napregnuto, namršteno - do dubokih brazda, da se čini - ona ne drema, pokušava da uhvati nekoliko minuta više u noćnom snu, dok pod spuštenim kapcima vidi strašne, najpoganije scene. Sad će poskočiti, iskolačiti oči, mučno zaurlati... Ne, ne poskakuje, strpljivo i napregnuto se zagledala u svoje odvratne slike.
Prenosim pogled na zid vagona, piljim u reklamni poster. Na njemu - srećna porodica, šest ljudi različitog uzrasta. Svi su raširili usne u neprirodno širok osmeh, obnaživši belosnežne zube. Starac, starica, muž, žena, njihov sinčić, kćerčica. Evo šta čini zubna pasta "Akvafreš"; evo kakvu radost podaruje ljudima... Možda, takođe, da pređem na "Akvafreš"? Da osetim dah sreće?...
Voz je ispod zemlje iskočio na vazduh, pod jarko sunce. Dan opet obećava da bude topao i jasan. Opet će me zanositi u daljinu, drmusati, mučiti. Izvoditi van uma. Bolje da danas bude kiše. Kiša, magla i vetar. Da nikuda ne poželiš iz tople postelje. Da ne bude svežeg, visokog neba, koje zove da se podigneš i poletiš.
Na obali reke Moskve - tri ogromne belo-plave kuće. LJudi ih nazivaju "brodovima"; i odista - one su nalik na okeanske lajnere sa stotinama udobnih kajuta. Lajneri su videli mora, okeane i zastali u luci, na kratkotrajni predah. U prvo vreme, kad sam ih video, u grudima je počelo prijatno da treperi, hteo sam da zamislim ko u njima živi, teško je bilo odvojiti pogled od njih. Opijao sam se "brodovima" A potom, potom mi je - dojadilo, čak sam počeo i da se nerviram: ma koliko gledao, one stoje u mestu, isto kao i pre, a ljudi u njima nisu romantični putnici, nego obični, poput mene, svakodnevnog, suvozemnog.
Žena je iskreno zadivljena što sam doputovao tako rano.
- A mi smo te očekivali tek na večeru, dragi, hteli smo tortu da ispečemo.
- Izvini, tako je ispalo... - odgovaram i, kako to često biva kad sam kod kuće, osećam nekakvu mutnu, ali oštru zlovolju.
- Ali, baš nasuprot tome, veoma mi je drago! - grli me žena. - Pa mi ćemo danas čitavog dana biti zajedno.
- Aha...
- Jesi li pijuckao? - oseti ona vonj nagoretine.
- Tako, malkice... Juče smo se naradili, pa smo se malo založili, da ne klonemo.
- Neka, ne mari. Jesi li gladan?
- Pojeo bih nešto. A Sanja - spava?
- Spava. - I žena počinje da se žali. - Pola noći je preplakao, čak više i ne znam zašto... Sad opet hara grip, vele epidemija. Po ovakvom vremenu grip...
Sedam u ugao kujne, zavukavši noge pod sićušni stočić. Žena razbija jaja za omlet.
- Dragi, nećeš se ljutiti - pita šaljivim tonom, ali i sa prikrivenom bojazni.
- Zavisi zbog čega.
- Shvati, neko nam je podmetnuo mače. Ostavili ga kraj vrata... I ja sam, evo, rešila da ga uzmemo.
Zlovolja se tada pretvori u razdražljivost:
- Zar imamo toliko mesta?... Pa ne možemo da se okrenemo, još će i ono početi da se vrzma... Ne, pa to je prosto čudesno, o tome sam hiljadu godina maštao!
- Za Sanju će biti korisno da nauči živeti sa životinjama! Igraće se. Da ga naučim obavljati nuždu - preuzimam na sebe.
- Radite šta hoćete - nemam snage da se svađam.
Potom doručkujemo. Jedem bez naročitog apetita, predosećam da ću se odmah zavaliti u krevet. Ćutim. A ženu vuče da razgovara:
- Jesi li se jako umorio, dragi?
- Pa, tako, spava mi se... I, molim te, nemoj da me nazivaš dragim - kao da živimo već trideset godina, kao da smo nekakvi prestareli supružnici...
Ona sleže ramenima:
- U redu, neću... Ti samo prilegni, a ja i Saša ćemo otići u šetnju. Kakvo je napolju vreme?
- Trebalo bi da otopli - odgovaram. - A ti nisi otišla po namirnice?
- Probudila sam se tren pre nego što si došao.
Gleda na sat. Dvadeset minuta do devet. Mlečna kujna, gde za dete daju besplatno mleko, kefir i urdu, upravo je otvorena.
- Sad ću otići - veli žena.
- Ma u redu, sam ću.
- Lezi ti, odmori se, sutra opet moraš na posao.
- Prestani! - odmahujem. - Sići ću, a potom ću leći da spavam. Ionako sad ne mogu da zaspim: vi ćete se spremati, Sanja će se rasplakati...
Nismo se videli samo dvadeset četiri sata, ali za to vreme se na licu, u ženinoj figuri, pojavilo nešto novo, nešto ne onakvo. Ili je nestalo... Možda se to dogodilo već odavno, ali ja nisam primećivao - primicalo se neopaženo. Mi smo zajedno više od dve godine, pre toga smo se godinu dana muvali, kako se sada kaže za sličan period.... Upoznali smo se u Šćuki - ja sam tamo radio, molerisao dekoracije za ulični praznik. Ponekad sam odlazio da gledam predstave. Prvi put sam je video u ulozi seksualne divljakuše iz "Ružičastog ostrva", a posle nekoliko dana - kao nesrećnu Mašu u "Galebu". A potom sam je video i u stvarnosti, kraj ulaza na fakultet.
Nema šta, zaljubio sam se, počeo da se udvaram...
Ona je simpatična devojka, čak i ne samo simpatična, nego očarljiva, očarava nekakvom istinskom ženstvenošću i svežinom. Ali, evo sad, sad sam odjednom primetio da je nešto u njoj nestalo... Sedim, gledam je, trudim se da je shvatim... Ne, ona je i sama odavno to primetila, odavno osetila nemir. Ona se sve češće žali na jednoličnost, moli da je pustim na predstavu, pita mogu li da pozovem njene prijatelje, one koji su realizovali sebe, koji rade, ako baš i ne u prvorazrednom, ali ipak u pozorištu, koji uveče imaju predstave, a danju - teške i zanimljive probe, koji čekaju, približavajući joj se, postepeno, kao rođenju deteta, premijeru.. A ona je, evo, rodila stvarno dete... Želeo bih da je požalim, da je obodrim, ali se onda dosećam svoje malenkosti - moj položaj je malo bolji...
Ona Sanju oblači za šetnju. Ovaj se inati i vrti, skida sa sebe kapicu.
- Sinčiću, zar ne želiš da šetaš? Dečica te čekaju. Pavlik, Andrjuša. Igraćeš se sa njima, trčati.
Ležim povrh jorgana, čekam kad će da odu. Provirujem kroz prozor, tamo snaži ogromno sunce.
- Nemoj mnogo da ga trontaš - velim. - Na ulici je skoro jara.
- To je najopasnije vreme - kao da je toplo, a vetar je tako lukav...
- Radi kako znaš.
Zevam i okrećem se zidu. Hteo bih da pitam ženu kako da životić učinimo vedrijim, da u duši bude lako i široko.
Ponekad se čini da je dovoljno, prosto, otresti se, pomisliti na nekakve prijatne sitnice, i sve će krenuti nabolje, za sve biti snage i vremena, srcu će biti toplo. Pa neko tako i živi, njih nazivaju srećnim ljudima, ali kako postati takav...
Bio je kod nas na institutu jedan momak, dva semestra stariji od mene. Doputovao je iz okoline Murmanska, stalno je crtao tundru i surovo more. Ovde, u Moskvi, živeo je u podrumu, negde kod Čistih ribnjaka, radio kao pazikuća. Poznanici su za njega govorili: nije od ovoga sveta. Govorili su to sa uvažavanjem. On je i bio takav - odeven u nerđavu odećicu, a večno nešto mrmlja; ruke i njuška stalno u bojama; na ispitima su ga puštali skoro automatski, trebalo je samo da kaže par reči na temu... Mogao je da ne jede po čitave dane, noćima da ne spava; pio je fantastično mnogo, na pola sata bi odspavao, a pola sata kasnije, probudivši se trezan, nastavljao započetu sliku. Nemoguće je reći da su njegove stvari ispadale uvek najbolje, nisu, uopšteno rečeno, bile ništa natprirodno. Ali, sav je bio u svom slikarstvu, i njega je, čini se, malo doticalo da li se to ljudima dopada ili ne. Oslušne nečiji kritički odziv, stisne usne i slika dalje... I zanimljivo je da su ga devojke volele, žalile, nosile mu hranu, pokušavale da noće u njegovom prljavom sobičku, a on ih je terao. Jadnik... Trebalo bi otići, pogledati da li je još tamo, šta se s njim desilo. Ponajpre će biti da su ga oterali iz Moskve, ili da je sam otputovao natrag u tundru.
- Saša, šta je to? Pa držala sam ga na noši, nije hteo, a tek što sam ga obukla... Oh! - žena skida sa sinčića pantalonice. - Treba pitati: pi-pi-pi, mama. Shvataš?
Sanja se savija ka parketu, hoće da razmaže baricu. Stenje.
- Ne, sad ću sama obrisati krpicom! Ne tamo, kad ti kažem!
Silazim s kreveta, idem po krpu. Na putu nogom ka zidu šutiram malo, ali već potpuno nezavisno, kao i sav njihov soj, belo-crno mače. Ono mjauče...
Evo njega, da ga jebem, srećnog života koji se nerazlučno sastoji od prijatnih sitnica...
Zbog nečega sam Sanju sa ženom odvezao na ulicu. Odjednom ne želim da u kući ostanem sam. Čak m se učinilo da sam u kutovima ugledao neraskidive mreže tuge, spremne da me obaviju i uguše.
Žena se obradovala, ali me je s početka odgovarala, htela je da se ispavam.
- Naspavaću se preko noći - odbrusih, nadevajući džins. - Ipak je nedelja, hajde da prošetamo...
Sad, evo, ljuljam kolica prema Kolomenskom parku. Sanja razgleda svet, skoro da visi sa kolica, ali je miran. Zna da je sad kobeljati se beskorisno, a za deset minuta ga čeka sloboda, tada se može trčati po nagibu. Pored mene bodro korača žena, da li smešeći se, da li prosto žmirkajući zbog izobilja svetlosti. Ona je dobro raspoložena. Predlaže:
- Da kupimo pivce? Sa giricama, kako ti voliš? Naćićemo neki skroman kut, sešćemo, pijuckati, gledati kako se naš sin maje...
- A pare? Treba platiti kiriju...
- Trideset rubalja ne igraju neku naročitu ulogu.
- Hm, a posle treba ići tvojim roditeljima, zajam moliti.
Moji roditelji su daleko, u malenom sibirskom gradiću Minusinsku, sličnom Možajsku, sami jedva krpe kraj s krajem, a sa ženinim roditeljima moji odnosi nisu naročito dobri. Oni žive takođe štedeći svaku kopejku, pritom, kao i većina rođenih Moskovljana, to su ljudi umišljeni, čantravi, podozrivi. Stalno misle da je njihova talentovana, lepa kćer, izabrala neuspešnog muža.
- Pa šta - lako se uvredivši, kaže žena. - Ako budu imali mogućnosti - obavezno će pomoći.
- Aha, aha..
Iz trgovinice „Povrće, voće i drugi proizvodi“, preko cele ulice, ječi hip-hop ritam, i glas sa kavkaskim akcentom pripeva:

Ej, genacvale, došlo je naše vreme!
Ej, genacvale, čekanje teško je breme!

- Evo - podsmevam se. - I Gruzinci su zapevali svoj rep.
Žena podržava moju ironiju:
- Pa što bi oni bili gori od drugih?
I posle pauze, ponovo predlaže:
- Pa, da uzmemo po limenku?
- Ako želiš - kupi.
Nemam snage da se sporim, iako mi sada ništa ne treba.
- A koje je najbolje?
- Gospode, svako je dobro!... Osim crnog.
Žena se upućuje obližnjem kiosku. Zaustavila se:
- Da uzmemo girice?
- De, uzmi...
Ispred nas vrve ulice Novinke. A iza nje, blizu je - Kolomenskoje. Tamo je svakodnevni praznik. Ama ne, kakav praznik? Prosto-naprosto uboga imitacija. Sedimo na kratkom oškrbljenom brvnu pod krivom jabukom. Sanja jurca po polju, šiba suvu prošlogodišnju travu prutićem. S vremena na vreme gleda na nas, maše rukom i opet se zabavlja.
- Kako brzo raste - da li začuđeno, da li setno, uzdiše žena. - Seti se kakav je bio pre samo godinu dana, kako je satima pokušavao da ustane na noge.
- Da, pamtim... - ali u glavi mi je već nešto drugo, i ja se ne suzdržavam, vadeći cigaretu iz kutije, pitam: - I, čime misliš dalje da se baviš?
- U kom smislu?
- Pa, šta se spremaš da radiš u životu?
Ona otpi iz limenke, slegnu ramenima:
- Dok odgajam sina, u tome je sav moj smisao...
- Mmda - podsmevam se. - Ali, mora da postoji i nešto više. Tako živi ona temeljna masa... Ali, ti si glumica, sigurno želiš - scenu, predstave, uloge.
- To je za sada nerealno. Čekam.
- Tako dakle... Evo, svi nešto čekaju... I opravdavaju se jednim te istim: dete, udoban stan, posao, takvo je vreme. A sve je to, prosto-naprosto, besmislica, razumeš... - gledam pod noge, na komadić crne ugažene zemlje, na orandžaste filtere od cigarete, na pivske limenke. - A ja juče uopšte nisam bio na službenom utu.
- Šta?
- Nisam bio na službenom putu... Prosto sam odlučio da malo predahnem. Denis i Borka su me pozvali, Denis je primio platu, odlučili su da me povedu u provod, da se otkače... Uzeli smo sobu u "Izmajlovu", Borka je imao kokain... Sinoć smo otišli u Sadovoje, kupili prostitutku. Pored trgovine "Ljudmila" su prvoklasne i jeftine, za pedeset dolara. Odveli smo je u hotel...Soba je sjajna, na dvanaestom spratu, sa nišom.. A devojka - uhodana, osamnaest godina, Vika. Sve ume, nikakvih problema, nema hemoroide. Radi kao podmazana mašina. Jednom reči, prostitutka. Eto... Doneli su nam šampanjac, ananas, konjak. Den se, naravno, istrošio, ali njegov ćale valja dobar biznis, a on ima svoje finansije... Zatim smo tu, tu Viku, ostavili u sobi, i krenuli u kazino. Naučili su me da igram rulet, na automatima. Den mi je dao dvadeset dolara, i ja sam ih prokockao. Žalim, naravno... Potom smo u restoranu večerali, bio je i striptiz. Eto kako ljudi veselo žive!... Da, vratili smo se, a devojci naredili da nam igra striptiz. Borka je na nju pare bacao, zabave radi. I tako, uopšte, ispala je atinska noć... Da, meni će sada utisaka, he-he, biti dovoljno, dok budem proveravao gazirane napitke.. Ali ne boj se, ja sam sa tim... Den mi je dao pakovanje inostranih... odlične su...
Pogled svraćam na ženu. Ona pilji nekuda u daljinu. Na licu nikakvog izraza, kao da se skamenilo.
- Ne zameri, u redu? - dotičem njeno rame. Ona trza glavom, naši pogledi se susreću. Njeno lice postaje namršteno, iskošeno. U očima se istog trenutka pojaviše suze. Sad će kliznuti po obrazima, kaplja za kapljom. Samo što ne krenu...

2001.

NAPOMENE

_______________________

Surikovka - Fakultet likovne umetnosti, nazvan po imenu slikara Vasilija Surikova (1848-1916)

Aleksandr Ivanovič Ivanov (1806-1858) - ruski slikar koji se proslavio slikama na antičke i biblijske teme, autor grandioznog platna „Objava Hrista narodu“

Reutov - grad, smatra se predgrađem Moskve

Borodino - Mesto slavne bitke između Napoleona i ruske vojske, prekretnica u ratu sa Francuskom koji je Rusija dobila

LIAZ - Likinska autobuska fabrika, takođe i marka ruskog lokalnog autobusa

KAMAZ - Kamski proizvođač vozila, kamiona, ujedno i najveći ruski transportni kamion

Aleksandar Ivanovič Tinjanov Usamljenik (1884-1934) – pesnik Srebrnog veka, počeo kao pesnik-dekadent i obožavalac Brjusova, potom neko vreme radio u NKVD-u, a život završio kao profesionalni prosjak; zbirka njegovih izabranih pesama iz koje Boris citira stihove štampana je u Tomsku, 1998. Godine

Herbert DŽordž Vels (1866-1944) - engleski prozaista. Morloci su divlji narod iz njegovog romana „Vremenska mašina“

Izmajlovo - hotel u Moskvi

Anatolij Fomenko, Gleb Nosovski - savremeni ruski istraživači tzv. „paralelne„ istorije, tvrde da je niz istorijskih dokumenata falsifikat modernih tvoraca istorije, sračunat na njihovu lakšu i što dužu vladavinu

In jor hed (In your head, eng) - U tvojoj glavi

Položaj, ili „tačka“ - u vojsci, stražarsko mesto, ili mesto u borbenom rasporedu

Baksi, zelembaći – dolari

Vasilij Maksimov (1844-1911) - ruski slikar „peredvižnik“, slikao prizore iz teškog svakodnevnog života ruskih seljaka

Vasilij Pjerov (1833-1882) - ruski slikar „peredvižnik“

Šćuka (žargon) - Fakultet dramskih umetnosti, ime nosi po glumcu Šćukinu

Ružičasto ostrvo - drama Mihaila Bulgakova

Galeb - drama Antona Čehova

Genacvale - na gruzinskom, druže