Engleski asasin

Gabrijel Alon je mnogo uradio u životu. Po zanimanju nekadašnji izraelski špijun, po ličnom izboru restaurator umetničkih slika, zna više nego što želi da zna o smrti, izdaji i tajnama, ali ga je i pored toga iznenadio prizor pred kojim se našao.
Zadatak da očisti sliku jednog starog majstora u domu izvesnog bankarskog milionera doveo ga je u kuću u Cirihu, i sada stoji u sobi, osećajući miris soli i rđe, a pod nogama vlažan tepih. Dodirnuo je tepih prstima i prineo ih licu. Stoji u krvi. I zna da će mu od sada život biti potpuno drugačiji.
Pre no što završi, Alon će biti upleten u niz događaja u vezi s ukradenim umetničkim predmetima, decenijama starim samoubistvom i mračnim i krvavim tragovima ubistava – od kojih je neka sâm počinio. Ponovo će ući u špijunski svet koji je smatrao svojom prošlošću. I boriće se za sopstveni život s asasinom u čijoj je obuci i sâm učestvovao i koji će pokazati učitelju koliko je naučio...

Romane Danijela Silve kritičari upoređuju sa najboljim delima Džona le Karea, Frederika Forsajta i Kena Foleta. Prepun potpune neizvesnosti, bogatih likova i neočekivanih preokreta, Engleski asasin je sasvim učvrstio Silvin položaj novog majstora trilera.

Prolog



ŠVAJCARSKA 1975.

MARGERIT ROLF JE KOPALA u bašti zato što je u muževljevoj radnoj sobi pronašla sakrivene tajne. Već je odavno prošla ponoć i bilo je kasno za rad u bašti. Od prolećnog otapanja zemlja je bila mekana i vlažna, pa je ašov lako klizio omogućavajući joj da napreduje uz neznatnu buku. Na tome je bila zahvalna. Njen muž i ćerka su spavali u vili i nije želela da ih probudi.
Zašto to nije moglo biti nešto jednostavno, poput ljubavnih pisama druge žene? Dobro bi se posvađali, Margerit bi priznala da je i sama imala jednu vezu. Manuli bi se ljubavnika, a njihov dom bi se ubrzo vratio u uobičajeno stanje. Međutim, nije pronašla ljubavna pisma - našla je nešto mnogo gore.
Za trenutak je krivila samu sebe. Da nije pretraživala njegovu radnu sobu, nikad ne bi pronašla fotografije. Mogla bi ostatak života da provede u blaženom neznanju verujući da je njen muž čovek kakvim se i predstavljao. No, sada je znala. Njen muž je bio čudovište, njegov život - laž - potpuno i pedantno održavana laž. Stoga je i ona sama bila laž.
Margerit Rolf se usredsredila na posao, napredujući polako i sigurno. Završila je za sat. Procenila je da je dobra rupa: duga sto osamdeset, široka šezdeset centimetara. Šest centimetara ispod površine naišla je na čvrst sloj gline. Stoga je bila malo plića nego što je htela. Nije važno. Znala je da će biti samo privremena.
Uzela je pušku, omiljeno oružje njenog muža; divna sačmara, koju je ručno za njega napravio vrhunski oružar u Milanu. Više je nikad neće koristiti. Ovo ju je obradovalo. Pomislila je na Anu. Molim te, nemoj da se probudiš, Ana. Spavaj, ljubavi.
Zatim je ušla u rupu, legla na leđa, stavila cev u usta i povukla obarač.
DEVOJČICU je probudila muzika. Nije prepoznala komad i pitala se kako li joj se uvukla u misli. Jasan silazni polutonski niz nota trajao je samo trenutak. Ispružila je ruku i ne otvarajući oči, opipavala nabore posteljine dok pod dlanom nije osetila telo koje je ležalo nekoliko centimetara dalje. Prsti su joj skliznuli preko uskog struka uz vitak, otmen vrat do skladnih zavijutaka puža. Sinoć su se svađali. Sada je bio trenutak da nesuglasice ostave po strani i pomire se.
Ustala je iz kreveta i navukla kućnu haljinu. Očekivalo ju je pet sati vežbanja. Junsko jutro je suncem okupano, a ona će sa trinaest godina ovako provesti dan - a i čitavo leto.
Razgibavajući vratne mišiće, kroz prozor je posmatrala cvetnu baštu. Pravi vodoskok boja. Iza bašte se uzdizala strma padina doline. Visoko iznad su se nazivali snegom pokriveni planinski vrhovi, blistavi od jarkog letnjeg sunca. Prislonila je violinu uz vrat i spremila se da svira prvu etidu.
Tada je primetila nešto u bašti: gomila zemlje, dugačka plitka rupa. S mesta na kojem je stajala dobro je mogla da vidi traku bele tkanine raširene po dnu i blede ruke sklopljene oko puščane cevi.
„Mama!", viknu, a violina pade na pod.
GRUNULA je u očevu radnu sobu bez kucanja. Očekivala je da će ga zateći za radnim stolom, povijenog nad računovodstvenim knjigama, međutim, on je sedeo na ivici stolice sa visokim naslonom, pored kamina. Sitne, patuljaste građe, na sebi je imao obavezni plavi sako i prugastu kravatu. Nije bio sam. Drugi muškarac je imao naočari za sunce uprkos tipično muškoj tami radne sobe.
„Šta ti, zaboga, misliš?", obrecnu se otac. „Koliko puta sam te zamolio da poštuješ zatvorena vrata? Zar ne vidiš da sam usred važnog razgovora?"
„Ali, tata„."
,,I obuci se pristojno! Deset je sati, a ti si još u kućnoj haljini."
„Tata, moram„."
„To može da sačeka dok ne završim."
„Ne, tata, ne može!"
Ovo je tako glasno viknula da se trgnuo čovek s naočarima za sunce.
„Izvinjavam se, Oto, ali plašim se da se po ponašanju moje kćeri vidi da previše vremena provodi sama sa svojim instrumentom. Izvini me načas. Odmah ću se vratiti."
OTAC Ane Rolf je dokumentima rukovao pažljivo - ni poruka koju je izvadio iz groba nije bila izuzetak. Kad ju je pročitao, oštro pogleda, oči mu poleteše levo-desno kao da se plaši da mu neko viri preko ramena. Ana je ovo videla s prozora svoje spavaće sobe.
Kad se okrenuo i pošao nazad ka vili, bacio je pogled na prozor i pogledi im se sretoše. On zastade, za trenutak je gledajući pravo u oči. Nije to bio pogled saosećanja. Ni žaljenja. Bio je to pogled podozrenja.
Odmakla se od prozora. Stradivari je ležao tamo gde ga je ispustila. Podiže ga. Odozdo je čula kako otac svom gostu mirno objašnjava da mu je supruga izvršila samoubistvo. Prislonila je violinu na vrat, položila gudalo na žice, zatvorila oči. G-mol. Razne uzlazne i silazne kombinacije. Arpeđa. Razložene terce.
„KAKO može sada da svira?"
„Bojim se da drugačije ne ume."
Kasno popodne. Dvojica muškaraca opet su sama u radnoj sobi. Policija je obavila početnu istragu, a telo je sklonjeno. Na stolu na rasklapanje, koji se nalazio između njih, ležala je poruka.
„Mogao je lekar da joj da sedativ."
„Ne želi lekara. Plašim se da ima majčinu narav i njenu tvrdoglavu prirodu."
„Je li je policija pitala za oproštajnu poruku?"
„Ne vidim potrebu da uvlačim policiju u intimu ove porodice, pogotovo jer je u pitanju samoubistvo moje supruge."
,,A tvoja ćerka?"
„Šta je s mojom ćerkom?"
„Gledala te je s prozora."
„Moja ćerka je moja briga. Sa njom ću postupati kako mislim da treba."
„Nadam se da hoćeš. Ipak, učini mi jednu malu uslugu."
„Koju, Oto?"
Bledom rukom je tapkao po stolu dok nije napipao poruku.
„Spali ovu prokletu stvar sa svim ostalim. Potrudi se da se niko ne spotakne ni na jednu neprijatnu uspomenu iz prošlosti. Ovo je Švajcarska. Ovde prošlost ne postoji."

Prvi deo - SADAŠNJOST


LONDON - CIRIH
NEKADA SOLVENTNO PREDUZEĆE GALERIJA IŠERVUD ranije je bilo smešteno u lepoj komercijalnoj zgradi na pomodnom Novom Bond stritu u Mejferu.[1] Onda je londonska maloprodaja doživela renesansu i Novi Bond strit - ili Novi Bondstrasse, kako su je u struci podsmešljivo nazivali - preplavili su Tifani, Guči, Versače, Mikimoto i njima slični. Džulijan Išervud i drugi trgovci specijalizovani za slike starih majstora muzejskog kvaliteta prognani su u Sent Džejms - dijasporu Bond strita kako je Išervud voleo da ga zove. Napokon se smestio u oronulo viktorijansko skladište u mirnom četvorougaonom dvorištu okruženom zgradama, poznatom kao Mejsonovo dvorište, između londonske kancelarije nevelike grčke brodske kompanije i paba koji je udovoljavao zgodnim mladim službenicama što voze mopede.
Rodoskrvni klevetnici, kakvi su žitelji Sent Džejmsa, držali su da je Galerija Išervud prilično dobro pozorište. Galerija Išervud je imala dramu i napetost, komediju i tragediju, zapanjujuće uspone i naizgled neizmerne padove. U velikoj meri uzrok tome je karakter njenog vlasnika. Pratilo ga je prokletstvo gotovo fatalnog nedostatka za jednog trgovca umetničkim delima - više je voleo da ih poseduje nego da ih prodaje. Svaki put kad bi slika bila skinuta sa zida njegovog izvanrednog izložbenog prostora, Išervuda bi obuzeo neverovatno velik strah. Posledica ove nesreće je njegov sadašnji teret apokaliptičnog inventara što se u struci blagonaklono naziva mrtvom robom - slike za koje nijedan kupac nikad neće platiti poštenu cenu. Slike koje se ne mogu prodati. Zagorele, kako su voleli da kažu u Djuk stritu. Tost. Da su Išervuda pitali da pojasni ovaj naizgled neobjašnjiv neuspeh poslovnog oštroumlja, možda bi spomenuo oca, mada je naglasio da nikad - Ali zaista nikad, mili - neće govoriti o ocu.
Sad je opet bio na vrhu. Imao je dovoljno da vrati dugove. Imao je novac. Milion funti, da budemo precizni, lepo ušuškanih na njegovom računu u banci Berkli zahvaljujući venecijanskom slikaru Frančesku Večeliju i naoko mrgodnom restauratoru umetničkih dela koji je upravo dolazio preko mokrih cigli Mejsonovog dvorišta.
Išervud je navukao kišni mantil. Njegov engleski oklop i tipično engleska odeća prikrivali su činjenicu da uopšte nije - barem tehnički gledano - Englez. Englez po državljanstvu i pasošu - da - ali Nemac po rođenju, Francuz po vaspitanju, a Jevrejin po veri. Malobrojni su znali da je njegovo prezime fonetska perverzija originala. Još manje njih je znalo da je godinama činio usluge izvesnom tvrdoglavom gospodinu iz izvesne tajne agencije sa sedištem u Tel Avivu. Rudolf Heler je ime koje je gospodin koristio kad je svraćao kod Išervuda u galeriju. Ime je pozajmljeno, pozajmljeno kao i gospodinovo plavo odelo i gospodski maniri. Pravo ime mu je Ari Šamron.
„Čovek bira u životu, zar ne?", rekao je Šamron kad je Išervud regrutovan. „Čovek ne izdaje svoju usvojenu zemlju, svoj koledž, ili svoju regimentu, ali čovek traži svoju krv i meso, svoje pleme da ne bi neki novi austrijski luđak, ili bagdadski kasapin, pokušao da nas opet pretvori u sapun, a, Džulijane?"
„Da čujemo, da čujemo, her Heler."
„Nećemo ti platiti nijednu funtu. Tvoje ime se nikada neće pojaviti u našim dosijeima. S vremena na vreme ćeš mi činiti usluge. Veoma specijalne usluge za veoma specijalnog agenta."
„Izvrsno. Čudesno. Gde da se prijavim? Kakve usluge? Ništa mutno, pretpostavljam?"
„Recimo da treba da ga pošaljem u Prag. Ili Oslo. Ili Berlin, ne dao bog. Želeo bih da mu ovde nađeš legitiman posao. Restauracija. Praćenja. Konsultacije. Nešto odgovarajuće za vreme njegovog boravka."
„Nema problema, her Heler. Uzgred, da li taj vaš agent ima ime?"
Agent je imao mnoga imena, sad je razmišljao Išervud, posmatrajući muškarca koji je išao dvorištem. Pravo ime mu je Gabrijel Alon, a sitni potezi, koje je sad činio, odavali su prirodu njegovog rada za Šamrona - način na koji je gledao preko ramena dok je išao prolazom iz Djuk strita; način na koji je, uprkos upornoj kiši, ne jednom već dvaput obišao staro dvorište pre no što je prišao sigurnim vratima galerije i pozvonio na Išervudovo zvono. Siroti Gabrijel. Jedan od trojice ili četvorice najboljih na svetu u onome što radi, ali ne može da ide pravo. A zašto ne? Posle onoga što se dogodilo njegovoj supruzi i detetu u Beču„. Nijedan čovek ne bi bio isti posle toga.
Bio je neočekivano prosečne visine. Lakim korakom, naizgled bez ikakvog napora, prešao je Djuk strit do restorana Grinz gde je Išervud rezervisao sto za ručak. Dok su sedali, Gabrijel očima kao reflektorskim zracima prelete po restoranu. Bile su bademastog oblika, neprirodno zelene i vrlo brze. Jagodice - široke i četvrtaste, usne tamne, a nos oštrih ivica kao istesan od drveta. Bilo je to bezvremeno lice, mislio je Išervud. Moglo je biti lice s naslovne strane sjajnog muškog modnog časopisa ili lice sa strogog Rembrantovog portreta. Bilo je, takođe, i lice koje je moglo poticati sa mnogih mesta. Bila je to veličanstvena profesionalna prednost.
Išervud je naručio punjenog lista i sanser,[2] a Gabrijel crni čaj i supu. Podsetio je Išervuda na ortodoksnog pustinjaka koji je živeo na užegloj feti i tvrdom hlebu, samo što je Gabrijel živeo u udobnoj kući u zabačenom plimskom rukavcu u Kornvolu a ne u manastiru. Išervud ga nikad nije video kako jede obilat obrok; nikad ga nije video kako se smeši ili divi privlačnom paru kukova. Nikad nije žudeo za materijalnim stvarima. Imao je samo dve igračke - stari automobil, MG, i drvenu jedrenjaču sa dva jarbola, a sam je restaurirao i jedno i drugo. Slušao je opere na užasnom malom prenosivom cd-plejeru umazanom bojama i lakom. Novac je trošio samo na osnovne potrebe. Imao je više hajtek igračaka u svom malom kornvolskom studiju nego što ih je bilo u odeljenju za konzervaciju u Galeriji Tejt.
Kako se malo Gabrijel promenio za dvadeset pet godina koliko su se poznavali. Dobio je poneku boru oko tih opreznih očiju, poneki kilogram na mršavom telu. Onog dana je bio tek nešto stariji od dečaka, tih poput crkvenog miša. Čak i tada mu je kosa bila prošarana sedim vlasima, belegom dečaka koji je radio posao odraslog muškarca. „Džulijane Išervude, ovo je Gabrijel" rekao je Šamron. „Gabrijel je čovek ogromnog talenta, uveravam te."
Ogroman talenat, zaista, ali bilo je rupa u mladićevom poreklu - kao one tri godine koje su nedostajale od trenutka kada je diplomirao na prestižnoj Umetničkoj školi Betsalel u Jerusalimu do šegrtovanja u Veneciji kod vrhunskog restauratora Umberta Kontija. „Gabrijel je tada putovao po Evropi", odsečno je kazao Šamron. Tada se poslednji put razgovaralo o Gabrijelovim evropskim avanturama. Džulijan Išervud nije pričao šta se dogodilo njegovom ocu, a Gabrijel nije pričao o poslovima koje je obavljao za Arija Šamrona, odnosno Rudolfa Helera, otprilike od 1972. do 1975. Išervud je u potaji taj period nazivao izgubljene godine.
Išervud se maši za prednji džep na sakou i izvadi ček. „Tvoj deo od prodaje Večelija. Sto hiljada funti."
Gabrijel uze ček i lakim pokretom ga stavi u džep. Imao je ruke mađioničara i mađioničarev osećaj da čoveka uputi na pogrešnu stranu. Jednog trenutka ček je bio tu, a već sledećeg je nestao.
„Koliki je bio tvoj deo?"
„Reći ću ti, ali moraš da obećaš da cifru nećeš obznaniti onim lešinarima", reče Išervud pokazavši rukom po trpezariji Grinza.
To što Gabrijel ne reče ništa, Išervud je protumačio kao krvnu zakletvu na večno ćutanje.
„Jedan milion."
„Dolara?"
„Funti, mili. Funti."
„Ko ga je kupio?"
„Vrlo lepa galerija na američkom Srednjem zapadu. Uveravam te da je s ukusom izložena. Možeš li da zamisliš? Iz prašnjave prodavnice u Halu sam je uzeo za šesnaest hiljada, čisto na osećaj - prokleto lud osećaj - da je to deo koji nedostaje s oltarske ikone u crkvi svetog Salvatorea u Veneciji. I bio sam napravu! Ovakav majstorski potez se u karijeri napravi jednom, dvaput ako baš imaš sreće. Živeli!"
Nazdravili su jedan drugome vinskom čašom s nožicom i šoljom od koštanog porcelana. Baš u tom trenu se zadihan, zdepasti muškarac u ružičastoj košulji i jednako ružičastih obraza stvorio kraj njihovog stola.
„Džuli!", zapeva.
„Zdravo, Olivere."
„Po Djuk stritu se priča da si uzeo ceo milion za svog Večelija."
„Gde si, do đavola, to čuo?"
„Ovde nema tajni, ljubavi. Samo mi reci da li je istina ili prljava, pokvarena laž." Okrenu se Gabrijelu kao da ga prvi put vidi i pruži mu mesnatu šapu držeći među debelim prstima vizitkartu ispisanu zlatnim slovima. „Oliver Dimblbi. Galerija Dimblbi."
Gabrijel ćutke uze vizitkartu.
„Zašto ne popiješ piće sa nama, Olivere?" upita Išervud.
Ispod stola Gabrijel nagazi i snažno pritisnu Išervudov palac.
„Ne mogu sad, ljubavi. Obećala mi je ona dugonoga spodoba iz onog separea da će mi na uvo šaputati razne bezobrazluke ako je častim još jednom čašom šampanjca."
„Hvala bogu!" istrtlja Išervud kroz stisnute zube.
Oliver Damblbi se odgega. Gabrijel popusti stisak na Išervudovom stopalu.
„Toliko o tvojoj tajni."
„Lešinari", ponovi Išervud. „Iako sam sada ponovo na vrhu, čim posrnem, počeće da kruže i ne bi li pročeprkali po kostima, čekaće da umrem."
„Možda bi ovog puta mogao malo pažljivije da barataš novcem."
„Plašim se da sam beznadežan slučaj. Zapravo…"
„Oh, bože."
„Sledeće nedelje putujem u Amsterdam da pogledam jednu sliku. To je centralni deo triptiha. Klasifikovali su ga pod nepoznate autore, ali ja opet imam isti osećaj. Mislim da potiče iz radionice Rohira van der Vejdena. U stvari, mogao bih da se za poprilične pare kladim u to."
„Poznato je koliko je teško dokazati autentičnost Van der Vejdenovih dela. Pouzdano mu se pripisuje samo šačica dela, a nijedno nije obeležio ni datumom ni potpisom."
„Ako je iz njegove radionice, na slici će biti njegovi otisci. A ako neko može da ih otkrije, onda si to ti."
„Rado ću pogledati sliku."
„Radiš li sada na nečemu?"
„Upravo sam završio jednog Modiljanija."
„Imam posao za tebe."
„Kakav posao?"
„Pre nekoliko dana mije telefonirao jedan advokat. Rekao je da njegov klijent ima sliku koju treba očistiti. Kazao je da taj klijent želi da ti obaviš posao i da će lepo platiti."
„Kako se klijent zove?"
„Nije rekao."
„Koja je slika u pitanju?"
„Nije rekao."
„Pa kako će se to obaviti?"
,,O deš u vilu, radiš na slici. Vlasnik ti plaća hotel i troškove."
„Gde?"
„U Cirihu."
Nešto zaiskri u Gabrijelovim zelenim očima - vizija, uspomena. Išervud je izbezumljeno kopao po fiokama svog ne toliko pouzdanog pamćenja. Jesam li ga ikad slao u Cirih da radi za her Helera?
„Je li Cirih problem?"
„Ne, Cirih je u redu. Koliko bi mi platili?"
„Dvaput više od onoga što sam ti sad dao - ako odmah počneš."
„Daj mi adresu."
GABRIJEL nije imao vremena da se vraća u Kornvol po stvari pa je posle ručka otišao u kupovinu. U Oksford stritu kupio je dve preobuke i malu kožnu torbu. Zatim je otišao u Grejt Rasel strit i posetio cenjenu prodavnicu umetničkog materijala L. Kornelisen i sin. Penelopa, anđeoske kose boje lana, pomogla mu je pri izboru opreme - pigmenata, četkica i rastvarača. Znala je njegovo profesionalno ime, a on je besramno fiertovao s njom na blagom akcentu italijanskog iseljenika. Zapakovala mu je kupljene stvari u smeđi papir i uvezala ih kanapom. Poljubio ju je u obraz. Kosa joj je mirisala na kakao i tamjan.
Previše je znao o terorizmu i bezbednosti da bi putovao avionom, pa je podzemnom železnicom otišao do Stanice Vaterlo i uhvatio kasni popodnevni voz za Pariz. Na Istočnoj stanici se ukrcao u noćni voz za Cirih i u devet narednog jutra lagano šetao po Banhofstrase.
Kako dražesna Cirih krije svoja blaga, mislio je. Mnogo svetskog zlata i srebra ležalo je u bankarskim sefovima pod njegovim nogama, ali nije bilo užasnih poslovnih kula, međaša finansijske četvrti niti spomenika bogaćenju. Samo skromne naznake, diskrecija i obmana. Odbačena žena koja skreće pogled da sakrije svoju sramotu. Švajcarska.
Stigao je na Paradeplac. Na jednoj strani trga bilo je sedište Credit Suisse, na drugoj - UBS.[3] Golubovi prhnuše i narušiše mir. Prešao je ulicu.
Naspram hotela Savoj nalazila se taksi stanica. Pre nego što je ušao u automobil koji je čekao, pogledao je i zapamtio registarski broj. Vozaču je kazao adresu vile, trudeći se da sakrije berlinski akcent koji je poprimio od majke.
Dok su prelazili reku, vozač uključi radio. Spiker je čitao sinoćne vesti. Gabrijel se mučio da razume njegov Zuridutsch. Isključio je radio i usredsredio se na zadatak. Neki iz sveta umetnosti su restauraciju smatrali mučnim poslom, ali je Gabrijel na svaki posao gledao kao na avanturu koja čeka da se otkrije; mogućnost da se prođe s one strane ogledala u neko drugo vreme i mesto - mesto gde uspeh ili neuspeh određuju njegove veštine i živci, i ništa više.
Pitao se šta ga čeka. Sama činjenica da je vlasnik tražio baš njega značila je da je delo gotovo sigurno slika starog majstora. Takođe je pretpostavljao da je slika prilično prljava i oštećena. Vlasnik se sigurno ne bi izlagao trošku i mučio da ga dovede u Cirih samo zbog novog sloja laka.
Koliko li će vremena ovde biti? Šest nedelja? Šest meseci? Teško je reći. Svaka restauracija je drugačija; mnogo toga zavisi od stanja slike. Za Išervudovog Večelija bilo je potrebno godinu dana, mada je usred posla bio na kratkom odsustvu blagodareći Ariju Šamronu.
ROZENBILVEG je uska ulica, tek toliko široka da se dva automobila mogu mimoići, koja se pod oštrim uglom uspinje uz padinu Ciriškog brega. Vile su bile stare, velike i tesno zbijene, omalterisanih zidova, sa krovovima od crepa i malim isprepletenim baštama. Sve iste osim jedne gde se zaustavio taksi.
Stajala je na vrhu svog brdašca i za razliku od susednih, nekoliko metara je udaljena od ulice. Poput rešetke na zatvorskoj ćeliji imanje je okruživala visoka metalna ograda. U nivou pločnika nalazi se sigurnosna kapija s malom kamerom za nadzor. Iza kapije se uzdizalo kameno stepenište, a zatim vila, nevesela, siva kamena građevina s kulama i visokim prednjim tremom.
Taksi je otišao. Ispod se video centar Ciriha i jezero. Oblak je zaklanjao suprotnu obalu. Gabrijel se setio da se po vedrom danu mogu videti Alpi, ali sada su bili sakriveni.
Na kamenom zidu pored kapije nalazio se telefon. Gabrijel podiže slušalicu, ču kako zvoni i sačeka. Ništa. Spustio je slušalicu, pa je ponovo podigao. I dalje niko nije odgovarao.
Izvadio je advokatov faks koji mu je Džulijan Išervud dao u Londonu. Treba da stigneš tačno u devet ujutro. Pozvoni i uvešće te unutra. Gabrijel pogleda na sat. Devet i tri minuta.
Dok je vraćao papire u džep, poče da pada kiša. Osvrnuo se: nije bilo kafića gde bi mogao da se udobno smesti, niti parkova ili trgova gde bi mogao da se skloni od kiše. Samo pustinja nasleđenog rezidencijalnog bogatstva. Ako predugo bude stajao na pločniku, verovatno će ga uhapsiti kao skitnicu.
Izvadio je mobilni telefon i pozvao Išervuda. Verovatno još nije stigao u galeriju. Dok je čekao da se uspostavi veza, zamišljao je Išervuda kako pogrbljen za volanom novog sjajnog jaguara puzi Pikadilijem kao da navodi naftni tanker kroz opasne vode.
„Izvini, ali bojim se da je došlo do promene plana. Izgleda da je čovek sa kojim je trebalo da se sastaneš iznenada pozvan van grada. Nekakav hitan slučaj. Nije baš lepo objasnio. Znaš kakvi su Švajcarci, mili."
„Šta sad da radim?"
„Poslao mi je šifru za kapiju i ulazna vrata. Sam uđi. U hodniku na stolu te čeka poruka o smeštaju i mestu gde ćeš naći sliku."
„Prilično neuobičajeno, zar ne?"
„Smatraj se srećnim. Zvuči kao da ćeš nekoliko dana biti sam i niko te neće nadgledati dok radiš."
„Valjda si u pravu."
„Da ti dam šifre. Imaš li slučajno olovku i papir? Prilično su dugačke."
„Samo mi kaži brojeve, Džulijane. Ovde lije kiša i skroz sam mokar."
,,A, da. Ti i tvoji mali salonski trikovi. Nekad sam u galeriji imao devojku koja je to isto mogla da uradi."
Išervud je izdeklamovao dva osmocifrena broja i prekinuo vezu. Gabrijel podiže slušalicu telefona na kapiji i ukuca broj. Začuo se signal; pomerio je rezu i ušao. Na ulaznim vratima je ponovio postupak i trenutak kasnije našao se u zatamnjenom predvorju gde je pokušavao da pronađe prekidač za svetio.
Koverat je ležao u velikoj staklenoj činiji na izrezbarenom antičkom stolu podno stepenica. Bio je naslovljen na sinjor Delvekja, što je Gabrijelovo profesionalno ime. Uzeo je koverat i otvorio ga kažiprstom. Običan golubije sivi papir, težak lepak, bez zaglavlja; uredan brižljiv rukopis, bez potpisa. Prineo ga je nosu - bez mirisa.
Gabrijel poče da čita. Slika je stajala u salonu - Rafaelov Portret mladića. Soba mu je rezervisana u hotelu Dolder Grand, udaljenom oko kilometar i po, s druge strane Ciriškog brega. Hrana je u frižideru. Vlasnik će se sutra vratiti u Cirih. Izuzetno bi poštovao ako bi sinjor Delvekjo odmah počeo sa radom.
Gabrijel je pismo stavio u džep. Dakle, Rafaelova slika. To će mu biti druga. Pre pet godina je restaurirao mali rad religioznog karaktera, Madona sa detetom, zasnovan na Leonardovoj čuvenoj kompoziciji. Gabrijel je osetio da ga peckaju vrhovi prstiju. Bila je to čudesna prilika i drago mu je što je prihvatio posao bez obzira na neuobičajene okolnosti.
Ušao je u veliku prostoriju. Bilo je mračno, neosvetljeno, a teške zavese potpuno navučene. Uprkos tami, imao je utisak srednjoevropskog aristokratskog nereda.
Napravio je nekoliko koraka. Pod nogama oseti da je tepih vlažan. Vazduh zamirisa na so i rđu. Gabrijel je imao prilike da oseti taj miris. Ispružio je ruku, prstima dodirnuo tepih i prineo ih licu.
Stajao je u krvi.
ORIJENTALNI tepih je bio izbledeo i vrlo star, kao i mrtav muškarac opružen nasred tepiha. Ležao je licem okrenut nadole; dok je umirao, desnu rukuje isturio napred. Nosio je plavi sako sa dvostrukim šlicem, s leđa izlizan od nošenja, i sive flanelske pantalone. Cipele su mu bile od smeđeg antilopa. Jedna cipela, desna, imala je deblju petu i don. Na nozi bližoj podu zadigla mu se nogavica. Koža mu je bila zapanjujuće bela, poput ogoljene kosti. Čarape mu se nisu slagale.
Gabrijel je čučnuo s ležernošću osobe koju mrtvac ne uznemirava. Les je pripadao sićušnom muškarcu - nije bio viši od sto pedeset centimetara. Ležao je postrance i videla mu se leva strana lica. Gabrijel je kroz krv video četvrtastu vilicu i nežnu jagodicu. Kosa je bila gusta, snežnobela. Izgleda da je jedanput pogođen u levo oko i da je okrugli metak izašao kroz potiljak. Sudeći po veličini izlazne rane, pucano je iz pištolja velikog kalibra. Gabrijel podiže pogled i vide da je metak razbio ogledalo iznad velikog kamina. Pretpostavljao je da je starac ubijen pre nekoliko sati.
Trebalo je da telefonira policiji, ali onda je zamislio kako bi situacija izgledala s njihove tačke gledišta. Stranac u bogatoj kući; leš čoveka kome je pucano u oko - u najmanju ruku pritvorili bi ga zarad ispitivanja. Gabrijel to nije mogao dozvoliti.
Uspravi se i s mrtvog muškarca skrenu pogled na Rafaelovu sliku. Upečatljiv prizor: poluprofil lepog mladića, majstorski osvetljen. Gabrijel je pretpostavljao da je slika rađena dok je Rafael živeo i radio u Firenci, verovatno između 1504. i 1508. Šteta za starca, bilo bi zadovoljstvo restaurirati ovakvu sliku.
Vratio se u predvorje gde zastade i spusti pogled. Ostavio je krvave tragove po mermernom podu. Tu se ništa nije moglo učiniti. Naučen je da u ovakvim okolnostima brzo ode ne obraćajući pažnju na malo nereda ili buke.
Pokupio je svoje torbe, otvorio vrata i izašao. Kiša je sad još jače padala i dok je stigao do kapije na kraju popločane staze, nestali su krvavi tragovi za njim.
Hodao je brzo dok nije stigao do prometne ulice - Krebilštrase. Niz padinu brda je gmizao tramvaj broj šest. Brzim hodom, ali ne trčeći, požurio je do sledeće stanice i uskočio u voz bez karte.
Tramvaj naglo krenu napred. Gabrijel sede i pogleda udesno. Na unutrašnjem zidu vagona preko Davidove zvezde, naškrabana crnim neizbrisivim flomasterom, stajala je svastika. Ispod su napisane dve reci: JUDEN SCHEISS.[4]

TRAMVAJEM se odvezao pravo u Hauptbanhof.[5] U staničnoj zgradi, u podzemnom pasažu s prodavnicama, kupio je veoma skupe balijeve kožne čizme. Gore, u glavnom holu, proverio je obaveštenja o odlascima. Voz za Minhen je kretao za petnaest minuta. Iz Minhena je mogao da uhvati večernji let za London, gde će otići pravo u Išervudovu kuću u Južnom Kenzigtonu i zadaviti ga.
Kupio je kartu za prvi razred i otišao u toalet. U kabini je izuo mokasine i obuo nove čizme. Na izlazu je mokasine ubacio u kantu za đubre i pokrio ih papirnim ubrusima.
Kad je stigao na peron, putnici su ulazili u voz. Ušao je u drugi vagon i hodnikom stigao do svog kupea. Bio je prazan. Trenutak kasnije, kad je voz polako krenuo, Gabrijel je zažmurio, ali mu je pred očima bio mrtvac ispod Rafaelove slike i dve reci iz tramvaja: JUDEN SCHEISS.
Voz je lagano stao. Još su bili na peronu. Napolju, u hodniku, Gabrijel začu korake. Vrata se otvoriše kao da su izletela u eksploziji bombe i dva policajca grunuše u njegov kupe.

VITORIJA, ŠPANIJA
GOTOVO HILJADU KILOMETARA zapadno odattle, u baskijskom gradu Vitoriji, jedan Englez je sedeo u hladu Plaža de Esparia, pijuckajući kafu u restorančiću pod lepim svodom. Iako nije znao za događaje koji su se odvijali u Cirihu, oni će uskoro promeniti tok njegovog dobro uređenog života. Zasada, njegova pažnja je bila usredsredena na ulaz banke na drugom kraju trga.
Poručio je još jednu cafe con leche i zapalio cigaretu. Nosio je šešir s obodom i naočari za sunce. Kosa mu je imala zdrav srebrni sjaj muškarca koji je prerano osedeo. Puplinsko odelo boje peščanika bilo je u tonu s arhitekturom Vitorije i dozvoljavalo mu da se poput kameleona utopi u okruženje. Činilo se da su mu jutarnja izdanja novina El Pais i El Mundo potpuno zaokupila pažnju. Ali nisu.
Na bledožutim kamenim ukrasima neki stručnjak za grafite je nažvrljao: UPOZORENJE TURISTIMA! VIŠE NISTE U ŠPANIJI! OVO JE BASKIJSKA ZEMLJA! Englez se nije osećao ni najmanje nelagodno. Ako bi iz nekog razloga postao meta terorista, sigurno bi mogao da vodi računa o sebi.
Pogled mu je počivao na vratima banke. Za nekoliko minuta blagajnik po imenu Felipe Navara izaći će na pauzu. Njegove kolege su mislile da ide kući na ručak i sijestu sa ženom. Njegova žena je mislila da ide na tajni sastanak sa svojim baskijskim političkim saradnicima. U stvari, Felipe Navara će otići u jednu stambenu zgradu u starom gradu, u blizini Plaža de la Virgen Blanca, gde će provesti popodne s ljubavnicom, crnokosom lepoticom Amajom. Englez je ovo znao pošto ga je gotovo nedelju dana posmatrao.
Navara je iz banke izašao u jedan i petnaest i krenuo u stari deo grada. Englez je ostavio šaku pezeta na sto, što je dovoljno da plati račun i ostavi izdašnu napojnicu kelneru. Neupadljivo je pratio Navaru. Kad je ušao u prometnu trgovačku ulicu, držao se na bezbednom odstojanju. Nije bilo potrebe da se približava. Znao je kuda ide njegova žrtva.
Felipe Navara nije bio običan bankarski blagajnik. Bio je aktivni agent Euzgadi Ta Askatasuna (Baskijska otadžbina i sloboda), poznatije kao ETA. ETA je osobu poput Navare nazivala komandos spavač. Živeo je običan život, radio običan posao i primao naređenja od anonimnog zapovednika. Pre godinu dana mu je naređeno da ubije mladog oficira Civilne garde. Na Navarinu nesreću, oficirov otac je bio uspešan proizvođač vina, čovek s dovoljno novca da isfinansira obimnu potragu za sinovljevim ubicom. Deo tog novca sada se nalazio u švajcarskoj banci, na Englezovom numeričkom računu.
Među evropskim terorističkim ekspertima disciplina kojom su se obavljale operacije i vršila obuka donela je ETI ugled koji je uživala Irska republikanska armija, grupa s kojom je Englez imao posla u prošlosti. Ali na osnovu dosadašnjih posmatranja, Englez je zaključio da je Felipe Navara agent prilično slobodnog duha. Išao je pravo ka devojčinom stanu ne preduzimajući nikakve mere opreza i ne proverivši da li je pod prismotrom. Bilo je pravo čudo što je uspeo da ubije oficira Civilne garde i pobegne. Englez je smatrao da verovatno Eti čini uslugu eliminišući tako nesposobnog agenta.
Navara uđe u stambenu zgradu. Englez pređe na drugu stranu ulice do pekare gde je pojeo dva parčeta slatkog peciva i popio još jednu cafe con leche. Nije voleo da radi praznog stomaka. Pogleda na sat. Navara je u zgradi bio dvadeset minuta, dovoljno za početak sastanka kad je u pitanju veza čija je suština seks.
Prelazeći ulicu, dobio je veselu zamisao. Kada bi telefonirao Navarinoj supruzi, riđokosoj ženi žestokog baskijskog temperamenta, verovatno bi obavila njegov posao. Ali, strogo uzev, bilo bi to kršenje ugovora. Osim toga, želeo je sam to da uradi. Englez je voleo svoj posao.
Ušao je u hladno mračno predvorje. Pravo pred njim nalazio se ulaz u senovito dvorište. Zdesna se nalazio niz poštanskih sandučića. Brzo se popeo uz stepenice do vrata devojčinog stana na četvrtom spratu.
Televizor je bio uključen: nekakav glupavi kviz na Anteni 3. Zvuk televizora prigušio je neznatnu buku koju je Englez pravio čeprkajući oko brave. Ušao je u stan, zatvorio vrata i ponovo zaključao. Onda je nečujno ušao u spavaću sobu.
Navara je sedeo na ivici kreveta. Žena je klečala na podu, glava joj se ritmično pomerala između njegovih nogu. Navara je prste upleo u njenu kosu, oči zatvorio, pa nije bio svestan da je još neko u sobi. Englez se upita zašto vode ljubav uz kviz. Svako onako kako voli, pomisli.
Englez hitro, u tri velika koraka, pređe sobu, dok je zvuk televizora zaglušivao njegov bat. Iz korica na podlaktici mu skliznu nož u dlan. Bilo je to vojničko oružje, teško nazubljeno sečivo s debelom drškom, uvezanom kožom. Držao ga je onako kako je naučio u sedištu svog starog puka, u vetrovitim močvarama srednje Engleske.
Prirodni poriv, kad čoveka treba ubosti nožem, jeste da se to uradi otpozadi, tako da ubica i žrtva nikad ne stoje licem u lice. Ipak, Englez je bio obučen da nožem ubija spreda. U ovom slučaju, to je značilo da je element iznenađenja izgubljen, ali Englez je rob navike i verovao je u obavljanje posla po propisu.
Pomerio se metar-dva napred i sada je stajao iza devojke. Kosa joj se rasula po dugim leđima u obliku slova V.
Pogledom je pratio liniju njene kičme do vitkog struka, okruglih plodnih kukova i oble zadnjice.
Navara otvori oči. Izbezumljeno je pokušavao da skloni devojku, ali asasin je to učinio umesto njega zgrabivši je za kosu i gurnuvši je tako preko sobe da je na leđima otklizala po drvenom patosu i oborila stojeću lampu.
Ne skidajući pogled sa uljeza, Navara je uzmicao po izgužvanim čaršavima i udarao dlanom po ispreturanoj gomili odeće. Dakle, imao je pištolj. Englez priđe i levom rukom ščepa Baskijca za vrat stežući mu grkljan do pucanja. Potom gurnu muškarca na krevet i pritisnu ga stavivši mu kolena na stomak. Navara se koprcao boreći se za vazduh, dok mu se na licu strah mešano sa potpunim pomirenjem.
Englez gurnu nož u meko tkivo ispod Baskijčevih rebara, a zatim ga povuče ka srcu. Muškarčeve oči se iskolačiše, telo ukoči a zatim opusti. Krv je šikljala preko sečiva noža.
Englez izvadi nož iz grudi mrtvog čoveka i ustade. Devojka žurno ustade. Potom zakorači napred i jako ga ošamari.
„Šta ti, do đavola, misliš ko si?"
Englez nije znao šta da misli o ovoj ženi. Upravo je videla kako joj je nožem usmrtio ljubavnika, a ponašala se kao da joj je uneo blato na čist patos.
Ponovo ga je ošamarila. ,Ja radim za Aragona, idiote! Viđam se s Navarom mesec dana. Trebalo je da ga uhapsimo i pokupimo i ostale iz njegove ćelije. Ko te ovamo poslao? Aragon nije. Rekao bi mi."
Stajala je čekajući da joj odgovori, kao da se nije stidela što je naga.
„Radim za Kastilja." Mirno je odgovorio na tečnom španskom. Nije znao nikoga ko se zove Kastiljo - to ime mu je prvo palo na pamet. Gde ga je video? U pekari? Da, tako je. Pekara s druge strane ulice.
„Ko je Kastiljo?" upita ona.
„Čovek za koga radim."
„Da li Kastiljo radi za Aragona?"
„Otkud ja znam? Zašto ne pozoveš Aragona? On će pozvati Kastilja i sredićemo ovu zbrku."
„Uredu."
„Pozovi ga sa tog tamo telefona."
„Hoću, idiote!"
„Samo tiho pričaj da ne bi svi stanari saznali da smo upravo ubili čoveka."
Skrstila je ruke na grudima kao da je tek sad postala svesna svoje golotinje. „Kako se zoveš?"
„Neću da ti kažem."
„Zašto?"
„Otkud znam da li zaista radiš za Aragona? Možda radiš s ovim tvojim ljubavnikom. Možda si član njegove ćelije. Možda ćeš da pozoveš njegove prijatelje da dođu i ubiju me."
Podigao je krvavi nož i palcem prešao po sečivu. Devojka ga popreko pogleda. „Nemoj ni da pomisliš da pokušaš! Jebeni idiote!"
„Pozovi Aragona. Onda ću ti reći svoje ime."
„Bićeš u velikoj neprilici."
„Samo ti pozovi Aragona pa ću ti sve objasniti."
Sela je na ivicu kreveta, zgrabila slušalicu i žestoko pritiskala brojeve. Englez se za korak primakao i prstom prekinuo vezu.
„Šta to radiš? Kako se zoveš?"
Asasin joj britkim pokretom prereza vrat. Uzmaknu kako bi izbegao krv koja je šikljala poput gejzira. Onda je kleknuo ispred nje i posmatrao kako joj se život gasi u očima. Dok je umirala, nagnuo se napred i na uvo joj šapnuo svoje ime.
ENGLEZ je ostatak dana proveo u vožnji: brzim drumom od Vitorije do Barselone, a onda priobalnim autoputem od Barselone preko granice do Marselja. Kasnije te večeri ukrcao se na noćni putnički trajekt do Korzike.
Odeven je kao tipičan Korzikanac: široke pamučne pantalone, prašnjave kožne sandale, debeli džemper da ga štiti od jesenje hladnoće. Tamnosmeđa kosa bila mu je kratko podšišana. Puplinsko odelo i šešir s obodom, koji je nosio u Vitoriji, ostali su u kanti za đubre u kafeu pored druma u Bordou. Sedu periku bacio je kroz prozor automobila u planinski klanac. Sama kola, registrovana na Dejvida Mandelsona, što je jedan od njegovih mnogobrojnih lažnih identiteta, vratio je agenciji za iznajmljivanje automobila u gradu.
Sišao je u kabinu u potpalublju. Bila je zasebna i imala je svoj tuš i toalet. Ostavio je malu kožnu torbu na ležaj i popeo se na putničku palubu. Trajekt je bio gotovo prazan; malo ljudi je došlo da u baru popije piće i nešto pojede. Vožnja ga je umorila, ali mu stroga samodisciplina nije dozvoljavala da zaspi dok ne pregleda lica putnika.
Obišao je palubja, i pošto nije video ništa sumnjivo, ušao je u bar, naručio pola litre crnog vina i upustio se u razgovor s Korzikancem po imenu Mateo. Mateo je živeo u severozapadnom delu ostrva, kao i Englez, ali dve doline južnije u senci Monte d'Oro. Dvadeset godina nije kročio u Englezovu dolinu. Takav je bio ritam života na ostrvu.
Razgovor je skrenuo na podmetnut požar koji je prethodne sušne sezone opustošio Englezovu dolinu. „Dali su ikada otkrili ko je to uradio?", upita Mateo sipajući sebi Englezovo vino. Kad mu je Englez odgovorio da policija sumnja na separatiste iz FLNC-ja,[6] Korzikanac zapali cigaretu i izbaci dim ka tavanici. „Mlade usijane glave!", zareža, a Englez ga podrža laganim klimanjem glavom.
Sat kasnije poželeo je Mateu laku noć i vratio se u kabinu. U torbi je imao mali radio. Slušao je ponoćne vesti marseljskog radija. Posle nekoliko minuta lokalnih vesti, sledio je pregled stranih novosti. Na Zapadnoj obali je još jedan dan protekao u borbama palestinskih i izraelskih snaga.
U španskom gradu Vitoriji ubijena su dva člana baskijske terorističke grupe ETA. A u Švajcarskoj je poznati bankar Augustus Rolf pronađen ubijen u svom domu u ekskluzivnoj ciriškoj četvrti. Neidentifikovani muškarac je pritvoren. Englez je isključio radio, zatvorio oči i odmah zaspao.

CIRIH
SEDIŠTE ciriške Stadtpolizei smešteno je svega nekoliko stotina metara od železničke stanice na Cojghausštrase, između reke Zil i manevarske stanice. Preko kamenog centralnog dvorišta poveli su Gabrijela u dograđene prostorije gde se nalazilo odeljenje za ubistva. Tu su ga uveli u sobu za ispitivanje, koja nije imala prozore, a sav nameštaj činili su sto od svetlog drveta i tri različite stolice. Prtljag mu je oduzet, kao i boje, četkice i kemikalije, te novčanik, pasoš i mobilni telefon. Čak su mu oduzeli i ručni sat. Pretpostavljao je da se nadaju da će ga to dezorijentisati i zbuniti. Bio je uveren da zna više o tehnikama ispitivanja nego ciriška policija.
U tri navrata su ga ispitivala tri različita policajca: jednom kratko na železničkoj stanici, pre nego što su ga priveli, i još dva puta u ovoj prostoriji. Sudeći po odeći i starosti, pristizali su sve važniji istražitelji.
Vrata se otvoriše i jedan službenik ude u prostoriju. Nosio je kaput od tvida i nije imao kravatu. Predstavio se kao stariji vodnik Ber. Seo je naspram Gabrijela, stavio fasciklu na sto i zurio u nju kao da je šahovska tabla pa razmišlja o sledećem potezu.
„Kažite mi vaše ime", naglo reče na engleskom.
„Nije se promenilo otkako su me poslednji put pitali."
„Kažite mi vaše ime."
„Moje ime je Mario Delvekjo."
„Gde živite?"
„Port Navas, Kornvol."
„Engleska?"
„Da."
„Italijan ste, ali živite u Engleskoj?"
„Koliko ja znam, to nije krivično delo."
„Nisam rekao dajeste, ali je ipak zanimljivo. Čime se bavite u Port Navasu, u Engleskoj?"
„Rekao sam prvoj trojici policajaca koji su me ispitivali."
„Da, znam."
„Ja sam restaurator umetničkih slika."
„Zašto ste u Cirihu?"
„Unajmljen sam da očistim jednu sliku."
,,U vili na Ciriškom bregu?"
„Da."
„Ko vas je unajmio da očistite tu sliku? Očistite? Da li ste tu reč upotrebili? Čudna reč - očistiti. Čovek pomisli na čišćenje poda, čišćenje automobila ili odeće. Ali ne i slika. Je li to uobičajen izraz u vašem poslu?"
„Da", odgovori Gabrijel. Izgleda da je inspektor bio razočaran što odgovor nije duži.
„Ko vas je unajmio?"
„Ne znam."
„Šta hoćete da kažete?"
„Hoću da kažem da mi to nikad nije jasno rečeno. Dogovor je napravljen između advokata iz Ciriha i trgovca umetničkim delima iz Londona."
„A, da - Džulijus Išervud."
„Džulijan."
S nemačkim poštovanjem prema dokumentima, detektiv izvede celu predstavu brišući pogrešnu reč i pažljivo zapisujući ispravku. Kad je završio, slavodobitno podiže pogled kao da očekuje aplauz. „Nastavite."
„Jednostavno mi je rečeno da odem u vilu. Tamo je trebalo da me sačekaju i uvedu unutra."
„Ko da vas sačeka?"
„To mi nikad nije bilo do kraja rečeno."
Išervudov faks je bio u fascikli. Detektiv stavi naočari u obliku polumeseca i podiže faks ka svetlosti. Usne su mu se micale dok je čitao. „Kad ste stigli u Cirih?"
„Imate odsečak moje vozne karte. Znate da sam stigao jutros."
Detektiv se namršti, što je jasno pokazivalo da ne voli kad mu osumnjičeni govore šta zna a šta ne zna.
„Kuda ste otišli kad ste stigli?"
„Pravo u vilu."
„Niste se prvo prijavili u hotel?"
„Ne, nisam još znao gde ću odsesti."
„Gde ste planirali da odsednete?"
„Kao što možete videti iz pisma koje me sačekalo u vili, predviđeno je, jda odsednem u hotelu Dolder Grand."
Ber je prešao preko ove tobože greške i nastavio.
„Kako ste stigli od Hauptbanhofa do vile?"
„Taksijem."
„Koliko ste platili vožnju?"
„Petnaestak franaka."
„Kad ste stigli u vilu?"
,,U devet sati i dva minuta."
„Kako možete biti tako sigurni u vreme?"
„Pogledajte faks od Džulijana Išervuda. Rečeno mi je da dođem tačno u devet sati. Nemam običaj da kasnim na sastanke, stariji vodniče Ber."
Detektiv se s divljenjem nasmešio. Ni sam nije kasnio i cenio je kad su drugi ljudi tačni i poklanjaju pažnju pojedinostima čak i kad ih sumnjiči za ubistvo.
,,A kad ste stigli u vilu?"
„Upotrebio sam telefon na kapiji, ali niko se nije javio. Stoga sam pozvao gospodina Išervuda u London. Rekao mi je da je osoba koja treba da me sačeka iznenada pozvana van grada."
„Da li je to rekao: 'Pozvana izvan grada'?"
„Tako nešto."
,,I ovaj gospodin Išervud vam je dao šifre?"
„Da."
„Ko je gospodinu Išervudu dao šifre?"
„Ne znam. Pretpostavljam advokat ubijenog."
„Jeste li zapisali šifre?"
„Ne."
„Zašto ne?"
„Nije bilo potrebe."
„Zašto ne?"
„Zato što sam zapamtio šifre."
„Zaista? Mora da imate veoma dobro pamćenje, sinjor Delvekjo."
DETEKTIV je izašao iz sobe. Vratio se posle petnaest minuta noseći sebi solju kafe, a Gabrijelu - ništa. Seo je i nastavio tamo gde je stao.
„Ovaj dogovor mi izgleda neobično, sinjor Delvekjo. Da li je uobičajeno da ne znate koji je umetnik u pitanju dok ne počnete da radite na restauraciji?"
„Ne, to nije uobičajeno. Zapravo je veoma čudno."
„Zaista." Naslonio se i prekrstio ruke kao da je ova izjava ravna potpisanom priznanju. „Da li je takođe uobičajeno da ne dobijete ime vlasnika slike koju treba da restaurirate?"
„Dešava se."
„Rolf." Pogleda Gabrijela da vidi da li je ime proizvelo nekakav efekat, ali nije. „Vlasnik slike se zove Augustus Rolf. On je takođe čovek koga ste u vili ubili."
„Nikoga nisam ubio i vi to znate. Ubijen je mnogo pre no što sam stigao u Cirih. Još sam bio u vozu kad je ubijen. Sto ljudi može da posvedoči da sam bio u vozu."
Detektiva izgleda nije potresao Gabrijelov argument. Pijuckao je kafu i mirno rekao: „Kažite mi šta se dogodilo kad ste ušli u vilu."
Gabrijel je prepričao sled događaja jednoličnim glasom: mračno predvorje, traženje prekidača za svetio, nepotpisano pismo u činiji na stolu, čudan miris u vazduhu kad je ušao u salon, otkrivanje leša.
„Da li ste videli sliku?"
„Da.
„Pre leša ili posle?"
„Posle."
,,I koliko dugo ste je posmatrali?"
„Ne znam. Možda minut."
„Upravo ste otkrili leś, ali ste zastali da pogledate sliku." Detektiv izgleda nije znao šta bi s ovom informacijom. „Pričajte mi o ovom slikaru", pogledao je u beleške, „Rafaelu. Plašim se da ne znam mnogo o umetnosti."
Gabrijel je video da laže, ali je resio da prihvati igru. U sledećih petnaest minuta održao je predavanje o životu i radu Rafaela: njegovom učenju i uticajima, tehničkim inovacijama, trajnoj vrednosti njegovih najvažnijih dela. Kad je završio, policajac je zurio u ostatke kafe kao potučen čovek.
„Želite li da nastavim?"
„Ne, hvala. Ovo je bilo vrlo korisno. Ako niste ubili Augustusa Rolfa, zašto ste napustili vilu ne pozvavši policiju? Zašto ste pokušali da pobegnete iz Ciriha?"
„Znao sam da će okolnosti delovati sumnjivo, pa sam se uspaničio."
Detektiv ga je pogledao sumnjičavo kao da ne veruje baš da je Mario Delvekjo čovek koga može savladati panika. „Kako ste stigli od Ciriškog brega do Hauptbanhofa?"
„Tramvajem."
Ber je pažljivo pregledao Gabrijelove stvari. „Ne vidim tramvajsku kartu među vašim stvarima. Svakako ste kupili kartu pre nego što ste ušli u tramvaj?"
Gabrijel odmahnu glavom - kriv je. Berove obrve se podigoše. Pomisao da je Gabrijel ušao u tramvaj bez karte činila mu se užasnijom od mogućnosti da je pucao starcu u glavu.
„To je vrlo ozbiljan prekršaj, sinjor Delvekjo! Bojim se da ćete morati da platite pedeset franaka kazne!"
„Veoma mi je žao."
„Da li ste ranije bili u Cirihu?"
„Ne, nikad."
„Kako ste onda znali da ćete tramvajem stići do Hauptbanhofa?"
„Valjda sam imao sreće. Išao je u tom pravcu pa sam ušao."
„Kažite mi još nešto, sinjor Delvekjo. Da li ste obavili neku kupovinu dok ste bili u Cirihu?"
„Kupovinu?"
„Da li ste išta kupili? Jeste li išli u kupovinu?"
„Kupio sam cipele."
„Zašto?"
„Zato što su mi cipele potpuno pokisle dok sam čekao da uđem u vilu."
„Uspaničili ste se. Plašili ste se da odete u policiju, očajnički nastojali da odete iz Ciriha, ali ste svratili da kupite nove cipele jer su vam noge bile mokre?"
„Da."
Ne ustajući iz stolice, nagnuo se unazad i pokucao na vrata. Otvorila su se, pojavila se ruka s kesom u kojoj su bile Gabrijelove cipele.
„Našli smo ih u toaletu na Hauptbanhofu, sakrivene u kanti za otpatke. Pretpostavljam da su vaše. Takođe pretpostavljam da će odgovarati krvavim otiscima koje smo našli u predvorju i na stazi u vili."
„Već sam vam rekao da sam bio tamo. Ako i odgovaraju ovim cipelama, otisci ništa ne dokazuju."
„Ovo su prilično lepe cipele da bi bile bačene u toalet na železničkoj stanici. I meni ne izgledaju mokre." Pogledao je Gabrijela i kratko se osmehnuo. „Ali, čuo sam da se za ljude koji se lako uspaniče kaže da imaju veoma osetljiva stopala."

PROŠLO je tri sata pre nego je Ber ponovo ušao u prostoriju. Prvi put da nije bio sam. Gabrijelu je bilo jasno da je novi čovek na višem položaju. Takođe je bilo jasno da nije običan detektiv iz ciriškog odeljenja za ubistva. Gabrijel je to shvatio po sitnicama u načinu na koji je BCT fizički iskazivao svoj odnos prema njemu - kako je sastavio pete kad je, poput šefa sale u restoranu, smestio novog čoveka za ispitivački sto i nenametljivo se povukao.
Čovek se predstavio kao Peterson. Nije spomenuo ime niti svoj profesionalni čin. Nosio je besprekorno ispeglano tamnosivo odelo i kravatu kakvu nose bankari. Kosa mu je bila skoro bela i uredno ošišana. Njegove ruke, prekrštene na stolu, bile su ruke pijaniste. Na levoj je imao debeo srebrni sat, naravno śvajcarski, s tamnoplavim brojčanikom, mehanizam koji je mogao izdržati pritisak ma velikim dubinama. Sporim, ozbiljnim očima je za trenutaik proučavao Gabrijela. Posedovao je prirodnu aroganciju čoveka koji zna tajne i čuva arhivu.
„Sigurnosne šifre." Kao Ber, i on se Gabrijelu obraćao na engleskom ali gotovo bez akcenta. „Gde ste ih zapisali?"
„Nisam ih zapisao kao što sam već rekao starijem vodniku Beru."
„Znam šta ste rekli starijem vodniku Beru." Oči mu odjednom živnuše. „Pitam vas zbog sebe. Gde ste ih zapisali?"
„Šifre mi je u telefonskom razgovoru dao gospodin Išervud iz Londona i upotrebio sam ih da otvorim kapiju i ulazna vrata vile."
„Zapamtili ste ih?"
„Da."
„Kažite mi ih sada."
Gabrijel je mirno izrecitovao brojeve. Peterson pogleda Bera koji jednom klimnu glavom.
„Imate veoma dobro pamćenje, sinjor Delvekjo."
Prešao je s engleskog na nemački. Gabrijel ga je belo gledao kao da ga ne razume. Ispitivač nastavi na engleskom. „Ne govorite nemački, sinjor Delvekjo?"
„Ne"
„Po taksisti, koji vas je vozio od Banhofstrase do vile na Čir kškom bregu, sasvim dobro govorite nemački."
„Izgovoriti nekoliko reci na nemačkom i stvarno govoriti nemački dve su različite stvari."
,,Vozač nam je rekao da ste mu adresu rekli na brzom i dobrom nemačkom s jakim berlinskim akcentom. Recite mi nešto, sinjor Delvekjo. Otkud to da nemački govorite s berlinskini akcentom?"
„Rekao sam vam - ja ne govorim nemački. Znam nekoliko reci nemačkog. Proveo sam nekoliko nedelja u Berlinu dok sam restaurirao jednu sliku. Pretpostavljam da sam tako stekao akcenat."
„Kad je to bilo?"
„Pre otprilike četiri godine?"
„Otprilike?"
„Pa."
„Koja slika?"
„Izvinite?"
„Slika koju ste restaurirali u Berlinu. Koji umetnik ju je naslikao? Kako se zvala?"
„Bojim se da je to poverljiva informacija."
„U ovom trenutku ništa nije poverljivo, sinjor Delvekjo. Želeo bih da čujem naziv slike i ime vlasnika."
„Bio je to jedan Karavađo u privatnom vlasništvu. Žao mi je, ali ne mogu vam otkriti ime vlasnika."
Peferson je ispružio ruku ka Beru ne pogledavši ga. Ber je iz facikle izvadio i dodao mu jedan list papira. Pregledao ga je tužuo kao da pacijentu ne ostaje mnogo života.
„Proverili smo vaše ime u kompjuterskoj bazi podataka da vidimo postoji li nalog za vaše hapšenje u Švajcarskoj. Drago mi je da mogu reći da nema ničeg - čak ni saobraćajnog prekršaja. Zamolili smo naše prijatelje preko granice u Italiji da urade isto. I još jednom, nije bilo ničega protiv vas. Ali su nam naši prijatelji Italijani rekli nešto zanimljivije. Izgleda da je Mario Delvekjo, rođen 23. septembra 1951. godine, umro u Torinu pre dvadeset tri godine od limfoma." Podigao je pogled sa papira i netremice posmatrao Gabrijela. „Šta mislite kolika je verovatnoća da postoje dva čoveka s identičnim imenom i identičnim datumom rođenja?"
„Kako bih ja to mogao znati?"
„Zapravo mislim da je veoma mala. Mislim da postoji samo jedan Mario Delvekjo i da ste vi ukrali njegov identitet da biste došli do italijanskog pasoša. Ne verujem da vam je ime Mario Delvekjo. U stvari, sasvim sam siguran da nije. Verujem da je vaše ime Gabrijel Alon i da radite za izraelsku tajnu službu."
Petersoa se prvi put nasmešio, ali to nije bio prijatan osmeh, već kao da se pocepalo parče hartije. Zatim nastavi:
„Pre dvadeset pet godina ubili ste palestinskog pisca koji je živeo u Cirihu i zvao se Ali Abdel Hamidi. Jedan sat nakon ubistva ste nestali iz zemlje i verovatno ste pre ponoći već bili u svom krevetu u Tel Avivu. Bojim se da ovog puta nikuda ne idete."

CIRIH
NEŠTO posle ponoći Gabrijel je iz sobe za ispitivanje premešten u pritvorsku ćeliju u susednom krilu zgrade. Bila je mala i uobičajeno siva, sa golim dušekom na čeličnom okviru i toaletom umrljanim rđom jer je neprestano curio. Gore na zidu, jedna jedina sijalica zujala je u mrežastom kavezu. Večera, koju nije dotakao - masna svinjska kobasica, nekakav sparušeni zeleniš i gomila zamašćenog krompira - stajala je na patosu pored vrata kao da je dostavljena iz hotelske kuhinje i čeka da je gost iz sobe preuzme. Gabrijel je pretpostavljao da je svinjska kobasica pokazivala Petersonov smisao za humor.
Pokušao je da zamisli događaje koji su se, znao je, odvijali izvan ovih zidova. Peterson je stupio u kontakt sa svojim pretpostavljenim, a njegov pretpostavljeni - s Ministarstvom spoljnih poslova. Do sada je i Tel Aviv verovatno obavešten. Premijer će pobesneti. Imao je dovoljno problema: Zapadna obala je gorela, mirovni proces se raspadao, njegova krhka koalicija u rasulu. Samo mu je još trebalo da se kidon,[7] čak i bivši kidon, nađe iza rešetaka u Švajcarskoj - još jedan skandal Kancelarije koji samo čeka da osvane na naslovnim stranama svetskih novina.
Večeras su svetla zbog hitnog slučaja sigurno gorela u anonimnoj kancelarijskoj zgradi na telavivskom Bulevaru kralja Saula. A Šamron? Da li je poziv upućen u njegovu tvrđavu pored jezera u Tiberiji? Da li je ovih dana u milosti ili ne? Sa Šamronom se nikad nije znalo. Tri-četiri puta su ga iskopali iz neizvesne penzije, pozvali da resi ovu i onu krizu, iskoristili na kakvom sumnjivom savetovanju ili u donošenju mudrog suda o nekome u navodno nezavisnom istražnom odboru. Ne tako davno naimenovan je za privremenog šefa službe - položaj koji je prvi put imao kad su ga posle penzije poslali u judejsku pustoš. Gabrijel se pitao da li je taj mandat istekao. Kod Šamrona je reč privremeni mogla značiti sto dana i sto godina. Po rođenju je bio Poljak, ali je imao beduinski rastegljiv osećaj za vreme. Gabrijel je bio Šamronov hidon. Šamron će ovo resiti, bio u penziji ili ne.
Starac, Uvek je bio Starac, čak i za njegovog kratkog uživanja u srednjem dobu. Gde je Starac? Da li je iko video Starca? Trči u brda! Starac stiže! Sad jeste bio starac, ali je u Gabrijelovim mislima uvek izgledao kao opasni mali lik koji je došao da ga vidi jednog popodneva, između predavanja na Betsalelu, septembra 1972. Gvožđe od čoveka. Lepo ste mogli čuti kako zvecka dok ide. Znao je sve o Gabrijelu. Da je odrastao u poljoprivrednom kibucu u Dolini Jezrel i da strasno mrzi ratarstvo. Da je vuk samotnjak, iako je u to vreme već bio oženjen koleginicom, studentkinjom umetnosti koja se zvala Lea Savir. Da mu je majka pronašla snage da preživi Aušvic ali da se nije izborila sa rakom koji joj je razorio organizam; da mu je i otac preživeo Aušvic ali ne i egipatsku artiljerijsku granatu koja ga je raznela na Sinaju. Šamron je znao iz vojnog dosijea da je Gabrijel pištoljem baratao gotovo jednako dobro kao i slikarskim kistom.
„Gledaš vesti?"
„Slikam."
„Znaš za Minhen? Znaš šta se tamo desilo našim momcima?"
„Aha, čuo sam."
„To te ne ljuti?"
„Naravno, ali ne ljutim se više zato što su bili sportisti ili što je bila Olimpijada."
„Ipak možeš da budeš ljut."
„Na koga?"
„Na Palestince. Na teroriste iz Crnog septembra koji hodaju s krvlju tvojih ljudi na rukama."
„Ja se nikad ne ljutim."
I mada Gabrijel tada nije shvatio, te reči su zapečatile Šamronovu posvećenost njemu, i mamljenje je počelo.
„Govoriš jezike?"
„Nekoliko."
„Nekoliko?"
„Moji roditelji nisu voleli hebrejski pa su govorili evropske jezike."
„Koje?"
„Već znate. Znate sve o meni. Ne igrajte igre sa mnom."
Šamron je tada odlučio da izvuče adut. Golda je naredila Šamronu da „pošalje momke" da skinu kopilad iz Crnog septembra koja su napravila pokolj. Operacija će se zvati Božji gnev. Nije se tu radilo o pravdi, rekao je Šamron. Uzimalo se oko za oko. U pitanju je bila osveta - jasno i glasno.
„Žao mi je, ne zanima me."
„Ne zanima te? Da li znaš koliko momaka u ovoj zemlji bi sve dalo da bude deo ove ekipe?"
„Zovite njih."
„Neću njih. Hoću tebe."
„Zašto mene?"
„Zato što si talentovan. Govoriš jezike. Imaš bistru glavu. Ne piješ i ne pušiš hašiš. Nisi luđak koji će da opali poluspreman."
I zato što imaš emotivnu hladnoću ubice, pomislio je Šamron mada tada ovo nije rekao Gabrijelu. Umesto toga, ispričao mu je priču, priču o mladom obaveštajcu, koji je izabran za posebnu misiju, jer je imao dar - neobično snažan stisak za tako malenog čoveka. Priču o noći u predgrađu Buenos Ajresa, kad je ovaj mladi obaveštajac ugledao čoveka kako čeka na autobuskoj stanici. Čeka kao običan čovek, Gabrijele Običan, jadni, mali čovek. I kako je ovaj mladi obaveštajac iskočio iz kola i zgrabio čoveka za vrat, i kako je sedeo na njemu dok su kola odlazila, i kako je namirisao zadah straha u njegovom dahu. Isti zadah koji su imali Jevreji dok ih je ovaj jadni mali čovek slao u gasne komore. I priča je upalila, a Šamron je znao da hoće. Jer, Gabrijel je bio jedini sin dvoje ljudi koji su preživeli Aušvic, a njihovi ožiljci bih su i njegovi.
Odjednom je bio veoma umoran. Zamisli, sve one godine, sva ona ubistva i sad je prvi put iza rešetaka zbog ubistva koje nije počinio. Nećeš biti uhvaćen! Šamronova jedanaesta zapovest. Uradi sve da izbegneš hapšenje. Prolićeš krv nedužnih ako je potrebno. Ne, pomisli Gabrijel. Nećeš proliti krv nedužnih.
Stisnu oči i pokuša da zaspi, ali nije vredelo: Petersonovo stalno svetio. Svetla su sigurno bila upaljena i na Bulevaru kralja Saula. I poziv će biti upućen. Ne budite ga, mislio je Gabrijel, jer ne želim da više ikad vidim njegovo lažljivo lice. Pustite ga da spava. Pustite Starca da spava.
PROŠLO je nekoliko minuta posle osam ujutro kad je Peterson ušao u Gabrijelovu ćeliju. Gabrijel ovo nije saznao od Petersona koji se nije potrudio da mu kaže, već je letimično pogledao brojčanik njegovog velikog ronilačkog sata dok je Peterson uzimao gutljaj kafe.
„Razgovarao sam s vašim šefom."
Zastao je da vidi hoće li ove reci izazvati neku reakciju, ali Gabrijel je ćutao. Držao se toga da je restaurator slika i ništa više, i da her Peterson pati od privremene neuračunljivosti.
„Bio je ljubazan, kao kolega prema kolegi, i nije pokušavao pomoću laži da se izvuče iz ove situacije. Cenim njegov postupak. Ali izgleda da Bern ne želi ovo da tera dalje.
„Koje?"
„Vaše učešće u ubistvu Alija Hamidija", hladno reče Peterson. Gabrijel je imao utisak da s mukom kontroliše nasilne misli. „Pošto bi tužba protiv vas za ulogu u slučaju Rolf neminovno otkrila vašu prljavu prošlost, nemamo izbora osim da odustanemo od tužbe i u ovom predmetu."
Peterson se očigledno nije slagao s odlukom svojih gospodara u Bernu.
„Vaša vlada nas je uverila da više niste član nijednog ogranka izraelske obaveštajne službe i da niste došli u Cirih ni u kakvom službenom svojstvu. Moja vlada je odlučila da prihvati ta uverenja takva kakva su. Nema petlju da dozvoli da Švajcarska postane pozornica na kojoj će Izraelci i Palestinci ponovo proživljavati užase prošlosti."
„Kad odlazim?"
„Predstavnik vaše vlade će doći po vas."
„Želeo bih da se presvučem. Mogu li da dobijem svoju torbu?"
„Ne"
Peterson je ustao, popravio kravatu i zagladio kosu. Gabrijel je pomislio da je neobično prisno da jedan muškarac takav pokret napravi pred drugim. Potom je otišao do vrata, jednom pokucao i sačekao da stražar otključa.
„Ne volim ubice, gospodine Alon, pogotovo kad ubijaju za vladu. Jedan od uslova pod kojima ste pušteni jeste da nikad više ne kročite u Švajcarsku. Ako se ovde vratite, postaraću se da više nikad ne odete."
Vrata se otvoriše. Peterson pođe, a zatim se okrenu i pogleda Gabrijela.
„Sramota je to što se dogodilo vašoj supruzi i sinu u Beču. Mora da je veoma teško živeti s takvom uspomenom. Pretpostavljam da ponekad poželite da ste bili vi u kolima umesto njih. Želim vam prijatan dan, gospodine Alon."
BILO je kasno popodne kad je Peterson konačno odlučio da ga pusti. Stariji vodnik Ber ispratio je Gabrijela iz pritvorske ćelije ćutke vršeći zadatak kao da Gabrijela čekaju vešala ne sloboda. Ber je predao Gabrijelovu torbu, opremu za restauraciju i debelu kovertu boje meda s ličnim stvarima. Gabrijel je, ne žureći, pregledao svoje stvari. Ber je pogledao na šal kao da ga čekaju neodložna posla. Odeća u Gabnjelovoj torbi je bila izvađena, pretražena i nasumično vraćena na mesto. Neko je prosuo bočicu asepsola po torbi Ber nakrivi ghvu: Izvinite, dragi čoveče, ali ovakve stvari se dešavaju kad natrčite na policajce.
Napolju, u izmaglici dvorišta, stajao je crni mercedes sedan okružen šestoricom uniformisanih službenika. Na prozorima okolnih zgrada stajali su policajci i sekretarice koji su došli da vide kako odvode izraelskog asasina. Dok je Gabrijel prilazio koliba, zadnja vrata se otvoriše i pojavi se oblak duvanskog dima. Brz pogled na zamračeno zadnje sediste potvrdio je izvor.
Ukopao se na mestu, što je Bera izgleda potpuno iznenadilo Zatim, protiv volje, opet zakorači i uđe na zadnje sediste. Ber zatvori vrata i kola odmah krenuše, gume otklizase preko mokre kaldrme. Šamron ga nije gledao. Samron je zurio kroz prozor gledajući u sledeće poprište, misleći na nov pohod.

CIRIH
DA BI SE STIGLO do Aerodroma Kloten, trebalo se još jednom uspeti uz Ciriški breg. Dok su se peli ka vrhu, dražesne vile su bivale sve ređe. Ušli su u rečnu ravnicu izbrazdanu ružnim jednoobraznim nizovima tržnih centara. Kretali su se sporo zakrčenim puteni s dve trake dok je popodnevno sunce pokušavalo da se izbori s oblacima. Pratila su ih kola. Čovek na suvozačkom sedištu mogao je biti Peterson.
Ari Šamron je stigao u Cirih službeno, ali se obukao i ponašao kao her Heler - identitet koji mu je služio kao pokriće na čestim putovanjima u Evropu. Her Rudolf Heler iz Heller Enterprises Ltd., međunarodnog investicionog preduzeća koje je imalo kancelarije u Londonu, Parizu, Berlinu, Bernu i Nasau. Mnogi njegovi kritičari možda bi rekli da je Preduzeće Heler specijalizovano za ubistva i nanošenje teških povreda, učene i izdaje. Preduzeće Heler je firma stare ekonomije, govorili su kritičari. Ono što je Bulevaru kralja Saula trebalo da bi se rešio duge zime beznadežnosti, bio je šef nove ekonomije za svet nove ekonomije. Ali, her Heler je ščepao ključeve direktorskog kabineta sebi svojstvenim stiskom jakim poput stege, i malobrojni su u Izraelu, uključujući i premijera, mogli skupiti hrabrost da mu ih otmu.
Za njegovo bratstvo odanih sledbenika, Šamron je bio legenda. Nekad je Gabrijel bio među njima. Međutim, Šamron je bio i lažljivac, nepopravljivi lažljivac koji se nije kajao. Lagao je prirodno, lagao je zato što drugačije nije znao, i slagao je Gabrijela mnogo puta. Jedno vreme su imali odnos oca i sina. Ali otac je počeo da liči na čoveka koji se kocka, ili pije, ili spava s mnogim ženama, pa je prisiljen da laže svoju decu. Gabrijel ga mrzi kako jedino sin može da mrzi oca.
„Šta ti radiš ovde? Zašto jednostavno nisi poslao nekog iz bernske ispostave da dođe po mene?"
„Zato što si ti i suviše važan da bismo te poverili nekome iz ispostave." Šamron upali još jednu odvratnu tursku cigaretu i sa treskom zaklopi upaljač. „Osim toga, her Peterson i njegovi prijatelji iz Ministarstva spoljnih poslova uslovili su tvoje puštanje mojim dolaskom. Švajcarci vole da viču na mene kad se neki od naših agenata nađe u nevolji. Nisam siguran zašto je tako. Pretpostavljam da im to hrani kompleks superiornosti - lakše im je zbog prošlih grehova."
„Ko ja - Peterson?"
„Gerhard Peterson radi za Odeljenje analize i zaštite."
„Šta je to, kog đavola?"
„Novo ime za švajcarsku službu unutrašnje bezbednosti. Odgovorni su za pitanja nacionalne bezbednosti, kontraobaveštajni rad i istrage o švajcarskim državljanima osumnjičenim za izdaju. Peterson je drugi čovek u Odeljenju. Nadgleda sve operacije."
„Kako si ga ubedio da me pusti?"
„Igrao sam pokornog Jevrejina. Dao sam im uobičajena obećanja da nećemo raditi na švajcarskoj teritoriji bez prethodnog konsultovanja s her Petersonom i njegovim nadređenim u švajcarskoj službi bezbednosti. Rekao sam im i za izvesnog švajcarskog proizvođača oružja koji jeftino prodaje okidače za bombe teroristima na slobodnom tržištu. Predložio sam da se time sami pozabave pre nego što neko drugi ne uzme stvar u svoje ruke."
„Uvek imaš keca u rukavu."
„Iskustvo mi govori da čovek nikad ne može da pretera sa pripremama."
„Mislio sam da ti je mandat istekao."
„Trebalo je da se završi pre šest meseci, ali me premijer zamolio da još ostanem. S obzirom na trenutnu situaciju na terenu, složili smo se da nije vreme za promene u rukovodstvu na Bulevaru kralja Saula."
Šamron je verovatno sam organizovao pobunu, pomisli Gabrijel. Da li postoji bolji način da sebe učini nezamenjivim? Ne, to čak ni Šamron ne bi uradio.
„Moja ponuda je još otvorena."
„Koja ponuda?"
„Zamenik direktora operacija."
„Ne, hvala."
Šamron sleže ramenima. „Kaži mi šta se desilo. Želim da čujem sve, od početka do kraja."
Gabrijel toliko nije verovao Šamronu da je razmišljao da mu predoči skraćenu verziju događaja, držeći se teorije da je bolje da što manje zna. Ali, pošto će im to omogućiti da pričaju o nečem novom umesto da vode stare ratove, Gabrijel mu je ispričao sve, počev od svog dolaska noćnim vozom iz Pariza pa do hapšenja i ispitivanja. Dok je Gabrijel govorio, Šamron je gledao kroz prozor okrećući upaljač među prstima - u smeru kazaljke na satu, suprotno od smera kazaljke na satu, u smeru kazaljke na satu, suprotno od smera kazaljke na satu„.
„Jesi li video leš?"
„Vrlo profesionalno, jedan hitac u oko. Verovatno je bio mrtav pre no što je pao. Coup de grace nije bio potreban."
„Da li su te tukli u policiji?"
„Ne"
Kao da je to razočaralo Šamrona.
Gabrijel dodade: „Peterson mi je rekao da odustaje od slučaja zbog pritiska iz Berna."
„Možda, ali nije bilo načina da ti Peterson ikad pripiše zadatak Ali Hamidi. Teško je krivično goniti nekoga za ubistvo staro dvadeset pet godina. A krivično goniti profesionalca„." Slegnu ramenima kao da kaže da se takve stvari ipak ne rade. „Posao s Hamidijem je bio umetničko delo. Bez svjedoka I bez dokaza.”
Gabriel se prisjeti filmski zgodnog lica Ali Hamidija. Na področju unutar bulevara Kralja Saula palestinski ljubimac bio je poznat kao Alahov mačevalac. Pisac drama koje ne čine čast nijednoj sceni, manipulator i zavodnik priglupih mladih djevojaka. “Da li bi odnijela ovaj paket na taj naslov za mene? Letiš za Tel Aviv? Da li bi odnijela paket mom prijatelju?” U paketima bile su bombe, koji bi eksplodirale i bacile u vazduh sve, koji bi se nalazili u bližini. Neke je noči u Zurichu Hamidi pokupio studentkinju imenom Trudi u blizini bara u Niederdorfu. Kada je predložila da krenu u njezin stan, Hamidi je odmah pristao. Pet minuta kasnije dovela ga je u ulicu, gdje je čekao Gabriel držeči berettu .22 u ruci. Još i sada čuje zvuk metaka koji su iskidali Hamidijevo tijelo.
„Pretpostavljam da treba da ti se zahvalim sto si me izvadio.”
„Izražavanje zahvalnosti nije neophodno. Ustvari mislim da ti dugujem izvinjenje."
“Izvinjenje? Zašto?”
“ Jer nikada ne bi bio u vili Augustusa Rolfa, da nije bilo mene."
RAMI, uvijek prisutni Šamronov tjelohranitelj, nalazio se iza volana automobila. Šamron mu je naredio da vozi po Klotenu u krugovima. Več dvadeset minuta Gabriel je gledao iste znakove i zgrade. A u svojoj glavi gledao je drugačije slike: isječke akcija iz prošlosti, stare kolege i neprijatelje. Dlanovi su mu se navlažili, a srce brže kucalo. Šamron. Opet je to uradio.
„Rolf nam je poslao poruku preko naše ambasade", poče Šamron. „Želeo je da se sretne sa nekim iz Kancelarije. Nije rekao zašto, ali kad čovek poput Augustusa Rolfa želi da razgovara, obično se trudimo da izađemo u susret. Želeo je da se sastanak obavi diskretno. Ispitao sam Rolfovo poreklo i otkrio da je kolekcionar umetničkih dela. Prirodno, pomislio sam da bi ti bio savršen čovek za posao pa sam sredio da te unajmi da očistiš jednu od njegovih slika. Nekog Rubensa, ako se ne varam."
„Rafaela."
Šamron napravi grimasu kao da kaže da ga takve razlike ne zanimaju. Umetnost, muzika, književnost, pozorište - te stvari su mu bile dosadne. Bio je čovek koga je zanimao stvarni svet.
„Da li je Išervud znao da je sve igra?"
„Džulijan? Ne, bojim se da sam i njega obmanuo."
„Zašto ovako? Zašto mi jednostavno nisi rekao istinu?"
„Da li bi to uradio?"
„Ne."
Nakrivio je ćelavu glavu, duboko povukao dim turske cigarete - nemam šta da dodam. „Bojim se da smo se istina i ja nekako otuđili. Star sam čovek, Gabrijele. Proveo sam čitav život govoreći laži. Za mene su laži ugodnije od istine."
„Hoću da izađem iz kola! Ne želim više da slušam!"
„Pusti me da završim."
„Prekini! Ne želim da ti čujem glas."
„Slušaj me, Gabrijele!" Šamron udari pesnicom po konzoli. „Augustus Rolf, švajcarski bankar, želeo je da razgovara s nama i zbog toga je ubijen. Želim da saznam šta je Rolf hteo da nam kaže i želim da saznam ko ga je zbog toga ubio!"
„Nađi nekog drugog, Ari. Istraživanje ubistva nikad mi nije bila specijalnost. Zapravo, blagodareći tebi, usavršio sam se u sasvim drugoj oblasti."
„Molim te, Gabrijele, nemoj opet da se svađamo oko toga."
„Ti i Peterson ste izgleda vrlo bliski. Ako opet odigraš pokornog Jevrejina, siguran sam da će biti voljan da te obaveštava o razvoju istrage."
„Augustus Rolf je ubijen jer je neko znao da ti dolaziš u Cirih; neko ko nije želeo da čuješ šta Augustus Rolf ima da kaže; neko ko je želeo da tebi podmetne ubistvo."
„Ako im je to bila namera, obavili su posao prokleto loše. U vreme kad je Rolf ubijen, iz Pariza sam putovao vozom." Gabrijel se malo smirio. Bio je besan na Šamrona što ga je prevario, ali u isto vreme i zaintrigiran. „Šta znaš o Augustusu Rolfu?"
„Porodica Rolf sakriva novac ispod Banhofštrase dve stotine godina. Oni su jedna od najčuvenijih bankarskih porodica u Švajcarskoj."
„Ko bi želeo njegovu smrt?"
„Mnogo prljavog novca je prošlo kroz numeričke račune u Rolfovoj banci. Sa sigurnošću se može pretpostaviti da je stekao priličan broj neprijatelja."
„Šta još?"
„Porodica nosi legendarno prokletstvo. Pre dvadeset pet godina Rolfova supruga je izvršila samoubistvo. Sama sebi je iskopala grob u bašti Rolfove planinske vile, legla i pucala u sebe. Posle nekoliko godina je Rolfov sin jedinac, Maksimilijan, poginuo u biciklističkoj nesreći u Alpima."
„Da li je ijedan rođak živ?"
„Njegova ćerka, barem je bila kad je poslednji put neko čuo za nju. Zove se Ana."
„Njegova ćerka je Ana Rolfi"
„Dakle, poznaješ je? Zadivljen sam."
„Ona je poznati muzičar, jedan od najčuvenijih u svetu."
„Da li još želiš da izađeš iz kola?"

GABRIJEL je imao dva dara zbog kojih je bio izvrstan restaurator: mnogo pažnje je poklanjao pojedinostima i neumorno je želeo da svaki zadatak, ma koliko bio prozaičan, dovede do kraja. Nikad nije izašao iz studija a da radno mesto i pribor nije ostavio u besprekornom stanju; nikad nije otišao u krevet ostavivši prljavo posuđe u sudoperi. I nikad nije ostavio nezavršenu sliku čak i kad je predstavljala pokriće za Šamrona. Za Gabrijela napola restaurirana slika više nije bila umetničko delo, već samo malo ulja i pigmenta razmazanog po platnu ili drvenoj ploči. Leš Augustusa Rolfa, koji leži ispod Rafaelovog rada, bio je sličan tek dopola restauriranoj slici. Nikada neće biti završena dok Gabrijel ne sazna ko ga je ubio i zašto.
„Šta želiš da uradim?"
„Razgovaraj s njom."
„Zašto ja?"
„Zbog njene pomalo umetničke naravi."
„Po onome što sam ja čitao, to je blago rečeno."
„Ti si umetnik. Govoriš njenim jezikom. Možda će imati dovoljno poverenja da ti ispriča šta zna o očevim poslovima. Ako ništa ne uspeš, vrati se u svoj studio i nikad ti više neću doći na vrata."
„Obećanja, obećanja."
„Nema potrebe da se vređamo, Gabrijele."
„Poslednji put kad si se pojavio u mom životu, zamalo nisam poginuo."
„Tačno, ali barem nije bilo dosadno."
„Peterson kaže da se ne mogu vratiti u Švajcarsku. Kako da razgovaram s Anom Rolf?"
„Izgleda da ona ne želi da živi u Švajcarskoj." Šamron mu dade parče papira. „Ovo je njeno preduzeće u Londonu. Daj joj nekoliko dana da sahrani oca. Dakle, učinićeš ovo?"
„Ne za tebe. Želim da saznam ko je hteo da mi prišije Rolfovo ubistvo. Kako da se predstavim Ani Rolf?"
„Više volim suptilan pristup, ali prepuštam ti da sam odlučiš. Ponašaj se kako smatraš da treba."
Gabrijel stavi adresu u džep, blag osmeh se načas pojavi na Šamronovorm licu. Odavno je naučio da treba uživati u profesionalnim pobedama, čak tako malim.
Kola su se zaustavila Pored ivičnjaka kod oznake Britanske aviokompanije. Gabrijel je izašao pokupio stvari iz prtljažnika, a onda pogledao u Sanvronov prozor.
Šamron reče: „Nismo razgovarali o tvom honoraru"
„Ne brini. Biće pozamašan”
„Od sada su ti troškovi Bačeni, ali ne zaboravi da se nijedan slučaj nikad nije resio razbacivanjem novca."
„Razmišljaću o tom biseru mudrosti kad večeras budem leteo prvom klasom za London”
Šamron napravi grimasu, javljaj se. Uobičajeni kanali i metode. Da li se sećaš?"
„Kako bih mogao da zaboravim?"
„Bio je to priličan uspeh zar ne?
„Šta to?"
„Naći čoveka trideset minuta nakon što je otišao s mesta zločina. Pitam se kako je her Peterson uspeo to da izvede. Mora da je veoma dobar.

NIDWALDEN, ŠVAJCARSKA
U ODELJENJU ZA ANALIZU I ZAŠTITU Gerhard Peterson važio je za čoveka u usponu. Nadređeni su se prema njemu obazrivo ponašali. Podređeni ćutali pod njegovim hladnim pogledom. Kolege posmatrale u čudu i ljubomorno. Kako je učiteljski sin iz Erstfelda stigao do takvih visina? Pogledajte ga samo! Svaka vlas na svome mestu! Kravata mu nikad nije olabavljena! Moć i uspeh nosi poput onog njegovog skupog losiona posle brijanja. Peterson nikada nije napravio potez koji nije bio sračunat za napredak u karijeri. Porodični život mu je bio uredan kao i kancelarija. Seksualne veze su bile diskretne i prikladne. Svako ko bi bio iole glupav da mu stane na put, ubrzo bi otkrio da Gerhard Peterson ima moćne prijatelje. Prijatelje u Bernu. Prijatelje u bankama. Uskoro će postati šef - u tome su se svi slagali. Zatim neki viši položaj u Saveznoj policiji. Jednog dana, možda, kontrola nad čitavim Ministarstvom pravosuđa i policije.
Peterson je zaista imao prijatelje u bankama. I oni su mu zaista činili usluge. Švajcarska finansijska oligarhija ga je poput nevidljive ruke gurala uvis uz svaku prečku na lestvici moći. Međutim, to nije bila jednosmerna ulica. I Peterson je njima činio usluge i zato je bio za volanom mercedesa sedana i jurio kroz sumornu šumu Kernvalda.
U podnožju planina stigao je do druma s oznakom PRIVATE. Pratio je put dok nije došao do impozantne crne gvozdene kapije- Peterson je znao postupak. Dok je ulazio kolima u park i otvarao prozor, stražar izađe iz kućice. Hodao je sigurno i precizno kao čovek koji je radio u vojsci. Peterson je video da ispod plave skijaške jakne ima oružje.
Peterson gurnu glavu kroz prozor. „Ja sam her Keler."
„Da li ste došli na konferenciju, her Keler?"
,Ja sam, u stvari, zabavljač."
„Pratite put do kuće. Tamo će vas sačekati drugi čovek."
BILA je to vila napravljena u stilu švajcarske kolibe, ali nakazna zbog ogromnih razmera. Usidrena u planinsku padinu, pogledom dubokog zadovoljstva gledala je na dolinu što se ispod nje pruža. Peterson je poslednji došao. Ostali su već stigli. Došli su iz Ciriha i Cuga, iz Lucerna i Berna, i iz Ženeve i Bazela. Po običaju, putovali su zasebno i stizali u nejednakim razmacima da ne bi privukli pažnju. Svi su bili Švajcarci. Stranci su bili zabranjeni. Zbog stranaca je grupa i postojala.
Sastanak će se, kao i obično, održati u velikoj dnevnoj sobi sa staklenim zidovima, na drugom nivou kuće. Da se iko od njih potrudio da stane pored prozora, bio bi počašćen zaista izuzetnim pogledom: čilim mokrih svetala na patosu doline, zakriljen velom snega koji promiče. Umesto toga, pušili su zbijeni u grupice, tiho ćaskali, pijuckali kafu ili čaj. Alkoholna pića nikada nisu služena u kući. Domaćin, her Gesler, pio je samo čaj i mineralnu vodu i bio vegetarijanac. Izuzetnu dugovečnost je pripisivao strogom načinu ishrane.
Uprkos neformalnom okruženju, her Gesler je insistirao da se sastancima pristupa kao zasedanju kakvog upravnog odbora. Gosti nisu sedeli na udobnim sofama i foteljama već za dugim konferencijskim stolom. Tačno u šest po podne, svaki čovek je prišao dodeljenom mestu i stao iza stolice.
Trenutak docnije vrata se otvoriše i pojavi se jedan muškarac. Sićušan i nežne građe, sa tamnim naočarima i Paučinastom sedom kosom, oslanjao se na ruku mladića iz obezbeđenja. Pošto je zauzeo mesto u čelu stola, i drugi su seli.
Jedna stolica je bila prazna., nesrećan previd. Posle trenutka neprijatne tišine, stražar ju je uhvatio za naslon i izneo.
U SUSEDNOJ sobi, Gerhard Peterson je buljio pravo u sočivo videokamere kao gost neke emisije koji čeka da ga s nekog mesta uključe u program. Uvek je bilo ovako. Kad god bi Peterson imao posla pred Savetom, obraćao bi im se elektronski sa daljine. Nikada nije video her Geslera niti ijednog čoveka u sobi - barem ne u vezi sa Savetom. Her Gesler je rekao da je razlog za ovaj čudni aranžman bio njihova bezbednost - a još važnije - i njegova.
„Gerharde, da li si spreman?"
Bio je to visoki, her Geslerov tanki glas, koji je kroz sićušnu slušalicu u Petersonovom uvetu, zvučao još tanje.
„Da, spreman sam."
„Nadam se da te nismo odvukli s nekog hitnog državnog posla, Gerharde."
„Nikako, her Gesler. Samo s međuministarskog sastanka o trgovini opojnim sredstvima."
„Kakvo je gubljenje vremena taj glupavi rat zbog narkotika."
Gesler je bio čuven po svojim iznenadnim digresijama. Peterson je prekrstio ruke i strpljivo čekao svoj trenutak.
„Lično nikad nisam shvatao privlačnost narkotika, ali nisam video ni štetu. Šta neko stavlja u svoje telo mene se ne tiče. Ako želi da uništi svoj život i zdravlje tim hemikalijama, šta mene briga? Zašto bi se to ticalo vlade? Zašto vlada treba da potroši neizreciva sredstva u borbi protiv problema koji je star koliko i sama ljudska priroda? Na kraju krajeva, može se reći da je Adam bio prvi uživalac opojnih sredstava. Bog je Adamu zabranio voće, a ovaj ga je pojeo čim je dobio prvu priliku."
„Zanimljivo gledište, her Gesler."
„Naši protivnici kažu da je trgovina drogama veoma bitna za Švajcarsku. Bojim se da se moram složiti. Siguran sam da i u mojoj vlastitoj banci postoje računi takozvanih narkobosova. Ali, šta je tu loše? Makar se novac, ako je deponovan u Švajcarskoj, koristi u dobre svrhe. Pozajmljuje se legitimnim preduzećima koja milionima ljudi pružaju robu, ushugu i zaposlenje."
„Tako da mogu da idu i kupe još više droge?"
„Ako je to ono što žele. Vidite, život na zemlji ide ukrug Priroda je u skladu. A i globalni finansijski sistem. Međutim baš kao što priroda može biti izbačena iz ravnoteže naizgled malim događajem, to se može desiti i s poslom. Zamisli razorne posledice kada se u opticaju opet ne bi našao profit od prodaje narkotika u svetskoj ekonomiji. Švajcarski banka* ripružaju dragocene usluge."
Gesler uze gutljaj čaja. Peterson ovo nije mogao da vidu ali je mogao da čuje u osetljivom mikrofonu koji je korišćeii kao pojačalo za slabi starčev glas.
„Ali, udaljio sam se", reče Gesler dok se čulo kako spušta šolju na tanjirić. „Da se vratimo trenutnom poslu. Izgleda da imamo još jednu neprijatnost u vezi s Rolfom."
„DA LI ti ovaj tip izgleda kao čovek koji će odustati od cele stvari?", upita Gesler kad je Peterson završio svoje izlaganje.
„Ne, her Gesler."
„Dakle, šta predlažeš?"
„Da raščistimo nered što brže možemo i potrudimo se da on ništa ne nađe."
Gesler uzdahnu. „Svrha ovog tela nikada nije bila da se bavi nasiljem - samo da se bori protiv nasilja koje se čiji i nad nama."
„U svakom ratu postoje žrtve."
„Prismotra i zastrašivanje su jedno - ubistvo nešto sasvim drugo. Od presudne je važnosti da upotrebimo nekoga ko nikako ne može biti povezan sa Savetom. Svakako, u tvom poslu, srećeš i takve ljude."
„Da."
Starac uzdahnu.
Gerhard Peterson izvadi minijaturnu slušalicu iz uveta i krenu nazad u Cirih.

KORZIKA
NA KORZICI POSTOJI stara šala da su čuvene ostrvske drumove zajedno konstruisali Makijaveli i markiz De Sad. Englezu ipak nije smetalo da se njima vozi. Zaista, jurcao je po ostrvu sa izvesnom fatalističkom razuzdanošcu zbog koje ga je bio glas da je pomalo lud. Sada je jurio vetrovitim autoputem na zapadnom obodu ostrva kroz gustu maglu koja se dizala sa mora. Na osmom kilometru skrenuo je ka unutrašnjosti ostrva. Dok je vozio u brda, magla se dizala i otkrivala kristalno plavo popodnevno nebo. Jesenje sunce isticalo je kontrast između nijansi zelene boje maslinovog drveća i crnog bora. U senci drveća otkrivao se gustiš borovnice i busina čuvenog korzikanskog šiblja, poznatog kao maćeha, koje je vekovima skrivalo razbojnike i ubice. Englez otvori prozor. Topao miris ružmarina razli mu se po licu.
Ispred njega se uzdizao brdski grad, grad bledozutih kuca s krovovima od crvenog crepa zbijenih oko zvonika, pola u senci, pola na blistavom suncu. U pozadini su se dizale planine na čijim je najvišim vrhovima bio ledenoplavi sneg. Pre deset godina, kad se tek nastanio ovde, deca bi u njega upirala kažiprst i mali prst, korzikanski način za odbijanje zlog oka stranca. Sada su se smešili i mahali dok je brzo vozio kroz grad i peo se ka svojoj vili neprolaznom dolinom. Usput je prošao pored paesanu koji je uz drum obrađivao mali komad zemlje pod povrćem. Muškarac se zagleda u Engleza. Dok su mu crne oči tinjale ispod oboda širokog šešira, on dade znak prepoznavanja gotovo neprimetno pomerivši prva dva prsta. Stari paesanu bio je jedan od Englezovih usvojenih članova klana. Dalje uz drum, mlad dečak po imenu Đankomo stade mu na put i mahnu da Englez stane.
„Dobro došao kući. Jesi li dobro putovao?"
„Vrlo dobro."
„Šta si mi doneo?"
„Zavisi."
„Od čega?"
„Da li si mi čuvao vilu dok sam bio odsutan."
„Naravno da jesam, baš kao što sam obećao."
„Da li je iko dolazio?"
„Ne, nikoga nisam video."
„Sasvim si siguran?"
Dečak klimnu glavom. Englez iz kofera izvadi lepu školsku torbu od dobre španske kože, ručno rađenu, i dade je dečaku. „Za tvoje knjige - da ih više ne gubiš od škole do kuće."
Dečak primače torbu nosu i pomirisa novu kožu. Zatim reče: „Imaš li cigarete?"
„Nećeš reći majci?"
„Naravno da neću!"
Muškarci su se pravili da vladaju Korzikom, ali je prava moć bila u rukama njihovih majki. Englez dečaku pruži polupraznu kutiju.
Dečak stavi cigarete u torbu. „Još nešto."
„Šta?"
„Don Orsati želi da razgovara s tobom."
„Kad si ga video?"
„Jutros."
„Gde?"
„U kafeu u selu." .
„Gde je sada?"
„U kafeu u selu."

Orsati vodi buran život, pomisli Englez. Pozovi dona u moju vilu na ručak. Ali mu kaži da treba da ponese i neku hranu ako misli i da jede.
Dečak se nasmeši i odskakuta dok je kožna torba mUarala za njim kao zastava. Englez ubaci menjač džipa u nastavi putem. Otprilike kilometar od njegove vile, kočnicu i džip se naglo zaustavi u oblaku crvene Nasred uske staze stajao je veliki jarac. Dlaka svetla, a brada crvena. Kao i Englez, i on je nosio ožiljak bitaka. Jarac je mrzeo Engleza i preprečio bi mu put vili kad god bi mu se prohtelo. Englez je često sanjao snom zauvek okonča sukob glokom koji je držao u pied za rukavice. Ali životinja je pripadala Don Kazabu i ako bi je povredio došlo bi do smrtnog neprijateljstva.
Englez pritisnu sirenu. Don Kazabjankin jarac zableja i prkosno ga pogleda, Englez je ima dva izlaza, oba neprijatna. Mogao je da čeka da se jarac skloni ili da pokusi da ga otera.
Dobro pogleda iza sebe ne bi li se uverio da ga niko ne gleda. Potom otvori vrata i potrča na jarca mašući rukanm vrišteći kao luđak dok životinja ne odstupi i ne odjuri od makije. Pravo mesto za njega, pomisli Englez - mesto gde svi lopovi i razbojnici na kraju završe.
Vratio se u džip i krenuo ka vili razmišljajući o toj, velikoj sramoti. Izuzetno uspešan asasin, a ipak ne može da stigne ni do rođene kuće a da ga prethodno ne ponizi Don Kazabjankin pokvareni jarac.
NIKAD na Korzici nije mnogo potrebno da se započne smrtno neprijateljstvo. Uvreda. Optužba za varanje. Prekid veridbe. Trudnoća neudate žene. Nekad je, u tvom selu, četrdeset godina trajala svađa oko ključeva. Posle prve varnice, ubrzo bi usledio nemir. Vo bio bi ubijen. Vlasnik vola bi se osvetio ubivši mazgu ili stado ovaca.
Vredno maslinovo drvo bi bilo posečeno. Ograda srušena. Kuća zapaljema. Onda bi počela ubistva. I dalje bi to išlo, ponekad čitav naraštaj pa i duže, dok se zaraćene strane ne bi pomirile ili iscrpljene odustale od borbe.
Na Korzici su muškarci uglavnom bili i više nego spremni da sami počine ubistvo. Ipak, uvek je bilo onih kojima je potreban neko da za njih obavi prljavi posao - viđeniji ljudi, koji su bili pretosetljivi da svoje ruke isprljaju ili nisu hteli da se izlože opasnosti od hapšenja ili progona, žene koje nisu same mogle da ubiju ili nisu imale muškog rođaka da u njihovo ime obavi delo. Ovakvi ljudi oslanjali su se na profesionalce - tad dunaghiu. Obično su se obraćali Orsatijevom klanu.
Orsatijevi siu imali dobru zemlju s mnogo maslinovih stabala, a njihovo ulje bilo je najslađe od svih na Korzici. Međutim, nisu se bir.vili samo proizvodnjom dobrog maslinovog ulja. Niko nije zmao koliko je Korzikanaca vremenom stradalo od ruku Orsatijevih asasina - a najmanje sami Orsatijevi - ali lokalno pričanje je spominjalo hiljade. Možda bi ih bilo i mnogo više da se klan nije držao rigorozne provere. Nekada davno Orsatujevi su radili po strogom kodu. Ubistvo nisu hteli da izvrše ukoliko nisu bili ubeđeni da se optuženi zaista ogrešio i da je krvna odmazda neophodna.
Anton Orsati je stao na čelo porodičnog posla u teškim vremenima. Francuske vlasti su uspele da iskorene smrtna neprijateljstva i krvnu osvetu na skoro čitavom ostrvu izuzev u najudaljemijim džepovima. Sada su usluge taddunaghiu bile potrebme samo nekolicini Korzikanaca. Ali Anton Orsati je bio prepreden poslovni čovek. Znao je da može ili da podigne šatorr i postane samo proizvođač izvrsnog maslinovog ulja ili da proširi polje rada i potraži priliku negde drugde. Odlučio se za drugo rešenje i posao preneo na kopno. Sada je njegova banda asasina smatrana najpouzdanijom i najprofesionalnijom u Evropi. Špartali su po kontinentu, ubijali u ime bc„gataša, kriminalaca, varalica osiguranja, a ponekad i vlada. Većina ubijenih zaslužila je da umre, ali su konkurencija i preke potrebe savremenog doba zahtevale da se Anton Orsati odrekne starog koda svojih predaka. Bez obzira na to koliko bila neprijatna, prihvatana je svaka poslovna ponuda koja bi stigla na njegov sto, sve dotle dok životi njegovih asasina nisu dovođeni u bezumnu opasnost.
Orsatija je uvek zabavljala činjenica da njegov najveštiji zaposleni nije Korzikanac već Englez iz Hajgejta u Severnom Londonu. Samo je Orsati znao istinu o njemu. Služio je u čuvenoj Specijalnoj vazduhoplovnoj službi. Ubijao ljude po Severnoj Irskoj i Iraku. Njegovi bivši gospodari verovali su da je mrtav. Jednom je Englez Orsatiju pokazao isečak iz londonskih novina. Svoju čitulju. Veoma korisna stvar u ovakvom poslu, mislio je Orsati. Ljudi obično ne traže mrtvog čoveka.
Možda je rođen kao Englez, ali je Orsati uvek smatrao da ima nemirna dušu pravog Korzikanca. Govorio je dijalekt dobro kao i Orsati, nije verovao strancima i prezirao je svaku vlast. Noću bi sedeo na seoskom trgu sa starcima, popreko gledao dečake na skejtbordovima i gunđao kako mladi ne poštuju tradiciju. Bio je častan čovek - ponekad i previše častan za Orsatijev ukus. Ipak, bio je vrhunski asasin, najbolji koga je Orsati upoznao. Obučavale su ga najbolje ubice na planeti i Orsati je od njega mnogo naučio. Takođe je savršeno odgovarao izvesnim zadacima na kontinentu, što je bio i razlog zbog kojeg je tog popodneva Anton Orsati svratio u Englezovu vilu noseći pregršt namirnica.

ORSATI je bio potomak ugledne porodice, ali po odelu i apetitu se nije mnogo razlikovao od paesanu što radi na zemlji pored druma u dolini. Nosio je izbeljenu belu košulju, otkopčanu do pola snažnih grudi, i prašnjave kožne sandale. Ručak koji je doneo sastojao se od vekne prostog hleba, flašice maslinova ulja, komadine mirisne korzikanske šunke i grumena jakog sira. Englez je obezbedio vino. Popodne je bilo toplo pa su sedeli napolju, u šarenoj senci dva visoka korzikanska bora, na terasi koja je gledala neprolaznu dolinu.
Orsati je Englezu doneo ček s pečatom preduzeća Maslinovo ulje Orsati. Svi Orsatijevi asasini su zvanično bili službenici preduzeća. Englez je bio potpredsednik za marketing, šta god to značilo. „Tvoj deo honorara za posao u Španiji." Orsati umoči parče hleba u maslinovo ulje i ubaci ga u usta. „Je li bilo problema?"
„Devojka je radila za špansku službu bezbednosti."
„Koja devojka?"
„Devojka sa kojom se Navara viđao."
,,Oh, sranje. Šta si uradio?"
„Videla mi je lice."
Orsati je razmišljao o ovome dok je sekao parče šunke i stavljao ga na Englezov tanjir. Ni jedan ni drugi nisu voleli kolateralne žrtve. To je obično bilo loše za posao.
„Kako se osećaš?"
„Umoran sam."
„I dalje ne spavaš dobro?"
„Ne dok u stranoj zemlji ubijam čoveka."
,,A ovde?"
„Bolje."
„Treba večeras da se odmoriš a ne da sediš do sitnih sati sa starcima u selu."
„Zašto?"
„Zato što imam još jedan posao za tebe."
„Samo što sam završio posao. Daj ovo nekom drugom."
„Preosetljivo je."
„Imaš dosije?"
Orsati je ućutao i lenjo plivao u bazenu dok je Englez čitao. Kad je završio, podiže pogled. „Šta je ovaj čovek uradio da zasluži smrt?"
„Izgleda da je ukrao nešto vredno."
Englez zatvori fasciklu. Nije se ustezao da ubije nekoga ko je živeo od krađe. Po mišljenju Engleza, lopovi su bili najniža ljudska sorta na zemlji.
Zašto je potrebno da ja obavim ovaj posao?"
"Zato što druga strana želi da se meta ubije, a njegov posao uništi. Ljudi koji su te obučavali u Herefordu naučili su te da koristiš eksploziv. Moji ljudi se dobro osećaju samo s konvencionalnijim oružjem."
Gde ću da nabavim bombu?
Orsati izađe iz bazena i žestoko protrlja gustu sedu kosu. Da li poznaješ Paskala Debrea?"
"Nažalost, Englez je poznavao Paskala Debrea. Bio je to palikuća koji je obavljao poslove za kriminalnu grupu iz Marselja. S Debreom se moralo raditi oprezno.
„Debre te očekuje. Daće ti sve što ti je potrebno za ovaj posao."
„Kada polazim?"

KOSTA DE PRATA, PORTUGAL
PO SVEMU JE IZGLEDALO da se žena, koja se naselila u obnovljeni stari manastir na strmom brdu iznad mora, zavetovala da će voditi povučen, asketski život. U selu dugo niko nije znao čak ni kako se zove. Senjora Roza, blebetava kasirka na pijaci, izmislila je da je žena odbačena i svoju teoriju naturala svima koji su imali taj peh da prođu pored njene kase. Upravo joj je Roza nadenula ime Naša gospa sa brežuljka. Nadimak joj je ostao čak i kad se saznalo njeno pravo ime.
U selo je jednog jutra došla da obavi kupovinu spuštajući se niz brdo na sjajnocrvenom mopedu, dok joj se plava kosa skupljena u konjski rep vijorila kao zastava. Po vlažnom vremenu nosila je jaknu s kapuljačom boje pečurke. Mnogo se nagađalo o tome odakle je. Njen skroman portugalski imao je težak naglasak. Karlos, čovek koji se starao o vili i malom vinogradu, smatrao je da ima nemački akcent i tamnu dušu bečke Jevrejke. Marija, pobožna žena koja joj je čistila kuću, mislila je da je Holanđanka. Hoze s riblje pijace je tvrdio da je Dankinja. Ali Manuel, vlasnik kafea na seoskom trgu i nezvanični gradonačelnik mesta, razrešio je pitanje kao što je i obično radio. „Naša gospa nije ni Nemica, ni Austrijanka, ni Holanđanka, niti Dankinja." Potom je protrljao kažiprst i srednji prst o palac pokazujući međunarodni simbol za novac. „Naša gospa s brežuljka je Švajcarkinja."
Dani su joj tekli predvidljivim ritmom. Posle jutarnje posete selu viđali su je kako pliva u svom tamnoplavom bazenu, kose pokupljene ispod crne gumene kape. Potom bi obično šetala na grebenu brega, među nazubljenim granitnim ostacima ili po prašnjavoj stazi mavarskih ruševina. Kasno po podne bi svirala violinu - izuzetno dobro, govorili su oni koji su je čuli - u praznoj sobi na drugom spratu vile. Marija je jednom krišom provirila unutra i zatekla Našu gospu u grozničavom stanju, čvrsto zatvorenih očiju, mokre kose, kako se celim telom ljulja i bacaka. „Naša gospa svira kao da su je đavoli obuzeli", Marija je rekla Karlosu. ,,I nema note. Svira po sećanju."
Samo jednom, za vreme svetkovine Svetog Antonija učestvovala je u društvenom životu sela. Ubrzo pošto se smračilo, dok su muškarci raspaljivali roštilj i otvarali vino, dobazala je niz brdo u beloj haljini bez rukava i sandalama. Prvi put nije bila sama. Bilo ih je četrnaestoro: italijanski operski pevač, francuska manekenka, britanski filmski glumac, nemački slikar - i njihove žene, devojke, ljubavnice i ljubavnici. Operski pevač i filmski glumac su se nadmetali ko će pojesti više prženih sardina, što se tradicionalno služilo o svetkovini. Operski pevač je lako pobedio glumca koji je potom pokušao da se uteši nespretno se udvarajući manekenki. Glumčeva žena ga je ošamarila nasred trga. Portugalski seljaci, koji nikada nisu videli da žena ošamari muškarca, izbezumljeno su aplaudirali, i ples se nastavio. Kasnije su se svi složili da je svetkovina bila nezaboravna zahvaljujući družini skitnica iz vile na brežuljku.
Činilo se da se samo Naša gospa nije radovala. Karlosu je izgledala kao ostrvo sete u moru razuzdanosti. Slabo je jela; vino je pila kao da je to nešto što se od nje očekuje. Kad se zgodni Nemac smestio pored nje i obasuo je pažnjom, Naša gospa je bila pristojna ali očigledno ravnodušna. Slikar je na kraju odustao i otišao u potragu za novom žrtvom.
U ponoć, baš kad je svetkovina dostizala grozničavi vrhunac, Naša gospa se iskrala sa zabave i sama uputila ka vili na brežuljku. Dvadeset minuta docnije Karlos je ugledao kratak blesak svetla u sobi na drugom spratu. Bila je to soba u kojoj je Naša gospa svirala violinu.
NEMAJUĆI mnogo obaveza tog leta, seljani su rešili da konačno saznaju ime i zanimanje tajanstvene žene sa brežuljka. Karlos i Marija, dve osobe koje su joj bile najbliže, oprezno su je ispitivali, ali nisu mnogo saznali. Jednom mesečno su preporučenom poštom dobijali ček iz Londona, od kompanije Evropska umetnička uprava. Usled jezičke i klasne barijere, njihova komunikacija sa ženom bila je ograničena na najjednostavnije pozdrave. Međutim, uspeli su da pribave jedan ključni podatak: Naša gospa bi povremeno iznenada neobjašnjivo nestala. Tome je veliki značaj pridavala Roza sa pijace. Smislila je da je Naša gospa špijun i da je Evropska umetnička uprava samo pokriće. Kako drugačije objasniti njenu tajanstvenu prirodu, iznenadne nestanke i još neočekivanije povratke? Ali, i ovoga puta Manuel je razrešio pitanje. Jedne večeri, dok su pomamno raspravljali u njegovom kafeu, ispod šanka je izvadio kompaktdisk sa snimkom nekoliko Bramsovih violinskih sonata. Na koricama je stajala fotografija Naše gospe. „Ona se zove Ana Rolf" slavodobitno je rekao Manuel. „Naša gospa s brežuljka je vrlo slavna žena."
Ona je i žena sklona nesrećama. Jednog popodneva je izgubila kontrolu nad mopedom i Karlos ju je našao kraj puta s dva slomljena rebra. Mesec dana kasnije okliznula se na ivici bazena i udarila glavu. Samo dve nedelje potom, izgubila je ravnotežu na vrhu stepeništa i skotrljala se do odmorišta, zaustavivši se pored Marijine lopatice za smeće.
Karlos je zaključio da iz nekog razloga Našoj gospi jednostavno nedostaje sposobnost da se brine sama o sebi. Nije bila lakoumna žena, samo nemarna; izgledalo je da ništa nije naučila iz prethodnih grešaka. „Bilo bi vrlo loše po ugled sela kad bi se nešto desilo tako slavnoj ženi", sumorno je zaključio Manuel. „Treba joj zaštita od sebe same."
I tako je Karlos, tiho, oprezno počeo da je nadgleda. Ujutro, dok je plivala u bazenu, našao bi neki posao u blizini da može da je nadzire. Redovno je obavljao detaljan pregled njenog mopeda da bude siguran da je u dobrom stanju. U malenim zaseocima na vrhu grebena, stvorio je mrežu posmatrača pa je, kad god bi otišla u popodnevnu šetnju, stalno bila pod prismotrom.
Njegova marljivost se isplatila. Upravo je Karlos otkrio da se Naša gospa šeta po grebenu jednog popodneva kad je jaka oluja dunula s mora. Našao ju je onesvešćenu usred porušenog, odronjenog kamenja, a šaku joj je pritiskala stena teška četrdeset pet kilograma. Odneo ju je u selo. Da nije bilo Karlosa, rekli su lekari u Lisabonu, Ana Rolf bi sigurno izgubila svoju čuvenu levu šaku.
NJEN oporavak je bio dug i bolan - za svakoga. Nekoliko nedelja ruka joj je bila u teškom odlivku od fiberglasa. Pošto više nije mogla da vozi moped, Karlos je bio primoran da se prihvati dužnosti vozača. Svakog jutra su ulazili u njen beli lend rover i spuštali se niz brdo u selo. Naša gospa je ćutala tokom ovih vožnji, gledala kroz prozor i ruku u zavojima držala na krilu. Jednom je Karlos pokušao da je razvedri Mocartom. Izvadila je disk i zavitlala ga u drveće kraj kojeg su prolazili. Karlos više nikad nije pogrešio i pokušao da joj pusti muziku.
Zavoji su se postepeno smanjivali dok joj najzad više nisu bili potrebni. Veliki otok se povukao i njena ruka je ponovo izgledala normalno. Samo su ostali ožiljci. Naša gospa se trudila da ih prikrije. Nosila je bluze dugačkih rukava i sa čipkanim manšetama. Kad je kupovala po selu, levu šaku zavukla bi pod drugu ruku.
Još više se snuždila kad je ponovo pokušala da svira violinu. Pet dana zaredom bi svakog popodneva odlazila u sobu za vežbu na drugom spratu vile. Svakog dana je pokušavala nešto osnovno - malu skalu kroz dve oktave, arpeđo - ali čak je i to bilo previše za uništenu šaku. Ubrzo bi se čuo bolni vrisak, za kojim bi usledila vika na nemačkom. Petog dana Karlos je gledao iz vinograda kako Naša gospa podiže dragocenu Gvarnerijevu violinu iznad glave i sprema se da je tresne o patos. Umesto toga, položila ju je na grudi i zagrlila je plačući. Te večeri u kafeu je Karlos ispričao Manuelu šta je video. Manuel je dohvatio telefon i telefonistu zamolio za broj kompanije Evropska umetnička uprava iz Londona.
Četrdeset osam sati kasnije stigla je mala delegacija. Bila je tu Engleskinja koja se zove Fiona, Amerikanac Gregori i turobni Nemac her Lang. Svakog jutra Gregori je terao Našu gospu da nekoliko sati radi bolne vežbe ne bi li povratila snagu i pokretljivost šake. Po podne bi her Lang stajao iznad nje u sobi za vežbanje ponovo je učeći da svira violinu. Veština joj se polako vraćala, mada je Karlos mogao da vidi da više nije isti muzičar kakav je bila pre nesreće.
U oktobru je delegacija otišla, a Naša gospa je ponovo ostala sama. Dani su joj tekli predvidljivim ritmom kao i pre nesreće, mada je sada opreznije vozila crveni moped i nikad nije išla na greben a da prethodno ne proveri vremensku prognozu.
A onda je na Zadušnice nestala. Karlos je to primetio kad je ušla u rendž rover i krenula ka Lisabonu noseći samo crnu kožnu putnu torbu, ne i violinu. Sledećeg dana je otišao u kafe i ispričao Manuelu šta je video. Manuel mu je pokazao članak u novinama International Herald Tribune. Vinogradar nije znao engleski pa mu je Manuel preveo.
„Smrt oca je užasna stvar", rekao je Karlos. „Ali ubistvo„. ovo je mnogo gore."
„Zaista", odgovorio je Manuel i savio novine. „Ali, treba da čuješ šta se dogodilo majci te sirote žene."

KARLOS je radio u vinogradu, pripremao lozu za početak zime kada se Naša gospa vratila iz Ciriha. Kratko je zastala na prilaznoj stazi da pusti kosu i protrese je na morskom vetru i potom nestala u vili. Trenutak kasnije, Karlos ju je ugledao kako prolazi pored prozora u sobi za vežbanje. Bez svetla. Naša gospa je uvek vežbala u mraku.
Kad je zasvirala, Karlos je spustio glavu i nastavio sa svojim poslom, ritmički škljocajući makazama, prateći ritam talasa koji su zapljuskivali plažu u podnožju. Bio je to komad koji je često svirala - mistična sonata što ne izbija iz glave, koju mora da je nadahnuo sam đavo - ali ju je posle nesreće izbegavala. Pripremio se za neminovnu eksploziju, ali mu posle pet minuta makaze zamreše i pogleda ka vili preko stepenaste padine. Večeras je njeno sviranje bilo tako umešno da je izgledalo kao da se čuju dve violine a ne jedna.
Postade hladnije a beličasta morska izmaglica prekri padinu brežuljka. Karlos je zapalio gomilu đubreta i čučnuo kraj vatre. Bližila se teškom delu komada, opasnom nizu silaznih nota - đavoljem pasažu, pomislio je smešeći se. Još jednom se pripremio, ali večeras je muzika eksplodirala, žestoka silazna linija završila se tihim razrešenjem prvog stava.
Nekoliko sekundi se čuo muk, a onda je započela drugi stav. Karlos se okrenu i pogleda uz brežuljak. Vila se kupala u narandžastoj svetlosti zalazećeg sunca. Domaćica Marija je čistila terasu. Karlos skinu šešir i podiže ga, čekajući da ga Marija ugleda - vika ili bilo kakva buka nije bila dozvoljena dok gospodarica vežba. Ubrzo Marija podiže glavu a metla zastade usred pokreta. Karlos podiže ruke. Šta misliš, Marija? Da li će ovog puta biti dobro? Domaćica sklopi ruke i pogleda u nebesa. Hvala ti, Bože.
Zaista, pomisli Karlos gledajući kako dim njegove vatre igra na večernjem nebu. Hvala ti, Bože. Večeras je sve u redu.
Vreme je lepo, vinograd spreman za zimu, a Naša gospa s brežuljka opet svira svoju sonatu.
ČETIRI sata docnije, Ana Rolf je spustila violinu i stavila je u kutiju. Odmah ju je ophrvala jedinstvena mešavina iscrpljenosti i nemira koju je osećala posle svakog vežbanja. Otišla je u spavaću sobu i raširenih ruku legla na hladni prekrivač slušajući zvuk svog disanja i noćni vetar kako šumi pod nadstrešnicom. Osećala je nešto između umora i nemira; nešto što veoma dugo nije osetila. Pretpostavljala je da je to zadovoljstvo. Tartinijeva sonata uvek je bila njen zaštitni znak, ali su od nesreće teški prelazi preko žica i komplikovani dvohvati bili prevelik zahtev za njenu ruku. Večeras ju je odsvirala izuzetno dobro prvi put otkako se oporavila. Uvek je nalazila da se njeno raspoloženje odražava na njeno sviranje. Bes, tuga, briga - sve te emocije su se same otkrivale kad bi položila gudalo na žice. Pitala se zašto su joj emocije oslobođene očevom smrću dopustile da ponovo svira Tartinijevu sonatu.
Iznenada joj je bilo potrebno nešto da radi. Sela je, skinula mokru majicu i navukla pamučni džemper. Nekoliko minuta je besciljno lutala po sobama svoje vile, negde gaseći svetio, negde zatvarajući kapke na prozoru. Pod stopalima je osećala hladni, glatki pod od terakote. Kako je volela ovu kuću sa zidovima okrečenim u belo i udobnim nameštajem prekrivenim platnom za jedra. Nije imala sličnosti s kućom na Ciriškom bregu gde je odrasla. Sobe su bile velike i otvorene, a ne male i mračne, nameštaj neupadljiv i jednostavan. Ovo je bila poštena kuća, kuća bez tajni. Ovo je bila njena kuća.
U kuhinji je sipala sebi veliku čašu crnog vina od lokalnog vinara; čak je i neko njeno grožđe korišćeno. Trenutak kasnije, vino joj je popravilo raspoloženje. Piće je bilo prljava mala tajna sveta klasične muzike. Radila je s orkestrima čiji bi se članovi sa pauze za ručak vraćali toliko natopljeni alkoholom da je bilo pravo čudo da je iko mogao da svira.
Zavirila je u frižider. Jedva da je išta jela u Cirihu pa je umirala od gladi. Propržila je pečurke i paradajz na maslinovom ulju sa svežim lokalnim travama, umešala tri utepana jajeta podala malo narendanog sira. Posle košmara u Cirihu ovaj jednostavan kućni posao pružio joj je neobično mnogo zadavoljstva. Kad je omlet bio gotov, sela je na visoku stolicu za kuhinjski šank i jela gustiraiući preostalo vino.
Tada je primetila lampicu na telefonskoj sekretarici. Imala ie četiri poruke. Odavno je isključila sva zvona na telefonima da je ne bi uznemiravali dok vežba. Strpala je zalogaj omleta u usta i pritisnula dugme na sekretarici.
Prva poruka je bila od očevog advokata iz Ciriha. Izgleda da ie trebalo da mu potpiše još neke papire. Da li bi joj odgovaralo da joj kurirskom poštom pošalje dokumenta u vilu. Da odgovaralo bi, pomisli ona. Telefoniraće mu ujutro. Drugi poziv je bio od Marka. Prošlo je mnogo vremena otkako su se verili i trebalo je da se venčaju. Kao i Ana i Marko je bio nadaren solista, ali je bio malo poznat izvan Italije. Nikad nije mogao da pređe preko činjenice da je Ana zvezda a on ne, pa ju je kažnjavao spavajući s pola žena u Rimu. Zaklela se da se posle Marka vise nikad neće zaljubiti u muzičara.
Ana dušo, pročitao sam u novinama za tvog oca. Veoma mi je žao, ljubavi. Dali mogu da pomognem? Dali ti šta treba od mene? Doći ću sledećim avionom.
Ne nećeš, pomisli ona. Pozvaće Marka ujutro kad završi s advokatom. Uz malo sreće, ostaviće poruku na njegovoj sekretarici i neće morati da se ponižava slušajući ga.
Treća poruka je bila od Fione Ričardson. Fiona je bila jedina osoba na svetu kojoj je Ana u potpunos.ti verovala Svaki put kad bi posrnula, Fiona je bila tu da je ponovo stavi na noge. „jesili stigla kući, Ana? Kakva je bila sahrana? Savano strašna, sigurna sam. Uvek je tako. Razmišljala sam o Veneciji i možda bi trebalo da je odložimo. Zakarija će razumeti a i tvoji obožavaoci. Posle ovakvog događaja niko ne očekuje da nastupaš odmah. Treba ti vremena da bi prebolela, Ana, iako si prezirala matoru barabu. Javi mi se."
Neće odlagati recital u Veneciji. Iznenadila se što je Fiona uopšte to predložila. Već je otkazala dva nastupa za nove snimke. Nezadovoljstvo su pokazali i štampa i dirigenti orkestara i promoteri koncerata. Kad bi i treći otkazala, šteta bi bila nepopravljiva. Pozvaće Fionu ujutro i reći joj da za dve nedelje ide u Veneciju.
Poslednja poruka - opet Fiona.
„Još nešto, Ana. Veoma fini gospodin iz Izraelske ambasade pre dva dana je svratio u kancelariju. Rekao je da bi želeo da kontaktira sa tobom, da ima informacije o smrti tvog oca. Izgledao je savršeno bezopasno. Možda želiš da čuješ šta on ima da kaže. Ostavio je broj. Imaš li olovku?"
Fiona je izdeklamovala broj.

KARLOS je naslagao maslinovo drvo u kamin. Ana je upalila vatru i ispružila se na sofu posmatrajući kako plamen zahvata drvo. Na svetlosti vatre proučavala je svoju šaku. Treperava svetlost je pokrenula njene ožiljke.
Uvek je mislila da će joj očeva smrt doneti nekakav unutrašnji mir - zaokruženje, kako to Amerikanci vole da kažu. Biti bez roditelja Ani se činilo podnošljivijim od otuđenja. Možda bi večeras mogla naći mir da je njen otac umro kako starci obično umiru. Umesto toga, neko ga je pištoljem ubio u vlastitoj kući.
Zatvorila je oči o videla njegovu sahranu. Održana je u staroj crkvi Frauminster na obali Limata. Ožalošćeni su izgledali kao gledaoci na konferenciji deoničara. Činilo se da se okupio čitav ciriški finansijski svet: mlade zvezde i finansijski eksperti iz velikih banaka i trgovačkih kuća, i poslednji očevi savremenici - stara garda ciriške finansijske oligarhije. Neki od njih su pre dvadeset pet godina bili na sahrani njene majke.
Ana je slušala govore, Ana je shvatila da mrzi oca zato što je ubijen. Kao da je skovao zaveru da njen život još više ojadi i da mu to bude poslednje što će uraditi. Po štampi su se razvlačile priče o porodičnim tragedijama Rolfovih: samoubistvo njene majke, smrt njenog brata na Švajcarskoj trci, povreda njene šake. Ukleta porodica glasio je naslov u Neue Zurcher Zeitung.
Ana Rolf nije verovala u prokletstva. Sve se dešavalo sa razlogom. Šaku je povredila jer je bila dovoljno glupa da ostane na grebenu dok se nebo crnilo od olujnih oblaka. Brat joj je stradao jer je namerno odabrao opasnu profesiju iz pizme prema ocu. A njena majka… Ana nije tačno znala zašto joj se majka ubila. Jedino je otac znao odgovor na to pitanje. Ana je bila ubeđena u jedno. Ubila se s razlogom. Nije to bila posledica porodičnog prokletstva.
A nije ni ubistvo njenog oca.
Ali, zašto je ubijen? Dan pre sahrane izdržala je dugačak razgovor sa ciriškom policijom i službenikom ciriške službe bezbednosti Gerhardom Petersonom. Dali je vaš otac imao neprijatelje, gospođice Rolf? Da li znate ikoga ko je hteo da naškodi vašem ocu? Ako imate ikakve informacije, koje bi nam mogle pomoći u istrazi, molim vas, sada nam recite, gospođice Rolf. Ona jeste znala, ali to nije bilo nešto što bi čovek rekao Švajcarskoj policiji. Ana Rolf je uvek verovala da je to deo problema.
Međutim, kome bi mogla da veruje?
Veoma fini gospodin iz Izraelske ambasade je pre dva dana svratio u kancelariju. Rekao je da bi želeo da kontaktira sa tobom.
Pogledala je broj telefona koji joj je Fiona ostavila.
Rekao je da ima informacije o smrti tvog oca.
Zašto bi čovek iz Izraela tvrdio da zna nešto o ubistvu njenog oca? I da li je zaista želela da čuje šta je imao da kaže? Možda bi bilo bolje da sve ostane tako kako jeste. Mogla bi da se usredsredi na svoje sviranje i spremi za Veneciju. Pogledala je broj poslednji put, zapamtila ga i papir bacila u vatru.
Zatim je pogledala ožiljke na svojoj šaci. Ne postoji nikakvo prokletstvo u porodici Rolf, pomisli. Sve se dešava s razlogom. Majka joj se ubila. Dvadeset pet godina kasnije, otac joj je ubijen. Zašto? Kome je mogla da veruje?
Izgledao je savršeno bezopasno. Možda želiš da čuješ šta on ima da kaže.
Ležala je nekoliko minuta razmišljajući o tome. Zatim je otišla u kuhinju, podigla slušalicu i okrenula broj.

KOSTA DE PRATA, PORTUGAL
DRUM DO VILE ANE ROLF krivudao je obodom brežuljka iznad Atlantika. Ponekad je pogled sakrivala neka jela ili granitna stena boje dima. Zatim bi Gabrijel ponovo skrenuo, drveće bi se proredilo a more opet ukazalo. Bilo je kasno popodne. Sunce je gotovo dodirivalo horizont, voda je imala boju kajsije i pozlate. Džinovski talasi udarali su o malu plažu. Spustio je prozor i izbacio ruku. Automobil ispuni hladan vazduh, prepun mirisa mora.
Skrenuo je ka selu sledeći uputstva koja je dobio. Levo posle mavarskih ruševina, niz brežuljak pored stare vinarije, pratite stazu koja vodi pored vinograda u šumu. Put je sada bio pokriven šljunkom, a potom zemljom zastrtom borovim iglicama.
Staza se završavala drvenom kapijom. Gabrijel izađe i otvori je da bi kola mogla da prođu, i uđe na imanje. U obliku slova L pred njim se uzdizala vila s krovom od terakote i bledim kamenim zidovima. Kad je Gabrijel ugasio motor, čuo je da Ana Rolf vežba. Kratko je slušao pokušavajući da prepozna komad, ali nije uspeo.
Dok je izlazio iz kola, jedan muškarac polako pođe uz brežuljak: šešir sa širokim obodom, kožne rukavice za rad, u uglu usana opušak rukom smotane cigarete. Protrlja rukavice čisteći ih od zemlje, a onda ih skinu dok je odmeravao posetioca.
„Vi ste čovek iz Izraela, da?"
Gabrijel pomalo nevoljno klimnu glavom.
Vinogradar se nasmeši. „Pođite sa mnom."
POGLED s terase bio je izuzetan: brežuljak i vinograd, a ispod more. Kroz otvoren prozor iznad Gabrijelove glave dopirao je zvuk sviranja Ane Rolf. Domaćica se pojavila, ostavila kafu i brdo nedelju dana starih novina na nemačkom, a zatim bez reci nestala u vili. U Neue Zurcher Zeitung pronašao je članak o istrazi Rolfovog ubistva. Do njega je bio dugačak tekst o karijeri Ane Rolf. Brzo ga pročitavši, odložio ga je. Nije saznao ništa što već nije znao.
Pre nego što bi dotakao sliku, najpre bi pročitao sve o umetniku. Isti pristup je upotrebio za Anu Rolf. Violinu je počela da svira sa četiri godine i odmah pokazala da obećava neobično mnogo. Švajcarski maestro Karl Verli pristao je da je podučava i tako je nastala veza koja je trajala sve do njegove smrti. Kad je Ani bilo deset godina, Verli je zahtevao da napusti školu kako bi imala više vremena za muziku. Anin otac je nevoljno pristao. Dva sata svakoga dana je privatni učitelj dolazio u vilu u Cirihu, a ostatak vremena Ana je svirala violinu.
U petnaestoj je nastupila na Međunarodnom muzičkom festivalu u Lucernu i oduševila evropsku muzičku scenu. Pozvali su je da održi niz recitala u Nemačkoj i Holandiji. Naredne godine je pobedila na prestižnom takmičenju violinista Jan Sibelijus u Helsinkiju. Dobila je veliku svotu novca, Gvarnerijevu violinu, niz koncerata i ugovor za snimanje.
Ubrzo posle takmičenja Sibelijus, karijera Ane Rolf je doživela uzlet. Započela je iscrpljujući niz koncerata i snimanja. Njena fizička lepota je od nje stvorila kulturni fenomen. Njene fotografije pojavljivale su se na naslovnim stranama evropskih modnih časopisa. U Americi je nastupala u specijalnoj prazničnoj televizijskoj emisiji.
A zatim, posle dvadeset godina neumornog rada na turnejama i snimanjima, Ana Rolf je doživela nesreću u kojoj joj je umalo uništena šaka. Gabrijel je pokušavao da zamisli kako bi izgledalo kada bi mu neko iznenada oduzeo sposobnost da restaurira slike. Nije očekivao da je zatekne dobro raspoloženu.
Sat vremena nakon što je Gabrijel stigao, prestala je da svira. Sve što se čulo bio je ravnomerni zvuk metronoma. A onda je i on ućutao. Posle pet minuta se pojavila na terasi u izbledelim plavim farmerkama i bisernosivom pamučnom džemperu. Kosa joj je bila mokra.
Ispružila je ruku. ,Ja sam Ana Rolf."
„Čast mi je da vas upoznam, gospođice Rolf."
„Molim vas, sedite."
DA JE Gabrijel bio slikar, uživao bi u portretisanju Ane Rolf. Njeno lice je pokazivalo tehničku briljantnost: široke srazmerne jagodice, mačje zelene oči, bujne usne i brada u obliku suze. Ali, to lice je imalo mnogo slojeva. Putenost i ranjivost, bestidnost i gvozdena volja. Povremeno trag tuge. Međutim, najviše ga je zanimala njena energija - nemirna, nesmotrena energija - i to bi bilo najteže prikazati na platnu. Oči su joj blistale. Čak i posle višečasovnog vežbanja, ruke joj nisu mirovale. Imale su svoj život: igrale su se upaljačem, lupkale po staklenom stolu, stalno odlazile do njenog lica da oteraju nemirni pramen kose koji bi pao na njega. Nije nosila nakit; nikakve narukvice oko zglobova niti prstenje na prstima, ništa oko vrata.
„Nadam se da niste morali dugo da čekate. Bojim se da sam ostavila stroga uputstva Karlosu i Mariji da me ne prekidaju dok vežbam,"
„Bilo mi je zadovoljstvo. Svirali ste izvanredno."
„Zapravo, nisam, ali je vrlo ljubazno od vas što to kažete."
„Jednom sam vas gledao na nastupu. Bilo je to u Briselu pre nekoliko godina. Veče Čajkovskog, ukoliko se ne varam. Bili ste neverovatni te noći."
„Te komade sada ne bih mogla da dodirnem." Protrljala je ožiljke na levoj ruci. Izgleda da je to bio nesvestan pokret. Stavila je šaku u krilo i pogledala novine. „Vidim da ste čitali o mom ocu. Ciriška policija izgleda ne zna mnogo o njegovom ubistvu, zar ne?"
„To je teško reći."
„Da li vi znate nešto što ciriška policija ne zna?"
„To je takođe teško reći."
„Pre nego što mi kažete šta je to što vi znate, nadam se da vam neće smetati ako vam prvo postavim jedno pitanje."
„Ne, naravno da neće."
„Ko ste vi?"
,,U ovoj stvari, ja sam predstavnik izraelske vlade."
„A koja je to stvar?"
„Smrt vašeg oca."
,,A zašto smrt moga oca zanima izraelsku vladu?"
„Zato što sam ja našao telo vašeg oca."
„Detektivi u Cirihu su rekli da je očevo telo otkrio restaurator koji je došao da očisti Rafaela."
„To je tačno."
„Vi ste restaurator?"
„Da."
„I radite za vladu Izraela?"
„U ovoj stvari."
Video je da se muči da ovo poveže.
„Izvinite, gospodine Alon, ali upravo sam završila osmočasovno vežbanje. Možda moj mozak ne radi kako treba. Možda treba da počnete iz početka."

GABRIJEL joj je ispričao ono što mu je Šamron preneo u Cirihu. Njen otac je kontaktirao s izraelskom vladom i tražio tajni sastanak; nije otkrio nikakve pojedinosti zašto želi sastanak; Gabrijela su poslali u Cirih da se vidi s njim, ali kad je stigao, otac joj je već bio mrtav. Ana Rolf je priču slušala mirno, ali ruke su joj se igrale sa kosom.
,,I šta želite od mene, gospodine Alon?", upita kad je Gabrijel završio.
„Želim da znam da li imate ikakvu ideju zašto je vaš otac želeo da se sastane s nama."
„Moj otac je bio bankar, gospodine Alon. Švajcarski bankar. U njegovom životu je bilo mnogo toga, privatnog i profesionalnog, što nije delio sa mnom. Ako ste pročitali članak iz novina, onda znate da nismo bili posebno bliski i da mi nikad nije pričao o svom poslu."
„Baš ništa?"
Zanemarila je ovo i upitala: „Ko ste to vi?"
„Kake to milite?"
„Rekli ste da je moj otac želeo da se sastane s vama. Ko ste vi? Za koga radite?"
„Radim za malu agenciju koja je vezana za Ministarstvo odbrane."
„Ministarstvo odbrane?"
„Da."
„Dakle, vi ste špijun?"
„Ne, nisam špijun."
„Da li ste vi ubili moga oca?"
„Molim vas, gospođice Rolf. Došao sam ovde tražeći pomoć od vas, a ne da igram igre."
„Neka uđe u zapisnik da optuženi nije odgovorio na pitanje."
„Nisam ubio vašeg oca, ali bih voleo da znam ko jeste. A ako pre svega saznam zašto je želeo da se sastane s nama, to bi moglo da mi pruži neke odgovore."
Okrenula je lice ka moru. „Dakle, mislite da je ubijen zbog onoga što bi vam možda rekao?"
„Izgleda da je tako." Gabrijel je pustio da ćute. Zatim upita: „Da li znate da je vaš otac želeo da razgovara s nama?"
„Mislim da mogu da pretpostavim."
„Da li ćete mi reći?"
„Zavisi."
„Od čega?"
„Od toga da li ću rešiti da vas i izraelsku vladu upletem u privatne stvari moje porodice."
„Uveravam vas da ćemo stvar tretirati s najvećom diskrecijom."
„Zvučite baš kao švajcarski bankar, gospodine Alon, a i niste mnogo drugačiji." Zelene oči su ga posmatrale ne otkrivajući svoje namere. „Potrebno mi je vreme da razmislim o vašoj ponudi."
„Razumem."
„Na seoskom trgu ima jedan kafe. Vlasnik se zove Manuel. Na spratu drži gostinske sobe. Nije bogzna šta, ali ćete provesti ugodnu noć. Ujutro ću vam reći šta sam odlučila."

ŠTUTGART - CIRIH
RANO SLEDEĆEG POPODNEVA odvezli su se na lisabonski aerodrom. Ana Rolf je insistirala na prvoj klasi. Gabrijel, koji je putovao s oskudnim Šamronovim sredstvima, bio je upućen na ekonomsku klasu. Išao je za njom kroz lisabonski aeredrom kako bi se uverio da je niko ne prati. Kad se primakla ulazu u avion, jedna žena je bez daha pružila komad papira tražeći autogram. Ana joj je udovoljila, nasmešila se i ušla u avion. Gabrijel je ušao posle pet minuta. Dok je prolazio pored njenog sedišta, pijuckala je šampanjac. Gabrijel se odvukao pozadi na srednje sedište u dvadeset trećem redu. Leđa su ga još bolela od neprospavane noći na užasnom krevetu senjor Manuela.
Upozorenje Gerharda Petersona da ne kroči na švajcarsko tle još je odjekivalo u Gabrijelovim ušima, pa su, umesto da odu pravo u Cirih, najpre otišli u Štutgart. Tamo su slično postupili: prvo je Ana napustila avion, a Gabrijel ju je pratio po terminalu do šaltera za iznajmljivanje automobila. Uzela je ključeve i dokumenta za mali mercedes sedan i minibusom se odvezla do parkinga. Gabrijel je uzeo taksi do obližnjeg hotela gde ju je čekao u hotelskom baru. Dvadeset minuta docnije, izašao je napolje i video da se Ana parkirala na prilaznoj stazi. Kratko je vozila po mračnim ulicama, pa se zaustavila da bi zamenila mesto s njim. Gabrijel je skrenuo na autoput i krenuo na jug. Sto šezdeset kilometara do Ciriha.
Ana je spustila suvozačko sedište, od kaputa oblikovala jastuk i podmetnula ga pod glavu.
Gabrijel reče: „Dopao mi se komad koji ste juče vežbali."
„Zove se Đavolji triler. Komponovao ga je Đuzepe Tartini. Govorio je da je nadahnuće našao u snu. U snu je violinu dao đavolu, a đavo je svirao sonatu lepšu od svega što je dotad čuo. Tartini je tvrdio da se probudio u groznici. Morao je da ima sonatu pa je zapisao sve čega je mogao da se seti."
„Da li verujete u priču?"
„Ne verujem u đavola, ali svakako razumem potrebu da ima komad. Tri godine sam učila kako da je pravilno odsviram. Sa tim komadom sam pobedila na takmičenju Sibelijus. Posle je postao moj zaštitni znak. Međutim, tehnički je veoma zahtevan. Upravo sam ponovo počela da ga sviram."
„Lepo je zvučalo."
„Meni nije. Ja čujem samo greške i nesavršenost."
„Da li ste zato otkazali dva koncerta?"
„Nisam otkazala - odložila sam ih." Gabrijel je osećao da ga gleda. „Vidim da ste uradili domaći."
„Planirate li uskoro da svirate?"
„Zapravo, da. Recital u Veneciji za deset dana. Venecijanci su uvek ljubazni prema meni. Tamo se dobro osećam. Da li poznajete Veneciju?"
„Živeo sam dve godine u Veneciji."
„Stvarno? Zašto?"
„Tamo sam naučio da restauriram slike. Šegrtovao sam kod italijanskog restauratora Umberta Kontija. To je još jedan od mojih omiljenih gradova u svetu."
„A, i moj. Kad vam jednom Venecija uđe pod kožu, teško je živeti bez nje. Nadam se da će Venecija učiniti čudo za mene."
„Zašto ste odložili druge recitale?"
„Zato što mi je sposobnost sviranja još smanjena zbog povrede šake. Zato što nisam želela da postanem nakaza koju prikazuju. Nisam želela da čujem kako govore: 'Eno Ane Rolf. Ona svira violinu sasvim dobro za nekoga ko je gotovo izgubio šaku.' Želim Ja budem na sceni kao mizičar i ništa drugo."
„Jeste li spremni?"
„Otkrićemo za deset dana. U jedno sam sigurm - ovog puta neću odustati." Zapalila je cigaretu. „Zašto ste pokušali da napustite Cirih ne obavestivsi policiju o očevom ubistvu?"
„Zato što sam se plašio da mi neće verovati da nemam ništa s tim", odgovori Gabriiel.
„Da li je to jedini razlog?''
„Rekao sam vam da sam tamo bio po službenoj dužnosti."
„Kakvoj službenoj dužnosti? Kako se zove ta tajanstvena agencija za koju radite? Ta agencija u vezi s Ministarstvom odbrane."
„Ne radim za njih. Samo im pružam uslugu."
„Da li imaju ime?"
„Zove se Institut za koordinaciju, ali je većina ljudi što tamo radi zove Kancelarija."
„Vi ste špijun, zar ne?"
„Nisam špijun."
„Kako da znam da me ne lažete?"
„Ja sam restaurator umetničkih dela."
„Zašto smo onda odvojeno putovali u Cirih? Zašto smo se namučili na aerodromu u Štutgartu da nas ne vide zajedno?"
„To je mera predostrožnosti. Švajcarska policija mi je jasno stavila do znanja da tamo nisam dobrodošao."
„Zašto bi preduzeli takav korak?"
„Zato što su bili pomalo ljuti jer sam pobegao s mesta zločina."
„Zašto ste pobegli iz kuće mog oca?"
„Već sam vam rekao."
„Pobegli ste iz kuće mog oca zato što ste špijun i plašili ste se da odete u policiju. Posmatrala sam vas na aerodromu. Veoma ste dobri."
„Nisam špijun."
„Pa šta si ti? I nemoj mi reći da si samo umetnički restaurator koji radi uslugu za nekoga u nekoj opskurnoj agenciji, jer ne verujem ti. A ako mi odmah ne kažeš istinu, možeš se okrenuti i odvezsti nazad u Štutgart, jer neću da vam kažem jebeni stvar. "
Ona baci cigaretu kroz prozor i čekala je njegov odgovor. Legendarni temperament Ane Rolfe.



U CIRIH su stigli posle ponoći, nad centrom grada vladala je atmosfera napuštenosti: Bahnhofstrasse mračna i tiha, pločnici pusti, svetlost farova otkriva poledicu. Prešli su reku; Gabrijel je vozio oprezno klizavirm ulicama Ciriškog brega. Samo mu još treba da ga zaustave zbog sobraćajnog prekršaja.
Parkirali su se u ulici ispred kuće. Ana se postarala za brave bez ključa na kapiji i ulazmim vmima. Gabrijel je video dovoljno da zna da su šifre promenje posle ubistva.
Predvorje je bilo u mrraku. Zatvorila je vrata i upalila svetio. Bez reci ga je povela unutra, mimo ulaza u veliki salon gde je Gabrijel otkrio leš njenog oca. Bacio je pogled unutra. U vazduhu se osećao težak miris sredstva za čišćenje. Orijentalni tepih je sklonjen, ali je Rafael i dalje visio na zidu.
Duboku tišinu, koja je vladala u kući, naglašavao je bat Aninih štikli po nezastrtom podu. Prošli su kroz veliku, svečanu trpezariju s impresivnim stolom od uglačanog tamnog drveta i stolicama sa visokim naslonom, zatim kroz ostavu i kuhinju.
Konačno stigoše do stiepeništa. Ovog puta Ana nije upalila svetio. Gabrijel ju je sjedio niz stepenice u mrak. Dole je bio vinski podrum, niše pune prašnjavih flaša. Pored vinskog podruma nalazila se prolazna prostorija s kamenom česmom. Sa kuka na zidovima visio je zarđali baštenski alat.
Prošli su kroz još jedna vrata i hodali mračnim hodnikom. Završavao se pred vratima koja su skrivala mali lift. Jedva da je bio dovoljno velik za jednu osobu, ali su se oboje ugurali. Dok se lift lagano spuštao, Gabrijel je osećao toplinu njenog tela stisnutog uz njegovo, miris njenog šampona, francuski duvan u njenom dahu. Izgledalo je da se u ovoj situaciji ona savršeno dobro oseća. Gabrijel je pokušao da skrene pogled, ali gledala ga je pravo u oči uznemiravajućim, životinjskim intenzitetom.
Lift se zaustavi. Ana otvori vrata i izađoše u malo predvorje od crnog i belog mermera. Naspram lifta su bila teška čelična vrata. Na zidu do vrata stajao je niz tastera, a do njega uređaj koji je pomalo ličio na uveličavajuće vizire u njegovom studiju. Gabrijel je ovaj uređaj i ranije viđao; bio je to biometrijski sigurnosni mehanizam za skeniranje mrežnjače osobe koja bi pokušala da uđe u prostoriju. Osobi bi ulaz bio dopušten ako je mrežnjača odgovarala nekoj od zabeleženih u bazi podataka. Ako nije, pakao bi se otvorio.
Ana je ukucala sigurnosnu šifru i postavila oči ispred uređaja za skeniranje. Posle nekoliko sekundi reza je škljocnula i velika vrata su se lagano otvorila. Kad su ušli u sobu, svetla se automatski upališe.
VELIKI prostor, oko petnaest sa devet metara, uglačani drveni patos, bledožuti zidovi. U sredini sobe bile su dve ukrašene stolice koje su se mogle okretati. Ana je stajala pored jedne i prekrstila ruke. Gabrijel je pregledao prazne zidove.
„Šta je ovo?"
„Moj otac je imao dve zbirke. Jednu koju je svet smeo da vidi i drugu koja je nekad visila ovde. Bila je samo za privatno posmatranje."
„Kakve su to bile slike?"
„Francuski autori devetnaestog i dvadesetog veka - impresionisti, uglavnom."
„Da li imate spisak slika?"
Klimnula je glavom.
„Ko je još znao za ovo?"
„Moja majka i moj brat, naravno, ali oboje su mrtvi."
„Niko drugi?"
„I Verner Miler."
„Ko je Verner Miler?"
„Trgovac umetničkim delima i glavni savetnik mog oca. Nadgledao je planove i gradnju ovog mesta."
„Da li je on Švajcarac?"
Klimnula je. „Ima dve galerije. Jednu u Lucernu a drugu u Parizu u rue de Rivoli. Vreme uglavnom provodi tamo. Videli ste dovoljno?"
„Zasad."
„Ima još nešto što želim da vam pokažem."
Ponovo u lift, još jedna šetnja kroz zamračenu vilu do prostorije bez prozora sa svetlucavom elektronikom i videomonitorima. Gabrijel je video vilu iz svih uglova: ulicu, ulaz, prednju i zadnju baštu.
„Pored sigurnosnih kamera, svaki centimetar imanja je prekriven detektorima za kretanje", reče Ana. „Na svim prozorima i vratima smeštene su potezne mine i alarmi. Moj otac nije zaposlio stalnog čuvara, ali je kuća bila neprobojna i u slučaju da bane uljez policiju je mogao da dozove za nekoliko sekundi."
„Pa, šta se desilo u noći kad je izvršeno ubistvo?"
„Sistem je neobjašnjivo zakazao."
„Baš zgodno."
Sela je ispred kompjuterskog terminala. „Postoji poseban sistem za sobe dole. Aktivira se kad se otvore spoljna vrata. Vreme ulaza se automatski registruje, a u sobi dve digitalne kamere snimaju fotografije svake tri sekunde."
Pritisnula je nekoliko znakova na tastaturi, pomerila miša i kliknula. „Ovo smo mi kad smo ušli u sobu, u dvanaest i četrdeset devet, a evo nas unutra."
Gabrijel se nagnuo preko njenog ramena i zagledao u monitor. Zrnasta slika u boji na kojoj se videla njihova poseta pojavila se na ekranu a onda nestala, da bi usledila sledeća. Ana je ponovo kliknula mišem. Pojavio se direktorijum.
„Ovde je glavna lista poseta toj sobi u poslednja tri meseca. Kao što vidite, moj otac je mnogo vremena provodio sa zbirkom. Odlazio je dole najmanje jednom dnevno, ponekad dvaput." Dodirnula je ekran kažiprstom. „Ovde je njegova poslednja poseta, nešto posle ponoći onog jutra kad je ubijen. Sigurnosni sistem pokazuje da posle toga nije bilo ulazaka."
„Da li vam je policija rekla koje je vreme njegove smrti?"
„Oko tri ujutro."
„Dakle, razumno je pretpostaviti da su isti ljudi, koji su ubili vašeg oca, uzeli i slike i da se to verovatno dogodilo oko tri sata ujutro, šest sati pre nego što sam ja stigao u vilu."
„Da, tako je."
Gabrijel je pokazao na poslednji ulazak na ekranu. „Pokažite mi ovaj."

TRENUTAK kasnije, slike zatreperiše na monitoru. Uglovi pod kojima su kamere bile nameštene nisu otkrivale sve slike, ali Gabrijel je dovoljno video da bi shvatio izuzetnost zbirke: Mane, Bonar, Tuluz-Lotrek, Sezan, Pisaro, Dega, Renoarov akt, Van Gogov pejzaž kanala, dva Moneova ulična prizora, veliki portret žene koji je Pikaso naslikao za vreme plavog perioda. A u sredini sobe, na stolici s ravnim naslonom i rukohvatima, sedeo je starac i pre no što će umreti, i gledao svoju zbirku poslednji put.

CIRIH
ČETIRI SATA KASNIJE Gerhard Peterson sedeo je sam i svojoj kancelariji, pećini od bledog skandinavskog drveta, a pogledom na prljavo unutrašnje dvorište od pocrnelih cigli. Ekran njegovog kompjutera je bio prazan, jutarnja pošta neotvorena, jutarnja kafa nedotaknuta, spoljna vrata, mimo običaja, zaključana. Cigareta u pepeljari polako se pretvarala n pepeo. Peterson nije primećivao. Pogled mu je bio spušten na tri fotografije koje su ležale jedna kraj druge na kožnom podmetaču. Alon i Ana Rolf izlaze iz vile. Alon i Ana Rolf ulaze u mercedes sedan. Alon i Ana Rolf odlaze. Najzad se promeškoljio kao da se budi iz neprijatnog sanjarenja i ubacio fotografije, jednu po jednu, u mašinu za rezanje papira gledajući sa posebnim zadovoljstvom kako se pretvaraju u konfete. Onda je podigao telefonsku slušalicu, okrenuo broj po sećanju i čekao. Dvadeset minuta kasnije otkazani su svi njegovi sastanci planirani za taj dan, a on je seo u mercedes sedan i pojurio niz obalu Ciriškog jezera ka planinskoj kući her Geslera.


KORZIKA
STARA SIGNADORA JE ŽIVELA u nakrivljenoj kući u selu nedaleko od crkve. Engleza je pozdravila kao i uvek - zabrinutim osmehom i rukom na njegovom obrazu. Na sebi je imala tešku crnu haljinu s čipkanim okovratnikom. Koža joj je bila boje brašija, seda kosa skupljena na potiljku i pričvršćena metalnim ukosnicama. Čudno je to kako se etničke i nacionalne oznake vremenom smanje, pomisli Englez. Da nije bilo njenog korzikanskog jezika i mističnog katoličkog ponašanja, mogla je da prođe kao njegova stara tetka Beatris iz Ipsviča.
„Zlo se vratilo, sine moj", prošaputala je milujući mu obraz. „Vidim ga u tvojim očima. Sedi. Daj da ti pomognem."
Starica je palila svecu dok je Englez sedao za mali drveni sto. Ispred njega je stavila porcelanski tanjir s vodom i malu činiju ulja.
„Tri kapi", rekla je. „Onda ćemo videti da li su moja strahovanja opravdana."
Englez umoči kažiprst u ulje, a zatim ga postavi iznad tanjira i pusti da tri kapi padnu na vodu. Po svim zakonima fizike ulje je trebalo da se sastavi u jednu jedinu kap, ali se, umesto toga, rasulo u hiljadu kapljica i ubrzo nestalo. Starica duboko uzdahnu i prekrsti se. Bio je tu, neoboriv dokaz da je occhju, zlo oko, obuzelo Englezovu dušu.
Uzela je Engleza za ruku i molila se. Trenutak kasnije, zaplaka - znak da je occhju prešao iz njegovog tela u njeno. Potom je zatvorila oči. Činilo se da spava. Trenutak kasnije ih otvori i reče mu da ponovi ogled s uljem i vodom. Ovoga puta se ulje sjedinilo u jednu jedinu kap. Zlo je bilo isterano.
„Hvala ti", reče uzimajući staricu za ruku. Trenutak ju je držala, pa je trgla kao da on ima groznicu. Englez upita: „Šta nije u redu?"
„Da li ćeš sada ostati u dolini ili opet odlaziš?"
„Bojim se da opet moram da odem."
„U službi Don Orsatija?"
Englez klimnu glavom. Pred starom signadora nije imao tajni.
„Imaš li svoju amajliju?"
Otkopčao je košulju. Oko vrata mu je visio komad korala u obliku šake. Uzela ga je među prste i pomilovala kao da želi da se uveri da i dalje ima tajanstvenu moć da ga zaštiti od occhju. Izgledala je zadovoljno, ali i dalje zabrinuto.
Englez upita: „Da li vidiš nešto?"
„Vidim jednog muškarca."
„Kako taj muškarac izgleda?"
„Kao ti, samo što je jeretik. Treba da ga izbegavaš. Uradićeš kako sam ti rekla?"
„Uvek tako radim."
Englez joj poljubi ruku i na dlan joj stavi smotuljak franaka.
„Previše je", reče ona.
„To uvek kažeš."
„Zato što mi uvek daješ previše."

Drugi deo




RIM
ITALIJANSKU GRANICU SU PREŠLI sat vremena posle svanuća. Odavno Gabrijelu nije bilo toliko drago što je odnekud otišao. Dok je Ana spavala, vozio je ka Milanu. Mučili su je košmari, bacakala je glavu, vodila neke lične borbe. Kad ju je san napokon napustio, probudila se i razrogačeno zurila u Gabrijela kao da ju je njegovo prisustvo prenerazilo. Opet je zatvorila oči i borba ponovo poče.
U kafeu pored puta jeli su u tišini poput izgladnelih ljubavnika - kajganu i hleb, kafu s mlekom. Nekoliko kilometara ispred Milana poslednji put su pretresali planove. Ana će odleteti u Lisabon; Gabrijel će zadržati mercedes i odvesti se u Rim. Na aerodromu je parkirao kola uz ivičnjak, pored dela za odlaske. „Pre no što nastavimo, moram da znam nešto", rekao je.
„Hoćete da znate zašto ciriškoj policiji nisam rekla za nestale slike."
„Tako je."
„Odgovor je sasvim jednostavan - ne verujem im. Zato sam se vama javila i zato sam vama pokazala da je zbirka nestala." Uze ga za ruku. „Ne verujem švajcarskoj policiji, gospodine Alon, a ni vi ne treba da im verujete. Da li ste zadovoljni odgovorom?"
„Zasad."
Izašla je i izgubila se na terminalu. Njen miris se zadržao u kolima do podneva, kao i jednostavno pitanje koje je neprestano bilo u njegovim mislima. Zašto bi se grupa profesionalnih kradljivaca umetničkih dela mučila da ukrade Rolfovu privatnu zbirku, a ostavila Rafaela da visi na zidu salona?

RIM je mirisao na jesen - gorka kafa, beli luk pržen na maslinovom ulju, dim drveta i opalo lišće. Gabrijel je uzeo sobu u malom hotelu na Corso d'Italia preko puta Villa Borghese. Njegova soba je gledala na dvorištance s fontanom koja nije radila i suncobranima pripremljenim za zimu. Legao je u krevet i odmah zaspao.
Odavno nije sanjao o Beču, ali u Cirihu je video nešto što je podstaklo njegovu podsvest i sada je ponovo sanjao o tome. San je počinjao uvek isto - Gabrijel je zakopčavao sigurnosni pojas oko sina na zadnjem sedištu automobila ne znajući da ga vezuje za bombu što ju je podmetnuo Palestinac koji se zakleo da će ga uništiti. Ljubi ženu, poslednji put joj poželi laku noć, odlazi. Kola eksplodiraju. Okreće se i počinje da trči. U snu mu treba nekoliko minuta da stigne do kola iako su udaljena svega dva-tri metra. Nalazi sina raznetog bombom. Na prednjem sedištu je žena, pocrnela od vatre. Ovog puta žena nije Lea već Ana Rolf.
Napokon silom prekida san. Probudio se u mokrim čaršavima, pogledao na ručni sat. Spavao je dvanaest sati.
Istuširao se i obukao. Napolju se uveliko razdanilo, paperjasti beli oblaci klize ažurnim nebom, vetar se prikrada na Corso d'Italia. Noć je bila olujna. Iznenadni naleti vetra pravili su penušave talase u velikim lokvama na pločniku. Otišao je na Via Veneto, kupio novine i pročitao ih dok je doručkovao u kafeu.
Sat kasnije, izašao je iz kafea, otišao u telefonsku govornicu i po sećanju okretao broj. Klik„. hmm„. klik„. Konačno se začuo pomalo udaljen glas, uz mali odjek. „Da?"
Koristeći jedno od svojih starih profesionalnih imena, Gabrijel se predstavio kao Stivens i rekao da poziva gospodina Bejkera na ručak u Il Drapo. Pauza, još jedan klik, još zujanja, nešto što je zazvučalo kao prasak razbijenog porcelana. Zatim se ponovo čuo glas.
„Gospodin Bejker kaže da će doći na ručak u Il Drapo."
Potom se veza prekide.

GABRIJEL je čekao dva dana. Svakog jutra je rano ustajao i trčao po mirnim pešačkim stazama u Villa Borghese. Zatim bi otišao do Via Veneto na kafu za šankom gde je radila lepa devojka kestenjaste kose. Drugog dana je primetio sveštenika u crnoj odori čije mu se lice učinilo poznatim. Gabrijel je pokušavao da se seti lica ali nije mogao. Kad je devojku zamolio da napiše račun, na poleđini je bio i njen broj telefona. Nasmešio se pokajnički i ostavio ga na šank kad je odlazio. Sveštenik je ostao u kafeu.
Tog popodneva, Gabrijel je mnogo vremena proveo proveravajući da li ga prate. Šetao je po crkvama proučavajući freske i oltarske ikone dok ga vrat nije zaboleo. Gotovo da je mogao da oseti prisustvo Umberta Kontija pored sebe. Poput Arija Šamrona, i Konti je verovao da je Gabrijel čovek izuzetnog dara, i baš kao i Šamron, i Konti je Gabrijela voleo. Ponekad bi došao u Gabrijelov trošni pensione i odvukao ga u venecijansku noć da razgledaju umetnička dela. O slikama je govorio kao što muškarci govore o ženama. Pogledaj tu svetlost, Gabrijele. Pogledaj tehniku, ruke, bože moj, ruke.
Gabrijelov sused u Veneciji bio je Palestinac po imenu Saeb, mršavi intelektualac koji je pisao žestoku poeziju i buntovničke traktate poredeći Izraelce s nacistima. Gabrijela je i previše podsećao na Vadala Adela Cvajtera, šefa Crnog septembra u Italiji, koga je Gabrijel ubio na stepeništu stambene zgrade na rimskoj Piazza Annabaliano.
„Bio sam član specijalne jedinice, gospođice Rolf."
„Kakve specijalne jedinice?"
„Protivterorističke jedinice koja je pronalazila ljude što su počinili akt nasilja protiv Izraela."
„Palestince?"
„Uglavnom, da."
„I šta ste radili tim teroristima kad ih pronađete?"
Tišina.
„Recite mi, gospodine Alon. Šta ste radili kad ih pronađete?"
Kasno uveče, poput Cvajterovog duha, Saeb bi dolazio u Gabrijelovu sobu uvek donoseći flašu jeftinog cnaog vina i francuske cigarete, prekrštenih nogu sedao na pod i držao predavanje o nepravdama pripisanim palestinskom narodu. Jevreji! Zapad! Arapski režimi! Svi oni imaju palestinsku krv na svojim rukama! Gabrijel bi klimnuo i uzeo Saetoovog vina i još jednu njegovu cigaretu. Povremeno bi i sam diodao nešto osuđujući Izrael. Država koja nije mogla opstai, rekao je Gabrijel u jednom od svojih važnijih govora. Na kraju će propasti, kao i kapitalizam, pod težinom unutrašnjih suprotnosti. Saeb je bio toliko dirnut da je u svom sledećem članku parafrazirao tu rečenicu.
Za vreme Gabrijelovog šegrtovanja, Šamron je Leei dozvolio da ga posećuje jednom mesečno. Izbezumljeni i bi vodili ljubav, a posle bi ležala kraj njega na uskom kreveti i i preklinjala ga da se vrati kući u Tel Aviv. Predstavljala se kao Eva, nemačka studentkinja sociologije iz Hamburga. Kad bi Saeb došao u sobu s vinom i cigaretama, veličala bi organizaciju Bader-Majnhof i PLO. Saeb ju je proglasio čarobnioom. „Jednog dana, morate doći u Palestinu i videti zemlju' rekao je. Da, složila se Lea. Jednog dana.

GABRIJEL je svake večeri jeo u maloj tratoriji u bludni hotela. Druge večeri vlasnik mu se obraćao kao redovnom gostu koji poslednjih dvadeset godina dolazi jednom nedeljno. Dao mu je poseban sto blizu kuhinje i služio mu antipasti sve dok Gabrijel nije molio za milost. Zatim pasta, riba i raznovrsni dolci. Uz kafu je predao poruku Gabrijelu.
„Ko je ovo ostavio?", upita Gabrijel.
Podiže ruke poput Rimljana kad hoće da iskažu zbunjenost. „Jedan muškarac."
Gabrijel pogleda poruku: običan papir, nepoznat rukopis, bez potpisa.
Crkva Santa Maria della Pače. Za jedan sat.
NOĆ je bila hladna, jak vetar je povijao drveće po Villa Borghese. Gabrijel je prvo hodao - duž Corso d'Italia, niz Via Veneto - potom je zaustavio taksi i odvezao se na obod Centro Storicd.
Dvadeset minuta je hodao uskim uličicama i tihim trgovima dok se nije sasvim uverio da ga ne prate. Onda je otišao na Piazza Navona. Uprkos hladnoći trg je bio prepun, kafei krcati, umetnici na ulici prodavali jeftine slike.
Gabrijel je lagano kružio trgom zastajući čas da pogleda ukrašenu fontanu, čas da ubaci neki novčić u korpu slepca koji je prebirao po gitari sa svega četiri žice. Osećao je da ga neko prati.
Uputio se prema crkvi, a onda je iznenada krenuo nazad. Njegov pratilac je stajao u maloj skupini ljudi koji su slušali gitaristu. Gabrijel je prišao i stao kraj njega.
„Čist si", reče čovek. „Idi unutra."

CRKVA je bila prazna, težak miris nagorelog voska i tamjana lebdeo je u vazduhu. Gabrijel je išao napred, kroz brod crkve, i stao ispred oltara. Za njim se otvoriše vrata i buka sa Prepunog trga ispuni crkvu. Osvrnu se, ali ugleda samo neku staricu koja je došla da se pomoli.
Trenutak kasnije vrata se ponovo otvoriše. Ovog puta uđe muškarac, hitrih crnih očiju, u kožnoj jakni — Rani, Starčev lični telohranitelj. Kleknuo je pred crkvenorm klupom i prekrstio se.
Dok se okretao i piljio u oltar, Gabrijel susrpregnu osmeh. Vrata se opet otvoriše, ponovo graja sa trga naruši tišinu, ali ovog puta Gabrijel se nije potrudio da se okrene jer je odmah prepoznao karakterističan ritam koraka Arija. Šamrona.
Trenutak kasnije Šamron je stajao pored njega gledajući u oltarsku ikonu. „Šta je ovo, Gabrijele?" upita nestrpljivo. Šamronu nije bilo svojstveno da se divi umeetnosti. Lepotu je nalazio jedino u savršeno zamišljenoj operacji ili uništenju neprijatelja.
„Ove freske je naslikao, slučajno, Rafael. Retiko je radio freske osim za pape i njihove bliske saradnike. Bankar s dobrim vezama po imenu Agostino Kiđi bio je vlasniik ove kapele, a kad mu je Rafael podneo račun za freske, Agostino je pobesneo da je otišao kod Mikelanđela da čuje drugo maišljenje."
„Šta je uradio Mikelanđelo?"
„Rekao je Kiđiju da bi on tražio više."
„Siguran sam da bih se ja složio s bankarom.” Hajde da prošetamo. Uvek sam nervozan u katoličkoj crkvi.” Uspeo je kratko da se osmehne. „Tragovi mog detinjstva u Poljskoj."
ŠETALI su po obodu trga, a s rukama u džepovima, otvorenih očiju, pratio ih je oprezni Rami kao Šamronova nečista savest. Šamron je ćutke slušao dok mu je Gabrijel pričao o nestaloj zbirci.
„Da li je rekla policiji?"
„Ne "
„Zašto nije?"
Gabrijel mu ispriča šta mu je Ana rekla kad joj je postavio isto pitanje.
„Zašto je starac krio slike?"
„To nije neobično. Možda mu priroda zbirke nije dozvoljavala da je pokaže javnosti."
„Hoćeš li da kažeš da je bio kradljivac umetničkih dela?"
„Ne, ne kradljivac umetničkih dela, ali ponekad nije sve tako jednostavno. Moguće je da Rolfova zbirka nije imala najčistije poreklo. Na kraju krajeva, govorimo o Švajcarskoj."
„Što znači?"
„Bankarski podzemni sefovi i podrumi Švajcarske puni su davno opljačkanog blaga, uključujući i umetnička dela. Moguće je da te slike nisu čak ni pripadale Rolfu. Jedno možemo pretpostaviti - ko god da ih je uzeo, učinio je to sa razlogom. Nisu odneli Rafaelovu sliku koja vredi nekoliko miliona dolara."
„Mogu li se slike povratiti?"
„Pretpostavljam da je moguće. Zavisi od toga da li su ih već prodali."
„Da li se takva dela mogu prodati brzo na crnom tržištu?"
„Ne bez poprilične gužve. Ali, moguće je da je krađa bila naručena."
„Što znači?"
„Neko je nekome platio da obavi posao."
„Da li je Rolfovo ubistvo bilo uračunato u honorar?"
„Dobro pitanje."
Šamron je odjednom izgledao umorno. Seo je na ivicu vodoskoka. „Više ne putujem kao nekad", reče. „Pričaj mi o Ani Rolf."
„Da imamo izbora, nikada s njom ne bismo radili. Nepredvidljiva je, prevrtljiva i puši više od tebe. Ipak, niko ne svira violinu kao ona."
„Ti umeš sa takvim ljudima. Restauriraj je." Šamron se zakašlja, a žestok kašalj mu zatrese čitavo telo. Malo kasnije reče: „Da li ima predstavu zašto je njen otac stupio u kontakt sa nama?"
„Kaže da nema. Nisu baš bili bliski."
Ovo je izgleda Šamronu za trenutak nanelo fizički bol. Njegova rođena ćerka se odselila na Novi Zeland. Telefonirao joj je jednom mesečno, ali mu nikad nije uzvraćala pozive. Najviše je strahovao da mu neće doći na sahranu i izgovoriti kaddish za njega.[8] Dugo je pripaljivao novu cigaretu. „Imaš li bilo šta odakle možeš da kreneš?"
„Da, jedan trag."
„Vredi li ga slediti?"
„Mislim da vredi."
„Šta ti treba?"
„Sredstva za prismotru."
„Gde?"
„U Parizu."
„A predmet prismotre?"

RIM
MINIJATURNI SUPERKARDIOIDNI MIKROFON, koji je držao muškarac odeven kao sveštenik, više nije bio obično penkalo. Napravljen u elektronskoj firmi u švajcarskom industrijskom gradiću Cugu, omogućio mu je da prati razgovor koji su vadila dva muškarca lagano se šetajući po Piazza Navona. Drugi čovek je sedeo u kafeu na suprotnoj strani trga s identičnom spravom. Čovek odeven kao sveštenik bio je uveren da su njih dvojica snimili većinu razgovora.
Njegova pretpostavka je potvrđena dvadeset minuta kasnije kad je, vrativši se u hotelsku sobu, sinhronizovao dve trake u kasetofonu i stavio slušalice na glavu. Posle nekoliko minuta je iznenada pružio ruku, pritisnuo dugme STOP, premotao traku i ponovo je pustio.
,,Gde?"
„U Parizu."
,,A predmet prismotre?"
„Trgovac umetničkim delima Verner Miler."
STOP, premotavanje i ponovno slušanje. „Trgovac umetničkim delima Verner Miler."
STOP.
Pozvao je broj u Cirihu i preneo sadržaj razgovora čoveku na drugom kraju žice. Kad je završio, častio se cigaretom i otvorio šampanjac iz minibara, nagrada za dobro obavljen posao. U kupatilu je spalio stranice svoje beležnice u lavabou i sprao pepeo niz slivnik.

PARIZ
GALERIJA MILER nalazila se na krivini uličice između rue Faubourg St. Honore i Avenue l'Opera. S jedne strane je bila prodavnica mobilnih telefona a s druge butik dobre muške odeće koju nijedan muškarac ne bi obukao. Na vratima je stajao znak s urednim plavim slovima ispisanim rukom: SAMO PO DOGOVORU. U izlogu, iza debelog sigurnosnog stakla, stajala su dva mala ukrasna rada dvojice manjih francuskih slikara cvetnih motiva iz osamnaestog veka. Gabrijel nije voleo francuske slikare cvetnih motiva. Tri puta je pristao da restaurira slike iz tog perioda. Svaka mu je bila prava gnjavaža.
Za mesto osmatranja Gabrijel je odabrao Hotel Laurens, hotelčić na suprotnoj strani ulice, nekih četrdeset pet metara severno od Galerije. Prijavio se kao Hajnrih Kifer i dobio sobičak na mansardi koji je smrdeo na prosuti konjak i ustajali duvanski dim. Recepcioneru je kazao da je nemački scenarista i da je došao u Pariz da preradi scenario za film koji se događa u Francuskoj za vreme rata. Do kasno noću će raditi u svojoj sobi i ne želi da ga uznemiravaju. Pio je u hotelskom baru i prostački navaljivao na kelnericu. Izvikao se na sobarice kad su pokušale da mu očiste sobu. Vrištao je na poslugu što mu nisu dovoljno brzo doneli kafu. Uskoro su čitavo osoblje i većina gostiju u Hotel Laurens znali za ludog Boche[9], pisca iz potkrovlja.
Na putu za Pariz svratio je na aerodrom u Nici, vratio iznajmljeni mercedes i iznamio reno. Službenik agencije zvao se Anri, provansalski Jevrejin čija je porodica preživela francuski holokaust. U rećniku Kancelarije, Anri je bio sayan, dobrovoljni pomoćnik. Hiljade sayanim je postojalo širom sveta - bankari koji su agentima Kancelarije na terenu obezbeđivali novac, hotelski činovnici koji su im obezbeđivali smeštaj, lekari koji su, bez mnogo buke, mogli da ih leče ako su ranjeni ili bolesni. U ovom slučaju, Anri je izostavio uobičajena dokumenta i Gabrijelu iznajmio reno tako da mu nikad ne mogu ući u trag.
Ubrzo po dolasku u Pariz. Gabrijel je nevoljno kontaktirao sa šefom lokalne ispostave, čovekom po imenu Uzi Navot. Navot je imao crvenkasto-plavu kosu i nezgrapno telo rvača. Bio je jedan od Šamronovih odanih pomoćnika, ljubomoran na Starčevu naklonost prema Gabrijelu. Stoga je mrzeo Gabrijela, onako kako drugi sin mrzi starijeg brata, i u svakoj prilici mu je zabadao nož u leđa. Njihov sastanak na klupi pored vodoskoka u parku Tuileries bio je hladan i zvaničan kao sastanak dva protivnička generala koji pregovaraju o prekidu vatre. Navot je jasno stavio do znanja da veruje kako pariška ispostava može obaviti jednostavnu prismotru bez pomoći velikog Gabrijela Alona. Takođe mu se nije dopalo to što mu Šamron nije objasnio zašto Kancelarija treba da vrši prismotru jednog pariškog trgovca umetničkim delima. Gabrijel je stoički izdržao Navotovu tihu tiradu bacajući komadiće bageta golubovima i povremeno saosećajno klimajući glavom. Kad je dvadeset minuta kasnije Navot besno odjurio pošljunčanom stazom, Gabrijel je sredio sve što mu je trebalo: osmatrače, radiouređaje s bezbednim frekvencijama, opremu za prisluškivanje, pištolj - beretu kalibra dvadeset dva.
DVA dana su ga posmatrali. Posao nije bio preterano težak; ako je i bio kriminalac, Miler se nije tako ponašao. U galeriju je svakog jutra dolazio u devet i četrdeset pet, a već u deset je primao klijente. U pola dva bi zatvorio radnju i odlazio uvek u isti restoran, u rue de Rivali, samo jednom se zaustavljajući usput da na uvek istom kiosku kupi novine.
Prvog dana pratio ga je tupoglavi osmatrač Oded. Drugog dana to je učinio mršavi momak Mordekaj koji se sav skupio za ledenim stolom na pločniku. Posle ručka je pratio Milera nazad do galerije, a onda se popeo u Gabrijelom sobu da podnese izveštaj.
„Kaži me nešto, Mordekaju", reče Gabrijel. ,,Šta je danas ručao?"
Osmatračevo mršavo lice se namršti s neodobravanjem. „Ljuskare. Ogroman tanjir. Pravi pokolj."
,,A šta si ti jeo, Mordekaju?"
„Jaja i pomesfrites."
„Ukusno?"
„Nije loše."
U večernjim satima predvidljivo, ustaljeno ponašanje. Miler bi ostao u galeriji do pola sedam. Pre odlaska na ivičnjak bi ostavio tamnozelenu plastičnu kesu s otpacima, koje će tokom noći pokupiti đubretari, a zatim kroz gužvu išao na Champs-Elysees do restorana Fouquet. Prve večeri je Oded uzeo đubre i doneo ga u Gabrijelovu sobu, a Mordekaj trgovca pratio do restorana. Sledeće večeri, dvojica osmatrača su zamenili uloge. Dok je Miler pijuckao šampanjac uz filmski i književni svet u restoranu Fouquet, Gabrijel je obavljao nezavidan posao pretraživanja đubreta. Bilo je uobičajeno kao i Milerovo svakodnevno ponašanje: bačeni faksovi na šest različitih jezika, nevažna pošta, opušci, prljave maramice i talog od kafe.
Posle Fouquet Miler bi šetao mirnim sporednim ulicama osmog arondismana, pojeo laku večeru u nekom bistrou i otišao u svoj stan. Posle dve noći istovetnog ponašanja, Oded se pobuni: „Možda je zaista samo švajcarski trgovac umetničkim delima koji nema veliki promet. Možda traćite svoje vreme - i naše."
Međutim, Gabrijela nisu odvratili protesti Odeda i ostatka malog tima. Ubrzo posle ponoći, s prozora svoje sobe u Hotel Laurens posmatrao je kako se neobeleženi kombi zaustavlja kod ivičnjaka ispred galerije. Sledeća sekvenca se odigrala tečno kao uvežbani ples. Dvojica muškaraca su izašla iz kombija. Dvadeset sekundi kasnije obili su galeriju i onesposobili alarm. Unutra su se zadržali manje od jednog minuta. Zatim su izašli iz galerije i ušli u kombi. Farovi blesnuše dvaput i kombi ode.
Gabrijel se odmače od prozora, podiže slušalicu i pozva broj galerije. Posle petog zvona, uključila se telefonska sekretarica. Gabrijel spusti slušalicu na sto pored telefona i pojača mali, priručni radio. Nekoliko sekundi kasnije čuo je glas Vernera Milera kako objašnjava da će galerija biti ponovo otvorena u deset ujutro. Molimo vas da se za dogovor javite telefonom.
U REČNIKU Kancelarije, bubica postavljena u Galeriji Miler bila je poznata kao staklo. Sakrivena u elektroniku telefona, obezbeđivala je prenos Milerovih telefonskih poziva kao i razgovora koji su se odvijali u prostoriji. Pošto se napajala iz telefona, nije zahtevala bateriju i stoga je mogla neograničeno dugo ostati na svom mestu.
Narednog jutra Miler nije imao ni potencijalne kupce niti mu je iko telefonirao. Sam je uputio dva poziva, jedan Lionu da se raspita o dostupnosti neke slike, a drugi stanodavcu kome se požalio na vodovod u stanu.
U podne je slušao vesti na radiju. Ručao je u istom restoranu, u isto vreme i vratio se u galeriju kasno po podne. U pet sati usledio je telefonski poziv: ženski glas, govorila je engleski sa skandinavskim naglaskom, tražila Pikasove skice. Miler joj je uljudno objasnio da u zbirci nema Pikasovih skica - niti bilo kakva Pikasova dela - i ljubazno joj je dao nazive i adrese dveju konkurentskih galerija gde će možda imati više sreće.

U šest sati je Gabrijel odlučio da ga pozove. Okrenuo je galeriju i na brzom, bučnom francuskom pitao her Milera da li ima neku Sezanovu mrtvu prirodu s cvetnim motivima.
Miler se nakašlja. „Nažalost, monsieur, nemam nijednu Sezanovu sliku."
„Čudno. Iz pouzdanog izvora mi je rečeno da imate više Sezanovih dela."
„Vaš pouzdani izvor je pogrešio. Bonsoir, monsieur."
Veza se prekinula. Gabrijel je spustio slušalicu i prišao Odedu koji je stajao kraj prozora. Trenutak kasnije, trgovac umetničkim delima je izašao u sumrak i pogledao s obe strane uličice.
„Jesi li video ovo, Odede?"
„Svakako izgleda kao neko s ozbiljnim brigama."
,,I dalje misliš da je samo trgovac umetničkim delima koji nema veliki promet?"
„Izgleda sumnjivo, ali zašto ga uznemiravati takvim telefonskim pozivom?"
Gabrijel se nasmeši i ne reče ništa. Šamron je ovo nazivao ubacivanjem kamenčića čoveku u cipelu. Kamenčić bi mu s početka samo smetao, ali bi mu ubrzo napravio otvorenu ranu. Ostavi li se dovoljno dugo, čovek će imati cipelu punu krvi.
Posle pet minuta Verner Miler je zaključao galeriju okončavši posao za taj dan. Umesto da ostavi kesu s đubretom na uobičajeno mesto, spustio ju je pored susednih vrata, ispred butika s odećom. Kad je krenuo ka Fouquet, nekoliko puta se osvrnuo. Nije primetio tananog Mordekaja koji ga je pratio drugom stranom ulice. Verner Miler je imao zagnojenu ranu, pomisli Gabrijel. Uskoro će imati cipelu punu krvi.
„Donesi mi njegovo đubre, Odede."
MILEROV vikend je bio predvidljiv kao i njegova radna nedelja. Imao je psa koji je neprekidno lajao. Oded, koji je iz kombija parkiranog iza ugla nadgledao bubicu, patio je od Kronične glavobolje. Zamolio je Gabrijela da mu pozajmi beretu da upuca psa i završi s njim. A kada je Miler odveo psa u šetnju uz reku, Oded je molio za ovlašćenje da životinju baci preko nasipa.
Dolaskom skupe prostitutke Veronike u subotu veče prekinuta je jednoličnost. Šamaralaga je. On je plakao i zvao ju je „mama". Lavež psa je dostizao grozničavi vrhunac. Posle dva sata Oded, koji je sebe smatrao svetskim muškarcem, morao je da napusti kombi, udahne malo svežeg vazduha i popije piće u braseriji na drugoj strani ulice. „Jebačina veka", rekao je posle Gabrijelu. „Predavanje iz izopačenosti postade obavezna lektira za preslušavanje momcima u psihološkim operacijama na Bulevaru kralja Saula."
Niko nije bio zadovoljniji od Odeda kad je sivi kišni ponedeljak svanuo nad Parizom. Miler je imao još jednu, poslednju svađu sa psom pre no što je zalupio vrata stana i izašao na ulicu. Oded ga je posmatrao kroz zatamnjeno staklo kombija za prismotru, s izrazom potpunog gađenja na licu. Onda je radio prineo usnama da se javi Gabrijelu u Hotel Laurens. „Izgleda da je Romeo krenuo u galeriju. Sad je tvoj problem."
A tada pas ponovo poče. Nekoliko puta je sa prekidima zalajao, poput pucnja iz snajperskog oružja, a zatim svom snagom podsećajući na artiljerijsku vatru. Oded skinu slušalice i uhvati se rukama za glavu.

PARIZ
ENGLEZ je, kao i Gabrijel Alon, u Pariz doputovao preko Azurne obale pošto je s Korzike na kopno, u Nicu, stigao noćnim trajektom iz Kalvija. Slučajno je automobil takode iznajmio u Nici - ne na aerodromu već na Bulevaru Viktora Igoa, nekoliko blokova od mora. Bio je to ford fijesta koji je snažno zanosio udesno pa mu je vožnja više bila izazovna nego što mu je prijala.
Na sat vožnje od Pariza zaustavio se u kafeu s benzinskom pumpom pored puta i otišao u toalet. Tamo se presvukao zamenivši pamučne pantalone i vuneni džemper elegantnim crnim odelom. Upotrebio je scensku šminku da kosu boje peska pretvori u platinastu i stavio ružičaste naočari. Kad je završio, ni sam nije prepoznao čoveka u ogledalu. Iz torbe je izvadio kanadski pasoš i pogledao fotografiju - Klod Devero, važi još dve godine. Gurnuo je pasoš u džep sakoa i otišao u kola.
Bilo je kasno po podne kad je stigao u predgrađe grada. Nebo se natuštilo, kiša malodušno počela da padala. Odvezao se do petog arondismana gde je otišao u mali hotel na rue St-Jacques. Ostao je u sobi sve do večeri, kratko odremao, sišao u predvorje, gde je recepcioneru ostavio ključ i pokupio gomilu turističkih mapa i brošura. Glupo mu se nasmešio - Prvi put sam u Parizu.
Napolju je pljuštalo. Englez je mape i brošure bacio u kantu za đubre i do Sene otišao mokrim ulicama sedmog arondismana. U devet sati je čekao Paskala Debrea sklonivši se ispod platana s kojeg se cedila kiša, na Quai d'Orleans.
Barža je polako prolazila mimo njega, toplo svetio je sijalo u kormilarnici i kabini. Nedaleko od keja trojica muškaraca su natezala vino iz flaše i pecala po mraku samo uz svetlost ulične lampe. Pomerio je rukav sakoa i pogledao u svetleći brojčanik ručnog sata. Ponoć i nekoliko minuta. Gde je, do đavola, Debre? Kiša je padala jače, udarala o kameni kej. Dodirnuo je kosu. Platinasta boja počela je da se spira.
Pet minuta docnije čuo je korake na keju. Okrenu se i ugleda čoveka koji je išao ka njemu: sintetičke pantalone, jeftine čizme, kožna jakna do struka, sjajna od kiše. Prišao je Englezu ispod drveta i ispružio ruku. Nije imao domali i mali prst.
„Izabrao si prokleto loše mesto za sastanak po ovakvom vremenu, Paskale. Zašto, do đavola, kasniš?"
„Nisam ga izabrao zbog lepog pogleda, prijatelju." Govorio je patois[10] sa južnjačkim naglaskom. Preostala dva prsta uperio je u trojicu muškaraca koji su pili vino na keju. „Vidiš one momke? Oni rade za mene. Barža što je malopre prošla? I taj radi za mene. Hteli smo da se uverimo da te niko ne prati."
Debre zavuče ruke u džepove. Englez ga odmeri.
„Gde je paket?"
,,U skladištu."
„Trebalo je da ga doneseš ovde."
„Pariška policija ćele noći vrši kontrole. Neka pretnja bombom. Nekakva arapska grupa. Alžirci, mislim. Nije bilo bezbedno da ga sada donesem sa sobom."
Englez nije video nikakvu policijsku kontrolu. „Ako kontrolišu, kako da paket odnesem u grad?"
„To je tvoj problem, prijatelju."
„Gde je skladište?"
„Na dokovima, nekoliko kilometara niz reku." Pokazao je glavom na Latinski kvart. „Imam kola."
Englez nije voleo promene plana, ali nije imao izbora. Klimnuo je glavom i krenuo za Debreom uz kamene stepenice a onda preko Pont St-Louis. Nadvisila ih je Notre Dame okupana svetlošću reflektora. Debre pogleda Englezovu kosu i iskrivi usne u pravu galsku grimasu neodobravanja. „Izgledaš smešno ali, moram da kažem, da je prilično delotvorno. Skoro da te nisam poznao."
„To i jeste cilj."
,,I odeća ti je lepa. Veoma moderna. Treba da paziš kuda ideš tako obučen. Neki momci bi mogli da steknu pogrešnu predstavu o tebi."
„Gde su prokleta kola?"
„Budi strpljiv, prijatelju."
Automobil je bio na Quai de Montebello; motor je radio. Krupan muškarac je bio za volanom i pušio. Debre reče: „Sedi napred. Biće ti udobnije."
„Zapravo, više volim zadnje sedište i ako mi još jednom kažeš da sednem napred, biću ubeđen da mi nešto smeštaš. A, Paskale, veruj mi da ne želiš da se osećam kao u zamci."
„Radi kako hoćeš. Sedi pozadi ako želiš. Samo sam hteo da budem ljubazan. Gospode bože!"
VOZILI su se dvadeset minuta; brisači su se borili sa kišom, grejanje bučalo. Svetla pariškog centra su izbledela i ubrzo su se našli u sumornoj industrijskoj četvrti pod žutom svetlošću natrijumskih svetiljki. Debre je pevao uz američku muziku s radija. Engleza je bolela glava. Otvorio je prozor i vlažan vazduh ga osinu po obrazu.
Želeo je da Debre umukne. Englez je znao sve o Paskalu Debreu. Bio je to čovek koji nije ispunio ni sopstvena očekivanja. Želeo je da bude asasin, poput Engleza, ali je upropastio važno ubistvo člana suparničke kriminalne grupe. Greška ga je koštala dva prsta i ozbiljno je uticala na razvoj njegove karijere. Bio je prognan u deo posla koji se bavio iznudama, gede je važio za surovog ali uspešnog pregovarača - Daj pare ili ćemo ti spaliti radnju. Ako pokušaš da pozovešpoliciju, silovaćemo ti ćerku i isećije na sto komada.
Prošli su kroz kapiju u žicanoj ogradi, i ušli u skladište od čađavih cigli. U vazduhu se osećao težak vonj ulja i reke. Debre je otišao napred u malu kancelariju i upalio svetio. Trenutak kasnije se pojavio noseći u zdravoj ruci veliku putnu torbu.
Nabacio je torbu na haubu kola i otvorio bravice. „Naprava je jednostavna", reče Debre služeći se osakaćenom rukom kao pokazivačem. „Ovde je sat. Možeš da ga namestiš na jedan minut, jedan sat, jednu nedelju. Kako god želiš. Ovde je detonator, a ovde malo eksplozivno punjenje. U ovim kanisterima je gorivo. Torbi se ne može ući u trag. Čak i ako se desi da ne izgori - što je malo verovatno - na njoj nema ništa što bi policiju dovelo do tebe ili do nas."
Debre zatvori poklopac. Englez izvuče kovertu sa francima i spusti je na kola pored torbe. Posegnu za torbom, ali mu Debre na ruku spusti sakatu šaku.
„Bojim se da je poskupelo, prijatelju."
„Zašto?"
„Pripiši to nepredviđenom kolebanju tržišta." Debre izvadi pištolj i uperi ga Englezu u grudi. Vozač mu stade iza leđa. Englez je pretpostavljao da je i vozač izvadio oružje.
Debre se nasmeši. „Znaš kako ovo ide, prijatelju."
„Ne, zapravo, ne znam. Zašto mi ne objasniš?"
„Nakon što smo pričali, počeo sam da razmišljam."
„To mora da je novo iskustvo za tebe."
„Začepi jebenu gubicu!"
„Izvini što sam te prekinuo, Paskale. Molim te, nastavi."
„Postavio sam sebi jednostavno pitanje. Zašto je čoveku, kav je moj prijatelj, potrebna ovakva naprava? On uvek pištoljem. Ja nožem. Ponekad pištoljem ali obično nožem. A onda sam dobio odgovor. Treba mu ovakva naprava zato što su je zahtevali poslodavci. Ako podignem cenu, njemu to ništa ne znači jer će trošak jednostavno prebaciti na poslodavca."
„Koliko tražiš?"
„Dve stotine."
„Dogovorili smo se za sto."
„Dogovor je promenjen."
,,A ako odbijeni?"
„Moraćeš da nabaviš paket negde drugde. Ako to uradiš, možda ću biti u iskušenju da pozovem nekog od naših prijatelja u policiji, jednog od onih koga držimo u poslu s vinom i kurvama. Mogao bih da tom prijatelju kažem da radiš u gradu."
„Dobro, platiću po novoj ceni, ali kad upotrebim ovu napravu, anonimno ću pozvati parišku policiju i reći ću im ko mi ju je dao. Zahvaljujući tvojoj gluposti čak ću moći da im kažem odakle sam je dobio. Upašće ti ovde, bićeš uhapšen, a tvoji poslodavci će ti uzeti i preostale prste."
Sada je Debre bio nervozan. Oblizivao je usne, pištolj mu je drhtao u levoj ruci. Navikao je da se ljudi uplaše kad im pripreti. Nije često imao posla s nekim kao što je Englez.
,,U redu, pobedio si", reče Debre. „Vraćamo se na prvobitnu cenu. Sto hiljada franaka. Uzimaj prokletu stvar i odlazi odavde."
Englez je odlučio da ga još pritisne. „Kako ću se vratiti u Pariz?"
„To je tvoj problem."
„To je duga vožnja. Taksi će mnogo koštati." Ispruži ruku i uze kovertu. „Verovatno oko sto hiljada franaka."
„Šta to radiš, do đavola?"
„Uzimam napravu i svoj novac. Ako pokušaš da me zaustaviš, reći ću policiji za tvoje skladište, a ovog puta se tvoj šefu Marselju sigurno neće zaustaviti na tvojoj ruci."
Debre podiže pištolj. Englez je pustio da igra dovoljno traje. Vreme je da se ovo završi. Postupio je kako je naučen. Ugrabi Debreovu ruku munjevitim pokretom koji Francuza zateče nespremnog. Snažno mu zavrnu ruku, lomeći je na nekoliko mesta. Debre je vrištao u agoniji, a pištolj mu bučno tresnu na pod skladišta.
Debreov partner krenu. Englez je računao da ovaj neće pucati jer mu je Debre bio preblizu što mu je ostavilo samo jednu mogućnost - da pokuša da onesposobi Engleza udarcem u potiljak. Englez čučnu i izbegnu udarac u glavu. Zatim dograbi Debreov pištolj i zapuca. Dva hica su krupnog čoveka pogodila u grudi. On pade na pod dok mu je krv šikljala kroz prste. Englez mu opali još dva metka u lobanju.
Debre se naslonio na haubu kola, držeći se za ruku, potpuno poražen. „Uzmi prokleti novac! Uzmi paket! Samo idi odavde!"
„Nije trebalo da pokušavaš da me prevariš, Paskale."
,,U pravu si. Samo uzmi sve i odlazi."
„Za jedno si u pravu", reče Englez, a iz korica na podlaktici skliznu mu na dlan teški vojnički nož sa nazubljenim sečivom. Trenutak docnije Paskal Debre je ležao na podu pored svog partnera, lica belog kao kreč, grkljana prerezanog gotovo do kičme.

KLJUČEVI Debreovih kola još su bili u bravi. Englez otključa prtljažnik. Unutra je bio drugi kofer. Otvori ga. Druga bomba, duplikat one koja je stajala na haubi kola. Pretpostavljao je da je Francuz imao još jedan posao te noći. Englez je verovatno spasao nečiju radnju. Zatvori torbu pa nežno spusti poklopac prtljažnika.
Pod je bio prekriven krvlju. Englez je zaobišao leševe i stao iznad haube kola. Otvori kofer i namesti vreme na tri minuta, zatvori poklopac i stavi kofer između leševa.
Hodao je odmereno preko skladišta i otvorio vrata. Zatim se vrati do kola i sede za volan. Kad je okrenuo ključ, motor zakrklja i ućuta. Dragi bože, ne - Paskalova osveta. Još jednom okrenu ključ, motor zaurla i ožive.
Izađe u rikverc, okrenu se na stazi i pojuri kroz kapiju u žicanoj ogradi. Kad je bomba eksplodirala, bljesak u retrovizoru je bio toliko snažan da je u momentu bio zaslepljen. U Pariz se vraćao drumom uz reku, a pred očima su mu igrale tamnocrvene tačke.
Deset minuta kasnije parkirao je Debreova kola na zabranjenoj zoni blizu stanice metroa i izašao. Uzeo je kofer iz prtljažnika, a ključeve bacio u kantu za otpatke. Sišao je niz stepenice i ušao u voz.
Pomislio je na staru signadora iz svog sela na Korzici - na njeno upozorenje na tajanstvenog čoveka koga treba da izbegava. Pitao se da li je Paskal Debre bio taj čovek.
Izašao je na Luksemburg stanici i išao vlažnim ulicama petog arondismana nazad u hotel na rue St-Jacques. Gore u sobi, palo mu je na pamet da u povratku nije video ni jednog jedinog policajca. Debre je zaista slagao da vrše kontrolu.

PARIZ
GABRIJEL JE SMATRAO da je došlo vreme da razgovara s Vernerom Milerom. Sledećeg jutra je pozvao galeriju.
„Miler. Bonjour."
„Govorite li nemački?"
„Ja."
Gabrijel s francuskog pređe na nemački.
„Za vikend sam u izlogu vaše galerije video sliku koja me zanima."
„Koju sliku?"
„Cvetni motiv Žan-Žorža Irna."
„Da, lep je, zar ne?"
„Da, zaista. Pitao sam se da li bih je mogao videti u toku dana."
„Plašim se da sam danas veoma zauzet."
„O, stvarno?"
Gabrijel je nadzirao sve telefonske pozive upućene galeriji u protekla sedamdeset dva sata i bio je sasvim siguran da Miler ima vremena za sastanak.
„Samo da uzmem knjigu i pogledam raspored. Možete li da sačekate trenutak?"
„Svakako."
„Da, evo. Izgleda da je neko otkazao sastanak planiran Za po podne."
„Sva sreća."
„Koliko vam treba da stignete?"
„Ja sam zapravo sada u ovom kraju. Mogao bih da dođem za deset-petnaest minuta."
„Izvanredno. A vaše ime?"
„Ulbriht."
„Radujem se našem viđenju, her Ulbriht."
Gabrijel prekinu vezu. Brzo se spakovao, gurnuo beretu u pojas pantalona, još jednom se osvrnuo da proveri da li je uklonio sve svoje tragove. Pre odlaska je prišao prozoru i pogledao na galeriju. Jedan muškarac je pritisnuo zvonce: srednje visine, tamnokos, aktovka u desnoj ruci. Možda Milerov sastanak ipak nije otkazan. Gabrijel hitro iskopa fotoaparat i potroši ceo film na fotografije neočekivanog posetioca. Izvadi film, stavi ga u džep, a aparat vrati u torbu.
Šef recepcije je izrazio veliko žaljenje što her Kifer odlazi tako brzo. Pitao je da li je rad dobro tekao, a Gabrijel mu odgovori da će odgovor na to saznati vrlo brzo.
Napolju mu kiša nežno okvasi lice. Reno je bio parkiran na ulici, na uglu iza hotela; dve kazne su bile zakačene za brisač na vetrobranskom staklu. Gabrijel ih strpa u džep, a torbu ubaci u prtljažnik.
Baci pogled na ručni sat. Dvanaest minuta je prošlo od telefonskog razgovora s Milerom. Treba da zakasni nekoliko minuta - Nemac će to očekivati. Dvaput je obišao kvart da proveri da li ga prate, a onda otišao do galerije i pozvonio. Miler mu je otvorio vrata.
„Dobro jutro, her Ulbriht. Već sam se zabrinuo za vas."
„Zapravo, malo sam se namučio dok sam vas našao."
„Ne živite u Parizu?"
„Ovde sam, u stvari, na odmoru. Živim u Dizeldorfu."
„Razumem." Miler teatralno pljesnu rukama. „Dakle, želeli biste da malo bolje pogledate Irna. Ne zameram vam. Zaista je veličanstvena slika. Lep prilog svakoj zbirci. Dozvolite da je izvadim iz izloga. Treba mi samo trenutak."
Dok se Miler bavio Irnom, Gabrijel brzo osmotri prostoriju Obična galerija s običnim slikama. U dnu sobe je stajao Milerov sto, rukom obojen antikvarski komad, a na podu kraj stola - aktovka.
Miler je podigao sliku s izložbenog stalka u izlogu. Bio je to mali rad, otprilike četrdeset pet sa trideset centimetara, pa je Miler bez teškoće rukovao slikom. Stavio ju je na postolje postavljeno filcom u sredini prostorije i upalio još neka dodatna svetla.
Dok se Gabrijel pomerao u položaj da gleda platno, bacio je pogled kroz izlog galerije. Nešto mu je privuklo pažnju u kafeu preko puta. Nešto poznato, bljesak, ništa više.
Pažnju je poklonio platnu i promrmljao nekoliko pohvalnih reci o slikarskom i crtačkom kvalitetu. „Izgleda da se pomalo razumete u umetnost, her Ulbriht", reče Miler.
„Samo toliko da sav novac trošim na kupovinu slika koje zapravo ne mogu sebi da priuštim", reče Gabrijel na šta se obojica dobrodušno nasmejaše.
Gabrijel podiže pogled s Irna i pogleda kroz izlog na kafe. Opet je imao osećaj da je već video nešto, ili nekoga. Osmotrio je stolove pod nadstrešnicom, a onda je video. Muškarac savija novine, ustaje, brzo odlazi. Muškarac u žurbi, muškarac koji kasni na važan sastanak. Gabrijel je ovog muškarca već video.
Muškarac koji je upravo izašao iz galerije„.
Gabrijel se okrenu i pogleda aktovku. Onda ponovo pogleda kroz izlog, ali je muškarac već zamakao za ugao i nestao.
„Nešto nije u redu, her Ulbriht?"
Gabrijel zgrabi Milera za podlakticu. „Morate da izađete iz galerije! Sad!"
Trgovac umetničkim delima okrenu ruku i oslobodi se Gabrijelovog stiska. Bio je iznenađujuće snažan.
„Sklanjajte ruke s mene, luđače!"
Gabrijel ponovo zgrabi Milerovu ruku, ali je on ponovo lzvuče.
Gabrijel je lako mogao da savlada Milera, ali je pretpostavljao da sad nije trenutak. Okrenu se i brzo krenu ka vratima. Kad je stigao, Miler je otvorio sigurnosnu bravu. Gabrijel izađe na ulicu i zaputi se u pravcu hotela.
I tada je eksplodirala bomba - zaglušujući prasak od kojeg je Gabrijel pao dočekavši se na kolena i šake. Ustade i opet krenu dok je eksplozija odjekivala medu lepim fasadama okolnih ulica. Tada se začuo zvuk poput tropskog pljuska, ali to je samo bilo staklo koje je sa hiljadu polomljenih prozora padalo na pločnik. Podiže ruku da zaštiti lice, ali posle nekoliko sekundi mu krv poteče niz prste.
Staklena kiša prestade, odjek eksplozije izgubi se u daljini. Gabrijel se odupre porivu da se osvrne i pogleda pustoš iza sebe. Ne bi bio prvi put da vidi posledice eksplozije bombe na ulici, pa je mogao da zamisli prizor iza sebe. Kola u plamenu, pocrnele zgrade, uništen kafe, leševi i krv, zapanjen izraz na licima preživelih. Skloni ruke s lica, sakri ih u džepove sakoa, i spuštene glave nastavi da hoda dok mu je u ušima tutnjala strašna tišina.

PARIZ
PARIZ JE S GODINAMA DOŽIVEO i previše terorističkih bombaških napada, te je francuska policija i služba bezbednosti postala prilično efikasna u rešavanju posledica. Posle eksplozije, u roku od dva minuta stigle su prve jedinice. U rokuu od pet minuta okolne ulice su bile blokirane. Gabrijelova kola su se našla unutar blokade pa je bio primoran da beži peške. Gotovo da je sumrak pao dok je stigao do manevarske stanice na južnom obodu grada.
Sada, sklanjajući se u deo za utovar jedne napuštene fabrike, u mislima je prebirao spisak stvari u prtljažniku. Putna torba, malo odeće, fotoaparat, kasetofon, radio koji je koristio za komunikaciju s timom koji je obavljao prismotru. Ukoliko kola ne budu uskoro preuzeta, policija će ih zapleniti, obiti prtljažnik i pregledati sadržaj. Preslušaće tonski zapis i otkriti da je galerija Vernera Milera bila ozvučena. Razviće filmove i otkriti fotografije na kojima se vidi spoljašnost galerije. Izračunaće ugao pod kojim su fotografije snimljene i pretpostaviti da su snimljene s prozora Hotel Laurens. Ispitivače osoblje hotela i saznati da je u dotičnoj sobi bio neotesani nemački pisac.
Gabrijel oseti pulsirajući bol u desnoj šaci. Napetost ga je sustizala. Neprestano je bio u pokretu nakon eksplozije, promenio desetinu vozova podzemne železnice, prepešačio nebrojene kilometre bulevarima na kojima je vladala gužva.
Iz javne govornice kod Ltksemburških vrtova, preko kanala za hitne slučajeve pozvai je Uzija Navota.
Gabrijel podiže pogled i ugleda dva automobila kako se lagano kreću duž uskog romoćnog druma uz koji se pružala propala žičana ograda Farovi su bili ugašeni. Automobili se zaustaviše na pedesetik metara od njega. Gabrijel skoči s postolja za utovar - doskok je izazvao udarni talas bola u njegovim šakama - i krenu prema njima. Zadnja, vrata na prvim kolima se otvorišt Navot je bio zavaljen na zadnjem sedištu. „Ulazi", progunđa. Očito je video previše američkih filmova o mafiji.
Navot je doveo lekara jednog od sayanim Arija Šamrona. On je sedeo na suvozačkom sedištu. Centralni naslon za ruke pretvorio je u operacioni sto, prekrio ga sterilnom gazom i uključio svetio u kabini. Lekar je rasekao odeću i pregledao ranu. Blago je napućio usne - Nije strašno. Zbog ovoga ste me doveli ovam:?
„Nešto protiv bolova?", upita ali Gabrijel odmahnu glavom. Ponovo pokret usnama, ponovo blagi pokret glavom - Kako želite.
Lekar je ranu isprao antiseptičkim rastvorom i prionuo na posao. Gabrijel, restaurator netremice ga je posmatrao. Umetanje, povlačenje, trzaj, odsecanje. Navot je pripalio cigaretu i pretvarao se da gleda kroz prozor. Kad je lekar zašio ranu, pažljivo ju je previo i klimnuo glavom dajući znak da je završio. Gabrijel položi desnu rnku na sterilni peškir. Dok je sekao prljavu odeću, ispustio je karakterističan francuski uzdah neodobravanja, kao da je Gabriel poručio pogrešno vino uz ribu sa sosom od putera i šafrana. „Ovo će trajati nekoliko minuta, zar ne?" Navot nestrpljvo odmahnu rukom.
Lekar nije obraćao pažnju na Navotovo ponašanje već je radio polako. Ovog puta nije ni pitao Gabrijela da li želi nešto protiv bolova. Jednostavno je pripremio injekciju i ubrizgao mu anestetik u ruku. Radio je polako i sigurno skoro pola sata. Zatim podiže pogled.
„Pod ovakvim okolnostima uradio sam najbolje što sam mogao." Dobaci neprijateljski pogled Navotu „Ja ovo radim besplatno, dečače. Šamron će saznati za ovo. Treba propisno da operišete tu ranu. Mišići, tetive„." Zastade, odmahnu glavom. „Nije dobro. Verovatno ćete osetiti izvesnu ukočenost a pokretljivost ruke više nikad neće biti kao ranije."
„Ostavi nas", reče Navot. „Idi u druga kola i čekaj." Navot je otpustio i vozača. Kad su ostali sami, pogleda Gabrijela. „Šta se, do đavola, desilo?"
„Koliko je mrtvih?" upita Gabrijel ne obraćajući pažnju na Navotovo pitanje.
„Zasad troje. Još četvoro je u teškom stanju."
„Jesi li se čuo s ostalima iz tima?"
„Otišli su iz Pariza. Šamron ih sve vodi kući. Ovo bi moglo da postane gadno."
„Automobil?"
„Imamo čoveka koji ga posmatra. Za sada policija ništa nije uradila s kolima."
„Ali, na kraju ipak hoće."
„Šta će tada naći?"
Gabrijel mu reče. Navot zatvori oči i malo se zanese kao da je upravo čuo za nečiju smrt. ,,A Milerov stan?"
„'Staklo' je u telefonu."
„Sranje."
„Ima li izgleda da se uđe unutra i stvari sklone?"
Navot odmahnu glavom. „Policija je već tamo. Ako nađu tvoja kola i utvrde da je Miler bio pod nekakvom prismotrom, rasturiće mu stan. Neće im dugo biti potrebno da nađu bubicu."
„Imamo li nekog prijatelja u policiji koji bi mogao da nam pomogne?"
„Ne za ovako nešto."
„Ta bubica je kao vizitkarta."
„Znam, Gabrijele, ali nisam je ja tamo postavio."
Gabrijel iz džepa izvuče rolnu filma i pruži je Navotu. „Imam fotografiju čoveka koji je stavio bombu u galeriju.
Pošalji je na Bulevar kralja Saula večeras. Kaži onim pećinarima u Istraživačkom da je provere u svojoj bazi podataka. Možda mogu da mu pronađu ime."
Film nestade u velikoj Navotovoj šapi.
„Stupi u kontakt sa Šamronom i reci mu da pošalje obezbeđenje u vilu Ane Rolf odmah." Gabrijel je otvorio vrata auta i zakoračio napolje. „Koja kola su moja?"
„Samron želi da dođeš kući."
„Sedeći u Tel Avivu neću naći čoveka koji je podmetnuo bombu."
„Nećeš moći da ga nađeš ni ako budeš sedeo u francuskoj zatvorskoj ćeliji."
„Koja kola su moja, Uzi?"
„U redu! Uzmi ova. Ali sad si sam."
„Pokušaću da uzvratim uslugu jednog dana."
„Lepo se provedi, Gabrijele. Ostaću ovde da počistim tvoj jebeni nered."
„Samo pošalji film u Tel Aviv. Dobar pas."

U KOSTA de Prati Ana Rolf spusti violinu i isključi metronom. Soba za vežbanje je bila u senci, a hladan i vlažan povetarac s Atlantika dopirao je kroz otvoren prozor. Sa stalka boje hroma profesionalni mikrofon visio je iznad njene stolice bez naslona. Bio je uključen u kasetofon nemačke proizvodnje. Danas je snimila uglavnom sve što je vežbala. Preslušavala je traku dok je gvarnerija pakovala u kutiju i sređivala note.
Kao i uvek, bilo joj je neugodno da samu sebe sluša kako svira, ali sada je to radila sa posebnim razlogom. Htela je tačno da zna kako zvuči, koji delovi komada su prihvatljivi a kojima treba da posveti još pažnje. Uglavnom je bila zadovoljna onim što je čula premda je uhvatila tri-četiri partije u drugom i trećem stavu gde je njeno vrlo kritično uvo prepoznalo dugu pauzu u vežbanju. Večeras, kad ponovo bude vežbala, usredsrediće se na te partije. Sada joj je bilo potrebno da pročisti misli.
Otišla je u spavaću sobu, iz fioke izvadila bledožuti džemper i ogrnula ramena. Potom je sišla u prizemlje. Trenutak kasnije prošla je kroz kapiju svoje vile i krenula krivudavom stazom ka selu. Na pola puta opazi kako se kroz drveće približava fijat karavan. U njemu su bila četiri muškarca, ali ne Portugalci. Ana se skloni u stranu da propusti automobil, ali on se zaustavi i muškarac sa suvozačkog sedišta izađe.
„Gospođica Rolf?"
„Ko želi da zna?"
„Vi ste gospođica Ana Rolf, zar ne?"
Klimnula je potvrdno.
„Mi smo Gabrijelovi prijatelji."

U MARSELJU, Englez je ostavio kola u blizini Abbay St-Victor i mračnim ulicama otpešačio do stanice trajekta. Kad je plovilo napustilo mirne vode luke, sišao je u svoju zasebnu kabinu. Ležao je na uskom krevetu i slušao vesti marseljskog radija. Eksplozija u Galeriji Miler u Parizu bila je udarna vest. Bomba Paskala Debrea odnela je nevine žrtve zbog čega se više osećao kao terorista a ne kao profesionalac. Sutra će otići kod stare signadora, i ona će svojim obredima i molitvama oterati occhju i dati mu oprost grehova, što je uvek činila.
Isključio je radio. Uprkos umoru, poželeo je ženu. Uvek se tako osećao kad obavi posao. Zatvorio je oči i Elizabet mu se pojavi u mislima - Elizabet Konlin, lepa katolikinja iz stambenog naselja Balimarfi u Zapadnom Belfastu, u Severnoj Irskoj. Imala je instinkt pravog profesionalca. Kad su mogli bezbedno da se sastanu, okačila bi ljubičasti šal na prozor spavaće sobe, i Englez bi se uspuzao u njenu sobu i njen krevet. Vodili bi ljubav sporo do mrcvarenja da ne bi probudili ostale članove njene porodice. Englez bi joj stavio dlan na usta da priguši njene uzvike. Jednom ga je ujela za palac i pustila mu krv. Na čaršavima su ostale mrlje. Kasnije bi ležao kraj nje u tami i pustio bi je da mu opet priča kako želi da pobegne iz Belfasta - daleko od bombi i britanskih vojnika, Irinih ubica i protestantskih paravojnih grupa. A kad je mislila da on spava, šapatom bi izgovorila molitvu, kajući se što ne može da odoli iskušenjima Englezovog tela. No, Englez nikad sebi nije dozvolio da zaspi u krevetu Elizabet Konlin.
Jedne noći se uspuzao kroz njen prozor, ali su ga, umesto Elizabet Konlin, sačekali njen otac i dvojica Irinih siledžija. Nekako su saznali istinu o Englezu. Odvezli su ga na udaljenu farmu da bi ga podvrgli dugom i bolnom ispitivanju i na kraju ubili. Za razliku od većine ljudi koji su bili u sličnoj situaciji, Englez je uspeo da sa farme ode živ. Četiri pripadnika Ire nisu.
U roku od nekoliko sati Englez je bio van pokrajine, na sigurnom. Elizabet Konlin nije prošla tako dobro. Narednog jutra telo joj je pronađeno na gradskom groblju u Belfastu, obrijane glave, prerezanog grkljana - kazna za spavanje s britanskim agentom.
Englez otada nije verovao ženama. Anton Orsati je ovo razumeo. Jednom nedeljno je u Englezovu vilu dovodio devojku - ne Korzikanke, već Francuskinje, koje su avionom posebno dolazile da ispune određene Englezove potrebe. Orsati bi čekao sa starim paesanu na drumu dok Englez ne bi bio gotov. Englezu je vođenje ljubavi s Orsatijevim devojkama izgledalo hladno i bezosećajno poput ubistva, ali je trpeo pošto sebi nije mogao verovati pri izboru ljubavnice, a još nije bio spreman da živi kao manastirski isposnik.
Zadatak u Parizu mu se vrati u misli. Nešto ga je mučilo - čovek koji je ušao u galeriju trenutak pre nego što je bomba eksplodirala. Englez je bio proizvod elitne jedinice i mogao je da primeti isti uticaj kod drugih: lak hod, suptilna kombinacija potpunog samopouzdanja i večitog opreza. Čovek je nekad bio vojnik - ili možda nešto više.
Međutim, bilo je tu još nečega. Engleza je razdirao osećaj da je ranije negde video ovog čoveka. Sledećih nekoliko sati proveo je ležeći i prisećajući se nebrojenih likova u potrazi za ovim čovekom.

LONDON
BOMBAŠKI NAPAD na Galeriju Miler Gabrijelu nije stvorio samo bezbednosni problem u Parizu. Uništio je njegov jedini očigledan trag u ovom slučaju. Sad je morao da krene iz početka i zato je po blagoj kiši kasno sledećeg jutra polako šetao Mejsonovim dvorištem ka galeriji Džulijana Išervuda.
Pored vrata se, na zidu od cigala, nalazila tabla a na tabli dva dugmeta i dva imena: LOCUS TRAVEL i GALERIJA IŠERVUD. Gabrijel je pozvonio na ovo drugo i čekao. Kad je čuo zvuk interfona, gurnuo je vrata i popeo se uz stepenice: isti pohabani smeđi tepih, ista roršahijanska mrlja na trećem stepeniku gde je mamurni Išervud prosuo kafu jutro posle Dimblbijeve rođendanske zabave u Mirabelu. Na najvišem odmorištu postojala su dvoja vrata, jedna su vodila u galeriju a druga u malu putničku agenciju gde je ružnjikava žena sedela za direktorskim stolom, okružena plakatima koji su obećavali bezgranična uzbuđenja na egzotičnim mestima. Ona baci pogled na Gabrijela, tužno se osmehnu i vrati se svom ručnom radu.
Mada se Džulijan Išervud nerazumno vezivao za slike koje je posedovao, nije tako postupao s devojkama koje su se javljale na njegov telefon i održavale njegove užasne knjige. Zapošljavao bi ih i otpuštao redovno poput smene godišnjih doba. Stoga se Gabrijel iznenadio kad je po podne i dalje za njenim stolom zatekao Irinu, crnokosog leoparda od žene, koju je Išervud zaposlio pre šest meseci.
Vrata koja su delila predvorje i Išervudovu kancelariju bila su odškrinuta. Išervud je imao klijenta. Gabrijel je video sliku nameštenu na crno, filcom presvučeno postolje za gledanje. Italijanski stari majstor, koliko se dalo videti, Gabrijel ga nije prepoznao. Išervud je polako koračao po tepihu iza slike, s rukom na bradi, pogledom uperenim u pod, kao advokat koji čeka odgovor svedoka suprotnog tabora.
„Želeo bi da ga sačekate na spratu u izložbenom prostoru" prela je devojka. „Pretpostavljam da donde znate put."
Gabrijel ude u mali lift i odveze se gore. Izložbena prostorija je bila mesto senki; izuzev kiše koja je dobovala po krovnim prozorima ništa se nije čulo. Velika platna starih majstora visila su na zidovima - Luinijeva Venera, Del Vagino Rođenje Hristovo, Bordoneovo Isusovo krštenje, Klodov blistavi pejzaž. Ne paleći svetla, Gabrijel se izvalio na divan prekriven somotom. Voleo je ovu prostoriju. Uvek je predstavljala utočište, ostrvo mira. Jednom je u ovoj sobi vodio ljubav sa svojom ženom. Mnogo godina kasnije, tu je smišljao smrt čoveku koji mu je nju oduzeo.
Vrata lifta se otvoriše i Išervud uđe.
„Bože, Gabrijele, izgledaš strašno."
„Da li to treba da bude kompliment?"
„Šta se, kog đavola, događa? Zašto nisi u Cirihu?"
„Vlasnik slike, koju je trebalo po tvom nalogu da očistim, zove se Augustus Rolf. Jesi li čuo za njega?"
,,O, gospode - onaj što je prošle nedelje ubijen?"
Gabrijel zatvori oči i klimnu. „Ja sam našao njegov les."
Išervud opazi zavoje. „Šta ti se desilo sa rukama?"
„Jesi li čuo za jučerašnju eksploziju u Parizu?"
„Naravno - samo se o tome priča. Ti svakako nisi umešan u to?"
„Ne, samo sam bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Sve ću ti ispričati, Džulijane, ali mi prvo treba tvoja pomoć."
„Kakva pomoć?" oprezno upita Išervud.
„Ne kao nekad. Samo treba da mi objasniš zašto bi ostareli švajcarski bankar čuvao zadivljujuću zbirku francuskih impresionista i modernog slikarstva sakrivenu od sveta u podzemnom sefu."
Išervud pritisnu dugme na stolu. „Irina, budi srce i donesi kafu u izložbeni prostor. I neki keks. Onaj sa orasima. I ne prebacuj mi pozive, molim te. Dobra devojka."
GABRIJEL je znao osnovne podatke o nacističkoj otmici evropskog umetničkog blaga za vreme Drugog svetskog rata. Adolf Hitler je sanjao da u svom rodnom Lincu sagradi ogroman Fuhrermuseum i ispuni ga najboljom svetskom zbirkom dela starih majstora i severnoevropske umetnosti. Godine 1938. započeo je tajnu operaciju pod šifrom Sonderauftrug Lifiz - Specijalna operacija Linc - da bi na sve moguće načine došao do umetničkih dela za Fuhrermuseum. Poslednjih meseci pred početak rata, njegovi agenti su tajno obilazili muzeje, galerije i privatne zbirke Evrope, odabirući dela za budući muzej. Kad je izbio rat, Hitlerovi kradljivci umetničkih dela počeli su s radom odmah nakon Vermahta. Stotine hiljada slika, skulptura i objets d'art brzo je nestalo, a mnoga su bila vlasništvo Jevreja. Hiljade dela, grubo procenjenih na trideset milijardi dolara, još nisu pronađena.
Gabrijel je znao da Džulijan Išervud može da mu pruži dodatne informacije. Išervud je bio natprosečan trgovac umetninama, prilično uspešan, ali kad je u pitanju nacistička pljačka Evrope, bio je svojevrstan stručnjak. Napisao je na desetine članaka za novine i stručne časopise, a pre pet godina bio je koautor dobro prihvaćene knjige s ovom tematikom. Uprkos molbama izdavača, uporno je odbijao da otkrije lične motive. Gabrijel je spadao u šačicu ljudi koja je znala razlog - Džulijan Išervud je to preživeo.
„London i Njujork nisu bili važni 1940." poče Išervud. „Pariz je bio centar umetničkog sveta, a centar pariške umetničke scene je bila rue de la Boeti u osmom arondismanu. Čuveni Pol Rozenberg imao je galeriju u broju dvadeset jedan. Pikaso je živeo s druge strane dvorišta u broju dvadeset tri sa suprugom, ruskom balerinom Olgom Koklovom. Preko puta ulice nalazila se galerija Etjena Binua. Žorž Vildenštajn je držao galeriju u broju pedeset sedam. I Pol Gijom i Joše Hesel su tu bili."
„A tvoj otac?"
„Galerija Isakovic nalazila se pored galerije Pola Rozenberga. Živeli smo u stanu iznad glavnog izložbenog prostora. Pikaso je za mene bio cika Pablo'. Sate sam provodio u njegovom stanu. Ponekad bi me pustio da gledam kako slika. Olga bi mi davala čokoladu i kolače dok mi ne pozli. Bio je to čaroban život."
,,A kad su došli Nemci?"
„Pa, sve se srušilo, zar ne? Invazija Holandije počela je 10. maja. Nemci su ušli u Pariz 14. juna. Svastike su visile na Ajfelovom tornju, a nemački generalštab se smestio u hotel Crillon."
„Kad je počelo pljačkanje?"
„Dva dana posle pobedničkog obilaska Pariza Hitler je naredio da se sva umetnička dela u vlasništvu Jevreja prebace u nemačke ruke na takozvano čuvanje. U stvari, počelo je pljačkanje Francuske."
„Ako se dobro sećam, Hitler je osnovao organizaciju da nadgleda pljačkanje Francuske."
„Bilo ih je nekoliko, ali se najvažnija jedinica zvala ERR - Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg. To je bio ogroman poduhvat. Imali su svoju obaveštajnu službu za pronalaženje umetničkih dela, udarnu grupu za racije i konfiskaciju, a među osobljem istoričare umetnosti i procenjivače. Bože moj, imali su čak i svoje stolare koji su pravili sanduke za isporuke poharanih dela u Nemačku."
„Mora da su prvo došli u rue de la Boeti."
,,ERR je jurio trgovce i kolekcionare. Rotšildima su zaplenili zbirke i kuće. Isto se dogodilo i sa zbirkama jevrejskog bankarskog magnata Davida Davida-Vila i Žaka Šterna. Racije su izvršene u svim jevrejskim galerijama na rue de la Boeti, a zbirke zaplenjene uključujući i Galeriju Isakovic."
„Da li je tvoj otac uspeo da sačuva neka od svojih dela?"
„Većina trgovaca, uključujući i mog oca, pokušala je da sačuva najvažnije komade. Sakrili su ih u udaljenim zamkovima ili bankarskim sefovima ili su ih poslali izvan zemlje. Ali nesačuvana dela Nemci su brzo prigrabili. Pre invazije, za vreme drole de guerre[11] moj otac je zakupio vilu u Bordou i tamo premestio svoja najvažnija dela. Pobegli smo dok su se Nemci približavali Parizu. Kad je Francuska podeljena na Okupiranu i Neokupiranu zonu, zatekli smo se na strani Višija. Ali u jesen 1940. udarna grupa ERR-a, u pratnji francuske policije, obila je vrata vile i otela očeve slike."
„Kako su Nemci našli zbirku?"
„Otac je pogrešio i ispričao francuskom kolegi šta namerava da uradi sa slikama. Francuz je informaciju dao ERR-u i za to dobio pet procenata vrednosti očeve zbirke. Čest la vie."
Gabrijel je znao šta se posle ovoga dogodilo i nije nameravao da Išervudu dozvoli da mu to ponovo ispriča. Ubrzo pošto su Nemci ušli u Neokupiranu zonu krajem 1942, SS i njihovi saveznici u višijevskoj vladi počeli su da hapse Jevreje radi internacije i deportacije u logore smrti. Išervudov otac je angažovao dvojicu baskijskih krijumčara da mladog Džulijana prevedu preko Pirineja da bi našao utočište u Španiji. Otac i majka su ostali u Francuskoj. Uhapšeni su 1943. i poslati u Sobibor gde su odmah ubijeni.
Išervud snažno zadrhta. „Bojim se da mi je potrebno piće. Na noge, Gabrijele. Obojici će nam prijati svež vazduh."

OTIŠLI su iza ugla u vinski bar u ulici Džermin i seli uz plinski kamin gde je siktala vatra. Išervud naruči čašu medoka. Posmatrao je vatru, ali je mislima i dalje bio u okupiranoj Francuskoj. Kao dete koje se ušunja u roditeljsku sobu, Gabrijel nežno prekide njegova sećanja.
„Šta se dogodilo sa slikama nakon što su zaplenjene?"
,,ERR je zauzeo Musee Jeu de Paume i koristio ga kao skladište i objekat za razvrstavanje. Mnogobrojno osoblje je danonoćno radilo na katalogizaciji i proceni ogromnog broja umetničkih dela koja su pala u nemačke ruke. Dela - uglavnom stari majstori i severnoevropski radovi - za koja se smatralo da odgovaraju firerovoj ličnoj zbirci, Projektu Linc, ili drugim nemačkim muzejima, pakovana su u drvene sanduke i otpremana u 'domovinu'."
,,A ostalo? Impresionisti i moderna umetnost?"
„Nacisti su ih smatrali izopačenima, ali nisu hteli da ih daju a da prvo ne dobiju nešto u zamenu. Mnoga dela devetnaestog i dvadesetog veka prodata su da bi se sakupio gotov novac ili su ostavljena za razmene."
„Kakve razmene?"
„Uzmi, na primer, Hermana Geringa. On je imao veliku lovačku kuću južno od Berlina koja je nazvana Karin dvor u čast njegove pokojne supruge, švedske aristokratkinje Karin fon Fok. U kući se nalazila jedna od najvećih privatnih zbirki u Evropi, a Gering je iskoristio svoju izvanrednu moć da je znatno uveća za vreme rata. Prema skladišnom prostoru u Jeu de Paume ponašao se kao da je njegovo privatno igralište."
Išervud iskapi piće i poruči još jedno.
„Gering je bio gramzivo kopile - oteo je preko šest stotina slika samo iz Jeu de Paume - ali se dobrano potrudio da, makar na papiru, njegova nabavka izgleda kao legalna kupovina a ne kao otvorena krađa. Ako je Gering želeo neko delo, pažljivo odabrani fonctionnaire bi ga procenio na smešno malu svotu. Gering bi potom odmah uzeo delo obećavajući da će novac poslati na poseban račun ERR-a. U stvari, ništa nije platio za slike koje je odneo iz Pariza."
„Da li su završile u Karinom dvoru?."
„Neke, ali ne sve. Gering je, poput Hitlera, prezirao modernističke i impresionističke slike, ali je znao da se mogu prodati ili zameniti za dela koja više odgovaraju njegovom ukusu. Jedan posao su Geringovi agenti obavili u Italiji. U zamenu za sedam slika starih italijanskih majstora i još nekoliko objets d'art Gering je dao devet slika zaplenjenih iz Jeu de Paume. Van Gog, Dega, Sezan, Renoar i Mone, da spomenem samo neke - sve ukradene iz jevrejskih zbirki i galerija. Gering je izveo nekoliko sličnih razmena s trgovcima iz Švajcarske."
„Pričam o švajcarskoj vezi."
„Zahvaljujući neutralnosti, švajcarski trgovci i kolekcionari dobili su jedinstvenu priliku da iskoriste pljačku Pariza. Švajcarcima je bilo dozvoljeno da putuju većim delom Evrope, a švajcarski franak je bio jedina svetska, opšte prihvaćena valuta. I ne zaboravi da su mesta poput Ciriha plivala u profitu od saradnje s Hitlerom. Pariz je bio mesto gde su se kupovala umetnička dela, ali Cirih, Lucern i Ženeva su bila mesta gde su se ta dela istovarala."
„Ili sakrivala?"
„Pa, naravno. Bankarski zakoni o tajnosti računa od Švajcarske su napravili prirodno stovarište za opljačkana umetnička dela. A tako je bilo i sa zakonima koji su se odnosili na prijem ukradene svojine."
„Objasni mi te zakone."
„Bili su briljantni i prema prepredenosti potpuno švajcarski. Na primer, ako osoba postane vlasnik predmeta u dobroj nameri, a predmet je ukraden, nakon pet godina ta osoba je zakonski vlasnik tog predmeta."
„Baš zgodno."
„Čekaj, to nije sve. Ako sam trgovac umetničkim predmetima dođe u posed ukradenog dela, pravi vlasnik mora da isplati nadoknadu trgovcu da bi zahtevao povraćaj svoje slike."
„Dakle, švajcarski trgovci i kolekcionari su mogli da primaju ukradena dela bez ikakve bojazni od zakonskih sankcija ili novčanog gubitka?"
„Tačno."
„Šta se dogodilo posle rata?"
„Saveznici su u Švajcarsku poslali Daglasa Kupera, stručnjaka za umetnost, da bi ustanovio istinu. Kuper je zaključio da je stotine, ako ne i hiljade ukradenih dela ušlo u Švajcarsku tokom rata. Bio je ubeđen da su mnoga sakrivena u bankarske sefove i carinska skladišta. Pol Rozenberg je išao u Švajcarsku kako bi se i sam uverio. U jednoj galeriji u Cirihu ponuđen je Matis ukraden iz njegove zbirke."
„Izvanredno", reče Gabrijel. „Šta je švajcarska vlada uradila s ovim informacijama?"
„Obećala je saveznicima da će sarađivati u detaljnoj istrazi. Obećala je da će zamrznuti sva nemačka sredstva koja su ušla u zemlju tokom rata, i da će napraviti popis svih takvih sredstava za ćecu državu. Daglas Kuper je predložio da se ukinu dozvole svim trgovcima koji su trgovali ukradenim umetničkim predmetima. Švajcarska vlada je odbila. Potom je Švajcarski savez trgovaca umetničkim delima rekao svojim članovima da ne sarađuju. Ukratko, švajcarska vlada je uradila ono što uvek radi. Zaštitila je svoj posao i svoje građane od pogleda stranaca."
„Da li su trgovci poput Pola Rozenberga pokušali da povrate svoje slike preko suda?"
„Nekolicina jeste, ali sve je bilo protiv njih. Švajcarci su udesili da za strance koji traže povraćaj imovine od švajcarskih državljana postupak bude dugotrajan i veoma skup. Švajcarci su se obično sakrivali iza tvrdnje da je sve urađeno pošteno. A ne zaboravi, većinu ovakvih umetničkih dela su nacisti krali 1940- Već 1945, po odredbi iz švajcarskog zakona o petogodišnjem roku, zakoniti vlasnik više nije imao valjano zakonsko pravo potraživanja. Suvišno je reći da je praznih ruku ostala većina ljudi koji su podneli tužbe."
„Misliš da je išta od ovoga još tamo?"
„Po mom mišljenju, Gabrijele, većina ovoga jeste još tamo. Ono malo što si mi rekao zvuči kao da su neke od tih slika mogle biti u rukama Augustusa Rolfa."
„Više nisu."
Išervud popi vino, a pogled mu opet odluta ka vatri. „Mislim da je na tebe red da pričaš, Gabrijele. Ispričaj mi sve. I ovog puta bez laži. Prestar sam da bi me iko više lagao."

NAPOLJU je opet padala kiša. Na povratku u galeriju, obojica su se skupila pod Išervudov kišobran kao ožalošćeni u povorci. Gabrijel je Išervudu sve ispričao, počev od trenutka kad je otkrio Rolfov leš do eksplozije u galeriji Vernera Milera u Parizu. Išervud je popio još dve čaše medoka čije se dejstvo videlo po njegovom nesigurnom hodu.
„Samron", reče Išervud sotto voće, glasom prepunim prezira. „Trebalo je da znam da je ta baraba nekako umešana u ovo. Mislio sam da su ga ovog puta zauvek poslali u penziju."
„Uvek nađu razlog da ga vrate."
„Kažu da je ona prava diva - Ana Rolf."
„Ima svoje trenutke."
„Ako mogu da ti dam jedan savet, dragi moj dečače, ne zaboravi da ona zna o svom ocu i njegovoj zbirci više nego što govori. Ćerke se uvek zaštitnički ponašaju prema očevima, čak i kad misle da im je otac teška baraba."
„Potrudiću se da to zapamtim."
„Možda je u pitanju samo obična krađa slika."
„Ostavili su Rafaela na zidu salona i razneli galeriju čoveka koji je nadzirao zbirku. Mislim da u ovim događajima nista nije obično."
„Slažem se", reče Išervud. „U stvari, meni se čini kao da su same slike jedino čemu možeš verovati u čitavom ovom nesrećnom poslu."
„Ne volim što sam ja taj koji mora ovo da ti saopšti, Džulijane, ali slike ne umeju stvarno da govore. Osim toga, zbirka je nestala."
„Slike ne umeju da govore, ali njihovo poreklo može. Augustus Rolf je svoju zbirku očito ozbiljno shvatao. Čak i ako je do slika došao pod ne tako savršenim okolnostima, insistirao bi na poreklu svake od njih. Poreklo je, na kraju krajeva, sve."
,,A ako otkrijem poreklo?"
„Onda ću moći da ti kažem da li je on legitimni kolekcionar ili je matora baraba sedela na sefu s pokradenim slikama."

GABRIJEL je nameravao da ga ostavi u Djuk stritu, ali ga je Išervud uzeo za ruku i povukao ga kroz prolaz u Mejsonovo dvorište. „Pođi sa mnom. Treba da ti pokažem još nešto."
Dok su ulazili u galeriju, Irina je prepoznala izdajničke znakove flaširanog ručka. Dala je Išervudu štos telefonskih poruka i otišla da skuva kafu. Išervud je u kancelariji otvorio svoj sef i izvadio dve stvari - skicu mladog dečaka i fotokopiju starog dokumenta na nekoliko strana. Podigao je skicu da je Gabrijel vidi.
„Izgleda poznato?"
„Ne bih rekao."
„Model sam ja. Umetnik je Pablo Pikaso. Poneo sam je sa sobom iz Francuske."
„A dokument?"
„I to sam poneo. Otac mi ga je dao baš pre nego što sam otišao s Baskijcima. To je detaljan spisak svih slika iz njegove privatne zbirke i iz profesionalnog inventara, napisan njegovom rukom. Ovo je, naravno, kopija. Original je sada u užasnom stanju."
Pružio je spisak Gabrijelu.
„Ne znam dokle nameravaš u ovome da ideš, ali ako naideš na neku od ovih, kazaćeš mi, mili, zar ne?"
Gabrijel gurnu spisak u gornji džep sakoa.
„Kuda ćeš sad?", upita Išervud.
„Nisam siguran."
,,U Lionu je jedan čovek sa kojim treba da porazgovaraš. Meni je pomogao oko nekih stvari kad sam istraživao za knjigu. Ako su ruke Augustusa Rolfa iole prljave, taj čovek će to znati."
Išervud prelista svoj imenik i dade Gabrijelu telefonske brojeve.

LONDON
NA UGLU iza Galerije Išervud, u Ulici Džermin, svetlokosi muškarac je sedeo za volanom rovera sedana i slušao radio. Pet dana je posmatrao trgovca umetničkim delima. Pratio ga na njegove pijane ručkove. Uhodio ga uveče do njegove kuće u Južnom Kenzingtonu. Čak se i pretvarao da je potencijalni kupac kako bi u njegovoj kancelariji sakrio dva sićušna odašiljača. Odašiljači su prenosili slab analogni signal preko običnog FM talasa. Čovek je koristio radio u roveru za nadzor izlaznog signala. Deset minuta kasnije, kad je unutra razgovor završen, uzeo je mobilni telefon i pozvao broj u Cirihu. „Naš prijatelj ide u Lion da vidi profesora."


LIONS
PROFESOR EMIL DŽEKOBI bio je samozvana grizž savesti Švajcarske. Da bi spasao svoju zemlju, verovao je kako najpre mora da je rasturi, pa je život posvetio otkrivanju i obelodanjivanju neprijatnih trenutaka švajcarske istorije. Njegova vatrena kistjiga Mit zapalila je požar podrobno izlažući opsežne ekonomske i trgovačke veze koje su nacistička Nemačka i Švajcarska negovale tokom čitavog Drugog svetskog rata. Džekobi je opisao postupak kojim su švajcarske banke primale opljačkano zlato - i zlato skinuto sa zuba Jevreja koji su odlazili u gasne komore - i pretvarale ga u čvrstu valutu koju je Hitler koristio za kupovinu sirovina potrebnih za održavanje svoje ratne mašinerije. Zaključak profesora Džekobija šokirao je zemlju, a od njega stvorio nacionalnu pariju: Švajcarska i nacistička Nemačka bile su saveznici u svemu osim u imenu, napisao je. Hitler nije mogao voditi rat bez pomoći švajcarskih bankara i proizvođača oružja. Da nije bilo Švajcarske, Vermaht bi polako stao u jesen 1944. Milioni života bili bi spašeni da nije bilo pohlepe švajcarskih bankara.
Ubrzo posle objavljivanja Mita ,život u Švajcarskoj je za profesora Džekobija postajao sve neugodniji. Dobijao je pretnje smrću, telefoni su mu prisluškivani, a službenici švajcarske službe bezbednosti pratili su njegovo kretanje. Strahujući za svoju sigurnost, dao je ostavku na mesto profesora u Lozani i prihvatio poziciju na odseku za istoriju Univerziteta u Lionu.
Gabrijelu je bio potreban veći deo narednog dana da bi ga našao.
Ostavio je dve poruke na Džekobijevoj telefonskoj sekretarici i još dve kod njegove potpuno beskorisne sekretarice na univerzitetu. U pola dva po podne, Džekobi je Gabrijela pozvao na mobilni telefon i pristao na sastanak. „Dođite u moj stan večeras u šest. Razgovaraćemo tada." Brzo je rekao adresu i naglo prekinuo vezu. Gabrijelu je tako ostalo nekoliko slobodnih sati. U knjižari blizu univerziteta našao je francusko izdanje Mita i ostatak popodneva proveo čitajući među studentima u kafeu odmah iza Place des Terreaux.
U šest po podne profesor je čekao u predvorju svoje stambene zgrade na rue Lanterne. Na sebi je imao otrcani sako od tvida, a naočare bez ramova gurnuo je u gnezdo neposlušne sede kose. Nogavice su mu bile zakačene štipaljkama da mu se manšete ne bi upetljale u lanac bicikla. „Dobro došli u izgnanstvo", rekao je umorno vodeći Gabrijela uz stepenice do stana na četvrtom spratu. „Mi Švajcarci duboko poštujemo pravo na slobodu govora, ali samo ako se tim govorom ne kritikuje Švajcarska. Počinio sam smrtne grehe jednog dobrog Švajcarca, pa sam sad ovde, u pozlaćenom lionskom kavezu."
Na odmorištu ispred njegovih vrata, profesoru je trebalo više vremena da među rasturenim papirima i pohabanim sveskama u tašni pronađe ključeve od stana. Kad ih je napokon našao, ušli su u mali, oskudno namešten stan. Svaki delić stana bio je zatrpan knjigama, dokumentima i novinama. Gabrijel se nasmeši. Došao je na pravo mesto.
Džekobi zatvori vrata i obesi tašnu na rezu.
„Dakle, želite da razgovarate o ubistvu Augustusa Rolfa? Ispostavlja se da sam taj slučaj pratio veoma pomno."
„Pomislio sam da jeste. Pitao sam se da li bismo mogli uporediti beleške."
„Jeste li i vi istoričar, gospodine Alon?"
„Zapravo, ja sam restaurator umetničkih dela, ali u ovom slučaju radim za vladu Izraela."
„Pa, sve obećava da će ovo biti zanimljivo veče. Sklonite stvari sa te stolice i sedite. Ja ću nam skuvati kafu."
PROFESOR Džekobi nekoliko minuta je kopao po visokim hrpama papira u potrazi za fasciklom o Augustusu Rolfu. Bila je vrlo tanka.
„Her Rolf je privatni bankar u pravom smislu te reci, gospodine Alon. Plašim se da je mnogo toga što ću vam reći zasnovano na nagađanjima i glasinama."
„Često sam shvatao da čovek o nekome može mnogo naučiti preko glasina koje o njemu kruže."
„Kad je u pitanju jedan švajcarski bankar, pogotovo privatni bankar poput Augustusa Rolfa, glasine su ponekad najbolje čemu čovek može da se nada." Profesor stavi naočari i otvori fasciklu. „U Cirihu postoje veoma male privatne banke, a postoje i izuzetno velike. Džinovi kao što su Credit Suisse i UBS imaju ogranke za privatno bankarstvo mada oni rade isključivo s vrlo bogatim klijentima."
„Koliko velike?"
„Obično minimalni depozit iznosi oko pet miliona dolara. Postoje podaci da su obaveštajne agencije vaše zemlje koristile privatne bankarske usluge koje pruža Credit Suisse." Preko otvorene fascikle profesor pogleda Gabrijela. „Međutim, siguran sam da vi ne znate ništa o tome."
Gabrijel nije odgovorio na ovo. „Iz onoga što znam o Augustusu Rolfu, on spada u prvu kategoriju."
„To je tačno. Banka Rolf je malo preduzeće - Rolf i pet-šest zaposlenih, ako ih i toliko ima. Ako ste želeli da vam neko sakrije novac ili imovinu u Švajcarskoj, Augustus Rolf vam je bio najbolji prijatelj. U Cirihu je on bio jedan od najdiskretnijih i najuticajnijih bankara. Imao je veoma moćne prijatelje. Stoga me njegovo ubistvo toliko zbunjuje."
„Šta još znate o njemu?"
„Porodični posao je preuzeo od oca ranih tridesetih godina - nepovoljno vreme za banke u Švajcarskoj. Svetska depresija, nemačka panika, kriza valute u Austriji čiji su udarni talasi išli preko Ciriha. Švajcarske banke su padale kao domine. Mnoge privatne banke su bile prinuđene da se spoje s velikim konkurentima da bi preživele. Rolf je za dlaku uspeo da se održi."
Džekobi liznu prst i okrenu stranu.
„Zatim Hitler dolazi na vlast u Nemačkoj i počinje da pravi teškoće Jevrejima. Jevrejski novac i dragocenosti su se slivali u privatne banke u Cirihu - uključujući i Rolfovu."
„To pouzdano znate?"
„Sasvim. Augustus Rolf je otvorio preko dvesta numeričkih računa za nemačke Jevreje."
Džekobi okrenu nekoliko strana.
„Ovde prestaju činjenice i počinju glasine. Kasnih tridesetih agenti Gestapoa počinju da dolaze u Cirih. Traže sav jevrejski novac koji je krišom iznesen iz Nemačke i deponovan u švajcarske banke. Pričalo se da je Rolf sarađivao s agentima Gestapoa kršeći švajcarske bankarske zakone i otkrivao da u njegovoj banci Jevreji imaju numeričke račune."
„Zašto bi to radio?"
„Želite li da čujete moju teoriju?"
„Svakako."
„Zato što je znao da novac koji je deponovalo nekoliko Jevreja nije ništa u poređenju s bogatstvom koje ga očekuje ako bude saradivao s nacističkom Nemačkom."
„Da li postoji dokaz da je to uradio?"
„Zaista", reče Džekobi a obrve mu odskočiše iznad okvira naočara. „Činjenica je da je Augustus Rolf često putovao u nacističku Nemačku za vreme rata."
„S kim se viđao tamo?"
„To nije poznato, ali mnogi su se zamislili zbog njegovih putovanja, pa je Rolf bio pod istragom posle rata."
„Šta je bilo s tim?"
„Baš ništa. Rolf se ponovo utopio u ciriški bankarski svet i za njega se više nije čulo - do pre nedelju dana kad je neko ušao u njegovu vilu na Ciriškom bregu i pucao mu u glavu."
Džekobi zatvori fasciklu i pogleda Gabrijela.
„Želite li da nastavite priču, gospodine Alon?"
KADA je Gabrijel završio, profesor Džekobi je dugo brisao naočari širokim krajem svoje kravate. Zatim ih je gurnuo nazad na čelo i sipao sebi još jednu solju kafe. „Zvuči kao da ste naišli na veliku zaveru ćutanja."
„Šta time hoćete da kažete?"
„Kad imate posla sa Švajarskom, gospodine Alon, najbolje je da jedno zapamtite. Švajcarska nije prava država. To je posao i njome se rukovodi kao poslom. To je posao koji je stalno u odbrambenom stavu. Tako je već sedam stotina godina."
„Kakve to ima veze s Rolfovim ubistvom?"
,,U Švajcarskoj ima ljudi koji bi mogli mnogo da izgube ako se grehovi iz prošlosti obelodane, a kloaka Bakhofštrase detaljno opere što joj je preko potrebno. Ovi ljudi su nevidljiva vlast i njih ne treba uzimati olako, i zato ja živim ovde a ne u Lozani. Ako odlučite da se ovim i dalje bavite, savetujem vam da čuvate leda."
Deset minuta docnije Gabrijel je silazio niz stepenice noseći pod miškom svoj primerak Mita. U predvorju je za trenutak zastao da otvori omot i pročita reči koje je profesor nažvrljao na naslovnoj strani.
Čuvajte se gromova Ciriha - Emil Džekobi.

GABRIJELA je u toj pozi slikao čovek sa prozora stambene zgrade na suprotnoj strani ulice digitalnim fotoaparatom velikog dometa. Takođe je sat ranije fotografisao Gabrijelov dolazak. Fotografije nisu bile neophodne, bio je to profesionalni detalj. Alonov čitav razgovor s Emilom Džekobijem preuzet je pomoću dva osetljiva odašiljača koje je pre šest meseci čovek podmetnuo u profesorov stan. Dok je Alon odlazio, umetnik prismotre napravi još nekoliko fotografija. Potom sede ispred kasetofona i presluša trake. Posle trideset minuta neprekidnog rada završio je detaljan transkript susreta. Još deset minuta je posvetio proveravanju tačnosti transkripta, zatim kodirao izveštaj i poslao ga sigurnim mejlom u Cirih dodavši i fotografije na kojima se video Alon.
Trideset sekundi nakon toga informacija se pojavila na računarskom ekranu Gerharda Petersona koji je odmah telefonirao i zatražio hitan sastanak sa her Geslerom. Emil Džekobi se nije dopadao ni Gerhardu Petersonu ni her Gesleru. Džekobijev usamljenički pohod na finansijsku oligarhiju Švajcarske postao je zamoran i skup. Oba muškarca su se složila da je vreme da se pozabave malim profesorom koji se meša u tuđe poslove.
Narednog jutra, pre nego je iz svog stana krenuo u kancelariju, Gerhard Peterson je obavio telefonski razgovor u miru svoje radne sobe. Nije trajao više od dva minuta. Sudbina Emila Džekobija, švajcarske griže savesti, zapečaćena je finansijskom transakcijom, transferom dvesta hiljada dolara na numerički račun u Ženevi koji je kontrolisao Anton Orsati. Gerhard Peterson je smatrao da je to zaista prikladno.

KOSTA DE PRATA, PORTUGAL
STIGAVŠI NAREDNOG JUTRA u vilu Ane Rolf, Gabrijel je bio zadovoljan kad je video da je čuvaju najmanje četiri čoveka: jedan na kapiji, drugi u podnožju vinograda, treći na granici šume, a četvrti na vrhu brda. Šamron je poslao Ramija, svog ćutljivog telohranitelja, da nadgleda tim. On je dočekao Gabrijela na prilaznoj stazi. Kad je Gabrijel upitao kako Ana postupa sa timom, Rami zakoluta očima - Uskoro ćeš videti.
Ušao je u vilu i uz stepenice pratio zvuk Anine violine. Zatim pokuca na vrata njene sobe za vežbanje i uđe ne sačekavši dozvolu. Okrenula se i žestoko ga izgrdila što je prekida, a zatim vrištala na njega što joj je kuću pretvorio u oružani logor. Dok je njena tirada bivala sve žešća, Gabrijel spusti pogled i prstima dodirnu zavoje. Tanak mlaz krvi procuri. Ovo je i Ana primetila. Odmah ućuta i nežno ga povede u svoju spavaću sobu da mu promeni zavoj. Nije odoleo da je ne gleda dok je radila oko njega. Koža u dnu vrata joj je bila mokra; violinske žice su joj na jagodicama leve ruke ostavile sićušne brazde. Bila je lepša nego što ju je zapamtio.
„Lepo urađeno", reče pregledajući njen rad.
„Znam ponešto o previjanju ruku, gospodine Alon. Imate neke podatke o mom ocu, zar ne?"
„Trenutno više pitanja nego odgovora. I molim te, zovi me Gabrijel."
Nasmešila se. „Imam ideju, Gabrijele."
ANA je u plastični ranac spakovala izletnički ručak - hleb, sir i hladnu piletinu. Na kraju je dodala bocu ohlađenog vina koju je najpre zamotala u vuneno ćebe, pa stavila u torbu. Rami je Gabrijelu dao beretu i dvojicu telohranitelja dečačkog izgleda. Na senovitim stazama borovog šumarka, s Ramijevim pratiocima na kratkom odstojanju, Gabrijel je Ani ispričao šta se dogodilo u Parizu. Nije joj rekao za razgovore sa Džulijanom Išervudom i Emilom Džekobijem. To je moglo da sačeka.
Drveće se razredi i visoko na površini strme padine brežuljka ukazaše se ruševine. Divokoza skoči na granitnu stenu, zameketa na njih, a onda se utopi u vresište. Gabrijel stavi ranac na rame i krenu uz stazu za Anom.
Posmatrao je kako se mišići njenih nogu zatežu pri svakom koraku i pomisli na Leu. Šetnja jednog jesenjeg dana poput ovog, pre dvadeset pet godina - samo je tada bila padina Golana a ruševine krstaške. Lea je slikala; Gabrijel se upravo vratio iz Evrope, ali njegovu stvaralačku želju su oterali duhovi ljudi koje je ubio. Ostavio je Leu s njenim štafelajem i popeo se na vrh brda. Iznad njega su stajala vojna utvrđenja duž sirijske granice, ispod se pružala Gornja Galileja i talasasta brda južnog Libana. Izgubljen u mislima nije čuo kad mu je Lea prišla. „Oni će ipak doći, Gabrijele. Možeš ovde sedeti i gledati ih do kraja života, ali će oni ipak doći." I ne gledajući je, Gabrijel je kazao: „Da sam živeo ovde, u Gornjoj Galileji, a da sad živim tamo, u logoru u Libanu, i ja bih došao."
Zvuk izletničkog ćebeta koje je Ana rasprostirala prenu Gabrijela iz sećanja. Raširila je ćebe na travi obasjanoj suncem, kao što je i Lea učinila onog dana dok je Gabrijel ritualno otvarao flašu vina. Ramijevi čuvari zauzeše svoja mesta - jedan na ruševinama, drugi dole na stazi. Dok je Ana skidala piletinu s kostiju, Gabrijel joj pokaza fotografiju čoveka koji je ostavio tašnu sa bombom u galeriji.
„Da li si ga ikad videla?"
Odmahnula je glavom.
Gabrijel skloni fotografiju. „Moram da znam više o tvom ocu."
„Šta na primer?"
„Bilo šta što bi mi pomoglo da otkrijem ko ga je ubio i uzeo njegovu zbirku."
„Otac mije bio švajcarski bankar, Gabrijele. Znam ga kao čoveka, ali ne znam gotovo ništa o njegovom poslu."
„Pričaj mi o njemu."
„Gde da počnem?"
„Na primer, s njegovim godinama. Tebi je trideset osam?"
„Trideset sedam."
„Tvom ocu je bilo osamdeset devet. To je prilična razlika u godinama."
„To je lako objasniti. Bio je oženjen pre braka s mojom majkom. Ona je umrla od tuberkuloze za vreme rata. S majkom se upoznao deset godina kasnije. Bila je nadarena pijanistkinja. Mogla je profesionalno da svira, ali moj otac nije hteo ni da čuje za to. Muzičar je, po njegovom mišljenju, samo nešto više od egzibicioniste. Ponekad se pitam kako su se uopšte i spojili."
„Da li je imao dece iz prvog braka?"
Ana odmahnu glavom.
,,A samoubistvo tvoje majke?"
„Ja sam našla njeno telo." Oklevala je načas, a zatim reče: „Tako nešto se nikada ne zaboravlja. Kasnije namje otac rekao da je dugo bila depresivna. Majku sam veoma volela, Gabrijele. Bile smo izuzetno bliske. Moja majka nije bila depresivna. Nije uzimala nikakve lekove, nije bila pod nadzorom psihijatra. Bila je ćudljiva, bila je temperamentna, ali nije bila žena koja će bez ikakvog razloga izvršiti samoubistvo. Nešto ili neko ju je naterao da sebi oduzme život. Moj otac je jedini znao razlog i krio ga je od nas."
„Da li je ostavila poruku?"
„Prema sudskoj istrazi, nije. Ali videla sam da otac uzima nešto s njenog tela što je jako podsećalo na belešku. To mi nikad nije pokazao, a očito nije ni policiji."
„A smrt tvog brata?"
„To se dogodilo godinu dana kasnije. Otac je hteo da brat radi u banci i tako nastavi porodičnu tradiciju, ali Maks je želeo da se bavi biciklističkim trkama. I to je, zapravo, radio prilično dobro. Bio je medu najboljim biciklistima u Švajcarskoj i vrhunski evropski profesionalac. Poginuo je u nesreći za vreme Velike švajcarske trke. Otac je bio očajan, ali je istovremeno osećao izvesno oslobođenje. Kao da je Maks kažnjen zato što se usudio da se suprotstavi njegovim željama."
„A ti?"
„Kraj njega sam bila usamljena. Dvoje ljudi, koje sam volela najviše na svetu, nestalo je iz mog života i bila sam zarobljena uz čoveka koji mi se gadio. Još više sam se posvetila violini. To je, izgleda, odgovaralo i meni i njemu. Sve dok sam svirala, otac nije morao da mi posvećuje pažnju. Mogao je slobodno da radi ono što najviše voli."
,,A to je?"
„Da pravi novac, naravno. Mislio je da će bogatstvom iskupiti svoje grehove. Bio je prava budala. Od početka moje karijere ljudi su mislili da sviram s takvim žarom. Nisu shvatali da su tu vatru hranile mržnja i bol."
Gabrijel je novu temu oprezno načeo. „Šta znaš o aktivnostima tvog oca za vreme rata?"
„Aktivnostima'? Zanimljiva reč. Šta hoćeš time da kažeš?"
„Ništa. Samo treba da znam da li postoji nešto iz prošlosti tvoga oca što je možda dovelo do toga da bude ubijen."
„Moj otac je bio bankar u Švajcarskoj za vreme Drugog svetskog rata." Glas joj odjednom postade hladan. „To ne mora odmah da znači da je bio čudovište. Ali, da budem potpuno iskrena, ne znam doslovce ništa o očevim aktivnostima za vreme rata. O tome nikad nije razgovarao s nama."
Gabrijel pomisli na podatke koje je u Lionu dobio od Emila Džekobija: Rolfova česta putovanja u nacističku Nemačku; glasine o Rolfovim vezama s važnim članovima nacističke hijerarhije. Da li je Rolf zaista uspeo sve to da sakrije od svoje kćeri? Gabrijel je resio da ode malo dalje - nežno.
„Ipak, ti imaš svoje sumnje, zar ne, Ana? Nikad me ne bi odvela u Cirih da i sama nemaš sumnje u pogledu očeve prošlosti?"
„Znam samo jedno, Gabrijele - moja majka je sama sebi iskopala grob, legla u njega i pucala u sebe. Tako nešto se radi iz mržnje, osvete. I ona je to uradila s razlogom."
„Da li je bio na samrti?"
Izgleda da ju je iznenadila otvorenost ovog poslednjeg pitanja pošto je odjednom podigla pogled kao da ju je nešto ubolo. „Moj otac?"
Gabrijel klimnu.
„Zapravo, Gabrijele, jeste - moj otac je bio na samrti."
KADA su pojeli hranu, Gabrijel je sipao ostatak vina i pitao je o poreklu slika.
„Ti papiri su zaključani u stolu očeve radne sobe."
„Plašio sam se da ćeš to reći."
„Zašto želiš da ih vidiš?"
„Želim da vidim istoriju vlasništva svake slike. Poreklo nam može reći nešto o tome ko ih je uzeo i zašto ti je otac ubijen."
„Ili ne mora otkriti ništa. Zapamti jedno - moj otac je te slike kupio legalno. Pripadale su mu bez obzira na bilo kakvu neobičnost koju ćeš možda pronaći u papirima."
„Ipak bih želeo da ih vidim."
„Pokazaću ti gde su."
„Ne, reći ćeš mi gde su i ja ću ih uzeti i doneti ovamo. Sad ne možeš da ideš u Cirih."
„Zašto?"
„Zato što nije bezbedno, a to me dovodi do sledeće teme."
„A to je?"
„Tvoj recital u Veneciji."
„Neću ga otkazati."
„Trenutno za tebe nije bezbedno da nastupaš javno."
„Nemam izbora. Ako ovaj dogovor prekršim, sa mojom karijerom je gotovo."
„Ljudi koji su ubili tvog oca otvoreno su pokazali da će uraditi sve da nas spreče da otkrijemo ko su oni. To podrazumeva da će ubiti i tebe."
„Onda ću samo morati da se pobrinem da u tome ne uspeju, ali sledeće nedelje nastupam i ništa me ne može zaustaviti."

STUBOVI tamnosivih oblaka pojavili su se iznad mora i približavali se kopnu. Hladan vetar poče da duva i zviždi kroz ruševine. Ana se stresla od iznenadne hladnoće, ruke prekrstila ispod grudi i posmatrala oluju koja se približavala. Gabrijel je spakovao ostatke ručka, i dok se sve više smrkavalo, uputiše se polako niz brdo, u pratnji dvojice ćutljivih čuvara. Kad su stigli do staze u borovoj šumici, poče da pljušti kiša.
„Prekasno", povika Ana. „Uhvaćeni smo."
Uzela ga je za ruku i povela u zaklon ispod visokog bora.
„Moramo da pazimo da ti zavoji ostanu suvi", rekla je a u glasu joj se oseti briga. Iz džepa ranca je izvadila najlonsku jaknu i podigla je iznad njihovih glava, pa su sledećih dvadeset minuta bili zbijeni jedno uz drugo kao dvoje izbeglica. Ramijevi čuvari su ćutke stajali oko njih poput preklada. Dok su čekali da oluja prođe, Ana je Gabrijelu rekla šifre za ulaz u vilu i mesto gde se nalaze fascikle s papirima o poreklu slika. Kad je kiša napokon uminula, ruke mu je umotala jaknom, pa su oprezno nastavili niz mokru stazu do vile. Na kapiji ju je Gabrijel predao na brigu Ramiju i ušao u kola. Još jednom se osvrnuo dok je odlazio i ugledao Anu Rolf kako juri Ramija po stazi i viče: „Beng, beng, Rami! Mrtav si!"

LISABON
MOCKINU SE LISABON DOPADAO. Radio je na očaravajućim položajima. Bio u Londonu. Prošao Pariz i Brisel. Proveo neizvesnu godinu u Kairu predstavljajući se kao novinar časopisa iz Otave. Ovih dana je u Lisabonu bilo mirno što je prijalo Mockinu. Malo je obavljao neobičnu prismotru, malo radio kao veza. Taman dovoljno da ne poludi od dosade. Imao je vremena za svoje knjige, poštanske marke i duge popodnevne odmore s devojkom u Alfami.
Upravo se vratio iz njenog stana kad mu je telefon na stolu poluglasno zazvonio. Mockin podiže slušalicu i oprezno je prinese uvetu. U ovo vreme bi obično Ari Šamron odlučio da proviri iz svoje lisičije jazbine i zagorca život svojini katsas[12] Ali, hvala bogu, poziv nije bio od Šamrona - bio je to samo čuvar iz predvorja zgrade. Izgleda da je imao posetioca, čoveka koji je znao Mockinovo ime.
Mockin spusti slušalicu i uključi kameru kojom je na računaru osmatrao predvorje zgrade. Ispostava je redovno snimala ulaze svih oblika i veličina. Obično bi se brzim pregledom moglo ustanoviti da li osobu treba primiti ili izbaciti na kapiju.
Kad se slika pojavila na ekranu, Mockin promrmlja: „Nek sam proklet." Zamislite, živa legenda ulazi u ambasadu i izgleda kao da ga je poplava izbacila. Poslednje što je Mockin čuo je da se zavukao u nekakvu englesku kolibu sa svojim slikama i demonima. „Nek sam proklet", ponovi grabeći stepenicama. „Jesi li to zaista ti?"
U SOBI za komunikacije Mockin je uspostavio bezbednu vezu sa Šamronovom kancelarijom na Bulevaru kralja Saula u Tel Avivu. Zatim je zatvorio zvučno izolovana vrata i posmatrao Gabrijela kroz staklo. Razgovor nije bio prijatan - toliko je Mockin shvatio. Ali opet, postojalo je malo ljudi u Kancelariji koji nisu ukrstili mač sa Starcem u ovoj ili onoj prilici, a bitke između Šamrona i velikog Gabrijela Alona bile su srž predanja Kancelarije. Dvadeset minuta docnije, kad je Gabrijel zalupio slušalicu i izašao iz sobe, lice mu je posivelo.
„Za trideset minuta Starac će poslati izveštaj. Treba mi nekoliko stvari."
Mocskin je fiabrijela odveo na sprat u ispostavu i pustio ga da se istušira i presvuče u čistu odeću. Potom je naručio avionske karte i kola i iz kase mu dao dve hiljade dolara za dnevne troškove.
Kad su se vratili u sobu za komunikacije, izveštaj je izlazio iz bezbednog faksa. Sastavila ga je Ispostava za istraživanje na Bulevaru kralja Saula; zasnivao se na informacijama koje su, prema postojećim dogovorima, delili s britanskim i francuskim obaveštajnim službama.
Čovek se zvao Kristofer Keler.
Gabrijel sa faksa pokupi stranice, sede za sto i poče da čita.
ROĐEN u Londonu kao sin jedinac dvoje uspešnih lekara iz Harli strita, Kristofer Keler je, dok je bio veoma mlad, jasno pokazao da ne namerava da krene stopama svojih roditelja. Opsednut istorijom, naročito vojnom istorijom, želeo je da postane vojnik. Roditelji su mu zabranili da ode u vojsku i on je, barem neko vreme, poštovao njihovu želju. Upisao se na Kembridž gde je studirao istoriju i orijentalne jezike. Bio je briljantan student, ali je na drugoj godini postao nemiran. Jedne noći je nestao bez traga. Posle nekoliko dana pojavio se u očevoj kući u Kenzingtonu, obrijan do glave, obučen u maslinasto-sivu uniformu. Keler se prijavio u britansku vojsku.
Posle osnovne obuke, otišao je u pešadijski puk, ali se po intelektu, fizičkoj spremnosti i ponašanju vuka samotnjaka brzo izdvojio od ostalih. Uskoro je stigao regrutni oficir iz Specijalne vazduhoplovne službe. Video je Kelerov dosije i razgovarao s njegovim nadređenim oficirima. Keler je pozvan u štab puka u Hereford gde će proći početnu obuku.
Pokazivao je sjajne rezultate. Instruktori na kursu za borbu bez oružja zapisali su da nikad nisu sreli čoveka sa takvim nagonskim smislom za oduzimanje ljudskog života. U kući za ubijanje - zloglasnoj zgradi gde su regruti uvežbavali borbu u ograničenom prostoru, spašavanje talaca i antiterorističko čišćenje prostora - Keler je dobio najviše moguće ocene. Poslednjeg dana kursa na maršu kroz vetrovito pustopolje poznato pod imenom Brekon Bikons, na testu izdržljivosti gde je mnogo ljudi pomrlo, nosio je ranac od dvadeset kilograma i jurišnu pušku tešku pet kilograma. Keler je zadatak obavio trideset minuta brže nego iko dotad. Primljen je u puk i dodeljen eskadronu Sablja koji se specijalizovao za manevarske borbe u pustinji.
Potom je njegova karijera doživela nagli preokret. Jedan drugi čovek se pojavio na sceni, ovog puta iz vojne obaveštajne službe. Tražio je jedinstvenog vojnika sposobnog da obavi osmatranja izbliza i druge specijalne operacije u Severnoj Irskoj. Bio je zadivljen Kelerovim jezičkim znanjem i sposobnošću da improvizuje i brzo da misli. Da li je Keler zainteresovan? Te noći je spakovao svoju opremu i preselio se iz Hereforda u tajnu bazu u Škotskom gorju.
Keler je tokom obuke pokazao izuzetan talenat. Godinama su se britanske bezbednosne i obaveštajne službe mučile s mnoštvom akcenata u Severnoj Irskoj. U Alsteru su se protivničke zajednice međusobno razaznavale po govoru. Akcent katoličkog zapadnog Belfasta razlikuje se od akcenta protestantskog zapadnog Belfasta, naglasak gornjeg Fols rouda od donjeg Folsa. Način na koji bi čovek izgovorio nekoliko jednostavnih fraza predstavljao je razliku između života i jezive smrti. Keler je razvio sposobnost da intonacije savršeno oponaša. Čak je mogao trenutno da se prebacuje s akcenta na akcent - jednog trenutka bi govorio kao katolik iz Arme, sledećeg kao protestant iz Šankil rouda u Belfastu, a već sledećeg kao katolik iz stambenog naselja Balimarfi. U Belfastu je radio duže od godinu dana, tragao za pripadnicima Ire, prikupljao deliće korisnih glasina iz okruženja. Radio je sam, gotovo bez ikakvog nadzora svog pretpostavljenog iz vojne obaveštajne službe.
Jedne noći naglo se okončao zadatak u Severnoj Irskoj kada je u zapadnom Belfastu otet i odveden na udaljenu farmu u Armaskom okrugu. Tamo su ga optužili da je britanski špijun. Keler je znao da je situacija beznadežna, pa je rešio da pokuša da se bori. Kad je otišao sa farme, četvorica okorelih terorista iz Privremene irske republikanske armije bili su mrtvi. Dvojica su doslovce isečena na komade.
Keler se vratio u Hereford na dug odmor. Odlazio je na teški marš u Brekon Bikons i podučavao nove regrute umetnosti bezglasnog ubijanja. Međutim, zapovednicima i psiholozima puka bilo je jasno da su događaji u Belfastu Kelera promenili.
Potoni je u avgustu 1990. Sadam Husein okupirao Kuvajt. Pet meseci kasnije Keler je sa svojom jedinicom tumarao zapadnim delom iračke pustinje tražeći i uništavajući lansirne uređaje za projektile skad koji su pretili Tel Avivu. Noću 28. januara, Keler je sa svojom jedinicom otkrio lansirni uređaj u pustinji, sto šezdeset kilometara od Bagdada. Svojim zapovednicima u Saudijskoj Arabiji preneo je koordinate. Devedeset minuta docnije formacija borbenih aviona bombardera Koalicije obrušila se u niskom letu nad pustinjom, ali su u katastrofalnoj prijateljskoj vatri, umesto položaja raketa napali odred SAS-a. Britanski zvaničnici su zaključili da je čitava jedinica stradala mada nikad nisu pronađeni ostaci koji bi upućivali na takav zaključak.
Ono što je usledilo u suštini je teorija - ponovo zasnovana na obaveštajnim izveštajima. Nekoliko meseci nakon katastrofe u iračkoj pustinji stigao je izveštaj o novom, veoma profesionalnom ubici koji radi u Evropi. Policijski doušnici su govorili o čoveku koji je bio poznat jedino kao Englez. Niko nije mogao bliže da ga opiše. Do danas je tajanstveni asasin osumnjičen za najmanje dvadeset nerasvetljenih ubistava. Britanska obaveštajna služba pretpostavlja da su Kristofer Keler i Englez zapravo jedna ista osoba.
Na kraju dosijea bile su dve fotografije. Prva je bila ona koju je Gabrijel napravio slikajući čoveka koji ulazi u galeriju u Parizu. Na drugoj se videla grupa muškaraca na napuštenom tresetištu. Jedno lice je bilo zaokruženo. Gabrijel je dugo upoređivao dve fotografije. Zatim je podigao slušalicu i pozvao Šamrona u Tel Avivu. „Imam krajnje čudan osećaj da sam ovog čoveka ranije sreo", rekao mu je Gabrijel. Očekivao je da će primedba iznenaditi Šamrona. Umesto toga, Starac mu je rekao da ostane blizu faksa i prekinuo vezu.
GABRIJEL Alon je 1988. izveo jednu od najslavnijih operacija u istoriji izraelske obaveštajne službe: atentat na Abu Džihada, zamenika komandanta PLO-a. Sproveo je dugu i opasnu operaciju prismotre u palestinskoj vili u Tunisu i obučio tim ubica u kopiji vile podignutoj u pustinji Negev. Zatim je, jedne tople aprilske noći, poveo tim komandosa Sayaret[13] u kuću Abu Džihada i ubio ga pred njegovom suprugom i decom. Razmišljajući sada o toj noći, još je mogao da vidi čistu mržnju u njihovim očima.
Osamnaest meseci nakon atentata tim britanskih obaveštajaca i oficira SAS-a, uključen u borbu protiv terora Ire, stigao je u Tel Aviv da proučava taktiku Izraelaca. Ari Šamron je Gabrijela pozvao na Akademiju i naterao ga da na ručku održi predavanje o operaciji u Tunisu. Jedan od prisutnih na predavanju bio je poručnik SAS-a.
Faksom je stigla fotografija snimljena za vreme ručka da bi se obeležio duh saradnje između tajnih ratnika dve zemlje. Gabrijel, uvek stidljiv pred kamerom, nosio je naočari za sunce i slamnati šešir prikrivajući svoj identitet. Čovek pored njega zurio je pravo u sočivo fotoaparata. Gabrijel je pažljivo zagledao to lice.
Bio je to Kristofer Keler.

MINHEN-CIRIH
U MINHENU JE, NA IZLAZU IZ AVIONA, Gabrijela sačekao kurir. Kosa mu je bila boje uprženog šećera. Nosio je oznaku na kojoj je pisalo GOSPODIN KRAMER - PREDUZEĆE HELER. Gabrijel ga je sledio terminalom i preko parkinga kroz sneg i vetar dok nisu stigli do tamnoplavog mercedesa sedan.
,,U pretincu za rukavice je bereta, a na zadnjem sedištu teleće grudi."
„Vi, bodlim[14] mislite na sve."
„Živimo da bismo služili." Pružio je Gabrijelu ključeve. „Bon voyage."
Gabrijel sede za volan i upali kola. Deset minuta kasnije jurio je autoputem E54 nazad u Cirih.
ŠVAJCARCI su uskogrudi, plemenski svet i gotovo životinjskim instinktom opažaju strance. Sve neuobičajeno se prijavljuje policiji bez obzira na to koliko bilo nevažno. Zaista, svajcarski građani su toliko oprezni da ih strane obaveštajne agencije, koje rade u zemlji, smatraju još jednom službom bezbednosti. Imajući ovo u vidu, Gabrijel je vodio računa da izgleda neusiljeno dok je išao od kola do vile Augustusa Rolfa.
Razmišljao je o operaciji koju je imala Kancelarija pre nekoliko godina. Tim agenata je poslat u Švajcarsku da ozvuči stan osumnjičenog arapskog teroriste koji je živeo u gradiću blizu Berna. Jedna stara gospođa spazila je tim ispred zgrade gde se nalazio Arapinov stan, telefonirala policiji i prijavila grupu sumnjivih muškaraca u susedstvu. Posle nekoliko minuta tim je bio u pritvoru, a fijasko objavljen u ćelom svetu.
Peo se uz padinu Rozenbilvega. Poznati obris vile Rolfovih s tornjevima i visokim tremom uzdizao se pred njim. Jedna kola su prošla ostavljajući dve crne trake na netaknutom snegu.
Uneo je šifru u sistem na ulazu. Začuo se zvuk, reza se otvorila. Gurnuo je kapiju i popeo se uz stepenice. Dva minuta kasnije bio je u Rolfovoj vili, tiho koračao mračnim ulaznim hodnikom držeći bateriju u jednoj a beretu u drugoj ruci.

U HODNIKU na drugom spratu vladao je potpuni mrak. Gabrijel je išao napred prateći poput olovke tanak snop baterijske svetlosti. Po Aninim rečima radna soba bi trebalo da mu bude s leve strane - gledala je na ulicu, prva vrata posle biste. Gabrijel pritisnu kvaku. Zaključano. Pa, naravno. Izvadi dve male metalne alatke iz džepa. Gospode, koliko li je prošlo vremena? Akademija, pre sto godina. Bio je neiskusni regrut, a Šamron je sve vreme stajao iznad njega vičući mu na uvo: „Imaš petnaest sekundi. Tvoji drugovi iz tima su mrtvi ako ne otvoriš vrata, Gabrijele!"
Kleknuo je, gurnuo alatke u bravu i držeći bateriju u zubima, bacio se na posao. Tren kasnije, stara brava je izgubila bitku pod Gabrijelovim upornim napadima. Ustao je, ušao i zatvorio vrata za sobom.
Soba je mirisala na drvo, psa i duvan. Podigao je bateriju i preleteo svetlom po sobi. Kako je imao malen izvor svetlosti, u jednom mahu mogao je da vidi svega nekoliko kvadrata. Deo za sedenje opremljen foteljama iz osamnaestog veka.
Flamanski renesansni pisaći sto od hrastovine. Police sa knjigama protežu se od uglačanog drvenog patosa do ukrašene tavanice.
Sto Augustusa Rolfa.
Čudno, ali nije ličio na sto moćnog čoveka. Odavao je utisak urednog nereda: naslagane fascikle, izbledeli kožni podmetač, šolja za čaj ispunjena spajalicama, gomila starih knjiga. Gabrijel podiže korice kažiprstom i dočekaše ga prašina i miris starog papira. Osvetleo je prvu stranu. Gete.
Dok je zatvarao knjigu, svetio pade na veliku pepeljaru od brušenog stakla. Desetak opušaka poput istrošenih čaura ležalo je nasumično na sloju pepela. Pažljivije pogleda opuške. Dve različite vrste. Većina je bila benson end hedžiz, ali tri su bila silk kats. Starac je verovatno pušio benson end hedžiz, ali ko je pušio silk kats? Ana? Ne, Ana je uvek pušila žitan.
Ponovo se usredsredio na papire o poreklu slika. Ana je rekla da ih je Rolf čuvao u donjoj desnoj fioci stola, u fascikli na kojoj je pisalo LIČNA PREPISKA. Kao i vrata Rolfove radne sobe, i fioka je bila zaključana. Ovog puta je imao ključ. Otvorio ju je i počeo da prelistava lične papire Augustusa Rolfa.
Naišao je na fasciklu s oznakom MAKSIMILIJAN. Uze je palcem i kažiprstom, a onda zastade. Da li ima pravo? To je bilo previše voajerski. Kao da u večernjoj šetnji po gradu viri kroz nečiji osvetljen prozor i gleda kako se dvoje svađaju. Ili nekog starca koji sam sedi ispred televizora. Ali, šta mu može otkriti fascikla? Kakve stvari je ovaj čovek sačuvao o svom sinu? Šta bi iz toga Gabrijel mogao da sazna o ovom čoveku, Augustusu Rolfu?
Izvadi fasciklu, nasloni je na otvorenu fioku i otvori. Fotografije, isečci iz sportskih strana evropskih časopisa, počasti kolega iz tima, dugačak članak iz ciriških novina o biciklističkoj nesreći u Alpima - „Bio je dobar čovek i ponosio sam se što mi je sin", Augustus Rolf, uvaženi ciriški bankar, rekao je u izjavi koju je objavio njegov advokat. „Nedostajuće mi više nego što to mogu rečima iskazati." Precizno presavijeno, uredno datirano i obeleženo. Augustus Rolf se možda nije slagao sa zanimanjem koje je njegov sin izabrao, zaključio je Gabrijel, ali bio je ponosan otac.
Gabrijel zatvori fasciklu, vrati je na mesto i nastavi da pretražuje LIČNU PREPISKU. Pogled mu privuče još jedna fascikla: ANA. Opet je oklevao, a zatim izvadio fasciklu. Unutra su bile fotografije iz detinjstva na kojima svira violinu, pozivi na recitale i koncerte, isečci iz novina, kritike njenih nastupa i snimaka. Pažljivije je gledao fotografije. Izvesno je da su postojale dve Ane - jedna pre majčinog samoubistva i druga posle. Razlika u njenom izgledu je zapanjujuća.
Gabrijel zatvori fasciklu i vrati je u fioku. Vreme je da se vrati na glavni posao. Pretraživao je fascikle dok nije naišao na onu s oznakom LIČNA PREPISKA. Izvadio ju je, stavio na Rolfov sto i otvorio. Pisma, neka napisana rukom, neka otkucana na papiru s poslovnim zaglavljem. Nemački, francuski, italijanski, engleski - lingvistički pačvork Švajcarske. Gabrijel ih je brzo prelistao dok nije došao do kraja gomile. Potom se vratio na početak i ponovio postupak sporije. Rezultat je bio isti.
Papiri o poreklu slika su nestali.
DOK JE Gabrijel baterijskom lampom prelazio po radnoj sobi, setio se obuke koju je prošao u Akademiji. Instruktor ga je uveo u sobu uređenu kao hotelski apartman, pružio mu dokument i dao mu minut da nađe pet odgovarajućih mesta gde da ga sakrije. Da su mu test dali u Rolfovoj radnoj sobi umesto u surogatu hotelske sobe, našao bi stotinu mesta gde bi sakrio dokument. Lažna daska u podu, velika knjiga, ispod tepiha ili poda, u nekom komadu nameštaja, zaključan u sakrivenom zidnom sefu. I to je bilo samo u radnoj sobi. Bilo je hiljade mesta u ogromnoj vili gde je Rolf mogao sakriti dokumenta. Ovaj čovek je sazidao podzemni bunker za svoju tajnu umetničku zbirku. Ako je Rolf želeo da nešto sakrije, mala je verovatnoća da će Gabrijel to pronaći.
Pomisao da Cirih napusti praznih ruku, posle tako teškog i opasnog putovanja, ljutila je Gabrijela. Za nestanak dokumenta postojala su dva moguća objašnjenja. Broj jedan: sklonio ih je Rolf ili neko poput Vernera Milera. Broj dva: Rolf ih je nekako zaturio. To je svakako bilo moguće. Bio je star čovek. Stari ljudi prave greške. Teže čitaju oznake na fasciklama.
Gabrijel je odlučio da detaljno pretraži sto.
U stolu su bile četiri fioke, po dve sa svake strane; Gabrijel poče od gornje leve fioke. Upustio se u jednoličan postupak: vadio je svaku fasciklu, pažljivo pregledao sadržaj, vraćao je, prelazio na sledeću.
Gabrijelu je trebalo trideset minuta da pretraži sve četiri fioke.
Ništa.
Otvorio je središnju fioku: penkala, olovke, papirići za beleške, lepak, spravica za skidanje malih metalnih spojnica s papira. Minijaturni kasetofon. Gabrijel ga podiže i osvetli. Unutra nije bilo trake. Pažljivo je pretražio fioku. Kasetofon, a nema traka. Čudno.
Zatvorio je fioku, seo na Rolfovu stolicu i zurio u sto. Središnja fioka… Nešto nije u redu. Otvorio ju je, pogledao unutra, ponovo zatvorio. Otvorio, zatvorio. Otvorio, zatvorio…
SAMA fioka bila je duboka desetak centimetara, ali je unutrašnji prostor bio plići. Pet centimetara, računao je Gabrijel, možda i manje. Pokušao je fioku da potpuno izvuče napolje, ali ga je kvačica sprečavala. Povukao je jače. Opet ništa.
Pogledao je na sat. U vili je već četrdeset pet minuta, verovatno nije mudro ostati toliko dugo. Sad, imao je dva izbora - da ode ili da veruje svom instinktu.
Ustao je, obema rukama zgrabio fioku i povukao što je jače mogao. Kvačica popusti i fioka pade na pod, a njen sadržaj se prosu.
Gabrijel podiže sada praznu fioku i okrenu je u rukama. Čvrsta, dobre izrade, neobično teška. Pažljivo je pogledao dno. Bilo je prilično debelo - možda dva i po centimetra.
Da ode ili da veruje svom instinktu?
Ovo nije moglo da se uradi uredno, ne ako brzo hoće da dobije odgovor. Naslonio je fioku postrance na sto i prilagodio ugao. Zatim podiže nogu i tresnu fioku. Jednom, dvaput, treći put dok drvo ne poče da se čepa.
DNO fioke nije bilo napravljeno iz jednog već iz dva komada drveta, jednakih dimenzija - jedan povrh drugog. Između je bila velika pravougaona koverta, požutela od starosti, sa preklopom učvršćenim pomalo izlizanim kanapom. Papiri o poreklu? Činilo se da je zahvat veoma složen da bi se ovi papiri sakrili. Gabrijel razdvoji pokidane komadiće drveta i uze kovertu u ruku. Drhtavica mu obuze prste dok je odmotavao kanap i podizao preklop.
Izvadi sadržaj koverte, snop prastarih izuzetno tankih papira, i stavi na sto. Pažljivo ih je pregledao kao da se plašio da će se razdrobiti od njegovog dodira. Austrijske krune…španske pezete… portugalski eskudosi…engleske funte. Bile su to kopije novčanih transakcija i bankarskih transfera obavljenih za vreme rata. Pogledao je datume. Prva transakcija, transfer nekoliko hiljada švajcarskih franka u Union banku u Stokholmu, obavljena je februara 1942. Poslednja, transfer sredstava u Lisabonsku banku, odigrala se juna 1944.
Odložio je kopije. Sledeći je bio jedan jedini običan beli papir bez zaglavlja. Na levoj strani papira bio je spisak imena, sva nemačka. Na desnoj, odgovarajući spisak dvanaestocifrenih brojeva. Gabrijel pročita nekoliko redova:
Karl Meyer 551829651318
Manfred König 948628468948
Josef Fritsch 26834987462

Skupio je tanke papire i podigao preklop na koverti. Hteo je papire da stavi unutra kad oseti da u donjem uglu postoji još nešto. Zavukao je ruku i izvadio.
Dve fotografije.
Pogledao je prvu: Augustus Rolf, mlad, zgodan, bogat, sedi u restoranu. Sudeći po stanju za stolom, popilo se podosta vina. Do njega je sedeo debeli muškarac dekadentnog izgleda u civilnom odelu koji je na obrazima imao ožiljke iz dvoboja. Gabrijel ga nije prepoznao.
Zatim obrati pažnju na drugu fotografiju. Snimljena je na terasi alpske kuće - Rolf, stoji pored balustrade, divi se veličanstvenom pogledu, u društvu dva uniformisana muškarca. Gabrijel je prepoznao obojicu.
Jedan je bio Hajnrih Himler. Drugi - Adolf Hitler.
GABRIJEL vrati fotografije i dokumenta u kovertu. Bila je velika za dokumenta, prevelika da stane u džep, pa je zadenu napred za pojas pantalona i učvrsti zatvorivši rajsferšlus na kožnoj jakni. Pogleda sto. Sa fiokom se ništa ne može uraditi - bila je polomljena na komadiće. Nogom je gurnuo parčiće pod deo za sedenje i prikrio ih Rolfovom stolicom. Bereta je ležala na Rolfovom kožnom podmetaču. Stavio ju je u džep i okrenuo se da izađe.
Upravljao se snopom slabe džepne baterije. Ponovo je imao osećaj da sobu vidi iz delova, ovog puta obrnutim redom. Sa svakim pokretom svetla, nova informacija: pisaći sto od hrastovine, fotelje iz osamnaestog veka, kožni otoman…
Čovek u dovratku sa pištoljem uperenim u Gabrijelovo srce.

CIRIH
GABRIJEL ZAVITLA BATERIJU preko sobe, izvuče beretu i baci se na pod. Čovek u dovratku opali. Pištolj je bio prigušen, ali je bljesak iz grla cevi u mraku bio vidljiv. Metak prelete iznad Gabrijelove glave i polomi prozor iza Rolfovog pisaćeg stola. Pre nego što je muškarac mogao ponovo da puca, Gabrijel se prope na koleno i zapuca u pravcu bljeska. Meci su pogodili metu - Gabrijel je ovo znao jer je čuo kako cepaju tkivo i raznose kost. Pucajući i krećući se, ustade i potrča napred kako su ga obučili na Akademiji. Kako je i ranije mnogo puta radio. Kad je stao iznad muškarca, posegnu rukom nadole, stavi mu cev u uvo i opali još jednom.
Telo se žestoko zatrese a potom umiri.
Gabrijel kleknu i pretraži džepove mrtvog čoveka: ni novčanika, ni ključeva, ni novca. Glok kalibra devet milimetara ležao je na patosu na metar-dva od leša. Gabrijel ga stavi u džep i uđe u hodnik.
Pored središnjeg stepenišnog otvora bila je niša s visokim prozorima koji su gledali na ulicu. Gabrijal pogleda dole i vide dvojicu kako grabe uz ulazne stepenice. Potrča hodnikom do prozora koji gledaju na baštu iza kuće. Napolju je bio još jedan čovek, s izvučenim pištoljem, raširenih nogu, i govorio u ručni radiopredajnik.
Dok se Gabrijel spuštao zavojitim stepeništem, izbacio je prazan okvir iz berete i stavio novi. U mislima se prisećao puta kojim je Ana išla one noći kad mu je pokazala tajni sef: kroz veliku trpezariju, kroz kuhinju, dole niz zadnje stepenište, kroz vinski podrum, u prolaznu sobu.
Došao je do vrata sa staklenim prozorom koja su vodila u baštu. Gabrijel odškrinu vrata i proviri napolje. Čovek sa radiopredajnikom i pištoljem šunjao se po snežnoj terasi. Drugi tim je ušao u kuću - Gabrijel je čuo korake na prvom spratu iznad sebe.
Izašao je napolje i brzim korakom krenuo pravo na čoveka s pištoljem. Na brzom nemačkom reče: „Ti tamo! Jesi li video kuda je onaj magarac otišao?" Čovek ga je pogledao potpuno zbunjen. Gabrijel je nastavio da ide napred. „Šta je s tobom, čoveče? Jesi li gluv? Odgovori mi!"
Kad je čovek prineo radio usnama, Gabrijel podiže ruku i poče da puca. Pet metaka, poslednji u grudi s razdaljine manje od jednog metra.
Gabrijel pogleda prema kući. Video je svetlost baterija kroz navučene zavese. Onda se zavese razmakoše i pojavi se lice. Uzvik. Lupanje po staklu.
Gabrijel se okrenu i pojuri baštom dok ne stiže do zida visokog dva metra, kako je procenio, koji je na vrhu imao red šiljaka od kovanog gvozda. Osvrnuvši se, ugleda dva muškarca iz kuće. Jedan je klečao pored mrtvog čoveka, a drugi pregledao baštu koristeći se jakom baterijskom lampom.
Gabrijel skoči uvis i uhvati se za metalne šiljke na vrhu zida. Svetlost pade na njega i neko povika na nemačkom. Podigao se mlateći nogama o zid. Jedan metak pogodi malter, za njim i drugi. Gabrijel oseti kako mu pucaju šavovi na rukama.
Prebacio je nogu preko vrha i pokušao da skoči na drugu stranu, ali mu se kaput zakačio za šiljak, pa je bespomoćno visio, izložene glave, zaslepljen svetlom baterije. Snažno je okretao telo dok se nije oslobodio šiljka i pao u susednu baštu.
Koverta mu iskliznu ispod jakne i pade na sneg. Gabrijel je pokupi, gurnu nazad u pantalone i potrča.
POPALJENE halogene lampe noć pretvoriše u dan. Negde zaurla alarm. Gabrijel je trčao uz vilu dok nije stigao do još jednog zida koji ju je štitio od ulice. Brzo se uzvera i skoči na drugu stranu.
Našao se u uskoj ulici. U susednim vilama počeše da se pale svetla - Švajcarci i njihov legendarni oprez. Dok je trčao niz ulicu, jedanaesta zapovest Arija Šamrona mu je bila u glavi: Nećeš biti uhvaćeni
Došao je do Krebilštrase, širokog bulevara gde se parkirao. Stušti se niz blagu zavojitu padinu ulice i ugleda kola. Zaneo se dok je pokušavao da stane i pade na pločnik. Dva muškarca s baterijskim lampama razgledala su unutrašnjost kola.
Dok je ustajao, muškarci uperiše svetlost na njega. Okrenu se u suprotnom smeru i krenu uz brdo. Uradi sve da izbegneš hapšenje!
Izvadi pištolj glok, koji je uzeo od čoveka u radnoj sobi, i nastavi da trči. Stizao ga je umor. Hladan vazduh mu je sekao pluća, a u ustima je imao ukus rđe i krvi. Posle nekoliko koraka, ugleda farove kako se približavaju sa brda: veliki audi sedan čiji se točkovi brzo okreću na novom snegu.
Baci pogled niz brdo. Dva muškarca su ga peške gonila. Nigde sporedne ulice, nigde prolaza - bio je u zamci. Prolićeš krv nedužnih ako je potrebno!
Audi je ubrzavao pravo ka njemu. Prestade da trči i uperi pištolj. Kad su se kola zanela i zaustavila na metar od njega, nanišanio je u siluetu za volanom. Pre no što je mogao da puca, suvozačka vrata se otvoriše.
„Ulazi, Gabrijele!" povika Ana Rolf. „Požuri!"
VOZILA je istom žestinom sa kojom je svirala violinu - jedna ruka na volanu, druga na menjaču. Niz Ciriški breg, preko Limata, u tihe ulice centra grada. Gabrijel je dugo gledao iza sebe.
„Sada možeš da usporiš."
Smanjila je gas.
„Gde si naučila ovako da voziš?"
„Bila sam ciriška devojka sa mnogo para. Kad nisam vežbala violinu, jurcala sam oko Ciriškog jezera u jednom od očevih automobila. Dok sam napunila dvadeset i jednu, tri puta sam se slupala."
„Čestitam."
„Zloba ti ne pristaje, Gabrijele. Cigarete su mi u pretincu. Molim te, zapali mi jednu."
Gabrijel otvori pretinac i izvuče kutiju žitana. Upaljačem iz kola pripalio je cigaretu. Dim mu zastade u grlu i jako se zakašlja.
Ana mu se nasmeja. „Zamisli, Izraelac, a ne puši."
„Šta ti, do đavola, radiš ovde?"
„To je sve što imaš da kažeš? Da se nisam pojavila, uhapsili bi te."
„Ne, da se nisi pojavila, ubili bi me. Ali, ipak hoću da znam šta, do đavola, radiš ovde. Da li ti je Rami dozvolio da napustiš vilu?"
„Pretpostavljam da je dosad verovatno otkrio da nisam tamo."
„Kako si se izvukla?"
„Otišla sam u sobu za vežbanje. Pustila sam traku s jednom posebno dugačkom kompozicijom. Ostalo možeš da pretpostaviš."
„Kako si otišla s imanja?"
„Karlos je rekao Ramiju da ide u selo da obavi neku kupovinu. Na zadnjem sedištu sam se sakrila ispod ćebeta."
„Sa sigurnošću se može pretpostaviti da te sada nekoliko desetina pripadnika moje službe izbezumljeno i bezrazložno traži. Vrlo je glupo što si to uradila. Kako si došla u Cirih?"
„Avionom, naravno."
„Direktno iz Lisabona?"
„Da."
„Koliko si već ovde?"
„Otprilike dva sata."
„Da li si ulazila u očevu kuću?"
Odmahnula je glavom. „Kad sam stigla, videla sam dvojicu kako čekaju napolju u parkiranim kolima. Prvo sam pomislila da su možda privatno obezbeđenje. Zatim sam shvatila da nešto nije u redu."
„Šta si uradila?"
„Osećala sam da nije bezbedno da čekam u kolima, pa sam se vozila po kraju nadajući se da ću te naći pre nego što uđeš u kuću. Naravno, nisam te našla. Zatim sam čula da se uključuju alarmi."
„Da li si ikome rekla da dolaziš?"
„Ne."
„Jesi li sigurna?"
„Naravno da sam sigurna. Zašto?"
„Zato što to objašnjava mnoge stvari. To znači da je vila pod stalnim nadzorom. To znači da su znali da ćemo se vratiti. To znači da su me pratili u Rimu. Prate me sve od tada."
„Šta se dogodilo u kući mog oca?"
KAD JE Gabrijel završio, Ana reče: „Da li si makar uzeo papire o poreklu?"
„Nestali su."
„To nije moguće."
„Mora da ih je neko uzeo pre nas."
„Da li si našao nešto drugo?"
Našao sam fotografiju na kojoj se tvoj otac s Adolfom Hitlerom i Hajnrihom Himlerom divi pogledu s Bergofa na Berhtesgaden.
„Ne", reče Gabrijel. „Nisam našao ništa drugo."
„Jesi li siguran? Nisi iskoristio priliku da prelistaš lična dokumenta mog oca?"
Gabrijel je preko ovoga prešao. „Da li je tvoj otac pušio?"
„Kakve to sad veze ima?"
„Samo odgovori na pitanje, molim te. Da li je tvoj otac pušio?"
„Da, moj otac je pušio!"
„Koje cigarete?"
„Benson end hedžiz."
„Da li je ikad pušio silk kats?"
„Svoje navike nikada nije menjao."
„ A neko drugi u kući?"
„Koliko znam - ne. Zašto pitaš?"
„Zato što je neko nedavno pušio silk kats u radnoj sobi tvog oca."
Stigli su do jezera. Ana je kola zaustavila na ulici. „Kuda idemo?"
„Ti ideš nazad u Portugal."
„Ne, ne idem. Ovo ćemo zajedno uraditi ili nećemo nikako." Ubacila je menjač audija u brzinu. „Kuda idemo?"

LION
NEKIM LJUDIMA SE MOŽDA ne bi dopalo da im u kući bude postavljen sistem za snimanje koji se aktivira glasom. Profesor Emil Džekobi nije bio jedan od njih. Njegov život je bio njegov rad, i nije imao mnogo vremena za nešto drugo; svakako ni zaista što bi ga moglo dovesti u neprijatnu situaciju ukoliko je snimljeno na audiotraci.
U njegov stan u rue Lanterne stalno su dolazili posetioci: ljudi sa neprijatnim uspomenama iz prošlosti, pričama koje su čuli o ratu. Koliko prošle nedelje jedna stara žena mu je ispričala za voz koji se zaustavio blizu njenog sela 1944. Ona se s drugarima igrala na poljani blizu šina kad je čula jauke i grebanje koje je dopiralo iz teretnih vagona. Kad su se primakli, videli su da su u vozu ljudi: jadni, nesrećni ljudi koji mole za hranu i vodu. Starica je sad shvatila da su to bili Jevreji - i da je njena zemlja dozvolila nacistima da joj koriste železnicu kako bi ljudski tovar isporučili u logore smrti na Istoku.
Da je Džekobi pokušao njenu priču da dokumentuje zapisujući beleške, ne bi uspeo da uhvati sve. Da je stavio kasetofon ispred nje, možda bi se zbunila. Džekobi je iz iskustva znao da se stariji ljudi unervoze pred kasetofonom i videokamerama. Dakle, kao stari prijatelji sedeli su u udobnom neredu njegovog stana, a starica mu je ispričala priču neometana beležnicom i vidljivim kasetofonom. Ipak, Džekobijev tajni sistem uhvatio je svaku njenu reč.
Profesor je sada preslušavao traku. Kao i obično, slušao je vrlo glasno. Otkrio je da mu poboljšava koncentraciju kad mu ne smeta buka sa ulice i studenti iz susednog stana. Glas koji je izlazio iz njegove mašine nije pripadao staroj ženi. Bio je to glas muškarca koji ga je posetio prethodnog dana. Gabriel Alon. Neverovatna priča, povest o Augustusu Rolfu i njegovoj tajanstvenoj zbirci slika. Džekobi je Izraelcu obećao da neće nikome reći za njihov razgovor, ali kad priča bude objavljena, a Džekobi je znao da će se to na kraju dogoditi, on će biti u savršenom položaju da o tome piše. Biće to još jedan udarac Džekobijevim smrtnim neprijateljima, finansijskoj oligarhiji Ciriha. Njegova popularnost u rodnoj zemlji će još više opasti. Bilo mu je drago zbog toga. Čistiti slivnike nije lak posao.
Emil Džekobi je i sada zadubljen u priču kao i kad ju je prvi put čuo; toliko zadubljen da nije primetio osobu koja mu se uvukla u stan - dok nije bilo prekasno. Džekobi otvori usta da pozove upomoć, ali je njegov krik čovek prigušio gvozdenim stiskom. Profesor ugleda bljesak oštrice noža kako mu se približava lučnim pokretom, a onda oseti oštar bol u dnu vrata. Poslednje što je video je kako njegov ubica uzima kasetofon, stavlja ga u džep i izlazi.

BEČ
NA ZAPADNOM OBODU BEČA Gabrijel je čvrsto držao volan da mu se ruke ne bi tresle. Nije bio u gradu od noći kad se dogodila eksplozija - od noći vatre i krvi i hiljadu laži. Čuo je sirenu i nije bio siguran da lije zaista čuo ili je to bilo samo sećanje, sve dok nije ugledao u retrovizoru plava svetla kola hitne pomoći. Zaustavio se pokraj puta, srce mu je u grudima tuklo. Sećao se vožnje kolima hitne pomoći, Lee, i kako se molio da je oslobode bolova od opekotina bez obzira na cenu. Sećao se kako je sedeo nad raznetim telom svog sina dok je u susednoj sobi šef austrijske bezbednosne službe vrištao na Arija Šamrija što je od centra Beča napravio ratište.
Nastavi da vozi. Disciplinovana vožnja mu je pomagala da smiri uzburkana osećanja. Pet minuta kasnije u četvrti Štefansdom zaustavio se ispred radnje sa suvenirima. Ana otvori oči.
„Kuda ideš?"
„Čekaj ovde."
Ušao je u radnju i posle dva minuta se vratio u kola s plastičnom kesom iz radnje. Dao ju je Ani. Izvadila je dve stvari: velike naočari za sunce i kapu za bejzbol na čijem je vrhu pisalo VIENNA!
„Šta treba s ovim da radim?"
„Sećaš li se šta se dogodilo na aerodromu u Lisabonu one noći kad si mi pokazala da je zbirka tvog oca nestala?"
„To je bila duga noć, Gabrijele. Podseti me."
„Jedna žena te zaustavila i tražila ti autogram."
„To se stalno dešava."
„O tome i pričam. Stavi to na sebe."
Namestila je naočari na nos i uvukla kosu pod kapu. Za trenutak se ogledala, a onda se okrenu i pogleda ga.
„Kako izgledam?"
„Kao slavna ličnost koja se krije iza naočara za sunce i glupe kape", odgovori umorno. „Ali zasad će poslužiti."
Odvezao ih je do hotela Kaiserin Elisabeth u Vajburgase i prijavio ih pod imenom Šmit. Dobili su sobu s patosom boje meda. Ana je pala na krevet ne skidajući naočari i kapu.
Gabrijel je otišao u kupatilo i u ogledalu dugo posmatrao svoje lice. Prineo je desnu ruku nosu, omirisao barut i vatru i video lica dvojice muškaraca koje je ubio u Rolfovoj vili u Cirihu. Pustio je toplu vodu da teče u lavabo, oprao ruke i vrat. Iznenada se kupatilo ispunilo duhovima - samrtnički bledim, beživotnim muškarcima s rupama od metaka na licima i u grudima. Spustio je pogled i video da je lavabo pun njihove krvi. Obrisao je ruke peškirom, ali nije vredelo - krv je još bila tu. Potom mu se zavrte u glavi i pade na kolena iznad klozetske šolje.
KAD se vratio u sobu, Anine oči su bile zatvorene. „Jesi li dobro?" promrmljala je.
„Idem napolje. Ne idi nikuda. Ne otvaraj vrata nikome osim meni."
„Nećeš dugo, jeli?"
„Neću predugo."
„Čekaću te", reče tonući u san.
„Kako god želiš."
Potom je zaspala. Gabrijel je pokri ćebetom i izađe.

* * *


DOLE u predvorju Gabrijel nametljivom bečkom recepcionaru reče da ne treba uznemiravati frau Šmit. Čovek brzo klimnu kao da ostavlja utisak da će život dati da spreči svakoga ko bi pokušao da naruši njen odmor. Gabrijel gurnu nekoliko šilinga na pult i izađe.
Otišao je na Štefanplac proveravajući da li ga prate, pamteći lica oko sebe. Potom je ušao u katedralu i šetao se među turistima po crkvenom brodu dok ne stiže do bočnog oltara. Pogleda oltarsku ikonu, prikaz mučeništva svetog Stefana. Gabrijel je završio restauraciju slike one noći kad je pod Lein automobil podmetnuta bomba. Njegov rad se dobro držao. Samo, kad bi nakrivio glavu da svetio pada sa strane, mogao je da odredi razliku između naknadno nanošene boje i originala.
Okrenuo se i pregledao lica ljudi koji su stajali iza njega. Nikoga nije pnepoznao, ali mu je nešto drugo privuklo pažnju. Svi oni su bili zaneti lepotom oltarske ikone. Makar je nešto lepo ostalo iz vremena koje je proveo u Beču. Bacio je još jedan pogled na sliku pa izašao iz katedrale i uputio se u Jevrejsku četvrt.
VARVARSKI san Adolfa Hitlera da iz Beča istera Jevreje uveliko se ostvario. Pre rata ih je ovde živelo oko dvesta hiljada, mnogi u lavirintu ulica oko Jevrejskog trga. Sada ih je bilo svega nekoliko hiljada, uglavnom novopristiglih s Istoka, a stara Jevrejska četvrt je pretvorena u niz butika, restorana i noćnih klubova. Među Bečlijama je ovaj deo bio poznat kao Bermudski trougao.
Pored zatvorenih barova Gabrijel je išao u Šterngase, pa je skrenuo u krivudavi prolaz koji se završavao kamenim stepenicama. Na vrhu stepeništa su se nalazila teška metalna vrata. Pored vrata je stajala mala mesingana pločica: RATNE ODŠTETE I ISTRAGE - SAMO PO DOGOVORU. Pritisnuo je zvono.
„Izvolite?"
„Želeo bih da vidim gospodina Lavona, molim vas."
„Da li imate sastanak?"
„Ne"
„Gospodin Lavon ne prima posetioce koji nemaju zakazano."
„Bojim se da je u pitanju hitan slučaj."
„Vaše ime, molim?"
„Kažite mu da je došao Gabrijel Alon. Setiče me se."
SOBA u koju je Gabrijel uveden po proporcijama i nameštaju bila je tipična bečka: visoka tavanica, uglačani drveni patos na koji je svetlost padala kroz visoke prozore, police ulegnute pod težinom bezbrojnih knjiga i fascikli. Lavon je izgledao izgubljeno u tome. No, sakrivanje u drugi plan bilo je Lavonov poseban talenat.
Sada je, međutim, nesigurno održavao ravnotežu na bibliotečkim merdevinama, listajući debelu fasciklu i mrmljajući za sebe. Svetlost s prozora je bacala zelenkasti sjaj na njega, i upravo je tada Gabrijel shvatio da je staklo neprobojno. Lavon iznenada podiže pogled, nagnuvši glavu kako bi mogao da vidi preko umrljanih naočara za čitanje u obliku polumeseca, koje su mu stajale na vrhu nosa. Pepeo cigarete pade na fasciklu. Činilo se da nije primetio pošto je zatvorio fasciklu, vratio je na svoje mesto u polici i nasmešio se.
„Gabrijel Alon! Šamronov anđeo osvete. Bože moj, šta ti radiš ovde?"
Sišao je sa merdevina kao čovek sa starim bolovima. Kao i uvek, izgledao je kao da svu svoju odeću ima na sebi: plava staromodna košulja, bledožuti džemper uz vrat, džemper na kopčanje, nezgrapni sako sa šarom riblje kosti koji je izgledao kao da mu je za broj veći. Nemarno se brijao, i nosio čarape ali ne i cipele.
Uzeo je Gabrijela za ruke i poljubio ga u obraz. Koliko je vremena prošlo? Dvadeset pet godina, pomisli Gabrijel. U rečniku operacije Božji gnev, Lavon je bio ayin, tragač. Po obrazovanju arheolog, pratio je članove Crnog septembra, saznao njihove navike i smislio način na koji će biti ubijeni. Bio je briljantan tragač, kameleon koji se mogao utopiti u svako okruženje. Operacija je uzela strašan fizički i psihički danak svima njima, ali se Gabrijel sećao da je Lavon najviše prepatio. Radeći sam na terenu, izložen neprijateljima duže vreme, dobio je hronični stomačni poremećaj zbog koga je, ionako mršav, izgubio četrnaest kilograma. Kad je sve bilo gotovo, Lavon je prihvatio mesto vanrednog profesora na Hebrejskom univerzitetu, a vikende je provodio po iskopinama na Zapadnoj obali. Uskoro je čuo druge glasove. Kao i Gabrijel, i on je bio dete ljudi koji su preživeli holokaust. Traženje drevnih tragova izgledalo je beznačajno kad je bilo još toliko toga što je trebalo obelodaniti o nedavnoj prošlosti. Nastanio se u Beču i svoj veliki talenat posvetio drugačijem radu - pronalaženju nacista i blaga koje su opljačkali.
„I, šta te dovodi u Beč? Posao? Odmor?"
„Augustus Rolf."
„Rolf? Bankar?" Lavon pognu glavu i besno pogleda Gabrijela iznad naočara. „Gabrijele, nisi ti taj koji je…" Desnu šaku namesti kao da je pištolj.
Gabrijel je otkopčao jaknu, izvadio koverat koji je uzeo iz Rolfovog stola i predade ga Lavonu. Kao da mu je u rukama deo drevne keramike, on pažljivo otvori preklop i izvadi sadržaj koverte. Ne menjajući izraz lica, baci pogled na jednu pa na drugu fotografiju. Onda pogleda Gabrijela i nasmeši se.
„Vidi, vidi, her Rolf ima lepe fotografije. Odakle ti ovo, Gabrijele?"
„Iz starčevog stola u Cirihu."
Podiže dokumenta. ,,A ovo?"
,,S istog mesta."
Lavon ponovo pogleda fotografije. „Fantastično."
„Šta znače?"
„Moram da izvučem neke fascikle. Zamoliću devojke da ti naprave kafu i nešto za jelo. Ovo će potrajati."
SEDELI su jedan naspram drugog za pravougaonim konferencijskim stolom, a između njih je stajala gomila fascikli. Gabrijel je razmišljao o ljudima koji su dolazili pre njega: stari ljudi ubeđeni da je čovek u susednom stanu jedan od njihovih mučitelja u Buhenvaldu; deca koja su pokušavala da saznaju numeričke račune u Švajcarskoj na kojima su njihovi roditelji sakrili ono što su štedeli celog života pre no što su ih transportovali na istok, na arhipelag smrti. Lavon uze fotografiju Rolfa koji sedi u restoranu do čoveka s ožiljcima iz dvoboja na obrazima, i podiže je da bi je i Gabrijel gledao. „Da li prepoznaješ ovog čoveka?"
„Ne"
„Zove se Valter Šelenberg, Brigadefuhrer SS."
Lavon uze fasciklu sa vrha gomile i raširi je ispred njega.
„Valter Šelenberg je bio šef Četvrtog odeljenja Glavne kancelarije bezbednosti Rajha. Četvrto odeljenje se bavilo stranom obaveštajnom službom, pa je Šelenberg postao šef međunarodne špijunaže Nacionalsocijalističke partije. Bio je umešan u neke od najdramatičnijih obaveštajnih epizoda u ratu: incident u Venlou,[15] pokušaj otmice vojvode od Vindzora i operacija Cicero.[16]
U Nirnbergu je osuđen kao član SS-a, ali mu je izrečena blaga presuda od svega šest godina zatvora."
„Šest godina? Zašto?"
„Zato što je poslednjih meseci rata organizovao puštanje Jevreja iz logora smrti."
„Kako je to uspeo?"
„Prodavao ih je."
„Dakle, šef špijunske mreže Nacionalsocijalističke partije večera s Augustusom Rolfom?"
„Obaveštajne službe u čitavom svetu imaju jednu zajedničku osobinu - svima njima je potreban novac. Čak ni Šamron ne bi mogao da preživi bez novca. Ali, kad Šamronu treba novac, on samo po ramenu potapše bogatog prijatelja i ispriča mu kako je uhvatio Ajhmana. Šelenberg je imao poseban problem. Njegov novac nije vredeo nigde izvan Nemačke. Trebao mu pje bankar na neutralnoj teritoriji koji će mu obezbediti čvrstu valutu pa je dostaviti njegovim agentima preko lažnog preduzeća ili nečeg sličnog. Šelenbergu je bio potreban čovek poput Augustusa Rolfa."
Lavon uze dokumenta iz Rolfovog stola. „Pogledaj ovu transakciju. Petnaest hiljada funti sterlinga poslato s računa Pillar Enterprises Limited na račun gospodina Ivana Edberga, Banka Enskilde u Stokholmu 23. oktobra 1943."
Gabrijel pregleda dokument pa ga gurnu preko stola.
„Švedska je bila neutralna, i naravno, žarište ratne špijunaže", reče Lavon. „Šelenberg je tamo sigurno imao agenta ako ne i čitavu mrežu. Pretpostavljam da je gospodin Edberg jedan od njegovih agenata. Možda vođa i blagajnik mreže."
Lavon vrati nalog za transfer novca među dokumenta i uze drugi. Pažljivo ga je gledao kroz naočari za čitanje žmirkajući od dima cigarete koja mu je bila među usnama.
„Još jedan nalog za transfer: hiljadu funti sterlinga sa računa Pillar Enterprises Limited gospodinu Hozeu Suarezu, preko Lisabonske banke." Lavon spusti papir i pogleda Gabrijela. „Portugal je, kao i Švedska, bio neutralan, a Lisabon zabavni park za špijune. Šelenberg je tamo i sam radio za vreme afere s vojvodom od Vindzora."
„Dakle, Rolf je bio Šelenbergov tajni bankar. Ipak, kako to objašnjava Rolfovu fotografiju u Berhtesgadenu s Himlerom i Hitlerom?"
S predanošću pravog Bečlije Lavon pripremi sledeću solju kafe: tačna količina gustog mleka, taman dovoljno šećera da odstrani gorak ukus. Gabrijel je mislio na Lavona u sigurnom stanu u Parizu, kad je živeo na mineralnoj vodi i slabom čaju, pošto mu razoreni želudac nije podnosio ništa drugo.
,,U Nemačkoj se sve promenilo posle Staljingrada. Čak su i oni koji su zaista verovali, znali da je gotovo. Rusi su stizali s istoka, invazija sa zapada je bila neizbežna. Svako ko je nagomilao bogatstvo zahvaljujući ratu, očajnički je želeo da to bogatstvo sačuva. I šta misliš, kome su se obratili?"
„Bankarima Švajcarske."
,,A Augustus Rolf je bio u jedinstvenom položaju da zaradi na promeni plime rata. Na osnovu ovih dokumenata, izgleda kao da je bio značajan agent Valtera Šelenberga. Pretpostavljam da su her Rolfa nacistički moćnici veoma cenili."
„Neko kome bi verovali da će se brinuti o njihovom novcu?"
,,O njihovom novcu. O njihovom opljačkanom blagu. O svemu."
„ A šta je sa spiskom imena i brojevima računa?"
„Mislim da se sa sigurnošću može pretpostaviti da su to nemački klijenti. Proveriću ih u našoj bazi podataka da vidim da li odgovaraju poznatim pripadnicima SS-a i Nacionalsocijalističke partije, ali pretpostavljam da su to pseudonimi."
„Da li bi se u arhivi banke mogli naći još neki podaci o računima?"
Lavon odmahnu glavom. „Pravi identitet vlasnika numeričkog računa poznat je obično samo najvišim službenicima banke. Što je klijent poznatiji, manje ljudi zna ime vezano za broj računa. Ako su ovi računi pripadali nacistima, sumnjam da ih je znao iko osim Rolfa."
„Ako je čuvagoovaj spisak svih ovih godina, da li to znači da računi još postoje?"
„Moguće je i to, što umnogome zavisi od toga kome su pripadali. Ako je vlasnik uspeo da utekne iz Nemačke krajem rata, onda sumnjam da je račun još aktivan. Ali, ako su vlasnika uhapsili saveznici…"
„…onda je moguće da su pare i dragocenosti još u sefu Rolfove banke."
„Moguće, ali ne i verovatno."
Lavon skupi dokumenta i fotografije i vrati ih u kovertu. Zatim pogleda Gabrijela i reče: „Odgovorio sam na sva tvoja pitanja. Sad je vreme da ti odgovoriš na neka moja."
„Šta želiš da znaš?"
„Zapravo, samo jedno", reče Lavon visoko podigavši kovertu. „Želeo bih da znam šta ti, do đavola, radiš s tajnim dokumentima Augustusa Rolfa."
LAVON ništa nije više voleo od dobre priče. Uvek je bilo tako. Tokom operacije Crni septembar, i on i Gabrijel su patili od nesanice: Lavon zbog stomaka, a Gabrijel zbog savesti. Gabrijel se sada sećao kako je iznureni Lavon sa prekrštenim nogama sedeo na podu i pitao ga kakav je osećaj kad ubiješ. I Gabrijel mu je rekao - pošto mu je bilo potrebno da nekome kaže. „Bog ne postoji", Lavon je rekao. „Postoji samo Šamron. Šamron odlučuje ko će živeti, a ko umreti. I on šalje mladiće poput tebe da izvršavaju njegovu strašnu osvetu."
Sada, kao i tad, Lavon nije gledao Gabrijela dok mu je kazivao priču. Zurio je u svoje ruke i okretao upaljač među prstima, brzim malim prstima, dok Gabrijel nije sve ispričao. „Imaš li spisak slika koje su uzete iz tajnog sefa?"
„Imam, ali nisam siguran do koje mere je tačan."
„Postoji jedan čovek u Njujorku. Posvetio je život nacističkom pljačkanju umetničkih dela. Zna sadržaj svake ukradene zbirke, svaku transakciju, svaki komad koji je nađen, svaki komad koji nedostaje. Ako iko zna išta o tome kako je Augustus Rolf sakupljao slike, onda je to on."
„Diskretno, Eli. Vrlo diskretno."
„Dragi moj Gabrijele, ja drugačije i ne umem."
Obukli su kapute i Lavon ga je otpratio do Jevrejskog trga.
„Da li ćerka zna išta o ovome?"
„Još ne."
„Ne zavidim ti. Zvaću te kad nešto saznam od mog prijatelja iz Njujorka. U međuvremenu, idi u hotel i odmori se. Ne izgledaš dobro."
„Ne mogu da se setim kad sam poslednji put spavao."
Lavon zavrte glavom i stavi malu ruku Gabrijelu na rame. „Ponovo si ubio, Gabrijele. Vidim ti to na licu. Mrlju smrti. Idi u sobu i umij se."
„Ti budi dobar i čuvaj leđa."
„Nekad sam čuvao tvoja."
„Bio si najbolji."
„Otkriću ti malu tajnu, Gabrijele. Još sam."
Lavon se okrenu i izgubi se medu svetinom na Jevrejskom trgu.
GABRIJEL je otišao u malu tratoriju gde je poslednji put jeo s Leom i Danijem. Prvi put posle deset godina stajao je na mestu gde su kola eksplodirala. Podigao je pogled i ugledao vrh katedrale svetog Stefana koji se izdizao iznad krovova. Najednom poče da duva; Gabrijel podiže kragnu kaputa. Šta je očekivao? Žalost? Bes? Mržnju? Na njegovo veliko iznenađenje, nije mnogo osećao. Okrenu se i po kiši se vrati u hotel.
PRIMERAK Die Presse, proturen ispod vrata, ležao je na podu u niši. Gabrijel ga podiže i uđe u spavaću sobu. Ana je još spavala. U jednom trenutku se svukla, i na prigušenom svetlu mogao je da vidi kako joj se blistava koža ramena šija na posteljini. Gabrijel spusti novine kraj nje na krevet.
Bio je potpuno iscrpljen. Morao je da spava. Ali, gde? Na krevetu? Pored Ane? Pored ćerke Augustusa Rolfa? Koliko je ona znala? Koje tajne je otac sakrio pred njom? Koje tajne je ona krila od Gabrijela?
Razmišljao je o onome što mu je Džulijan Išervud rekao u Londonu: „Uvek misli da ona zna više o svom ocu i njegovoj zbirci nego što ti govori. Ćerke se uvek zaštitnički ponašaju prema očevima, čak i kad misle da im je otac teška baraba." Ne, pomisli, neće on spavati pored Ane Rolf. U ormanu je našao rezervno ćebe i jastuk, i sebi namestio krevet na patosu. Pružio je ruku i naslepo pipao po krevetu tražeći novine. Tiho, da je ne probudi, raširio ih je. Na naslovnoj strani je bio članak o ubistvu švajcarskog pisca Emila Džekobija u Lionu.

BEČ
BIO JE SUMRAK KAD JE Eli Lavon telefonirao Gabrijelu u hotelsku sobu. Ana se promeškoljila, a onda opet pala u nemiran san. Tokom popodneva sa sebe je zbacila pokrivač izloživši telo hladnom vazduhu koji je ulazio kroz poluotvoren prozor. Gabrijel ju je pokrio i sišao. Lavon je sedeo u salonu i pio kafu. Sipao je jednu solju za Gabrijela i pružio mu je.
„Video sam tvog prijatelja Emila Džekobija danas na televiziji", reče Lavon. „Izgleda da mu je neko ušao u stan u Lionu i prerezao grkljan."
„Znam. Šta si saznao iz Njujorka?"
„Veruje se da je između 1941. i 1944. Augustus Rolf nabavio veliki broj impresionističkih i modernističkih slika iz galerija u Lucernu i Cirihu - slika koje su nekoliko godina ranije visile po jevrejskim galerijama i domovima u Parizu."
„Kakvo iznenađenje", promrmlja Gabrijel. „Veliki broj? Koliko?"
„Ne zna se."
„Kupio ih je?"
„Ne baš. Smatra se da su slike koje je Rolf nabavio bile deo velikih razmena koje su agenti Hermana Geringa vršili u Švajcarskoj."
Gabrijel se setio onoga što mu je Džulijan Išervud ispričao o pljačkaškim kolekcionarskim navikama rajhsmaršala. Gering je imao slobodan pristup u Jeu de Paume, gde su skladištena zaplenjena umetnička dela Francuske. Došao je u posed stotina modernih radova da bi ih trampio za dela starih majstora koje je više voleo.
„Govorka se da je Rolfu omogućeno da za slike plati samo nominalne iznose", reče Lavon. „Daleko ispod njihove prave vrednosti."
„Dakle, ako je to slučaj, po švajcarskom zakonu ih je stekao potpuno legalno. Rolf je mogao reći da ih je pošteno kupio. Čak i da su slike pokradene, ne bi bio u zakonskoj obavezi da ih vrati."
„Tako izgleda. Pitanje koje treba da postavimo je sledeće: zašto je Augustusu Rolfu bilo omogućeno da kupi slike koje su kroz ruke Hermana Geringa prošle po vrlo niskim cenama?"
„Da li tvoj prijatelj iz Njujorka ima odgovor na to pitanje?"
„Ne, ali ja imam.
„O čemu pričaš, Eli?"
„O fotografijama i bankarskim dokumentima koje si našao u njegovom stolu, njegovoj vezi s Valterom Šelenbergom. Porodica Rolf je skupljala slike generacijama. Rolf je imao dobre veze. Znao je šta se dešava s druge strane granice, u Francuskoj, i želeo je parče kolača."
„A Valteru Šelenbergu je bio potreban način na koji će podmiriti svog privatnog bankara u Cirihu."
„Tačno", reče Lavon. „Plaćanje za dobijene usluge."
Gabrijel se zavali u stolicu i zatvori oči.
„Šta dalje, Gabrijele?"
„Vreme je da obavim razgovor od kojeg sam strahovao."
KAD se Gabrijel vratio u sobu, Ana se budila. Nežno ju je prodrmao za rame, a ona naglo ustade kao dete zbunjeno nepoznatim okruženjem. Pitala je koliko je sati, i on joj odgovori da je predveče.
Kad se potpuno osvestila, privukao je stolicu do kreveta i seo. Ostavio je ugašena svetla; nije imao želju da joj vidi lice. Sedela je uspravno, prekrštenih nogu, s ćebetom oko ramena. Zurila je u njega - čak i u tami, Gabrijel je video da ne skida pogled sa njega.
Ispričao joj je o poreklu očeve tajne zbirke. Kazao joj šta je saznao od Emila Džekobija i da je profesor ubijen prethodne noći u svom stanu u Lionu. Napokon, rekao joj je za dokumenta koja je našao u pisaćem stolu njenog oca - dokumenta koja ga povezuju sa Hitlerovim šefom obaveštajne službe Valterom Šelenbergom.
Kad je završio, stavio je fotografije na krevet i otišao u kupatilo da bi je na trenutak pustio da bude sama. Čuo je kad je upalila lampu pored kreveta i video svetlost koja je dopirala ispod vrata kupatila. Odvrnuo je vodu u lavabou i polako u sebi brojao. Kad je prošlo dovoljno vremena, vratio se u spavaću sobu. Zatekao ju je potpuno sklupčanu, telo su joj potresali bezvučni grčevi, u ruci je držala očevu fotografiju s Adolfom Hitlerom i Hajnrihom Himlerom na kojoj se divio pogledu na Berhtesgaden.
Gabrijel joj izvuče fotografiju iz stisnute ruke da je ne bi uništila. Zatim joj stavi ruku na glavu i pomilova je po kosi. Anin plač se napokon začu. Zagrcnula se i zakašljala. Kašalj ozbiljnog pušača naterao ju je da se bori za vazduh.
Na kraju, pogleda Gabrijela. „Da je moja majka ikada videla ovu sliku…" Otvorenih usta je oklevala dok su joj se suze slivale niz lice. „Ona bi…"
Ali Gabrijel joj dlanom pokri usne pre no što je mogla da izgovori reci. Nije želeo da Ana izgovori ostatak. Nije bilo potrebno. Da je njena majka videla tu fotografiju, ubila bi se, pomislio je. Iskopala bi sama svoj grob, stavila puščanu cev u usta i ubila se.
SADA je bio Anin red da se povuče u kupatilo. Kad se vratila, bila je smirena, ali su joj oči bile crvene a koža bez kapi krvi. Sela je na ivicu kreveta s fotografijama i dokumentima u ruci. „Šta je ovo?"
„Izgleda kao spisak numeričkih računa."
„Čijih numeričkih računa?"
„Imena su nemačka. Možemo samo da nagađamo ko su zaista oni."
Pažljivo je proučavala listu, nabrala čelo.
„Moja majka je rođena na Božić, 1933. Jesam li ti to rekla?"
„Dan rođenja tvoje majke nikada nismo spominjali, Ana. Zašto bi to sad bilo važno?"
Pružila mu je spisak. „Pogledaj poslednje ime na spisku."
Gabrjjel ga uze. Pogled mu pade na poslednje ime i broj: ALOIZ RITER 251233126.
Podiže pogled. ,,I?"
„Zar nije neobično da čovek s inicijalima mog oca ima broj računa u kojem prvih šest cifara odgovara datumu rođenja moje majke?"
Gabrijel ponovo pogleda spisak: ALOIZ RITER… AR… 251233… Božić, 1933…
Spusti papir i pogleda Anu. ,,A tri poslednje cifre? Da li ti one nešto znače?"
„Bojim se da ne."
Gabrijel pogleda brojeve i zažmuri. 126… Negde, u nekom trenutku, bio je siguran da ih je video u vezi s ovim slučajem. Imao je nesreću da ima besprekorno pamćenje. Nikad ništa nije zaboravljao. Potezi četkicom koje je činio da bi zacelio sliku svetog Stefana u katedrali; muzika koju su puštali na radiju one noći kad je pobegao iz Niderdorfa nakon što je ubio Alija Hamidija; miris maslina u Leinom dahu kad ju je poslednji put poljubio na rastanku.
A onda, za tren, mesto gde je video broj 126.
ANA je uvek nosila bratovljevu sliku sa sobom. Bila je to njegova poslednja fotografija - na vodećoj poziciji u Velikoj trci Švajcarske onog popodneva kad je poginuo. Gabrijel je istu fotografiju video u stolu Augustusa Rolfa. Pogledao je broj prikačen na bicikl i na dres - 126.
Ana reče: „Izgleda da se vraćamo u Cirih."
„Moramo da uradimo nešto s tvojim pasošem. I izgledom."
„Šta nije u redu sa mojim pasošem?"
„Tvoje ime je u njemu."
„A sa mojim izgledom?"
„Savršeno ništa. To i jeste problem."
Podigao je slušalicu i okrenuo broj.
DEVOJKA po imenu Hana Landau stigla je u hotelsku sobu u deset sati te noći. Na rukama je imala narukvice i mirisala je na jasmin. Torba koju je nosila na ramenu bila je slična onoj koju je Gabrijel koristio za četkice i boje. Kratko je razgovarala s Gabrijelom, a onda uzela Anu za ruku, odvukla je u kupatilo i zatvorila vrata.
Sat kasnije pojavila se Ana. Njena plava kosa, duga do ramena, sada je bila kratko ošišana i obojena u crno; zelene oči su pomoću kozmetičkih sočiva postale plave. Preobražaj je bio zaista neverovatan. Kao da je druga žena.
„Da li odobravate?", upita Hana Landau.
„Slikajte."
Mlada Izraelka je slikala Anu i napravila pet-šest polaroid fotografija koje je poredala na krevet da ih Gabrijel pogleda. Kad su sve bile potpuno vidljive, Gabrijel reče: „Ova."
Hana odmahnu glavom. „Ne, mislim ona."
Zgrabila je fotografiju ne čekajući Gabrijelovo odobrenje i vratila se u kupatilo. Ana je sedela za toaletnim stočićem i dugo je posmatrala svoj lik u ogledalu.
Posle dvadeset minuta Hana je izašla. Pokazala je svoj rad Gabrijelu, otišla do Ane i spustila ga pred nju na toaletni stočić. „Čestitam, gospođice Rolf. Sada ste državljanin Austrije."

CIRIH
NA POLA PUTA IZMEĐU Hauptbanhofa i Ciriškog jezera nalazi se epicentar švajcarskog bankarstva - Paradeplatz. Jednaka sedišta Credit Suisse i UBS-a besno su se odmeravala poput profesionalnih boksera iznad širokog otvorenog prostora od sive cigle. Ta dva džina švajcarskog bankarstva spadala su i među najmoćnije u svetu. U njihovoj senci, duž čitave Banhofstrase nalaze se druge velike banke i uticajne fmansijske ustanove, čije su lokacije jasno označene sjajnim znakovima i uglačanim staklenim vratima. Međutim, raštrkane po tihim sporednim ulicama i prolazima između Banhofstrase i reke Zil nalaze se banke koje većina ljudi ne primećuje. To su privatne kapele švajcarskog bankarstva, mesta gde ljudi mogu da se pomole ili priznaju svoje grehe u potpunoj tajnosti. Ovim bankama švajcarski zakon zabranjuje da traže depozite. Mogu se slobodno nazivati bankama ako žele, mada se to od njih ne zahteva. Onako ušuškane u moderne kancelarijske zgrade ili u prostorije viševekovnih gradskih kuća teško ih je naći, lako ih je prevideti. Neke zapošljavaju nekoliko desetina službenika, neke tek šačicu. Te banke su privatne u svakom smislu te reci. Ovde su narednog jutra Gabrijel i Ana Rolf započeli svoju potragu.
Ana je uzela Gabrijela pod ruku i vukla ga duž Banhofstrase. Ovo je bio njen grad, sad je ona bila glavna. Gabrijel je, ne bi li nekoga prepoznao, posmatrao ljude pored kojih su prolazili. Ako će Anu igde u svetu prepoznati, onda će se to desiti ovde. Niko je nije dvaput pogledao. Brze promene izgleda, koje je napravila Hana Landau, čini se da su uspele.
„Gde ćemo početi?", upita Gabrijel.
„Kao i većina švajcarskih bankara, moj otac je držao profesionalne račune u drugim švajcarskim bankama."
„Korespondentni računi?"
„Tačno. Počećemo od onih s kojima znam da je u prošlosti poslovao."
„Šta ako račun nije u Cirihu? Šta ako je u Ženevi?"
„Moj otac je do srži bio građanin Ciriha. Nikad nije ni pomislio da svoj novac ili imovinu preda u ruke nekom Francuzu u Ženevi."
„Čak i ako pronađemo račun, ništa nam ne garantuje da ćemo moći da imamo pristup."
„To je točno. Bankari račune drže u tajnosti onoliko koliko vlasnik računa želi. Možda ćemo samo sa brojem dobiti pristup. Možda nam treba lozinka. Možda će nam pokazati vrata. Ipak, vredi pokušati, zar ne? Počećemo ovde."
Vukući Gabrijela za ruku, bez upozorenja promeni smer presecajući Banhofstrase ispred tramvaja koji je brzo išao. Onda ga povede u manju ulicu, Berengase, i stade ispred jednostavnog ulaza. Nad ulazom je bila sigurnosna kamera, a pored, na kamenom zidu - mesingana ploča, tako mala da je gotovo bila neprimetna: HOFMAN & VEK, BERENGASE 43.
Ana pozvoni i sačeka da je uvedu. Posle pet minuta našli su se opet na ulici idući u sledeću banku na Aninom spisku. Tamo je predstava trajala malo duže - sedam minuta po Gabrijelovoj proceni - ali rezultat je bio isti - opet na ulici, praznih ruku.
Tako se nastavilo. Svaka predstava je bila varijacija na istu temu. Nakon što bi ih nakratko pogledali preko sigurnosne kamere, uveli bi ih u predvorje gde bi ih službenik banke oprezno pozdravio. Sve razgovore je Ana obavljala, pri svakom susretu govoreći brzo ali učtivo Zuridutsch. Na kraju bi ih ispratili do sakristije, svete unutrašnje kancelarije, gde su čuvani tajni podaci i gde bi seli na stolice ispred stola nekog bankara. Posle izmenjanih beznačajnih ljubaznosti, stiglo bi diskretno nakašljavanje, učtivo podsećanje da se gubi vreme, a na Banhofstrase vreme sasvim izvesno jeste novac.
Zatim bi Ana rekla: „Želela bih pristup računu her Alojza Ritera." Pauza, nekoliko udaraca po tastaturi računara, dug pogled u sjajni ekran. „Žao mi je, ali izgleda da nemamo račun otvoren na ime Alojza Ritera."
„Jeste li sigurni?"
„Da, sasvim siguran."
„Hvala vam. Izvinite što smo vam oduzeli dragoceno vreme."
„Nema na čemu. Uzmite našu posetnicu. Možda će vam u budućnosti zatrebati naše usluge."
„Veoma ste ljubazni."
Pošto su posetili jedanaest banaka, popili su kafu u restoran cicu po imenu Cafe Brioche. Gabrijel je postajao nervozan. Bazali su po Banhofstrase gotovo dva sata. Nisu dugo mogli da ostanu neprimećeni.
Sledeća stanica je bila Becker&Puhl gde ih je dočekao her Beker lično. Bio je sav uštogljen, nervozan i vrlo ćelav. Kancelarija mu je bila siva i sterilna kao operaciona sala. Dok je gledao u ekran računara, Gabrijel je video sablasni odraz imena i brojeva kako se nižu na uglačanim staklima njegovih naočara bez okvira.
Nakon trenutka bezglasnog razmišljanja, podiže pogled i reče: „Broj računa, molim."
Ana izgovori napamet: 251233126.
Beker otkuca broj. „Lozinka?"
Gabrijel oseti kako mu se grudi stežu. Podiže pogled i vide kako ga preko računara posmatra her Beker.
Ana se blago nakašlja i reče: „Adađo."
„Pođite za mnom, molim."
MALENI bankar ih je otpratio iz kancelarije do sobe za sastanke s visokom tavanicom, zidovima obloženim drvetom i pravougaounim stolom od zatamnjenog stakla. „Ovako vam je privatnost sigurno obezbeđena", reče. „Molim vas, sedite. Doneću vam sadržaj računa za nekoliko minuta."
Kad se vratio, Beker je nosio metalni sef. „Prema ugovoru za ovaj račun, svakome ko da tačan broj računa i lozinku dozvoljen je pristup sefovima", reče Beker dok je spuštao kutiju na sto. „Kod mene su svi ključevi."
„Razumem", odgovori Ana.
Beker je nemuzikalno zviždukao dok je vadio težak svežanj ključeva iz džepa i tražio pravi. Našavši ga, podiže ga uvis da proveri urezanu oznaku, stavi ga u bravu i podiže poklopac. Istog trenutka se u vazduhu oseti miris papira koji se raspadao.
Beker se povuče na pristojnu udaljenost. „Postoji i drugi sef. Bojim se da je prilično velik. Da li želite da vidite i taj?"
Gabrijel i Ana se pogledaše preko stola i u isto vreme odgovoriše: „Da."
GABRIJEL sačeka da Beker izađe iz prostorije pre nego što je podigao poklopac. Ukupno ih je bilo šesnaest, uredno složenih, umotanih u zaštitne omotače: Mone, Pikaso, Dega, Van Gog, Mane, Tuluz-Lotrek, Renoar, Bonar, Sezan, Vijarov prelepi akt žene koja se odmara. Čak je i Gabrijela, čoveka naviknutog da radi s umetničkim delima neprocenjive vrednosti, zadivio i sam obim ovoga. Koliko ljudi je tragalo baš za ovim delima? Koliko godina? Koliko suza su prolili zbog svog gubitka? A bila su ovde, zaključana u sefu, u podzemnoj riznici ispod Banhofštrase. Kako prikladno. Kako savršeno logično.
Ana se vratila pretraživanju manjeg sefa. Podigla je poklopac i počela da vadi sadržaj. Najpre je bio novac - švajcarski franci, francuski franci, dolari, funte, marke - kojim je rukovala lakoćom osobe naviknute na novac. Potom je izvukla fasciklu za spise u obliku harmonike, a na kraju, svežanj pisama uvezanih bledoplavom elastičnom trakom.
Odvezala je traku, spustila je na sto i dugim, gipkim prstima počela da prebire po pismima. Kažiprst, srednji prst, kažiprst, srednji prst, pauza„. Kažiprst, srednji prst, kažiprst, srednji prst, pauza„. Jednu kovertu je izvadila iz svežnja, okrenula je u ruci, proverila da li je još zapečaćena, a zatim je podigla da je Gabrijel vidi.
„Ovo će te možda zanimati."
„Sšaje to?"
„Ne znam", reče, „ali naslovljeno je na tebe."
BILA je to privatna hartija za pisanje čoveka jednog drugog vremena: bledosive boje, A4 formata, na sredini u vrhu pisalo je samo AUGUSTUS ROLF, bez ikakvih suvišnih podataka kao što je broj faksa ili imejl adresa. Samo datum: dan pre no što je Gabrijel stigao u Cirih. Beleška je napisana na engleskom, rukom čoveka čiji rukopis više nije bio čitak. Isto bi bilo da je napisana na bilo kojem jeziku i bilo kojim pismom. Dok mu je Ana gledala preko ramena, Gabrijel je uspeo da rastumači tekst.
Dragi Gabrijele,
Nadam se da nećeš smatrati drskošću što sam odlučio da te oslovim pravim imenom, ali već neko vreme znam tvoj pravi identitet i cenim ono što radiš i kao restaurator i kao zaštitnik svog naroda. Kad si švajcarski bankar, svašta ti dopre do ušiju.
Ako čitaš ove redove, to svakako znači da sam mrtav. A znači i da si verovatno otkrio mnoge podatke o meni - podatke za koje sam se nadao da ću ti ih sam saopštiti. Potrudiću se da to uradim sada, posthumno.
Kao što si dosad saznao, u moju vilu u Cirihu nisi doveden da bi očistio mog Rafaela. Stupio sam u kontakt s tvojom službom iz određenog razloga: želeo sam da ti dođeš do moje druge zbirke - tajne zbirke u podzemnoj prostoriji u mojoj vili, za koju, verujem, znaš da postoji - i ta dela vratiš njihovim pravim vlasnicima. Ako prave vlasnike ne možeš da pronađeš, moja je želja da ove slike vise u muzejima Izraela. Obratio sam se tvojoj službi jer sam više voleo da ovo obavim bez mnogo buke, da ne bih svoju porodicu i svoju zemlju dodatno sramotio.
Slike su nabavljene naoko legalno, ali sasvim nepošteno. Kad sam ih kupio, znao sam da su zaplenjene iz zbirki jevrejskih trgovaca umetničkim delima i kolekcionara u Francuskoj. Posmatranje ovih slika mije godinama pružalo neizrecive časove zadovoljstva, ali poput muškarca koji leže s tuđom ženom, i ja sam osećao patnju i krivicu. Moja želja je da ove slike vratim pre svoje smrti - da se iskupim za nedela koja sam učinio u životu pre nego što se preselim na onaj svet. Prava je ironija da sam nadahnuće nalazio u temelju tvoje religije. Na Jom Kipur[17] nije dovoljno da se čovek kaje zbog loših dela koje je uradio. Da bi dobio oproštaj, čovek mora da ode kod onih koje je povredio i učini nešto dobro ne bi li pokazao kako mu je žao. Naročitu važnost sam otkrio u Isaiji. Grešnik pita Boga: 'Zašto postismo, a ti ne pogleda, mučismo duše svoje, a ti ne htje znati?' A Bog odgovara: 'Gle, kad postite, činite svoju volju i izgonite sve što vam je ko dužan. Eto postite da pretite, svađate i da bijete pesnicom bezbožno.'[18]
Moja gramzivost za vreme rata bila je beskrajna kao što mije sad griza savesti. U ovoj banci je šesnaest slika. One su ostatak moje tajne zbirke. Molim te da ne odeš bez njih. U Švajcarskoj ima ljudi koji žele da prošlost ostane tačno tamo gde jeste - sahranjena u podzemnim odajama ispod Banhofštrase - i učiniće sve da to ostvare. Za sebe misle da su rodoljubi, čuvari švajcarskog ideala neutralnosti i vatrene nezavisnosti. Izuzetno se neprijateljski odnose prema strancima, naročito onima koje doživljavaju kao pretnju svom opstanku. Nekad sam smatrao da su ti ljudi moji prijatelji - samo još jedna u nizu mojih grešaka. Nažalost, saznali su za moju nameru da zbirku ustupim. Poslali su čoveka iz službe bezbednosti da me zastraši. Zbog njegove posete sada pišem ovo pismo. Zbog njegovih gospodara sada sam mrtav.
Na kraju bih dodao još nešto. Ako si u kontaktu s mojom ćerkom Anom, molim te da se postaraš da joj se ništa ne desi. Dovoljno je propatila zbog moje gluposti.
Iskreno, Augustus Rolf

OMALENI bankar je čekao napolju u predsoblju. Gabrijel mu kroz staklena vrata pokaza da uđe, što on i učini. „Mogu li vam pomoći?"
„Kada je poslednji put bilo pristupa ovom računu?"
„Žao mi je, gospodine, ali ta informacija je poverljiva."
Ana reče: „Treba da ponesemo neke stvari. Da li imate ikakvu torbu?"
„Nažalost, nemamo. Ovo je banka, a ne robna kuća."
„Možemo li poneti kutiju?"
„Bojim se da će to koštati."
,,U redu."
„Poprilično koštati."
Ana pokaza na svežanj novca na stolu.
„Kojom valutom želite da platimo?"