Engleski asasin

First topic message reminder :


Gabrijel Alon je mnogo uradio u životu. Po zanimanju nekadašnji izraelski špijun, po ličnom izboru restaurator umetničkih slika, zna više nego što želi da zna o smrti, izdaji i tajnama, ali ga je i pored toga iznenadio prizor pred kojim se našao.
Zadatak da očisti sliku jednog starog majstora u domu izvesnog bankarskog milionera doveo ga je u kuću u Cirihu, i sada stoji u sobi, osećajući miris soli i rđe, a pod nogama vlažan tepih. Dodirnuo je tepih prstima i prineo ih licu. Stoji u krvi. I zna da će mu od sada život biti potpuno drugačiji.
Pre no što završi, Alon će biti upleten u niz događaja u vezi s ukradenim umetničkim predmetima, decenijama starim samoubistvom i mračnim i krvavim tragovima ubistava – od kojih je neka sâm počinio. Ponovo će ući u špijunski svet koji je smatrao svojom prošlošću. I boriće se za sopstveni život s asasinom u čijoj je obuci i sâm učestvovao i koji će pokazati učitelju koliko je naučio...

Romane Danijela Silve kritičari upoređuju sa najboljim delima Džona le Karea, Frederika Forsajta i Kena Foleta. Prepun potpune neizvesnosti, bogatih likova i neočekivanih preokreta, Engleski asasin je sasvim učvrstio Silvin položaj novog majstora trilera.

CIRIH
U JEDNOJ PEKARI, osam kilometara severno od Ciriha, Gabrijel je obavio telefonski razgovor i kupio dinkelbrot[19] Kad se vratio u kola, zatekao je Anu kako čita pismo koje je njen otac napisao noć pre nego što su ga ubili. Ruke su joj se tresle. Gabrijel upali kola i vrati se na autoput. Ana je savila pismo, vratila ga u kovertu, a zatim kovertu stavila u sef. Kutija sa slikama ležala je na zadnjem sedištu. Gabrijel uključi brisače. Ana je naslonila glavu na prozor i posmatrala kako se kiša sliva niz staklo.
„Koga si zvao?"
„Trebaće nam pomoć da ovo iznesemo iz zemlje."
„Zašto? Ko će da nas spreči?"
„Isti ljudi koji su ubili tvog oca. I Milera. I Emila Džekobija."
„Kako će nas pronaći?"
„Sinoć si ušla u zemlju sa pasošem koji glasi na tvoje ime. Onda si na svoje ime iznajmila kola. To je mali grad. Treba da radimo pod pretpostavkom da oni znaju da smo u gradu i da nas je neko video u Banhofštrase i pored tvog novog izgleda."
„Ko su oni, Gabrijele?"
Razmišljao je o Rolfovom pismu. U Švajcarskoj ima ljudi koji žele da prošlost ostane tačno tamo gde jeste - sahranjena u podzemnim odajama ispod Banhofštrase - i učiniće sve da to ostvare.
Šta je, do đavola, hteo da kaže? U Švajcarskoj ima ljudi„. Rolf je tačno znao ko su, ali čak i u smrti, tajanstveni stari švajcarski bankar nije mogao da otkrije previše. Ipak, postojali su tragovi i posredni dokazi. Uz pomoć nagađanja i osnovanih pretpostavki, Gabrijel bi mogao da popuni praznine koje je starac ostavio.
Nagonski je prišao problemu kao da je slika koju treba restaurirati - slika koja je kroz vekove, nažalost, pretrpela velika oštećenja. Pomislio je na Tintoretovu sliku koju je jednom restaurirao, verziju Krštenja Kristovog što je venecijanski majstor naslikao za izvesnu privatnu kapelu. Gabrijelu je to bio prvi posao posle eksplozije u Beču i namerno je tražio nešto teško što će ga potpuno okupirati. Tintoretova slika upravo je bila takva. Ogromni delovi originalne slike su stradali kroz vekove. Zaista, na platnu je bilo više praznih nego obojenih polja. Gabrijel je uspeo da ponovo naslika čitavo delo ugrađujući deliće u original. Možda bi to mogao da uradi i u ovom slučaju - da ponovo naslika čitavu priču oko nekoliko polja podataka koji su mu bili poznati.
Možda je bilo nekako ovako…
Augustus Rolf, ugledni ciriški bankar, odlučuje da se odrekne svoje zbirke impresionističkih slika, zbirke za koju je znao da sadrži dela zaplenjena od Jevreja u Francuskoj. U skladu sa svojim karakterom, Rolf želi da ovu transakciju obavi diskretno, pa stupa u kontakt s izraelskom obaveštajnom službom i traži da pošalju predstavnika u Cirih. Šamron predlaže da se Gabrijel s Rolfom sastane u njegovoj vili pod izgovorom da je razlog posete restauracija Rafaelove slike.
Nažalost, saznali su za moju nameru da ustupim zbirku…
Negde usput Rolf pravi grešku i njegovu nameru da slike preda Izraelu otkriva neko ko želi da mu stane na put.
Za sebe misle da su rodoljubi, čuvari švajcarskog ideala neutralnosti i vatrene nezavisnosti. Izuzetno se neprijateljski odnose prema strancima, naročito onima koje doživljavaju kao pretnju svom opstanku„.
Ko bi se osećao ugroženim pred mogućnošću da jedan švajcarski bankar Izraelu preda nepošteno nabavljenu zbirku slika? Drugi švajcarski bankari sa sličnim zbirkama? Gabrijel je pokušao da stvari sagleda iz njihovog ugla - iz ugla onih čuvara švajcarskog ideala neutralnosti i vatrene nezavisnosti'. Šta bi se dogodilo da je obelodanjeno da je Augustus Rolf posedovao toliko slika za koje se smatralo da su zauvek izgubljene? Digla bi se zaglušujuća povika. Svetske jevrejske organizacije bi se stuštile na BanhofŠtrase tražeći da se otvore podzemni sefovi. Ništa manje od sistematske pretrage čitave države ne bi bilo prihvatljivo. Da ste jedan od takozvanih čuvara švajcarskog ideala, možda bi bilo lakše ubiti čoveka i ukrasti njegovu zbirku nego se suočiti s novim neprijatnim pitanjima o prošlosti.
Poslali su čoveka iz službe bezbednosti da me zastraši„.
Gabrijel je razmišljao o opušcima cigareta silk kats koje je našao u pepeljari na stolu u Rolfovoj radnoj sobi.
…čoveka iz službe bezbednosti…
Gerhard Peterson.
Sastali su se u tišini Rolfove radne sobe u Cirihu i kao razumna švajcarska gospoda razgovarali o situaciji, Rolf pušeći benson end hedžiz, Peterson - silk kats. „Zašto biste sada predali slike, her Rolf? Toliko je godina prošlo. Sada se više ništa ne može učiniti što bi promenilo prošlost." Ali Rolf ne odustaje, pa se Peterson s Vernerom Milerom dogovara da ukrade slike.
Rolf zna da Gabrijel stiže narednog dana, ali je dovoljno zabrinut da napiše pismo i ostavi ga na svom tajnom računu. Pokušava da napravi lažni trag. Koristeći telefon, za koji zna da se prisluškuje, zakazuje sastanak u Ženevi sledećeg jutra. Zatim sređuje da Gabrijel sam može da ude u vilu i čeka.
Ali u tri ujutro, bezbednosni sistem u vili najednon prestaje da radi. Petersonov tim ulazi u kuću. Rolf je ubien, slike uzete. Šest časova kasnije, Gabrijel stiže u vilu i otkiva Rolfov les. Za vreme ispitivanja u policiji, Peterson smatra da je starac nameravao da preda zbirku. Takođe shvata da je Rolfov plan otišao dalje nego što je on mislio. Pušta Gabriela, upozorava ga da više ne kroči na švajcarsko tle, i stavljaju ga pod prismotru. Možda je i Anu stavio pod prismotru. Kad Gabrijel započne svoju istragu, Peterson za to saznaje, započinje operaciju čišćenja. Verner Miler je ubijen u Parizu i galerija mu je uništena. Gabrijel je viđen kako se sastaje s Emilom Džekobijem u Lionu i tri dana docnije Džekobi je ubijen.
Ana odlomi parče dinkelbrota. „Ko su oni?" ponovi.
Gabrijel se pitao koliko dugo je ćutao, koliko kiometara prevezao.
„Nisam siguran", odgovori. „Ali, možda je bilo ovako."
„ZAISTA misliš da je to moguće, Gabrijele?"
„Zapravo, to je jedino logično objašnjenje."
„Bože moj, mislim da će mi pozliti. Želim da odan iz ove zemlje."
„I ja."
„Dakle, ako je tvoja teorija tačna, treba odgovoriti na još jedno pitanje."
„Na koje?"
„Gde se slike sada nalaze?"
„Na istom mestu gde su uvek i bile."
„Gde, Gabrijele?"
„Ovde u Švajcarskoj."

BARGEN, ŠVAJCARSKA
PET KILOMETARA OD NEMAČKE GRANICE, na kraju uske doline s rasutim selima gde žive drvoseče, nalazi se sivi mali Bargen u Švajcarskoj čuven, ako ni po čemu drugom, po tome što je najseverniji grad u zemlji. Odmah pored autoputa smeštene su benzinska pumpa i pijaca sa pošljunčanim parkingom. Gabrijel je isključio motor i tu su čekali na hladnom popodnevnom suncu.
„Koliko im treba vremena da stignu?"
„Ne znam."
„Moram da piškim."
„Moraćeš da se strpiš."
„Uvek sam se pitala kako bih se ponašala u ovakvoj situaciji, a sada znam. Suočena sa opasnošću, kada su u pitanju život i smrt, spopala me je neobuzdana potreba da mokrim."
„Imaš neverovatnu moć koncentracije. Iskoristi je."
„Da li ti to radiš?"
,Ja nikad ne mokrim."
Nežno ga je udarila po ruci vodeći računa da mu ne povredi ranjenu šaku.
„Čula sam te u kupatilu u Beču. Čula sam te kad si povraćao. Ponašaš se kao da ti ništa ne smeta, ali i ti si ipak ljudsko biće, Gabrijele Alone."
„Zašto ne zapališ cigaretu? Možda će ti to pomoći da misliš na nešto drugo."
„Kakav je bio osećaj kad si ubio one ljude u kući mog oca?"
Gabrijel pomisli na Elija Lavona. „Nisam imao mnogo vremena da razmatram moralnost ili posledice svojih postupaka. Da nisam ja ubio njih, ubili bi oni mene."
„Pretpostavljam da je moguće da su upravo oni ubili mog oca.
„Da, moguće je."
„Onda mi je drago što si ih ubio. Da li je pogrešno što tako razmišljam?"
„Ne, to je savršeno prirodno."
Poslušala ga je i zapalila cigaretu. „Dakle, sada znaš sve prljave tajne moje porodice. Ipak, danas sam shvatila da o tebi zaista ništa ne znam."
„Ti o meni znaš više nego većina ljudi."
„Znam nešto malo o onome što radiš - ali ništa o tebi."
„Tako i treba da bude."
„Ma, daj, Gabrijele. Zar si zaista tako hladan i povučen kao što se pretvaraš?"
„Rekli su mi da previše brinem."
„Ah! To je početak. Reci mi još nešto."
„Šta želiš da znaš?"
„Nosiš burmu. Jesi li oženjen?"
„Da."
„Živiš u Izraelu?"
„Živim u Engleskoj."
„Imaš li dece?"
„Imali smo sina, ali je poginuo u eksploziji bombe koju su podmetnuli teroristi." Hladno ju je pogledao. „Ima li još nešto što želiš da znaš o meni, Ana?"

PRETPOSTAVLJAO je da joj nešto duguje posle svega što je ona otkrila o sebi i svom ocu. Međutim, bilo je tu još nečega. Odjednom je shvatio da zapravo želi da ona sazna. I ispričao joj je o toj noći u Beču pre deset godina, kad je njegov neprijatelj, palestinski terorista po imenu Tarik al Hurani podmetnuo bombu ispod njegovih kola - bombu koja je trebalo da raznese njegovu porodicu jer je Palestinac znao da će to Gabrijela povrediti mnogo više nego da ga ubiju.
Dogodilo se posle večere. Sve vreme dok su jeli, Lea je bila nervozna pošto su na televiziji iznad šanka prikazivane slike projektila skad koji padaju na Tel Aviv. Lea je bila dobra izraelska devojka; nije mogla da podnese pomisao da jede pastu u prijatnom italijanskom restorančiću u Beču dok njena majka sa gasmaskom na licu sedi u Tel Avivu u stanu s prozorima oblepljenim trakama.
Posle večere su po snegu koji je provejavao otišli do Gabrijelovih kola. Banija je smestio na dečje sedište i stavio mu pojas, zatim poljubio ženu i rekao joj da će raditi do kasno. Bkrje to p„6ao za Šamrona - irački obaveštajni oficir je kovao zaveru za ubistva Jevreja. Ovo nije kazao Ani Rolf.
Kad se okrenuo i pošao, čuo je da se motor automobila nije upalio iz prvog pokušaja, pošto se bomba koju je Tarik podmetnuo napajala iz akumulatora. Okrenuo se i doviknuo Lei da stane, ali mora da ga nije čula jer je drugi put okrenula ključ.
Nekakav praiskonski nagon da se zaštiti potomstvo naterao ga je da najpre pojuri Daniju, ali on je već bio mrtav, tela raznetog u komade. Zatim je prišao Lei i izvukao je iz zapaljene olupine. Preživela je, mada bi možda bilo bolje da nije. Sada je živela u psihijatrijskoj bolnici na jugu Engleske i patila od sindroma posttraumatskog stresa i psihotične depresije. Posle te noći u Beču više nikad nije progovorila s Gabrijelom.
Ovo nije ispričao Ani Rolf.
„MORA da ti je bilo teško - da opet budeš u Beču."
„Ovo je prvi put da sam bio posle tog događaja."
„Gde si je upoznao?"
„U školi."
„Je li i ona bila umetnica?"
„Bila je mnogo bolja od mene."
„Da li je bila lepa?"
„Bila je veoma lepa. Sada je u ožiljcima."
„Svi imamo ožiljke, Gabrijele."
„Ne kao Lea."
„Zašto je Palestinac podmetnuo bombu pod kola?"
„Zato što sam ubio njegovog brata."
Pre nego što je stigla da postavi još neko pitanje, kamion marke volvo se zaustavio na parkingu i dao znak svetlima. Gabrijel je upalio auto i sledio ga do ivice borovog šumarka izvan grada. Vozač je iskočio iz kabine i brzo otvorio zadnja vrata. Gabrijel i Ana izađoše iz kola - Ana držeći mali sef, a Gabrijel onaj sa slikama. Kratko je zastao i zavitlao ključeve kola daleko među drveće.
Kamion je bio prepun kancelarijskog nameštaja - stolova, stolica, polica za knjige, ormara za kartoteke. Vozač reče: „Idite u prednji deo kabine, ležite na pod i pokrijte se onim prekrivačima za robu."
Preskačući preko nameštaja, sa sefom u rukama, Gabrijel je pošao prvi, a Ana ga je pratila. U prednjem delu mesta je bilo toliko da su samo mogli da sednu s kolenima skupljenim do brade. Kad se Ana smestila, Gabrijel ih je oboje prekrio prekrivačem. Zavlada potpuni mrak.
Kamion se zaneo izlazeći na drum i posle nekoliko minuta jurio autoputem. Gabrijel je osećao kako kapljice vode s guma prskaju po šasiji. Ana tiho poče da pevuši.
„Šta radiš?"
„Uvek pevušim kad se plašim."
„Neću dozvoliti da ti se išta dogodi."
„Obećavaš?"
„Obećavam" reče. „I šta si pevušila?"
„Labuda iz Karnevala životinja Kamija Sen-Sansa."
„Hoćeš li mi to jednom odsvirati?"
„Ne", odgovori ona.
„Zašto ne?"
„Zato što nikad ne sviram svojim prijateljima."

DESET minuta kasnije - granica. Kamion je stao u red za vozila koja su čekala da pređu u Nemačku. Svaki put je mileo po nekoliko centimetara: gas, kočnica, gas, kočnica. Glave su im letele napred-nazad kao da su dečje igračke. Svaki pritisak na kočnicu proizveo bi zaglušujući vrisak protesta; svaki pritisak na ventil za dovod goriva - oblak otrovnih izduvnih gasova. Ana je naslonila obraz na njegovo rame i šaputala: „Mislim da će mi sada zaista pozliti." Gabrijel joj stisnu ruku.
S DRUGE strane granice čekala su još jedna kola, tamnoplavi ford fijesta s minhenskim registarskim tablicama. Šamronov kamiondžija ih je ostavio i nastavio svoj veslački put bez odredišta. Gabrijel je utovario sefove u prtljažnik i počeo da vozi - E41 do Štutgarta, E52 do Karlsrua, E35 do Frankfurta. Jednom je u toku noći stao kako bi okrenuo broj za hitne pozive u Tel Avivu i kratko porazgovarao sa Šamronom.
U dva ujutro su stigli u holandski gradić Delft, koji je udaljen nekoliko kilometara od obale. Gabrijel više nije mogao da vozi. Oči su ga pekle, u ušima mu je zujalo od iscrpljenosti. Za osam sati će krenuti trajekt iz Hel van Holanda za englesku luku Harvič i Gabrijel i Ana će biti na njemu, ali sada mu je bio potreban krevet i nekoliko sati odmora, pa su se vozili ulicama starog grada tražeći hotel.
Gabrijel je hotel našao u Vondelstmat, odakle se video zvonik Nieuwe Kerk. Ana je obavljala formalnosti na recepciji dok je Gabrijel, držeći dva sefa, čekao u malenom salonu. Trenutak kasnije odveli su ih uz uske stepenice u pregrejanu sobu sa šiljatom tavanicom i prozorom sa zabatima, koji je Gabrijel odmah otvorio.
Sefove je ostavio u ormar, izuo cipele i ispružio se na krevet. Ana je otišla u kupatilo i Gabrijel je ubrzo čuo prijatan zvuk vode koja udara o emajl. Hladan noćni vazduh uđe kroz otvoren prozor. Namirisan Severnim morem obgrli mu lice. On dozvoli sebi da zatvori oči.
Nekoliko minuta kasnije Ana izađe iz kupatila. Bljesak svetlosti najavi njen dolazak; ona ispruži ruku, okrenu prekidač na zidu, i soba ponovo utonu u mrak. Kroz prozor je dopirao samo slabašni sjaj uličnih svetiljki.
„Jesi li budan?"
„Nisam."
„Zar nećeš spavati na podu, kao u Beču?"
„Ne mogu da se pomerim."
Podigla je ćebe i uvukla se u krevet kraj njega.
Gabrijel reče: „Kako si znala da je lozinka adađo?"
„Albinonijev Adađo je jedno od prvih dela koje sam naučila da sviram. Iz nekog razloga ostalo je omiljeno delo mog oca." Njen upaljač bijesnu u tami. „Otac je želeo oproštaj za svoje grehove. Želeo je oprost. Za to je bio spreman da se obrati tebi a ne meni. Zašto otac nije od mene tražio oproštaj?"
„Verovatno je mislio da ga od tebe ne bi dobio."
„Zvuči kao da govoriš iz iskustva. Da li je tebi žena ikad oprostila?"
„Ne, mislim da nije."
,,A ti? Jesi li ti sebi ikad oprostio?"
„Ja to ne bih nazvao oproštajem."
„Kako bi ga ti nazvao?"
„Sporazumom. Postigao sam sporazum sa samim sobom."
„Moj otac je umro bez oprosta. Verovatno je to zaslužio. Ipak želim da završim ono što je započeo. Želim da dođem do tih slika i pošaljem ih u Izrael."
„I ja."
„Kako?"
„Spavaj, Ana."
To je i uradila. Gabrijel je ležao budan, čekao zoru, slušao galebove na kanalu i spokojni ritam Aninog disanja. Noćas nije bilo demona, ni košmara - nedužni san deteta. Gabrijel joj se nije pridružio. Još nije bio spreman da zaspi. Kad slike budu zaključane u sef Džulijana Išervuda - tada će spavati.

Treći deo




NIDVALDEN, SVAJCARSKA
UOČI DRUGOG SVETSKOG RATA general Anri Gisan, vrhovni zapovednik švajcarskih oružanih snaga, objavio je očajnički plan u slučaju invazije daleko nadmoćnijih snaga nacističke Nemačke. Ako Nemci dođu, rekao je Gisan, Švajcarska armija ćese povući u prirodno utvrđenje Alpskog bedema i probiti tunele. Tu će se u dubokim dolinama i visokim planinskim ledenim poljima boriti do poslednjeg čoveka. Do toga, naravno, nije došlo. Hitler je početkom rata shvatio da će mu više koristiti neutralna Švajcarska nego Švajcarska u lancima i pod okupacijom. Ipak, generalova herojska strategija za rešavanje pretnje invazijom i dalje živi u mašti Švajcaraca.
Zaista, bila je u mislima Gerharda Petersona narednog popodneva dok je prolazio pored Lucerna, a Alpi obavijeni oblacima se uzdizali pred njim. Peterson je osećao kako mu srce brže kuca dok pritiska papučicu za gas, a njegov veliki mercedes grabi uz prvi planinski prevoj. Peterson je poticao iz centralne Švajcarske i svoje poreklo je mogao pratiti unazad sve do pripadnika plemena Šumskih kantona. U izvesnoj meri ga je tešilo saznanje da je narod njegove krvi tumarao ovim planinskim dolinama u isto vreme kad je mladi čovek po imenu Isus iz Nazareta stvarao nevolje na drugom kraju Rimskog carstva. Kad god bi odlazio daleko od sigurnosti svog Alpskog bedema, osećao bi se nelagodno. Sećao se službene posete Rusiji pre nekoliko godina. Beskrajnost predela potpuno mu je uznemirila čula. Za vreme boravka u hotelskoj sobi u Moskvi prvi i jedini put je patio od nesanice. Kad se vratio kući, otišao je pravo u svoj letnjikovac i proveo dan pešačeći planinskim stazama iznad Lucernskog jezera. Te noći je spavao.
Međutim, njegov iznenadni put u Alpe tog popodneva nije bio zarad odmora. Ubrzale su ga dve loše vesti. Prva je bila otkriće napuštenog audija A8 na drumu u blizini grada Bargena nekoliko kilometara od nemačke granice. Proverom registarskih tablica ustanovljeno je da je ta kola prethodne večeri u Cirihu iznajmila Ana Rolf. Druga vest je bio izveštaj doušnika iz Banhofštrase. Posao je izmicao kontroli; Peterson je mogao osetiti kako mu beži.
Sneg je počeo da pada, velike paperjaste pahuljice su popodne obojile u belo. Peterson je uključio svetla za maglu i nije smanjivao brzinu. Sat kasnije, prolazio je kroz grad Stans. Kad je stigao na kapiju Geslerovog imanja, zemlju je već prekrio novi snežni pokrivač visine deset centimetara.
Dok je ulazio u park, pojaviše se dvojica Geslerovih stražara u tamnoplavim skijaškim jaknama i vunenim kapama. Trenutak kasnije, pošto su ga identifikovali i pregledali, Peterson je vozio stazom ka Geslerovom zamku. Tamo ga je čekao još jedan stražar koji je bacao parčiće sirovog mesa proždrljivoj alzaskoj kuji.
NA OBALI Lucernskog jezera, nedaleko od planinske kuće Ota Geslera, nalazi se legendarna kolevka Švajcarske konfederacije. Priča se da su se 1291. vođe tri takozvana Šumska kantona - Urija, Švica i Untervaldena - sastali na poljani Ritli i stvorili odbrambeni savez protiv svakoga ko „ima zle namere prema njihovim ljudima ili dobrima". Ovaj događaj je za Švajcarce svetinja. Mural poljane Ritli ukrašava zid dvorane Švajcarskog nacionalnog saveta, a sastanak na poljani se svake godine u avgustu slavi kao nacionalni praznik.
Sedamsto godina kasnije sličan odbrambeni savez stvorila je grupa najbogatijih i najmoćnijih privatnih bankara i industrijalaca Švajcarske. Neprijatelj je 1291. bio stranac - sveti rimski car Rudolf Prvi iz Habzburške dinastije koji je pokušao da dokaže svoja feudalna prava u Švajcarskoj. Danas su neprijatelji ponovo stranci, ali sada ih je bilo svuda i bili su sve brojniji. Neprijatelji su bili Jevreji koji su pokušavali da otvore bankarske sefove Švajcarske da bi tražili novac i sve čega se mogu dokopati. Neprijatelji su bile vlade koje zahtevaju da Švajcarska plati milijarde dolara zbog toga što je prihvatala nacističko zlato za vreme Drugog svetskog rata. Neprijatelji su bili i novinari i istoričari koji su pokušavali da prikažu Švajcarce kao poslušne nemačke saveznike - Hitlerove bankare i snabdevače oružjem koji su produžili rat što je plaćeno milionima života. Neprijatelji su bili i reformatori unutar Švajcarske koji su tražili da se ukinu sveti zakoni čuvanja bankarskih tajni.
Ovaj novi savez nadahnuće je našao u vatrenim nezavisnim šumskim stanovnicima koji su se okupili kod Lucernskog jezera 1291. Poput svojih predaka, i oni su se zavetovali da će se suprotstaviti svakome ko 'ima zle namere prema njihovim ljudima ili dobrima. Događaje što su besneli iza njihovog Alpskog bedema videli su kao nadolazeću oluju koja bi mogla zbrisati ustanove što su Švajcarskoj, maloj kopnenoj zemlji s oskudnim prirodnim bogatstvima, omogućile drugi po redu najviši životni standard u svetu. Njihovo ime je Savet Ritlija, a njihov voda - Oto Gesler.
PETERSON je očekivao da ga, kao i obično, uvedu u improvizovani televizijski studio Ota Geslera. Umesto toga, stražar ga je poveo uz pešačku stazu osvetljenu lampama do prizemnog krila zamka. Pri ulasku na neobično teška francuska vrata Petersona je dočekala zagušljiva tropska vrućina i neprozirni oblak pare koja je zaudarala na hlor. Kitnjaste svetiljke su sijale u izmaglici kao fenjeri u oluji, a odsjaj talasastih šara tirkizne vode video se na visokoj tavanici. U prostoriji se ništa nije čulo izuzev zvuka vode koji je proizvodio Oto Gesler plivajući naporni kraul. Peterson je skinuo kaput i šal i čekao da Gesler završi plivanje. Sneg koji mu se nakupio na kožnim gradskim mokasinama brzo se otopio kvaseći mu čarape.
„Gerharde?" Pauza za vazduh, sledeći zamah. „Jesi li to ti?"
„Da, her Gesler."
„Nadam se da ti … sneg… nije…previše… otežao… vožnju."
„Ni najmanje, her Gesler."
Peterson se nadao da će starac napraviti pauzu inače će ovde ostati ćele noći. Telohranitelj se pojavi na ivici bazena, pa nestade iza vela izmaglice.
„Želeo si da razgovaramo o slučaju Rolf, Gerharde?"
„Da, her Gesler. Bojim se da imamo problem."
„Slušam."
Narednih deset minuta Peterson je upoznao Geslera s najnovijim vestima. Gesler je plivao dok je Peterson govorio. Zamah, tišina, zamah, tišina…
„Kakav zaključak si izvukao iz ovih događaja?"
„O onome šta se dogodilo s Augustusom Rolfom i zbirkom znaju više nego što bismo želeli."
„Tvrdoglav svet, zar ne, Gerharde?"
„Jevreji?"
„Izgleda da ne mogu da se okanu. Uvek traže nevolju. Mene neće pobediti, Gerharde."
„Ne, naravno da neće, her Gesler."
Kroz zavesu pare Peterson ugleda kako se Gesler polako penje uz stepenice plitkog dela bazena - bleda figura, zapanjujuće mršava. Telohranitelj mu prebaci frotirski ogrtač preko ramena. Potom se zavesa pare još jednom zatvori i Gesler nestade.
Ona mora biti eliminisana", začu suv, bestelesan glas. „A i Izraelac."
Peterson se namršti. „Biće posledica. Ana Rolf je nacionalno blago. Ako bude ubijena ubrzo nakon oca, biće neprijatnih pitanja, pogotovo u štampi."
„Možeš biti uveren da neće biti izliva nacionalne žalosti ako Ana Rolf bude ubijena. Ona ne želi da živi u Švajcarskoj, a i sama se nebrojeno puta našla u životnoj opasnosti. Što se tiče štampe, mogu da postavljaju pitanja koliko god hoće. Bez činjenica, svaki članak će im izgledati kao zaverenička glasina. Jedino me brine da li će vlasti postavljati pitanja. A za to plaćamo tebe, Gerharde - da se postaraš da vlasti ne postavljaju pitanja."
„Treba da vas upozorim i na to da izraelska tajna služba ne igra po uobičajenim pravilima. Ako nam je meta njihov agent, krenuće na nas."
„Ne bojim se Jevreja, Gerharde, a nemoj se ni ti plašiti. Odmah kontaktiraj s Antonom Orsatijem. Prebaciću ti dodatna sredstva na operativni račun, a i još nešto na tvoj privatni račun. Smatraj to podsticajem za trud da ovaj posao bude urađen brzo i bez buke."
„To nije potrebno, her Gesler."
„Znam da nije potrebno, ali zaslužio si."
"Peterson brzo promeni temu. Nije voleo previše da misli a novac. Zbog novca se osećao kao prostitutka. „Treba zaista da krenem nazad u Cirih, her Gesler. Zbog vremenskih uslova."
„Možeš da prespavaš i ovde."
„Ne, zaista treba da se vratim."
„Kako hoćeš, Gerharde."
„Mogu li da vas nešto pitam, her Gesler?"
„Svakako."
„Jeste li poznavali her Rolfa?"
„Da, veoma dobro sam ga poznavao. Nekad smo nas dvojica bili veoma bliski. U stvari, bio sam u njegovoj kući onog jutra kad je njegova žena izvršila samoubistvo. Sama sebi je iskopala grob i pucala u sebe. Mala Ana je otkrila les. Užas. Smrt her Rolfa je žalosna ali neophodna. To nije bilo ništa lično, to je bio posao. Ti razumeš razliku, zar ne, Gerharde?"

LONDON
DŽULIJAN ISERVUD JE SEDEO za svojim radnim stolom i prelistavao svežanj dokumenata kad je čuo zvuk kamiona za isporuke kako klopara po ciglama Mejsonovog dvorišta. Prišao je prozoru i provirio. Sa suvozačkog sedišta izašao je muškarac u plavaom kombinezonu i krenuo ka vratima. Trenutak docnije čulo se zvonce.
„Irina? Da li si zakazala neku isporuku za danas?"
„Ne, gospodine Išervud."
O, gospode, pomisli Išervud. Ne opet.
„Irina?"
„Da, gospodine Išervud?"
„Malčice sam gladan, mila. Da li bi bila dobra da mi doneseš panini iz one čudesne radnje na Pikadiliju?"
„Sa velikim zadovoljstvom, gospodine Išervud. Mogu li da obavim još neki beznačajan i ponižavajući posao za vas?"
„Nema potrebe da budeš nepristojna, Irina. I solju čaja, molim. I ne moraš da žuriš."
MUŠKARAC u plavom kombinezonu podsetio je Išervuda na momka koji je pregledao ima li termita u njegovoj kući. Nosio je gumene cipele i radio tiho kao noćna sestra. U jednoj ruci je imao uređaj veličine kutije cigareta sa skalom i dugmićima, u drugoj dugačak štap poput mrežice za ubijanje muva. Počeo je od skladišnih prostorija u podrumu, zatim prešao u Irininu kancelariju, pa Išervudovu, a potom galeriju. Na kraju je rasturio telefone, kompjutere i faks. Posle četrdeset pet minuta se vratio u Išervudovu kancelariju i na sto mu stavio dva sićušna predmeta.
„Imali ste bube", reče. „Sad su mrtve."
„Ko ih je, zaboga, ovde stavio?"
„To nije moj posao. Ja samo uništavam štetočine." Nasmešio se. „Dole je neko ko bi želeo da popriča s vama."
Išervud krenu kroz natrpana skladišta do mesta za utovar. Otvori spoljna vrata i kamion za isporuke uđe unutra.
„Zatvorite vrata", reče čovek u plavom kombinezonu.
Išervud uradi kako mu je rečeno. Muškarac otvori vrata kamiona iz kojeg nagrnu oblak gustog dima. Pritajen u dnu kamiona, otelovljenje nesreće, nalazio se Ari Šamron.

MUŠKARAC u roveru sedan vozio se od Džermin strita do King strita u krugu od kilometar i po što je bio opseg odašiljača koje je postavio u galeriji, ali je već prošlo neko vreme otkako je čuo bilo kakav zvuk. Zaista, poslednje što je čuo bilo je kad je trgovac umetničkim delima zamolio sekretaricu da mu ode po ručak. To ga je začudilo pošto je trgovac svakog dana, otkako je vršio prismotru, odlazio da ruča van kancelarije. Toliko čudno da je to zapisao u svoju beležnicu. Četrdeset pet minuta posle toga radio u njegovim kolima je samo šuštao. Neko je pronašao njegove odašiljače. Opsova tiho i brzo upali kola. Dok je odlazio, uze mobilni telefon i pozva Cirih.

POLAZAK trajekta iz Hel van Holanda za Harvič odložen je nekoliko sati zbog nevremena na Severnom moru, pa su Gabrijel i Ana Rolf stigli u Mejsonovo dvorište kasno po podne. Gabrijel je dvaput kratko pritisnuo sirenu i vrata prostora za utovar se polako podigoše. Kad su ušli unutra, isključi motor i sačeka da se vrata zatvore pa tek onda izađe iz kola. Sa zadnjeg sedišta je izvadio veliki sef i poveo Anu kroz skladište do lifta. Tamo je čekao Išervud.
„Vi mora da ste Ana Rolf! Čast mi je da vas upoznam. Imao sam izuzetno zadovoljstvo da vas slušam kako svirate na jednom koncertu posvećenom Mendelsonu. To je bilo vrlo dirljivo."
„Veoma ste ljubazni."
„Molim vas, uđite."
„Hvala."
„Da li je već ovde?" upita Gabrijel.
„Gore je u izložbenoj prostoriji."
„Idemo."
„Šta je u sefu?"
,,Trenutak,„Džulijane."
Šamron je stajao usred sobe i pušio svoje odvratne turske cigarete nimalo ne obraćajući pažnju na platna starih majstora koja su ga okružavala. Gabrijel je video da se Starac rve s pamćenjem. Pre godinu dana u ovoj istoj sobi počeli su poslednju fazu operacije koja se završila smrću Tarika al Huranija. Kad je video da Ana Rolf ulazi, lice mu se ozari i srdačno se rukova s njom.
Gabrijel je sef stavio na pod i podigao poklopac. Zatim je izvadio prvu sliku, odmotao je i položio na patos.
„Bože moj", prošaputa Išervud. „Moneov pejzaž."
Ana se osmehnu. „Sačekajte, ima još."
Gabrijel je izvadio sledeće platno, Van Gogov autoportret, i položio ga pored Monea.
„O, nebesa", promrmlja Išervud.
Zatim je stigao Dega, pa Bonar, potom Sezan i Renoar, i tako redom dok svih šesnaest slika nije bilo rašireno po galeriji. Išervud je seo na divan, dlanove stavio na slepoočnice i zaplakao.
Šamron reče: „Kakav nastup. Pričaj, Gabrijele."
ANA je već sve čula tokom vožnje od Ciriha do nemačke granice, pa se povukla i tešila Išervuda koji je zurio u platna. Gabrijel je ispričao sve što je saznao o Augustusu Rolfu i njegovoj zbirci i završio sa pismom koje mu je Rolf ostavio u sefu u Cirihu. Potom je Šamronu rekao da namerava da pronađe ostatak Rolfove zbirke - dvadeset dela ukradenih iz podzemne prostorije u njegovoj vili u Cirihu. Kad je Gabrijel završio, Šamron zdrobi cigaretu i lagano odmahnu glavom.
„To je zanimljiva zamisao, Gabrijele, ali ima jednu fatalnu grešku. Premijer je nikad neće odobriti. U slučaju da nisi primetio, trenutno smo u pravom ratu s Palestincima. Premijer nikad neće odobriti ovakvu operaciju da bi se pronašlo nekoliko slika."
„Nije to samo nekoliko slika. Rolf je nagovestio da postoji organizacija švajcarskih bankara i poslovnih ljudi koji će uraditi sve da zaštite stari poredak. A mi svakako imamo dokaze koji ukazuju na njihovo postojanje uključujući i tri mrtva čoveka - Rolfa, Milera i Emila Džekobija. A pokušali su i mene da ubiju."
„Situacija je prenapeta. Naši nepouzdani prijatelji ovde u Evropi trenutno su ljuti na nas. Ovakvom operacijom bismo samo dolili ulje na vatru, a to nam ne treba. Žao mi je, Gabrijele, ali ja je neću odobriti niti ću traćiti premijerovo vreme da ga pitam."
Ana je ostavila Išervuda da bi slušala raspravu između Gabrijela i Šamrona. „Mislim da postoji prilično jednostavno rešenje problema, gospodine Šamron" rekla je.
Šamron okrenu ćelavu glavu da pogleda Anu, zabavljen činjenicom da se švajcarska violinistkinja usuđuje da iznosi mišljenje o toku izraelske obaveštajne operacije.
„Koje?"
„Nemojte reći premijeru."
Šamron zabaci glavu i nasmeja se, a Gabrijel mu se pridruži. Kad je smeh zamro, nastupi trenutak tišine koju naruši Džulijan Išervud.
„Dragi bože, ne mogu da verujem!"
Držao je Renoarov portret mlade devojke s buketom cveća. Okretao ga je u rukama, gledao sliku, a zatim poleđinu platna.
Gabrijel reče: „Šta je bilo, Džulijane?"
Išervud je držao Renoara tako da Gabrijel i ostali vide prizor. „Nemci su marljivo vodili knjige. Svaku sliku koju su uzeli zaveli su, katalogizirali i obeležili - svastika, serijski broj, inicijali kolekcionara ili trgovca od koga su je zaplenili."
Okrenuo je platno otkrivajući poleđinu. „Neko je pokušao da skine oznaku s ove, ali mu to baš nije sasvim uspelo. Pogledajte pažljivo donji levi ugao. Tu su tragovi svastike, serijski broj* inicijali prvobitnog vlasnika: S. I."
„Ko je S. I.?", upita Ana.
,,S. I. je Samuel Isakovic, moj otac." Išervudov glas se gušio u suzama. „Ovu sliku su nacisti uzeli iz galerije moga oca u rue de la Boeti juna 1940."
„Sigurni ste?" upita Ana.
„Stavio bih život na kocku."
„Onda je, molim vas, prihvatite uz najdublje izvinjenje porodice Rolf." Poljubila ga je u obraz i rekla: „Veoma mi je žao, gospodine Išervud."
Šamron pogleda Gabrijela. „A da mi još jednom ispričaš sve o operaciji."
SIŠLI su u Išervudovu kancelariju. Gabrijel je seo za Išervudov radni sto, ali Šamron je hodao po sobi tamo-amo dok je iznova slušao Gabrijelov plan. ,,I šta da kažem premijeru?"
„Poslušaj Anu. Nemoj ništa da mu kažeš."
„A ako propadne?"
„Neće."
„Ovakve stvari uvek propadaju, Gabrijele, a imam i ožiljke kojima ti to mogu dokazati. Imaš i ti. Nego, kaži mi nešto. Da li ja to uobražavam ili si večeras bolje raspoložen?"
„Želiš nešto da me pitaš?"
„Ne bih želeo da budem neuviđavan."
„To te dosad nije sprečavalo."
„Da li ste ti i ova žena nešto više od saučesnika u potrazi za ubicom njenog oca?" Kad je njegovo pitanje dočekano ćutanjem, Samron se nasmeši i zavrti glavom. „Sećaš li se šta si mi rekao o Ani Rolf na Piazza Navona?"
„Rekao sam ti da ženu kao što je ona, ako imamo izbora, nikad nećemo koristiti."
„A sada želiš još više da je uključiš?"
„Ona to može."
„Ne sumnjam ja u nju, ali da li ti možeš, Gabrijele?"
„Ne bih to predlagao da tako ne mislim."
„Pre dve nedelje sam morao da te preklinjem da istražuješ Rolfovu smrt. Sada želiš da povedeš rat protiv Švajcarske."
„Rolf je želeo da ove slike dospeju do nas. Neko ih je uzeo i sad želim da ih vratim."
„Ali tvoja motivacija ide dalje od slika, Gabrijele. Ja sam te pretvorio u ubicu, ali ti si u duši restaurator koji želi da sve vrati u dobro stanje. Mislim da ovo radiš jer želiš da vratiš Anu Rolf. Ako je tako, onda je ovo sledeće logično pitanje: zašto on želi da vrati Anu Rolf? A na to postoji samo jedan logičan odgovor. On oseća nešto prema ovoj ženi." Samron je oklevao. „A već dugo nisam čuo tako dobru vest."
„Stalo mi je do nje."
„Ako ti je do nje stalo, ubedićeš je da otkaže nastup u Veneciji."
„Neće da otkaže."
„Ako je tako, onda možda to možemo da iskoristimo."
„Kako?"
„U ovakvim situacijama uvek mislim da taktika prevare i obmane može da posluži. Pusti je da nastupi. Samo se postaraj da naš prijatelj Keler recital ne pretvori u zaista nezaboravan doživljaj."
„Eto, to je onaj Ari Šamron koga znam i volim. Koristi jednog od najboljih muzičara na svetu da bi skrenuo pažnju."
„Igramo karte koje smo sami podelili."
„Biću s njom u Veneciji. Želim da u Cirihu stvari rešava neko kome mogu verovati."
„Ko?"
„Eli Lavon?"
„Bože, ponovo na okupu klasa iz '72. Da sam koju godinu mlađi, i ja bih vam se pridružio."
„Ne preterujmo. Oded i Mordekaj su se u Parizu dobro pokazali. Želim i njih."
„U Odedu vidim neki deo sebe." Šamron podiže zdepaste zidarske šake. „On ima veoma snažan stisak. Ako se dočepa ovog čoveka, neće mu pobeći."

CIRIH
EVA JE UPORNO HTELA skup stan koji gleda na Ciriško jezero uprkos činjenici da je premašivao državnu platu Gerharda Petersona. Prvih deset godina njihovog braka manjak su nadoknađivali zavlačeći ruku u njeno nasledstvo. Sad tog novca više nije bilo, a na Gerhardu je bilo da joj omogući život kakav je smatrala da zaslužuje.
Kad je konačno stigao kući, stanje bio u mraku. Samo što je zakoračio u ulaz, Evin dobroćudni rotvajler u potpunom mraku nalete na njega i udari u Petersonovo koleno glavom čvrstom kao kamen.
„Dole, Šulci! Dosta, dečko. Dole! Proklet da si, Šulci!" Pipao je po zidu i upalio svetio. Pas je lizao njegovu antilopsku cipelu.
„U redu, Šulci. Idi, molim te. Dosta je bilo." Pas odskakuta grebuckajući noktima po mermeru. Peterson othrama u spavaću sobu trljajući koleno. Eva je sedela u krevetu držeći u krilu roman u tvrdom povezu. Na televiziji su prikazivali američku policijsku dramu, ali je ton bio utišan. Obukla je kućnu haljinu od šarenog sifona. Kosa joj je bila sveže isfrizirana, a na levom zglobu je imala zlatnu narukvicu koju Peterson nije prepoznao. Novac koji je Eva trošila na površini Banhofstrase nadmetao se sa sredstvima zakopanim ispod ulice. „Šta ti je sa kolenom?"
„Tvoj pas me je napao."
„Nije te napao. Obožava te."
„Previše me voli."
„On je mužjak kao i ti. Želi tvoju naklonost. Da mu posvetiš malo pažnje tu i tamo, ne bi bio toliko izbezumljen od sreće kad se vratiš kući."
„Da li ti je to rekao njegov terapeut?"
„Dušo, to je zdrav razum."
„Nikad nisam ni želeo tog prokletog psa. Prevelik je za pvaj stan."
„Kad ti nisi tu, uz njegi se osećam bezbedno."
„Ovde je kao u tvrđavi. Ovde niko ne može da uđe. A Šulci ne napada nikog osim mene."
Eva liznu vrh prsta i okrenu stranu svog romana završavajući razgovor. Na televiziji, američki detektivi su provaljivali vrata nekog stana u bednoj stambenog zgradi. Dok su upadali u sobu, dvojica osumnjičenih zapucaše iz automatskog oružja. Policajci uzvratiše vatru i ubiše osumnjičene. Kakvo nasilje, pomisli Peterson. Retko je nosio pištolj i na dužnosti nikad nije ispalio ni metak.
„Kako je bilo u Bernu'"
Peterson ju je slagao kako bi prikrio posetu Otu Gesleru. Seo je na ivicu kreveta i izuo cipele.
„Bern ko Bern."
„Lepo."
„Šta čitaš?"
„Ne znam. Priču o čoveku i ženi."
Pitao se zašto ju je uopšte i čitala. „Kako su devojčice?"
„Dobro."
„A Štefan?"
„Naterao me je da mu obećam da ćeš doći u njegovu sobu i poljubiti ga za laku noć."
„Ne želim da ga probudim."
„Nećeš ga probuditi. Samo idi i poljubi ga u glavu."
„Ako ga ne probudim, šta sam uradio? Ujutro ću mu reći da sam ga poljubio dok je spavao, a on neće ništa znati."
Eva zatvori knjigu i pogleda ga prvi put otkako je ušao u sobu. „Izgledaš užasno, Gerharde. Mora da umireš od gladi. Idi i napravi sebi nešto da pojedeš."
Otišao je u kuhinju. Idi i napravi sebi nešto da pojedeš. Nije mogao da se seti kad se Eva poslednji put ponudila da mu spremi jelo. Očekivao je da će, kad među njima nestane seksualne bliskosti, druge stvari doći na njeno mesto, poput zadovoljstva zajedničkog uživanja u domaćoj hrani. Ali ne sa Evom. Najpre je zatvorila pristup svome telu, a zatim i osećanjima. Peterson se u rođenoj kući osećao kao na pustom ostrvu.
Otvorio je frižider i po polupraznim posudama iz restorana tražio dostavljenu hranu, nešto na čemu se nije uhvatila buđ. U jednoj kutiji sa masnim flekama našao je zlato - gomilicu rakleta[20] s rezancima i slaninom. Na donjoj polici, sakrivena iza kutije pozelenele rikote, stajala su dva jajeta. Napravio je kajganu i zagrejao raklet u mikrotalasnoj pećnici. Potom je sipao poveću čašu crnog vina i vratio se u spavaću sobu. Eva je lakirala nokte na nogama.
Pažljivo je podelio hranu tako da uz svaki zalogaj kajgane ima i kašiku rakleta. Evu je ova njegova navika nervirala, zbog čega je delimično i radio to. Na televiziji se nasilje nastavljalo. Prijatelji ubijenih kriminalaca ubijajući policajce svetili su smrt svojih drugova. Dokaz više za her Geslerovu teoriju da se život vrti ukrug.
„Štefan sutra ima fudbalsku utakmicu." Duvala je u nokte. „Voleo bi da dođeš."
„Ne mogu. Nešto mi je iskrslo u kancelariji."
„Biće razočaran."
„Bojim se da tu ne mogu ništa da učinim."
„Šta je to toliko važno u kancelariji da ne možeš da odeš na fudbalsku utakmicu svog sina? Ionako se u ovoj zemlji ne dešava ništa važno."
Moram da organizujem ubistvo Ane Rolf, pomisli on. Pitao bi se šta bi mu odgovorila kada bi to naglas izgovorio. Razmišljao je da joj kaže samo da bi je proverio - video da li ikad čuje i reč onoga što joj govori.
Eva je završila s noktima i ponovo uzela roman. Peterson je spustio prazan tanjir i pribor za jelo na noćni stočić i ugasio svetio. Trenutak kasnije, Šulci je glavom otvorio vrata i polizao ostatke jaja i masnoće s Evinog dragocenog, rukom slikanog porculana. Peterson zatvori oči. Eva liznu vrh prsta i okrenu stranicu.
„Kako je bilo u Bernu?" upita.

KORZIKA
VEST O ENGLEZOVOM mračnom raspoloženju brzo se raščula po maloj dolini. Pazarnim danima se po seoskom trgu ćutke kretao, neveselo birajući masline i sireve. Večeri je provodio sedeći sa starcima, ali je izbegavao razgovor i nije dopuštao da ga namame na partiju boule[21] čak ni kad mu je čast dovedena u pitanje. Englez je bio toliko zabrinut da se činilo da ne primećuje ni dečake na skejtbordovima.
Neuporedivo gore je vozio. Viđen je kako u svom izudaranom džipu nečuvenom brzinom juri po drumu u dolini. Jednom je bio primoran da naglo skrene ne bi li izbegao nesrećnog jarca Don Kazabjanke pa je završio u jarku pokraj puta. Tada se umešao Anton Orsati. Ispričao je Englezu o sramnom neprijateljstvu između dva protivnička klana zbog nesrećne pogibije lovačkog psa. Četvoro ljudi je umrlo pre nego što je konačno zavladao mir - dvoje od ruke Orsatijevih taddunaghiu. To se dogodilo pre sto godina, ali je Orsati naglasio da pouke i danas važe. Njegova vešta upotreba korzikanske istorije savršeno je poslužila, što je i znao. Sledećeg jutra, Englez je Don Kazabjanki odneo veliku šunku i izvinio se što je uplašio jarca. Posle toga je vozio primetno sporije.
Ipak, očigledno nešto nije bilo u redu. Nekoliko ljudi s trga toliko je bilo zabrinuto da su posetili signadora. „Nije dolazio neko vreme. Ali, i kad bude došao, možete biti sigurni da njegove tajne neću otkriti vama, magarci. Ova kuća je kao ispovedaonica. Odlazite, odmah!" I isterala ih je metlom.
Samo je Don Orsati znao izvor Englezovog mračnog raspoloženja. Bio je to zadatak u Lionu, švajcarski profesor Emil Džekobi. To ubistvo je ostavilo traga na Englezovoj savesti. Don Orsati je ponudio da Englezu dovede devojku - divnu Italijanku koju je upoznao u San Remu - ali je Englez odbio.
Tri dana pošto se Englez vratio iz Liona, Don Orsati ga je pozvao na večeru. Jeli su u restoranu blizu trga i potom, ruku pod ruku, šetali uskim ulicama mračnog grada. Dvaput su meštani naišli iz tame, i dvaput se brzo okrenuli u suprotnom pravcu. Svi su znali da je najbolje skloniti se kad Don Orsati razgovara nasamo s Englezom. Tada mu je Orsati rekao za posao u Veneciji.
„Ako hoćeš da pošaljem nekog od dečaka„."
„Ne", brzo uzvrati Englez. „Ja ću to obaviti."
„Siguran si?"
„Da."
„Nadao sam se da ćeš to reći. Niko drugi zapravo nije sposoban za ovakav posao. Osim toga, mislim da ćeš uživati u zadatku. Naš posao ima dugu tradiciju u Veneciji. Siguran sam da će te ambijent nadahnuti."
„Uveren sam da si u pravu."
„Imam tamo prijatelja po imenu Roseti. Pomoći će ti za sve što ti je potrebno."
„Imaš dosije?"
Jedino je moćnik poput Antona Orsatija mogao da ostavi dosije dvoje ljudi, koje je nameravao da ubije, na prednjem sedištu svog automobila, ali takav je bio život u korzikanskom selu. Pod svetlom lampe na trgu Englez ih je pročitao. Kad je otvorio drugi dosije, u očima mu je bljesnulo prepoznavanje koje je čak i Orsati zapazio.
„Nešto nije u redu?"
„Znam ovog čoveka - iz drugog života."
„Je li to problem?"
Zatvori fasciklu. „Uopšte nije."
ENGLEZ je do kasno ostao budan, preslušavao traku koju je uzeo iz profesorovog stana u Lionu. Zatim je pročitao hrpu novinskih isečaka i čitulja koje je sakupio pretražujući vebstranice raznih novina na internetu a potom i dosije koji mu je Anton Orsati upravo dao. Spavao je samo nekoliko sati; pre nego što je svanulo naredno jutro, stavio je malu putnu torbu na zadnje sedište džipa i odvezao se u selo.
Parkirao se u uskoj ulici blizu crkve i otišao do kuće gde je živela signadora. Kad je tiho zakucao na vrata, otvorila je kapke na prozoru na drugom spratu i pogledala ga kao gargojl.
„Osetila sam da si ti. Duva široko. On donosi prašinu i zle duhove."
„ A šta sam ja od toga?"
„Odavde vidim occhju. Sačekaj tu, dete moje. Odmah dolazim."
Englez je zapalio cigaretu dok je čekao da se starica obuče i siđe. Vrata mu je otvorila u jednostavnoj crnoj haljini, udovičkoj, i povukla ga za ruku unutra kao da se plaši da napolju ima divljih zveri. Seli su jedno naspram drugog za grubi drveni sto. Završio je cigaretu dok je starica pripremala ulje i vodu.
„Tri kapi, mada sam sigurna da znam odgovor."
Zamočio je prst u ulje i pustio da tri kapi padnu u vodu. Kad se ulje zatreslo, starica započe poznati obred blagoslova i molitvi. Pošto je ponovio test, ulje se skupi u jednu jedinu lopticu koja je plutala na površini vode. Ovo je oraspoložilo staricu.
„Lep ti je ovo trik", reče Englez.
„Ovo nije trik. Od svih ljudi bar ti bi to trebalo da znaš."
„Nisam hteo da te uvredim."
„Znam. Iako nisi Korzikanac po rođenju, imaš dušu Korzikanca. Pravi si vernik. Želiš li nešto da popiješ pre nego što kreneš? Malo vina, možda?"
„Šest sati je ujutro."
Starica nakrivi glavu kao da kaže: Pa šta?
„Trebalo bi da budeš kod kuće u svom krevetu", reče, pa dodade: „Sa ženom. A ne s kurvama koje ti dovodi don Orsati. Sa pravom ženom koja će ti roditi decu i brinuti se o njima."
„Don Orsatijeve žene su jedine koje me žele."
„Misliš da te pristojna žena ne bi htela zato što si taddu-naghiu?"
Englez prekrsti ruke.
„Želim da ti ispričam jednu priču."
On zausti da se pobuni, ali starica je već bila na nogama pre nego što je stigao; otišla je u kuhinju po vino. Flaša je bila tamnozelena i bez etikete. Ruka joj se tresla dok je sipala.
„Moj muž je imao veoma spretne ruke", reče signadora. „Bio je obućar i zidar. Ponekad je radio za don Tomazija u susednoj dolini. Jesi li čuo za Tomazijev klan?"
Englez klimnu glavom i uze gutljaj vina. I dalje su bili zloglasni smutljivci.
„Don Tomazi je unajmio mog muža da sagradi novi zid oko njegove bašte. Bio je prelep, veruj mi, ali je don Tomazi kazao da ima grešaka i odbio je da mu plati. Žestoko su se posvađali i don je naredio dvojici ubica da mog muža odvuku s njegovog imanja. Uzgred, i dalje je tamo."
„Zid oko bašte?"
„Da!" Starica popi malo vina i pribra se da nastavi priču. „Moj muž je bio dobar majstor, ali bio je blag čovek. Agnello. Znaš li šta to znači?"
„Jagnje."
Signadora klimnu glavom. „Nije bio od onih ljudi koji će se tući pesnicama ili nožem. Po selu se raščulo kako je don Tomazi postupio prema njemu. Moj muž je postao predmet podsmeha. Dve noći posle incidenta uvukli su ga u tuču na trgu. Izboli su ga nožem u stomak - umro je."
Nešto zasvetle u očima stare žene. Bes. Mržnja.
„Jasno, krvna osveta je bila potrebna", mirno reče. „Ali ko? Zvekan koji je ubio mog muža na trgu? Nije taj stvarno odgovoran za njegovu smrt. Don Tomazi je okrvavio ruke, ali kako ja da ga ubijem? Živeo je u velikoj kući na vrhu brda, okružen opasnim psima i naoružanim ljudima. Nikako ga nisam mogla ubiti! Onda sam otišla kod oca Antona Orsatija i unajmila taddunaghiu da to obavi za mene. Koštalo me svake pare koju sam imala, ali je vredelo. Taddunaghiu se provukao kroz odbranu don Tomazija i zaklao ga na spavanju - ubio ga kao svinju što i jeste bio. Pravda je zadovoljena."
Nagla se pored stola i stavila svoju ruku na njegovu.
„Ponekad, Kristofere, taddunaghiu može uraditi dobro delo. Ponekad - užasno. Ponekad, može deliti pravdu ali i osvetu. Zapamti šta sam ti rekla."
„Hoću", odgovori on.
Dao joj je debeo svežanj novčanica. Ni ne gledajući ga, starica reče: „Previše je. Uvek je previše."
„Donosiš mi mir. Mir nema cenu."
Ustade da krene, ali ga ona zgrabi za ručni zglob iznenađujuće snažno. „Sedi sa mnom dok pijem vino. Muž mi i dalje nedostaje, znaš. Posle svih ovih godina."
Sedeo je tu, posmatrajući kako joj na licu treperi svetlost svece dok je ispijala ostatak vina. Potom je zatvorila oči, a brada joj pade na grudi.
Englez ju je odneo na sprat i nežno položio u krevet. Nakratko se probudila. Podigla je ruku i opipala amajliju koja je visila na njegovom vratu - crvena koralna šaka. Zatim mu je dodirnula lice i ponovo zaspala.
Sišao je niz stepenice, džipom se odvezao u Kalvi i ukrcao na prvi trajekt za Marselj. Tu je, blizu mola, preuzeo kola koja mu je ostavio Orsati i krenuo u Veneciju.

VENECIJA
ITALIJANSKA ŠTAMPA JE OŽIVELA. Pokrenuta je čitava lavina nagađanja koja dela će izvoditi Ana Rolf. Da li će pokušati da izvede delo koje je bilo njen zaštitni znak, Đavolji triler, demonsku sonatu Đuzepea Tartinija? Naravno, muzički kritičari su nagađali da gospođica Rolf neće probati tako tešku kompoziciju pošto je tako dugo odsustvovala sa scene.
Bilo je zahteva da se recital premesti u veću salu. Predviđeno je da se održi u gornjoj dvorani u Scuola Grande di San Rocco, sali koja je primala šeststo ljudi, a borba za karte je bila tolika da su se venecijanski bogataši tukli. Zakarija Kordoni, promoter koncerta, odbio je da koncert preseli mada je, da bi sačuvao dobar položaj u Veneciji, lukavo krivicu prebacio na Anu Rolf. Gospođica Rolf je zahtevala malu salu, rekao je, a on jadan samo ispunjava zahteve umetnice. Prosocijalistički časopis štampao je histerični uvodni tekst tvrdeći da su bogataši ponovo oteli muziku. Pozivao je na demonstracije ispred San Roka uveče, na dan koncerta. Fiona Ričardson, agent i menadžer Ane Rolf, u Londonu se obratila javnosti obećavajući da će zamašni honorar gospođice Rolf biti poklonjen za restauraciju škole i njenih veličanstvenih umetničkih dela. Svi u Veneciji su odahnuli čuvši za ovaj gest i blago poput večernje plime povukoše se razmirice.
Takođe se nagađalo gde će u Veneciji Ana Rolf odsesti. Gazzettino je pisao da su se hoteli Monaco, Grand Canal i Grliti Palače upustili u titansku borbu da bi je privukli, dok je Nuova Venezia nagoveštavala da će gospođica Rolf izbeći hotelsku gužvu i prihvatiti poziv da odsedne u jednom palazzo koji je u privatnom vlasništvu. Kako se ispostavilo, nijedne ni druge novine nisu bile u pravu pošto su jednog kišnog petka, oko podneva, Ana i Gabrijel stigli taksi-čamcem na privatni gat Luna Hotel Baglioni, mirnog zdanja na Calle dell Acencione, nedaleko od turističke vreve na Piazza San Marco.
Ana se kratko zadržala na recepciji gde ju je pozdravilo sjajno osoblje hotelske uprave. Gabrijela je predstavila kao gospodina Mišela Dimona, prijatelja i ličnog asistenta. Kao da želi da pojača ovaj utisak, Gabrijel je ušao u predvorje noseći dve violine. Na engleskom sa francuskim naglaskom, ponovio je želju gospođice Rolf da je niko ne uznemirava. Glavni konsijerž, elegantni sinjor Bruneti, uverio ga je da će boravak gospođice Rolf u hotelu biti najstrože čuvana tajna u Veneciji. Gabrijel mu se toplo zahvalio i potpisao u knjigu gostiju.
„Gospođica Rolf će odsesti u apartmanu Đorđone na petom spratu. To je jedna od naših najboljih soba. Vaša soba je prva zdesna. Verujem da vam to odgovara?"
„Da, hvala."
„Dozvolite mi da vas i gospođicu Rolf lično ispratim do apartmana."
„To neće biti potrebno."
„Da li vam je potrebna pomoć oko prtljaga, gospodine Dimon?"
„Ne hvala, mogu sam."
„Kako želite", reče sinjor Bruneti i razočarano predade ključeve.

U TIHOM rukavcu četvrti Santa Marko stoji maleno zdanje, Juvelirnica Roseti i Roseti, specijalizovana za antikvarske i unikatne komade nakita. Poput većine venecijanskih trgovaca, sinjor Roseti zbog ručka svako popodne zatvara radnju u jedan sat i otvara u četiri, na vreme za večernju prodaju. Dobro znajući ovaj podatak, u pet minuta do jedan Englez je pritisnuo zvonce i čekao da sinjor Roseti otvori vrata.
Radnja je bila mala, Ne veća od kuhinje u Englezovoj vili na Korzici. Odmah iza vrata je naišao na staklenu tezgu u obliku potkovice. Kad su se vrata za njim zatvorila i sigurnosna reza škljocnula, Englez je imao osećaj da je zatvoren u kristalni sef. Otkopčao je kišni mantil i stavio akten-tašnu na drveni pod na kojem su mnogi koraci ostavili traga.
Sinjor Aldo Roseti stajao je iza tezge nepokretno poput livrejisanog sluge. Na sebi ma uredno ispeglano odelo s dvostrukim kopčanjem i bakarski sumornu kravatu. Zlatne naočari za čitanje stajale si mu na vrhu kraljevskog nosa. Iza njega je bio visoki drveni ormar s debelim slojem laka, plitkim fiokama i malim mesiganim ručkama. Sudeći po Rosetijevom nepokolebljivom držanju, u ormaru su mogli biti i tajni spisi za koje se zak:O da će ih sačuvati po svaku cenu. Duboku tišinu je narušavao samo kucanje antikvarskog sata. Roseti se nevoljno rukovao s Englezom kao da je posetilac došao da prizna neoprostve grehe.
„Upravo sam krenuo ta ručak", reče Roseti, i u tom trenutku, kao da naglašava njegove reci, starinski sat na zidu iza njega otkuca jedan.
„Neću vas dugo zadrżavati. Došao sam da podignem prsten pečatnjak za sinjor Bula."
„Pečatnjak?"
„Da, tako je."
„Za sinjor Bula?"
„Verujem da vam je javljeno da ću doći."
Roseti nakrivi glavu unazad i zagleda se u Engleza kao u predmet sumnjive vrednoti i porekla. Zadovoljan, spustio je glavu i zaobišao tezgu kako bi znak u izlogu promenio s OTVORENO na ZATVORENO.
NA SPRATU se nalazila mala privatna kancelarija. Roseti se smesti za sto i pozva Engleza da sedne na malu fotelju kraj prozora.
„Maločas me zvao nosač iz Luna Hotel Baglioni", reče Roseti. „Violinistkinja i prijatelj su upravo stigli. Poznajete li hotel?"
Englez odmahnu glavom.
Poput većine Venecijanaca, Roseti je mapu grada držao nadohvat ruke, ako ni zbog čega drugog, onda da bi se pomoglo stranom turisti beznadežno izgubljenom u lavirintu uličica. Rosetijeva je izgledala kao da je kupljena za vreme vladavine poslednjeg dužda - povijenih uglova, iscepana, zalepljena selotejpom po popucalim šavovima, toliko stara da je potpuno izbledela. Raširio ju je na sto ispravljajući je obema rukama kao da otkriva mesto na kojem je zakopano blago.
„Luna Hotel Baglioni je ovde" - nežan udarac po mapi vrhom negovanog kažiprsta - ,,u Calle dell'Ascencione, nekoliko koraka od stanice vaporetto[22] na Trgu svetog Marka. Calle dell' Ascencione je veoma uska, ne veća od ove ulice. Na Rio della Zecca nalazi se privatni dok. Ne možete sami da pazite i na prednji i na zadnji ulaz hotela."
Englez se nagnuo nad mapu da bolje vidi. „Imate predlog?"
„Možda mogu da angažujem nekog od mojih ljudi da paze na violinistkinju. Ako negde krene, mogu da vas upozorim."
„Imate li nekoga u hotelu?"
Roseti podiže obrvu i blago nagnu glavu - neutralan znak, ni potvrdan ni odrican - dajući do znanja da o tome više ne želi da razgovara.
„Pretpostavljam da ćete tražiti još novca za ovu uslugu?"
„Za Don Orsatija? Biće mi zadovoljstvo."
„Recite mi kako će ovo ići."
„Postoje mesta gde možete da čekate blizu hotela a da ne skrećete pažnju na sebe. Piazza San Marco, naravno. Restorančići u Calle Maržo. Fontamenta delle Farine koja gleda na kanal." Roseti proprati svaku lokaciju blagim udarcem po mapi. „Pretpostavljam da imate mobilni telefon?"
Englez se udari po džepu sakoa.
„Dajte mi broj i budite blizu hotela. Kad krenu, neko će vam telefonirati."
Nerado je ušao u partnerstvo s Rosetijem, ali Italijan je, nažalost, bio u pravu. Nije bilo načina da sam nadzire hotel. Izgovorio je broj telefona i Roseti ga zapisa.
„Naravno, postoji mogućnost da violinistkinja ostane u hotelu do nastupa u San Rocco", reče Roseti. „Ako bude tako, onda nećete imati izbora osim da zadatak izvršite tada.
„Imate kartu?"
Roseti izvuče kartu iz gornje fioke i pažljivo je stavi na sto. Palcem i kažiprstom obeju ruku nežno je gurnu napred. Englez uze kartu i okrenu je. Roseti je gledao kroz prozor dok je klijent pregledao robu, uveren da će mu odgovarati.
„Prava je? Nije falsifikat?"
,,Oh, da, prava, uveravam vas. I do nje je veoma teško doći. U stvari, bio sam u iskušenju da je zadržim za sebe. Vidite, oduvek sam bio obožavalac gospođice Rolf. Takva strast. Velika šteta što mora da…" Roseti ne dovrši misao. „Da li poznajete San Rocco?"
Englez stavi kartu u džep i odmahnu glavom. Roseti mu opet pokaza mapu. „Scuola Grande di San Rocco nalazi se ovde, s druge strane Velikog kanala u četvrti San Polo i Santa Croce, odmah južno od crkve Frari. Sveti Roko je bio zaštitnik zaraznih bolesnika, a scuola je prvobitno sagrađena kao dobrotvorna ustanova za bolesne. Gradnja je finansirana iz dobrotvornih priloga bogatih Venecijanaca, koji su verovali da mogu izbeći Crnu smrt ako scuola dobije njihov novac."
Ako je asasinu ovaj komadić venecijanske istorije bio i najmanje zanimljiv, to nije pokazao. Neobeshrabren, omaleni italijanski draguljar namesti prste u obliku crkvenog zvonika i nastavi s predavanjem.
„Scuola ima dva osnovna nivoa, dvoranu u prizemlju i dvoranu na prvom spratu. Tintoreto je 1564. angažovan da oslika zidove i tavanicu zgrada. Trebalo mu je dvadeset tri godine da završi posao." Na trenutak je zastao razmišljajući o ovom podatku, a zatim dodade: „Možete li da zamislite da neko ima takvo strpljenje? Ne bih voleo da se nadmudrujem sa takvim čovekom."
„Gde će se održati koncert? U dvorani u prizemlju ili u onoj na prvom spratu?"
„Na spratu, naravno. Do nje se dolazi širokim mermernim stepeništem koje je osmislio i sagradio Skarpanjino. Zidovi su ukrašeni slikama Crne smrti. Veoma je dirljivo."
„A ako budem prisiljen da zadatak obavim u dvorani na spratu?"
Roseti na usne prisloni prste sklopljene u obliku zvonika
1 prošaputa tihu molbu. „Ako nemate izbora, onda vam neće predstavljati nikakvu teškoću da izađete stepeništem kroz glavni ulaz. Odatle možete nestati u uličice San Pola i niko vas neće pronaći." Na trenutak ponovo zastade, pa reče: „Ali, kao Venecijanac vas preklinjem da nađete neki drugi način. Bila bi tragedija da oštetite neku od Tintoretovih slika."
„Pričajte mi o kraju oko San Roka."
„Crkva i scuola se nalaze na malom trgu. Iza njih je kanal, Rio delta Frescada, koji omogućava pristup obema zgradama. Na dan koncerta gospođica Rolf može doći u San Roko samo na dva načina - peške ili taksi-čamcem. Ako bude pešačila, prilično dugo će biti otkrivena. Takođe će u nekom trenutku morati da pređe Veliki kanal koristeći ili vaporetto ili traghetto."
„Da li bi mogla da pređe preko mosta?"
Roseti je pažljivo razmišljao o ovom pitanju. „Pretpostavljam da bi mogla da pređe preko mostova Rijalto ili Akademija, ali to bi predstavljalo veliko skretanje sa puta. Da sam kockar, kladio bih se da će gospođica Rolf s doka hotela taksi-čamcem otići pravo u San Rocco."
„A ako to uradi?"
„Rio della Frescada je veoma uzak kanal. Četiri mosta postoje između ulaska u Veliki kanal i pristaništa u San Roku. Tu ćete imati obilje prilika. Što bi rekli Amerikanci, kao da pecate ribu u buretu."
Englez pogleda Italijana kao da želi da kaže da se nijedan posao ne može tako prostački opisati, pogotovo kad je meta pod profesionalnom zaštitom.
„Don Orsati je rekao da će vam trebati oružje. Pištolj i možda nešto veće vatrene moći u slučaju da ne krene sve po planu."
Roseti ustade i odvuče se prema starinskom sefu. Otključao je i otvorio teška vrata. Izvadi akten-tašnu, stavi je na sto i ponovo sede… Otvori je, izvadi dva komada oružja, zavijena u filcane krpe i stavi ih na sto. Odmota jedan i pruži mu ga - tanfoljo, model S, kalibra devet milimetara s crnom cevi i drškom od orahovine. Mirisao je na čisto ulje za podmazivanje pištolja. Asasin je repetirao, osetio težinu oružja i pogledao niz cev kroz nišan.
„Ima šaržer s petnaest metaka, a duža cev omogućava veću preciznost", reče Roseti. „Vaše sedište na koncertu je u pretposlednjem redu. Bolje nisam mogao da nabavim. Ali čak i odatle, čoveku obučenom poput vas pucanje iz tanfolja neće predstavljati teškoću."
„Uzeću ga. I dodatni šaržer."
„Naravno."
„A drugi pištolj?"
Roseti ga odmota i pruži asasinu. Bio je to taktički mašinski pištolj austrijske proizvodnje. Englez uze oružje i pažljivo ga pogleda.
„Tražio sam baš hekler i koh MP-pet", reče Englez.
„Da, znam, ali nisam mogao da ga nabavim tako brzo. Siguran sam da će vam se dopasti styer-manlicher. Nije težak i lako se može sakriti. Osim toga, dolazi tek na kraju ako sve ostalo ne uspe."
„Pretpostavljam da će morati da bude."
„Posebno vam se dopada hekler i koh?" .
Englezu se dopadao. Bilo je to oružje kojim se služio dok je bio u SAS-u, ali to nije rekao Rosetiju. Umotao je oba pištolja u krpe i pažljivo ih stavio u svoju akten-tašnu s dodatnim šaržerima i kutijom municije.
„Hoće li vam trebati još nešto?"
Pošto je asasin odmahnuo glavom, Roseti uze olovku i mali blok i poče da računa: oružje, ulaznice za koncert, lične usluge„. Došavši do iznosa u lirama, gurnu papir preko stola kako bi ga Englez video. Asasin pogleda račun pa Rosetija.
„Nemate ništa protiv da platim u dolarima?"
Roseti se nasmeši i preračuna lire u dolare koristeći kurs koji je važio tog dana. Englez izbroja ceo iznos u novim novčanicama od pedeset dolara i dodade petsto dolara kao poklon. Sinjor Roseti slegnu ramenima kao da kaže da to nije potrebno, ali asasin je insistirao, pa Roseti diskretno stavi novac u džep.
Budući da su izašli zajedno, Roseti zaključa vrata. Dočekao ih je pljusak; debela vodena zavesa je udarala po maloj ulici i jurila poput nabujalog planinskog potoka ka odvodima. Italijan navuče gumene čizme do kolena, a Englez je u antilopskim mokasinama morao da skakuće i preskače bare. Ovo je zabavilo venecijanskog draguljara.
„Prvi put ste u Veneciji?"
„Da, bojim se da jesam."
„Ovako je već nedelju dana, a turisti ipak dolaze. Potrebni su nam - bog zna da mi bez njih nemamo posla - ali ponekad me zamore."
Rukovali su se kod stanice malog parobroda.
„Moram da kažem da mije ovaj posao veoma neprijatan, ali pretpostavljam da morate da uradite ono za šta ste plaćeni. Violinistkinja?" - podiže ruke kako to čine pravi Italijani
„Nijedan violinista nije nezamenljiv. Ali Tintoreto… Tintoretove slike su nezamenljive. Molim vas, ako budem imao udela u njihovom uništavanju, nikada sebi neću oprostiti."
„Uveravam vas, sinjor Roseti, da ću se svakako potruditi da ih ne oštetim."
Italijan se nasmeši. „Verujem da hoćete. Osim toga, zamislite prokletstvo koje bi palo na čoveka koji bi pucao u Spasitelja ili u Devicu?"
Maleni draguljar se prekrsti, okrenu i ode niz ulicu.

VENECIJA
TOG POPODNEVA GABRIJELOV TIM se okupio u dnevnoj sobi hotelskog apartmana Ane Rolf. U Veneciju su stigli različitim putevima, sa pasošima različitih zemalja i s različitim pokrićem. U skladu s doktrinom Kancelarije, svi se se ponašali kao parovi. Operacija je osmišljena i započeta tako brzo da nisu stigli da joj nađenu tajno ime. Anina hotelska soba se zvala Apartman Đorđone i od tog trenutka se i Gabrijelov venecijanski tim tako nazivao.
Došli su Šimon i Hana. Kao tek venčani francuski par u Veneciju su se dovezli s Azurne obale. Bili su tamnooki, maslinaste boje kože, iste visine i gotovo jednake fizičke lepote. Zajedno su obučavani na Akademiji, a njihov odnos je bio napet od trenutka kada ga je Hana nadmašila na strelištu i slomila mu ključnu kost dok su u fiskulturnoj sali vežbali na strunjačama od penaste gume.
Došli su Jicak i Moše. Da bi odgovarali stvarnosti modernog sveta, izigravali su homoseksualni par iz Noting Hila, iako su obojica bili sve drugo samo ne to, a naročito Jicak.
Došla je Debora iz ispostave u Otavi. Gabrijel je s njom radio na operaciji Tarik i toliko ga je svojim radom zadivila da je insistirao da bude deo venecijanskog tima. Šamron je najpre gunđao, ali pošto Gabrijel nije hteo da odustane, sledećim avionom ju je poslao iz Otave izmišljajući ubedljivu laž za šefa njenog odeljenja.
Do nje na sofi je zavodljivo sedeo Džonatan sa prebačenom nogom preko rukohvata. Dosađivao se i ćutao, izgledajući kao čovek koji u ambulanti čeka na neobavezan rutinski lekarski pregled. Bio je mlađa verzija Gabrijela - možda Gabrijel pre Beča. „On svoja ubistva shvata ozbiljno", rekao je Šamron. „Ali nije revolveraš. Ima savest kao i ti. Kad se sve završi i svi su bezbedni, pronađe udaljeni toalet gde se ispovraća." Gabrijel je ovu Džonatanovu osobinu smatrao utešnom, što je Šamron znao.
Sastanak je trajao jedan sat i petnaest minuta mada Gabrijel nije znao zašto je ovo zabeležio. Odlučio je da tog dana vežbaju u Kaštelu, četvrti koja se nalazila istočno od bazilike svetog Marka i Duždeve palate. U Kaštelu je živeo dok je bio na praksi i vrlo dobro je poznavao splet ulica. Koristeći hotelsku olovku kao pokazivač, osmislio je putanju i kretanje tima.
Kako bi prigušio glas dok je davao uputstva, pustio je snimak Mocartovih nemačkih igara. Ovo je, izgleda, pokvarilo Džonatanovo raspoloženje. Džonatan je psovao sve što je nemačko. Zaista, jedini ljudi koje je mrzeo više od Nemaca bili su Švajcarci. Za vreme rata njegov deda je pokušao da sačuva novac i nasledstvo poverivši ih jednom švajcarskom bankaru. Pedeset godina kasnije Džonatan je pokušao da dođe do računa, ali mu je uslužni činovnik rekao da banci najpre treba dokaz da je Džonatanov deda zaista mrtav. Džonatan je objasnio da je deda ubijen u Treblinki - gasom koji je proizvela švajcarska hemijska kompanija; bio je u iskušenju i da kaže kako nacisti, mada inače pridaju veliku važnost administraciji, ipak nisu bili dovoljno pažljivi i izdali umrlicu. Izvinite, rekao je činovnik. Nema umrlice, nema novca.
Pošto je Gabrijel završio s uputstvima, otvorio je veliku kutiju od nerđajućeg čelika i svim članovima tima podelio bezbedne mobilne telefone i berete kalibra devet milimetara. Kad su posklanjali pištolje, otišao je u spavaću sobu po Anu i doveo je dole da upozna tim Đorđone. Šimon i Hana ustadoše i počeše tiho da aplaudiraju. Vežbajući svoje uloge, Jicak i Moše su prokomentarisali njene moderne kožne čizme. Debora ju je ljubomorno gledala. Samo Džonatan nije pokazao nikakvo zanimanje za nju, ali to će mu biti oprošteno jer ga je u tom trenu zanimao samo asasin poznatiji pod imenom Englez.
DESET minuta kasnije Gabrijel i Ana šetali su niz Calle dell'Ascencione. Ostali članovi tima otišli su pre njih i zauzeli svoje položaje - Džonatan na stanici malog parobroda San Marko, Šimon i Hana su razgledali cipele u izlozima prodavnica u Calle Frezzeria, Jicak i Moše za stolom u Caffe Quadri na Trgu svetog Marka. Debora, najmlađa u grupi, dobila je nezavidan zadatak da hrani golubove krunjenim kukuruzom u senci zvonika. Sa zadivljujućim strpljenjem pustila je ptice da joj se popnu na ramena i sede na glavi. Čak je pronašla i zgodnog carabiniere da je fotografiše jednokratnim aparatom koji je kupila u kiosku na trgu.
Kad su Gabrijel i Ana ušli na trg, sipila je slaba kišica. Predviđali su da će se u naredna dva dana vreme pogoršati, a strahovalo se od ozbiljne aqua alta. Radnici su podizali mrežu uzdignutih daščanih mostića kako bi se turizam odvijao i kad plima pretvori San Marko u plitko jezero.
Ana je na sebi imala postavljenu jaknu do pola butina, dovoljno debelu da sakrije neprobojni prsluk koji je nosila ispod jakne. Na glavi joj je bila kapuljača, a na nosu naočari za sunce i pored toga što nije bilo sunčano popodne. Gabrijel je nekako bio svestan da mu je Džonatan za petama, sa turističkim vodičem u rukama i pogledom koji je pretraživao trg. Pogleda ulevo i vide da Šimon i Hana šetaju pod zasvođenim stubištem. Stotine restoranskih stolova povuklo se u daljini kao redovi vojske na paradi. Bazilika se uzdizala pred njima, velike kupole parale olovno nebo.
Ana uhvati Gabrijela pod ruku. Gest je bio sasvim spontan, ni previše intiman ni previše ravnodušan. Možda su bili prijatelji ili kolege sa posla; možda su upravo vodili ljubav. Prema načinu na koji ga je dodirnula niko ne bi mogao reći šta je osećala. Jedino je Gabrijel to mogao, a i to samo zato što je osetio blago drhtanje njenog tela i moćne prste njene leve šake kako mu se zabadaju u tetive ruke.
Seli su za sto u Caffe Florian zaklonjen zasvođenim stubištem. Jedan kvartet je prilično jadno svirao Vivaldija, što je Ani odvuklo pažnju. Šimon i Hana su šetali duž trga pretvarajući se da razgledaju lavove na Piazzeta dei Leoncini. Jicak i Moše ostali su za svojim stolom na suprotnoj strani trga, dok su Deboru i dalje napadali golubovi. Džonatan je seo nedaleko od Gabrijela.
Ana je poručila dve kafe. Gabrijel je izvadio telefon i proverio svakog člana tima, počev od Jicaka pa do uznemirene Debore. Vratio je telefon u džep, uhvatio Džonatanov pogled i jedanput odmahnuo glavom.
Ostali su za stolom dok Ana nije popila kafu. Potom je Gabrijel zatražio račun, što je bio znak ostatku tima da počinje drugi čin. Džonatan je uradio isto. Mada je njegove troškove plaćao Šamron, na licu mu se videlo gađenje prema nečuvenom iznosu koji su mu tražili za cappuccino i kiselu vodu.
Pet minuta kasnije tim Đorđone je u određenom poretku odlazio preko Ponte della Paglia u sestiere Kastelo - prvo Šimon i Hana, zatim Jicak i Moše, pa Gabrijel i Ana. Džonatan je išao nekoliko metara za Gabrijelom, ali je ovog puta spustio turistički vodič i prstima čvrsto stezao dršku berete.
NA četrdesetak metara iza svih njih bio je Englez. Dva pitanja su mu bila u mislima. Zašto je devojka, koja je na Trgu svetog Marka hranila golubove, sada išla pet koraka iza Gabrijela Alona? I zašto je čovek, koji je sedeo blizu Alona u Caffe Florian, šetao pet koraka ispred nje?
Englez je bio dobro upoznat s pravilima kontra nadzora. Ana Rolf je bila pod zaštitom iskusne i profesionalne službe. Ali tako će Alon i igrati. Englez je učio od njega, znao je kako razmišlja. Gabrijel Alon, koga je Englez upoznao u Tel Avivu, nikad ne bi izašao u besciljnu šetnju, jer cilj ove šetnje bio je otkrivanje Engleza.
Na Riva degli Schiavoni Englez je kupio razglednicu na turističkom kiosku i posmatrao kako Alon i Ana Rolf nestaju u ulicama Kaštela. Zatim se okrenuo u suprotnom smeru i naredna dva sata se polako vraćao u svoj hotel.
VENECIJA je grad gde uobičajena pravila ulične prismotre i kontranadzora ne važe. To je savršen komad koji zahteva sigurnu ruku virtuoza. Nema automobila, nema autobusa niti tramvaja. Ima vrlo malo mesta koja mogu poslužiti kao stalni položaji. Postoje ulice koje nikuda ne vode - koje se završavaju kanalom ili zatvorenim dvorištem odakle se ne može pobeći. To je grad gde su sve prednosti na strani progonjenog.
Članovi tima Đorđone su bili izuzetno dobri. Obučavali su ih umetnici prismotre iz Kancelarije, a oni su usavršili svoje veštine na ulicama Evrope i Srednjeg istoka. Nečujno su komunicirali, ulazili i izlazili iz Gabrijelove putanje, pojavljivali se a zatim dolazili iz suprotnih pravaca. Samo je Džonatan uvek bio na istoj poziciji, pet koraka iza Gabrijela, kao satelit u stalnoj orbiti.
Kroz niz crkvenih trgova su se kretali ka severu dok se napokon nisu smestili u mali kafe na ivici širokog Campo Santa Maria della Formosa. Gabrijel i Ana su seli za sto, a Džonatan je stajao za šankom s grupom muškaraca. Gabrijel je kroz prozor nakratko ugledao tim: Šimon i Hana su od prodavca nasred trga kupovali gelato. Jicak i Moše su se divili jednostavnoj spoljašnosti crkve Santa Maria Formosa.
A Debora, iznenada u starom raspoloženju, igrala fudbal s grupom italijanskih školaraca.
Ovog puta je Džonatan mobilnim telefonom stupio u kontakt sa svakim članom tirna. Kad je završio, okrenuo se ka Gabrijelu i bezglasno izgovorio dve reci: Čista je.
KASNO te večeri, kad je tim Đorđone završio izveštavanje, a njegovi članovi se rasuli po hotelskim sobama, Gabrijel je ostao u polumraku dnevne sobe i zurio u fotografije Kristofera Kelera. Na spratu, u spavaćoj sobi, Anina violina je utihnula. Gabrijel je osluškivao kako je odlaže u kutiju i zatvara bravice. Trenutak kasnije je sišla niz stepenice. Gabrijel pokupi fotografije i gurnu ih u fasciklu. Ana sede i pripali cigaretu.
Gabrijel reče: „Hoćeš li da pokušaš?"
„Đavolji triler?."
„Da."
„Još nisam odlučila."
„Šta ćeš da uradiš ako pomisliš da ne možeš da ga izvedeš?"
„Zameniću ga nizom Banovih sonata bez pratnje. Veoma su lepe, ali to nije Triler. Kritičari će se pitati zašto sam odlučila da ga ne sviram. Nagađaće da sam se prerano vratila. Biće vrlo zabavno."
„Šta god odlučiš da sviraš, biće čudesno."
Pogled joj pade na fasciklu na niskom stočiću.
„Zašto si to uradio?"
„Šta?"
„Zašto si sakrio njegove fotografije kad sam ušla u sobu? Zašto ne želiš da ga vidim?"
„Ti se brini za Đavolji triler, a ja ću se brinuti za čoveka sa pištoljem."
„Pričaj mi o njemu."
„Ima stvari koje ne treba da znaš."
„Možda će pokušati da me ubije sutra uveče. Imam pravo da znam nešto o njemu."
Gabrijel nije imao odgovor na ovo pa joj je ispričao sve što zna.
„Da li je stvarno tu?"
„Moramo da pretpostavimo da jeste."
„Prilično zanimljivo, zar ne?"
„Šta to?"
„Može da promeni glas i izgled kako želi i da nestane usred vatre i krvi u iračkoj pustinji. Izgleda mi kao da je đavo."
„On jeste đavo."
„Onda ću mu svirati njegovu sonatu. Zatim možeš da ga vratiš u pakao."

VENECIJA
KASNO NAREDNOG POPODNEVA Englez je šetao duž Calle della Passion, a visoki gotski zvonik crkve Frari uzdizao se pred njim. Sekao je turističku vrevu, spretno izbegavajući njihove kišobrane koji su se kretali gore-dole kao meduze nošene pjknom. Na trgu se nalazio jedan kafe. Poručio je kafu i raširio vodiče i mape po malom stolu. Ako ga iko posmatra, pretpostaviće da je običan turista što Englezu ne bi smetalo.
Radio je od ranog jutra. Ubrzo nakon doručka krenuo je iz hotela na Santa Croce noseći mape i vodiče, i nekoliko sati proveo tumarajući po četvrtima San Marko i San Polo, pamteći ulice, mostove i trgove - kako je činio ranije, u drugom životu, u zapadnom Belfastu. Posebnu pažnju je posvetio ulicama i kanalima oko crkve Frari i Scuola Grande di San Roco - sa sobom je igrao igru (kružno lutajući) i vrteo se ukrug po četvrti San Polo, gde bi se sasvim namerno izgubio. Onda bi pronašao put do crkve Frari, proveravajući usput da li je zapamtio imena ulica. U unutrašnjosti scuola nekoliko minuta je proveo u prizemnoj sali pretvarajući se da razgleda ogromne Tintoretove slike, ali zapravo ga je više zanimao odnos glavnog ulaza i stepeništa. Potom se popeo na sprat i stajao u gornjoj dvorani namestivši se otprilike u položaj gde je pretpostavljao da će sedeti na koncertu. Roseti je bio u pravu; čak i s kraja prostorije, profesionalcu neće biti problem da ubije violinistkinju tanfoljom.
Pogledao je na sat - pet i nekoliko minuta. Recital je trebalo da počne u osam i trideset. Pre toga je morao da obavi konačni deo posla. Platio je račun, i dok se sve više smrkavalo, išao ka Velikom kanalu. Usput je svratio u prodavnicu muške odeće i kupio novu jaknu, postavljenu crnu sintetičku jaknu sa somotskom kragnom. Te sezone je ovaj model bio veoma moderan u Veneciji; video je na desetine takvih jakni tokom dana.
Trajektom je prešao Veliki kanal i otišao do prodavnice sinjor Rosetija u četvrti San Marko. Maleni juvelir je stajao za svojom tezgom pripremajući se da zatvori radnju. Još jednom ga je uz škripave stepenice Englez pratio do njegove kancelarije.
„Treba mi čamac."
„To neće biti problem. Kada biste hteli?"
„Odmah."
Juvelir protrlja obraz. „Znam jednog mladog čoveka. Zove se Anđelo. Ima taksi-čamac. Veoma oprezan, vrlo pouzdan."
„Nije od onih što postavljaju nezgodna pitanja?"
„Uopšte nije. I ranije je obavljao ovakve poslove."
„Možete li ga naći ovako brzo?"
„Da, mislim da mogu. Šta tačno želite?"
„Želeo bih da čeka na Rio di San Polo, blizu Museo Golfom."
„Razumem. To ne bi trebalo da bude problem mada ćete sigurno imati dodatan trošak za noćnu uslugu. To je u Veneciji uobičajeno. Trenutak, molim. Da vidim da li ga mogu naći."
U telefonskom imeniku Roseti nađe ime čoveka i okrenu njegov broj. Posao je dogovoren posle kratkog razgovora. Anđelo će ga čekati kod Museo Goldoni za petnaest minuta.
„Možda je lakše da platite meni", reče Roseti. „Ja ću se postarati za momka."
Još jednom je transakcija obavljena u dolarima nakon što je Roseti izračunao iznos u svom bloku. Englez je sam izašao i otišao do restorana na Calle della Verona, gde je pojeo laganu večeru - supu od povrća i fetučine s pavlakom i pečurkama. Dok je večerao, do ušiju mu nije dopirala vesela graja malog restorana, već razgovor koji je čuo na traci uzetoj iz stana Emila Džekobija - razgovor švajcarskog profesora i Gabrijela Alona o gresima čoveka po imenu Augustus Rolf, oca žene za čije ubistvo su ga unajmili.
Nekoliko trenutaka kasnije, dok je naručivao espreso, zatražio je od kelnera parče papira. Napisao je nekoliko reci i stavio cedulju u džep. Posle večere je otišao do Velikog kanala i ukrcao se na traghetto koji će ga odvesti do San Rocco.
PRASAK groma narušio je uobičajeni mir predvorja u Luna Hotel Baglioni. Svetla se zamračiše pa se vratiše u život i zasvetleše. Sinjor Blfuneti, glavni konsijerž, sklopi ruke i promrmlja molitvu u znak zahvalnosti.
Gabrijel je Anu poveo kroz predvorje do mola. Džonatan je išao korak ispred njih. Debora - korak iza, s gvarnerijem u jednoj ruci i Stradivarijem u drugoj. Sinjor Bruneti im mahnu i požele Ani svu sreću. Ostalo osoblje poče obazrivo da tapše. Ana se nasmeši i navuče kapuljaču na glavu.
Ugašenih motora kod mola su čekala tri taksi-čamca čiji su tamno obojeni pramci sijali na kiši i svetlu. Džonatan je išao prvi, Gabrijel za njim. Pogledavši udesno, video je da Moše i Jicak stoje na vrhu pešačkog mosta na ulazu u Veliki kanal. Moše je gledao u suprotnom smeru, očiju prikovanih za svetinu na stanici parobrodića u San Marku.
Gabrijel se okrenu i pokaza Ani da izađe napolje. Predao ju je vozaču drugog taksi-čamca a onda za njom ušao u kabinu. Džonatan i Debora su se ukrcali u prvi taksi. Moše i Jicak u ostali na mostu dok taksi-čamci nisu prošli ispod njega. Zatim su sišli niz stepenice i ukrcali se u poslednji čamac.
Gabrijel baci pogled na sat - sedam i trideset.
KAO dečje obrnuto S, Veliki kanal koritom drevne reke blago krivuda kroz srce Venecije. Po Gabrijelovom uputstvu čamci su se držali sredine sledeći njegov dugi, blagi tok duž ivice četvrti San Marko.
Gabrijel je s Anom ostao u kabini sa navučenim zavesama i ugašenim svetlima. U prvom taksiju, Džonatan je stajao pored vozača na pramcu budno motreći. U trećem, Jicak i Moše radili su to isto. Sva trojica su bili potpuno mokri kad su deset minuta kasnije čamci skrenuli u Rio della Frescada.
Ovaj deo puta je Gabrijela najviše brinuo. Uski kanal će čamce primorati da znatno uspore, a tu su se nalazila četiri mosta između Velikog kanala i San Roka. Bilo je to savršeno mesto za ubistvo.
Gabrijel je izvadio telefon i pozvao Džonatana. Ana mu stisnu ruku.
ZAKARIJA Kordoni je koračao prizemljem Scuola Grande di San Rocco odeven u crno odelo i s obaveznim tamnocrvenim svilenim šalom, držeći neupaljenu cigaretu medu prstima. Fiona Ričardson, Anin menadžer, bila je pored njega.
„Gde je ona?", pitao je Kordoni.
„Na putu ovamo."
„Sigurni ste?"
„Pozvala me je pre no što je krenula iz hotela."
„Neće odustati, zar ne, Fiona?"
„Doći će."
„Jer, ako odustane, potrudiću se da više nikad ne nastupi u Italiji."
„Doći će, Zakarija."
U tom trenutku Ana je okružena Gabrijelovim ljudima ušla u prostoriju.
„Ana! Draga!", dahtao je Kordoni. „Izgledaš bajno večeras. Možemo li još nešto da učinimo za tebe kako bi veče bilo izuzetno uspešno?"
„Volela bih da vidim gornju dvoranu pre no što publika stigne."
Kordoni galantno ispruži ruku.
„Ovuda."
ANA je već dva puta nastupala u San Roku, ali držeći se svog rituala pred nastup, polako je obišla mesto kako bi se uverila da je sve po njenom ukusu - položaj pozornice i klavira, raspored sedišta, osvetljenje. Gabrijel je učinio isto, ali iz potpuno drugih razloga.
Kad je pregled bio izvršen, Kordoni ju je poveo kroz vrata iza scene u veliku galeriju s tamnim drvenim podovima i tapiserijama na zidovima. Do te prostorije se nalazio mali salon koji će joj služiti kao garderoba. Na vratima je stajao stražar iz scuola. Na sebi je imao tamnocrveni sako.
„Štampao sam dva programa za večerašnji nastup", oprezno reče Kordoni. „Jedan sa Đavoljim trilerom i jedan bez njega. Publika će ući za nekoliko minuta."
Ana pogleda Gabrijela, a onda Fionu Ričardson. „Nisam sigurna da bi veče u Veneciji bilo potpuno bez Tartinija. Razdelite programe s Đavoljim trilerom."
„Jesi li sigurna, Ana?" upita Fiona.
„Sasvim."
„Kako želite", reče Zakarija Kordoni.
NAKON što su Kordoni i Fiona Ričardson otišli, Ana je skinula kaput i otvorila kutiju s Gvarnerijevom violinom. A kad je Gabrijel seo, pogledala ga je i stavila ruke na bokove. „Šta radiš?"
„Ostaću ovde s tobom."
„Ne, nećeš. Potrebno mi je da budem sama pred nastup. Ne možeš da me ometaš."
„Bojim se da ćeš večeras morati da napraviš izuzetak."
„Da te pitam nešto, Gabrijele. Da ti napolju restauriraš jednu od Tintoretovih slika, da li bi želeo da ti stojim nad glavom i posmatram te?
„Razumem."
„Dobro - sad izlazi odavde."
ANA je imala dar - sposobnost da ne dozvoli da joj išta odvlači pažnju, snagu da stvori neprobojni mehur tišine oko sebe, da se zatvori u čauru. Taj dar je otkrila onog jutra kad joj je majka izvršila samoubistvo. Jednostavna skala - g-mol kroz dve oktave, uzlazna, silazna - bila je dovoljna da je prenese kroz nekakav tajanstveni prozor u drugo vreme i mesto. Nažalost, njena sposobnost da stvori ovo savršeno uređeno mesto tišine nije se odnosila ni na šta drugo osim na violinu, a i sam bog zna da je sve drugo u njenom životu bilo zbrka.
Poznavala je muzičare koji su doživeli da im se ogade njihovi instrumenti. Ani se to nikada nije desilo. Njena violina bila je sidro koje ju je sprečavalo da se ne nasuče na stene - životna nit koja ju je izvlačila na sigurno svaki put kad je bila u opasnosti da se udavi. Dobre stvari su se dešavale jedino dok je držala violinu. Kad bi je ostavila, sve je izmicalo kontroli.
Taj mistični mehur nije nastao odmah. Morao se prizvati. Obesila je kaput na naslon barokne stolice i ugasila cigaretu. Skinula je ručni sat i ubacila ga u tašnu. Sada joj vreme nije bilo potrebno - stvoriće svoj trenutak u vremenu, trenutak koji će postojati samo jednom i nikada se neće ponoviti.
Odlučila je da večeras svira na Gvarnerijevoj violini. Činilo joj se da je to sasvim prikladno pošto je instrument verovatno bio napravljen pre dvesta godina u radionici nedaleko od mesta na kojem je sedela. Otvorila je kutiju i kažiprstom prešla po instrumentu - puž, hvatnik, telo. Ova njena Gvarnerijeva violina bila je prava dama. Dostojanstvena i otmena, bez grešaka i mana, bez ožiljaka.
Izvadila je violinu iz kutije i prislonila je uz vrat kako bi joj dugme leglo na poznato mesto, nekoliko centimetara iznad ramena. Haljina joj je bila krojena tako da joj ramena i ruke budu goli - nije volela da se išta nalazi između njenog tela i njenog instrumenta. Violina je najpre bila hladna na koži, ali se ubrzo toplina njenog tela proširila na drvo. Stavila je gudalo na G-žicu i povukla. Violina odgovori debelim, zvonkim tonom. Njenim tonom. Tonom Ane Rolf. Vrata njenog tajanstvenog mesta upravo se otvoriše.
Dozvolila je sebi jednom da pogleda svoju šaku. Ožiljci su bili tako ružni. Poželela je da učini nešto da ih sakrije. Onda je tu misao petisnula. Nije njena ruka svirala violinu - već je to činila njena glava. Njeni prsti su slušali njen mozak.
Ugasila je svetio, zatvorila oči, stavila gudalo na žice i polako ga povukla izvlačeći ton iz violine. Nije svirala nikakve skale ni vežbe, niti deo kompozicija koje će svirati te večeri. Sada ništa nije mogla da uradi da bi se bolje spremila. Kompozicije su u njene ćelije tako usađene da ih neće svirati po sećanju već po instinktu. Sada je jednostavno izvlačila ton iz violine i puštala ga da lebdi njenim telom. Samo ti i ja, violinice, pomislila je. Samo ti i ja.
Čula je prigušeni razgovor iza zatvorenih vrata. Okrenula je prekidač u mislima i on je nestao. Kroz zidove se probijala tiha graja iz gornje sale u koju je pristizala publika. Okrenula je prekidač i to je nestalo.
Samo ti i ja, violinice. Samo ti i ja„.
Mislila je na čoveka na Gabrijelovim fotografijama, asasina poznatijeg kao Englez. Prošlo je mnogo vremena otkako je verovala muškarcu. Pretpostavljala je da je očeva izdaja -laži koje joj je govorio o majčinom samoubistvu - pokvarila njen odnos sa svim muškarcima. Međutim, večeras je život poverila Gabrijelu Alonu. Njen otac je pokrenuo plan trudeći se da okaje grehe koje je počinio. Ubijen je pre no što je uspeo da završi ono što je započeo. Gabrijel će to završiti umesto njega. A Ana će mu pomoći na jedini način na koji ume - svirajući svoju violinu. Prelepo.
Mehur se zatvarao oko nje, zatvarao je. Nije bilo nikakvih asasina, ni očeve fotografije s Adolfom Hitlerom, ni Gabrijela Alona. Samo ona i njena violina.
Na vratima se čulo nežno kucanje. Anino gudalo se odmah zaustavi.
„Pet minuta, gospođice Rolf."
„Hvala."
Gudalo skliznu niz žicu još jednom. Zvuk se razli njenim telom. Violina se pretvori u vatru na njenoj koži. Mehur oko nje se zatvori. Bila je izgubljena. Uskoro se vrata otvoriše i ona je lebdela ka gornjoj dvorani. Dok je ulazila, pretpostavljala je da se čuje aplauz - znala je ovo iz iskustva, ne iz podataka koje je dobijala putem svojih čula. Nije videla publiku, niti ju je čula.
Pognu glavu i sačeka časak pre nego što podiže violinu na rame i pritisnu je uz vrat. Potom spusti gudalo na žice, zastade i poče da svira.
GABRIJEL je zauzeo osmatrački položaj ispod Tintoretovog Iskušenja Hristovog. Pogledom je polako prelazio po prostoriji. Osobu po osobu, lice po lice, pretraživao je odaju tražeći čoveka s fotografije. Ako je asasin ovde, Gabrijel ga nije video.
Proverio je raspored svog tima. Jicak je stajao tačno nasuprot Gabrijela. Nekoliko metara dalje, na vrhu stepeništa, bio je Moše. Šimon i Hana su hodali zadnjim delom sale, a nekoliko koraka desno od Gabrijela nalazio se Džonatan, prekrštenih ruku, sa bradom na grudima, podignutog mračnog pogleda.
Za trenutak je sebi dopustio da pogleda Anu. Svirala je Đavolji triler bez pratnje kako je Tartini i zamislio. Prvi stav bio je očaravajući - lebdeći i udaljeni kratki delovi jednostavne melodije, nagoveštaji baroknih ukrasa, ponovljeni upadi nemirnih dvohvata Es i G-dura. Đavolji akord.
Ana je svirala zatvorenih očiju, tela koje se blago ljuljalo kao da je fizički izvlačila ton iz svog instrumenta. Nije bila ni pet metara od njega, ali Gabrijel je znao da je za njega izgubljena. Sada je pripadala muzici i kakva god veza da ih je spajala, sada je bila prekinuta.
Posmatrao ju je kao obožavalac - i nejasno, pomislio je, kao restaurator. Pomogao joj je da otkrije istinu o svom ocu i pomiri se s porodičnom prošlošću. Oštećenja nisu nestala, mislio je, ali su bila prikrivena, nevidljiva golom oku, kao kod savršene restauracije.
Izvela je teško hromatsko spuštanje na kraju prvog stava. Zastala je za trenutak a onda započela drugi stav. Vragolast i bržeg tempa, bio je pun zahtevnih prelaza pa joj se ruka neprekidno kretala iz prve u petu poziciju i sa E-žice na G. Osamnaest minuta kasnije, kad se treći stav razrešio u konačni razloženi akord G-mola, prolomio se aplauz publike.
Ana je spustila violinu i nekoliko puta duboko udahnula. Tek tada je otvorila oči. Blagim naklonom se zahvalila publici. Ako je i pogledala u Gabrijela, on to nije znao, jer joj je bio okrenut leđima tražeći po prostoriji čoveka sa pištoljem.

VENECIJA
UPORNA KIŠA padala je na Campo san Rocco. Loše vreme nije pokvarilo raspoloženje svetine koja je stajala posle recitala nadajući se da će ponovo ugledati Anu Rolf. Atmosfera je bila puna elektriciteta. Posle izvođenja Đavoljeg trilera, Ana je na pozornicu izašla s Nadin Rozenberg, pijanistkinjom koja ju je odavno pratila, i izvela Bramsovu Sonatu br. l za violinu i klavir u d-molu i Zigeunerweisen Pabla Sarasatea. Poslednje delo na programu, Paganinijev demonski solo Caprice No. 24, podiglo je publiku na noge.
Ana Rolf nije bila svesna gomile napolju. U tom trenutku je stajala na galeriji iza scene sa Zakarijom Kordonijem i Fionom Ričardson. Fiona je mobilnim telefonom živo razgovorala na nemačkom. Ana je zapalila dobro zasluženi žitan pokušavajući da se smiri posle nastupa. Još je držala violinu. Stari gvarneri je večeras bio dobar prema njoj. Nije htela još da ga ostavi.
Gabrijel je stajao nekoliko koraka dalje pažljivo je posmatrajući. Ana mu je začas uhvatila pogled i nasmešila se. Bezglasno je izgovorila reci Hvala ti i diskretno mu poslala poljubac. Fiona je završila razgovor i stavila telefon u torbicu.
„Vesti se brzo šire, draga moja. Bićeš veoma zauzeta preko zime. Pariz, Brisel, Stokholm i Berlin. A to je samo prva nedelja."
„Nisam sigurna da sam spremna opet da se vratim na vrtešku, Fiona."
Zakarija Kordoni joj stavi ruku na rame. „Ako smem da budem drzak, mislim da ste potpuno spremni. Vaš nastup večeras je bio nadahnut. Svirali ste kao opsednuti."
„Možda i jesam opsednuta", reče vragolasto Ana.
Fiona se nasmeši i baci pogled na Gabrijela. „Želiš li da nam kažeš nešto o tvom misterioznom Francuzu - zgodnom gospodinu Dimonu?"
„U stvari, želim da nekoliko minuta budem sama."
Otišla je preko sobe i uzela Gabrijela pod ruku. Fiona i Kordoni su ih posmatrali kako odlaze niz hodnik do garderobe. Fiona se namršti.
„Ko god da je gospodin Dimon, nadam se da joj neće slomiti srce poput ostalih. Ona je kao najfiniji kristal - lepa, ali se lako lomi. A ako je ta baraba polomi, ubiću ga."
ANA zatvori vrata garderobe i pade u Gabrijelovo naručje.
„Bila si neverovatna večeras."
„Bez tebe ne bih uspela."
„Samo sam pazio da ti se ništa ne dogodi. Ti si stvorila čaroliju."
„Volela bih kad bismo mogli da proslavimo."
„Ti odlaziš avionom odavde. A ja imam posla."
„Da li je bio ovde večeras?"
„Asasin?"
Klimnula je, spustila mu glavu na grudi.
„Ne znam, Ana."
Sela je, odjednom ophrvana umorom. Na niskom stočiću ispred nje stajala je kutija u kojoj je inače stajala Gvarnerijeva violina. Ana otvori bravice i podiže poklopac. Unutra je bio jedan jedini papir, presavijen napola, a na njemu je pisalo Ana.
Pogledala je Gabrijela. „Jesi li mi ti ovo ostavio?"
„Ostavio šta?"
„Ovu poruku u kutiji za violinu. Nije bila ovde kad sam krenula na pozornicu."
Izvadila je poruku iz kutije. Dok je to činila, iz papira skliznu neki predmet. Bila je to uska kožna traka na čijem kraju je visio komad crvenog korala u obliku šake.
DOK mu je srce divlje tuklo, Gabrijel izvadi privezak iz kutije. „Šta piše u poruci?"
„Tebi je ovo potrebnije nego meni. Kaži Gabrijelu da mije dužnik. Pozdrav."
Vadeći beretu, otvorio je vrata garderobe i pogledao napolje. Zakarija Kordoni ga ugleda i požuri hodnikom da vidi šta se dešava. Gabrijel vrati beretu u džep.
„Gde je čovek koji je pre recitala stajao ispred ovih vrata?"
„Koji čovek?"
„Čuvar u tamnocrvenom sakou. Gde je sada?"
„Pojma nemam. Zašto?"
„Zato što je neko ulazio u sobu dok je Ana bila na pozornici."
„Da li je neka šteta učinjena?"
„Ostavio je poruku." Gabrijel podiže koralnu amajliju. „I ovo."
„Mogu li da vidim?"
Gabrijel ogrlicu dade Kordoniju koji ju je okretao u rukama i nasmešio se.
„Znate li šta je to?"
„Da, mislim da znam. Bezopasno je."
„Šta je to?"
„Pre mnogo vremena, mi Kordonijevi bili smo Korzikanci. Moj pradeda je došao u Italiju i osnovao venecijanski ogranak porodice, ali još imam daleke rođake koji žive u dolini na južnom delu ostrva."
„Kakve to veze ima s priveskom?"
„To je talisman, korzikanska amajlija za sreću. Korzikanski muškarci je nose. Veruju da ih štiti od zlog oka - occhju, kako to Korzikanci zovu." Kordoni je vrati Gabrijelu. „Kao što sam rekao, bezopasna je. Neko je samo ostavio poklon gospođici Rolf."
„Voleo bih da je tako jednostavno." Gabrijel stavi talisman u džep pored berete, a zatim pogleda Kordonija. „Gde je čovek koji je stajao ispred ovih vrata?"
ENGLEZ je spazio taksi-čamac zaklonjen ispod pešačkog mosta na Rio di San Polo. Rosetijev čovek za volanom nosio je jaknu s kapuljačom. Englez se ukrcao u taksi i ušao u kabinu.
Rosetijev čovek otvori ventil za dovod goriva. Čamac zabnmda i zatrese se a zatim krenu. Trenutak kasnije, brzo su plovili Velikim kanalom. Englez je obrisao zamagljeno staklo i nekoliko časaka posmatrao krajolik. Potom je navukao zavese.
Skinuo je crnu postavljenu jaknu, zatim tamnocrveni sako i smotao ga u loptu. Deset minuta kasnije otvorio je prozor kabine i bacio ga u crnu vodu zaliva.
Ispružio se na klupu razmišljajući o priči koju će izmisliti za Antona Orsatija. Rukom se uhvatio za vrat tražeći amajliju. Bez nje se osećao kao go. Ujutro, kad se vrati na Korziku, posetiće staru signadora i ona će mu dati novu.

CIRIH
KANCELARIJA GERHARDA PETERSONA bila je u mraku. Jedino je svetlo iz male halogenske lampe padalo na njegov sto. Ostao je do kasno jer je očekivao poziv. Nije znao ko će ga pozvati - možda venecijanska opštinska policija, možda carabiniere - ali bio je siguran da će poziva biti. Izvinite što vas uznemiravamo ovako kasno, her Peterson, ali bojim se da se večeras u Veneciji dogodila užasna tragedija violinistkinji Ani Rolf…
Peterson podiže pogled s fascikli. Na drugom kraju sobe žmirkao je utišani televizor. Kasne domaće vesti gotovo su bile pri kraju. Važne vesti iz Berna i Ciriha su prošle i emisija se nastavljala glupim prilozima i laganim temama na koje Peterson obično nije obraćao pažnju. Večeras je, međutim, pojačao ton. Kao što je očekivao, dali su prilog o trijumfalnom povratku Ane Rolf na scenu te večeri u Veneciji.
Kad je prilog završen, Peterson isključi televizor i zaključa fascikle u lični sef. Možda asasin Antona Orsatija nije mogao da izvrši zadatak jer je Ana Rolf imala jaku zaštitu. Možda se predomislio. Ili su možda bili mrtvi, a tela jednostavno još nisu otkrivena. Instinkt mu je govorio da nije tako, da je nešto u Veneciji pošlo naopako. Ujutro će pozvati Orsatija preko uobičajenih kanala i saznati šta se dogodilo.
Stavio je neke papire u akten-tašnu, ugasio stonu lampu i izašao. Zahvaljujući svom položaju Peterson je smeo da parkira mercedes u popločanom dvorištu umesto do manevarske stanice, na udaljenom parkingu za osoblje. Obezbeđenju je naložio da na njegova kola posebno paze. Nije im rekao zašto.
Vozio je ka jugu uz reku Zil. Ulice su bile gotovo potpuno puste - tu i tamo usamljeni taksi, tri strana radnika čekaju tramvaj da ih odveze do njihovih prenatrpanih stanova u Auserzilu ili Industrijskoj četvrti. Petersonovo osoblje se staralo da se tamo ne prave nevolje. Nikakve zavere protiv despota u njihovim zemljama. Samo da rade svoj posao, preuzmu ček sa platom i ćute. Peterson je strane radnike smatrao nužnim zlom. Privreda bez njih ne bi opstala, ali je ponekad izgledalo kao da u Cirihu prokletih Portugalaca i Pakistanaca ima više nego Švajcaraca.
Bacio je pogled u retrovizor. Izgleda da ga niko nije pratio mada nije mogao biti siguran. Znao je kako da prati čoveka, ali njegova obuka u otkrivanju i izbegavanju nadzora bila je tek osnovna.
Dvadeset minuta je vozio ulicama Vidikona, a onda se uputio prema Ciriškom jezeru do garaže u zgradi gde je imao stan. Prošavši kroz metalnu sigurnosnu kapiju, sačekao je da proveri da neko ne uđe peške za njim. Niz zavojiti prolaz spustio se do svog parking mesta. Na zidu je stajala oznaka njegovog stana 6C. Parkirao se, ugasio prvo svetla pa motor. Posedeo je malo duže rukama stežući volan, dok mu je srce lupalo prebrzo za čoveka njegovih godina. Na redu je jedno veliko piće.
Išao je garažom iznenada osećajući ogroman premor. Prošao je kroz vrata i ušao u predvorje odakle će liftom otići u stan. Ispred vrata od nerđajućeg čelika podižući glavu da bi videla brojeve spratova koji su se smenjivali, stajala je neka žena.
Nekoliko puta je pritisnula dugme i glasno opsovala. Potom, primetivši Petersona, okrenu se i nasmeši: „Izvinite, ali čekam ovaj prokleti lift već pet minuta. Mislim da nešto nije u redu s ovom jebenom napravom."
Savršen Zuridiitsch, pomisli Peterson. Nije bila stranac. Peterson je brzo odmeri izvežbanim pogledom. Tamnokosa, bledog tena, kombinacija koja ga je oduvek privlačila. Na sebi je imala plave farmerke koje su isticale njene dugačke noge. Ispod kožne jakne nosila je crnu bluzu, taman toliko otkopčanu da otkrije čipku grudnjaka. Zgodna, lepo građena, ali ne od onih lepotica za kojima bi okretali glave na Banhofstrase. Mlada, ali ne previše. Rane tridesete. Najviše trideset pet.
Izgleda da je osetila Petersonov pogled pošto ga je nestašno pogledala sivim očima. Prošlo je šest meseci od njegove poslednje veze i bilo je vreme za novu. Poslednja ljubavnica bila mu je supruga ne tako bliskog kolege, čoveka iz odeljenja za prevare. Peterson je to izveo veoma dobro. Izvesno vreme mu je bilo korisno i prijatno, a kad je došlo vreme da prekine, veza se rasturila bez pizme i kajanja.
Uprkos umoru uspeo je da se osmehne. „Siguran sam da će za trenutak stići."
„Mislim da neće. Mislim da ćemo ovde biti zarobljeni čitave noći."
Dvosmislenost njene primedbe nije mogla ostati neprimećena. „Da li živite u ovoj zgradi?"
„Moj mladić."
„Vaš mladić će sigurno na kraju poslati pomoć, zar ne?"
„On je večeras u Ženevi. Samo ću odsesti u njegovom stanu."
Pitao se ko joj je mladić i u kojem stanu će biti. Dopustio je sebi da zamisli kratki užurbani seksualni susret. Zatim ga je stigao umor i oterao sve misli o osvajanju. Ovog puta je Peterson pritisnuo dugme i opsovao.
„Nikad neće doći." Izvadila je kutiju cigareta iz džepa jakne. Izvadila je cigaretu, stavila je među usne i kresnula upaljač. Pokušala je još nekoliko puta, i pošto nije hteo da upali, reče: „Sranje. Ovo izgleda nije moja noć."
„Evo, dopustite meni." Petersonov upaljač izbaci plavožuti plameni jezičak. Držao ga je puštajući ženu da pripali kako joj odgovara. Kad je primakla cigaretu plamenu, prstima je nežno obgrlila njegovu nadlanicu. Bio je to nameran intiman dodir, onaj od koga mu je struja prošla čitavom rukom.
Toliko je moćan bio dodir njene ruke da Peterson nije primetio da je svoj upaljač primakla njegovom licu. Zatim je stisla bat i oblak hemikalije slatkog mirisa mu ispuni pluća. Glava mu se trže unazad. Razrogačenih očiju je gledao ženu, jedva shvatajući. Bacila je cigaretu na pod i izvadila pištolj iz tašne.
Pištolj nije bio neophodan pošto je hemikalija obavila svoj posao. Petersonove noge popustiše, soba poče da se okreće; osetio je kako mu je tlo sve bliže. Plašio se da će udariti glavom, ali pre nego što su ga noge sasvim izdale, jedan muškarac se pojjavi u predvorju i Peterson mu pade u ruke.
Peterson načas ugleda svog spasioca dok su ga vukli iz predvorja i ubacivali u kombi sa zatamnjenim stranama. Lice je bilo rabinsko, pažljivo i neobično nežno. Peterson pokuša da mu se zahvali, ali kad zausti da progovori, izgubi svest.

MALES VENOSTA, ITALIJA
GERHARD PETERSON SE OSEĆAO kao da izranja iz dubina nekog alpskog jezera. Uzdizao se kroz slojeve svesti, džepova punih tople vode i hladnoće, dok nije izronio i pluća mu se ne napuniše vazduhom.
Nije se našao u alpskom jezeru iz svojih snova, već u hladnom podrumu sa grubim, belo okrečenim zidovima od maltera i podom od terakote. Iznad glave mu je bio mali prozor, ugrađen u nišu u prizemlju, kroz koji je dopirala slaba žućkasta svetlost. Za trenutak se borio da se snađe u vremenu i prostoru. Tada se setio tamnokose žene kod lifta, lukavstva s cigaretom, dodira njene ruke i sredstva za uspavljivanje poprskanog po licu. Odjednom se postideo. Kako je mogao biti tako slab? Tako ranjiv? Kakve znake je davao kad su protiv njega upotrebili jednu ženu?
Pulsirajući bol u Petersonovoj glavi bio je neobeležena teritorija, nešto između povrede i teškog mamurluka. Imao je osećaj da su mu usta puna peska i osećao je neizdržljivu žeđ. Na sebi je imao samo gaće; ruke i noge su mu bile uvezane širokim selotejpom, a golim leđima je bio naslonjen na zid. Krhki izgled sopstvenog tela ga je šokirao. Ispružene blede noge bez dlaka, sa palčevima okrenutim ka unutra, podsećale su na noge umirućeg čoveka. Stomak mu je visio preko ivice gaća. Bilo mu je užasno hladno.
Dozvolili su mu da zadrži sat, ali je kristal polomljen i sat više nije radio. Proučavao je svetlost koja se nazirala kroz prozor i zaključio da je sumrak. Računao je vreme iako mu je i taj jednostavni zadatak proizvodio bol u glavi. Oteli su ga ubrzo nakon ponoći. Pretpostavljao je da je sada bilo pet-šest po podne narednog dana. Osamnaest sati. Da li je bio u nesvesti osamnaest sati? Time bi se objasnila njegova žeđ i nepodnošljiva ukočenost leđa i udova.
Pitao se gde su ga odveli. Svetlost i vazduh nisu bili kao u Švajcarskoj. Začas se uplašio da ga nisu krišom odveli u Izrael. Ne, u Izraelu bi bio u pravoj ćeliji, a ne u podrumu. Bio je još blizu Švajcarske. Možda u Francuskoj. Možda u Italiji. Jevreji vole jug Evrope. Tu se odlično uklapaju.
Osećao je još neki miris i trebalo mu je nekoliko trenutaka da ga prepozna - tamjan i sandalovina, ženski miris. Zatim se priseti - ispred lifta, ruka žene koja ga je uspavala. Ali, zašto na sebi oseća njen miris? Spustio je pogled na kožu koja mu pokriva rebra i video četiri crvene linije - ogrebotine. Na spoju između nogu rublje mu je bilo uflekano i pocepano. Šta su mu uradili? Osamnaest sati, jake droge…
Peterson pade nauznak i obrazom udari u hladni pod od terakote. Povraćao je. Ništa nije izašlo, ali je mučnina bila velika. Smučila mu se sopstvena slabost. Odjednom se osećao kao bogataš koji zapada u nevolju u nekakvom siromašnom delu grada. Sav njegov novac, sva njegova kultura i superiornost - njegovo svajcarstvo - u tom trenutku ništa nije značilo. Bio je izvan zaštite zidina Alpskog bedema. Bio je u rukama ljudi koji su po drugačijim pravilima igrali igru.
Čuo je korake na stepeništu. Uđe muškarac, onizak i tamnoput, krećući se brzinom koja je odavala skrivenu snagu. Izgledao je nezadovoljno pošto je ugledao da se Peterson osvestio. U ruci mu je bila srebrna kofa. Podiže je obema rukama i na Petersona sruči ledenu vodu.
Bol je bio izuzetan i Peterson vrisnu i protiv svoje volje. Omaleni čovek kleknu kraj njega, zabode iglu u Petersonovu butinu tako duboko da se činilo da je udarila u kost, i Peterson još jednom mirno zaroni u svoje jezero.
KAD je Gerhard Peterson bio dečak, čuo je priču o nekim Jevrejima koji su za vreme rata došli u selo gde je živela njegova porodica. Sada, u komi izazvanoj injekcijom, ponovo je sanjao Jevreje. Prema priči, jevrejska porodica, otac, majka i troje dece, u Švajcarsku je stigla iz okupirane Francuske. Neki seljak se sažalio na njih i pružio im utočište u malenoj zasebnoj zgradi na svom imanju. Oficir kantonalne policije saznao je da se u selu kriju Jevreji, ali je pristao da to ostane tajna. Međutim, neko iz sela je javio federalnoj policiji, koja se sledećeg dana pojavila na imanju i pritvorila Jevreje. Politika vlade bila je da se ilegalni imigranti proteraju iz Švajcarske u zemlju iz koje su nezakonito prešli granični prelaz. Jevreji su u Švajcarsku ušli iz neokupiranog juga Francuske, ali su odvedeni na granicu s okupiranom Francuskom i bačeni u naručje nemačkoj patroli. Jevreji su uhapšeni, ukrcani u voz za Aušvic i umoreni gasom.
Gerhard najpre nije verovao u priču. U školi je učio da je Švajcarska, neutralna zemlja za vreme rata, otvorila svoje granice izbeglicama i ranjenim vojnicima - da je predstavljala milosrdnu sestru Evrope, majčinsko naručje u srcu kontinenta u ludnici. Otišao je ocu i pitao ga da li je priča o Jevrejima tačna. Otac najpre nije hteo da razgovara o tome. Ali, pošto je mladi Gerhard navalio, otac je popustio. Da, rekao je, priča je tačna.
„Zašto niko o tome ne priča?"
„Zašto bismo pričali o tome? To je prošlost. Ništa se ne može uraditi da bi se ona izmenila."
„Ali ubijeni su. Umrli su zbog nekoga iz ovog sela."
„Oni su ovde bili ilegalno. Došli su bez dozvole. A, osim toga, Gerharde, nismo ih mi ubili. Nacisti su ih umorili. Nismo mi!"
„Ali, tata…"
„Dosta, Gerharde! Pitao si me da li je istina i odgovorio sam ti. O tome da više nisi razgovarao."
„Zašto, tata?"
Otac mu nije odgovorio. Ali čak je i tada mali Gerhard Peterson znao odgovor. U Švajcarskoj više o tome ne treba da se razgovara, o neprijatnostima iz prošlosti se ne razgovara.
PETERSONA je opet probudila ledena vode iz kofe. Otvorio je oči i žarka bela svetlost odmah ga je zaslepela. Žmirkajući, ugleda dve osobe kako stoje iznad njega - omanji muškarac s kofom sličan vilenjaku i ono čeljade ljubaznijeg izgleda, koje ga je odnelo u kombi u Cirihu, nakon što ga je omamila žena.
„Budi se!"
Vilenjak sruči još vode na Petersona. Vrat mu se žestoko trgnu i on udari glavom o zid. Ležao je mokar na podu i tresao se.
Vilenjak ode uz stepenice. Onaj popustljiviji čučnu i tužno ga pogleda. Peterson, opet gubeći svest, pobrka stvarnost sa snovima. Za Petersona je maleni čovek bio Jevrejin iz njegovog sela čija je porodica proterana u Francusku.
„Žao mi je", zaječa Peterson, a vilice mu zacvokotaše od hladnoće.
„Da, znam", odgovori čovek. „Znam da ti je žao."
Peterson se teško zakašlja, a usta mu ispuniše sluz i tečnost.
„Sad ćeš videti velikog čoveka, Gerharde. Ovo će te boleti samo malo, ali će ti razbistriti glavu." Opet injekcija data klinički precizno, ovog puta u ruku. „Glava ne sme da ti bude mutna kad razgovaraš s velikim čovekom, Gerharde. Osećaš li se bolje? Je li paučina počela da se skida?"
„Da, mislim da jeste."
„To je dobro. U glavi ti ne srne biti paučina kad razgovaraš s velikim čovekom. On želi da sazna sve što ti znaš. Potreban si mu bistre glave."
„Žedan sam."
„Ne sumnjam. Poslednjih dana si bio veoma zauzet. I vrlo nevaljao. Siguran sam da će ti veliki čovek dati nešto da popiješ ako budeš sarađivao s njim. Ako ne budeš„.", slegnu ramenima i isturi donju usnu, „vraćaš se ovde, ali tada će moj prijatelj upotrebiti nešto više od vode."
„Hladno mije."
„Mogu da zamislim."
„Žao mije."
„Da, znam da ti je žao. Ako se izviniš velikom čoveku i kažeš mu sve što znaš, daće ti nešto da popiješ i toplu odeću."
„Želim da razgovaram s njim."
„S kim želiš da razgovaraš?"
„Želim da razgovaram sa velikim čovekom."
„Da odemo gore da ga pronađemo?"
„Žao mi je. Želim da razgovaram sa velikim čovekom."
„Hajde, Gerharde. Hajde, uzmi me za ruku. Daj da ti pomognem."

MALES VENOSTA, ITALIJA
GABRIJEL JE BIO U UREDNO ISPEGLANIM kaki pantalonama i mekom beličastom džemperu koji mu je lepo pristajao uz telo i ramena. Njegov izgled odisao je udobnošću i zadovoljstvom što je upravo i želeo. Eli Lavon utera Petersona u sobicu i gurnu ga na tvrdu stolicu s ravnim naslonom. Peterson je sedeo kao čovek pred streljačkim vodom, pogleda uprtog u zid.
Lavon izađe. Gabrijel je sedeo pognutog pogleda. Nikada nije slavio pobede. Znao je bolje od većine ljudi, koji su se bavili obaveštajnim poslovima, da su pobede tek prolazne. Katkad, s vremenom, uopšte ni ne izgledaju kao pobede. Ipak, na trenutak je uživao u činjenici da se sve vrti ukrug. Ne tako davno, Gabrijel je bio u pritvoru, a Peterson postavljao pitanja - Peterson sa svojim šivenim sivim odelom i vrhunskom švajcarskom nadmenošću. Sada je tresući se, u gaćama, sedeo pred Gabrijelom.
Razdvajao ih je beli plastični kuhinjski sto na kojem nije bilo ništa osim tanke fascikle i Gabrijelove šolje iz koje se pušila kafa. Poput Petersonove ćelije u podrumu, zidovi prostorije su bili malterisani a pod od terakote. Roletne su bile spuštene. Kiša nanošena vetrom dosadno je dobovala po staklu. Gabrijel je Petersona posmatrao s izrazom gađenja i razmišljao u tišini.
„Ovo vam neće uspeti."
Peterson je bio taj koji je narušio tišinu. Govorio je na engleskom, ali se Gabrijel odmah prebaci na nemački - pažljivi izgovor i gramatička tačnost visokog nemačkog njegove majke. Želeo je da istakne slabost Petersonovog Schwyzerdeutch, da naglasi njegovo švajcarstvo. Da ga izoluje.
„Šta neće uspeti, Gerharde?"
„Moja otmica, jebeno kopile!"
„Ali, već nam je uspela."
„U garaži moje zgrade su sigurnosne kamere. Ona varka s tvojom kurvom je snimljena na videotraci. Verovatno je već u rukama ciriške policije."
Gabrijel se mirno nasmeši. „Pobrinuli smo se za bezbednosne kamere, baš kao što si se ti pobrinuo za bezbednosne kamere u Rolfovoj vili one noći kad si ga ubio i ukrao mu slike."
„Šta lupetaš?"
„Slike iz Rolfove tajne zbirke. Slike koje je dobijao za vreme rata za usluge koje je činio SS-u. Slike koje je želeo da vrati."
„Ne znam o čemu pričaš. Ne znam ništa o tajnoj zbirci, a svakako nemam ništa s ubistvom Augustusa Rolfa! Niko nikad ne bi poverovao da njegova smrt ima veze sa mnom."
„Ti si ubio Augustusa Rolfa. Zatim si ubio Vernera Milera u Parizu. Potom Emila Džekobija u Lionu. Mene si pokušao da ubiješ u Cirihu. Poslao si čoveka da ubije Anu Rolf u Veneciji. To me ljuti, Gerharde."
„Ti si poremećen!"
Gabrijel je video kako Petersonov veštački prkos lagano slabi.
„Dugo si odsustvovao sa posla. I tvoji pretpostavljeni žele da razgovaraju s tobom. Ni oni ne mogu da te nađu. Suvišno je reći da bi tvoja supruga želela da zna gde si, do đavola. Bolesna je od brige."
„Bože moj, šta ste uradili? Šta ste, zaboga, uradili?"
Peterson je sada izgledao kao da ne može da sedi. Ljuljao se u stolici i drhtao. Gabrijel uze gutljaj kafe i napravi izraz kao da je vruća. Onda otvori fasciklu i poče da vadi fotografije. Vadio je jednu po jednu i sam ih letimično pogledao, a zatim gurnuo preko stola da ih Peterson vidi.
„Ona lepo izgleda na slikama, zar ne, Gerharde? Bože, bože, izgleda da ovde stvarno uživate. Pogledaj samo ovu. Nikako ne bih voleo da ovo objašnjavam gospođi Peterson. I štampi. I tvom ministru u Bernu."
„Ti si običan ucenjivač! Niko neće poverovati da su to stvarne fotografije. Videće ono što i jesu - jeftina optužba jeftinog ucenjivača. Ali, zar nisu ucena i ubistvo valuta tvoje službe? U tome si dobar."
Gabrijel ostavi fotografije na stolu da se lepo vide. Peterson se dobrano trudio da ih ne gleda.
„Dakle što ćeš reći supruzi i nadređenima? Da si nedužna žrtva ucene? Da te omamila i otela izraelska obaveštajna služba? Da li znaš šta će te pitati tvoji pretpostavljeni? Reći će: 'Zašto bi izraelska obaveštajna služba baš sa tobom tako postupala, Gerharde? Šta si uradio da se oni tako ponašaju?' A ti ćeš morati da odgovoriš."
„To neće biti teško."
„Jesi li siguran u to? Možda ne bude baš lako s obzirom na činjenicu da će neke od najuglednijih novinskih kuća svakodnevno otkrivati zanimljive komadiće priče. Biće kao mučenje vodom, izvini zbog poređenja. Možda ćeš preživeti, ali će ti karijera biti uništena. Tvoj san da postaneš šef Federalne policije ostaće samo to - san. Politička vrata će ti biti zatvorena. Poslovna takođe. Misliš li da će tvoji prijatelji u bankama doći da ti pomognu? Ne, sumnjam, pošto nemaš šta da im ponudiš. Zamisli, bez prijatelja, bez penzije, bez finansijske pomoći tvojih prijatelja."
Gabrijel je zastao da bi otvorio fasciklu i izvukao još pet-šest fotografija: snimci Petersonove supruge i dece. Namerno ih je stavio do fotografija Petersona i devojke.
„Ko će se brinuti o tvojoj ženi? Ko će se brinuti o tvojoj deci? Ko će plaćati najam za onaj tvoj lepi stan na Ciriškom jezeru? Ko će otplaćivati onaj veliki mercedes? Nije baš lepa slika, ali ne mora da bude tako. Ja ne volim ubice, Gerharde, pogotovo kad ubijaju za banku, ali nudim ti izlaz. Predlažem da prihvatiš dok ne bude prekasno."
„Šta želiš od mene?"
„Odsada ćeš raditi za mene."
„To je nemoguće!"
„Pomoći ćeš mi da povratim Rolfove slike." Gabrijel je oklevao, čekajući da Peterson porekne da išta zna o slikama, ali ovog puta ne reče ništa. „Sredićemo to diskretno, na švajcarski način. Zatim ćeš mi pomoći da vratim još neke stvari. Pomoći ćeš mi da raščistim nered švajcarske istorije. Zajedno, Gerharde, možemo planine da pomerimo."
„A ako odbijem?"
„Možeš da se vratiš dole s mojim prijateljem i razmisliš malo o ovome. Onda ćemo ponovo razgovarati."
„Skloni te proklete slike!"
„Odgovori mi pa ću ih skloniti."
„Ne razumeš da ću u svakom slučaju biti uništen. Samo je pitanje koji otrov ću popiti." Petersonu brada klonu na grudi, oči mu se sklopiše. „Žedan sam."
„Odgovori mi na pitanja pa ću ti dati da piješ."
U HODNIKU ispred prostorije, Eli Lavon je zatvorenih očiju sedeo na hladnom podu naslonjen na zid. Samo mu je desna ruka odavala osećanja. Stiskao je upaljač za cigarete. Mada je živeo u Beču, zvuk ljutitih povika na nemačkom još mu je u potiljku izazivao vrelinu.
Naprslina se pojavila, ali Peterson još nije pukao. Lavon je video da je blizu pucanja. Droga, voda, slike s devojkom. Strah od onoga što ga je čekalo iza sledeće krivine. Rastao je u njemu. Eli Lavon se nadao da će se to uskoro dogoditi.
Gabrijela nikada nije video ovakvog. Nikada ga nije video ljutitog. Nikada nije čuo da je glas povisio. Nešto je u svemu ovome otvorilo stare rane. Lea. Tarik. Šamron. Čak i njegovi roditelji. Gabrijel je lako mogao da plane.
Hajde, her Peterson, mislio je Lavon. Recite mu sve što želi da zna. Uradite tačno ono što kaže. Jer ako tako ne učinite, plašim se da će vas moj dobri prijatelj Gabrijel odvesti u planinu i početi da puca. A to ne bi bilo dobro ni za koga. Ne za vas, a pogotovo ne za Gabrijela. Lavonu nije bilo stalo do Petersona. Gabrijela je voleo. Nije želeo još nečiju krv na rukama Gabrijela Alona.
I nikome nije pao kamen sa srca kao Lavonu kad je vika napokon prestala. Zatim se začuše udarci - Gabrijel je ranjenom šakom lupao po zidu. Ne ustajući sa poda, Lavon pruži ruku i odškrinu vrata. Gabrijel mu se obrati na hebrejskom, na jeeiku koji Lavonu nikad slađe nije zvučao, mada je bio potpuno uveren da je na Petersona sasvim drugačije delovao. „Donesi mu odeću, Eli. I hranu. Her Peterson je gladan i hladno mu je. Her Peterson bi želeo da nam ponešto ispriča."
PLAVA trenerka je smišljeno bila prava modna tragedija. Gornji deo je bio prevelik, nogavice prekratke. Gerhard Peterson je izgledao kao čovek u kandžama krize srednjih godina koji je iskopao prastaru odeću za po život opasno trčanje u parku. Ni hrana nije bila mnogo bolja - komad prostog hleba i tanjir bistre supe. Oded je doneo bokal ledene vode. Namerno je prosuo nekoliko kapi Petersonu na ruku da ga podseti šta ga čeka ako ne počne da govori. Gabrijel ništa nije okusio. Nije nameravao da trpezu deli s Gerhardom Petersonom. Švajcarac je jeo mirno ali polako kao da želi da odgodi neminovno. Gabrijel ga je pustio. Peterson pojede supu i pomaza tanjir parčetom hleba.
„Usput budi rečeno, gde se nalazimo?"
„Na Tibetu."
„Prvi put sam na Tibetu." Peterson je uspeo da se bolno osmehne. Pošto Gabrijel na ovo nije reagovao, osmeh mu zamre „Želeo bih cigaretu."
„Ne može."
„Zašto ne?"
„Ne volim dim."
Peterson odgurnu prazan tanjir.
DA GABRIJEL nije postao asasin, bio bi savršen istražitelj. Umeo je da sluša - čovek je govorio samo kad je neophodno, nije imao potrebu da sluša sopstveni glas. Poput lovca na jelene bio je obdaren neprirodnom mirnoćom. Nikada nije dodirivao kosu ni lice, nije pravio pokrete rukama niti se pomerao na stolici. Upravo ta mirnoća, uz ćutanje i strpljenje nepromenljivog intenziteta, činila ga je zastrašujućim protivnikom za praznim stolom. Čak se i Gabrijel iznenadio neočekivanom Petersonovom željom da progovori.
„Kako sam saznao za Rolfovu zbirku?", upita Peterson ponavljajući Gabrijelovo prvo pitanje. ,,U Cirihu postoji izuzetno malo stvari za koje ja ne znam. Iako je Cirih najveći grad Švajcarske, i dalje je malo mesto. Svuda smo povezani - bankarstvo, poslovanja, strani radnici, mediji."
Gabrijel nije želeo da Peterson povrati samopouzdanje pričajući o svojim profesionalnim uspesima pa ga brzo prekinu. „Sve je to veoma zanimljivo, ali kako si saznao za Rolfa?"
„Rolf je bio bolesni starac - to su znali svi u Banhofstrase i Paradeplacu. Svi su znali da neće dugo živeti. Tada su krenule glasine. Rolf gubi pamet. Rolf želi da stvari dovede u red pre nego što se sastane s velikim nebeskim bankarom. Rolf želi da govori. Augustus Rolf je veoma dugo bio bankar u Cirihu. Kad čovek poput njega želi da progovori, to ne može da izađe na dobro."
„Pa si organizovao prismotru."
Peterson potvrdno klimnu.
„Otkad je u Švajcarskoj zločin govoriti?"
„Nije zločin, ali se svakako ne gleda blagonaklono na to - pogotovo ako bi ostatku sveta to otkrilo ne toliko laskave delove naše prošlosti. Mi Švajcarci ne volimo da pred strancima razgovaramo o neprijatnim porodičnim temama."
„Da li su tvoji šefovi znali da nadzireš Rolfa? Da li je znao ministar u Bernu?"
„Predmet Rolf zapravo nije službena dužnost."
I tada se Gabrijel setio Rolfovog pisma: U Švajcarskoj ima ljudi koji žele da prošlost ostane tačno tamo gde jeste - sahranjena u podzemnim odajama ispod Banhofstrase - i učiniće sve da to ostvare.
„Ako nije bilo po službenoj dužnosti, u čije ime si onda pratio Rolfa?"
Peterson zastade za trenutak. Gabrijel se uplaši da će prestati da govori? A zatim Peterson reče: „Sebe nazivaju Savetom Ritlija."
„Pričaj mi o njima."
„Daj mi još ove odvratne supe i reći ću ti sve što želiš da znaš."
Gabrijel je odlučio da mu ovog puta dozvoli da bude pobednik. Podiže ruku i triput dlanom udari u zid. Oded gurnu glavu kroz vrata kao da je osetio dim. Gabrijel mu promrmlja nekoliko reci na hebrejskom. Oded razvuče usne na to pokazujući neodobravanje.
„I hleb", reče Peterson dok je Oded izlazio. „Želeo bih još hleba uz supu."
Oded pogleda Gabrijela čekajući uputstvo.
„Donesi mu jebeni hleb."
OVOG puta nije bilo prekida dok je jeo, već je Peterson bio primoran da održi predavanje o Savetu Ritlija s kašikom u jednoj i komadom hleba u drugoj ruci. Bez prestanka je govorio deset minuta zastajući samo da srkne supu ili otkine zalogaj hleba. Istorijat Saveta, ciljevi i namere, moć članstva - sve te teme je veoma detaljno obradio. Kad je završio, Gabrijel upita: „Jesi li ti član?"
Ovo pitanje ga izgleda zabavi. „Ja? Sin učitelja iz Bernskog gorja", prineo je hleb grudima da ovo naglasi, „član Saveta Ritlija? Ne, nisam član Saveta, samo sam jedan od njegovih vernih slugu. To smo svi mi u Švajcarskoj - sluge. Sluge strancima koji ovde dolaze da deponuju novac u naše banke. Sluge vladajućoj oligarhiji. Sluge."
„Kakve usluge činiš?"
„Obezbeđenje i obaveštajni rad."
„I šta dobijaš zauzvrat?"
„Novac i pomoć u službi."
„Tako si ispričao Savetu ono što si čuo o Rolfu?"
„Tako je. A Savet mi je ispričao kakve stvari on krije."
„Zbirku slika koje je dobio od nacista za bankarske usluge učinjene za vreme rata."
Peterson malo nakrivi glavu. „Her Rolf je krio vredne predmete i kontroverznu priču - užasne okolnosti iz ugla Saveta."
„I šta ti je Savet naložio da uradiš?"
„Da ga pomnije nadzirem; da se postaram da her Rolf na kraju života ne uradi nešto ishitreno. Međutim, bilo je uznemiravajućih znakova. Posetilac Rolfove banke - čovek iz međunarodne jevrejske agencije koji se aktivno bavi pitanjem neaktivnih računa žrtava holokausta."
Gabrijelu je užasno zasmetala nemarnost sa kojom je Peterson ovo spomenuo.
„Potom smo presreli niz faksova. Izgleda da je Rolf hteo da unajmi restauratora. Sebi postavljam jednostavno pitanje - zašto bi umirući čovek gubio vreme restaurirajući svoje slike? Iz iskustva znam da ljudi na samrti takve pojedinosti obično ostavljaju onima što će ih nadživeti."
„Posumnjao si da je Rolf nameravao da preda slike?"
„Ili još gore."
„Šta bi moglo biti gore?"
„Javno priznanje o tome šta je radio s nacistima na visokim položajima i oficirima nemačke obaveštajne službe. Možeš li da zamisliš šta bi stvorilo jedno takvo priznanje? Projurilo bi državom poput oluje. Prema njemu bi rasprava o neaktivnim računima izgledala kao blaga prepirka."
,Je li to sve čega se Savet plašio?"
„Zar to nije dovoljno?"
Međutim, u tom trenutku Gabrijel nije slušao Gerharda Petersona već Augustusa Rolfa: Nekad sam smatrao da su ti ljudi moji prijatelji - samo još jedna u nizu mojih grešaka.
„Strahovali su da će Augustus Rolf otkriti postojanje Saveta. Znao je za Savet pošto je bio član, zar ne?"
„Rolf? Nije bio samo član Saveta. Bio je jedan od osnivača."
,,I otišao si kod njega?"
„Rekao sam mu da sam nešto načuo - nikakve detalje - naravno, bio sam vrlo diskretan. Rolf je star, ali mu mozak i dalje odlično radi, pa je tačno znao šta hoću da mu kažem. Pa, zaboga, čovek je švajcarski bankar. Istovremeno može da vodi dva razgovora. Kad sam otišao, bio sam ubeden da Savet ima velikih teškoća."
,,I šta si uradio?"
„Prešao na plan B."
„A to je?"
„Krađa jebenih slika. Bez slika nema ni priče."
PETERSON nije hteo dalje da govori bez cigarete te Gabrijel nerado pristade. Opet je dlanom udario o zid i opet je Oded provirio kroz vrata. Petersonu je dao cigaretu iz vlastite kutije. Kad je kresnuo upaljač, Peterson se tako trgnuo da umalo nije pao sa stolice. Oded nije mogao da se suzdrži i smejao se dok nije izašao. Peterson obazrivo povuče dim kao da se plaši da će cigareta eksplodirati, i posle nekoliko trenutaka Gabrijel mahnu rukom kako bi oterao dim.
„Pričaj mi o Verneru Mileru", reče Gabrijel.
„On je ključ svega. Ako želimo da dođemo do Rolfove tajne zbirke, potrebna nam je Milerova pomoć. Miler je smislio bezbednosni sistem. Mojim ljudima sam naredio da pronađu što više prljavih stvari o Mileru. Kao i svi mi, i Miler je imao putera na glavi, zar ne?" Pošto Gabrijel ne odgovori, Peterson nastavi. „Otišao sam u Pariz da popričam s Milerom. Suvišno je reći da je pristao da radi za našu stvar."
Peterson je cigaretu popušio skoro do filtera, a onda je mrzovoljno ugasio u praznom tanjiru.
„Posao je trebalo da se uradi naredne noći. Rolf je planirao da ode u Ženevu i provede noć u tamošnjem stanu. Restaurator je trebalo da stigne ujutro. Tim je upao u vilu i Miler ih je vodio do prostorije gde su bile slike."
„Da li si bio član tima?"
„Ne, moj zadatak je samo bio da se pobrinem da se ciriška policija ne pojavi usred ovoga."
„Nastavi."
„Miler je isključio bezbednosni sistem i kamere. Zatim su ušli u podzemnu prostoriju i pogodi šta su zatekli?"
„Augustusa Rolfa."
„Glavom i bradom. Tri ujutro, a starac tamo sedi s jebenim slikama. Miler panici. Provalnici su Rolfu nepoznati, ali starac i Miler zajedno posluju. Ako starac ode u policiju, Miler će pasti. Uzima pištolj od čoveka koga je Savet s ostalima poslao, tera starca u salon i tamo mu puca u glavu."
„Šest sati kasnije pojavljujem se ja."
Peterson klimnu glavom. „Rolfovo telo nam je dalo priliku da proverimo istinitost restauratora. Ako restaurator otkrije telo i telefonira policiji, sva je prilika da je taj samo restaurator. A ako nađe telo, i pokuša da pobegne iz grada.
Peterson podiže ruke poručujući da je objašnjenje suvišno.
„I onda ste organizovali da me uhapse."
„Tako je."
„Šta je sa prvim detektivom koji me ispitivao?"
„Ber? Ber ništa nije znao. Za Bera si ti bio samo osumnjičeni u ubistvu švajcarskog bankara."
„Zašto ste me uopšte hapsili? Zašto me prosto niste pustili da odem?"
„Želeo sam da se usereš od straha i dobro da razmisliš želiš li ikada da se vratiš ovamo."
„Ali tu nije bio kraj."
Peterson odmahnu glavom. „Ne, nažalost, to je bio tek početak."
GABRIJEL je uglavnom znao ostatak priče pošto ju je doživeo. Petersonova rafalna priča poslužila je samo da bi potvrdio ono u šta je već verovao, ili da bi popunio rupe.
Baš kako je Peterson očekivao, Ana Rolf ne prijavljuje krađti očeve tajne zbirke. Peterson je odmah stavlja pod prismotru. Posao obavljaju ljudi povezani sa Savetom Ritlija i Petersonovi odani službenici švajcarske službe bezbednosti. Peterson je znao da je Gabrijel otišao u Portugal nedelju dana nakon što je Rolf sahranjen da se vidi s Anom Rolf i znao je da su u Cirih zajedno doputovali i bili u Rolfovoj vili.
Od tog trenutka nadalje Gabrijel je pod prismotrom - u Rimu, Parizu, Londonu, Lionu. Savet unajmljuje profesionalnog asasina. On u Parizu ubija Milera i uništava njegovu galeriju. U Lionu ubija Emila Džekobija.
„Ko su ljudi koji su me čekali one noći u Rolfovoj vili?", upita Gabrijel.
„Rade za Savet. Unajmili smo profesionalca da obavi poslove van naših granica." Peterson zastade. „Usput budi rečeno, ubio si obojicu. To je bilo zadivljujuće. A potom, trideset šest sati nismo znali gde si."
Beč, pomisli Gabrijel. Sastanak s Lavonom. Razgovor s Anom o prošlosti njenog oca. Kao što je Gabrijel i pretpostavio, narednog dana Peterson ga ponovo pronalazi na Banhofštrase. Otkrivši kola Ane Rolf ostavljena na nemačkoj granici, Savet pritiska dugme za uzbunu. Profesionalac treba da pronađe i ubije Gabrijela Alona i Anu Rolf prvom prilikom. To je trebalo da se dogodi u Veneciji…
POŠTO je dejstvo stimulanata popustilo, Petersonova glava naglo pade na sto. Petersonu je bio potreban san - prirodan a ne izazvan injekcijom. Gabrijel je imao samo još jedno pitanje, a odgovor mu je bio potreban pre nego što Petersona odnesu i lisicama privežu za krevet. Kad je postavio pitanje, Peterson je pod glavu umesto jastuka stavio ruke da bi zaspao na stolu. „Slike", blago ponovi Gabrijel. „Gde su slike?" Peterson je uspeo da izgovori dve reci pre no što je izgubio svest. Oto Gesler.

MALES VENOSTA, ITALIJA
JEDINO JE GERHARD PETERSON spavao te noći. Eli Lavon je probudio devojku u Beču i u dva ujutro je poslao do njegove kancelarije u Jevrejskoj četvrti kako bi pretražila njegovu prašnjavu arhivu. Sat kasnije, rezultat njene pretrage stigao je faksom; bio je tako oskudan da se mogao napisati na poleđini bečke razglednice. Istraživačko odeljenje iz Tel Aviva poslalo je svoj mršavi i potpuno beskorisni doprinos, dok je Oded lutao po zabačenim ćoškovima interneta ne bi li našao bilo kakvu sajber-glasinu.
Oto Gesler je bio duh. Glasina. Naći istinu o njemu, kazao je Lavon, bilo je ravno pokušaju da se uhvati magla u bocu. O njegovim godinama mogli su samo da nagađaju. Datum rođenja je bio nepoznat kao i mesto. Nije bilo nikakvih fotografija. Živeo je svugde i nigde, nije imao roditelje a ni decu. „Verovatno nikada neće umreti", rekao je Lavon trljajući zbunjeno oči. „Jednog dana, kad mu dođe vreme, samo će nestati."
O Geslerovim poslovima malo se znalo a nagađalo mnogo. Smatralo se da ima kontrolu u mnogim privatnim bankama, kompanijama i industrijskim koncernima. Niko nije znao koje su to bile privatne banke, koje kompanije i koji industrijski koncerni, pošto je Oto Gesler radio samo preko korporacijskih posrednika i kompanija što su služile kao fasada. Kada bi Oto Gesler sklopio posao, nije ostavljao nikakve fizičke dokaze - nije bilo otisaka prstiju, tragova cipela, DNK - a knjige su mu bile zapečaćene bolje nego kakav sarkofag.
Godinama se njegovo ime pojavljivalo u vezi s brojnim skandalima u trgovini i pranju novca. Pričalo se da je saterao u ćošak tržište sirovina, da je diktatorima prodavao oružje i štošta pride kršeći međunarodne sankcije, da je zaradu od droge ulagao u ugledne nekretnine. Ali kožna policijska rukavica nikad nije dodirnula Ota Geslera. Zahvaljujući legiji advokata, raspoređenih od Njujorka preko Londona do Ciriha, Oto Gesler nije platio nijednu kaznu niti ijedan dan proveo u zatvoru.
Oded je ipak otkrio zanimljivu anegdotu zakopanu u prikazu jednog veoma sumnjivog američkog časopisa. Nekoliko godina posle rata Gesler je kupio fabriku koja je proizvodila oružje za Vermaht. U skladištu izvan Lucerna otkrio je pet hiljada komada artiljerijskog oružja dovučenog u Švajcarsku posle pada Trećeg rajha. Kako nije hteo da mu se u knjigama prikažu neprodate zalihe, Gesler je krenuo u potragu za kupcem. Našao ga je u pobunjeničkom kutku Azije. Nacističko artiljerijsko oružje pomoglo je da se svrgne kolonijalni vladar, a Gesler zaradi dvostruko više nego što bi dobio u Berlinu.
Dok se sunce rađalo nad nizom čempresa što obrubljivaše baštu, Lavon je iskopao jednu olakšavajuću pojedinost o Otu Gesleru. Pretpostavljalo se da Gesler svake godine daje milione dolara za medicinska istraživanja.
„Za koju bolest?" upita Gabrijel.
„Pohlepu?", dobaci Oded, ali Lavon u čudu odmahnu glavom. „Ne zna se. Matora baraba poklanja milione dolara godišnje a čak i to krije. Oto Gesler je tajna. Oto Gesler je ovaploćenje Švajcarske."
GERHARD Peterson je spavao do deset. Gabrijel mu je dozvolio da se natenane okupa, očešlja i obuče odeću koju je na sebi imao kad je nestao. Oprao ju je i opeglao Eli Lavon. Gabrijel je pomislio da će hladni planinski vazduh osvežiti Petersona pa su posle doručka prošetali imanjem. Švajcarac je bio za glavu viši i bolje obučen od svojih pratilaca pa je izgledao kao zemljoposednik koji daje uputstva grupi najmljenih radnika.
Peterson je pokušao da zakrpi neke rupe na platnu portreta Ota Geslera mada je ubrzo postalo jasno da ni on ne zna mnogo više od njih. Dao im je tačnu lokaciju njegove planinske vile, pojedinosti o obezbeđenju i okolnosti u kojima su se odvijali njihovi razgovori.
„Dakle, zapravo mu nikad nisi video lice?" upita Oded.
Peterson odmahnu glavom i skrenu pogled. Nikad Odedu neće zaboraviti ono tuširanje ledenom vodom u podrumu i sada nije hteo ni da ga pogleda.
„Odvećeš me kod njega", reče Gabrijel. „Pomoći ćeš mi da vratim slike." Peterson se nasmeši - hladnim, beskrvnim osmehom, koji je Gabrijel video u pritvorskoj ćeliji u Cirihu kad su ga uhapsili. „Geslerova vila je kao tvrđava. Tamo ne možeš da uđeš i da mu pretiš."
„Nemam nameru da pretim."
„Šta imaš na umu?"
„Želim da mu ponudim poslovni dogovor. On jedino tim jezikom govori. Gesler će vratiti slike u zamenu za pozamašnu naknadu nalazaču i moje uveravanje da se njegova uloga u svemu ovome nikada neće otkriti."
„Oto Gesler ima naviku da posluje isključivo s pozicije moći. Njega ne možeš da uplašiš, a novac je poslednje što mu treba. Ako ovo pokušaš, izaći ćeš odande praznih ruku ako uopšte i izađeš."
,,U svakom slučaju ću izaći."
„Ne bih bio tako siguran."
„Izaći ću zato što ćeš ti biti odgovoran da mi se ništa ne desi. Znamo gde živiš, znamo u koju školu ti idu deca, i uvek znamo gde ćemo te naći."
Petersonu opet licem prelete nadmeni osmeh.
„Ne bih pomislio da bi čovek s tvojom prošlošću pretio nečijoj porodici. Ali pretpostavljam da beznadežne situacije iziskuju očajničke mere. Da li se tako beše kaže? Hajde da završimo s ovim. Hoću da odem s ovog jebenog mesta."
Peterson se okrete i krenu uzbrdo ka vili s nečujnim Odedom za petama. Eli Lavon stavi svoju malu ruku Gabrijelu na rame. „Možda je u pravu. Možda ne treba da ideš tamo."
„On će me izvući. Osim toga, u ovom trenutku Gesler ništa nema od toga da me ubije."
„Kao što je čovek rekao - beznadežne situacije iziskuju očajničke mere. Hajdemo kući."
„Ne želim da pobede, Eli."
„Ljudi poput Ota Geslera uvek pobeđuju. Uostalom, gde, do đavola, nameravaš da nađeš novac da od njega otkupiš slike? Jedva čekam da vidim izraz na Starčevom licu kad mu podneseš račun za ovo!"
„Novac neću uzeti od Šamrona. Nabaviću ga od čoveka koji je prvi ukrao slike."
„Augustusa Rolfa?"
„Naravno."
„Iskupljenje?"
„Ponekad, Eli, oprost mnogo košta."
VEĆ JE bilo podne kad su krenuli. Petersonu izgleda nije bilo pravo kad je video da je njegov mercedes parkiran u pošljunčanom dvorištu ispred zgrade, odmah do folksvagenovog kombija gde su ga ubacili posle otmice. Seo je na suvozačko sedište i nerado dozvolio Odedu da mu lisicama veže ruku za rukohvat na vratima. Gabrijel je seo za volan i za Petersonov ukus prebrzo vozio. Oded se ispružio na zadnjem sedištu, stavio noge na bledožutu kožu a beretu u krilo.
Švajcarska granica je od vile bila udaljena samo dvadeset četiri kilometra. Prvo je Gabrijel vozio napred u mercedesu, a za njim Eli Lavon u kombiju. Na graničnom prelazu nije bilo gužve; umorni graničar im je mahnuo da prođu letimično im pregledavši pasoše. Gabrijel je nakratko Petersonu skinuo lisice, ali je nekih kilometar i po posle granice zaustavio kola i ponovo ga vezao za vrata.
Odatle su išli severozapadno ka Davosu, zatim u Rajhenau, pa zapadno u srce centralne Švajcarske. Na prevoju Grimzel poče da sneži. Gabrijel je smanjio brzinu kako bi ga Lavon pratio u kloparavom folksvagenovom kombiju.
Kako su išli severnije, Peterson je bivao sve uznemireniji. Gabrijelu je davao uputstva kao da ga vodi do zakopanog leša. Kad je zatražio da mu skinu lisice, Gabrijel je odbio.
„Vi ste ljubavnici?" upita Peterson.
„Oded? Sladak je, ali se bojim da nije moj tip."
„Mislio sam na Anu Rolf."
„Znam na šta si mislio. Mislio sam da će nam prijati malo humora. Inače, mogu da dođem u iskušenje da te udarim vrlo snažno posred lica."
„Naravno da ste ljubavnici. Zašto bi se inače upetljao u sve ovo? Imala je mnogo ljubavnika. Siguran sam da ni ti nećeš biti poslednji. Ako želiš da vidiš njen dosije, rado ću ti ga pokazati - naravno, kao kolega kolegi."
„Da li ti, Gerharde, išta radiš iz principa, ili je sve samo radi para? Na primer, zašto radiš za Savet Ritlija? Da li to činiš jedino radi novca ili zato što u to veruješ?"
,,I zbog jednog i zbog drugog."
,,Oh, zaista. Koji princip te nagoni da radiš za Ota Geslera?"
„Radim za Ota Geslera zato što mi je dosta da gledam kako mi gomila prokletih stranaca zemlju povlači po blatu zbog nečega što se dogodilo pre nego što sam se i rodio."
„Tvoja zemlja je opljačkano nacističko zlato pretvorila u čvrstu valutu. Pretvorila je zubno zlato i burme jevrejskog naroda u čvrstu valutu. Hiljade užasnutih Jevreja su svoju životnu ušteđevinu ostavili u vašim bankama na putu u gasne komore Aušvica i Sobibora, a onda su neke banke zadržale novac umesto da ga predaju zakonitim naslednicima."
„Kakve to veze ima sa mnom? Šezdeset godina! To se dogodilo pre šezdeset godina! Zašto ne možemo da pređemo preko toga? Zašto morate da mi zemlju pretvarate u međunarodnog izgnanika zbog nečega što je učinilo nekoliko pohlepnih bankara pre šest decenija?"
„Zato što morate da priznate nedela. A morate to i da nadoknadite."
„Novac? Da? Želite novac? Kritikujete Švajcarce zbog naše navodne pohlepe, ali sve što želite jeste novac kao da će nekoliko dolara ispraviti sve greške prošlosti."
„To nije vaš novac. Zahvaljujući tom novcu vaš mali zaštićeni zabavni park od zemlje postao je jedna od najbogatijih država sveta, ali taj novac nije vaš."
U žaru rasprave Gabrijel je vozio prebrzo i Lavon je za njima zaostao nekoliko stotina metara. Gabrijel uspori da bi ga Lavon sustigao. Bio je ljut na sebe. Poslednje što je sada želeo bila je rasprava s Gerhardom Petersonom o moralu i švajcarskoj istoriji.
„Pre nego što budemo razgovarali s Geslerom želim da saznam još nešto."
„Želiš da saznaš kako sam otkrio tvoju vezu s ubistvom Hamidija."
„Da."
„Pre nekoliko godina - osam-devet, ne sećam se tačno - jedan Palestinac sumnjive prošlosti želeo je da dobije dozvolu za privremeni boravak u Ženevi. U zamenu za vizu i našu garanciju da njegov boravak u Švajcarskoj nećemo obznaniti Izraelu, ovaj Palestinac je ponudio da nam saopšti ime Izraelca koji je ubio Hamidija."
„Kako se zvao taj Palestinac?" upita Gabrijel mada nije morao da čeka Petersonov odgovor. Znao je. Odavno je sumnjao.
„Zvao se Tarik al Hurani. On je podmetnuo bombu pod kola tvoje žene u Beču, zar ne? On je taj koji ti je uništio porodicu."
OSAM kilometara od vile Ota Geslera, na obodu guste borove šume, Gabrijel se zaustavi kraj puta i izađe. Bilo je kasno popodne. Brzo se smrkavalo, temperatura je iznosila nekih dvadeset stepeni. Pred njima se uzdizao planinski vrh sa bradom od oblaka. Koji je? Ajger? Jungfrau? Menh?[23] Bilo mu je svejedno. Samo je hteo da s ovim završi, ode iz ove zemlje i u nju više nikad ne kroči. Dok je obilazio oko automobila, kroz petnaest centimetara dubok sloj vlažnog snega pred oči mu iskrsnu slika. Tarik govori Petersonu o eksploziji u Beču. Bilo je to sve što je mogao da učini da ne bi Petersona izvukao iz kola i ubio ga od batina. U tom trenutku nije bio siguran koga više mrzi - Tarika ili Petersona.
Gabrijel otključa lisice i natera Petersona da preko menjača pređe za volan. Oded izađe i pridruži se Eliju Lavonu u kombiju. Gabrijel zauze Petersonovo mesto na suvozačkom sedištu i gurnuvši mu beretu u rebra, podstaknu ga na pokret.
Mrak je obavijao dolinu. Peterson je vozio držeći obe ruke na volanu, a Gabrijel nije sakrivao beretu. Tri kilometra od Geslerove vile, Lavon uspori i parkira se pokraj druma. Gabrijel se okrenu i pogleda kroz zadnje staklo dok su se farovi gasili. Sad su bili sami.
„Ispričaj mi još jednom", Gabrijel prekide tišinu.
„Prešli smo to već deset puta", pobuni se Peterson.
„Ne zanima me. Hoću da mi još jednom kažeš."
„Zoveš se her Majer."
„Šta radim?"
„Radiš sa mnom u Odeljenju za analizu i zaštitu."
„Zašto me dovodiš u vilu?"
„Zato što imaš važne informacije o delovanju nametljivog Jevrejina Gabrijela Alona. Želeo sam da her Gesler čuje vest direktno od izvora."
,,A šta ću ja da uradim ako ikako odstupiš od scenarija?"
„Ne želim da to ponovo govorim."
„Kaži!"
„Jebi se."
Gabrijel mu mahnu beretom pre no što ju je zadenuo za pojas. „Prosviraću ti mozak. I stražaru takođe. To ću uraditi."
„Siguran sam da hoćeš", reče Peterson. „Znam da si dobar u tome."
Kilometar i po dalje ležao je neobeležen privatni put. Peterson smanji brzinu i vešto skrenu pri priličnoj brzini, a usled centrifugalne sile Gabrijel se nađe pribijen uz vrata. Za trenutak se uplašio da Peterson nešto smera, ali su usporili i klizili uskim putem dok su grane drveća dodirivale prozor sa Gabrijelove strane.
Na kraju puta nalazila se kapija od gvozda i kamena, koja je izgledala kao da može da izdrži napad oklopnog transportera. Dok su prilazili, stražar izađe na svetlost farova i mahnu im da stanu. Nosio je veliki plavi kaput koji nije uspevao da prikrije činjenicu da je teško naoružan. Na kapi mu je bio sneg.
Peterson otvori prozor. „Zovem se Gerhard Peterson. Došao sam kod her Geslera. Bojim se da je u pitanju hitan slučaj."
„Gerhard Peterson?"
„Da, tako je."
,,A ko je ovaj čovek?"
„To je moj kolega. Her Majer. Za njega ja garantujem."
Stražar je promrmljao nekoliko nečujnih reci u slušalicu. Tren kasnije otvori se kapija i on im se skloni s puta mašući im da prođu.
Peterson je vozio polako. Gabrijel je gledao kroz prozor u drveće; video je još jednog stražara u plavom kaputu, ali je ovoga cimao alzaski pas na povocu. Bože moj, pomisli. Ovo mesto izgleda kao Fiihrerbunker. Još da dodaju bodljikavu žicu i minsko polje i slika bi bila kompletna.
Ispred njih, drveće se razredilo i pojaviše se svetla vile ublažena velom snežnih pahuljica. Na put im stade sledeći stražar. Ovaj se nije trudio da sakrije automatski pištolj koji mu je visio s ramena. Peterson je opet otvorio prozor i stražar uvuče veliko lice u kola.
„Dobro veće, her Peterson. Her Gesler sada ide u kuću sa bazenom. Tamo će vas primiti."
„Dobro."
„Jeste li naoružani, her Peterson?"
Peterson odmahnu glavom. Stražar pogleda Gabrijela.
„A vi, her Majer? Da li ste večeras poneli pištolj?"
„Nein."
„Pođite sa mnom."
NIZ MALIH svetiljki postavljenih na stubove do kolena visoke obeležavao je putanju pešačke staze. Sneg je ovde bio dublji nego u dolini - palo je trideset centimetara ako ne i više - i svaka četvrta svetiljka je bilo zatrpana malim nanosom.
Peterson je išao pored Gabrijela. Stražar koji ih je dočekao na vrhu staze sada ih je vodio. U jednom trenutku pridružio mu se i drugi koji je išao iza njih. Gabrijel je osećao vreli dah alzaskog psa na unutrašnjoj strani kolena. Kad je pas priljubio njušku uz njegovu ruku, stražar povuče povodac. Životinja zareza niskim dubokim zvukom od kojeg vazduh zadrhta. Lep pas, pomisli Gabrijel. Nećemo učiniti ništa da uznemirimo jebenog psa.
Zgrada sa bazenom ukaza se pred njima, duga i niska, ukrašena okruglim svetiljkama koje su sijale na izmaglici što se podizala. Unutra su bili stražari; Gabrijel ih je video kroz zamagljene prozore. Činilo se da jedan vodi sićušnu figuru u ogrtaču.
Upravo tada Gabrijel oseti vreli bol u desnom bubregu. Leđa mu se saviše u luk, lice izvi nagore i za trenutak ugleda tanke vrhove borova kako se pružaju ka nebu. U svom bolu nebo je doživeo kao vangogovsku raskalašnost boje, pokreta i svetla. Sledeći udarac je primio u potiljak. Nebo se zacrni, a on licem nadole pade u sneg.

NIDVALDEN, ŠVAJCARSKA
GABRIJEL PRVO OTVORI JEDNO OKO a zatim lagano i drugo. Nije morao ni da ih otvara jer je mrak bio potpun. Apsolutna crna, pomisli. Teoretska crna.
Bilo je užasno hladno, patos od grubog betona, vazduh prepun sumpora i vlage. Ruke su mu lisicama bile s leđa vezane, a dlanovi okrenuti spolja, pa su ga zbog mlečne kiseline pekli rameni mišići. Pokušao je da zamisli iskrivljeni položaj svoga tela i udova - desni obraz i desno rame na podu, levo rame u vazduhu, izokrenuta karlica, noge vezane u čvor. Pomisli na umetničku školu, način na koji su nastavnici nekad preplitali udove modela kako bi istakli mišić, tetivu i oblik. Možda je i sam model za kakvu švajcarsku ekspresionističku sliku. Muškarac u sobi za mučenje - delo nepoznatog autora.
Zatvorio je oči i pokušao da se ispravi, ali je i na najmanje stezanje leđnih mišića u desnom bubregu osećao veliki bol. Stenjući, borio se i uprkos bolu uspeo je da se uspravi. Glavu je naslonio uz zid i trgnuo se. Od drugog udarca imao je na potiljku kvrgu veličine jajeta.
Vrhovima prstiju je pipao zid - gola stena, pretpostavljao je da je granitna. Mokra i glatka od mahovine. Pećina? Nekakva špilja? Ili možda samo još jedna podzemna prostorija? Svajcarci i proklete podzemne prostorije. Pitao se da li će ga kao zlatnu polugu ili burgundsku fotelju ostaviti zauvek tu.
Tišina je, kao i tama, bila potpuna. Ni sa jedne strane se ništa nije čulo. Ni glas, na lavež pasa, ni vetar, ni sneg ili kiša - samo tišina koja mu je u uvu odzvanjala kao zvučna viljuška.
Razmišljao je kako je Peterson ovo izveo. Kako je stražaru dao znak da je Gabrijel uljez? Šifra na kapiji? Lozinka koja nedostaje? I šta je s Odedom i Elijem Lavonom? Da li još sede na prednjem sedištu folksvagenovog kombija ili su u istom položaju kao Gabrijel - ili u gorem? Pomisli na Lavonovo upozorenje u bašti vile u Italiji: Ljudi poput Ota Geslera uvek pobeđuju.
Negde je polomljen pečat na čvrsto zatvorenim vratima i Gabrijel začu korake nekoliko ljudi. Svetlost dveju baterija ukazala se i poskakivala ukrug dok nije našla njegovo lice. Gabrijel zatvori oči i pokuša da okrene glavu od svetlosti, ali okretanje vrata mu izazva pulsiranje povrede na glavi.
„Podignite ga na noge."
Petersonov glas - čvrst, autoritativan, Peterson u svom elementu.
Dva para šaka zgrabiše ga za ruke i povukoše. Bol je bio snažan - Gabrijel se uplaši da će mu rameni zglobovi iskočiti iz čašica. Peterson zamahnu pesnicom koja završi u Gabrijelovom stomaku. Kolena mu popustiše i on se presamiti. Peterson ga udari kolenom u lice. Stražari ga pustiše i pade u isti iskrivljeni položaj u kojem se probudio.
Muškarac u sobi za mučenje - delo Ota Geslera.
RADILI su kao tim, jedan ga je držao a drugi udarao. Radili su dobro i istrajno, ali bez radosti i oduševljenja. Dobili su posao - da mu masnica ostane na svakom mišiću tela i da mu svaka tačka na licu prokrvari - i zadatak su obavljali potpuno profesionalno i birokratski. Svakih nekoliko minuta su odlazili da puše. Gabrijel je ovo znao jer, kad bi se vratili, na njima je osećao miris svežeg duvana. Pokušao je da ih mrzi, da mrzi ove ratnike Geslerove banke u plavim kaputima, ali nije mogao. Mrzeo je Petersona.
Posle jednog sata Peterson se vratio.
„Gde su slike koje si uzeo iz Rolfovog sefa u Cirihu?"
„Koje slike?"
„Gdeje Ana Rolf?"
„Ko?"
„Još ga tucite. Da vidimo da li će mu to osvežiti pamćenje."
I nastavljalo se. Gabrijel nije znao koliko je dugo trajalo. Nije znao da li je noć ili dan - da li je tu jedan sat ili nedelju dana. Vreme je pratio po ritmu njihovih udaraca i Petersonovim dolascima koji su bili tačni kao sat.
„Gde su slike koje si uzeo iz Rolfovog sefa u Cirihu?"
„Koje slike?"
„Gde je Ana Rolf?"
„Dobro, da vidimo da li može da izdrži još malo. Nemojte ga ubiti."
Ponovo batine. Izgledalo je da su kraće trajale, mada Gabrijel nije bio siguran pošto je povremeno gubio svest.
„Gde su slike koje si uzeo iz Rolfovog sefa u Cirihu?"
„Koje slike?"
„Gdeje Ana Rolf?"
„Ko?"
„Nastavite."
Još jedan udarac u desni bubreg oštar kao nož. Još jedna gvozdena pesnica u lice. Još jedan udarac čizmom u prepone.
„Gde su slike koje si uzeo iz Rolfovog sefa u Cirihu?"
Tišina„.
„Gdeje Ana Rolf?"
Tišina…
„Zasad je gotov. Ostavite ga da leži."

DVA stražara uđoše. Gabrijel je pretpostavljao da je vreme za nove batine. Umesto toga pažljivo su otključali lisice i narednih deset minuta čistili mu i previjali rane. Radili su s nežnošću pogrebnika koji oblače mrtvaca. Oteklim očima Gabrijel je gledao kako voda u lavoru postaje ružičasta pa crvena od njegove krvi.
„Progutaj ove pilule."
„Cijanid?"
„Protiv bolova. Osećaćeš se malo bolje. Veruj nam."
Gabrijel je uradio kako mu je rečeno i s mukom progutao tablete. Dozvolili su mu da nekoliko minuta sedi. Ubrzo je pulsiranje u glavi i udovima počelo da popušta. Znao je da nije prestalo - samo je nakratko odloženo.
„Spreman da ustaneš?"
„To zavisi kuda me vodite."
„Hajde, pusti da ti pomognemo."
Uhvatili su ga oprezno pod ruku, svaki sa svoje strane, i podigli.
„Možeš li da stojiš? Možeš li da hodaš?"
Pružio je nogu napred, ali je poklekla od dubokih povreda butnih mišića. Uspeli su da ga prihvate pre no što bi pao na pod. Iz nekog razloga ovo ih je vrlo zabavilo.
„Polako. Mali koraci za malog čoveka."
„Kuda idemo?"
„To je iznenađenje. Ali neće boleti. Obećavamo."
Izveli su ga kroz vrata. Napolju se hodnik pružao pred njim kao tunel, dugačak i beo, s mermernim podom i zasvođenom tavanicom. Vazduh je mirisao na hlor. Mora da su blizu Geslerovog bazena.
Počeše da hodaju. Prvih nekoliko metara Gabrijelu je bila potrebna sva njihova pomoć, ali kako je lek postepeno dopirao do svih delova tela, on se navikao na uspravan položaj, pa je mogao da se kreće bez ičije pomoći, mučno vukući noge - pacijent koji po bolničkom krilu pravi prve korake posle operacije.
Na kraju hodnika nalazila su se dvostruka vrata, a iza ulaz u kružnu prostoriju, prečnika oko šest metara, sa visokom tavanicom u obliku kupole. U središtu sobe je stajao omalen, stariji čovek u belom frotirskorn ogrtaču, lica sakrivenog velikim naočarima za sunce. Dok je Gabrijel prilazio, pružio je vretenastu šaku prošaranu ljubičastim venama. Gabrijel je pustio da tako lebdi u vazduhu.
„Pozdravljam vas, gospodine Alon. Tako mi je drago što smo se konačno upoznali. Ja sam Oto Gesler. Molim vas, pođite sa mnom. Ima nekoliko stvari koje mislim da ćete pogledati s uživanjem."
Iza njega se polako i bešumno otvoriše još jedna dvostruka vrata, kao da su na dobro podmazanim šarkama. Kad Gabrijel zakorači napred, Gesler položi koščatu ruku na Gabrijelovu podlakticu.
Tada je Gabrijel shvatio da je Oto Gesler slep.

NIDVALDEN, ŠVAJCARSKA
PRED NJIMA JE BILA DVORANA izvajana poput pećine sa lučnim svodom koji je podsećao na Musee d'Orsay. Veštačka svetlost dopirala je odozgo kroz staklo. Sa svake njene strane nalazilo se desetak prolaza koji su vodili u prostorije gde su visile bezbrojne slike. Nije bilo oznaka, ali je Gabrijelovo uvežbano oko razaznalo da je svaka imala zasebnu namenu: italijanska umetnost petnaestog veka, holandska i flamanska sedamnaestog veka, francuska devetnaestog. Nizala se galerija za galerijom, privatni muzej ispunjen evropskim izgubljenim majstorima. Utisak je bio izuzetan, ali očito ne i za Geslera - Gesler ništa od toga nije mogao da vidi.
„Žao mi je što su se moji ljudi prema vama onako ponašali, ali bojim se da ste sami krivi. Nije vam bilo baš pametno da ovamo dolazite."
Imao je neprijatno piskav glas, suv i tanak poput pergamenta. Ruka na Gabrijelovoj nadlaktici bila je neosetne težine, kao dah toplog vazduha.
„Sad mi je jasno zašto vam je toliko bilo stalo da ućutkate Augustusa Rolfa. Koliko ih imate?"
„Da budem iskren, više ni ne znam."
Ušli su u sledeču prostoriju - španski slikari petnaestog veka. Stražar u plavom kaputu lenjo je koračao tamo-amo poput muzejskog čuvara.
,,I ne možete ništa od ovoga da vidite?"
„Ne, plašim se da ne mogu."
„Zašto ih čuvate?"
„O sebi mislim kao o impotentnom čoveku. Samo zato što ne mogu da legnem sa svojom ženom, ne znači da sam voljan da njeno telo poklanjam drugima."
„Dakle, oženjeni ste?"
„Izvanredan pokušaj, gospodine Alon, ali u Švajcarskoj je veoma sveto pravo na privatnost. Možete reći da sam otišao u krajnost, ali tako sam odlučio da živim."
„Jeste li oduvek slepi?"
„Postavljate previše pitanja."
„Došao sam da vam predložim da okončamo ovaj posao, ali sada shvatam da nikad nećete pristati. Vi ste Herman Gering dvadeset prvog veka. Vaša gramzivost nema granica."
„Da, ali za razliku od her Geringa, koga sam dobro poznavao, mene ne možete optužiti za kradu."
„Kako biste ovo nazvali?"
„Ja sam kolekcionar. To je veoma posebna zbirka, veoma privatna, ali ipak zbirka."
,Ja nisam jedini koji zna za ovo. Znaju i Ana Rolf i moja služba. Možete me ubiti, ali na kraju će neko saznati šta ste ovde zakopali."
Gesler se nasmeja suvim, neveselim smehom.
„Gospodine Alon, niko nikad neće saznati šta je u ovoj prostoriji. Mi Švajcarci svoje pravo na privatnost shvatamo veoma ozbiljno. Niko nikada neće moći da otvori ova vrata bez moje saglasnosti. Ali, da bih bio siguran u to, preduzeo sam dodatne korake. Koristeći malo poznatu rupu u švajcarskom zakonu, proglasio sam čitavo ovo imanje privatnom bankom. Ove prostorije su deo te banke - sefovi, ako vam to više odgovara. Svojina koja se ovde nalazi je samim tim zaštićena švajcarskim bankarskim zakonom o tajnosti i ni pod kakvim uslovima me ne mogu primorati da ih otvorim i otkrijem njihov sadržaj."
„I to vas čini srećnim?"
„Uistinu", odgovori bez oklevanja. „Čak i da sam primoran da otvorim ove prostorije, ne mogu me optužiti ni za kakav zločin. Vidite, svaki od ovih predmeta nabavljen je legalno po švajcarskim zakonima i moralno po zakonima Boga i prirode. Čak i da neko bez ikakve sumnje može da dokaže da su neko delo iz moje zbirke Nemci ukrali od pretka neke osobe, morali bi da mi isplate nadoknadu po tržišnoj vrednosti. Očigledno, troškovi povraćaja bili bi neverovatni. Vi i vaši prijatelji u Tel Avivu možete vrištati koliko god želite, ali mene nikad nećete primorati da otvorim čelična vrata koja vode u ove prostorije."
„Vi ste kučkin sin, Gesleru."
,,A, sada posežete za psovkama i nepristojnim izrazima. Krivite Švajcarce za ovu situaciju, ali nismo mi krivi. Nemci su započeli rat. Mi smo imali dovoljno razuma da se držimo po strani, i zbog toga želite da nas kaznite."
„Niste se držali po strani. Sarađivali ste s Adolfom Hitlerom! Davali ste mu oružje i davali ste mu novac. Bili ste njegove sluge. Svi vi ste samo sluge."
„Da, ubrali smo finansijsku nagradu za svoju neutralnost, ali zašto to sada potežete? Posle rata smo se nagodili sa saveznicima i sve je bilo oprošteno pošto je Zapadu bio potreban naš novac da obnovi Evropu. Zatim je nastupio Hladni rat, i Zapadu smo opet bili potrebni. Sad, pošto je Hladni rat gotov, svi, s obe strane Gvozdene zavese, kucaju na švajcarska vrata zahtevajući novac. Svi žele izvinjenje. Svi žele pare. Ali jednog dana mi ćemo vam ponovo zatrebati. Oduvek je bilo tako. Nemački prinčevi i francuski kraljevi, arapski šeici i Amerikanci koji izbegavaju poreze, narko-bosovi i trgovci oružjem. Bože moj, čak i vaša obaveštajna služba koristi naše usluge kad joj zatrebaju. Vi lično ste proteklih godina bili čest klijent Credit Suisse. Dakle, molim vas, gospodine Alon - molim vas da za trenutak prestanete da govorite kao da ste bolji od nas i budite razumni."
„Vi ste lopov, Gesleru. Običan kriminalac."
„Lopov? Ne, gospodine Alon, ja ništa nisam ukrao. Pametnom poslovnom taktikom sam stekao veličanstvenu privatnu zbirku umetničkih dela uz zapanjujuće lično bogatstvo. Ali ja nisam lopov. A šta je sa vama i vašim ljudima? Kmečite naokolo o navodnim zločinima Švajcaraca, a vi ste državu stvorili na zemlji ukradenoj od drugih. Slike, nameštaj, nakit - to su samo predmeti koji se lako nadoknade. Zemlja je, međutim, nešto sasvim drugo. Zemlja je zauvek. Ne, gospodine Alon, ja nisam lopov. Ja sam pobednik baš poput vas i vaših ljudi."
„Idite do đavola, Gesleru."
,Ja sam kalvinista, gospodine Alon. Mi kalvinisti verujemo da je bogatstvo na zemlji dato onima koje će primiti u nebesko kraljevstvo. Ako je bogatstvo u ovim prostorijama ikakav nagoveštaj, ja ću ići u suprotnom smeru od pakla. Priroda vašeg narednog života, bojim se, nije tako izvesna. Možete ostatak života na zemlji provesti manje neprijatno ako odgovorite na jednostavno pitanje. Gde su slike koje ste izvadili iz sefa Augustusa Rolfa?"
„Koje slike?"
„Te slike pripadaju meni. Mogu vam pokazati dokument kojim ih je Rolf preneo na mene neposredno pred smrt. Ja sam zakonski vlasnik tih slika i želim da mi se vrate."
„Mogu li da vidim dokument, molim vas?"
„Gde su te slike?"
„Ne znam o čemu pričate."
Gesler pusti Gabrijelovu ruku. „Neka ga neko odvede, molim."

NIDVALDEN, ŠVAJCARSKA
DEJSTVO LEKOVA JE PROŠLO, što je Gabrijel i očekivao, a bol koji je osetio bio je jači nego pre, kao da je bio na predahu pre konačnog napada. Svaki nerv u telu mu je istovremeno prenosio bolne impulse, što mu savlada moždane ćelije i on poče da se trese. Od žestoke drhtavice, koju nije mogao da kontroliše, telo ga je bolelo još više. Znao je da bi mu bilo lakše da se ispovraća, ali se molio da mu se to ne dogodi. Znao je da će grčevi usled povraćanja izazvati novi talas žestoke patnje.
Ne bi li se smirio, još jednom je u mislima tražio utočište, ali uporno mu se nametalo sećanje na Ota Geslera i njegovu zbirku. Gesler u svom frotirskom ogrtaču i s naočarima za sunce; prostorija za prostorijom prepune slika koje su nacisti opljačkali. Pitao se da li je to stvarno bila istina ili je to samo prateća posledica lekova koje je morao da uzme. Ne, pomisli. Istina je. Sve se to tamo nalazilo, skupljeno najednom mestu, van njegovog domašaja. Van domašaja sveta.
Vrata se otvoriše, a njegovo telo se zategnu. Ko je to? Geslerovi plaćenici dolaze da ga ubiju? Sam Gesler dolazi da mu pokaže još jednu prostoriju prepunu izgubljenih majstorskih dela? Ali, kako se soba ispuni svetlošću, shvati da nisu ni Gesler ni njegove siledžije.
Bio je to Gerhard Peterson.
„MOŽEŠ li da ustaneš?"
„Ne"
Peterson čučnu ispred njega. Zapali cigaretu i zagleda se u Gabrijelovo lice. Činilo se da ga je rastužilo ono što je video.
„Važno je da pokušaš da ustaneš."
„Zašto?"
„Zato što dolaze da te ubiju."
„Šta čekaju?"
„Mrak."
„Zašto im treba mrak?"
„Odneće tvoje telo gore na ledničko polje i baciti ga u pukotinu."
„Utešno. Mislio sam da će me nabiti u kasetu i deponovati na neki od Geslerovih numeričkih računa."
„Razmišljali su o tome." Sumorno se nasmeja. „Rekao sam ti da ne dolaziš ovamo. Ne možeš ga pobediti, rekao sam ti. Trebalo je da me poslušaš."
„Uvek si u pravu, Gerharde. U svemu si bio u pravu."
„Ne, ne u svemu."
Zavuče ruku u džep i izvadi Gabrijelovu beretu. Stavi je na dlan i prinese je Gabrijelu poput žrtve.
„Čemu to?"
„Uzmi." Malo mahnu pištoljem. „Hajde, uzmi."
„Zašto?"
„Zato što će ti trebati. Bez njega nemaš baš nikakvih izgleda da izađeš živ odavde. Sa njim, s obzirom na tvoje stanje, rekao bih da su ti šanse jedan prema tri. Ipak, vredi pokušati, zar ne? Uzmi pištolj, Gabrijele."
Pištolj je bio topao od Petersonove šake. Drška od orahovine, okidač, cev - prvi utešan predmet koji je dotakao otkako je stigao ovamo.
„Žao mi je što su te tukli. To nije bila moja odluka. Ponekad, agent u akciji mora da povuče poteze vredne žaljenja da bi dokazao svoje bonafides ljudima koje obmanjuje."
„Ako me sećanje ne vara, prva dva udarca si mi ti zadao."
„Nikada nikoga dotada nisam udario. Verovatno je mene bolelo više nego tebe. Osim toga, trebalo mije vremena."
„Vremena?"
„Da obavim pripreme kako bih te izvukao odavde."
Gabrijel stavi okvir na dlan i proveri da li je pištolj zaista napunjen i da nije u pitanju samo još jedna Petersonova prevara.
„Čujem da Gesler ima popriličnu zbirku", reče Peterson.
„ Nisi je nikad video ? "
„Ne, nikad nisam bio pozvan."
„Je li istina? Da li je ovo mesto zaista banka? Nikad niko neće moći da uđe?"
„Gabrijele, čitava ova zemlja je banka." Peterson opet stavi ruku u džep i sada izvuče pet-šest tableta. „Uzmi ovo. Protiv bolova i stimulant. Trebaće ti."
Gabrijel proguta pilule odjednom, a zatim vrati okvir u pištolj. „Kakve si pripreme obavio?"
„Našao sam tvoja dva prijatelja. Sakrili su se na sigurno, u maleni hotel u selu. Čekaće u podnožju planine, na obodu Geslerovog imanja, blizu mesta gde smo ih juče ostavili."
Juče? Prošao je samo jedan dan koji mu je izgledao kao godina. Kao život.
„Ispred ovih vrata se nalazi samo jedan stražar. Prvo ćeš morati da se pobrineš za njega. Bez buke. Možeš li to da izvedeš? Imaš li dovoljno snage?"
„Ne brini."
„Idi hodnikom udesno. Na kraju ćeš naići na stepenište koje završava vratima. Tuda izlaziš napolje, na imanje. Odatle samo treba da se spustiš niz planinu kako bi došao do svojih prijatelja."
Pored stražara i alzaskog psa, pomisli Gabrijel.
„Švajcarsku napustite putem kojim smo juče došli. Postaraću se da granični prelaz bude čist."
„Šta će biti s tobom?"
„Reći ću im da sam još jednom došao da te vidim ne bih li te ubedio da mi kažeš gde su sakrivene slike. Reći ću im da si me savladao i pobegao."
„Hoće li ti poverovati?"
„Možda hoće a možda će me baciti u pukotinu lednika koju su rezervisali za tebe."
„Pođi sa mnom."
„Moja žena, moja deca." A zatim dodade: „Moja zemlja."
„Zašto ovo radiš? Zašto ih ne pustiš da me ubiju i završe s ovim?"
I tada mu je Peterson ispričao priču o onome što se dogodilo u njegovom selu za vreme rata - priču o Jevrejima koji su u Švajcarsku stigli iz Francuske tražeći utočište, ali umesto toga su ih proterali preko granice gde ih je sačekao Gestapo.
„Posle smrti moga oca, sređivao sam neka dokumenta u njegovoj radnoj sobi. Našao sam pismo od Federalne policije. Pohvalu. Znaš li za šta je pohvaljen? Moj otac je bio osoba koja je prijavila boravak Jevreja u našem selu. Ne želim da na rukama ove porodice bude još jevrejske krvi. Želim da odavde odeš živ."
„Kad počne oluja, možda se nećeš dobro provesti."
„Oluje se istutnje u planinskim vencima ove zemlje. Kažu da na vrhu Jugenfrau vetar duva trista dvadeset kilometara na čas. Ali oluje izgleda oslabe dok stignu do Berna i Ciriha. Hajde, da ti pomognem da ustaneš."
Peterson ga podiže na noge.
„Jedan prema tri?"
„Ako imaš sreće."
Gabrijel je stao odmah iza vrata. Peterson dvaput udari pesnicom u vrata. Trenutak docnije, reza se pomeri, vrata otvoriše i stražar uđe u sobu. Gabrijel stade ispred njega i upotrebi i poslednji delić snage i udari ga pištoljem po slepoočnici.
PETERSON mu na vratu opipa puls. „Zadivljujuće, Gabrijele. Uzmi njegov kaput."
„Krvav je."
„Uradi kako ti kažem. Kad vide kaput, oklevaće pre nego što zapucaju na tebe a treba ti i zbog hladnoće. Uzmi i njegov automat - u slučaju da ti zatreba nešto jače od berete."
Peterson pomože Gabrijelu da s mrtvog čoveka skine kaput. Obrisa krv o pod i navuče ga. Na rame obesi pištolj. Beretu je držao u desnoj ruci.
„Sad mene", reče Peterson. „Da bude ubedljivo, ali ne ovako neopozivo."
Pre nego što je Peterson uspeo da se pripremi za bol, Gabrijel ga udari drškom berete visoko po jagodici i raseče mu obraz. Peterson istog trenutka izgubi ravnotežu, ali ostade na nogama. Dodirnu ranu prstima i pogleda krv.
„Krv iskupljenja, zar ne?"
„Tako nešto."
„Idi."

NIDVALDEN, ŠVAJCARSKA
HLADNOĆA KOJA JE DOČEKALA Gabrijela kad je izašao na vrata na vrhu stepeništa, bila je poput još jednog udarca. Bilo je kasno po podne. Brzo se smrkavalo, vetar je zavijao u borovima. Ruke su mu gorele od hladnoće. Trebalo je da uzrne rukavice od mrtvaca.
Pogleda uvis ka vrhu Jugenfrau. Nekoliko poteza bledo-ružičaste svetlosti bilo je visoko na njegovoj površini, ali je preostali deo planinskog masiva bio plav, siv i potpuno nepristupačan. Kažu da na vrhu Jugenfrau vetar duva trista dvadeset kilometara na čas.
Vrata su bila od betona i čelika, poput ulaza u tajni vojni bunker. Gabrijel se pitao koliko ih je raštrkano po Geslerovom imanju i kakva čuda bi mogao otkriti neko ko im ima pristup. Zasad je oterao ovakve misli i usredsredio se da se orijentiše. Bio je svega četrdeset pet metara od zgrade sa bazenom, s njene zadnje strane, nekoliko metara od šumarka.
…spusti se niz planinu…
Išao je preko otvorenog prostora, kroz sneg dubok do kolena i zamakao za drveće. Negde se začu lavež. Geslerovi psi. Pitao se koliko će vremena proći dok drugi stražar ne dođe u ćeliju i otkrije telo. I koliko dugo će Peterson moći da održi priču da ga je napao čovek polumrtav od batina.
U šumarku je bilo mračno i dok je oprezno napredovao, mislio je na noć kada se uvukao u Rolfovu vilu u Cirihu i otkrio fotografije sakrivene u noći radnog stola.
Her Hitler, da vam predstavim her Rolfa. Her Rolfje pristao da nam učini neke usluge. Her Rolfje kolekcionar, kao i vi, mein Fuhrer.
Hladnoća je imala jednu prednost - posle nekoliko trenutaka više nije osećao lice. Ovde je sneg bio nekoliko centimetara niži, ali je svaki korak bio avantura za sebe - šiljak stene, otpala grana drveta, jazbina koju je napustila neka životinja. Četiri puta je izgubio ravnotežu i pao i svaki put mu je bilo sve teže da ustane. Ali je ipak ustajao i nastavljao da hoda, niz padinu, prema mestu gde su Oded i Eli čekali.
Gabrijel je izašao na malu čistinu gde je stajao stražar. Stražar je bio na dvadesetak metara od njega blago okrenut leđima tako da ga je Gabrijel video iz poluprofila. Nije bio siguran da će ga sa te daljine pogoditi - ne sa svim povredama i otečenim očima i smrznutim šakama - pa nastavi da se kreće napred nadajući se da će ga, onako odrpanog, mrak zakloniti samo koliko je potrebno.
Uspeo je da napravi nekoliko koraka, ali je stao na granu koja je pukla. Stražar se okrenu i pogleda Gabrijela ne znajući šta mu je činiti. Gabrijel nastavi napred, mirno i uporno kao da je čovek koji dolazi da ga zameni na straži. Kad je bio na dva i po metra razdaljine, iz džepa izvuče beretu i uperi je u grudi stražara. Metak je čoveku izašao kroz leđa u oblaku krvi i tkiva i poliesterske tkanine.
Pucanj je odjekivao planinom. Pas odmah poče da laje, za njim drugi, pa treći. U vili se upališe svetla. Iza čistine je bila uzana staza dovoljno široka za malo vozilo. Gabrijel pokuša da potrči, ali nije mogao. Nije imao snage a ni koordinaciju neophodnu da strci niz padinu planine pokrivene snegom. Hodao je, a i to mu je jedva polazilo za rukom.
Osetio je da teren pred njim postaje ravan kao da se Geslerova planina sreće s dolinom. A onda je ugledao farove folksvagenovog kombija i dve figure - tek senke, Lavona i Odeda, kako trupkaju od hladnoće.
Nastavi da se krećeš! Hodaj!
Otpozadi se začu lavež psa za kojim usledi muški glas. „Ti, stani! Stani, pucaču!"
Sudeći po jačini njihovog glasa, bili su veoma blizu, ne više od tridesetak metara. Pogledao je niz planinu. I Oded i Lavon su ovo čuli jer su se penjali uz drum njemu u susret.
Gabrijel nastavi da hoda.
„Stani, rekao sam! Stani odmah ili pucam!"
Začu buku i okrenu se na vreme da vidi alzaskog psa puštenog sa povoca kako kao lavina juri prema njemu. Iza psa je stajao stražar s automatskim pištoljem u rukama.
Delić sekunde Gabrijel je oklevao. Koga prvo? Psa ili čoveka? Čovek je imao pištolj, pas čeljust kojom mu je mogao slomiti kičmu. Kako je pas skočio u vazduh prema njemu, jednom rukom podiže beretu i ispali metak pored životinje u njegovog gospodara. Pogodi ga posred grudi i ovaj pade na stazu.
Tada pas glavom udari u Gabrijel ove grudi i obori ga na zemlju. Kad je pao na zaleđenu stazu, desnom rukom udari o zemlju i bereta mu ispade.
Pas odmah nasrnu na Gabrijelov vrat, ali on podiže levu ruku ispred lica pa pas dohvati nju. Gabrijel vrisnu dok su zubi kidali zaštitni sloj kaputa i zabadali mu se u meso podlaktice. Pas je režao, mlatio glavom pokušavajući da skloni ruku ne bi li se dokopao osetljivog mesa vrata. Gabrijel je izbezumljeno desnom rukom udarao po snežnoj zemlji ne bi li napipao izgubljenu beretu.
Pas zagrize malo jače i polomi kost.
Gabrijel je vrištao od bola. Ovaj bol je bio mnogo jači od svega što su mu Geslerove siledžije uradile. Još jednom pokuša rukom da prepipa zemlju. Ovoga puta nađe dršku berete.
Žestokim trzajem snažnog vrata pas skloni Garbijelovu ruku i baci mu se na vrat. Gabrijel pritisnu cev pištolja na rebra psa i ispali mu tri metka u srce.
Gabrijel odgurnu psa i ustade. Iz pravca vile čuli su se povici i lavež Geslerovih pasa. Poče da hoda. Levi rukav kaputa je bio u dronjcima, a iz ruke mu je lila krv. Sledećeg trenutka ugleda kako Eli Lavon trči stazom prema njemu i pade mu na ruke.
„Nastavi da hodaš, Gabrijele. Možeš li da hodaš?"
„Mogu da hodam."
„Oded, prihvati ga. Bože, šta su ti uradili, Gabrijele? Šta su ti uradili?"
„Mogu da hodam, Eli. Pusti me da hodam."

Četvrti deo - TRI MESECA KASNIJE





PORTNAVAS, KORNVOL
KUĆICA SE NALAZILA IZNAD uskog rukavca, niska i čvrsta poput broda, s lepim dvostrukim vratima i prozorima sa belim kapcima. Gabrijel se vratio u ponedeljak. Slika, holandska oltarska ikona iz četrnaestog veka, stigla je u sredu od Galerije Išervud iz Sent-Džejmsa, iz Londona. Bila je položena u drveni sanduk od ojačane borovine, koji su dvojica debelih momaka, što su smrdela na pivo popijeno uz ručak, odnela uz uske stepenice u Gabrijelov studio. Gabrijel je otvorio prozor i naprskao opori asepsol kako bi oterao neugodni miris.
Bez žurbe je sliku vadio iz sanduka. Zbog starosti i osetljivog stanja, bila je isporučena ne u jednom već u dva sanduka - unutrašnji sanduk je štitio strukturu slike a spoljni obezbedivao stabilnu sredinu. Napokon, izvadi umetke od penastog materijala i oblak zaštitnog silikonskog papira, i stavi delo na štafelaj.
Bio je to središnji deo triptiha, otprilike devedeset centimetara visok i šezdeset centimetara širok, ulje na tri spojene hrastove daske s vertikalnim vlaknima - gotovo sigurno baltički hrast, omiljeno drvo flamanskih majstora. U malom bloku zapisa zatečeno stanje: jako iskrivljenje osnove, drugi i treći deo razdvojeni, velika oštećenja i brazgotine.
A da se, umesto oltarske ikone, njegovo telo nalazilo na štafelaju? Slomljena vilica, naprsla desna jagodica, povređena leva očna jabučica, oštećen kičmeni pršljen, slomljena leva žbica usled jakog psećeg ujeda zbog čega je morao da dobije preventivne injekcije protiv besnila. Stotinu šavova na preko dvadeset rasekotina i teških razderotina na licu, nakon čega su ostali otoci i izobličenja.
Poželeo je da može sa svojim licem da učini ono što se spremao da uradi za sliku. Lekari koji su ga negovali u Tel Avivu rekli su da samo vreme može povratiti njegov prirodan izgled. Tri meseca je prošlo, a i dalje je jedva uspevao da skupi hrabrost i pogleda se u ogledalu. Uostalom, znao je da vreme nije najodaniji prijatelj pedesetogodišnjem licu.
SLEDEĆIH deset dana je samo čitao. U privatnoj zbirci je imao nekoliko izvrsnih knjiga o Rohiru,[24] a Džulijan je bio ljubazan poslavši mu dve sjajne knjige, obe na nemačkom. Raširio ih je po radnom stolu i seo na visoku tvrdu stolicu, leđa pognutih kao da vozi bicikl, pesnicama podbočivši glavu. Povremeno bi podigao pogled i razmišljao o delu na štafelaju - ili gledao kako kiša u potocima pada na krovni prozor. Zatim bi spustio pogled i nastavio da čita.
Čitao je Martina Dejvisa i Lorna Kembela. Čitao je Panofskog, i Vinklera, i Ulina, i Dijkstru. I, naravno, čitao je drugi tom Fridlenderovog gigantskog dela o ranom holandskom slikarstvu. Kako bi mogao da restaurira delo i izdaleka vezano za Rohira, a da se prvo ne posavetuje s učenim Fridlenderom?
Dok je radio, novinski isečak stiže mu faksom - najmanje jedan dnevno, ponekad dva-tri. Najpre se o tome govorilo kao o Aferi Rolfa. potom, neizbežno, kao o Rolfgejtu. Prvi članak se pojavio u Neue Zurcher Zeitung, da bi se pisalo po bernskim i lucernskim novinama a zatim po ženevskim. Nedugo posle toga, priča se proširila na Francusku i Nemačku. Prvi tekst na engleskom jeziku objavljen je u Londonu, da bi se dva dana kasnije pojavio članak u uglednom američkom nedeljniku. Činjenice su bile retke, priče sumnjive - dobri tekstovi, ali nekvalitetno novinarstvo. Nagoveštavalo se da je Rolf imao tajnu umetničku zbirku, da je zbog nje ubijen. Bilo je nesigurnih veza s tajanstvenim švajcarskim finansijerom Otom Geslerom, mada je Geslerov portparol to odbacio kao zlonamerne laži i glasine. Kada su njegovi advokati objavili ne baš suptilna upozorenja o mogućim tužbama, priče su ubrzo utihnule.
Švajcarska levica je zahtevala skupštinski postupak i detaljnu državnu istragu. Nakratko je izgledalo kao da će Bern biti prisiljen da zagrebe malo dublje od površinskog sloja, Objaviće se imena! Ugled će im biti uništen! Ali ubrzo se skandal sam od sebe smirio. Zataškavanje! - vrištala je švajcarska levica. Švajcarska treba da se stidi! - uzvikivale su jevrejske organizaciji. Još jedan skandal je zbrisan u slivnike na Banhofstrase. Alpi su primili najžešći udar oluje. Bern i Cirih su pošteđeni.
Nedugo zatim pojavio se neobičan nastavak priče. Telo Gerharda Petersona, visokog oficira državne bezbednosti, nađeno je u pukotini lednika u Bernskom gorju, žrtva očigledne nesreće pri pešačenju. Ali je Gabrijel, sam u svom kornovalskom studiju, znao da Petersonova smrt nije bila nikakva nesreća. Gerhard Peterson je bio još jedan depozit u Geslerovoj banci.
ANA ROLF je uspela da ostane daleko od skandala koji se podigao oko njenog pokojnog oca. Posle slavodobitnog nastupa u Veneciji, krenula je na veliku evropsku turneju koja se sastojala od samostalnih recitala i nastupa s velikim evropskim orkestrima. Kritičari su pisali da joj sviranje ima vatru i raskoš njenog rada pre nesreće, mada su neki novinari jadikovali pošto nije pristajala na intervjue. Na nova pitanja u vezi s očevom smrću izdala je pismeno saopštenje prebacujući sve na advokata u Cirihu, koji je istrajno odbijao da o tome razgovara, pozivajući se na privatnost i istragu u toku. I tako se nastavilo dok zanimanje za priču nije opalo.
GABRIJEL podiže glavu i pogleda kroz prozor na krovu. Dosad nije primetio da je kiša napokon prestala. Slušao je vremensku prognozu na Radio Kornvolu dok je sređivao studio - kiše neće biti do večeras, sunčani periodi, temperatura uobičajena za kornvolsku obalu u februaru. Ruka mu je tek nedavno zacelila, ali je ipak odlučio da bi mu nekoliko časova na vodi prijalo.
Navukao je žuti nepromočivi kaput, u kuhinji napravio sendviče i napunio termos kafom. Malo kasnije je odvezao jedrenjaču i navodio je izlazeći iz zaliva niz rukavac Port Navas ka reci Helford. Postojan vetar je duvao sa severozapada, jasna sunčeva svetlost blistala na malim talasima i zelenim padinama brežuljaka iznad Helfordskog prolaza. Gabrijel je učvrstio kormilo, podigao glavno jedro i flok. Potom je ugasio motor i pustio da vetar nosi brod.
I uskoro ga ostavi. Znao je da je samo privremeno - trajaće samo dok ne zatvori oči ili ne pusti da mu mozak predugo lenstvuje - ali zasad je mogao da se usredsredi na dizanje i spuštanje broda, a ne na batine koje je istrpeo i sve što je video. Nekih noći, dok je ležao u svom neprijatno praznom krevetu, pitao se kako je mogao živeti sa takvim saznanjem - saznanjem koje mu je tako surovo pružio Oto Gesler. Kad bi ga slabost savladala, pomišljao je da sam izađe pred svetsku štampu, ispriča svoju priču, napiše knjigu, ali znao je da bi se Gesler jednostavno sakrio iza svojih bankarskih zakona o tajnosti. Gabrijel bi podsećao na još jednu izbeglicu iz tajnog sveta koja trguje s nedovoljno razrađenom teorijom zavere.
Kako se približavao Avgustovoj steni, pogleda na zapad i u rasporedu visokih oblaka ugleda nešto što mu se nije dopalo. Siđe niz brodske stepenice i uključi radio. Približavala se oluja - teška kiša, vetar brzine šest do osam čvorova. Vratio se za kormilo, okrenuo brod, podigao krmeno jedro. Jedrenjača odmah brže zaplovi.
Kad je stigao do ušća Helforda, već je pljuštalo. Gabrijel navuče kapuljaču nepromočivog kaputa i prionu na jedra, spustivši prvo krmeno jedro, pa flok a potom i glavno jedro. Upalio je motor i plovio uzvodno. Jato galebova se skupilo tražeći hranu. Gabrijel iskida sendvič na komadiće i baci ga u vodu.
Prošao je kraj starog ostrižišta, obišao ga i uputio se u mirni rukavac. Drveta se prorediše i ukaza se kuća. Dok se približavao, vide da neko stoji na keju, sa rukama u džepovima i podignutom kragnom kako bi se zaštitio od kiše. Gabrijel se spusti niz brodske stepenice i zgrabi cajsov dvogled koji je visio na kuki pored kuhinje. Podiže dvogled, pogleda čovekovo lice i brzo ga spusti. Nije mu trebalo da dalje proverava lik.
ARI ŠAMRON je sedeo za malim stolom u kuhinji dok je Gabrijel kuvao kafu.
„Zapravo opet počinješ da ličiš na sebe."
„Nekad si bolje lagao."
„Na kraju će otok spasti. Sećaš se Baruha? Strašnih batina koje je dobio od Hezbolaha pre nego što smo ga izvukli? Posle nekoliko meseci izgledao je skoro kao nekad."
„Baruh je i ranije bio ružan."
„To je tačno. Ti si nekad bio lep. Ja, ja bih prošao sa batinama. Možda bih čak posle i lepše izgledao."
„Siguran sam da ćeš naći nekoliko dobrovoljaca koji bi ti rado izašli u susret."
Šamronovo lice se pretvori u gvozdenu grimasu. Za trenutak je manje izgledao kao umorni starac a više kao Sabra ratnik[25] koji je pre trideset godina Gabrijela izvukao iz utrobe Umetničke škole Betsalel.
„Izgledaće gore nego ti kad ih dokrajčim,"
Gabrijel sede i nasu im kafu.
„Jesmo li uspeli da sve zadržimo u tajnosti?"
„Bilo je glasina na Bulevaru kralja Saula - glasina o neobjašnjivom kretanju osoblja i čudnim troškovima koji su napravljeni u Veneciji i Cirihu. Nekako su ove glasine stigle do premijerovog kabineta."
„Da li on zna?"
„Sumnja i zadovoljan je. Kaže da ne želi da zna ako je tačno."
„A slike?"
„Radili smo diskretno s nekoliko agencija za povraćaj umetničkih dela i američkim Ministarstvom pravde. Od šesnaest slika, koje si otkrio u Rolfovom sefu, devet je vraćeno naslednicima pravih vlasnika uključujući i onu što je pripadala Džulijanovom ocu."
„A ostale?"
„Dok se ne nađu vlasnici, biće u Muzeju Izraela, baš kao što je Rolf želeo. Ako ne mogu da ih pronađu, visiće tamo zauvek."
„Kako je Ana?"
„Tim je još s njom. Rami samo što nije poludeo. Kaže da će uraditi sve samo da više ne radi za nju. Spreman je da se dobrovoljno prijavi za patrole u Gazi."
„Je li bilo pretnji?"
„Još ne."
„Koliko bi trebalo da je štitimo?"
„Koliko god želiš. To je bila tvoja operacija. Odluku prepuštam tebi."
„Najmanje godinu dana."
„Dogovoreno."
Šamron ponovo nasu kafu i zapali jednu od onih užasnih turskih cigareta. „Sledeće nedelje stiže u Englesku, znaš. Albert hol. Tu završava turneju."
„Znam, Ari. Umem i ja da čitam novine."
„Zamolila me je da ti dam ovo." Gurnu mu malu kovertu preko stola. „To je karta za koncert. Molila je da dođeš u garderobu posle koncerta da se pozdravite."
„Sad sam usred restauracije."
„Ti ili slika?"
„Slika."
„Napravi pauzu."
„Sad nemam vremena da idem u London."
„Princ od Velsa ima vremena da ide na koncert, a ti si prezauzet.”
„Da."
„Nikad neću razumeti zašto uporno dozvoljavaš da ti lepe, nadarene žene promaknu."
„Ko kaže da ću to uraditi?"
„Misliš da će te večno čekati?"
„Ne, samo dok mi ne splasne otok."
Šamron odmahnu debelom rukom. „Koristiš svoje lice kao zgodan izgovor da je ne vidiš. Ali ja znam pravi razlog. Život je da se živi, Gabrijele, a ovaj prijatni mali zatvor, koji si sebi napravio, nije nikakav život. Vreme je da prestaneš sebe da kriviš za ono što se dogodilo u Beču. Ako moraš nekog da kriviš, okrivi mene."
„Neću s ovakvim izgledom da idem u London."
„Ako nećeš da ideš u London, hoćeš li mi dozvoliti da ti nešto drugo predložim?"
Gabrijel duboko i srdito uzdahnu. Izgubio je volju da mu se i dalje opire.
„Slušam", reče.

KORZIKA
TOG ISTOG POPODNEVA, Englez je pozvao Antona Orsatija u vilu na ručak. Bilo je vetrovito i hladno - prehladno da bi se sedelo na terasi, pa su jeli za kuhinjskim stolom i razgovarali o nekim manjim problemima u vezi s preduzećem. Don Orsati je upravo dobio ugovor da isporučuje ulje lancu dvadeset četiri bistroa od Nice do Normandije. Sada je neka američka kompanija za uvoz i izvoz želela da počne da prodaje ulje u delikatesnim radnjama u Sjedinjenim Državama. Potražnja je počela da nadmašuje proizvodnju. Orsatiju je bilo potrebno još zemlje i još drveća. Međutim, da li će plodovi odgovarati njegovim visokim standardima? Da li će zbog proširenja posla trpeti kvalitet? To je bilo pitanje o kojem su raspravljali sve vreme dok su jeli.
Nakon ručka, seli su pored kamina u dnevnoj sobi i pili crveno vino iz zemljanog krčaga. Tada je Englez priznao da se nečasno poneo tokom Afere Rolf.
Orsati je sipao sebi još malo vina i nasmešio se. „Kad mi je signadora rekla da si se vratio kući iz Venecije bez svoje amajlije, znao sam da se desilo nešto neuobičajeno. Usput, šta ti se dogodilo s amajlijom?"
„Dao sam je Ani Rolf."
„Kako?"
Englez mu je ispričao.
Orsati je bio zadivljen. „Rekao bih da si tu bitku dobio na poene. Kako si nabavio sako?"
„Posudio sam ga od stražara u scuola."
„Šta se s njim dogodilo?"
Englez pogleda u vatru.
Orsati promrmlja: „Siroti đavo."
„Jednom sam ga pitao ljubazno."
„Pitanje je, zašto? Zašto si me izdao, Kristofere? Zar prema tebi nisam dobar?"
Englez je pustio traku koju je uzeo od Emila Džekobija u Lionu. Zatim je Orsatiju dao dosije koji je pripremio na osnovu vlastite istrage, i otišao u kuhinju da raskloni sudove od ručka. Za Korzikanca se znalo da sporo čita.
Kad se vratio, Orsati je pročitao dosije. Zatvorio je fasciklu i njegov mračni pogled pade na Engleza. „Profesor Džekobi je bio veoma dobar čovek, ali mi smo plaćeni da ubijamo ljude. Da sve vreme razmišljamo šta je dobro a šta loše, nikad ništa ne bismo uradili."
„Da li je tvoj otac tako vodio svoj posao? I njegov otac? I njegov?"
Orsati uperi debeli prst kao pištolj u Englezovo lice. „Moja porodica se tebe ne tiče, Kristofere. Ti radiš za mene. To nemoj nikad zaboraviti."
To je prvi put da je Orsati odreagovao ljutito prema njemu.
„Nisam mislio ništa loše, don Orsati."
Korzikanac spusti prst. „Znam."
„Da li znaš priču o signadora i šta se dogodilo s njenim mužem?"
„Ti mnogo znaš o istoriji ovog mesta, ali ne znaš baš sve. Šta misliš, otkud signadora ima krov nad glavom? Da li misliš da živi od novca koji zaradi terajući zle duhove svojim čarobnim uljem i svetom vodicom?"
„Ti brineš o njoj?"
Orsati lagano klimnu glavom.
„Rekla mi je da ponekad taddunaghiu može da deli i pravdu jednako kao i osvetu."
„To je istina. Don Tomazi je svakako zaslužio da umre."
„Znam čoveka koji zaslužuje da umre."
„Čoveka iz tvog dosijea?"
„Da.”
„Izgleda da je veoma dobro zaštićen."
„Bolji sam od svih njih."
Orsati je podigao čašu ka vatri i posmatrao kako svetlost igra po vinu crvenom kao rubin. „Veoma si dobar, ali ubiti takvog čoveka neće biti lako. Moraću da ti pomognem."
„Ti?"
Orsati ispi ostatak vina. „Šta misliš ko se popeo na planinu Don Tomazija i prerezao njegov zli grkljan?"

KOSTA DE PRATA, PORTUGAL
VINOGRADAR KARLOS GA JE PRVI video kad je stigao. Podigao je pogled kad su kola skrenula na pošljunčanu stazu, i posmatrao kako Rami pozdravlja Gabrijela, restauratora slika. Razmenili su nekoliko reci; Rami je dodirnuo ožiljke na restauratorovom licu. Sa svog mesta u dnu vinograda Karlos je mogao da vidi ovo. Nije bio vojnik, ali je Karlos umeo da prepozna smenu straže kad je vidi. Rami je odlazio, ali ne dovoljno brzo. Zamorilo ga je ponašanje Naše gospe, što je Karlos i očekivao. Našoj gospi je bilo potrebno da nad njom bdi čovek beskrajnog strpljenja. Našoj gospi je bio potreban restaurator.
Posmatrao je Gabrijela kako ide stazom i ulazi u vilu. Naša gospa je bila na spratu u svojoj sobi i vežbala. Restaurator sigurno nije nameravao da je prekine. Za trenutak Karlos pomisli da otrči uz terasu i da se umeša, ali je malo razmislio. Restaurator treba da nauči lekciju, a neke lekcije se najbolje nauče težim načinom.
Spustio je makaze za rezanje loze i u džepu našao čuturu u kojoj je bio bagafo[26]. Zatim je čučnuo pored loze, zapalio cigaretu gledajući kako sunce tone u more i čekao da predstava počne.
ZVUK violine je ispunjavao vilu dok se Gabrijel peo stepenicama ka njenoj sobi. Ušao je bez kucanja. Odsvirala je još nekoliko nota i iznenada zastala. Povikala je ne okrećući se: „Proklet bio, Rami! Koliko jebenih puta moram da ti kažem.
I tada se okrenula i ugledala ga. Usta joj se otvoriše i u trenutku joj popusti stisak ruke u kojoj je držala Gvarnerijevu violinu. Gabrijel jurnu napred i uhvati je u vazduhu pre nego što je pala na pod. Ana ga zgrabi u naručje.
„Mislila sam da te više nikad neću videti, Gabrijele. Šta radiš ovde?"
„Dodeljen sam ti kao obezbeđenje."
„Hvala bogu! Rami i ja ćemo se poubijati."
„Čuo sam."
„Koliko ljudi je u novom timu?"
„Mislio sam da tebi prepustim tu odluku."
„Ako nemaš ništa protiv, jedan čovek će biti dovoljan."
„To će biti lepo", odgovori on. „To će biti savršeno."

NIDVALDEN, SVAJCARSKA
OTO GESLER SE ODGURIVAO KROZ svilenkastu vodu klizeći ka večitoj tami. Dobro je plivao tog dana, dva kruga više nego obično - sto pedeset metara ukupno - pravi uspeh za čoveka njegovih godina. Slepoća ga je naterala da pažljivo broji svaki zamah da ne bi udario glavom u ivicu bazena. Ne tako davno dovoljna su mu bila dvadeset dva snažna zamaha da prepliva bazen. Sad mu je trebalo četrdeset.
Približavao se kraju poslednjeg kruga: trideset sedam„. trideset osam… trideset devet… Ispružio je ruku očekujući italijanski mermer gladak poput stakla. Umesto toga, nešto ga je ščepalo za ruku i izvuklo iz vode. Na trenutak je visio iznad površine, bespomoćno kao riba na struku, izloženog trbuha, raširenog grudnog koša.
I tada se nož zario u njegovo srce. Osetio je vreo bol. Na trenutak mu se, na jedan delić sekunde, povrati vid. Bio je to bljesak blistave bele svetlosti negde u daljini. Tada ga ruka pusti i on pade nazad u svilenkastu vodu. Nazad u večnu tamu.

POGOVOR



Za vreme okupacije Francuske snage nacističke Nemačke zaplenile su stotine hiljada slika, skulptura, tapiserija i drugih objets d'art. Ni do dana današnjeg se ne zna gde su desetine hiljada ovih dela. Savezna skupština Svajcarske je 1996. n„pravilji4akozvanu Nezavisnu ekspertsku komisiju kojoj je naložila da istraži postupke Svajcarske za vreme Drugog svetskog rata. U svom konačnom izveštaju, objavljenom avgusta 2001. godine, komisija je priznala da je Švajcarska bila trgovačko središte opljačkanih umetničkih dela, i da je za vreme rata pozamašan broj slika unet u zemlju. Niko ne zna koliko je ovakvih dela ostalo sakriveno u bankama Svajcarske i domovima njenih državljana.


ZAHVALNICE
Ovo je drugi roman u kojem je glavni lik Gabrijel Alon. Kao ni prvi, ne bi mogao biti napisan bez pomoći i podrške Dejvida Bula. Za razliku od izmišljenog Gabrijela, Dejvid Bul je zaista jedan od najvećih svetskih restauratora umetničkih dela, a ja imam to zadovoljstvo da ga nazovem svojim prijateljem. Njegovo poznavanje restauratorskog postupka, istorije nacističkog pljačkanja umetničkih dela i lepota Venecije predstavljali su dragocenost i nadahnuće.
Zahvalan sam Sejdi de Vol, asistentu prve viole Simfonijskog orkestra iz Čarlstona, koja me upoznala s Tartinijevom čudesnom sonatom i pomogla mi da bolje shvatim dušu istinski nadarenog muzičara. Odgovorila je na sva moja pitanja, bez obzira kako luckasta bila, i velikodušno mi poklanjala svoje vreme.
Dr Bendžamin Šafer, jedan od vrhunskih ortopeda u Vašingtonu, opisao mi je složeni problem lečenja povreda zdrobljene šake. Posebno se zahvaljujem švajcarskim zvaničnicima koji su pomogli da se demistifikuju državna policija i služba bezbednosti, a koje, iz očiglednih razloga, ne mogu da navedem poimence. Hvala i službenicima Centralne obaveštajne agencije što su mi ponudili pomoć. Podrazumeva se da je stručno mišljenje njihovo, a greške i dramska sloboda samo moje.
Od desetina dokumentarnih radova, koje sam koristio dok sam pisao ovu knjigu, neki su se pokazali kao neprocenjivo vredni, uključujući prvobitni rad Lin Nikolas o nacističkom pljačkanju umetničkih dela, Silovanje Evrope, Izgubljeni muzej Hektora Felisijana i Izgubljeni majstori Pitera Harkleroda i Brendana Pitveja. Dragocen izvor bilo je kazivanje Nikolasa Fejta o istoriji švajcarskog bankarstva, Sigurnost u brojevima. Nadahnuće sam našao u hrabrom delu Žana Ziglera, Švajcarci, zlato i mrtvi.
Osoblje Hotela Dolder Grand u Cirihu i Luna Hotel Baglioni u Veneciji potrudilo se da naša istraživačka putovanja budu više zadovoljstvo a manje posao. Moj dragi prijatelj Luis Toskano je dvaput pročitao rukopis koji je poboljšala njegova sigurna ruka. Greg Krejg je skinuo za mene košulju sa svojih leđa, dosjovce. Prijateljstvo i podrška mog literarnog agenta Ester Njuberg iz International Creative Management nikada mi nisu značili toliko kao tokom pisanja ove knjige.
Svi pisci bi trebalo da imaju sreće da im urednici budu Nil Najren i Stejsi Krimer. Oni su mi pružili briljantne beleške i jak oslonac. Zaista, povremeno je izgledalo da razumeju likove i priče bolje od mene. Od srca hvala Stjuartu Koldervudu, čija pažljiva lektura me poštedela velikih neugodnosti.
Na kraju, želim da izrazim svoju duboku zahvalnost Filis Gran. Jednostavno, ne postoji niko bolji.

[1] Mayfair - deo Zapadnog Londona. (Prim. prev.)
[2] Sancerre - francusko suvo belo vino iz doline Loare. (Prim. prev.)
[3] Credit Suisse i UBS (Union Bank of Svvitzerland) - dve najveće švajcarske banke. (Prim. prev.)
[4] Juden Scheiss - nem. jevrejska govna. (Prim. prev.)
[5] Hauptbahnhof - glavina železnička stanica u Cirihu. (Prim. prev.)
[6] FLNC - korzikanska separatistička grupa Front za nacionalno oslobođenje Korzike. (Prim. prev.)
[7] Kidon - hebr. bajonet - pripadnik Mosadove supertajne jedinice asasina. (Prim. prev.)
[8] kaddish - hebr. jevrejska molitva za mrtve. (Prim. prev.)
[9] Boche - franc. Nemac - žargonska reč nastala u Prvom svetskom ratu kao pogrdan izraz za Nemca, takođe usvojena i u britanskom engleskom. (Prim. prev.)
[10] Patois - franc. pokrajinsko narečje, iskvaren govor. (Prim. prev.)
[11] Drole de guerre - franc. „neobičan rat" - termin se odnosi na period 1939-1940. i vojnu neaktivnost na francusko-nemačkoj granici. (Prim. prev.)
[12] Katsa - hebr. obaveštajac na terenu. (Prim. prev.)
[13] Sayaret - hebr. izviđanje, izvidnica - izraelske elitne specijalne jedinice za brze operacije u neprijateljskom okruženju. (Prim. prev.)
[14] Bodlim - hebr. kuriri koji održavaju vezu između sigurne kuće i ambasade, ili između različitih sigurnih kuća. (Prim. prev.)
[15] Incident u Venlou - dvojica britanskih agenata, Stivens i Best, zarobljeni su u holandskom gradiću Venlou novembra 1939. prema planu koji je napravio Gestapo da bi dobio informacije o metodama britanske obave -štajne službe. Jedan od nemačkih agenata, koji je učestvovao u ovoj operaciji, bio je Valter Šelenberg. Uhapšeni po nalogu Hajnriha Himlera, Best i Stivens su ostali u zatvoru do kraja rata. (Prim. prev.)
[16] Operacija Cicero - najpoverljiviji saveznički dokumenti, a među njima i planiranje operacije Overlord (iskrcavanje u Normandiji), dospevali su u ruke Nemcima krajem 1943. i početkom 1944. zahvaljujući Elijazu Bazni, Albancu poznatijem pod tajnim imenom Cicero koji je, kao sobar tadašnjeg britanskog ambasadora u Turskoj, dokumente fotografisao i dostavljao Nemačkoj ambasadi u Ankari. (Prim. prev.)
  [17] Jom Kipur - dan pokajanja, praštanja i pomirenja. Smatra se najvećim praznikom u jevrejskom kalendaru. (Prim. prev.)
  [18] Stari zavet, Knjiga proroka Isaije 58:3, 4 u prevodu Đure Daničića. (Prim. prev.)
  [19] Dinkelbrot - vrsta ražanog hleba. (Prim. prev.)
  [20] Radette - švajcarski specijalitet od hleba ili kuvanog krompira na koji je nastrugan sir topljen iznad otvorenog plamena ili sir koji se koristi za ovo jelo. (Prim. prev.)
  [21] Boule - franc. boćanje. (Prim. prev.)
  [22] Vaporetto - ital. mali parobrod. (Prim. prev.)
  [23] Ajger, Menh i Jungfrau, svaki preko 4.000 metara, tri su najviša vrha u Bernskim Alpima. (Prim. prev.)
  [24] Misli se na holandskog slikara Rohira van der Vejdena. (Prim. prev.)
  [25] Sabra - Jevrejin rođen u Izraelu. (Prim. prev.)
  [26] Bagafo - žuta rakija. (Prim. prev.)