Četiri slepa miša

Pred povlačenje iz vašingtonske policije detektiv Aleks Kros zna da ne može odbiti novi slučaj. Prijatelju njegovog partnera Džona Sampsona podmetnuto je ubistvo i osuđen je na smrt. Ko su njegovi tužioci? Vojska Sjedinjenih Država. Dok nova žena u Krosov život unosi novu nadu posle gubitaka, Kros i Sampson se sukobljavaju s kodom časti i tišine i trojicom nemilosrdnih ubica. No vreba još veća pretnja: njihov poslodavac, smrtonosni genije koji Krosa upoznaje s novim dubinama užasa... poslednji od ČETIRI SLEPA MIŠA.

Na stopedesetogodišnjicu osnivanja koledža Menhetn.
Napred „džasperi“!

Ovaj roman je posvećen i Meri Džordan, koja drži sve u svojim rukama - baš sve.

Jeste li u životu videli ovako nešto...

Prolog

VIŠESTRUKO UBISTVO PLAVA DAMA

Glava 1

MARK ŠERMAN, okružni javni tužilac za okrug Kamberlend u Severnoj Karolini, odgurnuo se od stola optužbe na staroj drvenoj stolici s rukohvatima i jezivom škripom zaparao gotovo potpunu tišinu sudnice.
Zatim je ustao i polako prišao pregradi s porotnicima, gde su devet žena i tri muškarca - šestoro belaca i šestoro Afroamerikanaca - s nestrpljenjem čekali njegove reči. Voleli su ga. Šerman je to znao, čak i očekivao. Znao je i da je već dobio u ovom uzbudljivom suđenju za ubistvo, čak i pre provokativne završne reči koju se spremao da izgovori.
No on če svoje zaključke svejedno izneti. Smatrao je potrebnim da narednik Elis Kuper snosi odgovornost za svoje zločine. To vojno lice je počinilo najgnusnije i najkukavičkije trostruko ubistvo u celokupnoj istoriji okruga Kamberlend u Severnoj Karolini. Ubistvo poznato kao Plava dama. Stanovnici okruga očekuju da Šerman kazni Elisa Kupera, koji je slučajno crnac, i Šerman ih neće razočarati.
Javni tužilac je počeo: „Ovi poslom se bavim već podugo - tačnije sedamnaest godina. Za sve to vreme nikad se nisam sreo s ubistvom kakvo je prošlog decembra počinio optuženi narednik Elis Kuper. Ono što je započelo kao ljubomorni gnev uperen prema jednoj žrtvi - Tanji Džekson, pretvorilo se u besramno krvoproliće tri žene. Sve tri supruge, sve tri majke. Te žene su imale ukupno jedanaestoro dece, naravno pored tri ožalošćena muža i bezbroj drugih članova porodice, suseda i bliskih prijatelja.
Sudbonosno veče je bilo ’žensko veče’ Tanje Džekson, Barbare Grin i Morin Bruno jednog petka. Dok su im se muževi razonodili uobičajenom partijom karata u bazi Fort Breg, one su se našle da se iskreno ispričaju, nasmeju i uživaju u prisnom društvu. Vidite, Tanja, Barbara i Morin su bile prisne prijateljice. Tog petka uveče okupile su se u domu Džeksonovih, gde su Tanja i Abraham podizali svoje četvoro dece.
Oko deset sati, pošto je u bazi popio bar šest čaša alkoholnog pića, narednik Kuper se uputio kući Džeksonovih. Kao što ste čuli u izjavama pod zakletvom, narednika Kupera je pred njihovim ulaznim vratima videlo dvoje suseda. Dozivao je gospođu Džekson.
Onda je narednik Kuper provalio u kuću. Randalovim nožem za preživljavanje, lakim oružjem omiljenim u posebnim jedinicama vojske Sjedinjenih Država, napao je ženu koja je odbila njegovo nabacivanje. Tanju Džekson je ubio na mestu, jednim udarcem bodeža.
Tad je narednik Kuper potegao nož na tridesetjednogodišnju Barbaru Grin. Na kraju i na Morin Bruno, koja umalo nije pobegla iz te klanice, ali ju je Kuper uhvatio pred vratima. Sve tri žene ubijene su udarcima koje je zadao snažan muškarac, obučen za borbu prsa u prsa u centru za posebne zadatke Džon F. Kenedi, sedištu specijalnih jedinica vojske.
Nož za preživljavanje identifikovan je kao lično vlasništvo narednika Kupera, smrtonosno oružje koje je čuvao još od početka sedamdesetih godina dvadesetog veka, kad se vratio iz Vijetnama. Na nožu su nađeni otisci narednika Kupera.
Njegovi otisci su nađeni i na odeći gospođe Džekson i gospođe Grin. DNK iz čestica kože nađenih pod noktima gospođe Džekson odgovara naredniku Kuperu. Na mestu zločina nađene su i
njegove vlasi. Na tavanu Kuperove kuće otkriveno je samo oružje kojim je izvršeno ubistvo. Kao i ona jadna ’ljubavna pisma’ koja je pisao Tanji Džekson - vraćena neotvorena.
Videli ste nezamislive slike onoga što je narednik Kuper učinio tim trima ženama. Kad ih je ubio,
obojio im je lica morbidnom plavom bojom. Obojio im je grudi i stomake. Užasno i izvitopereno. Kao što rekoh, to su najgora ubistva s kojima sam se susreo. Jasno vam je da postoji samo jedna presuda. Presuda glasi kriv je! Uklonite ovo čudovište!“ Iznenada je narednik Elis Kuper ustao za stolom odbrane. Začuo se glasan uzdah u publici. Narednik je bio visok metar i devedeset tri i snažne građe. S pedeset pet godina, u pojasu je i dalje imao osamdeset centimetara, isto onoliko kao i kad se, kao osamnaestogodišnjak, prijavio u vojsku. Na sebi je imao svečanu zelenu uniformu, a na grudima, među medaljama, i Purpurno srce, Krst za izuzetne zasluge i Srebrnu zvezdu. Bio je upečatljiva pojava, čak i u okolnostima kad mu se sudilo za ubistva, a progovorio je jasnim, prodornim glasom.
„Nisam ubio Tanju Džekson niti druge dve sirote žene. Te večeri nisam ulazio u tu kuću. Nisam bojio leševe u plavo. Nikad nikog nisam ubio, osim za svoju zemlju. Nisam ubio te žene. Nevin sam! Za ime boga, pa ja sam ratni heroj!“
Narednik Kuper je preskočio ogradicu pred sudom i u trenu se našao pred Markom Šermanom pa ga oborio udarcem u lice i grudi.
„Ti si lažov, lažov!“, vikao je Kuper. „Zašto se trudiš da me ubiješ?“
Kad je sudničko obezbeđenje konačno odvojilo Kupera, tužiocu su košulja i sako bili iscepani, a lice krvavo.
Mark Šerman se jedva uspravio pa se opet okrenuo poroti.
„Treba li išta da dodam? Presuda glasi kriv je. Uklonite ovo čudovište.“

Glava 2

PRAVE ubice su se pomalo izložile opasnosti prisustvujući završnom danu suđenja u Severnoj Karolini. Želeli su da vide kraj priče, nisu hteli da ga propuste.
Tomas Starki je bio vođa grupe. Nekadašnji pukovnik vojnih specijalnih jedinica je tako izgledao, hodao i govorio.
Braunli Haris mu je bio podređeni a još pun poštovanja prema pukovniku Starkiju, isto onako kao što je bio u Vijetnamu, isto onako kao što je bio od prvog dana ili će – pre - biti do smrti.
Voren Grifin je i dalje bio „klinja“, što je pomalo smešno jer je već imao četrdeset devet godina. Porota se vratila s razmatranja za manje od dva i po sata i donela presudu o krivici. Država
Karolina će zbog ubistava izvršiti smrtnu kaznu nad narednikom Elisom Kuperom.
Okružni javni tužilac je sjajno obavio posao - optužio je nevinog čoveka. Trojica ubica su ušla u tamnoplavi džip parkiran u uskoj uličici blizu suda. Tomas Starki je upalio motor velikog vozila.
„Ima li gladnih?“, upitao je.
„Žednih“, kazao je Haris.
„Napaljenih“, rekao je Grifin i nasmejao se svojim frktavim smehom.
„Hajde nešto da pojedemo i popijemo - a onda možda nađemo i neke ženske. Šta kažete? Da proslavimo veliku današnju pobedu. Za nas!“, uzviknuo je pukovnik Starki udaljivši se ulicom od suda. „Za tri slepa miša“

Deo I POSLEDNJI SLUČAJ





Glava 3

SIŠAO SAM TOG JUTRA oko sedam na doručak i za kuhinjskim stolom zatekao Nanu i decu. Kako je mali Aleks prohodao, u kuhinji je opet sve bilo „pod ključem“. Na sve strane je bilo plastičnih brava, reza i štitnika za utičnice. Od dečjeg čavrljanja, zveckanja kašika po činijama s pahuljicama i Dejmonovog upućivanja mlađeg brata u tajne ispuštanja čudnih zvukova ustima, kuhinja je bila bučna gotovo kao policijska stanica subotom uveče.
Deca su jela nekakve žitarice sa čokoladom u čokoladnom mleku. Zadrhtao sam pri samoj pomisli na svu tu čokoladu od ranog jutra. Nana i ja smo doručkovali jaja na oko s tostom od dvanaest žitarica.
„Kako je ovo lepo“, rekao sam prionuvši na kafu i jaja. „Ne nameravam da ga kvarim pominjući čokoholični doručak koji dvoje moje drage dece jedu za jutarnji obrok.“
„Upravo si ga pomenuo“, dobacila je spremno Dženi. Namignuo sam joj. Danas nije mogla da mi pokvari raspoloženje. Uhvaćen je ubica čuven po nadimku Veliki Mozak I sad tavori u zatvoru s posebnim obezbeđenjem u Koloradu. Moj dvanaestogodišnji sin Dejmon napreduje - i kao đak i kao član Hora vašingtonskih dečaka. Dženi je počela da se bavi slikanjem u ulju i vodi dnevnik u kome, za devojčicu njenog uzrasta, ima sasvim dobro napisanih i nacrtanih stvarčica. Mali Aleks iskazuje svoju ličnost - divno trinaestomesečno dete koje samo što je prohodalo.
Nedavno sam upoznao detektiva Džemilu Hjuz i želim da s njom provodim što više vremena. Danas nameravam da se vidim s načelnikom detektiva Džordžom Pitmanom i dam otkaz u vašingtonskoj policiji. Posle otkaza nameravam da se odmaram nekoliko meseci.
Posle bih mogao da otvorim privatnu praksu kao psiholog ili možda da se ubacim u FBI. Iz Biroa sam dobio istovremeno laskavu i primamljivu ponudu.
Na kuhinjskim vratima se začulo glasno kucanje. Onda su se vrata otvorila. Na njima je stajao Džon Sampson. Znao je šta se spremam da uradim pa je verovatno došao da mi pruži podršku.
Ponekad sam tako naivan da mi je od toga zlo.




Glava 4

„ZDRAVO, ČIKA DŽONE“, pozdravili su ga Dejmon i Dženi uglas pa se iscerili kao blesavi, što umeju da rade pred veličinama kakvom smatraju Džona Sampsona.
Džon je otišao do frižidera da prouči Dženino najnovije umetničko delo. Trudila se da kopira likove iz stripa Arona Makgrudera, koji je počeo da ih piše i crta za Univerzitet Merilend a sad izlazi u nizu novina. Ceo frižider nam je oblepljen Hjuijem i Rajlijem Frimanom, Cezarom i Džezmin Diboa.
„Džone, hoćeš li i ti jaja? Mogu da ti napravim kajganu sa sirom, baš kao što voliš“, ponudila je Nana i već ustala. Sve bi učinila za Sampsona. Tako je od njegove desete godine, kad smo počeli da se družimo. Sampson joj je kao sin. Roditelji su mu bili po zatvorima dok je odrastao, pa ga je uglavnom Nana podigla.
„Ne, ne“, presekao ju je on i dao joj znak da sedne - ali kad je već prišla štednjaku, rekao je:
„Da, kajganu, Nano. Prijaće mi i ražani tost. Umirem od gladi, a ti praviš najbolji doručak.“
„Istina“, zakikotala se ona i upalila plotne. „Sreća tvoja što sam ja žena starog kova. Sreća vaša.“
„Svesni smo toga, Nano.“ Sampson se nasmešio. Okrenuo se deci. „Treba da razgovaram s vašim ocem.“
„Danas odlazi u penziju“, rekla je Dženi.
„I ja sam to čuo“, rekao je Sampson. „Priča se po čitavom gradu, piše na naslovnoj strani Posta,
verovatno će biti i u emisiji Tudej“
„Čuli ste čika Džona“, rekao sam deci. „Tutanj. Volim vas. Brzo!“
Dženi i Dejmon su prevrnuli očima i ošinuli nas pogledom, ali su ustali od stola, skupili knjige u rančeve i spremili se na šetnju kroz pet blokova do škole Sodžerner Trus u Petoj ulici.
„I ne pomišljajte da tek tako izađete na vrata. Poljupci”, rekao sam.
Vratili su se i poslušno poljubili Nanu i mene. Zatim su poljubili i Sampsona. Uopšte me ne zanima šta se događa u ovom hladnom, bezosećajnom postmodernističkom svetu, u našoj kući se ovako ponaša. Bin Ladena verovatno nisu dovoljno ljubili kad je bio dete.
„Nešto me muči“, kazao je Sampson čim su deca izašla.
„Treba li ja to da čujem?“, pitala je Nana stojeći uz štednjak.
„Naravno“, odgovorio joj je Džon. „Nano, Alekse, oboma sam vam pričao o svom dobrom drugu iz vojske. Zove se Elis Kuper i dan-danas je u vojsci. To jest, bio je. Osudili su ga za ubistvo tri žene van baze. Ništa o tome nisam znao dok nisu počeli da me zovu zajednički prijatelji. Njega je bilo sramota sam da mi se javi. Nije hteo da saznam. Alekse, ostalo mu je samo oko tri nedelje do izvršenja smrtne kazne.“
Zagledao sam se Sampsonu u oči. Tamo sam video čak i više tuge i nemira nego obično.
„Šta hoćeš da uradim, Džone?“
„Pođi sa mnom u Severnu Karolinu. Razgovaraj s Kuperom. Nije on ubica. Znam tog čoveka skoro kao i tebe. Elis Kuper nikoga nije ubio.“
„Znaš da moraš ići sa Džonom“, rekla je Nana. „Neka ti to bude poslednji slučaj. Moraš mi to obećati.“
Obećao sam joj.

Glava 5

U JEDANAEST SATI tog prepodneva Sampson i ja smo se već vozili putem 1-95, zaglibljeni među kolonama užurbanih kamiona što su brektali ispuštajući dim. Doduše, vožnja nam je poslužila da se ispričamo. Obojica smo više od mesec dana bila u gužvi a navikli smo da vodimo duge razgovore. Tako je otkad smo odrastali u Vašingtonu. Zapravo, jedino smo se razdvojili kad je Sampson služio dvostruki vojni rok u Jugoistočnoj Aziji a ja na Džordžtaunu, pa na Džonsu Hopkinsu.
„Pričaj mi o tom drugaru iz vojske“, rekao sam. Ja sam vozio, a Sampson je povukao suvozačko sedište do kraja unazad. Kolenima je dodirivao tablu. Učiniio mi se da mu je udobno.
„Kuper je već bio narednik kad smo se upoznali, a mislim da je znao da će to zauvek i ostati. Nije mu smetalo, voleo je vojsku. Obojica smo bili u Bregu. Tad je Kuper bio instruktor. Jednom me je držao na dužnosti četiri vikenda zaredom.“
Frknuo sam.
„Jeste li se tad zbližili? Zajednički vikendi u kasarni?“
„Tad sam ga svom silinom mrzeo. Mislio sam da se nameračio na mene. Znaš, da me gnjavi zbog toga što sam krupan. Posle smo se sreli u Vijetnamu.“
„Je l’ malo popustio? Kad ste se ponovo videli u Vijetnamu?“
„Ne, Kuper kao Kuper. Nema kod njega labavo, sve po propisu, ali ako se držiš propisa, on je pravičan. Zato mu se i dopala vojska. Uglavnom je sređena, postojana i, ako radiš kako treba, obično ti je dobro. Možda ne toliko koliko smatraš da bi trebalo da bude, ali nije ti loše. Govorio mi je kako je za crnca pametno da se svrti u sistemu zasnovanom na zasluzi, kao što je vojska.“
„Ili policija“, ubacio sam.
„U izvesnoj meri“, složio se Sampson i klimnuo glavom. „Sećam se jednom“, nastavio je, „u Vijetnamu - zamenili smo jedinicu koja je za pet meseci poubijala dvesta ljudi. Pobijeni nisu bili baš vojnici, Alekse, mada se pretpostavljalo da su vijetkongovci.“
Vozio sam i slušao. Sampson je zvučao zamišljeno.
„Takve vojne operacije se zovu ’čišćenje’. Tog puta smo stigli u seoce, ali tamo je već bila druga jedinica. Jedan pešadijski oficir je ’ispitivao’ zarobljenika pred svim ženama i decom. Sekao mu je kožu sa stomaka.
Narednik Kuper mu je prišao i prislonio pištolj uz glavu. Rekao mu je da je mrtav ako ne prestane s tim. Znam da je bio ozbiljan. Kuper nije mario za posledice. Nije on ubio te žene u Severnoj Karolini, Alekse. Elis Kuper nije ubica.“




Glava 6

UŽIVAM u VREMENU koje provodim sa Sampsonom. Oduvek sam uživao i uvek ću uživati. Dok smo putovali kroz Virdžiniju bližeći se Severnoj Karolini, razgovor je skrenuo na druge, vedrije i izglednije teme. Već sam mu ispričao sve što treba o Džemili Hjuz, ali hteo je da čuje više pojedinosti. Katkad je veća tračara od Nane Mame.
„Nemam ništa više da ti kažem, momčino. Znaš da sam je upoznao tokom onog velikog slučaja s ubistvima u San Francisku. Često smo bili zajedno u tih nekoliko nedelja. Ne poznajem je baš najbolje, mada mi se dopada. Kod nje nema zezanja.“
„A želeo bi da je bolje upoznaš. To vidim.“ Sampson se zasmejao i pljesnuo krupnim šakama. I ja sam se nasmejao.
„Da, zapravo, želeo bih. Džemila se ne zaleće. Mislim da ju je neko povredio. Možda prvi muž.
Još neće o tome da priča.“
„Čoveče, mislim da te je prozrela.“
„Možda i jeste. Dopašće ti se. Svima se sviđa.“ Džon se opet nasmejao.
„Uvek nalaziš fine žene. Skidam ti kapu.“ Zatim je promenio temu. „Nana Mama je priča za sebe, zar ne?“
„Bogami, jeste. A ima osamdeset dve. Ko bi reko. Pre neki dan sam stigao kući i zatekao je kako niz zadnje stepenice na mušemi cima frižider. Nije me čekala da joj pomognem.“
„Sećaš li se kad su nas uhvatili kako mažnjavamo ploče u Spektors vinilu?.“
„Kako se ne bih sećao. Ona obožava da priča o tome.“ Džon se i dalje smejao. „Lepo nas vidim kako sedimo u štrokavoj kancelarijici šefa radnje. On nam preti svim kaznama do smrtne što smo pokušali da ukrademo njegove šugave četrdesetpetice, a mi smo mrtvi ’ladni. Skoro mu se smejemo u lice.
Tad se u radnji pojavi Nana i počne da nas mlati. Zveknula me je u lice, raskrvarila mi usnu. Kao pomahnitala, kao božja kazna.“
„Stalno je pretila: Nemojte me ljutiti. Samo me nikad nemojte ljutiti. Još mi odzvanja njen glas“, rekao sam.
„Onda je pustila da nas onaj policajac odvuče u stanicu. Nije nas ni dovela kući. Rekao sam joj: ’Nano, to su samo ploče.’ Pomislio sam da će me ubiti. ’Već krvarim!, kukao sam. ’Tek ćeš krvariti!’, dreknula mi je u lice.“
Smešio sam se na tu davnu uspomenu. Zanimljivo je da nam nešto što uopšte nije smešno kad se dogodi, na kraju to postane.
„Možda smo zato i postali veliki, zli policajci. Zbog Naninog osvetničkog gneva tog dana u prodavnici ploča.“ Samspon se uozbiljio i rekao:
„Ne, nije me to izvelo na pravi put. Vojska je. U svojoj kući nisam dobio ono što mi je bilo potrebno. Nana je pomogla, ali tek me je vojska izvela na pravi put. Njoj dugujem. I dugujem Elisu Kuperu. Ura! Ura! Ura!“

Glava 7

DOVEZLI SMO SE do otrežnjujućeg i zloslutno visokog zida kojim je opasan Centralni zatvor u Roliju u Severnoj Karolini.
Tu je odeljenje s posebnim obezbeđenjem bilo kao zatvor u zatvoru. Bilo je okruženo ogradom od žice oštre kao žilet i smrtonosnom elektronskom pregradom; naoružani stražari su pazili sa svih kula. Centralni zatvor je bio jedini s osuđenicima na smrt u čitavoj Severnoj Karolini. Trenutno je u njemu bilo više od hiljadu zatvorenika i čak dvesta dvadeset njih koji su čekali smrtnu kaznu.
„Jezivo mesto“, rekao je Sampson kad smo izašli iz kola. Nikad ga nisam video tako uznemirenog i neraspoloženog. Ni meni se nije dopalo što smo u Centralnom zatvoru.
U glavnoj zgradi je bilo tiho kao u manastiru, a ni ona nije oskudevala u dokazima visokog nivoa obezbeđenja. Samspon i ja smo morali da čekamo između dvoja vrata sa čeličnim šipkama. Prošli smo kroz detektor metala, pa smo morali da pokažemo lične karte sa slikom uz značke. Čuvar koji nas je proveravao obavestio nas je kako se u tom zatvoru prave automobilske registarske tablice Severne Karoline s prikazom aviona braće Rajt. Valjda je to dobro znati.
U ovom dobro čuvanom zatvoru bile su stotine čeličnih vrata. Zatvorenici iz ćelija nisu izlazili bez lisica, bukagija i čuvara. Na kraju smo ušli i u samo odeljenje osuđenih na smrt i odveli su nas do narednika Kupera. U tom odeljenju se svaki blok sastoji od šesnaest ćelija, osam dole i osam gore, i zajedničke sobe. Sve je obojeno u propisanu boju, poznatu kao ’boja ševe’.
„Džone Sampsone, ipak si došao“, rekao je Elis Kuper kad nas je ugledao u uskom hodniku pred sobom za posebna saslušanja. Vrata su bila otvorena i uvela su nas dvojica naoružanih čuvara.
Dah mi se presekao, ali sam se trudio da se ne primeti. Kuperu su i ruke i noge bile vezane lancima. Izgledao je kao veliki, moćni rob.
Sampson je prišao Kuperu i zagrlio ga. Kuper je na sebi imao crvenonarandžasti kombinezon, kakav su nosili svi osuđenici na smrt. Uporno je ponavljao: „Tako mi je drago što te vidim.“
Kad su se dva krupna čoveka razmakla, Kuperu su oči bile crvene a obrazi vlažni. Sampson nije zasuzio. Nikad u životu nisam video Džona da plače.
„Ovo je najlepše što mi se već zadugo, zadugo dogodilo“, rekao je Kuper. „Mislio sam da posle suđenja niko neće doći. Za mnoge sam već mrtav.“
„Doveo sam ti nekoga. Ovo je detektiv Aleks Kros“, rekao je Sampson okrenuvši se k meni. „On je najbolji koga znam u krvnim deliktima.“
„To mi je potrebno“, kazao je Kuper rukujući se sa mnom. „Najbolji.“
„Nego, ispričaj nam o tom groznom ludilu. Sve”, rekao je Samspon. „Sve od početka do kraja. Da čujemo tvoju verziju, Kupe.“
Narednik Kuper je klimnuo glavom.
„To želim. Biće lepo ispričati sve nekom ko nije unapred ubeđen da sam ubio te tri žene.“
„Zato smo ovde“, kazao je Sampson. „Zato što nisi ubio te žene.“
„Tog petka smo primili platu“, počeo je Kuper. „Trebalo je da odem pravo kući, devojci Marši, ali popio sam nekoliko pića u klubu. Mislim da sam oko osam pozvao Maršu. Nje nije bilo. Verovatno se naljutila na mene. Tako sam popio još jedno piće. Sreo sam dva drugara. Ponovo sam zvao kuću - tad je već bilo skoro devet. Marše i dalje nije bilo.

Popio sam još nekoliko viskija sa sodom u klubu. Tad sam rešio da se prošetam do kuće. Zašto da se prošetam? Zato što sam znao da sam se obrljavio. A ionako mi je do kuće tek nešto više od dva kilometra. Kad sam stigao kući prošlo je deset. Marše još nije bilo. Uključio sam košarkašku utakmicu Severna Karolina - Duk. Volim da navijam protiv igrača Duka i trenera K. Oko jedanaest sati čuo sam da se otvaraju ulazna vrata. Dreknuo sam na Maršu gde je dosad.
Samo što to nije bila Marša, već šestorica policajaca i istražitelj kriminalističko - istražnog odeljenja Džejkobs. Vrlo brzo su navodno našli Randalov nož za preživljavanje na mom tavanu. I tragove plave boje kojom su obojene one žene. Uhapsili su me zbog ubistva.“
Elis Kuper je prvo pogledao Sampsona, pa se zagledao meni u oči. Zastao je pre nego što je opet progovorio.
„Nisam ubio te žene“, rekao je. „A još uvek ne mogu da poverujem da mi je očigledno neko smestio ta ubistva. Zašto bi mi neko to poturio? Uopšte nema smisla. Nemam nijednog neprijatelja na svetu. Bar sam tako ranije mislio.“




Glava 8

TOMAS STARKI, BRAUNLI Haris i Voren Grifin najbolji su prijatelji više od trideset godina, otkad su zajedno bili u Vijetnamu. Na svakih nekoliko meseci, pod komandom Tomasa Starkija, odlazili su u jednostavnu vikendicu na planini Keneso u Džordžiji i tamo provodili produženi vikend. Bio je to muški ritual koji će, po Starkijevim rečima, trajati dok ne ode i poslednji od njih trojice.
Tamo su radili sve što nisu mogli kod kuće, puštali su muziku iz šezdesetih - Dorse, Krim, Hendriksa, Blajndfejt i Erplejn - i to glasno. Nalivali su se pivom i burbonom dok su pekli debele goveđe odreske i jeli sveži kukuruz, slatki crni luk, paradajz i krompir natopljen maslacem i kiselom pavlakom. Pušili su skupe kubanske cigare. Neizmerno su se dobro provodili.
„Kako beše ono u staroj reklami za pivo? Znate na koju mislim“, pitao je Haris kad su seli na prednji trem da večeraju.
„Od ovoga nema boljeg“, kazao je Starki i otresao debeli pepeo s cigare na daske trema. „Mada mi se čini da je to pivo bilo sranje. Više se ne sećam ni kako se zvalo. Doduše, malo sam cvrcnut i prilično stondiran.“ Ni jedan ni drugi prijatelj mu nisu poverovali. Tomas Starki nikad nije sasvim gubio prisustvo duha, a posebno u situacijama kad izvrši ubistvo ili naredi da se neko ubije.
„Odužili smo dug, gospodo. Ovo nam pripada“, nastavio je Starki pa pružio kriglu da se kucne s prijateljima. „Ono što će se nadalje događati sasvim je zasluženo."
„Još kako smo zaslužili. Dva-tri tuđa rata. Drugi naši uspesi poslednjih godina“, nabrajao je Haris. „Porodice. Ukupno jedanaestoro dece. Osim toga pokazali smo se i u tom velikom, zlom civilizovanom svetu. Sigurno nikad nisam očekivao da ću ubirati sto pedeset hiljada godišnje.“
Ponovo su se kucnuli teškim kriglama.
„Dobro smo radili, momci. A verovali ili ne, može samo da nam bude još bolje“, kazao je Starki.
Kao i uvek, prepričavali su stare ratne priče - s Grenade, iz Mogadiša, Zalivskog rata, ali najviše iz Vijetnama.
Starki je ispričao kako su naterali jednu Vijetnamku da „jaše podmornicu“. Žena - svakako simpatizer vijetkongovaca - skinuta je do gole kože, pa vezana za drvenu dasku licem nagore. Haris joj je vezao peškir preko lica. Pustili su da na peškir polako kaplje voda. Kad je peškir bio pun vode, žena je dišući unosila i vodu. Pluća i stomak su joj ubrzo otekli od tečnosti. Tad ju je Haris udario u grudi da izbaci tečnost. Žena je progovorila, ali naravno nije im rekla ništa što već nisu znali. Zato su je odvukli do drveta persimona, koje rađa slatke plodove pa je uvek prekriveno krupnim žutim mravima. Mama-san su vezali za drvo, zapalili po džoint i posmatrali kako joj telo otiče do neprepoznatljivosti. Kad je bila pred pucanjem, „prikačili“ su je na poljski telefon i spržili strujom. Starki je oduvek govorio kako je to bilo najmaštovitije ubistvo. „A vijetkongovska gadura je to i zaslužila.“ Braunli Haris se prisetio „ludih minuta“ u Vijetnamu. Kad bi iz nekog sela čuli uzvratnu paljbu, makar samo jedan pucanj, usledio bi „ludi minut“. Nastao bi pakao jer bi ti uzvratni pucnji bili dokaz da je čitavo selo vijetkongovsko. Posle „ludog minuta“ to selo, ili bar ono što je ostalo od njega, bilo bi spaljeno do temelja.
„Hajdemo u bioskopsku sobu, momci“, rekao je Starki. „Raspoložen sam za film. A na umu imam pravi film.“
„Je l’ valja?“, upitao je Braunli Haris i iscerio se. „Stravičan je, samo to ću ti reći. U poređenju s

njim Hanibal je dečja igra. Najstrašniji film koji si ikad video.“

Glava 9

SVA TROJICA su se uputili u bioskopsku sobu, omiljenu prostoriju u vikendici. Davno, u Vijetnamu, njih trojica su imala tajno ime: „Tri slepa miša“. Bili su elitne vojne ubice - radili su šta im je naređeno, nikad nisu postavljali neprijatna pitanja, izvršavali su naređenja. I dalje je bilo slično. A bili su najbolji u onome što su radili.
Starki je bio vođa, kao što je bio i u Vijetnamu. Bio je najpametniji i najžilaviji. Starki se s godinama fizički nije mnogo promenio. Imao je metar i osamdeset pet, u pojasu osamdeset tri, lice preplanulo i izborano u skladu sa svojih pedeset pet godina. Plava kosa mu se prošarala sedima. Nije se često smejao, ali kad je to radio, obično bi mu se svi pridružili.
Nabijeni Braunli Haris je bio visok samo metar i sedamdeset dva, ali mu je uprkos tonama piva i pedeset jednoj godini telo bilo iznenađujuće zategnuto. Oči su mu bile uvučene pod debelim, skoro spojenim, tršavim obrvama. Kosa mu je i dalje bila crna s malo sedih, a šišao ju je na vojničkog
„keca“, mada ne tako visoko.
Voren Grifin Klinja bio je najmlađi u grupi i još nagao. Divio se obojici starijih muškaraca, posebno Starkiju. Grifin je bio visok metar i osamdeset šest, mršav i podsećao je, naročito starije žene, na folkpevača Džejmsa Tejlora. Duga riđastoplava kosa bila mu je malo proređena na temenu.
„Meni se baš svida taj Hanibal kanibal“, rekao je Grifin kad su ušli. „Naročito otkad je u Holivudu rešeno da je on dobrica. Ubija samo one bez manira ili one koji se ne razumeju u umetnost. Hej, šta tome fali?“
„Meni ništa“, odvratio je Haris.
Starki je zaključao vrata sobe pa u video-rikorder ubacio običnu crnu video-traku. Obožavao je bioskop i njegove kožne fotelje, filipsov televizor od devedeset centimetara i policu punu hronološki poređanih traka.
„Kreće film“, objavio je Starki. „Gasite svetla.“
Prva scena snimljena kamerom iz ruke predstavljala je čoveka koji prilazi kućici od crvene opeke običnog izgleda. Tad se u kadru pojavljuje i drugi muškarac. Snimatelj se primiče sve bliže da snima dnevnu sobu kroz mutan, muvama ispljuvan francuski prozor. U sobi su tri žene, smeju se i pričaju, nesvesne da ih tri neznanca posmatraju i pritom ih još i snimaju.
„Obratite pažnju da je uvodna scena izvedena u jednom kadru, bez reza“, kazao je Haris.
„Snimatelj je genije, kad već sam moram da se hvalim.“
„Aha, pravi si umetnik“, potvrdio je Grifin. „Mora da u tebi leži stopostotni peder.“
One žene, sve u tridesetim godinama, sad su se jasno videle kroz prozor. Pile su belo vino i veselile se svojoj „ženskoj žurci“. Bile su u šortsevima i imale noge koje zaslužuju da se pokazuju. Barbara Grin je ispružila nogu i dotakla prste, gotovo kao da se šepuri za snimanje.
Drhtavi snimak je pošao oko kuće do zadnjih, kuhinjskih vrata. Sad se uz sliku čuo i ton. Jedan od tri uljeza zakucao je na aluminijumska vrata protiv insekata.
Onda se začuo glas iznutra.
„Evo me! Ko je? O, nadam se da je Rasel Krou. Nedavno sam gledala Blistavi um. E pa taj čovek je blistav.“
„Nije Rasel Krou, gospođo“, rekao je Braunli Haris, očigledno snimatelj.

Tanja Džekson je otvorila kuhinjska vrata i na tren delovala sasvim zbunjeno, a onda joj je Tomas Starki prerezao grlo nožem za preživljavanje. Žena je zaječala i srušila se na kolena, pa pala licem nadole. Bila je mrtva i pre nego što je udarila o crne i maslinaste podne ploče.
„Neko vrlo dobro barata nožem za preživljavanje. Nisi izgubio veštinu s godinama“, rekao je Haris Starkiju pijući pivo i gledajući film.
Snimak iz ruke se nastavljao, hitro prolazeći kroz kuhinju. Preko tela Tanje Džekson koja je krvarila i trzala se, pa u dnevnu sobu. Titrava pesma grupe Destinis čajld čula se s radija i postala zvučni zapis filma.
„Šta je to?“, vrisnula je Barbara Grin s kauča i sklupčala se da se zaštiti. „Ko ste vi, ljudi? Gde je Tanja?“
Starki se u trenu stvorio uz nju s nožem. Čak se iskosa i sablasno iskezio u kameru. Zatim je pojurio Morin Bruno u kuhinju, gde joj je zario nož usred leđa. Ona je digla ruke uvis, kao da se predaje.
Kamera je promenila ugao i uhvatila Vorena Grifina. Stigao je za njima. Upravo on je doneo boju i obojio lica i poprsja ubijenih žena u plavo.
Sedeći u bioskopskoj sobi svoje vikendice, drugari su još dvaput odgledali film. Kad je i treće emitovanje završeno, Tomas Starki je izvadio kasetu.
„Živeli“, rekao je pa su podigli krigle. „Ne starimo, čak smo sve bolji i bolji.“




Glava 10

URA!
Ujutro smo Sampson i ja stigli u Fort Breg u Severnoj Karolini da produžimo s istragom ubistava Plava dama. Nad nama su sve vreme leteli avioni C-130 i C-141. Vozio sam drumom koji se zove Sveamerički auto-put, koji sam tad smatrao putem za Rajli. Za divno čudo, sve do 11. septembra oko baze nije bilo bezbednosnog kordona, ni ograde oko kasarne ni glavne kapije. Vojska je dopuštala mesnom stanovništvu da koristi puteve u bazi za prelazak s jedne strane Brega na drugu.
Sama baza se prostirala četrdeset kilometara u pravcu istok-zapad i šesnaest kilometara u pravcu sever-jug. U njoj su bile stacionirane borbene jedinice spremne da u roku od osamnaest sati krenu u bilo koji kraj sveta. Pored svega toga, u bazi je bilo svih mogućih ugodnosti: bioskopa, štala, jedan muzej, dva terena za golf, pa čak i klizalište.
Kad smo ušli, videli smo dve table na novom stubu. Na jednoj je pisalo DOBRO DOŠLI U FORT BREG, U SEVERNOJ KAROLINI, POSTOJBINI AMERIČKIH VAZDUŠNIH SNAGA I JEDINICA ZA SPECIJALNE OPERACIJE.
Druga je bila zajednička gotovo svim američkim bazama u svetu: ULAZITE U VOJNU INSTITUCIJU I PODLEŽETE PRETRESU BEZ UPOZORENJA.
Ovde je bilo prašnjavo i još vrelo iako je već rana jesen. Kud god sam pogledao, bilo je oznojenih vojnika koji trče u okviru fizičkog treninga. I hamvija. Mnogo hamvija. Nekoliko jedinica je uvežbavalo pevanje koračnica.
„Ura!“, dobacio sam Sampsonu.
„Ni blizu“, iscerio se on. „Gotovo da poželim da se ponovo prijavim.”
Sampson i ja smo ostatak dana proveli razgovarajući s ljudima u maskirnim uniformama i uglancanim čizmama. Veze koje imam u FBI-ju otvorile su nam vrata koja bi nam inače možda ostala zatvorena. Elis Kuper je imao mnogo prijatelja i mnogi od njih su bili zabezeknuti kad su čuli za ubistva. Čak ni sad nije bilo mnogo onih koji su poverovali da je on sposoban za takvo nasilje i okrutnost.
Izuzetak su bila dva podoficira koji su prošli obuku za posebne zadatke pod njegovim zapovedništvom. Rekli su nam da ih je Kuper psihički zlostavljao. Desetar Stiv Hol bio je rečit.
„Narednik je zaista umeo da bude opak. To je opštepoznato. Nekoliko puta sam se našao sam s njim. Udarao me je laktovima, kolenima. Znao sam da je očekivao da mu uzvratim, ali nisam. Uopšte me ne iznenađuje što je ubio nekoga.“
„Gomila gluposti“, rekao je Sampson o pričama s obuke. „Kup je nervčik i ume da bude gadan ako ga izazoveš. To ne znači da je ubio tri žene i obojio ih u plavo.“
Osetio sam Sampsonovu neopisivu privrženost i poštovanje prema Elisu Kuperu. Tu svoju stranu nije često pokazivao.
Majka mu je bila narkomanka i diler, a otac ga je napustio kad mu je bilo tri godine. Nikad nije bio naročito osećajan, osim s Nanom i decom, moguće i sa mnom.
„Šta misliš o ovome što smo dosad saznali?“, upitao me je konačno. Oklevao sam pre nego što sam odgovorio:
„Džone, prerano je da išta kažem. Znam da je to ružno reći kad ti je prijatelju ostalo manje od tri

nedelje života. A čini mi se da ni u Fort Bregu nećemo još dugo biti dobrodošli. Vojska voli da rešava svoje probleme na svoj način. Biće teško da dođemo do obaveštenja koja bi zaista pomogla Kuperu. Što se Kupera tiče, instinkt mi govori da mu verujem. No ko bi se toliko potrudio da mu smesti ovo? Ništa tu nema smisla.“

Glava 11

VEĆ SAM SE NAVIKAO na avione koji su uporno preletali. Da ne pominjem artiljerijsku vatru koja je gruvala sa strelišta u biizini Fort Brega. Počeo sam da razmišljam o artiljerijskoj pucnjavi kao o posmrtnim zvonima za Elisa Kupera.
Posle ručka na brzinu na Bulevaru Breg Sampson i ja smo imali sastanak s kapetanom Džejkobsom. Donald Džejkobs je pripadao CID-u, vojnom kriminalističko - istražiteljskom odeljenju. Njemu je od početka dodeljen slučaj ubistva i njegovo svedočenje na sudenju bilo je pogubno.
Stalno mi je upadalo u oči kako su putevi u Fort Bregu prilično zakrčeni civilnim vozilima. Čak i sad bi neko mogao neupadljivo da uđe. Odvezao sam nas u deo baze gde su bile glavne upravne zgrade. CID je bio smešten u građevini od crvene opeke, savremenijoj i sterilnijoj od privlačnijih zgrada iz dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka.
Kapetan Džejkobs nas je dočekao u svojoj kancelariji. Nije nosio uniformu, več crvenu kariranu sportsku košulju i ležerne pantalone. Opušten i srdačan, taj krupni čovek beše u dobroj kondiciji za kasne četrdesete.
„Šta mogu da učinim za vas?“, upitao je. „Znam da ima ljudi koji veruju Elisu Kuperu. Mnogima je pomogao dok je bio instruktor. Znam i to da vas dvojicu prati dobar glas kao detektive krvnih delikata u Vašingtonu. Šta dalje?“
„Samo nam recite šta znate o ubistvima“, kazao je Sampson. Nismo se dogovarali, ali sam osetio kako mu je potrebno da on bude glavni detektiv dok smo u bazi.
Kapetan Džejkobs je klimnuo glavom.
„U redu, ako nemate ništa protiv, snimaću ovaj razgovor. Bojim se da je zaista on to uradio, detektivi. Mislim da je narednik Kuper ubio te tri žene. Ne trudim se da shvatim zbog čega je to uradio. Naročito ne razumem zašto je koristio plavu boju na žrtvama. Možda vi to možete da odgonetnete, doktore Krose. Osim toga, znam da se mnogi u Bregu još nisu oporavili od okrutnosti i besmislenosti tih ubistava.“
„Znači da stvaramo nevolje što smo ovde“, prekinuo ga je Sampson. „Izvinjavam se, kapetane.“
„Nema potrebe“, odgovorio je Džejkobs. „Kao što sam rekao, narednik Kuper ima poštovaoce. U početku sam čak i ja bio sklon da mu poverujem. Njegova priča o tome gde je sve bio sasvim je uverljiva. Njegov dosije u službi je izuzetan.“
„Zbog čega ste onda promenili mišljenje?“, pitao je Sampson. „Dođavola, detektive, zbog mnogo toga. Analize DNK, dokaznog materijala nađenog na mestu zločina i drugde. Činjenica da je viđen pred kućom Džeksonovih, a on se kleo da nije bio tamo. Nož za preživljavanje na tavanu, kojim se ispostavilo da je izvršeno ubistvo. Još ponešto.“
„Možete li biti određeniji?“, pitao je Sampson.
„Šta to?“ Kapetan Džejkobs je uzdahnuo, ustao i otišao do maslinastozelenog ormarića s dokumentima. Otključao je gornju lioku i izvadio fasciklu pa nam je doneo.
„Pogledajte ovo. Možda ćete se i sami predomisliti." Prostro je po stolu šest stranica s fotografijama s mesta zločina. Video sam mnogo takvih slika ali mi to nije mnogo pomoglo.
„Ovako su nađene tri žene. Na suđenju ovo nije prikazano da ne bismo povredili osećanja

porodica više nego što je nužno. Okružni tužilac je znao da i bez ovih slika ima više nego dovoljno dokaza za optužbu protiv narednika Kupera.“ Fotografije su me svojom izražajnošću naterale da se stresem. Izgleda da su sve žene nađene u dnevnoj sobi, a ne tamo gde su ubijene. Ubica je precizno razmestio njihova tela po velikom cvetnom kauču. Tela je poređao izrežirano, što mi je odmah privuklo pažnju. Lice Tanje Džekson ležalo je među nogama Barbare Grin; lice gospođe Grin među nogama Morin Bruno. Nisu im samo lica bila obojena, već i prepone.
„Izgleda da je Kuper mislio da su njih tri ljubavnice. To bi čak moglo i da bude tačno. U svakom slučaju, smatrao je da je zato Tanja odbila njegovo udvaranje. Pretpostavljam da ga je to dovelo do ovoga.“
Konačno sam progovorio:
„Ma koliko ove slike bile upečatljive i odbojne, one ne dokazuju da je Elis Kuper ubica.“ Kapetan Džejkobs je zavrteo glavom.
„Izgleda da niste razumeli. Ovo nisu kopije policijskih slika s mesta zločina. Ovo su kopije slika s mesta zločina koje je Kuper sam slikao. Našli smo ih u njegovoj kući, uz nož.“
Donald Džejkobs je pogledao u mene pa u Sampsona.
„Vaš prijatelj je ubio te žene. Sad bi trebalo da se vratite kući i ostavite ovdašnje ljude da se oporave.“




Glava 12

UPRKOS PREPORUCI kapetana Džejkobsa, nismo otišli iz Severne Karoline. Zapravo, razgovarali smo sa svakim ko je hteo da priča s nama. Prvi narednik s kojim smo pričali rekao mi je nešto zanimljivo, mada nevezano sa ovim slučajem. Rekao je kako je najnoviji talas rodoljublja koji je preplavio zemlju posle 11. septembra jedva primetan u Fort Bregu. „Oduvek smo takvi!” kazao je. To sam već primetio, a priznajem i da je na mene ostavilo utisak mnogo toga što sam video u bazi.
Probudio sam se rano sledećeg jutra, oko pet, pa nisam znao kud da se denem. Bar sam imao vremena da razmotrim činjenicu kako mi je ovo možda poslednji slučaj. A kakav je, zapravo, to bio slučaj? Čovek osuđen za tri gnusna ubistva koji tvrdi da je nevin. Koji ubica to ne tvrdi?
A onda sam se setio Elisa Kupera u rajlijskom odeljenju osuđenih na smrt, pa sam se dao na posao.
Čim sam ustao, otišao sam na internet da obavim što je moguće više preliminarnog istraživanja. Jedna od oblasti koje su me zanimale bila je plava boja na žrtvama. Proverio sam u VICAP-u{*} i našao još tri slučaja s obojenim žrtvama, ali nijedan mi nije ukazivao ni na kakvu povezanost.
Zatim sam pročešljao ogroman broj informacija o plavoj boji. Donekle me je zainteresovala Grupa Plavi muškarac, glumci koji su izvodili predstavu Cevi u Njujorku, pa se proširili na Boston, Čikago i Las Vegas. U predstavi je bilo elemenata muzike, drame, izvođačke umetnosti, čak i varijetea. Izvođači su od glave do pete uvek bili u plavom. Možda tu ima nečeg, možda nema ničeg - prerano je da znam.
Sa Sampsonom sam se našao na doručku u Holidej inu, gde smo odseli - da budem precizniji, u Holidej in Bordou. Brzo smo doručkovali pa se odvezli u stambeni kraj van baze, gde je ovo trostruko ubistvo počinjeno. Kuće su tu bile obične i prizemne, svaka sa omanjim travnjakom ispred. Dosta njih je u dvorištu imalo gumeni bazenčić. Tricikli i plastični automobilčići bili su parkirani po čitavoj ulici.
Nas dvojica smo proveli dobar deo prepodneva i rano popodne pročešljavajući gusto tkanje zajednice u kojoj je živela Tanja Džekson. Zajednicu su činili radnici i vojna lica, i u više od pola kuća nikog nije bilo.
Stajao sam na tremu kuće od opeke i dasaka i razgovarao sa ženom kasnih tridesetih ili ranih četrdesetih godina kad sam video Sampsona kako trči k nama. Nešto se dogodilo.
„Alekse, dođi ovamo!“, vikao je. „Hajde. Hitno si mi potreban.“

Glava 13

SUSTIGAO SAM Sampsona.
„Šta je bilo? Šta si otkrio?“
„Nešto čudno. Možda je trag“, rekao je. Pošao sam s njim do još jedne kućice. Kucnuo je na vrata i neka žena nam je otvorila gotovo odmah. Bila je tek nešto viša od metar i pedeset, ali je imala dobrih sto kilograma, možda i svih sto deset.
„Ovo je moj partner, detektiv Kros. Pomenuo sam vam ga. Ovo je gospođa Hodž“, rekao je Sampson.
„Ja sam Anita Hodž“, predstavila se žena i rukovala sa mnom.
„Drago mi je što sam vas upoznao.“ Pogledala je Sampsona i široko se osmehnula.
„Slažem se. Ali u mlađim danima.“
Gospođa Hodž nas je uvela u dnevnu sobu, gde su dva dečkića gledala crtane filmove i istovremeno igrala igrice. Zatim nas je povela uskim hodnikom do spavaće sobe.
U sobi je bio dečak od desetak godina. Sedeo je u invalidskim kolicima primaknutim računaru.
Iza njega su na zidu visile sjajne slike više od dvadeset profesionalnih igrača bejzbola.
Učinilo mi se da ga nervira što ga ometamo.
„Šta je opet?” pitao je. „To je skraćeno od izlazite odavde i ostavite me na miru. Radim.“
„Ovo je Ronald Hodž“, kazao je Sampson. „Ronalde, ovo je detektiv Kros. Maločas sam ti pričao o njemu.“
Dečak je klimnuo glavom ali ništa nije rekao, samo je ljutito zurio u mene.
„Ronalde, hoćeš li da nam ponoviš svoju priču?“, pitao je Sampson. „Moramo da je čujemo.“ Dečak je zakolutao očima.
„Već sam ispričao drugim policajcima. Muka mi je već od toga. Ionako nikog nije briga šta ja mislim.“
„Ronalde“, počela je njegova majka. „I sam znaš da to nije tačno.“
„Molim te, ispričaj mi“, kazao sam dečaku. „To što imaš da kažeš moglo bi da bude važno. Želim da mi kažeš priču svojim rečima.“
Dečak se namrštio i nastavio da mrda glavom, ali me je gledao u oči.
„Drugi policajci nisu mislili da je to važno. Dupeglavci.“
„Ronalde“, opomenula ga je majka. „Ne budi prost. Znaš da ne volim da se tako ponašaš. Ni da tako govoriš.“
„Dobro, dobro“, rekao je on. „Opet ću ispričati.“ Onda je počeo o večeri kad je ubijena Tanja Džekson i onome što je video.
„Sedeo sam do kasno. Mada ne bi’ smeo. Igrao sam igrice.“ Zaćutao je i pogledao u majku. Ona mu je klimnula glavom.
„Oprošteno ti je. Već smo to raspravili. Sad molim te nastavi s pričom. Počinješ pomalo da me izluđuješ.“
Dečak se konačno osmehnuo i nastavio da priča. Možda je samo želeo da malo zagolica publiku.
„Iz sobe se vidi dvorište Džeksonovih. Odmah iza ugla kuće Hartovih. Video sam nekog u

dvorištu. Bilo je mračno, ali video sam ga kako se kreće. Imao je nekakvu kameru ili tako nešto. Nisam shvatio šta može da snimi, a to me je zanimalo.
Prišao sam prozoru i gledao. Tad sam video njih trojicu. Video sam ih u dvorištu gospođe Džekson. To sam rekao policiji. Tri čoveka. Video sam ih kao što vidim vas dvojicu u svojoj sobi. Snimali su film.”




Glava 14

ZAMOLIO SAM MALOG Ronalda Hodža da ponovi priču i on je to učinio.
Tačno gotovo u dlaku. Dok je govorio gledao me je pravo u oči i nit je zastajkivao nit je sklanjao pogled. Bilo je jasno da je dečaka uznemirilo ono što je video i da se još plaši. Živeo je u strahu od onog što je video te večeri i onog što je čuo o ubistvima u susedstvu.
Kasnije smo Sampson i ja razgovarali u kuhinji s Anitom Hodž. Dala nam je predivan ledeni čaj bez šećera, ali s velikim kriškama limuna. Ispričala nam je kako je Roland rođen s dijagnozom spina bifida, rascep na pršljenovima kroz koji je kičmena moždina proletela i izazvala paralizu od pojasa nadole.
„Gospođo Hodž, šta vi mislite o priči koju smo čuli od Ronalda?“, pitao sam je.
„O, ja mu verujem. Bar verujem da misli kako je to video. Možda su to bile senke ili tako nešto, ali Ronald svakako veruje da je video tri muškarca. I to jednog s nekakvom kamerom. Od početka ne odustaje od toga. Jezivo. Kao u onom starom Hičkokovom filmu.“
„Prozor u dvorište”, rekao sam. „Džejms Stjuart misli da je kroz prozor video ubistvo u vreme kad je zbog slomljene noge vezan za invalidska kolica.“ Pogledao sam Sampsona. Hteo sam da se uverim kako mu ne smeta da ja ovog puta postavljam pitanja. Klimnuo mi je glavom da nema ništa protiv.
„Šta je bilo pošto su fajetvilski detektivi razgovarali s Ronaldom? Jesu li dolazili ponovo? Je li bio bilo ko drugi iz policije? Neko iz Fort Brega? Gospođo Hodž, kako to da Ronaldovo svedočenje nije uvršteno u suđenje?“
Ona je zavrtela glavom.
„Isto sam se i ja pitala - moj bivši muž i ja. Jedan kapetan iz CID-a je došao nekoliko dana kasnije. Kapetan Džejkobs. Razgovarao je nakratko s Ronaldom. I to je sve. Niko nije dolazio u vreme suđenja.“
Kad smo popili ledeni čaj, rešili smo da za taj dan završimo. Već je prošlo pet i smatrali smo kako smo nešto ipak postigli. Kad smo se vratili u Holidej in Bordo, pozvao sam Nanu i decu. Kod kuće je sve bilo dobro i u redu. Prihvatili su slogan „tatin poslednji slučaj“ jer im se dopadalo kako zvuči. Možda se i meni dopadalo. Sampson i ja smo večerali, popili nekoliko piva u noćnom kubu Boutajs u hotelu, pa otišli svako u svoju sobu.
Zvao sam Džemilu u Kaliforniji. Kod nje je bilo sedam sati, pa sam je prvo pozvao na posao.
„Inspektor Hjuz“, kratko je rekla kad se javila. „Krvni delikti.“
„Želim da prijavim nestalu osobu“, rekao sam.
„Hej, Alekse“, obradovala se i osetio sam da se smeši. „Opet si me uhvatio na poslu. Šta ću. Ti si
nestala osoba. Gde si? Ne pišeš, ne javljaš se. Čak mi poslednjih dana nisi poslao ni šugavi mejl.“
Izvinio sam se pa joj ispričao o naredniku Kuperu i šta se dosad desilo. Opisao sam joj šta je video Ronald Hodž sa svog prozora. Zatim sam potegao temu zbog koje sam je i zvao.
„Nedostaješ mi, Džem. Voleo bih da te vidim“, kazao sam. „Bilo gde, bilo kad. Zašto za promenu ti ne bi došla na istok? Ili ću ja doći tu ako ti se to više sviđa. Reci mi.“ Džemila je zastala a ja sam zadržao dah. Možda ne želi da me vidi. Tad je rekla: „Mogla bih da uzmem nekoliko slobodnih dana. Volela bih da te vidim. Naravno da ću doći u Vašington. Nisam bila odmalena.“

„To i nije tako davno“, rekao sam.
„Ova ti je dobra. Baš slatko“, rekla je smejući se.
Srce mi je ustreptalo što smo ugovorili sastanak. Naravno da ću doći u Vašington. Ponavljao sam čitave noći tu Džemilinu rečenicu u sebi. Tako joj je sletela s jezika, gotovo kao da je jedva dočekala da je izgovori.

Glava 15

RANO SLEDEĆEG JUTRA dobio sam poziv od prijateljice iz FBI-ja. Zamolio sam Ebi Digarbo da proveri nije li bilo nekih nepravilnosti u kompanijama za iznajmljivanje automobila u ovoj oblasti one nedelje kad su se dogodila ubistva. Rekao sam joj da mi je to hitno. Ebi je odmah našla nešto.
Izgleda da je Herc uštinut za iznajmljivanje forda eksplorera - račun nikad nije podmiren. Ebi je nastavila da čeprka po papirima i došla do zanimljivog traga. Rekla mi je kako ove kompanije uopšte nije lako prevariti, što su za nas bile dobre vesti. Za tu prevaru bilo je neophodno krivotvoriti kreditnu karticu i vozačku dozvolu sa odgovarajućim podacima, uključujući i opis vozača koji iznajmljuje auto.
Neko je hakovao sigurnosne zapise javne arhive kako bi došao do lažnog identiteta koji je iskorišćen na kartici i prosledio te informacije kompaniji u Bramptonu, u Ontariju, gde je krivotvorena kartica napravljena. Potom je lažna vozačka dozvola sa odgovarajućim podacima dobavljena na veb-sajtu Photoidcards.com. Takođe su morali da pošalju i fotografiju, u čiju sam kopiju upravo zurio.
Belac, bez ičega upečatljivog na licu verovatno zamaskiranom šminkom i drugim pomagalima.
U FBI-ju će videti šta još mogu da pronađu. I ovo je nešto, za početak. Neko se baš pomučio da iznajmi auto u Fajetvilu sakrivši pravi identitet. Zahvaljujući Ebi Digarbo, imali smo nečiju sliku. Sampsonu sam ispričao za ovu prevaru na putu ka kući narednika Kupera. Sampson je navalio na vrelu kafu i ekler iz Dankin donatsa, ali sam primetio da je bio zahvalan, na svoj način.
„Zato sam i hteo da ti sarađuješ na ovom slučaju“, rekao je.
Kuper je živeo u maloj kući sa dve spavaće sobe na jezeru Spring, severno od Fort Brega. Bio je vlasnik polovine dvojne zgradice od crvene opeke. Pred ulazom je stajala tabla s natpisom: PAZI, OPASNA MAČKA!
„Ima smisla za humor“, rekao je Sampson. „Barem ga je dosad imao.“
Imali smo ključ od ulaznih vrata. Sampson i ja smo kročili unutra. Kuća je i dalje mirisala na mačku, nakon toliko vremena.
„Dobro je kada nam za promenu niko ne stoji na putu“, rekao sam Džonu. „Nema drugih policajaca niti FBI-ja.“
„Ubica je uhvaćen“, rekao je Sampson. „Slučaj je zatvoren. Za njega više niko ne mari osim nas. I Kupera koji čeka na izvršenje smrtne kazne. A sat otkucava.“
Izgleda da niko još nije dokonao šta treba uraditi s kućom. Elis Kuper se osećao sasvim sigurno na svom poslu pa je pre nekoliko godina kupio kuću. Želeo je da, kad ode u penziju, živi na jezeru.
Na stolu u predsoblju stajale su fotografije Kupera s prijateljima na različitim mestima: negde gde sve liči na Havaje, jug Francuske, možda i Karibe. Tu se takođe našla i nešto skorije snimljena Kuperova fotografija u zagrljaju sa ženom koja je verovatno njegova devojka Marša. Nameštaj u kući je delovao udobno, ne naročito skupo, verovatno kupljen u radnjama kao što su Target i Pir 1.
Sampson me je pozvao da priđem jednom prozoru.
„Neko ga je obio. U kuću je provaljeno. Moguće da su tako došli do Kuperovog noža, a potom ga istim putem i vratili. Ako je nož podmetnut. Kup reče da ga je držao u ormaru u spavaćoj sobi. Policija tvrdi da su ga našli na tavanu.“

Posle toga smo otišli u spavaću sobu. Na zidu je bilo još fotografija, uglavnom s mesta gde je Kuper bio raspoređen: iz Vijetnama, Paname, Bosne. Uza zid je bila smeštena klupa za dizanje tegova Moćni Jukon. Blizu ormara je stajala daska za peglanje. Pretražili smo ormar. Odeća je uglavnom bila vojna, ali bilo je tu i civilnih krpica.
„Šta misliš o svemu ovome?“, upitao sam Sampsona. Pokazao sam prema stolu na kom se nalazila gomila čudnih drangulija za koje bih, na prvi pogled, rekao da su iz jugoistočne Azije.
Podigao sam slamnu lutkicu koja me je iznenadila pakosnim, čak zlim izgledom. Zatim mali samostrel koji je izgleda imao kandžu umesto okidača. Srebrni privezak u obliku oka bez kapka. Šta je ovo?
Sampson je pažljivo proučio jezivu slamnu lutku, pa oko. „Video sam ovo oko ranije. Možda u Kambodži ili Sajgonu. Ne sećam se tačno. Viđao sam i ove slamne lutkice. Mislim da imaju neke veze sa osvetoljubivim zlim duhovima. Viđao sam takve lutke na vijetnamskim sahranama.“
Uprkos jezivim suvenirima, stekao sam utisak da je Elis Kuper usamljenik bez nekog preteranog života izvan vojske. Nisam video ni jednu jedinu fotografiju koja prikazuje porodicu.
Još smo se vrzmali po Kuperovoj spavaćoj sobi kada smo čuli da se otvaraju ulazna vrata. Zatim se začuo sve bliži bat teških čizama.
Vrata spavaće sobe su se naglo otvorila i lupila o zid. Na njima su stajali vojnici s pištoljima.
„Ruke uvis! Vojna policija. Smesta ruke uvis!“, uzviknuo je jedan od njih. Sampson i ja smo polako podigli ruke.
„Mi smo detektivi odeljenja za krvne delikte. Imamo dozvolu da budemo ovde“, rekao im je Sampson. „Proverite s kapetanom Džejkobsom iz CID-a.“
„Samo vi držite ruke iznad glave. Visoko iznad!”, urlao je vojni policajac.
Sampson je smireno razgovarao s vođom trojice vojnih policajaca koji su upali u spavaću sobu i u nas uperili pištolje.
„Ja sam prijatelj narednika Kupera“, objasnio im je Sampson.
„On je osuđeni ubica“, zarežao je jedan od vojnih policajaca krajem usana. „On sada čeka izvršenje smrtne kazne. Ali neće još dugo čekati.“
Sampson je i dalje držao ruke u vazduhu ali im je objasnio da su u džepu njegove košulje poruka od Kupera i ključ od kuće koji nam je on dao. Glavni vojni policajac je uzeo poruku i pročitao:
Za onoga koga bi ovo moglo zanimati:
Džon Sampson mi je prijatelj, I jedini za koga znam da je na mojoj strani. On i detektiv Kros su dobrodošli u moju kuću, ali vi ostali gadovi niste. Izlazite. Nezakonito ste na mom posedu!
Narednik Elis Kuper




Glava 16

PROBUDIO SAM SE narednog jutra dok su mi se reči mrtav čovek hoda vrtele po glavi. Nisam mogao ponovo da se uspavam. Stalno mi se pred očima javljao Elis Kuper u svetlonarandžastom kombinezonu koji nose osuđenici na smrt u Centralnom zatvoru.
Sampson i ja smo rešili da rano ujutru, pre nego što postane previše vruče, optrčimo Breg. Ušli smo u bazu Bulevarom Breg, a zatim skrenuli u užu ulicu po imenu Hanikat. Zatim smo naišli na lavirint sličnih sporednih uličica, i konačno na Longstrit roud. Breg je bio besprekoran. Nigde ni trunke smeća. Mnogi vojnici su već ustali i istrčavaju svoje vežbe.
Dok smo tako džogirali jedan pored drugog, isplanirali smo ostatak dana. Imali smo mnogo posla, a relativno malo vremena. Zatim treba da se vratimo u Vašington.
„Reći ću ti šta me zasad najviše muči", počeo je Sampson dok smo trčeći obilazili vojnu bazu.
„Verovatno isto ono što i mene muči“, odgovorio sam zadihano. „Saznali smo za Ronalda Hodža i za Hercov auto za samo jedan dan. Šta je to s mesnom policijom i vojnim istražiteljima?“
„Polako se uveravaš da je Elis Kuper nevin?“
Nisam odgovorio Sampsonu, ali me je ova naša istraga ubistva uznemiravala zbog nečeg sasvim neobičnog: ide previše glatko. Već smo saznali nešto što izgleda policija Fajetvila nije znala. I zašto vojno istražiteljsko odeljenje nije bolje odradilo svoj posao? Kuper je jedan od njih, zar ne?
Samo što sam se vratio u sobu posle trčanja, zazvonio je telefon. Pitao sam se ko me to zove ovako rano. Sigurno su Nana i deca. Tek je prošlo sedam. Javio sam se pomalo glupavim glasom Dejmona Vajansa koga ponekad oponašam pred decom:
„Aloha. Ko me zove ovako rano ujutru? Ko me to budi? Baš ste drski.“ Zatim sam čuo ženski glas. Nepoznat, s jakim južnjačkim akcentom.
„Je li to detektiv Kros?“
Brzo sam promenio glas i ponadao se da neće spustiti slušalicu.
„Da, ja sam. A ko je to?“
„Radije ne bih rekla. Samo me saslušajte, molim vas. Teško mi je da ovo kažem, vama ili bilo kome drugom.“
„Slušam vas. Recite.“
Čuo sam dubok uzdah pre nego što je ponovo progovorila.
„Ja sam bila sa Eiisom Kuperom one večeri kada su se dogodila tri užasna ubistva. Bili smo zajedno kada su se ubistva dogodila. Bili smo intimni. Zasad ću vam samo to reći.“ Primetio sam da mi je sagovornica uplašena, možda čak i na rubu panike. Morao sam da pokušam da je zadržim na vezi. „Sačekajte malo. Molim vas. Mogli ste pomoći naredniku Kuperu na suđenju. I dalje mu možete pomoći. Možete sprečiti njegovo pogubljenje!“
„Ne. Ne mogu vam reći ništa više nego što sam već rekla. Udata sam za nekoga iz baze. Neću da razorim svoju porodicu. Jednostavno ne mogu to da učinim. Žao mi je.“
„Zašto niste rekli gradskoj policiji ili CID-u?“ Zašto Kuper nije nama rekao? „Molim vas ostanite na vezi. Ostanite sa mnom.“
Žena je tiho zaječala.
„Zvala sam kapetana Džejkobsa. Rekla sam mu. On nije iskoristio tu informaciju, nije iskoristio

istinu. Nadam se da ćete vi preduzeti nešto. Elis Kuper nije ubio te tri žene. Nisam verovala da će moje svedočenje biti dovoljno da ga spase. I... bojim se posledica.“
„Kakvih posledica? Pomislite na narednika Kupera. Njega čeka smrtna kazna.“
Žena je spustila slušalicu. Nisam mogao mnogo toga da zaključim o njoj, ali bio sam prilično siguran da je jecala. Stajao sam tako i gledao u slušalicu, prosto ne verujući u ono što sam upravo čuo. Upravo sam razgovarao s alibijem Elisa Kupera - a nje sad više nema.

Glava 17

OKO PET ČASOVA Sampson i ja smo primili stravično dobru vest: glavnokomandujući u Bregu bio je voljan da se sastane s nama u svojoj kući u bazi. Trebalo je tamo da budemo tačno u sedam i trideset. General Stiven Bouen je bio spreman da izdvoji deset minuta i sasluša obaveštenja koja smo imali u vezi s trostrukim ubistvom. U međuvremenu, Sampson je pozvao narednika Kupera u Centralnom zatvoru. Ovaj je porekao da je te večeri bio s nekom ženom. Da stvar bude gora, Sampson je rekao da Kuper nije zvučao naročito ubedljivo. Samo, zbog čega bi od nas krio istinu? To nije imalo smisla.
General Bouen je živeo u kući što je izgledala kao da datira iz dvadesetih ili tridesetih godina prošlog veka: malterisana zgrada s krovom pokrivenim španskim crepom. Na spratu je bila prostorija s tri strane u staklu - verovatno generalove lične prostorije.
Neki čovek nas je odatle posmatrao dok smo parkirali na polukružnom prilazu. General Bouen lično?
Na vratima nas je dočekao ordonans-oficir koji se predstavio kao kapetan Rico. Generalovo osoblje sastojalo se od ordonansa-oficira, ordonansa koji je bio obezbeđenje ali i kuvar, i od vozača, koji je bio i obezbeđenje.
Ušli smo u veliko predsoblje s po dnevnom sobom na obe strane. Enterijer je bio sasvim raznovrstan, i verovatno je oslikavao generalovu karijeru širom sveta. Primetio sam prelepu izrezbarenu komodu nemačkog izgleda, oslikani paravan s prikazima ustalasanih brda i trešanja iz Japana i starinski stočič koji ukazuje da je general verovatno bio raspoređen i u Novoj Engleskoj.
Kapetan Rico nas je uveo u manju sobu, gde je general Stiven Bouen već čekao. Bio je u uniformi. Ordonans se nagnuo k meni.
„Vratiću se za tačno deset minuta. General želi nasamo da razgovara s vama.“
„Sedite, molim vas“, rekao je Bouen. Bio je visok, snažne građe, verovatno pedesetih godina. Spojio je šake nad prilično istrošenim pisaćim stolom, koji mora da je koristio čitave svoje karijere.
„Koliko shvatam, došli ste ovamo da biste ponovo otvorili Kuperov slučaj. Zbog čega smatrate da bi trebalo ponovo razmotriti ceo slučaj? I Kuperovu smrtnu kaznu?“ Objasnio sam generalu što sam sažetije mogao šta smo do sada otkrili, i kako smo na otkrivene dokaze reagovali sa stanovišta detektiva za krvne delikte. Bio je naviknut da sluša i u nekoliko navrata je moje izlaganje propratio promrmljavši: „Zanimljivo.“
Činilo mi se da je otvoren prema tuđim idejama i željan novih informacija. Na trenutak sam se ponadao.
Kada sam završio, pitao me je:
„Postoji li još nešto što bi neko od vas dvojice želeo da doda? Sada je trenutak.“ Sampson je delovao neobično tiho i povučeno u društvu generala.
„Neću ulaziti dublje u ono što ja lično osećam prema naredniku Kuperu“, konačno je progovorio,
„ali kao detektiv, ne mogu da poverujem da je vratio u kuću oružje kojim je počinjeno ubistvo, a pored njega i nekoliko optužujućih fotografija.“
Na naše iznenađenje, general Bouen je potvrdno klimnuo glavom.
„I meni je teško da u to poverujem“, rekao je. „Ali to je uradio. Ni ja ne razumem zašto, ali opet,

ne razumem ni zašto bi neko svojevoljno ubio tri žene, što je izvesno uradio. Ovo je najgori čin nasilja van ratišta koji sam video u čitavoj karijeri, a verujte, gospodo, video sam svakakve užase.“ General se nagnuo preko radnog stola. Suzio je oči i stegao vilicu. „Dopustite da vam kažem nešto u vezi s ovim slučajem ubistva što još nikome nisam rekao. Baš nikome. Ovo je isključivo za vas dvojicu. Kada narednik Kuper bude pogubljen u Centralnom zatvoru države Severne Karoline, ja ću biti tamo s porodicama ubijenih žena. Radujem se smrtonosnoj injekciji. Ono što je ta životinja učinila u meni rađa bes i gnušanje. Vaših deset minuta je isteklo. Sad se gubite odavde. Odjebite iz moje kuće.“
Njegov ordonans kapetan Rico već je stajao kod vrata.




Glava 18

„TRI SLEPA MIŠA“ SU ponovo bila u Fajetvilu. Zaputili su se prema Fort Bregu prvi put posle nekoliko meseci. Tomasa Starkija, Braunlija Harisa i Vorena Grifita su propustili na bezbednosnoj kapiji na Sveameričkom auto-putu. Bez ikakvih poteškoća. Imali su zvanična posla u bazi; imali su sastanak.
Tri muškarca su bila neuobičajeno tiha dok je Starki vozio tamnoplavi džip kroz bazu. Nisu bili u Bregu još od ubistva one tri žene. Doduše, mesto se ni za dlaku nije promenilo. Promene se u vojsci odvijaju veoma sporo.
„Ovo je poseta kojoj se ne radujem“, dobacio je Braunli Haris sa zadnjeg sedišta džipa.
„Neće biti nikakvih problema“, rekao je Starki, preuzevši kormilo, kao i uvek. „Sasvim je u redu što smo ovde. Bila bi greška kad se više ne bismo pojavljivali u Bregu. Nemoj da me razočaraš.“
„Razumem“, kazao je Haris. „Ipak mi se ne dopada što smo se vratili na mesto zločina.“ Smatrao je kako treba sve razjasniti. „Jeste li čuli onaj o diferencijalnoj teoriji oružanih snaga Sjedinjenih Država - takozvani zmijski model?“, upitao je.
„Taj nisam čuo, Brauni“, reče Grifin, ali i prevrnu očima. Znao je da će uslediti verovatno loš vic.
„ Vojna pešadija traga za zmijom. Zmija ih nanjuši i napusti oblast nepovređena. Zatim naiđe avijacija s koordinatama zmije nađenim preko satelita Globalnog pozicionog sistema. Ipak ne pronađe zmiju. Vrati se u bazu po gorivo, a posada se odmara i manikira. Pojavi se poljska artiljerija. Napadne zmiju snažnom baražnom koordiniranom vatrom uz podršku tri artiljerijska bataljona. Ubije nekoliko stotina civila kao neizbežnu kolateralnu štetu. Svi učesnici, uključujući kuvare, mehaničare i sveštenike dobiju Srebrnu zvezdu.“
„Šta je s rendžerima?“, pita Grifin kao po komandi. Haris se isceri. „Pojavi se jedan rendžer, poigra se sa zmijom i pojede je.“
Starki frkne pa skrene iz Ulice Armisted na parkiralište štaba korpusa.
„Upamtite, ovo je samo posao. Ponašajte se shodno tome, gospodo.“ Grifin i Haris uglas dreknu:
„Razumem, gospodine.“
Sva trojica uzeše aktovke, obukoše sakoe i pritegoše kravate. Oni su stariji trgovci u firmi Hekler i Koh i došli su u Breg da promovišu prodaju pušaka vojsci. Posebno su se trudili da zainteresuju moguće kupce za proizvođačevo oružje za samoodbranu, koje je, napunjeno, bilo tek nešto teže od kilograma i može da „probije sve poznate standardne vojne oklope“.
„Mračno oružje“, voleo je da kaže Tomas Starki kad želi nekog da ubedi u kvalitet robe. „Da smo ga imali u Vijetnamu, dobili bismo rat.“

Glava 19

SASTANAK JE PROŠAO bolje nego što se bilo ko od njih trojice nadao. Tri trgovca su napustila kancelariju Vojnih snaga nešto posle osam sati te večeri, uz uverenja da će dobiti podršku za oružje za samoodbranu. Tomas Starki je takođe prikazao najnoviju verziju automatske puške MP5 i s mnogo znanja i entuzijazma govorio o sistemu proizvodnje njegovog preduzeća, koje je 99,9 procenata svojih delova oružja proizvodilo uz mogućnost međusobne razmene.
„Hajde da nađemo neko hladno pivo i debele odreske“, predložio je Starki. „Da vidimo možemo li da napravimo neko sranje u Fajetvilu ili možda nekom gradiću usput. Gospodo, ovo je naređenje“
„Ja sam za“, podržao ga je Haris. „Bio je ovo uspešan dan, zar ne? Daj da vidimo možemo li da ga pokvarimo.“
Kad su pošli iz Fort Brega, već je pao mrak.
„Opet na putu“, zapevao je Voren Grifin stari hit Vilija Nelsona koji je pevušio gotovo svaki put kad bi krenuli u pustolovinu. Dobro su poznavali Fajetvil, ne samo zbog službenih putovanja, nego i iz vremena kad su bili stacionirani u Bregu. Prošlo je svega četiri godine otkad su njih trojica napustili vojsku u kojoj su bili rendžeri: pukovnik Starki, kapetan Haris i stariji narednik Grifin. Sedamdeset peta rendžerska jedinica, Treći bataljon iz Fort Beninga u Džordžiji.
Samo što su ušli u grad kad videše dve prostitutke kako gluvare na mračnom uglu ulice. U stara loša vremena Ulicom Hej su se nizali blokovi birtija i striptiz-klubova. Nekada su ga zvali Fajetnam. Više ga tako ne zovu. Mesno stanovništvo je pokušavalo da obnovi centar grada. Čak je i privredna komora postavila bilbord na kom je pisalo KOSMOPOLITSKI ŽIVOT u JUŽNJAČKOM RITMU. Da povratiš.
Voren Grifin se nagnuo kroz prozor džipa.
„Volim te, a tebe još više. Odmah da si zaustavio auto! Zaboga, molim te zaustavi vozilo. Volim te, dušo. Vratiću se!“, dobacio je dvema devojkama.
„Zovem se Vanesa!”, viknula je jedna od njih. Bila je preslatka.
Starki se nasmejao, ali je nastavio da vozi sve dok nisu stigli do Pumpe, koja je postojala više od dvadeset godina. Ušli su da bi nešto pojeli i zabavili se. Čemu raditi ako posle ne dobiješ nekakvu nagradu? Zašto trpeti bol ako nema šta da se dobije time?
Sledećih nekoliko sati popili su mnogo piva, pojeli nekoliko ogromnih bifteka prekrivenih prženim crnim lukom i pečurkama, pušili su cigare i pričali neke od svojih najboljih ratnih priča i viceva. Čak su se i konobarice i barmeni pomalo uključivali. Svi su voleli Tomasa Starkija. Osim ako mu se kojim slučajem ne zamere.
Pošli su iz Fajetvila negde oko ponoći i Starki je zaustavio džip uz ivičnjak.
„Vreme je za vežbu gađanja žive mete“, rekao je Grifinu i Harisu. Znali su tačno na šta misli. Haris se samo nasmejao, ali Grifinu se otrgao i oduševljeni poklič.
„Neka ratne igre počnu!“
Starki se nagnuo kroz prozor i obratio jednoj od devojaka koje su hodale Ulicom Hejz. Visoka plavuša, mršava kao grančica, pomalo se teturala na cipelama sa srebrnim platformama. Napućena ustašca je razvukla u uvežbani blistavi osmeh.
„Ti si prava lepotica“, rekao je Starki. „Slušaj, idemo u apartman u hotelu Rejdison. Da li si

zainteresovana da, umesto samo jedne, dobiješ tri velike napojnice? Mi volimo da se zabavljamo zajedno. Očekuje te dobar, čist provod.“
Starki je umeo da bude šarmantan; umeo je i da ukaže poštovanje. Imao je i prijatan osmeh. Tako je plava prostitutka ušla u džip i sela na zadnje sedište pored Grifina.
„Obećajte sva trojica da ćete biti fini“, rekla je, pa im ponovo uputila onaj prelepi osmeh.
„Obećavamo“, rekla su uglas sva trojica. „Bićemo fini.“
„Opet na putu“, zapevao je Grifin.
„Hej, ne pevaš loše“, pohvalila ga je devojka i poljubila u obraz. Umela je s muškarcima, znala je kako da izađe na kraj s njima, pogotovo s vojnicima iz Fort Brega, koji su uglavnom i bili sasvim pristojni momci. Nekada davno i ona je bila razmaženo vojničko dete. Ne baš ni tako davno. Bilo joj je tek devetnaest.
„Je l’ ste čuli ovo? Lepotici se sviđa kako pevam. Kako se zoveš, srce?“, pitao je Grifin. „Već mi se dopadaš.“
„Vanesa“, reče devojka, izgovorivši svoje izmišljeno ulično ime. „Kako se ti zoveš? Samo mi nemoj reći da si Vili“
Grifin se glasno nasmejao.
„Zovem se Voren. Drago mi je da smo se upoznali, Vanesa. Lepo ime za lepu devojku.“ Izašli su iz grada i zaputili se prema drumu 1-95. Nekoliko kilometara dalje Starki je naprasno smotao volan džipa i uzviknuo: „Pauza!“ Pustio je da vozilo klizi sve dok se nije većim delom skrilo među granjem zimzelenog i bodljikavog žbunja.
„Rejdison nije daleko odavde. Zašto ne pričekaš?“, pitala je Vanesa. „Možete još malo da se strpite, zar ne, momci?“
„Ovo ne može da čeka“, rekao je Grifin. Iznenada joj je prislonio pištolj uz glavu. S prednjeg sedišta Braunli Haris joj je uperio pištolj u grudi.
„Ðê hai taj lên đâu!“, dreknuo je Tomas Starki dubokim, zastrašujućim glasom.
Ruke na glavu.
„Ban gãp niâu phiên phúk rôi đó.“ U gadnoj si nevolji, kučko.
Vanesa nije razumela ni jednu jedinu reč, ali je razumela njegov ton. Teško sranje je na pomolu. Zbilja teško sranje. Devojci se utroba okrenula. Ona obično ne ulazi u kola s tri muškarca, ali vozač je delovao zaista fino. Zbog čega se sad drao na nju? I kakav je ovo uvrnuti jezik? Šta se ovo dešava? Pomislila je da će se ispovraćati, a večerala je viršle sa čilijem i kukuruzni čips.
„Prestanite, molim vas, prestanite!“, uzviknula je Vanesa i potom zaplakala. Delimično je glumila, ali je obično s tim prolazila kod vojnika iz Brega.
Samo ne i ovog puta. Suludo urlanje u kolima postalo je još glasnije. Onaj čudni jezik koji nije razumela.
„Ra khói xe. Ngaj bây gió“, rekao je Tomas Starki. Izađi iz kola. Odmah, kučko.
Mahali su i upirali u nju svojim strašnim pištoljima i na kraju je shvatila kako treba da izađe iz kola. Gospode Bože, zar će me ostaviti ovde zbog neke bolesne fore? Gadovi!
Možda su smerali nešto još gore? Koliko gore od ovoga može biti?
Tad ju je onaj s prednjeg sedišta odalamio nadlanicom. Zašto? Već izlazi iz kola. Proklet bio! Umalo se nije prevrnula s onih srebrnih platformi na cipelama. Vili Nelson je šutnu u leđa, pa ona zastenja od bola.

„Ra khói xe!“, ponovo je zagrmeo čovek s prednjeg sedišta. Ko li su oni? Jesu li nekakvi teroristi ili nešto slično?
Vanesa je jecala, ali je shvatila kako od nje očekuju da potrči, da zbriše u mračnu šumu i jezivu močvaru. Zaboga, ne želim tamo da idem! Tamo sigurno ima zmija!
Onaj sa zadnjeg sedišta je ponovo udari u leđa i Vanesa potrča. Zar je imala izbora?
„Lúc đó máy sĕ đên tôi!“
Iza sebe je čula povike.
O Bože, o Bože, šta li to govore? Šta će biti sa mnom? Zašto sam ušla s njima u kola? Kako sam pogrešila, o kako sam pogrešila!
Zatim je Vanesi preostalo samo da misli na bežanje.




Glava 20

„PUSTITE JE“, rekao je Tomas Starki. „Budimo pošteni. Rekli smo Vanesi da ćemo biti fini.“
I tako su se naslonili na džip i pustili preplašenu devojku da beži prema močvari, dajući joj lepu prednost.
Starki je navukao na glavu novu rendžersku žutozelenu beretku. Nju su dobili kao zamenu za crnu beretku specijalnih jedinica kada je ostatak vojske prešao na crno.
„Evo prve dodatne opklade za večeras. Vanesa će i dalje biti na svojim platformama kad je stignemo. Ili vi momci mislite da će odbaciti cipele?“, pitao je Starki. „Da se kladimo, gospodo?“
„Izuva ih, provereno“, rekao je Grifin. „Jeste tupava, ali nije baš toliko glupa. Prihvatam opkladu.
Pedeset?“
„Biće u cipelama“, izjavio je Starki. „Kad tako lepa devojka radi na ulici, mora da je glupa ko noć. U sto da hoće.“ Upravo tad su ugledali farove kako skreću s auto-puta. Neko je išao prema mestu gde su se oni parkirali. Ko bi to, dođavola, mogao da bude?
„Konjica“, rekao je Starki. Zatim je podigao ruku i prijateljski mahnuo policijskom autu koji je lagano prilazio.
„Nezgoda?“, upitao je mesni policajac kad je pristao blizu velikog plavog džipa. Nije ni izašao iz kola.
„Samo pravimo malu pauzu. Na putu smo za Fort Bening, iz Brega“, odgovorio je Starki najmirnijim mogućim glasom. U stvari, nije ni bio nervozan zbog policajca. Više je bio radoznao kako će se ovo odigrati. „Mi smo rezervisti. Da smo nas trojica u prvom timu, pretpostavljam da bismo sad bili u nevolji.“
„Video sam vaše vozilo s puta. Pomislio sam kako je bolje da proverim je li sve u redu. Tamo više ničeg nema do močvare.“
„Pa, pozorniče, sve je u redu. Samo da ispušimo po cigaretu i nastavljamo put. Hvala na brizi.“
Mesni policajac se taman spremao da krene kad se iz šume začuo ženski vrisak. Nedvosmisleno je to bio poziv u pomoć.
„E baš šteta zbog ovoga, pozorniče.“ Starki je potegao pištolj iza leđa. Na licu mesta je ustrelio policajca u čelo. Učinio je to bez imalo dvoumljenja. „Nijedno dobro delo ne prođe nekažnjeno.“
Odmahivao je glavom dok je prilazio policijsldm kolima da ugasi farove. Odgurnuvši mrtvog policajca, seo je napred pa odvezao auto u stranu tako da se ne vidi s glavnog puta.
„Idite i pronađite devojku“, rekao je Harisu i Grifinu.
„Hitro. Očigledno nije daleko odmakla. I još je u cipelama s platformama, budala. Krećite! Krećite!“, podviknuo je Harisu i Grifinu. „Daću vam, krelci, nekoliko minuta prednosti. Hoću da sklonim ovaj patrolni auto potpuno van vidokruga. Krenite. Voren je čelo. Brauni je krilo.“
Kada je pukovnikTomas Starki konačno krenuo u šumu, nije napravio nijedan pogrešan korak.
Zaputio se pravo na mesto odakle se začuo devojčin vrisak koji je lokalnog policajca koštao života.
Od tog trenutka uglavnom je sledio svoj instinkt. Video je ugaženo lišće i travu. Slomljenu granu grma tamo kuda je prošla. Obratio je pažnju na sopstvene unutrašnje reakcije - ubrzano disanje, pojačani protok krvi. Bio je već u ovakvim situacijama.
„Tao sĕ tìm ra mày! prošaputao je na vijetnamskom. „Lúc đó mày sĕ đên tôi.”

Pronaći ću te, dušo. Već si mrtva.
Bilo mu je krivo što mora da zbrza poteru za devojkom, ali ubijeni mesni policajac bio je neočekivana komplikacija. Kao i uvek, Starki je bio miran, beskrajno oprezan i usredsređen. Bio je u svom elementu.
Vreme je za njega teklo usporeno; u svakoj pojedinosti je bio precizan i tačno je upravljao svakim pokretom. Kretao se kroz šumu brzo, opušteno i s nadmoćnim samopouzdanjem. Bilo je taman dovoljno mesečine da vidi oko sebe. Iznenada je pred sobom začuo smeh. Kroz granje je ugledao svetlost. Starki je stao. „Bestraga mu glava!“, promrmljao je. Za svaki slučaj je oprezno krenuo napred.
Haris i Grifin su uhvatili plavu kučku. Skinuli su joj crni šorts, vezali joj usta njenim groznim donjim rubljem i lisicama joj vezali ruke iza leđa.
Grifin joj je cepao bluzu sa srebrnim šljokicama. Sad je ostala samo u svetlucavim srebrnim cipelama s platformama.
Vanesa nije nosila prsluče preko malih grudi. Doduše, imala je lepo lice. Podsetila je Starkija na kćerku jednog suseda. Starki je ponovo pomislio kako je suviše lepo parče da bi se prodavala za male pare po ulici. Šteta, Vanesa.
Ona se otimala i Grifin ju je pustio da pobegne, tek šale radi. Ali kada je pokušala da potrči, saplela se i snažno tresnula o zemlju. Zurila je nagore prema Starkiju, koji je sad stajao nad njom. Pomislio je kako je samo jadna.
Ridala je. Zatim je nešto rekla kroz povez preko usta dok je pokušavala da se pridigne. Zvučalo je kao: „Zašto radite ovo? Nisam nikome ništa uradila.“
„Ovo je igra koju smo davno naučili“, rekao je Starki na engleskom. „To je samo igra, srce. Da prekratimo vreme. Da se zabavimo. Dajte boju“, rekao je starijem naredniku Grifinu. „Mislim da čemo večeras crvenu. Vanesa, kako ti stoji crveno? Mislim da je crvena tvoja boja.“
Pogledao je pravo u oči i povukao oroz.

Glava 21

PRVOG JUTRA NAKON POVRATKA U VAŠINGTON ustao sam oko pola šest. Sve po starom, sve po starom, što mi je sasvim odgovaralo.
Navukao sam majicu Vizardsa i prastari šorts za vežbanje sa Džordžtauna, pa sišao niz stepenice.
Svetlo u kuhinji nije bilo upaljeno. Nana još nije bila ustala, što me je pomalo iznenadilo.
No dobro, i ona zaslužuje da se s vremena na vreme uspava.
Vezao sam pertle na patikama i izašao na trčanje. Istog trena sam osetio miris reke Anakostje. Ne baš preterano prijatan, ali poznat miris. Rešio sam da tog jutra ne mislim na Elisa Kupera i kako on čeka izvršenje smrtne kazne. Trenutno mi ta zamisao nije polazila za rukom.
Susedstvo nam se drastično promenilo u poslednjih nekoliko godina. Političari i poslovni ljudi bi zaključili kako se promenio nabolje, ali ja baš i nisam siguran da je to bilo tako. U Južnoj 395. ulici otvoreno je gradilište, tako da je rampa na Četvrtoj ulici spuštena već čitavu večnost. Sumnjao sam da bi to moglo ovoliko da potraje u Džordžtaunu. Mnoge stare zgrade od mrkog kamena uz koje sam odrastao bile su srušene.
Kuće po gradu su zidane po ugledu na Kapitol hil, bar je meni tako izgledalo. Uz to su ovde otvorili i razmetljivu teretanu Rizalts. Na nekim kućama osvanule su šestougaone plave table s natpisom službe obezbeđenja ADT, odeljenja ogromne korporacije Tajko. Neke ulice su pretrpele preobražaj. Međutim, dilera droge je i dalje bilo, pogotovo kad se krene prema Anakostji.
Ako biste stavili vremeplovske naočare H. Dž. Velsa, uvideli biste da su oni koji su prvobitno planirali razvoj grada imali neke prilično dobre zamisli. Na svakih nekoliko blokova nalazio se park s jasno ocrtanim stazama i travnatim delovima. Jednoga dana ljudi će ponovo zauzeti parkove, trenutno prepuštene dilerima. Ili sam bar ja želeo u to da verujem.
U članku iz Vašington posta od pre nekoliko dana tvrdi se da neki ljudi iz našeg kraja čak i štite dilere. Naime, ima sveta koji smatra da dileri čine više dobra za zajednicu nego političari - na primer, organizuju žurke u kraju i daju deci novac za sladoled u vrelim letnjim danima.
Ovde sam od svoje desete godine i verovatno ćemo zauvek ostati u jugoistočnoj četvrti. Volim stari kraj, ne samo zbog uspomena, već i zbog očekivanja da će se ovde ipak nešto desiti.
Kad sam se vratio s trčanja, svetlo u kuhinji još nije bilo upaljeno. U glavi sam začuo zvona za uzbunu.
I to prilično glasna zvona.
Krenuo sam niz uski hodnik koji vodi od kuhinje da vidim šta je s Nanom.




Glava 22

ODŠKRINUO sam vrata i video je kako leži u krevetu, pa sam se tiho ušunjao u sobu. Mačka Rozi kočoperila se na simsu. Tiho je mjauknula. Jaka mi je to mačka čuvar.
Pogledom sam preleteo po sobi. Prepoznao sam uramljeni plakat Romera Birdena sa džez muzičarima; zove se Svirka u Lafajetu.
Na vrhu ormara stajalo je više desetina kutija sa šeširima. Nanina zbirka svečanih šešira bila je takva da bi joj na njoj pozavidela svaka modiskinja.
Shvatio sam kako ne čujem Nanino disanje.
Sav sam se stegao i odjednom u glavi začuo glasnu tutnjavu. Otkad pamtim svega nekoliko puta se nije probudila da napravi doručak. Dok sam stajao sleđen u njenoj sobi, osetio sam detinji strah.
Zaboga, ne. Samo da nije to.
Kada sam se približio njenom krevetu, čuo sam plitko disanje. Zatim je ona naglo otvorila oči.
„Alekse?“, prošaputala je. „Šta se događa? Šta ćeš ti ovde? Koliko je sati?“
„Zdravo, dušo. Je l’ sve u redu?“, pitao sam.
„Samo sam malo umorna. Nešto se od jutros ne osećam najbolje.“ Začkiljila je i pogledala na stari budilnik na noćnom stočiću. „Sedam? Bože, bože. Pola jutra mi je već prošlo.“
„Može li doručkić? Šta kažeš na to da ti ga donesem u krevet? Častim te“, rekao sam. Uzdahnula je.
„Mislim da ću još malo da odremam, Alekse. Je l’ ti neće smetati? Hoćeš moći sam da spremiš decu za školu?“
„Naravno. Jesi li sasvim sigurna da je sve u redu?“
„Videćemo se kasnije. Dobro mi je. Samo sam od jutros nešto umorna. Izbudi decu, Alekse.“ Rozi je pokušavala da se uvuče u Nanin krevet, ali Nana za to nije htela ni da čuje. „Šic, mačko“, prošaputala je.
Probudio sam sve troje dece; bar sam mislio da su budni. Ipak sam morao još jednom da razdrmam Dženi i Dejmona. Sipao sam im omiljene žitarice i nešto voća, i napravio kajganu - malo sam preterao kako bih nadoknadio to što Nana nije tu. Podgrejao sam mleko za Aleksa, pripremio mu doručak i nahranio ga na kašičicu.
Deca su otperjala u školu, a ja sam tad počistio za njima. Promenio sam Aleksu pelenu i drugi put tog jutra pa mu stavio čistu, sa slikama vatrogasnih kola. Dopala mu se ova dodatna pažnja, izgleda da ga je to zabavljalo.
„Ne navikavaj se na ovaj režim, druškane“, upozorio sam ga.
Kad sam proverio kako je Nana, ona se i dalje odmarala. Zapravo, spavala je čvrstim snom.
Osluškivao sam joj disanje nekoliko minuta. Učinilo mi se da je u redu.
Spavaća soba je bila tako mirna, samo ne s onim ružičastim bojama kakve starice vole. Imala je pred krevetom čupavi, šareni narandžasto-ljubičasti tepih. Kaže da joj taj tepih pokreće noge ujutru.
Poveo sam malog Aleksa sa sobom gore u sobu, gde sam se nadao da ću odraditi nešto posla predviđenog za to jutro. Pozvao sam prijatelja iz Pentagona. Zove se Kevin Kesidi. Pre nekoliko godina smo zajedno radili na jednom slučaju ubistva.
Objasnio sam mu kakva je situacija u Fort Bregu i koliko je Elisu Kuperu još vremena ostalo do

izvršenja smrtne kazne. Kevin me je saslušao, a potom i upozorio da budem veoma oprezan.
„U vojsci ima mnogo dobrih ljudi, Alekse. Dobrih, dobronamernih i nevideno časnih ljudi. No mi volimo da sami rešavamo svoje probleme. Ljudi sa strane su retko dobrodošli. Kapiraš šta hoću da ti kažem?“
„Elis Kuper nije počinio ta ubistva“, rekao sam mu. „Gotovo sam siguran. Ali prihvatiću tvoj savet. Nemamo još mnogo vremena, Kevine.“
„Ja ću ti to proveriti“, rekao je. „Pusti mene da to odradim, Alekse.“
Kada sam prekinuo vezu s Pentagonom, pozvao sam Rona Bernsa iz FBI-ja. Objasnio sam i njemu kako se razvija situacija u Bregu. Direktor i ja smo se prilično zbližili prilikom svih nevolja koje je izazvao Kajl Kreg. Berns je želeo da me dovede u Biro, a ja sam razmatrao taj predlog.
„Znaš kako surevnjivi umeju da budu mesni policajci“, počeo je. „E pa vojska ti je u tom pogledu još gora, pogotovo ako je reč o ubistvu.“
„Čak i ako je jedan od njihovih nevin i nepravedno optužen? Čak i kada se spremaju da izvrše smrtnu kaznu nad njim? Mislio sam da oni ne ostavljaju na cedilu ljude iza neprijateljskih linija.“
„Da oni veruju u to, Alekse, taj slučaj ne bi nikad ni stigao do suda. Ako ikako mogu da pomognem, pomoći ću. Obavesti me. Ja ne dajem obećanja koja ne mogu da ispunim.“
„Cenim to“, rekao sam.
Kada sam prekinuo vezu, poveo sam malog Aleksa dole na još malo mleka. Tek sam polako shvatao koliko svakodnevno po kući ima posla, i to svakog sata u danu. Još ništa nisam ni počistio ni sredio.
Rešio sam da ponovo vidim kako je Nana. Tiho sam otvorio vrata. Ništa se nije čulo. Prišao sam bliže krevetu.
Konačno sam joj čuo disanje. Stajao sam tako ukočen u njenoj sobi i prvi put otkad znam za sebe brinuo se za Nanu. Ona nikad. u životu nije bila bolesna.

Glava 23

NANA JE USTALA tek oko podneva. Ušetala je u kuhinju držeći debelu novu knjigu, Povest jedne robinje. U međuvremenu sam za nju i mališu pripremio ručak.
Nije želela da razgovara o tome kako joj je i nije mnogo pojela, svega nekoliko kašika supe s povrćem. Pokušao sam da je nagovorim da odemo do doktora Rodmana, ali nije htela ni da čuje. Ipak mi je dozvolila da pripremam sve obroke tog dana, da se pobrinem za decu i da prema njenim preciznim uputstvima spremim kuću od krova do temelja.
Sledećeg jutra sam već drugi dan zaredom ustao pre Nane. To je bilo nečuveno za sve ove godine koje smo proveli zajedno.
Dok sam čekao da se pojavi u kuhinji, razmišljao sam o predmetima koje u toj prostoriji viđam svaki dan. Tačnije, obratio sam pažnju na njih.
U kuhinji je počasno mesto zauzimao stari plinski štednjak. Imao je četiri gorionika i veliku praznu površinu na koju je Nana odlagala jela da se hlade ili koja tek treba da skuva. Tu su i dve pećnice, jedna pored druge. Na jednoj uvek stoji veliki crni tiganj. Frižider je takođe bio star, a Nana je odbijala da ga zameni novijim modelom. Večito je bio pokriven ceduljama i rasporedima važnim za naš zajednički život: rasporedi Dejmonovog hora i košarke; Dženin „svaštara“ raspored; brojevi telefona na kojima mogu dobiti Sampsona i mene ako je nešto hitno; kartica sa zakazanim sledećim pregledom malog Aleksa kod pedijatra; cedulja na kojoj je Nana napisala svoj najnoviji mudri savet: Nećeš se spotaći dok se moliš na kolenima.
„Šta radiš tu, Alekse?“ Začuo sam poznato vučenje papuča. Okrenuo sam se i video je kako stoji podbočena, spremna za borbu ili nešto slično.
„Ni sam ne znam. Razmišljam o nekadašnjim obedima. Kako se osećaš, stara?“, upitao sam je.
„Pričaj mi. Dobro ti je?“ Namignula je i zaklimala sićušnom glavom. „Sasvim mi je dobro. Kako si ti? Je li s tobom sve u redu? Deluješ umorno. Nije lako voditi računa o kući, zar ne?“, rekla je i zakikotala se. Baš joj se dopalo kako to zvuči pa se još malo kikotala.
Prišao sam joj i podigao je u naručje. Tako je lagana - jedva ima i pedeset kilograma.
„Spusti me, Alekse!“, rekla je. „Nežno, Alekse. Da se ne polomim.“
„Pa pričaj šta je to bilo juče. Hoćeš li otići doktoru Rodmanu? Naravno da hoćeš.“
„Samo mi je trebalo malo više sna, ništa više. Događa se to i boljim kućama. Poslušala sam svoje telo. Slušaš li ti svoje?“
„Da, slušam ga“, odgovorio sam. „Evo upravo ga slušam kako izražava ozbiljnu brigu za tebe.
Hoćeš li da pozoveš Džona Rodmana i zakažeš pregled ili ću morati ja da ga zovem?“
„Spusti me, Alekse. Već sam zakazala kod doktora za ovu nedelju. Redovnu posetu, ništa više.
Nego, kakva jaja hoćeš za doručak?“
Ne bi li mi pokazala da joj je dobro, Nana me je podsetila kako treba da idem u Fort Breg sa Sampsonom i završim tamo započeti posao. Uporno me je terala. Zaista je trebalo barem još jednom da odem u Breg, ali nisam hteo da idem pre nego što pozovem tetka Tiju da pripazi na Nanu i decu. Tek pošto sam se sasvim uverio da su svi zbrinuti, krenuo sam u Severnu Karolinu.
Dok smo se vozili ispričao sam Sampsonu šta se dešavalo s Nanom i sve pojedinosti ostatka dana koji sam proveo s decom.

„Ima osamdeset i dve godine, Alekse“, rekao je on, a potom dodao: „Verovatno će biti s nama još svega dvadesetak godina.“ Obojica smo se nasmejali, ali sam primetio da se i Džon zabrinuo za Nanu. Prema sopstvenom priznanju, bila mu je druga majka.
Konačno smo oko pet sati po podne stigli u Fajetvil u Severnoj Karolini. Morali smo da nađemo ženu koja će pružiti alibi naredniku Kuperu i možda ga spasti.




Glava 24

DOVEZLI SMO SE do naselja Bulevar Breg, koje je bilo manje od kilometar udaljeno od Fort Brega. Mlaznjaci su nam i dalje uporno preletali iznad glave, a artiljerija je u daljini neprestano gruvala.
Gotovo svi stanovnici bulevarskog naselja zaposleni su u bazi i žive u objektima koje zovu
„stanovi“. ODS se dodeljuju prema činu i visini plate,{†} tako da se veličina i kvalitet smeštaja upadljivo popravljaju s višim činovima. Većina kuća na koje smo naišli bile su prizemne kućice. Nekoliko ih je vapilo za sređivanjem. Negde sam pročitao da preko šezdeset procenata vojnika ima ženu i decu. Iz onoga što smo videli reklo bi se da je ta statistika tačna.
Sampson i ja smo prišli jednoj prizemnoj kući od opeke, pa sam pokucao na izlizana i ulubljena aluminijumska ulazna vrata. Pojavila se žena u crnom svilenom kimonu. Bila je krupnije građe, privlačna. Već sam znao da se zove Tori Sanders. Video sam i četvoro male dece iza nje, kako vire da vide ko je na vratima.
„Da? Šta vam treba?“, pitala je. „Zauzeta sam. Stigli ste u vreme hranjenja u zverinjaku.“
„Ja sam detektiv Kros a ovo je detektiv Sampson“, rekao sam joj. „Kapetan Džejkobs nam je rekao da ste prijateljica Elisa Kupera.“
Nije odgovorila. Nije ni trepnula.
„Gospođo Senders, zvali ste me pre dva dana na hotel. Zaključio sam da vam je kuća sasvim blizu baze, da od nje može peške da se dođe ako je narednik Kuper svratio one večeri kada su se dogodila ubistva. Malo sam istraživao. Otkrio sam da je te večeri zaista bio ovde. Možemo li da uđemo? Ne verujem da želite da stojimo ovde gde može celo susedstvo da nas vidi.“
Tori Senders je odlučila da nas pusti da uđemo. Otvorila je vrata i uvela nas, zatim nas odvela do male trpezarije. Potom je poterala decu.
„Ne znam zbog čega ste ovde, niti o čemu pričate“, rekla je. Ruke je držala čvrsto prekrštene pred sobom. Bila je verovatno u kasnim tridesetim.
„Ima i drugih mogućnosti. Reći ću vam šta još možemo da uradimo, gospođo Senders“, progovorio je Sampson. „Možemo da zaređamo i raspitujemo se po susedstvu o vama i naredniku Kuperu. Osim toga, možemo da uključimo i CID. S druge strane, možete nam odgovarati na pitanja ovde, u privatnosti svoga doma. Jasno vam je da će Kuper biti pogubljen za nekoliko dana?“
„Nosite se dođavola. Obojica!“, iznenada je povikala. „Sve ste pogrešno razumeli. Kao i obično, policija je pogrešila.“
„Zašto nam onda vi ne objasnite šta se desilo?“, rekao je Samson, za nijansu blažim glasom.
„Ovde smo da bismo saslušali šta imate da kažete. To je istina, gospođo Senders.“
„Ako hoćete da znate šta se desilo, evo, objasniću vam. Hoćete istinu? Zaista sam vas pozvala, detektive Krose. To sam bila ja.“
„A evo šta nisam rekla preko telefona. Nisam varala muža s narednikom Kuperom. Muž mi je rekao da vas pozovem. On je Elisov prijatelj. On je i dalje ubeđen da je taj čovek nevin. I ja sam. Ali nemamo nikakve dokaze, ništa što bi poreklo da je on počinio ta ubistva. Elis je zaista bio ovde te večeri. Ali to je bilo pre nego što je otišao da pije, i došao je da poseti mog muža, a ne mene.“
Prihvatio sam to što je rekla i poverovao joj. Bilo je teško ne poverovati.

„Je li narednik Kuper znao da ćete me pozvati?“, pitao sam je. Slegla je ramenima.
„Pojma nemam. Moraćete to da pitate Elisa. Mi smo hteli samo da učinimo nešto dobro za njega. Trebalo bi i vi to da učinite. Čovek čeka na smrtnu kaznu, a nevin je poput mene ili vas. Nevin je. A sad me ostavite da nahranim decu.“

Glava 25

ZAKUCALI SMO SE U ćorsokak i obojica smo bili razočarani zbog toga, posebno Sampson. Sat Elisa Kupera je tako glasno otkucavao da sam ga čuo gotovo svakog minuta svakog dana.
Negde oko devet sati te večeri Džon i ja smo svratili na večeru u popularni tamošnji pab Misfits, u tržnom centru Striklend bridž. Tu je, navodno, svraćalo mnogo vojnih lica nižih činova iz Fort Brega. Uporno smo osluškivali svaku moguću informaciju koje smo mogli da se dočepamo.
„Što više saznajemo to manje znamo“, vrteo je glavom Sampson srknuvši piće. „Nešto nikako nije kako valja ovde u Bregu. I znam šta ćeš reći, Alekse. Možda je problem u Kuperu. Naročito ako je on nagovorio Sendersonove da te pozovu.“
Držao sam piće i osvrtao se unaokolo po pabu. Krcatom, bučnom i zadimljenom prostorijom dominirao je šank. Izbor muzike se kretao od kantrija do soula.
„To ne dokazuje da je kriv. Samo da je u beznadežnom položaju. Teško je prebaciti Kuperu što bilo šta pokušava“, rekao sam na kraju. „Čeka ga smrtna kazna.“
„On nije glup, Alekse. Sposoban je da podigne prašinu kako bi na sebe skrenuo našu pažnju. Ili pažnju nekog drugog.“
„Ali nije sposoban da ubije?“
Sampson mi se upiljio pravo u oči. Primetio sam da se ljuti.
„Ne, on nije ubica. Poznajem ga, Alekse. Ko što poznajem tebe.“
„Je li Kuper ubijao u borbi?“, pitao sam. Sampson je odmahnuo glavom.
„To je bio rat. I mnogi naši su ubijeni. Znaš kako to izgleda. I ti si ubijao ljude“, rekao je. „To ne znači da si ubica, zar ne?“
„Ne znam. Znači li?“
Slučajno sam uhvatio razgovor muškarca i žene koji su sedeli do nas za šankom.
„Policija je pronašla sirotu Vanesu u šumi pored druma 1-95. Nestala je pre svega dve noći. Sad je mrtva, nema je. Neki umobolnici su je ubili. Verovatno vojni šljam“, pričala je žena. Imala je izražen južnjački akcenat i zvučala je ljutito, ali i uplašeno.
Okrenuo sam se i ugledao rumenu riđokosu ženu u svetloplavoj majičici i belim pantalonama.
„Izvinite, slučajno sam načuo vaš razgovor. Šta se dogodilo?“, pitao sam. „Neko je ubijen na periferiji grada?“
„Devojka koja je svraćala ovamo. Vanesa. Neko ju je ustrelio“, rekla je riđokosa, i zaklimala glavom. Čovek s kojim je sedela beše u košulji od crne svile, i s kaubojskim šeširom, izgledao je kao propali kantri pevač. Nije mu se dopalo što žena razgovara sa mnom.
„Ja sam Kros. Detektiv za krvne delikte iz Vašingtona. Moj partner i ja radimo na jednom slučaju ovde.“
Žena se trgla.
„Ne pričam s pajkanima“, rekla je i okrenula se. „Gledajte svoja posla.“ Pogledao sam u Sampsona i rekao upola glasa:
„Ako je to isti ubica, onda nije naročito pažljiv.“
„Ili ista trojica ubica“, ispravio me je.

Neko me jako udario laktom u leđa. Hitro sam se okrenuo i video krupnog, mišićavog plavog čoveka u kariranoj sportskoj košulji i bledosmeđim pantalonama. Bio je ošišan „visoko i kratko“. Očigledno vojnički.
„Vreme je da vas dvojica odjebete iz Dodža“, rekao je. Iza njega su stajala još dvojica. Njih trojica. Bili su u civilnoj odeći, ali su izgledali sasvim kao vojna lica. „Vreme je da prestanete da pravite frku. Čujete li me?“
„Usred razgovora smo. Nemoj da si nas ponovo prekinuo“, rekao je Sampson. „Čuješ li ti
mene?“
„Ti si baš neki dasa, je l’ da? Misliš da si mnogo žestok momak?“, rugao se ovaj spreda. Sampsonu se na licu pojavio blagi osmeh koji sam viđao i ranije.
„Da, mislim. I on je žestok momak.“
Mišićavi plavušan je pokušao da gurne Sampsona s barske stolice. Džon se nije ni pomakao. Jedan od plavušanovih drugara krenuo je na mene. Brzo sam se mrdnuo, a on je zamahnuo i promašio me. Udario sam ga snažno u stomak pa se srušio na ruke i kolena.
Odjednom su sva trojica navalih na nas.
„Onaj skot od vašeg prijatelja je obični ubica“, vikao je plavušan. „Ubio je žene!
Sampson ga je udario u bradu, pa je ovaj pao na koleno. Nažalost, ovi momci nisu ostajali na podu kada ih udariš. Uleteo je još jedan rmpalija, tako da ih je bilo četiri na dvojicu.
Pabom se razlegao oštri zvižduk. Okrenuo sam se i pogiedao prema vratima. Na njima je stajala vojna policija. Uz njih i nekoliko nestrpljivih zamenika iz mesne policije. Svi su već imali pendreke na gotovs. Zapitao sam se kako su se pojavili tako brzo.
Upali su i uhapsili sve koji su učestvovali u kafanskoj tuči, uključujući i Sampsona i mene. Nije ih zanimalo ko je započeo tuču. Sprovedeni smo napolje u lisicama, pognutih glava. Ugurali su nas u patrolna kola.
„Za sve postoji prvi put“, rekao je Sampson.




Glava 26

NIJE NAM TREBALO OVO sranje - pogotovo ne sada. Odveli su nas u okružni zatvor u Kamberlendu u plavom autobuščiću s deset sedišta. Izgleda da je u zatvoru u Fajetvilu bilo svega nekoliko ćelija. Ni jedan jedini put nismo naišli na kolegijalnu ljubaznost zbog toga što smo detektivi odeljenja za krvne delikte iz Vašingtona, koji pukim slučajem rade u korist narednika Elisa Kupera.
Za slučaj da vam nekada zatreba, pritvorska jedinica u okružnom zatvoru nalazi se u suterenu. Lokalcima je trebalo oko pola sata da obave papirologiju, uzmu nam otiske prstiju i fotografišu nas. Okupali su nas hladnom vodom, a onda nas obukli kao „bundeve“. Tako je čuvar duhovito opisao narandžaste kombinezone i papuče koje zatvorenici moraju da nose.
Pitao sam šta se dogodilo sa četvoricom vojnika koji su nas napali, pa mi je rečeno kako me se to nimalo ne tiče, ali da su prebačeni u vojni zatvor u Bregu.
Sampsona i mene su stavili u ćeliju u prekršajnom bloku, takođe u suterenu. Bila je napravljena za desetak pritvorenika, ali su se te večeri tamo tiskala skoro nas dvadesetorica. Nijedan zatvorenik nije bio belac, pa sam se zapitao postoji li u okružnom zatvoru još ćelija i da li ovde vlada segregacija.
Neki od ljudi su se izgleda poznavali od prethodnih večeri provedenih ovde. Bila je to sasvim civilizovana grupa ljudi. Niko od njih nije hteo da se kači sa Sampsonom, pa čak ni sa mnom. Čuvar je prolazio i proveravao nas dva puta na sat. Znao sam šta to znači. Ostalih pedeset osam minuta zatvorenici vode glavnu reč.
„Cigaretu?“, upitao je tip s moje desne strane. Sedeo je na podu leđima naslonjen na oronuli betonski zid.
„Ne pušim“, odgovorio sam mu.
„Vi ste detektiv, je l’ da?“, pitao je posle nekoliko minuta. Klimnuo sam glavom i pogledao ga malo bolje. Mislim da ga nisam upoznao, ali ovo je mali grad. Muvali smo se okolo. Do sada je već mnogo ljudi u Fajetvilu znalo ko smo.
„Čudna sranja se dešavaju“, rekao je čovek. Izvadio je kutiju kamela. Iscerio se. Izvukao je jednu cigaretu. „Današnja vojska, čoveče, ’Vojska jedinstva’. Kakvo je to sranje?“
„Ti si iz vojske?“, pitao sam. „Mislio sam da su vas odveli u vojni zatvor u Fort Bregu.“ Nasmešio mi se.
„Nema zatvora u Bregu, čoveče. I da ti kažem još nešto. Bio sam ovde kad su doveli narednika Kupera. Poludeo je te noći. Ovde dole su mu uzeli otiske, a onda su ga poveli gore. Čovek je te noći sigurno bio psihopata.“ Samo sam ga slušao. Pokušavao sam da otkrijem ko je taj čovek i zašto je sa mnom pričao o Elisu Kuperu.
„Reći ću ti još nešto za tvoje dobro. Svi ovde znaju da je on ubio te žene. Bio je svima poznati manijak.“
Čovek je dunuo nekoliko koncentričnih kolutova dima, a zatim se podigao i odvukao od nas. Zapitao sam šta li se kog đavola događa. Je li neko udesio tuču u baru? Sve ovo večeras? Ko je čovek što je došao da priča sa mnom? Da me posavetuje „za moje dobro“?
Malo posle toga, došao je stražar i odveo ga. On je izlazeći kratko pogledao prema meni. Zatim smo Sampson i ja proveli noć u krcatoj, smrdljivoj ćeliji. Spavali smo na smenu. Ujutru sam začuo

kako nas neko proziva.
„Kros. Sampson.“ Jedan od stražara je otvorio vrata pritvorske ćelije. Mahao je rukom ispred lica kako bi oterao smrad. „Kros. Sampson.“
Sampson i ja smo se ukočeno pridigli s poda.
„Evo nas. Još smo ovde gde ste nas sinoć ostavili“, rekao sam.
Poveli su nas gore i odveli u prednji hodnik, gde nas je čekalo prvo iznenađenje tog dana.
Kapetan Džejkobs iz CID-a došao je zbog nas. „Da li ste se naspavali?“, pitao je.
„Ovo je sve bila nameštaljka“, rekao sam mu. „Tuča, hapšenje. Jeste li znali sve unapred?“
»Sad možete ići“, rekao je. „To je ono što treba da uradite. Pokupite svoje stvari i idite kući, detektivi. Učinite sebi veliku uslugu, dok još možete. Traćite vreme izvršavajući zadatke za mrtvog čoveka.“

Glava 27

UŽASNO ČUDNE okolnosti i izneverena očekivanja nastavili su se i onog dana  kad  sam se vratio u Vašington. Ako je moguće, sve se čak još i pogoršalo. Našavši se u radnoj sobi kod kuće, zatekao sam mejl. Poruka je stigla od nekoga ko se potpisao s „Pešadinac“. Zabrinulo me je sve u  vezi s tom porukom i u tom trenutku ništa više nisam shvatao.
U poruci je pisalo:
Za detektiva Aleksa Krosa,
Uvašem opštem interesu: Pentagon trenutno preduzima brojne korake kako bi sprečio neke od preko hiljadu smrti godišnje koje se događaju u vojsci u ’mirnodopskim uslovima. Smrtni slučajevi su posledica saobraćajnih nesreća, samoubistava i ubistava. Svake od prethodne tri  godine  ubijeno je barem osamdeset vojnika.
Konkretne teme za razmišljanje, detektive: vojni pilot po imenu Tomas Hof, stacioniran u Fort Dramu, blizu Votertauna u državi Njujork, osuđen za ubistvo homoseksualca koji se prijavio u vojsku, u bazi. Osuđenik je do trenutka izvršenja smrtne kazne tvrdio da je nevin. Činjenice u njegovu odbranu: Hofu opšte nije bio stacioniran u Dramu sve do tri meseca  posle  ubistva. Doduše, pred ubistvo je posetio prijatelja u Dramu. Njegovi otisci prstiju nađeni su na mestu zločina. Hofov vojni dosijeje bio čist pre nego što su ga osudili za ubistvo. Sve  do navodnog  ubistva bio je „uzorni vojnik“.
Još jedan slučaj koji bi trebalo da razmotrite, detektive. Vojni frizer, među prijateljima poznat pod nadimkom Šiške, osuđen je za ubistvo tri prostitutke izvan Fort Kembela u Kentakiju. Santo Marinači nije imao kriminalni dosije pre tog trostrukog ubistva. Njegova trudna ženaje svedočila  da je bio s njom one večeri kada su se dogodila ubistva. Marinači je osuđen na osnovu otisaka prstiju i uzoraka DNK pronađenih na mestu zločina i zbog oružja kojim je izvršeno ubistvo, noža  za preživljavanje, koji je pronađen kod njega u garaži. Marinači se kleo da je nož tamo  podmetnut.
»Za boga miloga, pa on je frizer“, vrištala je njegova žena za vreme pogubljenja. Santo  Marinačije do smrti tvrdio da je nevin i da mu je namešteno.
Pešadinac
Pročitao sam još jednom Pešadinčev mejl, pa potom pozvao Sampsona na kuču. Pročitao sam mu poruku. Ni Sampson nije znao šta da misli o njoj. Rekao je da će pozvati Elisa  Kupera  čim  prekinemo vezu. Obojica smo se pitali ima li Kuper nešto sa ovom čudnom porukom.
Ostatak dana nikako nisam mogao da izbijem iz glave ovu uznemirujuću poruku. Prosleđene su mi informacije za koje neko misli  da su bitne. Bez izvedenih zaključaka. Pešadinac je to ostavio meni. Šta je trebalo da zaključim iz ubistava u Fort Dramu i Fort Kembelu? Mogučnost da je sve nameštaljka?
Te noči sam napravio pauzu od nekoliko sati. Gledao sam Dejmonov košarkaški tim kako igra  meč u Svetom Antoniju. Dejmon je postigao šesnaest poena i bio je dobar šuter spolja, kao mnoga deca srednjoškolskog uzrasta. Mislim da je i sam znao kako je igrao, ali svejedno je želeo da čuje moje mišljenje o tome.
„Odigrao si stvarno dobar meč, Dejmone“, rekao sam mu. „Postizao si poene, ali nisi   zapostavio

ostatak tima. Dobro si čuvao i onu jedanaesticu.“
Dejmon je pokušao da se uzdrži, ali se ipak kezio. Tačno sam odgovorio na njegovo pitanje.
„Da, on je najbolji strelac lige. Ali večeras je zaustavljen.“
Posle našeg razgovora Dejmon je otišao s Ramonom, Ervinom i Kenjonom, drugarima s   treninga.
Bilo je to nešto novo, ali znao sam kako treba da se privikavam.
Kad sam stigao kući, nisam mogao da prestanem da mislim o Elisu Kuperu i mejlu u kojem se govori o ostalim ubistvima čiji su izvršioci bila vojna lica. Prema Sampsonovoj priči, Kuper se kleo da nema ništa s tim. Ko onda ima? Neko iz Fort Brega? Neki Kuperov  prijatelj?
Te noći u krevetu nisam mogao da prestanem da razmišljam o prokletoj poruci.
Možda su pogubljeni nevini Ijudi. Narednik Kuper nije prvi.
Ovo se dešavalo i ranije.
Dođavola, ko je Pešadinac?

Glava 28

NEIZMERNO SAM ŽELEO da vidim nekoga iz Vojnog apelacionog suda, pa mi je FBI pomogao da ugovorim sastanak s pravim čovekom.
Sud i kancelarije bili su smešteni u Arlingtonu, u poslovnoj zgradi koja se po pročelju ni po čemu nije izdvajala. Unutra je bila znatno lepša, nalik nekakvoj cenjenoj i uzdržanoj advokatskoj kancelariji. Osim činjenice da je većina muškaraca i žena nosila uniforme, druge pojedinosti vojne prirode nisu bile naročito vidljive.
Sampson i ja smo došli da se vidimo s general-pukovnikom Šeli Borislou, a do njene kancelarije nas je odveo njen ordonans. Bila je to poduža šetnja - kroz mnogo dugačkih hodnika, što je tipično za državne zgrade svuda u Vašingtonu i okolini.
Kad smo se konačno pojavili, general Borislou nas je već čekala. Stajala je pravo kao strela i očigledno je bila u dobroj fizičkoj formi. Bila je to zgodna žena, verovatno u kasnim četrdesetim godinama.
„Hvala vam što ste nas primili“, rekao je Sampson i pružio ruku generalu Borislou. Imao sam utisak da on želi da vodi glavnu reč na ovom sastanku, možda zato što ima više iskustva s vojskom od mene, a možda i zato što Elisu Kuperu ističe vreme.
„Pročitala sam sinoć transkript sa suđenja“, rekla je general Borislou kad smo posedali oko staklenog stočića. „Osim toga, prelistala sam i izveštaje kapetana Džejkobsa iz CID-a. I dosije narednika Kupera. Prilično sam upućena u materiju. Šta mogu da učinim za vas, gospodo?“ Bilo mi je drago što je sama pokrenula temu.
„Imam nekoliko pitanja, ako nemate ništa protiv, generale“, reče Sampson. Nagnuo se napred i naslonio laktovima na butine. Pogled je upro u oči generalu Borislou, a i ona se usredsredila na Sampsona.
„Pitajte šta god želite. Nemam nijedan drugi sastanak sve do deset. Tako imamo oko dvadeset minuta za razgovor, ali naći ćemo još vremena ako bude potrebno. Vojska nema šta da krije po ovom pitanju. Toliko vam mogu reći.“
Sampson je i dalje gledao Borislouovu pravo u oči.
„Detektiv Kros i ja smo rešavali stotine slučajeva ubistva, generale. Ponešto u vezi s ovim slučajem nam mnogo smeta.“
„Šta tačno?“
Sampson je zastao, a zatim nastavio.
„Pre nego što objasnim šta nam je zasmetalo, zanima me je li išta u vezi sa suđenjem ili istragom zasmetalo vama?“
General Šeli Borislou je i dalje savršeno vladala sobom.
„Zapravo, smetalo mi je nekoliko stvari. Pretpostavljam da bi se moglo protumačiti kao preterano zgodno što je narednik Kuper sačuvao oružje kojim je počinjeno ubistvo. No to je bila dragocena uspomena iz Vijetnama. Uspomena i na ova ubistva.“
„Svesni ste da je naredniku Kuperu provaljeno u stan dan-dva pre ubistva? Videli smo znake provale i Kuper je to potvrdio. Nož je tada mogao neko da uzme“, nabrajao je Sampson.
Borislouova je klimnula glavom.

„Ta mogućnost svakako postoji, detektive. Ali nije li takođe moguće da je narednik namerno hteo da ostavi utisak provale u stan? To je i CID zaključio.“
„Dečak iz susedstva je video tri čoveka u dvorištu Tanje Džekson otprilike u vreme kada su počinjena ubistva.“
„Moguće da je dečak video ljude u dvorištu. Tako je. A možda je video senke drveća. Veče je bilo mračno i vetrovito. Dečak ima deset godina. Policiji je dao različite iskaze o toj večeri. Kao što rekoh, detektive, temeljno sam proučila slučaj.“
„Na mestu zločina pronađena je krv koja ne odgovara ni žrtvama ni naredniku Kuperu.“ General Borislou nije promenila svoj stav.
„Sudija koji je vodio slučaj doneo je odluku da se to ne uvrsti među dokaze. Da sam ja sudija, dopustila bih poroti da čuje i to za krv. Ovako nikada nećemo znati.“
„Dosije narednika Kupera je bio takoreći savršen pre ovih ubistava“, rekao je Sampson.
„Imao je sjajan dosije. Vojska je toga svesna. Ovo je zbog toga, između ostalog, velika tragedija.“ Sampson je uzdahnuo. Osetio je da tapka u mestu. I ja sam to osećao.
„Generale, još jedno pitanje, pa odosmo. Nećemo čak iskoristiti ni sve raspoloživo vreme.“ Borislouova nije ni trepnula.
„Pitajte.“
„Buni me to što vojska nije ni pokušala da stane u odbranu narednika Kupera. Ni pre ni za vreme suđenja. Očigledno, tek sada mu neće pomoći. Zbog čega je tako?“
General Borislou je klimnula glavom na postavljeno pitanje i isturila usne pre nego što je odgovorila.
„Detektive Sampsone, mi cenimo činjenicu da vam je Elis Kuper prijatelj i da ste mu ostali odani. Zapravo, divimo se tome. Ali na vaše pitanje je lako odgovoriti. Čitava vojska, od vrha do dna, uverena je da je narednik Kuper vinovnik tri užasna, hladnokrvna ubistva. Ne nameravamo da pomažemo ubici da se izvuče. Bojim se da sam i ja ubeđena da je Kuper ubica. Neću podržati žalbu. Žao mi je što za vas nemam bolje vesti.“ Sampsona i mene je posle sastanka kroz isti lavirint hodnika opet ispratio generalov ordonans. Obojica smo ćutali za vreme duge šetnje ka glavnom predvorju.
Kad smo najzad izašli iz zgrade i našli se napolju, okrenuo se prema meni.
„Šta ti misliš?“
„Mislim da vojska nešto krije“, rekao sam. „A nemamo još mnogo vremena da otkrijemo šta je
to.“

Glava 29

NAREDNOG JUTRA Tomas Starki je konačno shvatio da je otišao predaleko. Incident koji mu je otvorio oči dogodio se na manje od tri kilometra od njegove kuće u Severnoj Karolini.
Svratio je do lokalnog tržnog centra da pokupi USA tudej i Roki Maunt telegram i pecivo sa suvim grožđem i cimetom iz pekare u njujorškom stilu. Tog jutra je padala jaka kiša pa je stajao s novinama i vrućim pecivom ispod nadstrešnice pred tržnim centrom i čekao da se stiša provala oblaka.
Kada je kiša prestala, Starki je se gacajući kroz bare uputio prema džipu. Dok je išao, primetio je jedan par kako šljapka prema njemu preko parkinga. Njih dvoje samo što su izašli iz starog plavog pikapa zaboravivši da ugase farove.
„Zdravo. Ja se izvinjavam, ostavili ste svetla na kolima“, doviknuo je Starki dok su mu prilazili.
Žena se okrenula da pogleda, a muškarac nije.
Umesto da se okrene, on je progovorio a odmah je bilo jasno kako ima poremećaj govora. „Mi iz Sen Kros krenuli k Lo’nsu. Zab’avio am no’anik u pan’onama..
Žena ga je prekinula:
„Strašno mi je žao što vas davimo. Mi smo iz Sendi Krosa, krenuli smo u Lorens“, rekla je. „Vrlo mi je neprijatno. Moj brat je zaboravio novčanik u drugim pantalonama. Nemamo para ni za gorivo da se vratimo kući.“
„Mo li n’m pom’i?“, izmucao je muškarac.
Starki je odmah sve shvatio. Ostavili su upaljena svetla na glupom pikapu kako bi prvi on progovorio, a ne oni. Čovekov poremećaj govora je bio lažan, i to je ono što ga je najviše iznerviralo. Njegov sin Henk bio je autističan. A sad ovo dvoje govnara koriste lažni hendikep ne bi li se pomoću bedne prevare dokopali malo novca.
Starki je hitro izvadio pištolj. Nije baš bio siguran šta će se dogoditi. Znao je jedino da je popizdeo. Gospode, kako je pobesneo.
„Na kolena, oboje“, zaurlao je i uperio pištolj muškarcu u neobrijano, bedno lice. „Sada se izvini i pričaj normalno, inače ću da te ubijem ovde na ovom jebenom parkingu.“ Udario je čoveka na kolenima u čelo sa cevi pištolja.
„Zaboga, izvini. Oboje se izvinjavamo, gospodine. Samo smo hteli nešto para. Ne pucaj! Molim te nemoj da nas ustreliš. Mi smo dobri hrišćani.“
„Ostanite oboje da klečite, jebem li vam mater“, nastavio je Starki. „Ostanite tako. Ne želim više nikad da vas vidim ovde. Razumete li, nikada“
Vratio je pištolj u jaknu i odlučnim korakom krenuo prema kolima. Stigao je do džipa i zahvalio bogu što je njegova kćerka tinejdžerka slušala rok muziku i nije obraćala pažnju na ono što se događa na parkingu. Melani se, kao i obično, izgubila u svom malom svetu.
„Hajde da otperjamo kući“, rekao je Starki sedajući na prednje sedište džipa. „Nego, Mel, možeš li da pustiš tu glupu muziku malo jače?“
Tada je njegova ćerka podigla pogled i videla onaj par kako kleči na parkingu.
„Šta se dešava s ono dvoje?“, upitala je oca. „Oni, kao, kleče na kiši.“ Starki je konačno uspeo da se kiselo osmehne.

„Možda su upravo spaseni, pa sad zahvaljuju bogu“, rekao je.




Glava 30

JEDNOG HLADNOG DANA početkom oktobra Sampson i ja smo krenuli na šestočasovno putovanje kolima ponovo u Centralni zatvor u Roliju. Usput smo veoma malo razgovarali. Elisu Kuperu je isteklo vreme.
Dva dana ranije Kuper je od Uprave za krivične sankcije Severne Karoline dobio zvanično obaveštenje o danu pogubljenja. Onda su ga premestili u deo zatvora gde se čeka na izvršenje smrtne kazne. Sve se odvijalo po redu, po smrtonosnom redu.
Sampsonu i meni je Uprava zatvora odobrila da posetimo narednika Kupera. Kad smo se pojavili ispred Centralnog zatvora, na parkingu smo zatekli desetak protestanata. Uglavnom su to bile žene i pevale su blage narodne pesme iz šezdesetih godina prošlog veka, ako ne i starije. Njih tri-četiri su držale transparente s tekstom protiv smrtne kazne.
Požurili smo unutra, ali smo i iza teških kamenih i betonskih zidova još čuli njihove tužbalice.
Odeljenje za čekanje na izvršenje smrtne kazne u Centralnom zatvoru sastojalo se od četiri ćelije u nizu koje su izlazile na dnevni boravak s televizorom i tušem. Elis Kuper je u tom trenutku bio jedini zatvorenik ovog odeljenja. Ispred njegove ćelije su dvadeset četiri sata dnevno dežurala po dva čuvara. Oni su nas dočekali učtivo i s uvažavanjem.
Elis Kuper je podigao pogled kad smo ušli u odeljenje i izgledalo je da je srećan što nas vidi.
Nasmejao se i podigao ruku u znak pozdrava.
„Zdravo, Elise“, rekao je tiho Sampson dok smo sedali na stolice ispred ćelije. „Eto, opet smo došli. Praznih šaka, ali ipak smo došli.“
Kuper je sedeo na hoklici s druge strane rešetaka. Noge hoklice su bile ušrafljene u pod. Sama ćelija je bila besprekorno čista i skromno opremljena krevetom, umivaonikom, klozetskom šoljom i pisaćim stolom pričvršćenim u zid. Sve u svemu, prizor je bio depresivan i beznadežan.
„Hvala vam što ste došli, Džone i Alekse. Hvala vam za sve što ste učinili za mene.“
„Sve što smo pokušali da učinimo“, ispravio ga je Sampson. „Pokušali ali nismo uspeli. Samo smo sve zabrljali.“
Kuper je odmahnuo glavom.
„Jednostavno nas nije htela karta. Špil je bio namešten. Niste vi krivi. Niko nije kriv“, promrmljao je. „U svakom slučaju, milo mi je što vas vidim. Molio sam se da dođete. Da, sada se i molim.“
Sampson i ja smo znali da i dalje traju odlučni pokušaji da se pravnim putem odloži pogubljenje, ali nije imalo smisla pričati o tome. Osim da je sam Kuper pokrenuo tu temu, a nije. Delovao mi je začuđujuće smireno, opuštenije nego kad sam ga video prvi put. Kosa prošarana sedima bila mu je podšišana, a zatvorski kombinezon je izgledao uredno i kao da je nedavno ispeglan.
Ponovo se nasmešio.
„Ovde je kao u nekom finom hotelu, da znate. Kao u luksuznom hotelu. Sa četiri zvezdice, pet dijamanata, šta god da obeležava najfinije. Ova dva gospodina se dobro brinu o meni. Bolje ne mogu da zamislim pod datim okolnostima. Oni misle da sam kriv za trostruko ubistvo, ali su ipak ljubazni.“
Zatim se Kuper nagnuo prema rešetkama i primakao Sampsonu koliko god je mogao.
„Bitno mi je da ti kažem sledeće, Džone. Znam da si dao sve od sebe i nadam se da i ti to znaš.

Ali kao što rekoh, protiv mene je tako prokleto dobro namešten ceo špil. Ne znam ko je želeo da umrem, ali neko je sigurno to želeo.“
Pogledao je pravo u Sampsona.
„Džone, nemam nijedan razlog na ovom svetu da te lažem. Pogotovo ne sad, ovde gde čekam izvršenje smrtne kazne. Nisam ubio te žene.“

Glava 31

DVADESET ČETIRI SATA ranije, Sampson i ja smo dali pismeni pristanak da nas pretresu pri ulasku u prostoriju za izvršenje smrtne kazne. Sada, u jedan ujutru, šesnaest muškaraca i tri žene su uvedeni u malu zatvorsku prostoriju za posmatranje. Jedan od muškaraca bio je general Stiven Bouen iz Brega. Održao je svoje obećanje da će biti tu. Jedini predstavnik Vojske Sjedinjenih Država.
U dvadeset minuta posle jedan, otvorene su crne zavese prema komori za izvršenje. Nisam želeo da budem tu; nije mi potrebno da vidim još jedno pogubljenje da bih znao šta osećam prema tome. Po naređenju upravnika zatvora, izvršilac smrtne kazne ubrizgavanjem injekcije prišao je Kuperu. Čuo sam kako je Sampson pored mene uzdahnuo. Nisam mogao ni da zamislim kako je njemu dok gleda prijatelja da ovako umire.
Kretanje tehničara je izgleda uznemirilo Elisa Kupera. Okrenuo se i prvi put pogledao prema gledalištu. Upravnik ga je pitao želi li nešto da izjavi.
Kuperov pogled nas je pronašao i zadržao se na nama. Pogled mu je bio neverovatno snažan, kao da će nas izgubiti pri padu u najdublji bezdan.
Tad je Elis Kuper progovorio.
Glas mu je isprva bi prozukao, ali je s vremenom ojačao.
„Nisam ubio Tanju Džekson, Barbaru Grin i Morin Bruno. Da jesam, rekao bih to, i primio ovu smrtonosnu injekciju poput muškarca kakav sam obučen da budem. Nisam ubio tri žene u blizini Fort Brega. Neko drugi ih je ubio. Bog vas blagoslovio. Hvala vam, Džone i Alekse. Opraštam Vojsci Sjedinjenih Država, koja mi je bila dobra majka.“
Elis Kuper je uzdigao glavu. Ponosno. Kao vojnik na paradi.
Izvršilac je prišao. Ubrizgao je dozu pavulona, koji potpuno opušta mišiće i koji će Kuperu zaustaviti disanje.
Ubrzo su srce, pluća i mozak Elisa Kupera prestali da funkcionišu.
Upravnik Centralnog zatvora proglasio je narednika Kupera mrtvim u jedan sat i trideset jedan minut posle ponoći.
Kada se sve svršilo, Sampson se okrenuo prema meni.
„Upravo smo prisustvovali ubistvu“, rekao je. „Neko je ubio Elisa Kupera i izvukao se.“

Deo II DŽEMILA





Glava 32

PORANIO SAM da dočekam putnike aviona na izlazu 74 Nacionalnog aerodroma Regan; a kada sam stigao na aerodrom, nisam znao šta ću sa sobom. Bio sam sasvim nervozan, iz sve snage nervozan, pun iščekivanja. U posetu mi je dolazila Džemila Hjuz.
Na aerodromu je oko četiri sata tog petka po podne bila gužva. Gomila umornih, nervoznih poslovnih ljudi privodila je kraju svoju radnu nedelju za kompjuterom, a oni koji su već završili s poslom, sedeli su u baru ili su čitali časopise i popularne romane, od Džonatana Francena, preko Nore Roberts, do Stivena Kinga. Seo sam, a zatim ponovo ustao. Na kraju sam prišao ogromnim prozorima i posmatrao kako veliki američki mlaznjak pristaje uz izlaz. E pa tu smo. Jesam li spreman? Je li ona spremna?
Džemila je bila u drugom talasu putnika koji su sišli s aviona. Na sebi je imala farmerke, lila majicu i crnu kožnu jaknu, koje se sećam iz naših dana prismotre u Nju Orleansu. Nas dvoje smo se zbližili radeći na neobičnom slučaju koji je počeo ubistvima u njenom rodnom gradu San Francisku, prošarao po jugu, uključujući i Nju Orleans, i na kraju opet završio na Zapadnoj obali.
Od tada stalno govorimo kako treba ponovo da se vidimo, a sada smo to konačno i uradili. Bilo je to prilično hrabro s obe strane; samo sam se nadao da nije i glupo. Mislio sam da nije glupo i nadao se da i Džem misli isto.
Gospode, uzdrhtao sam kad je pošla k meni. Izgledala je sjajno. Lepo i široko se osmehivala.
Zbog čega sam ja toliko brinuo?
„Gde su ti gusti, beli oblaci koji bi trebalo da prekrivaju grad dok moj avion prilazi? Bože, sve
sam videla - Belu kuću, Linkolnov memorijalni centar, Potomak”, nabrajala je nasmejana Džemila.
Nagnuo sam se i poljubio je.
„Nema svaki grad brda magle kao San Francisko. Trebalo bi češće da putuješ. Kakav je bio let?“
„Nikakav.“ Džemila se ponovo široko nasmešila. „Ne volim naročito da letim, ali mi je drago što sam ovde. Ovo je dobro, Alekse. Nervozan si skoro koliko i ja. Nikad nismo imali teškoće u komunikaciji za vreme prismotre. Biće sve u redu. Biće sasvim u redu. Sad se smiri kako bih i ja mogla da se smirim. Važi?“
Uhvatila me je obema rukama, zagrlila pa poljubila, blago ali lepo u usta.
„Tako je već bolje“, rekla je i cmoknula usnama. „Sviđa mi se tvoj ukus.“
„Mora da ti se sviđa pepermint.“
„Ne, ti mi se sviđaš.“
Za vreme vožnje prema Vašingtonu u mom starom poršeu pokazali smo mnogo više samopouzdanja. Pričali smo o svemu što se događalo otkad smo se poslednji put videli. Prvo smo uglavnom razgovarali o poslu, zatim smo se upustili u svu tu terorističku zbrku, pa o mojoj porodici i o njenoj porodici i, kao i obično, kad smo krenuli ni jedno ni drugo nismo mogli da ućutimo - što obožavam.
Tek kad sam stao pred kućom, opet sam osetio napetost.
„Jesi li spremna za ovo?“, pitao sam je pre nego što smo izašli iz kola. Džemila je prevrnula očima.

„Alekse, u Ouklandu imam četiri sestre i tri brata. Da li si ti spreman za to?“
„Pusti ih na mene“, rekao sam i dohvatio njenu crnu kožnu putnu torbu, u kojoj kao da je nosila kuglu za kuglanje, a onda smo se uputili prema kući. Zadržavao sam dah, ali sam neporecivo bio srećan što je ona ovde. Nisam dugo bio ovoliko uzbuđen.
„Nedostajala si mi“, rekao sam.
„I ti si meni nedostajao“, odgovorila je Džem.

Glava 33

NANA JE, OČIGLEDNO, dugo smišljala prikladnu večeru za dobrodošlicu. Džemila se ponudila da joj pomogne, a Nana joj je, naravno, zabranila i da prstom mrdne. Džem je ipak pošla za njom u kuhinju.
Mi smo ih pratili da vidimo šta će dalje biti s te dve neukrotive sile. Drama je dostigla vrhunac.
„Dobro de, dobro de.“ Nana se malo bunila, ali ja sam video da joj prija društvo. Sad je mogla da se razmeće svojim umećem, da nas sve upregne i natenane iskuša Džemilu. Dok je radila, čak je i pevušila Lift Every Voice and Sing. Pesmu je prihvatila i Džemila.
„Odgovaraju li ti krmenadle sa sosom od jabuka, đuveč s tikvom i krompir natopljen pavlakom? Da nisi alergična na proju? Ili na pitu sa svežim breskvama i sladoled?“, postavila je Nana nekoliko teških pitanja odjednom.
„Obožavam krmenadle, krompir i pitu s breskvama“, rekla je Džemila proučavajući hranu.
„Neopredeljena sam kad je reč o đuveču s tikvom. I sama pravim proju. Po receptu svoje bake iz Sakramenta. Kad dodate pavlaku, proja bude dodatno vlažna. Katkad ubacim i prepečenu svinjsku kožuru.“
„Hmm, to mi zvuči sasvim dobro, devojko“, rekla je Nana. „Moraću da isprobam.“
„Ako ti ne pukne“, rešila je Dženi da pruži svoj doprinos.
„Samo upregni taj mozgić“, odvratila joj je Nana zapretivši joj krivim prstom. „To jest ako želiš da ti poraste a ne da ostaneš čitavog života sitna duša.“
„Nano, samo sam branila tvoju proju“, pravdala se Dženi. Nana joj je namignula. „Umem ja sama da se čuvam.“ Seli smo da večeramo u trpezariji uz Ašera, Jolandu Adas i Etu Džejms s CD plejera. Dotad je sve išlo sasvim glatko. Baš kako treba.
„Ovako jedemo svake večeri“, pohvalio se Dejmon. „Ponekad čak i doručkujemo u trpezariji“, ispričao je Džemili. Rekao bih da se već zaljubio u nju. Mislim da je teško bilo ne zaljubiti se.
„Naravno da jedete, kao kad vam predsednik svrati na čaj“, rekla je Džemila i namignula Dejmonu pa Dženi.
„On često dolazi“, nastavio je Dejmon klimajući glavom. „Otkud znaš? Tata ti je rekao?“
„Mislim da sam to videla na CNN-u. Znaš, i mi imamo televiziju na Zapadnoj obali. Svima televizori stoje uz džakuzi “ I večera i ćaskanje su uspeli - bar sam ja tako mislio. Sve vreme smo se smejali, uglavnom opušteno. Mali Aleks je sedeo u svojoj stolici i sve vreme se smejuljio. U jednom trenutku Džemila je povukla Dejmona sa stolice da s njom odigra nekoliko taktova Aretine Who’s Zoomin Who.
Nana je na kraju ustala od stola i izjavila:
„Džemila, jednostavno ti zabranjujem da mi pomažeš oko sudova. Tu će Aleks priskočiti. To je njegov posao.“
„Ništa onda. Hajdemo mi napolje da tračarimo o vašem tati. I o Nani! Vas zanima mnogo toga - i mene zanima mnogo toga. Plaknućemo usta“, rekla je Džemila Dženi i Dejmonu. Onda se okrenula Aleksu Mlađem. „Ideš i ti s nama, mališa. Ti nisi za kuhinjsku brigadu.“
Krenuo sam za Nanom u kuhinju natovaren polovinom prljavih sudova.
„Prijatna je“, kazala je Nana pre nego što smo stigli. „Očigledno je puna života.“ Zatim se

zacerekala kao one dosadne vrane u starom crtaću.
„Šta je tako smešno, stara?“, pitao sam. „Izgleda da si baš zadovoljna sobom, ha?“
„Jesam. Kako ne bih bila. Živ nisi da čuješ šta mislim. Čudna mi čuda. Ona je pravo srce.
Odajem ti priznanje, Alekse - uvek odabereš fine devojke. Dobra je ona.“
„Ne pritiskaj je“, upozorio sam je pa spustio sudove u sudoperu i pustio vrelu vodu.
„Što bih je pritiskala? Već sam naučila kako je s tobom.“ Tad se Nana opet zasmejala. Opet je bila ona stara. Od lekara je dobila odlične rezultate, bar je tako rekla.
Vratio sam se u trpezariju da pokupim ostale sudove i nisam odoleo da virnem kroz prozor u Džemilu i decu.
Bili su na ulici i dobacivali se Dejmonovom loptom. Njih troje su se smejali. Primetio sam i to da Džemila ima dobru ruku, da baca precizne spirale. Uostalom, navikla je da se igra s dečacima.




Glava 34

DŽEMILU SMO SMESTILI U spavaću sobu kod stepeništa, sobu koju smo čuvaii za posebne goste - predsednike, kraljice, premijere i slične. Deca su bila ubeđena da je to samo privid, a i bio bi da smo, istini za volju, Džem i ja ikad došli dotle; nismo se čak ni poljubili pre susreta na aerodromu. Džemila je došla da proveri imamo li nas dvoje budućnost.
Ušla je na zadnja kuhinjska vrata dok sam dovršavao pranje sudova. Deca su se i dalje igrala napolju a Nana je gore već nešto sređivala.
Verovatno gostinsku sobu, a možda i kupatilo u hodniku. Ili ormar s posteljinom?
„Ne mogu više“, konačno sam rekao.
„Šta ne možeš?“, pitala me je. „Šta nije u redu?“
„Zaista hoćeš da znaš?“
„Naravno da hoću. Ortaci smo, zar ne?“
Nisam joj odgovorio već sam je uhvatio za ramena i poljubio je u usta. Pa još jednom. Usput sam motrio na decu.
I Nanu, naravno.
I mačku Rozi, jer je i ona velika tračara. Džemila se nasmejala.
„Svi oni misle da radimo i mnogo gore od ovoga, deca, tvoja baba, pa čak i ona znatiželjna mačka.“
„Jedno je šta misle, a sasvim drugo šta vide“, objasnio sam.
„Mnogo mi se dopada tvoja porodica“, rekla je Džemila zagledavši mi se u oči. „Čak mi se dopada i mačka. Mac, mac, Rozi. Svima češ ispričati da smo se ljubili?“
„Meni se ti dopadaš“, kazao sam i zagrlio Džemilu.
„Mnogo?“, upitala je odmaknuvši se. „Gledaj da to bude mnogo kad sam već prevalila ovoliki put od San Franciska. Bože, kako u poslednje vreme mrzim da se vozim avionom!“
„Možda mi se i dopadaš mnogo. Doduše, ti se ne izjašnjavaš. Nisam primetio da mi uzvraćaš.“ Ona me je zgrabila i jako poljubila. Pripila se uz mene i uvukla mi jezik u usta. To mi se dopalo -
mnogo. Počeo sam da reagujem na način koji verovatno nije prikladan za kuhinju.
„Idite u sobu“, začuo se glas iza nas. Nana je stajala tamo i smejala se.
„Čekajte da pozovem decu. Hoću da i oni vide ovo“, rekla je. „Samo da donesem aparat.“
„Zavitlava nas“, objasnio sam Džem.
„Znam“, rekla je ona.
„Ðavola vas zavitlavam“, odbrecnula se Nana. „Navijam da Aleks stigne do treće baze.“ Opet se zacerekala kao vrana iz crtaća.

Glava 35

PROBUDIO SAM SE sam u krevetu s čaršavima razbacanim oko sebe. Već sam se navikao na to, ali mi se nije dopadalo, a naročito kad je Džemila spavala na drugom kraju hodnika u gostinskoj sobi.
Ležao sam još nekoliko minuta i razmišljao o drugim ljudima kako se usamljeni bude u krevetu koji čak dele s nekim. Na kraju sam obukao komotnu odeću pa na prstima otišao do Džemiline sobe.
Lako sam kucnuo.
„Budna sam. Uđi“, čuo sam je. Sviđao mi se zvuk njenog glasa - melodičan, sladak. Gurnuo sam vrata i ona su se otvorila uz tihu škripu.
„’Bro jutro, Alekse. Odlično sam spavala“, rekla je Džemila. Sedela je u krevetu, u beloj majici sa crnim odšampanim slovima SFPD{‡} Nasmejala se. „Baš sam seksi, ha?“
„U stvari i jesi. Detektivi mogu da budu seksi. Semjuel T. Džekson u Šaftu, Pem Grir u Foksi Braun. Džemila Hjuz u gostinskoj sobi.“
Šapnula mi je:
„Dođi ovamo. Samo na čas. Ovamo, Alekse. Naređujem."
Prišao sam i kliznuo u Džemiline ispružene ruke, kao da oduvek tamo pripadam. Baš lepo. „Nije te bilo sinoć kad si bila najpotrebnija“, prebacio sam joj.
„Sve vreme sam ovde, u gostinskoj sobi.“ Osmehnula se i namignula mi. „Slušaj, ni ja ne želim da tvoja deca steknu pogrešan utisak, ali...“
Izvio sam obrvu.
„Ali?“, pitao sam. „Šta ali?“
„Samo ali. Tebi prepuštam nastavak.“
Dok smo dovršavali doručak - u kuhinji, bez damastnih salveta - rekao sam Nani i deci da ćemo Džemila i ja ceo dan obilaziti Vašington. Red je da malo budemo sami. Deca su klimnula glavom nad činijama sa žitaricama; to su i očekivala.
„Znači da vas ne čekam na večeri“, kazala je Nana. „Je li tako?“
„Tako je“, odgovorio sam. „Nešto ćemo pojesti u gradu.“
„A-ha“, rekla je Nana.
„A-ha“, ponovila su deca.
Vozio sam oko šest kilometara od kuće u Petoj. Stao sam pred brojem 2020 u Ulici O. Nekima bi možda bilo teško da nađu ovo mesto, mnogi nisu ni čuli za Vilu u Ulici O. Spolja nema nikakve table niti znaka da nije porodična kuća. Većina gostiju u Vilu stiže preko usmene preporuke. Ja slučajno poznajem vlasnika preko nekih prijatelja iz Kinkedovog restorana u Fogi Botomu.
Džemila i ja smo ušli, prijavili se, pa nas je momak poveo gore u apartman Brvnara. Usput je na sve strane, u svakom mogućem kutku, bilo starinskih lutaka, litografija, nakita u staklenim vitrinama. Sve smo to u tišini pogledali.
Dok smo se peli stepenicama, dogodilo mi se nešto čudno. Pomislio sam: Opet ono moje. Umalo nisam stao i vratio se u auto. No neki unutrašnji glas mi je govorio da ne odustajem, da ne isključujem osećanja, da verujem Džemili.
Ni ona ni ja nismo progovorili dok momak nije otišao.




Glava 36

„OPA, NA OVO bih mogla odmah da se naviknem“, šapnula je Džemila kad smo ostali sami u sobi. „Hajde da istražimo ovo mesto. Divno je, savršeno, Alekse. Gotovo prelepo.“
I tako smo istraživali.
Apartman Brvnara bio je očaravajući dupleks u kojem su bili čak sauna i džakuzi. Do gornjeg nivoa, gde je bila kompletna kuhinja, stizalo se spiralnim stepeništem. Zidovi su bili obloženi lamperijom, a podovi neobrađenim daskama kao u pravim brvnarama. Kako bi sve bilo još ugodnije, kamin je bio uokviren grubo tesanim kamenom. Bio je tu i akvarijum.
Džemila je kratko veselo zaigrala. Očigledno je bila zadovoljna, a i ja sam se radovao što je ona srećna. Ovo je svakako bio napredak u odnosu na sedišta kola na kojima smo proveli sate i sate na zadatku nadziranja u Nju Orleansu.
Razgledajući apartman, pomalo smo istraživali i jedno drugo. Zastali smo da se poljubimo pa sam se uverio da Džemilina usta zaista imaju sladak ukus. Zagrlili smo se, zaigrali malo u mestu. Opet smo se ljubili pa sam osetio blagu vrtoglavicu. Još sam bio nervozan, a nije mi bilo jasno zbog čega.
Džemila mi je polako otkopčala teksas košulju a ja sam joj pomogao da skine svilenu žućkastu bluzu. Pod bluzom je imala obični, tanki srebrni lančić. Vrlo jednostavno i ljupko.
Nežno mi je otkopčala kaiš, pa pantalone. Ja sam joj pomogao da skine kožne pantalone.
„Pravi si džentlmen", rekla je. Usput sam odbacio cipele, a ona sandale.
To nas je nekako dovelo do središnjeg elementa apartmana - ogromnog kreveta.
„Baš mi se sviđa“, prošaputala mi je uz obraz. „Nikad lepši krevet nisam videla.“
Krevet je zaista bio najupadljiviji predmet u sobi. Imao je četiri drvena stuba, samo bez baldahina. Bio je prekriven flanelskim jorganom i gomilom jastučića koje smo odmah pobacali na pod. Soba je bila još lepša s malo nereda.
„Muzika?“, pitala je Džemila.
„Budi zlatna“, rekao sam, „pa odaberi nešto.“
Uključila je radio pa pronašla stanicu WPFW na 89,3 megaherca. Upravo su puštali Wild Is the Wind Nine Simon.
„Naša pesma. Odsad“, rekla je Džemila.
Ponovo sam joj poljubio meka usta. Bilo mi je drago što ovaj detektiv odeljenja za krvne delikte ima i nežnu stranu. Nastavila je da pritiska usne uz moje i osetio sam kako se topim. Možda sam se baš toga i plašio. Opet ono moje.
„Nikad te neću povrediti“, prošaputala je Džemila kao da mi čita misli. „Ne treba da se bojiš.
Samo ni ti mene nemoj povrediti, Alekse.“
„Neću.“
Nekoliko minuta kasnije sasvim priljubljeni smo igrali uz Just the Two of Us. Prijalo mi je.
Bila je jaka, ali je umela da bude nežna. Još jedan detektiv. Baš čudno. Usklađeno smo se njihali.
Usnama sam joj očešao vrh ramena, pa udubljenje pod grlom i tu zastao.
„Ugrizi me tu. Samo malo“, prošaputala je.
Blago i lagano sam je gricnuo. Ništa nisam želeo da zbrzavam. Prvi put s nekim je neponovljivo.

Nije uvek najbolje, tek ponekad, ali je uvek drugačije, uzbudljivo, tajanstveno. Džemila me je podsećala na pokojnu ženu Mariju, što sam smatrao da je dobro. Bila je spolja čvrsta, gradska devojka, ali umela je da bude nežna i slatka. Taj kontrast je bio poseban i dovoljno dramatičan da se od toga ježim.
Osećao sam kako mi dojkama dodiruje grudi, pa kako se čitavim telom pripija uz mene. Poljupci su nam bili sve dublji i strasniji, sve duži.
Otkopčao sam joj prsluče i ono je skliznulo na pod. Onda sam joj svukao gaćice a ona moje bokserice.
Stajali smo i dugo posmatrali jedno drugo procenjujući se - pretpostavljam diveći se - nabijajući iščekivanje i strast ili već to što je bilo među nama. Sad sam već mnogo želeo Džemilu, ali sam bio strpljiv. Oboje smo bili strpljivi.
„Razočaran si?“, prošaputala je tako tiho da sam jedva razabrao šta je rekla. Njeno pitanje me je malo trglo.
„Sačuvaj bože. Zašto bih bio? Ko bi tobom bio razočaran?“
Ništa nije rekla, ali mislim da sam shvatio o čemu priča. Bivši muž joj je rekao mnogo toga što ju je povredilo. Privukao sam je k sebi onako svu toplu. Drhtala je. Spustili smo se na krevet i ona se popela na mene. Ljubila mi je obraze, pa usne.
„Sigurno nisi razočaran?“
„Sasvim sigurno“, rekao sam. „Ti si prelepa, Džemila.“
„Tebi.“
„Dobro. Meni si prelepa.“
Podigao sam glavu do njenih grudi a ona se spustila k meni. Poljubio sam joj jednu dojku pa drugu bez razlike. Dojke su joj bile male, taman kako treba. Meni. I dalje me je čudilo što Džemila izgleda nije svesna koliko je privlačna. Znam da se nekim ženama i nekim muškarcima događa tako nešto strašno.
Zabacio sam glavu i pogledao je u lice, proučavao je. Poljubio sam joj nos, obraze.
Smeškala se kao nikad dotad. Otvoreno i opušteno, s poverenjem, što sam bio presrećan da vidim. Imao sam utisak da mogu zauvek da joj gledam u tamnosmeđe oči.
Ušao sam u Džemilu i pomislio kako je to savršeno. Bio sam u pravu što sam joj verovao. Tad mi je glavom prošla jedna mrska misao - Šta će ovog puta sve pokvariti?

Glava 37

DŽEMILA SE NASMEJALA pa izgovorila:
„Hu.“ Šakom je prešla preko čela.
„Čemu ’hu’?“, upitao sam. „Nemoj mi reći da si iscrpljena. Rekao bih da si u mnogo boljoj kondiciji.“
„Hu. Brinula sam se kako će ispasti kad budemo zajedno, a sad mi je laknulo. Hu, ponekad su muškarci zaista egocentrični ili grubi u krevetu. Ili sve deluje naopako.“
Osmehnuo sam joj se.
„Spavala si s mnogo njih, ha?“ Džemila mi se izbekeljila. Slatko.
„Imam trideset šest godina. Bila sam četiri godine u braku, još jednom verena. Zabavljala sam se pomalo. U poslednje vreme baš ne mnogo, samo pomalo. A ti? Jesam li ti ja prva?“
„Što? Tako ti izgledam?“
„Odgovori na pitanje, pametnjakoviću.“
„I ja sam bio jednom u braku“, konačno sam joj rekao. Džemila me je lupnula pesnicom u rame i opet se popela na mene. „Zaista mi je drago što sam došla u Vašington. Bila sam prilično nervozna. Svakako uplašena."
„Ooo, inspektor Džemila Hjuz je bila uplašena. E pa i ja sam“, priznao sam.
„Kako to? Alekse, šta te je plašilo kod mene?“
„Neke žene su tako egocentrične. Ili grube u krevetu...“ Džemila se nagnula i poljubila me, verovatno da mi zapuši usta. Usne su joj bile meke i slatke. Poljubili smo se - dugo i usporeno. Opet sam bio spreman, kao i ona. Privukla me je k sebi i ušao sam u nju. Ovog puta sam ja bio gore.
„Tvoj sam ljubavni rob. Potpuno se predajem“, prošaputala mi je uz obraz. „Još kako mi je drago što sam došla u Vašington.“
Drugi put nam je bilo još bolje nego prvi, a treći još najbolji. Ne, nas dvoje ne treba ničeg da se plašimo.
U hotelu smo ostali sve do večeri. Nismo mogli da krenemo. Kao što je bilo otkad smo se upoznali, mogli smo da pričamo o svemu na ovom svetu.
„Reći ću ti nešto stvarno čudno“, kazala je. „A što sam duže s tobom, to mi je sve čudnije. Znaš, moj muž i ja nikad nismo umeli da pričamo. Bar ne ovako kao ti i ja. Pa ipak smo se venčali. Ne znam gde mi je bila pamet.“
Nešto kasnije je Džemila ustala i otišla u kupatilo. Video sam da se na telefonu na noćnom stočiću pali svetlo. Telefonirala je.
Kad si detektiv... o, brate. Evo nas opet.
Kad se vratila, priznala je:
„Morala sam da se javim na posao. Slučaj ubistva na kojem radim je pravi košmar. Nešto gadno.
Izvini, izvini. Neće se ponoviti. Uveravam te. Biću dobra. Ili nevaljala. Šta god ti želiš.“
„Ne, ne, sve je u redu. Razumem te“, kazao sam. Naravno da sam je razumeo. Bar na izvestan način. Prepoznavao sam sebe u Džemili. Detektiv! Mislim da je to dobro.
Zagrlio sam je i pritisnuo uza se čim je ponovo legla. Tad je istina izbila na videlo. Na mene je došao red da nešto priznam.

„Jednom davno“, rekao sam joj, „bio sam u ovom hotelu sa svojom ženom.“ Džemila se malo odmakla. Zagledala mi se duboko u oči.
„To je u redu“, rekla je. „To ništa ne znači. Samo mi se sviđa što te je grizla savest zbog toga. Baš lepo. Uvek ću to pamtiti s puta u Vašington.“
„Tvog prvog puta“, rekao sam.
„Mog prvog puta“, složila se Džemila.




Glava 38

VREME PROVEDENO sa Džemilom u Vašingtonu proletelo je kao treptaj oka i odjednom je ona morala da se vrati u San Francisko. U nedelju po podne bili smo na Nacionalnom aerodromu Regan. Srećom, pomoću značke uspeo sam da prođem na izlaz. Ubilo me je što mora da ode, a čini mi se da se ni njoj nije išlo. Dugo smo stajali zagrljeni na izlazu i nismo marili gleda li nas ko.
Onda je Džem morala da otrči na avion da joj ne odleti.
„Zašto ne ostaneš još jednu noć?“, pitao sam je. „Sutra ima mnogo letova. I preksutra. I naksutra.“
„Bilo mi je zaista, zaista lepo“, rekla je i odmakla se od mene pa krenula unatraške. „Zdravo, Alekse. Molim te da ti nedostajem. Vašington mi se dopao više nego što sam očekivala.“
Zemaljska stjuardesa ju je ispratila i zatvorila vrata između nas. Bože, dopalo mi se čak i kako Džemila trči. Klizila je.
I već mi je nedostajala. Opet sam se oneraspoložio i to me je plašilo.
Kod kuće sam te večeri ostao budan dugo posle ponoći. U jednom naročito teškom trenutku izašao sam u staklenu baštu i seo za klavir. Svirao sam naročito žalosnu pesmu Someone to Watch Over Me i mislio na Džemilu Hjuz, raznežio se i uživao u svakom tom bolnom sekundu.
Zanimalo me je šta će biti s nama. Onda sam se setio nečeg što je jednom Sampson rekao: Nikad nemoj da budeš Aleksova devojka. To je opasno. Nažalost, dosad se pokazalo da je u pravu.
Nekoliko minuta kasnije shvatio sam da neko lupa u prednja vrata. Otišao sam tamo i zatekao Sampsona naslonjenog na dovratak. Nije izgledao dobro. U stvari, izgledao je grozno.

Glava 39

Bio JE NEOBRIJAN, u izgužvanom odelu, crvenih i oteklih očiju. Učinilo mi se da je pio. Kad sam otvorio vrata, od njega je udarao alkohol kao da se kupao u njemu.
„Pretpostavio sam da si budan“, promumlao je. „Znao sam.“
Da, pio je, i to mnogo. Dugo, možda i nikad nisam video Džona ovakvog. A nije bio ni lepo raspoložen.
„Uđi“, rekao sam. „Hajde, Džone.“
„Ne treba da ulazim“, glasno je rekao. „Ne treba mi više tvoja pomoć. Dovoljno si pomogao.“
„Šta ti je kog đavola?“, pitao sam i pokušao da ga uvedem u kuću. Otrgao se mlateći dugačkim, moćnim rukama.
„Šta sam rekao? Ne treba mi tvoja pomoć!“, zaurlao je na mene. „Već si dovoljno sjebao sve.
Veliki doktor Kros! Baš. Samo ne i sad. Ne za Elisa Kupera.“ Odmaknuo sam se od njega.
„Govori tiše. Unutra svi spavaju. Čuješ li me?“
„Nemoj ti meni da govoriš šta da radim. Da se nisi usudio“, zaplitao je. „Zajebo si stvar. Mi smo zajebali, ali ti si navodno tako pametan.“
Na kraju sam rekao Sampsonu:
„Idi kući i naspavaj se.“ Zatvorio sam vrata pred njim. Ali on ih je otvorio, samo što ih nije izvalio iz šarki.
Onda me je snažno gurnuo. Pustio sam ga, ali Sampson me je ponovo gurnuo. Tad sam se bacio na njega. Bilo mi je dosta tog pijanog sranja. Skotrljali smo se niz drvene stepenike do travnjaka. Rvali smo se na zemlji, a onda je pokušao da me udari. Blokirao sam ga. Hvala bogu što je bio izgubljen pa me nije direktno udario.
„Alekse, zajebao si stvar. Pustio si da Kuper umre!“, urlao mi je u lice dok smo se batrgali da ustanemo.
Nisam hteo da ga udarim, ali on me je opet zviznuo. Dohvatio me je po obrazu i pao sam kao da su mi se noge odsekle. Sedeo sam zapanjen i zamagljenog pogleda.
Sampson me je podigao, ali sad je već hvatao vazduh i šištao. Pokušao je da me uhvati u kragnu. Gospode, kako je jak. Udario me je kratkim, snažnim udarcem postrance u lice. Ponovo sam se stropoštao, ali sam uspeo da ustanem. Obojica smo stenjali. Bolela me je jagodica gde me je pogodio.
Široko je zamahnuo i promašio me za prst. Onda me je pogodio u rame. Zabolelo me je. Opomenuo sam se da se držim podalje od njega. Bio je u prednosti od deset centimetara i dvadeset kilograma. Bio je pijan, gnevan, lud, kao nikad dosad.
Nije prestajao da navaljuje na mene. Bio je razjaren. Morao sam da ga oborim. Nekako. Samo kako?
Na kraju sam ga udario aperkatom u stomak. Kvrcnuo sam ga u obraz. Raskrvavio ga. Onda sam ga kratko udario desnicom u vilicu. To ga je sigurno zabolelo.
„Prekinite! Smesta prekinite! Obojica, dosta!“ U ušima mi je zvonio glas.

„Alekse! Džone! Prekinite da se sramno ponašate. Prekinite, obojica! Dosta!“
Nana nas je razdvajala. Zavukla se između nas kao neki mali odlučni sudija. Već je to radila, mada ne od naše dvanaeste godine.
Sampson se ispravio i spustio pogled u Nanu.
„Izvini“, promrsio je. „Izvini, Nano.“ Izgledao je posramljeno. Zatim se oteturao ne uputivši mi ni reči.




Glava 40

SUTRADAN SAM SIŠAO na doručak nešto pre šest. Sampson je već sedeo i jeo jaja i omiljenu kašu. Nana Mama je sedela za stolom preko puta njega. Kao nekad.
Tiho su razgovarali, kao da dele neku veliku tajnu koju niko drugi ne sme da sazna.
„Prekidam li vas?“, pitao sam s vrata.
„Mislim da smo sad sve sredili”, rekla je Nana.
Pokazala mi je da sednem za sto. Prvo sam sipao kafu, stavio u toster četiri kriške integralnog hleba, pa tek onda seo s Nanom i Sampsonom.
Pred njim je stajala velika čaša s mlekom. Opet sam se setio našeg detinjstva. On bi se svake nedelje dva ili tri puta pojavljivao u ovo doba dana da jede sa mnom i Nanom. Kud bi inače i išao? Roditelji su mu bili narkomani. Na izvestan način i njemu je Nana bila kao majka ili baba. On i ja smo od desete godine kao braća. Zato nas je tuča od prethodne noći tako potresla.
„Nano, pusti mene da govorim“, rekao je.
Klimnula mu je glavom i otpila gutljaj čaja. Prilično sam uveren da znam kako sam odabrao da studiram psihologiju i ko mi je bio uzor. Nana je najbolji psiholog kog znam. Mudra je i uglavnom saosećajna, ali dovoijno čvrsta da uporno traži istinu. Ume i da sluša.
„Izvini, Alekse. Sinoć nisam spavao. Užasno mi je zbog onoga što se dogodilo. Zaista sam preterao“, rekao je Sampson. Zurio mi je u oči uzdržavajući se da ne skrene pogled. Nana nas je posmatrala kao da smo Kain i Avelj za doručkom.
„Preterao si“, složio sam se. „Sasvim sigurno. Sinoć si bio van sebe. Koliko si popio dok nisi došao ovamo?“
„Džon ti se izvinio“, rekla je Nana.
„Nano.“ Okrenuo se k njoj pa ponovo k meni. „Elis Kuper mi je bio kao brat. Alekse, ne mogu da prebolim smrtnu kaznu. Žao mi je što sam uopšte išao da je gledam. On nije ubio one žene. Mislio sam da ga možemo spasti, to je moja greška. Previše sam očekivao.“
Ućutao je.
„I ja sam“, priznao sam. „Žao mi je što nismo uspeli. Hajde da ti pokažem nešto. Dođi gore. Sad se radi o tome da se odužimo. Ništa drugo nije preostalo.“
Poveo sam Sampsona do kancelarije na tavanu. Po zidovima sam prikačio slučajeve ubistava povezanih s vojskom. Ta soba je izgledala kao skrovište nekog ludaka, nekog od mojih opsesivnih ubica. Doveo sam ga do stola.
„Otkad sam upoznao Elisa Kupera radim na ovome. Našao sam još dva upadljiva slučaja. Jedan u Nju Džersiju, drugi u Arizoni. Tela su bila obojena, Džone.“
Upoznao sam Sampsona s tim slučajevima ništa mu ne prećutavši.
„Usput sam saznao“, nastavio sam, „kako se u Pentagonu trude da spreče preko hiljadu smrtnih slučajeva vojnih lica u mirnodopsko vreme svake godine, usled prebrze vožnje, samoubistva ili ubistva. Pa i pored toga prošle godine je ubijeno više od šezdeset vojnika.“
„Šezdeset?“, začudio se Sampson i zavrteo glavom. „Šezdeset ubistava godišnje?“
„Većina slučajeva nasilja za uzrok ima seks ili mržnju“, rekao sam. „Silovanja i ubistva. Prebijeni ili ubijeni homoseksualci. Niz gnusnih silovanja koja je izvršio jedan narednik na Kosovu.

Nije verovao da će ga uhvatiti jer tamo ionako ima mnogo silovanja i ubistava.“
„Jesu li još neka tela obojena?“, zanimalo je Sampsona. Odmahnuo sam glavom. „Samo ona dva slučaja, u Nju Džersiju i Arizoni. No to je dovoljno. Imamo šablon.“
„Šta zapravo imamo?“ Sampson je zavrteo glavom i pogledao me.
„Još ne znam. Teško je dobiti obaveštenja od vojske. Nešto gadno se događa. Kao da vojnim licima podmeću ubistva. Prvo je ono u Nju Džersiju; poslednje je izgleda ovo s Elisom Kuperom. Džone, sličnosti su upadljive. Oružje korišćeno u ubistvu je previše zgodno nađeno. Otisci prstiju i DNK koji optužuju.
Svi ti ljudi imaju dobre ocene u radnom dosijeu. U zapisniku sa suđenja u Arizoni pominju se ’dva ili tri muškarca” viđena blizu žrtvine kuće pred ubistvo. Postoji mogućnost da je podmetnuto nevinim ljudima koji su nepravedno osuđeni na smrt. Prvo im smeste pa ih nepravedno pogube. A znam još nešto“, rekao sam.
„Šta to?“
„Ove ubice nisu tako genijalne kao Gari Sonedži ili Kajl Krejg. No isto toliko su opasne.
Stručnjaci su u svom poslu, a posao im je ubijanje i izvrdavanje.“ Sampson se namrštio i zavrteo glavom.
„Više nije.“

Glava 41

TOMAS STARKI je rođen u Roki Mauntu u Severnoj Karolini i oduvek je strasno voleo taj kraj. Isto je osećala i većina njegovih suseda. Često ga dugo nije bilo dok je službovao u vojsci, ali sad se vratio i ostaće tu da najbolje što ume diže porodicu. Znao je da je Roki Maunt sjajno mesto za podizanje dece. Pa zar nije i sam odrastao ovde?
Starki je bio privržen porodici i iskreno je voleo porodice svoja dva najbolja prijatelja. Uz to je imao potrebu da upravlja svime oko sebe.
Skoro svake subote uveče Starki je okupljao ta tri klana i pravio roštilj. Izuzetak je bila sezona američkog fudbala, kad su se porodice skupljale petkom i roštiljale pred stadionom. Starkijev sin Šejn igrao je napadačkog beka za gimnaziju. Sad ga traže s univerziteta Severna Karolina, Viskonsin i Džordžija, ali Starki želi da prvo ode u vojsku pre nego što se upiše na koledž. Tako je on uradio i ispostavilo se najbolje. Tako će biti i za Šejna.
Obično su tri prijatelja obavljala sve kupovine i pekla roštilj petkom ili subotom. Kupovali su odreske, rebra, ljute i obične kobasice na pijaci. Birali su klipove kukuruza, tikve, paradajz, šparglu. Čak su pravili i salate, obično od krompira, kupusa, s makaronama i povremeno salatu cezar.
Ni taj petak nije bio izuzetak, pa su njih trojica u pola osam već zauzela mesta uz dva roštilja na ćumur. Namestili su se mimo dima, pili pivo i pekli meso „kako ko voli“. Čak su posle sve raščistili i oprali sudove. Ponosili su se time što donose hranu kako treba i što dobijaju slično bodrenje kao njihovi sinovi kad igraju fudbal.
Starkijev podređeni Braunli Haris voleo je sve da analizira. Pohađao je Univerzitet Vejk forest pa dobio master na Univerzitetu Severne Karoline.
„Ovo je puno ironije, zar ne?“, pitao je zagledan u porodični prizor.
„Zajebi, Brauni, ti ćeš naći ironiju i u takmičenju u streljaštvu ili u pometnji na pirinčanim poljima. Previše razmišljaš“, rekao je Voren Grifin i prevrnuo očima. „To ti je velika mana.“
„Možda ti ne razmišljaš dovoljno“, odvratio je Haris pa namignuo Starkiju, koga je gledao kao u boga. „Ovog vikenda idemo da ubijemo nekog, a sad mirno pečemo bifteke porodicama. Zar vam se to ne čini pomalo čudno?“
„Mislim da si ti pomalo čudan, eto šta je. Imamo zadatak i mi ga obavljamo. Ništa drugačije nego onih dvanaest godina u pravoj vojsci. Bili smo na zadatku u Vijetnamu, u Persijskom zalivu, Panami, Ruandi. To nam je posao. Naravno - meni se sviđa moj posao. Možda u tome ima nešto ironije. Ja sam porodični čovek i profesionalni ubica. Pa šta? Sranja se dešavaju. Nisam ja kriv, okrivi američku vojsku.“
Starki je mrdnuo glavom prema kući, dvospratnici s pet spavaćih soba i dva kupatila, koju je podigao 1999. „Stižu devojke“, rekao je. „Olabavi malo.“
„Hej, lepotice“, doviknuo je pa snažno zagrlio svoju ženu Džudi. „Plavooka“ Džudi je bila visoka, privlačna brineta, skoro jednako lepa kao na dan venčanja. Kao i većina žena u varoši, govorila je naglašeno južnjački i volela da se smeši. Džudi je čak dobrovoljno radila triput nedeljno u jednoj igraonici. Bila je duhovita, zahvalna, sjajna ljubavnica i dobar životni saputnik. Starki se smatrao srećnikom što ju je pronašao, a ona je bila srećna što je izabrala njega. Sva trojica su volela svoje žene, do izvesne mere. Ovo je još jedna sočna ironija o kojoj Braunli Haris razmišlja kasno

uveče.
„Mora da smo uradili i nešto dobro“, rekao je Starki držeći u zagrljaju Džudi i nazdravljajući s druga dva para.
„Naravno da ste uradili“, potvrdila je Plavooka Džudi. „Dobro ste se oženili. Ko bi inače puštao muža da se iskrada jednom u mesec dana i verovao mu da se dobro vlada u onom strašnom svetu?“
„Uvek smo dobri. Niko nije bolji od nas“, rekao je Starki i dobroćudno se nasmešio prijateljima.
„Od nas nema boljih. Zaista nema. Najbolji smo.“




Glava 42

U SUBOTU UVEČE trojica ubica su stigla u varošicu Harpers Feri u Zapadnoj Virdžiniji. Dok su se vozili Braunli Haris je imao zadatak da prouči mape Ej-Tija, kako Apalačijan trejl zovu mnogi koji redovno planinare tom stazom. Mesto na koje su se oni uputili naročito je popularna stanka planinara.
Harpers Feri je zapravo majušan. Možete ga prepešačiti s kraja na kraj za manje od petnaest minuta. U njegovoj blizini je turistička zanimljivost Džefersonova stena, s koje se vide Merilend, Virdžinija i Zapadna Virdžinija. Vrlo lepo.
Starki je vozio sve vreme, njemu odmor nije potreban. Voleo je da bude za volanom i uopšte da upravlja. Bio je zadužen i za zabavu, koja se sastojala od njegove trake Springstinovih najvećih hitova, Dženis Džoplin, Dorsa, antologije Džimija Hendriksa i audio-knjige Dejla Brauna.
Voren Grifin je za vreme čitavog putovanja pozadi proveravao zalihe i pakovao rančeve. Kad je završio, oni su težili oko dvadeset kilograma, nešto malo preko polovine onoga što su obično nosili u svojim izviđačkim misijama po Vijetnamu i Kambodži.
Rančeve je pripremio za akciju „lovi i ubij“, zasedu koju je pukovnik Starki smislio za Apalačijan trejl. Grifin je pakovao po standardima komore: LRP,{§} vrući sos da neutrališe ukus lerpa, plehano lonče za kafu. Svaki od njih će imati standardni vojnički borbeni nož, kamuflažnu boju u stiku, platneni šešir, vreću za spavanje koja može da posluži kao šatorsko krilo, dvogled s noćnim vidom, glok i pušku M-16 sa snajperskim durbinom. Pošto je sve spakovao, Grifin je izgovorio jednu od svojih omiljenih rečenica: „Ako hoćeš da od srca nasmeješ Boga, samo mu ispričaj šta si planirao."
Starki je bio vođa grupe. Upravljao je svim nivoima zadatka. Haris je bio izviđač.
Grifin je bio pozadinsko obezbeđenje, i pored svih tih godina i dalje najmlađi.
Nisu morali da izvedu akciju „lovi i ubij“. Mogli su umnogome sebi da olakšaju. Međutim, Starki je hteo ovako, kao što su uvek ubijali, na „vojnički način“.

Glava 43

ULOGORILI SU SE oko dva kilometra od Ej-Tija. Za njih je opasno da ih bilo ko vidi, pa je Starki obezbedio NOP, noćni odbrambeni položaj za logor. Zatim su naizmenično čuvali stražu u dvočasovnim smenama. Nostalgija je čudo.
Kad je Starki preuzeo stražu, vreme nije proveo razmišljajući o zadatku koji im predstoji, već o poslu uopšteno. On, Haris i Grifin su profesionalne ubice već dvadeset godina. Bili su ubice u Vijetnamu, Panami i u Zalivskom ratu; sad su plaćene ubice. Bili su obazrivi, neupadljivi i skupi. Najnoviji posao im je i najunosniji, a podrazumeva više ubistava za dve godine. Neobičnost ovog posla je bio što nisu znali ko im je poslodavac. Nove mete su dobijali tek po obavljenom prethodnom zadatku.
Dok je zurio u mračnu, nemirnu šumu, Starki je poželeo cigaretu, ali se zadovoljio osvežavajućom bombonom. Te bombonice te drže budnim. Shvatio je da misli na onu plavu kučku koju su smakli blizu Fajetvila, na lepu Vanesu. Od razmišljanja mu se ukrutio, što je omogućilo da mu brže prođe vreme. Dok su bili u Vijetnamu, Starki je otkrio kako voli da ubija. Ubistvo mu je razvijalo osećaj moći i ushićenja. Kao da mu elektricitet prolazi telom. Nije osećao grižu savesti, bar više nije. Ubijao je za novac, ali je ubijao i između zadataka, samo zato što je to želeo i što mu se sviđalo.
„Čudno, zastrašujuće”, mrmljao je Starki trljajući šake. „Ponekad se i sam prepadnem.“
Njih trojica su se probudila i spremila do pet sati sledećeg jutra obavijenog gustom, plavičastosivom maglom. Vazduh je bio hladan i neverovatno svež i čist. Starki je računao da se magla neće dići bar do deset.
Haris je bio u najboljoj kondiciji pa je određen za izviđača. Ionako je želeo to da radi. U pedeset prvoj godini i dalje je igrao u seniorskoj košarkaškoj ligi i dvaput godišnje učestvovao u triatlonu.
U 5.15 krenuo je iz logora ugodnim trkom. Bože, kako voli ovo sranje.
Nostalgija.
Bio je sasvim budan i na oprezu već kad je krenuo. Divno je funkcionisao posle samo nekoliko minuta na stazi. „Lovi i ubij“ je za njega prijatna kombinacija posla i zadovoljstva; to je za svu trojicu.
Haris je bio jedini na Ej-Tiju ili bar na ovom potezu. Prošao je kraj okruglog šatora za četvoro. Moguće neka malograđanska porodica. Najverovatnije „planinari na parče“. Za razliku od „planinara s kraja na kraj“, kojima je potrebno i po šest meseci da pređu čitavu stazu i na kraju stignu do Maunt Katadena u Mejnu. Pored šatora je spazio primus i bočice s gorivom, iznošeni šorts i majice iznete da se vetre. Nisu meta, presekao je i krenuo dalje.
Zatim je naišao na par koji je spavao u vrećama odmah uz stazu. Bili su mladi, verovatno „željni da vide sveta“. Spavali su na dušeku na naduvavanje. Komfor kao kod kuće.
Haris im je prišao na desetak metara pa ipak odlučio da produži. Doduše, primetio je da je devojka dobro parče. Plava, slatkog lica, možda dvadesetogodišnjakinja. Samo gledajući devojku kako spava uz dečka osetio je uzbuđenje. Njih dvoje su svakako moguć izbor.
Oko četiristo metara dalje ugledao je još jedan par, već budan, kako vežba blizu svog šatora. Oni su imali rančeve s visokokvalitetnim unutrašnjim ramom, planinarske čizme od dvesta dolara i izgledali su kao prvoklasni gradski snobovi. Dopali su mu se kao moguća meta uglavnom zato što mu

se od prvog trena nisu dopali.
Nedaleko od njihovog kampa naišao je na jednog samostalnog planinara. Ovaj momak je očigledno krenuo na duge staze. Imao je savremen lagan i kompaktan ranac. Verovatno nosi suvu hranu, suvo voće i koštunjave plodove, proteinsko piće u prahu - sveža hrana je preteška i nezgodno ju je cimati na leđima po čitav dan. Verovatno mu je i odeća skromna - šorts od sintetike, atlet- majice, možda dugi donji veš za hladnije noći.
Haris je zastao i neko vreme posmatrao kamp samostalnog planinara. Sačekao je da mu srce uspori i kontrolisao je disanje. Na kraju je upao pravo u momkov kamp. Nije se plašio i nimalo nije sumnjao u sebe. Uzeo je ono što mu je trebalo. Planinar nije ni šušnuo u snu.
Haris je pogledao na sportski sat i video da je 5.50. Zasad je sve u redu.
Vratio se na stazu pa opet potrčao. Osećao se okrepljeno, uzbuđeno zbog lova i ubijanja u prirodi. Čoveče, kako je želeo nekog da ubije. Muško ili žensko, staro ili mlado, sasvim mu je bilo svejedno.
Sledeći kamp na koji je naišao bio je blizu - još jedan par, uspavan u okruglom šatoru za dvoje. Haris nije mogao da se otrgne utisku kako bi bilo lako da ih odmah smakne. Svi su bili kao patke na jezeru. Svi su tako ranjivi a puni poverenja. Kakve budale. Zar nikad ne čitaju stripove? U Americi je mnogo slobodnih ubica.
Oko kilometar dalje naišao je na još jedan porodični kamp. Neko je već ustao.
Sakrio se iza borova i osmotrio. Tek založena vatra je varničila. Žena od četrdesetak godina baktala se s rancem. Na sebi je imala crveni spido kupaći kostim, a bila je u pristojnoj formi - s mišićavim rukama i nogama, lepom zadnjicom. Povikala je: „Buđenje, buđenje!“
Malo kasnije iz većeg šatora su izašle dve zgodne tinejdžerke. I one su bile u kupaćim kostimima i lupkale se po vižljastim telima da se ugreju dok su se budile.
„Mama medvedice i dva mečeta“, promrmljao je Braunli Haris. „Zanimljiva ideja.“ Doduše, možda suviše slična ubistvima u Bregu.
Posmatrao je kako se tri žene greju uz vatru dok se nisu dale u trk. Ubrzo je čuo poklike i vrisku, pa smeh i glasno pljuskanje u potočiću koji je tekao iza njihovog kampa.
Braunli Haris je hitro i tiho prošao između drveća dok nije našao mesto odakle će gledati razigrane majku i lepe kćerke u hladnom potoku. Baš su ga podsetile na žene koje su pobili u Fajetvilu. Ipak bi mogle da budu pomoćna meta.
Vratio se u logor nešto posle pola sedam. Grifin je pripremio doručak: jaja, slaninu, mnogo kafe. Starki je sedeo u svojoj uobičajenoj pozi lotosovog cveta, razmišljao i snovao. Otvorio je oči pre nego što se Haris javio.
„Kako si?“, pitao je. Braunli Haris se osmehnuo.
„Pukovniče, sve teče po rasporedu. Dobri smo. Opisaću mete dok jedemo. Kafa baš dobro miriše. Vraški bolje od mirisa napalma ujutro.“{**}




Glava 44

TOG JUTRA je Starki preuzeo puno zapovedništvo. Za razliku od ostalih planinara, on je svoje ljude vodio duboko kroz šumu, da ih ne vide ni planinari nit iko drugi.
Njima to nije bilo teško. Ranije u životu provodili su dane, ponekad i nedelje, nevidljivi neprijatelju koji ih je tražio da ih ubije, a često se završavalo tako što je neprijatelj ubijen. Jednom su to bila četiri detektiva iz odeljenja za krvne delikte u Tampi na Floridi.
Starki je zahtevao da ovo shvate kao pravi borbeni zadatak, u pravom ratu. Neizbežna je bila potpuna tišina. Uglavnom su se služili rukama da daju znake. Ako bi neko morao da se nakašlje, to je činio u okovratnik ili u rukav. Narednik Grifin im je čvrsto spakovao rančeve pa ništa nije mrdalo ni zvečalo dok su hodali.
Sva trojica su se namazala sredstvom protiv insekata, pa maskirnom bojom. Od jutra nisu popušili ni jednu jedinu cigaretu.
Grešaka nije bilo.
Starki je planirao da se ubistvo desi negde između Harpers Ferija i Laudonskih visova. Tamo staza pojedinim delovima prolazi kroz gustu šumu, beskrajni zeleni tunel koji će njima dobro poslužiti. Mnogo rododendrona i planinskog lovora. Na sve su obraćali pažnju.
Te noći uopšte nisu dizali logor i pazili su da ne ostavljaju tragove da su uopšte bili u toj šumi.
Braunli Haris je otišao u još jednu izviđačku misiju u pola osam te večeri, pred sam suton. Kad se vratio sunce je zašlo, a mrak je pao na Ej-Ti kao pokrov. Šuma je ličila na džunglu, ali samo prividno. Oko kilometar od mesta gde su bili prolazio je državni drum.
Haris je podneo Starkiju izveštaj.
„Meta br. jedan je otprilike dva kilometra od nas. Meta br. dva je na manje od tri. Sve i dalje izgleda povoljno po nas. Spreman sam.“
„Ti si uvek spreman za lov i ubijanje“, primetio je Starki. „No u pravu si, sve nam ide naruku. Naročito ovaj prijateljski, susedski poverljiv stav tih rekreativnih planinara.“ Starki je doneo odluku.
„Krećemo do tačke na pola puta između prve i druge mete. Tamo ćemo čekati. I upamtite, ne smemo da budemo aljkavi. Predugo smo predobri da bismo sad uprskali.“

Glava 45

KRETANJE KROZ ŠUMU olakšao im je i skoro pun mesec. Starki je unapred znao da će tako biti. Nije on samo mahnito voleo da sve drži u svojim rukama. Bio je opsednut pojedinostima jer, ako njih zanemariš, možeš da pogineš ili budeš uhvaćen. Znao je da će temperatura biti blaga, vetar umeren i da neće biti kiše. Od kiše bi se stvorilo blato, u blatu bi ostalo mnogo otisaka stopala, a otisci stopala nisu prihvatljivi u njihovoj misiji.
Dok su hodali kroz šumu, nisu govorili. Možda tamo i nije bila potrebna tolika predostrožnost, ali tako su navikli, tako su ih naučili za borbu. Uporno su im utuvljivali prosto pravilo: upamtite kako ste obučavani i nikad ne izigravajte junake. Osim toga, takva disciplina im je omogućavala da se usredsrede. Cilj im je bilo ubijanje koje će uskoro početi.
Dok su napredovali, svaki je bio u svom svetu: Haris je zamišljao ta ubistva s pravim licima i telima; Starki i Grifin su mislili na isto ali su se i nadali da ih Haris nije navukao opisujući im metu. Starki se sećao kad je jednom Braunli raportirao kako im je plen vijetnamska školarka, pa je još i podrobno opisao. Kad su došli na mesto za ubistvo, seoce u dolini An Lao, zatekli su debelu ženu od sedamdeset i nešto godina s crnim bradavicama po čitavom telu.
Razmišljanje im je prekinuo muški glas koji se prolomio šumom. Starki je hitro digao ruku kao upozorenje.
„Hej! Hej! Štaje to? Ko je tamo?“, vikao je glas. „Ko je tamo?“
Njih trojica su stala. Haris i Grifin su pogledali Starkija, koji je i dalje držao dignutu ruku. Niko se nije odazvao tom neočekivanom glasu.
„Sintija? Jesi li to ti, šećeru? Nije smešno, da znaš.“
Muškarac. Mlad. Očigledno uznemiren.
Tad je neko uperio jarkožutu svetlost prema njima, a Starki je pošao prema njenom izvoru.
„Zdravo.“ Samo to je izgovorio.
„Šta je bre ovo? Vi ste vojska?“, pitao je dalje glas. „Šta radite ovde? Na obuci ste? Na Apalačijan trejlu?“
Starki je konačno upalio svoju baterijsku lampu. Obasjao je belca u kasnim dvadesetim godinama, sa šortsem oko gležnjeva i debelom rolnom toalet-papira u ruci.
Mršavko. Poduža crna kosa. Brada od jednog dana. Nikakva pretnja.
„Na manevrima smo. Izvini što smo te ovako prepali“, rekao je Starki mladiću koji je čučao pred njim. Malo se zakikotao pa se okrenuo Harisu. „Ko je sad pa ovo?“, šapnuo mu je.
„Par broj tri. Sranje. Mora da su zaostali iza mete broj dva.“
„Dobro. Promena plana“, kazao je Starki. „Ja ću se pobrinuti za ovo.“
„Razumem.“
Starki oseti hladnoću u grudima i pretpostavi da je i njegovi prijatelji osećaju. Događalo se to u bici, naročito ako nešto krene naopako. Čula su izoštrenija. Zapravo, bio je svestan svega oko sebe, pa i onoga na obodu vidnog polja. Srce mu je tuklo snažno, ujednačeno, uredno. Obožavao je ta snažna osećanja - neposredno pred dešavanja.
„Hoćete li me sad ostaviti malo?“, pitao je momak vršeći nuždu. „Ako nemate ništa protiv.“ Odjednom se upalilo jarkije svetlo - Braunli Haris je snimao novi film.

„Hej, jebote, je l’ to kamera?“
„Još kako“, rekao je Starki. Skočio je na skupljenog momka pre nego što je ovaj i shvatio šta se zbiva. Povukao ga je za dugu kosu i nožem mu prerezao vrat.
„Kako izgleda ženska?“, pitao je Grifin Harisa, koji je i dalje snimao.
„Ne znam, napaljenko. Devojka je jutros spavala. Nisam je ni video.“
„Dečko nije loše izgledao“, rekao je Grifin. „Zato mislim da devojka obećava. Uskoro ćemo saznati.“




Glava 46

SAMPSON I JA smo se opet vozili putem 1-95, sad prema Harpers Feriju u Zapadnoj Virdžiniji. U okolini te varoši dogodilo se okrutno dvostruko ubistvo. Zasad ni policija ni FBI nisu u njemu našli nikakvog smisla. No za nas je ono imalo mnogo smisla. Tamo su bile naše tri ubice.
Odavno nismo imali ovoliko vremena za razgovor. Prvog sata smo bili pravi policajci koji razmatraju žrtve ubistva, dvoje planinara na Apalačijan trejlu, neku moguću vezu s Elisom Kuperom ili žrtvama u Arizoni i Nju Džersiju. Pročitali smo beleške istražnih detektiva. Izveštaj je mračan i užasan. Mladom paru u dvadesetim godinama, grafičkom dizajneru i arhitekti, prerezali su grla. Nevinima. Potpuno nelogično ubistvo. Oba tela su obojena u crveno, zbog čega su me i pozvali iz FBI-ja.
„Hajde malo da se odmorimo od te klanice“, konačno je predložio Sampson. Stigli smo otprilike na pola puta na jug.
„To ti je dobro. I meni je potreban predah. Ionako ćemo uskoro biti do kolena u govnima. Šta se još dešava? S kim se viđaš u poslednje vreme?“, pitao sam ga. „S nekim ozbiljno? S nekim zabavnim?“
„S Tabitom“, odgovorio je. „Karom, Natali, La Tašom. Znaš Natali. Advokat u Ministarstvu stambene izgradnje. Čujem da ti je prošlog vikenda nova devojka iz San Franciska bila u poseti. Inspektor Džemila Hjuz. Odeljenje krvnih delikata.“
Nasmejao sam se.
„Ko ti je to ispričao?“ Džon je nabrao čelo.
„Da vidimo. Nana mi je rekla. I Dejmon. I Dženi. Možda je nešto pomenuo i mali Aleks.
Razmišljaš da se opet skrasiš? Čujem da je Džemila nešto posebno. Da nije predobra za tebe?“ I dalje sam se smejao.
„Trpim previše pritiska, Džone. Svi hoće da opet imam vezu. Da prebrodim nedavne nesreće. Da se skrasim i živim pristojno.“
„Dobar si ti u tome. Dobar otac, dobar muž. Tako te ljudi vide.“
„A ti? Kako me ti vidiš?“
„Vidim i ja sve tvoje dobre strane. Međutim, vidim i tamnu stranu. Vidiš, ti delimično želiš da budeš drugi Klif Hakstabl, s druge strane si veliki, zli vuk. Pričaš da ćeš napustiti policiju - možda i hoćeš. Ali, Alekse, ti voliš lov.“ Pogledao sam Sampsona. „Isto mi je rekao i Kajl Krejg. Skoro tim rečima.“
Sampson je klimnuo glavom.
„Vidiš? Nije taj Kajl budala. Jeste bolesni, izvitopereni skot, ali nije glup.“
„Kad ja već toliko volim lov, ko će se prvi skrasiti? Ti ili ja?“
„Nije ovo takmičenje. Ja nemam uzor porodice. Znaš i sam. Otac je otišao kad sam imao tri godine. Možda je imao razloga. Majka nikad nije bila kod kuće. Bila je prezauzeta kurvanjem i fiksanjem. Oboje su me voštili. Tukli su se i među sobom. Otac je triput majci razbijao nos.”
„Bojiš se da bi bio loš otac?“, pitao sam. „Zato se nisi skrasio?“ Razmislio je malo o tome.

„Ne bojim se. Volim decu. Naročito kad su tvoja. Volim i žene. Možda u tome i jeste nevolja - previše volim žene“, rekao je Sampson i zasmejao se. „Izgleda da i žene vole mene.“
„Izgleda da znaš ko si.“
„To je dobro. Samospoznaja je dobar početak“, zaključio je i iscerio se. „Koliko sam vam dužan, doktore Krose?“
„Ništa ne brini. Staviću ti to na raboš.“
Video sam pred nama znak: Harpers Feri, tri kilometra. Tamo su jednog čoveka uhapsili zbog ubistva.
Bivšeg pukovnika bez dosijea. Sadašnjeg baptističkog sveštenika.
Zanima me je li neko u blizini mesta gde je izvršeno ubistvo video tri muškarca sumnjivog izgleda. I je li jedan od njih snimao šta se događa.

Glava 47

SAMPSON I JA smo se susreli sa sveštenikom Risom Tejtom u sobičku u skromnom zatvoru Harpers Ferija. Tejt je bio sitan pročelav čovek sa zulufima do ispod ušiju; nije mnogo ličio na nekadašnje vojno lice. Iz vojne službe se povukao 1993, a sad je predvodio baptističku kongregaciju u Kaupensu u Južnoj Karolini.
„Oče Rise, možete li nam reći šta vam se dogodilo juče na Apalačijan trejlu?“, pitao sam ga pošto smo mu se predstavili. „Recite nam sve što možete. Došli smo da čujemo vašu stranu priče.“
Tejt je sumnjičavo pogledao Sampsona pa mene. Mislim da je nesvesno uporno češao glavu i lice dok se osvrtao po sobi. Izgledao je strašno zbunjeno. Očigledno je bio nervozan i uplašen, što mu uopšte nisam zamerao, naročito ako mu je podmetnuto i namešteno dvostruko ubistvo.
„Možda biste vi prvo mogli da odgovorite na nekoliko mojih pitanja“, progovorio je na jedvite jade. „Zašto vas zanima šta se dogodilo na stazi? To ne razumem. Ne razumem ništa od svega što me je snašlo poslednja dva dana.“
Sampson me je pogledao. Hteo je da mu objasnim. Počeo sam od naše veze s Elisom Kuperom i ubistvima koja su izvršena u Fort Bregu.
„Vi zapravo verujete da je narednik prve klase Kuper nevin?“, upitao je kad sam ja ućutao. Klimnuo sam glavom.
„Da, verujemo. Smatramo da mu je podmetnuto, namešteno. Doduše, još ne znamo zbog čega. A ne znamo ni ko stoji iza toga.“
Sampson je imao pitanje.
„Jeste li se vi i Elis Kuper upoznali za vreme vojne službe?“ Tejt je zavrteo glavom.
„Nikad nisam bio u Bregu. Ne sećam se narednika Kupera iz Vijetnama. Ne, ne sećam ga se.“ Trudio sam se da ostanem uzdržan. Ris Tejt je bio stegnut, uštogljen i ozbiljan čovek, pa sam razgovor vodio što sam manje zloslutno mogao.
„Oče Rise, odgovorili smo vam na pitanja. Hoćete li sad vi da odgovorite na naša? Ako ste nevini za ta ubistva, mi smo tu da vam pomognemo da se izvučete. Slušaćemo vas sa razumevanjem.“
Zamislio se na tren, pa odgovorio:
„Pretpostavljam da je narednik Kuper proglašen krivim. Je li u zatvoru? Voleo bih da razgovaram s njim.“
Pogledao sam Sampsona, pa opet Risa Tejta.
„Narednik Kuper je nedavno pogubljen u Severnoj Karolini. Mrtav je.“ Tejt je polako zaklimao glavom.
„Bože, Gospode Bože. A samo sam uzeo odmor od nedelju dana, da malo predahnem. Volim da kampujem i planinarim. To mi je ostalo iz vojske, ali i od ranije. Bio sam u izviđačima, Orlovima iz Grinzboroua. Pod ovim okolnostima to pomalo smešno zvuči.“ Pustio sam ga da priča. Izviđač orao u njemu je želeo - imao potrebu - da to istera.
„Razveden sam već četiri godine. Kampovanje mi je jedino pravo utočište, pribežište. Uzimam odmor dve nedelje godišnje, uz to još poneki dan kad ga ugrabim.”
„Je li iko znao da nameravate izlet na Apalačijan trejl? ”

„Znali su svi u crkvi. Nekoliko prijatelja i suseda. Nisam ja to tajio. Zašto bih? ” Sampson je pitao:
„Je li znala vaša bivša žena? ”
Tejt je razmislio pa odahnuo glavom.
„Ne razgovaramo često. Trebalo bi i to da vam kažem - udario sam Helenu pred razvod. Ona me je izazvala, ali ja sam je udario. To mi je na savesti. Nema izgovora da muškarac udari ženu. ”
„Ispričajte nam šta je bilo juče. Recite nam sve čega se setite”, rekao sam.
Tejtu je bilo potrebno desetak minuta da nam opiše pojedinosti tog dana. Rekao je da se probudio u sedam i video da je jutro maglovito. Nije žurio da stigne na stazu, pa je doručkovao u kampu. Na pešačenje se uputio u pola devet i tog dana prešao veliki komad staze. Prošao je pored dve porodice i jednog starijeg para. Prethodnog dana je video jednu majku s dve kćerke pa se nadao da će ih sustići, ali nije uspeo. Konačno je opet pripremio kamp u šest.
„Zašto ste hteli da stignete te tri žene? ”, pitao je Sampson. Tejt je slegnuo ramenima.
„Samo sam sanjario. Majka je bila zgodna, u ranim četrdesetim. Očigledno su i one volele planinarenje. Pomislio sam da bismo mogli da idemo zajedno. To je česta pojava na Ej-Tiju. ”
„Jeste li videli još nekog tog dana?“, pitao je Sampson.
„Ne sećam se nikog upadljivog. Razmisliću. Ovde barem imam vremena. A i motiva.“
„Dobro, znači videli ste one porodice, stariji par, majku s dvema kćerkama. Jeste li videli još neku grupu na stazi? Muškarce planinare? Pojedince?“
Zavrteo je glavom.
„Ne, ne sećam se nikog sumnjivog. Te noći nisam čuo ništa neobično. Dobro sam spavao. To je prednost planinarenja. Ustao sam ujutro i krenuo u pola osam. Dan je bio divan, bistar kao suza, i videlo se kilometrima uokolo. Oko podne je naišla policija i uhapsila me.“ Sveštenik Tejt me je pogledao. U sitnim očima sam mu video molbu, želju za razumevanjem. „Kunem se da sam nevin. Nikog nisam povredio tamo u šumi. Ne znam otkud mi krv na delovima odeće. To čak nisam ni nosio onog dana kad je to siroto dvoje ubijeno. Nikog nisam ubio. Neko mora da mi poveruje.“
Sledio sam se od njegovih reči. Narednik Elis Kuper je rekao maltene isto.




Glava 48

Moj poslednji slučaj na krvnim deliktima. I to baš nezgodan. Poslednjih nekoliko dana o njemu mnogo razmišljam, a sasvim me je opteretio dok smo se utrnuli vraćali kući iz Harpers Ferija u Zapadnoj Virdžiniji.
Još nisam dao otkaz na poslu. Zašto nisam? I dalje sam prihvatao slučajeve ubistva u Vašingtonu iako većinom nisu bila neki izazov. Sitni diler je ubijen u opštinskim blokovima, ali za njega niko nije mario. Jedna dvadesetogodišnjakinja je ubila muža nasilnika, očigledno u samoodbrani. Bar je meni to bilo jasno. Elis Kuper je mrtav. A sad je Ris Tejt optužen za ubistva koja verovatno nije počinio.
Tog vikenda sam iskoristio sakupljene milje i odleteo do Tempe u Arizoni. Unapred sam zakazao sastanak sa Suzan Etra, čiji je muž osuđen za ubistvo vojnika homoseksualaca. Gospođa Etra je tužila vojsku zbog nepravednog pogubljenja. Bila je uverena da joj je muž nevin i da ima dovoljno materijala to i da dokaže. Ja sam hteo da otkrijem je li i potpukovniku Džejmsu Etri možda podmetnuto ubistvo. Koliko još ima takvih žrtava?
Gospođa Etra je bila stegnuta i nervozna kad je otvorila vrata. Iznenadio sam se što sam u njenoj dnevnoj sobi zatekao nekog muškarca bezizražajnog lica. Ona mi je objasnila kako je htela da je zastupa njen advokat. Sjajno.
Advokat je bio preplanuo, zalizane crne kose prošarane sedim, u skupom odelu boje antracita i crnim kaubojskim čizmama. Predstavio se kao Stjuart Fišer iz Los Anđelesa.
„Ovde sam da štitim interese gospođe Etra, detektive. Ona je pristala na razgovor s vama zbog mogućnosti da dođemo do istine o nepravednom hapšenju i osudi njenog muža.”
„Shvatam“, rekao sam. „Jeste li vi branili potpukovnika Etru na suđenju?“, pitao sam. Fišer je zadržao pokeraški izraz lica.
„Ne, nisam. Ja sam estradni advokat slavnih. Doduše imam iskustva s krvnim deliktima. Prvi posao mi je bio u tužilaštvu u Laguna biču. Radio sam tamo šest godina."
Fišer mi je zatim objasnio kako je gospođa Etra priču o svom mužu nedavno prodala Holivudu.
Sad sam se ja stegao.
Suzan Etra mi je oko pola sata iznosila sve što zna. Potpukovnik Etra, njen muž, dotad nikad nije upadao u nevolje. Koliko je njoj poznato nikad nije bio netrpeljiv prema homoseksualcima, bilo muškarcima bilo ženama. A on je navodno otišao u kuću dvojice vojnika homoseksualaca i ubio ih pucavši u njih u krevetu. Na suđenju su tvrdili kako je bio beznadežno zaljubljen u mlađeg od njih.
„Oružje kojim je izvršeno ubistvo je vojnički revolver. Je li pronađen ovde u kući? Pripadao je vašem mužu?“, pitao sam.
„Nekoliko dana pre ubistva Džim je primetio da nema revolvera. Bio je vrlo organizovan i uredan, naročito s oružjem. A onda se, baš zgodno, pištolj pojavio u kući i policija ga je našla.“
Advokat Fišer je, izgleda, procenio da sam bezopasan pa je otišao pre mene. Kad je izašao, pitao sam gospođu Etra mogu li da pogledam stvari njenog muža.
Gospođa Etra je rekla:
„Imate sreće što su Džimove stvari uopšte još ovde. Znate li samo koliko puta sam pomislila da odeću odnesem u mesnu dobrotvornu ustanovu. No samo sam ih prebacila u gostinsku sobu.“
Krenuo sam za njom hodnikom do te sobe. Tu me je ostavila. Sve je bilo uredno složeno i na

svom mestu, a ja nisam mogao da se otrgnem utisku kako su Suzan i Džejms Etra ovako živeli pre ubistva i haosa koji im je razorio život. Nameštaj je bio čudna mešavina svetlog drveta i tamnijih starinskih komada. Sto s maketom bojnog polja uz jedan zid stajao je pun olovnih topova, tenkova i vojnika iz raznih ratova. Uz maketu je bila zaključana vitrina s oružjem. Svaki komad je bio obeležen.
KOLT 1860. VOJNI REVOLVER, KALIBAR 44, CEV OD 5 INČA.
BRZOMETNA SPRINGFILD PUŠKA, KORIŠĆENA U RATOVIMA PROTIV INDIJANACA. SAČUVANI ORIGINALNI BAJONET I KOŽNI REMENIK.
PUŠKA MARLIN, OKO 1893, SAMO CRNI BARUT.
Otvorio sam plakar pored vitrine. Odeća potpukovnika Etre bila je razdeljena na civilnu i vojnu.
Nastavio sam da pregledam razne komode.
Preturao sam po fiokama jedne visoke komode i tu naišao na lutkicu od slame.
Steglo mi se u stomaku. Jeziva lutkica je bila ista kao ona koju smo našli u kući Elisa Kupera kod Fort Brega. Potpuno istovetne - kao da su kupljene na istom mestu. Je li ih kupio isti čovek? Ubica?
Zatim sam u drugoj fioci našao budno oko bez kapka. Kao da je gledalo pravo u mene. Oko na straži koje čuva svoje gadne tajne.
Duboko sam udahnuo, pa izašao i pozvao gospođu Etra u sobu. Pokazao sam joj lutkicu i svevideće oko. Ona je zatresla glavom i zaklela mi se da ih dotad nije videla. U očima sam joj video zabunu i strah.
„Ko je bio u mojoj kući? Sigurna sam da lutke nije bilo kad sam selila Džimove stvari“, ubeđivala me je. „Sasvim sam sigurna. Kako su dospele ovamo? Detektive Krose, ko je stavio te grozne stvari u moju kuću?“
Dozvolila mi je da ponesem lutkicu i oko. Nije ih želela kod sebe i ja sam je razumeo.

Glava 49

U MEĐUVREMENU istraga se nastavljala i na drugom frontu. Džon Sampson je skrenuo crni merkuri kuguar s puta 35 na Mantoloking na džersijskoj obali i uputio se u pravcu okeana. Point Plezent, Bej Hed i Mantoloking su povezana priobalna naselja, a kako je bio oktobar, ona su skoro opustela.
Zaustavio se na Istočnoj aveniji i rešio da protegne noge posle vožnje od Vašingtona.
„Gospode, kakva je plaža“, tiho je promrmljao Sampson stigavši preko javnog stepeništa do dina.
Na jedva četrdeset metara od njega prostirao se okean.
Dan je bio savršen. Dvadesetak stepeni, sunčano, plavo nebo bez oblačka, vazduh neverovatno bistar i čist. Zapravo, razmišljao je, ovo je bolji dan za plažu od većine dana leti, kad su ova mesta uz obalu krcata gostima i njihovim vozilima.
Veoma mu se dopao prizor koji se širio pred njim. Opuštalo ga je to tiho, lepo priobalno naselje. Iako mu je to bilo neobjašnjivo, u poslednje vreme je posao u Vašingtonu bio žešći i grozniji nego obično. Opsedala ga je smrt Elisa Kupera, njegovo ubistvo. Tih dana mu je u glavi zaista bilo teško. Ovde to nije bio slučaj, a razbistrilo mu se u trenu. Činilo mu se da sve čuje i vidi neuobičajeno jasno.
Pomislio je kako je bolje da prione na posao. Već je skoro pola četiri, a on je rekao da će tad stići u kuću Bili Hjuston. Muž gospođe Hjuston je navodno ubio drugo vojno lice u obližnjem Fort Monmautu. Žrtva je nađena lica obojenog u belo i plavo.
Hajde i to da obavimo, rekao je u sebi Sampson otvorivši kapiju od letvica pa po stazi posutoj školjkama pošao ka prostranoj kući opšivenoj mrkim drvenim pločama. Ta kuća na plaži i njena okolina učinili su mu se gotovo nestvarni. Čak mu se dopao i natpis na tabli: PRONAĐENI RAJ.
Gospođa Hjuston mora da ga je posmatrala iz kuće. Čim je kročio na stepenice, ona je otvorila vrata i izašia da ga dočeka.
Bila je to sitna Afroamerikanka, privlačnija nego što je očekivao. Nije bila baš nalik filmskoj zvezdi, ali nešto kod nje mu je privuklo i zadržalo pažnju. Na sebi je imala široki svetli šorts i crnu majicu, a išla je bosa.
„Izabrali ste baš lep dan da dođete“, kazala je i osmehnula se. Lepo se i osmehivala. Jedino što je bila minijaturna - verovatno tek metar i pedeset visoka - a sumnjao je da je teža od pedeset kilograma.
„Zar nije ovako svakog dana?“, pitao je Sampson uspevši da se i sam nasmeši. Popeo se na škripavi drveni trem i dalje iznenađen gospođom Hjuston.
„U stvari“, rekla je ona, „ovde su mnogi dani ovakvi. Ja sam Bili Hjuston. Naravno, to znate.“ Pružila mu je ruku. Bila je topla i meka, i tako mala u odnosu na njegovu.
Držao ju je nešto duže nego što je nameravao. Zašto li je to uradio? Verovatno delom zbog onoga što je preturila preko glave. Njen muž je pogubljen pre skoro dve godine, a ona je branila njegovu nedužnost glasno i jasno do kraja, pa i kasnije. Ova priča mu je bila poznata.
A možda se rukovao dugo i zbog ženinog osmeha, od kojeg se osećao prijatno. Reagovao je na nju kao i na to mesto i lepo vreme. Odmah mu se dopala. Kako i ne bi. Bar zasad.
„Hajde da razgovaramo dok šetamo po plaži“, predložila je. „Možda bi trebalo prvo da skinete cipele i čarape. Vi ste gradsko dete, zar ne?“




Glava 50

SAMPSON JE UČINIO što mu je rekla. Zašto ne bi istraga ubistva - ili bar ovaj razgovor - dobila i neke lepe primese? Osećao je topli prijatni pesak pod bosim stopalima dok su prošli ispred te velike kuće pa se uspeli na visoku, široku dinu od belog peska s lelujavom visokom travom.
„Vaša kuća je svakako nešto posebno“, rekao je on. „Malo je reći da je lepa.“
„I ja tako mislim“, složila se ona pa se okrenula k njemu smešeći se. „Naravno, ovo nije moja kuća. Ja živim nekoliko blokova dalje u unutrašnjosti kopna, u jednoj od onih prizemnih kućica pored kojih ste prošli dolazeći ovamo. Samo čuvam kuću O’Brajanovima dok su Robert i Keti preko zime u Fort Loderdejlu.“
„To uopšte nije loša dužnost“, rekao je Sampson. Njemu se čak činilo kao da je to odličan posao;
„Ne, nimalo nije loša.“ Brzo je promenila temu: „Detektive, hteli ste da razgovaramo o mom pokojnom mužu. Hoćete li mi reći zbog čega ste ovde? Podilaze me žmarci otkad ste se javili. Zašto ste hteii da se vidite sa mnom? Šta znate o slučaju moga muža?“
„Žmarci?“, začudio se Sampson. „Ko još to govori?“ Ona se nasmejala.
„Izgleda da govorim ja. Prosto mi je izletelo. To me svrstava generacijski i poreklom, zar ne? Odrasla sam na napoličarskoj farmi u Alabami, kod Montgomerija. Generaciju vam neću reći. Nego, detektive, zašto ste ovde?“ Pošli su niz peščanu padinu k vodi, jarkoplavoj i zelenoj, i pokrivenoj belom penom. Bilo je neverovatno - skoro ni žive duše duž cele obale. Sve te sjajne kuće, vile, a nigde nikog sem galebova.
Dok su išli ka severu ispričao je gospođi Hjuston o svom prijatelju Elisu Kuperu i onome što se dogodilo u Fort Bregu. Rešio je da joj ne pominje ostala ubistva povezana s vojnim licima.
„Mora da vam je bio dobar prijatelj“, rekla je kad je Sampson završio priču. „Očigledno ne odustajete lako.“
„Ne mogu da odustanem. Bio mi je jedan od najbliskijih prijatelja koje sam imao. Zajedno smo bili tri godine u Vijetnamu. On je prvi odrasli muškarac koji nije gledao samo sebe. Znate, nešto kao otac kog nisam imao.“
Klimnula je glavom, ali ništa više nije pitala. Sampson je pogleda. Još se nije navikao na njenu sićušnu građu. Pomislio je kako bi je mogao poneti pod rukom.
„Osim toga, gospođo Hjuston, sasvim sam uveren da Elis Kuper nije počinio ta ubistva. Nazovite to šestim čulom ili već tako nečim, ali siguran sam. Sam mi je to rekao neposredno pred pogubljenje. To ne mogu da prevaziđem. Jednostavno ne mogu.“
Uzdahnula je, a on joj je na licu primetio bol. Video je da nije prebolela muževljevu smrt i sve što se dogodilo, ali ona se još nije mešala u njegovu priču. To je bilo zanimljivo. Očigledno je vrlo uviđavna.
Zaustavio se pa je i ona stala.
„Šta je bilo?“, pitala ga je.
„Vi ne pričate lako o sebi, zar ne?“, pitao ju je. Nasmejala se.
„O, pričam. Kad počnem, još kako pričam. Verujte mi da ponekad i preterujem. No zanimalo me

je šta ćete vi reći i kako ćete to reći. Hoćete li sada da vam ispričam o svom mužu? O onome što mu se dogodilo? Zbog čega sam ubeđena da je i on nedužan?“
„Želim da čujem sve o vašem mužu“, kazao je Sampson. „Molim vas.“
„Ubeđena sam da je Lorens ubijen“, počela je. „Pogubila ga je država Nju Džersi. Međutim, neko drugi je želeo da on umre. Hoću da znam ko mi je ubio muža, kao što vi hoćete da znate ko je ubio vašeg prijatelja Elisa Kupera.“

Glava 51

SAMPSON I GOSPOÐA Bili Hjuston seli su na pesak pred jednom ogromnom kućom na obali koja mora da je imala bar dvanaest spavaćih soba. Sad je bila prazna, zatvorenih kapaka, što je Sampson smatrao za beskrajnu štetu. Znao je u Vašingtonu za ljude koji su živeli u napuštenim zgradama bez prozora, bez grejanja i bez vode.
Nije mogao od nje da odvoji pogled. Bila je na tri nivoa, s terasama ukrug na spratovima. Natpis na velikoj tabli ubodenoj u pesak blizu kuće glasio je: ove dine su zaštićene,
DRŽITE SE STAZE. KAZNA 300 DOLARA. Ti ljudi su ozbiljno shvatali svoje vlasništvo ili prirodnu lepotu, a možda i jedno i drugo, razmišljao je on.
Bili Hjuston se zagledala u okean i progovorila.
„Ispričaću vam šta je bilo one večeri kad se dogodilo ubistvo“, rekla je. „Radim kao medicinska sestra u Domu zdravlja u Toms Riveru. U jedanaest mi se završila smena pa sam kući stigla u pola dvanaest. Lorens me je skoro uvek čekao budan. Obično bismo prepričali kako je ko proveo dan.
Sedeli bismo na kauču. Možda gledali televiziju, uglavnom komične serije. Bio je krupan kao vi i uvek je govorio kako može da me nosi u džepu.“
Sampson je nije prekidao, samo je slušao kako uobličava priču.
„Ono po čemu najviše pamtim to veče jeste da je bilo obično, detektive. Lorens je gledao seriju Stiva Harvija, a ja sam se nagla nad njim i poljubila ga. Stavio me je sebi u krilo pa smo neko vreme pričali. Onda sam otišla da se presvučem.
Kad sam izašla iz spavaće sobe, nasula sam sebi čašu širaza i pitala muža hoće li da ispečem kokice. Nije hteo. Pazio je na težinu jer se ponekad gojio zimi. Bio je raspoložen, duhovit, vrlo opušten. Nije bio napet, ništa ga nije mučilo. To nikad neću zaboraviti.
Dok sam sipala vino, začulo se zvono na vratima. Pošto sam već bila na nogama, otišla sam da otvorim. Na vratima su stajali vojni policajci. Progurali su se pored mene u kuću i uhapsili Lorensa zbog stravičnog ubistva koje je počinio samo nekoliko sati ranije te večeri.
Sećam se da sam gledala muža i da je on gledao mene. Vrteo je glavom potpuno zabezeknut. To nije mogao da odglumi. Onda je rekao policajcima: ’Pogrešili ste. Ja sam narednik vojske Sjedinjenih Država.’ Tad ga je jedan policajac oborio udarcem palicom.“




Glava 52

TRUDIO SAM SE DA ZABORAVIM kako radim na slučaju, da nosam sa sobom slamnu lutkicu i zlo oko bez kapka, da tragam za ubicama, da sam odlučniji nego ikad ranije.
Ušao sam u predvorje odmarališta Vajdnam bats u Tempi i tamo zatekao Džemilu. Ona je doletela iz San Franciska da se nađe sa mnom. Tako smo isplanirali.
Na sebi je imala narandžastu svilenu bluzu i nešto tamniji džemper prebačen preko ramena, tanke zlatne narukvice i sićušne minđuše. Izgledala je sasvim prikladno za Dolinu sunca, kako sam čuo da nazivaju oblast Feniksa, Skotsdejla, Mese, Čandlera i Tempe.
„Mislim da to već znaš“, rekao sam prišavši joj i čvrsto je zagrlivši, „izgledaš prelepo. Od tebe mi zastaje dah.“
„Zaista?“, upitala je naizgled iznenađeno. „Ovo je lep početak vikenda.“
„A nisam ni jedini koji to misli. Svi u predvorju te zagledaju.“ Nasmejala se.
„Sad znam da me zavitlavaš.“
Džemila me je uzela za ruku pa smo pošli na drugu stranu predvorja. Iznenada sam stao, okrenuo je i zagrlio. Zagledao sam joj se u lice, pa je poljubio. Poljubac je bio dug i sladak jer sam ga čekao.
„I ti sasvim dobro izgledaš“, rekla je kad smo se poljubili. „Uvek izgledaš dobro. Poveriću ti nešto. Kad sam te prvi put videla, onda na aerodromu u San Francisku, meni je zastao dah.“
Zasmejao sam se i prevrnuo očima.
„Bolje da krenemo gore, u sobu, dok ovde ne napravimo neko čudo.“ Džemila se priljubila uz mene i hitro me poljubila.
„Mogli bismo da napravimo veliko čudo.“ Opet smo se poljubili. „Alekse, ja se ovako ne ponašam. Šta je to sa mnom? Šta me je to snašlo?“
Još jednom smo se zagrlili pa pošli ka hotelskim liftovima.
Naša soba je bila na poslednjem spratu, s pogledom na obris Feniksa u daljini i na vodopad koji se spušta do bazena. Videle su se staze za šetnju i trčanje, teniski tereni i jedan ili dva terena za golf. Rekao sam Džemili da je obližnji teren za američki fudbal verovatno stadion San devil.
„Mislim da tu igraju sportisti s Univerziteta države Arizone.“
„Želim sve da saznam o Tempi i sportistima s univerziteta“, rekla je Džemila, „ali malo kasnije.“
„O, dobro.“
Dotakao sam joj svilenu bluzu.
„Ovo je meko.“
„I trebalo bi da bude.“
Lagano sam prešao šakama preko bluze, Džemilinih ramena, vrhova grudi, stomaka. Trljao sam joj rarnena i ona se naslonila na mene pa zaječala i izgovorila:
„Tooooo, molim te, i hvala.“ Sve je ličilo na improvizovani ples, a ni ona ni ja nismo znali šta će tačno dalje biti. Bilo mi je prelepo ponovo s njom.
„Ne žurimo“, prošaputala je, „zar ne?“
„Ne žurimo. Imamo sve vreme ovog sveta. Znaš, ovo se u policijskim krugovima zove namamljivanje.“

„Tačno. Svesna sam toga. Ovo je i zaseda. Možda bi jednostavno mogao da se predaš.“
„U redu, predajem se, inspektore.“
Ništa drugo nije postojalo do nas dvoje. Nisam znao kuda ovo vodi, ali sam naučio da se prepustim, da uživam u svakom trenutku, da ne brinem previše o odredištu. Odavno nisam bio ni s kim osim sa Džemilom onog dana u Vašingtonu. Dugo nikog nije bilo.
„Imaš tako mek dodir“, prošaputala je. „Neverovatno. Ne prestaj.“
„Ni ti.“
„Iznenađen si?“
„Pomalo“, priznao sam. „Verovatno zato što sam video tvoju čvrstu stranu dok smo radili zajedno.“
„Da li te to muči? Moja čvrsta strana?“
„Ne, ne muči me“, rekao sam joj. „Volim i tvoju čvrstu stranu. Samo da ne postaneš gruba prema meni.“
Džem me je odmah gurnula na krevet i pala preko mene. Poljubio sam joj obraze, pa slatke usne.
Mirisala je divno i imala divan ukus. Pod kožom sam joj osećao bilo. Ne žurimo.
„Bila sam muškarača kao dete u Ouklandu. Igrala sam bejzbol, brzometni softbol“, kazala je.
„Želela sam da se dokažem ocu i braći.“
„Jesi li?“
„Još kako. Šta si ti mislio? Bila sam prvakinja države u bejzbolu i trčanju.“
„Da li te i dalje podržavaju?“
„Rekla bih. Da, podržavaju me. Tata je pomalo razočaran što ne igram za Džajentse”, rekla je i nasmejala se. „Smatra da bih izmorila Barija Bondsa.“
Džemila mi je pomogla da skinem pantalone dok sam joj ja otkopčavao suknju. Uzdrhtao sam jer nisam mogao da se uzdržim. Sve vreme ovog sveta.