Izvini, ali ti si moja ljubav

Niki zaista postoji. Federiko ju je slučajno ugledao jednog dana u Ulici Del Korso dok je gluvarila sa svojim drugaricama. Tog dana Niki je iz farmerki izvukla mobilni telefon i skoro sat vremena raspravljala se sa svojom majkom. Federiko se često vraćao u Ulicu Del Korso, ali nikada je više nije sreo.

Pisac je obišao više od dvadeset pet svetionika duž italijanske obale. Poslednjim snagama, kad je već bio izgubio svaku nadu, popeo se na trajekt za Ostrvo ljiljana. Na njemu je našao svetionik ove ljubavne priče

Mom velikom prijatelju.
Koji mi nedostaje. Ali je uvek prisutan.


Pišem ti, dragi druže, da se razonodim malo, a kako si tako daleko, još mi je više stalo ...
Lučo Dala,
Godina koja će doći


It’s not time to make a change
Just relax, take it easy
You’re still young, that’s your fault
There’s so much you have to know
Find a girl, settle down
If you want, you can marry
Look at me, I am old
But I’m happy

I was once like you are now
And I know that it’s not easy
To be calm when you’ve found
Something going on
But take your time, think a lot
Why, think of everything you’ve got
For you will still be here tomorrow
But your dreams may not

–Ket Stivens,
Father And Son

Noć. Čarobna noć. Bolna. Bezumna, opojna i luda. I onda, opet, samo noć. Kao da nikad neće proći. Noć koja ponekad prođe suviše brzo.
Do đavola, ovo su moje drugarice ... Dobre su. Jake. Jake kao Talasi, koji se ne zaustavljaju. Problem će biti kad se jedna od nas stvarno zaljubi u nekoga. "Hej, čekajte mene!" Niki ih gleda, jednu po jednu. Nalaze se u ulici Dei Đuoki Istmići, improvizuju modnu reviju uz muziku koja trešti iz otvorenog ajksama. "Pa dođi onda!" Oli se kao luda šetka gore-dole po ulici. Muzika odvrnuta do daske i naočare za sunce. Liči na Paris Hilton. Neki pas laje u daljini. Stiže i Erika, veliki organizator, i vadi četiri flaše korone. Reda čepove na ogradu, udara ih i oni, jedan po jedan, lete sa ograde. Onda iz ranca vadi limun i šeće ga.
"Hej, Erika, ako te uhvate, je l’ ti taj nož manji od četiri prsta1?
Niki se smeje i pomaže joj. Ubacuje po komadić limuna u svaku flašu i klink glasno se kucnu i dižu flaše u nebo. A onda se smeju, poluzatvorenih očiju, sanjareći. Niki prva ispije i obriše usta, onda duboko udahne i vrati se na zemlju. Baš su strava moje drugarice, lepo je kad možeš da računaš na nekoga. Jezikom pokupi poslednju kap korone.
"Devojke, prelepe ste ... Znate šta ima? Nedostaje mi ljubav."
"Nedostaje ti jebanje, hoćeš da kažeš."
"Kako si dosadna", Dileta progovara, "rekla je da joj nedostaje ljubav."
"Da, ljubav", ponovo će Niki, "ta predivna tajna, tebi nepoznata ..."
Oli slegne ramenima.
Da, Niki misli u sebi. Nedostaje mi ljubav. Ali, imam sedamnaest godina, osamnaest u maju. Ima još vremena za mene ... "Čekajte, čekajte, sad sam ja na redu!"
I grabi ovom čudnom trotoarskom modnom pistom, okružena svojim drugaricama koje zvižde i smeju se i raduju zbog ove čudne, predivne, bele gazele koja još nije nikog stigla.
"Ljubavi! Ljubavi, jesi li tu? Izvini što ti nisam javio, ali nisam želeo da se vratim sutradan."
Alesandro ulazi u svoj stan i okreće se okolo. Vratio se ranije namerno, želeći nju, ali i želeći da je otkrije s nekim. Već suviše dugo ne vode ljubav. A kada nema seksa, to ponekad jednostavno znači da postoji neko drugi. Alesandro prolazi kroz stan, ali nikog ne nalazi. U stvari, više ništa ne nalazi. O bože, pa šta se ovo desilo, jesu li lopovi? A onda poruka na stolu. Njen rukopis.
"Za Aleksa. Ostavila sam ti nešto za jelo u frižideru. Zvala sam u hotel da te obavestim, ali rekli su mi da si već krenuo. Možda si hteo da me otkriješ. Ne. Žao mi je. Nažalost, nema ničeg da se otkrije. Otišla sam. Otišla i gotovo. Molim te, nemoj da me tražiš, bar za neko vreme. Hvala. Poštuj moj izbor kao što sam ja uvek poštovala tvoj.
Elena."
Ne, Alesandro spušta poruku na sto, nema lopova. To je ona. Ona je ukrala moj život, moje srce. Ona, koja kaže da je poštovala moj izbor Ma koji izbor? Osvrće se po stanu. Ormani su već ispražnjeni. Izbor, ha? Čak ni moj stan nije bio moj.
Onda ugleda lampicu telefonske sekretarice kako svetli. Da se nije predomislila? Da ne želi da se vrati? S nadom, pritisne taster.
"Ćao, kako si? Već neko vreme se ne javljaš. Nemoj tako. Zašto ne dođete sad neko veče do nas na večeru, ti i Elena? Bilo bi nam drago. Nazovi me, ćao!"
Alesandro briše poruku. I meni bi bilo drago, veoma drago, mama. Ali plašim se da ću ovaj put morati sam da izdržim tvoju večeru. A ti ćeš me pitati, pa kad ćete se venčati ti i Elena? Šta čekate? Vidiš li kako tvoje sestre već imaju decu ? A ti, kad ćeš nam ti podariti jedno unuče? A ja možda neću znati šta da odgovorim, neću moći da ti kažem da je Elena otišla. I lagaću. Lagaću svoju majku. Naravno da to nije lepo. I to sa trideset šest godina, trideset sedam u junu ... Zaista ružno.
Sat vremena ranije.
Stefano Maskanji sistematičan je skoro u svemu. Ali ne i u održavanju svog auta. Audi A kvatro stejšn vegon uleće u krivinu na kraju ulice Del Golf i ulazi u ulicu Dei Đuoki Istmiči. Nečiji natpis na zadnjem staklu pozdravlja svet: "Operi me. Slonovsko dupe čistije je od mene", a na bočnom: "Ne, nemoj me oprati, gajim mahovinu za božične jasle." Na ostatku karoserije vidi se samo poneki blesak srebrne boje, toliko je prašnjava. Sa zadnjeg prozora klizne fascikla prepuna papira koji se raspu po kolima. Isto se dešava i jednoj praznoj plastičnoj flaši koja se zavlači pod sedište i dokotrlja opasno blizu kvačila. Nepoznat broj papirića od bombona viri iz pepeljare koja liči na dugu. Ali, tako romantična baš i nije.
Iznenada, iz prtljažnika se začuje potmuo udarac. Sranje, razbio se, znao sam. Do đavola! A i ne mogu po nju u ovakvim kolima. Karlota bi sigurno pozvala DDT službu i više ne bi želela da me vidi. Ljudi kažu da su kola ogledalo vlasnika. Baš kao i psi.
Stefano stane uz neke kontejnere i ugasi motor, brzo izađe iz audija i otvori prtljažnik. Njegov laptop se prevrnuo. Mora da je skliznuo iz otvorene torbe u krivini. Uzme ga, zagleda sa svih strana, gore, dole. Čini se da je čitav. Samo se jedan šraf monitora malo odvrnuo. Sva sreća. Stavi ga u torbu i vrati se u auto, a onda pogleda oko sebe i uvrne ustima. Ogromna kesa iz supermarketa, zaostala iz velike nabavke od subote po podne, viri iz džepa sedišta pored njega. Stefano je dohvati i počne na brzinu da sakuplja sve što mu dođe pod ruku i da ubacuje u kesu, sve dok staje u nju. Onda izađe, ponovo otvori prtljažnik, uzme kompjuter i položi ga ispred najbližeg kontejnera. Lepo ga namesti da bude u ravnoteži, da ne padne na zemlju. I iz prtljažnika počne da vadi beskorisne i već zaboravljene stvari. Stara kesa, omot CD-a, tri prazne limenke, polomljeni kišobran, prazna kutija od cipela, pakovanje malih baterija kojima je istekao rok, jedan skoreli šal. A onda, pre nego što se kesa prelije, sve to odnosi do kontejnera. Ma gledaj samo koliko ih je ... Staklo, plastika, papir, čvrsti otpaci, organski otpaci. Ali precizni, organizovani. A gde ću ja ovo da stavim? Ima od svega pomalo. Pa ... onaj tamo sivi čini mi se najpodesnijim. Stefano priđe i nogom pritisne papučicu, poklopac se naglo otvori. Kontejner je pun. Slegne ramenima, zatvori ga i spusti kesu na zemlju. Uvuče se u auto i ponovo pogleda okolo. Bolje je. Ah, ne, možda bi trebalo da svratim i do perionice. Pogleda na sat. Ne, ne, kasno je, Karlota me već čeka. A ne možeš pustiti ženu da te čeka na prvom sastanku. Stefano zatvori prtljažnik, uđe u auto i krene. Stavi (’l), Klavir i orkestar broj 3, op. 30, Rahmanjinov. Eto, sad je savršeno. Kad me bude videla "Rah 3", Karlota će pasti u nesvest, baš kao u sjaju. Kvačilo, prva, gas. I ponovo kreće. Velika noć. Velika je i sigurnost vožnji.
Šarena mačka radoznalo se šunja. Bila se sakrila dok ovaj auto ne krene. Onda iskoči i preciznim skokovima krene u šetnju po kontejaerima. Nešto privuče njenu pažnju. Približi se, klizi, gleda, njuška. I Trlja uvo prolazeći više puta ispred monitora. Stvarno čudan neki otpadak.
Iz zvučnika ajksama izlazi odsečna i duboka muzika.
"Za Naomi!"
"Baš sam dobra, a? Niki se smeši, Dileta srkuće pivo.
"Godinu dana i ugojila bi se."
"Oli, stvarno gušiš ... Krivo ti je što tako dobro hodam uz ovu stvar, je l’ da? Ej, ova je baš dobra, kako se ono zove?"
"Aleks Džonson."
"Hej, lepo se šeta uz nju! Vidi, i ja sam dobra ..." i Oli dolazi do kraja trotoara, stavlja ruku na desni bok, malo savije nogu i zaustavi se netremice gledajući ispred sebe. Onda se okrene oko sebe, brzim pokretom glave zabaci kosu i vrati se nazad.
"Prava manekenka!" tapšu joj ostale.
"Model br. 4, Olimpija Kročeti!"
"Za Juditu, kakvu Kročeti!" i sve počinju da pevaju tu pesmu, neka bolje, neka lošije, neka stvarno zna reči, a neka ih potpuno izmišlja. "I know how this all must look, like a picture ripped from a story book. I’ve got it easy, I’ve got it made ..." i trgnu poslednji gutljaj piva.
"Za Valentina, Armanija, DolčeGabanu, modna revija je završena. Ako želite da me angažujete, naći ćete me ovde!" Oli se pokloni ostalim Talasima. "Ej, šta radimo sad? Malo mi je dosadilo ovde ..."
"Idemo u Eur, otkud znam, do Aljaske! Daj da se razmrdamo malo!"
"Ali upravo smo se razmrdale! Ne, devojke, ja idem kući. Sutra moram da odgovaram, inače sam ugasila. Moram da popravim ocenu."
"Ma daj! Kakav smor! Nećemo do kasno. A i šta te briga, ustaćeš sutra rano i pred ćeš na brzaka, zar ne?"
"Ne, moram da se ispavam. Već tri noći ležem kasno zbog vas, pa nisam ni ja od čelika,"
"Ne, ti si od ilovače! Dobro, radi kako hoćeš, mi idemo. Vidimo se ujutro!"
I odlaze prema svojim prevoznim sredstvima. Tri idu ko zna kuda, jedna kući. Četiri flaše korone još su tamo na trotoaru, prazne kao školjke na plaži posle bure. Ma vidi samo kakav su krš ostavile. Naravno, uvek sam ja ta koja je uredna. Sakuplja ih. Pogleda okolo i ugleda kontejnere poredane ispod ulične svetiljke. Srećom, tu je i zeleni za staklo. Kako su ljudi odvratni, neuredni, gledaj samo koliko je kesa po zemlji. Kad bi barem razdvajali đubre. Pa zar ne znaju da je planeta u našim rukama? Uzima flaše i jednu po jednu ubacuje u otvor. A čepovi? Gde se čepovi stavljaju? Nisu od stakla ... Možda tamo gde se bacaju limenke. Ali moglo bi to i da se napiše na kontejneru, da se stavi nalepnica ili neki lep crtež: ovde čepove. Onda stane i počne da se smeje. Kako beše ona stara Gručova šala? Ah, da ...
" Tata, došao je čovek za đubre. "
"Reci da nam ne treba. "
Ovako uredna kakva je, baca i neku kesu koja je ostala izvan kontejnera. A onda ga ugleda. Stidljivo se približi. Ne mogu da verujem, to je baš ono što mi je trebalo. Pa, ponekad je urednost prava stvar.
Kasnije, iste noći. Kola se zaustavljaju, skoro škripeći gumama. Vozač brzo izađe i pogleda okolo. Liči na one likove iz Starskija i Hača. Ali, ni u koga ne treba da puca. Pogleda kod kontejnera. Iza, na njemu, ispod, na zemlji. Ništa. Nema ga više. "Ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem. Niko nikad ne čisti, i baš sam ja večeras morao da naletim na nekog čistunca i cepidlaku ... A još me je i Karlota otkačila. Rekla mi je da se konačno zaljubila ... Ali u drugog ..."
A Stefano Maskanji ne zna da će zbog onog što je izgubio, jednog dana biti srećan.

Dva meseca kasnije. Otprilike.
Ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem. Alesandro šeta kroz stan. Prošla su dva meseca, a on još ne uspeva da se pomiri sa sudbinom. Elena me je napustila. A najgora stvar je što je to uradila bez pravog razloga. Barem ga meni nije rekla. Alesandro priđe prozoru i pogleda napolje. Zvezde, prelepe zvezde. Gole zvezde na ovom noćnom nebu. Daleke zvezde. Proklete zvezde koje znaju. Izađe na terasu. Sva je u drvetu, a po ćoškovima prelepe, glatke antičke vaze, i tako kod svakog velikog prozora. Malo dalje, dugačke zavese svetlih boja, pastelnih nijansi koje prate izlazak i zalazak sunca. Kao talas koji obavija kuću, koji se lagano gubi na ulazu u svaku sobu, a onda unutra, isti ovaj talas koji izlazi čak i iz boje zidova. Ali sve ovo još više boli.
"Aaaa!" Iznenada Alesandro zaurla kao lud: "Aaaa!" Čitao je da je dobro kad se čovek isprazni.
"Alo, jesi li gotov?!" Neki tip pojavljuje se na terasi preko puta. Alesandro se brzo skloni iza ogromnog bokora jasmina na terasi. "Pa, jesi l' završio ili nisi? Ću', lepi, vidim te, šta radiš, igraš se žmurke?"
Alesandro uzmakne još malo u senku.
"Puj za mene! Video sam te. Ću’, gledam neki film, pa ako te baš boli, a ti idi prošetaj malo ..."
Tip se vrati u kuću i brzo povuče za sobom velika staklena vrata, onda namesti i zavese. I ponovo je tišina. Alesandro je i dalje povijen i lagano se povlači u kuću.
April. Sad je april. A ja sam besan kao pas. I još i taj seljak ... Kupio sam potkrovlje u kvartu Trieste i zapao mi je jedini seljak bas preko puta mog stana.2U kući zazvoni telefon. Alesandro potrči, prođe kroz salon i pusti da ga malo čekaju, s trunkom nade. Zvoni jedanput, dvaput. Ukljućuje se sekretarica: "Dobili ste broj 0680854 ..." i tako dalje, "ostavite poruku ..." Da nije ona? Alesandro prilazi sekretarici sa mrvicom nade, "... posle zvučnog signala." Zatvara oči.
"Ale, dušo. Ja sam, mama ovde. Ama šta je s tobom? Ne odgovaraš ni na mobilni."
Alesandro kreće prema vratima, uzima jaknu, ključeve kola i motorolu. Zatim ih zalupi iza leđa, dok njegova majka nastavlja da priča.
"Pa?" poruka na sekretarici i dalje traje. "Što ne dođeš kod nas na večeru sledeće nedelje, možda ti i Elena? Već sam ti rekla, bilo bi mi drago ... Otkad se nismo videli ..."
Ali, on je već pred liftom, nije stigao da je čuje. Još nisam uspeo da kažem svojoj majci da smo se Elena i ja rastali. Kakav bedak. Vrata se otvaraju, on ulazi i smeši se gledajući se u ogledalo. Pritiska prizemlje. U ovakvim slučajevima potrebno je malo ironije. Još malo pa ću napuniti trideset sedam godina i opet sam soler. Kako je to čudno. Većina mladića samo to čeka. Da ponovo budu soleri kako bi se malo proveli i započeli novu avanturu. Da. Ne znam kako, ali meni to ne ide baš tako glatko. Postoji nešto što mi se ne slaže. Elena je poslednjih dana bila čudna. Da nije imala drugog? Ne, rekla bi mi to. Pa dobro, ne želim više da razmišljam o tome. Zato sam ga i kupio. Vruuum! Alesandro je u svom novom automobilu. Mercedes bene ML 320 Cdi. Poslednji model. Nov džip, savršen, besprekoran, kupljen pre mesec dana zbog ovog bola koji mu je Elena nanela. Ili još bolje, zbog tog "sentimentalnog omalovažavanja" koje je on posle toga osetio. Alesandro krene. A onda, sećanje. Poslednji izlazak s njom. Išli smo u bioskop. Pre ulaska Eleni je zazvonio telefon i ona je odbila poziv, isključila telefon i nasmešila mi se. "Ništa naročito, posao. Baš mi se i ne odgovara ... " I ja sam se njoj nasmešio. Kako je lep osmeh Elena imala ... Zašto koristim prošlo vreme? Elena ima lep osmeh. I s tim rečima, nasmeši se i on. Ili se barem sili, i ulazi u krivinu. U punoj brzini. I još jedno sećanje. Ovo jače boli. Sranje, taj razgovor urezao sam u mozak, kao da je bio juče. Kao da je bio juče.
Nedelju dana pošto je našao onu poruku, Alesandro se vraća kući ranije nego uobičajeno. I zatiče je. Smeje se, ponovo srećan, drhti od nade.
"Vratila si se ..."
"Ne, samo sam svratila ..."
"A šta ćeš sad?"
"Idem."
"Kako to: idem?"
"Ah, idem. Bolje je ovako, Aleks, veruj mi."
"Ali naš dom, naše stvari, slike sa naših putovanja ..."
"Ostavljam ih tebi."
"Ma ne, kako možeš da pređeš preko toga?"
"Ne prelazim preko toga, zašto kažeš da prelazim preko toga ...?"
"Zato što odlaziš."
"Da, odlazim, ali ne prelazim preko toga."
Alesandro ustane, zagrli je i stegne uz sebe. Ali ne pokušava da je poljubi. Ne, to ne, bilo bi suviše.
"Molim te, Aleks ..." Elena zatvori oči, opusti ramena, prepusti se. Onda uzdah. "Molim te, Aleks ... pusti me da idem."
"Ali kuda ideš?"
Elena izlazi. Poslednji pogled.
"Imaš drugog?"
Elena počinje da se smeje, zavrti glavom. "Kao i obično, ništa ne razumeš ..." i zatvori vrata za sobom.
"Treba ti samo malo vremena, ali ostani, jebote, ostani!" Suviše kasno. Tišina. Još jedna vrata se zatvaraju, ali bez treska. I još je gore. "Imaš moje sentimentalno omalovažavanje, u kurac!" Alesandro urla iza nje. A ni on sam ne zna šta tačno taj izraz znači. Sentimentalno omalovažavanje. Ma! I onako je bilo samo da je povredi, da nešto kaže, efektno, da potraži značenje tamo gde značenja nema. Ništa.
Još jedna krivina. Baš dobro ide ovaj auto, nema šta da se kaže. Alesandro stavlja CD, pojačava ton. Ništa se tu ne može, kad nam nešto nedostaje, moramo da popunimo tu prazninu. Mada, kada nam nedostaje ljubav, zaista ne postoji ništa što bi je moglo nadomestiti.

Isto vreme, isti grad, samo malo dalje.
"Pogledaj kako mi stoji!"
"Pa ti si smešna! Ličiš na Čarlija Čaplina!"
Oli hoda gore-dole po tepihu u majčinoj sobi obučena u plavo odelo svog oca, bar pet brojeva veče od nje. "Ma kakvi, stoji mi bolje nego njemu!"
"Ali tvoj tata, jadničak, ima samo malo stomaka ..."
"Malo? Liči na morža iz filma 50 puta prvi poljubac! Pogledaj samo ove pantalone!" Oli se hvata za struk i širi ih. "Ovo je džak Deda Mraza!"
"Bravo! Onda nam daj poklone!" i Talasi ustaju i skaču na nju pipajući posvuda kao da zaista traže nešto.
"Golicate me, dosta! I onako ste bile nevaljale, ove godine ništa od poklona! Ali, za Diletu jedna lizalica, da se navikne na oblik! ..."
"Oli!"
"Uf, ma je l’ moguće da me uvek zezaš samo zato što nisam kao ti, tebi nijedan nije izmakao!"
"U stvari, zovu me Sterminator3."
"Ta fora je stara, ukrala si je!"
I opet se smeju i sve se bacaju na krevet.
"Možete li da zamislite da je sve krenulo odavde?"
"U kom smislu?"
"Pa to da imate sreće što imate drugaricu kao što sam ja!" "Odnosno?"
"Mama i tata su jedne tople večeri pre više od osamnaest godina odlučili da njihovom životu treba jedan mali podsticaj, jedan energetski udar i onda su cap-carap! završili ovde gore i dali se na posao!"
"Kakav divan rečnik da se priča o ljubavi, Oli!"
"Daaa, ljubav, nazovi je pravim imenom, seks! Čist seks!"
Dileta zagrli neki jastučić u blizini. "Soba je baš strava i ovaj krevet je udoban ... Pogledaj onu fotografiju, na komodi. Tvoji su bili lepi na dan venčanja."
Erika hvata Niki za vrat i pravi se da je davi. "Želiš li ti, Niki, da uzmeš za muža ovde neprisutnog Fabija?" a Niki je tresne: "Ne!"
"Hej, devojke, kad smo već kod toga. Kako je vama bilo prvi put?" Sve se odjednom okreću prema Oli. Onda gledaju jedna drugu. Dileta je odjednom ozbiljna i ćutljiva, Oli se smeši. "Hej, pa nisam vas pitala jeste li nekad nekog ubile! OK, shvatila sam, ja ću početi, tako će vas proći stidljivost. Dakle ... Oli je bila starmala skoro od početka. Još u vrtiću je lupila žvaku svom drugaru Ilariju, zvanom Sebum zbog ogromne produkcije hiljada plikčića koji su igrali na njegovom lišcu kao maleni vulkani ..."
"Odvratno, Oli!"
"Otkud znam, meni se sviđao, uvek sam se s njim trkala na toboganu. Onda je u osnovnoj školi bio red na Rubija ..."
"Rubio? Ti si baš sa svima bila?"
"To je ime?"
"Nego šta nego je ime! I to lepo. Dakle, Rubio je bio baš strava dečkić. Naša priča trajala je dva meseca, od klupe do klupe."
"Da, Oli, u redu, ali tako je lako. Rekla si prvi put, a ne priče za decu", prekida je Niki nameštajući se prekrštenih nogu na jastučiće i naslanjajući se na krevet.
"Tačno. Ali htela sam da vam pokažem kako se fenomeni prepoznaju još odmalena! Znači, hoćete hard? Jeste li spremne za priču dostojnu Plejboja? Dakle ... moj prvi put desio se pre dobre tri godine."
"U petnaestoj?!"
"Ti si izgubila nevinost u petnaestoj?!" Dileta je gleda otvorenih usta.
"Pa naravno, a šta je trebalo da radim? Neke stvari bolje je izgubiti nego naći! Elem, bila sam tamo ... jedno popodne posle škole. On, Paolo, bio je stariji dve godine od mene. Bolji frajer od njega nije mogao da se nađe. Ukrao je kola svom ocu samo da bi sa mnom obišao krug."
"Ah, da, Paolo! Pa nisi nam rekla da si s njim to uradila prvi put!"
"Zar je sa sedamnaest godina već vozio kola?"
"Pa, znao je pomalo. Dakle, da skratim, to je bila jedna alfa 75 vatrenocrvena, sto posto rasturena, sa kožnim sedištima bež boje ..."
"Prava bombonica!"
"Baš. Ali ono što je bilo bitno, to je bio on! Ja sam mu se mnogo sviđala. Otišli smo na staru Apiju i parkirali na neko skrovito mesto."
"Na staru Apiju sa starom alfom."
"Al’ ti je fora! Dakle ... tamo se to desilo i trajalo je dugo. Rekao mi je i da sam se dobro ponašala, možete misliti, ništa nisam znala ... odnosno, ne baš ništa ništa, gledala sam porniće sa bratom od tetke na moru, ali preći na prave stvari stvarno je ..."
"Ali, Oli, uraditi to u kolima stvarno je tužno ... pa, jebote, bio je to tvoj prvi put. Zar nisi želela, otkud znam, muziku, magiju noći, sobu prepunu sveća ...?"
"Da, baš, stil mrtvačke kapele! Daj, Erika, to je seks! Gde obaviš, obaviš, nije bitno gde, bitno je kako!"
"Ja sam zanesenjak", Dileta steže jastuče. "Odnosno, ja tako nikad ... Prvi put, shvataš li? To se ne zaboravlja do kraja života!"
"Naročito! Ako nađeš nekog smušenog, zaboravićeš, zaboravićeš ... Ali ako nađeš nekog kao Paola, sećaćeš se zauvek! Učinio je da se osećam prelepo!"
"I posle?"
"Posle se završilo za tri meseca. Ne sećaš se, posle njega je išao Lorenco, zvani, naravno, Veličanstveni ...4 onaj iz drugog E koji se bavio veslanjem."
"Ne, uz tebe stvarno gubim sposobnost računanja."
"E pa, ja sam vam, evo, ispričala. A vi? Ti, Erika?"
"Ja, najklasičnije moguće, i naravno sa Đoom!"
"Najklasičnije u smislu misionarska poza?"
"Oli! Ma ne, u smislu da je Đo rezervisao sobu u pansionu Antički Rim, onaj mali, ali čist, što košta mnogo, na Đanikolu. Znaš, Niki, gde smo posle smestile one dve Engleskinje kad su došle na razmenu, a tvoj brat nije hteo da ih pusti u kuću?!"
Iznenada, vrata sobe se otvaraju. Ulazi Olina mama.
"Ali, mama, šta to radiš? Izađi odmah! Zar ne vidiš da imamo skup?"
"U mojoj sobi?"
" Ah, izvini, ali nisi bila tu. A kad nisi tu, ovo je slobodan prostor, kao i ostali, zar ne?"
"Na mom krevetu ?"
"Pa naravno, tako je udoban, a i podseća me na tebe i tatu i osećam se tako zaštićeno ..." Oli napravi tako slatko i nežno lice, a da pravo kažemo, i lice koje traži šamar.
"Da, da ... ali posle sve vrati na svoje mesto i popravi nabore na pokrivaču. A sledeći put kad budeš pravila skup, idi u podrum, kao što su radili i Karbonari5 Zdravo, devojke", i izlazi pomalo iznervirana.
"Dakle, kažeš Antički Rim. Zato si ti to meni preporučila i rekla da je tamo dobro! Ti si ga već bila isprobala!"
"Pa naravno! Elem, otišli smo tamo oko pet po podne i on je sve savršeno pripremio."
"Ali, zar ne moraš da budeš punoletan da bi iznajmio sobu?"
"Nemam pojma, ali on je igrao fudbal sa sinom vlasnice i ova mu je, verovatno, učinila uslugu."
"Ah."
"Bilo je prelepo. U početku sam se malo plašila, i Đo takođe, zato što je prvi put bilo i njemu i bili smo pomalo smešni. Ali, na kraju je sve ispalo veoma prirodno ... Spavali smo tamo, nismo čak ni bili gladni za večeru. To je bilo onda, Oli, kad sam rekla da sam ostala kod tebe zbog one skupštine, sečaš se? Sledećeg jutra imali smo obilan doručak i u jedan sam se vratila kuči. Moji nisu ništa posumnjali. Osećala sam se tako dobro. Osećaš se lako, posle čak i pomalo starije i čini ti se da nikad nećeš moči da ga napustiš ..."
"E vala baš, ne želiš više da ga napustiš ...", zacereka se Oli, a Dileta je tresne, "Jao! Pa šta sam rekla?"
"Uvek dvosmislena."
"Ma kakvi, ja uvek na jedno mislim, to je ono što ja radim! A ti, Niki?! Sa Fabiom, je l’ da? U ritmu repa?"
"Pa, da ... sa njim i sa repom, zaista. Kod njega, dok su njegovi bili na odmoru. Pre deset meseci, jedne subote uveče, posle njegovog koncerta u jednom lokalu u centru. Bio je uzbuđen zbog dobre večeri i zato što sam i ja bila tamo. I on je sve pripremio za mene ... Prigušeno, toplo svetio u salonu. Dve čaše šampanjca. Između ostalog, nikad ga do tada i nisam probala ... odličan. U pozadini, njegove poslednje pesme. Njemu inače nije bio prvi put i to se videlo. Bio je siguran u sebe, ali je učinio da se dobro osečam, zaštićeno. Rekao mi je da sam kao predivna gitara kojoj ne treba štimovanje, sa savršenom harmonijom ..."
Oli je gleda. "Koje si ti sreće! Uobičajene sreće!"
"Da, a pogledaj kako je završilo!"
"Ma kakve veze ima, prvi put ti i onako niko ne može ukrasti!"
Onda, iznenada, tišina. Dileta još jače stegne jastuče. Talasi je gledaju, ali bez insistiranja. Neodlučne i podcijene između toga da li daje zezaju ili da budu ozbiljne. Ona ih oslobađa neprijatnosti.
"Ja ne. Nisam to nikad radila. Čekam osobu koja će učiniti da se osečam tri metra iznad neba, kao na onom grafitu. Čak i četiri. Ili pet. Ili šest metara. Ne želim da to bude slučajno, niti da se posle rastanemo."
"Ma kakve veze ima, pa ne možeš da znaš kako će ići posle ... važno je da se volite i gotovo, zar ne? Bez nekih pretenzija na budućnost."
"Al’ ti filozofiraš, Erika!"
"Ali, izvini, istina je. Dileta treba da se baci u vatri’, ne zna šta gubi, ali ne ovako kako misli Oli!"
"Ne, ne, i zbog toga!"
"Dileta, moraš da se prepustiš. Znaš koliko mladića trči za tobom?! Gomila!"
"Reka!"
"Ceo ragbi klub!"
"More, tek da ostanemo u okviru teme sa nama Talasima ...!"
"Slušajte, meni bi bio dovoljan jedan jedini, ali pravi ..."
"Ja jednog pravog za tebe imam!"
"Koga?"
"Jedan lep kornet od kokosa! Daj, idemo, Talasi!"
"Imam bolju ideju ... Neke od vas još ga nisu probale."
"Ma šta?!"
"Nije ono što mislite ... Velika novost ... Za mnom!" Oli se baca sa kreveta i izlazi iz sobe. Niki, Erika i Dileta je gledaju i odmahuju glavom. Onda kreču za njom, naravno ostavljaj ući prekrivač sav izgužvan.

Svetlosti grada su prigušene. Kad nisi dobro raspoložen, sve ti se čini drugačijim, poprima drugu atmosferu. Boje, svetlost i senka, osmeh koji te ne dotiče, koji se ne prima. Alesandro vozi lagano. Olimpijsko selo, Trg Euklide, pun krug, onda Avenija Franča. Gleda okolo. Pogled na most. Ma vidi ti samo tu stoku. Prepun je grafita. Kako su ga isprljali. A pogledaj samo onaj ... "Krompiru, volim te." U ime čega? U ime ljubavi ... Ljubav. Pitajte Elenu za novosti o gospođi Ljubav. Hej, madam Ljubav, šta se, koji kurac, desilo sa tobom?
Ugleda dvoje, zaklonjeno granjem, na delu mosta gde mesečina ne dopire. Zagrljeni, zaljubljeni, obavljeni jedno oko drugog, kao ljupki bršljani u inat vremenu, danima, onom što će biti plen vetrova. Ali, Alesandro ne uspeva da se suzdrži. Trubi. Otvara prozor i urla: "Hej, budale! Život je lep, a? I onako će neko nekog šutnuti!" a onda doda gas, trzne napred prelazeći dva ili tri automobila, projuri i kroz semafor pre nego što se žuto pretvori u crveno. I još napred, celu Aveniju Franča i onda ulicu Flaminija, ali kad je stigao do drugog semafora parkirana patrola karabinijera. Crveno. Alesandro staje. Dva karabinijera opušteno ćaskaju. Jedan se smeje preko telefona, drugi puši cigaretu i priča s nekom devojkom. Možda ju je zaustavio zbog kontrole, ili je prijateljica koja je znala njegovu smenu, pa je došla da ga vidi. Činjenica je da drugi karabinijer posle nekog vremena oseti da ga neko posmatra. I okrene se prema Alesandru. Gleda ga. Fiksira. Alesandro lagano okrene glavu, gleda kroz prozor praveći se da ga interesuje da li se svetio na semaforu slučajno promenilo. Ništa se ne može učiniti. Još je crveno.
"Izvini ..." Vruuum. Vruuum. Stiže skuter, neki izlupani kimko, sa mladićem na sedištu i devojkom iza njega, duge tamne kose. On je mišićav, nosi neboplavu pripijenu majicu, a ispod se naziru mišići. "Hej, ljut sam na tebe ..." Alesandro se pruža iz kola.
"Da, izvoli?"
"Ne, prošao si urlajući dok smo bili na mostu u Aveniji Franča. Šta se kačiš s nama? Daj, izjasni se!"
"Ne, vidi, izvini, pogrešno ste razumeli, bio sam ljut na onog ispred mene što je stalno kočio."
"Aj, nemoj da se praviš lud sa mnom. Razumeš? Nije bilo nikog ispred tebe i zahvali se bogu ...", bradom pokaže na patrolu, "što su ovde murijaci, i sledeći put nemoj da mi staješ na žulj inače ćeš loše završiti. I ne sačeka odgovor. Zeleno je i on doda gas i sune prema Kasiji. Ulazi u krivinu potpuno iskrivljen, već izgubljen, idući ko zna kuda, prema nekom drugom poljupcu u možda većoj senci ... A možda i prema nečem većem. Alesandro lagano krene. Karabinijeri se još uvek smeju. Jedan je ispušio cigaretu i uzima žvakaću gumu koju mu nudi devojka, drugi je zaklopio telefon, seo u auto i lista ko zna koji časopis. Ništa nisu primetili.
Alesandro i dalje vozi. Posle nekog vremena napravi zaokret u obliku slova U, čisto da pobegne od ove neprijatnosti. Čovek nema tu slobodu ni da povremeno nešto kaže. U ovakvim situacijama oseća se skučeno, strašno skučeno. Na drugoj strani ulice više nema karabinijera. I devojka je nestala. Neka druga čeka autobus. Crna je i skoro bi se stopila sa mrakom da nije te majičice, ružičaste, sa nekim smešnim likom. Ali, ni to ga ne može nasmejati. Alesandro i dalje lagano vozi, menja CD, a onda se predomisli i uključi radio. Ponekad je bolje prepustiti se slučaju. Kakva je bomba ovaj ML. Prostran, lep, elegantan. Muzika se savršeno rasprostire iz nekoliko skrivenih zvučnika. Sve izgleda savršeno. Ali čemu služi savršenstvo ako si sam i niko to ne primećuje? Niko to ne može da podeli s tobom, da ti čestita ili da ti zavidi.
Muzika. "Želeo bih da sam haljina koju oblačiš, karmin koji koristiš, želeo bih da te sanjam kako nikad nisam, sretnem te na ulici i rastužim se, zato što pomislim da ćeš posle otići ..." Ah, Lučo. Čini se da je pesma slučajno naišla, OK, ali kao da me neko zajebava. Nije loša ideja za novu kreditnu karticu: "Imaš sve, ali nemaš nju".
Alesandro pritisne taster i promeni stanicu. Bilo koja druga stvar, samo ne ova. Nema ničeg goreg nego kad tvoj jedini smisao u životu postane posao.
Lungotevere. Lungotevere. Još uvek Lungotevere. Pojačava muziku da bi se izgubio u saobraćaju. Ali na jednom semaforu, Alesandro staje i sustiže ga jedan mali auto. Iza piše Linđi i muzika odvrnuta do daske dopire iza spuštenih prozora. Kao u diskoteci. Za volanom dve devojke sa dugom, ravnom kosom, jedna crna, druga plava. Obe nose ogromne naočare u stilu sedamdesetih, sa malom belom bordurom, dok su stakla ogromna, u braon nijansama. A noć je. Jedna ima mali pirsing na nosu. Majušan, neka vrsta metalnog mladeža. Druga puši cigaretu. Ne pričaju. Pada mu na pamet scena Harvija Kajtela u Zlom poručniku. Želeo bi da ih natera da izađu, da uradi sve isto kao u tom filmu, ali možda se još tu muva onaj sa skuterom, možda su ovo njegove prijateljice ili još gore, onog karabinijera. Tako ih pušta da odu. Zeleno. Uz to, čovek ne treba da se tako suočava sa stvarima. Bes, muku zbog tog "sentimentalnog omalovažavanja" treba kanalisati prema drugim metama. Alesandro je to uvek svima pričao, bes treba da dovede do uspeha. Ali, do čega dovodi uspeh?
Mercedes je sad parkiran u Kaštel Sant Anđelu. Alesandro hoda po mostu i posmatra turiste, njihove vesele priče. Zagrljeni, smušeni mladiči i devojke, iznenađeni Rimom, lepotom ovog mosta, jednostavnom činjenicom da nisu na poslu. Malo stariji par. Dva atletska tipa kratke kose i dugih nogu, iPod na ušima i presavijena mapa u rukama. Alesandro zastane, skoči na ogradu mosta. Nasloni se i pogleda dole. Reka. Teče lagano, tiha, željna prljavštine. Poneka kesa neometano plovi, neko drvo upušta se u nazovi trku sa mladom, neiskusnom trskom. Neki miš sakriven na obali možda gleda sa dosadom ovu čudnu trku. Alesandro uperi pogled još dalje, preko mosta, duž Tibra, i pada mu na pamet film Frenka Kapre sa Džejmsom Stjuartom Život je predivan, kad Džordž Bejli, očajan, odlučuje da se ubije. Ali, njegov anđeo čuvar ga zaustavlja i pokazuje mu kakve bi posledice po druge ljude imala mogućnost da on nije ni rođen. Njegovog brata više ne bi bilo, njegova žena ne bi se udala, ostala bi usedelica, ne bi bilo sve one lepe dece, i čak bi i zemlja nosila drugo ime, onog tiranina, starog milionera Potera, koga je samo on uspeo da obuzda.
Eto. Jedina, zaista važna stvar, jedina stvar koja se računa jeste dati smisao sopstvenom životu. Iako, kao što kaže Vasko, život nema smisla. Baš. Ali, da mene nema, šta bi se desilo? Alesandro razmišlja o tome. Nemam dobre odnose sa svojima, ili bolje, oni cene samo onog ko je u braku, kao moje dve mlađe sestre. Znači, bez mene, imali bi jednu brigu manje. Uz to, da se spremam da skočim, da li bi bilo anđela koji bi me u tom slučaju naterao da pronađem ili shvatim smisao ovakvog života? Baš u tom trenutku, jedna ruka lupi ga po ramenu.
"Gos’n?"
"O bože, šta je?"
"Ja sam, gos’n." Klošar prljave kose, neodređene odeće, ne uliva baš poverenje i nimalo ne liči na anđela. "Izvin’te, gosn’, nisam ’teo da vas uplašim, ima dva evra?"
Čak ne jedan, misli Alesandro, dva! Kreću već izvežbani, zahtevni, već imaju biznis, već isplanirane zahteve. Alesandro izvadi novčanik, izvuče novčanicu od dvadeset evra i da mu je. Klošar je uzme, pomalo sumnjičavo, okrene je u rukama, zagleda. Skoro ne veruje svojim očima. Onda se osmehne.
"Fala, gos’n."
Sumnja, misli Alesandro. Ako i ne skoči niko za mene, barem sam nekom ostavio lepu uspomenu. Poslednje dobro delo. Iznenada, glas.
"Da l' je moguće, evo uspešnog čoveka, kralja reklama!" Alesandro se okreće. S druge strane mosta dolaze Pjetro, Suzana, Enriko i Kamila. Šetaju mirni i nasmejani. Enriko drži Kamilu pod ruku, a Pjetro ide malo ispred njih.
"Pa? Aleks, šta ti radiš ovde? Biheviorističko istraživanje? Ti baš sve proučiš da bi ti reklame bile bolje, a? Pričao si sa onim ...", onda se okrene i proveri da li se tip udaljio, "kladim se da će sledeća tvoja reklama biti upravo sa klošarom!"
"Ma O čemu pričaš, samo sam šetao. A vi? Šta ste vi radili?" "Ma, uobičajene stvari."
"Šta ti se nije svidelo?"
"Ma nije ništa, moja tetka kuva mnogo bolje!"
"Pa to verujem, ima tetku pravu Sicilijanku!"
"Kakav čovek. Išli smo da pojedemo nešto u Sicilijanskim đakonijama u ulici Di Paniko. Hteli smo i tebe da zovemo, ali smo se setili da si nam rekao da je večeras žurka kod Alesije, one sa posla, mislio sam da si tamo."
"Tačno, skroz sam zaboravio."
"Kakav čovek!"
"Jesi Ii završio s tim kakav čovek? Ti ličiš na reklamu!"
"Hajde, idemo, otpratiću te do Alesije."
"Ne ide mi se."
"Hajde, ide ti se, negde iznutra, ide ti se, baš ti se ide. A i to nije dobro, izgleda da imaš socio-ekonomsko-kulturni konflikt u odnosu na svoju asistentkinju ..."
"Svi će biti tamo."
"Baš zbog toga treba da odeš, i izvini, ali kao advokat morao sam da ispravljam gomilu vaših sranja, stoga..
"Stoga?"
"Stoga, ja ću te otpratiti." Pjetro prilazi Suzani: "Ljubavi, ne ljutiš se? Vidiš kako je obesio nos? Bolje da ja odem s njim, ima nekih ljubavnih problema ... a moram i da popričam nešto o poslu." Alesandro priđe: "Kakve probleme? ... O čemu ti to?"
"Ne, ništa, ništa. Hej, hoćete i vi sa nama?"
Enriko i Kamila zgledaju se na trenutak, a onda se nasmeše jedno drugom.
"Nas dvoje smo umorni, idemo kući."
"OK, kako hoćete." Pjetro uzme Alesandra pod ruku: "Ćao, ljubavi, neću dugo, ne brini", i brzo ga odvlači. "Beži, beži pre nego što se predomisli ili kaže nešto. Ovih dana dobro je raspoložena."
"Ma šta si joj ono prvo rekao?"
"Ništa, izmislio sam neku glupost kako bih svoje psihološko stanovište učinio verodostojnim."
"A to je?"
"Pa dobro, rekao sam joj da imaš nekih ljubavnih problema."
"Nisi joj valjda rekao da ..."
"Ma šta te zabole, advokat kao što sam ja u neprestanom je kontaktu sa lažima."
"Ali ovo nije laž. Samo što mi se ne sviđa da pričaš okolo o tome ... Rekao sam samo tebi."
"Da, ali to su one stvari koje kažeš tek tako."
"Tek kako?"
"Tako! Je l’ ovo tvoj novi mercedes?
"Da."
"Znači, istina je. Ti i Elena ste se onda stvarno rastali. Daš mi da ga probam?"
"Ne! Stvarno si dobar, već mesec dana ti pričam o tome, i tek si sad poverovao."
"Sad imam dokaz. Ne bi inače kupio ovaj auto. Rekao si mi to sara pre izvesnog vremena ... Sećaš se? Kupovina neke nove stvari može ti poboljšati raspoloženje."
"A povodom čega sam ti to rekao?"
"Kupio sam sebi novi mobilni telefon, zato što Manuela, ona dvadesetogodišnja prodavačica, više nije htela da me vidi očima."
"Ah, da, tačno, pričao si mi o tome, ali tebe je teško pratiti u svim tim sentimentalnim pričama. Tu Manuelu, na primer, baš sam zaboravio."
"A ja sam, ono što si mi rekao, i uradio. Sledio sam te kao velikog majstora i ta-na-na-naaa kupio sebi nov novcati telefon, najnovija tehnologija, i pre svega ... kupio sam ga u Telefonisimu."
"Kakve to sad veze ima, pa nisam ti dao i instrukcije u kojoj radnji da ga kupiš!"
"Ne, ali tamo radi Manuela! Ona je mislila da je to samo dobar izgovor da je ponovo vidim i tako sam je bam! bam! kresnuo još nekoliko puta."
"Bože, e stvarno si napast. Imaš dva predivna mala deteta, lepu ženu. Stvarno ne razumem čemu ova žestina, ova seksualna glad, ova preterana konzumacija, uvek i svuda, borba protiv vremena i pre svega, borba protiv svih njih, žena. A šta ti misliš, zašto baš sve moraš da ih imaš?"
"Ma daj! Šta, sad me još i analiziraš? Ili želiš da me proceniš za jednu od svojih reklama? Izvini, ali zar priča kao što je moja ne bi trebalo da bude neka luda reklama za marku prezervativa? Napravi tako da se ne vidi ovaj dasa, znači ne ja, stavi nekog drugog koji ide sa svakom i tek na kraju vadi iz džepa kutijicu. Oni ... kako si rekao da se zovu?"
"Da, kondomi."
"Da, pa eto, na kraju se ne razume da li je u pitanju njegova bravura ili mu prezervativ omogućava da jebe sve okolo ... Super, je l’ da? Naravno, modele za kasting prvo ću ja isprobati ... Na izbor muškog lika ti ćeš misliti."
"Naravno, kako da ne. A hočeš li da vidiš kako ti moja firma oduzima mogućnost pravnog savetovanja?"
"Ne, to ne možeš da mi uradiš." Pjetro klekne pred mercedesom ML. Baš u tom trenutku prolazi jedna lepa turistkinja, gospođa u izvesnim godinama koja se nasmeje i zavrti glavom; "Italijani!"
"Daj, prekini, ustaj!"
"Hej, ali i ovo može biti nova reklama za mercedes, zar ne?"

Isto vreme, isti grad, ali malo dalje. Eur. Iza luna-parka, na velikoj čistini ušuškanoj u polumrak koji prave visoki borovi, mala uzvišenja zelenila i velika zgrada koja je već duže vreme napuštena. Grupa mladih naslonjena na motore, neki sede na ivici puta, neki su u kolima otvorenih prozora, sa nogama dignutim uvis. Maleni oblak dima izlazi s vremena na vreme, lula mira koja prelazi s prozora na prozor, dimni signal koji kao da poručuje; evo, omamljujemo se. Da, to su one, Talasi, četiri drugarice koje se zabavljaju.
"Hej, hoćeš i ti? Bum šiva. Hoćeš?"
"Ne, ne puši mi se."
"Ovo je džoint, nije neka cigareta."
"Baš tako ..." Niki ga sklanja od sebe.
"Ma šta to znači?"
"Šta, imaš nekih problema?"
Dileta se kači sa Oli.
"Ti ćeš imati problema ako moraš da duvaš da bi bila u fazonu ..."
Niki pokušava da smiri situaciju.
"Daj, nemoj da je smaraš."
"Ma zašto to radiš sa svima, stvarno si neka, uvek hoćeš da se svađaš."
"Obrati pažnju da sam joj samo rekla da ne pušim, ona želi da su svi na silu podređeni kultu Marije, iako stvarno postoji religiozna sekta Bogorodice."
"Koji si ti smor!"
"Ja, je l’?!"
"Da li se može znati šta čekamo?"
"Da, rekla si veliku novost, veliku novost ... Pa ovde se ništa ne događa ..."
"Pa zar zaista nikad nisi učestvovala u BBC-ju?"
"Šta, u američkim vestima?"
"U Bum Bum Caru."
"Ma daj, ozbiljno te pitam, zašto bih te zezala?"
"E onda, super što ne znaš ... Evo ovde, vidiš, ovo su rukavice."
"I šta ću s njima?"
"Moraš da ih nosiš, inače ćeš ostaviti otiske."
"Ma kakve otiske, ja i nemam dosije."
"Da, ali šta ako jednog dana budu kontrolisali i uzmu ti ih, došli bi do tebe."
"Ma kakva kontrola, moji otisci? Zašto bi ih uzimali?"
"A onda, tu je i ovo. Evo!" vadi iz džepa naočare s lastišem.
"Pa ovo su naočare za plivanje!"
"E pa tako ti neće pasti kad budeš tresnula. Znaš, ponekad eksplodiraju prozori!"
"Daj, koji si ti kreten! Kažeš to samo da bi me uplašila."
"Ma kakvi! A zar nisi rekla da se ti nikad ne plašiš?"
"U školi, kad pitaju ... ali ovo je druga stvar."
"E bravo, nemojte još i vi da me podsećate, sutra odgovaram na prvom času!"
Teretereteretere. Čudan zvuk trube, onih dosadnih sirena koje su skoro retkost, iznenada se prolomi kroz noćni vazduh.
"Evo ih, evo dolaze!"
Pet različitih automobila iznenada izlazi na čistinu. Jedan od njih koči uz škripu guma, ostali ga slede pokušavajući da ga imitiraju. Jedan činkvečento. Jedan mini. Jedan sitroen C3. Jedan lupo. Jedna mikra. Svi neprekidno turiraju.
"Kako to da ste izabrali sve kratke automobile?"
"E, ove su imali, nismo našli ništa bolje."
"Pa koliko ste pljunuli za svaki auto?"
"Sića, svaki po sto evra, išli smo da ih uzmemo kod Mane, na Tiburtini, znaš onog auto-limara?"
"Aha ..."
"Bili su već spremni, otvoreni, sa ključevima u svakom autu, he, strava!"
"Jesu li ti objasnili kako da ih pripremiš?"
"Kako da ne. Evo ih, već smo vezali gume."
"Pa daj onda, stavljajte ih."
"Hajde, pravite ekipe."
"Ja idem s njim."
"Ja ću s tobom, OK?"
U svaki automobil ulazi po jedna devojka. Sve se raduju, skoro su poludele, adrenalin šiba.
"Hej, samo troje po kolima, a jedna je iza."
"Ja to neću ..."
"Usrala si se, a Niki?"
"Ne, nije mi više zabavno ..."
"A ti, Dileta, šta ćeš, nećeš ni ti?"
"Ne, ma daj, jeste li lude? Šta vam je to Bum Bum Car? "To je strava stvar, a ti si cvikator!"
Dva preostala Talasa, Oli i Erika, brzo ulaze zajedno sa drugim devojkama u automobile. Jedan od mladića koji stoje napolju otvori vrata na svojim kolima i pusti stereo do daske.
"Napred, mi se kladimo na vas! Sada ću da ponovim pravila, za one koji ne znaju. Poslednji auto koji se još kreće je pobednik! Opklade se ovako dele; polovina onima koji su u pobedničkim kolima, a polovina onima koji su se kladili na njih."
Jedna devojka urla: "Na mesta!" Nekoliko mladića prolazi trkom pored automobila, zatvara vrata i tovari po dve gume spojene užetom koje prolazi krovom automobila. Gume padaju dole na jednu i na drugu stranu, kao neko maštovito sedlo za konja. Položene su ravno navrata, tako da štite od udaraca. Koliko je to moguće. Devojka u šortsu, sa šarenom pištaljkom trči posred čistine, zaustavlja se ispred pet automobila i vadi maramicu iz džepa, crvenu, lepu, vatrenu. Diže je uvis, prema nebu, predivnim pokretom, naglašenim, ona, vesela luda kuma ovog Bum Bum Cara. Zatim je brzo spušta, smejući se, zviždeći. I "Napred!" i odmah se sklanja, trkom, uplašena, i skače na ivicu puta, u sigurnost, da izmakne ovom ludom sukobu. Automobili škripe gumama i kreću. Činkvečento krene za mikrom, nadajući se poenu, ali iznenada primi bočni udarac od minija. Tamni sitroen C3 juri, obilazi oba automobila, a onda iznenada krene u rikverc i udari lupo, razbijajući mu hladnjak. Stiže i činkvečento i tresne mikru u bok, odbivši se od zaštitne gume. Prskaju dva prozora, devojke unutra urlaju, vrište, glume strah, vesele, poludele. A onda ga ugledaju. I viču. "Sklanjaj se, sklanjaj se, stiže Fabio u punoj brzini." Mikra skoro izleće i naglo mota, koči, i ponovo udara punom snagom u činkvečento. Staklo na zadnjem prozoru prska u hiljadu delića. I igra se nastavlja u istom stilu, odmaknu se, udalje i vraćaju unazad, jureći kao ludi. I bam! ponovo u mikru i lupo. I bam! mini u činkvečento, i bam! mini u mikru i bam! odskočivši unazad, mikra u C3. I opet tako, automobili udaraju jedan u drugi naizmenično, uz suvi zvuk lima, ulubljenih vrata, polomljenog stakla, migavaca koji prskaju, blatobrana koji se uvijaju, hauba koje se svijaju oko sebe kao iznenadni grčevi neke metalne ruke. I one gume koje izigravaju sedla odskaču od vrata, lete uvis i vraćaju se dole. A neke se kidaju i slobodne kotrljaju prema ljudima koji stoje na rubu puta. I bam! bam! bam! Malo kasnije Bum Bum Car se završava i dobija svog pobednika. Miniju i mikri kulja dim iz hladnjaka, spreda su potpuno razvaljeni, činkvečento je u celosti obavijen oko svoje ose, sa slomljenom poluosovinom i sa gumama iskošenim ka spolja. Liči na bika koga je upravo pogodio poslednji mač i on se sada povija u kolenima i frkćući završava s njuškom u prašini. Bočne gume na mikri od mnogobrojnih udaraca pukle su i uvukle se pod lim vrata. Lupo je jedini koji uspeva da napravi još neki korak. Skoro klokoće, lagano se krećući prema centru čistine. Iznenada gubi tablicu koja pada dole uz zvuk lima, kao one stare konzerve koje se kače na kola mladenaca. Ali, niko se večeras nije venčao i nijedan vlasnik neće biti srećan i neće proslavljati pronalazak svog auta. Ne u ovom stanju.
"Juhuuu! PobediIi!" Mladići i devojke na ivici puta eksplodiraju od oduševljenja. "Znao sam! Znao sam! Vuk dlaku menja, ali ćud nikada!6" i izvaljuju i druge, možda i gore pošalice, dok neko, malo veća cicija od ostalih, već brine oko podizanja novca i počinje da svodi račune. Iz automobila izlaze vozači heroji, neki klizeći kroz slomljene prozore, drugi na zadnja vrata, neki i kroz polomljenu šoferšajbnu. Svi skidaju naočare za plivanje.
"I-ha! Koliko smo dobri?"
"Daj, pa pobedili smo!"
"Da deliš dobro! Nema varanja!"
Fabio uzima svoj deo novca i brzo ga prebrojava. "Ne mogu da verujem, šesto evra! OK, Niki, častim te fantastičnom večerom, tako ćemo se pomiriti."
"Nisi shvatio? Koliko puta treba da ti ponovim? Nema nikakve večere! Mi više nismo zajedno!"
"Ma ... kako?! Ali ti si rekla ..."
"Pre nedelju dana dala sam ti sve tvoje demo-snimke i rekla sam ti na sve moguće i nemoguće načine, stvarno ne znam šta više da izmislim da bih ti dala do znanja. Kraj. Kaputt. Zatvoreno. Auf Wiedersehen. Raskinuli smo ..."
"U redu, kako želiš. Hej, devojke, Niki i ja smo raskinuli."
"Već znaju."
"Znači, ja sam ponovo na tržištu, javite mi se i slobodno priđite."
Fabio stavi novac u džep, sedne na svoj skuter i ode u brzini. Ostali se neki trenutak gledaju, poneko slegne ramenima i pravi se da nije ništa video. Oli prilazi Niki.
"E kad tako uradi, stvarno je ..."
"Stvarno je govno!"
Dolazi i Dileta. "Izvini, ali on je odneo i pare, ništa nije podelio ..." "Ma, Fabio je takav."
"Ali obično se nešto i podeli sa ekipom, zar ne?" kaže Erika. Niki slegne ramenima. "To da je on govno već sam ti rekla, zar ne? Je l’ ima neko jednu cigaretu?‘‘
Oli izvadi paklicu iz džepa. Dileta se još više približi i Niki je lagano udari po majici. "Pazi, moraš biti pažljiva, sve su ti staklići po majici ..."
"Zamisli da me samo moji uhvate, šta bih im rekla, da sam učestvovala na BBC-ju", kaže Oli.
Dileta odmahuje glavom. "Onda je bolje da im kažeš da si imala nesreću, ali ne s mojim autom, OK? Pošto nam neće verovati, pa ću još morati i da ga ogrebem. Već te vidim ispod moje zgrade sa čekićem."
"Da, ona bi bila u stanju!" sve se smeju.
"Hajde, ko će da me odbaci kući, sutra odgovaram?”
"Kakav smor, šta, veće se završava?" Oli će na to.
"OK, najviše sladoled kod Aljaske. "
"Vauuu, ludilo, a? Pa dobro, dobro, vidimo se tamo."
"Ali posle obavezno kući, važi?" kaže Dileta, "pošto ste, uz sve ovo što ste sad radile, još u fazonu da rušite."
"U redu, mama Dileta. U svakom slučaju, ja imam ideju", Oh će s podignutom obrvom, "večeras je jedna luda žurka!"
Niki vuče Diletu za majicu: "Hajde, sladoled i gotovo! Idemo!" "Ćao, mi smo otišle!"
I odlaze smejući se. Oli, Niki, Dileta i Erika, Talasi7, kao što su prozvale sebe još u prvom razredu gimnazije, kad su se sprijateljile. Lepe su, vesele su, različite su. I vole se. Mnogo. Niki je upravo raskinula sa Fabiom, Oli praktično raskida s jednim dnevno. Erika je, naprotiv, čitav život sa Đorđom, Doom, kako ga zove. A Dileta ... Pa, Dileta je i dalje u potrazi za svojim prvim dečkom. Ali, ona veruje: pre ili kasnije, naći će onog pravog. Ili se barem nada. Da, baš su strava Talasi, a pre svega su dobre drugarice. Ali, jedna od njih izneveriće ovo obećanje.

"Hej, društvo, pogledajte ko je tu, šef! Čak je došao sa advokatom! Hej, šefe, bez posla večeras, a? Ovo je žurka i nemoj da započinješ jedan od svojih uobičajenih sastanaka!" smeje se Alesija otvarajući vrata. Pomera se i pravi naklon, puštajući Alesandra i Pjetra u kuću. Unutra je gomila ljudi.
"Već smo izgubili nadu da ćeš doći. Dobila sam opkladu."
Pjetro prilazi, stavlja ruku oko Alesandrovog vrata i tiho mu šapuće na uvo. "Jesi video, sa mnom se uvek dobro pokažeš. Tvoj tim mora verovati u tebe, inače kakav si mi ti šef? A, šefe?"
Alesandro skida ruku sa sebe.
"Dakle, prvi koji me nazove šefom, suspendovan je dva dana."
Odmah svi: "Šefe, šefe!"
"U stvari, ne, povlačim svoju odluku, prvi koji me nazove šefom, radiće duplo naredna dva dana!"
"Izvini, šefe, to jest izvini, Aleks!"
"Ako se budem uvlačio, hoću li nešto dobiti? Šta znam, neki odmorčić?"
"Dupli posao u svakom slučaju, zbog pokušaja korupcije."
"Pa onda, je l’ ima bar nešto za piće?"
Alesija, Alesandrova asistentkinja, prilazi sa punom čašom.
"Već sam napravila, mufato, onako kako ti voliš, je l’ da, še ...?" Alesandro digne obrvu gledajući je popreko. "Šerife, htela sam da kažem šerife, kunem se."
"Ne valja ni tako. Hajde, zabavljajte se kao da ja nisam tu, u stvari kao da mi nismo tu."
Pjetro mu ukrade čašu iz ruku i žudno nagne.
"Hej, kako kao da mi nismo tu? Ja sam tu! Evo me! Baš je dobro ovo vino, šta je ovo?"
"Mufato."
"Mogu li da dobijem drugu čašu?" pita Alesandro Alesiju, koja mu odmah puni čašu i dodaje.
"Kako to da nisi došao sa Elenom?"
Pjetro ga pogleda i napravi se kao da se zagrcnuo. Alesandro ga tresne laktom.
"Nije mogla. Mora da radi."
Alesija podigne obrvu.
"OK. Imate ovde na stolu i nešto za grickanje, ako želite. Ja idem da stavim piče na hladno. Hajde, kao da ste u svojoj kuči."
Alesija odlazi, u svojoj tankoj, pripijenoj haljini koja lepo ističe njene obline.
Pjetro se približi Alesandru. "Hej, baš je dobar ovaj mufato ... A i tvoja asistentkinja je dobra. U stvari, u licu i nije nešto, ali zato dupe ... Jesi li ikad probao nešto? Po meni, ona dobro trza na tebe."
"Jesi li završio?"
"Iskreno, tek sam počeo. Ali, izvini, zašto joj nisi rekao da si raskinuo sa Elenom?"
"Nisam raskinuo."
"U redu, da je ona raskinula s tobom."
"Ne, nije raskinula."
"Pa šta se onda desilo? Stvarno si faca. Nestala je."
"Nije nestala. Ima neki svoj trenutak."
"Šta to znači svoj trenutak, to je gore nego pauza da razmisli ... svoj trenutak. Odnosno, otišla je iz stana, odnela je sve svoje stvari, a spremali ste se za venčanje. I opet kažeš da nije raskinula, da ima neki svoj trenutak."
Alesandro ćuti i pije. Pjetro insistira.
"Pa, šta kažeš?"
"Kažem da sam napravio sranje što sam je zaprosio, u stvari ne, još bolje, što sam tebi sve ispričao, ne, što sam te doveo na ovu žurku, što sam te uveo u svoju kancelariju, u stvari, što sam još uvek tvoj prijatelj ..."
"U redu, u redu, kad si tako loše volje, nije mi zabavno. Odlazim."
"Ma daj, nemoj da ideš."
"Ma ko ide, ovde je puno riba, nisam budala kao ti što hoće da upropasti sebi život! Hteo sam da kažem, odlazim tamo malo da pasem."
Pjetro odlazi vrteći glavom. Alesandro naspe još malo mufata, a zatim priđe biblioteci, ostavi čašu i poče da razgleda Alesijine knjige. Raspoređene su po visini i boji, pripadaju različitim oblastima. Na kauču se neko smeje, mladići koji stoje blizu stola glasno pričaju, o raznoraznim temama, bioskopu, fudbalu, TV-u. Alesandro uzme jednu knjigu, otvori je, lista i stane. Pokušava nešto da pročita. "Ko zavoli m prvi pogled, vara na svaki sledeći. " Zar to nije bio slogan za film Closer? Kakvu sam ja to knjigu uzeo? Čak se i sudbina upliće. Kad si sveže raskinuo, čini ti se da je ceo svet protiv tebe, svi se odlično organizuju samo da ti još više otežaju.
"Zdravo." Alesandro se okrene. Ispred njega je nizak tip, proćelav, debeljuca, ali sa simpatičnom facom. "Ne sećaš se mene?" Alesandro žmirne očima pokušavajući da ga fokusira. Ništa. "Ne sećaš se, a? Hajde, poslušaj malo pažljivije moj glas ... čuo si ga hiljadu puta."
Alesandro ga gleda, ali mu uopšte ne pada na pamet ko je.
"Pa?"
"Šta pa, ništa nisi rekao."
"U redu, u pravu si. Ovako ... Dobar dan, ovde odeljenje ... daj, pa lako je, stvarno se ne sećaš? Moj glas si čuo hiljadu puta ... Dobar dan, odeljenje za marketing ... Ma daj, radio sam sa Elenom!"
Opet. Pa šta je ovo, neka šala? Zar svi protiv mene? "Jedanput si čak došao po nju. Ja sam imao sto desno od Elene."
"Da, tačno, sad se sećam." Alesandro pokušava da bude ljubazan.
"Ne, mislim da se uopšte ne sećaš. U svakom slučaju, nisam više tamo, premestili su me, u stvari dali su mi dva slobodna dana. Sutra idem na razgovor za novi posao, i dalje u okviru firme ... Ali kako to da Elena nije došla?"
Alesandro ne veruje. Opet.
"Imala je posla."
"Ah da, može biti, ona je uvek radila do kasno."
"Kako može biti. Jeste!"
"Da, da, naravno, rekao sam može biti ... onako, čisto da kažem."
Još malo ćute. Alesandro pokuša da se izvuče iz ove neprijatne situacije.
"OK, ja idem da uzmem nešto za piće."
"Dobro, ja ostajem ovde. Mogu li samo da te pitam nešto?" Alesandro, zabrinut, uzdiše, ali pokušava da to ne pokaže. Nada se samo da ga neće opet pitati za Elenu.
"Naravno, reci."
"Šta ti misliš, zašto se ljudi mene nikad ne sećaju?"
"Ne znam."
"Kako, ti kao veliki stručnjak za reklamu, ti koji si izmislio gomilu kampanja, ti koji uvek sve znaš ... U svakom slučaju ... ja sam Andrea Soldini."
"Drago mi je, Andrea ... U svakom slučaju ... ja ne znam uvek sve."
"Da, dobro, ali zar ne možeš da mi daš neko objašnjenje?"
"Ne mogu. Ja radim reklame koje pokušavaju da neki proizvod izbace u prvi plan, ne mogu valjda da uradim reklamu o tebi." Andrea, rastužen, spusti pogled. Alesandro shvati da je bio neljubazan i pokušava da izgladi stvar. "Odnosno, u ovom trenutku, stvarno ne znam. U tom smislu ... Ne mogu sad da pravim reklamu o tebi. Idem da uzmem nešto za piće i razmisliću, OK?"
Andrea podigne glavu i nasmeši se. "Hvala ... ozbiljno, hvala,"
Alesandro uzdahne. Bar je ovo prošlo.
"OK, sada stvarno idem da uzmem nešto za piće."
"Kako da ne. Hoćeš ja da ti donesem?"
"Ne, ne, hvala."
Alesandro se udalji. Ma zamisli samo. Da li sam morao da dođem na mrku baš večeras da lupam glavu oko nekog kao što je ovaj. U stvari, u krajnjoj liniji on može biti i simpatičan. Ali ne mogu ja sad da se pitam zašto jedan muškarac ne dolazi do izražaja, zašto ga se ne sećaju. Kaže da je sedeo za stolom desno. Ali ja se ne sećam ni da je bilo nekog stola desno. Dragi Aleks, dve su mogućnosti u pitanju: ili si samo gledao u Elenu ili je ovo tip koga zaista ne zapaziš. Samo se nadaj da ti nikad neće dodeliti neku reklamnu kampanju o proizvodu kao što je Andrea Soldini. Na ovu pomisao Alesandro se razveseli i sa ovim jednim jedinim osmehom te večeri odlazi do švedskog stola da nešto pojede. Blizu hrane stoje dve prelepe strankinje i smeše mu se.
"Dobro, je l’ da?" kaže mu jedna.
Alesandro izbaci svoj drugi osmeh večeri, "Da, dobro."
I druga devojka mu se nasmeši. "Dobro ... ovde sve dobro." Alesandro uputi osmeh i njoj. Treći osmeh večeri.
"Da, dobro."
Sigurno su Ruskinje. Onda se okrene. Na kauču, malo dalje od njega, Pjetro ga posmatra. Sedi pored prelepe brinete s dugom kosom koja se savija napred smejući se zbog nečeg što je ovaj rekao. Pjetro mu izdaleka namigne i digne čašu kao da nazdravlja. Pomera usne pokušavajući da proizvede neki usneni suglasnik. "Samo napred!"
Alesandro odmahne rukom kao da kaže ma daj i naspe sebi još jednu čašu mufata, a onda, proverivši da nema Andree na putu, izađe na balkon, ostavljajući za tim stolom sva tri svoja osmeha. Nasloni se laktovima na ogradu i počne da pijucka vino. Dobro je, ovako hladno, u večeri koja nije suviše topla za april. Automobili u daljini, tamo, na levoj obali Tibra, koji lagano protiče, tih, i gledano sa ovog malog balkona, čak i čistiji. Kad čovek pomisli da sad može da bude tamo, da plovi prema Ostiji, a prate ga talasi dosadnih miševa. Kao u onom spotu koji uvek ide sa Blobom, onaj tip koji zaranja u vodu, prema dnu. Ili kao rasplet u "Martinu Idnu", kad on pliva prema dnu, pošto ga je ujela morska jegulja, i želi da umre pošto je otkrio da je žena koju voli glupa. Glupa. Glupa. Glupa, dosadna smrt koja čeka na nas. A da sam se ja bacio, siguran sam da bih bio mrtav, za razliku od Džejmsa Stjuarta, možda i od ujeda morske jegulje i miša zajedno ... Stvar je u tome što moj anđeo nije tu već neko vreme.
"Na šta misliš?" Alesija dolazi iza njegovih leđa.
"Ja? Ni na šta."
"Kako ni na šta. Ti nikad ne misliš ni na šta. Čini se da je tvoj mozak pod stalnim ugovorom sa našom firmom."
"Pa, vidi se da su mu večeras dali izlazak."
"Ti bi to morao da mu priuštiš i sam, s vremena na vreme. Drži", dodaje mu drugu čašu. "Bila sam sigurna da si ga već popio. Ovo je prošek sa Pantelerije. Još bolji, po mom mišljenju. Probaj ..."
Alesandro ga polako srkne.
"Da, dobar je, zaista. Delikatan ..."
I neki lagani vetar, lukavi morski povetarac, pokuša da napravi malo atmosfere. I Alesija se nasloni na ogradu i zagleda u daljinu.
"Znaš, tako je prijatno raditi s tobom. Gledam te kad si u sobi. Stalno šetaš, praviš krugove po tepihu ... uvek ukrug, već si i kanal iskopao. Đotov krug. I u isto vreme gledaš u tavanicu, ali gledaš daleko ... Kao da vidiš izvan tavanice, izvan zgrade, preko neba, preko mora, vidiš daleko, vidiš stvari ..."
"Da, koje vi smrtnici ... Ma daj, nemoj da me zezaš."
"Ne, ozbiljno to mislim. Ti si u savršenoj harmoniji sa svetom i uspevaš da se ponekad nasmeješ onome što se dešava i što smo ponekad prisiljeni da istrpimo ... Kao, na primer, jednu ljubavnu priču koja je završena. Sigurna sam, čak i da je u pitanju tvoja ljubavna priča, znao bi da se smeješ na njen račun."
Alesandro pogleda u Alesiju. Na trenutak se netremice gledaju. Onda se ona malo zbuni. Alesandro ispije još jedan gutljaj prošeka koji mu je ona donela i ponovo pogleda između krovova kuća.
"Advokat ti je rekao, je l’ tako?"
"Da, ali došla bih do toga i sama. Verujem da ta Elena ne zaslužuje čak ni tvoje sentimentalno omalovažavanje Alesandro zavrti glavom.
"I to ti je rekao." AJesija shvati da je sada on taj koji je zbunjen.
"Daj, šerife, znaš koliko sam ih ja ostavila ... i koliki su mene ostavili!"
"Ne, ne znam. Niko ne dolazi da mi ispriča tvoje stvari."
"U pravu si, izvini. Ali nemoj da se ljutiš na svog prijatelja. Pjetro samo želi da te vidi srečnog, kao što si uvek bio. Računao je na mene, da te opet nasmejem. Ali, možda bi bilo bolje da ti je poslao jednu od onih Ruskinja, je l’ tako?"
"Ma o čemu pričaš?"
Nema ničeg goreg od toga kada se loše osećaš, a neko želi da te optereti svojom glupavom analizom problema. Prvo onaj tip koji želi da ga se svi sećaju. Evo, vidiš, čak mu se ni imena ne sećam. Ah, da. Andrea Soldini. A sad i Alesija i njena želja da bude u centru pažnje. Ili još bolje, da ona bude pravi lek. Što je naporno ... Alesandro joj se približi. Alesija gleda na drugu stranu, daleko, prema ulici koja nestaje iza krivine. Alesandro joj spusti ruku na rame. Ona se lagano okrene, nasmeši, ali je on preduhitri i poljubi u obraz.
"Hvala. Ti si čudesan lek. Vidiš, deluješ posle samo nekoliko sekundi ... već se smejem."
"Ma beži bre!" Alesija se nasmeje i slegne ramenima: "Stalno me zezaš."
"Ne, zaista."
Alesija ga pogleda. "Ništa se s vama muškarcima ne može uraditi ..."
"Nemoj da mi kažeš uobičajenu rečenicu svi ste vi isti, zato što je to spot koji je viđen hiljadu puta, i od tebe to stvarno ne očekujem."
"U stvari, reći ću ti jednu drugu rečenicu; vi muškarci ste svi različite žrtve iste žene. Ali tako vam i treba. A znaš zašto? Da bi se izravnala nesreća koju ćete naneti sledećoj."
"Aj, aj, aj ..." Alesija krene, ali je Alesandro zaustavi,
"Alesija?"
"Da, reci."
"Hvala."
Alesija se okrene. "Ma zamisli, molim te."
"Ne, ozbiljno. Ovaj prošek je odličan."
Alesija zavrti glavom, onda se osmehne i uđe u kuću.

Poslastičarnica Aljaska. Talasi sede na metalnim stolicama, odmah pored ulaza. Oli je ispružila noge na susednu stolicu.
"Uh, ovde stvarno prave sladoled do jaja!" Liže ga predano, s uživanjem, na kraju ga čak i malo zagrize. "Ja mislim da u čokoladu za kuvanje stavljaju neku vrstu droge. Nije normalno da mi se ovako traži."
Baš u tom trenutku ispred njih prođu dva momka. Jedan od njih nosi crnu jaknu s natpisom Surfer na leđima. Drugi crvenu s natpisom Fiat. Pričaju nešto, smeju se i ulaze u poslastičarnicu.
"Ah, i poslednji mi se baš traži."
Niki se smeje. "Što, a jedan dobar surf ne bi ti legao!?"
"Ne, mislim da ne ... Već sam mu dala..
"A, Oli, ma ja mislim da nas ti zezaš. Stvarno ne verujem da si bila i s ovim."
"Po mom mišljenju", Dileta se umeša, "ona to kaže namerno zato što sam ja tu. Hoće da se ja nerviram. Želi da mislim na sve ono što propuštam."
Stiže neko na motoru u punoj brzini, koči na milimetar od njih, silazi i podiže ga na nogare, i dalje u žurbi. "Ha, a tu ste!" To je Đo, Erikin dečko. "Svuda sam vas tražio!"
"Malo smo cunjale."
"Da, znam."
Erika se digne i zagrli ga. Razmene lagan poljubac u usta. "Ljubavi ... strašno mi se sviđa kad izigravaš ljubomorka."
"Nisam ljubomoran, bio sam zabrinut. Napravili su raciju u Euru, pošto se održao Bum Bum Car, pohapsili su gomilu njih zbog krađe automobila, ilegalnog klađenja i kriminalnog udruživanja."
"Haaa, bum-bum-bum zaista! Čak i kriminalno udruživanje!" Oli skine noge sa stolice i poslednji put gricne sladoled. "Naoružana banda!"
"Ne, stvarno. Rekao mi je Đanđi, koji je bio tamo, uspeo je da pobegne kad su došli."
"Au, onda je istina", Dileta se digne. "Bio je i Đanđi."
"Znači, bile ste tamo!" Đo besno gleda u Eriku.
"Ali išla sam s njima."
"Šta me briga što si išla s njima, ne želim da ideš tamo i gotovo!"
"Ma naravno!" Oli zavrti glavom. "Ljubomoran si na Fernanda, onog što skuplja opklade."
"Ma kako da ne ... brinem se zbog nje i gotovo! Pomisli samo da su je pokupili. Da, pokupili su ih. Možda nisi shvatila."
"Pa dobro, da su je pokupili ... pokupili", Oli će vedro.
Đo stegne Eriku za ruku: "Ljubavi, ali zašto mi to nisi rekla?"
Erika se oslobodi stiska. "Opet. O bože, ličiš na mog oca. Pusti me! Rekla sam ti, bila sam sa svojim drugaricama", a onda mu polako kaže; "Daj, stvarno mi se ne raspravlja pred njima, prekini."
"OK, kako želiš."
Nikin mobilni telefon zazvoni. Ona izvadi iz džepa pantalona svoju malu nokiju. "Jebi ga, moja majka, šta hoće u ovo doba? Halo, mama, kakvo lepo iznenađenje."
"Gde si?"
"A izvini, ni ćao nećeš da mi kažeš?"
"Ćao, gde si?"
"Uf!" Niki uzdiše i diže oči ka nebu. "Evo me u Aveniji Franča, mirno jedem sladoled sa svojim drugaricama. Šta je bilo?"
"Ah, sva sreća. Izvini, ali samo što smo se vratili kući, tvoj otac je uključio TV i na dnevniku u ponoć javili su da hapse u Euru. Pročitali su imena i bio je sin naših prijatelja Fernando Pasino ..."
"Ko?"
"Da, onaj što s vremena na vreme izlazi s tobom, hajde, nemoj da se praviš da nisi razumela! Dobro ga znaš, Niki, nemoj da me ljutiš, on je iz tog društva sa kojim se i ti stalno viđaš. LF svakom slučaju, pročitali su samo imena punoletnih, naravno, ali sam na trenutak pomislila da si i ti tu."
"Ali, mama, stvarno tako misliš? Pa za koga me ti smatraš, izvini?" Niki je iskolačila oči, radoznale prijateljice se približavaju. Ona maše rukom, kao da kaže ne znate šta se desilo.
"Ali, mama, jesu li rekli zašto su ih uhapsili? Šta su uradili?"
"Pa nisam baš dobro čula, nešto što ima veze sa automobilima, neka krađa kola, nisam dobro shvatila ... Eto, nešto tipa stampcar." "Ma ne, to je Bum Bum Car, mama ..."
"E da, to. Kako ti to znaš?"
Niki stegne zube i pokuša da se izvuče na neki način: "Upravo je došao kod nas Đorđo, Erikin dečko, i ispričao nam. On je čuo vest na radiju, ali mu mi nismo verovale."
Oli i Dileta tiho se zasmeju. Onda Oli savije prste kao kandže i izigrava mačku koja klizi po staklu. Niki pokuša da je udari, da se odmakne od nje, da se ne bi i ona zasmejala.
"Ah, vidiš da ti ne pričam neku glupost", nastavlja mama, "vidiš, istina je da se desilo. Čuj, da li bi mogla da se vratiš kući? Već je ponoć."
"Mama, pa kakvu si to ćerku želela. Pepeljugu? Stižem! Ćao! Ljubim te, ljubim te, volim te."
"Da, ljubim te, ljubim te, ali dolaziš kući, a?" i završavaju razgovor.
"Jebote, stvarno je istina ono što je Đo rekao."
"Pa zašto bih vas zavlačio? Zbog kog razloga?"
"Hajde, devojke, idemo kući, sutra ćemo saznati više iz novina."
Talasi odlaze prema svojim motorima i automobilima.
Oli se penje na svoj skuter, stavlja kacigu i pali ga. "Ah, baš kilavo veće, a?" Niki se osmehne i popne na svoj motor. "Znaš šta ja mislim? Mislim da je Đo pozvao policiju, bar se na neko vreme resio Fernanda."
Dileta se nasmeje. "E stvarno ste zmije. Mislim da je tajna s vama u tome što čovek ostane sve do kraja, bar nećete moći da ga ogovarate."
"Ha, misliš? Baš dobro razmišljaš", smeje se Niki. "I onako ću pre spavanja jedan SMS sa nekom zlobnom primedbom o tebi sigurno poslati Oli. Zao mi je, ne možeš nas zaustaviti", i uz te reći pali motor, daje gas i beži, šireći noge, dižući ih prema vetru, srećna što može da okusi tu budalastu, malu, predivnu slobodu.

Alesandro je na terasi, gleda u daljinu, u potrazi za ko zna kojom misli. Malo melanholije i ovaj poslednji gutljaj prošeka, malo slađeg. Onda uđe i on, stavi čašu na biblioteku, blizu jedne knjige. Ovoga puta Aforizmi. Pesak i pena. Džubran. Uzima knjigu i prelista par stranica. "Sedam puta sam prezreo svoju dušu. Prvi put, kad sam je video uplašenu pred mogućnošću da dotakne visine. Drugi put, kad sam video da ćopa ispred ćopavog. Treći put, kad sam joj dao da bira između teškog i lakog puta, a ona je izabrala lak. Četvrti put ..." Dosta. Ne znam kako to, ali kad nisi dobro, sve ti zvuči tako dvosmisleno. Alesandro zatvori knjigu i počne da seta po kući tražeći Pjetra. Nema ga. U salonu nije. Gleda pažljivije po društvu, po ćoškovima, pomera se obilazeći nekog ko prolazi ispred njega ... Ah. To nije neko. To je Andrea Soldini sa nekom lepom, visokom devojkom. Andrea mu se osmehne, Alesandro uzvrati osmeh, ali i dalje traži Pjetra. Nema ga. Ne bih Meo da ... Otvori vrata spavaće sobe. Nema. Samo nekoliko jakni bačenih na krevet. I ormani su otvoreni. Ode do kupatila, pokuša da otvori. Zaključano je, Alesandro ponovo pokušava. Neki muški glas iznutra kaže: "Zauzeto! Ako je zaključano, zaključano je, ne?" Dubok glas, s prizvukom negodovanja. Neko je stvarno zauzet svojim potrebama. I nije Pjetro. Alesandro ode do kuhinje, prozor je otvoren. Svetla, lagana zavesa igra s vetrom. I s još dve osobe. Naslanja se na leđa muškarca. Skoro ga mazi dok se on šali sa lepom devojkom koja sedi raširenih nogu na velikom stolu. On je ispred nje i oslanja se na sto između njenih nogu. Jednu ruku podigao je iznad devojčine glave i klati trešnju. Spušta je lagano, a onda je ponovo diže gore, dok se devojka, praveći se ljuta, smeje i mršti što nije uspela da je dohvati ustima. Stvarno želi tu trešnju, i možda ne samo nju. A ovaj čovek to zna. I smeje se.
"Pjetro!"
Pjetro se trgne i okrene prema Alesandru. Devojka odmah koristi prihku i u letu pojede trešnju, ukravši je ustima iz ruku.
"Eto, vidiš šta si sad uradio. Zbog tebe mi je ukrala trešnju."
Devojka se smeje i žvaće otvorenih usta, jezik se boji od trešnje i njene se reči boje u crveno, u parfem, u želju, u osmeh. "Odlična! Pobedila sam, sleduje mi još jedna. Hajde, daj trešnju, jedna povlači drugu, zar ne? Ti si sam to malopre rekao ..."
"Naravno, evo je." Pjetro joj daje još jednu, a Ruskinja prvo pljuje košticu od one prethodne u neku čašu, tu u blizini, pogodivši u centar, onda rukom uzme drugu i zagrize je. Pjetro priđe Alesandru.
"Eto, vidiš, igra je završena. Ja sam hteo još malo da je mučim ... jedna trešnja povlači drugu ... sve bi je više želela i onda, na kraju, ja joj lično dajem trešnju, ali i jedno bam ...", Pjetro uštine Alesandra između nogu, "i jednu bananicu!" Pjetro se smeje dok se Alesandro skroz savija.
"Koji si ti kreten!"
Ruskinja vrti glavom i smeje se, onda slobodna jede još jednu trešnju. Alesandro priđe Pjetru i tiho mu kaže: "Imaš dvoje dece, još malo pa češ napuniti četrdeset godina i još si ovakav. Ja ću za tri godine biti kao ti? Zabrinut sam. Veoma zabrinut.”
"Zašto? Znaš, za tri godine štošta se može promeniti. Mogao bi da se oženiš, da i ti dobiješ dete i onda da pokušaš sa nekom strankinjom ... Možeš ti to, hajde, možeš da me sustigneš, u stvari možeš i da me prestigneš. Pa sam si mi to rekao! Onom reklamom za Adidas, Impossible is Nothing, a zaustavljaš se baš na sebi? Daj, jebote, uspečeš. Idemo kod tebe? Hajde, ustupi mi stan samo za večeras!"
"Šta, jesi li lud?"
"Ti si lud! Kad će mi, koji kurac, opet naleteti jedna ovakva Ruskinja, jesi li video kako je lepa?"
Alesandro se malo odmakne od Pjetra.
"Da, zaista ..."
"Šta zaista, prava ribetina. Ruskinja, duge noge. Pogledaj, pogledaj je kako jede ove trešnje ... Pomisli da jede ...", Pjetro zazviždi štipnuvši ga između nogu.
"Da, bananicu. Jao, ma daj prestani ..."
Ruskinja se opet nasmeje. Da bi ubedio Alesandra, Pjetro mu pokaže jedan koverat u jakni.
"Pogledaj, već sam završio izveštaj o onom slučaju sa Buč&Bučem. Opet ste unutra, imate stavku o roku koja vam garantuje naredne dve godine. Već sam poslao preporučeno, hajde, nisam morao još nedelju dana da je uručim. A ja ću ti je dati večeras. Važi? Znaš kakav ćeš laf ispasti u kancelariji. Nisi šef. Ti si super šef. Ali, za uzvrat ..."
"Dobro, u redu, dođi da popiješ nešto kod mene. I pozivam i..Alesandro pokaže na Ruskinju.
"Bravo, vidiš da pregovori s tobom uvek dobro završe!"
"Ali, pazi, ne kao u Poslednjem poljupcu. Ja ne želim da se mešam u vaše gluposti, razumeo? Sam ćeš to rešavati sa Suzanom i nemoj mene da mešaš."
"Rešavati? Pa to je lako. Reći ću da sam ostao do kasno kod tebe. Pa istina je, zar ne?"
"Da, da ... istina je."
"A pomisli samo koliko ova može biti dobra. Ma kakva ona salata ... Trešnje, banane i ona. To je prava ruska salata."
"Čuj, zašto si se ti uopšte mešao u advokate, što se nisi bacio na kabare?"
"A ti bi mi pisao tekstove?!"
"OK, čekam te tamo. Idem da se pozdravim sa AJesijom. Ah, da, baš si morao ..."
"Da, da, znam, nije trebalo da joj kažem za Elenu, ali uradio sam to zbog tebe, kunem ti se, videćeš kad je budeš obradio, pomislićeš na mene ..."
"Naročito ću pomisliti na tebe!"
"U redu, kad je budeš obradio, nećeš pomisliti na mene. Ali, posle ćeš ipak promisliti i shvatiti da je sve bila moja zasluga."
"Onda nisi shvatio. Ja neću nikakvu priču sa AJesijom."
"Izvini, a zašto?"
"Neću da se zabavljam na poslu."
"Izvini, a šta je onda bilo s Elenom?"
"Kakve to veze ima, ona je kasnije ušla u firmu. Uz to, ona je u potpunosti na drugom kraju, u drugom odeljenju."
"Pa šta onda?"
"Pa onda, Alesija je moja asistentkinja."
"Još bolje, izvini, možete to da radite u kancelariji. Komotno, zar ne? Zaključate se unutra i niko ništa ne sme da vam kaže."
"OK, evo ovako ćemo. Mnogo ti hvala za ovo do sada, važi?
Idem da se pozdravim s njom i onda idemo. Već sam se umorio." Alesija je u salonu i ćaska s nekom svojom prijateljicom.
"Ćao, Alesija, mi idemo, vidimo se sutra ujutro u kancelariji. Znam da nas je pravi šef zvao, ali ne znam zbog čega,"
"Pa, sutra ćemo sve saznati", Alesija se digne i poljubi ga u oba obraza. "OK, ćao, hvala što si svratio, drago mi je. Pozdravi mi svog telohranitelja ..."
"Da, mog brbljivca. Vodam ga sa sobom namerno u slučaju da zaboravim da ispričam nekome svoj život ..."
Alesija odmakne malo glavu i raširi ruke, kao da kaže ma daj, oprosti mu!
Alesandro učtivo pozdravi i devojku na kauču koja u odgovor samo podigne malo bradu i ovlaš se osmehne.
Nema više nikog koga bi trebalo da pozdravi. Dobro. Alesandro krene prema ulaznim vratima stana. Na kraju hodnika, Pjetro i Ruskinja. Ali, nisu sami.
"A oni?‘‘
Dve devojke, skoro identične proždrljivici trešanja, stoje pored
Pjetra.
"Rekla je da neće da ide bez svojih prijateljica. Hajde, pa samo na jedno piće. A izvini, zar ovo nisu vaši modeli? Za onu kampanju što sada radite? Ti si ih lično izabrao."
"Razumeo sam, ali ja sam ih izabrao za posao."
"Kako preteruješ. Znaš, danas gomila ljudi nosi posao kući?"
"Ah, da. A izvini, dok ti radiš, ja treba da pričam sa ove dve? Bar bih voleo da odem u krevet. Sutra treba da ustanem rano, zaista, imam važan sastanak. Daj, stvarno ne možemo."
"Ali ja sam, kao i obično, mislio na sve. Pogledaj!"
Andrea Soldini pojavljuje se iza Pjetrovih leđa. "Pa, idemo?" Pokušavajući da ulije sebi sigurnost, zagrli jednu Ruskinju i krene ispred Pjetra iz stana. Ovaj pogleda u Alesandra i namigne.
"Vidiš? Pobrinuće se Soldini, rođeni zabavljač. Sedeo je za stolom desno od Elene", kaže Pjetro namigujući Alesandru.
"Da, znam."
"A ti ga se sećaš?"
"Njega? Ne, on mi je rekao."
Svi izlaze, zajedno sa jednom kesicom trešanja koju je Pjetro kradom stavio u džep jakne. Izlaze iz rezidencije i penju se u auto,
"Jebote! Stvarno je lep ovaj mercedes, to je nov ML, je l’ da?" Andrea prelazi rukom po automobilu, onda radosno poskakuje na prednjem sedištu. "I super udobno!"
Pjetro se smešta između devojaka. "Da, nije loš ... ali ove dve su prava bajka ...A pogledajte ovde, hop-la!" i vadi iz jakne jednu bocu prošeka, "još je hladan, tek što je otvoren! Izvolite", i iz drugog džepa izvadi čaše, "izvinite što su plastične. Ne može se imati sve u životu, ali treba imati aspiracije prema svemu. Zato što sreća nije cilj već stil života ... "
Alesandro vozi i gleda ga u retrovizoru, "A gde si to čuo?"
"Žao mi je što to moram da ti kažem. Čuo sam od Elene." Elena. Elena. Elena.
"A čuješ li se često sa Elenom?"
"Zbog posla, uvek i samo zbog posla. Ja mnogo radim, znaš." A onda, zbog šale, Pjetro zavlači jednu ruku među noge jedne Ruskinje, ali je ne dodiruje. Tek je okrzne. Digne ruku uvis kao da je nešto našao. "Hop-la!" Otvori šaku. "Prava trešnja! Eto zašto su tako slatke!" i pruži je drugoj Ruskinji, koja sedi do njega i koja je u slast pojede. I smeje se, pri tom.
"Mmm, dobra."
Pjetro digne obrvu. "Veče obećava."
"Izvini, Alesandro, idemo kod tebe?" Alesandro klimne glavom Andrei. "Pa?"
"Pa, šta će Elena reći kad nas vidi sa ove tri trešnjice?"
Pjetro se nagne napred i lupne ga po levom ramenu. "Svaka čast! Ova ti je dobra!" Onda se ukrsti sa Alesandrovim pogledom u retrovizoru i popravlja se. "Hmm, odlično zapažanje. Šta ćeš reći?"
"Istinu. Elena nije tu zbog posla i vraća se za dva dana."
"E, onda smo svi mirni."
"Samo vas jedno molim."
"Čekaj, ja ću reći: ni reći o ovoj večeri, je l’ tako?" kaže Pjetro. "Da, tako je. Onda vas dve stvari moram zamoliti. Nemojte mi više spominjati Elenu."
"Zašto?" Andrea naivno upita.
"Zato što se tako osećam krivim."
Pjetro širom razrogači oči, onda susretne Alesandrov pogled u ogledalu i obeća apsolutno ćutanje. Uostalom, reč je o prijatelju.

Noć poluotvorenih prozora kako bi se uhvatio nagoveštaj proIcća. Noć pokrivača koji pokrivaju i uspomena koje ostavljaju sumnje i malo gorčine u ustima. Niki se prevrće po krevetu. Jastuci su, ponekad, baš neudobni zbog prošlosti. Ali, šta je ljubav? Da li postoji neko pravilo, način, neki recept? Ili je sve slučajnost i možeš samo da se nadaš da ćeš imati sreće? Teška pitanja dok sat u obliku daske za surf, prikačen na zid, pokazuje ponoć, Fabio. Baš je bio smešan tog dana. U stvari, lep. Još uvek se sećam. Septembar. Blag vazduh i tamnoplavo nebo tek pale večeri. On i ostali na improvizovanom koncertu, u napuštenom hangaru, praktično bez bine, dok se na nekom gipsanom zidu neki crtači takmiče u grafitima. I mi, koje smo tamo slučajno završile zahvaljujući uobičajenim uličnim vestima. Sviđa mi se njegov stil, žestoke reči fanki pesama koje grebu srce. I Oli, koja kaže da je strava frajer A ja, dok ona to priča, osećam ubod nezadovoljstva. Zato što je sladak, a ja sam svesna toga. I svaki čas se gledamo, a on pokazuje na mene dok peva. Emocije dveju osoba koje se igraju na daljinu, iznad i ispod improvizovane bine, u urlicima i šutkama i ljudima koji igraju brzo i eksplozivno uz ove frenetične ritmove. A onda, iznenađenje, vidim ga u školi u drugoj smeni i saznam da smo vršnjaci, da me gleda i smeši se. Da, baš je sladak. Počinjemo da izlazimo zajedno posle škole na jedan krug motorom, jedan sladoled, poneko piće u centrima za mlade, da čujemo neke grupe tokom proba u suterenima. Dok sve ne postane poljubac usred zvukova i boja jedne subotnje večeri u jednom lokalu. Onda se putovanje nastavlja i jedan poljubac postaje veče, ovde u kući, dok su roditelji na svojim uobičajenim večerinkama, a brat spava kod Vanija. Možda suviše velika kuća za jednu, možda suviše malu ljubav. On, sa cvetom. Samo jednim, zato što je, kako kaže, bar poseban, jedinstven, nije izgubljen u buketu. Poljubac. I to ne jedini. Još jedan. I još jedan. Ruke koje se prepliću, oči koje se traže i pronalaze prostore i nove vidike. Taj put. Jedinstveni trenutak za koji bih želela da se ne završi, koji bi trebalo da bude početak svega, otkrivanje. Onako slabi i lomljivi, radoznali i slatki. Eksplozija. Ja, koja narednog dana okupljam Talase i sve im pričam i osećam se tako odraslom. On, koji me traži, dolazi po mene i kaže mi: "Ti si moja. Nikad me nećeš ostaviti. Suviše nam je dobro zajedno. Volim te. " I onda opet: "Gde si bila? Ko ti je onaj? Ali zašto večeras ne ostaneš sa mnom umesto što ideš u diskoteku sa svojim drugaricama?" I trenutak kad shvatiš da je voleti, u stvari, nešto drugo. To je kad se osećaš lako i slobodno. To je kad znaš da drugo srce ne možeš da očekuješ, nije obavezno, ne pripada ti ugovorom. Moraš da ga zaslužuješ svaki dan. I da mu to kažeš. Da kažeš njemu. I kad iz odgovora shvatiš da stvari možda treba menjati, da treba otiči da bi se ponovo pronašao put. Fabio, koji me besno gleda stojeći ispred ulaza. I koji kaže ne, da ja grešim, da smo nas dvoje srećni zajedno. Hvata me za ruku, jako steže. Zašto kada odlazi neko koga želiš, pokušavaš da ga zadržiš rukama i nadaš se da ćeš tako zgrabiti i njegovo srce. A ne može se tako. Srce ima noge koje ne vidiš. I Fabio odlazi govoreći "platićeš ti meni", ali ljubav nije dug koji treba izmiriti, nema kredita, ne prihvata popuste.
Dve suze klize lagano, skoro stidljive i zabrinute da će uprljati jastuk koji Niki grli. I na trenutak se oseća zaštićenom ovim pokrivačem koji je razdvaja od sveta.
Pola jedan, Niki se okreće. Jastuk je neudoban. Kao oštra misao baš ispod dušeka. Zvuk zasuna koji se otvara. Odsjaj svetla koje dolazi iz hodnika.
"Stvarno su Fraskarijevi apsurdan par! Jesi li ga samo čuo? Ljuti se zato što se žena nije upisala na kurs tanga s njim! A ako njoj uopšte nije stalo do igranja?!" Simona stavlja ključeve na komodu kao što uvek radi. Niki čuje zvukove i vidi ih, čuje ih kako pričaju.
"Da, ali njemu bi to bio znak ljubavi. Zna da se njoj to ne sviđa, ali jednom bi želeo da i ona njemu izađe u susret."
"Da, ali ne možeš da očekuješ da neko, samo zato što te voli, mora silom da radi nešto što ga ne interesuje! On bi trebalo da joj kaže: draga, radi ono što ti se sviđa, a posle, uveče, kod kuće, pričaćemo jedno drugom! Tako je zabavnije! I postoji razmena ..."
"Ah, da, znam, ti, na primer, ideš na akvabik, a ja igram tenis!"
"I ja i ne sanjam da te pitam da ti staviš mišiće i ideš sa mnom i još devetnaest žena na akvabik!"
"I da, šta bih ja radio među dvadeset žena, obučen kao neki pronalazak Leonarda da Vinčija?! O bože ... ali, ipak ... rekla si, dvadeset žena?!"
"Budalo! Da, ali sve su neurotične! Tebi je zapala najbolja ..." Zvuk stolice koja se pomera kao da je udarena. Onda tišina. Ona puna tišina, duboka. Tišina poljubaca. Ona koja priča i pripoveda o snovima i bajkama, o skrivenom blagu. Najlepšem. I Niki to zna. I dok steže još jače jastuk, misli kako je prava ljubav u stvari ljubav njenih roditelja. Jednostavna ljubav koju čine dani provedeni zajedno, svako sa svojim obavezama i svojim hobijima. Ljubav koju čine smeh i šale, dok se ulazi noću u kuću, koju čini doručak ujutru, deca koju treba odgajati, planovi koje tek treba ostvariti. Da, moji roditelji se vole. A ni jednom ni drugom to nije bila prva ljubav. Upoznali su se pošto su voleli druge ljude. I to možda ne ovako. Možda prvo treba putovati da bi čovek shvatio koja je prava meta. Možda je prvi put svaki put kad se voli.



"Kakav lep stan ...", kaže jedna od Ruskinja.
Alesandro je pogleda i osmehne se. Elena mi to nikad nije rekla! Ne stiže na vreme da otvori vrata, a Andrea Soldini već se uvukao unutra i počinje da se šeta po salonu. "Stvarno lep, ozbiljno ... Ah, da, sačekaj, video sam već ove fotografije. Da, Elena ih je donosila u kancelariju zato što je morala da ih urami. Stvarno su dobre ... A to su, uostalom, fotografije tvojih kampanja, zar ne?"
"Da." Alesandro pušta i Pjetra da uđe zajedno sa Ruskinjama. "Ovako, ovo je salon, ovde je gostinsko kupatilo, tamo kuhinja", hoda dok ga ostali slede, "gostinska soba s još jednim kupatilom, OK? Ako bude slučajno zatrebalo ...", Pjetro i Andrea se pogledaju i nasmeju. "Da", kaže Andrea, "slučajno."
"Eto, najhitnije je da se sve odvija u najvećoj mogućoj tišini. Zato što je već..Alesandro pogleda na sat, "skoro dva sata i ja odoh na spavanje ... Tamo". i pokaže na veliku sobu u dnu hodnika koji polazi od salona.
"Hej, uopšte se nisam sećao da je ovakav!" zadovoljno kaže
Pjetro.
"I nije bio ovakav. Elena je želela da uradi nešto."
"Kako, baš sada kad ste ...", onda se Pjetro seti da je tu i Andrea.
"Baš sada ...?"
"Ne, mislio sam, kako baš sada ... Obično se radovi izvode leti, ne u proleće!"
"Naravno, tačno ... Izvini, Alesandro, pa onda je jasno što si tako pod stresom."
"Ja nisam pod stresom."
"Jesi, jesi. Hoćeš jednu trešnju?"
"Ne, hvala, idem da spavam."
"Jednu rusku salatu?"
"Ni to."
"Vidiš da si pod stresom?"
"Dobro, u redu, laku noć. Nemojte da pravite krš, i kad budete odlazili, lagano zatvorite vrata, komšije se žale čak i kad se lupi vratima."
Pjetro raširi ruke: "Apsurdno! Treba ih tužiti."
Alesandro se zaključa u sobu, brzo skine, opere zube i uvuče u krevet. Upali TV i prođe kanalima tražeći nešto za gledanje. Ali ništa ga ne privlači. Digne se, otvori Elenin orman. Prazan. Otvori nekoliko fioka. Samo neki namirisani platneni zamotuljci koje je ona napravila. Uzme jedan. Orlovi nokti. Drugi. Magnolija. Još jedan. Ciklama. Nijedan ne miriše na nju. I ponovo se uvuče u krevet, ugasi TV, svetio i onda lagano zatvori oči. Pre nego što u potpunosti zaspi, neke konfuzne slike, sećanja, u mraku. Onda kad su bili u bioskopu i kad su zatražili karte a on primetio da je novčanik ostavio u autu. Posle nekoliko minuta traganja po džepovima, pocrveneo, Elena stavlja pare na kasu, govoreći plavoj, slatkoj kasirki, koja se pravi da ne primećuje da ga ne bi još više dovodila u teškoće; "Izvinite ga, to je zbog jednakosti među polovima, ali još uvek to ne priznaje i da bi mene naterao da platim, uvek pravi ovu malu scenu." A on je mislio da će propasti u zemlju. Ili kad mu je oduzela dah, kad je ušla u spavaću sobu, ovu spavaću sobu, obučena samo u lagani, providni bebi-dol ... A onda na ovom krevetu ... dam-dam-dam. Sa željom. Strašću. Sa besom. Dam-dam-dam. Ali, nije bilo ovako bučno ... Dam-dam-dam. Alesandro se naglo probudi. "Šta je? Šta se dešava?"
"Ja sam, Ilenija."
"Koja Ilenija?"
"Ilenija Burikova."
Ma ko si ti, želeo bi da pita Alesandro, ne poznajem te.
"Ja sam, Ilenija. Da li me čuješ?" Onda se seti Ruskinja po kući. Digne se, otvori vrata svoje sobe. "Onom tipu je loše ..."
"Kome?"
"Onom, ne sećam se kako se zove. Moja drugarica Irina zove u pomoć."
"U pomoć? Ma ko zove u pomoć? O čemu pričaš?" Alesandro brzo navlači neku majicu i istrčava u hodnik. Ne stiže na vreme u salon, i vidi Irinu na terasi kako se naginje dole i urla kao luda.
"U pomoć, u pomoć! Čoveku je zlo. Brzo, zovite sve, čovek je skoro mrtav!"
Svetla u zgradi preko puta se pale. Izlaze komšija i njegova žena. "Alo, ne urlaj, što vrištiš? Već smo zvali hitnu pomoć."
Alesandro izađe na terasu, uhvati Ruskinju za ruku pokušavajući da je uvuče unutra.
"U pomoć, u pomoć, u pomoć, zlo mu je", liči na pokvarenu ploču, "u pomoć!"
"Prekini! Šta to radiš? Kome je loše?"
"Tamo, u kupatilu!"
Alesandro pusti Ruskinju i potrči. Andrea Soldini leži na zemlji, zagrlio je WC šolju i s mukom diše. Kad ugleda Alesandra, jedva se osmehne. Potpuno je mokar od znoja.
"Loše mi je, Aleks, loše mi je..
"Vidi se. Hajde, opusti se, sad ćeš se povratiti ..."
"Ne, stvar je u tome što sam ja srčani bolesnik, žao mi je, uzeo sam jednu crtu kokaina..
"Šta?! Pa jesi li lud?! Pjetro, Pjetro, gde si, Pjetro?" Alesandro pomaže Andrei Soldiniju da se pridigne. Onda izađe iz kupatila držeći ga za ruku i pokušavjući da ga pridržava dok hoda. Gostinska soba se otvara. Pjetro, zadihan, izlazi uvlačeći košulju, dok se devojka pojavljuje na vratima osmehujući se s trešnjom u ustima. Bolje od bilo koje reklame, pomisli Alesandro vrteći glavom.
"Pa šta se dešava?"
"Ovaj je izvukao crtu kokaina i sad mu je loše ... Ja bih hteo da znam ko je, u kurac, doneo kokain u moju kuću?!"
Andrea s mukom diše. "Ne, ne, nisu oni krivi, dali su mi malo kod Alesije."
"Kod Alesije?"
"Da, ali neću reći ko mi je dao."
"Ma šta me koji kurac zabole za onog ko ti je dao! Ti si ga doneo ovde!"
"Uzeo sam da se pokažem pred Ruskinjama."
Pjetro ga uzima pod drugu ruku, pridržava, pomaže mu da hoda. "Vidi se, odlično si se pokazao. Bled si kao krpa. Trebalo je da joj daš trešnje."
Veruškaje ostala navratima. "Pjetro, dođi u sobu, želim ... Kad dođe voćna salata, šta ti rekao?"‘
"Eh, dolazim, dolazim, ne vidiš da ovde imamo jedan frape?"
S terase dolaze druge dve Ruskinje. Izgledaju mirnije.
"Sve je u redu. Stigla je hitna pomoć. Penju se i karabinijeri.. Alesandro pobeli. "Koji karabinijeri? Ko ih je zvao?"
"Mi, mi, sve u redu. Mi u redu sa radnim dozvolama.”
"Ma kakve dozvole, ovo su drugi problemi." Nagne se nad Andreu: "Jesi li siguran da nemaš još robe?"
"Ne, u stvari, da ... malo, malecko, jednu kesicu pod šoljom."
"Pod šoljom? Pa ti si lud! Unutra je trebalo da je baciš!" Alesandro trči u kupatilo, pronalazi kesicu sa malo belog praha unutra i stiže jedva na vreme da je baci u WC šolju, kad se začu lupanje na vratima.
"Otvarajte."
Alesandro pusti vodu i potrči da otvori vrata. "Evo me!"
Ispred njega su dva bolničara sa sve nosilima na rasklapanje, a iza njih dva karabinijera. Bolničari virnu unutra i ugledaju Pjetra koji pridržava Andreu. Odmah ulaze.
"Brzo, pustite ga da se opruži, olabavite mu okovratnik košulje. Sklonite se, sklonite se, mora da diše."
Jedan od njih dvojice ugleda Ruskinje, drugi, profesionalac, dozove ga: "Hajde, uzmi aparat da mu izmerimo pritisak!"
"Dobro veče. Dakle, šta se ovde događa?" karabinijeri pokazuju svoje isprave i ulaze. Alesandro jedva stigne da pročita. Paskvale Sera i Alfonso Kareti. Jedan od njih kruži po salonu i proverava, drugi vadi blokčić iz džepa i nešto piše.
Alesandro mu odmah priđe; "Šta radite, šta to pišete?"
"Ništa, zašto? Pišem zabeleške. Ali zašto se uzrujavate?"
"Ne, sve je u redu, onako, da bih znao."

"Mi treba da znamo. Dakle, ovde smo imali jedan poziv zbog čitam čudnih zabavica."
"Ma kakvih čudnih zabavica?" Alesandro zabrinuto pogleda u Pjetra. "Ovo je sasvim normalna zabava i ... U stvari, nije ni zabava, mi smo svi prijatelji i našli smo se ovde da nešto popijemo na miru."
"Razumeo sam, razumeo sam", klima glavom karabinijer, "sa Ruskinjama ... je l’ tako?"
"Pa, ovo su devojke, modeli, sa njima smo radili jedan spot ..."
"Znači, čisto poslovno ...", nastavlja karabinijer, "morale su da dođu i ovde. Recimo da ste nastavili da radite, je l’ tako? U suštini, ovo je neka vrsta prekovremenog rada ... je l’ tako?"
"Izvinite, ali šta to znači morale su?"
Pjetro shvata da se Alesandro uzrujao.
"Izvinite, možete li da dođete na trenutak?" odvodi karabinijera u kuhinju. "Mogu li nešto da vam ponudim?"
"Hvala, na dužnosti ne."
"Evo ovako", Pjetro se malo saučesnički približi, "pošto je sve ovo pomalo moja krivica. Bili smo na jednoj žurki i dobro mi je išlo s jednom od Ruskinja ..."
"Razumeo sam, i onda?"
"Ne, sačekajte, predstaviću vam je ... Veruška, možeš li da dođeš na trenutak?"
Veruška dolazi sa jednom dugačkom majicom koja je pokriva gore, ali joj zato otkriva noge, gole i predugačke.
"Da, reci joj, Pjetro", smeje se.
"Reci mi, reci mi, kaže se reci mi."
"Ah, dobro, reci mi ...", smeje se Ruskinja.
"Veruška, hteo sam da te upoznam s našim karabinijerom ..." On prinosi ruku kapi i pozdravlja je: "Drago mi je, Alfonso". "Eto, vidiš, Veruška, kakvu lepu uniformu imaju?"
Veruška pokušava da bude duhovita i pipka dugmad na jakni. "Da, puno malih dugmića ... malih kao trešnje."
"Eto, pametnica. Vidiš, Alfonso, Veruška u uniformi pronalazi vrednosti zemlje, najjednostavnije poreklo. U svakom slučaju, baš srao ugodno ćaskali sa ovim našim ruskim prijateljicama ... Ništa više."
"Znam, znam ... ali ako nas komšije pozovu zbog noćne buke i čudnih zabavica, razumete ..."
"Razumem. Vaša je dužnost da intervenišete ..."
"Upravo."
Vračaju se u salon. Andrea je i dalje opružen na nosilima, ali mu se malo boje povratilo u lice. Druge dve Ruskinje i Alesandro su kod njega.
"Kako je, je l' sve u redu?"
"Bolje je ...", kaže Andrea.
Jedan od dvojice bolničara se podigne. "Sve je u redu, imao je čudnu aritmiju, a pošto je srčani bolesnik, odmah smo mu dali jedan kardiotonik."
Pjetro hvata loptu u letu: "Da, morao bi da pije manje kafe."
"Da, najviše jednu ujutru, i nikako uveče."
Karabinijer vrati beležnicu na mesto. "Sve je u redu, možemo da idemo. Probajte malo da smanjite muziku. Čini mi se da su vam komšije prilično osetljive na svaki šum."
"Da, nemojte se brinuti, i onako sad svi oni idu kući." Alesandro pogleda u Pjetra: "Zabavi je, za večeras, kraj."
"Da, da, naravno ...Pjetro shvaia da nema mogućnost replike.
Bolničari uzimaju svoja nosila i kreču prema vratima, dok ih karabinijeri slede. Iznenada, jedan od njih dvojice, onaj koji uopšte nije progovorio, Sera, staje.
"Izvinite, mogu li da vas zamolim nešto? Mogu li da odem do kupatila?"
"Kako da ne", Alesandro mu ljubazno pokazuje put. Ali kad je ušao, ugleda kesicu koja još uvek pliva među mehurićima. Dođe do vodo kotlića, pritisne dugme, a onda brzo izađe zatvarajući vrata za sobom.
"Izvinite, izvinite, potpuno sam zaboravio da ovo kupatilo ima problem sa odvodom. Molim vas, dođite ovamo ... u moje lično kupatilo." Ispraća ga i pušta da uđe u kupatilo. Onda zatvori vrata i ostane tu, kao da drži stražu, i izdaleka se osmehne drugom karabinijeru. Ali Alfonso Kareti, radoznao i sumnjičav, prilazi prvom kupatilu. Alesandro bledi. Pjetro je brži i pre nego što ovaj otvori vrata, on se poturi ispred njega.
"Žao mi je, ali ovde stvarno ne funkcioniše vodokotlić. Sad će za tren biti slobodno ovo drugo." Pjetro se osmehne. "I u svakom slučaju, hteo sam da vam kažem, Alfonso, da ste bili veoma ljubazni. Pomalo je neugodno razgraničiti posetu i pretragu. Pošto, ona kao takva, zahteva nalog, inače odmah isplivava na površinu zloupotreba dužnosti državnog službenika, zalazeći tako i u hipotezu krivičnog dela takozvane nedopuštenosti ili protivzakonitosti ..." Pjetro se i dalje smeši. "Želite li jednu trešnju?"
"Ne volim trešnje."
Pjetro i dalje slobodno gleda. Ne plaši se. Ili barem ne pokazuje strah. Ovo je njegova snaga oduvek. Miran, vedar, naviknut da blefira čak i u najkomplikovanijim slučajevima. Alesandro se sa drugim karabinijerom vraća u salon.
"Hvala, vrlo ste ljubazni."
Alfonso digne obrvu i poslednji put pogleda Pjetra, onda Alesandra: "Nemojte da se ponovo vraćamo. Sledeći put, ako budemo dolazili, doći ćemo sa nalogom..i odu, snažno lupivši vratima. Alesandro izađe na terasu. Komšija je ugasio svetio i vratio se sa ženom na spavanje. I Alesandro gasi svetio na svojoj terasi i gleda dole, na ulicu. Malo kasnije ugleda bolničare i karabinijere kako izlaze, vidi hitnu pomoć kako kreče, s ugašenom sirenom, i vozilo karabinijera, uz škripu guma. Alesandro uđe u kuću i zatvori pokretna vrata.
"Dobro. Svaka vam čast. Ako ste želeli da mi priredite noć užasa, uspeli ste."
"To bi mogla biti ideja za novi spot."
"Pjetro, uopšte nije duhovito, nije mi do šala. Hajde, sad je pola četiri. Napolje. Moram da spavam. Sutra u osam i trideset imam važan razgovor i ne znam šta će se desiti. Povedite ruske drugarice, radite šta hoćete ..."
"Ma daj, ne preteruj, sad stvarno želiš da se osetimo krivima ..."
"Eh", kaže jedna od Ruskinja, "kod nas gost uvek svetinja."
"E pa, kad budemo došli u Rusiju da snimamo reklame, sve će biti mnogo bolje, je l' da? Ali sada smo ovde. I vi stvarno niste ništa krive ... A ja stvarno moram da spavam ... Molim vas."
Andrea priđe Alesandru: "Izvini što sam napravio svu ovu frku, to je bilo samo da njih impresioniram."
"Naravno, srećan sam što ti je bolje."
"Hvala, Aleks, zaista hvala."
I tako, ta čudna družina izlazi iz stana. Alesandro konačno zatvara vrata i dvaput okrene ključ, siguran da se bar ove noći više ništa neće desiti. Svet je napolju. Pre nego što uđe u sobu, prođe kroz kupatilo, ono sa lažno neispravnim vodokotlićem. Kesica je nestala. Onda pogleda bolje, sa strane. Iza lavaboa je neki zamotani papirić. Sto evra. Sagne se, uzme novčanicu i odvije je. U njoj još uvek ima belog praha. Pusti vodu i stavi je pod mlaz, dobro opere. Evo, gotovo. Svaki dokaz je nestao. Onda je raširi na lavabou i ode u svoju spavaću sobu. Ugasi svetio, skine majicu, uđe pod čaršave i opruži se. Raširi ruke i noge tražeći ponovo svoj mir.
Kakvo veče ... Ko zna gde je Elena u ovom trenutku. U svakom slučaju, shvatam zašto Andrea Soldini nije više u svojoj kancelariji, sigurno ih je naterao da ga se otarase. Jedno je izvesno. Ne znam da li će ikad postati neko ko ostavlja utisak na prvi pogled. Ali ja ga sasvim sigurno nikad neću zaboraviti. I s tom poslednjom misli, Alesandro padne u san.



Soba plavoljubičaste boje. Ona.
Ovde je već skoro dva meseca, na njenom pisaćem stolu. Svetlosive boje, pomalo prašnjav, ekran od 15", zaklopljen. Šta da radim, da ga uključim? Devojka šetka ispred tog misterioznog laptopa. Pa kako neko može da zaboravi kompjuter ispred kontejnera? Stvarno moraš da budeš poslednja budala. Lud kao tuna. A zašto se kaže lud kao tuna? Jesu li tune stvarno glupe? Meni se ne čini tako. Staviše, brze su, snažne selice, čula sam ono veče na Kvarku. A i Ivo, upravnik lovišta tuna u Portoskuzu to mi je rekao, prošle godine na Sardiniji. U svakom slučaju, onaj ko je ovako zaboravio jedan PC, mora da je stvarno rasturen. Devojka sedne za pisaći sto. Otvori laptop i ugleda malu nalepnicu u dnu, blizu monitora. Anselmo 2. Ne mogu da verujem. Obično se ovde napiše ime kompjutera. Anselmo 2 osveta. Krenulo je dobro. Ali ... Valjda nije ime vlasnika?Anselmo. Ma! Pritisne dugme za ukljućivanje. Ali nije moj ... ne bi trebalo. Ali ako ga ne uključim, kako ću znati čiji je, kako mogu da mu odnesem? Plavi ekran Windowsa sa klasičnom melodijom pozdrava boji se ispred nje. Auuu, vidi ti ovo. Nije čak stavio ni lozinku za ulazak. Znači, neko ga samo tako otvori, bez zaštite ... Na desktopu se pojavljuje slika zalaska sunca. Nebo je u vatrenim, toplim bojama, a talasi su mekani. Jedan galeb u dnu ide za svojim poslom. Malo ikonica. Ona pokuša da otvori Outlook. Radoznala sam, da vidimo njegove mejlove. Malo pisama. Vidi, vidi ... mnoga od ovih primljenih, u polju "Od" imaju naziv "Izdavačka kuća". Neko ko piše? Ali, da li je žena ili muškarac? Onda Kancelarija. Pa, verovatno je nešto s posla. Onda različita imena, Đulio, Serđo, After Eight i razni nadimci. Pozdravi, linkovi, video klipovi, vicevi. Poneki poziv. Da vidimo poslata pisma. Puno onoj Izdavačkoj kući, a onda istim imenima odranije. Jedna devojka često se pojavljuje. Karlota. Sve su potpisane sa SteXXX. Ah, sva sreća, znači ne zove se Anselmo 2. Da pročitam još neko pismo ... Otvori još jedan mejl. Stefano. Tu smo, dakle, muškarac je. Onda još jedno. "Ćao, probao sam da te nazovem danas, ali si bila isključena. Mogu li da imam tu čast da te pozovem na večeru u subotu? Bio bih srećan." Srećan. Muškarac je. Cast? Ma kako se to ovaj izražava ? Činim krivično delo, ugrožavanje privatnosti. Ne, ugrožavanje kontejnera. Ma koga je briga! Ja sam voajer. Ne, ja ne gledam krišom, ja čitam krišom. I nasmeje se u sebi. Zatim još malo pretražuje i završava u Dokumentima. Da vidimo. Ah, evo ... Foto. Otvara žutu fasciklu. Mnogo predela i snimaka životinja, čamaca, različitih detalja. Nema ljudi, nijedno lice. Čak ni porno-fotografija. Sva sreća, misli se, dok zatvara fajl i vrača se na desktop. Među malobrojnim ikonicama jedna nosi naziv Martin. Možda se tako zove. Otvara je, sadrži nekoliko Wordovih fajlova. Izabere nasumično i klikne.
"... Bila je suviše zauzeta da bi pokušala da poveže ovaj smušeni i mucavi govor i naivnost ovih misli s onim što vidi na njegovom licu. Nikad nije videla takvu energiju u očima jednog muškarca. Evo nekoga ko može sve da uradi, bila je poruka koju je čitala iz njegovog pogleda, poruka koja se teško poklapala sa slabošću u rečima kojima je iskazana. Da ne uzimamo u obzir da je njen um bio previše rafiniran i bistar da bi mogao baš najbolje da ceni jednostavnost."
Ma šta je ovo? Knjiga? Nema nikakvog naslova. Ili ima? U stvari, postoje mejlovi od Izdavačke kuće. Devojka opet prolazi kroz fajl.
"Kad se sada seti, sa svoje nove pozicije, njegova stara realnost zemlje, mora i brodova, mornara i lakih žena, činila se malom, ah se mešala s ovim novim svetom i činilo se da se širi u njemu. Svojim umom koji se naprezao da postigne jedinstvo, ostao je iznenađen kad je primetio da postoje dodirne tačke između ova dva sveta."
Pa, nije loše. Dva sveta. Različita. Dodirne tačke ... Zatvori fajl i ugasi kompjuter. I tako, bez nekog naročitog razloga, iznenada oseti da nešto u njoj raste. Neka nova radoznalost, blago uzbuđenje. Pomisao da se zagnjuri u neki drugi svet, prečica ka jednoj misli koja joj se već neko vreme vrti po glavi. I ova devojka se posle toliko vremena smeši.

Dobro jutro, svete. Niki se proteže. Da li ćeš mi danas nešto pokloniti? Želela bih da ustanem iz kreveta i da pronađem jednu ružu. Ne crvenu. Belu. Čistu. Svu za pisanje kao da je novi list. Jednu ružu, koju je ostavio neko ko misli na mene i koga ja još uvek ne poznajem. Znam, kontradiktorno. Ali bi me nasmejalo. Uzela bih je i odnela u školu.
Stavila bih je na klupu, tako, bez reči. Talasi bi došli, radoznali.
"Hej! Ko ti ju je poklonio?"
"Fabio?"
"Hoće opet da pokuša?"
"Daaa, on i ruža, možda neki suvi čičak!"
I smeh. A ja ništa ne odgovaram. Ostavila bih je tamo ceh jutro, a onda, na poslednjem času, otkidala bih jednu po jednu laticu i plavom olovkom ispisala, slovo po slovo, reči one predivne pesme: "Postoji neki početak radosti, među nevoljama srca, koji želim da zaslužim ... i onda bih pustila te latice sa prozora. Vetar bi ih odneo. Možda bi ih neko našao. Ponovo složio, pročitao rečenicu. I došao da me potraži. Možda on. Da. Ali, ko on?
Alesandro se naglo probudi, a onda se isto tako okrene u krevetu. Sat je već zvonio.
E, jebi ga! Sranje, sranje, sranje. Brzo ustane iz kreveta, saplete se o papuče. Ma kad sam ga ugasio? Ili ga uopšte nisam čuo? Ili ga juče, u svoj onoj frci, nisam ni navio? Nemoguće. Skoro klizajući ulazi u kuhinju, priprema moku, stavlja je na ringlu koju uključuje. Onda otrči u kupatilo, uzme električni brijač i dok se brije, hoda po sobi. Pokušava što bolje može da izbriše znakove prošle večeri. I onako danas dolazi spremačica. Sranje, da proverim i ovde ... Ulazi u gostinsku sobu, pronalazi činiju. Opet trešnje. Nije moguće. Uzme ih i sve istrese u kantu za đubre u kuhinji. Onda uđe u kupatilo za goste, proveri WC solju, lavabo, pod, svaki ugao. Dobro je, nema tragova. Samo bi mu još to falilo. Poznati reklamni stručnjak uhapšen zbog droge. Baš ja, ostrvljeni protivnik droge. I naravno, u našoj sredini ... Ne bi mi niko poverovao. I tako, uz sumnju, ponovo pusti vodu i izađe iz kupatila. Pusti muziku u salonu i uz pesmu Zulijete Venegas pronađe malo dobrog raspoloženja. Skoro da počinje da pleše, drži tempo, brijući se. Pa da, do đavola, moram da budem srećan. Još mek imam trideset šest godina, gomilu uspeha za sobom, dobio sam nekoliko nagrada iz oblasti reklama. U redu, moj otac i moja majka toliko bi želeli da se ja oženim i to će se možda i dogoditi. A možda i ne. U svakom slučaju, ja sam muškarac koji može da se svidi. Mimo. Štaviše. Pogleda se bolje u ogledalu u salonu, približi se i prokontroliše lice. Ne malo. Naprotiv. Mogu da se svidim, i to mnogo. Pažnja, pažnja ... Draga Elena, ti ćeš biti ta koja će patiti, koja će se gristi. Vratićeš se, a ja ću te, elegantno, pustiti da uđeš i pronađeš cveće. I uz to uverenje, veliko, možda zato što je jedino koje ima na raspolaganju, Alesandro pije kafu, pošto je dodao malo hladnog mleka. A onda na noi&And It’s Supposed To Be Love od Aja uvlači se pod tuš i prepušta lepom svežem mlazu vode. Ma o čemu li će biti današnji razgovor? Sranje, kasnim ... baš kasnim. I dok ga obuzima zabrinutost, izađe brzo ispod tuša i počne da se briše. Moram da požurim, da požurim.
"Ali, Niki, nisi doručkovala."
"Da, mama, popila sam kafu."
"I ništa nećeš pojesti?"
"Ne, ne mogu. Kasnim. Jebeno kasnim."
"Niki, hiljadu puta sam ti rekla da ne pričaš na takav način."
"Ah, mama, čak ni kada kasnim?"
"Ne, ni tada. Ideš motorom?"
"Da ..."
"Vozi polako, važi? Vozi polako."
"Mama, to mi kažeš svako jutro. Da vidiš kad mi na kraju budeš baksuz?"
"Niki, kakvo je to izražavanje!"
"Pa kad je neko baksuz, on je baksuz. Ako više voliš, mogu da kažem donećeš mi nesreću, ali je to i dalje baksuz."
"Pa izvini, da li ti se čini da ti tvoja majka, kad ti kaže da voziš polako, želi zlo? A uz to, ja ti to kažem svako jutro i do sada nisi imala neku nesreću, znaći vozi polako je dobro, u redu."
"OK, OK. Ćao, ljubim te!"
Niki na brzinu poljubi mamu. Stavi slušalice na uši i trkom dole, niz stepenište, preskačući poslednje stepenice. Čak joj i jedna slušalica ispada iz desnog uha. Ona je spremno vraća da još bolje čuje Bop To The Top od Haj skul mjuzikla. Izlazi iz zgrade, odlazi u garažu, brzo skoči na svoj SH50, udari po pedali, i čim ga upali, u punoj brzini izađe iz dvorišta. Zaustavi se na trenutak, pogleda levo-desno, i videći da nema nikog, daje gas i ulazi u jutarnji saobraćaj.
Alesandro brzo napreduje sa svojim novim mercedesom. Upravo je kupio nekoliko novina. Važno je biti informisan, možda će me na sastanku pitati nešto o poslednjim vestima, a ja neću znati ... Ne mogu to sebi da dozvolim. Tako, svaki čas, usporavajući zbog kolone, na crveno svetio na semaforu, baca poglede na Mesađero otvoren na sedištu pored. Onda ponovo krene. Saobraćaj ipak nekako teče. Kad je u mogućnosti, Alesandro vozi brzo. Kasni. Kasni ... ali svejedno baca pogled na novine.
I Niki stvarno kasni. Jebeno kasni. Još uvek su joj slušalice u ušima, sluša muziku i ubrzava. S vremena na vreme poskakuje pokušavajući da drži ritam. Pogleda na sat na levoj ruci trudeći se da shvati da li nadoknađuje kašnjenje, da li će uspeti pre nego što onaj gnjavator od školskog čuvara zatvori kapiju. I tako juri niz Bulevar Parioli, ubrzavajući, prelazeći po dva automobila zaredom. Onda pokuša da skrene i uđe u kolonu.
Alesandro dolazi iz pravca džamije. Nema nikog, dobro je. Ulazi u saobraćaj na Bulevaru Parioli čitajući tu neverovatnu vest u Mesađeru. Dečaci su ukrali pet automobila kako bi organizovali jednu posebnu vrstu auto-takmičenja. Bum Bum Car, BBC, nova i opasna igra mladih i besposlenih bogataša. Ne mogu da verujem. Zaista to rade ... Ali ne stigne da završi rečenicu. Iznenadan zaokret. Pokuša da je izbegne. Ali, ništa ne može da učini, ta devojka na motoru kreće se prema njemu dvesta na sat lepeći se za desnu stranu. Bam! Luđački udar. Devojka nestane iz vidokruga prozora, podleti pod kola. Alesandro naglo zakoči, zatvori oči, stegne zube, novine kliznu dole na stazicu. A zbog trzaja, muzika na čitaču CD-a iznenada se sama od sebe pojača i zvuci She’s The One preplavljuju kola. Alesandro se na trenutak blokira na sedištu, zatvorenih očiju, stežući volan. Ukočen. Neka sirena počinje da trubi, neko drugi nervozno prolazi. Poneki radoznalac, jedan rasejani, drugi ciničan, nestrpljiv. Alesandro zabrinuto izlazi, lagano obilazi oko mercedesa dok muzika i dalje svira. A onda je ugleda. Tamo na zemlji, opruženu, nepomičnu, nepokretnu. Povređene glave. Oči su joj zatvorene, čini se da se onesvestila. O bože, misli Alesandro, šta li joj se desilo ... Nagne se malo. Niki lagano otvori oči, ugleda ga iznad sebe. Onda mu se nasmeši.
"O bože, anđeo."
"Kamo sreće, ja sam vozač."
"Ma gde, koji đavo", Niki se lagano podiže, "gde gledaš, vozaču? Na šta, kog đavola, misliš dok voziš?"
"Znam, ali izvini, ja sam imao prednost."
"Ma u čemu, šta to pričaš? Videla sam da si imao stop, zar me nisi video da nailazim? Jao, što me boli lakat!"
"Daj da vidim ... ma kakvi, nije ni oguljen. A pogledaj šta si ti uradila kolima."
Niki se okreće i zagleda sebe pozadi, sva se iskrivivši.
"A pogledaj šta si ti meni uradio ovde. Sve su mi pantalone iscepane na zadnjici."
"I onako ih takve i nosite."
"Ma šta pričaš, budalo, ove su bile nove, samo što sam ih kupila. Dženi Artis, shvataš? Stvar za koju sam morala da istresem prilično para, ali ne zato da bih ih pocepala za jedan dan. Shvataš li ti da ih još nijednom nisam oprala? Praktično si mi ih ti inaugurisao. Znaš da
"Ma kakvo šivenje."
"Hoćeš li mi bar pomoći da podignem motor?"
Alesandro s mukom pokušava da izvuče SH, dok mu Niki pomaže.
"Reci mi, posetiš li ti nekad neku teretanu?"
"Ponekad ... "
"Pa daj onda, povuci ..."
Na kraju uspevaju, ali motor isklizne Niki iz ruku i ona padne na mercedes.
"Jao!"
"Opet? Pa pazi malo!"
Niki popravi kapu koju nosi ispod kacige. "Bože, što si dosadan, ličiš na mog oca."
"To vi nemate nikakvo poštovanje prema stvarima."
"Eto! Ličiš na mog dedu. A onda, ako postoji neko ko nema poštovanja prema stvarima, onda si to ti. Pogledaj šta si uradio mom motoru ... Prednji točak je potpuno iskrivljen, a pošto je podleteo pod tvoja jebena kola, oba amortizera su se savila."
"Ih, ma šta je jedan točak, samo ga zameniš."
"Ma naravno, samo što ja sad moram u školu, znači ...brzo otvori prtljažnik, izvadi ogroman lanac i priveže zadnji točak motora za obližnju banderu.
"Znači, šta?"
"Znači, odvešćeš me do škole."
"Ali ja nemam vremena! Kasnim."
"A ja jebeno kasnim. Znači, ja sam pobednik. Hajde, idemo. A mogla bih da pozovem saobraćajce, hitnu pomoć, pa da izgubimo vreme. Bolje ti je da me ispratiš do škole, biće mnogo kraće."
Alesandro promisli, onda bukne. "Hajde, ulazi." Otvori vrata i pomože joj da uđe.
"Jao, vidiš?! Dobila sam lep udarac pozadi. Mnogo me boli ..."
"Nemoj da misliš na to."
Alesandro i sam uđe i krene. "Gde te vodim?"
"U Mamijani, preko mosta Kavur, zona Prati."
"Sva sreča, i ja tamo radim."
"Vidiš kako se dešavaju slučajnosti. Ma kako to slušaš muziku?"
"Ah, da, izvini. Pojačala se zbog udarca."
"Dobra je, to je Robi!"
"Da."
"Strava je spot za ovu pesmu, jesi li ga video?"
"Ne._"
"To je onaj kad je on trener klizanja i priprema dvoje mladih za važno takmičenje, ali jedno od njih se povredi, pa on zauzme njegovo mesto i pobedi."
"Ah, to je ona klasična anglosaksonska priča sa hepiendom."
"Pa, meni je taj spot baš strava. Evo, skreni ovde, brže ćemo stići."
"Ali ovde ne može, ovo je samo za autobuse, taksi vozila ..."
"Pa ti mene prevoziš, zar ne? Praktično si taksi. Hajde, ma koga je briga, nema nikog. Daj, makar preseci, tamo je uvek gužva, čak i moja majka ovo radi."
"OK." Ne baš ubeđen, Alesandro pređe u zabranjenu traku. Ali, čim je obišao jedan autobus, ugleda saobraćajca. Ovaj ga je video kad je napravio prekršaj i smeje se podrugljivo, kao da kaže prođi, prođi, već ću se ja za tebe pobrinuti, i vadi iz gornjeg džepa uniforme blokče.
Niki se nagne kroz prozor baš u trenutku kad prolaze pored njega i zaurla na sav glas; "Hej, gnjavatoru!" Onda se vrati nazad i veselo pogleda Alesandra: "Mrzim saobraćajce!"
"Ma naravno! Ako je i postojala neka mogućnost da mi ne napiše kaznu, sad smo je prokockali."
"Bože, što si naporan. Pa šta je jedna kazna. I onako ti je već bio napisao ... Uz to, ti si isto rekao za moj točak od motora."
"E stvarno si nemoguća, uradila si to namerno samo da bi mi ovo rekJa. Nas dvoje se nikad nećemo složiti."
"Mi uopšte i ne treba da se složimo. Nas dvoje treba samo da pokušamo da se ne sudaramo ... Da ne pravimo saobraćajne nesreće. Reci mi iskreno ... malo si rasejan, je l' da? Možda si gledao u neku lepu devojku, pošto si sam..
"Na stranu što ja uvek idem sam u kancelariju, i pažnja mi ne može tako lako skrenuti ..."
Alesandro joj se osmehne i samozadovoljno je pogleda.
"I potrebno je ipak nešto više da bi mi skrenulo pažnju."
Niki se naljuti. Onda ugleda novine pod svojim nogama.
"A zato je ...! Čitao si novine!" Dohvati Mesađero i otvori ga.
"Nisam, samo sam bacio pogled."
"Baš tako! Znala sam, znala sam, trebalo je da pozovem hitnu pomoć, saobraćajce, znaš koliku sam odštetu mogla da ti tražim!"
"Kako to, umesto da si srećna što ti nije ništa ..."
"Pa, jedanput kad čovek izbegne nesreću, on odmah pomisli kako bi mogao da je iskoristi, zar ne? Tako svi rade."
Alesandro zavrti glavom: "Želeo bih da popričam s tvojim roditeljima."
"Ne bi te pustili u kuću, za njih je njihova ćerka uvek i u svakom slučaju u pravu. Skreni ovde desno, skoro smo stigli. Eno, moja škola je tamo u dnu ulice ..."
Niki otvori novine i ugleda fotografiju uništenih automobila. Zatim pročita članak o Bum Bum Caru. Širom otvori oči: "Ne mogu da verujem ..."
"E pa, veruj, eto šta sam video ... i malo je falilo da isto tako i ti uništiš moja kola."
"Hmm, baš ... Ti baš voliš da si u pravu, a,.. ?"
"Zamisli da stvarno ima ljudi koji to rade, deca kao što si ti ..."
Niki preleti očima preko članka, traži imena, činjenice, da li ima nekog od njenih prijatelja. Onda ga ugleda. Fernando, onaj što skuplja opklade. "Ne, nemoguće!"
"Šta je bilo, poznaješ nekoga?"
"Ne, mislila sam, sve mi je tako apsurdno. Pa, stigli smo. Evo, tu stani."
"Ova škola?"
"Da, hvala. U stvari, to si mi dugovao."
"Da, da, hajde izađi, kasnim."
"A šta ćemo za sudar?"
"Drži." Alesandro potraži po džepu jakne, izvadi malu srebrnu futrolu i pruži joj vizitkartu. "Ovde je moj broj, imejl i sve ostalo. Tako ćeš mi kasnije reći kako ćemo."
Niki čita. "Alesandro Beli, creative director. "Je l' to važna funkcija?"
"Prilično."
"Znala sam, znala sam, lako sam mogla da dobijem slučaj." Niki izlazi iz mercedesa smejući se. Uzme kacigu, ranac i Mesađero. "Čujemo se."
"Hej, to su moje novine."
"Jesu, i zahvali još što i CD nisam uzela! Rasejani muškarac koji nanosi bol ženama ..." Zatvori vrata, ali odmah zatim pokuca na prozor i Alesandro ga spusti.
"Vidi", Niki posmatra vizitkartu, "ako je ovo lažno, ja sam zapamtila broj tvojih tablica ... Nemoj da se šališ sa mnom, nećeš se tako lako izvući. Kad smo već kod toga, ja sam Niki."
Alesandro zavrti glavom, nasmeje se i onda uz škripu guma krene. U strašnom zakašnjenju.
Devojke već ulaze u školu i baš u istom trenutku stiže i Oli. "Hej, Niki, obe kasnimo, kao i obično, a? Dobar ovaj, dobra i kola. Nisam ga baš dobro osmotrila, ali izdaleka izgleda sladak. Ko je to, tvoj otac?"
"Oli, baš si budala. Znaš ti dobro mog oca. Ma kakvi, hoćeš da znaš ko je ovaj? Moj sledeći momak", i uz te reći Niki je zagrli, stegne i primora da se trkom popne uz stepenice, baš kao i ona. A onda Oli, kad su se popele, iznenada stane.
"Ma šta ti je, jesi li luda, što žuriš? Ovako će nas još i pustiti u školu! A ovo je bila prilika da pobegnemo."
"Vidi, čitaj", Niki joj pokaže novine, "članak o BBC-ju. Da smo ostale još malo, i nas bi pokupili!"
"Jao, ludo, zamisli samo, mi u novinama, ušle bismo u istoriju!"
"Daaa, najviše u geografiju!"
"ćuti, danas me ona pita", i tako ulaze u predvorje jedva na vreme. Čuvar, srećan, zatvara kapiju, ostavljajući napolju poneku zakasnelu učenicu.

Alesandro zadihan upadne u kancelariju.
"Ćao, Sandra. Da li je Leonardo stigao?"
"Pre tri minuta. Sad je u svojoj kancelariji."
"Fijuuu ...", Alesandro krene da uđe, ali ga Sandra zaustavi. "Čekaj. Znaš kakav je, pije kafu, prelistava novine ...", onda pokaže na telefon čija je linija zauzeta, "i obavlja uobičajeni telefonski razgovor sa svojom suprugom."
"OK", Alesandro se opusti i padne na obližnji divan. Sva sreča. Fijuuu. Mislio je da neće uspeti. Olabavi okovratnik košulje, otkopča ga. "Sad samo možemo da se nadamo da će razgovor sa suprugom proteči dobro ..."
"Ovaj put je baš gadno", Sandra šapuće, "ona hoće da se razvede, ne može više da ga podnese ... njegove izvesne postupke."
"Onda? Biće oluje?"
"Zavisi. Ako otvori vrata i kaže mi da pošaljem uobičajeno, imaš neke šanse."
"Uobičajeno?"
"Da, to je šifra. Cveće sa porukicom, već je pripremljeno." Sandra otvori fioku i pokaže gomilu porukica, a na svima Frančeskino ime. Svaka ima drugačiju rečenicu, za po jedan dan i sve ih je on potpisao.
"Ali, Sandra, znaš, iako si njegova sekretarica, zar ne misliš da ne bi trebalo baš toliko da njuškaš?"
"Ha, naravno, kao da sve te rečenice nisam ja našla po njegovom nalogu! Morala sam da sakupim najbolje stvari od modernih, ali još nepoznatih perika. I stvarno sam našla lepe rečenice ..." Otvara jednu porukicu. "Čuj ovu ... Ja ću ostati tu čak i kad me ne budeš imala, i imaću te i kad te ne budem imao. Složena, zatvorena, ali snažna, a? U svakom slučaju", kaže Sandra zatvarajući fioku, "ako jednog dana onaj koje to napisao postane slavan, ne verujem da će mu ikad oprostiti što mu je ukrao."
"Leonardo će u najmanju ruku reći da su prepisali njegovu rečenicu!"
"Ah, pa to je sigurno. Štaviše ... reći će da je baš zbog toga taj tip postao slavan!"
U dnu hodnika pojavi se mladić. Visok, mršav, sportski sako. Plava, gusta kosa, začešljana unazad, oči plave, prodorne, lep osmeh na tankim usnama. Suviše tankim. Kao kod izdajnika. Popije malo vode i osmehne se. Sandra, zabrinuta, odmah zatvori fioku. Ova njena tajna nije za svakog. Onda pravi poslovno lice dok joj tip prilazi.
"Još ništa?"
"Ne, žao mi je, još telefonira."
Alesandro pogleda mladića, pokuša da ga fokusira. Već ga je video, ali se ne seća gde.
"Pa dobro, sačekaćemo."
Mladić priđe i pruži Alesandru ruku. "Marčelo Santi, drago mi je." Onda se osmehne. "Da, znam, razmišljaš da li smo se već upoznali."
"Upravo tako ... ali gde? Ja sam Alesandro Beli."
"Da, znam, ja sam radio u kancelariji iznad Elene, bio sam deo upravljačkog tima, marketing."
"Ah, da, tačno", osmehne se i Alesandro i pomisli u sebi: Eto zašto ga već mrzim. "Bili smo jedanput na zajedničkom ručku."
"Da, i ja sam morao da bežim."
Da, misli se Alesandro, sam baš ja platio račun za tebe i tvoju asistentkinju. "Da, kakva slučajnost."
"I sad su me pozvali na ovaj razgovor."
Njih dvojica se zgledaju. Alesandro malo zažmiri pokušavajući da proceni situaciju. Šta ovo znači? Kakva je ovo priča? Da li je moje mesto u pitanju? Pozvali su nas obojicu na ovaj sastanak? Da li je on novi direktor koga Leo traži? Baš pred njim hoće to da mi kaže? Odnosno, ne samo što sam već platio za njega već sad treba i da mu ponudim svoju "poslednju večeru"? Pogleda u Sandru pokušavajući da shvati. Ona je savršeno razumela šta bi Alesandro želeo da zna, ali lagano odmahne glavom, grickajući gornju usnu kao da kaže; ja, nažalost, ništa ne znam. Onda se lampica telefonske linije iznenada gasi, a nakon jednog trenutka, pojavi se i Leonardo na vratima.
"Ah, tu ste. Izvinite što ste me čekali. Molim vas, uđite, uđite ... Želite li kafu?"
"Da, rado", odmah kaže Marčelo.
Alesandro, kome je pomalo krivo što je došao drugi, doda: "Da, hvala, i ja ću."
"Dobro ... znači, Sandra, dve kafe, molim vas i ... ako možete da pošaljete uobičajeno, već znate gde? Hvala."
"Naravno, gospodine", i Sandra namigne Alesandru.
"Izvolite sedite, molim vas." Leonardo zatvori vrata kancelarije za sobom. Ona dvojica zauzmu mesta ispred radnog stola. Marčelo se udobno smešta, miran je, skoro nadmen sa svojim blago raširenim nogama. Alesandro, napetiji, pokušava da pronađe udoban položaj na ovoj fotelji koja mu izmiče. Na kraju izabere da se nagne napred, sa laktovima na kolenima i spojenim šakama. Protrlja ih lagano, očito nervozan.
Marčelo to primeti i nasmeši se u sebi, a onda pogleda okolo, koristeći svoje vreme, tražeći ga. "Lepa slika, to je Vilijem de Kuning, zar ne? Američki ekspresionizam."
Leonardo mu se zadovoljno osmehne: "Da ..."
Alesandro ih pogleda i ne čeka ni trena.
"A ovo je lampa Fortuni, možda iz 1929, mislim. Prelepa osnova od mahagonija, lampa koja je doživela veliki uspeh u prošlim vremenima."
"Bravo, takvi mi se sviđate. Sa blagim takmičarskim duhom. Ipak, ništa još nije počelo, nisam vam još ništa rekao. Evo, sad je upravo taj trenutak ... Rođenje." Leonardo sedne i iznenada stavi šake na radni sto, jednu ispred druge, kao da štiti nešto što ova dvojica ne mogu da vide. "Šta imam ovde ispod? Šta skrivam?"
Ovog puta Alesandro je brži; "Sve."
"Ništa", kaže Marčelo.
Leonardo se osmehne, podigne ruke, a na stolu nema ničega. Marčelo ispušta zadovoljni uzdah, a Leonardo pogleda pravo u Alesandra koji, žalostan, uzvrati pogled. Ali iznenada, ovaj iz jedne od šaka, koje nepomično stoje, pušta nešto da padne. Pamp! Tup zvuk. Marčelo menja izraz lica, Alesandro se smeje.
"Ispravno, Alesandro. Sve. Sve ono što nas interesuje. Ovaj paketić bombona biće naš preokret. Zove se LaLuna, kao Mesec, ali spojeno." I to je mesec koji mi moramo dobiti, osvojiti. Kao prvi čovek 1969. godine. Onaj iz kosmosa, onaj koji je prvi kročio nogom na Mesec, suočavajući se sa univerzumom i svim njegovim tajnama ... Mi moramo biti kao taj Amerikanac ili još bolje, mi moramo da se suočimo sa Japancima, i da budem još precizniji, moramo da osvojimo ovu bombonu. Evo je." Leonardo otvori paketić i prospe bombone na sto. Alesandro i Marčelo priđu bliže, pažljivo ih gledaju. "Bombone u obliku polumeseca s ukusom različitog voća, podsećaju na naš stari sladoled dugu."
Marčelo uzme jednu, pogleda je, a onda sumnjičavo pogleda u Leonarda; "Mogu?"
"Naravno, probajte ih, pojedite, uđite u njih, živite sa LaLunom, sprijateljite se, nemojte imati drugih misli sem ovih bombona." Marčelo stavi jednu u usta. Žvače lagano, elegantno, zatvorenih očiju, kao da proba neko čuveno vino. "Mmm, čini se da je dobra. "
"Zaista", kaže Alesandro, koji je u međuvremenu i sam probao jednu, "meni je zapala pomorandža." Zatim odmah pokuša da pređe na tehnički deo posla: "Pa, ideja sa rukama koje ništa ne otkrivaju, a onda puštaju da s visine padne jedna bombona, LaLuna, nije loša ... Traži LaLunu."
"Da, ali nažalost, već su je iskoristili Amerikanci prošle godine."
"Da", umeša se i Marčelo, "te lepe ruke pripadale su Patriku Svejziju. Izabrane su zbog filma Duh, one su pravile vazu od gline u ljubavnoj sceni, ruke koje su prenosile osećanja Demi Mur. U reklami su se videle ruke i ništa više. Samo te ruke bile su plaćene dva miliona dolara ..."
"Eto", Leonardo se nasloni na fotelju, "nama nude četrnaest. I još, ekskluzivno pravo na sve proizvode LaLune8, TheMoon, spojeno na engleskom. Prave čokoladu, žvake, krompiriće, čak i mleko. Prehrambeni proizvodi sa samo ovom malom markom. A mi imamo mogućnost da dobijemo četrnaest miliona dolara i ekskluzivu. Mi. Ako uspemo da pobedimo agenciju koja je zajedno sa nama dobila zaduženje oko ove reklame. Buč&Buč je u pitanju ... Da, pošto su Japanci, koji nisu glupi, pomislili ..."
Baš u tom trenutku neko pokuca na vratima.
"Napred."
Ulazi Sandra sa dve kafe i stavlja ih na sto: "Ovde su šećer i mleko. Donela sam i vodu."
"Odlično, poslužite se. Hvala, Sandra. I poslala si uobičajeno ...?"
"Da."
" A koja je poruka ovog puta bila u pitanju?"
"Ti si sunce koje oblaci zaklanjaju kad pada kiša. Čekam te, moja dugo."
"Odlično, svaki dan sve bolje. Hvala, da nije vas ..."
Sandra se osmehne Marčelu, onda Alesandru. "To mi kaže svaki put, stalno komplimenti, nikad povišica!" i izađe, i dalje sa osmehom na usnama.
"Biće, biće, imaj nade!" Zatim Leonardo naspe čašu vode. Nade bar koliko je ja imam, doda u sebi, misleći na rečenicu poslatu njegovoj ženi. "Dakle, pričali smo ..." Marčelo mirno srkne svoju kafu. Alesandro je upravo završio svoju ... Kako Japanci nisu tako glupi."
"Da, štaviše, genijalni su. Stavili su nas u poziciju da se takmičimo sa Buč&Bučem, najvećom reklamnom agencijom, našim direktnim konkurentom, sa kojim se moramo suočiti i pre svega, pobediti. A pošto se može desiti da ja ne budem tako genijalan kao oni, ali pošto sigurno nisam ni spor ni glup, ja sam ih kopirao ... Ja uvek kopiram. U školi su me zvali copycopy. Japanci nas postavljaju protiv Buč&Buča? Dobro, ja ću postaviti Alesandra Belija protiv Marčela Santija. Kao nagrada četrnaest miliona dolara, dve godine ekskluzive za LaLunu, a za vas uloga inostranog creative managera sa, naravno, lepom povišicom ... stvarnom."
I u trenu Alesandro sve shvati. Eto čemu ovaj čudan razgovor udvoje. Onda oseti pogled ovog drugog na sebi i okrene se. Njihovi pogledi se ukrste. Marčelo malo zatvori oči, kuša izazov, Alesandro mirno drži glavu, nepomičan, siguran. Marčelo mu se vedro osmehne, podmuklo, sigurno, prepredeno. "Naravno, kako ne, to zvuči primamljivo", i pruži ruku prema Alesandru, podvlačeći tako start ovog velikog izazova. Alesandro je stegne i ... u tom trenutku mu zazvoni mobilni telefon.
"Ups, izvinite." Čita broj na displeju, ali ga ne prepoznaje. "Izvinite ...", javlja se na telefon okrećući se blago prema prozoru. "Molim?"
"Hej, Beli, kako ide? Dobila sam sedmicu, dobila sam sedmicu!"
"Dobila si sedmicu?!"
"Da! Nisam je dobila ne pamtim! Ti stvarno donosiš sreću! Mislim đa sam sedmicu dobila samo jedanput, na prvoj godini, iz fizičkog. Hej, jesi li tu? Ili si se onesvestio?"
"Ma ko je to?"
"Kako ko je to, Niki ovde."
"Niki? Ma koja Niki?"
"Kako koja Niki? Je l' ti to mene zezaš? Niki, ona sa motorom, ona koju si skoro zgazio jutros."
Alesandro se okrene prema Leonardu i osmehne. "Ah, da, Niki. Izvini, ali na sastanku sam."
"Da, a ja sam u školi, tačnije u muškom WC-u." U tom trenutku neko pokuca na vratima; "Pa koliko ti treba?"
Niki progovori muškim glasom: "Zauzeto." Onda, skoro šapatom, gotovo se izgubivši u telefonu: "Čuj, moram da prekinem, imam jednog ovde ispred. Znaš šta je najapsurdnije? Ovde u školi ne sme se pričati mobilnim telefonom. Kapiraš li ti to? Zamisli da moram nešto hitno da javim svojoj majci..
"Niki ..."
"A, šta je?"
"Ja sam na sastanku."
"Da, već si mi to rekao."
"Pa, da prekinemo onda."
"U redu, onda, ne moram da kažem hitnu stvar svojoj majci, već tebi. Čuj, hoćeš li doći po mene u pola dva ispred škole? Ne, znaš, zato što mislim da imam problem, a mislim da niko ne može da me odveze."
"Ali ne znam da li ću moći, ne verujem, imam još jedan sastanak.”
"Moći ćeš ... Moći ćeš.,.", i ona prekine. Kad je izašla iz WC-a, ispred nje je stajao upravo onaj profesor što joj je dao sedam i Niki brzo stavi telefon u džep.
"Niki, ali ovo je muški WC."
"Oh, izvinite."
"Ne verujem da si pogrešila. I još više, ovo je profesorski WC ..."
"Onda dva puta izvinite."
"Čuj, Niki, nemoj da se pokajem zbog one sedmice koju sam ti dao ..."
"Obećavam vam da ću sve učiniti da je potvrdim."
Profesor se nasmeši i uđe u WC. "A sad, pre nego što počne čas kod profesorke Martini ..."
"Da ...", Niki ga pogleda nevinim pogledom.
Profesor napravi ozbiljno lice. "Isključi taj mobilni telefon", i zatvori vrata za sobom. Niki izvadi telefon iz džepa i isključi ga. "Gotovo, profesore! Isključen!" vikne mu kroz vrata.
"Odlično, a sad izlazi iz našeg WC-a."
"Izašla, profesore!"
"Odlično! Sedam potvrđeno."
"Hvala, prof!"
Niki se nasmeši i ode prema svom razredu, u koji je Martinijeva upravo ušla. Zastade na vratima, ponovo uključi telefon, ali mu smanji zvuk. A onda, sa još širim osmehom, uđe u razred.
"Pa, Talasi, kako ćemo proslaviti moju sedmicu?"

Alesandro se okrene i isključi telefon, a onda se lako osmehne.
"Sve je u redu, sve je u redu.,
"Izvini.kaže Leonardo, i on sa osmehom, "ali, čuo sam, dobila je sedam. Nisam znao da imaš ćerku."
"Ne", osmehne se Alesandro, pomalo nelagodno, "to je bila moja nećaka."
"Lepo, znači da je dobra, porašće, možda će dobiti još dobrih ocena i jednog dana, ko zna, ući baš u naš tim!" Leonardo se nagne nad sto: "Naravno, ako tog dana još budemo postojali. Zato što je ovo naša poslednja prilika. Francuska i Nemačka već su nas prestigle, odmah iza nas je Španija. Ako ne uspemo da zgrabimo ovih četrnaest miliona dolara i dve godine ekskluzive za LaLunu, naše predstavništvo će ...", Leonardo spoji šake i ukrsti ih imitirajući galeba koji se lagano penje uvis, "... odleteti." Onda ponovo otvori ruke i ta, kao slomljena krila, pretvoriše se u pesnice kojima on snažno lupi o radni sto. "Ali, mi im to nećemo dozvoliti, je l' tako? Sad se obraćam budućem creative direktoru za inostranstvo", i pogleda ih obojicu izazivačkim pogledom, skoro radostan što je stvorio ovu neizvesnost. "Ne znam ko će to biti od vas dvojice. Znam samo da neće uzmaći pred Špancima. Tuđin neće proći! A sada želim da vas upoznam sa vašim budućim ličnim asistentima. Oni su prekinuli sve svoje dosadašnje obaveze i slediće vas kao senka. U stvari, više od senke. Zato što je senka ćutljiva, sledi vas i nema sposobnost da vam prethodi. A oni će vam pomoći da pronađete sve ono što vam je potrebno, ići će ispred vas u svemu." Pritisne interfon; "Sandra?"
"Da?"
"Možeš li, molim te, da uvedeš asistente onim redom kojim sam ti rekao?"
"Naravno."
Vrata kancelarije lagano se otvore.
"Evo, ovo je Alesija."
Alesandro odmah ustaje i zdravi se. "Kako ne, Alesija. Odlično! Ona je pravi čovek za ovaj posao, to će biti nezaboravna avantura. Uz to, ostaviti po strani sve one druge projekte i posvetiti se samo LaLuni odličan je izbor. Srećan sam što ću raditi s tobom!"
Ali Alesija ćuti, kao da joj je žao.
"Šta se dešava?"
Leonardo se umeša: "Ona će biti Marčelov asistent. Vas dvoje se, Alesandro, suviše dobro poznajete. Uljuljkali biste se u svoje prijateljstvo. Ne biste znali da iznenadite jedno drugo, nemate ništa novo da kažete jedno drugom. A ovde moramo stvoriti eksplozivne odnose. Samo se tako mogu dobiti izvanredni rezultati."
Marčelo se podigne i pozdravi s njom; "Drago mi je, Alesija, čuo sam lepe stvari o tebi. Siguran sam da ćemo napraviti velike stvari zajedno."
"Počastvovana sam", i pruže jedno drugom ruku. Alesandro ponovo sedne, pomalo tužan, ali i radoznao da sazna ko će onda biti njegov asistent.
"A za tebe ... evo tvoje savršene senke." Alesandro se malo nagne napred da vidi ko to dolazi. I baš u tom trenutku u Leonardovu kancelariju ulazi on. Zastane na pragu, osmehne se. Alesandro ne veruje svojim očima. "Ne ..." Padne nazad na fotelju, omlitavevši na naslonu, skoro nestajući u njoj. Leonardo traži po nekim papirima, mrmljajući u sebi "kako se ovaj zove, uvek to zaboravim ... Ah, evo ga ..." Srećan, uzme list i uz smešak ga podigne: "Tvoj novi asistent je ... Andrea Soldini,"
Nepomičan na vratima, Andrea Soldini se smeši. I klima glavom: "Zdravo svima ..."
"E pa, predstavljam ti Alesandra, on je osoba kojoj bi od danas pa nadalje sve trebalo da daš. Čak i život."
Alesandro ga pogleda, uz podignutu obrvu: "Eto, počeo si još sinoć da treniraš ..."
Leonardo ga radoznalo pogleda: "A vi se već poznajete?"
"Da."
"Ali nikad niste zajedno radili ..."
"Ne."
"E pa, mene samo to interesuje. Odlično! Onda, svi napolje, na posao. I podsećam vas na igru, izazov, takmičenje. Imamo mogućnost da predložimo dva projekta. Ja sve ulažem kroz vas dvojicu. Ko bude pogodio pravu stvar za reklamu za LaLunu, to jest onaj zbog čijeg nam spota budu dali kampanju, postaće novi creative director za inostranstvo."
Marčelo izađe sa Alesijom. Njih dvoje se osmehuju. I Alesandro izlazi i pomalo utučen gleda Andreu Soldinija. Ništa se tu ne može učiniti, oseća se poraženim već na početku.
"Ah, izvinite ...", Leonardo ih pozove na još jedan trenutak. "Nisam vam rekao još jednu stvar. Onaj drugi, koji izgubi, biće poslat u naše predstavništvo u Lugano. Neka pobedi najbolji!"



Ulica. Ulica na periferiji. Ulica zakrčena kolima, smogom, neuredno raširenim vešom, ulubljenim kontejnerima, improvizovanim grafitima bez ljubavi. To su njegove ulice. Mauro je za upravljačem starog rasturenog kimka sa kacigom nabijenom na glavu, a odvezanom na vratu. Nosi Levi’s jaknu, već izlizanu, prljavu od sveg tog vremena provedenog na njemu. Zaključava i vezuje motor ispod kuće, na čistini od cigli koje je sunce izmrvilo, sa ogradom, zarđalom od vremena. Jedna obližnja metalna roletna je spuštena, to je stara prodavnica koja je zatvorena, napuštena, samo stare breskve koje su se već upile u pod nalaze se u njoj, sad bi se teško i izgulile. Stari ukusi odsećka života koji je već prošao. Mauro zvoni na vratima.
"Koje?"
"Ja, mama."
Skljocaj. Ulazna vrata sa požutelim staklom koje drži splet kovanog, zarđalog gvožđa, otvaraju se i Mauro žurno ulazi, a ona se zatvaraju iza njegovih leđa. Na donjem delu, u uglu, jedno staklo je puklo, od malo jačeg šuta mladog, nikad neotkrivenog fudbalera. Dve muve igraju se žmurke. Mauro se popne uz dve stepenice odjednom, a dah mu ne nestaje. Ima ga puno, s visine njegove dvadeset dve godine. Nedostaje mu sve ostalo. Suviše. Sve.
"Ćao, ma’." Spusti brz poljubac na obraz lako oznojen znojem domaćice.
"Kreći, već su svi za stolom."
Majka uzdahne i još uvek zagrejana uđe u kuhinju. Već zna da Mauro ide prema stolu a da to nije uradio, i kaže mu: "Operi ruke, jesi li video koliko su prljave?"
Mauro ulazi u kupatilo, brzo ih potura pod mlaz hladne vode da bi ih oprao. Ali, ponekad nema dovoljno sapuna da bi se otklonili znaci jednoga dana. Onda se obriše malim, izlizanim parčetom roze tkanine, s rupom na jednom delu i već pomalo crnom. Sad još i više. Izađe, bolje navuče pantalone, a onda sedne za sto.
"Ćao, Eli’."
"Ćao, Mau’", tako ga zove njegova mala, sedmogodišnja sestrica. Ima veselo i radosno lice, puno mašte i osećanja osobe koja ne zna još tako mnogo, koja ne poznaje teškoće koje je čekaju iza ugla njenih narednih godina.
Mauro viljuškom odseče komad kajgane i stavi ga u usta.
"Pa sačekaj svoju majku." Renato, otac, snažno ga lupi po ramenu, dok ga Karlo, stariji brat, ravnodušno pogleda.
"Aj, tata, gladan sam."
"Baš tako. Zbog toga ćeš sačekati. Zato što si gladan i zato što moraš imati poštovanja za onog ko ti daje da jedeš. Tvoj brat bi mogao da jede, ti ne. Ti moraš da sačekaš svoju majku."
Anamarija dolazi iz kuhinje noseći ogroman tanjir. Stavi ga na sredinu, ali joj on skoro sleti iz ruku i odskoči na stolu, uz tresak.
"Evo..onda sedne, popravi kosu, zalizujući je unazad, umorna od ko zna kog dana sastavljenog od uobičajenih, uvek istih stvari.
Renato prvi sipa, onda pusti da kutlača padne u činiju. Karlo je uzima, zahvati malo testenine sa pasuljem i posluži Elizu, malenu, koja se odmah pogrešno laća kašike kao da je mali nož. I baca se oblaporno na taj tanjir, gladna života.
"Hoćeš ti, ma’?"
"Ne, malo da se odmorim. Dodaj bratu."
Karlo dodaje tanjir Mauru, koji odmah sipa lepu količinu. Onda pogleda u majku.
"Sigurno nećeš, ma’? Već nestaje."
"Ne, zaista. Ti ga dovrši."
Mauro poslednji put zagrebe po dnu i baci se na jelo. Svi su savijeni nad tanjirima. Bez kontrole. Bez granica. Tišinu narušava samo zvuk pribora za jelo koji se sudara, poneki auto koji prolazi u daljini. A onda mirisi. Mirisi drugih kuća, tako slićnih ovoj ovde. Kuće o kojima peva Eros, te kuće na ivici periferije. U onoj pesmi koja ga je odvela daleko, u pokušaju da ih zaboravi. Kuće koje su opisali u filmovima ili romanima oni koji možda nikad nisu bili u njima, a veruju da ih poznaju. Kuće, izgrađene znojem, sa lažnim slikama, požutelih potpisa, sa starim kalendarima koji podsećaju na onaj tim i navijačke strasti koje vreme neće izbrisati, gol jednog fudbalera, jedan šampionat. Bilo kakav razlog dobar je da se pravimo da slavimo. Renato prvi završi sa jelom i odgurne tanjir: "Ahhh ..." Sad se oseća bolje, od šest je na nogama. Naspe sebi vode.
"Pa? Šta si danas radio?" Mauro podigne pogled iz tanjira. Nije pomišljao da je otac ljut na njega, nadao se da će bar završiti s jelom. "A? Da li se može znati? Šta si ti danas radio?" Mauro se obriše ubrusom koji je još savijen uz tanjir. "Otkud znam, tata. Probudio sam se i onda sam se malo muvao okolo. Onda sam odvezao Paolu jer je morala na audiciju ..."
"A onda?"
"Onda ... Sačekao sam je i kad je završila, vratio kući. I onda sam došao ovamo. Jesi video? Čak sam i zakasnio ... Onaj motor je užasno spor, i sva ta gužva ..."
Renato raširi ruke.
"Ma naravno, šta te briga, zar ne ...? I onako je ovde večera osigurana. Mi svi moramo da rmbačimo da bismo tebi omogućili ovakav dan ..." Karlo odseca komad kajgane i stavlja je u tanjir. "Pogledaj ga. Pogledaj ga ...", otac pokaže na njega. "Tvoj brat ti ništa ne kaže zato što te voli. A trebalo bi da te išutira u guzicu. On se budi u šest da bi krenuo na posao, da bude vodoinstalater. Ide da popravlja cevi da bi ti mogao da se vozikaš motorom, da bi vozio Paolu ... Ma šta je mene briga što ti moraš da odvezeš Paolu ..." Karlo guta kajganu i gleda Mauru u oči. Mauro susreće njegov pogled, onda još jedanput obriše usta i baci ubrus na sto.
"U redu, ja izlazim. Prošla me je glad." Nogom odgurne stolicu koja je napravljena od one trske, već pomalo izanđale i nemirne, a onda se brzo uputi prema vratima.
"Pa naravno", kaže otac, pokazujući na njega, "jeo je ... šta ga briga. Ali večeras, Anamari’, hoćeš li mi učiniti zadovoljstvo i staviti zasun, ovaj lezilebović neće ući."
Eliza gleda kako on izlazi, dok joj Anamarija izvlači već prazan tanjir: "Hoćeš li još malo kajgane, ljubavi?"
"Ne, ne jede mi se."
"Onda ću ti oljuštiti jednu jabuku."
"Ne, ne jede mi se ni jabuka."
"Čuj, nemoj sad i ti da počinješ, a ...? Jabuku ćeš pojesti i gotovo."
Eliza malo sagne glavu: "Dobro."
Izvan kuće. Mauro skine lanac sa motora i ubaci ga u prtljažnik. Krene u brzini, čak i ne stavljajući kacigu. Dođe do kraja ulice, onda ubrza. Došavši do raskrsnice koja vodi na Kazilinu, stane, podigne motor na nogare i iz džepa izvadi cigarete. Zapali jednu i poćne nervozno da puši, dok iza njegovih leđa, između lukova jednog starog rimskog akvadukta, dosadni zalazak sunca ustupa mesto večernjim zvezdama. Onda mu nešto pade na pamet. Iz džepa svojih farmerki izvadi nokiju koju je kupio na eBayu. Potraži ime. Zove je.
"Ćao, Paola, je l' smetam?"
"Ne, ne. Sad sam završila s jelom. Šta je bilo, šta se desilo, nekako si ćudan? Jesi li se svađao sa roditeljima?"
"Ma kakvi. Samo sam hteo da te čujem", i priča joj gluposti o tome šta je jeo, o tome šta se dešavalo otkad ju je odvezao kući.
"Ah, kako je prošla audicija?"
"Rekla mi je jedna drugarica koja ima poznanstva da imam dobre šanse."
"Eto vidiš, rekao sam ti ja to. Videćeš da će te izabrati. A i bilo je more gabora. Ti si bila najbolja, kunem ti se. I to ne zato što si moja devojka."
I nastavljaju takve priče. Mauru se brzo vraća dobro raspoloženje. Paoli, još veća nada da će postati neko.

Alesandro izađe iz Leonardove kancelarije. Još uvek ne veruje. "Stvarno ... Ne mogu da verujem ..." Andrea Soldini sledi ga kao senka, u pravom smislu te reči. "Ja treba s onim da se takmičim? Moje nagrade, moje pobede, moji uspesi, sve je to stavljeno na kocku, zbog koga? Zbog nekog za koga se i ne zna. Nikad za njega nisam čuo, za tog Marčela Santija. Šta je on osvojio? Koje nagrade? Ne sečam se čak ni neke njegove reklame?"
"Pa, ako je do toga ...", Andrea Soldini oklevajući progovori, "napravio je onaj spot za Goliju, onaj Krodinijev, napravio je čak i onaj za kafu, na primer, kad šoljica leti u nebo kao balon. Pa onaj sa komarcima ... Sve u svemu, i on je osvojio prilično nagrada."
Baš u tom trenutku stiže Alesija, koja povećava dozu: "Napravio je i onaj Sajlov, gde ona lepa devojka igra."
Alesandro se osvrne: "I gde je on sad?"
"Otišao je da izabere i druge za tim. Žao mi je što ne možemo zajedno da prođemo ovo tako važno takmičenje."
"Znam, ali ti tu ništa nisi mogla. I znam da je posao posao i da češ sve učiniti da on pobedi, kao što je i pravo."
"A kako god da bude, nek bude, dragi Alesandro, pošto su mene od septembra već premestili u Lugano i ako ti izgubiš ... pridružićeš mi se!" Alesija se nasmeši i lagano krene, pomalo tužna. "Naravno, ako izgubim! Lepo ... Imam jednu koja je uvek radila sa mnom, a sad radi protiv mene, sa mojim direktnim konkurentom, i ne samo to već i želi da ja izgubim! Ma naravno ..."
Andrea slegne ramenima: "Da, ali to radi da bi bila zajedno s tobom ... u Luganu."
Alesandro ga pogleda i malo zažmiri očima.
"Hvala ti, veoma si ljubazan. Nije da ja ne volim Lugano. Naprotiv. Ja, jednostavno, ne podnosim da gubim."
"Dobro, onda ćemo uraditi sve što je u našoj moći."
"Eto, već nije dobro, nećemo uraditi sve što je u našoj moći, moraš da kažeš da ćemo pobediti."
"OK, da, pobedićemo, i još jednom hvala zbog onog sinoć ... Srećan sam što nisi rekao nikom ništa, a naročito ... Pa, čini se da je ovo prst sudbine što smo danas ovde, ti i ja, razumeš, kad sam ti juče pričao o razgovoru koji me čeka, a o kome ništa nisam znao. Kapiraš? U suštini, i bolje je što se sinoć dogodilo ono što se dogodilo ..."
"Da, naročito. A zašto?"
"To nas je vezalo. Odnosno, ja tebi na neki način dugujem život, zaista ću biti tvoja senka. A jedno je sigurno, posle onog sinoć ..."
"Da?"
"... nikad više nećeš zaboraviti moje ime."
"Ah, pa naravno ... ko bi tebe zaboravio? Nadam se samo da mi posle svega nećeš ostati u ružnoj uspomeni."
"Ah, ne, budi siguran."
"Ne, ti treba da budeš siguran. Zato što ću te, ako izgubimo, ubiti." Zastane ispred male sale: "Sada ću da ti predstavim svoj tim." Otvara vrata, a unutra su, za jednim stolom, dve devojke. Jedna crta, druga prelistava časopis, dok jedan mladić, naslonjen na orman, s dosadom umače kesicu čaja u šolju. Vuče gore-dole kanapčić da bi se čaj što bolje rastvorio.
"Evo, ovo je Đorđa." Ona što crta podigne tablicu sa bojama prema licu i osmehne se.
"A ovo je Mikela." Devojka zatvori i spusti časopis, pogleda Andreu i osmehne se i ona.
"Tu je i Dario." Dario začkilji očima da bi bolje fokusirao pridošlicu.
Alesandro preuzme situaciju u svoje ruke. "Društvo, ovo je Andrea Soldini. Pred nama je važno takmičenje s kojim treba da se uhvatimo u koštac i da pobedimo. Reći ću vam samo da će onaj ko ga bude dobio postati novi creative director za inostranstvo, dok će suparnički tim umreti. Grupa bi mogla biti raskomadana, a ja bih mogao biti premešten u Lugano. Razumete? Znači, možemo samo da pobedimo."
Dario ga upitno gleda: "A naš staff manager, Alesija?"
"Pripada neprijatelju. U stvari, bolje rečeno, pretvorila se u neprijatelja. A Andrea Soldini je vaš novi vođa projekta."
Dario ne želi da poveruje: "Znači, Alesija je sa svim svojim iskustvom, kapacitetima, ironijom, odlučnošću ... na čelu drugog tima. A ko je njihov creative director?"
Alesandro se nasmeši pokušavajući da umanji njegov značaj: "Ma, neki Marčelo Santi."
"Šta?!" Dario i dve devojke su iznenađeni. "Neki Marčelo Santi?! Ali on je osvojio gomilu nagrada. On je novi creative par ekselans, najinventivniji menadžer koji sada postoji u poslu. Leonardo ga je stavio u marketing, pošto ga je prvo oteo od naše direktne konkurencije." Alesandro, iznenađen, sluša. Čini se da jedino on nije imao pojma o ovom velikom uspehu. "I plus", nastavi Dario gledajući u Andreu Soldinija, "on ima i Alesiju. Pa, društvo, ja vas pozdravljam."
"Kuda ideš, Dario?" upita ga Đorđa.
"Da potražim sebi drugi posao. Bolje početi odmah, pre nego što bude suviše kasno."
Alesandro ga zaustavi. "Daj, nećemo se zezati. Baš kad igra postane čvrsta ... čvrsti počnu da igraju."
I u tom trenutku Andrea Soldini stiže pred Darija i tako mu blokira svaki eventualni izlazak.
"... Ne brini za budućnost. Ili brini, ali znajući da će ti to pomoči koliko i žvakanje žvakaće gume za rešavanje algebarske jednačine. Pravi problemi u životu sasvim sigurno biće stvari koje ti nikad nisu pale na pamet, od onih koji te hvataju iznenada, u četiri po podne jednog lenjog utorka. Svakog dana kad osetiš strah, ti uradi jednu stvar: pevaj!"
Alesandro je iznenađen, Đorđa i Mikela sa osmehom slušaju čitav govor, a Dario počinje da tapše: "Čestitke, da nije finale The Big Kahuna, ne bi bilo loše."
Alesandro se okrene i pogleda Andreu: "Da, u stvari je to ... Ali, ah, znam ga napamet ..."
Dario skloni Andreu pokušavajući da ode, ali ga Alesandro sustigne i zagrli oko vrata. Stisne ga čvrsto uz sebe: "Dario, mi svi računamo na tebe. Važno je da ostaneš, da svi vi ostanete u ovom teškom trenutku. Pusti me bar da ispričam o čemu je reč. Dakle, proizvod je jedna bombona. Zove se LaLuna, spojeno. Naravno, ima oblik polumeseca, ukus mešanog voća, odlična je. Ovo je paketić." Potraži po džepovima i izvadi jedan koji je ukrao u Leonardovoj kancelariji. "Više od ovog ne umem da vam kažem." Pušta Darija, koji uzima paketić i zagleda ga. Beo je, a unutra su mali polumeseci različitih boja.
"Podseća me na sladoled dugu."
"Da, to sam i ja rekao", zadovoljno se nasmeje Andrea Soldini. Dario mu uzvrati nekim poluosmehom. "I on je to rekao?" Alesandro uzme Darija pod ruku i malo se udalji od ostalih. Ovaj je već stavio u usta jednu bombonu.
"Hmm, bar je ukus dobar."
"Onda, radićeš sa nama na tome?"
"Naravno, ali još uvek ne razumem ..."
"Šta ne razumeš?"
"Dve stvari. Prvo: zašto bez Alesije?"
"Zato što je Leonardo želeo da promeša karte. Rekao je da je mi suviše dobro poznajemo ... Družimo se."
"Da, razumeo sam, ali s njom smo uvek pobeđivali. Družili se, ali smo i pobeđivali."
Alesandro raširi ruke kao da kaže: ništa ja tu ne mogu da uradim. "I meni je žao..
"A drugo: zašto mene nisi izabrao za vođu tima?"
"Zato što mi je Leonardo nametnuo Andreu Soldinija."
"Znaći, čak je i preko veze! Eto, pa dobro, recimo i to, on je preko veze!"
"Ne, nije tako. Leonardo se nije čak ni njegovog imena sećao. Mislim daje zaista dobar. Samo mu treba pružiti šansu. Hoćeš li mu je pružiti, Dario?"
Dario ga pogleda na tren. Onda uzdahne, pokrcka LaLunu i proguta je. Osmehne se i klimne glavom: "U redu ... Za tebe." Alesandro se okrene da ode, ali ga Dario zaustavi: "Izvini, ne bih želeo da napravim neki gaf ... Kako si ono rekao da se ovaj zove?"

Hodnik se puni kao potok posle kiše. Boje, smeh, farmerke, mp3 čitači, zvonjava mobilnih telefona i pogledi lete s jednog kraja na drugi, odskaču od zidova i možda sadrže tajne poruke koje treba da uruče. Talasi izlaze iz učionice. Oli vadi svoj sendvič, dobro zaštićen folijom.
"Koliki je ...!"
"Da. Paradajz, tunjevina i majonez."
"Je l' ga ti sama praviš?"
"Ma kakvi. O tome se brine Đulija, devojka koja nam pomaže u kući. Rekla je da ja jedem suviše tih odvratnih stvari u celofanu i sad mi pravi prirodne sendviče."
"Ja idem da uzmem snek sa cerealijama. I onako ću morati da ti dam griz, šta god da jedeš." Dileta odlazi trčeći, pravi se luda, čudno poskakuje, tako da joj puštena kosa leti tamo-ovamo.
"Neee! Mrzim te! Rastvoriću te u kiselini!" urla Oli za njom, smejući se.
Automat je iza ugla, u nekoj vrsti atrijuma, blizu prozora, i pred njegovim dugmićima je red dece, od kojih Dileta poznaje neke.
"Za mene trouglasti sendvič." Jedan momak obučen u North Sails, ali sa izgledom nekog ko baš i ne posećuje more, okrene se prema devojci pored sebe.
"Hoćeš ovaj sa tartar sosom? Dođi da ga uzmeš."
"Šta, ima i sa tartar sosom? Daj, kupi mi ga, u subotu te ja častim picom."
Ali devojka ne izgleda baš mnogo ubeđena. "Pica i bioskop."
"Dobro, dobro ... Ali, vidi, neće da mi uzme novac."
"Kako neće?"
"Pa, neće."
Dileta gleda devojku u redu ispred sebe. Stavila je jedan evro u prorez, ali automat joj ga stalno izbacuje. Lažni mornar potraži po džepovima, pronađe još jedan evro i pokuša. Ništa.
"Neće da ti ga prihvati?" kaže tip koji u aparatu pored dopunjuje limenke.
"Ne", odgovara devojka.
"Prazan je. Je l' imaš đon?"
"Đon?"
"Da, gumeni đon na cipelama."
"Da, i šta s tim?"
"Uzmi evro, stavi ga na zemlju i protrljaj đonom."
"Daaa, ovo mi liči na đon", kaže mladić.
"Pa, onda radi kako hoćeš i gladuj", i onaj se ponovo vraća svom poslu. Ono dvoje, smoreni, pogledaju ga pakosno i odu. Red je na Diletu. U međuvremenu je prevrtala svoj evro po rukama, polažući nadu u ko zna kakav ritual, fizički i energetski, kako bi izbegla istu sudbinu. Ubaci ga. Klink! Zvuk novčića neumoljivo i cinično odzvanja u fiočici. Ništa se ne može učiniti. I njen evro je prazan. Uzme ga i ponovo proba. Ništa. Još jedanput. Ništa. Dileta se unervozi i šutne automat, a tip je pogleda mrko.
"E, gospođice, evro treba da šutneš. Te mašine koštaju, šta mislite?"
"Sačekaj, probaću ja", glas iza natera Diletu da se okrene. Jedan visok, crnomanjast mladić, sa licem koje je prolećno sunce tek obojilo i zelenim očima, gleda je pomalo zbunjen i smeši se. Ubacuje svoj evro u prorez. Tak! Drugačiji zvuk. Prošlo je. "Dok si probala, uradio sam kako je gospodin rekao."
Tip se okrene i pogleda ga: "Eto, ovaj će bar uzeti nešto. Gospodo, razmislite o tome."
Dileta ga popreko pogleda.
"Šta ćeš?" glas opet progovara.
"A, kako? Aha! Ovaj sa cerealijama."
Mladić pritisne dugme i snek padne u fioku, a on se sagne i uzme ga.
"Evo ga."
"Da, ali nije trebalo. Drži evro."
"Ma ne, i onako ne funkcioniše, videla si. Ne treba mi."
"Ne, drži ga. Ti znaš kako se puni. Ne sviđa mi se da dugujem."
"Da duguješ? Za jedan snek?"
"Eh, ne sviđa mi se. U svakom slučaju, hvala", i odlazi sa svojim cerealijama u ruci, bez mnogo reči, a mladić ostaje tamo, pomalo zbunjen. Tip pored aparata ga gleda.
"Hej, mislim da joj se sviđaš."
"Kako da ne. Ljubav na prvi pogled."
Dileta se vraća kod Talasa, a Oli je u međuvremenu već proždrala svoj sendvič.
"Odličan! Kakvi snekovi! Hej, devojke, apetit je baš kao seks: što je veći, to je bolje!"
"Oli! Odvratna si!"
Dileta odvija snek i počinje da ga jede.
"Šta ti je?"
"Pun mi je ... Automat nije hteo da mi uzme novac."
"Jesi li ga provalila?"
"Mane. Pomogao mi je jedan ..."
"Koji-jedan?"
"Otkud znam. Jedan. On mi je uzeo."
"Aha! Jesi shvatila, Niki, bio je jedan!" I odjednom sve tri u horu počinju da urlaju: "Konačno jedan, konačno jedan!" i da gurkaju Diletu, koja pravi smoreno lice, ali je na kraju primorana da se i sama nasmeje. Zatim, iznenada, staju. Dileta se okrene. I Erika i Niki. Oli je jedina koja i dalje urla konačno jedan. Onda stane i ona.
"Ah, pa šta je bilo?"
"Onaj jedan", izgovori Dileta i odmah uđe u razred.
Mladić stoji ispred njih. U ruci, isti snek sa cerealijama kao i Diletin.
"Konačno jedan", sad se on smeje.

"Dobro, potražite mi sve što je moguće naći o svim vrstama bombona koje su se ikad reklamirale u Italiji. U stvari, ne. U Evropi. Ma šta pričam, u svetu."
Đorđa pogleda u Mikelu i nasmeje se pokazujući na Alesandra; "Izluđuje me kad ovako radi."
"Da, i mene, postaje moj idealan muškarac. Šteta, kad se završi ovaj izazov, ponovo će biti isti kao i ostali. Hladan, nezainteresovan za bilo kakav razgovor, osim onog", i rukom pokaže obline, "i pre svega, već je zauzet ..."
"Ne, pa ti ne znaš novost? Raskinuo je."
"Ne, ne mogu da verujem. Hmm ... Sad postaje još interesantniji. Može se desiti da moj apetit potraje i posle kampanje ... Zaista je raskinuo sa Elenom? Znači, zato su sinoć, svi kod njega u kući ... Ruskinje ... Sad mi se složilo."
"Kakve Ruskinje? Šta sinoć? Nemoj mi reći da je pokušao s našim modelima?"
Stiže Dario: "Ma kakvi vaši modeli! One pripadaju našoj firmi Ozvaldo Fešta, pošto su morale da ostanu još jedan dan, znači sad su pod ugovorom. A i postale su pomalo deo zajednice, one su naša maskota, Šta, ljubomorne ste?"
"Mi? Pa za koga nas ti smatraš?"
Baš u tom trenutku dolazi Alesandro. "Može li se znati šta to toliko pričate? Hoćete li se baciti na posao konačno? Hajde, radite, mislite, napregnite te svoje vijugice, ono što je ostalo od njih. Ja u Lugano ne idem i ne želim da vas izgubim!"
Đorđa lako tresne Mikelu: "Vidiš, voli me!" Ova uzdahne s dosadom i zavrti glavom. "Me? On je zapravo pričao u pluralu, ubrojao je i mene!"
"Hajde, na posao!"
Andrea Soldini prilazi Alesandru, koji razgleda paketić bombona. Stavlja ga na sto. Fiksira ga, zatvara oči. Zamišlja. Sanja. Traži inspiraciju ... Andrea ga lupne po ramenu.
"A? Ko je?" trgne se pomalo iznerviran.
"Ko-ja?"
"Andrea Soldini."
"Da, znam, šalio sam se. Reci ..."
"Žao mi je.‘‘
"Zbog čega? Ovo takmičenje je igra. Ako to budemo tako postavili, biće dobro."
"Ne, ja sam pričao o Eleni."
"Elena, kakve veze ima Elena?"
"Pa, kako se završilo?"
Alesandro se okrene prema Đorđi i Mikeli, koje se prave da nešto traže po kompjuteru.
"Ne, ništa, izvini, pogrešio sam ... mislio sam ..."
"Eto, bravo, misliti, to je ono što treba da radiš. Ali, da misliš o bomboni po imenu LaLuna. Samo na to. Uvek, neprekidno, danju, noću, čak i kad sanjaš. Treba da postane tvoja mora, opsesija, sve dok ne pronađeš rešenje. A ako ga ne pronađeš, onda počni da misliš na LaLunu i kad se probudiš. Eto, ne daj se omesti. LaLuna ... LaLuna ... LaLuna ..."
U tom trenutku zazvoni mobilni telefon. "I kada smo na sastanku, kad je trenutak brainstorminga, kad smo u kreativnom kovitlacu mozgova, u lovu na ideju za LaLunu, onda držite ugašene te proklete telefone!
Đorđa prilazi i dodaje mu motorolu. "Drži, boss. Tvoj je." Alesandro je gleda pomalo posramljen. "Ah, da ... zaista. Pa, u svakom slučaju, boss mi se sviđa više od šefe." Zatim se udalji odgovarajući; "Da, molim, ko je to?"
"Pa zašto još uvek nisi registrovao moj broj?"
"Halo?"
"Ovde Niki."
"Ona na koju si naleteo jutros."
"Ah, naravno, izvini Niki ... Čuj, sada sam prepreprezauzet."
"Dobro, nemoj da se brineš, kad se budemo videli, ja ću ti pomoći. Ali učini mi nešto. Registruj moj broj, tako ćeš svaki put kad pozovem uštedeti vreme bez pitanja ko je to i onda ja koja te svaki put podsećam na naš sudar, i naročito na tvoju krivicu ..."
"OK, OK, dovoljno je, kunem se da ću to uraditi."
"I učini mi još nešto, stavi ispod Niki, a? Niki i ništa drugo ... To je moje pravo ime. Ja nisam skraćenica nikakvog drugog imena! Nemoj da pogrešiš sa Nikoleta, Nikolina, Nikol i slično."
"Razumeo sam, razumeo sam, još nešto?"
"Da, treba da se vidimo da razrešimo stvar."
"Ma kakvu stvar?"
"Sudar! Moj motor! Moramo da napravimo onaj list, kako se zove?"
"Saglasnost o direktnoj odšteti."
"Da, SDO i rekla sam ti to i ranije ... Sećaš se, je l' da?"
"Šta?"
"Da moraš da dođeš po mene da me odvezeš kod mehaničara. Ja ne mogu da budem bez motora."
"A ja ne mogu da budem bez posla. Moram da pronađem jedno važno rešenje, a imam malo vremena."
"Koliko?"
"Mesec dana."
"Mesec dana?! Ma za jedan mesec se sve može rešiti ... Za mesec dana možeš čak i da se venčaš u Las Vegasu."
"Ali mi živimo u Italiji i ovde su stvari malo komplikovanije."
"Pa, ne moramo se valjda venčavati, zar ne? Bar ne odmah."
"Čuj, Niki, stvarno sam u gužvi. Ne mogu da raspredam na telefonu."
"Shvatila sam, već si mi rekao. Onda ću ti ja rešiti tu gužvu. Čekam te u pola dva ispred škole. Sećaš se gde je?"
"Da, ali ..."
"OK, onda ćao, vidimo se."
"Čuj, Niki ... Niki? Niki? Halo?"
Opet je spustila.
"Društvo, ja idem u svoju kancelariju. Nastavite da radite. LaLuna, LaLuna, LaLuna. Čujete li? Rešenje je u vazduhu. LaLuna, LaLuna, LaLuna ..."
Alesandro izađe vrteći glavom. Niki. Samo mu je još to falilo. Kad su ostale same, Đorđa i Mikela se pogledaju, a Đorđa napravi čudno namrgođeno lice. Ova druga to primeti.
"Šta je?"
"Čini mi se da se boss brzo oporavio."
"Misliš?"
"Tja, osećam."
"Nadajmo se. Kad je ovako nervozan, onda se loše radi." Andrea Soldini dođe do njihovog stola. Osmehne se šireći ruke: "Jedanput sam pročitao predivnu stvar. Ljubav je ... motor. Istina, zar ne? Sve se okreće zbog ljubavi."
Dario odmahuje glavom. "Ja idem tamo da potražim reklame koje imaju veze sa bombonama." Pre nego što će izaći, priđe Mikeli i napravi tužno, pretužno lice.
"Ne znam zašto, ali Alesija mi strašno nedostaje ..."
Andrea Soldini uzme jedno blokče i otvori ga: "Onda, da podelimo zadatke. Ciljevi i potciljevi, ne? Kao što nas je boss naučio. Neka se neko u međuvremenu informiše o Marčelu Santiju. Ko je, šta radi, odakle dolazi, šta jede, šta misli, kako radi."
Mikela ga radoznalo gleda. "Azašto?"
"Zato što je dobro upoznati protivnika. Ja o njemu znam malo, baš malo. Poneki uspeh i jedna priča koja mi se ne sviđa, ali koja nema veze sa našim poslom."
"Kakva priča?"
"Rekao sam da nema veze sa našim poslom."
"Pa zašto je onda izvlačiš ...?"
"OK", Mikela podigne ruku, "ja ću se pobrinuti za Marčela Santija."
"Odlično, drugi neka urade istraživanja o proizvodu i neka promisle i o nekom logu za LaLunu."
"Na logo ću ja misliti", javi se Đorđa.
Dario ćuti. Andrea ga gleda. "Zatim, treba izmisliti drugačiji način pakovanja, otkud znam, neku novu kutijicu za bombone, drugačiju od svih ostalih."
Dario i dalje ćuti. Andrea duboko udahne; "Dobro, ako se organizujemo, sve će ići bolje. Ja jesam vođa tima, ali po mom mišljenju, mi smo jedna ekipa koja treba da pobedi."
Dario odmahne glavom i izađe iz sobe. Ne znam kako to, pomisli u sebi, ali Alesija mi sve više nedostaje.

"Halo? Pa, jesi li me registrovao?"
"Da."
"Odlično! I onda?"
"Onda šta?"
"Pa koliko ti treba, hajde požuri ..."
"Uskoro stižem ..."
"Ako dođe moja majka i uhvati me, biće haos."
"Izvini, ali zašto kažeš da ..."
Klik.
"Halo? Halo, Niki?" Alesandro pogleda u mobilni telefon. "Ne mogu da verujem. Opet je spustila. To joj je u krvi." Zavrti glavom, onda skrene desno i ubrza, krečući se brzo prema školi. Kad je stigao na ugao, Niki je već bila tamo. Trči prema inercedesu, skoro podleće pod njega. Pokuša da otvori vrata, ali su zaključana iznutra automatom. Ona zakuca na staklo: "Daj, otvaraj, otvaraj ..."
"Mirna, tako ćeš mi razlupati prozor."
Alesandro pritisne dugme na komandnoj tabli i sve brave iskoče. Niki se baci unutra i skoro se prostre na pod, a onda ga pogleda molećivim tonom: "Hajde, hajde!"
Alesandro se nagne sa svog sedišta i zatvori vrata koja je ona ostavila otvorena. Onda mirno krene, i praveći lagani cik-cak između parkiranih automobila koji čekaju izlazak učenica iz drugih razreda, odlazi. Niki polagano izroni, pogleda napolje.
"Eno, vidiš onu gospođu blizu bube?"
"Da, vidim je."
Niki se spušta da bi se sakrila. "To je moja majka. Nemoj da staješ, nemoj da staješ, brzo, hajde."
Alesandro i dalje mirno vozi. "Prošli smo je, možeš da ustaneš."
Niki se namešta u sedištu i pogleda u retrovizor. Majka je već daleko.
"Lepa žena."
Niki ga popreko pogleda: "Nemoj da komentarišeš moju majku."
"Samo sam joj uputio kompliment."
"Za tebe ne postoji moja majka, ne postoji čak nijedan kompliment."
Nikin mobilni telefon počinje da zvoni. "Ne! Evo zove! Jebi ga, nadala sam se da će mi dati malo više vremena ... Trenutak predaha ... Stani ovde."
Alesandro poslušno parkira uz ivicu. Niki mu daje znak da ćuti: "Pssst." Otvori telefon da bi odgovorila. "Mama!"
"Gde si?"
"Evo me, kod Oli. Danas smo izašle malo ranije."
"Pa ne, zar se ne sećaš da je danas trebalo da te ja pokupim, da ostavimo motor i da idemo kod frizera?"
Niki se tresne po čelu: "Stvarno, mama ... jebote, potpuno sam zaboravila, izvini."
Simona, Nikina majka, zavrti glavom.
"Baš si rastrzana u ovom trenutku, a? Ili su ispiti koji se približavaju ili je dečko koji te ni za tren ne pušta ... kako se ono zove? Gabio."
"Ali, mama, baš sada moraš o tome da mi pričaš, kod Oli sam." Niki pogleda u Alesandra kao da kaže: preterujem, je l' da? "U svakom slučaju, mama, raskinuli smo."
"Ah, konačno jedna dobra vest."
"Ali, mama?!"
"Šta je?"
"Zar se to tako govori? A šta ako ponovo pođemo?"
"Baš tako, zbog toga sam ti i rekla, tako nećete ponovo krenuti! A i mi smo nešto obećale jedna drugoj, zar ne? Uvek sve moramo da pričamo jedna drugoj."
"OK, dobro. Čuj, idem sad nešto da gricnem sa Oli, vratiću se kasno, nemoj da me zoveš, važi?"
"Ali, Niki, izvini, zar ne treba da učiš?"
"Ćao, mama ..." Kasno, Simona ostaje tako, sa nemim telefonom u ruci. Niki je već spustila, zatim stavlja telefon na silence i zaključava tastaturu. Pridržavajući se jednom rukom, pridigne se i stavi telefon u zadnji džep pantalona. Alesandro je pri tom gleda i smeje se.
"Da li mnogo lažeš svoju majku?"
"Ne baš ... Na primer, to da sam raskinula je tačno. A i šta tebe briga, nisi moj tata."
"Baš tako, i zbog toga te i pitam, bar ćeš mi odgovoriti, inače mi nikad ne bi rekla."
"Bože, al’ filozofiraš. Skreni ovde, hajde, ovde, brzo." Niki hvata jedan kraj volana i skoro mu pomaže da napravi zaokret. Alesandro naglo skrene, ali uspe da ponovo povrati pravac.
"Mirna! Ma šta radiš? Pusti volan! Malo je falilo da pokupimo banderu."
Niki se ponovo smešta na sedište. "Uh, ala si ti osetljiv, a?"
"Ma kakve veze ima osetljivost, da mi rasturiš i prednji deo, i onda smo u redu, onda će ova kola baš biti za bacanje."
"Preteruješ."
"A jesi li videla ulegnuće koje si mi napravila na krilu sa motorom?"
"Ulegnuće! Obična ogrebotina. Preteruješ, rekla sam ti, preteruješ."
"Ma naravno, šta te briga, kola su i onako moja."
"Eto, sad mi baš ličiš na moju majku. Sad ćemo je proučiti. Vlasništvo ... Pazi!"
Alesandro koči i iznenada uleće između dva automobila. Mladić na rasturenom kimku, sa crnom devojkom koja se pripija uz njega pozadi, ide pravo bez zaustavljanja na znak stop. Ništa ne primećuju. Ili ih baš zabole. Alesandro spusti prozor: "Idioti!" Ali ovo dvoje već je daleko. "Ama jesi li videla? Nisu se zaustavili na stop, nisu čak ni pogledali ... I onda kažu sudari."
"Hajde, nemoj da si težak. Važno je da si ih video i izbegao, zar ne? Možda idu na neki važan sastanak ..."
"Da, onako obučeni."
"Možda na neku audiciju. Moraju da rade. Nisu svi tatini sinovi, znaš? Auuu, ala si ti staromodan ... Još uvek žigošeš ljude po tome kako se oblače?"
"Nije to samo oblačenje ... to je sve zajedno. Nedostatak poštovanja, vrednosti. Možda su kao ona deca iz Pazolinijevih knjiga, sa rimske periferije, bez uslova za život ... trebalo bi im pomoći, objasniti im kako stoje stvari ..."
"Pazolini? Daaa, a možda dolaze iz Pariolija9 i pare im se prelivaju ispod rasturenog sedišta. Otkud znaš? Ah, stvarno ličiš na mog oca!"
"Čuj, naterala si me da dođem da te uzmem i dobro ... ali šta, sad moramo i da se svađamo?"
"Apsolutno ne. Ali da si se sudario sa ono dvoje, ja ti ne bih bila svedok ..."
"Razumeo sam. Hoćeš da se svađaš."
"Ne, rekla sam ti. Samo želim da ti skrenem pažnju da si jutros bio rasejan i da si me pokupio. Ili ćeš i to da poričeš?"
Alesandro je pogleda.
"Ne bih bio ovde."
"Ah, sva sreća, bar to. Evo, skreni kod sledeće ..."
"A kuda idemo?"
"Kod mehaničara, poslala sam mu SMS na poslednjem času, obećao je da će me sačekati ... Sad ovde opet skreni desno ... Evo, polako, polako, ovde je pozadi. Evo."
Ali, roletna automehaničara već je spuštena.
"Neeee, nije me sačekao ... Zatvorio je. I šta sad? Sranje! Šta ću sad?"
"Kako šta ćeš, i onako imaš ličnog vozača, zar ne?"
"Ma kakvi, danas moram da stignem na sto strana, i to bez tebe."
"Ah, naravno."
"Šta to znači ah, naravno?"
"Da ja sigurno nisam bio predviđen. Nisi mogla da predvidiš da ćeš ići na ta mesta sa mnom."
"Pa naravno, nismo se poznavali ..."
Niki izađe iz auta: "Ti si samo jedan sudar", i zatvori vrata. "Da, znam. Ali jedan sudar može biti pozitivan i negativan. Zavisi kako ga posmatraš. Kako ti promeni život od tog dana nadalje ... Zar ne?"
Niki priđe svom motoru, koji je naslonjen na roletnu, i sedne na njega. Dvaput udari po pedali. Pokušava da upali. Ništa. "U međuvremenu," kaže Alesandru, "posmatram to kao nešto što je imalo veze sa Milom."
"Milom? A ko je to?"
"Moj motor!"
"Zašto Mila?"
"Zar uvek mora da postoji neki razlog?"
"Bože, kako si ti sad dosadna ..."
Niki ga skoro i ne čuje i podvlači se pod motor. "Znala sam, skinuo je svečicu. Videlo se da posle udarca baš neće da upali." Niki se diže i prilazi mercedesu: "Kakav bedak." Briše ruke o izbledele farmerke koje se odmah boje od tamnog ulja, a onda napravi pokret da sedne.
"Izvini, šta radiš?"
"Kako šta radim, sedam."
"To sam shvatio, ali pogledaj se, sva si prljava. Čekaj, evo ti ovo", i dodaje joj jednu krpu od jelenske kože, neupotrebljavanu. Niki mu se osmehne, a onda počne da briše ruke.
"U svakom slučaju. Mila je od kamomila'", možda zato što me moj motor opušta ... Istina je, stvarno ... Znaš, baš je ovo super između nas."
"Šta između nas?"
"Tako smo različito različiti. U svemu. Rizikujemo da se beskrajno zaljubimo jedno u drugo."
Alesandro uz smešak upali kola: "Ti baš ne okolišeš."
"Šta je tu loše? Čemu vrteti se okolo? I onako se svet vrti, zar ne? Ja idem pravo."
"Zašto si takva?" Alesandro se okrene i pogleda je pokušavajuči daje prouči. "Razočaranje u ljubav? Čerka razvedenih roditelja? Da te nije neko napao kad si bila mala?"
"Ne, kad sam bila velika. Baš jutros, jedan sa mercedesom ... Hej, hej, ja idem direktno, ali ti ideš izdaleka. A nisi ništa ni pogodio. Ne znam zašto sam ovakva. A i šta znači zašto? Rekla sam ti već, ponekad ne postoji razlog. Ja sam ovakva i gotovo, govorim ono što mislim. Još uvek mogu, zar ne?"
Alesandro joj se smeši; "Naravno, naravno, čitav život je pred tobom."
"I pred tobom. Život završava kad prestaneš da živiš. Je l' ti se sviđa misao?"
"Da."
"Moja je. Copyright. Ali, tebi ću je rado pozajmiti. Samo pomisli da sam sada u trenutku retke sreče. Osećam se slobodna, srećna, mirna. U stvari, plašim se da će zbog svega ovoga što sam izrekla, ta sreća odleteti ..." Alesandro je pogleda. Slatka je, vesela, suviše mlada. "A pre svega, srećna sam zbog svog izbora."
"Misliš na fakultet?"
"Ma daj. Sinoć sam svom dečku potvrdila da sam ga konačno napustila. Izbrisan. Poništen. Dezintegrisan. Nestao. Ispario ..."
"Shvatio sam, shvatio sam koncept. Pa, čim koristiš sve te glagole, znači da je u pitanju bila važna priča."
"Uopšte."
"Da, u redu, sad želiš preda mnom da se praviš jakom. Sigurno si se osećala veoma loše."
"Danas ne. Ali onog dana kad je otišao na koncert Robija Vilijamsa sa svojim prijateljem, da ... Razumeš, nije me poveo. Nije poveo mene, već je poveo svog prijatelja, shvataš li ti to?! ... E, tada sam se osećala veoma loše. Uostalom, ja sam se u životu oduvek zabavljala, i kada sam odlučila da je gotovo, više me ni za šta nije bilo briga."
"Razumeo sam. Ali zašto si onda tako besna?"
"Zato što nisam odmah odlučila da završim sa tim, nisam oslušnula svoje srce."
"Pa, možda nisi bila spremna."
"Nije tačno, samo sam lagala sebi. Kad vučeš stvari, onda je to tako. Prošla su dva meseca otkako sam to odlučila. Dva meseca sam lagala samu sebe. A to nije dobro. Možeš da lažeš sve, ali sebe nikad."
"Pa, u svakom slučaju, bolje ikad nego nikad, zar ne?"
"E, sad ličiš na moju tetku."
"Pa šta treba da ti kažem, da ćutim?"
"E, to uvek radi moj brat."
"Sad sam shvatio zašto ti je tako dobro sa mnom, čini ti se da si sa ćelom svojom porodicom."
Niki se nasmeje. "E, ovo je baš bilo duhovito. Kunem ti se, baš si me nasmejao ... Gledam u tebe novim očima. Ozbiljno, kunem ti se, iskrena sam."
"Da li sam dobio poene?"
"Nekoliko, ali još uvek si daleko, sa ovim sudarom sa mojom Milom skliznuo si na niže od dvadesetog mesta ... Uz to, oblačiš se mladalački."
"Što znači ...?" Alesandro se zagleda.

"Obučen si tamno, a dole adidaske, neboplava košulja, suviše svetla, okovratnik otkopčan, bez kravate."
"Pa?"
"Očajnički pokušaj da zgrabiš izgubljeno vreme. Prust se bar ograničio da piše o tome, nije išao okolo tako obučen."
"Na stranu što u njegovo vreme nije bilo adidaski, ovo je moja uniforma za posao. Kad sam sa prijateljima, mnogo se sportskije oblačim."
"Hočeš da kažeš, još očajnije mladalački, infiltriran među nas. Kao da kažeš: hej, društvo, pogledajte me, ja sam jedan od vas! Ali, nisi više. To nisi primetio, je l' da?"
Alesandro se nasmeje i zavrti glavom: "Žao mi je, stekla si pogrešnu sliku o meni."
Niki skupi noge na grudi i spusti cipele na sedište.
"Spuštaj ih dole!" on je lako udari po nogama.
"Težak, težak." Onda ga pogleda i napravi lukavo lice. Nešto joj je palo na pamet. "E pa onda, hajde nešto da se igramo. Šta ti se svidelo na meni?"
"A zašto, nešto je moralo obavezno da mi se svidi?"
"Pa, obično kad se sretneš sa nekim, uvek postoji nešto što ti se sviđa i možda nešto što ti se ne sviđa, zar ne? Otkud znam, možda ti se ne sviđa njen suviše jak parfem, ili suviše duga kosa, ako ružno žvače žvaku, ako se suviše pokreće, ako stavlja noge na sedište ... na primer, sigurna sam da ti se nisu svidele moje sise." Niki ih malo stisne. "U suštini, u ovom periodu su malo male, smršala sam. Upravo igram na jednom odbojkaškom turniru ... Znaš, treći smo ... Dobro, to nema nikakve veze. U svakom slučaju, primetila sam da to nije bila prva stvar koju si pogledao kad smo se upoznali."
"Ne, u stvari, prva stvar koju sam pogledao bilo je krilo kola."
"Prekini! Mislila sam, znaš, ima onih odraslih, onih kao što si ti, eto, koji kad te vide prvi put, odmah gledaju u sise. A šta koji đavo traže u sisama? Kakvu tajnu, šta misle, kakva se misterija krije u sisama? Pa, šta ti se svidelo kod mene?"
Alesandro je pogleda na trenutak. Onda mirno nastavi da vozi i osmehne se.
"Svidela mi se tvoja hrabrost. Posle sudara, odmah si ustala. Nisi se plašila, nisi gubila vreme, odmah si se ponovo suočila sa realnošću. Čvrsto ... Zaista, u takvim trenucima, pri bolnim i iznenadnim događajima, vide se pravi kvaliteti jedne osobe."
"Dakle, što se toga tiče, ti si užasan! Urlao si kao luđak! Zabrinuo si se za kola."
"Ma kakvi, zato što sam video da si i onako dobro, ne?"
"Da, da, baš ti verujem ..." Niki se onda uozbilji: "A šta ti se nije svidelo?"
Alesandro se sprema da započne govor: "Pa ... dakle, da vidimo ..." Spisak je izgleda baš dugačak.
"Ah, ne, ne, čekaj, predomislila sam se ... uopšte ne želim da znam!"
Alesandro i dalje vozi i zabavlja se. "Ali, ako čovek nije samokritičan, nikad se neće poboljšati ni u čemu."
"A ko ti je rekao da ja želim da se poboljšam? Od svih devojaka koje poznajem, već sam ’ladno bolja od polovine ... Znači, ne sviđa mi se ni da budem suviše luda. Ne bih više nikome bila simpatična, jasno ... A simpatija je najvažnija. Rađa se iz nesavršenosti. Na primer, nešto što me je pogodilo u vezi sa tobom, bez obzira na dramu koju si pravio zbog kola, bila je upravo simpatija. Ono što mi se manje svidelo, moram da kažem da ne postoji."
Alesandro je gleda, onda iznenada podigne obrvu.
"Hmm, suviše komplimenata. Ispod se nešto krije. Dakle?"
"Ma kakvi, vidiš da si sumnjičavko. To je baš ono što mislim. Zar ti nisam malopre rekla da ja uvek kažem ono što mislim?"
"A šta je sa onim laganjem tvoje majke?"
"Baš tako. U tom slučaju, kažem uvek ono što mislim da bi joj se svidelo da čuje."
Niki sakupi noge i ponovo ih stavi na sedište zagrlivši kolena. "Spusti noge sa sedišta ..."
"Uf, kako si dosadan." Niki ih stavlja na tablu.
"Spusti ih i odatle."
"Cepidlaka!"
"Hajde, odbaciću te kući. Gde živiš?"
"Evo, pronašla sam ti manu. Mnogo si sistematičan. Nikad ništa ne sme da ti promakne. Šta se sad radi, kuda se ide, zašto. Ma zašto to radiš? Zašto sve moraš da kontrolišeš? Ti si baš racionalista osečanja, moralista ludosti, račundžija slučajnosti. Ne može se život svesti na prost račun. Izvini, a šta ti radiš?"
"Ja sam creative director."
"A kako uspevaš da kreiraš ako uništavaš i suzbijaš sve što je nepredviđeno? Kreacija se rađa iz bleska, iz jedne greške u odnosu na uobičajen tok stvari. Nikad ništa dobro nećemo uraditi sve dok ne prestanemo da mislimo na način kako da to uradimo."
"Divno. Baš si filozof."
"Nije moje. Vilijema Haclita."
"Ko je to?"
"Ne znam. Znam samo da je on to rekao ... Pročitala sam misao na mojoj agendi."
Alesandro, umiren, zavrti glavom.
"Ti si poslednja godina srednje škole, je l' da? Godina mature. Negde sam pročitao da je to najviša tačka poznavanja sebe ..."
"Ma kakav je to kretenizam ..."
"Odatle čovek na neki način bira svoj put, specijalizuje se, zauzima čvrst pravac prema fakultetu i tamo će saznati mnogo više o materiji koju izabere, ali samo o njoj."
"Čuj, kad tako pričaš, ja se zabrinem."
"Zašto?"
"Posmatraš život kao nedostatak slobode. Život je sloboda, mora biti, moraš tako da napraviš da to bude."
"Uostalom, ko ti to zabranjuje ... Na primer, bićeš slobodna da izabereš svoj fakultet, zar ne? Na koji ćeš ići?"
"Želim da surfujem."
"Kao da ništa nisam rekao."
"Čuj, imam ideju. Skreni ovde. Pravo, samo pravo. Poslednja ulica desno."
"Ali to je jednosmerna!"
"Opet? O bože, što si težak!"
"Nisam težak, ja sam odgovoran, hteo bih da izbegnem čeoni sudar. A ti si neodgovorna. Kao ono dvoje malopre na motoru. Ako uđeš u suprotan smer, možeš prouzrokovati tešku saobraćajnu nesreću."
"U međuvremenu, za sada si ti onaj što dovodi do sudara. Osim ako ..."
"Šta?"
"... to nije bio plan da mene upoznaš."
"Da, stvarno, kakav plan ... Onda bih te zaustavio i pitao ko si, a ne bih uništavao svoj auto ..."
"Šteta, mnogo bi mi se više svidelo da si se namerno sudario da bi me upoznao ..."
"Zar moraš baš da budeš tako detinjasta?"
"Ali, ja jesam dete, tata. Evo, skreni ovde desno. Ovde možeš."
"A posle ..."
"Posle smo u centru. Ulica Del Korso, znaš gde je?"
"Naravno da znam, a znam i da se tamo ne može parkirati."
"Daj, šta te briga, malo da prošetamo. Ti kao jedan creative, moraš da udahneš ljude, da stvaraš sa njima, za njih. Evo ...", Niki ponovo hvata volan sa strane i naglo ga okeće, "skreni ovde", i iznenada vuče prema sebi. "Ovde, ovde, ima jedno mesto, stani tu, stani tu!"
"Budi mirna, da se ne slupamo!"
Niki pušta volan.
"OK, ali stani ovde, savršeno je."
"Savršeno da se dobije kazna, ah da, ali ti znake zabrane i ne čitaš."
"U ovo doba saobraćajci su na ručku."
"Svi, tačno, svi su na ručku. Zato što saobraćajci nemaju smene ..."
"Daj, prekini priču, idemo!" I Niki brzo izlazi dok je auto još u pokretu, smejuči se i ne dajući mu vremena da uzvrati. Alesandro vrti glavom i parkira tamo gde mu je ona pokazala, izađe i zaključa auto.
"Ako napisu kaznu, plačamo po pola, a ...?"
Niki ga hvata pod ruku. "Naravno, naravno, kako da ne ... prvo sebi kupiš preskup auto, a posle se žališ zbog jedne kazne."
"Ali, kazna nije dodatna oprema, nisam je valjda ja izabrao, nisam je ja naručio.
"Ti si baš pravi creative, a ...? Uvek imaš pravi odgovor u pravom trenutku na pravu temu ... Da sam ja bila tako brza, znaš koliko bih dugova izbegla?"
"E stvarno ne mogu da verujem. Tako mlada, a već imaš dugove ..."
"Pa kakve veze ima ... To su oni školski!"
Nečiji mobilni telefon počinje da zvoni.
"E, daj, strava, stavio si zvuk Vaska Rosija. Ne liči na tebe, baš strava, ova muzika ne liči na tebe."
U stvari, misli Alesandro, i ne liči na mene. Elena mi je stavila. Ali ovo, naravno, ne govori Niki. Uzme mobilni iz džepa sakoa i pogleda broj.
"Izvini, ali moram da odgovorim, kancelarija ... Da, molim?"
"Ćao, Aleks, Đorđa ovde, Ovde smo svi spremni. Prikupili smo materijal, kasete, sve ranije reklame. Imamo more bombona. Možda će nam nešto sinuti ako to budemo na brzinu prešli." Alesandro pogleda u Niki, koja zaviruje u neki izlog, naginje glavu nadesno, onda nalevo, merka jedan par pantalona. Onda se okrene, pogleda u Alesandra, osmehne se i nabere nos kao da kaže: ne, ne sviđaju mi se.
"OK, počnite onda vi to da gledate."
"A ti, kad se vraćaš?"
"Malo kasnije. Još malo pa ću doći."
Niki na tu rečenicu zavrti glavom. Vadi na brzinu jedan list iz ranca i brzo piše, a onda mu ga pokaže.
"Ni govora. Danas igraš na čistu inspiraciju. Reci im. Kreativnost je ludost. I šta koji kurac!" Niki mu nabije to pod nos, tako da Alesandro skoro i ne uspeva da pročita. "Sačekaj, Đorđa, izvini, eh ..."
Alesandro pogleda papir. U suštini, Niki je u pravu. Onda ponovo počne da priča, čitajući glasno.
"Ni govora, danas čista inspiracija, kreativnost je ludost ... I šta ..."
Zastane. Pogleda Niki i zavrti glavom zbog psovke.
"I šta kog đavola ... Treba nam to s vremena na vreme, zar ne?" Alesandro zatvori oči čekajući reakciju svog copywritera. Na trenutak, tišina.
"U pravu si, Aleks. Svaka čast, mislim da je to odlično rešenje. Malo se odvojiti. Mislim da će ova pauza dati dobre plodove. Uradimo to tako, vidimo se sutra ujutro. Ćao", i prekida.
Alesandro zbunjeno pogleda u telefon. "Neverovatno." Onda ga spusti u džep.
Niki se nasmeje i slegne ramenima.
"Jesi li video? Složila se sa mnom."
"Čudno, nikad to ne bih očekivao. Obično pušta da je obuzme strah, u kancelariji uvek radi kao luda ..."
"Šta si ono rekao, koliko vremena imate za ovaj projekat?"
"Mesec dana."
"I suviše."
"Ne bih rekao."
"Da, zato što, vidi, najbolja rešenja nađeš iznenada, ona su tu, u vazduhu, spremna za nas. Dovoljno je samo da ih uzmemo. Zavisi jedino od trenutka koji proživljavamo, suviše razmišljanja o nečemu može nas uništiti."
"I to je od Vilijema Haclita?"
"Ne, ova je od moje malenkosti."

"Zatvori oči, Aleks, zatvori ih. Udahni, udahni ljude", Niki korača poluzatvorenih očiju među ljudima koji je ovlaš dotiču i gleda uvis, prema nebu. "Čuješ li ih? To su oni ... Ljudi su ti koji moraju da usmeravaju tvoje srce. Ne misli ni na šta i udahni." Onda stane. Otvori oči. Alesandro je nepomičan, još uvek malo iza i pokušava da onjuši vazduh, a onda malo otvori jedno oko i pogleda je.
"Osećam neki stvarno čudan miris ..."
Niki se nasmeje. "Pa naravno. Malopre je prošla kočija sa konjima." Na zemlji, blizu Alesandra, još stoje njihovi "tragovi".
"Eto zašto su mi se svi ljudi učinili g ..."
"Duhovito. Baš dobra opaska. Zaista, zabavna. A kakvu ulogu ti imaš u okviru svoje firme?"
"Važnu."
"Baš tako. Znači, ti si baš imao debelu vezu."
"Uopšte. Diplomirao sam na Bokoniju10 u Milanu, onda master u Njujorku i evo me, bez ikakvih spoljnih uticaja."
"Samo mi još reci da se ovako šališ i u svojoj kancelariji."
"Kako da ne, svaki dan."
"Ali šta tačno radiš?"
"Creative director."
"Creative director ... Eto zašto se svi smeju tvojim šalama! Pokušaj nešto da uradiš. Napiši svoje šale i daj ih spremačici da ih ona kaže. Videčeš da li će se posle dva dana pričanja okolo svi smejati ili će samo ona plakati jer je otpuštena."
"Ti baš zavidiš."
"Ne, žao mi je, čista realnost. Mogu da zavidim onome ko izmisli neku strava varijantu u surfu za gun dasku, možda poboljšavši roundtail krmu da bi pravio šire zaokrete. Ili mogu da zavidim onome ko je došao na ideju da napravi veštačku stenu na pedeset osmom kilometru magistrale Aurelija. Strava. Sigurno ne zavidim kreativnom direktoru. Štaviše, reci mi nešto, šta se zaista krije iza tvoje titule?"
"Na primer?"
"Na primer, osim tih lepih šala, šta ti stvarno radiš u svojoj firmi?"
"Izmišljam one reklame koje ti se toliko sviđaju, gde ima dobre muzike, lepih žena, i nečeg lepog što se dešava. U suštini, ja mislim na sve ono što ti se tako utisne u svest da kada odeš u kupovinu ili uđeš u neku radnju, ne možeš a da ne uzmeš ono što sam ti ja sugerisao."
"Ah, kad tako kažeš, zvuči dobro. U stvari, ti uspevaš nekog da ubediš da uradi nešto ..."
"Manje-više."
"Pa, možda bi onda mogao da popričaš sa mojom profankom iz matematike koja me ne ostavlja na miru?"
"Za čuda se tek obučavamo."
"Ofucano. Već viđeno."
"Ja sam je izmislio pre mnogo godina, ali su mi je ukrali."
"Ako ćemo pravo, ja je znam ovako ... Moguće činimo, nemoguće pokušavamo, za čuda se tek obučavamo. Bilo je na TV-u, u filmu Bog vidi i pruža!"
"Ti sve znaš, baš si opremljena, a?"
"Znam ono što mi koristi. Dođi, dođi, hoćemo da uđemo ovde, u Mesađerije muzikali?" I skoro ga vuče za sobom prema velikoj radnji punoj CD-ova, knjiga, DVD-jeva, ali i VHS-ova i muzičkih kaseta.
"Hej, ćao, Pepe", Niki se javlja ogromnom bodigardu na ulazu. Crna majica, crne pantalone i ogromni beli bicepsi, zategnuti kao njegova obrijana glava.
"Ćao, Niki, danas skitaš već od ranog jutra, a?"
"Da, baš mi se htelo, vruće je ... a ovde je klimatizovano."
Pepe zauzme pozu i imitira reklamu.
"... Huuu, Niki ... vruće je ..."
Niki se zasmeje; "Ne baš tako vruće, Pepe!"
Ulaze u radnju i gube se među mnogobrojnim policama. Niki uzme jednu knjigu i lista je, a Alesandro joj priđe.
"Hej, znaš li da su onaj spot o kome ti je pričao Pepe, tvoj prijatelj tabadžija, napravili naši konkurenti?"
"Pepe nije tabadžija. On je duša od čoveka, predivna osoba. Vidiš kako dozvoljavaš da te prevari spoljašnji izgled, slika? Mišići, crna majica, obrijana glava, odmah znači da je loš."
"Ja radim na spoljašnjem izgledu, na slikama. Ti si mi i sama rekla da se umešam među ljude, zar ne?"
"Ne, ja sam ti rekla da ljude udahneš. Ne da ih površno posmatraš. Dovoljna ti je jedna pripijena crna majica i dva mišića da ga katalogiziraš. On je diplomirao biotehnologiju."
"Ja stvarno nisam izrazio nikakav sud."
"Još gore, direktno si ga izbrisao."
"Samo sam rekao da je citirao reklamu naših konkurenata."
"Onda su vaši konkurenti odlični. I pobediće."
"Hvala. Stvarno mi budiš želju da se vratim u kancelariju,"
"Bravo, tako ćeš sigurno izgubiti. Moraš da udahneš ljude, ne kancelarijske fotelje. Možda bi baš Pepe mogao da te inspiriše. A ti si se tako loše poneo prema njemu."
"Opet? Nisam se loše poneo prema njemu. A šta misliš, da li sam ja tako glup da se ponašam ružno prema nekome kao što je on?"
"Pred njim ne, ali iza leđa, po strani da ... Uradio si to!"
"Dosta ... Predajem se."
"Vidi, ima i CD-ova Demijana Rajsa ... O i B Sides ... ima i poslednji, odličan je, 9. Pusti me samo malo da čujem ..." Niki uzima slušalice. Onda izabere traku 10. "Vidi kakav dobar naslov. Sleep Don’t Weep ..." i počinje da sluša mašući glavom. Onda skine slušalice.
"Da, da, kupiću ga, inspiriše me. Lepo, romantično. I znaš šta? Kupiću i O, ima i drugih pesama osim The Blowers Daughter ..."
"Prelepa muzika, iako je Closer bio film prepun srušenih snova."
"Znači, za nas nije dobro ... Soundtrack naše priče mora biti pozitivan, zar ne?"
"Izvini, koje priče ...?"
"Svaki trenutak koji prođe jedna je priča ... Samo zavisi šta od nje hoćeš da uradiš."
Alesandro je pogleda, a Niki se nasmeje.
"Nemoj da se plašiš ... Eto, u filmu nije bilo ove! Eskimo, prelepa je ... Idemo, hajde."
Alesandro i Niki odlaze prema kasama. Ona uzme novčanik iz džepa i hoće da plati, ali on je zaustavlja i pruža novac pre nje.
"Nema ni govora, ja ću ti ih pokloniti."
"Samo pazi, ja posle neću osećati dug prema tebi, OK?"
"Suviše si negativna i nepoverljiva. Pa s kim ti to obično izlaziš? Recimo da je ovo mala nadoknada za sudar jutros,"
"Veoma mala. Još uvek treba da kompletno popravim motor."
"Znam, znam."
Izlaze i nastavljaju ulicom Del Korso, koja je prepuna ljudi.
"Pogledaj, gluvare. Nemaju para, žive na periferiji i ovo je njihova jedina razbibriga. Ima muzike, tu je metro, ima radnji, poneka ulična predstava ... vidiš onog mimičara?" Postariji čovek, obojen u belo, blokira se u hiljadu poza za onog ko mu stavi neki novčić u posudu. "Ili, vidi onog drugog ...pridružuju se grupi koja je zastala da nešto pogleda. Na rubu ulice, stariji gospodin, potpuno sređen, sa slamnatim šeširom na glavi, svetlom košuljom, lanenim sakoom i tamnom leptir-mašnom, drži na svom ramenu svraku kradljivicu. Gospodin nešto zvižduće; "Hajde, Fransis, hajde ... igraj za gospodu!"
Svraka kradljivica pravi čitav niz koraka, premešta se duž gospodinove ruke držeći ritam. Dođe do šake, onda se vrati na rame.
"Bravo, Fransis, a sad mi daj poljubac", i svraka se baca na zrno kukuruza koje on stiska među usnama i pažljivo mu ga krade. Onda ptica malo poskoči i zrno pada u njen kljun, i ona ga guta. Niki sva srećna tapše: "Bravo, Fransis, bravo, baš je dobra, bravo za oboje!"
Niki stavlja ruku u džep, pronalazi neki novčić i spušta ga u malo gnezdo koje se nalazi na stočiću pored.
"Hvala, hvala, baš ste ljubazni", gospodin skine šešir i pokloni se otkrivajući svoju ćelavu glavu,
"Čestitam! Je li vam dugo trebalo da je naučite svemu ovome? Muzika, komande i sve ostalo?"
Gospodin se nasmeši: "Mora da se šalite, gospođice? Fransis je mene svemu naučila. Ja nisam znao ni da zviždućem!"
Niki oduševljeno pogleda Alesandra. "Hajde, nemoj da si cicija ... Daj im i ti nešto ..."
Alesandro otvori novčanik; "Ali, imam samo krupne novčanice ..."
"Pa daj im ovo!"
Niki izvadi novčanicu od pedeset evra i stavi je u svrakino gnezdo a da Alesandro ne uspe da je spreči. Uostalom, već je kasno. Gospodin primeti novčanicu, skoro ostane bez reči, a onda se osmehne Niki.
"Hvala ... dođite ... stavite jedno od ovih zrna u usta."
"Ja? Pa zar nije opasno?"
"Ma kakvi! Fransis je odlična. Držite.”
Niki posluša i stavi seme u usta. Fransis iznenada sune uvis, zaustavi se na milimetar od njenih usta, u vazduhu, lagano mašući krilima. U tom trenutku Niki zatvori oči, a Fransis izduži kljun i ukrade joj ono zrno iz usta. Niki oseti lagan dodir i skoro uplašena, naježi se. Onda ponovo otvori oči; "U pomoć!" Ali, Fransis se već vratila na rame svog gospodara.
"Jeste li videli, uspeli ste ..."
Niki prezadovoljna zatapše rukama: "Odlična! Bila je odlična!" Baš u tom trenutku iza njih prolazi neki smarač duge kose sa prijateljima istog kalibra.
"Hej, lepa, ako ti je toliko stalo da ljubiš ptičicu, pozajmiću ti ja moju! Opremljena je!11" i smeju se skičeći i odlaze.
"Ni mrtva! A uostalom, i ne može da izađe iz kaveza ...Niki viče za njim. Tip je pošalje do đavola jednim pokretom izdaleka.
"Hoćeš da im ja kažem par reči?" pita Alesandro.
"Ma šta ti je, već je rešeno. A i nemoj tako da se ponašaš. Mladić s kojim sam bila skakao je na sve. Da je on bio ovde, znaš šta bi se desilo? Svađa, haos ... On se tukao za svaku sitnicu. Nisam to mogla da podnesem."
"U redu, ali ovaj je baš preterao, zar ne?"
"Ma ti što tako laju, ne ujedaju. To je bila samo neslana šala, ne vredi gubiti vreme. A svog bivšeg sam baš zbog toga i ostavila. I šta sad radim, izlazim sa tobom i ti radiš istu stvar?"
"Na stranu što ti i ja nismo izašli."
"A ne?"
"Ne."
"Čudno, evo nas na ulici zajedno..
"Da, ali nismo zakazali sastanak."
"Ma kakav je to problem. Imaš ljubomornu ženu?"
"Iskreno, u ovom trenutku ona ne postoji."
"Ah, i ti si raskinuo?"
I iako mu je apsurdno da baš sa njom priča o tome, ne uspeva da je laže.
"Pa, da."
"Pa onda, šta te briga?! Uživaj u ovom trenutku i tačka! Kakav smor! Uvek sve moraš da preciziraš."
Niki krene malo bržim korakom i pređe ispred njega. Alesandro ostane tamo, pred gospodinom koji ga gleda sa svojom svrakom na ramenu, podigne obrvu i osmehne se; "Gospođica je u pravu." A onda, pomislivši da bi on ipak mogao da se predomisli, stariji gospodin pogleda Alesandra, i dalje uz smešak, i stavi pedeset evra u džep.
Alesandro je stigne; "Niki, čekaj. OK, izašli smo, ali nismo izašli. Tako ćemo još morati da izađemo, OK? Bolje, je l' da?"
"Ako ti tako kažeš ..."
"Hajde, nemoj da se ljutiš."
"Ja? Ma ko se ljuti?", i Niki počne da se smeje, podvlačeći svoju ruku pod Alesandrovu. "Čuj, malo napred je mesto gde prave odličnu picu, u ulici Dela Lupa. Hoćeš na parče pice? U ulici Tomačeli je jedan što pravi hleb za priču, ima i prelepu terasu, penje se gore i strava je. A onda ima još jedno mesto, na Aveniji Vitorio gde se pravi salata, zove se bogata salata. Voliš li ti salate? Ili, ima ovde blizu mesto na kome se pravi odličan sladoled, Đoliti, u stvari, još bolje, ima još jedno sa luđačkim frapeima, Paskuči, blizu Argentinskog trga."
"Argentinskog trga? Ali to je predaleko."
"Ma kakvi, to je samo šetnjica. Pa, idemo?"
"A kuda? Nabrojala si osam mesta za dve sekunde! ..."
"OK, onda ćemo na frapee, i to ovako: ko prvi stigne, ne plaća!" I potrči, lepa, vesela, u svojim tesnim pantalonama, sa slamenom torbom, svetlokestenjastom kosom na vetru i plavom trakom na glavi. I očima, plavim ili zelenim, u zavisnosti od svetlosti. Alesandro ostane tamo, da je gleda. U sebi se osmehuje. A onda, kao da je iznenada odlučio da ostavi iza leđa sve svoje misli, kreće i on, iza nje, počinje da trči bez daha ulicom Panteon. A ljudi gledaju, smeše se, neki su radoznali, neki na trenutak prestaju da pričaju pre nego što se opet vrate sopstvenom životu. Alesandro klanca iza Niki, skoro ju je sustigao. Evo, misli Alesandro, ovo liči na jedan od onih starih, cmo-belih filmova, tipa Čuvari i lopovi sa Totoom i Aldom Fabricijem, kad su trčali duž pruge. Samo što njemu Niki nije ništa ukrala. I ne zna kako mu ona, u stvari, nešto poklanja.
Niki se smeje i s vremena na vreme okreće da vidi gde je on: "Hej, mislila sam da nisi u takvoj formi?"
Alesandro ju je skoro zgrabio: "Sad ću te uhvatiti, sad ću te uhvatiti."
Niki malo ubrza, pokuša da produži korak. Ali Alesandro je uvek tamo, na korak-dva od nje, a onda iznenada uspori, skoro stane. Niki se okrene i vidi ga u daljini. Nepomičnog. Na trenutak se uplaši, uspori i ona. Iznenada stane i okrene se. Alesandro stavlja ruku u sako i vadi mobilni telefon.
"Halo?"
"Aleks, ti si? Ovde Andrea, Andrea Soldini ..."
Alesandro pokušava da dođe do daha.
"Ko?"
"Daj, prekini, ovde tvoj vođa tima", onda ispod glasa, "onaj što si ga spasao u svojoj kući, sa Ruskinjama..
"Ma naravno, znam ko si, je l' moguće da ne shvataš kad se šalim? Pa, reci, šta se dešava?"
"Šta to radiš kad si tako zadihan?!"
"Da, duboko udišem ljude, da bih bio kreativniji."
"Daj ... Razumeo sam. Seks posle ručka, a?"
"Nisam još ručao", i želi da doda: a ako je do seksa, nisam ga upražnjavao ko zna otkad.
"Pa, šta je? Reci."
"Ne, hteo sam da ti kažem da ponovo gledam naše stare reklame i pala mi je na pamet ideja koju treba razraditi, ako budeš svraćao ovde, ispričaćemo ti."
"Andrea ..."
"Da, reci."
"Nemoj da se pokajem što sam te spasao."
"Ne, nećeš."
"Eto, bravo. Čujemo se kasnije."
"Mogu li da te nazovem ako mi još neka ideja padne na pamet?"
"Ako baš ne budeš mogao da izdržiš."
"OK, šefe", Andrea prekine. Nisam stigao, misli Alesandro, da mu kažem najvažniju stvar. Ne podnosim kad me neko zove šefe.
Niki je za to vreme pristigla.
"Pa, šta se dešava?"
"Ništa, kancelarija, baš ne mogu bez mene."
"Lažu. Zovu te šefe i čine da se ti osećaš važnim, je l' da?"
"Tačno, pa?"
"Za sve važi isto pravilo, seti ga se: kad umre jedan šef, stvori se drugi."
"A je li? Pa znaš šta ću ti reći? Ko izgubi, plaća i ono unapred", i Alesandro je prestigne i ponovo počne da trči kao lud prema Argentinskom trgu.
"Ej, ne važi se, ne važi se! Ja sam se vratila da vidim šta ti je!"
"A ko ti je to tražio?!" Alesandro se smeje i nastavlja da trči.
"I šta znači to unapred?"
"Objasniću ti kad stignemo, sad moram da štedim dah za pobedu." Alesandro ubrzava, nastavlja da trči duž ruševina Panteona, preko trga, pored hotela i još pravo. Ponovo telefon. Alesandro uspori, ali se ne zaustavlja. Izvadi ga iz sakoa, pogleda na displej. Ne veruje. Okrene se prema Niki koja mu se približava: "Ali, ti me zoveš!"
"Pa naravno, rat je rat. Sva su sredstva dozvoljena. Naterao si me da se vratim i lukavo si krenuo, zar ne? Ko se telefona laća, od telefona će i poginuti!"
"Da, ali nisam naseo. Pomisli samo da si me ti naterala da registrujem tvoj broj!"
"Čuj, uvek izgubiš kad si dobar!" Trče i dalje. "Reci mi šta znači ta priča o unapred, inače ne plaćam."
"Odlučićemo tamo da li ćeš platiti ili ne ... inače ne važi." I nastavljaju tako da trče jedno iza drugog sve do Paskučija.

"Prvi!" Alesandro se naslanja na vrata.
"Pa naravno kad si me prevario, prevarantu jedan!"
"Ne umeš da gubiš!"
Oboje su na vratima, savijeni napola, pokušavajući da dođu do daha.
"Ali baš dobra trka, a?"
"Da, a kad pomislim da svaki dan igram odbojku. Mislila sam da ću te lako pobediti, inaće ne bih uopšte igrala ..."
Alesandro se podiže, otvorenih usta. "Zao mi je, traka za trčanje u kući. Dvadeset minuta svaki dan ... sa sve ekranom koji simulira šume i planine, predele koji pomažu da održiš formu, a naročito da pobediš neku kao ti."
"Ma kakvi, ako se budemo ponovo trkali, sigurno gubiš."
"Pa naravno, sad znaš da trajem dvadeset minuta, u prednosti si. Tajna pobede je u tome da je ne staviš ponovo na kocku. Treba znati ustati od stola u pravom trenutku. Svi su dobri igraći, malo je pravih pobednika."
"Je l' to tvoje?"
"Ne znam, moram još da odlučim. Ne mogu da se setim da li sam je ukrao od nekoga."
"Pa, za sada, zvuči mi kao kretenizam!"
"Ma zašto, ako je neko drugi rekao, dobij a na važnosti?"
"Zavisi ko je taj drugi."
"Excuse me ...", par stranaca ljubazno ih moli da se pomere. Ne mogu da uđu u lokal.
"OK, certainly, sorry ..." kaže Alesandro pomerajući se u stranu.
"Evo, ako si me sa trakom za trčanje i svojom prljavom igrom pobedio u trci, u engleskom bih te lako pobedila. Mogao bi da me uzmeš kao account international."
Alesandro se osmehne, otvori vrata, sačeka da ona uđe i onda ih zatvori. "Znaš šta smo mi uvek govorili posle malog fudbala, kad počnu diskusije ... ko je pobedio slavi, ko je izgubio objašnjava."
"Da, u redu, razumela sam, na mene je red da platim, pristajem. Ja uvek plačam opklade koje izgubim."
"Odlično, e pa ovde ćeš platiti. Za mene jedan frape od šumskog voča."
Niki razgleda različite ukuse u posudicama.
"A za mene kivi i jagoda. Pa, kakva je to priča za unapred?"
"Ah, da. Pa, ako hoćeš, možeš i da ne platiš, pošto nisi znala za to. U stvari, pošteno je da ne platiš."
"Ispričaj ti to meni, onda ću odlučiti da li ću da platim ili ne."
"Hej, al’ si se zagrejala ... boli poraz, a?"
Niki pokuša da ga nagazi nogom, ali se Alesandro brzo izmakne.
"OK, OK, sad je dosta. Ispričaću ti šta je unapred. To je jedna napolitanska tradicija. Odnosno, u Napulju su široke ruke u svemu, i kad odu u neki bar, pored kafe koju popiju, oni časte i još nekog ko će uči kasnije. Tako postoji jedna kafa unapred za onog ko ne može da plati."
"Super, sviđa mi se. Ali, šta ako se posle barmen pravi lud? Mazne lovu, a onom što uđe, što nema para i zatraži kafu, ne kaže ništa?"
"Unapred se zasniva na poverenju. Ja platim, barmen primi novac i time mi implicitno obeća da će to uraditi. Moram imati poverenja u barmena. Pomalo kao na eBayu kad platiš nešto, i onda veruješ da će ti doći na kuću."
"Da, ali u baru ne možeš da ostaviš feedback!"
"Naprotiv, u baru je lako, ulažeš samo novac za jednu kafu. Bilo bi lepo kad bismo mogli da se pouzdamo u neznance i u važnim stvarima. Ponekad ne uspevamo da se pouzdamo ni u onog ko nam je blizak oduvek, a pomisli na barmena ..."
Niki ga pogleda. Oseća iz tona njegovog glasa nešto duboko i daleko.
"U mene se možeš pouzdati."
Alesandro se nasmeši: "Naravno, najviše što ću uložiti je osiguranje za kola!"
"Ne, najviše je da se uplašiš."
"Zbog čega?"
"Zato što je na tebe red da ponovo poveruješ u sve ono u šta si prestao da veruješ."
I ostanu tako, nepomični, sa tim pogledima, sa osmehom i aluzijama, vremenom koje se ne poznaje, radoznalošću i radošću, neodlučni da li da pođu ili ne tom malom stazom koja se odvaja od glavne ulice i ulazi u šumu. Ali, koja je ponekad tako lepa, više i od same pomisli na nju. A onda se jedan nametljivi glas srući na njihove misli.
"Evo vaših frapea, za vas, gospođice, kivi i jagoda, za vas, šumsko voće."
Niki uzme svoj i počne da ga pije slamčicom, veselo fiksirajući Alesandra, bez suvišnih misli, čistim pogledom, punim i providnim. Onda prestane da pije.
"Mmm, dobar, stvarno dobar. Sviđa ti se?"
"Odličan."
"Kakav je?"
"Kako misliš kakav je?"
"Šta ima unutra?"
"Ah, onda moraš da kažeš od čega je ili koji si ukus izabrao? Moj frape je od šumskog voća..
"O bože, gori si od Bernardijeve."
"A koje to?"
"Moja profesorka italijanskog. Baš si detaljista kao i ona. Daj, savršeno se razumelo šta sam htela da kažem, zar ne?"
"Da, u stvari, zavisi od toga šta si stvarno mislila, znači to je pitanje interpretacije ... Ti znaš da je italijanski jezik sa najviše nijansi i intonacija? Zbog toga ga uče po svetu, zato što naše reći omogućavaju da se stvarnost tačno objasni."
"Tačno, nisi isti kao Bernardijeva."
"Ah, eto, baš sam to hteo da kažem."
"Gori si!" i ponovo slamčicom srkne frape. Ispije ga do kraja i počne da srče po dnu, praveći buku, pod skandalizovanim pogledom nekog postarijeg turiste i veselim, Alesandrovim. Upravo završi sa svim onim što je ostalo, kad ... "Sranje."
"Šta je sad?"
"Ništa, moj mobilni." Niki ga vadi iz džepa farmerki. "Ostavila sam ga na vibraciji." Pogleda u broj koji se pojavio na displeju. "Kakav bedak, od kuće."
"Ali možda samo žele da te čuju."
"Sumnjam. Biće uobičajena tri pitanja."
"A to su?"
"Gde si, s kim si, kad se vraćaš. Pa, krećem ... Zaranjam ..." Niki otvori telefon; "Halo?"
"Ćao, Niki."
"Mama, ti si, kakvo iznenađenje!"
"Gde si?"
"Malo sam se promuvala po centru."
"A s kim si?"
"Još uvek sa Oli." Pogleda u Alesandra i slegne ramenima, kao da kaže; kakav bedak, opet moram da lažem.
"Niki ..."
"Šta je bilo, mama ...?"
"Oli je malopre telefonirala ovde. Kaže da joj ne odgovaraš na mobilni."
Niki prevrne očima. Bezglasno, na njenim usnama oblikuje se reč koja ne ostavlja nikakvu sumnju. U kurac, u kurac, u kurac. Alesandro je gleda, apsolutno ne shvatajući šta se dešava, dok ona lupa nogama o pod.
"Ma ne, mama, nisam se dobro izjasnila. Bila sam sa Oli do malopre, onda ona nije htela da ide do centra i onda smo se rastale. Rekla sam joj da se vraćam kući, ali sam posle odlučila da prošetam sama. Ostavila me je kod motora."
"Nemoguće. Rekla mi je da te je odbacila do mehaničara. Kad si ga onda pokupila?"
U kurac, u kurac, u kurac. Ista malopređašnja scena sa Alesandrom koji sve manje razume.
"Ali mama, kako ne možeš da shvatiš? To sam njoj rekla jer mi se ne sviđa kao vozač, plašim se kad sam iza nje i nisam htela da idem s njom,"
"A je l', i s kim ćeš se onda vratiti?"
"Srela sam jednog druga,"
"Tvog momka,"
"Ne, mama". On je ionako već ex ... Rekla sam ti da smo raskinuli. Jedan drugi."
Tišina.
"Da li ga poznajem?"
"Ne, mama, ne poznaješ ga."
"A zašto ga ne poznajem?"
"Otkud znam, mama, možda ćeš ga jednog dana upoznati, otkud znam ..."
"Ja samo znam da se lažemo. Zar nismo jedna drugoj obećale da ćemo uvek sve prićati jedna drugoj?"
"Mama", Niki malo utiša glas i okrene se, "sad sam s njim. Da li bismo mogle da prekinemo ovo ispitivanje?"
"OK, kad se vraćaš?"
"Brzo."
"Kada brzo? Niki, moraš da učiš."
"Brzo, mama, rekla sam ti brzo", i prekine. "Uh, kad se moja mama navrze, stvarno je teška ..."
"Gora od Bernardijeve?"
Niki se osmehne; "Mrtva trka." Onda se okrene konobaru.
"Daćete mi još jedan."
"Isti? I dalje kivi i jagoda?"
"Da, mnogo mi se svideo."
Alesandro ispije svoj i baci plastičnu čašu u korpu blizu kase.
"Šta, Niki, ti ćeš još jedan?"
"Šta te briga, ja plaćam."
"Ma ne, nije to. Malo je mnogo dva, zar ne?"
"Znaš, ima samo jedna osoba koja tuče moju majku i Bernardijevu."
"Mislim da sam shvatio o kome pričaš."
Niki priđe kasi, a Alesandro je prestigne.
"Daj, stani, ja plaćam."
"Šta, šališ se? Izgubila sam opkladu i plaćam, možeš misliti. Dakle, tri frapea i jedan unapred."
Kasirka je radoznalo gleda: "Žao mi je, ali nemamo frape unapred."
"Ma ne, objasniću vam. Ja ću vam platiti još jedan, pored moja tri. Ako uđe neko ko hoće jedan frape, a nema para da ga plati, vi ćete mu reći da postoji jedan unapred. I napravićete mu ga ..."
Niki pruži kasirki deset evra. Ova otkuca četiri frapea i da joj kusur od dva evra. "Baš lepa ideja. Je l' vaša?"
"Ne, mog prijatelja Aleksa. U stvari, to je jedna napolitanska tradicija. Praktično, sad sve zavisi od vas."
"Od mene, u kom smislu?"
"Mi imamo poverenja u vas, razumete? Unapred je u vašim rukama."
"Naravno, objasnili ste mi ... i ponudiću ga onom kome treba."
"Odlično." Niki uzima svoj, tek pripremljeni frape i krene da izađe. Ali, zastane na vratima: "Pošto mi možemo da ostanemo ovde napolju i da pazimo celo popodne ... Do viđenja."
Alesandro raširi ruke prema kasirki; "Žao mi je, ona je baš nepoverljiva."
Kasirka slegne ramenima. Alesandro sustigne Niki, koja hoda i srče svoj frape.
"Velikom stručnjaku treba malo reči, a Niki?"
"Moja majka me je naučila da je dobro imati poverenja, ali da je još bolje nemati ga. Mogu ovako satima. Moja majka me je naučila tolikim poslovicama. Veruješ li ti u to?"
I nastavljaju tako, da pričaju, da šetaju, da ćaskaju o svemu pomalo, o putovanjima na kojima su bili, o onima o kojima maštaju, o žurkama, o lokalima koji su tek otvoreni i onima koji su se zatvorili, i o još hiljadu novosti, slušaju jedno drugo, smeju se, zaboravljajući na trenutak dvadeset godina razlike.
"Daš mi da probam tvoj frape?"
"Ma, vidiš ..."
"Čim si ga ponovo uzela, mora da je dobar."
"Drži", Niki mu dodaje čašu.
Alesandro skloni slamčicu i otpije direktno iz čaše, a onda joj ga ponovo pruži. "Mmm, dobro si uradila što si ga ponovo uzela. Stvarno je dobar ...
"Sklonio si slamčicu. Zar si toliko gadljiv?"
"Ne, možda tebi smeta. Piti istom slamčicom pomalo je kao ljubiti se ..."
Niki ga pogleda i nasmeši se.
"Pa ne baš, drugačije je. Veoma drugačije."
Tišina. Na trenutak se fiksiraju. Onda mu Niki ponovo doda čašu: "Još malo?"
"Da, hvala." Ovog puta Alesandro pije slamčicom. I gleda je, fiksira. Intenzivnim pogledom.
"Eto, kad tako radiš kao da si me poljubio ..."
"I je l' ti se svidelo?"
"Mmm, da, dobro je. Bio je to jedan ukusan poljubac, s ukusom kivija i jagode!"
I gledaju se. I smeše. I na trenutak se ne zna ko je zreliji. Ili nezreliji. Iznenada, nešto ih priziva u stvarnost. Alesandrova motorola zvoni.
Niki uzdahne: "Pa, šta je? Opet kancelarija?"
Alesandro pogleda displej: "Ne, još gore. Halo?"
"Zdravo, zlato, kako si?"
"Ćao. mama."
"Jesi li u kancelariji? Sa direktorom? Da nisi na sastanku?"
"Na sastanku."
Alesandro pogleda u Niki i slegne ramenima. Onda pokrije mikrofon rukom; "Moja je gora od Bernardijeve i tvoje zajedno."
Niki se nasmeje.
"Pa gde si onda?"
"U ulici Del Korso."
"Ah, otišao si u šoping."
"Ne, poslom sam ovde. Proučavamo ljude da bismo bolje shvatili kako da prodremo na tržište."
"Baš lepo. Zvuči kao dobra ideja. Na kraju krajeva, ljudi su ti koji biraju, zar ne?"
"Tačno."
"Čuj, hoćeš li doći kod nas na večeru u petak uveče? Dolaze i tvoje sestre sa muževima i decom. Mogao bi da dođeš sa Elenom, zar ne? Bilo bi nam drago."
"Mama, sad ne znam ništa, moram da pogledam u agendu."
"Ah, nemoj da se praviš tako zauzet pred nama."
"Ali ja jesam zauzet, mama."
"Da, ali ako se smucaš po centru ...!"
"Ovo je jedno istraživanje tržišta, već sam ti rekao."
"Pričaj ti to svojim šefovima, ne meni. Zabavljaš se okolo sa svojim prijateljima dangubama ... Pa, u petak uveče potrudi se da budeš ovde, u redu?" i prekine.
Niki podigne obrvu; "Reci mi jednu stvar. Koliko godina imaš?"
"Trideset šest."
"A mislila sam da si stariji."
"Baš ti hvala, u stvari ..."
"Nisi razumeo. Ne mislim na godine. Zbog tvog oblačenja, tvog ponašanja, tvoje kulture ..."
"Je l' ti to mene zezaš?"
"Ne, ozbiljno. Samo sam htela da shvatim ... kad i ja budem imala trideset šest godina, moja majka će i dalje tako da me smara?"
"Znaš, jednog dana će to smaranje da ti nedostaje."
Niki ispije poslednji gutljaj frapea i baci čašu u obližnji poluotvoreni kontejner.
"Koš!" Zatim uzme Alesandra pod ruku. "Eto, kad govoriš takve stvari, tvojih trideset šest godina mi se strašno sviđa!" I tako idu. Malo trče, malo ne. I malo pričaju, pa onda više. Bez žurbe, bez briga, bez telefonskih poziva. Sve dok ne dođu do parkinga i do jedinog iznenađenja. Mercedesa više nema.
"U kur ... Ukrali su mi ga."
"Ma nije bio ovde ... Možda još malo napred ..."
"Ma ne, ne, bio je ovde. Sećam se. Ne mogu da verujem, ukrali su mi ga usred dana, u centru, u ulici Dela Pena. Apsurd."
"Ne, apsurd je bio što si mislio da ga još uvek ovde nađeš."

Glas iza njihovih leđa. Jedan naročito marljiv saobraćajac sve je čuo.
"Parkirali ste u zoni pauka. Niste pročitali upozorenje?"
"Ne, bio sam rasejan". Pogleda u Niki s usiljenim osmehom. "I gde sad mogu da ga nađem?"
"Odneo ga je pauk, znači ili na Ponte Milviju ili u Olimpijskom selu, očito." Saobraćajac odlazi sa svojim blokčetom u ruci, spreman da udari još nekog po džepu.
"Naravno ... I kako ćemo sad odavde?"
"Vrlo lako. Dođi. Zar je moguće da sve ja treba da te učim?"
Niki ga hvata za ruku, počinje da trči. Prelazi Narodni trg, skoro ga vukući za sobom, kao da su dvoje turista koji pokušavaju da stignu na vreme u neki muzej pre nego što se zatvori. I brzo uskoče u onaj mali tramvaj koji saobraća duž Flaminije. Bacaju se na prva sedišta. Sav zadihan, Alesandro traži novčanik, želeo bi da plati, ali ga Niki zaustavlja. I šapuće: "I onako uskoro silazimo".
"Da, ali ako uđe kontrola?"
"Ma silazimo na sledećoj."
Ali, ne. Tu su još dve stanice. I baš na pretposlednjoj ulazi kontrola.
"Karte, karte."
Alesandro pogleda u Niki i zavrti glavom; "Zašto li sam te poslušao ..." Ne stiže da odgovori, a kontrolor je već kod njih.
"Karte?" I Niki pokušava. Pravda se na sve moguće načine, trepće, poziva se na kaznu koju su upravo dobili, priča čudne priče o ukradenim kolima, o nedavno završenoj ljubavi, priča priču o frapeu unapred, darežljivom gestu koji dokazuje njihovo poštenje. Ali, ništa. Nema načina. I ta nekupljena karta postaje karta od pedeset evra manjka za Alesandra.
"Dao sam vam i popust. Kao da je jedno od vas dvoje imalo kartu, u redu?"
Neverovatno, misli Alesandro, samo bi još falilo da mu kažem hvala. I kada siđu, Niki ne čeka ni sekund. Ponovo potrči iz petnih žila povukavši ga za sobom. Alesandro ide za njom skoro se saplićući sve dok ne stanu ispred kućice policije.
"Dobar dan ... Došli smo da preuzmemo auto,"
"Da. Gde je bio parkiran?"
"U ulici Dela Pena."
"Da, sad je došao. Mercedes ML, je l' tako? Sto dvadeset evra plus šezdeset evra za transport. Ukupno sto osamdeset evra."
Alesandro pruži kreditnu karticu. Nakon isplate, konačno ga puštaju na parking.
"Eno ga, eno ga tamo, zar nije onaj?" Niki potrči prema jednom mercedesu koji je parkiran u send, a Alesandro pokuša da ga otključa izdaleka. Četiri migavca se pale. "Da, taj je."
Niki brzo ulazi, Alesandro je sledi. Lagano izlaze sa parkinga. On blago podigne obrvu.
"Ovaj sudar sa tobom počinje da biva skup. Da sam te normalno pitao da izađemo, možda bih nešto i uštedeo."
"Ma kakvi, novac treba da se obrće, time pomažemo nacionalnu ekonomiju. A uostalom, moraš to da uradiš da bi otkrio. I izvini, ti si creative director, zar ne? Ovo je jedno istraživanje tržišta, video si ljude, probao si jednu stvarnost drugačiju od tvoje. A onda, od tvojih današnjih stavki za plaćanje, moraš da odbiješ moju."
"A to je?"
"Osam evra za frapee."
"Ah, naravno. Čim se oslobodi jedno mesto u firmi, uzimamo te kao računovođu."
"Skreni ovde, skreni ovde desno."
"Gora si od pokvarenog navigatora."
Prolaze Čineporto i nađu se na ogromnoj čistini, potpuno praznoj. Samo nekoliko automobila parkirano je u dnu.
"Pa? Šta to ima ovde?"
"Ništa."
"Pa šta radimo onda ovde?"
Alesandro je zbunjeno gleda na trenutak s podignutom obrvom. "Ovde obično dolaze zaljubljeni parovi", i osmehne joj se.
"Da. Ali i oni koji idu u auto-školu."
"A u koju grupu mi spadamo?"
"Ovu drugu. Hajde, sklanjaj se, daj mi da probam tvoj auto ..."
"Je l' se ti to šališ?"
"Čuj, nemoj da otežavaš. I onako je suviše kasno da se vraćaš u kancelariju, hajde. Sve do sad smo proučavali tržište i za smešne pare sam ti dala gomilu korisnih saveta. Koštala bih te ... A sad budi malo altruista, već imam ružičasti karton. Daj malo da steknem prakse "OK, ali polako, i ne izlazimo odavde." Alesandro izađe iz auta i obrne krug s prednje strane haube. Posmatra kako se ona unutra premešta s jednog sedišta na drugo, opkoračujući menjač. Namešta se, stavlja jedan od ona dva CD-a koja je uzela u Mesađerije, i pušta muziku do daske. Alesandro ne stigne da potpuno zatvori vrata, a Niki već poleće.
"Hej, polako! Polako! I veži pojas!"
Mercedes se zakuca. Onda ponovo krene punom brzinom. Alesandro se nagne na Nikinu stranu.
"Hej, šta radiš, šta pokušavaš? Hoćeš da iskoristiš situaciju?"
"Ma šta ti je? Stavljam ti pojas!" Alesandro ga dohvata i fiksira sa strane. Onda je pogleda. Niki pokušava da promeni brzinu, ali pogreši pedalu i zakoči.
"Hej, ali nema kvačila?"
"Ne postoji."
"Što znači?"
"Što znači, ova ručka oko koje si se ti obavila kao polip, nije menjač ... Zove se automatski menjač. Da budemo precizni, 7G-tronik, opremljen i sitemom direct selection. Dovoljan je lagani dodir i brzina D je uključena."
"Ah, ali onda ne važi. Tako mi ničemu ne služi." Niki naglo krene, skrene u usku krivinu, ubrza. Ne primećuje drugi auto koji upravo u tom trenutku ulazi na čistinu. Koči kako zna i ume, ali u punoj brzini, i udara prednji branik i deo bočne strane mercedesa. Alesandro koji nije stigao na vreme da stavi pojas, udari u staklo, završivši s priljubljenim obrazom.
"Jao, ne mogu da verujem, ne mogu da verujem, ti si propast!" zabrinuto više puta dotakne nos i pogleda ruku tražeći krv.
"Nema ničeg", kaže Niki, "hajde, ništa ti nije." Alesandro je i ne sluša, otvara vrata i trkom izlazi. Izlazi i Niki. "Hej, gospodine, pa gde gledate?! Ja sam imala prednost!"
Gospodin izlazi iz auta; "Šta?!" Visok, debeo i još krupan, oko pedeset godina, tamna kosa i čvornovate ruke. Ukratko, jedan od onih tipova koji, ako žele, mogu da povrede. I to prilično.
"Hej, deco, je l' vi to mene zezate? Ja dolazim zdesna. Ti me nisi ni videla. Pokupila si me u punoj brzini, ni pikado ne bi tako. I sva sreća što si u poslednjem trenutku zakočila, inače ne bismo ni bili ovde da pričamo. Pogledaj, pogledaj kakvu si mi štetu napravila ..."
"Da, ali vi niste gledali. Videla sam, pričali ste sa gospodom."
Jedna žena izlazi iz auta: "Izvinite, o čemu vi pričate? Nismo pričali ... "
Alesandro odluči da se umeša: "OK, OK, tišina, važno je da niko nije povređen, zar ne?"
Gospodin odmahuje glavom. "Ja nisam. Đovana, ti? Dobila si udarac u glavu? Da se nisi naglo trgla? Da li te boli vrat?"
"Ne, Đanfra’, ne."
"Odlično." Alesandro uđe u kola, a Niki ga sledi.
"Je r mi se naduo nos?"
"Ma kakvi, baš si sladak. Čuj, mislim da je ovo dvoje došlo ovde da se malo zabavi, OK? Oboje nose burme. Znači, venčani su. Ako kažeš da ćeš pozvati policiju i da želiš zapisnik, možda će se uplašiti i otići."
"Misliš?"
"Sigurno."
"Niki ..."
"A?"
"Do sad nijednom nisi pogodila ... Parking, kartu za autobus. Da li si sigurna da želiš da se upustiš u policijski zapisnik?"
Niki stavi ruke na bokove.
"Da li su frapei bili dobri?"
"Odlični."
"Eto vidiš da sam nešto pogodila. Pruži mi još jednu šansu.
"OK."
Alesandro izađe iz mercedesa. "Mislio sam da unutra imam osiguranje, ali nemam. Čini mi se da treba pozvati saobraćajnu policiju, bar da urade uviđaj ... i zapisnike."
Žena pogleda u muškarca.
"Đanfra’, to će potrajati ..."
Niki zadovoljno pogleda u Alesandra i namigne mu. Đanfranko zamišljeno protrlja bradu. Niki interveniše: "Kad je takva situacija ... Hajde da se pravimo da se ništa nije dogodilo: vi odete i mi odemo."
Đanfranko je zbunjeno pogleda. Ne razume. "A kola koja si mi uništila?"
"Opasnosti posla", usudi se Niki.
"Ama, je l' se ti to šališ? Jedini put kad sam izašao sa svojom ženom da budemo malo sami, jer ne mogu više, uvek su deca kod kuće sa deset drugova i drugarica, i potražim mesto gde ću biti miran sa njom, tvojom krivicom ja treba sve da nadoknadim? Lukavice ... Ja ću da pozovem saobraćajnu policiju, i sačekaćemo ono što treba da sačekamo! Čak i godinu dana!" Đanfranko uzima mobilni telefon iz džepa i bira broj. Niki priđe Alesandru: "OK, kao da ništa nisam rekla ..."
"Video sam."
"Je l’ imaš ti osiguranje u kolima?"
"Naravno, samo sam se napravio da nemam zbog tvoje divne teorije o ljubavnicima."
"Uzmi ga onda ..."
"Pa već zovu policiju."
"Bolje da ga uzmeš ... Veruj mi!"
"Ali shvatiće da smo blefirali!"
"Aleks ... ja nemam dozvolu i imam sedamnaest godina."
"Ali, rekla si m ... ahhhh, dižem ruke."
Alesandro se baci u kola i posle jedne sekunde izađe sa listom u ruci.
"Đanfranko, pogledaj! Pronašao sam jedno osiguranje! Kakva sreća, a?!"



Plavoljubičasta soba. Ona. Teško je. Čini se da ti se zemlja izmiče ispod nogu. Put koji si poznavala, reči koje si znala, mirisi i ukusi zbog kojih si se osećala zaštićenom ... odlučiti da sve izbrišeš. Osećati da u suprotnom ne bi nigde otišla i ostala bi ovde, da se praviš da živiš. Da li je ljubav koja se tako završi bila prava ljubav? Zao mi je. Ne želim da pati, nije zaslužio. Uvek je bio dobar prema meni. Stalo mu je do mene, brine se, pomalo je i ljubomoran. Juče, dok sam se spremala da mu kažem, osećala sam se kao da umirem. Pričao mi je o svom danu, o svom novom poslu, o sledećem odmoru u avgustu koji hoće sa mnom da provede kako bi proslavio maturu. Devojka uključi laptop. Otvori žutu fasciklu i nasumično izabere fajl.
"Ugleda sebe očima mašte kako priča sa ovom slatkom, prelepom devojkom koja sedi pored njega, u sobi prepunoj knjiga, slika, ukusa i pameti, preplavljenoj jasnom svetlošću i nekom toplom i blistavom atmosferom ..."
Onda prestane da čita. I iznenada oseti da je ona ta devojka. I vidi tu sobu prepunu knjiga, i posmatra te slike, i oseća jasnu svetlost koja je obasjava i ulepšava. A on, onaj on, nema crte njenog dečka, već nekog novog, koga treba zamisliti. Nekog ko je sposoban da napiše ove reči, ove reči koje je teraju da sanja. Koliko je to istinito. Koliko samo imamo potrebe za snovima.

Malo kasnije, u kolima. Alesandro nešto mrmlja za sebe. Niki to čuje.
"Šta radiš, moliš se?"
"Ne, računam koliko sam potrošio ... Dakle, sa osiguranjem za bonus malus, kaznom za parkiranje, kaznom za tramvaj, paukom, sudarom ... Ja sam tebi, u stvari, kupio nov motor."
"Da, ali gde stavljaš emotivnu vrednost Mile?"
"Mogu li da izbegnem da odgovorim na to pitanje?"
Niki se okrene prema prozoru: "Bezobrazniče!"
Alesandro i dalje vozi i s vremena na vreme je pogleda. Niki je i dalje okrenuta na stranu. Dobuje prstima po komandnoj tabli, u ritmu muzike koja dolazi sa CD-a Damijena Rajsa. Alesandro to primeti i isključi ga. Niki se hitro okrene prema njemu, onda se primakne prozoru i dune u njega. Počne kažiprstom nešto da piše. Alesandro pritisne jedno dugme, šiber se otvara, ulazi vazduh koji suši paru i briše Nikin natpis. Ona hukče.
"Uh, kako si antipatičan."
"A ti si nepodnošljiva kad izigravaš malu devojčicu."
"već sam ti rekla ... Ja jesam devojčica! A ti, kad ovako nešto radiš, čini mi se da si još mlađi od mene."
U tom trenutku začuje se zvuk sirene koja prilazi. Jedan automobil karabinijera prolazi u suprotnom smeru u punoj brzini. Niki se podigne i izađe kroz šiber. Raširi ruke i zaurla kao luda; "Lakše malo, kreteni!"
Automobil sa karabinijerima se upravo mimoilazi sa njima. Alesandro je povuče dole za majicu, i ona padne na sedište; "Dole i smiri se! Što urlaš?"
Onda začuje škripu, pogleda u retrovizor. Auto sa karabinijerima se zakucao, uz škripu guma okrenuo i punom brzinom pošao nazad prema njima.
"Eto, eto, znao sam. Bravo, svaka cast, jesi li sad zadovoljna?! Veži pojas, uradi nešto korisno!"
"Ali, vidiš, bila sam u pravu. Ako kreću prema nama ... znači da nikud nisu jurili."
"Niki, čuj, molim te ... ćuti. Sad ćuti!"
Auto sa karabinijerima prilazi uz njihovo krilo i jedan od njih maše palicom da stanu u stranu. Alesandro klimne glavom i lagano pristane uz trotoar. Karabinijeri izlaze iz svojih kola dok Alesandro spušta prozor.
"Dobro veče."
"Dobro veče, vozačku i saobraćajnu, molim."
Alesandro se nagne i otvori kasetu u komandnoj tabli. Uzme futrolu u kojoj drži dokumenta za auto i pruži im. U međuvremenu, drugi karabinijer obiđe oko haube, kontrolišući isečak osiguranja12. Zatim primeti slomljeni migavac i uništeno krilo.
"Sve je u redu. Izgleda ...", kaže prvi. Ali i dalje drži dokumenta.
"Šta je vikala vaša prijateljica kad je onako raširila ruke?"
"Ma ne, ništa."
"Izvinite, hoću to da čujem od nje."
Alesandro se okrene prema Niki. Ona ga gleda: "Ništa. Samo sam urlala da i ja hoću da budem karabinijer. Ali, vi i onako nas ne možete da uhvatite, zar ne?"
"Kasnite, gospođice, vi kao da vas nismo uhvatili."
Baš u tom trenutku onaj drugi karabinijer priđe Alesandrovom prozoru. Pogledaju se. Tek sada Alesandro shvati. Kareti i Sera, dva karabinijera koja su sinoć dolazila njegovoj kući.
"Dobro veče! Opet vi ... je l' i ovo Ruskinja?"
"Ne, ova je Italijanka i između ostalog želela bi da uđe u policijske snage. Mnogo vas poštuje."
Alfonso Sera je i ne pogleda: "Držite dokumenta. A vi, nemojte više izvirivati iz šibera. Opasno je i ometa automobile koji dolaze iz suprotnog smera."
"Naravno, i hvala."
"Zahvalite što su nas pozvali zbog pljačke, inače sa vama ...", i ponovo pogleda u Alesandra, "od priče sa Ruskinjama od sinoć do ove devojčice, ne bi se ovako završilo.
Ne ostavljajući im vremena da odgovore, dva karabinijera uđu u alfu 156 i uz ciku guma kreču punom brzinom. Alesandro upali kola i krene, ćuteći.
"Hteo bih da te odvedem kući ... i da stignem živ i zdrav svojoj."
"... gde te čekaju Ruskinje ..."
"Šta?"
"Da, da, čula sam šta je rekao karabinijer, šta misliš? Nisam gluva ... Ali, šta se uostalom i moglo očekivati od nekog poput tebe? Klasičan tip koji juri strankinje. Obećaš im posao, reklamu, hajde, postaćeš zvezda i sve ostalo ... da bi ih odveo u krevet zajedno sa svojim prijateljima. Svaka ti čast. Baš si ljigav tip ... Vodi me kući ..."
"Ma, to je bila obična žurka u mojoj kući. Samo što su daveži od mojih komšija pozvali karabinijere žaleći se kako pravimo nered, a to nije bilo tačno."
"Naravno, naravno, kako da ne ... sam si rekao ... Ko pobedi slavi, ko izgubi objašnjava. A ti objašnjavaš."
"Ma kakve to veze ima, ja sam pričao o malom fudbalu."
"Upravo ..."
"Osim toga, ja tebi ne dugujem nikakvo objašnjenje."
"Naravno, naravno ..."
"Ja stvarno nemam šta da krijem, a pored toga, sigurno tebi ne moram da polažem račune."
"Da, da. Skreni ovde desno i idi pravo. Naravno, da nije bilo onog karabinijera, ti bi mi to ispričao, je l' da, svoje veče sa Ruskinjama?"
"E stvarno si tvrdoglava. Zašto bih ti to ispričao? A i rekao sam ti, nema šta da se priča."
"Kad dođeš do kraja, levo. U svakom slučaju, nisi mi to rekao."
"Ma ko si ti? Moja devojka? Ne! Znači, šta treba da ti ispričam? Za šta da se pravdam? Da nismo možda par?"
"Apsolutno ne. Stigli smo. Broj 35. Evo, ovo su moja vrata." Odjednom, Niki se baci na njega, nestajući pod komandnom tablom. "Au,jebote!"
"Hej, ma šta se dešava?"
"Ššš, moji upravo izlaze."
"Pa šta?"
"Kako pa šta, ako me uhvate sa tobom, biće loma."
"Ali, i sama si sad rekla da nismo par?"
"Ipak bi bilo loma."
Alesandro pogleda Niki zaronjenu u njegove noge. "Ali, ako te uhvate ovako ... biće loma i za mene. Idi da im objasniš da si se skrivala i gotovo."
Niki ga pogleda odozdo; "Ti si baš fin, a? Naravno, navikao si na svoje Ruskinje."
"Opet! Žao mi je, ali ja nisam pogodan za te tvoje ljubomorne igre."
"Ja nisam ljubomorna. Reci mi, šta rade moji?"
"Ma ništa. Dakle, tvoja majka ... rekao sam ti već, je l' da, da je veoma lepa žena? Dakle, ona stoji ispred kola i osvrće se okolo. Traži nešto."
"Traži mene!"
"Može biti ... Stvarno je vrlo elegantna ... joj! Ma šta to radiš, grizeš me?" Alesandro masira kvadriceps.
"Rekla sam ti da ne smeš da pričaš o njoj ... I zahvali što je to bila noga!"
I ponovo ga ugrize.
"Joj!"
Alesandro se ponovo masira.
"Reci mi, šta sad radi moja majka?"
"Izvadila je mobilni telefon i ukucava broj."
Sekund kasnije zazvoni Nikina nokija. Ona je uzima.
"Halo.‘"
"Halo, Niki, da li se može znati gde si?"
"Nigde, mama, upravo se vraćam."
"A zašto ti je takav glas?"
"Kakav glas? Ovo je moj glas ..."
"Pa ne znam ... Kao da si savijena ..."
"Da ... Malo me boli stomak." Niki se nasmeši Alesandru. "Mama, tebi baš ništa ne može da promakne, a?"
"Da, sem tebe! Čuj, nas dvoje izlazimo, idemo u bioskop sa Mađorijevima. Tvoj brat je sam. Hoću da za najviše petnaest minuta budeš kod kuće. Znaći, nazvaćeš me sa fiksnog i daćeš mi svog brata."
"Biću."
"Pazi, hoću da te čujem pre nego što počne film."
"Mama, veruj mi ... Kao da sam već pred kućom."
Majka završava razgovor. Niki čuje neka kola kako odlaze. Onda se lagano podigne i proveri ulicu. Vidi svoju majku u daljini kako odlazi u autu.
"Sva sreća, otišli su."
Niki popravlja odeću.
"Pa, dobro je prošlo."
"Naravno, ako ti tako kažeš ..."
Malo poćute. Niki se nasmeši. "Ovi momenti su uvek čudni, je l' da?"
Alesandro je pogleda. Misli koliko je vremena prošlo da nije izašao sa drugom devojkom sem sa Elenom. Mnogo. I s kim sad izlazi? S maloletnicom. Pa, nije ni to loše. Ako čovek želi da promeni svoj život, bolje da to učini radikalno. Ali, stvarnost je drugačija. On nije želeo da promeni svoj život, njemu je bilo dobro sa Elenom. I te kako. A naročito, nikad nije izabrao da izađe sa ovom Niki.
"Na šta misliš?"
"Ja?"
"A ko drugi?"
"Ni na šta."
"Nemoguće je misliti ni na šta."
"Ne, stvarno, nisam mislio ni na šta."
"A je l'? Pokušaj zaista da ne misliš ni na šta ..."
Na trenutak ostaju u tišini.
"Vidiš? Nemoguće je. U svakom slučaju, tvoja stvar, ako nećeš da mi kažeš ..."
"Čuj, ako ne želiš da poveruješ, onda stvarno ne znam šta da uradim ..."
Niki ga pogleda poslednji put i onda se osmehne: "Pa, idem ja, onda ..."
"Izaći ću i ja, da te otpratim do ulaza ..."
Izlaze oboje iz kola i čuteći hodaju do ulaza u Nikinu zgradu. Alesandro stane ispred Niki, držeći ruke u džepovima. "Pa, evo nas ... naporan dan, a?"
"Baš."
"Čućemo se."
"Da, naravno. Moramo da sredimo ono oko našeg sudara." Niki podigne bradu i pogleda prema mercedesu: "Žao mi je što sam ti ga ogulila i napred ..."
"Nemoj da se brineš, već sam navikao."
"Možemo uvek da se pravimo da se sve zajedno desilo. Moja šteta je sigurno manja od tvoje."
"Nijedno osiguravajuće društvo mi ne bi poverovalo da mi je jedan motor napravio ovo od kola! Osim ako nije bačen sa terase!"
Niki se nasmeje. "Zašto, zar to ne bi moglo da se desi? Radili su to i na stadionima."
"OK, OK, kao da ništa nisam rekao."
"U svakom slučaju, ne pravi paniku, da se ne osetim još krivljom, sad ću promozgati i neko rešenje ću naći." Izvije se i poljubi ga u obraz, a onda otrči. Alesandro se smeje i odlazi prema autu. Obiđe okolo da bi konstatovao štetu. Kad je obišao krug, smeh je zamro. Uđe u auto. Upravo želi da krene kad stigne poruka. Ponovo se nasmeje, mora da je Niki. Onda mu iznenada pada na pamet Mali princ. I malo se zabrine. Sranje. Da li mi se dešava isto što i lisici? Polako se pripitomljavam? Kako je glasio taj deo? "Prvo ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana prilazićeš malo bliže ... Ako dolaziš, na primer, u četiri sata po podne, ja ću biti srećna već od tri. Što vreme bude više odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata biću već uzbuđena i uznemirena; otkriću cenu sreće! Ali, ako budeš dolazio bilo kad, ja neću znati za koji čas da spremim svoje srce ... Potrebni su čitavi rituali za to ... Da. Potrebni su čitavi rituali za to. A ja sam već iščekivao njen SMS? Alesandro otvori poruku. Ne, to je Enriko. Lisica se diže i odlazi, izlazeći sa scene njegovih misli.
"Mi smo svi kod Sicilije, na raskrsnici sa Flaminijom. Jedemo dobru ribu. Šta radite vi? Hoćete da nam se pridružite? Javi mi."
"Dolazim", brzo odgovara Alesandro svojim T9. "Ali sam." Poruka poslata. Upali kola i krene. Malo kasnije zazvoni telefon. Privatan broj. Kako mrzim kad skrivaju broj. Ko bi to mogao biti? Ima suviše hipoteza. Prvo odgovara.
"Halo."
"Ja sam."
"Koja?"
"Ja, Niki. Već si me zaboravio?"
Ne, misli Alesandro. A i kako bih, ako ni zbog čega, nosim tvoje tragove. Ali to joj ne govori. Shvata da bi ponovo zeznuo Bernardijevu, a možda i Nikinu mamu. Lisica se vrača na scenu i sklupčava, mirna, i sluša.
"Znaš, pozvala sam te sa *67# zato što sam kod kuće. Istrošila sam kredit."
Nije valjda da hoće da joj ja uplatim, pomisli Alesandro na trenutak.
"Želim samo da ti kažem da mi je bilo predivno ovo popodne sa tobom. Super sam se provela."
Alesandro se pomalo oseća krivim zbog svoje misli. Bar ga lisica gleda natmureno.
"I ja, Niki." Lisica se razvedrava.
"Znaš šta mi se najviše svidelo?"
"Frape?"
"Ne, budalo. Što si učinio da se osećam kao žena."
Alesandro se osmehne.
"Pa, ti jesi žena."
"Da, hvala, znam. Samo ponekad ne učine da se u potpunosti osetiš tako. A hoćeš da znaš šta je najlepše? Ovo je prvi put da je neko ... pa, u stvari ... U stvari, lepa stvar je da nijedan muškarac to nikad nije učinio za mene ..."
Alesandro je zbunjen. "Odlično, veoma sam srećan." On i dalje mozga, ali mu baš ništa ne pada na pamet.
"Pa, jesi li shvatio?"
"Imam neke ideje, ali je bolje da mi ti to kažeš."
"OK ... Što, kad si me otpratio do kuće nisi pokušao da me poljubiš. Stvarno. Mnogo mi se svidelo. Prvi put jedan muškarac dolazi do vrata i ne pokušava. Bravo! Ti si jedinstven! Ćao! Čujemo se uskoro." Niki prekida, kao i obično, ne ostavljajući mu vremena da odgovori.
Alesandro ostane sa telefonom u ruci. Bravo. Jedinstven si. Htela je da kaže da si jedinstvena budala! I ne znajući kako da protumači ovaj razgovor, ubrzava prema Flaminiji.

S vremena na vreme Mauro šutne zadnju gumu svog rasturenog kimka, koji stoji na nogarima, i ova se zavrti. Puši cigaretu. Malo dalje, bar pet ili šest plavih vinston cigareta već je završilo na isti način. Ponovo pogleda prema kraju ulice. Evo je.
Mauro ugasi cigaretu i potrči joj u susret: "Gde si, koji kurac, bila? Gde si bila? A? Gde si, do đavola, bila?"
Paola vedro prilazi. Srećna je. Nosi prelep osmeh.
"Ljubavi, uzeli su me, uzeli su me!"
"Zašto mi se nisi javila?"
"Istrošila sam kredit, nisam imala ni za SMS, a moja majka je bila na fiksnom. Pozvali su me na recall ..."
"Na šta?"
"Recall! Kad te zovu da uradiš još jednu audiciju ... Išla sam autobusom ... Nisam mogla da te čekam, a onda sam sela na metro, i onako audicija nije bila daleko, ponovo se održavala u Činečiti."
Grli ga, ljubi, meka, slatka, senzualna kakva samo Paola može da bude. Kad hoće. "Ama, zašto si zabrinut? Zar nisi srećan? Uzeli su me!"
Mauro se opet namršti i oslobodi njenog zagrljaja: "Sranje, hiljadu puta sam ti rekao ... ne sviđa mi se da ideš sama." Paola prevrne očima. "Odnosno, nije da mi se ne sviđa da ideš na audicije, štaviše, ali želim da te ja vozim do tamo."
"Izvini, ali nijednu devojku ne prati dečko."
"E hvala, to je zato što njih uopšte nije briga. A meni je stalo do tebe. A onda, još nešto, rekao sam ti hiljadu puta, kad si pri kraju sa kreditom, reci mi to! Pa moja majka radi u kiosku na uglu ... Pozovem je i odmah sredim da ti se dopuni. Ili ti ja direktno dopunim na nekoj dragoj strani." A onda Mauro zaćuti. Da, ali s kojim parama bih joj dopunio, pomisli u sebi. Ali ovo sigurno nije pravi trenutak da joj to predoči.
Paola otvori svoju veliku torbu sa širokim kaiševima; "Gledaj, posle probe otišla sam u Činečitu 2 i uzela sam ti ovo ..." Vadi jednog plišanog medvedića sa majicom Rome.
"Savršen! Kako je lep, hvala, ljubavi ..."
"Jesi video? To je medvedić Toti, kao tvoj kapiten, mali gladijator ... dlakavi.13"
"Au, stvarno je sladak."
"Pomiriši ga, pomiriši ga", Paola mu ga prisloni uz lice, ali ga iMauro sklanja češuči nos. "Daj, tako me teraš da kijam!"
"Ama zar ne osećaš?" Mauro ga ponovo prislanja uz lice, ovog puta sam, mirnije. Paola se osmehne: "Stavila sam malo mog batika, tako da ćeš, kad ga poneseš u krevet, misliti na mene. Ma zašto se smeješ? Da nisam stavila previše, a Ma’?"
Mauro se osmehne i stavi ga u unutrašnji džep jakne.
"Ne ... Ne, zato što te ja toliko želim da mi ovaj medvedić, lepa, uopšte nije dovoljan ... Bolja si od Ilari14"
Mauro joj lupi žvaku, stisne je uza sebe, pokazujući joj koliko je uzbuđen. "Stvarno, baš sam se napalio. Idemo u tvoju garažu, u kola tvog oca ..."
Paola se dotakne po donjem stomaku: "Ne mogu. Baš sam danas dobila dok sam bila na audiciji i sreća što su ih imali."
"A koje i šta imao?"
"Reklama koju sam radila baš je bila o njima ...", vadi iz tašne pakovanje od dvadeset četiri uloška. "Ah, možda sam od uzbuđenja dobila ranije. I vidi koja sreća, poklonili su mi jedno pakovanje!"
"Ljubavi, ma je l' se ti to šališ?" Mauro se odmakne od nje. "Pa zar stvarno moraš da radiš reklamu za te stvari? To je kao da svima kažeš da si dobila menstruaciju?"
Paola se naljuti. "Ej, ma šta ti je večeras? Baš hoćeš da se svađaš? To je prirodno! Nije vulgarno, šta tu ima loše? Svakoj su ženi, svakog meseca, potrebni. Obično se muškarci drkaju kad se to desi, zbog ..."
"Shvatio sam, ali mi zvuči tako seljački."
Paola se ponovo primakne i poljubi ga u vrat. "Mnogo si nervozan, Hajde, hoćeš li me odvesti kad se bude snimalo, videćeš da to nije ništa što bi te iznerviralo, a? Čuj, hoćeš da odemo na jednu picu? Ja častim."
"Ne", Mauro krene prema motoru, "idemo, ali častim ja."
"Kako hoćeš, htela sam samo da častim što su me uzeli!"
"Pa već si mi poklonila medvedića, zar ne?"
"U redu ... Idemo u Paradizo? Nije daleko, tamo uvek ide gomila glumaca."
"Važi, idemo." Mauro joj doda kacigu, onda stavi svoju. Paola sedne pozadi i stavi veliku torbu između sebe i Maurovih leđa.
"Hej, Paola, zamisli kad ti jednog dana postaneš slavna, možda će ljudi dolaziti u Paradizo da tebe gledaju kako jedeš?" Mauro joj uputi osmeh u retrovizoru.
"Daj, nemoj da me zezaš."
"Ma zašto? Stvarno ti to kažem, hej, sve je moguće ..."
Baš u tom trenutku blizu njih stiže ogroman motor. Tip podigne vizir na kacigi.
"Alo, Mauro. Hej, lepi ... šta radite?"
Mauro se osmehne: "Idemo na picu."
"Svratio sam do tvoje kuće, ali već si bio zapalio. Bila mi je potrebna pomoć."
"Hvala. Ali već sam ti to rekao, ne mogu."
"Javi mi kad se odlučiš. Pokloniću ti ovaj motor kad god zaželiš. Tako će ti, i kad budeš išao da jedeš picu, biti potrebno manje vremena. A naročito će tvojoj devojci biti udobnije. Hej, Mauro, žene vole komociju, a ... Nemoj to nikad da zaboraviš!” Tip spusti vizir, ubaci u prvu i sa blago podignutim prednjim točkom ode u brzini. Druga, treča, četvrta. Već je nestao na kraju ulice. Mauro polako ubrzava dok mu se Paola smešta na rame. "Ma koje ovaj smarač, a Mauro?"
"Ma niko."
"Kako niko? Daj, reci mi."
"Rekao sam ti ... niko. Išli smo zajedno u školu, ali nisam ga video, ne pamtim. Zvali su ga Ćuk, simpatičan tip."
"Možda. Meni se čini da je smarač i uz to opasan tip. A i kakav je to kretenizam o ženama koje vole komociju? Žene vole ljubav, reci to ćuku ako ga budeš ponovo video." Mauro se nasmeši i dotakne joj nogu. Paola mu pomiluje ruku: "U stvari, ne. Nemoj da mu kažeš. Taj i onako ne bi shvatio."
Mauro ubrza i lete tako, prema Paradizu, velikom restoranu blizu Činečite. Ali motor, stari kimko, brže od ovoga ne može. Lagano napreduje u noći. Ima pomalo izdavanu zadnju gumu i na sebi dva putnika, prepuna iluzija i nade.

Automobili njegovih prijatelja parkirani su ispred Sicilije, na samom ulazu. Pre nego što će ući, ugleda ga baš ispred i ne može da odoli. Osmehne se na samu ideju, promisli jedan trenutak. Na kraju izabere najbolje rešenje. I onako je ovaj dan tako tekao. A onda, čim je to uradio, uzme mobilni telefon i brzo napiše SMS. Poslato. Uostalom, ako ne padne na pamet jednom creative manageni, kome će? Onda uđe u restoran i obaviju ga mirisi sicilijanskih jela, aroma i začina.
"Neee! Evo ga! Neverovatno!" Svi njegovi prijatelji su za stolom u dnu prostorije. Enriko i Kamila. Pjetro i Suzana. Flavio i Kristina. Alesandro im izdaleka mahne i onda im se pridruži. "Mislili smo da nećeš doći!" Kristina ga pogleda. "A Elena?"
"Imala je sastanak. Morala je da radi do kasno. Pozdravila vas je". Bez daljih objašnjenja Alesandro sedne na slobodno mesto, u čelo stola. Kristina pogleda Flavija, napravi gest kao da kaže: je l' vidiš, bila sam u pravu. Alesandro otvori meni.
"Hej, ćini mi se da je ovde dobro. Najbolji recepti Sicilije ..."
Enriko mu se osmehne: "Sećaš li se kad smo hteli da otputujemo u Palermo?"
Kamila digne oči ka nebu: "Evo, počinju sa uspomenama, kao da su starci."
Enriko je ne sluša. "Daj, kad je trebalo da pođemo, a imao si poslednji ispit i odmah posle toga diplomski, pošli smo citroenom tvog oca i išao je i Pjetro sa nama."
"Kako da ne", kaže Pjetro, "a posle nam je motor prolupao ...” "Da, a nijedan ni drugi niste hteli da podelite troškove!"
"Pa naravno, izvini, Aleks, ti bi i onako išao i bez nas, zar ne? Kola bi i onako uzeo i desilo bi ti se to čak i da nije bilo njega i mene!"
"Znači, bilo je bolje da sam sam išao!"
"A, to ne. Zato što si zahvaljujući nama upoznao one dve Nemice-zečice."
"Da li se i tebi čini", kaže Suzana, "nema nijedne priče u kojoj se ne pojavljuju strankinje."
"A ti ne znaš? Pa, upravo su oni promovisali žig italijanskog latin lovera u inostranstvu."
"Da, samo čudno je što to funkcioniše samo izvan Italije." Kristina gricne jednu grisinu: "Vidi se da strankinje imaju vijagru već ugrađenu u svoja tela." Suzana i Kamila se nasmeju, ali Enriko nastavlja: "U svakom slučaju, bile su bajne. Visoke, plave, prelepe, super zgodne, ličile su na spot za Peroni."
"Da, na onaj što sam ga ja radio pet godina kasnije ..."
"Eh, u međuvremenu smo ih mi već onda bacili na probu!" Enriko i Plavio se nasmeju. I Alesandro s njima. Onda se seti Ruskinja i za tren se uozbilji. Pjetro to primeti i odmah promeni temu; "Šteta, Plavio, što nisi došao, super bi se proveo. Sećate se one večeri kad smo se goli kupali u Sirakuzi?"
"Da, i opet sa strankinjama!"
"Da, a ti si nam čak maznuo odeću! Mislio si da ćeš nas zeznuti, a golotinja nam je samo pomogla!"
"Lepo, moglo bi da bude spot. Ali, Plavio, zašto ti nisi pošao? Jesi li bio u vojsci?"
"Ne, to je bilo naredne godine."
"Jeste li ti i Kristina već bili zajedno? Zato što one sledeće godine, kad smo otišli na zimovanje u planinu ...", Pjetro se pravi da se nečega priseća, "ne, ne, ništa ..."
^ Kristina se nasmeje, savršeno razume igru: "Da, da, a tamo su bile Šveđanke ... Ma čak i da je bilo istina ... ništa on ne bi uradio! Uvek je bio dosadno veran."
"Ne, ne, sačekaj ... još gore! Tamo je, određenog dana, dolazila u hotel striptizeta za jedan porno-šou. Šalu na stranu, momci, da li se sećate toga?"
"Kako da ne ... Kako je sedela na kolenima!"
"Da, a onda bi ona išla kroz publiku, izabrala nekog tipa, pa bi potpuno gola poprskala šlag po sebi i pustila da je on poliže."
"Da, grozno. A u publici je bilo i dečaka. Mislim da se nikada nisu oporavili. Jedan od njih postao je Pačanijev prijatelj15."
"Pjetro! Kakve su ti to šale? Odvratno."
"Ali, ljubavi, roditelji su ti koji su odvratni. Daj, pa puštali su decu da gledaju tako nešto. Da li bi ti našima dozvolila da gledaju neki šou a da ne znaš o čemu je tu reč?"
"Ja ne. Problem je što bi ih na jednu takvu predstavu ti lično odveo. "
"Da, ali kakve to veze ima, ja bih to uradio u edukativne svrhe."
"Ah, da, naravno ... Baš zato."
Stiže konobar.
"Dobro veče, želite li da naručite?"
"Da, hvala."
Suzana otvori meni, ali je neodlučna.
"Sećate li se kad smo onda bili u Buketu kad je konobar promenio sto zbog toga što smo onoliko puta menjali narudžbinu?"
"Opet?" Kamila uzdiše. "Opet počinješ sa uspomenama? Pa šta je to, je l' život bio samo tada? Život je sada."
".. .Da, u starom hotelu i svako u zasebnoj sobi ..."
"Ali, lepa je rečenica. Jaka kao slogan.”
"Ponavljam", nastavlja Kamila, "ne gledajte unazad, inače nećete primetiti sadašnjost. Morate da pazite na sadašnjost."
Konobar koji je prisustvovao čitavoj sceni, ljubazno zapita: "Hoćete Ii da se vratim kasnije?"
Kristina preuzme situaciju u svoje ruke; "Ne, ne, izvinite, odmah ćemo naručiti. Ovako, za mene jedna kaponata ..."
Alesandrov telefon počinje da zvoni. On pogleda na displej i osmehne se, a onda ustane od stola. "Izvinite ... čujte, ja ću uzeti jedan karpačo od sabljarke i valjuške a la mesineze ..." I udaljava se izlazeći iz lokala dok svi gledaju za njim. Izvan lokala, Alesandro otvori telefon.
"Halo ..."
"Ne mogu da verujem! Super si išao i onda si na najlepšem pao!"
"Ali, Niki, samo sam učinio jedan lep gest..
"Da, ali postoji tu jedan mali detalj! Nisam ti to tražila. To rade svi momci, misle da me novcem mogu osvojiti. A greše, u stvari."
"Ali, Niki, zaista ..."
"A i ona rečenica ... Ćao, dopunio sam te. Ti si mene dopunila. E sad ću ja dopuniti tebe. O bože, kakav užas!"
"Ali, stvarno je bilo iz ljubaznosti."
"A ispao si prostak. A i nisi ti dopunio mene ... Dopunio si samo telefon! Postoji velika razlika. Možda takve stvari cene Ruskinje. Ja ne."
"Ali stvarno je bilo ..."
"... Preterano. Sto evra. Šta si hteo da dokažeš?"
"Osećao sam se dužnim i ..."
"I tako više ne možemo da izađemo."
"E, sad si ti teška."
Niki zaćuti.
"Hej, šta se dešava?"
"Razmišljam. I onako s onim što si mi dopunio možeš koliko hoćeš da sediš na telefonu ..."
"Daj, nemoj to da primaš za zlo, hteo sam samo da ispadnem fm. Hajde, ovako ćemo; duguješ mi pedeset frapea."
"Ne, četrdeset sedam i po."
"Zašto?"
"Zato što su pet evra od ove dopune maznuli oni lopovi iz telefonske kompanije."
"U redu, znači da njima tražim dva i po frapea. Daj, šalu na stranu ... Sve u redu? Mir?"
"Hmm. Moram da razmislim o tome."
"Vidi, ako nastaviš tako, postaćeš teža od Bernardijeve."
"Ne, to ne. U redu, nasmejao si me. Mir."
Alesandro ne stigne ništa da kaže, pošto je Niki već prekinula vezu. Baš u tom trenutku Pjetro, Flavio i Enriko izlaze iz restorana.
"Budući da se više ne može pušiti unutra, imamo izgovor da se malo odvojimo i izađemo! Hej, je l' to bila Elena? Pomirili ste se?"
"Ne, jedna moja prijateljica."
Pjetro povuče dim i radoznalo upita; "Jedna tvoja prijateljica? A od kada jedna tvoja prijateljica ima pristup tvom telefonu?"
"Samo sam se izrazio prijateljica, sudarili smo se."
"Godine?"
"Sedamnaest."
"Nevolja na vidiku."
"Da, za tebe, zato što si bolesnik. Za mene je samo sudar. Najviše što može biti prijateljica."
"Preterana sigurnost. Puno nevolja na vidiku."
Pjetro povuče još jedan dim. A onda je baci. "Momci, ja idem unutra. Već nas optužuju da uvek pričamo o prošlosti, ne bih želeo da posumnjaju i u sadašnjost. Uz to ...", pogleda Alesandra, "ne izlazi se iz restorana da bi se pričalo samo o sudaru."
Flavio ode za njim. "Idem i ja."
Enriko mirno povuče dim iz svoje cigarete: "Je l' slatka?"
"Veoma."
"Tražio sam te danas u kancelariji. Nije te bilo."
"Šetao sam malo okolo s njom."
"Dobro je, zadovoljan sam što si izašao sa nekom devojkom."
"Znaš, sa Elenom sam sada u osetljivoj situaciji ..."
"Alesandro ..."
"Da?"
"Svi znaju da te je ostavila."
"Nije me ostavila ..."
"Aleks, već mesec dana je ne viđamo i u tvom stanu više nema njenih stvari."
"Je l' ti Pjetro rekao? Nije trebalo da ga pozovem ono veče."
"Aleks, mi smo tvoji prijatelji, mi smo uvek bili uz tebe, mi te volimo. Ako nama nečeš da kažeš ... kome ćeš reći?"
"U pravu si. Zašto si me tražio u kancelariji?"
"Zbog jedne osetljive stvari, nije baš trenutak da ti ovde pričam o tome."
"OK, ali sutra ćeš mi reći?"
"Naravno. Hajde da uđemo."
Alesandro i Enriko idu prema stolu.
"Hej, sva sreća, baš je stiglo predjelo."
Alesandro sedne. "Dobro, pre nego što počnemo da jedemo, hteo sam nešto da vam kažem."
Svi se okrenu prema njemu.
"Šta je, molitva pred poslednju večeru?" Suzana laktom tresne Pjetra: "Ššš!" Alesandro pogleda svoje prijatelje, ovlaš se nasmeši da bi suzbio nelagodu.
"Ne ... Elena i ja smo se rastali."

Nikina kuća. Njen otac Roberto je u krevetu. Čita. Simona uzima zalet i baca se blizu njega, uz smeh. Klizi na stranu i pada, završivši sa rukom preko Roberta, koji se previja nadvoje, pogođen u stomak.
"Jao, em si me povredila, em sam dobio i udarac!"
"Nisi me prepoznao?"
"Izvini, a zar ti nisi moja žena ...?"
Simona još jedanput udari Roberta u stomak, ovog puta namerno.
"Jao, pa večeras si stvarno ljuta na mene!"
"Ali kako, savršeno sam odglumila, za Oskara, a ti ništa. Zar ti nisam ličila na Džuliju Roberts kad ona sva srećna trči i klizi po krevetu?"
"Pomislio sam na tren, ali nisam verovao da bi moja žena stigla dotle."
"Što znači?"
"Da bude srećna što imitira jednu prostitutku."
"Omalovažavanje." Simona hukće. "Znaš, ponekad si stvarno užasan. Stvarno ugrožavaš naš brak."
"Čiji?"
"Naš!"
"Ma kakvi, budi mirna, već je završen.”
"A sve ono što si mi pričao pre neko veče? A što mi, inače, nije ličilo na tebe?"
"Samo da bih te odveo u krevet..
Simona skoči na njega i lako ga udari, šaleći se i smejući se. "Kretenu, budalo. U svakom slučaju, džabe si se trudio." Simona popravi odeču i sedne pored njega. Podigne obrvu i osmehne se.
"Šta to znači?"
"I onako bih otišla u krevet sa tobom, Uopšte nisi morao toliko da se trudiš."
"Eto, znači istina je, brak je smrt za ljubav. Ti posmatraš naš odnos kao neki ugovor. Je l' ti znaš da ima ljudi koji odrede dan za nedeljno hopa-cupa?"
"Stvarno? Ne mogu da verujem, kako je to tužno ..."
"Nas dvoje bar funkcionišemo random."
"Da, dvoje neustrašivih!"
"Pa, da li se može znati čemu sva ova radost?"
"To je zbog Niki."
Roberto zatvori knjigu i vrati je na stočić: "Mislim da sam za ovo veče nesumnjivo izgubio volju za čitanjem ... Sačekaj samo trenutak, važi ...?" Počinje da udiše i izdiše.
"Ma šta radiš, šta si to smislio?"
"Pročitao sam jedan članak koji kaže da svemu ima leka. Radim autogeni trening. Istražujem sve moguće stvari koje ćeš mi reći i pripremam dušu i um za emotivni zemljotres koji bi mogla da mi prouzrokuje vest o Niki."
"Pa, čini mi se da ti je ideja odlična."
Roberto nastavlja oksigenizaciju, dubokim i mirnim disanjem. "Da, ali pre ili kasnije, zahvaljujući vama, moje srce će pokleknuti. OK", zatvori oči, "spreman sam."
"Spreman si?"
"Da, rekao sam ti to. Kreni."
"Dobro", Simona gladi spavaćicu, "dakle, pre neki dan Niki i ja smo izašle ..."
"Za sada je u redu."
"... i išle u šoping."
Roberto otvori samo jedno oko i krišom je pogleda ... Eto, znao sam, znao sam, na ovo se nisam pripremio", tresne pesnicama po krevetu. "Moj autogeni trening je odjeban i rasturen. Već znam. Sutra će me pozvati."
"Ko?"
"Moj direktor banke. Zato što ste me očistile, je l' da?"
O, kakva si ti budala."
"Zajedno sa knjigom o autogenom treningu, pročitao sam i onu o kompulzivnom šopingu. Mislim da nanosi više štete od razvoda."
"Kupile smo sve i ništa."
"Više svega ili više ničeg?"
"Nemoj da si cicija. Naš šoping je pre svega bio prilika za razmenu, deobu, produbljivanje odnosa majka-ćerka, nešto što ne može niti treba da se količinski izrazi. Niki je želela da se poveri. To je važno, zar ne?"
"Pa, vaši sastanci su kao epizode Beuatiful, sad mi je jasnije. Razumeo sam."
"Šta?"
"Postaću deda. A otac mog unučeta je nećak od brata od zeta direktorovog komšije, tajni agent mutne prošlosti koji se otkupio solidarušući se u Ugandi. Hoće li ga prihvatiti?"
"Koga?"
"Moje unuče."
"Ne."
"Znači, pobeći će u Ameriku o mom trošku da bi ponovo ustanovio već zastarelu sicilijansku tradiciju otimanja devojaka?"
"Ne."
"Još gore. Shvatio sam. Nemoj ništa da mi kažeš. Direktor banke ne mora da brine. Moraće da otpusti sam sebe jer je prihvatio jednog klijenta kao što sam ja, koji je sposoban da napravi rupu u fondu duboku kao bunar San Patricija. Venčaće se, zar ne?"
"Ne. Ma zašto sebi puštaš te melodramatične filmove?"
"Zato što epizode iz života moje ćerke uvek imaju nešto od trilera."
"Ali govore o ljubavi ..."
"Da, ali ne Marijinoj."
"Ah, ah, ova ti je baš slatka. Baš si dobre volje, a?! Pa, čini mi se s pravom. Uostalom, otac si ćerke koja ima svoju glavu. Mirna je, opuštena ... Ponekad, i suviše."
"Dobro, posle ove tvoje poslednje tvrdnje, mogu ponovo da počnem da čitam knjigu. Sa tobom čovek ništa ne može da shvati. Ti si najapsurdnija mama na svetu. Potpuna suprotnost svim ostalim mamama. Ama shvataš Ii ti to, sad si razočarana zato što je Niki mirna i spokojna". Roberto otvori knjigu i zavrti glavom.
"Ljubavi?"
"Da?"
"Zar se nisi upravo zbog toga oženio mnome?"
"Ako baš moram da budem iskren, s vremena na vreme se zapitam koji je zapravo bio razlog zbog koga sam pre dvadeset godina napravio ovaj odlučujući korak."
"Što, žališ?"
"Ne, samo ...", pogleda je podozrivo, "nisi mi valjda dala da popijem neki bućkuriš da bih mogao da ti postavim to časno i zabrinjavajuće pitanje? U suprotnom, neobjašnjivo je."
"Mrzim te. Vređaš me. Sutra ću stvarno da odem do grada sa Niki, i to ne zbog priče. Nego u šoping, ali ovaj put onaj pravi. Dug na kartici biče toliki da češ pobeći zajedno sa direktorom banke."
"Strava, tipa ono dvoje iz Planine Broukbek."
"Ali, vi nečete pobeći u Vajoming, najdalje u Peskaseroli, i to u dugovima do guše."
"A ovo je u svakom slučaju novčana učena. U redu, u redu, reči ću. Shvatio sam zašto sam se oženio tobom." Roberto se okrene, prodorno je pogleda i sačeka koji trenutak za tišinu, da stvori atmosferu. Osmehne joj se.
"Pa? Nemoj da me bacaš u nervozu."
"Jednostavno. Glagol u sva tri vremena,"
"Što znači ... ? Ne razumem."
"Voleo sam te. Volim te. Voleću te."
Simona mu se osmehne: "Spasao si se u korneru. Smislila sam čak i pravednu kaznu. Da poklonim Niki jednu kreditnu karticu."
"Ljubavi", Roberto je zagrli, "nemoj da mi padaš tako nisko", i poljubi je. "Dakle? Nisi mi odgovorila. Izašla si sa Niki, spiskala si moj račun i onda? Šta ti je ispričala?"
" Pričala mi je o jednom dečku."
" O bože, šta se desilo?"
" Raskinuli su."
"Jao ... Odnosno, nisam stigao ni da saznam da je moja ćerka sa nekim, a već je gotovo ... i kako je Niki? Je l' on raskinuo? U takvim slučajevima, opada nivo samopoštovanja."
"Ne, ona je."
"Sva sreća. Odnosno, žao mi je, ali bolje što je ona bila ta koja je odlučila ... Ali ti mi ne govoriš sve, šta se još desilo ...? Da li treba da se zabrinem, da li ima još nekih uznemirujućih novosti u zasedi?"
"Nije se mnogo otvorila. Ipak, mislim da je ovo bio njen prvi mladić. S njim joj je bilo prvi put ..."
"Ama jesi li sigurna?"
"Probala sam da saznam nešto više, ali videla sam da joj je malo nelagodno ... Nisam htela previše da insistiram."
"Izvini, ali da pretpostavimo da se sve to zaista dogodilo, ne razumem, baš pošto se desila jedna tako važna stvar ... oni su raskinuli?"
"Mislim da se sve to desilo prošle godine."
"Prošle godine? Ali, Niki je prošle godine imala ...", Roberto računa na brzinu. Simona mu pomogne; "Šesnaest godina."
"Šesnaest godina, sranje, šesnaest godina."
"Sa šesnaest godina neke devojčice se igraju lutkama, ali to više nisu Barbike koje su bile u moje vreme. Sada su to Brac lutke. Druge čitaju Winx. Neke druge su već u Americi, neke imaju lude blogove na internetu, skidaju fajlove, imaju iPod. Druge ubijaju roditelje. A neke se zaljubljuju i naravno vode ljubav. Budi srećan što Niki ulazi u ovu poslednju evidenciju."
"Odlično, onda sam veoma srećan što mogu da se smatram srećnim." Roberto konačno otvara svoju knjigu i počinje da čita. I vrača se na poslednju pročitanu rečenicu. "Ako mogu nekom drugom da kažem volim te, moram biti u stanju da kažem volim sve u tebi, volim čitav svet kroz tebe, volim u tebi i sebe samog." Što mu se čini jasnom porukom.
I Simona uzme svoju knjigu sa stočića. Drugi žanr. O ljubavi i send od Izabel Aljende. Ali savršeno se vidi da oboje misle na nešto drugo. Neka čudna tišina je u ovoj sobi, jedna od onih nabijenih koje je prijatno razbiti. Roberto položi knjigu na stomak, otvorenu. "Čuj, ljubavi, mogu li nešto da te zamolim?"
Simona stavi prst među stranice da bi ih obeležila: "Naravno, reci."
"Niki se sada verovatno ni sa kim ne zabavlja, je l' da?"
"Vrlo je mala mogućnost ..."
"Odlično, kad budeš bila sigurna i u vezi s tim, reći ćeš mi ..."
"Naravno."
"Pa, ja mislim da će biti mnogo epizoda Nikine Love Story. I nadam se da neće biti tužne, već pune srećnih trenutaka, smeha, radosti, dece, uspeha."
Simona je dirnuta: "Da, i ja bih to veoma želela. I pre svega, nadam se da ćemo biti spremni."
Roberto joj se osmehne; "Da, bićemo spremni. Već jesmo. A ti si predivna mama. Molim te samo da mi, šta god da se dogodi, ispričaš bez svih ovih dugačkih pauza. Stvarno liči na triler."
"U redu! Ispričaću ti u stilu TV reklame!" Simona i ne zna koliko će to biti istinito. Zasmeju se i vrate svako svojoj knjizi, sjedinjeni i bliski. Onda Roberto pruži nogu i položi je preko njene. Želi da je oseti. Želi da oseti toplinu. A naročito želi da je ne izgubi, u ime onog glagola u sva tri vremena.

Dobro jutro, svete. Čujem odvrnuti radio. Pesma koju peva Mina. Baš želim da je posvetim Fabiju, kad ga susretnem na hodniku. Da, da, baš odgovara. "Na koji način treba da ti kažem da mi se ne sviđaš, imaš suviše široka leđa, čak veća od mene, kako da ti kažem da sa svojim brkovima kriješ nežne osmehe i sunce koje je u tebi, kako da ti kažem da ga nema ... " Baš tako. Nema ga. A kad nečeg nema ... Pa, nema ga. Ne. Znaš šta ću da uradim? Ovog jutra želim da pojedem dve porcije cerealija sa čokoladom. Sranje. Moraću da kažem mami da mi donese. Uf! Nema mog motora. Hej, ali onaj tip je baš sladak. Šteta što mi je uništio Milu. Ali, stvarno je bio sladak, sav zabrinut. Naravno ... pošto se prvo zabrinuo za krilo svog auta! Malo ... hm, suviše osećaja za svojinu. I plus ... Malo ... suviše pobedničkog mentaliteta. Ali super je. Ma da, danas ga zovem. Baš želim da osetim ... vetar promene.
"Društvo, ja ću vam reći samo jednu stvar: ja ne želim da napustim Rim."
Andrea Soldini ugleda Alesandra kako ulazi nasmejan kakav već dugo nije bio. "Znači, moramo da pobedimo. Stoga, objasnite mi u kom pravcu idemo."
Svi govore u jedan glas. Pokazuju mu stare reklame, male fotografije, novine iz sedamdesetih, ali i američke proizvode, čak i japanske. Ceo svet koji se okreče oko jedne bombone.
"Moramo da pogodimo cilj mladih, ali i odraslih ..."
"Da, mora da bude duhovita ali ozbiljna ... Kvalitetna ali narodna, slobodna ali i konkretna."
"Mora da bude ideja bombone."
Svi se okrenu prema Andrei Soldiniju.
I na ovu poslednju tvrdnju, Dario odmahne glavom.
"Voda tima ... pa naravno, on je genije."
Alesandro bi se nasmejao, ali pazi da drugi to ne vide.
"Društvo, dobro nam ide, zaista. Uvek sam želeo tim koji će to biti do kraja, da nije usmeren na ono što svako kaže, kome uvek treba da po svaku cenu postigne poen, kao da je takmičenje i između nas."
Alesandro zastane na trenutak. Andrea Soldini gleda u Darija i smeši mu se kao da kaže; vidiš šta kaže? Aj, aj ... Nisi se dobro poneo. Dario ne veruje svojim očima, ponovo odmahuje glavom i na kraju je i on primoran da se nasmeje i da prihvati ovaj poraz zbog grupe.
"OK, OK, da se bacimo na posao. Andrea ... sredi malo sve ovo što za sada imamo."
Andrea se osmehne i priđe velikoj tabli gde iscrtava linije i pravi šemu sa svim onim što su našli o bomboni, u različitim vremenima i zemljama.
"Dakle, slike koje su pobedile, najlepše slike, jesu ove od jedne francuske bombone. Slogan? Američki, koji je aludirao na Vijetnam, Ona te želi, ona je, naravno, bombona."
I nastavlja tako da priča, da objašnjava neverovatnu kulturu koja se oduvek konstruisala i pratila svaku različitu bombonu kroz vreme. Alesandro sluša radoznalo i obuzeto. Ali neprestano gleda svoj mobilni telefon. Onda melanholični osmeh, u sebi, kad vidi da nikakva poruka ne dolazi. I misao. Slatka kao bombona. Ja bih je nazvao Elena. I smeši se dok sluša i sledi a da više i ne gleda linije koje Andrea i dalje crta na tabli. Ali, momak se trudi i gleda ostale koji hvataju beleške i zapisuju u svoje blokčiće, s vremena na vreme grabeći sopstvenu misao. Đorđa i dalje crta logo, Mikela baca rečenice i slogane, s vremena na vreme podvlačeći ono što joj se učini dobro ili što može podstači neku drugu misao. Mi smo u punom brejnstormingu, misli Alesandro, a ja želim da ostanem u Rimu.
Andrea Soldini ispod svega što je zapisao podvlači jednu plavu liniju.
"Evo! Ovo je, čini mi se, najinteresantniji materijal koji smo pronašli, na ovome treba da poradimo. Imaš li neke sugestije, neku posebnu ideju, neki pravac ili nešto drugo da nam kažeš, Aleks? Pretvorili smo se u uvo. Ako imaš neki pravac, mi, tvoji verni ratnici, vojnici, sluge.
"Možda je jednostavno najbolje prijatelji ili kolege."
"Da? Pa ... U svakom slučaju, koju god ti ideju imaš ... mi ćemo je slediti."
Alesandro se osmehne, onda raširi ruke i spusti ih na sto.
"Žao mi je što ću vas razočarati. Bilo mi je veoma drago što sam slušao sve o poslu koji ste uradili, ali za sada nemam ideja. Ne znam kako da se ponašam, u kom pravcu da idem."
Oni ga začuđeno pogledaju, u tišini, poneko spusti pogled, stideći se pomalo, a on ih hrabri, bez ikakvog straha, uz osmeh.
"Ali znam kuda ne želim da idem, to sigurno. U Lugano. I znam da ćemo uskoro svi pronaći nešto. Znači, na posao, kako bismo zakazali sledeći sastanak! Do sada ste uradili dobar posao."
Svi sakupe svoje fascikle, papire i ono što su ostavili na stolu i izađu iz sobe. Izuzev Andree Soldinija, koji mu priđe.
"Znam da su Marčelo i njegovi već odmakli. Postoji jedna osoba u toj grupi koja mi je privržena, za koju sam vezan. Da, koja bi mi učinila, koja mi duguje, eto."
"Andrea, zašto nikad nisi jasan? Nikad se ne zna šta ti zaista hoćeš da kažeš, kuda ideš ..."
"Nikud. Svidela bi mi se neka prečica do uspeha. Mogli bismo saznati, na primer, dokle su oni stigli i preći ih nekom drukčijom idejom ili učiniti tako da njihova ideja postane prevaziđena i zastarela. Ne čini mi se da sam išao toliko izokola."
"Ne. Ali, to bi bio pogrešan put. To da. I mnogo bih voleo da pobedim bez prečica", Alesandro mu se osmehne.
Andrea raširi ruke: "Znao sam da si takav. Elena mi je govorila. Hteo sam samo da znam do koje si to tačke zaista."
Onda se okrene i vrati na posao. Baš u tom trenutku Alesandrov mobilni telefon zvoni. Poruka. Uplašeno se osvrne okolo. Primeti da je ostao samo Andrea, svi ostali izašli su u drugu sobu. Mirno može da je otvori, s nadom da će to biti ona koju iščekuje već mesecima. "Ljubavi, oprosti, pogrešila sam." Ili "šalila sam se". Ili možda "strašno mi nedostaješ". Ili oholo "zar ti ne nedostajem?". Ili apsurdno "imam strašnu želju da se kresnemo". Ili obavezujuće "pojebi me, odmah". Ili ludo "znam, ja sam kurva, ali želim da budem tvoja kurva ...". Znači, bilo kakva poruka, ali koja nosi njen potpis; Elena. Tako Alesandro ostane na trenutak sa telefonom u ruci. Ono iščekivanje pre čitanja. Ona mala kovertica koja svetluca i koja još ne otkriva ono što čuva u sebi, a naročito ne kaže da li je njena ili ne ... Zatim više ne može da izdrži i otvara je.
"Hej, šta radiš? Praviš se da radiš, a? Seti se, sanjaj i sledi moje savete: opuštenost, osmeh i sve će ti izgledati mnogo lakše. Daj da malo preteram, hajde, ljubim te. I lepo radi."
Alesandro se osmehne i obriše poruku. Na sve je pomislio sem na nju. Niki.

"Hej, kome si poslala tu poruku?" Oli izroni Niki iza leđa. Radosna, lukava, podozriva. S rukama na bokovima, pogleda je popreko kako to uvek radi.
"Nikome."
"Ah da, eto ... Pa, već je sama činjenica da si ti nikome poslala poruku znak laži. Nešto se tu ne slaže. I ti to shvataš, zar ne? Daj, izvalila si glupost!" Oli joj skače na leđa i hvata je rukom oko vrata, jako joj stežući glavu. A onda slobodnom rukom počinje da joj trlja kosu zatvorenom pesnicom.
"Jao, boli me, Oli, jao! Dosta, stvarno si kreten!", i odmah stižu
1 Dileta i Erika koje stanu ispred njih, potpuno zaklanjajući hodnik."Napred, Oli, muči je, mi te pokrivamo! Nateraj je da progovori, tu lukavicu!"
Niki napravi čudan trzaj unazad i uspe da se izvuče iz Olinog stiska. Odmakne se, povrati dah i odmah promasira glavu i vrat.
"Jao, pa vi ste sve lude. Vi ste Talasi pobunjenici ..."
"Naravno, bunimo se protiv tebe, ne? Već nekoliko dana nisi član grupe, kako se čini ... Šta ti se desilo?"
Erika se osmehne; "Zaljubila se, pogledajte kako se promenila."
Dileta podigne obrvu: "Stvarno, čak joj je i frizura drugačija!"
Niki je zbunjeno pogleda. "Ti si baš promašila. Možda je to zato što mi je Oli trljala kosu i sad mi se nakostrešila, ličim na nekog klošara, je l’ da?"
Oli insistira: "Dakle, da li se može znati kome si poslala onu poruku ili ne? Vidi, mi te volimo. Ružno je što ne govoriš, izgleda kao da ti ne želiš da podeliš sa nama jednu lepu stvar, sa nama, tvojim prijateljicama, tvojim Talasima ..."
Niki se osmehne: "OK, OK, Sad ću vam objasniti. Nisam vam ništa rekla jer još nema ništa naročito da se priča, i to su one stvari koje, ako o njima pričaš pre nego što su se desile ... pa, posle izvisiš. Razumete?"
"Znači, ti nam praktično kažeš kako smo ti mi skoro baksuz, ne razumem ... Na nju, devojke! Ovo nisi smela da uradiš!"
"Ma ne, ne, nisam to mislila!"
Niki pokuša da se na neki način zaštiti i savije se kao jež. Oli, Dileta i Erika pokušavaju da je savladaju na sve načine, bacaju se na nju držeći je za ruke sve dok im ne uspe. A Oli joj brzo zavlači ruku u zadnji džep na farmerkama i krade telefon.
"Sada ću, devojke, glasno pročitati šta je napisala!"
"Ne, sranje, stvarno si đubre, Oli!"
"Ako sam đubre, đubre sam, ali zabrinuta sam zbog svoje drugarice. Odnosno, ti si pre nekoliko meseci raskinula sa onim nazovi kantautorom ili pravim muškarcem ili dečkom, kako god ... I baš u takvim trenucima devojka završava u naručju nekog bezveznjakovića misleći da je strava frajer. Ja ću biti tvoje oči!"
"Ja nisam završila ni u čijim rukama. Nikako to da ti objasnim!"
"Ništa ne treba dokazivati." Oli diže mobilni telefon uvis i kaže: "Verba volant, scripta manent16".
"Ah, to je jedina rečenica iz latinskog koju znaš, svaki put to kažeš! A sa ovim slučajem baš nema veze", nasmeje se Dileta, mudrica ekipe. "U stvari, znaš šta? U ovom slučaju, pošto je reč o mobilnom telefonu, baš treba reči ... scripta volant!"
"U redu ...", kaže Oli, "šta god, volant, manent, sve su to reči. Čitam glasno da svi čujemo. Poslate poruke, evo ih ..."
Upravo se sprema da otvori poruku kad začuje glas iza svojih leđa.
"E, svaka čast. Pročitaj i za mene, baš sam radoznao."
Dileta i Erika se okrenu, odmah shvate situaciju i puste Niki. To je Fabio, njen bivši dečko. Gleda ih. Smeši se. Zatim se drsko ušeta među njih.
"Šta je bilo, pokvario sam vam zabavu?"
Čini se da mu je iskreno žao. Uvek je bio odličan glumac. Oli je pomalo zbunjena, zatvara Nikin telefon i stavlja ga u džep, "Pa dobro, samo sam hteo i ja malo da se zabavim ... sigurno nisam hteo da pokvarim ovaj trenutak radosti."
Niki mu priđe: "Ćao, Fabio."
"Ćao, Niki." Fabio je pogleda u oči, malo se nagnuvši napred. "Da li je za mene bila ta poruka?"
Niki ga gleda. Prijateljice se zgledaju. Svaka na svoj način misli: A šta te briga, Niki, reci mu da jeste ... neka poveruje u to, šta te košta? Nemoj da praviš frku ...
Niki se osmehne. Možda je čula ove misli. Ali, kao i obično ... Niki je Niki.
"Ne, nije bila za tebe."
Fabio je još jedan tren gleda u oči. Jedan tren koji se čini kao večnost. Ali Niki, vedra, ne spušta pogled, a on zna da je ona takva. I na kraju ne može a da se ne nasmeši. "Pa naravno, ako treba nešto da mi kažeš, ti ćeš mi to reći direktno u oči, kao što si uvek i činila, je l' tako, ljubavi?"
"Da, ali ne zovi me ljubavi."
"Možda je poruka bila za tvoje roditelje ili za tvog brata ili za neku drugu prijateljicu. U svakom slučaju, znaš šta? Zabole me baš."
"I bolje tako, Fabio."
"Nikad ne znam da li me zajebavaš kad tako odgovaraš. A ja pišem jednu pesmu za tebe, samo za tebe. Za sve ono što je bilo među nama ... i ta će pesma izaći. Svidelo im se ono što sam im već pustio, a ova pesma o tebi biće još bolja. Pronašao sam umetničko ime s kojim ću promovisati novi disk ..." Fabio sačeka jedan trenutak da bi stvorio atmosferu iščekivanja i pogleda ih:. "Fabio ... Fobija. Sviđa ti se?"
"Da, mnogo. Pre svega je novo."
Fabio zavrti glavom.
"Znaš zašto nama nije išlo? Zato što si mi uvek zavidela. Sa mnom nisi bila u centru pažnje."
Fabio na trenutak pogleda u Diletu, Oli i Eriku. Onda se osmehne: "Vidimo se." I odlazi, sa poluspuštenim pantalonama, zgodno mršav, širokih ramena, sa kosom obrijanom na jednoj strani glave, a na drugoj puštenoj. I onim svetloplavim kaišem koji ističe njegove plave oći, čineći ih tamnijim.
Erika se osmehne pokušavajući da umanji važnost događaja. "Moram da priznam da je baš frajer ... Ustvari ... lep je!"
"Možeš ti da priznaš i da je ružan kad je već tolika stoka,"
Oli vraća telefon Niki. "Kakvu god poruku da si poslala, nemoj ništa da nam kažeš. Samo se nadam da će sve ići onako kako ti želiš." Niki ga uz osmeh stavi u džep. "Ako to kažeš ti, Oli, kojoj je Fabio uvek bio slaba tačka ..."
Dileta upadne među ostale. "Ja mislim da je on namerno padao ovih godina samo da ne izgubi Niki."
"Ma daj, zašto bi namerno padao?"
"Zar ne znaš? Apsurdno, danas svi prolaze, kad im malo progledaju kroz prste ..."
Niki za to vreme obriše poruku Alesandru da ne bi više rizikovala.
"U svakom slučaju, volela bih da pročitam tekst pesme koju je napisao o meni."
"I to je iskopirao. Pa zar ne znaš? Kao Imon kad se rastao sa ženom."
"Tačno", kaže Oli uz smešak, "kako se ono zvala ta pesma?"
"Fuck it."
Dileta počinje da je peva pred njima. "Vidi, ne znam zašto si mi se toliko sviđala. Dao sam ti sve, sve svoje poverenje ... Rekao sam ti da te volim, a sada je sve završilo u đubretu."
I repuje, igra kao najbolji crni reper, neka čudna mešavina Imona i Eminema.
"Do đavola pokloni, mogao bih da ih bacim. Do đavola svi oni poljupci, ništa ne znače. Do đavola i ti, ne želim te više ... Mislila si da možeš da mi skrivaš stvari, jea. Ali, otkrivena si bila, gaduro, čuo sam. kako pričaju. Zajebavala si me, čak si imala i oralni seks. A sada želiš da se meni vratiš ..."
Dileta napravi čudan okret završavajući pesmu: "Jea ..."
Niki se osmehne; "Valjda Fabio Fobija neće biti tako lud ... Tužiču ga ako bude napravio neku takvu pesmu. U svakom slučaju, na stranu to što apsolutno ne želim da mu se vratim ... Moram reći da i u ovom tekstu postoji nešto što se mene tiče ..."
"Šta? Bačeni pokloni?"
"Oralni seks?"
Niki odmahne glavom. "Žao mi je, ne govorim ...", i ode. "Napred, Talasi ... na nju ..." Ali Niki počinje da trči školskim hodnikom. A Talasi odmah za njom pokušavajući da je stignu. A pre svega da je nateraju da progovori.

Alesandro se upravo zatvorio u svojoj kancelariji. Gleda nečiju sliku na radnom stolu, uzme je, približi licu, vrti po rukama. Naravno, to je on sa Eienom. Smeši se. Misli prepune optimizma. Nada da će ponovo biti zajedno. Jedna uspomena. Te večeri kad su gledali Alegriju od "Sirk de Soleil". Njemu se cirkus uopšte nije sviđao. Njoj veoma. I samo zbog toga pronašao je karte za prvi red. Za nju, da bi je video kako se smeje, da bi gledao, kroz njene iznenađene oči, kolutove tih akrobata savršeno utreniranih tela. Ona, očarana tom muzikom, tom svetlošću, tolikim scenskim efektima. I udisati tako, kroz njen osmeh, osećanja tog svetskog spektakla. I shvatiti da je ona, samo ona, njegov pravi spektakl. A sada? Ostaje samo da se izađe iz prazne sale. Sta li će biti sa predstavom od mog života? Ne stigne da dovrši misao.
Kuc-kuc. Neko kuca na vrata prekidajući uzaludno traganje za teškim odgovorom.
"Koje?"
"Ja sam, Soldini, mogu?"
"Napred."
Andrea se pojavljuje samo do polovine. "Izvini ako ti smetam, možda si upravo sad hteo da dosegneš ideju koja nam toliko treba. Jednostavna i jaka, pravo u srce, pobednička i uzbudljiva ..."
"Da, da, reci, šta je bilo?" kratko odreže Alesandro, ne želeći ni sam sebi da prizna kako misli na Elenu, samo, jedino i pre svega na nju.
"Ovde je jedan tvoj prijatelj koji je svratio da te pozdravi. Kaže da imate sastanak. Neki Enriko."
"Ne neki Enriko, Enriko Manelo ..."
"Ma zašto se na mene ljutiš, odozdo su zvali tvoju kancelariju, ali tebe nije bilo. Bili smo na sastanku. Ja sam samo pokušao da budem od pomoći.,."
"OK, OK, pusti ga da uđe."
"A za ono drugo? Ništa? Sigurno?"
"Koje drugo ?"
"Prečicu."
"Što znači?"
"Da se informišem dokle su stigli, koja je njihova ideja ..."
"Soldini!"
"OK, OK, kao da ništa nisam rekao. Vidi, i u ovom sam slučaju samo hteo da budem od pomoći", i skloni se sa vrata otvarajući ih i puštajući Enrika da uđe.
"Ćao, care. Stvarno si svratio, mislio sam da je to jedna od tvojih uobičajenih šala."
Alesandro ga pusti da se raskomoti, a onda primeti da je čudno ozbiljan. Pokuša malo da ga raskravi. "Hoćeš nešto da popiješ? Otkud znam, kafu, kolu, kinoto. Imam i red bul, gledaj ..." Otvori mali frižider sa providnim vratima: "Puni smo ko brod!"
Puno metaliziranih plavih limenki. "Znaš, mi smo im uradili veliku kampanju, uspešnu, i bili su veoma velikodušni."
"Ne, hvala, ništa mi se ne pije."
Alesandro sedne ispred njega. Onda primeti sliku sa Elenom i delikatno je skloni, skrivajući je među nelam fasciklama. Onda se bolje namesti na fotelji.
"Pa, reci mi, prijatelju. Šta mogu da učinim za tebe?"
"To je bila Elenina slika koju si sakrio, je l' tako?"
Alesandro ostane bez teksta.
"Da, ali je nisam sakrio, samo sam je premestio."
Enriko mu se osmehne. "Jesi li ikad pomislio da te Elena vara? Pa, raskinuli ste, zar ne? Sam si nam sinoć rekao!"
"Da, tačno."
"Pre koliko?"
"Sad ima više od dva meseca kako je izašla iz stana."
"I nikad nisi pomislio da je mogla da te vara, možda s nekim od nas? Eto, možda sa mnom."
Alesandro se uspravi na fotelji. Onda se netremice zagleda u oči prijatelja.
"Ne, nikad nisam pomislio."
Enriko mu uputi još jedan osmeh; "Bravo. To je lepo, znaš? Ne znam da li ćete ponovo biti zajedno. Ali je to stvarno lepo. To jest, ja želim da vas dvoje ponovo budete zajedno, ako je to ono što želiš, ali je u svakom slučaju lepo što si ti živeo bez te drame ljubomore sve do pre dva meseca. Prelepo je i to što sada kad ste raskinuli, ti misliš da te ona nije prevarila ... zaista. Stvarno je lepo."
Alesandro ga gleda: "Ne razumem. Da li grešim? Nisam u pravu? Treba nešto da mi kažeš?"
"Ne, šalio sam se. Ti si super. Problem imam ja, samo ja." Zaćute. Alesandro više ne zna šta da misli. Enriko rukama trlja lice, onda ih skrsti na sto i duboko se zagleda u oči Alesandru.
"Aleks, plašim se da me Kamila vara."
Alesandro se nasloni na fotelju i duboko uzdahne.
"Izvini, ali zar nisi to mogao odmah da mi kažeš? Napravio si ceo krug, naterao me da pomislim sve i svašta, da odem u svim mogućim i zamislivim smerovima, da se zabrinem..
"Hteo sam da saznam do koje mere možeš da me shvatiš. Ljubomora. Ljubomora, ti ne znaš šta to znači ... Srećan si, ne osećaš je, to je životinja koja te jede iznutra, koja te nagriza, razdire, kida, uvijaš se, mučiš ..."
"Da, da, razumeo sam ... razumeo sam, dosta."
"Zato sam ti postavio ona pitanja. Rekao sam ti već, ti to ne možeš da shvatiš."
"U redu, ne mogu da shvatim."
"Da, ali nemoj da si ironičan."
"Ma nisam ironičan. Samo pokušavam da shvatim, ali ti kažeš da ja ne mogu da shvatim..
"Onda ću pokušati da ti objasnim. Jesi li video onaj film sa Ričardom Girom, Neverna ljubav?"
"Da, čini mi se da smo ga gledali svi zajedno."
"A ti si baš bio sa Elenom. Sećaš se te priče?"
"Pa,da."
"Možda se ne sećaš svega. Ja ću ti ispričati. Ona, prelepa Dajan Lejn, jeste Koni Samner i udata je za Ričarda Gira, Edvarda. Lepi su i čini se da su srećni. Imaju sina od osam godina, psa i žive životom na kome bi im svako pozavideo, u stanu u Sohou. A onda jednog dana, zaduva jak vetar, Koni se sudari sa nekim lepuškastim mladićem, sa dugom kosom. Ona padne, povredi koleno, prihvati njegov poziv da se popne kod njega u stan da bi je previo. Samo zato što joj je tad pomogao ... A onda, onda počnu da se kokaju kao ludi ceo film!"
"Ala si ti isključiv. Nije to bilo samo tako."
"Ali, to je bilo samo da bi ti shvatio."
"Da, ali ovo te uveravam, već sam shvatio ..."
"Pa, meni je taj film bio odvratan, ali najvažnija stvar desila se posle i odlično je se sećam. Film se upravo završio i dok smo ustajali sa fotelja, Elena je pogledala Kamilu i Kamila joj se nasmešila. Jesi li razumeo?"
"Razumeo sam. Ali, problem je šta sam razumeo. Ko zna zašto su se nasmešile jedna drugoj, zar ne? Možda se nešto desilo ... Možda su se našalile, ili je možda Kamili nešto palo ili joj se jakna zaglavila u sedištu."
"Ne, ne ... žao mi je", Enriko odmahuje glavom. "To je bio znak. Videlo se da su se ko zna kad poverile jedna drugoj, da je postojala neka veza sa tim filmom. U redu. Onda smo otišli da jedemo, ali to sad nije važno, jer se više ništa nije desilo ..."
"Izvini, Enriko, ali mislim da uopšte nemaš elemenata da bi mogao nešto da kažeš, da ostanemo u okviru teme, da zaista shvatiš nešto ..."
"Ah, da? A da l' se sećaš one scene u kojoj Ričard Gir primeti daje njegova žena neodlučna kako da izađe, jer je pripremila dva para cipela pod stolicom na kojoj joj je odeća?"
"Da, čini mi se da da."
"Pa, prošle nedelje Kamila je pod stolicom imala dva para cipela."
"Ama, možda je jedan par zaboravila od prošlog dana."
"Ne, Kamila nikad ništa ne zaboravlja."
"Onda je samo bila neodlučna. Ali, izvini, nisam razumeo? Ovog puta zaista ne razumem ... Ako je žena neodlučna, onda znači da je sigurno kurva?"
"Šta si rekao?"
"U redu, samo sam rekao, gubim strpljenje sa ćelom tom pričom. Stvarno više ništa ne razumem! U svakom slučaju, ja ne mogu da zovem Elenu. Ne čujemo se već dva meseca i ja je sigurno neću zvati da joj kažem; Ćao, e, izvini, da li Kamila ima neku priču sa strane?"
"Ne, naravno da ne, nisam ni hteo to da te pitam..Enriko se savija.
"Šta ti je?" Alesandro ga zabrinuto gleda.
"Samo kad čujem da tako govoriš, već se osećam loše."
"Čuj, Enriko, hajde da napravimo opuštenu analizu. Kako stoje stvari među vama?"
"Dobro."
"Šta znači dobro?"
"Prilično dobro."
"To jest ?"
"To jest, ja sam ljubomoran, smrtno sam ljubomoran, i znači, loše je."
"OK, OK, ali ste dobro ovako zajedno, da, to jest ima seksa?"
"Da."
"Uobičajeno? Manje, više?"
"Uobičajeno."
Alesandro se na trenutak priseti poslednjih trenutaka provedenih sa Elenom. Bila je predivna, prelepa, ljupka, i još smela, željna, pohotna, vrela. Strastveno ga je ljubila, ljubila mu je prste na rukama na prevojima i onda dole posvuda, čak i palčeve na nogama u svom erotskom ludilu. A onda je nakon dva dana otišla, ostavljajući običnu poruku. Zavrti glavom i vrati se brigama svog prijatelja koji ga u međuvremenu zbunjeno posmatra,
"Na šta misliš?”
"Ni na šta."
"Aleks, reci mi, pošto možda nisi shvatio koliko sam loše, bilo šta što ne znam dovodi me do ludila."
Alesandro hukne; "Na to kako sam vodio ljubav sa Elenom, u redu?"
"Ah. Pa, ja sam sa Kamilom uvek stajao dobro, bilo je to, recimo, mirno vođenje ljubavi. Ali, u poslednje vreme se promenilo. Čini mi se da je više, više ..."
"Više?"
"Otkud znam! Ne znam."
"Dobro, ali rekao si više, više ...?"
"Kao da je požudnija, eto, rekao sam ti."
"Možda je imala neku brigu manje, možda to tako radi zato što želi dete."
"Uzima pilulu."
"Čuj, u svakom slučaju, ja mislim da ti uzaludno želiš da uništiš svoj život."
"Ah, da?"
"Da. Čini mi se da je sve u redu. Ako želiš dete, pitaj je da li hoće da prestane da uzima pilulu."
"Uradio sam to ..."
"A ona?"
"Ona je rekla da će razmisliti."
"Vidiš ... nije rekla ne. Rekla je da će razmisliti, to je već nešto, lepo je imati decu, zar ne? Važno je, to je definitivan korak, to je ono što će te vezati više od bilo čega drugog za tu ženu, više od braka. Zauvek."
I u trenutku kad je završio ovu rečenicu, Alesandro shvati koliko je istinita i koliko mu sve to nedostaje u njegovom životu i koliko ga svaki put njegova majka i njegove dve sestre podsete na to, pa čak i njegov otac, i sve ono što ga okružuje. Čak i ovi spotovi njegove firme, prepuni srećnih porodica, naročito dece. Ali ovog puta spasava ga Enriko.
"Svaki put kad uđe u kuću, isključi mobilni telefon ili ga stavi na silence."
"Možda ne želi nikog da čuje. Radi u jednom knjigovodstvenom preduzeću, oni uvek imaju gomilu gnjavaža."
"Čak se i poruke koje dobija ne čuju."
Alesandro se preda i nasloni na fotelju.
"Šta želiš da učinim? Ti mi reci, Enriko."
"Želeo bih da odeš na ovo mesto." Iz džepa sakoa izvadi stranicu iscepanu iz Žutih strana. Okrene je na stolu postavljajući je u pravom smeru pod oči Alesandru, koji odmah čita.
"Toni Kosta. Detektivska agencija. Dokazi, svedočanstva dokumentovana fotografijama, legalnim za rastave, razvode, starateljstva nad decom. Maksimalna diskrecija uz minimalnu cenu."
Alesandro zavrti glavom; "Ama zašto želiš da se uvališ u sve ovo?"
"Dobro sam promislio, nemam drugih mogućnosti. U stvari, da budemo precizniji, moje rešenje ... si ti."
"Ja?"
"Da, ti. Ja nikad ne bih skupio dovoljno hrabrosti da odem tamo, da se popnem do ko zna kog sprata, da pričam s tim Tonijem. Već zamišljam kako bi me pogledao, kako bi se smeškao ispod brkova."
"Otkud znaš da ima brkove?"
"Detektivi uvek imaju brkove. Služe da se sakriju, zar to ne znaš? A on bi pomislio: evo ga još jedan rogonja! Jedan koji je prevaren i koji će platiti moje račune."
Pa, misli Alesandro gledajući list i ništa ne govoreći prijatelju, ovde je zaista napisano "minimalna cena ", bar će malo uštedeti, pošto je već ovakva stvar.
"OK, Enriko, otići ću. Samo zbog tebe."
"Hvala. Već se osećam bolje, zaista..
"Nadam se samo da se nećeš pokajati i da ova stvar neće pokvariti naše prijateljstvo."
"A zašto bi? Znam da mogu da računam na tebe. Uvek sam tako mislio i ovo je samo ko zna koja potvrda ovog mog mišljenja ..."
"Ne, znaš zašto ti ovo kažem, Enriko? Zato što se mnogo puta desilo da se prijatelj koji želi dobro postavi u sredinu i na kraju, onaj koji je stvarno napušten bude baš on ... Kao da je možda moja krivica ako stvari među vama krenu kako ne valja ..."
"Ljubomora gasi ljubav kao što pepeo gasi vatru, govorio je Nino de Lenklos. Ali, to za mene ne važi. Ja ću se bez ljubomore osećati samo bolje. I šta god da otkriješ, nadam se da ćemo zauvek ostati prijatelji."
"I ja se tome nadam."
"Iskreno, nadam se da taj Toni neće otkriti apsolutno ništa."
Enriko pogleda okolo. Sad je opušteniji.
"Znaš, dobro ti je ovde, u ovoj kancelariji. Apsurdno je što nikad nisam svratio."
Onda se nasmeši, pomalo posramljen.
"Ranije nije bilo potrebe..
Alesandro se takođe osmehne i ustane sa fotelje. "Nije bilo potrebe ni sada. Samo si me posetio, lepo me iznenadio. Jesi li siguran da nećeš ništa, čak ni kafu?"
"Ne, hvala, zaista, dobro mi je ovako. Znaš šta mi se sviđa kod tebe? To što si zaista čvrst."
"Kako?"
"Pa, ovde si, vedar, pomažeš prijatelju. Već sam malo opušteniji čim sam malo posedeo sa tobom. Skoro da bih ostao celo jutro."
"Šališ se? Ne znaš u kakvom smo sosu u firmi. A to je palo baš u najgorem trenutku mog poslovnog života."
"Pa, bar si u onom privatnom miran ..."
"Ne znam koji je u većem haosu ..."
"Pa ipak, čak i sinoć, kad si pričao o tome da si se rastao od Elene, činilo mi se da si vedar."
"Da, ako loše prođem u firmi, baciću se na karijeru glumca. Neću morati mnogo da se naprežem, bar po onome što mi kažeš ..."
"Stvarno si loše?"
"Loše je eufemizam ..."
"Zaista dobro to prikrivaš."
Baš u tom trenutku zazvoni Alesandrov telefon, a ovaj ga brzo izvadi iz džepa i javi se i ne gledajući ko je.
"Halo?"
"Halo, ja sam, Niki."
"Ah, kakvo iznenađenje", okrene se prema Enriku s osmehom, a onda prema prozoru. "Otkud ovaj telefonski poziv? Nisi u školi?"
"Upravo. Sakrila sm se u WC profana! Ali, želela sam da te čujem."
"Ah, razumem ... Misliš da ćeš uskoro završiti?"
"Zar u kupatilu? Šta hoćeš da kažeš?"
"Nisi razumela ...?"
"Ah, razumela, razumela. Na sastanku si? Izvini."
"Ne, sedim sa prijateljem, svratio je da me pozdravi", okrene se prema Enriku i opet mu se osmehne.
"A što onda, kog đavola, govoriš u šiframa ako si sa prijateljem? Ja te stvarno ne razumem. Ti si enigma mog života. Mnoge moje drugarice igraju sudoku, meni se to čini skoro nemogućim, ali u poređenju s tobom to je prava šetnja."
"OK, Niki, htela si nešto da mi kažeš?"
"O bože, kakav uvređeni ton ... Šta, da se nisi naljutio?"
"Ne, samo mi se ne sviđa da budem na telefonu dok sedim s nekim."
"OK, biću kratka. Dakle ... Mehaničar će biti otvoren. Stop. Zakleo mi se. Stop. Please, odvezi me. Stop. Da li je telegram stigao?"
"Da, da, vidimo se ispred škole u uobičajeno vreme."
"OK, savršeno. Hoćeš li mi poslati poljubac?"
"Ne."
"Daaaj, opet će me pitati, a ti mi donosiš sreću."
"Kao da sam to uradio."
"Hvala ... stidljivko!" Niki završi razgovor. Alesandro ostavi telefon na mesto, i kad pogleda u Enrika, vide da se ovaj smeje. Kao da je mirniji.
"Izvini, OK, ali nisam mogao da ne čujem razgovor ...? Niki, u uobićajeno vreme, vidimo se u školi. Ma ko je to, tvoja sestričina? Nije ćerka neke od tvojih sestara, zato što su one još male ... Dobro, u današnje vreme deca su veoma brza, ali nije baš da sa tri godine već prićaju i zovu mobilnim telefonom. E, znam: jedna od tvojih sestara, ali od tetke? Možda sa tatine strane ..."
"Čuj, pre nego što mnogo napregneš mozak, to je ona devojka o kojoj sam ti pričao sinoć ispred restorana, ona što sam je slučajno upoznao. Sinoć smo imali jedan sudar."
"I već ste tako bliski?"
"Eh, da."
"Šta si ono rekao, koliko ima godina?"
"Sedamnaest."
"Ah, mislim da ćeš se uvaliti. Odnosno, uvaliti u dobrom smislu. Eto zašto si prevazišao krizu sa Elenom. Ta Niki je tvoja razbibriga. Nije to bio samo jedan sudar ..."
"Ako postane razbibriga, bio bi to težak sudar."
"Ali, vidi, mi smo ti koji ne želimo da gledamo sopstvenim očima. Devojka od sedamnaest godina je već žena. Da li se sećaš šta smo mi radili pre dvadeset godina? Možda smo tada bili više muškarci nego sada. Ukratko, sem što imamo više godina, nema ničeg drugačijeg od onog što danas radimo u krevetu. To jest, imamo samo neku brigu ili problem više zbog kog možemo lošije da se pokažemo."
Alesandro mu se osmehne; "Čuj, Enriko ... Otići ću do Tonija Koste za tebe, ali ne pokušavaj ti da istražuješ po mom privatnom životu. I to ni zbog čega drugog: uplašio bi se."
"Zbog onog što si već napravio, a?" kaže mu Enriko namigujući.
"Ne, zbog osećaja praznine koji bi našao."
"Čuj, ti si mi toliko rekao, sad poslušaj ti mene ... Zabavi se sa tom Niki! A onda ... onda nek bude šta bude, kad se bude vratila Elena, sve će biti kao nekad, u stvari ne, bolje nego nekad." Otvori kožnu torbu punu dokumenata i knjigovodstvenih papira. "Drži", izvadi neki šareni CD na kome piše Love relax.
"Za tebe."
"Lep naslov ... Love relax!"
"Sviđa ti se? Ja sam ga napravio. To je moj hit, najlepše kancone, jedna za drugom, miksovane, u kombinaciji uz koju ne možeš da omaneš kod žene. Hteo sam da je upotrebim jedne od ovih večeri da ubedim Kamilu za dete, ali srećan sam što ga dajem tebi, da ga upotrebiš sa Niki."
"Ma da l' se šališ? Kakve veze ..."
"Ima veze, ima veze ... I ti to znaš. Ja ga i onako imam na kompjuteru, samo ću ga presnimiti. Ima jedna pesma koja mi se mnogo sviđa, sa najlepšim Batistijevim stihovima. Zove se Lučova pitanja. Na primer, šta ti znaš o jednom žitnom polju, o nostalgiji jedne svetovne ljubavi ... A onda ti ja odgovaram ..."
"Stvarno?!"
"Naravno, osetićeš lepotu tih reči ... Šta ti znaš o jednom žitnom polju? Zaista, šta ti znaš ... Odnosno, ako nisi baš tamo usred tog klasja, možda na vetru, kako možeš da shvatiš ... Napravio sam i paralele sa najčistijom filmskom umetnošću, na primer u Sobi s pogledom, glumac Denolm Eliot je u Firenci, a onda se u jednom trenutku nađe na njivi i slika je, jednom rukom bojeći žito, kad dolazi glumica koja glumi Lusi i oni se ljube. Ili kao kad u Gladijatoru Rasel Krou uvek dodiruje klasje desnom rukom, zato što mu ljubav njegove ubijene drage nedostaje, to je kontakt sa zemljom, odnosno klas je ljubav, ona ljubav koja se rađa iz zemlje i daje nam hleb, kao kad sretnemo svoju željenu ... i rodi se ljubav u nama. Onda ide Nostalgija za jednom profanom ljubavi, ali je ona, rekao bih, malo teža za razumevanje..
"Ma naravno. A ti misliš da će se sva ta objašnjenja svideti
Niki?"
Enriko ga pogleda, onda zatvori oči i klimne glavom.
"Već je tvoja."
"Ima samo jedan mali detalj." Alesandro zatvori Enrikovu torbu i isprati ga do vrata.
"Koji?"
"Ja je ne želim."
"OK, kako hoćeš. Ali, molim te, idi što pre do Tonija."
"Važi, za to ne brini ..."
I Alesandro zatvori vrata i vrati se za sto. Skrhan, padne u kožnu fotelju. Samo mu je još ovo falilo. Onda uzme CD i bolje ga pogleda. Pa, nije loš. Written In Your Eyesod Elize. Ključevi od kuće od Džeja Aksa. Pesma za tebe od Vaska. Canciones de amor od Venegas. Ti si deo mene od Cero Asoluta. Nikad mi nije dovoljno tebe od Dale. A onda gomila pesama od Batistija. Alesandro bolje pogleda. Stavio je čak i Never Touch That Switch od Robija Vilijamsa, koji mi se baš sviđa. Ko zna koliko je Enriku potrebno da napravi jedan CD, da ga snimi i sve izmiksuje. Baš voli Kamilu. Oni su predivan par, lepo se slažu, a ja ću bez ikakvog razloga morati kod tog Tonija Koste! E pa stvarno. I kao da to nije dovoljno, još mi je usadio crv sumnje. A ako je Elena imala drugog? Ili ako je taj drugi neko od mojih prijatelja? Enriko ne. Osim ako nije genije i ispričao celu ovu priču samo da odagna sumnju od sebe. A Plavio? Ne, Plavio to nikad ne bi uradio, suviše se plaši Kristine i mogućnosti da bude otkriven. A Pjetro? Pjetro. Ne ostaje niko drugi do Pjetra. A o njemu zaista ne znam šta da mislim. Naravno, on je veliki prijatelj, ali pred mogućnošću da odvede jednu ženu u krevet, odrekao bi se svog poštenja. A da ne govorimo o prijateljstvu! I kao da to nije dovoljno, Elena mu se mnogo sviđala, uvek mi je to govorio. Kad smo otišli da pogledamo Najboljeg prijatelja, čim smo izašli, rekao je: "Eto, da se osećaš loše pre operacije, ja bih isto učinio za tebe. Odmah bih došao da te pitam da provedem jednu noć sa Elenom. " Sad se toga sećam, počeli smo da se smejemo i ja sam ga tresnuo po ramenu: "Nema problema ...Samo napred."
Baš u tom trenutku neko pokuca na vratima.
"Napred."
Andrea Soldini.
"Mi idemo nešto da pojedemo, ali ne u menzi. Hteli bismo malo više slobode, da nastavimo sa brainom, poješćemo salatu napolju. Jesi li sa nama?"
"Da, ali u mislima. Moram da odem po Niki u školu", i uz te reči Alesandro uzme sako i izađe. Andrea Soldini mu se nasmeši. "Hej, nisam znao da imaš devojčicu."
"Da, ni ja."