Izvini, ali ti si moja ljubav

First topic message reminder :



Niki zaista postoji. Federiko ju je slučajno ugledao jednog dana u Ulici Del Korso dok je gluvarila sa svojim drugaricama. Tog dana Niki je iz farmerki izvukla mobilni telefon i skoro sat vremena raspravljala se sa svojom majkom. Federiko se često vraćao u Ulicu Del Korso, ali nikada je više nije sreo.

Pisac je obišao više od dvadeset pet svetionika duž italijanske obale. Poslednjim snagama, kad je već bio izgubio svaku nadu, popeo se na trajekt za Ostrvo ljiljana. Na njemu je našao svetionik ove ljubavne priče

Ispred škole. Reka dece izliva se na hodnike. Neki idu kući. Neki čekaju pred aparatom. Dileta je u redu zajedno sa Niki.
"Jesi li završila prevod?"
"Ne. Ti?"
"Tri četvrtine."
"Menije dodala Serenijeva. Bila mije dužna."
"Za šta?"
"Pozajmila sam joj svoju majicu Exte za žurku za osamnaesti. To je dug za bar šest prevoda."
"Ah, hajde, red je na tebe."
Niki stavlja evro u prorez. Klink. Pravi zvuk. Pritiska dugme za kolač sa čokoladom.
"Ma šta to radiš?"
"Šta, ne čitaš Benija? Svet po Sokratu, Margeritinom dedi deli se na; one koji jedu čokoladu bez hleba; one koji ne mogu da jedu čokoladu ako ne jedu i hleb; one koji nemaju čokoladu; one koji nemaju hleb. Ja sve to." evo."
"Ćao ..." Dileta se okrene. Oči zelene boje na lako preplanulom licu je gledaju. "Doneo sam ti evro. Sad je napunjen."
"Šta je to, telefonska kartica?!" nasmeje se Niki odvijajući slatkiš.
"Nije trebalo.
"Da, ali ti danas i onako ne koristi. Iskoristićeš ga sledeći put."
"U kom smislu?"
Mladić vadi iz džepa jedan snek sa cerealijama. "Ja sam ga uzeo za tebe."
Dileta ga zbunjeno gleda: "Nisi morao."
"Znam. Ali, hteo sam."
Niki gleda jedno pa drugo, kao da je teniski meč u pitanju.
"Da, ali rekla sam ti, ja ne volim da dugujem."
"Pa u redu, onda nemoj da se zadužuješ."
Niki interveniše; "Daj, Dileta, nemoj da se izmotavaš. Kupio ti je jedan snek, ne kutiju crnih tartufa iz Norče. Bravo! Sviđa mi se gest!" i osmehne mu se.
On pruži snek Dileti.
"Ne, hvala, ne želim", kaže ona i ode.
Niki je gleda. Onda se okrene ka njemu. "Znaš, ona je od onih pomalo čudnih. Ali je super. Igra odbojku i s vremena na vreme dobija udarce u glavu i ovako reaguje. Onda je prođe."
On pokuša da se nasmeje, ali se vidi da mu je malo krivo.
"Čuj, daj ga meni."
"Ali ne, bio je za nju."
"Ma, pogrešno si razumeo. Daj ga meni, a ja ću joj ga uručiti kasnije", i uzme mu iz ruke. Trčeči, okrene se još jedanput.
"A kako se zoveš?"
"Filipo", jedva stigne da odgovori pre nego što ona nestane iza ugla, ostavljajući ga tamo, sa jednim napunjenim evrom u jednoj ruci i jednim snom manje u drugoj.

"Šta je bilo, što ne pričaš?" Mauro vozi motor punom brzinom kroz saobraćaj. "Hej, što ne pričaš?" Paola ga jako tresne po ramenu. "Nemoj da se praviš da nisi čuo, ljutim se na tebe. Šta ti je sad, što si popizdeo?"
"Nisam, nije mi ništa."
"Da, takvo lice i nije ti ništa ... Mene foliraš? Opet ..."
Mauro uđe u ulicu koja vodi do Paoline kuće, ali prođe pored nje.
"Hej, jesi li fijuknuo, ja živim u 35!"
Mauro vozi još malo, onda zaustavi motor i siđe. I Paola uradi isto i skine kacigu.
"Bože, kad si takav, stvarno si nepodnošljiv. Šta je, šta je, šta je, može li se znati šta ti je?"
"Ništa, ništa i ništa."
"Ništa je odgovor budala. Otkad sam završila snimanje, nijednom nisi otvorio usta, ni sa kim se nisi pozdravio i duriš se non-stop ... Pa? Bože, moram da te silom tretiram kao dečaka."
"Ništa. Nešto mi je zasmetalo."
"Šta? Scena koju smo snimili? Igrale smo košarku. Izabrali su me baš zbog toga, zar ne? Zato što sam visoka i zato što sam pomalo igrala košarku. I na kraju sam se nasmešila u kameru i rekla svoju prvu rečenicu, prvu u svom životu; Ne mogu da izgubim ... Proizvod nisam ni pomenula. U stvari, zar ne umeš da budeš srećan zbog mene? Ne, reci mi. A i šta si pronašao loše u tome?"
"Do tada ništa."
"Pa onda, šta?"
"Kad si otišla do režisera."
"Eto. Eto ... Znala sam." Paola kruži oko motora obuzeta napadom besa. "Znala sam ... Znaš li šta sam uradila? Otišla sam da se pozdravim sa režiserom, kao što rade ostale devojke, vaspitane i ljubazne, a on me je pitao, između ostalog, da li si ti moj dečko ..."
"Da, u stvari, video sam da ste pričali."
"Upravo."
"A onda ti je on dao neki papir ..."
"Da, neki papir ...Paola pretura i vadi ga iz torbe, "evo ga. A znaš li šta tu piše, a, znaš li? Pogledaj! Pogledaj!" lepi mu ga na lice. Mauro se, nervozan, sklanja,
"Tako ne mogu da pročitam."
"Evo, onda ću ti ga ja pročitati. Piše neki broj. 338 ... i ostalo, samo što to nije njegov broj. Jesi li razumeo? To je broj jednog fotografa. Fotografa! A tu je i jedna adresa. A znaš zašto? Zato što je bio ljubazan. Zato što je mislio da sam ja sa dečkom. A ovaj papiričje za tebe", i besno mu ga baca. "Rekao mi je da traže mladića za drugu reklamu, nekog sa periferije, ali tako lepog kao što si ti ... Jesi li razumeo? Čak ti je dao i kompliment i posavetovao me za fotografa da ti on napravi fotografije da ne bi platio mnogo. A ovo je njegov broj, jesi li razumeo? A ovo ispod je adresa na koju treba da odeš sa fotografijama. Jesi li sad razumeo ili ne? Ja sam bila ljubazna, režiser velikodušan, a ti si kreten koji mi je pokvario dan."
Mauro pokuša da je zagrli; "Ali, ljubavi, otkud sam ja to mogao da znam?"
"Pa onda pre nego što izdužiš lice, zar nije lakše pitati? Pričati? Razgovarati? Ne kao što rade životinje."
"Zašto, kako rade životinje?"
"Reže, kao ti."
Mauro se sagne, savije, imitira prasca. I pritiska njuškom njen stomak i gura i grokče, pokušavajući da je nasmeje. Ali Paola je i dalje ljuta: "Jao, pusti, boli me!" Pomera se i skršta ruke. "Kunem ti se, prestani. Prekini! Uopšte me nećeš nasmejati. Dosadio si mi. Apsurdno je, uvek mi se čini da imam posla sa dečačićem. Dečačići bar porastu. A ti, izgleda, upravo obrnuto."
"Uvek? ... Daj, ne preteruj, nije baš uvek ... Prvi put ti pravim ljubomornu scenu."
"Šta?! Stalno je praviš, svaki put kad ti se pruži prilika."
"Ma kada?!"
"Pa verujem ti, uglavnom smo sami, kakve bi scene mogao da praviš? Ali čim progovorim sa nekim, kao danas, uz to da bih tebi učinila uslugu, evo ga, plane."
"Vidi, ljubavi, ljubomora je ... znak ljubavi."
"Je li, a gde si to pročitao? U baći peruđine?17" "Daj, ljubavi, nemoj da se svađamo, hajde."
"Dosta, umorna sam, od jutros od sedam sam na nogama. Hoću da idem kući, čućemo se kasnije ..." Paola uzme torbu koja je stajala na motoru i ode. Mauro se popne na kimka, pali ga i malo kasnije, opet je kraj nje.
"Daj, ljubavi, nemoj da si takva."
"Ne, u redu je, posle će me proći, ali sad je dosta."
"Sutra ću otići da uradim fotografije. Hoćeš da ideš sa mnom?"
"Ne, idi sam. Možda imam još jedan razgovor."
"Sa režiserom?"
"Insistiraš? Onda stvarno hoćeš da se svađaš?"
Mauro stane malo pre njene kapije i siđe sa motora.
"U redu, nećemo se svađati, hajde, daj mi jedan poljubac." Paola ga poljubi pokušavajući da ga skine s vrata. "OK ..." Mauro sedne na motor.
"Sutra ću uraditi fotografije i onda ću otići na adresu koju si mi dala, važi?"
"Važi, ćao", Paola se okrene da uđe.
"Nemoj da gasiš telefon, možda ćemo se čuti za još jedan pozdrav ..."
Paola zatvori kapiju: "Ako budem mogla, neću ga gasiti. U suprotnom, ugasiću ga ... Znaš da moji sve slušaju, zalepe se za mene ..."
"OK ... A šta ti misliš, je I’ onaj režiser peder?"
"Ma daj, bre", iznervirana, Paola odmahne glavom i uđe u zgradu. Mauro je posmatra dok ulazi, onda bolje namesti cedulju u džep jakne i krene.
Kad je stigao na čistinu ispred svoje kuće, ugasi motor, stavi lanac, ali kad se ispravio, iz senke se neko pomalja.
"Mauro?"
"Ko je to? Ajde, nosi se, Karlo, umalo me srčka nije strefila."
Brat ide prema njemu. "Izvini, nisam hteo da te uplašim. Čuj, danas sam sa tatom dugo razgovarao. Juče se ni na večeru nisi vratio. Čeiiali smo te, nisi nam se ni javio ... Uvek radiš po svome, a?"
"Ej, Ka’, nemoj da me smaraš, zaboravio sam, OK ... Ali, ja sam i onako već odrastao, hej, imam dvadeset dve godine, a ne dve. Čak i ako se jedanput ne vratim kući."
"Da, ti si odrastao, ali samo na recima. Napustio si Školu, nisi je ni završio i najmanje četiri godine smucaš se okolo i šta radiš?"
"Kako šta radim?"
"Pa šta radiš? Ni italijanski više ne razumeš?"
"Bože ...", Mauro prolazi pored Karla i obilazi ga, "ej, ličiš na našeg oca,.."
"Ne, da sam na njegovom mestu, ja bih te išutirao u dupe. To ti je i obećao."
"E pa onda neću ući."
"Daj, nemoj da si kreten. Da li je moguće da ne kapiraš?"
Mauro se vrati do motora, ponovo skine lanac i stavi ga u deo za prtljag.
"Mau’, zašto ne dođeš da radiš sa mnom, meni treba jedan pomoćnik. Naučićeš zanat, nije teško i zarađuje se dovoljno ... Ako ima nečeg, to su cevi koje su pukle i WC šolje za montiranje. Ako postaneš dobar, mogli bismo da uzmemo još poslova, i jedanput kad shvatiš kako to ide, sam ćeš raditi, nije loše, zaista." Mauro se popne na motor i upali ga.
"Pa, vidi, danas sam naš’o posao, ali ti ništa neću reći, pošto kakvi ste, još ću ga i izgubiti. Izbaksuziraćete mi", i krene uz štaipu, ostavljajući brata samog na čistini.

Kad je stigao do Nikine škole, Alesandro zaustavi auto, rasejano pogleda okolo. Nekoliko devojčica veselo ćaska pušeći klasičnu cigaretu za kraj časova. Dvoje se, ne mareći za eventualni dolazak roditelja, naslonilo na motor i ljubi se skoro požudno. Dečak, potpuno otvorenih usta, zaronio je u njena i skoro akrobatski istražuje. Jadno! Da ja imam ćerku i da vidim sličnu scenu, šta bih rekao? Možda više ne bih prolazio pored škole. I onako, šta bih mogao da učinim? Otišli bi da se ljube po parkovima ili WC-ima ili na neko drugo mesto. Sve dok se ljube ... Čini se da ga je dečak skoro čuo i zavlači desnu ruku pod majičicu devojčice, koja otvori oko, pogleda na tren okolo, onda se osmehne, zatvori oči, ponovo ga ljubi, puštajući ga da to radi. Baš u tom trenutku blizu njih dvoje prolazi neki smarač. Alesandro sada obrati više pažnje. Hoče li izbiti svađa? Jedna od onih svađa o kojima sam uvek čitao u novinama, ali koje nikada nisam video? Ma kakvi. Smarać sačeka neki trenutak, onda se odluči na intervenciju.
"Hej, hoćete li se skinuti sa mog motora, moram da idem kuči?" Ludi zaljubljenko diže ruke u nebo.
"E, zamisli ... Baš si ovaj morao da uzmeš, a?"
Smarač podigne bradu. "Pa naravno, zato što je moj."
Tip širi ruke. "U redu, u redu, ako si mislio da želim tvoj motor da ogrebem ..."
Alesandro se osmehne, ali odmah nakon toga pada jedan udarac. Vrata njegovih kola iznenada se otvaraju i Niki upada unutra. "Brzo, brzo, hajde, pali, kreći, kreći!"
Alesandro ne čeka da mu se dvaput kaže. Niki se odmah baca dole, dok on izlazi kroz školsku kapiju i skreće za ugao. Zatim pogleda s visine na Niki, koja je sklupčana ispod suvozačevog sedišta.
"Hej, mogla bi i da ustaneš ..."
Niki se mirno smešta pored njega dok je Alesandro ozbiljno gleda.
"Čuj, je l' moguće da svaki put moramo da prođemo kroz ovu scenu zato što je tvoja majka došla u školu? Ne razumem, nismo uradili ništa loše, samo smo se sudarili, kao i toliki drugi ljudi."
"Da, ali danas nije došla moja majka!"
"Onda? Utoliko bolje ... Zašto se skrivaš?"
"Zbog svog bivšeg dečka ..."
Alesandro je pogleda i razrogači oči.
"Tvog bivšeg dečka? Pa?"
"Pa ništa. On ne bi shvatio. Naročito ..."
"Naročito?"
"Naročito što je manijak ..."
"Čuj, ja ne želim da se mešam u vaš haos."
"Ma daj! Videćeš da se ništa neće desiti, zbog toga sam se sagla."
"Ali, ja upravo ne želim da se ti saginješ, ja ne želim da postoji ni najmanja mogućnost, najmanji rizik. Ne želim ni da ga upoznam, tog tvog bivšeg. Ja ne želim ... "
"Hej, hej! Suviše ne želim! Znaš šta mi je otac uvek govorio? Trava ne želim raste samo u kraljevskom vrtu."
"Ma o čemu ti pričaš, to je bila trava želim. A ja u ovom slučaju ne želim."
"Bravo, odlična rečenica. A ja znam jednu od Vudija Alena; nevolje su kao lističi toalet-papira, uzmeš jedan, dođe ti deset."
"I šta to sad znači? Da smo se sudarili jedanput, a treba još deset sudara da odradimo?"
Niki podigne obrvu: "Vidi, vidi, je l' se mi to svađamo?" Alesandro je pogleda: "Ne, raščišćavamo neke stvari."
"Ah, da, da bismo poboljšali naš odnos?"
Alesandro je opet pogleda i osmehne se: "Ne, da bismo ga završili."
"Ua!", Niki stavi noge na komandnu tablu, "stvarno ne razumem zašto. Tek smo se upoznali, u stvari da budem precizna, ti si naleteo na mene, ja nisam ni skrenula, upoznajemo se bolje ... A ti, šta radiš? Zaključuješ da treba završiti naš odnos!"
"Skidaj noge s table"
" OK, skinuću ih ako i dalje budemo imali dobar odnos."
"Lep odnos ne zasniva se na uslovljavanju, pa ne pravimo ugovor."
"A je li? Onda moje noge ostaju na tabli!"
Alesandro pokuša da ih skine rukom.
"Šta radiš to? Vidi, počeću da vrištim, prijaviću te! Oborio si me, uništio mi motor, oteo si me i hoćeš da me siluješ!"
"Ja bih zaista želeo da ti skineš noge sa komandne table." Alesandro ponovo pokušava da ih skine i Niki izviruje na prozor i počinje da urla; "U pomoć! Ahh!"
Neki tip koji stoji pored radnje sa samo jednim motorom ispred, pogleda je zbunjeno.
"Niki, šta to radiš? Šta se dešava?"
Niki primeti da su se zaustavili baš ispred automehaničarske radionice.
"Ah, ništa ... ćao, Mario", i izađe popravljajući odeću. Mario popreko pogleda Alesandra i Niki to primeti i odmah pokuša da sve popravi.
"Moj prijatelj mi je pomagao da probam jednu scenu koju imam u pozorištu!"
Mario se mršti. "Još i to. Znao sam da praktikuješ skoro sve sportove, ali mi je pozorište falilo ..."
"Eh, baš zato sam ga i stavila na listu!"
Mario se nasmeje, trljajući ruke još uvek prljave od masti i ulja o mehaničarski kombinezon. Niki se okrene prema Alesandru i nasmeši se.
"Jesi li video? Uvek te pokrijem", onda se udalji, a Alesandro pokuša da joj odgovori: "Ma kada to uvek?" Ali, Niki je već na svom motoru. Pokušava da pokrene prednji točak desno i levo.
"Hej, čini mi se da je savršen!"
Mario se uozbilji i priđe joj.
"I jeste savršen. Dakle, promenio sam točak napred i namestio u ravan onaj zadnji. Upravljač se malko bio iskrivio i srećom, uspeo sam da ga ponovo nacentriram, a pošto su ti i gume bile potpuno izlizane, zamenio sam i njih."
"Hej, ali koliko ti onda dugujem?"
"Ništa ..."
"Kako ništa?"
"Rekao sam ti ništa ... Rekla si da ti nisi kriva, je l' tako?"
"Naravno da nisam", ponosno se smeje Niki gledajući u Alesandra.
Mario raširi ruke. "E pa onda, sve ovo što sam ti pride uradio, natovarićemo na taj objekat koji je naleteo na tebe. Jer, ah ... tvoj motor je baš bio lepo udešen! Ko zna na šta je taj mislio kad te je pokupio, a? Trebalo je da odeš do bolnice, Niki, da uzmeš neki dan lečenja i neko polazište za osiguranje. Kretenima ... treba sve naplatiti, i to skupo!" Niki gleda u Marija i smeje se pokušavajući da ga na neki naćin prekine. Ali Mario uopšte ne primećuje njene poglede. Štaviše, još dodaje. "Skuplje nego što su platili nekada, kad su ukrali vozačku dozvolu."
Alesandro više ne može da izdrži i prasne.
"Čujte, možda sam i bio pomalo rasejan i naleteo na nju, ali vozaćku dozvolu sam pošteno dobio! Jasno?"
Mario pogleda u Niki. Onda ozbiljno u Alesandra. Onda opet u Niki. Onda se nasmeje.
"Shvatio sam ... opet glumite, a?! Probate scenu za pozorište ..."
Alesandro digne ruku i pošalje ga u onu stvar. Onda se brzo uputi prema kolima, otvori vrata i sedne. Mario pogleda u Niki.
"Au, što je osetljiv ovaj tvoj prijatelj."
"Ah, znam, takav je. Ali, videćeš, popraviće se on."
"Pa, ako si u stanju da praviš čuda."
Niki uzme motor i upali ga. Onda se približi Alesandru koji spušta prozor.
"Sve OK? Ide? Radi?"
"Da, savršeno, hvala. Bio si veoma ljubazan što si me dovezao."
Mario spusti roletnu na radionici.
"Ah, kako su slatki golupčići! Probate još jednu scenu, a? Ja idem da jedem. Kad bude bila premijera u pozorištu, pozovite me." Mario pali jedan stari kalifon i odlazi.
Niki se osmehne Alesandru. "On je takav, ali je odličan mehaničar."
"Samo bi još falilo da je nesposoban! Onda bi baš ubola sedmicu!"
"Ma kako se to izražavaš! Već više ne možeš da pojmiš šta je realno, a šta ne ... mešaš jednostavnost i lepotu života sa nerealnim svetom svojih reklama. Ubola bi sedmicu ... Ti si baš van svih tokova, baš si out."
Niki zavrti glavom i krene. Malo kasnije, Alesandro je sustigne i ponovo spusti prozor.
"Ej, zašto ti uvek moraš da se uvrediš?"
"Vidi, realnost nikad ne bi trebalo da bude napadna, inače znači da nešto ne ide." Niki se osmehne i malo ubrza. Alesandro je ponovo sustigne.
"A je li? Pa, samo da se zna da motor, nove gume, popravljen upravljač ... eto, sve te stvari duguješ mojoj nerealnosti."
Niki uspori i pusti da je on skoro obiđe.
"Eto, onda među sve te stvari stavi i jedno punjenje." Alesandro izviri kroz prozor: "Zašto?"
"Zato što sam gotova sa benzinom."
Alesandro uspori, onda parkira uz ivicu, povuče ručnu kočnicu i izađe.
"Izvini, nisam razumeo. Taj tvoj odličan mehaničar nije mogao da ti sipa i malo benzina da možeš da stigneš do kuće?"
"Ma šta to pričaš? Šta, ne znaš? Obično ti izvuku i ono što imaš u rezervoaru. Da bi mogli da rade, možda moraju da ga polože na zemlju i onda bi se sav benzin izlio pod sedište.
"I šta ćemo sad?"
"Kreni malo unazad kolima. Imaš li crevo?"
"Crevo?"
"Ah, pa da isisamo iz tvog rezervoara ..."
"Ne, nemam." Alesandro sedne u kola i krene u rikverc. "Je l' ja tebi izgledam kao neko ko se šetka okolo sa crevom?"
Niki otvori poklopac na prednjem delu motora. "Sva sreća ... imam ga ja!" Vadi jedno zeleno crevo, od onih za zalivanje, skraćeno na dužinu od oko metar i po. "Bila sam sigurna da mi ga je maznuo brat."
"Tvoj brat? A koliko godina ima?"
"Jedanaest."
"I ima motor?"
"Ne. Ali njegov prijatelj, izvesni Vani, koga u kući zovemo Lučinjolo18, preneo mu je radost teledirigovanih automobilčića ..."
"Pa?"
"Pa, svaki dan idu na Foro italiko i moj brat koristi moj benzin za njihove trke."
"Čestitam."
Niki je završila sa odvrtanjem poklopca na svom motoru i otvara onaj na rezervoaru Alesandrovog mercedesa. S mukom uvlači crevo. Više puta.
"Evo ga. Čuj, morala sam da ti pokidam mrežicu."
"Što znači?"
"Što znači, da bih ušla crevom, morala sam da pokidam mrežicu koja služi kao filter ... Na prvom tehničkom pregledu koji budeš uradio, neka ti je ponovo stave, važi?"
"Ma naravno, pa zamisli, jedna više ili manje ..."
"Evo, drži", Niki mu stavi zeleno crevo u ruku.
"Šta treba da radim?"
"Sisaj."
"Šta?"
"Usisaj i benzin će polako poteći. Vidiš da je crevo i onako providno. Kad skoro dođe do vrha, stavi palac na crevo i drži ga stalno niže od rezervoara kola."
"A onda?"
"A onda ga stavi u rezervoar mog motora i skini palac. Benzin sam izlazi, a ti si uradio jedno sisanje!"
"Strava. Čuo sam da pričaju o tome, ali nisam verovao..
"Pa, znaš ... da li si ikad čuo da pričaju o izvesnom Arhimedu ...?"
"Znam da je to zakon spojenih sudova, samo što nisam verovao da neko i dan-danas koristi taj metod."
Niki zavrti glavom i nasmeje se. "Kad bi ti znao koliko su ti benzina maznuli u životu ovom metodom."
"Misliš?"
"Sigurno."
Alesandro uzme crevo i upravo krene da ga stavi u usta, a onda stane.
"Izvini, ali ako je toliko Iako ... zašto ti to ne uradiš? Benzin treba tebi. Ovo je opasno, je l’ tako?"
"Ma kakvi. Ne radim to zato što mi smeta miris benzina. Ne mogu da sisam ... u ovom slučaju."
Onda ga namerno pogleda provokativno, a Alesandro podigne obrvu. Niki odmahne glavom.
"I u većini drugih slučajeva. Hajde, sisaj."
Alesandro ne čeka dvaput da mu se kaže. Snažno usisa, s crevom u ustima. Jedanput, dvaput, triput. "Ali ništa ne izlazi!" Ponovo pokuša držeći crevo nisko, ne primeti na vreme i odjednom mu sav taj benzin uđe u usta.
"Fuj!" izvadi crevo iz usta i počne da kašlje, da pljuje. "Kakav užas! Fuj!"
Niki odmah uzima crevo i podiže ga uvis, sprečavajući tako benzin da izlazi, dok se Alesandro naslanja na kola.
" O bože, odvratno se osećam, mora da sam ga popio ... Je l' treba da povraćam? Otrovao sam se?"
"Ma kakvi", približi mu se Niki. Alesandro je nepokretan. Niki se približi još malo, krene polako prema njegovom licu. On pomisli na jedan ćudan način zahvaljivanja, tu, na ulici, pred svima. Svima ... Svima koji prolaze. A sada ne prolazi baš niko. Zatvara oči, a Niki mu sa svojim lakim mirisom prilazi sve bliže. Još. I još ... Alesandro udahne duboko, a Niki se iznenada zaustavi. Veoma blizu. Počinje da njuši. Jedanput, dvaput, triput.
"Ne mogu da verujem!"
Alesandro otvori oči.
"Šta ne možeš da veruješ?"
"Pa tvoj auto ide na dizel?"
"Da, zašto?"
"Zato što moj motor ide na benzin, šta misliš?! Sva sreća što si ga popio! Znaš li koliko bi još troškova morao da namiriš?"
"Ne, ne znam i ne želim da znam."
"Izvini, ali mogao si to da mi kažeš ranije, zar ne? Ne bismo izgubili sve ovo vreme. Tako ti uvek kažeš: vreme je novac."
"Pa onda su to i moj sako i moja košulja."
Niki zatvori motor i stavi poklopac na mercedesov rezervoar. "Hajde, odneću ti ih ja na hemijsko, OK? Samo se seti da mi ih posle ostaviš, važi ?"
"Pa naravno, daću ti sako i košulju, a u kancelariju ću otići go."
"Pa izvini, ti si rekao da si creative. Zar to nije umetnik? I ako ti se hoće da takav šećkaš okolo, šta te briga za one koji će imati nešto da kažu. Čuj, da nemaš možda neki mali kanister u kolima, tako ćemo otići po benzin i onda se vratiti?"
"Ne idem okolo sa kanisterima u kolima..
"OK, i sumnjala sam u to ... Onda nema drugog rešenja ... Ulazi u kola, hajde."
Alesandro uđe. Niki, naprotiv, ostane na motoru, blizu kola, na strani prolaznika. Alesandro ne razume.
"Izvini, zar ti ne ideš? Rekla si mi da nemaš benzina ...", pogleda je popreko. "Ne, nemoj mi reći da je sve to bila samo šala."
"Ma kakva šala, stvarno nemam. Hajde, pali, kreni polako, bez trzaja, OK? Ja ću se zakačiti."
"Šta?" Alesandro je pogleda izvan sebe.
"Zakačiću se za prozor. Držaću se rukom, a ti ćeš me odvesti do prve pumpe, tako ćemo natočiti benzin, to jest ja ću ga natočiti, ti ćeš platiti i onda ćemo se pozdraviti, odnosno ja ću tebe pozdraviti."
Alesandro zavrti glavom, upali i ubaci automatski menjać u brzinu. Mercedes lagano krene.
"Tako, sasvim polako."
Njena ruka se ispravi, Niki se s mukom drži. Motor polako krene i ona malo popusti stisak i potpuno ispravi ruku. Mercedes napreduje. Motor takođe, njemu sa strane. Niki mu se osmehne.
"Odličan si, baš si lepo krenuo..
Alesandro je gleda.
"Hvala."
"Ali gledaj na put ..."
Alesandro ponovo pogleda napred, osmehne joj se. "U pravu si", i opet je pogleda. Niki je sva napregnuta. Ali ga gleda i smeši se i ona.
"Na put!"
"Hteo sam da vidim da li je sve u redu. Sve u redu?"
Iznenada jedan glas iza njihovih leđa.
"Ne, apsolutno nije u redu!"
Policijski auto prilazi Alesandrovom. Palica izlazi iz prozora i maše.
"Stanite uz ivicu, molim vas."
Alesandro zabaci glavu unazad.
"Ne, ne mogu da verujem." Lagano zaustavi kola. A kada izađe, još manje može da veruje. Isti karabinijeri. Sera i Kareti. Već im zna i prezimena. Sera mu prilazi, lupkajući palicom o dlan ruke.
"Dakle? Vi ste baš uporni prestupnik. Pa šta to radite, takmičite se ko će dobiti više kazni za najmanje moguće vreme? Ne, objasnićete nam, a? Pošto zaista ne uspevamo da shvatimo."
Alesandro pokuša da se nasmeje.
"Ne, ja ne mogu da shvatim. Čini se kao da samo mene pratite."
Kareti prilazi ozbiljnog držanja; "Mi smo patrola. Imamo svoje smene, svoj krug i pre svega svoju zonu. A vi ste u našoj zoni. Znači, ili promenite kvart, tako ćete sresti i naše kolege, ili promenite ponašanje ... što je možda i najbolje."
Niki siđe sa motora, namesti majičicu, pokušavajući da sebi da malo ozbiljnosti u držanju.
"Da, u pravu ste, izvinite, ja sam kriva. Nestalo mi je benzina i zamolila sam ga da me poveze do pumpe."
Alesandro se umeša, ali ipak odluči da ne pominje propali pokušaj sisanja.
"A pošto ja, nažalost, nisam imao kanister ..."
"Pa naravno, zato što biste inače sipali benzin u kanister i onda se tako vozikali okolo, je l' tako?"
"Pa naravno. Kako bih inače?"
"Pa onda ste dobro prošli ... Zato što bismo vas u tom slučaju morali odvesti direktno u stanicu radi provere. Možda je taj benzin trebalo da posluži za Molotovljeve koktele."
"Za Molotovljeve koktele? Ali vi onda niste patrola. Vi ste se baš namerili na mene! Izvinjavam se, eh ... Ali, objasnio sam vam. Devojci je nestalo benzina!"
"Da li vi to dižete glas?"
"Ne, samo kad ne izlazite ljudima u susret, stvarno vas ne razumern ..."
"Čujte, mi ne razumemo vas. Vi samo pravite probleme."
"Ja?"
Niki stane između njih: "OK, OK, dosta, nećemo se svađati. Da li znate, ima li pumpe u blizini?"
Sera pogleda u Karetija, koji zatvara oči kao da kaže: "Ma da, da, pređimo preko toga, hajde ..."
"Da, ima jedna iza ugla. Ali, zaključajte kola i odgurajte motor."
"OK, hvala", osmehne se Niki, "veoma ste ljubazni."
Karabinijeri uđu u kola, a Sera proviri. "Ovaj put je prošlo ovako. Ne bismo želeli da vas nađemo u nekim drugim neprijatnim situacijama. Molim vas, ne pravite probleme", i krenu uz škripu guma.
Niki počne da gura motor, a Alesandro uzme ključeve, zatvori vrata i onda pritisne dugme telekomande, uključujući alarm. Potrči za njom i stigne je.
"Daj, pomeri se malo tamo, pomoći ću ti ..."
Ćutke hodaju. Niki ga pogleda i osmehne se.
"Molim te, nemoj da praviš probleme, Aleks, a?!"
"Ma naravno, kako je to čudno, otkad tebe poznajem, samo to i radim."
"U stvari, upoznali su te ranije, zbog tvojih Ruskinja ..."
"Ah, da."
I dalje guraju. Alesandro hukće pod suncem.
"Osećam se na dizel, znojim se i možda ću čak i da se zapalim ... A ovo je bila moja pauza za ručak."
"Bože, ma daj, zabavljaj se, kako si težak, bar je drugačija od obične, zar ne ...?"
"Ah, to je sigurno."
"A ja jednu stvar ne razumem: zašto karabinijeri uvek kreću uz škripu guma?"
"Šta je to, jedno od onih pitanja; znaš zašto? Tja, možda je to neki defekt na njihovim automobilima. Bilo bi najbolje da si se za njih zakačila motorom, ha-ha! Evo, stigli smo."
"Imaš deset evra?"
"Naravno ...", Alesandro stavi ruku u džep i izvadi novac iz novčanika, a Niki ga stavi u mašinu.
"Zapiši, daj ..."
"Pusti to ...", kaže Alesandro uz smešak. "Već sam izgubio račun."
"A je l'? Onda ne plaćam hemijsko!"
Niki uzme crevo i uvuče ga u rezervoar motora. A onda, kad brojač pokaže deset evra, počinje da skače po crevu umotanom na zemlji. Sve brže.
"A šta sad radiš?"
"Sipam benzin, zar ne vidiš? Pogledaj, brojač se i dalje okreće. 10,10 i 05,10 i 20,10 i 45,10 i 70,11 ... Ovo je jedini način da ideš u korak sa poskupljenjem nafte!"
"Ma naravno", Alesandro je zaustavi, "ako prođu oni karabinijeri, odvešće nas pravo u zatvor."
Baš u tom trenutku; "Niki, Niki! Sva sreća što sam te našao!" Mario, mehaničar, na svom kalifonu, zakoči ispred njih. "Mario, šta radiš ovde ...?"
"Niki, moram nešto izuzetno važno da ti kažem ... Pazi, sad sa ovim motorom ne smeš da juriš. Kao da je na probnoj vožnji. Nove gume su prekrivene voskom ... Dotakneš kočnicu i taram-tam, već si tresnula dupetom o ledinu!"
"Hvala, Mario!"
Mehaničar se osmehne; "Ma zamisli ... Nema na čemu ... Baš sam se bio zabrinuo ..." Dragi čitatelji, ovu knjigu su za vas pripremile Timé lädy i Mäya, sajt ba lk ăn dow nlo ad. org "Jesi li video?" Niki pogleda u Alesandra. "Rekla sam ti da je on jedan odličan mehaničar!"
"Ma zamisli samo! To mi je dužnost ... vi ste me svim onim svojim scenama za pozorište zbunili." Mario pali kalifon i odlazi vrteći glavom.
"A sad?" Niki ga pogleda.
"Sad šta?"
"Kako ću sad u Fređene? Imam takmičenje tamo, ovog popodneva." Niki povije glavu u jednu stranu i zatrepće, pokušavajući na sve načine da bude slađa. "Na takmičenje kome sam se mnogo radovala ..."
"Neee, neeee, nema ni govora ... Nemoj to da radiš!"
Niki mu priđe. "Ma daj, zašto si uvek tako krut, umesto da mi pomogneš?"
"Pa zar ti ne pomažem?! Otkad sam te upoznao, uspostavio sam neku vrstu hitne pomoći za Niki."
"Eto, vidiš kako si sladak, pa nećeš sad valjda da prestaneš?" Alesandro skrsti ruke; "Nema ni govora, za tu priču o Fređeneu nepokolebljiv sam."

Malo kasnije. Aurelija. Pravac Fređene.
"Ali ako se ceo put budeš durio, onda ne važi hitna pomoć za
Niki!"
"Nigde nije napisano da moram još i da se smejem."
"Ne, ali bilo bi lepše."
Alesandro se usiljeno nasmeje: "Je l' ovako u redu?"
"Ne, tako ne važi, nije prirodno. Onda ću i ja sad da počnem da se durim."
Niki se okrene na drugu stranu. Alesandro je pogleda i nastavi da vozi.
"Ne mogu da verujem, ličimo na dva deteta."
Ona se okrene prema njemu: "Nevolja je što ti zaista veruješ da sam ja jedna devojčica! Čuj, ovako ćemo: odbiću ti troškove osiguranja i sve ostalo. Važi? Tako ćeš imati dovoljno dobar razlog da me odvezeš i naročito, još važnije, da se nasmešiš. OK?"
Alesandro se osmehne.
"Vidiš? Kao da je bio potreban dokaz ..."
"Za šta?"
"Možeš da imaš više godina od mene, ali u ovom slučaju ti si mali dečak."
"Čuj, nećemo se svađati, OK? Hajde, odvešću te na to tvoje takmičenje, važi? Priča o osiguranju i svemu ostalom ostaje kao i ranije."
"Ne, ne. Već sam rekla i tako ćemo uraditi."
"OK, kako hoćeš, to onda znači da odličnog mehaničara plaćam ja."
"Ua, uvek hoćeš pobedu, je l' da ...?"
"Da, inače hitna pomoć za Niki ne ispunjava u potpunosti svoju dužnost. Ali, bar mi reci o kakvom je takmičenju reč?"
"Ne, videćeš tamo. Zašto hoćeš da upropastiš iznenađenje? Ako ti budem rekla, ti ćeš već nešto zamisliti u svojoj glavi. Tako je lepo imati vreme za sve ... Eto. U stvari, mogu Ii nešto da ti kažem? Mislim da ti sebi ne poklanjaš dovoljno vremena."
"Misliš?" Alesandro je pogleda.
"Da, mislim."
Alesandro uzme mobilni telefon.
"Šta radiš?"
"Zovem kancelariju da ih obavestim da ću sebi pokloniti malo vremena ...", i pritisne zeleno dugme. Niki ga gleda, a Alesandro vrti glavom.
"Halo, Andrea? Da, ja sam." Pauza.
"Čuj, hteo sam da ti kažem da ću možda doći kasnije." Pauza.
"Da, znam ... znam ... pa da se izjasnim: poklanjam sebi malo vremena." Pauza.
"Kako šta to znači ... Da bih bio kreativniji ... Gde sam?" Alesandro pogleda u Niki. Onda slegne ramenima. "Tu, okolo ... Da, ima ljudi. Da ... ima i saobraćaja ..." Pauza.
Niki iz svog ranca vadi na brzinu ispisani list papira i brzo mu ga dodaje. Alesandro ga uzme, čita i iznenadi se. Onda glasno pročita.
"Biti kreativan znači ne biti zarobljenik tuđeg vremena. Nemati ni limite ni granice, sve dok se ne pronađe savršena ideja koja će ti isplatiti sve ono vreme koga više nema ... ali koje u suštini još postoji, ali u drugom vidu ..." Alesandro nije u potpunosti siguran u ono što je pročitao. Ali čini mu se da je čudna rečenica imala efekta. Zadovoljno gleda Niki dok sluša šta mu Andrea Soldini priča. "OK, OK ... dosta, razumeo sam. Ne, rekao sam ti ne, nemoj da kreneš prečicom. OK. Ne, rekao sam ti ne. Ne smeš to da radiš. Da, vidimo se sutra ujutro u kancelariji." Alesandro prekine dok ga Niki gleda sa entuzijazmom.
"Eto, takav mi se sviđaš. Verovaće još više u tebe, pronaći će nove ideje, polazišta, uzbuđuješ ih ovom slobodom. Imaj poverenja."
"OK, imam poverenja." On i dalje vozi. "Lepa ti je ona rečenica, hvala."
"Nema na čemu, ma zamisli."
"Ne, zaista. Dala je smisao svemu onome što činimo. Kako ti je pala na pamet?"
"Uopšte nije moja. Našla sam je juče na Guglu."
"Ah, nisam to znao."
"E, a ja sam znala da će mi biti od koristi."
Alesandro je pogleda drugačijim očima. A Niki malo žmirne svojima.
"Čuj ovo, a ... Znaš koja je razlika između žene i devojčice?"
"Ne."
"Nema razlike. Obe veoma često pokušavaju da budu ona druga."
"I to si našla na Guglu?"
"Ne, ova je moja." I Niki se osmehne. Malo kasnije skreću za Fređene i Alesandro nastavlja da vozi. Ona se vrti i priča, stavlja noge na tablu, opuštena, vedra, smeje se. A kad se on napravi ljut, ipak ih spusti. Alesandro otvori prozor da udahne topao vazduh poslednjih aprilskih dana. Duž puta, nisko klasje povija se na vetru. Miris zelenila, već letnje vrućine, prodire u kola. Alesandro ga udiše skoro zatvarajući oči. Istina, misli u sebi. Nikad sebi ne poklanjam dovoljno vremena. A ko zna, možda će mi pasti na pamet i neka dobra ideja. I ta misao ga umiruje. Možda zato što mu se ovo vreme koje je poklonio sam sebi ipak čini ukradenim.
"Evo, evo, parkiraj ovde, stigli smo." Niki brzo izlazi iz kola: "Hajde, dođi. Idemo, već smo zakasnili."
Niki potrči i penje se na dinu peska, a onda po daskama suvim od sunca koje vode u jednu staru baraku.
"Ćao, Mastino. Stigla sam! Daj mi ključeve!"
"Ćao, Niki, već su svi stigli."
"Da, znam."
Stiže i zadihan Alesandro.
"Ovo je moj prijatelj Alesandro. Aleks, sačekaj me ovde i nemoj da viriš, OK?"
On ostane miran pred gospodinom za koga je čuo da se zove Mastino.
"Dobar dan ..."
Mastino ga radoznalo pogleda.
"I vi ste iz ove grupe luđaka?"
Ne, Alesandro bi voleo da odgovori, ja sam iz hitne pomoći za Niki, ali bilo bi suviše dugačko za objašnjavanje.
"Samo sam povezao Niki, imala je problema sa motorom."
"A kad ta devojka nema problema? Ali je baš super, je l' da? Ima zlatno srce. Hoćete li nešto da popijete? Otkud znam, jednu čašicu, aperitiv, malo vode…"
"Ne, ne, hvala."
"Znate, Niki ovde ima otvoren račun ... možete uzeti šta god hoćete."
"Ne, zaista, hvala."
U stvari, voleo bih nešto da pojedem, neverovatno sam gladan, misli Alesandro u sebi. Znate, ovo mi je pauza. Pomalo dugačka, reći ćete vi ... Alesandro se skoro oseća loše i više voli da o tome ne misli. Da, kako sam glup, treba da ubedim samog sebe da u stvari poklanjam sebi vreme. Baš u tom trenutku, iz kabine u dnu lokala izlazi Niki. Na sebi ima plavu trenerku, savršeno pripijenu, a svoju dugu plavu kosu vezala je gumicom. U rukama daska za surf.
"Evo me! Jesi li shvatio?"
Alesandro je ostao bez teksta.
"Ne."
"Ko zna, ako te ponese strast, možda ćeš probati i ti ... Ili već znaš da surfuješ?"
"Ja? Ne. Jednom sam, kad sam bio mali, probao skejtbord ..."
"Ma daj! Pa, to je praktično ista stvar ... ali u vodi!"
"Da, ali sam skoro odmah pao ..."
"Pa, ovde se sigurno nećeš povrediti! Mastino, spremi nam nešto za jelo", onda uzme Alesandra za ruku i povuče ga napolje: "Dođi, hajde sa mnom." Vuče ga za sobom, izlaze na plažu i zajedno trče prema moru. On ide za njom, u cipelama po pesku, još uvek obučen za kancelariju, sa košuljom koja se oseća na dizel. Ali, Niki mu ne daje vremena.
"Evo, sedi tu. Odmah se vraćam ..." i otrči brzo prema vodi, ostavi dasku i vrati se do njega, a on je u međuvremenu već seo.
"Aleks?"
"Da?"
I lako ga poljubi u usta. Onda ga pogleda u oči.
"Hvala za prevoz."
On ostane bez reči.
"Ah ... pa, dobro ... ma, zamisli."
Niki se osmehne i onda skine gumicu iz kose.
"Drži mi ovo, molim te", ostavlja mu je u rukama i odjuri.
"Naravno."
Niki uzme dasku i baci se u vodu. Popne se na stomak i počne brzo da vesla rukama. Ide prema pučini i sustiže ostale, daleko, među najvećim talasima. Alesandro dodirne usne, onda pogleda svoju ruku. Kao da još uvek traži onaj lagani poljubac ... Pronalazi samo onu malu gumicu. Poneka duga plava dlaka ostala je u njoj i buntovnički se vijori na vetru. Alesandro je blago odvaja od gumice, podigne ruku i baca je uvis, prepuštajući je ko zna kakvoj smešnoj slobodi. Onda ponovo pogleda more. Niki je na dasci zajedno sa ostalima. Dolazi talas, neki brzo veslaju rukama, neko ga gubi. Niki okrene dasku, dvaput zamahne rukama i uspe da ga uhvati na brzinu. Podigne se na koleno, a onda na noge. Skoro napravi mali salto i aterira na sredinu daske u savršenoj ravnoteži. Savije se napred, raširi ruke i poleti po talasu^ sa kosom tamnijom zbog mora i plavom, pripijenom trenerkom. Seta po dasci, dođe skoro do vrha i pušta da je talas ponese. Onda se vrati nazad i premesti težinu, od čega daska malo zaokrene i penje se, dođe do vrha i ponovo siđe, lagano klizeći, u toj lakoj peni, pod zavidljivim pogledima onih koji su taj talas izgubili.

Malo kasnije. Poneki galeb brzo preseče talase. Niki izlazi iz vode sa daskom pod rukom.
"Vau, odrala sam ih! Uhvatila sam više od deset talasa. Jesi li video kako klizim? Nijedan nisam izgubila."
"Uhvatila si ih četrnaest ... Evo ti, drži svoju gumicu."
Niki se osmehne: "Hvala, dođi."
Stižu do kolibe na plaži.
"Hajde, ja idem da se istuširam i da se na brzinu presvučem. A ti sedi tu za to vreme."
Niki ugleda Mastina iza pulta.
"Hej, odmah nam donesi one tvoje bruskete, dok se ja istuširam."
Stari gospodin iza pulta se nasmeje.
"Kako god želite, princezo. Hoćete li i dve orade? Imam super sveže."
Niki pogleda u Alesandra, koji klimne glavom.
"Da, savršeno, Masti. Za mene i jednu zelenu salatu i paradajz, ali ne mnogo zreo, važi?"
Mastino klima glavom.
"Želite li ih i vi, Alesandro?"
Niki ga pre nego što uđe u kabinu popreko pogleda.
"Masti! Ma reci mu ti! On je danas dečačić ..." i osmehne se nestajući iza vrata.
Malo kasnije su za stolom. Nikina kosa još je mokra dok grize brusketu. Onda pogleda Alesandra.
"Dobre su, je l' da? Ja ovde dolazim samo zbog njih." Alesandro je zagrizao svoju.
"Koliko sam gladan, ne bih razlikovao ove kapice od dagnji." Niki se smeje.
"A ovo su mušule!"
"Izgledale su mi mnogo male."
Niki još jedanput zagrize, obriše nadlanicom malo ulja sa brade, ali potom, lepo vaspitana, briše je salvetom,
"Dakle, hajde, evo ga trenutak za posao,"
"Ma daj, kakve to sad veze ima, ovde smo da se opustimo."
"Opuštali smo se do sad. Sigurna sam da će nam sada pasti na pamet neka neverovatna ideja, bolja od onih talasa koje sam ja uhvatila. Hajde, malo za svakog ... Ponašali smo se suprotno od uobičajenog: prvo zadovoljstvo, ovog puta, a onda dužnost ... a posle, možda, opet zadovoljstvo ... "
Alesandro je pogleda, a Niki mu se nasmeši. Ponaša se pomalo senzualno. Uhvati njegovu ruku sa brusketom, prinese je ustima i zagrize, onda pokupi nekoliko mušula i spusti ih u usta.
"Rekla sam ti ... luda sam za njima! Hajde, pričaj!"
Alesandro zagrize svoju brusketu, onda joj ostavi finalni deo. Stavi gore i nekoliko mušula koje su pale na tanjir, i hrani je. Niki zagrize i ugrize mu i prst.
"Aj!"
"Kaže se jao! Danas ti izigravaš malo dete. Pa, hoćeš li mi reći ili ne?"
Alesandro obriše usta servijetom.
"Dakle, Japanci žele da lansiraju jednu novu vrstu bombona."
"Super ..."
"Ali još ti ništa nisam rekao."
"Da, ali priča mi se već sviđa!"
Alesandro zavrti glavom i počinje: ime bombone LaLuna, takmičenje sa novim, mladim menadžerom.
"Sigurna sam da je neki odvratan tip, radical šik, jedan od onih koji misle da su face iako ništa u suštini nisu ni uradili."
"No comment", kaže Alesandro uz smešak.
I nastavlja da priča. O riziku koji vodi u Lugano, Soldinijevoj prečici, o logu koji treba da nađu i generalnoj ideji za celu kampanju.
"OK, sve sam razumela. Ja ću ti pronaći ideju! Jesi li spreman? Umesto one lepe devojke koja pleše sa bombonama u ruci ... kako se ono zove?"
"Mišel Unciker."
"E, ona ... Mi ćemo napraviti jedan paketić koji pleše među svim onim devojkama koje hoće da ga pojedu."
"Već su to uradili, Šarms pre mnogo vremena."
Alesandro razmišlja da li je ona bila rođena ili ne. Ali, radije joj to ne bi rekao. Niki prisloni bradu na ruku: "Do đavola, znači onda su mi ukrali ideju!"
Alesandro se nasmeje.
"Prijatelji moji, evo orada i salata!" Mastino se pojavljuje iza njihovih leđa i stavlja tanjire na sto. "Bilo šta da vam zatreba, zovite me, ja sam tamo iza."
"OK, Masti, hvala!"
"Mmm, čini se da su dobre. Niki viljuškom otvara ribu, "kakav miris, stvarno je super sveža." Otkine jedan komad i prinese ga ustima. "I mekana je ... Mmm, zaista je dobra." Onda prstima izvadi jednu malu kost: "Uf, kost!"
"Pa naravno, kad je tako jedeš ... hoćeš da ti je očistim ?"
"Ne, sviđa mi se ovako. Jedem i za to vreme mislim, a ... Sigurna sam da će mi sad pasti na pamet neka druga moćna ideja koju mi još nisu maznuli!"
Alesandro se osmehne.
"OK, slažem se", i počinje melodično da čisti svoju ribu od kostiju. Posmatra je dok jede. Niki to primeti i s punim ustima nešto mu promrmlja: "Razmišljam, OK?"
"Samo ti napred ..." Jedno je sigurno. Ovakav brainstorming do sada nije imao. Niki obriše usta servijetom, onda uzme čašu i otpije malo vode.
"OK, imam drugu! Jesi li spreman?"
"Potpuno spreman", i dopuni joj čašu.
"Ova je strava ..."
"Pucaj."
"Dakle ... Vidimo jedan grad i iznenada se sve pretvara u paketiće bombona, a kao poslednja bombona LaLuna. LaLuna grad zadovoljstva!"
Ovog puta Alesandro pije. A Niki mu odmah dosipa u čašu. "Dakle? Šta kažeš, nije ti se dopala, a? Daviš se."
"Ne, razmišljam. Lepa je. Ali liči pomalo na onu sa mostom koji je, u stvari, žvaka koju protagonista žvaće u ustima."
Niki ga pogleda i zavrti glavom.
"Nikad videla ..."
"Ma daj, guma most, Bruklin."
Niki tresne pesnicom o sto.
"Do đavola, maznuli su mi i ovu! U redu, ali ideja o gradu je drugačija."
Alesandro pojede malo salate.
"Drugačija je, ali je stara zato što liči na ovu, potrebna je novina."
I Niki zagrize komad paradajza.
"Do đavola, onda je tvoj posao težak ... Mislila sam da je mnogo lakši."
Alesandro se nasmeje.
"Da je tako lak, ne bih imao onaj auto koji si ti odlučila da uništiš!"
Niki razmišlja trenutak.
"Da, ali bi imao moj motor i znao bi da surfuješ! I možda bi jeo ko zna koliko puta tako dobro kod Mastina."
"Baš."
Alesandro joj se osmehne.
"Ali sam sreo tebe."
"Da, tačno. Dakle, to je jedan odličan posao. Baš si srećnik."
Gledaju se malo duže nego obično. "Čuj, Niki ..." Baš u tom trenutku njegov telefon zazvoni. Alesandro ga uzima iz džepa, a Niki ga gleda i hukče.
"Opet kancelarija ..."
"Ne. Jedan moj prijatelj", i javlja se.
"Reci, Enriko."
"Ćao. Izvini, ali nisam izdržao. Dakle? Kako je bilo kod Tonija Koste?"
"Nije bilo."
"Kako nije bilo? Šta hoćeš da kažeš? Odbio je posao? Je l’ mnogo skup? Šta se desilo?"
"Ništa, samo još nisam otišao."
"Ma kako još nisi otišao? Aleks, nisi razumeo, ja se osećam loše, veoma loše. Svaki trenutak koji prolazi za mene je mučenje."
Tišina.
"Gde si sad, Aleks?"
"Na sastanku."
"Na sastanku? Ali nisi u kancelariji. Zvao sam te."
"Na sastanku napolju." Alesandro pogleda u Niki koja mu se osmehne. "Na veoma kreativnom sastanku napolju."
Enriko uzdahne: "OK, shvatio sam. Izvini, prijatelju. Izv’ini, izvini, u pravu si, ali ti si jedina osoba na koju se mogu osloniti. Molim te, pomozi mi."
Alesandro, začuvši njegov očajni ton, postane ponovo ozbiljan. "OK, u pravu si, ti izvini. Odmah ću otići."
"Hvala, stvarno si prijatelj. Čujemo se kasnije."
Enriko završava razgovor. Alesandro skine servijetu sa nogu, stavi je na sto.
"Moramo da idemo."
Krene da ustane, ali ga Niki uhvati za ruku zaustavljajući ga. "OK, sad idemo, ali hteo si nešto da mi kažeš ..."
"Da ti kažem kad?"
Niki nagne glavu na jednu stranu.
"Pre nego što je telefon zazvonio."
Alesandro savršeno dobro zna o čemu ona priča.
"Ah, pre ..."
"Ah, pre."
"Ma, ništa ..."
Niki ga stegne za ruku.
"Ne, nije tačno. Rekao si: čuj, Niki ..."
"Ah, da. Eh ... Čuj, Niki." Alesandro pogleda okolo. Onda je ugleda. "Eto, upravo sam govorio ... Čuj, Niki, srećan sam što sam te upoznao, proveli smo predivan dan i ti si meni poklonila vreme. A naročito ... Lepo je kad neko primećuje ovakve stvari!" Alesandro pokaže na nešto iza njenih leđa. Niki se okrene i ugleda je.
"Ova?"
"Da, ova."
Naduta gvozdena mreža, a unutra plava karta i neka vrsta gipsane motke koja prelazi preko nje.
"Sviđa vam se?" Mastino je u blizini i smeši im se. "Zove se More i hrid. Lepa je, zar ne? To je skulptura izvesnog Đovanija Frančeskinija, mladića koji će, po mom mišljenju, daleko da dogura. Platio sam je skupo. Investirao sam u njega. Odnosno, nisam je platio ... ali već više od godinu dana dolazi ovde da jede besplatno, zahvaljujući ovoj skulpturi! Znači da vredi gomilu para.
Alesandro se osmehne.
"Eto vidiš, da nije tebe, nikad ne bih video Hrid i more." Mastino ga ispravlja: ,More i hrid ... izvinite, ali posle svega što sam investirao ne možete da joj tako izvrćete ime!"
"U pravu ste, izvinite." Alesandro stavi ruku u džep: "Koliko vam dugujem?"
Niki se brzo podigne i vrati mu novčanik na mesto.
"Mastino, stavi na moj račun ..." Mastino se osmehne i počne da rasklanja.
"Već učinjeno, Niki. Dođi nam uskoro opet."
Alesandro i Niki krenu prema izlazu, ali se Niki zaustavi ispred skulpture. Alesandro joj se pridruži; "More i hrid ... lepa je, zar ne?" Niki ga ozbiljno pogleda.
"Čuj, ne sviđaju mi se."
"Skulpture ?"
"Ne, laži."

Mercedes brzo napreduje kružnim putem. Mirno popodne u kome je neko iskusio novu slobodu: da pokloni sebi malo vremena. Ali ponekad je čovek nesposoban da prihvati poklon čak i od samog sebe.
"Da te odvezem do motora?"
"Ni govora. Ovo popodne je naše. Osim toga, privodim kraju nove ideje o tvojoj bomboni."
Alesandro je pogleda. Niki je spustila prozor i vetar joj lagano mrsi kosu, sušeći je. U rukama joj je list papira, a u ustima, kao cigaretu, drži hemijsku olovku, i sanjalački traga za idejom o ko zna kakvoj velikoj reklami.
"OK."
Niki mu se osmehne, a onda napiše nešto na papiru. Alesandro pokuša da virne.
"Bez gledanja. Daću ti kad bude gotovo ..."
"OK. Konačnu verziju."
"Šta?"
"Tako se zove kompletiran rad."
"OK, znači kad dođe vreme, daču ti konačnu verziju."
"Da, bravo, možda ćeš zaista naći neku dobru ideju. Mogao bih da poklonim sebi toliko vremena!"
"Videčeš da ću uspeti, ja ću biti muza koja će inspirisati reklamu o bomboni.”
"Zaista se nadam", i uz te reči uključi migavac i izađe na put prema Kazilini.
"Ej, ma kuda to idemo?"
"Na jedno mesto."
"Vidim ... sišli smo sa priključka."
"Moram da obavim jedan zadatak za prijatelja."
"Za onog što te je malopre zvao?"
"Da."
"A o čemu je reč?"
"Ti baš sve hoćeš da znaš. Nemoj da te ja ometam. Misli na reklamu."
"U pravu si."
Niki ponovo nešto piše na papiru, dok Alesandro sledi uputstva navigatora i malo kasnije staje u maloj poprečnoj ulici Kaziline. Duž trotoara nekoliko starih zarđalih automobila, sa ponekim slomljenim prozorom, probušenom gumom. Uništeni kontejneri, bačene kartonske kutije, plastične kese koje je kandžama otvorila neka mršava mačka očajnički tražeći lek za dijetu kojoj je prilično dugo silom izložena.
"Evo, stigao sam."
Niki pogleda okolo.
"Hej, ma kakve to prijatelje imaš?! ... Koji imaju posla sa ovakvim mestom."
"Ovo je specijalan zadatak."
Niki ga sumnjičavo pogleda: "Čuj, ako prođu oni tvoji prijatelji karabinijeri i uhapse nas zbog droge, ti ćeš mojima objasniti da sam ti ja samo pravila društvo ..."
"Ma kakva droga, je l' ti ja ličim na takvog! Ovo baš nema nikakve veze s tim. Ostani u kolima i pritisni ovo dugme kad izađem, tako ćeš se zaključati."
Alesandro izađe iz kola i krenuvši prema vratima zgrade, začu škljocaj brave. Osmehne se. A dok traži ime na interfonu, pomisli i na svoje "prijatelje" karabinijere i na činjenicu da su stvarno mogli da ga uhapse zbog droge ... A sve zbog onog Soldinija i njegove želje da ne bude zaboravljen. A ko će više pa zaboraviti to veče. Ko zna šta sada rade u kancelariji, nadajmo se da imaju neku dobru ideju. Ah, kakva sam budala! Ne treba da se brinem ... Niki je uvek tu zbog toga. Onda se zabrinuto osmehne. Nadajmo se. Konačno pronađe ono što je tražio; Toni Kosta, treći sprat. Vrata su otvorena i Alesandro uđe u lift. Kad je izašao, ugleda vrata sa natpisom na staklu Toni Kosta, detektiv. Baš kao u onim starim američkim filmovima. Obično se u tim filmovima dešavalo da kad neko pozvoni, ili se začuje pucanj ili vrata tresnu. Ali na kraju nikom ništa ne bude. Tako umiren, Alesandro pritisne zvonce. Staro zvono, u skladu sa svom ovom štrokom i mirisom na stepeništu, starim liftom i otiračima istanjenim od ko zna koliko nogu koje su pokušavale da se obrišu pre nego što uđu. Alesandro čeka. Ništa. Ne čuje ništa. Ponovo pozvoni. Konačno neki šum iza vrata, čudno komešanje. Onda dubok, zadihan glas, baš kao kod sinhronizovanih glasova u Marlovu sa Robertom Mičamom i Poslednjem skautu sa Brusom Vilisom.
"Samo trenutak ... dolazim." Vrata se otvaraju, ali ono što se pojavljuje potpuno je različito od tih glumaca. U najboljem slučaju liči na Džejmsa Gandolfinija, onog iz Porodice Soprano. I to ga i zabrinjava. Samo je malo niži, ali podjednako širok. I gleda ga natmurenih obrva.
"Pa? Šta je?"
"Tražim Tonija Kostu."
"Zašto ga tražite?"
"Jeste li to vi?"
"Zavisi."
Alesandro odlučuje da popusti.
"Treba mi on, to jest želim da mu poverim jedan slučaj."
"Ah da, onda jesam ja. Uđite."
Toni Kosta ga pusti da uđe, a onda zatvori vrata. Bolje namesti pantalone koje su mu pale, čak i uvlači košulju unutra dok ide prema radnom stolu.
"Ovo je Adele, moja pomoćnica", bez okretanja Toni Kosta pokaže na jednu devojku koja se pojavljuje iz druge sobe, i ona popravljajući odeću.
"Dobar dan."
"Dobar dan."
Adele kreće prema drugom radnom stolu, tu u blizini, ali pre toga zatvara vrata na sobi iz koje je izašla. Ali ne tako brzo da Alesandro ne bi video da je ono iza prava spavača soba. Toni Kosta sedne za svoj sto i pokaže mu stolicu preko puta.
"Izvolite, sedite."
Alesandro sedne ispred njega, dok mu Adele prolazi iza leđa i seda za sto na njegovoj desnoj strani. Primeti da Toni Kosta ima ogromnu burmu na prstu, debelu, široku. Sija nagrizena vremenom među njegovim debelim prstima. Dok Adele, koja sređuje neke papire, ima samo jedan mali prsten na desnoj ruci. Ko zna. Možda je prekinuo nešto između šefa i sekretarice. Ali, jedno je sigurno; nekog ovakvog kao što je Toni Kosta sigurno niko ne može da zezne, a njega u krajnjem slučaju i ne interesuje šta se dešava u ovoj kancelariji. Posmatra ga.
"Hoćete li nešto da popijete? Kapljicu ovoga?" podigne flašu beltea koju ima na stolu, već dopola popijenu.
"Ali, mlak je, frižider se pokvario."
"Ne, hvala."
"Kako god želite."
Toni Košta naspe malo sebi. "Kad smo već kod toga, Adele, zapiši; popravili frižider." Onda se osmehne Alesandru: "Vidite? Već je nečemu poslužio, podsetio me je šta treba da uradim,"
Onda nagne čašu sa čajem i ispija je skoro do dna.
"Ahhh, Iako je mlak, uvek je uživanje. Dakle, šta možemo učiniti za vas, gospodine ...?"
"Aleks, hmm, Alesandro Beli. Nije za mene, to je za jednog mog prijatelja."
"Naravno, naravno, jednog vašeg prijatelja", Toni Kosta pogleda Adele i osmehne se. "Svet je sastavljen od prijatelja koji uvek čine usluge svojim prijateljima ... Onda, o čemu je reč? Dokumenta sa posla, razotkriveni čekovi, prevare ..."
"Hipotetička prevara."
"Od strane žene vašeg prijatelja, je l' tako?"
"Baš tako. Ja ne verujem da ga ona vara."
"A izvinite, što ste onda došli, da bacate pare?"
"Pare svog prijatelja, ako nemate ništa protiv."
"Čujte, ja neću reći nikome da ste vi došli kod mene. Postoji obaveza čuvanja tajne. To je u suprotnosti sa mojim interesima. A i ako želite da ja sledim tu ženu, kakav bih ja to detektiv bio da ne primetim da ste vi muž ... Je l' tako?"
"Tako je. Ali ja nisam muž. Muž je moj prijatelj. Ja sam njegov prijatelj i prijatelj njegove žene,"
"Aha, vi ste ženin prijatelj."
"Da, ali nisam prijatelj u tom smislu, ja sam prijatelj prijatelj. Eto zašto sam siguran da ne postoji niko drugi, ali moj prijatelj je uvrteo sebi u glavu, postao je paranoičan."
"Ljubomora gasi ljubav kao što pepeo gasi vatru, govorio je Nino de Lenklos."
Alesandro ne veruje svojim ušima. Do đavola. To je rekao i Enriko.
"Da, možda je upravo tako, ipak, ja sam ovde i moram da nastavim ..."
"Kako vi želite. Ali sada su stvari u svakom slučaju jasnije. Adele, da li zapisuješ?"
Adele podigne papir: "Za sada sam zapisala samo Alesandro Beli, koji je oboma prijatelj."
"Da ...", kaže Toni Kosta i sipa sebi još jedan belte. "Ovako, treba mi adresa gospođe koju ću slediti. Ima li dece?"
"Ne."
"Dobro, i bolje ..."
"Zašto?"
"Uvek mi je žao da uništim brak kad su tu i deca."
"Ali, možda nećete morati da ga uništite."
"Ah, naravno, naravno ... Videćemo." Toni Kosta uzme jedan list i okrene ga prema Alesandru: "Napišite mi ime, prezime, adresu osobe koju treba slediti."
Alesandro uzme list, onda ugleda olovku u jednom stalku.
"Mogu?"
"Naravno, izvolite."
Ispisuje nešto po papiru: "Evo, ovo je ime gospođe, ime muža i gde stanuju."
Toni Košta proveri rukopis: "Odlično. Čitljivo je. Sada bih molio i hiljadu pet stotina evra da odmah krenem na posao."
"OK, evo ih." Alesandro otvori novčanik, izvadi tri novčanice od po petsto evra i stavi ih na sto.
"Drugu polovinu daćete mi kad vam budem uručio dokaze za ono što muž sumnja."
"Naravno ... ili mi nećete ništa pokazati."
"Naravno, ali i u tom slučaju ćete platiti. Istina je istina i kada se nađe, plaća se."
"Odlično."
Alesandro izvadi iz novčanika vizitkartu i da mu je, kažiprstom mu pokazavši nešto na njoj: "Evo, možete me nazvati na ovaj broj."
"Naravno, kako god želite."
Toni Kosta uzme olovku i zaokruži broj koji mu je pokazao Alesandro. Broj njegovog mobilnog telefona. Alesandro krene prema vratima.
"Kada ćemo se čuti?"
"Nazvaću ja vas čim budem imao nešto."
"Da, ali otprilike, da bih nešto rekao svom prijatelju."
"Pa, verujem da će za nekoliko nedelja sve biti jasnije ... istina je istina, ne treba joj mnogo."
"Odlično, hvala. Znači, čujemo se."
Aiesandro izlazi, a Adele prilazi Toniju Kosti. Ostaju tako, nasred te kancelarije s prigušenim svetlom, na tom starom, izlizanom bordo tepihu, sa tom biljkom, pomalo požutelih listova, u ćošku, i velikom mapom Rima prikačenom na zid, ispod naprslog stakla. Aiesandro se poslednji put pozdravi, a onda zatvori vrata lifta i pritisne prizemlje. Lift krene upravo u trenutku kada i Toni Kosta zatvori svoja staklena vrata. Aiesandro zamišlja detektiva i njegovu pomoćnicu. Vratiće se svom istraživanju zadovoljstva pre nego što se posvete onom Kamilinom. Kamila. Žena njegovog prijatelja Enrika. Bio sam kum na toj svadbi, misli Alesandro, a ovog popodneva bio sam svedok da će je uskoro neko slediti bez njenog znanja. On pogleda u sat. A sve se odigralo za manje od deset minuta. Zatvori lift i izađe iz zgrade. Potrebno je samo deset minuta da se upropasti nečiji život. Pa, dobro. Ako taj neko želi da ga upropasti. Idući prema kolima, Alesandro odluči da ne misli na to. Niki ga ugleda, osmehnu se i pritisnu dugme, a brave iskočiše.
"Ej, i bilo je vreme! Ne znaš šta mi je sve padalo na pamet!"
Aiesandro uđe u kola i krene.
"Reci mi."
"Ne ... još uvek nemam jasne ideje."
"Pa kako to, pala ti je gomila ideja na pamet, ali sve zbrkane?!"
"Uf ... nemoj da daviš. Kad bude bio trenutak, reći ću ti."
I podigne noge na tablu. Ali dovoljno je da je Alesandro pogleda na trenutak i ona ih spušta.
"OK. Ali, ovako ćemo: ako ti se moja ideja svidi, odnosno ako na kraju iskoristiš moju ideju, onda mi sleduje ceo jedan dan da provedemo vozikajući se u tvojim kolima, a ja ću da držim noge na tabli, OK? Je l' dogovoreno?"
"Dogovoreno."
"Ne, obećaj."
"Šta?"
"Ovo što sam upravo rekla ..."
"Ah, ništa više ... Važi. Želim da dobro znam šta obećavam. Zato što bih, ako obećam, voleo i da ispunim ... U redu?"
"OK. Ali, baš si težak, uh ..."
"Ne, to je samo pitanje ispunjavanja obećanja."
"Dobro, znači samo jedan dan sa nogama na tabli."
"Onda je u redu ...", Alesandro se osmehne, "... obećavam."
Niki mu pruži ruku i Aiesandro je prihvati i stegne.
"Onda, šta si radio gore?"
"Ništa, rekao sam ti, činio sam uslugu prijatelju."
Niki sakupi kosu i zavuče olovku unutra.
"Tvoj prijatelj želi da zna da li ga žena vara."
Alesandro je zaprepašćeno pogleda.
"Hej, kako si saznala ..."
"Na onom interfonu je stajalo Toni Kosta, privatni detektiv. A posle toga i nije bilo tako teško ..."
"Rekao sam ti da ostaneš u kolima."
"A ja sam te pitala šta si radio."
Alesandro nastavlja da vozi.
"Čuj, ne priča mi se o tome."
"Dobro, onda ću ja pričati. Ima li nečeg goreg od toga da znaš stvari koje neko neće da ti ispriča, zar ne? Na primer; rekao si da si se rastao od devojke, je l' tako?"
"Ni o tome mi se ne priča."
"OK, ja ću onda pričati i o tome. Eto, na primer ti. Da li bi želeo da znaš da li te je ona varala?"
Alesandro razmišlja: ma šta se ovo dešava? Sada su se svi upleli u moju priču? Ali, Niki mu ponovo skreće misli.
"Zar nije gore? Odnosno, možda je to bila lepa priča, šta ti treba sad da se osećaš loše. Ja sam, na primer, raskinula sa svojim dečkom, ne? Znači, ono što je bilo, bilo je. I gotovo, nema ništa što bi trebalo još znati. Bilo je lepo. Ali, bilo je! ... Zar nije tako lakše? Da se možda nećeš osećati bolje što ćeš saznati da te je varala? Čemu to? Šta hoćeš, opravdanje da bi se osećao bolje? Da li ti treba neko drugi između da bi bio bez nje? Ja mislim da je važno ono što se oseća. Naravno, ako za tebe nije završeno ... onda je to druga priča. Onda želiš da se osečaš loše ..." Niki ga radoznalo pogleda: "Dakle?"
"Dakle šta?"
"Pa, da li još uvek patiš?"
Baš u tom trenutku Alesandrov mobilni telefon zazvoni.
Alesandro ga uzme i pogleda na displej.
"S posla."
"Ua! Pa tebe posao uvek spasava! Ali kako ..."
"Halo?"
"Halo, Aleks ..."
Alesandro pokrije mikrofon rukom, okrene se prema Niki: "Moj šef‘.
Niki ga pogleda kao da kaže pa šta ja tu mogu.
"Da, Leonardo, reci."
"Gde si?"
"Tu, okolo. Skupljam pomalo podatke."
"Bravo, to mi se sviđa. Proizvod je za ljude, i među ljudima i treba istraživati ... Da li si dobio neku ideju?"
"Radim na tome. Da. Imam neke naznake."
"Ah ..." Tišina s druge strane.
"Halo, Leonardo?"
"Da, izvini. Ne bi trebalo da ti kažem. Pa, Marčelo i njegov tim već su mi predstavili jedan projekat." Ponovo tišina. Alesandro proguta.
"Da?"
"Da."
"I kakav je?"
Tišina, ovog puta kraća.
"Dobar."
"Aha, dobar?"
"Da. Dobar ... ali klasičan. U stvari, od nekog kao što je on više sam očekivao, odnosno ne znam kako da kažem ... nešto ubojitije. To jest, ne ubojitije, ne konzervativno, eto, otkud znam, nešto revolucionarno. Ne revolucionarno, nego novo. Eto, novo ... Novo i iznenađujuće."
"Novo i iznenađujuće. Baš na tome i radim."
"Znao sam. Znao sam, ništa se tu ne može učiniti. Na kraju si uvek ti najveći revolucionar u poslu. Odnosno ... ti uvek ponudiš nešto što je novo i može da iznenadi."
"Da, nadam se."
"Kako nadam se?"
"Ne, hteo sam da kažem, nadam se da će ti se svideti."
"I ja se nadam ... Čuj, sutra sam celo pre podne na sastanku, ali po podne, hoćeš li imati nešto da mi pokažeš?"
"Pa, da, mislim da da."
"OK, onda u četiri u mojoj kancelariji. Ćao, pozdravljam te. Nastavi da se krećeš među ljudima, sviđa mi se tvoj novi način istraživanja. Nov i iznenađujuć. Među ljudima ... da, ništa se tu ne može učiniti, na svoj način ti si revolucionar." I spusti slušalicu.
"Halo ... Leonardo ..." Alesandro pogleda u Niki: "Spustio je."
"Pa dobro, sad mi se sve čini lakšim."
"To jest?"
"Moramo samo da nađemo novu i iznenađujuću ideju."
"Naravno, lako."
"Pa, ako ništa drugo, bar nam je zadatak jasniji. Videćeš da ću ti sutra pre četiri ponuditi jednu od svojih novih i iznenađujućih ideja."
Alesandro ponovo uzme mobilni i izabere broj.
"Šta radiš, ponovo ga zoveš? Pomeraš sastanak? Vidi, ja ću za četiri sigurno uspeti ..."
"Ne ... Halo, Andrea?"
"Da, šefe, kakvo je zadovoljstvo čuti te. Kako stvari napreduju?"
"Veoma loše."
"Zašto, zar je još uvek gužva?"
"Ne, sutra imam sastanak sa Leonardom, po podne. Treba da predstavim projekat."
"Ali još nismo spremni! Šta da radimo?"
"Ne znam. Ono što je sigurno, treba da pronađemo novu i iznenađujuću ideju."
"Da, šefe."
"A ti možeš da uradiš još jednu stvar ..."
"Reci, šefe."
"Odmah kreni onom prečicom!"
"Odlično, drugo nisam ni čekao!"
Alesandro završava razgovor.
"Ma kakva je to prečica?"
"Ah, ništa."
"Ama zašto uvek odgovaraš Ah, ništa? Gore je nego kad su mi, kad sam bila mala, odgovarali Kad porasteš."
"Ah, ništa ... Kad porasteš."
"Stvarno te ne podnosim kad se tako ponašaš. Daj, pomeri se, pusti me da vozim ..."
"Šta?"
Niki skoro naskoči na njega.
"Ma šta ti je, jesi li luda? već smo imali nezgodu, sačekajmo bar da napuniš osamnaest za sledeću!"
"Ni govora ... I zašto si uvek baksuz? Zašto bih napravila sudar?"
"Pa, postoje dobre šanse ..."
"Tra-la-la ... Hajde, pomeraj se!"
"Ne."
"A izvini, jesi li video kako sam se dobro izvukla sa ona dva karabinijera? Ubedila sam ih ... pa, daj! Samo delić puta ... Možda će mi dok vozim pasti još neka lepa ideja za tvoje bombone."
"Nisu moje."
"Daj, ne davi ...", Niki mu skoro skače u krilo. "Hajde, izađi!"
"Ali ti si sama rekla da ovaj auto ne valja zato što ima automatski menjač."
"Da, ali sam se predomislila, ovaj auto je toliko velik da ću, ako uspem da manevrišem s njim i da se uvežbam, onda uspeti sa svakim!"
Alesandro se izvlači ispod Niki i izlazi.
"Gadno će biti ako ne uspeš s ovim ..."
Niki vezuje pojas dok Alesandro obilazi oko kola.
"Razumeš, posle sudara koji se desio tvojom krivicom, kod limara i onako moraš da ideš, zar ne? E pa onda, udarac više, udarac manje ..."
Alesandro ulazi i takođe vezuje pojas.
"Bolje udarac manje."
Niki se osmehne, onda krene rukom prema navigatoru.
"Šta radiš?"
"Isprobavam ovu spravicu, i onako je ja nikada neću imati u svojim kolima. Moji će mi kupiti samo osnovne stvari, bez dodatne opreme. Kako se gasi glas?"
"Glas?"
"Da, ova što priča kao u Zvezdanim stazama i kaže: tri stotine metara skreni desno."
"A, ovako", Alesandro pritisne jedan taster na monitoru i pojavljuje se no audio.
"Dobro."
Niki počinje da programira navigator, onda primeti da je Alesandro netremice posmatra.
"Nemoj da me gledaš!"
"OK", Alesandro se okrene na drugu stranu, "ali kuda hoćeš da ideš?"
"Videćeš. Evo, gotovo."
"Kreni polako, molim te."
Ali Niki ga ne posluša, već pritisne gas, i kola poskoče napred.
"Eto, rekao sam polako!"
"Za mene je ovo polako."
Alesandro zavrti glavom.
"Predajem se."
Niki se osmehne i počne da vozi. Ovog puta polako. Prolazi između kola, uključuje migavac, skreće. S vremena na vreme Alesandro joj pomaže, uzima volan i popravlja krivinu.
"Hej, znaš, bolji si od svih mojih prijatelja učitelja."
"Ma kako? Zar te ne uči otac?"
"Moj otac nema vremena."
Alesandro je pogleda i osmehne joj se. Kako je to čudno. "Mom ocu je bilo zabavno da me podučava, da mi daje časove."
"U stvari, preneo ti je izvesni mir, pažljivost i strpljenje."
"Ja želim da pronađem vremena da naučim svoju decu da voze ..."
Niki ga pogleda i slegne ramenima.
"Naravno, u međuvremenu pronašao si ga za mene. I to je lepo od tebe ..." Onda mu se osmehne: "A ja ću te trenirati dok ne dođu tvoja deca."
"Ah, naravno."
Alesandro je pogleda, a onda pomisli: Da ... ali ko zna kad. Voleo bih da imam dele. Šta mi fali ... Pa, samo osoba s kojom bih ga napravio. Elena je otišla. Obuzme ga neka tuga. A ja sam ovde sa jednom koja je kao napola izrasla devojčica i koja me je, još uz to, primorala da je usvojim. Ma! Niki uključuje migavac i parkira.
"Pa šta to radiš? Nećemo nastaviti lekciju?"
"Ne, stigli smo", Niki odveže pojas i izađe iz kola.
"Ali, gde?", i Alesandro izađe. "Imaš još jedno takmičenje?"
"Ne, pola devet je i ja sam gladna. Sačekaj samo da se javim kuči." Brzo pritisne neki broj. "Halo, mama ... Da, učila sam kod drugarice ... Znam. Malo je zaostala s gradivom i ja sam joj pomagala ... Ne. Ne, ne znaš je." Niki se osmehne Alesandru. "Sad idemo nešto da prezalogajimo ... Da, ako me budeš zvala, neće mi biti dostupan mobilni, mi smo u Zen sušiju u ulici Sipioni ... Da ... Ah. Zovi Žute strane, naći ćeš ga, ili svrati ako je hitno. Ma ne. Svratile smo da jedemo, bila je gladna, insistirala je ... Rekla je da ona časti. Da. Pa ne, ona želi da plati. Takva je! Ne, ne poznaješ je, ali upoznaćeš je. OK, da. Još malo ćemo učiti i onda ću kući, vračam se brzo, daj. Obećavam. Ne, obećavam, stvarno ću brzo. Ćao, ljubim te, pozdravi tatu." Niki sklapa telefon. "Rekla sam da ti plaćaš, tako će ona poverovati da sam stvarno sa drugaricom koja je zaostala, i uporna je da idem s njom na večeru, i dala sam joj adresu restorana kako bih je uverila, znaš ..."
"Aha, shvatio sam, a inače?"
"A inače je isto, ti častiš i nadam se da će ti se svideti. Pa, izvini, neću ti valjda uručiti nacrtani logo sa sve idejom za džabe?"
Baš u tom trenutku Nikin telefon ponovo zazvoni.
"Uf, dostupan je ... Koje sad?" Ipak odluči da se javi: "Halo."
"Hej, pa gde si ti?"
Niki se okrene prema Alesandru: "To je Oli. Jebi ga, trebalo je da je zovem ..."
"Mi smo na trgu za BBC. Rekla si da ćeš večeras doći ... i možda to upravo radiš."
"Lagala sam ..."
"Dobro, ali svejedno dođi!"
"Stvarno ste tamo?"
"Da!"
"I večeras? Pa zar vam nije dosadno?"
"Ne, nije nam dosadno. Super je, tu ti je i bivši, besan kao ris. Polupijan i traži te ko izgubljen. Pitao me je kako to da nisi ovde sa Talasima!"
"Zato što sam ovde sa jednim strava frajerom ..."
"Šta? Ko je on? Odmah da si mi rekla, sve!" Oli se nasmeje s druge strane. "Ah, razumela sam ... To ništa nije istina, lažeš me, je l' da?"
"Ne, znaš da ne lažem."
"A ako te Fabio uhvati?"
"A šta me briga, raskinuli smo baš zato što me nije puštao da izađem ni sa vama. I šta sad? Treba da se brinem sad kad više nismo zajedno? Ne pada mi na pamet. Čuj, Oli, sad moram da idem. Reci Fabiju da sam otišla da spavam, i onako neće smeti da zove kod mene kući, a sutra ti sve pričam ..."
"Ne, ne, čekaj, čekaj, Niki, čekaj ..."
Suviše kasno. Niki je prekinula. Onda pogleda u Alesandra, koji je još uvek zbunjen. "Ja sam svoj ugasila. Zašto i ti ne ugasiš svoj? Tako ćemo pokloniti sebi jedno mirno veče i lepo završiti ovaj dan." Ona se osmehne i prva uđe u lokal. Alesandro uzme svoj telefon, pogleda ga na trenutak. Da odluči da ne čeka, bar za večeras, eventualni telefonski poziv od Elene. Već i sama ideja sviđa mu se na izvestan način. I tako ga isključuje i zadovoljan stavlja ga u džep. I ulazi u restoran sa nekim čudnim osećajem nove slobode. Malo kasnije jedu, smeju se, šale, kao toliki drugi parovi koji su srećni što su zajedno, koji sanjaju, koji još uvek imaju ceo svet da otkrivaju, oni koji se pomalo plaše, a pomalo ne ... Kao onaj čudan osećaj kad si na plaži i toplo je. Iznenada osetiš želju da se okupaš. Ustaneš sa peškira, priđeš vodi. Ulaziš. Ali, voda je hladna. Ponekad, ledena. U tom slučaju, neki odustaju i vraćaju se da legnu, da dahću od vrućine. Ali ima nekih koji se bacaju u tu vodu. I samo oni, posle nekoliko zamaha, uspevaju da do kraja osete ovaj jedinstven i pomalo luckast ukus potpunog oslobođenja, čak i od sebe samih.

Mesec visoko na nebu, bled, dalek. Mesec isti za sve. Mesec za bogate, siromašne, tužne. Mesec za srećne. Meseče, meseče, ti ... Ne veruj poljupcu u ponoć ... Ako mesec sija, ne veruj ... Ta stara pesma.
Mauro se parkira ispred paba. Siđe i otvori to sedište, potpuno isečeno, nepopravljivo uništeno. Malo sunđeraste gume proviruje iz tog krša. Liči na stari panetone19 koji nije uspeo. Kao i njegov mladi život, na kraju krajeva. Skine poklopac sa rezervoara i prodrma motor. Mreškanje benzina i miris daju do znanja da je unutra skriveno još nekoliko ulica. "Pa dobro, bar ću se vratiti kući."
Ude u pab i priđe šanku.
"Jedno srednje, svetlo pivo."
Već starolik mladić, sa ugašenom cigaretom u ustima i s malo volje za rad u rukama, uzme čašu okačenu iznad njegove glave. Ispere je, prevrne kako bi izašlo i ono malo zaostale vode na dnu i stavi je pod česmu. Odvrne je i pivo izlazi, sveže i penušavo, brzo puneći celu čašu od 0,4 litra. Onda uzme jednu špatulu i brzo je prevlači ivicom, pod uglom od 45 stepeni, kako bi skinuo suvišnu penu. Na kraju uroni čašu u vodu kako bi sa spoljašnje strane stakla oprao kapljice piva da ne prljaju ruke.
"Belgijski način", i pruži je Mauru. On je uzme i žudno i žedno prinese usnama.
"Sipaj još jedno."
Glas iza njegovih leđa i odmah zatim pljesak po ramenu. "Lepo, brate, bila je potrebna noć čudna kao ova da bi se popilo pivo, a?" To je Ćuk. Smeši mu se i počinje da priča o svemu pomalo, o velikim nadama i o stvarima koje su možda istinite. "Sećaš se onog, daj, onog što su ga zvali Đaninula. Sreo sam ga pre neko veče u centru, imao je džip, ma šta da ti pričam, san snova. Onaj novi hamer, manji, žuti sa crnim branicima, a u njemu ribetina ... Ha, ni tvoja nije za bacanje, a? A i visoka je. Kako se zove?"
"Paola", kaže Mauro, pomalo iznerviran što se takvim rečnikom govori o njegovoj devojci. Ali na kraju krajeva, to su komplimenti seljaka, misli u sebi.
"Lepa. Čvrsta. Baš ništa ne mogu da kažem. Sve dok se zadovoljava jednim motorčičem ... " Ćuk ga pogleda i podigne obrvu, onda otpije gutljaj piva i rukavom jakne obriše usta. Spusti čašu skoro je razbivši. "Ma zašto mi ne pomogneš? To su samo šetnjice. Pa kad su mi maknuli Mema, onog što je stalno išao sa mnom, sećaš ga se? Daj, video si ga hiljadu puta, onaj debeli, s buljavim očima. Ceo život ga vozikam pozadi."
"Koga, bre, Buljinu?"
"Ej, bravo. Uhvatili su ga pre nedelju dana. Pljačka u Kopu na Kazilini. Jao, koliki je on moron, ispred velikih supermarketa na obilaznici uvek stoji jedna patrola, pa zar to ne zna? Uz to, nikad ne ideš sam u pljačku ... Zinulo mu dupe, hteo je samo svoj džep da napuni i sad je zaglavio kavez, na radost cinkaroša." Ćuk se smeje. Onda ponovo promisli i rastuži se. "Uradili smo bar deset čišćenja zajedno i nikad nijedan problem, u kurac, za Buljinu i Ćuka."
Mauro mu se osmehne: "Ma dobro, ajde, videćeš da će izaći."
"Da, naročito, imao je već dve kazne, dobiće bar pet godina." Mauro podigne obrvu i otpije svoje pivo, pošto zaista više ne zna šta bi odgovorio. Ćuk ga posmatra, iznenada bistar i lukav.
"Čuj, Ma’, ma zašto ti ne obrneš neki krug sa mnom? Daj, nameračio sam se na dve-tri koje su tako lake, uzmeš keksić levom rukom, a plen je bar pet hiljada ..."
Mauro odmahne glavom: "Ne, ne."
Ćuk insistira: "Ma daj ...", tresne ga po ramenu, "... bićemo tandem kao što smo bili u školi, kad smo igrali na terenu iza Trga Del’Ananjina ... Sećaš se šampionata Dei Kašteli ... Zvali su nas zvezde bliznakinje, kao Erosova pesma20, samo u množini, a?"
"Pa, ne sećam se."
"Daj, čak sam ti i nadimak našao ..."
"Ček’ da pogodim ... Sova!"
"Ma šta, ti me to zajebavaš?"
"Šta se, bre, vređaš?"
"Ne vređaš me ti nikad ... Pošto su mi makli Buljinu, odlučio sam da promenim pticu grabljivicu, ne? Ti si uvek sam, nikom ne veruješ. Imaš samo jednu ženu, u kurac, to mi se sviđa kod tebe. Pomislio sam na Sokola. Ili Orla. Da l' znaš da se orlovi spajaju u letu? Nema nikakve veze sa ovim, ali video sam u jednom dokumentarcu na TV-u. Strava, do jaja. Ta-ta-ta!" Ćuk pravi neki pokret stisnutom pesnicom kao da pokazuje čin ljubavi buntovnički, brz, požudan, besan, divalj. "U letu, mo’š misliti?" Mauro mu se osmehne.
"A ja želim da i dalje tabanam po zemlji ... Ideja da završim u zatvoru, nije baš da mi se sviđa. A ideja da više ne vidim Paolu, još manje ..."
Ćuk odmahne glavom i ispije dug gutljaj svog piva. I Mauro iskapljuje svoje. "Kako god hoćeš, Ma’ ...", kaže Ćuk pomalo ljut, "ja sam tu. Ali, šteta, vratile bi se na teren zvezde bliznakinje ..."
Mauro se osmehne: "Ako me zoveš na jedno pikanje loptom, tu sam, na terenu."
Sada se Ćuk smeši: "Pusti, pusti, ja častim."
"Ne, večeras ja častim." Mauro plati dva piva. Onda izađe iz bara i ponovo ga izdaleka pozdravi, pokretom brade, onako, onim jednostavnim pozdravom koji prijatelji razmenjuju.



Plavoljubičasta soba. Ona.
"Nijedna od žena koje je čuo kako govore nije imala takav glas. I najslabiji zvuk koji je izgovarala uvećavao je njegovu ljubav, od svake reči je drhtao. Bio je to sladak, muzikalan glas, zreli plod kulture i ljubaznosti. Kada ga je slušao, u ušima je čuo odjek kreštave vike domorotkinja, prostitutki, i manje grube, zviždukave pesme radnica i devojaka iz njegove okoline."
Svetlost lampe ikea sa mat staklom boji monitor u toplu žutu boju koja obavija devojku. Prozor na sobi je otvoren i lagani vetrič pomera zavesu. Ona sanjalački čita ove reči koje mirišu na ljubav. One je svakim danom menjaju. Kakva sreća, misli, što je prošla onuda, te večeri. Naravno da je čudno: na mestu gde se baca đubre, ja pronalazim ovog Stefana i njegove reči. Ko zna kakav je, ko zna kome ih posvećuje. Ko je ova žena sa tako lepim glasom? Njegova devojka? Ona Karlota iz imejlova? Ko zna da li joj sada piše? Ko zna kako izgleda? Možda je visok tamne kose, možda ima zelene oči. Volela bih da ima zelene oči, podsećaju me na livadsku stazu. Devojka nastavlja da čita.
"Nikad se nisam povlačio. Znaš li da sam zaboravio šta znači zaspati mirna srca? Pre milion godina ja bih zaspao kad god sam želeo i budio se kad bih se dovoljno odmorio. Sad skačem na noge sa zvukom budilnika ... Pitam se zašto sam to učinio i odgovaram: zbog tebe ... Pre mnogo vremena želeo sam da postanem poznat, ali sad slavu uopšte ne želim. Samo tebe želim. Žudim za tobom više nego za hranom, za odećom, za slavom. Sanjam da naslonim glavu na tvoje grudi i da spavam milijardu godina ... Ona oseća kako je nešto neodoljivo privlači njemu. Taj magični tok koji je on oduvek isijavao sad teče iz njegovog strastvenog glasa, blistavih očiju i snage koja kipti u njemu ... Ti me voliš. Voliš me zato što sam potpuno drugačiji od muškaraca koje si poznavala i koje si mogla voleti,"
Uzbuđuje je da čita o ljubavi, o tako velikoj ljubavi. I iznenada shvati da to ne oseča, da se ovako ne oseća kad misli na njega. Zatvori kompjuter. Ali jedna tvrdoglava suza padne i skvasi joj koleno. A ona se smeje i šmrkće. Onda zastane, utone u tišinu. I naljuti se. Zna odlično da ne može ništa protiv svega ovoga ...

Pred ovom čudnom, malom kulinarskom pokretnom trakom Niki i Alesandro se smeju i šale, pričaju o svemu pomalo. Brzo se služe ovim malenim, tek napravljenim zalogajima japanskih specijaliteta. Plača se u zavisnosti od boje izabranog tanjira. Niki uzme jedan narandžasti, izuzetno skup. Proba samo pola sašimija i vrati tanjirič na pokretni krug, Alesandro se odmah zabrinuto osvrne oko sebe. Samo bi još trebalo da ovde, na slobodnom sastanku, dođu Sera i Kareti, dva uobičajena karabinijera. I opet se zasmeju. I još jedna anegdota. I još jedan čudan slučaj. I bez ikakve namere, bez zle namere, bez zadnjih misli, Niki se nađe u Alesandrovom stanu.
"Ali prelep je! Do đavola, pa ti si onda stvarno neko bitan ... Baš si uspešan!"
"Pa, do sada mi je dobro išlo."
Niki se šetka po stanu. Okreće se uz smešak.
"Videćemo sutra kako će moje ideje proći, ne?"
"Baš." Alesandro se osmehne, ali bi radije da ne misli na to. "Čuj, Aleks, kunem ti se, ova kuća mi se mnogo sviđa. A i tako je prazna ... Super, strava! Ničeg previše, samo jedan centralni divan, TV i jedan sto i dole kompjuter. Kunem ti se da je san snova. A onda i ovo ... Ne! Ne mogu da verujem."
Niki uđe u radnu sobu. Velika biblioteka i različite fotografije. U boji, crno-bele, izgrebane, izbledele. Sa čuvenim rečenicama. I noge, i devojke, i automobili, i pića, i lica, i kuće, i neba. I slike njegove velike kreativnosti, najrazličitije, obešene na zid, na tankim najlonskim končićima, u tamnoplavim cinkanim okvirima sa tankom okeržutom ivicom.
"Kako je strava! Ali ovo su sve reklame koje sam i ja gledala ... Neee! Pa stvarno ne verujem!"
Niki pokazuje na jednu fotografiju, vide se ženske noge u čarapama. Najrazličitije, najčudnije, najšarenije, najozbiljnije, najluđe. "Ama jesi li ti ovu napravio ?"
"Da, je l' ti se svidela?"
"Svidela?! Ali, ja sam luda za tim čarapama! Ne znaš koliko sam pari kupila. Ali, ja uvek izvučem žicu. Ili zakačim rukama, a verovatno imam zanokticu. Znaš, ja grickam nokte ... ili zato što udarim u nešto, ukratko menjam četiri-pet nedeljno i uvek sam samo njihove uzimala."
"A ja sam mislio da su one čuvene zbog moje reklame. A ja sam, u stvari, bio uspešan samo zbog tebe koja non-stop cepaš čarape!"
Niki se približi Alesandru i protrlja se o njega.
"Hej, ne pravi se sa mnom skroman, a i pipni,..", Niki uzme Alesandra za ruku, malo podigne suknju, skoro do butine. Približi mu se licem i nevino ga pogleda, svojim velikim očima, namerno se folirajući, a onda maliciozno, i opet je mala devojčica, a onda žena, a onda uhhh ... Ali, u svakom slučaju lepa. I poželjna. I glas dubok, topao, uzbudljiv. "Vidi ... Ne nosim ja baš uvek te čarape ...i onda prasne u smeh i udalji se, puštajući suknju da padne, a onda je još bolje namesti. Izuje cipele i malo mahne kosom, skoro je naelektriše, oslobađajući je iz zatvoreništva jedne jednostavne gumice.
"Hej", okrene se i pogleda ga, "pa, može li se dobiti nešto za piće u ovoj kući?" Nasmeje se zavodnički.
"Hmm, naravno, naravno. Alesandro pokušava da dođe sebi i kreće prema stalku sa pićem.
"Hej, Niki, šta želiš: rum, džin tonik, votku, viski ...?"
Niki otvori terasu; "Ne, suviše jako. Zar nemaš neku jednostavnu koka-kolu?"
"Koka-kolu? Odmah." Alesandro ode u kuhinju, a Niki izađe na terasu. Mesec je visoko na nebu, preko njega je samo poneki prozirni oblak. Liči na prijatelja koji namiguje. Dok Alesandro u kuhinji sipa koka-kolu i seče limun, Niki mu izdaleka poviče: "Aleks, a da uključiš i neku muziku?"
"Važi."
Uzme čašu, stavi i malo leda, a onda ode do mesta gde je bacio sako i pretraži džepove. Pronađe CD koji mu je poklonio Enriko. Dupli je, neverovatno. Uzme jedan nasumice, stavi ga u hi-fi uređaj na zidu, pritisne dugme i CD kreće. Pritisne još jedno i uključi muziku u celoj kuči, a onda se pridruži Niki na terasi.
"Evo tvoje kole."
Niki je uzme i odmah otpije gutljaj: "Hmm, dobra, savršena, sa limunom."
Baš u tom trenutku kreće muzika.
"Šta ti znaš o jednom žitnom polju, poeziji svetovne ljubavi ...", i odmah zatim Enrikov glas: "Evo, ovde je Lučo želeo da istakne nemoč da objasni, da shvati, da protumači, da prikaže ljubav onakvom kakva je lepota jednog žitnog polja, kao one emocije koje su ponekad iznenadne, kao da ih nosi vetar, ne mogu se objasniti, odatle pitanje šta ti znaš o jednom žitnom polju ... Pitanje koje će ostati bez odgovora kao što je, nasuprot tome, jasniji uzrok ovih drugih reči ..."
I odmah kreče još jedna pesma od Luča Batistija. "Voziti kao lud ugašenih farova po noči."
"Evo, u ovom slučaju mora da se baš malo pre komponovanja ove pesme odigrala jedna svađa između Luča i Mogole, u stvari može se jasno shvatiti iz reči da je ..."
"Hm, izvini, pogrešio sam CD."
Alesandro utrči u radnu sobu, zaustavi CD, izvadi ga i vidi da je na njemu napisano Različite interpretacije. Uzme drugi CD. Samo atmosfera. Bolje, Stavi CD nadajući se da će ovaj put biti bolje. Pritisne dugme, sačeka da muzika počne. Evo, krenula je. Alesandro uzme omot CD-a i pogleda naslove koje je Enriko označio. Osmehne se. To su njihove pesme, put jednog prijateljstva. Pogleda prve i čini mu se da su savršene, četvrtu ne poznaje, ali veruje svom prijatelju. Vrača se na terasu na kojoj je svetio sada ugašeno.
"Hej, mračno je ...", Alesandro krene prema prekidaču. "Ne, ostavi ovako, lepše je." Niki je tamo, nedaleko od njega, usred jednog bokora jasmina. Ubrala je jedan i gricka laticu.
"Mmm, koka-kola i jasmini ... san koji me ošamućuje."
"Da", Alesandro uzme svoju čašu i priđe joj.
"Mogli bismo da na tržište lansiramo nov napitak. Jasmin-kola. Kako bi to bilo?"
"Komplikovano. Ljudi vole jednostavne stvari."
"To je tačno, i ja isto. A ti mi se, Aleks, činiš tako jednostavnim.
Alesandro ostavi čašu. "Liči mi na uvredu ..."
"Zašto? Jednostavan. Jednostavan po duši ..."
"Ali, ponekad je najjednostavnije stvari najkomplikovanije dosegnuti."
"Ah, nemoj da si komplikovan. Ozbiljno! Zajedno to možemo ... A i jasno je šta želiš, šta hoćeš. Te stvari se vide, čitaju i čak i da ih ja nisam shvatila ... Na kraju mi je to došapnulo tvoje srce."
"Ko zna šta ti je reklo ... Ponekad laže."
Niki se nasmeje i sakrije iza jednog jasmina. Malog. Suviše malog za ovaj prelepi osmeh.
"Sa mnom je bilo iskreno..
Niki zagrize još jedan jasmin. Sisa nektar. "Čuj, ima predivan ukus. Hoćeš li me poljubiti? ..."
"Niki, ja ..."
"Ššš ... ima li jednostavnije stvari od jednog poljupca?"
"Ali ja i ti ... komplikovano je."
"Ššš ... pusti svoje srce neka govori." Niki mu priđe, stavi ruku na njegovo srce. Onda i uvo. I posluša ga. A ovo uzbuđeno srce jako udara. I Niki se osmehne: "Evo, čujem ga", podigne glavu sa grudi i pogleda ga u oči. I osmehne se u polumraku terase.
"Reklo je da nije ..."
"Nije šta?"
"Da između mene i tebe nije komplikovano. Jednostavno je ..."
"A je li?"
"Da. A onda sam ga pitala: šta da radim, da ga poljubim?"
"A šta ti je ono reklo?"
"Reklo mi je da ti otežavaš stvar, ali da je i to jednostavno ..."
I Alesandro se predaje. A Niki se lagano približi. I onda ga ljubi. Slatka, ljupka, nežna, meka, laka. Kao jasmin. Kao Niki. Uzme ga za ruke koje Alesandro drži uz telo i stavi ih oko svog vrata. I dalje ga ljubi. Sad sa više strasti. Alesandro ne uspeva da poveruje. Do đavola, ali ona ima sedamnaest godina. Dvadeset godina manje od mene. A komšija? A šta ako nas gleda? Alesandro malo proviri. Usred smo jasmina, bokori nas kriju. Dobro sam učinio što sam želeo sve ove biljke za moju terasu. A Elena? O bože, Elena ima ključeve od kuće! Ali ona je otišla. Ona je otišla i nema nikakvu nameru da se vrati. Možda. Ali, onda Alesandro odbaci sve te misli. Mučne, nepotrebne, teške. Za koje bi voleo da mogu da dovedu do nečega, ali na kraju ne dovode ni do čega. I prepušta se ljubavi. Tako, uz osmeh. Jednostavan osmeh. Niki skine bretele haljine i pusti je da padne dole, na zemlju. Onda je opkorači svojim crnim adidas cipelama, s debelim đonom, i ostane tako, u gaćicama i brushalteru i ničem više. Leđima oslonjena na jasmine, zaronjena u sve ove male cvetove, izgubljena u ovom mirisu, kao ruža slučajno i nežno rascvetala u ovom žbunu. Ona, sa svojim mirisom, sa kožom koja još uvek ima ukus mora, sa snažnim rukama, nogama sa dugim, pokretnim mišićima i ravnim stomakom. Iako namreškanim od mišića, koji se ne prikazuju suviše. Niki, potpuno prirodna, zdrava, kao što i priliči jednom ljubitelju surfa. I malo kasnije, već su na otvorenom moru. Pod mesečinom, među nežno raširenim jasminovim lišćem, sad se igraju sa jednim drugim cvetom. Noć. Nežnošću označiti granice onog što se proba. Ili bar probati. I izgubiti se u njenoj dugoj kosi, još uvek pomalo vlažnoj. I skoro teško disati u ovoj zapretenoj želji, stidljivoj, nespretnoj, u ovom osećanju da treba da se skineš, otkriti da se plašiš da probaš. Ali, imati želju. Toliku želju. I ići napred, u struji zadovoljstva. "Ne, ne mogu da verujem, ova kompilacija je predivna." I nastavljaju tako, po ovim notama, u tempu sa udarcima svojih srca. A onda jedan klasičan deo, pa još jedan, pa još jedan ... I iznenada se nađu usred oluje ... "I was her she was me, we were one we were free ...", u dugim talasima ... "and if there’s somebody calling me on, she’s the one..i vetar strasti ... "we were fine all along ..."
Alesandro se skoro zatvorenih očiju gubi u toj plimi i oseci koja miriše na nju, na Niki, na njene poljupce, na njen osmeh, na njene duge uzdahe, ove meke, mlađe devojke koja miriše na jasmin i na svašta nešto.
Neka zvezda kasnije. Niki gola prolazi salonom. Korača ponosna i neustrašiva, uopšte se ne stideći. Gurne vrata na terasi i onda nestane, da bi se pojavila malo kasnije i sela ispred njega, na ovaj krevet. Prekrsti noge u turski sed i stavi svoju tašnu baš u sredinu, pristojnim gestom pokrivajući svoju golotinju. Počne da rovari po svojoj torbi, dok Alesandro još uvek sedi ispred nje. Na sebi ima samo raskopčanu košulju. I zbunjeno lice. Još uvek ne veruje da se sve ono desilo baš između njih.
"Hej, da li ti smeta što pušim? I onako smo na otvorenom, zar ne?"
"Da, da, slobodno ..."
Niki zapali sebi jednu cigaretu i malo je udahne, a onda dune prema nebu oblak dima. "Znaš, u kući nikad ne mogu da pušim ... Moji roditelji ne znaju da pušim."
"Pa, naravno", Alesandro zamišlja da li znaju za sve ostalo.
"Na šta sad misliš? I nemoj kao inače da kažeš ništa, važi?"
"OK. Mislio sam da li tvoji znaju za sve ostalo ... pa da si ti, u stvari?"
"Da nisam više nevina?"
"Pa, recimo."
"Šta znaju, jesi li lud? Nikad nisu bili dovoljno hrabri ni da započnu taj razgovor, zamisli da znaju. Ali, ja mislim da moja majka u svakom slučaju zna ... Bar mislim. Odnosno, jedanput je Fabio, moj bivši, zaboravio kutiju sa prezervativima u mojoj kući i više je nisam našla. Ili su je našli moji, ili naša spremačica, ili moj brat, ali tada je imao deset godina, znači ne verujem da ih je baš on upotrebio."
Alesandro, razmišljajući o prezervativima i njenom dečku, njenom bivšem kako je Niki rekla, oseća nešto čudno. Ne razume, ne može da shvati. Nije moguće. Ljubomora? Niki još jedanput povuče dim. Onda primeti da postoji nešto čudno.
"Hej, šta ti je?"
"Ništa."
"Čudan si."
"Ne, zaista mi nije ništa."
"Vidiš da stalno govoriš ništa! Kao deca. Reci mi istinu, uznemirilo te je što sam pričala o svom dečku, o prezervativima i svemu ostalom. Hajde, reci to. Možeš da kažeš. Zaista."
"Dobro, malo."
"Vau! Ne mogu da verujem", baci cigaretu i zgazi je potpuno gola. "Srećna sam! Mnogo mi se sviđaš. Ja, u stvari, ne podnosim ljubomoru, to jest kad je neko ljubomoran na mene. Ja mislim da se ili voli ili ne. Znači, ljubomora nema smisla. Zašto bi ljudi bili zajedno ako se ne vole, je l' tako? A ti, koji izgledaš tako hladan, ljubomoran si na mene! Pa, u ovom trenutku mogla bih i da poludim."
I poljubi ga strastveno u usta. "Znaš, moram da ti kažem istinu, i ja sam malopre bila zbunjena na neki način. Šetkala sam po kući i mislila ko zna na kojim mestima je to radio ... vodio ljubav sa svojom bivšom! I onda sam rekla: na ovoj ležaljci sigurno, među jasminima, ovako nikad nije radio, je l' tako?"
"Zaista, na ovoj ležaljci sam se samo sunčao."
"Eto, vidiš.Niki ga još jednom poljubi. "A noćas si imao mene ... Ali, jesi li video kako je to apsurdno? Odnosno, ova kompilacija je savršena. Baš leži. I da li si primetio da smo svršili zajedno baš na ovu pesmu, Eskimo, koja se meni tako sviđa ..."
"Ne, nisam obratio pažnju."
"Ma daj, videla sam da si obratio pažnju, strašno mi se svidelo." Niki se okrene oko sebe i nasloni na Alesandra, koji se opušta na ležaljci, podigavši malo naslon. Niki duboko uzdahne.
"Eto, zbog ovakvih trenutaka vredi živeti, zar ne?"
Alesandro ne zna šta da kaže.
"Da. Ne znam šta mi se desilo. Znam da ti se može činiti apsurdnim, ali kad smo se sudarili, odnosno kad si ti došao iznad mene, eto, ja sam te jedva videla, shvatila sam da si ti..
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Da si ti ti. Ja verujem u sudbinu. Ti, to si ti, ti si čovek mog života ..."
"Niki, ali između nas je dvadeset godina razlike!"
"Pa? Kakve veze ima, danas se u svetu svašta događa, a ti od godina praviš problem, i to postavljaš ispred ljubavi?"
"Ja ne. Ali idi pa objasni to svojim roditeljima ..."
"Ja? Ti im objasni. Ti umeš da ubeđuješ. Miran si, vedar si, ulivaš poverenje i radost. Vidi, ovo je naš prvi izlazak i već si uspeo da me odvedeš u krevet ..."
"U ležaljku, a i ne čini mi se da sam morao da te bog zna koliko ubeđujem!"
Niki se okrene i tresne ga pesnicom.
"Jao!"
"Kretenu. U stvari, budalo. Šta ti misliš, da ja idem u krevet sa prvim koji naiđe?"
"Ne, sa prvim koji naleti na tebe ..."
"Onda, sa prvim pod koga podletim ... kad već praviš neslane šale. A ja sam bila samo sa Fabiom. I volela bih da se nije desilo, sad kad sam upoznala tebe."
"Niki, o čemu pričaš? Pa mi se uopšte ne poznajemo."
"Izvini, ali rekla sam ti, pričala sam sa tvojim srcem, to je tako ... Ti si čovek mog života."
"U redu, predajem se ...", Alesandro zaćuti. I Niki. Onda ona ponovo počne.
"OK, istina je, mi se ne poznajemo dobro. Recimo da smo se predstavili malo naopačke. Ali, možemo se bolje upoznati, zar ne? Ti ćeš meni pomoći u vožnji, ja ću tebi pomoći u tvom poslu ..."
Alesandro odlučuje da se ne svađa: "Naći će se već način kako ćemo resiti celu ovu situaciju."
"OK, to mi zvuči prihvatljivo."
Niki pogleda na sat.
"Moramo da idemo. Rekla sam roditeljima da ću se brzo vratiti."
Podigne se i sakupi svoju odeću na ležaljci. "Naravno, bilo bi lepo ostati ovde, a?"
Alesandro zakopčava košulju.
"Bilo bi predivno."
"Pomisli kako će biti kad budemo živeli zajedno, kad nakon vođenja ljubavi ostanemo zagrljeni, da spavamo zajedno, a onda sutradan zajednički doručak, i jedemo zajedno i zajedno izlazimo i uveče se zajedno vraćamo..
"Niki ..."
Alesandro je gleda otvorenih usta.
"OK, OK, naravno ... kad se bolje upoznamo."

Malo kasnije, njih dvoje je na ulici. Alesandro posinatra kako ona vozi.
"Hej, Niki, već ti ide dobro. Mogli bismo i da prekinemo."
"Evo, ako tako pričaš, odmah ću da se zakucam negde."
"OK, pala si."
"Eto vidiš, bravo."
Ona se osmehne; "A možda ćemo se sudariti zajedno, ali jedno s drugim!"
"Ali u toj tvojoj projekciji naše budućnosti, da li će s vremena na vreme biti trenutaka kad nećemo biti zajedno? ..."
"Veoma retkih trenutaka ..."
"Toga sam se i plašio ..."
Dolaze do motora koji su ostavili na benzinskoj pumpi. Niki izađe, skine lanac i stavi ga u prtljažnik, a onda namesti kacigu.
"Idi ako hoćeš ... Odavde ću ja lako kući."
"Ne, radije bih da te otpratim."
"Vidiš? Pričaš, pričaš ... ali ne možeš bez mene."
Alesandro joj se osmehne, ali je u suštini zabrinut. Samo bi još falilo da joj se nešto desi. Poslednja osoba s kojom je viđena sam ja i sigurno bi me potražili. Već zamišlja dva karabinijera, srećna što mogu da izvrše svoju dužnost do kraja.
"Da, ne mogu da odolim, zaista ... Hajde ti napred, ja ću iza tebe."
Niki krene na svom motoru, a Alesandro za njom u mercedesu. Idu duž Tibra. Trg Bele Arti, Vale Đulija, ulica Salarija, Avenija Trieste, Nomentana. Kad su došli do njene zgrade, Niki skine kacigu, stavi je u prtljažnik i uzme lanac. Fiksira ga oko točka, tamo uz uobičajenu banderu, i zatvori katanac. Onda uđe u mercedes.
"OK, hvala što si bio kavaljer."
"Bilo mi je zadovoljstvo."
"Čuj, nešto me živo zanima ..."
"Da? Život je pun zanimljivosti ..."
"Baš ti je lep slogan ... je l' to reklama?"
"Da, moja reklama. Hajde, reci."
Niki dune na staklo šoferšajbne, iznad osiguranja, a onda na pari koja se stvorila, nacrta srce i u njemu slova/I i N. Onda i 4ever. "Šta to treba da znači?"
"Aleks i Niki forever. Tako ćeš svaki put kad ti se zamagli staklo, umesto da se naljutiš, pomisliti na mene i nasmešiti se ..."
"Baš, evo smešim se. Dakle, šta si htela da me pitaš?"
"Da Ii si pripremio govor za moje roditelje?"
"Niki! Šališ se, je l' da?"
"Ne. Pre ili kasnije želeće da te upoznaju. Želeće da znaju s kim izlazim ... ili se plašiš?"
"Plašim se, a zašto?"
"Pa, recimo da si izašao sa njihovom ćerkom na poseban način."
"Ali to valjda ne moram da stavim u govor, zar ne?"
"Ne, zaista ne."
Niki iznenada pogleda pravo.
"Ah, evo ih. Ćao, mama, tako ćeš ih odmah upoznati." Alesandro oseti da će se onesvestiti. Gleda, ali ne vidi nikoga. Ponovo pogleda Niki. A onda ponovo na ulicu, preplašeno pokušavajući da fokusira nešto.
"Aleks ... šalila sam se."
"Ah, da ..."
"Već sam mislila da ćeš umreti ..."
"Pogrešno si mislila. Nikoga nisam video."
"Da, da, lave moj. A izvini, uradio si gomilu predivnih spotova ... izmisli jednu reklamu o sebi! Možda će oni biti srećni da te kupe ..."
"Da, naravno, budi sigurna da ću na to misliti od večeras ... u međuvremenu, nadam se da će im se svide ti pakovanje!"
"Pa, po meni, mogao bi da pasuješ, otkud znam, moji su ponekad tako čudni ... Daj, idem", brzo ga poljubi u usta. "Lepo spavaj, lepo sanjaj. I ne izlazi na terasu. Miris jasmina mogao bi da ti probudi čudne misli." I uz te reči, uzima svoju laku torbu, brzo trči prema ulazu i onda, bez okretanja, nestaje. Alesandro ponovo upali mercedes i krene kući. O bože. u kakav sam se to sos uvalio. Ja i devojka od sedamnaest godim. Kad bi moji znali. Kad bi znale moje dve sestre, već udate, sa decom. Kad bi znali moji prijatelji, sa sve svojim ženama ... Kad bi znala Elena, a naročito kad hi znali Nikini roditelji ... I tako, i ne primetivši, stigne do kuće. Nikad nije tako brzo vozio. Možda zato što je iznenada osetio želju da pobegne od svih ovih kad bi. Uđe u lift i malo kasnije je u stanu. Zatvori se unutra i stavi lanac. Fijuuu. Uzdah olakšanja. CD i dalje tiho nastavlja. Pesme se nižu, jedna za drugom. Sad je trenutak za Ligabue, Ljubav se računa. Enriko je baš lepu kolekciju napravio. A onda sećanje. Još jedno. I još jedno. Mali fleševi, isečci ljubavi. Ukusi, mirisi, detalji, najlepši trenuci jednog nezaboravnog filma. Niki. Kakav san. Ma, je V se to zaista desilo? Naravno da se desilo. I to šta se desilo ... Stvarno je prelepa. I slatka. I velikodušna. / zabavna, i duhovita, i smela, i nežna i ... I ima sedamnaest godina.
Alesandro uzme flašu ruma, naspe sebi jednu čašicu. Trebalo bi sipati i malo soka od kruške. Ali ne, zašto je uvek potrebno nešto drugo da bi čovek bio zadovoljan? Dovoljno je uživati u datom trenutku, to kaže i Niki. I ispije sve u jednom gutljaju. Samo rum. Čist rum. Sedamnaest godina. Da li hapse u takvim slučajevima? Ma! Ne znam. A onda, i ne želeći, nađe se opet na terasi. Tiha muzika širi se po ovom vazduhu. Lagano se približi mestu gde se sve dogodilo ... Mestu zločina, skoro mu nadolazi da kaže. Ali, radije ne bi da razmišlja pod ovim svetlom. Eto. U jednom ćošku, na zemlji, pronalazi čašu koka-kole sa parčetom limuna. A na ležaljci, malo dalje, gumica za njenu kosu, bačena. Onda priđe bokoru jasmina, skoro uranja i duboko udiše, sav se ispunivši njihovim mirisom. Baš u tom trenutku, pali se svetio na terasi preko puta. Neka gospođa se pojavljuje i viče na sav glas: "Aldo, Aldo ... Ma gde si?"
"Ovde sam, Marija ... Ne urlaj!"
"Zar ne dolaziš da spavaš?"
Neki čovek iznenada se odvoji od ograde, pojavljujući se pod svetlom ulične svetiljke ispod njegove terase. Biće da je to Aldo. Gleda prema Alesandru. Žena ulazi: "Pa hajde, sutra ujutro moramo rano da ustanemo." Čovek ulazi u kuću. Gasi svetio napolju, onda u salonu, pa u hodniku, i ponovo nestaje u mraku. Alesandro ustane iza bokora jasmina. Aldo. Zove se Aldo. Možda je čak i gledao, noćas. I onako odande ništa nije mogao da vidi. I tako, malo mirniji, i Alesandro uđe u kuću, zatvori vrata na terasi. Jedno je sigurno. Bar me večeras nije prijavio.

Dobro jutro, svete. Tvoja Niki raportira. Čekaj da se malo proteglim. Ne mogu da verujem ... Bilo je bajno! Dosta, ne misli na to, Niki. Unormali se. Fly down ... Noge na zemlju. Ne tri metra iznad neba ... Što više letiš ... više će te baleti kad padneš! Ah, ali ne želim da budem baksuz! Eto. Bolje je. Low profile. Dakle ... Šta da obučem ovog jutra? Tu je i onaj iz filozofije. Kakav smor, baš nemam želje da ga slušam. Čini mi se da danas predaje o nekom Poperu. Već mi miriše da je vrlo težak. Znači, treba da se obučem šareno, tako će to biti protiv otrov. Niki otvori orman, odmeri vešalice. Ružičaste Onyx farmerke sa prugastom majicom. Ne, ličiću na bombonjeru. Streč suknja sa majicom na V izrez. Kao da sam u koledžu. Svetloplave pantalone na tregere sa žutom majicom bez rukava i rol-kragnom. Napred! Poperu, nećeš me srediti. Pobediću te bojama jednog sunčanog dana. A onda, dok vadi sve to iz ormana, predomisli se. Koliko sam to srećna?! Suviše! Ali, i strašno se bojim ...
Svi trče prema školskom ulazu. Poneka devojka prepisuje zadatak, druga se sanjivo tegli, treća puši s izrazom koji odaje nedoumicu da li da prođe kroz tu kapiju ili ne. Jedna, još apsurdnija nego ostale, stavlja puder i stalno se proverava u ogledalu svog motora. Ili želi da ostavi utisak na novog profesora, ili se nada da će ovom lakom šminkom popraviti neku grešku. Ona ne. Ona se oseća jačom no ikada. Korača neustrašiva, vesela, euforična kao nikad ranije. Pa, u suštini je i istina. Na neki način, već je položila svoj ispit zrelosti. "Talasi, jeste li spremni? Pronašla sam čoveka svog života!"
"Ne, ne mogu da verujem, šta si to smislila?"
"I to nam tek tako kaže? Ma ti si luda, odmah da si sve ispričala! Smesta!"
Oli, Dileta i Erika su kao poludele. Jedna prestaje da prepisuje, druga prekida šminkanje, poslednja baca cigaretu.
"Eto zašto si sinoć bila nedostupna. Dakle, pričaj! Šta si uradila? Ko je on, da li ga znamo? Daj, sve ćeš ispljunuti! Šta radiš, držiš nas na stend-baju?" Oli je uzme pod ruku: "Vidi, ako ne budeš sve ispričala, ali sve sve i odmah ... kunem ti se da ću reći Fabiju."
Niki ne veruje svojim ušima. Okrene se prema njoj i pogleda je razrogačenih očiju.
"Šta?"
"Kunem ti se", Oli stavlja ukrštene prste preko usta i ljubi ih. Odmah posle toga prinosi desnu ruku grudima i podiže levu, a onda, pomislivši da je pogrešila, sve menja, levu na grudi, a desnu uvis. Na kraju samo podigne dva prsta desne ruke. "Časna reč! Ah, ne znam kako ovo ide, ali ako ne budeš sve ispričala, ja ću mu sve kazati, i to nakićeno."
"Izdajice, ti si jedna prljava izdajica. OK ...", na trenutak se čini da samo što ne progovori, a onda se iznenada oslobodi Olinog stiska. "Zbog jednog lukavog špijuna, Talasi su se razvezali!" i beži, smejući se kao luda. Skače po školskim stepenicama, sve po dve, a Dileta, Erika i ta ista Oli odmah su joj za petama.
"Hvataj je! Brzo, hvataj je! Naterajmo je da progovori!" I sve trče bez daha za Niki, uz stepenice, pomažući se rukama uz ogradu. Vuku, i guraju i pokušavaju da budu još brže. Napred, kroz dugi hodnik. Dileta, koja je uvek u najboljoj formi, koja ne pije, ne puši i koja bi tako volela nešto da smisli ... ali koja uvek ide prerano u krevet, za tren je Niki za petama. Oli, koja šipči više od ostalih i urla drugarici; "Hvataj je! Hvataj je! Zaustavi je! Baci se ... i hvataj je, pazi tamo!" I Dileta uspeva, grabi je za jaknu i vuče je i sapliću se i padaju na zemlju. A Dileta je gore i odmah zatim dolazi i Erika koja koči i zaustavlja se na milimetar od njih, onda dolazi Oli, zadihana, ali ne uspeva da se zaustavi i završava na Eriki. I obe padaju na Niki i Diletu. Sve četiri se smeju i šale na zemlji. Tri drugarice penju se na Niki i počinju da je muče, da je golicaju, da bi je naterale da progovori.
"Dosta, dosta! O bože, sva sam se oznojila. Ne mogu više. Dosta, skidajte se sa mene."
"Prvo pričaj!"
"Dosta, dosta, upiškiću se, jao, ne mogu više, skidajte se, joj!"
Oli joj uzme ruku i zavrne je: "Ali, prvo ćeš da pričaš, OK?"
"OK, OK!" Niki se na kraju preda.
"Zove se Alesandro, Aleks, ali ga ne znate, stariji je od nas."
"Koliko stariji?"
"Prilično stariji.Oli joj sedne na stomak. "Jao, jao, Oli, boli me, daj!"
"Reci nam istinu, jebala si se."
"Ma ne, ma kakvi." Oli joj ponovo uzima ruku, dok je druge čvrsto drže, i pokušava da je uvrne kao u džudou.
"Jao, boli me!"
"Pa onda pričaj! Jesi li se jebala ili nisi?"
"Pomalo."
"Devojke!"
Niki, Oli, Dileta i Erika ugledaju dve nepomične, velike cipele ispred svojih lica. Iznošene mokasine, ali veoma tamne. Malo-pomalo podignu i pogled. To je direktor. Odmah ustaju, pokušavajući da poprave odeću. Oli, Dileta i Erika odmah su na nogama, Niki, još uvek sa pokojom bolnom grimasom, treba više vremena.
"Izvinite, gospodine direktore, pale smo i onda smo, da, u stvari, malo smo se smejale ... da, u stvari, šalile smo se ..."
"Pa ... U stvari su me mučile ..."
Erika, kao najspremnija, laktom mune Niki pokušavajući da je ućutka, onda preuzme situaciju u svoje ruke. "Lepo je doći u školu s radošću, zar ne? To i ministar obrazovanja uvek kaže u govoru na početku godine: deco, ne treba da doživljavate školu kao patnju, već kao priliku za ... je l' tako, Dileta, tako kaže?"
"Da, da ... tako je", Dileta se osmehne.
Ali, direktor je i dalje ozbiljan.
"Vrlo dobro", pogleda na sat, "čas samo što nije počeo."
Dileta upadne: "Ali, videla sam da još nema profesorke iz italijanskog."
"Baš tako. Ja ću vam držati čas. Pa, ako biste sad bile tako ljubazne da uđete u razred ... sa radošću, da izbegnemo beskorisne razgovore u hodniku."
Direktor ih obiđe, idući prema njihovom odeljenju. Sve četiri idu polako iza ove stroge figure. Liče na patku sa pačićima. Oli pokazuje rukom gore-dole, kao da kaže: mamma mia, ala je težak. Ali, naravno, to radi dobro sakrivena iza Erike, koja ide ispred nje. Onda Oli uhvati Niki za jaknu i privuče je sebi. "Hej, a šta ti to znači da si pomalo ...?" Niki preteruje, raširi ruke i nacrta krug. "Šalila sam se. Pomalo je nedovoljno reći ... Bilo je bolje od svega što sam do sada osetila ... i bolje od svega što sam mogla da zamislim ... u stvari, san snova!" Onda se nasmeje, pobegne iz njenog zagrljaja i uđe u razred. Oli ostane na vratima i ljutito je gleda: "Bože, koliko mrzim kad si takva! J.S, Jebeno srećna!"

Alesandro je tek ušao u kancelariju. Obukao se naročito dobro. Ako ni zbog čega drugog, da impresionira, budući da nema ni najmanju ideju kako će izači na sastanak ovog popodneva kod svog direktora Leonarda. A naročito s kojom idejom.
"Dobar dan svima", sa smeškom pozdravlja sekretarice u hodniku. "Dobar dan, Marina. Dobar dan, Đovana." Pozdravlja i Donatelu, telefonistkinju koja pokretom glave odgovori i nastavi da se igra nečim na kompjuteru ispred sebe. Korača lagano, sigurno. Neustrašivo, vedro, mirno. Da. Ono što se vidi, to se i kupuje. Ne seča se gde li je to čuo, ali ovoj prilici odgovara. Iskreno, seća se on još dve rečenice. Prvi Skotov zakon: šta god da krene po zlu, verovatno će izgledati kao da ide u najboljem redu. A upravo taj izgled, da sve ide u najboljem redu, jeste ono što Alesandro pokušava da odaje. Ali tu je i Gampersonov zakon: verovatnoća da će se nešto desiti obrnuto je proporcionalna njenoj željenosti. Ne. Bolji je ovaj prvi. Ako si užurban, svi će razumeti da ti je situacija izmakla iz ruku. E pa ne. Ti si još uvek onaj stari, najjači, neprikosnoveni vladar situacije. Alesandro odluči da popije jednu kafu. Ode do automata, uzme iz obližnje kutije čašu sa natpisom Caffe Espresso, postavi je u prorez. Namesti papirnu čašu ispod česme i onda pritisne zeleno dugme. Motor počinje da radi i malo kasnije kafa poteče, crna, gusta, pušeći se. Baš suprotno od njegove situacije. Alesandro kontroliše nivo kafe i pritiska stop.Pušta i poslednje kapi da padnu i onda uzme čašu. Okrene se i skoro se sudari s nekim. Marčelo. Njegov neprijatelj. Tu je, ispred njega. I to sa osmehom.
"Hej, malo je falilo, a? I ja sam baš hteo kafu!" Uzme i on jednu čašu, stavi je u aparat, i pritisne dugme. Onda mu se osmehne: "Kako je to čudno ... ponekad ljudi žele iste stvari u istom trenutku."
"Da. Ali tajna je u tome što se to ne dešava slučajno. Treba da u svima probudimo želju za istom stvari, kad mi to odlučimo ... Za to mi radimo ..."
Marčelo s osmehom zaustavi aparat. Uzme dve kesice žutog šečera i sipa jednu za drugom u čašu. Počne da meša providnim, plastičnim štapičem.
"Znaš, juče sam predstavio svoju prvu ideju."
"A je l'?"
Marčelo ga pogleda, pokušavajući da shvati koliko zaista on već zna.
"Da. Nisi znao?"
"Ti mi upravo o tome sad pričaš."
"Mislio sam da ti je Leonardo nešto rekao."
"Ne, ništa mi nije rekao."
Marčelo popije gutljaj kafe. Onda ponovo promeša štapićem.
"Znaš, prilično sam zadovoljan poslom. Mislim da je nova. Ne revolucionarna, ali nova da. Eto, nova i jednostavna."
Alesandro se nasmeje. Da, misli u sebi, ali Leonardo želi "novu i iznenađujuću."
"Zašto se smeješ?"
"Ja?"
"Da, smešio si se."
"Ne, razmišljao sam kako ti u kafu stavljaš dve kesice šećera, A ja pijem potpuno gorku."
Marčelo ga ponovo pogleda. Žmirne očima, pokušava da ga prouči, da bolje shvati šta krije.
"Da, ali rezultat se ne menja. Još uvek je reč o kafi."
Alesandro se opet osmehne: "Ali razlika može biti velika ili mala ..."
"Naravno, razlika je u tome što može biti gorka ili ne."
"Ne, jednostavnije je. Može biti dobra kafa ili suviše slatka."
Alesandro ispije svoju i baci čašu u korpu. I Marčelo ispije poslednji gutljaj. Onda pogricka ona zrnca šećera koja su ostala na dnu. Alesandru pomalo smeta taj zvuk. Marčelo ga pogleda, a onda mu se radoznalo obrati.
"Aleks, a koliko ti imaš godina?"
"Trideset sedam za koji mesec."
Marčelo baci čašu u korpu.
"Ja sam sad napunio dvadeset četiri. Pa ipak, siguran sam da nas dvojica imamo više zajedničkog nego što ti možeš zamisliti ..."
Ostanu tako, na trenutak u tišini. Onda se Marčelo nasmeši i pruži ruku.
"Pa, srećna utakmica, idemo da radimo i neka pobedi najbolji."
Alesandro mu stegne ruku. Znaš, voleo bi da mu kaže, što se tiče tvojih godina i lepote tvog života, pa, juče sam proveo fantastično veče sa jednom sedamnaestogodišnjakinjom ... Ali nije baš siguran da bi to bio poen u njegovu korist. Zato se osmehne, olaene i ode u svoju kancelariju. Ali, pošto je načinio nekoliko koraka, zavuče ruku u džep pantalona. Ne traži ključeve. Traži malo sreće. Baš ono što mu je potrebno. U životu nije tako lako naći kesice šećera da bi bio manje gorak. Baš u tom trenutku prolazi direktor.
"Hej, Aleks, dobro jutro. Sve u redu?"
Alesandro se osmehne, odmah vadeći ruku iz džepa i pokazujući mu spojeni palac i kažiprst.
"Da,sve je OK!"
"Odlično, vidim da si u formi. Takvog te volim. Znači, u šesnaest kod mene."
"Naravno! U šesnaest."
Čim je prošao, Alesandro zabrinuto pogleda časovnik nad svojom kancelarijom. Deset i nekoliko minuta. Imam nepunih, šest sati da pronađem neku ideju. Veliku ideju. Neverovatnu, predivnu, pobedničku ideju. A naročito novu i iznenađujuću. I ono što je najhitnije, ideju koja će mi omogućiti ostanak u Rimu. Alesandro uđe u kancelariju. Andrea Soldini i ostali su oko stola.
"Dobro jutro svima, kako nam ide?"
"Nije loše, šefe."
Anclrea mu priđe s papirima. Pokaže mu neke od njih. Stare reklame o bombonama sa scenarijima i najrazličitijim likovima. Tu su kauboji i Indijanci, crne devojke, sportisti, čak i vanzemaljci.
"Hm, šefe. Dakle, ovo su najznačajnija istraživanja o reklamama za bombone koja su ikad urađena. Evo, ova je zaista dobra, odlično je prošla na korejskom tržištu."
"Korejskom?"
"Da. Odlično su se prodavale ..."
Alesandro uzme list i pogleda ga.
"A kakve su bile?"
"Pa, sve su bile voćne."
"Da, ali zar niste pročitali? Niste proverili proizvod? LaLuna, osim voćnih, ima i nove ukuse. Na primer: mentu, cimet, sladić, kafu, čokoladu, limetu ..."
Dario pogleda u Andreu Soldinija i podigne obrvu. Kao da kaže: lepo sam ja rekao da je ovaj gubitnik. Andrea to vidi, ali pokuša da se na neki način izvuče.
"Pa, mogli bismo da ih okačimo o oblake ..."
"Da, luna okačena o oblake..
Đorda se osmehne: "Tja, nije loše. Tipa; zakači se za ... a onda ukus taj i taj. Tolike lune okačene o oblake."
"Eh, kad bi barem imali neki potpuno novi ukus, otkud znam, plavi patlidžan, pečurke, kupus, kelj ..."
Alesandro sedne za sto.
"Da, i sve su okačene o oblake ... treba samo da se nadamo da neće padati kiša. OK, napred, dajte da vidim neki crtež loga."
Mikela mu donosi jednu fasciklu, a unutra su različiti prikazi natpisa LaLuna. Andrea mu stavi tu blizu jednu žutu fasciklu sa natpisom Top Secret i u zagradi prečica. Alesandro ga pogleda, a ovaj slegne ramenima.
"Pa, tražio si mi je, zar ne?"
"Da, uz malo diskrecije. Samo bi nam još falili svetlosni pokazivači, kako bi je inače pročitali u Japanu?"
"Uz pomoć satelita!" Ali tren posle Andrea shvati da šala baš i nije smešna. Pokuša da se izvuče: "Vidi, šefe, Majki Koneli rekao je da je najbolji način da vas ne primete upravo da ih terate da vas primete." Alesandro bi želeo da mu kaže: možda te baš zbog toga svi zaboravljaju. Ali, radije odustane.
"OK, da vidimo šta su uradili ..."
Andrea se lagano spusti i s rukom preko usta mu kaže: "Direktor nije baš zadovoljan. Odnosno, smatra da je suviše klasična. U stvari, nije ništa naročito ..."
Alesandro podigne krilca fascikle. Na sredini je ceo jedan svet sa rekama, jezerima, planinama. Sve u obliku meseca i savršeno nacrtano. A dole, crvenom bojom, sa slovima u stilu Parka iz doba jure, stoji naslov; LaLuna: zemlja otkrića. Andrea podigne prvi list. Ispod je još jedan. Isti crtež sa drugim naslovom; LaLuna. Bez granica.
"Daj, za nekog ko ima dvadeset četiri godine nije izmislio baš ništa, a ... ? Slova iz Parka iz doba jure su stara, a bez granica liči na onu emisiju ... Kako ono beše? Igre bez granica, ma daj?! A zemlja otkrića? Pa šta je to, bombona Kristifora Kolumba?! Onda je to, znači, spot o jajetu! Ne o mesecu. Ma daj, ništa nam i ne treba da ih pobedimo, zar ne, Aleks?"
Alesandro ga pogleda, a onda zatvori fasciklu.
"Oni su bar nešto uradili i predali ..."
"Da, ali sigurno nije iznenađujuće."
Andrea ga gleda. "A tebi, šefe? Je l' tebi pala na pamet neka lepa ideja?"
Mikela i Đorđa radoznalo prilaze. Dario uzima jednu stolicu, seda, spreman za veliko otkriće. Alesandro malo lupka žutom fasciklom. Gleda ih jedno po jedno. Vremena. Vremena. Treba mi vremena. A naročito ... Mirnoća i vedrina. Prvi Skotov zakon. Samo tako neće izgubiti kontrolu nad situacijom.
"Da. Ponešto ... Neka dobra, čudna ideja ... Ali, još uvek radim na tome ..."
Dario pogleda na sat.
"Ali, već je pola jedanaest, sastanak je u šesnaest, je l' tako?"
"Tako je." Alesandro se osmehne pokazujući sigurnost. "A siguran sam da ćemo imati pravu ideju baš za to vreme. Hajde, dajte malo da prečešljamo." Onda uzme žutu fasciklu i pokaže je svima.
"Ovo ćemo lako prevazići, je l' tako?" Na taj način pokušava da ulije još više sigurnosti u ekipu. "Je l' tako?" Ili bar pokušava ...
Jedno "da" iz svih usta, ipak pomalo slabo, natera Alesandrov optimizam da se malo zatetura. Mikela, Đorđa i Dario odlaze prema svojim kompjuterima. Andrea ostaje tu sedeći kod njega.
"Aleks?"
"Da?"
"Ali ovo sa oblacima ti se ne sviđa, je l' da?"
"Da. Nije ni nova ni iznenađujuća."
"Ali je bolja od njihove."
"Da, Andrea, ali to nije dovoljno. Da bismo ostali u Rimu, to nije dovoljno."
Alesandro sakupi papire o istraživanju prošlih reklama. I^agano ih prelista, jedan po jedan, očajnički tražeći tračak inspiracije, bilo šta, malenu iskricu, plamičak koji bi mogao da zapali njegovu kreativnu strast. Ništa. Potpuni mrak. Iznenada se u njegovom umu upali neka daleka svetlost, svetlašce, slabačka nada. A šta ako pravu ideju ima ona? Devojka sa surfa, devojka sa nogama na tabli, devojka jasmina ... Niki. I u tom trenutku Alesandro shvati. Da, stvarno je tako. Njegovo jedino rešenje je u rukama jedne sedamnaestogodišnjakinje.
I iznenada mu se Lugano učini tu blizu, odmah iza ugla.

Treći čas. Matematika. Za Niki je to obična šetnja. U smislu da apsolutno ništa ne razume, znači slobodno može da se u mislima otisne u šetnju. Da se ne muči. I onako joj je Dileta uvek davala kontrolne da prepiše, a profesorka nikada na pita pred tablom. Znači, zašto menjati stvari kad su i do sada dobro išle? Niki je upravo završila pisanje. Uzme taj papir na kvadratiće, čisto da ostane u okviru teme, i savršeno ga savije. Jedanput, dvaput, triput, onda vrh, zatim dva krilca koja oba začepi, pri dnu. Kormila. Ako napraviš jedan dole, drugi gore, čak će praviti i piruete. Pogleda ga. Evo, ovako je sigurno bolji. I brži. Onda baci pogled na profesorku pred tablom.
"Dakle, jeste li shvatili? U ovom slučaju treba da obratite pažnju samo na poslednje cifre."
Čim profesorka ponovo poče da piše, Niki se podigne iz svog skrovišta, izađe iz svog malog rova koji, u stvari, nije ništa drugo nego ona bubalica Leonori, koja sedi ispred nje, i snažno baci tek napravljeni aviončić u Olinom pravcu.
"Jao!"
Tresnula je Gvidi, koja sedi u istoj klupi sa Oli, pravo u glavu. Avion se survava na klupu i Oli ga, brza kao zmija, grabi posle ovog katastrofalnog ateriranja i skriva na sigurno, u svoj hangar, ispod sveske za hvatanje beležaka. Profesorka se okrene.
"Šta se dešava? Šta je bilo? Nisam bila jasna?"
Niki podigne ruku, pravdajući se. "Ne, izvinite, to sam bila ja. Rekla sam: ah, eto. Nisam ranije baš dobro shvatala."
"A sada ti je jasno? Ako nije, ponovo ću objasniti."
"Ne, ne, savršeno mi je jasno."
Dileta se nasmeje, ali odmah rukom pokrije usta, znajući vrlo dobro da sve ovo nikako ne može biti jasno Niki. Nije joj jasno bar pet godina, otkad su u istom razredu, a naročito otkad je ona počela da joj šalje zadatke.
"Onda, nastavljamo dalje. Ovde treba da uzmete u obzir dobijeni zbir i da krenete od naredne zagrade."
Profesorka se opet okrene tabli da piše i objašnjava, dok Oli uzima aviončić ispod svoje sveske. Otvori ga, odvijajući ga obema rukama, ljubopitljiva da pročita preživeli sadržaj ovog srećnog leta.
"Oli, ti si tako dobra i imaš osam iz likovnog, možeš li da mi nacrtaš ove ideje? Sad ću ti objasniti. Radi se kao prvo o ...", i sledi celo objašnjenje dve ideje, u kojima je devojka protagonista, ideje koje, po Olinom mišljenju, uopšte ne idu jedna sa drugom, ali su originalne i naterale su je na smešak. Poruka se završava obećanjem. "Onda, hoćeš li mi ih uraditi, na primer ... odmah? Sećaš se da su Talasi obećali da će uvek pomagati jedna drugu, u bilo kakvim teškim trenucima? A ako ti ovo nije dovoljno, lažljiva kradljivice i odvratni špekulantu, spremna sam da razmenim tvoj mizeran trud sa: A) večerom u kafani na Aveniji Franča. Skupa je, ali veoma dobra, kao što i sama znaš; B) nedelju dana besplatnih sladoleda u Aljasci čak i sa najvećom porcijom i kuglom od najmanje dva i po evra; C) ono što ti želiš, pod uslovom da ne bude preterano za mene. Na primer, ono da ti isposlujem izlazak sa mojim ocem, koji ti se toliko sviđa ... nemoj ni da me pitaš."
Oli uzme list, pokida ga iz sveske i brzo napiše. Onda ga zgužva u loptu, pogleda u profesorku. Još uvek je okrenuta. Baci ga kao najbolji plejmejker, i lopta stigne baš na sredinu Nikine klupe, i ova je odmah otvara.
"Šta? A ja treba da gulim grbaču za tebe, a ti nisi čak ni rečima podelila sa nama svoje prljave i gnusne noćne poslove ... Ni govora ... Hiti: pričaj, bludnice!"
Niki pročita poruku i nasloni se na naslon stolice, gledajući je i samosažaljevajući se.
"Ma daj", kaže joj tiho, izdaleka, skoro samo usnama. Onda sklopi ruke kao za molitvu: "Please ..."
Oli odmahne glavom.
"Ni govora. Hoću sve da znam ... Ili ćeš sve reći ili neću ništa nacrtati."
Niki iscepa još jedan list, brzo napiše nešto na njemu i onda ga, pošto je videla da profesorka i dalje piše, zgužva i baci joj. Direktna bomba umesto aviona. Ovoga puta, Gvidi, pošto je videla da dolazi, spremno se saginje i izbegne je, a Oli je brzo hvata desnom rukom. Baš na vreme. Profesorka se okrene i pogleda u Niki.
"Da li vam je ovo jasno, Kavalijeva?"
Niki se osmehne.
"Ovo da. Savršeno jasno!"
"A vama, devojke?" Poneka devojka, manje-više sigurna, klimne glavom. Profesorka se smiruje, objasnila je na shvatljiv način. "Dobro, onda oi nastaviti ... idem dalje", i ponovo počinje da piše, ne znajući koliko nijedna od tih radnji nije jasna većini devojaka, ili bar dvema od njih. I onako već svi znaju da matematike neće biti na maturskom ispitu.
Razdragana Oli otvori tek prispelu novu poruku.
"Iskreno, manje je od polovine onoga što si ti uradila ... U svakom slučaju, ispričaću ti sve kasnije, na fizičkom. Scripta manent. Ti samo crtaj! Onda, možeš li da nacrtaš moje dve ideje, molim te?"
Oli je ozbiljno pogleda. Onda joj ispod glasa kaže, i to se dobro čita sa usana; "Pazi, ako mi ne kažeš sve ... sve ovo što ću nacrtati ...", i na tom mestu uzima iscepani papir koji je tek stigao, kako bi pojačala dogovor, "... pocepaću ih. Da li je jasno?!"
Niki sa svog mesta digne levu ruku, onda desnu, onda ukrsti prste, pa ih poljubi, u stvari kune se imitirajući Oli od malopre, ali i jasno joj govoreći: "Obećavam!"
Oli je pogleda poslednji put, a Niki joj se osmehne. A ova, iako ju je njena vesela drugarica pobedila, otvara svoju futrolu punu boja, uzima ispod klupe blok za crtanje i vadi čist papir. I kao veliki slikari, skine poklopac sa crnog flomastera, onda pogleda Nikin papir sa idejama. Zastane, potraži inspiraciju. Pronalazi je i onda se baca na papir i počinje sigurnim i odlučnim potezima da oživljava smešne fantazije svoje drugarice Niki, čudne, zabavne, i zašto ne, čak i zanimljive. Dok profesorka nastavlja svoje, bez ikakve sumnje najjasnije predavanje koje je ikad imala.

Alesandro pogleda u sat na radnom stolu. Dva i četrdeset. Još malo manje od jednog sata do sastanka. A oni još nisu spremni.
"Pa, društvo? Kakvi smo?"
Mikela trkom dolazi do stola i pokazuje mu novu skicu. Alesandro je pogleda. Devojka drži mesec kao da je balon. Uopšte nije dobro. Uopšte nije novo. Još manje iznenađujuće. Alesandro je skrhan, depresivan. Ali ne mora to da pokazuje. Da ne bi ispustio situaciju iz ruku, pokazuje sigurnost i mirnoću, i osmehuje se Mikeli.
"Dobro je." I Mikela njemu. "Ali još uvek nije to to ..." Mikela klone. Odmah joj nestane osmeh. Brzo. Suviše brzo. Možda je i ona, negde duboko u sebi, znala da još nisu došli do rešenja. "Potrebno je nešto više ... više ..." Ne nalazi čak ni pravu reč da bi izrazio ono što želi. Ali, čini se da ga Mikela odlično razume.
"Da, razumela sam ... Pokušaću."
Alesandro skoro klone na kožnoj stolici. Dolazi Đorđa.
"Napravila sam drugačiji logo."
Alesandro rasejano otvori fasciklu i pogleda papire. Da, nije loše. Razne drečave boje, svetle, vesele. Ali ako nema ideje, čemu dobar naslov?
"Nije loše, dobro je."
Đorđa ga zbunjeno gleda.
"Da nastavim?"
"Da, pokušaj da kroz natpis daš i ukus čokolade, cimeta, limete ..."
"Nije lako bez crteža proizvoda, ali pokušaću ..."
"Da, samo napred."
Tačno, zna to i on. Bez prave ideje nikuda neće stići. Baš u tom trenutku zazvoni interfon. Donatela, telefonistkinja.
"Da?"
"Izvinite, gospodine Beli, ali ovde je ..."
"Nisam tu, izašao sam. Ne znam ni da li ću se vratiti. Otputovao sam. Eto, otišao sam na mesec dana", i isključi interfon, prekidajući svaku mogućnost komunikacije.
Do đavola! Postoje sveti trenuci. I to nije slogan. Čoveka u takvim trenucima ne treba uznemiravati. Ako su uz to takvi trenuci i dramatični, tim gore. Nije tu ni za koga.
I do đavola! Gleda u sat.
Tri i petnaest. Nikad nećemo uspeti. A kad pomislim samo da sam juče mislio da ćemo uspeti. Jebi ga, nije trebalo da izlazim. I to na more, da gledam druge kako surfuju, i ručak kod Mastina, i pokloni sebi vreme ... Baš, a ko će sad meni da pokloni moje radno mesto?! Do đavola i sa mnom i kad sam poverovao jednoj sedamnaestogodišnjakinji. Alesandro iznenada pogleda na mobilni telefon. Nema poruke. Ne može da veruje. Nije me ni nazvala. Ništa. A još je trebalo da me spase, da mi da ideju. Ja ću ti smisliti, budi miran. Pravila je beleške, pitala, mislila. I ništa, nema je ni od korova. A onda mu na trenutak padnu na pamet jasmini i sve ostalo i skoro se postidi. Ma šta si hteo od jedne sedamnaestogodišnjakinje, Aleks? Slobodna je. Bez obaveza. Život je pred njom. Možda je već zaboravila tebe, jasmine ... čak i sudar. I pošteno je. Ali ... ništa me ne košta da probam. Uzme mobilni i počne da piše: "Ćao, Niki ... Sve OK? Da se nisi sudarila sa nekim drugim? Treba li da dođem da te spasavam?" Onda razmisli trenutak. Ma da, ona mi je sama to rekla. "Hoćeš li da mi pošalješ jednu od tvojih lepih ideja? ..." Onda se osmehne, bolje je biti sladak. "Nedostaje mi miris jasmina." I staviću i jedan lep uzvičnik. Onda potraži ime u imeniku, pronađe ga. Niki. Bira ga, pojavljuje se broj i on pritiska slanje. Sačeka nekoliko sekundi. Poruka je poslata. Alesandro spusti telefon na sto i počne da ga fiksira. Sekund, dva, tri. Iznenada, telefon se pali. Primljena poruka. I Alesandro pritisne taster otvori.
Ona je! Odgovorila je. "Imam dve. Nisu loše. Naravno, po mom mišljenju ... Cmok sa jasminom!"
Alesandro se osmehne i odmah odgovori.
"Odlično! Siguran sam da su odlične, baš kao i ti ... na surfu!" Onda trenutak oklevanja. Ne zna baš kako da joj kaže. "Zašto mi ih ne bi opisala u mess?" i ponovo joj pošalje. Drhteći, čeka sa telefonom u ruci. Sekund kasnije stiže još jedna poruka i on je odmah otvori.
"U stvari, htela sam lično da ti ih dam..
Alesandro brzo kuca.
"Ali, nećemo stići! U četiri mi počinje sastanak", pogleda na sat, "za pola sata otprilike. Koliko ti treba da stigneš dovde?" i pošalje.
Sekund kasnije stiže odgovor.
"U stvari, ja sam već ovde. Ali ova na centrali rekla je da ne želiš da te uznemiravaju ..."
Alesandro ne veruje. Potrči prema vratima i naglo ih otvori, izađe u hodnik i iznenada je ugleda. Niki sedi na divanu u čekaonici. Nosi tamnoplavi blejzer, raznobojnu prugastu suknju, tanke svetloplave čarape i cipele s debelim đonom, Adidas, tamnoplave. Kosu je skupila u dva repa i sva crvena, smeši mu se sa fasciklom pod rukom. Niki mu jc pokaže i namigne. Na njoj je napisano Aleksove ideje.
Alesandro joj potrči u susret. Onda se seti i uspori, siguran i miran. Kao gospodar situacije.
"Ćao, Niki, kakvo lepo iznenađenje! Ali kako si me našla, kako si došla dovde ?"
Niki ustane sa kauča, stavi ruku u džep i izvadi njegovu vizitkartu.
"Uz pomoć ovoga. Ti si mi je dao kad si naleteo na mene. Piše i adresa tvoje kancelarije ... Ne moraš da budeš genije da bi ..."
Alesandro je uhvati pod ruku; "U pravu si, izvini. Dođi, upoznaću te sa svojim timom."
"Naravno, super ..."
Korača hodnikom dok je poneko od kolega koji prolaze radoznalo zagleda, ako ni zbog čega onda zbog toga kako je obučena. A naročito zbog toga što je toliko lepa.
"Hej!"
"Šta je bilo?"
"Nećeš da me poljubiš?"
Alesandro je brzo poljubi u obraz.
"Pa nisam ti tražila poljupčić ..."
Alesandro se osmehne i kaže joj tiho: "Ovde radim ... Ne mogu ništa sebi da poklonim."
Niki mu se takođe osmehne: "OK, biću ozbiljna. Mi smo jedan mali tim, zar ne?"
Alesandro je pogleda. Srećan je što je došla. Nije zaboravila. Baš je super ova devojka. "Da, lep mali tim ..." Onda se skloni u stranu da bi je propustio u svoju kancelariju.
"Dođi da te upoznam sa ostalima", i zatvori vrata iza njihovih leđa. "Dakle, društvo, ovo je Niki. Niki, Đorđa, Mikela, Dario i Andrea."
Svi joj se nasmeše, manje-više radoznali zbog ove prelepe devojke, veoma slatke, upadljive odeće, a naročito zbog fascikle pod njenom rukom.
"Oni su moj tim." Kaže to s ponosom, ponovo gospodar situacije, iako je ostalo još petnaest minuta do sastanka sa šefom, a nema ni najmanje naznake ideje. Bar do sada. Pre njenog dolaska. Dario, skeptičan i u isto vreme radoznao, prilazi.
"A ko je ona? Još jedan new entry?"
Alesandro iznenada izgubi svoju sigurnost. Takođe i mirnoću. U stvari, gubi kontrolu nad situacijom.
"Pa, ne ... Ona je ... Pa, ona je ... Ona ..." Fiksira je, gleda u njih, tražeći na neki način neku sugestiju, neko uporište, bilo kakvu naznaku od bilo koga. "Pa, ona je, da, u stvari, shvatili ste, ona je ... "
"Ja sam Niki. Bilo koja devojka. Jedna koja je saslušala Aleksove ideje i pošto je morala nekako da plati dug pogleda smešeći se u Alesandra, "i pošto zna da crta, pokušala je da ih stavi na papir, kao što je to on tražio od nje", i Niki spusti fasciklu na sto. "Aleks, pokušala sam da ih nacrtam što bolje mogu, stavila sam boje i strast koju sam čula u tvom glasu kada si mi pričao šta bi trebalo da bude LaLuna. Nadam se samo da te neću razočarati." I izgleda skoro stvarno nevino dok to govori, i sanjalački, i nevina. I devojčica. Toliko. Alesandro se na trenutak seti jasmina. I lako pocrveni, stideći se. I odmah izbriše to sećanje.
"Odlično! Dakle, da vidimo šta je izašlo od tih ideja ispaljenih nasumice ... tog sunčanog popodneva ..." Pruži ruke ispred sebe, ne znajući šta da očekuje. Onda lagano otvori fasciklu.
Đorđa, Mikela i Dario nagnu se napred. Radoznali, uzbuđeni, radosni. I Alesandro oseća to isto. Samo malo konfuznije, snažnije, skoro mu nedostaje daha. Ne mogu da verujem. Na papiru je savršeno nacrtana devojka, šarena, ushićena, jaka, izražajna, nova ... Sedi na mesecu na sredini papira. Mesečeva dva špica okrenuta su nagore, obrnut je, i devojka sedi na njemu. Od tih špiceva polaze dva kraja kanapa koji se gube gore, među oblacima. To je ljuljaška. Mesec je ljuljaška među oblacima u jednoj zvezdanoj noći. Intenzivna plava boja okolo, a mesec je nebeskoplav, sa malo purpurne boje, drsko svetluca na ovom plavom nebu. Devojka ima kikice i obučena je skoro kao Niki. Svi su ostali bez reći. Andrea Soldini se prvi osmehne, onda slede Dario, Đorđa, čak i Mikela, iako ovaj crtež nije njen. Samo se Alesandro ne smeši. Dode mu čak i da se onesvesti koliko je srećan i koliko mu se sviđa ova ideja. Udahne duboko, najdublje što može, vedro, mirno. Da ne izgubi kontrolu nad situacijom. Ali ovog puta baš ne može da izdrži.
"Jebote, ala je dobro!" I odmah se svi slože s njim. "Da, stvarno, super je."
Mikela lako dotakne papir: "Urađen je u pantonu21, zar ne?" Đorda zamišlja logo koji će staviti. Dario i Andrea Soldini gledaju se smeškajući se, prvi put složivši se oko nečega od kada su se upoznali. Zaista je super ideja. Nova i iznenađujuća, razmišlja Alesandro. Bar za mene, nisam to očekivao. I iznenada ceo prethodni dan dobija sasvim novo značenje. Vreme koje je silom poklonio sebi, skoro prisilno, upravo mu se isplatilo. I to sa kamatom.
"Pa, Niki, ovo je najlepši mogući poklon koji si mi mogla pokloniti", i srećan, grli je, steže oko ramena. "Bravo. Stvarno si uradila predivan posao."
"Ali, Aleks ..."Niki ga pogleda smešeči se pomalo stidljivo, "ja nisam ništa uradila. Ti si sve uradio! Ja sam samo realizovala ono što si ti video, reči koje si mi rekao ... Kako si ono rekao? Konačna verzija, ne?"
Alesandro pušta ruke da mu padnu niz telo. Do đavola. Čak koristi i prave termine ... Ma odakle dolazi devojka jasmina? Sa LaLune?
"OK, društvo", Alesandro sedne na kožnu fotelju konačno se opuštajući, pošto je skinuo ceo taj nagomilani pritisak, "čini mi se da smo zaista na dobroj tački ..."
Andrea Soldini zbunjeno ga pogleda; "Na dobroj tački? Mi smo na konju!"
"Ah, da", Alesandro pogleda u Niki, "pravo je vreme da to kažem. Njeno prezime je Kavali.22"
Mikela joj pruži ruku. "Pa, čestitam iz sveg srca. Ovo nije crtež, ovo je slika ..."
"Hvala!" Niki ih sve gleda i smeši se, zadovoljna rezultatom, srećna što im je pomogla. Onda ostavi na stranu crtež devojke na ljuIjašci od meseca. Ispod je potpuno beo papir, ali neka laka belina kao nabrani veo. "A uradila sam i onu drugu ideju koju si imao." Pogleda u Alesandra dižući obrvu: "Sećaš se, zar ne?"
Alesandro je pogleda, ali nema pojma o čemu ona to priča. Svi ostali okreču se prema njemu očekujući neki odgovor, dok se Alesandro pravi da razmišlja.
"Hmm ... naravno, mislim da sam razumeo. Ali ja sam, u stvari, to tek tako kazao, da, u stvari, činilo mi se smešno i čudno, nešto tako, pa eto, zabavno ..."
Gleda u ostale pokušavajući da malo umanji značaj sledeče ideje, zato što, između ostalog, nema pojma o čemu je tu reč. Onda Alesandro ponovo postaje ozbiljan. Koči se. Šta li će se pojaviti ispod ovog belog lista? Pravi čudno lice kao dete koje je već zaboravilo prethodnu igru i sada, kao poludelo, samo želi da odvije sledeći poklon. Niki se smeši. Nema problema. Ona je ta koja će ovom detetu dati šta mu je potrebno. I onda kao elegantni, mladi toreador, Niki skine ovaj beli veo.
"Oli!"
Ponovo se svi radoznalo bacaju na gledanje ove nove Alesandrove ideje. Naročito on. Na ovom novom listu: laki oblaci, meki, osenčeni, kao šećerna vata, plove po plavom, noćnom nebu, koje je svijeno oko sebe kao veliki, snažan talas pun zvezda. A tamo, jedna devojka u kostimu, otvorenih ruku i lako savijenih nogu, penje se na jednu novu, iznenađujuću dasku za surf u obliku meseca. Svi su bez reći.
"Ma ova je još bolja!" Andrea Soldini zavrti glavom, u potpunosti osvojen. "Aleks, ti si genije!"
Dario podigne ruku i pokaže na pridošlicu; "I to sad otkriva!" I Đorđa i Mikela su kao u ekstazi: "Aleks, stvarno je predivno!"
Čak više i ne mogu da nadu reći kako bi do kraja izrazili koliko se svima sviđa i ovaj crtež. Zaprepašćen, Alesandro otvorenih usta posmatra ovaj drugi crtež. Onda prvi. Pa ponovo drugi. Onda konačno zatvori usta.
"Odlično! Niki, bila si savršena!"
"Srećna sam što sam realizovala tvoje ideje."
Alesandro iznenada ustane, uzme sve papire i pažljivo ih stavi u crvenu fasciklu sa natpisom Aleksove ideje. Zatvori je i stavi pod mišku, a onda uzme Niki za ruku: "Idemo", i trčećim korakom izađe iz kancelarije vukući je za sobom. Niki radosno klanca u toj trci puna entuzijazma. "Ćao, društvo ... Vidimo se ... nadam se!" i tako pozdravlja tim.
Alesandro u trku prelazi ceo hodnik. Dođe do vrata Leonardove kancelarije.
"Je l' unutra?" upita sekretaricu koja na trenutak prestane da priča telefonom. Pokrije slušalicu rukom: "Da ... nema nikoga ... ali", pogleda na sat, "imate sastanak za deset minuta ..."
"Završio sam ranije", i Alesandro pokuca.
"Napred."
Otvori vrata i uđe ostavljajući Niki za sobom.
"Ćao, Leonardo. Evo naših radova!"
"Hej, pretekao si me, baš sam hteo da te zovem!"
"Došao sam malo ranije zato što moram da bežim."
"Šta? Pa zar nećemo imati sastanak?"
"Pogledaj ih ... i reći ćeš mi da li ti se sviđaju ... Čućemo se kasnije kako bismo zakazali sastanak za sutra ujutro ili kad ti hoćeš."
Leonardo uzme crvenu fasciklu sa natpisom Aleksove ideje.
"Fascikla mi se već sviđa. Ma gde bežiš?"
"Da udahnem malo ljude, onu koja me je inspirisala da uradim to što ćeš sada videti ... i da poklonim sebi malo vremena!", i trkom izađe. Onda zastane na vratima: "Ah! Ovo je Niki, Niki Kavali. Moja nova saradnica."
Leonardo ne stigne ni da kaže drago mi je!, a ovo dvoje već je nestalo. Alesandro i Niki brzo prelaze hodnik idući prema liftovima. Niki ga na tren zaustavlja.
"Sačekaj ...", pusti mu ruku, otrći prema divanu gde je sedela i s poda uzme torbu, dok je on čeka nasred hodnika. Niki mu se sa smeškom pridružuje.
"Moje knjige iz škole i jedna torba za ovo popodne."
Alesandro joj se osmehne: "Ala si ti super!"
A onda priđe liftovima i pritisne dugme, nadajući se da će doći u najmanjem mogućem roku. Dva, tri, četiri, pet, šest. Evo ga, konačno je na spratu. I baš kad se Alesandro i Niki spremaju da uđu, Leonardo se pojavljuje u dnu hodnika.
"Hej, Aleks!" Alesandro se okrene. Direktor u rukama drži dva crteža, gleda ga otvorenih ruku. Drži visoko dve reklame i maše njima kao da hoće da ih provetri. "Aleks, predivni su, zaista!"
Alesandro pritisne prizemlje i nasmeši se, dok se vrata zatvaraju. "Znam ... Novi i iznenađujući!"
Lift se zatvori, a Leonardo spusti ruke i ponovo pogleda one dve reklame. Šarene, blistave, vesele. Onda se osmehne i dobro pazeći da ih ne pocepa, vrati u kancelariju.
U liftu Alesandro gleda u Niki, ne zna šta da joj kaže. Oboje ćute. Niki se naslonila na zid, malo pognula glavu. Alesandro joj priđe, lako poljubi u usta. Onda se odmakne.
"Hvala, Niki."
"Ššš", ona stavi prst na usta i pusti ga da padne, privuče Alesandra i lagano ga poljubi. Ponovo. Meka, topla, nežna. Strastveno. Onda se osmehne. "Eto, ovako mi se sviđa. Ovo je način zahvaljivanja koji obožavam." Alesandro je ponovo ljubi. Dugo. Slatko. Kad iznenada začuje nakašljavanje.
"Hmm."
Okreću se. Stigli su i vrata lifta su se otvorila. Gomila ljudi sa kesama iz kupovine stoji ispred njih. Srećom nema kolega, pomisli Alesandro. I sa jednim vaspitanim izvinite, Niki i Alesandro oslobode lift. I potrče iz zgrade u kola. Niki, ovog puta, ne želi da vozi.
"OK, ja ću voziti ... ali kad budeš želela, seti se da imaš gratis sve lekcije koje želiš."
Niki se osmehne.
"Čuj, nisam znao da crtaš tako dobro."
"Baš! To je uradila Oli, jedna moja drugarica. Odlična je, rekla je da je bilo lako sa tako dobrim idejama ..."
"Da, zaista, stvarno si pronašla odlične ideje, jesu li to bile ideje koje si juče označavala u svojoj beležnici?"
"Da, kad si me ti zezao."
"Nisam te zezao. Malo sam te bockao da bih te podstakao na kreativnost. To je metoda koja se koristi u našem radu: podstaknuti ponos i ambiciju radi produktivnosti."
"E pa, metod vam je pogrešan. Kad tako radiš, ništa mi ne pada na pamet. Ideja o mesecu kao dasci za surf pala mi je na moru ..."
"A ona o ljuljašci na noćnom nebu?"
"Posle jasmina ..."
Alesandro je pogleda.
"Kakve divne ideje imaš, devojko jasmina..
"Kakve divne ideje imamo ... Mi smo jedan mali tim, zar ne? I uvek moramo znati da poklonimo sebi vreme."
"Tačno."
"I da ne budemo rasejani."
"Sto puta tačno."
"Želim da se uverim da je sto puta tačno." Niki se pruži prema njemu i iznenada mu obema rukama prekrije oči. Alesandro skoro skrene sa puta.
"Hej, ma šta to radiš!?" usporava i staje uz ivicu, bez gledanja. "Mogao sam da se sudarim!"
"Pa, jedan udarac više, jedan manje."
"već smo nešto rekli o tome."
"Dakle?" Niki mu i dalje drži ruke na očima.
"Dakle-šta?"
"Da vidimo da li si bio rasejan. Kako sam obučena?" Alesandro uzdahne; "Ovako, plavi sako, suknja na pruge. Smešne čarape."
"Koje boje?"
"Svetloplave."
"I još?"
"Tamnoplave adidaske, kao bokserske."
"Ništa više?"
"Ništa više."
Niki oslobodi Alesandra koji zatvara i otvara oči, i vid mu se ponovo vrati.
"Dakle? Kakav sam bio?‘‘
"Nije loše."
"Šta sam pogrešio?"
"Nisi rekao da sam bez brushaltera."
Alesandro je malo bolje pogleda. Skoro zažmiri, gledajući u njen sako.
"Bez brushaltera? Nemoguće! Onda je surf zaista neverovatan sport!"
Niki ga tresne jedanput i nasmeje se; "Kretenu!"
I odlaze tako, poklanjajući jedno drugom vreme. Odlaze u Bogatu salatu da nešto pojedu, onda šetnja po centru, kafa kod Sant Eustahije i zašto da ne, izložba fotografija u jednom malom muzeju na Kvirinalu. Salgado. Predivan. Crno-bele fotografije. Afrika. Deca. Životinje. Siromaštvo i bogatstvo prirode bez granica. Alesandro i Niki se razdvajaju i pronalaze, fotografiju za fotogafijom, čitajući komentare o zaustavljenim trenucima, i oni sami zaustavljeni u tom trenutku koji većito traje. Vreme. Niki iznenada pogleda na sat.
"Do đavola, ali ja imam utakmicu!" i povuče ga prema ko zna kakvom sastanku.

Dileta napravi tri koraka, skoči u pravom trenutku i udari snažno po lopti. Odlučno. Onda malo popravi odeču i vrati se nazad kao poslednja u redu. Trener baci drugu loptu.
"Hajde, devojke, hajde! Još više, tako, opet ... Hajde, još malo pa počinjemo ..."
Neka druga devojka uzima zalet i skače smejući se, ali manje odlučna.
"Odlučnije! Dajte, devojke, pa sledeće nedelje je finale."
Trener uhvati još jednu loptu i baci je visoko. I druga devojka skoči. I smečuje. I sve tutnji od lopti koje odskakuju u ovoj ogromnoj sportskoj sali, od uzvika mladih devojaka, i nekih drugih udaljenih odjeka. Toliko malih lopti, i različiti mirisi znoja, toplog napora, čistog sporta.
Dileta se pridružuje Eriki i Oli, koje sede na obližnjoj tribini.
"Hej, Niki se još nije pojavila? Ma šta je to smislila, je l’ poludela? Bez nje smo gotove."
Onda se okrene da pogleda trenera. "Do đavola, Pjeranđelo je crn." Oli stavlja žvaku usta i počinje da je žvaće; "Pa, verujem ti ... taj je zatreskan u Niki, biće ljubomoran.”
"Ma šta to pričaš! Ti si stvarno opterećena, svuda samo vidiš seks."
Oli žvače otvorenih usta. "Ne, ti si ta koja spava ... Šta zamišljaš? Gde bi sada Niki mogla da bude! Našla je nekog dobrog i sad trenira ...!"
Dileta Iako smečuje loptu koju drži u rukama prema Oli, a ova padne unazad i rukama dotakne zemlju.
"Jao!"
"Budi zahvalna što nisam smečovala kako treba, inače bih te zbrisala ...”
Baš u tom trenutku trener baci loptu još jednoj devojci. A onda je ugleda kako ulazi u dnu sale. I stavi ruke na bokove.
"Sva sreća, Niki! Da li je ovo vreme u koje mi imamo trening?" Niki zadihano stiže sa torbom na leđima i Alesandrom, koji je sledi.
"U pravu ste, izvinite, profesore! Idem da se presvučem i dolazim." Dodaje Alesandru svoju torbu sa knjigama, šminkom i svim ostalim. "Ti ćeš mi je čuvati, OK?"
"Naravno." Onda vadi iz sakoa mobilni telefon i novčanik i stavlja i n ih u torbu.
Ni i ugleda Oli i Eriku na tribinama i mahne im izdaleka. Dve drugarice odmahuju i naravno nastavljaju da radoznalo bulje u Niki i Alesandra. Onda se Oli okrene prema Eriki.
"To je on ... Ne mogu da verujem. Znači, sve ono što nam je ispričala je tačno!"
Erika odmahuje glavom.
"Ostala sam bez reči ... Ali ... on je odrastao!"
Oli se smeši. "Ako je tačno ono što nam je ispričala ... odrastao je po celom telu."
"Oli!"
"Mislila sam da je odrastao u smislu da je tip s kojim se dobro osećaš, kao što je ona rekla ... Pa, ništa se tu ne može, on je odrastao."
"Ah, ma šta te briga ... A onda, ti to kažeš. Po mom mišljenju, Đorđo ima više godina od njega, po onome kako se ponaša." Alesandro je primetio čuđenje kod Nikinih drugarica.
"Koliko dugo te nisu videle? Gledaju te kao..,"
"Od jutros u školi. Vidiš ... ona tamo u crvenoj majičici", pokaže na Oli, "ona je nacrtala reklame!"
"Ah, ona je bila ta!"
"Da, u svakom slučaju moram da bežim da se presvučem, posle ću ti reći ... Ne pričaju o meni, već o tebi. Mučile su me, morala sam sve da im kažem ... Pa, ja bežim, vidimo se kasnije."
Niki uzme vreću i brzo krene prema svlačionici.
"Mučile su te? Morala si sve da kažeš ... Ali šta sve?"
Ali, Niki je već daleko i ne može da ga čuje.
Alesandro uzme njene stvari i priđe onim dvema devojkama. Pomalo je zbunjen. Na neki način, čini mu se da je baš, kako bi se reklo, iskočio iz vremena.
"Zdravo, ja sam Alesandro."
"Ćao, ja sam Oli, ona je Erika, a ona tamo dole koja igra ...", pokaže na centar terena, "... ona visoka, mišićava, još jedna Nikina drugarica, Dileta. Onaj tamo je naš profesor i trener takođe. Nas je stavio kao rezerve. Ne treniramo i zato što nas je kaznio."
"I kakav je kao trener, dobar?" Alesandro prevazilazi onu prvu nelagodu i seda blizu njih. Erika mu se osmehne. "Odličan. Prošle godine smo s njim došle do drugog mesta, ove se nadamo da ćemo pobediti."
"Da", Oli se nasloni u stolici i pruži noge na sedište ispred sebe, "ali čak i da osvoji šampionat, njega bi interesovalo samo da bude na tvom mestu!"
Erika je udari laktom, dok je Alesandro radoznalo gleda.
"Što znači? Sviđa mu se oblast reklame?" Oli pogleda u Eriku.
"Recimo da bi mu se svidelo da uradi izvesne reklame..
"Da, naravno, zato što on posmatra samo finalni rezultat", kaže Alesandro, "ali u stvari, iza stoji rad i beskrajni sastanci. Napor ... Kreativnost. Ponekad se radi po celu noć."
"Naravno ...", Oli se nasmeje i pogleda u Eriku, "ponekad se radi po celu noć ... ali to je prijatan napor, zar ne?"
Alesandro ne shvata o čemu pričaju.
"Ti si, na primer, odlično uradila ona dva crteža." Alesandro pogleda u Oli; "To si bila ti, je l’ tako?"
Oli klimne glavom.
"I koliko ti je trebalo?"
"Ma! Čas matematike i onda još jedan čas posle fizičkog."
"Znači, samo dva časa? Onda je to zaista izuzetan rad."
"Ma kakvi, nije to ništa posebno, to je samo jedna od stvari koje mi se mnogo sviđaju ..."
Alesandro se bolje namesti u stolici i skrsti ruke među nogama. "Čuj, Oli, zaista ne znam kako da ti zahvalim, ti i Niki izvukle ste me iz gomile nevolja. Želeo bih da se odužim. Šta mogu da učinim za tebe?"
"Oh", Oli pogleda Eriku i podigne obrvu, "pa, meni bi se baš svideo jedan od tih beskrajnih noćnih sastanaka ... ali ne verujem da će se Niki baš složiti!" Baš u tom trenutku Niki izlazi iz svlačionice. Na sebi ima belu majičicu sa plavom bordurom i na njoj natpis Mamijani, ime škole. Dole nosi plavi šorts, potpuno pripijen, i grejače, sa belim i plavim prugama, umesto čarapa. Pokazuje Alesandru da dođe: "Ponesi torbu!" On ustane, osmehne se Oli i Eriki: "Izvinite", i priđe joj. "Drži!" Niki brzo traži po torbi i pronalazi gumicu.
"Hej, super si tako. Već te vidim na terenu."
Niki mu se nasmeši. "Ja sam dizač..i brzo skuplja kosu.
"Ma o čemu si mi malopre pričala? Da su te mučile? Šta si morala da ispričaš?"
"Da, morala sam da im kažem za ono sinoć ... Pa kad sam već pričala, malo sam i lagala."
"Što znači?"
"Ispričala sam im neke detalje, u stvari nešto što još nismo radili, strašno im se svidelo. Imaš li pred sobom sliku iz Devet i po nedelja? Pa, eto, u poređenju sa onim što si mi ti radio, to je jedan dosadan film ..."
"Ali, Niki!"
Suviše kasno, Niki već trči i pridružuje se timu koji se odmah raspoređuje po polju.
"Hajde, napred ..." Trener uzima loptu i dodaje je Dileti. "Ti kreni, konačno možemo da počnemo, princeza se udostojila da dođe ...", i prolazi pored Niki mrko je gledajući. Trener sedne na klupu, dok mu se Niki iza leđa plazi i tako zasmejava svoje drugarice na terenu. Odmah zatim odlučuju se za jednu akciju i počinju da igraju.
Alesandro je konačno shvatio šta je Niki pričala svojim drugaricama i za tren povezuje šta su mislile pod onim beskrajnim sastancima. Odluči, naravno, da se ne vraća na tribine i da utakmicu odgleda odatle. U stvari, ne mogu da verujem ... Predstavila me je kao manijaka. Onda je bolje pogleda, odmahne glavom. Niki se savije da namesti grejače. Njen tesan, plavi šorts još se više zateže. Alesandro oseti laku jezu, na trenutak mu se učini da oseća miris jasmina. I pokušava da se zabavi. Misli na crteže. Na Leonarda. Na svoje saradnike. Na takmičenje, na mladog menadžera, na izbegnuti Lugano. Još bolje, na hladan tuš. Ahhh ... Bolje je. Baš u tom trenutku, zazvoni mu mobilni telefon. Enriko. Alesandro se osmehne i otvori ga.
"Završen posao."
"Šta?"
"Kako šta? ... Toni Kosta, svratio sam."
"Ah, super, super. Hvala ti, ti si pravi prijatelj, znao sam da mogu da računam na tebe. Kasnije ćeš mi sve ispričati. Ma gde si ti to?"
"Ja? Hmm,.." Baš u tom trenutku Niki se baci napred da uhvati jednu kratku loptu. Pada na zemlju, klizeći stomakom po uglačanom podu sale. Majičica se malo podigne, ali Niki uspeva da uhvati ovu tešku loptu. I igra se nastavlja. "Ja? Ja sam na jednom kreativnom sastanku ..."
Dileta leti i smečuje.
"Poen!" Svi aplaudiraju.
"U toj buci?"
"Ah, da ... To je jedan kreativan sastanak među ljudima."
"Ali rekao si mi da ćeš se izvući. Trebalo je već da budeš ovde."
"Gde ovde?"
"Kako gde, na žurki iznenađenja! Danas je Kamilin rođendan." Alesandro pogleda na sat. "Do đavola, potpuno sam zaboravio ... OK, samo da isporučim nešto i već sam kod vas."
"Hajde, mrdni", i Enriko završava razgovor. Alesandro pokuša da na neki način privuče Nikinu pažnju, ali upravo su usred izuzetno napete utakmice, koja bi mogla i da se nikad ne završi. Alesandro onda uzme Nikinu torbu i brzo priđe Oli i Eriki.
"Ćao, devojke, izvinite, ja stvarno moram da bežim, zaboravio sam na jedan sastanak. Recite Niki da ću je nazvati kasnije."
"OK, reći ćemo joj. Nemoj da brineš, samo idi, inače ćeš zakasniti ..."
"Hvala!"
Gledaju ga kako trkom izlazi iz sale.
"Ja mislim da je ovaj oženjen."
"Oli! Zašto svuda i uvek vidiš nešto mutno?"
"Ma kakvi mutno. Naprotiv. Oženjen muškarac mogao bi da bude idealan. Ne smara te, ne pita te s kim izlaziš, s kim pričaš telefonom, kuda ideš, šta radiš ... Radi ono što treba da radi, i koliko se čini, ovaj to radi dobro ... A iznad svega, ne želi da se oženi tobom! Idealno ..."
Erika je tužno gleda.
"Znaš o čemu razmišljam? Ne znam šta ti se desilo, ali ti se plašiš ljubavi."
"Ja, plašim se ljubavi? Plašim se da se ne nađem u situaciji kao što je tvoja ... ne možeš da se odrekneš takvog stanja, navikla si se, želela bi da se izvučeš ... ali se plašiš ... Ti se plašiš! I to ne ljubavi. Da nećeš umeti da budeš sama, draga Erika. Poznaješ ono što napuštaš, ne poznaješ ono što ćeš pronaći,"
"Kad tako govoriš, ličiš mi na Đorđa."
"A je li? Mogu li onda da ti dam jedan savet? Ostavi nas oboje!"

Alesandro stiže bez daha. Svratio je kući, istuširao se na brzaka, navukao čistu košulju i trkom izašao, nadajući se da će stići na vreme. I uspeo je.
"Daj, jedino si ti nedostajao..Enriko mu trči u susret na ulazu Kanotjeri Roma. Hvata ga za sako i vodi dole, leteći po stepenicama. Trkom ulaze u restoran. Za nekoliko stolova, parovi koji se dosađuju. Četiri sredovečna muškarca, ali besprekorno elegantna, učtivo večeraju uz lake osmehe, skoro se proučavajući, pre uobičajenog bridža. Alesandro i Enriko pridružuju se ostalim zvanicama, kojih ima oko trideset i koje su sakrivene iza ogromnog zastora, u najudaljenijem ćošku restorana. Enriko ga ugura među ostale; "Tamo, svi se dobro sakrijte, hajde, skoro je stigla ..."
Alesandro se pozdravi sa Flaviom, Pjetrom, njihovim ženama, onima koje poznaje i koji mu stoje u blizini.
"Ćao, društvo ... jao, ne guraj se ...kao da si u metrou."
"A što ti kao ideš metroom?"
"Nikad ... ali sam ga uvek ovako zamišljao ..."
"Ššš, čuće nas, ššš ..."
Malo kasnije niz stepenice koje vode u restoran silaze Enriko i Kamila. Sakriveni prijatelji, u tišini prepoznaju glas.
"Ljubavi, na trenutak sam pomislila da si zaboravio ..."
"Ma ne, jutros sam se namerno pravio, hteo sam odmah da ti čestitam ..."
"Baš si sladak ... stavio si čak i cveće koje volim na sto. Ali, baš me zanima: zašto baš ovde u Kanotjeriju? Nije da mi se ne sviđa, hm, nemoj da me pogrešno shvatiš, čisto da znam, postoji gomila restorana koji koštaju manje ... Vidi, mogao si bilo koji, sem onog Albertovog ... Tamo se zaista malo plati, ali se i loše jede ..."
"Zato što smo mi tu!" Jedna od devojaka iza zastora odlučuje da spase Kamilu, buduči da je taj jadni Alberto baš tu, skriven s njima. Svi izlaze.
"Čestitamo, Kamila!"
"Srećan rođendan!" Neko počinje da peva rođendansku pesmu.
Zbunjena, Kamila crveni: "Hvala, kakvo lepo iznenađenje! Ništa nisam primetila! O bože, baš sam nasela!"
Pružaju joj poklone, buket cveća, neki nisu ništa doneli jer su dali novac za jedan veći poklon, koji je Enriko izabrao. Za tren Kamila je prekrivena poklonima. Čak joj i jadni Alberto pruža svoj jednu bocu vina smešeći se, i ljubi je u obraz. Možda se pravi da ništa nije čuo. Sasvim sigurno ta boca je bolja od onoga kako se jede kod njega. Enriko se pridružuje Alesandru koji ćaska sa Flaviom i Pjetrom. Uzme ga pod ruku.
"Izvinite, hm ...", i odvodi ga. Pjetro ih gleda: "Kriju neke tajnice!" Flavio slegne ramenima, a Alesandro i Enriko stanu malo dalje od drugih.
"Dakle?"
"Dakle, sve je u redu, Enriko. Svratio sam do njega i on je prihvatio posao."
"Za koliko?"
"Tri hiljade evra. Hiljadu i po odmah, i dao sam ih, a hiljadu i po po završenom poslu."
"OK", Enriko vadi novčanik.
"Daj, Enriko, nemoj ovde ... videće nas. Samo mirno, sve ćemo urediti sad neko veče."
"OK, hvala ..." Enriko vrati novčanik u džep. Onda izdaleka pogleda svoju ženu. Ona je usred prijatelja, mnogi je još uvek ljube i daju joj poklone.
"Jesi li video? Jesi li primetio?"
Alesandro pogleda u istom pravcu kao i Enriko.
"Šta? Čestitaju joj, pa šta s tim?"
"Ne, pogledaj bolje."
Alesandro se napne, žmirne očima kako bi uhvatio svaki i najmanji detalj, ali ništa ne primečuje. "Meni je sve normalno, smeje se, šali se sa prijateljicama, ćaska. Vesela je."
"Kosa. Pogledaj joj kosu."
Alesandro se još više upinje, ali baš ništa ne primećuje.
"Čuj, meni izgleda savršeno normalno, ali zašto, šta je to uradila?"
"Kako šta je uradila, ima šiške."
"Pa? Skratila je kosu ... Šta je to, neka misterija?"
"Ne, to je jedna komedija. Iz 1973. Žena i gad. La bonne annee, na francuskom. Film Kloda Leluša sa Unom Venturom i Fransoaz Fabijan. On završava u zatvoru, ona odlazi da ga poseti. Sećam se njihovog dijaloga. On: Skratila si kosu? Ona: Da, zašto, ne sviđa ti se? On: Da, da, samo kad žena menja dužinu kose, znači da namerava da promeni muškarca."
Enriko ga u tišini fiksira. A onda svaki čas baca poglede na Kamilu.
Alesandro ga pogleda i zavrti glavom: "Pa ... iskreno, ja se sećam nekih drugih dijaloga ... tipa Šta je žena? To je muškarac koji ponekad plače, izvini, ali je mnogo bolje. I to je iz filma!"
"Da, ali filmovi crpu svoju inspiraciju baš iz stvarnosti ... ona je skratila kosu i možda zaista ima nekog,"
"Čuj, što se toga tiče, ja nemam nikakvih sumnji ... nikad novac neće biti bolje potrošen. Ja sam siguran da će Toni Kosta otkloniti svaku tvoju neosnovanu sumnju, OK?"
"OK ..."
"Sad idem da uzmem nešto za piće." Ali baš u tom trenutku, Enriko pogleda Kamilu, koja prekida ćaskanje sa prijateljicama, uzima telefon iz džepa, ugleda na displeju ime onoga ko je traži. Osmehne se i odgovori. Onda se okrene i malo udalji od prijateljica, tražeći malo privatnosti. Enriko pogleda u Alesandra, koji pokušava da ga smiri.
"Danas joj je rođendan. Znaš koliko će je ljudi nazvati da joj čestita. Možda je neka njena prijateljica koju si ti zaboravio da pozoveš, ili neka dalja rođaka koja se sad setila ..."
"Da, naravno. Ili neko ko joj opet govori kako mu se svidela nova dužina kose ..."
Alesandro digne ruke u nebo i napusti ga, u potrazi za čašom vina. Stigne do švedskog stola: "Dajte mi jedno crno, molim vas."
Lepo vaspitani konobar uzima jednu flašu u ruku: "Odmah, gospodine." Alesandro posmatra čašu kako se puni. Onda daleka uspomena. Iznenadna. Elena. Nekoliko dana pre odlaska. I ta uspomena postaje sadašnje vreme. Prisutno, nametljivo. Elena ulazi u sobu dok je Alesandro za kompjuterom.
"Ljubavi, da li ti se sviđam? Šta kažeš?"
"Šta, ljubavi?"
"Nisi primetio? Skratila sam kosu! Čak sam i boju potamnila." Alesandro ustaje, prilazi joj i ljubi je u usta. "Ljubavi, ako je to uopšte moguće, još si lepša nego ranije ..." Elena se izmiče. I smeši. Sigurna. Suviše sigurna. Da li sam u tome pogrešio? Što je pored mene bila previše sigurna?
" Izvolite ... "
"Kako?"
"Vašu čašu, gospodine ...", konobar mu dodaje čašu i ona uspomena nestaje.
"Hvala." Dok ispija, primeti kako ga Enriko izdaleka fiksira i osmehne mu se. Sve je u redu, Enriko ... Sve je u najboljem redu. A razlog je i to što ima uspomena koje nema smisla deliti sa prijateljem. Iako ti škode. Iako su bolne. Da, moglo bi se tako reći. U ljubavi, bol je proporcionalan lepoti priče koju si imao. Lepa maksima. Alesandro ponovo pogleda Enrika. "A ti, prijatelju moj ... da li ćeš patiti? I ako budeš ... koliko ćeš patiti?" Onda mu se nasmeši, a Enriko mu, pomalo zbunjen, uzvrati. Alesandro spušta praznu čašu na obližnji sto. Naravno da reći jednu ovakvu maksimu nekome ko misli da ga žena vara znači sasvim nešto drugo. Nisi njegov pravi prijatelj.

"Hej, hoćeš da nam pokažeš?"
Oli i Erika prilaze Niki, pod tušem. Niki se sapunja i stavlja glavu pod vodu, briše oči od sapunice.
"Ali šta?"
"Da li imaš tragove ..."
"Ma, vi ste baš budale!" i brzo rukama treska po mlazu vode, prskajući u njihovom pravcu. Malo kasnije, Niki sedi na klupi u svlačionici, izgubljena u svom debelom bademantilu. Malim ali dugačkim neboplavim peškirom marke čempion, oštro trlja kosu. Sve drugarice su oko nje.
"Pa, do đavola, hoćeš li ili nećeš da nam ispričaš istinu o ovome?"
Niki skine peškir i pusti ga da joj padne oko vrata.
"Ponovo? Ali već sam ti je ispričala."
"Da, ponovo. Sviđa mi se i uzbuđuje me ..."
"Ti si bolesna ..."
"Nisam. Pa, reći ću ti onda istinu." Oli, gledajući u Eriku i Diletu: "Ja ne verujem da je onaj tip neki pastuv!"
Niki uzme peškir, pusti da joj sklizne niz vrat i pokuša da je pogodi kao bičem, ali Oli je brža od nje i odmah se izmiče. Ili skoro.
"Jao! Skoro si me pogodila! Ma šta ti je, budalo?"
"Zašto uvek moraš da govoriš stvari koje ja nisam rekla?"
"U redu, rekla si da ti je bilo divno, da nije bilo na brzaka, da ti se svidelo, da te je odveo sve do kraja."
"Oli!"
"Pa ti si mi to rekla, ne?! Pa zar sve to ne znači da je on pastuv?"
"Ne. Rekla sam ti i da je nežan, sladak, altruista, pažljiv, delikatan. Zbog toga sam se ja osećala dobro ... perverzna jedna..
"Tvoj bivši, Fabio, eventualno je bio pastuv", umeša se i Dileta. Oli se okrene i mrko je pogleda.
"A otkud ti to znaš?"
"Pa, vidi se ... Kako se ponaša, kako se kreće ..."
Oli se radosno umeša.
"Ali ako ti nisi probala još nijedan tip momka, od small do extralarge, kako možeš da sudiš? Ili si isprobala tog Fabija Fobiju, a ništa nam nisi rekla?‘‘
"Pa naravno. Šta, da to kažem tebi, da balaviš za nama.. ?"
"Ma glupačo jedna ...", Oli reaguje i pravi se da će je udariti, a Niki ustane i odmah se postavi između njih.
"Hej, mir, mir. Talasići!"
Malo-pomalo, uz Erikinu pomoć, one sedaju.
"Jeste li poludele? Dovoljno je da se na trenutak govori o muškarcima i vi se razuzdate kao gladnice. Imate hormonalne reakcije kao dvanaestogodišnjakinje."
"Ili još gore ferohormonalne", nasmeje se Erika.
Oli je gleda: "Fero šta?"
Erika odmahne glavom.
"E pa ... Evo jedne koja je stvarno pažljivo pratila današnju lekciju iz hemije ..."
"Nisam mogla. Morala sam da crtam za pastuva."
"Čujte onda", Niki ponovo stavi peškir oko vrata, "dobro je shvatiti. S ovako nečim nikada se nismo suočile. Pod jedan; nijedan muškarac, small, medium, extralarge ili ma kakav pastuv ne sme nas posvađati. Obećajte!"
"Obećavamo."
"Dva; moramo uvek i sve pričati jedna drugoj, od naših želja do naših briga, od strahova do radosti. Suviše često srećem ljude koji se plaše da priznaju da doživljavaju nešto neverovatno, predivno, prokleto lepo, čak i sopstvenim prijateljima. Obećavate?"
"Obećavamo!"
"Tri; koja se bude smuvala sa Fabiom ili nešto s njim započela ... Jadna ona ..." Sve tri iznenađeno je gledaju. "U smislu da će biti sa jednim velikim egoistom", onda bolje pogleda Oli, "u svakom pogledu ... kad te već toliko interesuje veličina."
Dileta tresne Oli: "Kao što vidiš, još uvek nisam pokušala, ali razumem se bolje od tebe ..."
Oli slegne ramenima antipatično se krevelječi, a Erika se približi Niki.
"Meni se Alesandro u svakom slučaju sviđa. Naravno da je stariji ... Ali koliko ima godina?"
"Šta misliš?"
"Tja ... Dvadeset osam, dvadeset devet ..."
"Treba da napuni trideset sedam."
"Šta? Dvadeset godina više od tebe?"
"Skoro dvadeset godina. Ali, zašto vas to toliko iznenađuje?"
Oli se osmehne.
"Ja nisam iznenađena, štaviše ... Uzbuđuje me, rekla sam ti! Stariji ... toliko stariji ... Pa, strašno mi se sviđa! Da nema nekog prijatelja?"
"Više njih."
"Upoznaćeš me, zar ne?"
"Mislim da su svi oženjeni."
"I on je oženjen, je l' da?" Erika je sumnjičavo gleda.
"Ne."
"Sigurna?"
"Raskinuo je sa devojkom pre nekoliko meseci. Trebalo je da se venčaju ..."
Oli sklapa ruke i gleda u nebo: "Au, jebote, sviđa mi se još više! Čuj, meni odgovaraju i njegovi oženjeni prijatelji. A onda ... u svakom slučaju, postoje i razvodi, zar ne? U slučaju ..."
"A ako se njegova bivša vrati?" pita Erika. Niki i nju pokuša da pogodi peškirom. "Ah, ma šta to radite, navijate protiv mene? Baksuzirate?"
"Ma šta to pričaš!"
"Jesi li luda?"
"Čuj, Oli, dakle, ako želiš da mi pomogneš, morala bi da mi napraviš i logo."
"Što znači?"
"Natpis iznad svojih crteža. Sad mi je pala jedna ideja na pamet. Ti za to vreme razmisli o bojama ili fontu koji češ koristiti."
"Boje, font ... ma čuj je samo. Znaš, ja sam u svakom slučaju dobro obaveštena. U svetu reklame se obrče veliki novac."
"I šta s tim?"
"Znači da me ti iskorišćavaš."
Niki sedne na klupu: "Da čujemo, šta želiš?"
"Večeru s njim i njegovim prijateljem", i pruži ruku prema Niki, koja je neodlučno gleda. Oli se smeje.
"No večera, no logo, čisto da ostanemo na polju reklame ..."*
Niki odmahne glavom. "OK, OK, ali ono što se kasnije bude događalo, to su tvoja posla. Ah, ja ne želim da se mešam u vaše stvari!"
Baš u tom trenutku ulazi trener. "Bravo, devojke, bravo za sve. Dileta dobra, Niki odlična, iako sa zakašnjenjem." Onda priđe jednoj od rezervi: "Čuj, pričao sam sa lekarom, treba da staviš još malo lasonila i dobro da se zagreješ pre nego što pokušaš ponovo da igraš."
Erika ga gleda; "Baš je strava naš trener. Čak je i lep muškarac."
Niki se osmehne.
"Da, ali u ovom slučaju je mnogo stariji."
Oli se okrene da je on ne bi video. "A i ja mislim da je on malo željan, dolazi ovde samo da bi nas video polugole posle utakmice."
"Oli! Pa ti svuda vidiš samo seks."
"Seks jeste svuda. I važno je to shvatiti ..." I onda se okrene prema Dileti: "A ono što nikad neću shvatiti jeste to zašto ti samu sebe kažnjavaš."

"Dakle? Koliko ti dugujem za Kamilin poklon?"
"Ma daj ... ja tebi dugujem gomilu para! Hajde, izmirićemo račune na kraju."
"OK, kako god želiš ..."
Enriko se pomeri malo unazad vodeći Alesandra u jedan ćošak restorana.
"Baš sam radoznao ...", Enriko se osvrće okolo. Zvirka kroz ogromne prozore restorana, prema vrtu, ka zelenilu, tamo, još dalje, gde protiče Tibar. "Da li, po tvom mišljenju, on već radi? Odnosno, da li nas u ovom trenutku on snima? Da li snima ovo što govorimo?"
Alesandro pogleda na sat. "Po mom mišljenju, on se još uvek jebe sa Adelom."
"Jebe sa Adelom?"
"Svojom sekretaricom."
"Šta?! U stvari, objasni mi, on koji bi trebalo da istražuje preljube, prati ljubavnike, izabrao je ovu profesiju da bi se jebao sa nekom a da ga ne otkriju."
"Ma otkud ja znam ... Možda. Daj, rekao sam to tek onako. Kad sam došao u njegovu kancelariju, činilo se da su se baš zaneli. U svakom slučaju, ja sam mu dao adresu i ostalo, kao što sam ti rekao. Za nekoliko dana znaćemo više. I taj crv koji te gricka konačno će nestati."
"Ili će me skroz proždreti. I odstraniću nju iz svog života, zato što me vara."
Alesandro uzdahne. "Čuj, bar večeras je pusti da živi, a? Ovo je njena žurka", i udalji se prema izlazu. Enriko ostane malo da se peče na tihom, a onda jedva stigne da mu kaže; "Kad da te nazovem, sutra ?"
"Kad god želiš."
Alesandro kruži oko stolova, onda je konačno ugleda. Baš u tom trenutku Kamila primeti da je na njen telefon najverovatnije stigla poruka. Otvori je. Čita. Smeje se. Alesandro je na par koraka od nje.
"Kamila?" Ona odmah zatvori telefon, i instinktivno ga spusti. "Ah, Aleks ... Prepao si me ..." Kamila mu priđe, poljube se. "Čestitam još jednom. Odlično sam jeo, baš je bila lepa zabava."
"Da, baš". Kamila pogleda svog muža u daljini. Smeši mu se sa mekom, ali pomalo uspavanom nežnošću. "Enriko me je predivno iznenadio ..."
Alesandro pogleda Enrika i pomisli na njegove strahove. A onda Kamilu i pomisli na poruku koju je upravo primila. A šta ako je Enriko u pravu? Pa, beskorisno je da i ja sebi ubacujem tu dilemu u glavu. Već smo nekoga platili da bi je razrešio. Neka je on i resi. Alesandro joj se osmehne.
"Da, zaista predivno iznenađenje ... i uspelo."
"Da, tačno, Enriko je u ovakvim stvarima odličan."
"Dobro, Kamila, vidimo se."
"Da, Aleks, uskoro", i dok Alesandro odlazi prema izlazu, Kamila ga ponovo pozove. "Izvini, moram nešto da ti kažem." Alesandro stane i ona ga sustigne. "Ne znam da li će ti se svideti ili ne, ali nemam nikakvog razloga da ti to krijem ...", Kamila napravi malu pauzu, "Nadam se da ti neče smetati ... malopre mi je stigla jedna poruka. Od Elene. Setila se da mi čestita."
Alesandro se osmehne: "Drago mi je. U krajnjem slučaju, vas dve ste imale divan odnos. Ma hajde, naravno da mi ne smeta", i uputi joj još jedan osmeh. "Čujemo se", i stigne do izlaza. Kamila ostane da ga gleda. Ko zna da li će ponovo biti zajedno? A pre svega, zašto su se rastali?



Alesandro vozi u noći. Pa naravno. Zabeležila ga je na onom prokletom super modemom mobilnom telefonu-agendi u kancelariji, sa sve podsećanjem preko imejla, rokovima i sastancima. Elena je uvek bila dobra u poslovnim odnosima. Uvek je uspevala da dobije najbolje. A šta sada radi? ... Ne zove mene, već šalje čestitke Kamili. Kakvo đubre ...
Malo kasnije stiže kući. Još uvek besan otvara i zatvara vrata, treskajući ih iza svojih leđa. Onda odluči da uključi muziku kako bi se malo opustio. Pažljivo bira. Poslednja muzika za jednu japansku reklamu. Uzme iz frižidera jednu koka-kolu i stropošta se na sofu u salonu, na pravu kožu. Jedini komad nameštaja koji je Elena izabrala, a koji on zaista ceni. Između ostalog, sav nameštaj za salon tek treba da dođe. Još uvek se seća Elenine diskusije preko telefona. Urlala je kao luda na one iz salona zato što su onda kasnili mesec i po dana sa isporukom. I sve do danas nisu ga isporučili. Ko zna, misli se Alesandro, možda se to još uvek može otkazati? U stvari, najlepše je to što je ona sredila celu kuću, nametnula svoj izbor, svađala se zato što kasne sa isporukom, čak me je naterala da dam avans, ja sam na kraju platio, a ona je otišla. Paf! Nestala. Nikad se više nije čula. Sem ove večerašnje poruke ... za Kamilu. Baš smo mi muškarci ponekad prave gluperde. Ma, bolje je i ne misliti na to ... Alesandro popije malo koka-kole. Evo, ovo bi bio jedan od onih trenutaka kad je potrebno imati taj porok pušenja. Ili još bolje, duvanja. Ali, samo da bi se čovek malo opustio, da bi se ponovo nasmejao ... Umesto da zaplače. Poneka neodređena uspomena lepih prošlih trenutaka. On i Elena duž staze te proživljene ljubavi. Želja. I još jedna uspomena. Kada su se slučajno upoznali na promociji nekog novog automobila. I odmah je Alesandru bila simpatična, ta žena menadžer skroz na svoju ruku, koja je pričala non-stop praveći digresije, otvarajući zagrade i zagrade i opet zagrade i onda neke paralelne priče, gubeći se u nekom drugom brzaku reči. I čovek više nije baš najbolje shvatao gde će završiti. A onda bi se ona nasmešila ... "O čemu sam ono pričala? ..., i na kraju bi sama pronalazila nit, "Ah, da, naravno ..." I još jedna smešna stvar. I još jedan osmeh. I jedan erotičan trenutak, ona i one samodržeće čarape koje lagano svlači. Ona i njena koža koja se oslobađa i sija. I toliko. I sve. I suviše. Onda, iznenada, nešto mu zasmeta. Alesandro je nemiran na sofi. Ko zna s kim to sada radi. Ali, ne, ne radi to sada. Nije moguće. A onda, zašto je otišla? Možda je jednostavno trenutak bio takav. Ma da, mora da je tako. Ona nije tip koji prekine jednu priču i odmah počne drugu. Ne, ona ne. Nije moguće da odmah ponovo počinje, za sekund, da sa drugim radi sve te predivne stvari, bezobrazne, prljave, senzualne, ukusne, koje ona zna. A ti? Da li ti je normalno da iznenada, praktično i ne poznajući je, da tako kažemo ... da počneš da se zabavljaš sa devojkom jasmina? Sa Niki, sedamnaestogodišnjakinjom. Bolje da ne misli ni na ništa.
Baš u tom trenutku neko pozvoni na vratima. Alesandro skoro padne sa sofe. Na trenutak je zadremao. Brzo se podigne, pogleda na sat. Pola jedan noću. Ko je u ovo doba? Elena? Ali Elena ima ključeve. Ali mogla bi biti tako vaspitana da zvoni. Sad kad o tome razmišljam, otkad je otišla, samo je jedanput svratila kući. Onog dana kada sam je našao ulazeći u kuću. Htela je da uzme taj suvenir, taj glupi suvenir iz Venecije ... I uzela ga je. Kakvo đubre.
Onda Alesandro pogleda kroz špijunku. I ne uspeva da shvati o čemu je reč. A naročito ... ko je.
Jedan beli papir mu zaklanja vidik, gore se vidi jedan mali, čudni crtež. Onda začuje glas, prigušen zbog zatvorenih vrata.
"Ma daj, čula sam te, tu si iza vrata ... Ma šta je, nisi ga prepoznao? La-la-la-la-la-la ..." Tišina. Onda ponovo: "La-la-la-la-la-la!" Tek sada Alesandro uspeva da dobro vidi crtež. To je peraje. "To je kit koji ti svira! A ako mu otvoriš, poješće te!"
Niki ... Alesandro se osmehne i otvori.
"Ili ćeš ti pojesti njega ... Donela sam ti sladoled!"
"Hvala! Izvini, ali nisam uspevao da shvatim ..."
"Da, da ...", Niki ulazi u kuću sa kesom u rukama. "Cvikatoru! Hajde, zatvaraj ..."
Alesandro zatvori vrata i stavi lanac.
"Ovde je potrebna jedna kao što sam ja da ti bude telohranitelj, nego šta. A tvoja kuća je i onako prazna, šta se brines, šta mogu da ti ukradu?"
Alehandro joj se približi.
"Da, sada tebe ..."
"Baš slatko ...", Niki ga meko i nežno poljubi u usta. Onda se odvoji: "Pa, sada mogu i sladoled!"
Niki ga odnosi u kuhinju dok Alesandro odlučuje da promeni
CD.
"Hej, imaš li činijice u koje bismo mogli da ga stavimo? Ali velike. Pošto ja želim da pojedem brdo sladoleda!"
"Trebalo bi da su dole."
"Gde dole?"
Niki počinje da otvara sva vrata kuhinjskih elemenata. Pronalazi pravi. U visećem delu.
"Evo ih, našla!" Stub od posuda i velikih šolja je baš na poslednjoj najvišoj polici. Niki se pruži, uzme prve dve, pokuša da ih skine, terajući ih da poskoče. "Ups!" Obe izlaze iz stuba, ali jedna skače suviše visoko, udara u gornji sprat i pada postrance. Niki je strašno brza. Spušta kesu sa sladoledom koju je držala u ruci, savija se brzo i hvata je pre nego što dotakne zemlju.
"Fijuuu!"
"Jedno od tvojih boljih upijanja, a?"
Alesandro se pojavljuje na vratima kuhinje. Niki se digne sa predivnom plavom činijom u ruci, netaknutom. "Ah, baš, malo je falilo!"
Alesandro je pogleda. Te plave posude. Čine komplet sa kolekcijom čaša od plavog stakla koje su uzeli u Veneciji jednog od tolikih vikenda koje su proveli putujući po Italiji. Jedne večeri, kad su večerali sami, koristili su te čaše. Alesandro je savršeno postavio sto, tek što se bio vratio sa posla. Počeo je da kuva nakon što je pustio pravu muziku, a svetla prigušio ... Elena je sedela u salonu. Prigovarala je zbog izbora muzike i želela je da stavi neki drugi CD. Onda mu se pridružila u kuhinji, bosih nogu je sela na jednu od onih barskih stolica i gledala ga kako kuva. Alesandro je sipao malo šampanjca za oboje; "Pa, kako ti je prošao dan?" Pričali su o svemu pomalo, smejali se pričajući o nekome, toliko, suviše, i iznenada je Alesandro, okrećući se, udario čašom o ivicu zidića u kuhinji, okrnjivši je. Elena je prestala da pije. Prestala je i da se smeje. Uzela je tu čašu, pogledala štetu, odlomila komadić već naprslog kristala i onda bacila čašu u korpu za otpatke. "Više mi se ne jede." Otišla je u salon, podvukla noge pod veliki jastuk na divanu i namestila izduženo lice nekoga ko ne želi da prića, koje doneo odluku i sad je se drži. Elena je bila takva. Tu kolekciju je ostavila Alesandru. Možda zato što je već nedostajala ta ćaša.
Alesandro uzme činiju iz Nikinih ruku, otvori prozor malog balkona na kuhinji. Onda pogleda u Niki. Pa u činiju. I pusti je da padne na zemlju i da se razbije u paramparčad.
"Ali, Aleks ... zašto to radiš?!" Alesandro se osmehne i zatvori prozor.
"Zato što si možda mislila da je meni mnogo stalo do njih, a u stvari nije tako."
"Shvatam, ali izvini, zar nisi mogao da mi to kažeš i gotovo? Ti nisi normalan."
"Baš jesam. Razbila se činija? Pa dobro, naš život se neće promeniti zbog toga ..."
"I to je za tebe normalno?"
"Da, kad malo bolje razmislim, shvatam da možda može da izgleda malo komplikovano."
"Veoma ... Ko zna kakvu priču imaju te činije ..."
Alesandro shvata da ona ne može to da razume. I pomalo se oseti krivim.
"Ah, daj da pojedemo taj sladoled ..."
"Hej, da nećeš da mi pokažeš da ti ni do sladoleda nije toliko stalo i da mi ga baciš kroz prozor?"
"Ne, budi mirna, u tom slučaju ne bih bio tako normalan ..."
Stavljaju sladoled u činije, svako za onog drugog. Niki kontroliše svoju,
"Ja ću samo čokoladu i lešnik."
"Lagano."
"Nemoj da mi stavljaš voće jer mi ne ide, odlično je, ali to više volim kad je baš pravo leto."
Alesandro pokaže na jedan sladoled bele boje: "A šta je ovo?"
"Kokos. Da, malo kokosa možeš da mi staviš."
"Ali, izvini, rekla si samo kad je baš pravo leto ..."
Niki uzme kašičicu, ne može da izdrži, uroni je u svoju činiju, zatvori oči i malo proba.
"Mmm, dobro, odlično. Ne, kokos je nešto drugo. A i sa čokoladom prave one čokoladice ..."
"Baunti"
"Da, njih! Mnogo mi se sviđaju ..."
"Mi smo se pobrinuli za jednu od njihovih reklama."
Niki hukće. "Uf, ali ti uvek misliš na posao."
"Ne, to sam ti rekao tek onako. Uspomena."
"Ne treba da evociraš uspomene, sada ..." Alesandro pomisli na činiju, na čašu, na sve ono od malopre ... I odlučuje se na laž. "Naravno ..."
A ona se nevino smeje.
"Zato što je sada sada. A sada smo mi tu..
Niki uroni kašičicu u Alesandrovu činiju i pojede malo od njegovog sladoleda. Onda se baci na svoju, uzme malo čokolade i stavi je Alesandru u usta. Čim ih on zatvori, Niki odmah brlja po činiji i hoće odmah ponovo da ga nahrani. Umesto toga, umesto da ga pusti da proguta, ona mu isprlja deo oko usta. Kao kada se kapućino ispije na brzinu i ostanu oni brkovi. A onda se Niki lagano približi. Topla, senzualna, poželjna. I počinje da liže te slatke brkove, i jedan poljubac, i jedan liz, i jedan ugriz. "Jao." I onda osmeh. I jedan za drugim ti poljupci imaju ukus tih brkova od čokolade, od vanile, i od kokosa. I nastavlja na isti način, smešeći se, ližući ga lako uzbuđena. A onda, i ne primećujući, ona je na njemu.
"Hej, ma vidi, ostao ti je još jedan ... baunti..
Alesandro je ljubi i oni se prepuštaju i gase se svetla. I sladoled se malo topi. I oni takođe ... I jedan ukus ih malo-pomalo obuzme. I preteruju, i šale se, i boje te čaršave u razne ukuse i želje, i vesele igre i lake i bezobrazne i ekstremne ... Na trenutak Alesandro razmišlja: a šta ako se sad desi provala? Sera i Kareti. Dva uobičajena karabinijera. Pomoć. Ne. I lagano kliženje vanile niz njegova leđa, i čokolade i vanile i još niže, niže, slatko, lagano, duga ta mekana brazda. I Nikin jezik i njen smeh i njeni zubi i poljubac ... I sav taj sladoled koji ne treba rasipati ... I opet. Opet. I toplo i hladno i izgubiti se tako u svim tim ukusima. I iznenada je ... paf, svaki problem lako zaboravljen.

Noć. Duboka noć. Noć ljubavi. Noć ukusa.
U krevetu.
"Hej, Aleks ... pa ti spavaš."
"Ne."
"Da ... čula sam kako ti je disanje dublje ... A i nisi čuo da sam se obukla ..."
"Stvarno si već obučena?"
"Da. Mirišem na čokoladu i na kokos i na vanilu, i ako me moji uhvate, šta da im kažem?"
"Da si se smuvala sa sladoledžijom!"
"Kretenu!"
"Sačekaj, obući ću se."
"Ne, ostani u krevetu."
"Ne, ne sviđa mi se da se vratiš sama."
"Daj, Oli me je dopratila, uzeću taksi ... Mnogo bih volela da ostaneš ovde, u krevetu, da spavaš dok ja odlazim ..."
Alesandro malo razmisli. Niki napravi facu kao: daj, veruj mi, pusti me da idem.
"OK, nazvaću ti ga."
"Već sam i to uradila. Trebalo bi da je stigao."
"Onda bar sačekaj da ti dam novac."
"Već sam uzela. Dvadeset pet evra trebalo bi da je dovoljno ... rekla sam ti da si spavao."
"Ma ..."
"Samo sam ovo uzela. Veruj mi, mogla sam da ti počistim celu kuću! Uključujući i kreditne kartice! Čak i činijice pre nego što ih sve polomiš."
Onda ode do prozora. "Taksi je stigao." Niki poleti prema krevetu: "Ćao", brzo ga poljubi u usta.
"Mmm, lepo, ti mirišeš na borovnicu ..."
Sa prstom u ustima, Niki zastane nasred sobe. "Ali ja nisam donela borovnicu ...", i nasmeši se, pomalo bezobrazno, i onda trkom odlazi, ali na kraju tiho zatvori vrata. Alesandro začuje lift koji se zaustavlja na spratu, vrata koja se otvaraju. Niki koja ulazi. Lagani skok u prazno. Vrata lifta se zatvaraju, kreće, počinje da silazi. Onda Alesandro začuje zvuk ulaznih vrata, njene brze korake. Vrata automobila koja se otvaraju. Koja se zatvaraju. Vreme koje je potrebno da se kaže taksisti adresa. Automobil koji kreće u noći.
Malo kasnije. Zvuk. Mobilni telefon. Alesandro se budi. Tako kratko i već je zaspao ... Poruka. Čita je.
"Sve OK. Stigla kući. Nisam susrela moje. Sladoledžija je spasen. Uštedela sam, dugujem ti dvanaest evra! Ali hoću po jedan poljubac za svaki evro koji ti vratim. Laku noć! Sanjaću plave činijice koje lete."
Alesandro se osmehne i isključi telefon. Ustane da ode do kupatila i onda ode i u kuhinju. Naravno da je čokolada bila baš dobra ... ali od nje čovek ožedni. Alesandro otvori česmu, pusti vodu da oteče. Onda uzme čašu i pije. Vraća je na sudoperu i kada krene da se vrati u spavaću sobu, primeti da je sto već postavljen za doručak. Tacna, servijeta, kašičica, čak je i aparat za kafu već spreman. Samo da se uključi. Elena to nikad nije uradila. Onda jedna porukica zalepljena za papir gde je nacrtan kit. "I nemoj da kažeš da ne mislim ..." I ispod fascikla, ovog puta bela. Okreće je. Crveni natpis: Aleksov logo. Alesandro ostaje bez reći. Ne mogu da verujem. Nisam imao hrabrosti da pitam da li je razmišljala ... A ona ne samo što je mislila o tome već je i naterala svoju drugaricu da ga nacrta i čak ga je i donela! Alesandro odmahuje glavom. Baš je strava ova Niki. Onda lagano otvori fasciklu. Predivan logo sa vatrenim slovima sija na tamnoplavom nebu. Nacrtan je na providnom papiru, tako da se lako može prisloniti uz dva već nacrtana crteža. A onda rečenica. Ta rečenica. Alesandro je čita. Savršena je. Ispod je još jedan papirić sa porukicom. "Nadam se da ti se sviđa ... Meni se mnogo svidela! Toliko bih želela da je ova rečenica za mene. Eto, da, baš kao što je bilo večeras ... ja sam bila, je l' tako, tvoja LaLuna? Ups! Izvini ... Što sam to rekla! Izvesne stvari ne treba tražiti. Laku noć." I za tren Alesandro shvati, osmehne se. Baš je srećnik. Onda ponovo pogleda logo. Da, Niki, u pravu si, to je jedna predivna rečenica. I još nešto. Nemoj da mi se izvinjavaš.



Prigušeno bež svetio koje meko pada po svetlim pamučnim zavesama, elegantno raspoređenim na prozorima. Vrata kupatila se otvaraju.
"E pa ne mogu da verujem ... Stvarno ne mogu da verujem."
Simona, Nikina mama, skače na krevet. Roberto prestaje da čita i pogleda je, lako iznerviran.
"Podsećaš me na Glen Klouz kad se okreće u krevetu koji je pun kokaina, a umro je čovek u koga je oduvek bila zaljubljena i ona bi volela da njen muž napravi dete sa njenom najboljom prijateljicom, koja želi dete, ali ne može da nađe muškarca. Velika hladnoća. Hoćeš li me slediti nečim sličnim? Ili mogu da nastavim da čitam?"
"Niki više nije devica."
Roberto duboko uzdahne. "Znao sam. Ovo je bilo suviše lepo veče da ne bi bilo i onog finalnog zajeba ..." Onda spusti otvorenu knjigu na noge. "Dakle, moguće su dve stvari; 1) želiš li da skočim na krevet urlajući kao luđak i da onda odem u njenu sobu i napravim lom. Onda da izađem u pižami, pronađem mladića koji je sve to napravio i prisilim ga da se oženi njome; ili 2) da nastavim da čitam govoreći nešto tipa nadam se da joj je bilo lepo, da je pronašla mladića koji je učinio da se oseća kao žena ili neku drugu rečenicu koja će ti pokazati da tu vest prihvatam sa vedrinom?" Roberto pogleda u Simonu i osmehne se: "Dakle, šta bi više volela?"
"Želim da ti budeš ti! Sa tobom se nikad ne zna kakav si muškarac!"
"Normalan, čini mi se. Volim svoju ženu, volim svoju decu, volim ovu kuću, volim svoj posao. Samo sam malo nesrećan zato što bih mnogo želeo da se s tobom slažem ... Ali znao sam da i sa ove dve opcije koje sam ti dao, tebi neće biti pravo. Trebalo je da kažem, kao kad smo bili mali, prilikom ispitivanja, a profesor je govorio: Ispričaj mi lekciju po želji. Eto, možda bih u tom slučaju imao neku šansu da se ne raspravljam s tobom."
"Ne podnosim te kad si takav."
Roberto odmahne glavom, stavi obeleživač na stranicu do koje je stigao i spusti knjigu na komodu. Onda se okrene i pokuša da zagrli svoju ženu, ali Simona se namrštila. Ritne se malo i pokuša da se oslobodi.
"Ljubavi, daj, nemoj tako ... Znaš da mi se posle još više sviđaš, pazi, rizikuješ!" i lako je poljubi, u kosu, gubeći se u ne mnogo sladunjavom mirisu šampona.
"Hajde, budi miran ...", smeši se nežna i mala, "ježim se." Onda pušta da je ljubi po vratu, po ramenu, po dekolteu. Roberto joj spušta bretelu, lagano ...
"Ne, rekla sam ti, ma shvataš li ti to?"
"... Šta, ljubavi?"
"Niki ... je vodila ljubav."
"Da, shvatam, ali ne shvatam koliko je vremena prošlo otkad smo mi to radili ..."
Simona se oslobađa mekog Robertovog stiska, malo se udaljava nameštajući bretelu na mesto. "Eto vidiš kakav si ... takav si."
"Kako takav? Ja sam onaj odranije, normalan."
"Ne, hladan si i ciničan."
"Ma šta pričaš, Simo! Sad preteruješ. Ama znaš li koliko bi muževa i očeva posle jedne takve vesti okrivilo ženu, odnosno majku?"
"Da, ali ja se nikad ne bih za njih udala."
"Da, ali ne možeš se uvek skrivati iza tih opravdanja."
"Ne skrivam se. Zaista to mislim." Simona skuplja noge i grli ih. Žmirka očima. Roberto je gleda i primećuje. Sad će da zaplače.
"Ljubavi, šta to radiš?"
"Umorna sam, depresivna i uplašena", i lagano joj sklizne jedna suza.
"Ma šta to pričaš?"
"Pričam, pričam ... Niki će otići, ostaviće nas. Mateo će uskoro odrasti i on se više neće vratiti i ja ću ostati sama. Ti ćeš se možda zaljubiti u neku mlađu i lepšu, možda ćeš baš i namestiti situaciju da budeš otkriven, kako mnogi rade da bi oprali savest i imali izgovor da prekinu, ili ćeš mi reći da bi se osećao iskrenijim ..." Gleda ga, pokušava da se nasmeši i briše se nadlanicom, šmrkćući. Ali druga suza lagano klizi, radoznalo sluša sve ove reći, pre nego što će pasti. "Ne. Nećeš imati hrabrosti da mi to kažeš ... namestićeš da te otkrijem. Bolje, zar ne?", i poćne da se smeje. Nervozan smeh.
"Ljubavi, ti praviš pravi film. Ružan film."
"Ne, ponekad je tako. Za svaku ljubav koja počinje, neka druga završava."
"U redu, biće onda tako, ali u međuvremenu zašto zbog toga što smo svi srećni zbog Niki mora da se završi baš naša ljubav? Možda se završava neka druga, zar ne? Na primer kod Karlonijevih. Onih iz šestice. Umesto da vode brigu o svojim problemima, oni uvek zabadaju nos u tuđa posla. Ako se rastanu, bar ćemo imati jednu brigu manje u ovoj zgradi!", i opet je zagrli, lagano je osvaja, stiska uz sebe. Ljubi je i nežno gleda u oći, ali intenzivno, kao muškarac. "Ja tebe volim, volim te oduvek i još ću te voleti. I ako sam, kad smo se venčali, bio uplašen, sad kad sam to uradio, i posle dvadeset godina mogu da kažem: srećan sam što sam napravio onu scenu kao budala i što sam išao da zatražim od tvojih roditelja tvoju ruku. Sećaš li se šta je rekao tvoj otac? Kako li će ona tebi kuvati?"
Simona je neodlučna da li da se smeje ili da ga gleda malo sumnjičavo. "Ali kako, zar ne vidiš?" Simona šakama dira kožu na licu, zateže je polazeći od jagodica, meko, lagano, vuče, prema ušima. "Vidiš, vreme prolazi ..."
"Ne", smeši se Roberto, "ja vidim vreme koje će doći, vidim jednu ljubav koja ne želi da ode i vidim jednu prelepu ženu..i ponovo je ljubi, slatko. Nežni poljupci saučesništva, poljupci različitog ukusa, kao vino koje stari i zbog toga postaje gušće, lako začinjeno, sa aromama koje podsećaju na vanilu i drvo, postojano, toplo. Poljupci koji se spuštaju, idući za njegovim prstima, po ivici gaćica, a Simona oseća jezu i smeši se i zabacuje glavu i kaže: "Ugasi svetlo ...". "Ne, želim da te gledam." A ona, onda, smejući se, navlači čaršav na glavu, nestaje ispod njega i lako ga ugrize kroz pižamu, nežno, meko, senzualno. I nešto se dešava. I za tren gube osećaj za sve to vreme i ponovo postaju deca.

Dobro jutro, svete. Nisam verovala. Profesor filozofije zaista me je iznenadio onim predavanjem van programa. Čak i on s vremena na vreme posluži nečemu. Umesto da nastavi da objašnjava Popera, rekao je: "Danas ću napraviti jednu ludost. "
"A inače šta radiš?" prošaputala je Oli.
"Da li ste ikada čuli za Siorana?"
"Je l' se to jede?"
"Ne, Betinijeva, to se ne jede. Emil Sioran. Filozof ... Ne, Skalci, ne vredi ti da se trudiš da ga nađeš u indeksu u knjizi. Nema ga. Dopustio sam sebi jedan mali prestup. Siorana ću vam ispričati zato što mi se sviđa. I po mom mišljenju, pogodiće vas. "I profesor se nasmešio. Ja nisam shvatala.
"Da, u zube", ponovo je Oli prošaputala Eriki.
"Sioran se rodio u Rašinari, u Rumuniji, 1911. godine. Sa sedamnaest godina počeo je da studira filozofiju na Univerzitetu u Bukureštu ... "
"Pa, on je onda moderan filozof odnosno u sadašnjem vremenu?"
"Da, De Luka, on pripada dvadesetom veku. Šta ste mislili, da se filozofija zaustavila pre dvesta godina?"
I nakon svih onih bla-bla-bla, izrekao je. Izrekao je tu rečenicu koju više nikad neću zaboraviti.
"Knjiga mora da kopa po ranama, u stvari treba još više da ih produbi. Knjiga mora da bude opasnost. "Tako je rekao taj Sioran. A ja sam onda podigla ruku. Profesor me je video: "Kavalijeva, šta je bilo? Morate u WC?"
"Ne, želela sam da vam kažem da se ta rečenica, po mom mišljenju, može primeniti i na ljubav. "
Tišina. Svi ćute. Pa ipak, ne čini mi se da sam izvalila neku glupost.
"Kavalijeva ... izašli ste iz svoje uobičajene zimske letargije. Proleće dobro deluje na vas. Drago mi je zbog toga, dobro ste to povezali. Daču vam jedan plus."
Oli je izmenila čitav spektar svojih kreveljenja i plaženja, i rekla mi tiho: "Njemu je drago, jesi razumela? Njemu je drago!" Erika mi je namignula, a Dileta je digla palac kao rimski imperatori gladijatorima. Spašena sam. Neće me prepustiti lavovima. Super Hvala, Siorane.



Leonardo je u sali za sastanke sa ostalim direktorima. Pregledaju dva crteža Alesandrovog tima: devojku na ljuljašci i devojku na dasci za surf.
"Ništa se tu ne može, Beli je uvek najjači. Ima talenta, stila, originalnosti." Leonardo raširi ruke. "Možda ga je čak i činjenica što smo ga stavili nasuprot ovom mladiću, što je osetio malo daha za vratom, nagnala da radi bolje nego obično, zar ne?"
"Odlična strategija ..."
Leonardo nastavlja; "Reći ću vam samo ovo: juče, pre nego što je izvukao ova dva crteža, bio je među ljudima. Ceo prekjučerašnji dan proveo je u Fređeneu, u starim barakama, među novom mladeži, njihovim stremljenjima, njihovim mirisima, njihovim željama. Nikad čovek ne treba da veruje da je toliko inteligentan, a još manje superioran, Alesandro je u ovom savršen. Hrani se narodom, ljudima, korača u senci pored njih. On je vampir emocija i osećanja, Drakula iskušenja ..." Zatim Leonardo pogleda na sat: "Rekao mi je da će ujutro doneti logo. Radio je na njemu cele noći. Zamislite, uzeo je namerno nove dizajnerke kako bi uradio logo sa slovima koja će nas iznenaditi."
Predsednik spusti šoljicu sa kafom. "A naročito će iznenaditi Japance."
Leonardo se osmehne: "Da, naravno."
Baš u tom trenutku zazvoni interfon. Sekretaričin glas najavljuje: "Izvinjavam se, gospodine, stigao je gospodin Beli."
Leonardo pritisne taster: "Uvedite ga unutra, molim vas." Onda se digne i krene prema vratima. Otvori ih, a onda okrenut ostalima: "Gospodo, princ periferija ..."
Alesandro mirno ulazi: "Dobar dan svima."
Sa osmehom onog ko zna prilično, ali ne želi da oteže stvari. U stvari, onog ko bar jednu stvar zna sa apsolutnom sigurnošću. Neće otići u Lugano.
"Evo noćašnjeg posla." Stavlja na sto belu fasciklu, u središte sastanka. Aleksov logo. Srećom, kitovo peraje je ispod. Niki mu je objasnila da je kit Olin potpis. Oli, dizajnerke i pre svega pohotne "kitolovke", proždiračice muškaraca. Pre nego što je postala Talas. Ali to je neka druga priča. Alesandro lagano otvori fasciklu. Iz kožnih fotelja ustanu svi rukovodioci, jedan za drugim, čak i predsednik. U tom trenutku Alesandrov logo zasija u svoj svojoj čistoti na sredini stola. Iste one reći koje je Niki toliko želela da čuje prethodne večeri. One koje bi tolike devojke želele da čuju. Naročito ako se zbog nekoga osećaju kao LaLuna. Leonardo uzima crtež u ruke. Smeši se. Onda glasno pročita: Nemoj da tražiš LaLunu ... Uzmi je!
Iznenadna tišina u sali. Skoro religiozna. Svi se zgledaju. Svako bi hteo da kaže, ali uvek postoji neki strah da prvi progovoriš. U stvari, neodlučnost da li ćeš biti u savršenoj liniji sa krajnjim izborom. Predsednikovim izborom. Samo on realno može sebi dozvoliti tu slobodu. I predsednik se digne na noge. Pogleda Alesandra, onda Leonarda. Onda ponovo Alesandra. I osmehuje se. I kaže ono što su svi toliko želeli da kažu.
"Savršen je. Nov i iznenađujući." I svi eksplodiraju u aplauz. "Odlično!" Leonardo obuhvati Alesandra oko ramena. Svi ustaju i dolaze da mu čestitaju. Neki mu stežu ruku, neki ga potapšu, neki mu se nasmeše i namignu. "Bravo, bravo, svaka ti čast, zaista."
Jedan od najmlađih rukovodilaca uzme ona dva crteža i njihov ogo, stavi fasciklu pod mišku i brzo krene prema izlazu iz kancelarije. "Idem odmah da ih montiram na dva crteža i probaćemo štampanje oba, a onda ćemo ih poslati u Japan."
"Odlično, idi."
Alesandro prihvata kafu koju mu je neko ponudio: "Hvala". Kada nešto uspešno uradiš, čini ti se da imaš suviše prijatelja. A kada omaneš, ako ti ostane jedan prijatelj, i on je mnogo. I Leonardo pije svoju kafu. Direktor je doneo kafu za obojicu.
"I sada nam samo preostaje da sačekamo dve nedelje."
"Ali kako? Zar ih nećemo poslati internetom?"
Leonardo ga lako potapše. "Ti baš stalno hoćeš da se šališ sa mnom, a? Prinče periferija. Dve nedelje potrebne su njima sa svom upravljačkom ekipom na jednom mestu, uz prepuštanje ne znam kakvom ispitivanju tržišta, možda čak i različitom od onoga što si ti juče radio, da pronađu optimalno rešenje ..."
Alesandro mu se osmehne: "Ah, da, naravno."
"Znači, ostaje nam samo da sačekamo." Alesandro ispije svoju kafu i onda krene prema izlazu. Svi ga pozdravljaju osmehom, još jedanput izražavajući svoje čestitke. On, naprotiv, ima samo jednu misao. Da ode da se odmori. Da proslavi. I izlazi u hodnik i skoro poskakuje, lupne spojenim nogama, sa strane, veoma zadovoljan što može da izrazi sopstvenu sreću. Baš u tom trenutku susreće Marčela, svog mladog konkurenta. I pozdravlja ga s osmehom i namigivanjem. Onda zastane. Neodlučan i zbunjen. Ali, odluči da pokuša. I pruža ruku.
"Do sledeće prilike ...", Alesandro ostane tako, u iščekivanju. Štali će uraditi? Da li će je stegnuti? Udaljiti se bez reći? Praviti se da će mi pružiti ruku, a lupiće mi šamar? Marčelo prilično dugo okleva. I on upravo sprovodi autogeni trening. Samo budi vedar i miran, miran i vedar I uspeva u tome. Marčelo se osmehne i pruži ruku Alesandru i stegne je: "Naravno, do sledeće prilike". Alesandro ga pozdravi i sada se udaljava mirniji, osećajući se kao nesumnjivi pobednik. Ovo su pravi uspesi.

I napred. Bez vremena za slavlje. Kuća. Mir. Nešto za priču. Nešto za piće. Smeh. Na trenutak ne plašiti se ničega. Isključiti mobilni telefon. I izgubiti se bez žurbe.
"Strašno mi se svideo ovaj film, daj, gde glumi ona devojčica što je glumila i u Leonu ..."
"Pa to je onda film za decu."
"Ama zašto ti sebe ubrajaš u odrasle? A i ona je sada odrasla."
"Čekaj, čekaj, potražiču na Guglu." Alesandro odlazi do kompjutera, koji je tu blizu.
"Evo, to je ona. Vidiš? Natali Portman. A film je Closer..."
"Pusti me da vidim ..."
Niki sedne na svoje noge i nasloni se na njega, pomalo ga pritiskajuči. Smeje se dok pokušava da plovi internetom. Napred. Nazad. Otvara još jednu stranicu, nova potraga.
"Evo, čak imaju i muziku za film. Predivna je. Čekaj da skinem preview ..."
Alesandro je gleda. Prelepa je, mala radosna devojčica koja strelicom trči gore-dole, puna entuzijazma. Zatvara oči i na trenutak miriše kosu i njen osmeh. I ne misli na drugo. I to ga zabrine. Niki okrene lice prema njemu.
"Hej, ma šta to radiš? Spavaš?"
"Ma kakvi!"
"Oči su ti bile zatvorene! U redu, gledaj ovamo ... Evo ih, ima više njih ... The Blower’s Daughter i Cold Water su one od Demijana Rajsa, ali posle idu i one strava, Smack My Bitch Up od Prodidži, baš je moćna, a? A onda i ove dve koje nisam čula, How Soon Is Now i Come Closer. Da čujemo ovu ...", Niki klikne na strelicu, pesma kreće: "... Come on closer, I wanna show you what I’d like to do ..."
"Lepa je, je l' da? Ovde kaže ..."
"Ne, ne, Aleks, pusti mene da to uradim. Znam da znaš engleski. Ali, bar ću se ovako ja pripremiti za ispit. Moja profesorka kaže da ja imam dobar izgovor, ali da ne razumem najbolje značenja."
Niki zatvori oči i pažljivo sluša: "... You sit back now, just relax now, I’ll take care of you ..." Onda klikne ponovo na virtuelnog čitača i pesma počinje iz početka. "Sačekaj, važi?! Ova ne važi. Evo", i ponovo je presluša. I ovog puta nema nikakve sumnje.
"Dođi bliže, želim da ti pokažem šta bi mi se svidelo da radim ... Sedi pozadi, sad se opusti, ja ću se brinuti za tebe ... malo sam neodlučna oko ovog back ...", ponovo vrača jedan deo. "Da, trebalo bi da je tako..Preview ide sve do Hot temptations, sweet sensations infiltrating through, sweet sensations, hot temptations coming over you.
"Molim te, molim te, molim te, daj samo ovo ponovo da čujem", i smeje se. "Eto, ako ništa drugo, mogu da kažem da sam naučila lekciju. Bar sam malo učila", i dok čitač ide na repeat i ponovo preslušava prvi minut ove pesme, Niki ustane i ugasi svetio. Sami. U salonu. Divani od bele kože reflektuju blagu svetlost koja dopire spolja. Neki auto prolazi u daljini, ne čuje se ta sirena, čak ni zvuk motora.
Niki otvori prozor na terasi. Lagan udisaj vetra. Onda se skine. Na trenutak Alesandro je zabrinut da li je onaj od preko puta tamo da gleda. Da krade očima nešto što nije njegovo. Ali ne. Tu je prijatelj mrak. Nikina haljina klizi dole, lagano, duž kože. Skuplja se oko njenih nogu, krotki dvoranin. Niki je prekoračuje lakim, malim korakom. Obukla je mrežaste čarape sa podvezicama. Nema brushalter. Priđe, ali ostane na nogama ispred divana.
"Hoćeš li me poljubiti?"
Alesandro se digne i lako je poljubi u usta.
"Sačekaj, hoću nešto da pustim."
Odlazi prema biblioteci ostavljajući je na trenutak samu. Raširenih nogu, sa mesečinom koja je ocrtava kao krhku devojku s obrisima od vanile, sa tim lakim mirisom koji je obavija.
Alesandro se vrati kod Niki. I on je go. Zabacuje joj kosu unazad nežnim, ljubavnim pokretom. Niki zatvori oči. Muzika kreće. She’s The One.
"Sećaš li se?"
"Naravno, postoje trenuci koji se ne mogu zaboraviti."
Ona se smeši otkrivajući svoje savršene zube. Blistaju u ovoj sobi u polumraku. Refleksija jedne ribe koja se praćaka brzo u noći u karipskim morima, s vremena na vreme menjajući pravac, noseći sa sobom u dubinu mesec i njegov odraz.
"Na trenutak sam pomislila da si ga ti već navukao ..."
"Šta?"
"Kako šta, prezervativ.”
"Nisam ni pomislio na to ...i privlači je sebi, miluje joj grudi, steže je, ljubi. "Mmm, lepo, baš lepo mirišeš ..."
"Uzećeš me, čoveče?"
"Još uvek ne ... ali razmišljam o tome." Niki se smeši i sada ga strasno ljubi. I zabavlja se. Da. Jedan poljubac koji zabavlja, s jezikom, jedan poljubac koji miriše na ljubav i na igru. Jedan poljubac prepun lepih ukusa i želje i pučine i još mnogo čega drugog. Jedan poljubac koji ima snove za priču. I pružaju se na divan. Nikine noge lako su namazane i mnoštvo lakih mirisa podseća na cvetnu livadu, misterioznu, sakrivenu u nekoj šumi koju treba otkriti.
"Lićiš na lane koje trći i onda se sapliće i pada u oveće i diže se i nosi sa sobom lišće i latice i bele rade i margarite i divlje ljubičice i šarene ruže i bilje koje miriše na sve ..."
Niki se smeši: "Ma šta to pričaš?"
"Pričam, pričam ..."
"Kako to da mi pričaš sve te gluposti, hoćeš da me impresioniraš? Vidi, možda se ne sećaš, ali već smo vodili ljubav ..."
"Kakva si ti budalica, kažem ti to zato što je tako lepo ponekad biti budalast ..." I ponovo je ljubi. Da, kad se zaljubiš, lepo je biti pomalo budalast ... Ali nevolja je što to ne primećuješ, ne shvataš ... Ali, zar se ti zaljubljuješ, Aleks? Sam se to pita. I oseća se još budalastije. Mogao bi čak i da pocrveni. Ali, polumrak te uvek spasava, drži te na sigurnom, tera te da sanjaš, pravi te budalastim.
"Ali, ti ovo ne pričaš iz nekog scenarija, a? Ponekad se čini da radiš proučene stvari ... to nije lepo. Čini se kao da smo u nekoj od tvojih reklama." Niki se odvaja.
"Moram da budem iskren ... ali bio sam zaboravio da smo vodili ljubav."
"Budalo", Niki ga lako tresne po leđima, a onda, slatko, ponovo pušta da je ljubi. Alesandro oseća kako njegova želja raste. Lagano je gurne rukom u grudi i ona pada dole, duž divana. I uzdiše dok joj on skida gaćice. Koža pod njegovim telom je hladna. Alesandro je gleda, prelepa je. I ima sedamnaest godina. Četiri više od Pjetrove ćerke. Ma zašto se ja osećam krivim? Kriv je Pjetro, koji je mnogo rano napravio decu. Eto zašto još žudi za slobodom ... Neko je rekao da postoji vreme za sve ... Ali sada? O kom vremenu sada govorim? Šta još treba čekati? I iznenadan nalet vreline. I glad. I želja. I ništa više ne shvatam i ona me skida i ja je puštam. I gledam kroz prozor i osećam druge mirise i kod komšije je ugašeno svetio i ovog puta ona mene gura i to čini nežno i smeši se i širi mi noge i pruža se preko mene. I bezobrazna je. Još više. Jao! To je uradila namerno. I svojim velikim očima gleda me odozdo. I smeši se. I veoma je bezobrazna, i lepa, i nevina. I prepuštam se. I zatvaram oči.
A šta ako sad naiđe Elena? Elena ima ključeve od kuće, moglo bi se desiti. Moram da promenim bravu. Ali ne, neka samo uđe. Ona je odlučila da ode. Da, samo neka uđe. U stvari, kamo sreće da uđe. I povlačim Niki na sebe i smešim joj se. I željno se ljubimo. I već zna nešto o meni. I odlučujem da vodimo ljubav.
"Jao", gleda me zabrinuto, "ali zaista ništa nisi stavio ... budi pažljiv, važi?"
"Ko zna. Ti si sama rekla. Ne treba sve uvek da bude kao po scenariju." Ona odmahuje glavom i onda me ljubi.
"Luđački mi se sviđaš."
"I ti meni."
Onda mi nešto blesne u glavi. Ah ne, moram obavezno da promenim bravu.
Duplikat ima i moja majka.

Ponekad dve nedelje prođu brzo. Ponekad se čini da nikad neće proći. Ovo je takav slučaj. Ali Alesandru je prijatno da ispunjava ovo vreme koje više nije slobodno, nije više izgubljeno, nije više poklonjeno. Ovo "prisilno" vreme u iščekivanju presude ... Japanaca. I večere na najrazličitijim mestima. I otkrivati Niki dan za danom. Ukus ove devojke jasmina, uvek tako različit, nežan, gorak, s medom, s borovnicom ... s čokoladom. Lepih nijansi kao najkapriciozniji od zalazaka sunca. Sad devojčica, sad devojka, sad žena. I onda ponovo devojčica. I ponekad osećaj krivice. A ponekad tolike sreće da oseća strah. Ali, strah od čega? Da se mnogo ne zaljubi? Da će se završiti? Da će se sve promeniti, godine, posao, dosadašnji život, toliko da neće uspeti u tome? Ali zašto, pa šta je bilo sa Elenom? Potpuna usklađenost, hiljade stvari koje su zajedno radili, ista iskustva, isti način života. Da. Bili smo savršeni. Tako savršeni da smo bili savršeni i u savršenoj propasti veze. Ne. Već je ostalo malo do odgovora iz Japana. I ja želim da to vreme iskoristim na najbolji mogući način, do kraja. Lako, srećno, bezbrižno. Onako kako dolazi, onako kako ide. Da, želim da plovim na tom talasu. Plima. Kako je ovu pesmu definisao Enriko? Ah, da. " Ti si u meni kao plima. " To je strah od dubine onoga što stvaraš, a čime ne znaš da upravljaš. "Beskrajan strah da ti nisi moja. " Odlično, Enriko. Toni Kosta još se ne javlja. Kako se to ova istraga tako odužila? I onako je reč o istoj sumi, neće više zaraditi ako je bude odužio. Nazvao sam ga danas i rekao mi je da ćemo se čuti krajem meseca. Nadam se da nema problema. Iznenada, Nikin glas.
"Zlato? Ma šta radiš? Jesi li još uvek u kadi? Jesi li lud? Ja idem na utakmicu, da li se sećaš da danas imamo finale u odbojci?"
"Imamo?"
"Dobro, tako se samo kaže ... Moje drugarice! Jesi li se setio ili ne?"
"Naravno da jesam."
"Ne, nisi se setio!"
"Ma kakvi! Upravo se spremam da budem lep za tebe ... i za tvoje drugarice."
Alesandro se iznenada podigne iz vode. I čak i ovako, iako je sav nasapunjan i prekriven penom, vidi se da je želi.
"Budalo!" smeje se Niki i baca mu jedan peškir. "Smečovaću ti ovde, i vidiš gde završava ..."
"Jao!"
Niki ga gleda. Sad joj je pogled bezobrazan.
"Čuj, zašto o tome ne popričamo posle utakmice?"
"Neke razgovore treba odmah sprovesti ..." Potpuno mokar, pokušava da je uhvati, ali mu Niki izmiče.
"Aleks! Ma šta ti je, imam finale! Kad se ovako ponašaš, baš ličiš na dečaka ... ma daj. Ja sam se smuvala s tobom zato što si me naveo da poverujem da si muškarac!"
"U potpunosti odbacujem svoju očinsku ulogu, Edipov kompleks, traganje za ocem itd., itd."
"Ma ti si lud, tatu već imam, a u tebi ga najmanje tražim. Staviše, nadam se samo da on neće tebe tražiti. Beži, ja idem, bežim na motoru. Nadam se da ćeš me stići!"
Niki brzo izlazi iz kupatila. Alesandro joj viče izdaleka; "Naravno da ću te stići, ali hej, ovo je finale kog od tolikih sportova kojima se baviš?"
"Budalo!"
Alesandro otvori tuš. Budalo? Samo mi je to nedostajalo ... i počne brzo da se sprema. I malo-pomalo, kad si s nekim zajedno, sve postane normalno. I ta ljubav koja "obične ljude čini neobičnim" završi se zaboravom. Brzo. Ponekad suviše brzo. Pa ipak, Elena je i dalje prisutna. I dok se tušira, dok jedan mlaz odnosi malo sapuna, nešto se vrača. Pravo iz prošlosti. Taj dan.
Za trenutak je očajno pomislio na provalu. Pa je počeo kao bez daha da juri po stanu. Ne, notebook nisu uzeli. Ni televizor. DVD je još tu. Nastavlja da ide kroz sobe. Prazni ormani, vešalice na podu, odeća koja je skliznula dole. Kako to da nisu ukrali ništa vredno? Pogledao je na komode. I tada je video. Jedan koverat. Prišao je. Za Aleksa. Onda je, naravno, otvorio taj koverat. I brzo preleteo pismo, ne uspevajući da poveruje u te reči, u te rečenice bez prideva, jednostavne, siromašne, jadne. Bez nekog zašto, kako, kada, gde. I onda onaj poslednji red.
"Poštuj moj izbor kao što sam ja uvek poštovala tvoj. Elena."
Tek tada je shvatio. Eto šta su ukrali. Ljubav. Moju ljubav. Ono što sam gradio dan za danom, pažljivo, sa željom, uz trud. A Elena je lopov. Uzela ju je i odnela, izlazeći na glavna vrata kuće koju smo zajedno gradili. Četiri godine malih detalja, izbora zavesa, položaja soba, okačenih slika sa svetlošću koja je pratila izlazak Sunca. Paf! Za jedan tren ta radost, te male rasprave kako organizovati kuću, nestale. Sve je otišlo. Ukrali su mi ljubav, a ne mogu čak ni da prijavim krađu. Onda je Alesandro izašao u noć, nemajući hrabrosti da pozove prijatelja, nekoga, da ode do svojih roditelja, do dragih bića, svoje majke, svog oca, svojih sestara. Do bilo koga kome bi mogao da kaže Elena me je ostavila. Ništa. Nije uspeo. Lutao je onim Rimom iz tolikih filmova voljenih režisera, Roselinija, Viskontija, Felinija. Njihove priče na ovim ulicama, ovim ćoškovima. A sad je Rim izgubio boje. Samo je crno-beli. Tužan spot, kao jedan od njegovih prvih radova. Tek što je bio došao u agenciju. Seća se toga kao da je bilo juče: potpuno crno-beli i na kraju se pojavljuje proizvod. Mali jogurt koji boji ceo grad. A sad? Ko bi sad trebalo da se pojavi u ovom poslednjem zumiranju? Ona. Samo ona. Trg Republike. Elena sedi na ivici fontane, okreće se, prvi plan na njen osmeh. Sada ceo grad dobija boju. Na ponovljenom snimku pojavljuje se vatrenocrveni natpis: Ljubavi moja, vratila sam se. Ali taj film se ne daje ni u jednom bioskopu. A na ovom trgu nema nikog sem dva stranca koja sede na ivici fontane i gledaju u mapu grada, okreću je po rukama, ne nalazeći pravac. Možda su se izgubili. Ali se smeju. Zato što su oni još uvek tamo, oni možda neće izgubiti jedno drugo. Alesandro i dalje korača. Najtužnije je što sutra moram da idem na Kapri, na važan sastanak sa Japancima. Želeo bih da pozovem kancelariju i da kažem: "Ne dolazim, bolestan sam. Zaustavite Zemlju, želim da siđem. " Ali ne. Oduvek je ispunjavao obaveze. Ne mogu da ne odem, verovali su u mene. Ja ne želim nikoga da razočaram. Samo što sam i ja verovao u Elenu. A Elena me je razočarala. Zašto? Ja sam verovao. Ja sam verovao. I tako se popeo u voz, potražio je svoje mesto i sačekao pola sata pre nego što je voz krenuo. Onda je preko puta njega sela jedna lepa gospođa od oko pedeset godina. Nosila je burmu na prstu i sve vreme telefonom je razgovarala sa svojim mužem.
Alesandro je i ne želeći slušao taj razgovor. Nežan, senzualan, radostan. I ja sam pitao Elenu da li hoće da se uda za mene. I mi smo mogli da provedemo svoje dane razdvojeni, svako na svom poslu, ali uvek sjedinjeni, bliski, svaki čas zivkajući se telefonom radi pozdrava, poljupca, šale, kao ova gospođa ovde, preda mnom, sa svojim čovekom. Izgovorili bismo jedno drugom reci ljubavi izvan svakog vremena, zauvek, smejući se kao što to rade i oni. Ali ne. Sve ovo više nije moguće. I Alesandro počinje da plače. Tiho. Polako. I stavlja naočare za sunce, tamne rej-banke, koje mogu da sakriju njegov bol. Ali suze, kad padaju, ponašaju se kao deca na moru. Pre ili kasnije pobegnu u vodu. Alesandro onda digne naočare i suze slobodno padaju, sve zajedno. I njegov obraz se kvasi i usta se osećaju na so. Pomalo se stideći, pokušava da se obriše nadlanicom. Gospođa to primeti i na kraju, pomalo zbunjena, završava razgovor. Onda se velikodušno i ljubazno okreće njemu.
"Šta se dešava, jeste li dobili neku ružnu vest? Žao mi je ..."
"Ne ... samo sam se rastao.. I Alesandro uspeva samo njoj to da kaže, jednoj nepoznatoj ženi.
"Izvinite, znate ...", počinje da se smeje i dalje se brišući, šmrkćući.
Gospođa se smeje, dodaje mu papirnu maramicu.
"Hvala." Alesandro izduvava nos i još više se ušmrkne. Onda se nasmeši. "Kad sam vas čuo tako veselu, malopre, na telefonu sa mužem, možda posle ko zna koliko vremena provedenog ..."
Gospođa se nasmeši: "To nije bio moj muž".
"Ah!" Alesandro joj pogleda u ruke, vidi burmu.
Gospođa to primeti; "Da, znam. To je bio moj ljubavnik."
"Uh ... izvinite."
"Ništa, ništa."
Ostatak puta provedu u tišini. Sve do Napulja. Kad su stigli na stanicu, gospođa ga pozdravi.
"Do viđenja i želim vam svako dobro ..." Smeši se, onda silazi. Alesandro uzme svoj prtljag i siđe i on. Sledi je pogledom i posle nekoliko koraka vidi kako se grli sa nekim muškarcem. On je ljubi u usta i uzima iz ruku kofer sa točkićima. Koračaju duž koloseka. Onda on staje, ostavlja kofer i digne je uvis, u vazduh, u nebo, čvrsto je stežući. Alesandro dobro zagleda. Ovaj muškarac ima burmu, mora da je muž. Naravno, moglo bi se desiti da je i ljubavnik oženjen. Ali, ponekad su stvari jednostavnije nego što ih čovek zamišlja. Nastavljaju da hodaju pored taksi stanice. Ona se okreće, ugleda ga, mahne mu izdaleka i onda ponovo grli svog muža. Alesandro uzvraća osmeh, a onda mirno sačeka i on svoj taksi. Steže zube, nastavlja put. Gliser ga vozi do Kaprija. Ali Alesandro i ne vidi more. Plavo je, čisto, mirno. Ali on stoji iza ovih prozorčića prljavih od soli i vode, a naročito sivih kao njegovo srce. Onda u ulicu Kamerele, na sastanak sa Japancima. I dubok udah. I iznenada se nešto menja, ovaj bol malo se transformiše. Preko prevodioca ih zabavlja, očarava, ohrabruje, priča neke anegdote vezane za Italiju. Prekriva usta rukom kad se smeje, obavestio se o ovom njihovom običaju. Oni smatraju da je nevaspitano drugima pokazivati svoje zube. Alesandro je precizan, pedantan, pripremljen. Sve sa p, skoro kao perfektan. Ali jedno je sigurno. Na poslu ne želi da razočara. Onda prelazi na razgovor o projektu za njihov proizvod. Prišao im je direktno, na licu mesta. Ali kada čuju, Japanci se oduševe, polude i na kraju ga svi srdačno tapšu po ramenima. Čak je i prevodilac srećan, kaže mu da ga zasipaju komplimentima, da je imao veliku ideju, genijalnu. I završni udarac Alesandro im zadaje kada im, posle pozdravljanja, pruža sopstvenu vizitkartu obema rukama, baš kao što se radi u Japanu. I oni se smeše. Osvojeni. Alesandro se tako može vratiti. Izvršio je do kraja svoj zadatak, nikoga nije razočarao. Štaviše. Učinio je i više. Dao je novu ideju, ideju koja se svidela. Jednostavno. Ideju koja ih je naterala na smešak. Baš kao taj život kakav bi on sada voleo.
Nepomičan kadar na nekom predelu. Voz brzo prolazi. Unutra. Jedna žena sedi na njegovom mestu, plače. Zum napred. Žena i dalje plače. Lagano, dugo, pred očima ostalih putnika koji se međusobno gledaju, koji ne znaju šta da rade. Voz se zaustavlja, putnici izlaze. Svakog neko grli. Svakog neko čeka. Samo žena koja je plakala nema nikog da je čeka. Ali, iznenada se osmehne. Priđe autu. Novi japanski proizvod. I kreče u tom autu. Sada je srećna žena. U tom autu pronašla je svoju ljubav. "Ljubav koja ne vara. Motor koji se ne gasi."
Kad je Leonardo, njegov šef, to čuo, rekao je da je to fantastična ideja.
"Ti si genije, Alesandro, genije. Vulkan kreativnosti. I to sa jednostavnom pričom, efektnim spotom. Žena koja plače u nekom vozu. Prelepo. Malo Leluša, Sofijin izbor, mi ne znamo zašto ona plače, znamo samo na kraju zašto se smeje. Odlično. Ti si odličan. Kad samo pomislim da su oni želeli da protagonista u spotu bude muškarac. Muškarac. Ali, ti si u pravu, ne bi bilo verodostojno, gde danas možeš da vidiš muškarca koji plače? I to još u vozu ..."
"Da. Gde se danas to može videti ..."
Alesandro izlazi ispod tuša i brzo se briše. Onda počinje da se oblači. Znaš šta je nevolja u ovom životu? Sto nemaš vremena čak ni za bol.

Lopta se diže. Dve devojke prave se da idu na mrežu. A Niki pažljivo broji korake. Jedan, dva i brzo skače. Ali, sa druge strane dve protivničke igračice već su sve shvatile i prave blok. Lopta koju je Niki smečovala se odbija, klizi i pada u njihovo polje.
"Fiiii!"
Zvižduk sudije koji ruku pruža nalevo. Poen za protivnika.
"Neee!" Pjeranđelo, trener, širi ruke, skida kačket sa glave i treska ga o obližnji sto. Sada sigurno nije rasejan zbog oblina svojih igračica. Samo nervozan zbog njihovih grešaka. Protivničke igračice sad serviraju. Baš u tom trenutku mala vrata u dnu sale se otvaraju. I u savršenom plavom blejzeru sa neboplavim pantalonama, u vidu riblje kosti, u košulji na plave, teget i bele pruge, sa mirisom tuša, evo ulazi Alesandro. Smeši se. Nešto nosi u rukama. Niki ga ugleda i osmehne se i ona, a onda napravi neku facu kao da kaže; sva sreća što si došao!
Od tog trenutka kao da je neka neverovatna amajlija završila u džepu trenera. Ovaj tim ne može da izgubi. I servisi i blokovi i upijanja i dignute lopte i još jednom smeč i smeč i smeč. I neverovatna timska igra. I na kraju ... poen!
"Mamijani pobeđuje sa dvadeset pet prema šesnaest!"
Devojke urlaju i grle se i skaču sve zajedno, držeći jedna drugoj ruke na ramenima. Ali, Niki na kraju izlazi ispod, izmiče i beži. I trči kao luda, još sjajna i sva mokra od znoja, i skoči na njega, stežući svoje duge noge oko Alesandrovih bokova, obučenih u savršeni lan.
"Pobedili smo!" I dugo ga ljubi, pomalo slana.
"Nisam ni sumnjao. Drži, ovo je za tebe", Alesandro joj pruži jedan paketić. "Drži ga tako, u vertikalnom položaju."
"Šta je to?"
"To je za tebe ... u stvari, za nju."
Alesandro se smeši dok Niki brzo otvara poklon.
"Nee ... suviše je lepo ... jasmin ..."
"Ne sme se desiti da ti nemaš nijedan od tih svojih cvetova ... devojko jasmina ..."i nastavljaju tako, ljube se ništa ne primećujući, ljude koji prolaze blizu njih, pobednike i poražene jednog važnog finala, ah u suštini i ne tako važnog ... Onda Alesandro više ne može da je drži i oni padnu na sedišta tribina. I nije im ništa. I smeju se. I nastavljaju da se ljube. Ništa se tu ne može, ponekad ljubav baš sve pobeđuje.

Malo kasnije. Alesandrova kuća. Pošto su elaborirali razgovor ispod tuša, sa penom ... u svakom slučaju, posle. Niki izlazi iz kupatila sa peškirom obmotanim oko glave, još uvek topla od pare i ne samo od toga, sa crvenim obrazima i nežnim izgledom nekog ko je upravo vodio ljubav.
"Aleks, a šta je ovo?" Pokaže papir sa planom celog salona, sa nameštajem, foteljama i stočićima. Alesandro ga gleda.
"Ah, to ..." U stvari, savršeno se seća. Kako može da zaboravi? Eleninu svađu preko telefona sa prodavcem, popust koji on nije hteo da da i onda sve one kasnije razgovore, rasprave o kašnjenju isporuke ove gomile kabastog i preskupog nameštaja. Sve to nacrtano je tu, na tom planu. I uz to, sve do danas, taj nameštaj nije stigao.
"Hm ... to ... To je crtež salona ..."
"Je l' taj nameštaj bio ranije tu?"
"Ne. Biće posle ..."
"Šta? Ne mogu da verujem! Ali užasan je! Sve će ti zatrpati." Alesandro ne može da veruje, istu stvar je i on rekao Eleni. "U stvari, ovo je tvoja kuća, radi kako hoćeš ..." A ovo je upravo suprotna stvar od onoga što mu je Elena rekla tada. Alesandro se smeši.
"U pravu si ... Šteta."
"Šteta? Jesi li ga platio?"
"Ne, treba da ga platim po isporuci."
"Do koje treba da dođe ...", Niki pogleda u papir, "... pre četiri meseca?! Ali ti možeš sve ovo da otkažeš i još da tražiš kaparu, možda čak možeš i da je udvostručiš zbog štete. Odmah ih zovi! Hajde, ja ću ti okrenuti broj..,"
Niki brzo dohvati prelepi bežični telefon na jedinom stočiću u prostranom salonu i izabere broj radnje s nameštajem, ispisan rukom na jednom kraju plana. Sačeka da zazvoni; kad je čula da neko odgovara, dodaje Alesandru; "Pričaj, pričaj ..."
"Nameštaj Kuća stil, izvolite?" Alesandro gleda u papir koji mu je pod rukom i pronalazi podvučeno ime: Serđo, prodavač koji ih je uslužio.
"Hm, da, halo, treba mi Serđo. Ja sam Alesandro Beli ... U ulici ..."
"Ah, da, ja sam, naravno da se sećam. Izvinite zaista, vaš nameštaj još nije stigao zato što su postojali neki problemi gore u Venetu. Ali krenuće. I stići će sigurno do kraja meseca ..."
"Izvinite, Serđo, ali ja ga više ne želim."
"Ali kako, pa vaša gospođa ... raspravljali smo se ceo jedan dan ... na kraju me je primorala i da joj dam popust, što su mi vlasnici zabranili. Morao sam i sa njima da se raspravljam ..."
"E pa, eto, umiri ih. Ne treba mi uopšte popust. Istekli su svi rokovi. Ali, ne želim da vas tužim. Samo želim svoju kaparu. Hvala i do viđenja”, i prekine ne ostavljajući mu vremena da odgovori. "Ovo sam od tebe naučio", osmehne se Niki. A onda udahne. Relaksiran, zadovoljan, uzdah i ukus slobode koji nikad ranije nije osetio. Niki ga pogleda. Onda pogleda salon. "Bolje je ovako, zar ne?"
"Najviše moguće bolje."
"Ne kaže se najviše moguće bolje."
"U ovom slučaju da, a i tvoja Bernardijeva me ne čuje." Alesandro je privuče sebi i zagrli. "Hvala."
"Za šta?"
"Jednog dana ću ti objasniti."
"Kako želiš."
Grle se. Ljube. Onda se Niki digne. "Čuj, ako ti odgovara, sad neki dan ćemo zajedno otići do centra, kad budeš mogao, da izabereš nov nameštaj", onda ode do kupatila da se obuče. "Ali, nešto onako neobavezno, važi? I samo ako ti odgovara. Inače ćeš sam, samo bi još falilo da ti se namećem." Niki uđe u kupatilo, ali odmah izađe. "U svakom slučaju, kad pogledam ovo što si hteo da napraviš ... ja bih sebe povela da sam na tvom mestu!" Onda ga poslednji put ozbiljno pogleda: "I u svakom slučaju, stan je tvoj, ne?"
"Naravno."
"Znači, ako hi ikad moralo ponovo da se desi ... iako se iskreno nadam da neće ... podseti je na to ...", i nestane u kupatilu.
Alesandro se pojavljuje na vratima.
"Neće se desiti."
"Misliš?"
"Siguran sam ..."
"Kao i u činjenicu da nikad ništa ne bi imao sa maloletnicom?"
Alesandro se osmehne. "Pa, to mi je bio san."
"Ma naravno", Niki navlači majičicu, "zato što ti omogućava jedan skok u prošlost!"
"Pa, omogućava mi razne skokove! Hajde, pokreni se, idemo da jedemo nešto napolju."
Niki navuče i pantalone i pogleda ga.
"Ah, ah ... da znaš samo da godine ne čine ženu ženom. Pomeri se", gurne ga u stranu, "baš bih volela da vidim šta imaš u kuhinji. Večeras jedemo kod kuće."
Alesandro je iznenađen. Prijatno iznenađen. Zatim se vraća u salon i stavlja jedan CD. Save Room, Džon Legenda. Pruži se na sofu, malo pojača ton daljinskim upravljačem, zatvori oči. Kako je lepo biti sa ovakvom devojkom. Samo da je malo starija ... malo. Ne kažem mnogo, neke tri-četiri godine, bar da je prešla dvadesetu. Da je bar završila školu. Vreme. Vreme na vreme. Do đavola, stvarno mi je mnogo pomogla u poslu ... A zatim, kad smo tu ona i ja ... Iz kuhinje se začuje Nikin glas.
"Špagete duge ili kratke?"
Alesandro se osmehne; "Kakve veze ima, zavisi sa čim su, zar ne? ... OK, kratke,"
"Važi."
Alesandro se ponovo opušta. Prepušta se još više laganoj muzici. Još laganijoj ...
"Aleks?"
"Da?"
"Gotovo je ... pa ti si to zaspao? Stvarno si neverovatan! Dvanaest minuta. Vreme koje je potrebno da se pasta skuva."
"Nisam spavao. Sanjao sam tebe", ulazi u kuhinju, "i ono što bi mogla da napraviš. Mmm, miris uopšte nije loš. Čini mi se da je dobro. Sad ćemo da vidimo."
"Šta ćemo da vidimo?"
"Jesi li okorela prevarantkinja ili vrsna kuvarica."
Alesandro seda za sto. Primeti da je u jednoj maloj čašici za votku cvetić, tek ubran sa terase. Dve upaljene sveće blizu prozora čine atmosferu toplijom. On radoznalo proba jedan zalogaj, zatvara oči, gubi se u ovom ukusu, delikatnom, pravom, kompletnom. Ukratko, stvarno dobrom.
"Hej, stvarno je fantastična. Šta je to?"
"Ja je zovem seoska karbonara. To je moj pronalazak, ali ga treba usavršiti."
"To jest?"
"U tvom frižideru nedostajali su ključni sastojci."
"Meni je ovako super."
"Zato što je još nisi probao savršenu. Nedostaje šargarepa iseckana na komadiće i malo kore od limuna.
"I to? Pa, pronaći ovako lepu devojku koja još nije potpuno zrela, a već zna ovako da kuva, to je pravi san."
"Onaj što si malopre sanjao?"
"Ne, drugi. Nisam mogao baš toliko da sanjam."
"U svakom slučaju, Aleks, razvedri se ... znam da pravim samo dva jela. Znači, kad budeš probao i drugo, ponovo počinjemo iz početka ..."
Alesandro se osmehne i nastavi da jede ovu čudnu seosku karbonaru. Elena mi nikad ništa slično nije napravila. Da, naravno, možda neku hladnu salatu, s čudnim ukusima, maline ili šumsko voće, na brzinu preprženi pistači ili nar ... Ili neko francusko jelo koje je sada u modi i koje je super skupo. I onako ... I onako novac nije bio njen. Ali, nikad ništa skuvano. Nikad ukus kuhinje, pare, prženog luka u šerpi, paste prelivene sosom. Onog kuvanja koje ima ukus ljubavi.
Niki otvori jednu bocu vina. "Moja seoska karbonara ide sa belim. Je l' tebi u redu?"
"Odlično."
"Ostavila sam ga malo da se rashladi u zamrzivaču."
Alesandro pipne flašu. "Pa već se ohladilo!"
"Dovoljno je propustiti flašu kroz vodu pre nego što je staviš u zamrzivač i već je pola posla gotovo."
"Ti baš sve trikove znaš, a?"
"Videla sam ovo od svog oca."
"Svaka čast ... jesi li još nešto naučila od svog oca?"
Niki mu naspe vina.
"Kako da me ne prevare u izvesnim situacijama."
Onda naspe i sebi, podigne čašu. Alesandro obriše usta i uzme svoju. Lako se kucnu. Zvuk venecijanskog kristala ispunjava vazduh, osvaja kuhinju.
Niki se smeši. Ali čini mi se da tu lekciju baš i nisam naučila." Onda malo otpije i prodorno ga pogleda. "Ali srećna sam zbog toga ..." I nastavljaju da jedu, da opušteno i Iako ćaskaju. Začine salatu. Komadi prošlog života, komplikovanih filmova, autorskih filmova, horora. Očiste ribu.
"A zamisli samo, kad sam imao petnaest godina i bio u Americi, otišao sam sa prijateljima da vidim Madonu. Debela i nepoznata dvadesetogodišnjakinja."
"A ja sam je videla prošle godine na stadionu sa Oli i Diletom ... Erika nije došla jer je Đorđo napravio haos sa kartama ... Sad je četrdesetosmogodišnja slavna mršavica ..."
I još isečaka iz života, naročito onog proživljenog davno, daleko jedno od drugog. Lagano. Jedan za drugim. Delovi jedne šarene slagalice, zabavne, ponekad čak i bolne, teške za priču. I kao mali zalogaji preliveni uljem, ukrštaju se emocije, male istine, poneka nevina laž, ponešto što je nemoguće i samom sebi ispričati.
Niki se digne i počne da pere sudove, ali je Alesandro zaustavi ... Sutra mi dolazi spremačica, samo pusti ... Možda da pogledamo neki lep DVD."
Niki se baci na divan i u tom trenutku zazvoni interfon.
"Da spremačica nije došla ranije?"
Alesandro odlazi prema vratima. "Stvarno ne znam ko bi to mogao biti." Ali, ima jednu ideju. To je Elena. I prestravljen je. Ne bi voleo da se nade u ovakvoj situaciji. Ma kakvoj ovakvoj, Aleks? Ti joj baš ništa ne duguješ. Pa, ako ništa drugo, nije se popela svojim ključevima. Možda je pomislila da bi posle dobra tri meseca i ti mogao nekog da imaš, ne?
"Da, koje?"
"Aleks, to smo mi, Enriko i Pjetro."
"Šta se dešava?"
"Nešto veoma važno. Možemo li da se popnemo?"
"Naravno", Alesandro otvara ulaz,
"Koje to bio?" pita Niki surfujući po kanalima.
"Dva prijatelja."
"U ovo doba?"
"Eh", Alesandro pogleda na sat, "sad je pola deset."
"Ah, svraćaju tako rano? Ni u osnovnoj!"
Zvono na vratima i Alesandro odlazi da otvori.
"Hej, ćao, faco", Pjetro ga grli, onda zazviždi i pokuša da ga dotakne dole. "Šta to planiraš sa monstrumom?!"
"Ma daj, budi miran!" Alesandro se namešta. Onda progovori tiše, skoro ispod glasa: "Nisam sam ... Dođite da vas upoznam."
Njih dvojica ga slede. Pjetro pogleda u Enrika; "Da li je?"
"Ne. Nema šanse. Posle onog što se desilo pred nama ..."
"Još uvek nisi shvatio, a? Žene su razgovori bez razloga, a ti želiš silom da ga nađeš."
"Kako ti kažeš, ali ne može biti ona."
Alesandro ulazi u salon, a slede ga dva prijatelja.
"Evo, predstavljam vam Niki."
Iza divana, polako, uspravljajući se bosih nogu po jastucima, proviri Niki.
"Ćao! Hoćete da pojedete nešto? Napravila sam pastu.. prekoraćuje divan u skoku. "Malo vina? Kola? Rum? U stvari, bilo šta?"
Enriko pogleda u Pjetra. Na licu mu je zadovoljan osmejak kao da kaže: "Jesi video? Nije ona." A onda mu tiho kaže: "Ništa ti ne shvataš."
"O čemu pričate? " Alesandro se radoznalo približi. Ali baš u tom trenutku zazvoni Nikin mobilni, ona ponovo opkorači divan da dohvati svoju tašnu koja leži na stolici.
"Halo, da ..."
"Ćao, Niki, mama. Jesi li sa Oli?"
"Ne, s nekim drugima."
"Ona je zvala, tražila te je."
"Vidi, rekla sam joj da ću izaći s nekim drugim. Samo, Oli je uvek ljubomorna."
"Jesi li sama s tim nekim?"
"Neee ... Veruj mi, ima nas mnogo."
"Ne verujem ti,"
"E daj, mama, sramota me je ...", Niki shvata da se neće izvući. Odmah pokriva mikrofon. "Hej, izvinite, ali moja mama je pomalo paranoik. Da li biste mogli da napravite malo rusvaja svi zajedno? Tako da ona shvati da nas ima mnogo?"
Pjetro se osmehne: "Naravno, kako da ne."
Niki jedva stigne da skloni ruku kad Pjetro, Alesandro i Enriko počinju da se deru. "Daj, šta ćemo onda? Idemo po ostale?"
"Da, moja prijateljica Ilarija pravi žurku, u stvari ne, kod Alesandre!"
Niki pokazuje da je ovako OK. Onda se malo udalji i nastavi da priča sa svojom mamom.
"Dakle? Jesi li zadovoljna? Jesi čula koliko ima ljudi? Praviš od mene kretena. Pa kad ćeš već više imati malo poverenja u mene? Možda kad budem porasla i imala pedeset godina?"
"Pa kad se stalno nešto ružno dešava ... Niki, to nam spoljašnji svet oduzme poverenje ..."
"Možeš da budeš mirna, mama, dobro sam i brzo se vraćam kući."
"Tvoj otac misli da imaš novog dečka koji je u nekim drugim krugovima ..."
"Pa, umiri i njega. U lovu sam, i to među običnim ljudima!"
"Niki ..."
"Da, mama?"
"Volim te."
"I ja tebe i ne želim da se brineš." Sklapa telefon, gleda ga jedan trenutak. Uprkos svemu, nežna misao. Pomisao da je izvrdala mami, s jedne strane. Zadovoljstvo što je njoj toliko stalo, s druge. Osmehne se u sebi i vrati kod ostalih.
"E, hvala ... Bili ste baš ljubazni."
Pjctro uz osmeh raširi ruke: "Ma kakvi!"
"Pa naravno, kako bismo drugačije", sledi ga Enriko.
"Sigurno nećete ništa da pijete?"
"Ne, ne, sigurno."
"OK, onda ... budući da ništa ne daju na TV-u, a i satelitska je kilava, idem na trenutak do Blokbastera na uglu da uzmem DVD. I onako se zatvara u jedanaest. Aleks, imaš li neku želju?"
"Šta god ti želiš."
"OK, hočete li da vam donesem sladoled?"
"Ne, ne, pusti to." Pjetro dodirne stomak. "Kao što vidiš, malo smo. ."
"Na dijeti smo ..."
"OK, vidimo se onda", i Niki izađe, zatvarajući vrata za sobom. Pjetro odmah zavlači ruke u kosu. "Sladoled?! Jebote. nešto drugo bih ja! Rekao bih joj: dovedi mi odmah jednu svoju drugaricu, bilo koju, dovoljno je da bude kao ti!"
"Koliko godina ima?" interesuje Enrika.
Alesandro naliva sebi piće. "Mlada je."
Pjetro prilazi i uzima i on čašu.
"Aj, Enriko, ma šta te briga koliko godina ima kad je onakva pičketina!"
"Pjetro!"
"Bolja je i od onih Ruskinja, od obe zajedno!" I on sebi odmah naliva piće. I iskapi viski, u jednom gutljaju. A onda uzbuđen kao luđak; "Molim te, molim te, reci mi, ipak, iako to i nije važno ... koliko godina ima ova Niki?"
"Sedamnaest."
Pjetro se stropoštava na divan. "O bože, loše mi je. Kakav srećnik, kakav srećnik!"
"Ma ko?"
"Ona, ti, ne znam ... nemam reči!"
Onda se naglo digne sa naslona. "Aleks!"
"A?"
"Ali. sa sedamnaestogodišnjakinjom se ne ide u zatvor, je l' da?"
"Sa šesnaest."
"Ah, da. Onda mi se još više sviđa, uživam i u samoj pomisli."
"Pjetro, je l' ti znaš da si bolesnik?"
"Nikad i nisam tvrdio suprotno. Mozak mi je takav odmalena. U stvari, otkad sam rođen. Uostalom, to je prva stvar koju sam video i nisam više uspeo daje zaboravim ..."
Enriko ga tresne. Onda je i on zainteresovan. "Ma kako si je upoznao? Neka manekenka iz reklame?"
"Ma kakvi. Imali smo sudar."
Pjetro vrti glavom.
"Srećnik na kvadrat. Eto zašto se više ne viđaš toliko. Na večerama, žurkama, prekjuče kod Simone, za njen četrdeseti ... Evo gde si se ti izgubio."
"Ne, možda sam se našao. Znate šta? Nikad se nisam osećao ovako dobro."
"To ti verujem ..." Pjetro upre prstom u njega. "I ko može da se oseća bolje od tebe? Čak si i srečan što su izmislili vijagru. Ova možda čak i misli da si ti normalno ovakav ..."
"E, stvarno si kreten. Na stranu što je ne uzimam i što nemam potrebu da je uzimam ... Govorim o ovom drugom. To je potpuno nov osečaj. Osećam da sam ja ja. Staviše. Možda sam to ja prvi put u svom životu. Možda sam se osećao tako u osamnaest godina, u svojoj prvoj priči."
Pjetro se digne sa divana. "Hajde, Enriko, idemo, daj da ga ostavimo u tom njegovom raju ... u svakom slučaju, ne verujem ti da ne uzimaš vijagru."
"Opet?!"
Pjetro ga pogleda.
"Hej, čuj ... a nije da ste samo prijatelji i gotovo, odnosno ...", i palcem i kažiprstom pravi neki čudni pištolj koji okreče u prazno, kao da kaže: Nije da, u stvari, ništa i ne radite?
Alesandro ga hvata i počinje da ga gura prema vratima salona. "Brzo, napolje, napolje! Neću ti čak ni odgovoriti!"
"Ah, vidi, činilo mi se da tu ima nečeg čudnog."
"Da, da, misli šta god hoćeš." Alesandro otvori vrata.
Već su na odmorištu kad ih Enriko sustigne. "Ti i ja moramo da se čujemo krajem meseca zbog one stvari.
"Naravno"
Onda ih Alesandro obojicu pogleda na trenutak.
"Kad smo već tu ... Ali zašto ste vas dvojica svratili? Rekli ste zbog važne stvari ..."
Enriko i Pjetro na trenutak se pogledaju.
"Ne, samo kad smo videli da te više nema, i još si se rastao sa Elenom, pa nismo znali kako si ..."
Alesandro se smeši. "Hvala. Pa, sad ste shvatili, zar ne?"
Pjetro uhvati Enrika za sako i ugura ga u lift. "Naravno da smo shvatili. Kao u bajci si! Hajde, idemo ... Ostavimo ga u njegovom Edenu. Ah, molim te, pitaj je da li ima neku drugaricu."
Alesandro se smeši i zatvara vrata. Pjetro pritisne prizemlje i vrata lifta se zatvore. On se posmatra u ogledalu, bolje namešta sako. Enriko se naslonio na zid lifta i gleda njegov odraz u ogledalu.
"Da li smo dobro uradili što mu nismo rekli?"
Pjetrov pogled ukrsti se sa njegovim u ogledalu. "Ne znam čak ni o čemu pričaš ..."
"O onome od sinoć ..."
"Naravno da znam, čisto sam rekao u smislu: bolje je ovako. Kao da se ništa nije dogodilo. Hoćeš li možda da mu razrušiš njegov Raj?" i izlazi ne čekajući ga. Ulazi u svoj auto, a Enriko ga sustiže. "Ne, naravno. Znači, nikad neće saznati."
"Možda da, možda ne", odgovori Pjetro otvarajući prozor. "Život će nam reći. To je uvek i samo pitanje vremena. Nemoj da požuruješ život", i krene ostavljajući ga tamo. Enriko ulazi u svoja kola. Tačno je. To je samo pitanje vremena. Sad je čak i njemu mnogo lakše. Već postoji neki rok, kraj meseca. Da, na kraju meseca će sve znati. I neće imati sumnji. Raj. Ili Pakao.

Plavoljubičasta soba. Ona.
Iznenada. Bip-bip.
"Ljubavi moja, dolazim sutra po tebe u sedam. Imam iznenađenje za tebe. Uvek kažeš da nisam romantičan. Ali, za našu godišnjicu ću te iznenaditi!"
Ona pročita poruku. Tačno je. Sutra će naša godišnjica. Prva. Do đavola. Ali večeras ne možemo da ostanemo do kasno, sutra ujutru je kontrolni na prvom času. Tačno osećam, prispavaće mi se. Uh. Ovog popodneva treba da mu kupim neki poklon. Prispavati? Moram? Poklon? Ma šta to pričaš? Hej, pssst, sećaš se, je l' da? To je onaj za kim si umirala prošle godine. Onaj sa širokim ramenima i dobrim očima. Onaj što se mnogo sviđa tvojoj mami i tvojoj tetki. Razumeš? To je on ... on. A danas je godinu dana otkako ste zajedno. Trebalo bi da glasi "želim da mu kupim poklon" umesto "neki" poklon. I koga je briga ako dočekamo šest ujutro? Da, trebalo bi to tako. Sve zajedno, ma koga je briga. I sreća i ludost i želja da potrčiš, da povičeš ... I da voliš beskrajno. A opet ne. Ama zašto se ovako osećam? Pomišljam na spavanje umesto da budem srećna što izlazim. Želim da ga volim. Ali ne, ne. Ne kaže se tako. Kaže se "volim te" i gotovo. Devojka otrči u svoju sobu i otvori orman. Jedna, dve, tri, četiri vešalice i na njima kratke i slatke haljine. Ali, ono što nedostaje nije izbor. Već želja da bude lepa za njega. Onda ih jednu po jednu gleda, dodiruje rukom. Zadrži se malo na onoj sivo-plavoj s orijentalnim šarama, onoj koju najviše voli. Pokuša da zamisli sebe tako obučenu pred njim, u restoranu. Pokuša da iskopa iz svoje mašte neki poklon koji bi mogla da kupi. Ali nema radosti, nema jeze, nema ničeg. Tišina. Strah. Mrak. I onda plače od besa. Plače zato što ne oseća ono što bi trebalo. Plače zato što ponekad niko nije kriv i ne želiš da zbog tebe neko pati, ali se osećaš kao loš čovek, nezahvalan. Pitanja, suviše pitanja, kako bi sakrila jedinu istinu koju već poznaje. Ali, priznati je, nešto je sasvim drugo. Priznati je znači zaci za ugao i promeniti ulicu. Onda se potraži, pogleda u ogledalo. Ali ne nalazi sebe. Tu je neka druga.



Zvrrr. Zvrrr. Zvrrr. Interfon i dalje veselo zvoni. Alesandro se trgne i skoro klizne sa sofe. Dodirne parket rukom i digne se, trčeći prema interfonu.
Zvrrr. Zvrrr. Zvrrr. Skoro da drži ritam.
"Ko je to? Šta se dešava?"
"Aleks, ja sam, hoćeš li mi otvoriti?"
Alesandro dva puta pritisne taster i vrati se u salon. Ma koliko je to sati? Deset i petnaest. Spavao je oko pola sata. Alesandro otvori vrata baš u trenutku kad Niki stigne. Još uvek je zadihana, "Popela sam se stepenicama da budem u formi ... Ma šta si ti to radio? Spavao si, a?!"
"Ne, bio sam tamo", pokušava da se opravda, "malo sam surfovaopo internetu ..."
"Aha, naravno", Niki zaviruje i vidi da je u radnoj sobi sve isključeno. "Već si i PC isključio?"
Alesandro je zagrli i odmah privuče sebi.Naravno, vidiš ... ja sam strašno brz..Onda je poljubi. "Koji si film uzela?"
"Closer."
"Ma daj. Onaj sa muzikom ... Nisam ga gledao."
"Malo je jak. Imam ideju. Zašto ga ne bismo odgledali u krevetu?"
"A što, je l' to neki bezobrazan film?"
"Kakav si ti perverznjak! Ma ne, na stranu što jeste malo nevaljao, ali ne zbog toga ... Sviđa mi se ideja da ga odgledamo tako ispod čaršava, kao da je naša kuća ..."
Alesandro je pogleda, iznenađen. Niki se iskrevelji.
"Da, znam, tvoj je, stan je tvoj ... ali ja sam htela da kažem kao da nas dvoje živimo zajedno ovde, ukratko kao da smo pravi par, razumeš?"
Alesandro se osmehne.
"Vidi, samo sam hteo da ti kažem ... da si prelepa ...‘‘
Niki se nasmeši. Onda ode u spavaću sobu i brzo se svuče. Dole pantalone, gaćice, dole majičica, brushalter. Trkom ode do televizora, ubaci DVD u čitač ispod njega. Ali kada začuje da Alesandro dolazi, pokrije grudi i brzo otrči, skoči i uvuče se u krevet. Prekrije se čaršavom sve do brade. Onda uzme daljinski.
"Hoćeš da ga gledamo na engleskom?"
"Ne, hvala. Već sutra imam sastanak sa Nemcima."
"OK, onda na italijanskom. Hajde, požuri, već sam pritisnula dugme, film kreće."
Alesandro se brzo skine i uvuče odmah pored nje.
"Bravo, uspeo si baš na vreme. Upravo počinje."
Niki se tare o njega, on se približava, stavlja svoja hladna stopala na njegove tople noge, meke i male grudi na ruku. Onda špica, poneka slika, zabavni dijalozi, realistični. Onda jedna fotografija, jedna pesma, ljubavna priča koja počinje. Akvarijum. Susret. Zatim sve postaje zbrkano. Nikina ruka lagano klizne ispod čaršava. Dole. Još niže. Duž njegovog tela. Njegove noge ... I igra se i šali i dotiče i dodiruje i ne dodiruje. A onda malo više, po njegovom stomaku. Alesandro se pomera. Niki se smeje i uzdiše, i onako topla se približava, i opkoračuje ga jednom nogom i prislanja je na njegove noge. I ruke se umnožavaju, kao iznenadna želja koja postaje ljubavna priča. Izmišljena, sanjana, koju je sugerisao jedan jednostavan film, a onda iznenada istinita, kao sve one hiljade reči koje jedan krevet može zaista da ispriča. I za tren, ovi trenuci zauvek traju, možda će jednog dana biti i zaboravljeni, ali sada, traju zauvek.
Malo kasnije. Još kasnije. Niki se okrene na drugu stranu i krene da ustane iz kreveta. Ali nešto škripne i Alesandro se probudi ... "Hej ... Kuda ćeš?"
"Dva sata je, rekla sam roditeljima da se vraćam brzo. Nadam se samo da nisu još budni. Ovog puta si zaspao, a? Ne možeš to da poričeš, ljubavi ..."
"Šta si rekla?"
"Čuj, ne gnjavi."
Niki počne da skuplja odeću, pomalo zbunjena.
"Ne, ne, ne, sačekaj ..." Alesandro sedne u krevetu, ukrštenih nogu, prekrivenih čaršavom. "Ponovi poslednju reč ..."
Niki pusti sve one stvari da ponovo padnu na zemlju i popne se na krevet. Stavi ruke na bokove, raširenih nogu, stoji i gleda ga odozgo.
"Žao mi je. Odlučila sam. I dobro si čuo. Izvini, ali ti si moja ljubav."

Kupio je lepu jaknu, novu, od svetlog džinsa, Fejk London Džinijus. Toliko je slušao o njoj. Na kosi mu je onaj plavi gel koji, izgleda, svi dole na Đardinetiju nose. Ne može da škodi. To peva čak i onaj reper, kako se ono zove, i nije tako poznat. Fabio nešto. Možda će biti vremena da ga ljudi upamte. Ko zna ... Mauro pogleda sebe u odrazu na jednom izlogu. Je I’ ovako izgleda jedna faca sa periferije? Ma ... Čak sam stavio i veliku mindušu, onu sa brilijantima. Nosim je samo u krivinama, da je vidi "magična". U kući se mojima ne sviđa. Moja majka zvoca. Moj otac je, jedini put kad me je video, počeo da se smeje kao lud, jeo je i malo je falilo da se zadavi. Moj brat Karlo morao je da ga udara po leđima. Moja sestra, mala Eliza, malo je plakala. "Aj, peder", rekao mi je otac kad se povratio. Popio je gutljaj vode i izašao, udarajući me ramenom, kao što radi kad mu je neprijatno. Neprijatno. Njemu je zbog mene neprijatno. Samo zbog mene. Vidim to iz onoga kako me gleda, uvek, kad izlazim ujutro. Kad se vraćam. Kad jedem. Jedanput sam se probudio i našao ga blizu kreveta kako sedi na ogromnoj fotelji gde obično spava Eliza i posmatra me. Moja sestra bila je u školi. I Karlo je već bio na poslu, mama u kupovini. A on je bio tamo. Na toj fotelji. I fiksirao me. Kada sam otvorio oči i našao ga tamo, na trenutak mi se učinilo da sanjam, a onda sam došao sebi i pozdravio ga: " Ćao, tata. "Čak sam se i nasmešio. Kao da je lako odmah se smejati kad se probudiš. On se podigao, svojom hrapavom rukom počešao se po obrazu ineobrijanoj bradi. Ništa nije rekao i izašao je. Ništa. Ništa mi nije rekao. Cesto mislim na to jutro. Ko zna koliko dugo me je odande gledao.
Mauro se još uvek ogleda u izlogu, popravlja košulju, češlja zacementiranu kosu koliko se može. Okrene lice na drugu stranu. Da li ti brada od tri dana daje izgled frajera? Tja. Idi i saznaj. Daj onima na znanje. Pustio sam je i ne znajući. Smeši se svojim mislima i popravlja frizuru. Pokret u stilu Džona Travolte. Kad bi doneo sreću. Naravno da je on zaista faca ... Džon mislim. On je bio internacionalna faca. A onda, ja ga imam, rukom potapše unutrašnji džep. Medvedić Toti je tu. S jednim osmehom i uzdahom poverenja, Mauro gurne staklena vrata i uđe u kancelariju.
"Desno, levo, evo, podelite se u grupe, ovako. Crni na jednu stranu, plavi na drugu." Jedna gospođica brzo i odlučno razdvaja tek prispele mladiće. "Dakle, molim vas. Pripremite fotografiju sa napisanim brojem telefona, godinama, zatim deo grada u kome živite, vaša visina. Sve na poleđini fotografije."
Jedan mladić digne ruku.
"Da, reci, šta je bilo?"
"Ne, vi ste prvo rekli, crni ovde, plavi onde, ne? Ali, šta sam ja, ovako smeđ?"
Devojka uzdahne i podigne oči ka nebu. "Smeđi i slični, uključujući i riđe, uvek sa plavima, OK? Još nešto. Ako me slučajno poštedite ovakvih pitanja, kunem se da ću vam biti zahvalna."
Dva crna frajera koja su ostala u sobi gledaju se i smeju.
"Aj, onda poslednje pitanje. Imaš li olovku?"
"I za mene." Devojka uzme nekoliko olovaka, stavi ih na sto i izađe. Dva frajera gledaju za njom.
"Ej, al' ona ne reče na koji će način da bude zahvalna."
"Ne, ali ta je željna. Tipa, ako je obradiš, biće ti doživotno zahvalna!"
"Aj, i kad ćeš je onda odlepiti."
"Ajmo onda, ne?‘‘ i zvučno tresnu jedan drugog dlanom o dlan, zadovoljni zbog uspele šale. Neki mladići sedaju na ivicu nekog kauča, jedan se naslonio na zid. Frajeri počinju da pišu na poleđini fotografije sve svoje podatke. Mauro brzo piše, on je ovo već radio. Ili još bolje, znao je da se ovo ovako radi. Video je kako Paola to radi. Hiljadu puta. Ali nije znao da fotografije toliko koštaju, dvesta evra za pola sata slikanja. Mauro prvi predaje. Onda se lako tresne po džepu i tiho priča medvediću Totiju kako bi privukao sreću. "Aj ... i nadajmo se da će to biti dobro uložen novac ..."
Devojka uzme nekoliko papira koji su rasuti na njenom stolu zajedno sa fotografijama koje je njena asistentkinja sakupila i stavila u jednu fasciklu. Onda, pre nego što će ući u veću sobu, okrene se: "Vi sačekajte ovde."
"Ma naravno ...".kaže jedan od frajera. "Nećemo valjda da zapalimo? Sad kad smo uradili pismeni deo ... Jedva čekamo oralni ..."
Devojka odmahne glavom i ode u drugu sobu.
Mauro ih broji. Biće da ih je desetak. Malo. Mislio sam da će biti više. Ah, uostalom, ono što je važno, to je da sam sada ja tu. Jedan od desetorice će uspeti. Je l’ tako beše ona pesma? Tja. Dođe mu da se nasmeje. Oseća se sigurnim. Ma naravno, ja sam najbolji od svih. Posmatra jednog po jednog. Ma vidi ovog. Duga kosa više ne prolazi. A tek onog. Ma gde si ti pošao, brate? Opet ravna kosa. Šta ti je, uplašio si se? Mauro svima proučava look. Jedan je došao u sakou i kravati. Tipičan frajer, a? Ma ovi su tako lažni. Frajer mora da bude čvrst. Ako obuće sako. najmanje što mora je da obuće i mrežu ispod ... Ne može da omane. Mauro otkopča jaknu i dodirne svoju belu, poluplastificiranu, savršenu. Pripijenu. Da se ispod vidi kornjača. Takav treba da bude muškarac, bezfroncli. Pravi muškarac treba da smrdi. Devojka ponovo izlazi.
"Dakle ... Đorđi, Mareti, Bovi i svi ostali plavi i smeđi mogu da idu. Fotografije ćemo u svakom slučaju zadržati zbog nekih eventualnih angažmana. Hvala što ste došli."
Plavi, smeđi i riđi mrmljajući izlaze. Neko malo brže od ostalih držeći pod miškom neku fasciklu. Možda ima još neku audiciju. Ostali su samo Mauro i tip u sakou i kravati. Mauro ga gleda. Šta da ti kažem, misli. Skuplja se na naslonu fotelje. U sobi menadžera roletne se podignu gore i iza prozirnog stakla pojavi se prelepa žena. Plava je, ima vedro lice, kosu ovlaš pokupljenu. Možda ima tridesetak godina. Baš je lepa, misli Mauro, nije loša, mora da je ona šefica. Mauro se nagne malo iz fotelje kako bi pokušao da pročita ime na vratima. Elena i još nešto. Lepo ime. Žena kaže nešto svojoj asistentkinji, koja klimne glavom i onda izađe iz sobe i zatvori vrata za sobom.
"Dakle, pitala je da li biste mogli da stanete ovde u centar sobe ..." Mauro i tip u sakou i kravati stanu na sredinu. "Ovde, na ovaj crveni tepih, hvala."
Tek sada Mauro primeti da tip u sakou i kravati ima veoma tamnu, dugu kosu, skupljenu gumicom na leđima. Skoro da liči na neku japansku frizuru. Ali je masna, njena boja je tamna, i obrve su mu guste. Sad su bliži jedan drugom. Tip je malo viši od njega i ima šira ramena. Drži jedva raširene noge i talasa se prema staklu šaljući poljubac. Žvaće žvaku i smeši se ženi s druge strane. I žena se osmehne i ode da sedne za svoj radni sto. Tip se s osmehom okrene i prema Mauru. U stvari, još gore. Namigne mu. Siguran. Suviše siguran. Iz sobe Elena rukom pozove svoju asistentkinju pokazujući joj da uđe. Mauro ponovo sedne na ivicu kauča i posmatra kroz staklo. Vidi da je Elena uzela njegovu fotografiju. Evo. Moja fotografija ... Elena lupka rukom po njoj, čini se da je odlučila. Onda joj njena asistentkinja nešto kaže i Elena ponovo pogleda obe fotografije. Čini se da je neodlučna i opet osmotri kroz staklo. Mauro to primeti i odmah skrene pogled, okrene se na drugu stranu. Tako vidi tipa zavaljenog u drugu fotelju, a ispod tamnih farmerki pojavljuje se čizma sa sjajnim, bočnim intarzijama. Ponovo se okrene prema sobi da bi video kako Elena cepa jednu sliku, vidi je kako pada u korpu za otpatke ispod stola, blizu tih lepih nogu. I u tom letu prepozna svoj san kako se ruši. Ta pocepana slika bila je njegova. Asistentkinja izlazi iz Elenine sobe.
"Dakle, žao mi je, ali odlučili smo da ..." Na fotelji, tip u sakou i kravati sedi malo uspravnije, ali i dalje raširenih nogu. "Ma gde je otišao onaj drugi momak?" Frajer s repom se osmehne; "Tja, izašao je."
"Ništa se tu ne može", asistentkinja slegne ramenima, "nema više lepog vaspitanja. U svakom slučaju, izabrali smo tebe. Dođi, idemo da ti uzmemo mere."
Frajer se podigne iz fotelje i namesti pantalone kao neki cirkuski jahač. Onda se osmehne devojkama.
"Mere čega? A, lepa?!"
Asistentkinja se okrene, zastane sa rukom na boku i pogleda ga direktno, ozbiljna, s nakrivljenom glavom.
"Mere za odeću."
Frajer se nasmeši i klimne glavom: "He, znaš, već sam zamišljao ...", i zadovoljno je sledi, kakva god da je njena uloga.

"Hej, šta radiš?"
"Na sastanku sam. Ti?"
"U WC-U. Hoćeš da dođeš posle po mene, tu na izlaz? Preskočićemo poslednji čas."
"Ne mogu, planiramo kako da organizujemo promotivnu kampanju, naravno ako Japanci kažu da."
"Ua, pa ti si uvek zauzet. A za ručak?"
"Isto. Ovo će da se oduži."
"Mama mia, pa ti si gori od zauzetog WC-a u nekoj diskoteci. Seti se da sam ja tvoja muza koja te inspiriše. Sa mnom ti na pamet padaju razne ideje."
Alesandro se nasmeje: "A naročito izvesne ideje."
"Hej, ali ako se ne viđamo, one bez veze propadaju."
"Ah, kako si postala dvosmislena!"
"Siguran da si na sastanku i za ručak?"
"Potpuno siguran. Čujemo se po podne, možda da se vidimo večeras."
"Ne, bez tog možda, vidimo se sigurno!"
"OK, OK ...", Alesandro se osmehne. "Čak ni Japanci nisu tako zahtevni."
"Čim te budem videla, nateraču te da izvršiš harikiri."
"Sačekaj da razmislim ... ne, ta poza nam nedostaje. Trebalo bi da je lepa ..."
"Korašija će se malo ljutiti zbog tvojih urlika ...Niki zatvori telefon. Ulazi u učionicu baš kad Bernardijeva počinje da objašnjava.
"Dakle, vrerae je posleratno i neorealizara imitira veristički model. Povlači se realnost i izlaze na videlo socijalni i politički problemi Italije, zaostalost unutrašnjosti, eksploatacija, beda. To kod Verge nije bilo tako eksplicitno. Vergino delo ponovo je revalorizovao jedan važan kritičar, Trombatore ..."
Oli napravi smešnu facu kad je čula prezime.23 Pravi pokret rukom, bez greške. Erika se pruži prema Niki.
"Pa, šta ti je rekao?"
"Ništa, zauzet je."
"Uh-uh."
"Šta znači to uh-uh?"
"Znači uh-uh. Ti mu daj značenje kakvo hoćeš."
"Daj, Erika, nemoj tako. Ljutiš me. Šta hoćeš da kažeš? Ti ponekad ukapiraš."
"Da si ti za njega još uvek devojčica. Govorila sam ti to od početka. Pre ili kasnije, proći će ga. Premnogo razlika. Funkcioniše samo na TV-u i u bioskopu. Oni stariji uđu u vezu sa mlađim devojkama, ali to ne traje ceo život ... To sam pročitala u jednom maminom časopisu."
"Ako je do toga, Oli mi je rekla i da je oženjen, a nije."
"Kakve veze ima, samo kasni u rasporedu. U svakom slučaju, u časopisu je pisalo da se u vezi sa mnogo mlađom devojkom muškarac nada da će se s njom podmladiti, ali posle shvata da to nije tačno. I sve te stvari koje mi pričaš, pesme od Rajsa i Batistija, jasmin, te slatke večere u njegovoj kući ... suviše je lepo, to je potraga za snom."
"Pa šta onda?"
"Onda, iz snova se pre ili kasnije probudiš."
"Čuj, mrzim te kad si takva."
Niki jako tresne sveskom po stolu. Bernardijeva prekida predavanje.
"Šta se to dešava tamo dole?"
"Izvnite, pala mi je sveska sa klupe."
Profesorica malo žmirne očima, sačeka u tišini neki tren, odmeri je i onda odluči da joj poveruje. Ponovo počne da objašnjava.
"... Granica u odnosu na neorealizam. Podsećam vas na Ljudi i neljudi od Elija Vitorinija, Stazu paukovih gnezda od Kalvina. U svakom slučaju, za ovo malo vremena koje nam je ostalo ... Oli napravi male skrivene rogove pod klupom i pogleda u Diletu bešumno izgovarajući: "Evo ti ga na!", "... počećemo sa prvom fazom neorealizma ..."
Erika sačeka trenutak, onda se ponovo spusti prema Niki i tiho kaže: "Uvek ti pušta Batistijeve pesme. Šalje ti poruke."
"Ma šta pričaš?"
"Da, da, na primer ... pustio ti je onu koja kaže Strah da se ne zaljubim previše ... ili onu drugu Prihvati to tako, ne možemo od toga praviti dramu, već si znala, kako si rekla, moje probleme ... ili još jedna Izabrao sam tebe, ženu za druga, ali moj zanat je da živim život ..."
"Da, ima sve CD-ove. Pa šta s tim?"
"Šta s tim!? Zar može biti jasnije! Koristi te i tačka!"
"Da te podsetim da ta pesma završava sa Volim te, jaka i slaba drugo ...
"Da, ali isto tako kaže i Uzbuđenje je simptom ljubavi kojoj se ne umemo odupreti ...", Erika joj se nasmeši, "... a posledice veoma često dovode dopatnje", i raširi ruke. "I šta sad misliš o tome?"
"Da Batisti nije dobar za tvoje zdravlje!"
"OK, kako hoćeš, ja sam ti rekla. Nema više gluvog od onog ko ne želi da čuje ... A naročito nada je san onog ko je budan.
"Ali to nije od Batistija."
"Ne, naprotiv. Ovo je od Aristotela."
"Čini mi se da ćeš, ako nastaviš tako, ti dovesti Batistija na maturski!"

Poslednji čas. Zvono. Hodnici se za tren pune, opšta bežanija, gore nego da se začuo ne zna se kakav alarm. Na izlazu, izvan škole, Erika, Dileta i Oli na trenutak stanu.
"Hej, je l' se gledamo kasnije?"
"Ne, ja moram da učim."
"Ja po podne izlazim sa Đorđom."
"A Niki?"
"Eno je tamo!"
"Ehej, Niki!" Ali ona ih čak i ne čuje, pravi pokret rukom kao da kaže; čujemo se posle. Onda vide kako u punoj brzini izleče iz dvorišta na motoru.
"Talasi, ta devojka ima veliki problem."
"Da, najgori mogući."
"A to je?"
"Zaljubila se."
Dileta stavi ruke u džepove farmerki; "I ti to zoveš problemom? Blago njoj."
"Što više voliš, to ti je sve gore", Oli se penje na motor. "I sa ovom maksimom koju vam ostavljam u zalog, idem da jedem sa svojim ocem, da upoznam njegovu novu devojku. Čujemo se", i uz škripu guma odlazi.
Niki se skoro zakuca motorom. Nikad nije za kraće vreme stigla na cilj. Pogleda okolo. Desno, levo. Ništa. Srce joj lupa dvesta na sat. Mercedesa nema. Niki još jedanput odmeri ceo parking. Mora da ga je parkirao u garaži. Izvadi novčanik iz ranca i počne brzo da traži. Neka reklama za jedan butik, članska karta iz teretane, ona od čevabdžinice. Ah, vidi, fale mi još samo dva pečatića za jednu besplatnu pljesku. Fabiova slika! Do đavola, uopšte se ove ne sećam. Brzo je pocepa i baci u obližnju korpu, a onda nastavlja da traži i konačno nađe. Njegovu vizitkartu. Brzo okrene njegov broj iz kancelarije. Nije ga memorisala u imenik. A razlog je pa ko je ikada pomislio da ga tamo pozove ... Konačno neko odgovara.
"Halo, dobar dan. Čujte, ja sam Niki Kavali. Želela bih da razgovaram sa gospodinom Alesandrom Belijem."
"Ko je na vezi, izvinite?"
"Niki. Niki Kavali."
"U redu, trenutak samo, molim." Stavlja je na čekanje. Neka moderna muzika. Niki nestrpljivo čeka. Pokušava da drži ritam nogom, ali je nervozna. Teško je držati ritam kad se čini da vreme nikako ne prolazi. Konačno gospođica ponovo preuzme liniju: "Ne, žao mi je. Gospodin je izašao na ručak."
"Ah ... a znate li kuda je otišao?"
"Ne, žao mi je. Treba li nešto da mu prenesem?" ali Niki je već prekinula. Vraća nokiju u džep i poleće kao iz topa na svom motoru. Brzo prolazi kroz sve okolne ulice. Gleda nadesno, nalevo, usporava na znake stop, čisto da ne izgubi glavu, ali čim taj auto prođe, ona opet ubrza. Opet nadesno. I onda nalevo. A onda pravolinijski. Do đavola. Pa, gde li je? Nema vremena da sebi odgovori. Evo ih. Njegova nova kola. Mercedes ML sa tablicama CS 2115 parkiran je uz ivicu puta. Niki se okreće okolo, samo je jedan restoran tu u blizini i nalazi se s druge strane ulice. Cista sreća. Ona zaključa motor i potrči prema restoranu, pogleda kroz prozor, u potrazi za njim, ali to čini na diskretan način da je ne bi primetili. Kad, iznenada ga ugleda. Eno ga. Za onim stočićem u dnu, u poslednjoj sali restorana baš blizu prozora. Ne mogu da verujem. Znači, Erika je bila u pravu. U restoranu, Alesandro sipa nešto za piće toj lepoj plavoj devojci. Onda joj se osmehne.
"Hoćeš li da naručiš još nešto?"
"Da ..." Smeši se i ona. "Jedan tiramisu, ako imaju ... Danas mi je baš potreban jedan tiramisu.24 I baš me briga za dijetu."
Alesandro se nasmeje i podigne ruku.
"Konobar?"
Jedan mladić odmah prilazi.
"Jedan tiramisu za damu. I jedan ananas, hvala."
Konobar odmah nestaje, a Alesandro ponovo pogleda devojku. Onda stavi svoju ruku preko njene i pomiluje je.
"Hajde, nemoj da si takva, možda će sada kad si mi rekla sve biti drugačije. Stvarno ovo nisam očekivao.
Devojka se nasmeši.
Niki, koja je spolja posmatrala celu scenu, kao poludela je. Udaljava se od stakla. Okreće se oko sebe, trese glavom, oči joj se pune suzama. Potresena je. Oseća kako joj lice crveni, pulsira.
Alesandro jako stegne devojčinu ruku.
"Znaš, srećan sam što sam ovde sa tobom ..."
"A ja se pomalo osećam krivom ..."
Alesandro je radoznalo gleda: "A zašto bi se osećala krivom?"
Onda se začuje neki čudan zvuk. Dolazi spolja. Devojka prva pogleda kroz prozor.
"Aleks ... ma šta radi ona devojka ..."
"Gde?"
"Tamo napolju! Pogledaj! Zar ono nisu tvoja kola?"
Niki upravo šutira vrata, točkove, migavce, svom svojom snagom, koju ti samo bes može podariti, obilazi oko mercedesa skoro skačući po njemu.
"Niki!To je Niki!"
"Poznaješ je?"
Alesandro baci servijetu na sto i stušti se iz restorana. Pogleda desno i levo, onda trkom pređe ulicu.
"Niki! Stani! Šta to radiš? Prekini! Jesi li poludela?"
Niki i dalje šutira u krilo auta. Alesandro se skoro baca na nju, jako je steže da bi je zaustavio, vuče nazad, dižući je.
"Niki, stani, budi mirna!"
Niki šutira u vazduhu kao luda. "Ostavi me! Odmah da si me pustio! Bio si na sastanku, a? Nisi mogao da dođeš po mene! Ništa ručak, odužiće se ... Sa ovim jebenim Japancima, a? Odmah da si mi vratio moje ideje! Vrati mi! Đubre!", i urla i opet šutira.
Alesandro je pušta. "Morao sam da izađem. Iznenadna obaveza."
Niki se okreće i hukće, davajući krajičkom uvrnutih usta po kosi koja joj pada na lice. "Pa naravno, videla sam te, i to s rukom u ruci sa tvojom iznenadnom obavezom ..."
Baš u tom trentuku devojka koja je sedela sa Alesandrom prelazi ulicu i prilazi im.
"Šta se ovo dešava?" Alesandro pusti Niki, koja još uvek hukće i onda namešta kosu. Ali je još uvek zver.
"Ništa. Predstavljam ti Niki. Niki, ovo je Klaudija, moja važna obaveza i pre svega ... moja sestra."
Niki oseća kako umire. Iznenada, ruke joj padaju dole, duž tela. Onda, glasom koji jedva da dolazi iz groba, pokuša jedno čudno i usiljeno: "Drago mi je."
Dve devojke stegnu jedna drugoj ruku. Niki je naročito nespretna, ruka joj se znoji, zbunjenost je potpuno blokira. Klaudija pokušava da olakša situaciju.
"Aleks te je naljutio, a? Takav je on, znam..
Alesandro se nasmeši. "Ne, ovo je metod koji je uvezen specijalno iz Japana. Oni to ovako rade. Iskale se na beskorisnim luksuznim objektima, na primer automobilima, kako bi se oslobodili vlastitog stresa. A pošto mi je Niki mnogo pomogla u poslu, mnogo je truda uložila i umorila se, takode ... Da, u stvari, ovo je oblik plaćanja koji je izabrala ..."
Niki šmrkne i počne da se osmehuje, sve više šireći osmeh. "Da, a ovo je, nažalost, bila poslednja rata ... Pa, Aleks, ja sad idem, roditelji me čekaju. Ja sam po podne kod kuće, učim. Zovi me kad budeš hteo ... Ako budeš želeo da poradiš na drugim idejama ... Znaš, možemo ... proučiti i nove oblike plaćanja ..."
Alesandro se češe po glavi. "OK. Znaš ... plašim se da ti kažem da ću možda imati neku obavezu. Mislim da ću i ja biti veoma, ali veoma slobodan!"
Niki podigne ruku i pozdravi i Klaudiju. Onda se popne na motor i krene. Ovog puta malo mirnija. Do đavola, do đavola, do đavola. Kakav blam. I ta Erika i njena tumačenja Batistija. A onda ne može da izdrži. I počne da se smeje. Stvarno sam napravila apsurdnu scenu ... Onda počne da pevuši, vesela kao nikad pre. Jedno je sigurno. Nikad niko nije bio tako srećan što je upoznao nečiju sestru.
Alesandro i Klaudija ulaze u restoran i on se odmah vrača na razgovor koji su do malopre vodili.
"Zašto si rekla da se sa mnom osećaš krivom? ..."
"Pa ... Zato što je David bio tvoj prijatelj. Ti si me upoznao s njim i ja sam se udala. I ako sada stvari ne idu ..."
"Klaudija, nije da ne idu. Takav je trenutak, dešava se kod svih parova. Važno je da si odlučila da izgradiš nešto s njim ... Jesi li odlučila?"
"Da."
"Pa, onda budi mirna, uspeli ste se na najvišu tačku. Sad će sve biti nizbrdica. Napraviti izbor je vrh planine. Posle se stvari same sređuju. Proći će."
Opet sedaju za sto. Tiramisu i ananas su u međuvremenu stigli. Ponovo jedu. Klaudija ga radoznalo gleda, čak pomalo i vesela.
"A šta ti ovo kombinuješ?"
"Ja? Mnogo radim. Izlazim s prijateljima ... Ne mislim suviše na Elenu."
Klaudija kašičicom pokaže na prozor. "A ovaj ciklon Niki?"
"Ona? Prijateljica."
Klaudija podigne obrvu; "Prijateljica, a?" Onda je imitira: "Idem ja. Roditelji me čekaju. Po podne moram da učim ... Da nije malo mlada da ti bude prijateljica?"
"Može biti, ali je veoma zrela."
"Mislila sam da još nije položila ispit zrelosti ..."
"Upravo tako. Pomažem joj u učenju."
Klaudija spusti kašičicu u tanjir. "Aleks?!"
"Izvini, Klaudija, ali ti si mene potražila da mi kažeš da stvari između tebe i mog prijatelja, alias tvog muža, ne idu dobro, zar ne? A ipak, razlika u godinama između vas je dobra i svi rekviziti za jedan uspešan brak su tu, je l' tako? I šta s tim? Vidiš da u ljubavi nema nikakve čarobne formule."
Klaudija odmahuje glavom. Ali, na kraju se osmehne: "U pravu si. Nadam se samo da ću biti prisutna ..."
"Kada?"
"Kad je budeš predstavljao mami i tati."

Kasno popodne.
"Da ne praviš još štete po kraju?" Alesandro završi poruku i onda je pošalje.
Tren kasnije stiže odgovor. Niki, brza kao i uvek. Staviše, još brža.
"Ma kakvi. Evo me kod kuće, pravim još veću štetu ... mislim na tebe."
Alesandro se osmehne. Odgovori što brže može, ali Nikin palac je teško pobediti. Čak i sa T9.
"Je l' se gledamo?"
Ni deset sekundi. "Naravski! Presrećna sam. Tako ćemo lepo sklopiti mir. Ali, gde?"
Alesandro se napregne. Potrudi se. Još malo. "Ja sam ispod tvog stana. U poprečnoj ulici, odmah zdesna."
"OK, stižem."
Ni deset sekundi kasnije. Niki otvara vrata, zatvara ih i baca se na njega, ljubeći ga. "Ljubavi! Izvini, izvini, izvini!" I nastavlja da ga ljubi. Alesandro se smeje i ostaje bez reči. Nije navikao, nije očekivao. Sa Elenom je, naročito prvih dana, satima čekao ispred kuće pre nego što ona siđe. Ali ovoj misli potreban je samo sekund da iščezne.
"Mama mia, kakav blam danas! I to sa tvojom sestrom! Da je bar bila neka bezvezna drugarica!"
"Da je bila neka bezvezna drugarica, ti bi nastavila da šutiraš moja kola."
Niki se uozbilji; "Tačno. U pravu si, ja sam takva, ne znam šta da radim. I mislim da ti ne treba da pokušavaš da me promeniš."
"Pa ko pokušava?! Ja mrzim neuspeh ..."
"Kretenu! Znaš, samo da hoću, ja mogu da se promenim ... Ali, ako bih se zbog tebe promenila, pogrešila bih. Značilo bi da nisam osoba koju si tražio, da nisam za tebe. Odnosno, ja bih se pretvarala da sam neka druga. Znači, u glavi ti je neka druga koja sa mnom ima zajedničko jedino ime, poznaješ neku drugu Niki? ..."
Alesandro se osmehne: "Čuj, da li bismo mogli da prođemo bez filozofije? Bio sam strašno loš u tom predmetu. Po mom mišljenju, treba da razjasnimo samo dve stvari."
Niki skrsti ruke na grudi. Alesandro pokušava da joj ih otvori. "Ovo je zatvaranje, nedostatak otvorenosti, odbijanje sveta."
"Čuj, ja se ponašam onako kako mi odgovara, bolje da poslušamo šta to imaš da mi kažeš ... I onako sam znala da će da padne bukvica."
Alesandro je iznenađeno pogleda. "Kakav zastareli izraz!"
"Kratki roman, prekor, ukor, grdnja, prebacivanje, pridika. U redu? Ali, kako god da kažem, to je to, zar ne?"
"A šta si ti to? Živi rečnik sinonima?"
"Reci mi ono što imaš da mi kažeš i nemoj da me vozaš okolo." Alesandro duboko udahne.
"Čekaj, čekaj", Niki ga zaustavlja. Zatvara oči i otvara ruke. Onda otvorene ruke podigne ispred sebe, u stilu joge. "Reci mi samo jednu stvar ... je l' gotovo?"
Alesandro je pogleda. Prelepa je tako, sa svojim otvorenim šakama, podignutim, sa raspuštenom kosom koja joj klizi dole, na ramena, duž tog vrata koji je još uvek dečji, sa tim glatkim obrazima, sa tim zatvorenim očima, bez traga šminke, i sa svim tim životom i snovima koji su pred njom. Alesandro spusti šake na noge.
"Ne, odnosno, bar za mene, nije gotovo."
Niki otvori oči i osmehne se. Ne, ruke joj više nisu skrštene. Smeši se i gricka gornju usnu, oči su joj blistave, sanjalačke, pomalo vlažne. Možda će zaplakati.
"OK, izvini, Aleks, reci mi to što hoćeš."
"Dobro", on protrlja ruke o pantalone. "Recimo da ne znam baš odakle da počnem."
"OK, počni odakle hoćeš ... važno je gde želiš da stigneš."
"Dakle ... Nije zbog kola koja si mi išutirala danas ..."
"Ah, naravno, recimo da i to može da uđe u štetu od našeg čuvenog sudara, ne?"
"Nemoj da se šališ. Dakle, meni je sa tobom veoma lepo, sviđa mi se da te slušam, sviđa mi se da ti pričam o svom poslu i mnogo mi se sviđa sve ovo što radimo zajedno ..."
Niki se okrene prema njemu i pogleda ga odozdo, sa lakim, malicioznim osmehom.
"Da, Niki, da, naročito to, u stvari ne, i to ... Samo što ti, možda, imaš suviše velika očekivanja. Misliš da će trajati, a ja ne znam šta će se desiti. Niki, to se nikad ne može znati. I baš zbog toga želim mogućnost da budem miran pri svim svojim izborima, bez stavljanja hipoteke. Ne bih želeo da imam, čak i u jednoj jednostavnoj i prelepoj priči, odgovornost ..."
Niki ga gleda. "Razumela sam", podigne obrvu, "želiš da izigravaš malog dečaka, a ja sam prava osoba da to uradiš, je l' tako?"
"Ne. Kakve to veze ima?"
"Ima veze. Rekao si da ne želiš odgovornost. Inače bi jednostavno započeo priču sa mnom i kako ide, nek ide. Možda će ići savršeno i onda se čovek jednog dana odluči da osnuje porodicu, da ima decu."
"Ali Niki, to nije sigurno."
Niki se smeši i počinje da se igra krajevima kose. "Čuj, Aleks, uvek mi puštaš te CD-ove koje je napravio tvoj prijatelj Enriko."
"Pa? Šta, ne sviđaju ti se?"
"Šališ se? Batisti mi se strašno sviđa. Štaviše, ima jedna pesma koja je, čini mi se, kao stvorena za naš slučaj. Ide ovako ... pomalo sam nemuzikalna, ali ne obraćaj pažnju, slušaj reči."
Niki počinje da peva i dok to radi, smeši se. To radi veoma nežno. I nije nemuzikalna.
"Ko zna, ko zna, ko si ti? Ko zna šta ćeš biti? Ko zna šta će biti od nas? Otkrićemo to samo živeći ... "
Niki staje i gleda ga. "U redu, ukopčala sam. Ako ikad budeš pravio neki muzički spot, mene sigurno nećeš uzeti, ali dobro sam prenela ideju?"
"Da, savršeno. Ali, možda se ne sećaš cele pesme, pošto posle kaže ..."
I Alesandro počinje da peva; "Vidim da još nisam ušao u kuću, još uvek sa svojom kutijom sa ružićastom vrpcom ... Čuj me sada, eh ... i ne bih želeo da sam pogrešio svoj poklon ili svoju nevestu. "
"Hej, preterano! Već si došao do dna! Već se brineš za taj trenutak.., Suviše je rano da se o tome govori!"
Alesandro uzme CD i ubaci ga u čitač. Traka br. 6. Dugme za premotavanje unapred. Pronalazi ono što želi da joj pusti da čuje. "Ipak, sada se malo plašim, sada kada ova avantura postaje prava priča, toliko se nadam da si ti iskrena!"
Niki ga uzima za ruku, ljubi ga u dlan.
"Sta želiš da mi kažeš, Aleks, da se bojiš? Nikad nećemo znati ništa o nama, o ljubavi, o budućnosti, u pravu je Lučo, otkrićemo to samo živeći tu priču. Šta ima lepše?"
Alesandro lagano odmahuje glavom.
"Jedno od nas dvoje biće povređeno. Suviše je velika razlika u godinama."
"I plašiš se da ćeš taj povređeni biti ti? Misliš da je za mene ovo avantura? Mnogo je lakše da se to poveruje za tebe ... Sve moje drugarice to kažu ..."
Alesandro raširi ruke. "Eh! Nisam mislio da im se baš toliko sviđam! Ako je do toga, i moji drugovi meni to isto kažu,"
"Šta ti kažu?"
"Zabavi se dokle možeš, dok se ona ne umori."
"Pa naravno, oni su svi oženjeni, imaju žene, neki od njih verovatno i decu, i loše doživljavaju ove tvoje trenutke, zato što bi želeli i oni to isto da rade. Aleks, onaj ko mora da odluči jesi ti. To je samo pitanje straha, po meni ..."
"Straha?"
"Straha da voliš. Ali, šta postoji lepše, ponavljam. Koji je to veći rizik koji zavređuje da mu se izložiš? Koliko je lepše dati se potpuno drugoj osobi, poveriti joj se i nemati drugih misli do da je vidiš kako se smeši."
"Da, prelepo je. Ali, između nas je dvadeset godina razlike ..."
Niki iz džepa izvadi jedan papir.
"Evo, i onako sam znala da će se pre ili kasnije pokrenuti ovaj razgovor. Pa sam se pripremila. Evo ovako ... Tom Kruz i Kejti Holms, Luka Kordero di Montecemolo i Ludovika Andreoli, Vudi Alen i Sun Ji, Pirs Brosnan i Keli Šaje Smit ... Onda slede svi oni istih godina, ili približno istih, tipa jedna-dve godine razlike, koji su se ipak rastali. Ali ta lista nije mogla da uđe ni u kamion!" Niki uzme listu i baci je na zadnje sedište.
"Znala sam da će mi jednog dana koristiti. Ali svejedno sam se nadala da neće. Najlepša ljubav je pogrešan račun, izuzetak koji potvrđuje pravilo, ono zbog čega si iskoristio reč nikad. Šta ja imam sa tvojom prošlošću, ja sam jedna poludela promenljiva tvog života. Ali, ne mogu da te ubedim. Ljubav nije mudrost, već ludost ... Napravili su i onu reklamu ... Da je nisi ti radio?"
"Ne ..."
"Eto vidiš ... Možda su ti je predložili, a ti si se plašio. Aleks, kako bih volela kad bi ti bio hrabar ..."
Alesandro je nežno pomiluje po kosi, sklanja joj je sa lica. Onda joj se nasmeši i ponovo zapeva; "Toliko se nadam da si ti iskrena ... ", i ljubi je. Lagani poljubac, mekan, koji bi želeo da priča, da vedro kaže sve, toliko, suviše. Želim da se zaljubim, Niki, da volim, da budem voljen, želim jedan san, želim da gradim, želim izx’esnost. Pokušaj da shvatiš. Treba mi da zaboravim sve ono što se desilo u ovih dvadeset godina koje su prošle bez tebe. Da li jedan poljubac ume sve to da kaže? Zavisi od toga koliko umeju da čitaju te usne koje ga primaju.
Onda jedan kreštavi glas. Optužujući. "A-ha! Uhvatio sam te, znao sam da nešto tu ima čudno ..." Alesandro i Niki se iznenađeni udalje jedno od drugog. Ispred njih, kao na fotografiji čiji je ram otvoreni prozor mercedesa, užasna slika.
U sumraku večeri, pojavio se Mateo, Nikin mali brat. Smeje se i štaviše u ruci drži mobilni telefon. Nokiju N73, s poboljšanim funkcijama, memorije 42 Mb, a naročito ... sa 3,2 megapiksela za snimanje fotografija, video snimke i prikazivanje na najvišem nivou. Ukratko, jedan od onih mobilnih telefona koji zaista mogu sve da urade.
Niki krene da izađe iz auta: "Mateo, ubiću te!"
"Mateo se brzo izmakne za neki metar.
"Vidi, upozoravam te, snimio sam lep filmčić i poneku fotografiju. Hteo sam odmah da pošaljem video poziv mami, ali mislim da ću joj poslati MMS-om. Ako pokušaš da mi uzmeš telefon, pritiskam slanje. I za tebe je završeno. Ah," Mateo gleda Alesandra, "ma ko je ovaj? Prvo te je napadao, a sada si ti pristala?"
"Mateo, prekini. Idi kući, sad ću doći."
"Ma ko je on, tvoj novi dečko?"
"Mateo, rekla sam ti da ideš!"
"Baš me briga, nisi baš u prilici da komanduješ, jesi li razumela?"
Niki brzo izlazi iz kola, ali Mateo je naviknut na sestrina iznenađenja i šmugne, u paru crnih patika puma, namenjenih bežanju i dečacima od jedanaest godina. Trči da je to prosto divota, spuštajući se na Nikine pokušaje da ga uhvati. Eskivira nadesno i uleće između dva parkirana automobila.
"Mateo, dolazi ovamo! Dođi kad si tako hrabar!"
"Naravno, tako ćeš mi oteti telefon, kako da ne? Odmah dolazim ... Ti to misliš da sam ja budala?"
"Mateo, molim te, nemoj da stojiš tu nasred ulice, opasno je."
"Pa, hvala na savetu, sister, sad idem kući, a posle ćemo pričati o svemu, ali svemu, a?"
"Da, da, idi više ..."
Mateo se ne pomera.
" Oh ... hoćeš li više da odeš?"
"Niki, nemoj dugo da ostaneš ... mama me je poslala da te pozovem na večeru. A ja sam video da si izašla. Ali, nikad ne bih pomislio ..."
Niki pokušava jednim zaranjanjem između auta, ali Mateo je brži, obilazi oko prvog auta, izmičući se na sigurnu udaljenost.
"Jesi li završio?"
"OK, OK, odlazim. Do viđenja, gospodine ...", i napravi mali vaspitani naklon. Onda odlazi i penje se u stan, a Niki ponovo uđe u mercedes.
"Eto vidiš? Danas smo upoznali i ljubljenog brata."
"Ma koliko on to ima godina?"
"Tek što je napunio jedanaest."
"Već je prilično opremljen za borbu, a?"
"Sve čita, sve zna, igra se sa svim i svačim, zavisnik je od interneta ... On mi je napravio listu poznatih lica s velikom razlikom u godinama ..."
"Baš je bio sladak ..."
"Da, veoma ... U zamenu, želeo je dve karte za utakmicu za Svetski rvački kup u Palotomatiki. I više nego sladak ... bio je skup!"
"Ne usuđujem se ni da pomislim koliko će te koštati da uništi video i fotografije."
"Ma kakvi, zna on da ne rizikujem toliko. To je bio poljupčić. Naravno, da je snimio veče sa jasminima, tu bi morao da mi pomogneš ... Lud je ..."
"Zašto?"
"Moj brat ima jedan san. Po svaku cenu želi jedan dvobojni harli XL 883c Sportster Custom, jedan od najskupljih. I onda ide okolo sa tatinim mobilnim telefonom, kad uspe da ga uzme, zato što ima veću rezoluciju od njegovog, i nada se da će uhvatiti in flagranti neku VIP ličnost i tako skupiti novac da ga kupi. Inače će video poslati televiziji, a fotografije žutoj štampi."
"Uopšte nije lud za jedanaest godina. Već ima jasnu budućnost."
"Daj! Ja se samo nadam da će ozdraviti od te opsednutosti novcem."
"Pa, meni se čini da je simpatičan,.. mogao bih da ga uzmem u firmu kao mladog filmmejkera, mogla bi da bude jedna reklamna ideja, prvi spot koji je snimio jedan jedanaestogodišnjak!"
"Dovoljno je samo da ne pošalje naš video! Pa, obavestiću te kako napreduju pregovori..Niki se nagne i poljubi ga u usta, pokrivajući njihova lica sa strane obema rukama. Onda izađe iz kola.
"Moramo biti pažljivi ... Uvek postoji opasnost od senzacionalističkih vesti."
"Naravno", smeje se Alesandro.
"Osim ako ..."
"Osim ako?"
"... se ti ne upoznaš s mojima."
"Pa, Benu Stileru u Predstavljam ti svoje roditelje ... svašta se dešavalo ..."
"Da, samo ne verujem da bi se moji roditelji smejali kako se smejalo u tom filmu."
"Daj, u najboljem slučaju tvoj otac će biti kao Džek Birns."
Niki zatvara vrata. "Hajde, šalila sam se, sigurna sam da bi sa tobom umeli."
Alesandro se osmehne: "Javiću ti kad osetim da sam spreman. A naročito kad sebe uverim da tvoji to mogu ..."
Onda upali kola i ode. Pogledavši u retrovizor, vidi je kako maše izdaleka i izvuče ruku kroz prozor, pa mahne i on. Onda vidi kako se okreće i odlazi prema zgradi. Kakva lepa devojka. Simpatičan joj je i brat. Naravno, tako mali a već toliki ucenjivač. Ali, mane se ne prenose među sestrama i braćom. Ili da? I na trenutak ugleda ceo svoj život izložen opasnosti. Onda se seti nečega i vidi da je u opasnosti naročito njegovo veće. Njegovi roditelji očekuju ga na večeri.

Mauro sa svojim razlupanim kimkom stiže do Paoline kuće. Podigne glavu i vidi da se ona nalazi na balkonu. Puši cigaretu, a onda ga iznenada ugleda.
"Haj, stigao si!" Mauro je pozdravi odozdo klimanjem glave. "Ček’ da siđem."
Paola ugasi cigaretu na zemlji, zgazi po njoj svojim novim klompama i onda šutne opušak koji odleti ispod ograde, završavajući nedaleko od Maura. On siđe sa motora i sedne na njega. Malo kasnije Paola izlazi iz kapije. Uh, što je lepa, misli Mauro, ma šta pričam, prelepa je. I toliko visoka. Smeši joj se. Paola radosno raširi oči, radoznala, puna adrenalina.
"Onda? Aj, Ma’, pa šta si uradio? Zvala sam te sve do pre nekoliko minuta. Stalno ti je mobilni bio isključen. A onda se žališ kad ja tako radim. Zvala sam te čak i kući, ali ništa nisu znali o tome gde si bio ... Šta si uradio? Znaš, bili su zabrinuti.
"Brinu kad njima to odgovara."
Paola priđe Mauru i položi mu ruke na bokove. "Dakle? Daj, pričaj. Ma šta, toliko je trajala proba?" Paola ne skida levu ruku sa Maurovog boka, ali je okrene da bi pogledala u sat.
"Devet i petnaest ..."
"Jebote, baš su me lepo zadržali, a?
"E daj, reci mi nešto, mnogo sam radoznala."
"Izjebali su me."
"Neee ... ljubavi, žao mi je."
Paola ga stiska, približava se da ga poljubi, ali Mauro se izmiče "Stani, hej ..." Paola se malo odmakne. Razbesnela bi se, ali se ipak predomisli. "Daj, Mau’, nemoj tako. Pa to je normalno, svima se to dešava. To je bila tvoja prva audicija ..."
Mauro skrsti ruke. Onda uzme cigaretu iz džepa i Paola primeti novu jaknu.
" O, lepo! Je l' nova?"
"Fejk džins."
"Auu, pa ti to hoćeš da napraviš pokolj među devojkama?" Mauro povuče dim iz cigarete, onda se kao osmehne. "Ma kakvi. Kupio sam je upravo zbog audicije. Bačene pare. Kao i one za fotografije. I to tolike pare."
Paola se ponovo pali. Ponovo je radoznala. "Daj, jesu li ti tu? Hoćeš da mi ih pokažeš?"
Mauro izvadi koverat ispod sedišta i neraspoloženo joj doda: "Na, drži."
Paola ih stavi na sedište, otvori koverat i počne da ih lista. "Ali, lepe su. Baš je dobar ovaj fotograf. Ao, al’ je ova lepa! Na ovoj drugoj si baš faca. Ličiš na Breda ..."
Mauro je pogleda. "E, što se mene tiče, možeš sve da ih zadržiš. Ličim na Breda, ali su u međuvremenu uzeli drugog, nekog bezveznog frajera koji i nije toliki frajer. Mora da je imao vezu ..."
Paola vraća fotografije u koverat. "Aj, Mau’, ma znaš li koliko sam audicija ja morala da uradim pre nego što su me izabrali pre neki dan, a? Ne, stvarno, da l' znaš?"
"Ne, ne znam."
"Eh, ja ću ti reći. Prilično. A ti si besan zato što te na prvoj nisu uzeli? Hej, lepi, moraš mnogo da prođeš pre nego što uspeš, a ako čovek odustane na početku, nikad neće uspeti!"
Paola bolje namesti džemper, povuče ga nadole. "A ove slike su baš lepe. Po mom mišljenju, baš si fotogeničan, odnosno super si ispao, stvarno, ozbiljno ti kažem, ne zato što te nisu uzeli ..."
"Ma daj ..."
"Kunem ti se."
Mauro uzima koverat, otvori ga i ponovo pogleda fotografije. Čini se da je ubeđen.
"Misliš?"
"Mislim, mislim."
Mauro ponovo dobije malo sigurnosti. Uzme jednu fotografiju i izvuče je napolje. "Evo, pogledaj ovu. Pogledaj, pogledaj. Na koga ti ličim?"
"Pa, za mene, ti si ovde Banderas."
"Daaa, Banderas. Prvo Bred, sad Banderas, pa je l' ti to mene zajebavaš? Ma daj, pogledaj bolje, pokušao sam čak i da napravim pozu kao on kad pokušava da osvoji onu glumicu, hajde ..."
"Aj, pa stvarno mi ne pada na pamet ..."
"Hej, pa Džoni Dep! Daj, kad stoji na vratima kuće od one ... u onom filmu gde su bile majka i ćerka koje svaki čas menjaju grad. Daj, Čokolada."
Paola odmahuje glavom. "Razumela sam, ali naziv je bio Chocolat."
"Pa dobro, kako god, daj", ponovo joj pokazuje fotografiju, "je r tako, ljubavi? Jesi se setila koja scena? To sam ja, ne?"
Paola se smeši. "Da, da, pljunuti."
Opušteniji, Mauro ponovo vraća fotografije u koverat. "Ali, u svakom slučaju, nisu me uzeli."
"Možda im ovaj put Džoni Dep nije bio potreban."
"Pa, ništa se tu ne može", Mauro odmahne glavom i nasmeši joj se, "ti uvek imaš pravu rečenicu u pravom trenutku."
"Ne, zaista to mislim."
Mauro joj priđe i poljubi je. "OK, znaš li da pričaju da je Džoniju Depu ogroman. A meni sada ... hej, u potpunosti ličim na njega ... Ne znam šta mi je. Tja. Biće da sam bio besan ili sam te malopre pogledao dok si nameštala majičicu na sisama, i baš me je obuzelo.
Daj, dođi da vidiš", uzme Paolinu ruku i stavi je na svoje farmerke. Paola brzo povuče ruku. "Daj, baš si kreten, ovde, pred mojom kućom, a moj otac može da proviri. Ako te vidi šta radiš, znaš šta će ti uraditi. Nećeš snimiti nijednu reklamu dve godine koliko ćeš biti naduven ... ali od batina!"
"Aj, mnogo si lepa", Mauro joj prilazi, "ljubavi", nežno je ljubi, "da odemo malo u garažu? Daj, stvarno te mnogo želim."
Paola nagne glavu u stranu. Ove Maurove reći, prošaputane u uvo, iznenada joj bude jezu. On zna kako da je uzme.
"Hajde, važi, idemo. Ali nećemo dugo, a?"
Mauro se osmehne. "Malo ... u nekim stvarima ne treba žuriti ..."
"Da, to samo pričaš, a onda ponekad ličiš na ferari."
"Jebote, ala ujedaš ..."
Mauro pali motor. Vratila mu se radost. Stavlja kacigu dok se Paola penje pozadi i grli ga. Naprave krug oko zgrade i dođu do garaže.
"Ššš", kaže Paola silazeći, "polako, tiho, ako nas moj otac čuje, biče svašta."
Mauro podigne motor na nogare. "Malo razumevanja od strane tvog oca ne bi bilo na odmet, a! Znaš koliko su pamprčenja on i tvoja majka prošli?"
Paola ga udari pesnicom po ramenu.
"Jao, pa to boli!"
"Ne sviđa mi se da se šališ na taj način na račun mojih roditelja."
"Ma koji način? To je ljubav. Najlepša stvar na svetu."
"Da, ali ti o tome ne govoriš s poštovanjem."
"Ma šta pričaš, ljubavi? Zašto, tvoji nisu vodili ljubav? Ne može se tako reći? A tebe su, izvini, kako dobili? Uz pomoć Svetog duha? Hajde", i uz te reči ugura je u očev auto, stari golf sa četvora vrata, tamnoplave boje.
"Hej, tiše, tiše!"
Mauro joj odmah otkopča pantalone i uvuče ruku u izrez na džemperu. Njegovi prsti istražuju po brushalteru, dodiruju grudi, traže bradavice. "Ne znaš koliko sam se bio napalio, na ulici."
"A sada ne?" Paola ga ljubi po vratu.
"Sada još više", Mauro otkopča rajsferšlus. Onda uzme Paolinu ruku i povede je nadole. Kao malopre na ulici. Ali, sada je drugačije, sad je pravi trenutak. Paola ga lako grize za usnu i malo-pomalo pomeri lastiš bokserica. Ulazi rukom i istražuje i ona. Lagano traži. Onda ga pronalazi. Mauro jekne, a zbog naglog pokreta, nešto iz džepa jakne padne mu na pod. Mauro to primeti, zaustavi Paolinu ruku i počne da se smeje. "Hoćeš da pogledaš? Imamo voajera!", i uz te reči ga uzme i iznese iz polumraka. "Medvedić Toti!"
"Ma daj, nosio si ga sa sobom?"
Mauro slegne ramenima. "Da, kao amajliju, ali nije poslužio."
"Daj, on je sve pokušao, ali ponekad i gladijator može da pogreši, ne? Videćeš da će sledeći put uspeti, uzeće te, to je čarobna stvar!"
Onda se začuje bip. Paolin mobilni telefon. Još jedanput.
"Ko je to? Ko ti šalje poruke u ovo doba?"
Do đavola, pomisli Paola, pa zar ga nisam isključila?
"Ma ništa, zamolila sam nešto ... To je za sutrašnje viđenje", i pre nego što Mauro stigne i da porazmisli, baci se na njega i obavije ga. Ponovo uvuče ruku u bokserice, izvadi ga napolje i gledajući ga pravo u oči, vešto pomera gore-dole.
"Hoćeš li da me uzmeš? Ne, ja bih to baš volela."
Mauro je ljubi i kaže joj stisnutih zuba, saplićući se u jednom poljupcu: "O, da!"
"A je l' imaš ono?"
"Ne, zaboravio sam da ih uzmem."
"Onda ništa, zadovoljićeš se mojim ustima", poslednji put ga pogleda u oči i onda nestane sa njegovog vidika, lagano silazeći u polumrak automobila, među njegove noge, gde se uzdiže želja. Ta tako jaka želja zbog koje je zaboravio na jednu poruku koja je stigla na Paolin telefon.

Enriko je upravo ušao u kuću.
"Ljubavi, jesi li tu?" Kači sako na naslon stolice u salonu.
"Tu sam, stižem."
Kamila se iznenada pojavi iz spavaće sobe: "Izvini, nisam čula kad si ušao, bila sam na telefonu ...i brzo ga poljubi u usta. Onda uzme sako i krene da ga odnese, a Enriko ide za njom. I dok ona otvara orman, on je otpozadi zagrli. Gubi se u njenoj kosi, u njenom jakom mirisu, ljubi je po vratu.
"S kim si pričala telefonom?"
Kamila vrača sako na mesto, onda zatvori orman i nežno se izvuče iz ovog zagrljaja.
"Ah, ne znaš je. Jedna devojka iz teretane. Želele su da organizuju večeru zbog završetka sezone za sledeću nedelju ... Hoćeš li da spremim nešto ili želiš da izađeš?"
"Ne, umoran sam, radije bih da ostanem u kući."
"I ja, i to veoma. Sutra moram rano da ustanem."
Enriko je sledi u kuhinju i posmatra dok širi stolnjak.
"A kuda to ideš tako rano?"
"Mama me je zvala da odem s njom kolima da uzme neke materijale. Želi da promeni zavese."
Enriko je opet pogleda: "Pa, idem da operem ruke, onda ću ti se pridružiti.”
"Ne, ma daj, samo se ti izvali na kauč, ako želiš, uključi malo TV. Pozvaću te kad bude spremno."
Enriko ode prema kupatilu. Ali ga prođe. Zastane na trenutak i okrene se. Vidi je u kuhinji kako uzima jednu šerpu i nastavi na prstima do spavaće sobe. Sedne. Gleda mobilni telefon. Posmatra ga nekoliko trenutaka. Ponovo se osvrne, a onda ga dohvati, pritisne dugme i odmah ga upali. Bez zvuka. Kamila ga ne podnosi. Poslednji poziv. Ostaje bez reči. Ništa, nikakav poziv. Svi su izbrisani. Enriko ga ugasi i ode u kupatilo. Do đavola, možda je trebalo da pogledam među primljenim. Počne da pere ruke. Ma, ne mogu tako. Suviše mi je stalo do Kamile da bih je izgubio. Briše ih. U svakom slučaju, još nekoliko dana i više neće biti sumnje. Znače. I onda neće više moći da pere ruke od toga. moraće da odluči.
Flavio je na kauču, poluizvaljen. Mala Sara, koja već ima više od godinu dana, baca se na njega. Igra se, zabavlja, ne dozvoljavajući mu da gleda TV na miru, a on to voli. Baš u tom trenutku začuje se škljocaj brave.
"Jesi ti, Kristina?"
"Kakvo pitanje. A da je bio lopov, kako bi ti odgovorio? Ne, lopov je. Samo da maznem nešto i odoh."
Flavio se digne i pokuša da je poljubi. Ali Kristina je prepuna kesa i odmah mu daje dve.
"Drži, budi koristan. Odnesi ih u kuhinju. Pazi samo, unutra su jaja."
Onda ugleda Saru, koja prelazi salon pomalo nesigurno koračajući, sa igračkicom u rukama.
"Flavio! Zar je Sara još budna?"
"Čekala je tebe, želela je da te poljubi."
"Trebalo je da spava već sat. Rekao si da ćeš se vratiti ranije, namerno sam te to pitala da bi je ti stavio u krevet ... Budi se u jedan, dam joj nešto da jede i ponovo zaspi, a pre svega, zaspim i ja. Sutra imam probu za ispit za promotera ... Pa naravno, šta je tebe briga. Sve ja moram da uradim u ovoj kući ..."
Kristina brzo prolazi salonom i bez daljih govora dohvata Saru, tako da devojčici igračkica skoro ispada iz ruke. "Dođi, mala, idemo da lalamo." Kristina odlazi, nestaje u sobici sa devojčicom, koju drži u rukama kao vreću. Flavio ponovo sedne na kauč. Završava se najavna špica Prijatelja i poslednji kadar je na Mariji de Filipi**: "Dobro veče, evo nas kod izazivača ove večeri ... Bez protivnika, vrlina truli ... kao što kaže Seneka."
Flavio se nasmeši. Da to nije znak?
"Ljubavi, ja izlazim!"
Slizana otrči u trpezariju gđe Pjetro ponovo oblači sako i kravatu. "Ma kako, razumela sam da večeras ostaješ ovde sa nama na večeri ?"
"Ali ne, ljubavi moja, ne sećaš se? Večeras sam u Pergoli sa ovlašćenim administratorom novog udruženja koje smo uzeli za klijenta. Samo sam na brzaka svratio da vidim Karolinu i Lorenca." Onda joj obujmi lice rukama i poljubi dugo, strasno. Ili da barem stekne takav utisak. "... I da poljubim tebe." Suzana se osmehne. Pjetro se uvek trudi da se ona oseti lepom, poželjnom. Uvek u tome uspeva.
"Nemoj da se vratiš kasno. Nikad nismo zajedno ..."
"Probaću, zvezdo moja. Ali, znaš kako idu te stvari ..." Onda otvori vrata i trkom izađe, nestajući na stepeništu. Ona se naginje nad odmorištem i posmatra ga, i on se poslednji put okrene na dnu i mahne joj. Suzana uđe u kuću, zaključa vrata. Ne, ne znam kako idu te stvari. Nikad me nisi vodio.
Malo kasnije Pjetro je za volanom. Uzima mobilni telefon i brzo ukucava broj.
"Zvezdo moja, dolazim."
Alesandro, sav zadihan, zvoni na interfon. Kasni.
Neko odgovara: "Ko je?"
"Ja sam!"
Ulazna vrata se otvaraju. Alesandro se penje uz stepenište ulaza, sve po dva stepenika, i ulazi u lift. Kad je stigao na pravi sprat, vrata se otvaraju. Ona ga tamo već čeka.
"Aleks, sva sreća, bila sam se zabrinula. Kako ti je toliko trebalo? Već smo svi za stolom ... Ali, nismo počeli."
Alesandro na brzinu poljubi majku. "U pravu si, mama, neki sastanak u poslednjem trenutku." Zajedno uđu u salon u kome su neki još na nogama, a neki već sede.
"Dobro veče svima! Izvinite što kasnim ..."
Majka ga uzme pod ruku: "A Elena? Gde si nju ostavio?"
Klaudija ga pogleda. A Alesandro bi voleo da odgovori: "Ne, mama, ti grešiš, ona je mene ostavila." Ali zna da njegova majka ne bi razumela ovu vrstu humora čije bi značenje, istinu govoreći, izmaklo mnogim ljudima.
"Ostala je kasnije od mene u kancelariji."
"Ma koliko to radite? Žao mi je ... baš sam želeia da je vidim, pa dobro, hajde da sednemo." Alesandro seda do svog oca.
"Hej, kako ide? Sve u redu?"
"Dobro je, sinko. Tebe neću ni da pitam, čini mi se da si u punoj formi!"
"Eh, da", pogleda svoj odraz u nekoj slici. Onda se s osmehom pozdravi sa sestrama i njihovim muževima.
"Kako ste?"
"Dobro!"
"Sve OK!"
"Da, OK!"
"OK, ne računajući što smo gladni." Davide, uobičajeni smarač. Alesandro otvori servijetu. Ružan način da mi oteža moje kašnjenje. Pogleda u Klaudiju i razmene osmehe, a onda joj Alesandro namigne i klimne. Kao da kaže; dobro ćeš da uradiš što ćeš ga napustiti. Ali, odmah potom odmahuje. Nije istina. Nemoj da praviš sranja, Klaudija.
Mama zazvoni u zvonce koje je povezano sa kuhinjom i odmah se pojavi Dina. To je ritual koji se stalno ponavlja, od kada su bili u pelenama.
"Dina, draga, izvini, možeš li da odneseš ovaj tanjir? Suvišan je. Nažalost, Elena nije došla. Svratiće kasnije na desert."
Alesandro se nagne prema majci: "Vidi, mama, čini mi se da neće uspeti ni kasnije da svrati ..."
"Znam, ali zašto moramo baš sve da kažemo?! I to služavki ..."
"Da ...", Alesandro se vrati na svoje mesto, "... stvarno sam glup."
Malo kasnije Dina se vraća sa kolicima prepunim tanjira. Alesandro zvirne. Njoke sa paradajzom i taljolini sa tikvicama. Dupla pasta. Nije loše. Dina počne da spušta tanjire ispred svakoga.
"Donesi nam i escajg za usluživanje, molim te ..."
"Ah, da, naravno, gospođo."
Dina se brzo vraća u kuhinju.
"Eh, ništa se ne može učiniti. Od kada je ušla u ovu kuću, a ima tome više od trideset godina, uvek zaboravlja pribor za posluživanje, i otići će zaboravljajući ga!"
Margerita, mlađa sestra, obriše usta servijetom. "Mama, reci hvala što je toliko izdržala. Većina naših prijatelja ima u kući Filipince ili strance sumnjivog porekla koji sigurno ne kuvaju tako dobro ... na italijanski način!"
Luiđi, njen muž, pruži se napred pokušavajući da govori tiše. "A pre svega", kaže, "u takvim slučajevima nikad ne znaš koga si pustio u kuću. Na primer, uzmi gospođu Dela Mare i kako je završila."
Nastavljaju tako ćaskajući u svim pravcima i nijednom. Novi porezi, nedovršena knjiga, neki švedski film, onda kineski, jedan festival, izložba, užasna frizura, američka novina o kojoj je Davide čuo toliko priča, ali ne zna ama baš ništa sigurno, mogla bi biti i lepa ideja, kad bi Alesandro samo uspeo da nešto shvati iz onog kako mu je on priča.
A onda kotleti primavera, pržene artičokice, sufle od krompira i povrća. Onda još novosti. Jedna strašna vest na dnevniku. Veoma mlad dečko ubio je svoje roditelje. Još jedna apsurdna, ali vesela. A onda na red dolaze deca prijatelja koja će se uskoro venčati, karte za naredni koncert u Milanu nekog važnog stranog pevača. I jedna vest o nekoj VIP zvezdi, naravno izmišljena, iskonstruisana, o možda istinitoj ili lažnoj preljubi. A onda šansa da se ode na predstavu Fjorela26, iako se karte više ne mogu naći, iako već koštaju više od letovanja za celu porodicu.
Margerita iznenada ustane i lupne viljuškom po ivici svoje čaše.
"Trenutak pažnje, i ja moram da saopštim jednu novost. Možda neće biti važna kao neke od ovih koje sam čula do sada, ali za mene je najvažnija! Uskoro ću stići svoju sestru Klaudiju. Čekam još jedno dete!"
Silvija, majka svih troje, odmah ustaje, udaljava stolicu i žurno odlazi do Margerite. Zagrli je, prekrije poljupcima. "Ljubavi moja, kakva divna vest. Uskoro ću biti baka četvoro unučadi! Da li se već zna šta je?"
"Dečak. Rodiće se za skoro četiri i po meseca."
"Divno! Imaćete jednog dečaka i jednu devojčicu, baš kao Klaudija!"
Starija sestra jede još jednu prženu artičoku: "Ja sam već znala. Kod nas je ipak dečak stariji."
"Jeste li se već odlučili za ime?"
"Neodlučni smo između Marčela i Masima."
Alesandro pogleda svoju sestru Margeritu i onda podigne obrvu: "Po mom mišljenju, bolje je Masimo ..."
Klaudija i Margerita okrenu se prema njemu.
"A zašto?"
"Pa, to ime je uvek bilo pobedničko ..."27
Luiđi ustane: "Slažem se,.." Stavi ruke na bokove, napravi odlučno lice. I ubedljivo dokaže svoje mišljenje. "Zovem se Masimo Deseti Meridio, komandant severnih snaga, general Feliks legija, odani sluga jedinog pravog imperatora Marka Aurelija. Otac jednog ubijenog sina, muž jedne ubijene žene i osvetiću se u ovom životu ili nekom drugom."
"Da, njemu bi se svidelo Masimo. Gladijator."
"Pa, naravno. I možda ćemo jednog dana imati iste tetovaže, ja i on, kao taj naš veliki kapiten!" I naravno, iz jedne istorijske vizije skliznuo je u ovu fudbalsku.
Silvija se nasmeje, poljubi muža, a onda vrati na svoje mesto.
"Luiđi, jesi li čuo kakva lepa vest? Jesi li video kakvu smo predivnu porodicu stvorili, ljubavi moja?"
Silvija bolje namesti stolicu, a onda stavi ruku preko Alesandrove.
"A ti, zlato? Kada ćeš nam ti dati neku novost?"
On obriše usta servijetom; "U stvari, odmah, mama, ali ne znam baš da li je lepa."
"Pa, ti nam reci. Posle ćemo ti reći šta mislimo."
"OK. Gospodo, razišao sam se sa Elenom."
Sto najednom zaćuti. Ledena tišina. Intenzivna. Klaudija pogleda desno i levo. Na kraju se umeša da spase brata.
"Izvinite, da nema još artičoka?"
Malo kasnije. Svi izlaze iz zgrade. Poljupci u obraze, stisak ruku, uz obećanje da će se uskoro ponovo videti. Možda na nekoj pici, u bioskopu, zašto da ne? Iako na kraju nikad ništa od toga ne urade. Margerita stigne Alesandra, koji joj kaže; "Ćao, sestrice, radujem se zbog tebe!"
"Da ti kažem pravo, ja zbog tebe ne. Sviđala mi se Elena. Ode ćeš sad da nađeš jednu takvu?" i poljubi ga u znak pozdrava, vrteći glavom.
Klaudija je gleda kako odlazi, a onda ona priđe Alesandru: "Kao da ona bolje od svih zna kako je u životu. Ili bar u ljubavi..
"Znaš da je ona takva ..."
"Loša. Suviše sigurna. Sve ona zna ... Kad smo kod toga, Aleks ... na trenutak sam pomislila da ćeš reći direktno pravu, veliku novost."
"A to je?"
"Gospodo, počeo sam da se zabavljam sa Niki, eksplozivnom sedamnaestogodišnjakinjom."
Alesandro pogleda u Klaudiju i nasmeši se.
"Jesi li luda? ... Tako bih u istom trošku prokockao i mamin poljubac pri odlasku, a naročito bismo prokockali tatu ... Na tu vest strefila bi ga srčka!"
"A ja mislim da je tata bio taj koji je bolje primio vest. Ti si ga uvek potcenjivao."
"Misliš? Može biti ..."
"Pa, pozdravljam te", Klaudija ga poljubi u obraz s budalastim coktanjem i krene.
"Klaudija ... "
"Da?"
"Hvala, eh ..."
"Za šta?"
"Za onu artičoku koja ti se više nije sviđala."
Klaudija odmahne rukom u njegovom pravcu: "Aaaa! Ma šta ti je. Još jedno veče kao ovo i morao bi da me odvedeš direktno u neki spa-centar."
"Rado ću to učiniti. Jedi umesto što donosiš čudne odluke."
"Kretenu! U stvari, javi mi, ozbiljno, kad se odlučiš da saopštiš drugu bombu ... Dva dana ranije neću ništa jesti!"