Izvini, ali ti si moja ljubav

First topic message reminder :



Niki zaista postoji. Federiko ju je slučajno ugledao jednog dana u Ulici Del Korso dok je gluvarila sa svojim drugaricama. Tog dana Niki je iz farmerki izvukla mobilni telefon i skoro sat vremena raspravljala se sa svojom majkom. Federiko se često vraćao u Ulicu Del Korso, ali nikada je više nije sreo.

Pisac je obišao više od dvadeset pet svetionika duž italijanske obale. Poslednjim snagama, kad je već bio izgubio svaku nadu, popeo se na trajekt za Ostrvo ljiljana. Na njemu je našao svetionik ove ljubavne priče

Dani koji sporo prolaze. Kad je čovek tužan. Drugi koji prolaze suviše brzo. Kad je čovek srećan. Napeti dani pred odgovor Japanaca, vožnje autom sa Batistijevim CD-om. Enriko je izabarao savršenu muziku za njih dvoje. Niki iznenada eksplodira od sreće.
"Aleks, pala mi je na pamet strašna ideja ... "
Alesandro zabrinuto pogleda u Niki: "U pomoć! Reci."
"Hajde da pokušamo da uradimo sve što kaže sledeća pesma! ..."
"OK, ali je l’ sve znači sve?"
"Ah, ja se sigurno neću povući ..."
"OK, onda ja biram pesmu ..."
"Ne, ne važi ... Stavi nasumice, i ono što ispadne, ispadne." Alesandro pritisne taster čitača. Onda oboje radoznalo i radosno čekaju ono što će biti njihova sudbina.
"’U nekom velikom centru, jedanput mesečno, guram puna kolica, ruku pod ruku sa tobom’ ..."
"Ne, ne mogu da verujem ... Ala je žestoka!"
"Već smo rekli i mora da se uradi. Hajde, krećemo."
Malo kasnije parkiraju ispred supermarketa u Olimpijskom selu i brzo izlaze iz automobila. Jedan evro za kolica. I odlučuju da napune kućni frižider za još hiljadu narednih večera.
"Možda bismo jedan dan mogli da pozovemo sve naše prijatelje, a? Šta kažeš ti na to?"
"Pa, naravno!"
Alesandro pomisli na Pjetra, Enrika, Flavija, a naročito na njihove žene zajedno sa Niki, Oli, Diletom i Erikom i lepim društvom. Bila bi to savršena večera. Možda bi bilo malo teško naći prave teme za sve.
"I pričamo o skupoj zamrznutoj hrani, čekamo u redu dok osećam kako se naslanjaš na mene."
I gledati je kako se smeje dok trči po raznim odeljenjima. Kako se gubi između salate koja se meri i bresaka koje toliko voli. I da ponovo bude dečak. Dok se pesma nastavlja. A ispit postaje sve teži.
"Ma jesi Ii sigurna? A ako te tvoji uhvate?"
"Sve je u redu ... Rekla sam da idem u školu i posle spavam kod Oli. Pokriće me ... Ma daj! Bože, kakav si ti cvikator! Ja rizikujem, ne?"
"Kako hoćeš."
"Spremiti se na polazak sa skijama i čizmama, probuditi se pre šest ..."
Alesandro dolazi rano da je pokupi, parkira malo dalje od ulaza. I vidi je kako trkom izlazi, još pospana, još uvek topla od kreveta. Onda brzo kreću. A Niki malo kasnije opet spava pod svojom perjanom jaknom. On je s osmehom gleda kako se smeje, liči na nešto tako lepo za šta se ne pronalaze reći.
"I stati u kafanicu na sendvič ... "
A ovo je lakše, pošto su oboje gladni. I naručuju jedan ogroman sendvič, debeo, sa nadevom, tek isečen, koji beži na sve strane. I smeju se dok jedu.
"Ma koliko još ima? Je l' daleko? Već toliko putujemo!"
"Još malo pa smo stigli. Pa izvini, Niki, htela si sneg, zar ne? Ima ga samo posle Brenera."
"Uf! Ali taj Brenero je daleko!"
"Tu je gde je! I skini noge s table, dušo!"
Sada je na recepciji hotela, uzbuđena zato što prvi put daje svoja dokumenta. Ali, mirni portir ni na šta ne obraća pažnju. Čak ni na godine.
"I ostati dva dana u krevetu i ne ići dalje ... "
Ni na ovoj tački nema problema. Upravo počinju.
"Aleks, mogu li da nazovem svoje roditelje, inače će se zabrinuti."
"Naravno. Ma zašto me to pitaš? Imaš svoj mobilni telefon, zar ne?"
"Ššš, tiho, zvoni. Halo, mama? Sve OK?‘"
"Hej, Niki, ma gde si ti? Pojavio mi se neki čudni broj 0043, Austrija ..."
Alesandro se pojavljuje na vratima sobe i razrogačenih očiju odmahuje glavom. Kaže joj ispod glasa: "Ma jesi li luda? A šta ćeš sad da joj kažeš?"Ali, Niki se nasmeje. Sigurna, mirna.
"Znam, mama, želele smo da probamo snoubord, pa smo otputovale. Da, spavaćemo u kuči kod Oline rođake i vračamo se sutra, kasno uveče."
"Ali, Niki, zašto mi to nisi rekla, da li si normalna?"
"Ti bi se inače brinula kao i obično i ne bi me pustila da idem ... mama?"
Tišina.
"Mama, otišle smo vozom. I danas po podne posle skijanja ćemo učiti."
"OK, Niki ... Ali nazovi me kasnije opet ..."
"Naravno, mama, pozdravi tatu", i spusti. Uzdahne. "Do đavola, stvarno se nisam setila, nedavno su promenili telefon u salonu, uzeli su onaj gde vidiš ko te zove!"
Alesandro zavuče ruke u kosu, ode u drugu sobu: "Ne mogu da verujem ... u kakvo sam se sranje uvalio ..."
Niki se pojavljuje na vratima.
"Pravo sranje je da ću te prisiliti da isprobaš snoubord!"
I malo kasnije kotrljanje na stazi, i uzaludni pokušaji i padanje u sneg. I Niki, koja podučava ovog neustrašivog smotanka, koji se pomalo drven prepušta i pada. Ali se ne boji. Pronašao je volju da ponovo pokuša, da pada, da se diže ... I ko zna, možda čak i da voli.
Posle u holu hotela, pokušati jednu čudnu partiju bilijara u kojoj u rupama uglavnom završavaju štapovi. Onda sauna i malo televizije. A onda u sobu, telefonski poziv mami.
"Da, učila sam sve do sada.,." Laž koja nikome ne škodi. Ali neko malo osećanje krivice ipak je obuzima. Ali samo na trenutak. Onda spusti i njih dvoje pogledaju se u oči. "I potrčati u susret znajući šta hoćeš od mene ... " I nema ničeg lepšeg nego prepustiti se.
A sutradan krenuti mirno, vozeći bez žurbe, znajući da to što tražiš imaš tu blizu. Svaki čas dodirnuti njegovu nogu da se uveriš da je to istina. I put koji teče ispod vas. I muzika koja te prati, svet koji ide dalje. Ali ne smeta. Ne pravi buku. Alesandro malo utiša muziku, posmatra je kako spava, pomalo preplanula, na sedištu pored njega. Onda se Alesandro osmehne. Njene noge su, naravno, na tabli. A onda dolazak u Rim, koji sa njom liči na neki drugi grad. "Zatražiti turističke prospekte svog grada i sa tobom provesti dan u obilaženju muzeja, spomenika i crkava pričajući engleski i vratiti se kući pešice, obraćajući ti se sa vi. "
"Hej, pa ja ću još malo imati maturski. Pomoći ćeš mi, važi?"
"Pa naravno, šališ se. Uostalom, ti si meni mnogo pomogla sa LaLunom."
"Ma ne treba to da radiš da bi se odužio ... Treba da radiš zato što ti se hoće."
"Ma ne, rekao sam to u smislu naravno da ću ti pomoći, kad god možemo, treba da pomognemo jedno drugom."
"Ni tako nije dobro. Vrti kako hoćeš, opet je zbog nekog dugovanja."
"Ah, što smaraš. Onda ti neću pomoći!"
"Eto vidiš, tako je već bolje ... Nekako, u dubini duše ne želiš da mi pomogneš. Jesi Ii ti položio maturski?"
"59 od 60 poena."
"Dedo!"
Trenutak tišine.
"Starče!" I Niki se ponovo nasmeje. "A i jedan poen manje od savršenosti! Kakvo foliranje!"
"Videćemo za koliko ćeš ti biti bolja!"
"Ah, naravno", Niki se osmehne i nasloni na njega.
"Zašto ne? Zašto ne?"
A onda najteže pitanje; "Izvini, ti me voliš ili ne?"
I najjednostavniji odgovor: "Ne znam, ali sam s tobom!"

Nekoliko dana kasnije. Talasi i još neke devojke zagrevaju se u sali za odbojku, čisto da održe formu.
"Pa, jesi li spremna?"
Onda kao grom. Duboki, topli basovi izlaze iz dva zvučnika sterea na zemlji, muzika osvaja veliku školsku salu. Dve stare crveno-bele starke drže ritam, dobro poznaju ovu muziku. Jedna šaka lupa ritam po prozorskom staklu. Niki prestane da igra, okrene se i nacrta ispred njega, sa rukama na bokovima.
"Znači, insistiraš. Zašto želiš da upropastiš sve ono što je bilo lepo među nama?"
Ali Niki ne stigne da završi, kad sa sterea krene pesma. Fabio napravi podrugljivo lice i počne da peva na plejbek svoju muziku.
"Nije bilo slučajno što si one noći, mlada zvezdo, pala u moj krevet ... Nisam to želeo, to znam ja. Nežna obećanja i mladalačke laži. Zato sada bežiš. Boli te prošlost. Seti se da to nije bilo slučajno ... one noći, mlada zvezdo, pala si u moj krevet."
Niki ga gleda, a oči su joj vlažne. "Stvarno si đubre, Fabio. Ogromno đubre, Fabio Fobija, ili kako se već koji kurac zoveš", i pobegne, da mu ne dozvoli da je vidi kako plače. On ne zaslužuje njene suze. Fabio Fobija ne pritiska stop, pušta traku da još malo ide. Sedne na zemlju, skrsti noge, zapali cigaretu: "Koji kurac gledate?! Igrajte, igrajte ..."
I pojača muziku. "Seti se da to nije bilo slučajno ... one noći, mlada zvezdo, pala si u moj krevet."
Jedna devojka dodaje loptu nekome ko bi trebalo da udari. Ali, Dileta zaustavi igru, loptom lupa u zemlju. Onda ode do sterea i ugasi ga.
"Smeta ta buka", i ode prema svlačionicama.
"Da, da, samo vi izigravajte ribe. I onako morate kod nas da svratite ako želite da uživate!"
Fabio se digne na noge, šutne u malo prozorče u dnu vrata i polomi ga. Onda izađe iz sale i dalje pušeći.
"Hej, tako sebi samo stvaraš neprijatelje."
Fabio se okrene. Oli je na vratima sale. "Zašto se ovako ponašaš, misliš da si tako faca? Tvoje pesme mogu čak i biti dobre, ali je u njima mnogo zlobe ... i u tebi. A sa zlobom se ne stiže daleko."
Fabio Fobija brzo povuče dva dima. Onda baci cigaretu na zemlju i protrlja je vrhom cipele snažno, gaseći je. Onda prođe blizu
Oli,na milimetar. Skoro je prisili da se prilepi uza zid. I zapeva joj u lice: "Seti se da nije bilo slučajno što si te noći, mlada zvezdo, pala u moj krevet ..." Fabio Fobija uzme svoj stereo, stavi ga na rame i onda ponovo prođe ispred Oli. I ne udostojavajući je nijednog pogleda, ode u školsko dvorište, a Oli ostane nepomična na vratima sale. Gleda ga tako kako odlazi, sa ponekom rasejanom misli i jednom savršeno jasnom.

Alesandro sedi na fotelji u kancelariji. Ruke je stavio iza glave, naslonjen je na kožni naslon. Radosno razgleda moguće reklame za LaLunu koje su u savršenom redu raspoređene po njegovom velikom stolu. Neka muzika dolazi sa obližnjeg sterea. Mark Išam. Opuštajuća u pravoj meri.
"Mogu?"
"Napred." Alesandro se uspravi u fotelji. To je Andrea Soldini. "Dođi, Andrea, sedi. Dakle, neke novosti? Nema potrebe za prečicama, ne?"
Andrea Soldini se osmehne, sedajući preko puta: "Ne, sad samo čekamo presudu. Ali, meni se čini da nema sumnje, zar ne?"
Alesandro ustane: "Ne, meni se čini da ne. Ali bolje je ne slaviti pobedu dok ne budemo saznali šta su zaista odlučili ti prokleti Japanci." Priđe aparatu za kafu. "Kafu?"
"Može, veoma rado." Andrea gleda kako Alesandro uzima jedan paket, otvara ga, vadi iz njega dve čaše, ubacuje ih u mašinu i pritiska taster.
"Znaš, Aleks, kad sam te video u svojoj kancelariji da tražiš mog šefa Elenu, pa ja nisam mislio da si ti ovakav ..."
"Kakav ovakav?"
"Ovako drugačiji. Siguran, miran, prijatan. Eto. Ti si prijatan." Alesandro se vrača za sto sa dve kafe, dve kesice šećera i plastičnim štapićima.
"Nikad ne znamo kakav je ko dok ga ne upoznamo lično, izvan uobičajenih okvira."
Andrea otvori šećer, sipa ga i počne da meša. "Tako je. Ponekad ga ne poznajemo čak i dok živimo s njim."
"Šta hoćeš da kažeš?"
Andrea ga pogleda. "Ja? Ništa. Ponekad samo tako pričam", i srkne kafu.
Isto radi i Alesandro. Onda ga prodorno pogleda: "Ponekad te stvarno ne razumem. Ali zašto uvek sebe potcenjuješ i igraš na omalovažavanje samog sebe?"
"I ja se to isto pitam oduvek, problem je što ne nalazim odgovor."
"Ali ako ti sam ne veruješ u sebe ..."
"... Da, znam, kako će onda drugi?"
"Možda su Ruskinje, one večeri, mislile da si ti strašno simpatičan, a da ti nisi morao silom da se onako ponašaš ..."
Andrea dovršava kafu. "Nemoj da me podsećaš na to ... Kad se setim te večeri, opet mi pripadne muka ..."
"Molim te, uštedi mi dolazak još jedne hitne pomoći ..."
Andrea se osmehne: "Šefe ... zadovoljstvo je raditi s tobom."
"I meni što te imam u svom timu. Ti ne možeš sebe da vidiš spolja. Ali, uveravam te da ostavljaš odličan utisak."
"Dobro!" Andrea ustaje. "Hvala na kafi, vraćam se nazad." Ode prema izlazu, ali se na tren zaustavi; "Ona devojka ... Niki ..."
"Da?"
"Ne znam da li će Japanci to ceniti, ali mislim da je ona uradila baš lep posao."
"Ah, da, i ja isto. Oni crteži su zaista novi i iznenađujući."
Andrea se na trenutak zadrži na vratima. Onda pogleda Alesandra i nasmeši se.
"Nisam pričao o crtežima ...", i zatvori vrata.
Alesandro ne stigne ništa da mu kaže. Baš u tom trenutku začuje se bip sa njegovog mobilnog telefona. Pogleda na displej. Poruka. Niki. Lupus in fabula ... Kako je govorio Roberto Đervazo? "Život je avantura sa početkom koji su odlučili drugi, krajem koji nismo mi želeli i toliko intermeca slučajno izabranih od strane slučaja. " Na primer ... pa zašto se onda brinem? Leonardo se često inspiriše njime za svoje porukice ženi. I još uvek su zajedno ... I to je slučajno. Alesandro pročita Nikinu poruku, osmehne se i odgovori što brže može. "Naravno", i pošalje. Onda uzme sako i izađe. Sad više volim onu rečenicu od anonimnog pisca: "Pronađete se slučajno. Sretnete se poljupcem."

Niki izađe iz ulaza i neodlučno pogleda okolo. Ne zna kuda da krene. Alesandro joj svime dva puta, a onda ablenduje. Ona na trenutak pokrije oči da vidi bolje, kao mladi mornar na osmatračnici, senzualnija od svih onih Querelle de Brest. Onda ga prepozna izdaleka i odmah potrči prema tim kolima. Alesandro joj otvori vrata i ona se baci unutra.
"Brzo, brzo, kreni, pošto se moji spremaju da izađu." Alesandro kreće i za tren je već iza ugla.
"Fijuuu ...", Niki se smeje, "nisam te prepoznala. Ali ..." Onda pogleda okolo: "Šta radiš u ovim kolima? Shvatio si da prava kreativnost dolazi iz naroda, a? Zbog toga si uzeo ova olupana kolica, reci mi iskreno."
"Ma kakvi, ovo su kola moje majke. Pitao sam je da li hoće da mi ih pozajmi i ona je pristala."
"Ne verujem ti. Jesi li već odvezao svoja da ti ih poprave? Zar nije trebalo da razmeninio osiguranja? Vidi, Mario, moj mehaničar, mogao je da ti ih popravi da izgledaju kao nova i da još nešto i zaradiš."
Alesandro veselo vozi.
"Ne, ne, moja kola još su udarena baš kako si ih ti i sredila. Ova sam uzeo zbog tebe."
"Zbog mene?"
"Da ... imaju menjač."
Niki pogleda, vidi Alesandrovu ruku između dva sedišta. Baš u tom trenutku Alesandro promeni iz treće u četvrtu.
"Ma daj ... hvala! Stvarno si strava ... Mislio si na mene ...‘‘ Onda zastane jedan trenutak. "Tražio si kola od svoje majke? Zbog menjača, zbog mene ... Znači, onda si joj rekao i za nas!‘‘ i skoči na njega, ljubi ga, i od toga on naglo iskrene volan.
"Niki, budi dobra, inače ćemo udariti i ova!"
"Više nego što inače jesu?" Niki se namešta. "A kako će primetiti?"
"Mame uvek sve primete. Pomisli da sam ova kola vozio kad sam bio tvojih godina." Dok to govori, pokušava da ova čudna istina ne zazvuči teško. "Ona je znala da li sam pušio, da li sam pio i čak da li sam nešto uradio sa nekom devojkom ili ne ..."
"Uradio? Kako se to izražavaš? Bože, kako si star! I izvini, nešto si uradio u ovim kolima, a sad mene vozaš okolo?" i udari ga, šaleći se.
"Izvini, ali prošlo je dvadeset godina!"
"Pa šta? Sve ono što si ti radio od svojih osamnaest godina do danas me izluđuje. Što znači, od kada sam se ja rodila praktično do sada ... Otprilike. Volela bih da se vratim unazad u vremenu, kao rewind na DVD-u i da te vidim. U stvari, ne, direktno u bioskopu. Da sedim u prvom redu sa ogromnom kesom kokica i gledam film tvog života, u tišini, da me niko ne uznemirava."
"Pa, to bi moglo da važi i za mene, u odnosu na tebe. I ja bih voleo da sam u nekom bioskopu i da vidim najvažnije scene iz tvog života ..."
"Da, ali ti bi video kratkometražni! Nisi nešto naročito izgubio! Ti imaš šansu da doživiš sve sa mnom!"
"I ti isto. Najlepši dan je onaj koji tek treba doživeti ..."
"Čuj, čuj! Ovo si izmislio ... A sva ona jebanja koja su ti se desila u ovim kolima, gde ćeš to da staviš? Možda da ih zaboraviš, a?" Alesandro je pogleda, okrene nekoliko puta glavu prema njoj. "Ne mogu da verujem."
"Šta?"
"Ljubomorna si. Znaš šta kaže Batisti?"
"Već znam sve od Batistija. Naravno da znam. Ljubomora, draga prijateljice moja, jeste crv, bolest, da ne umeš da zaboraviš ono što od mene ne možeš da saznaš, sve moje prethodne ljubavi bole više od zubobolje, svi oni poljupci koje sam već dao ne odlaze sa prljavim vešom ... "
"Baš si potkovana, a?"
"Nego šta ... posle svih onih kompilacija i Enrikovih objašnjenja koja sam čula poslednjih dana ..."
"Onda i sama razumeš da i muškarac pati ... Ista pesma, još uvek isti pevač,.. U poverenju, ljubavi moja, poneki problem imam i ja, da ne pričam o efektu tvojih bivših krevetskih stvari."
"Da, da, ne menjaj temu! Priznaj! Vodio si ljubav u ovim kolima, da ili ne?"
Alesandro razmisli trenutak.
"Ne."
"Zakuni se!"
"Kunem se. Samo jedan poljubac jedanput u drive in bioskopu u Ostiji."
"Drive in! Kakav si ti srećnik! Ja sam to videla samo na filmu."
"Mir?"
"Žestok."
"Žestok mir?"
"Da, to je moja uzrečica, kad mnogo želim da se svađam!"
"OK, onda ću stati, pa da ti preuzmeš volan. Ne žestoko? Svaki čas ćeš morati da staješ."
Auto lagano pristaje uz ivicu puta i staje. Niki prolazi ispod Alesandra.
"Niki, sačekaj da izađem."
"Daj, nemoj da se ponašaš kao deda, premesti se unutra, brže ćemo."
I u toj konfuziji, aktivira se kočnica, Alesandro udara u krov kola. "Jao!" Jedna noga popreko, Niki, koja se smeje. "Ma koliko si težak ...i te suviše tesne farmerke ... Ali, konačno, svako je na svom mestu.
"Krećem?"
"Kreći. Polako."
Niki pritisne kvačilo, ubaci u prvu.
"Kako mi ide?"
"Ah, savršeno ... Možda zato što još nisi krenula. Pritisni gas i lagano otpuštaj kvačilo." Niki sledi uputstva i auto lagano krene. "Odlično, sad ubaci u drugu."
Niki ponovo pritisne kvačilo. I promeni brzinu.
"Gotovo, u drugoj ..."
"Zapela si."
"Ih, što si zvocalo, ubacila sam je, zar ne?" I tako idu dalje, u večernjem saobraćaju. Jedna brzina za drugom. Pomalo zapinje tu i tamo, poneki trzaj, migavac kasno upaljen, poneko kočenje viška. Alesandro se odupire rukama o šoferšajbnu; "Jao, pa zašto tako kočiš?!"
"Izvini ...Niki se nasmeje i ponovo krene. I opet lako, vesela škola vožnje.
"Drži volan na deset i deset."
"Ali, kasno je."
"U kom smislu, moraš da se vratiš kući?"
"Ne, kasno je u deset i deset, volan već sad moram da držim, zar ne? Inače ćemo se slupati!"
"Dušice ..."
"Jedna od onih pošalica koje govoriš u kancelariji i svi se smeju ... Meni je ipak teško ovako da ga držim ..."
"Onda te obaram."
"A ja ulažem žalbu", Niki hukne i ubrza. I krene u drugoj. "Dobro." I auto se ugasi.
"Loše. I ponovo te obaram."
I tako dalje, sve bolje, malo-pomalo, ubrzavajući svaki čas, vozeći lagano, bez mnogo trzaja motora.
"Hej, Niki, ali uhvatila si priključak."
"Da, lakše je", i počinje da peva. "I ponovo putovati. I noću jasno osvetliti farovima ulicu kako bi znao kuda da kreneš. Hrabro, lako, lako. Nežnoputovati ...mali udar od koga auto zakašljuca, "... izbegavajući najveće rupe. A da zbog toga ne padnem u tvoje strahove, lako bez dima, s ljubavlju."
"Šta radiš, staješ?"
"Da, i onako sam odlično vozila. Umorila sam se." Niki parkira na malo zaustavno proširenje puta. "A onda, ako je tačno ono što si mi rekao, želim da ja budem prva u kolima tvoje majke." Uključuje radio i isključuje sve ostalo.
Mrak. Iznenadni uzdasi. Ruke koje se prepliću, radosne, lake. Otkopčavaju, traže, pronalaze. Jedno milovanje, jedan poljubac. I još jedan poljubac i jedna košulja koja klizi. Kaiš koji se otkopčava, rajsferšlus koji se lagano spušta. Zaranjanje. U mrak koji je obojen mrakom. Srećni što su gore ... Mrak sačinjen od želja, od želje, od lakog prekršaja. Najlepšeg, najmekšeg, najželjnijeg. Automobili koji brzo prolaze ulicom, farovi koji obasjavaju na trenutak i nestaju. Snopovi svetla farbaju otvorena usta, suspregnute želje, iskrene, doživljene, uzete, oči zatvorene, onda otvorene. I opet, opet. Kao među oblacima. Umršena kosa i neudobna sedišta, ruke koje pružaju zadovoljstvo, usne u potrazi za ugrizom. I automobili koji i dalje prolaze tako brzo da niko ne uspeva da uhvati ovu ljubav koja ide u ritmu slučajno izabrane muzike, sa radija. I dva ubrzana srca koja ne koče, koja se nežno sudaraju.
Malo kasnije. Prozor još zamagljen od ljubavi polako se spušta.
"Hej, vruće je unutra."
"Da umreš."
Alesandro zakopčava pantalone, Niki navlači majičicu. Iznenadna svetlost ih obasja, skoro ih oslepevši.
"Hej, ma šta se dešava?"
"Da nije NLO?"
Svetio se premesti bočno i pojavi se natpis. Karabinijeri.
"Izađite, molim vas,"
"Ne mogu da verujem", osmehne se Niki zakopčavajući farmerke. "Taman na vreme."
Iz kola izlaze dva karabinijera, dok Alesandro i Niki otvaraju svoja vrata.
"Dokumenta, molim vas."
A onda se iznenada sve četvoro prepozna.
"Opet vi!"
Niki se približi Alesandrovom uhu: "Zar nije trebalo da se više ne vidimo? Cisto da ostanem u okviru teme."
"Ja mislim da nas oni prate", onda se Alesandro okrene prema njima; "Da li i dalje želite dokumenta?"
"Morate ih, ipak, pokazati."
Mladi karabinijer približi se autu i obasja svojom baterijskom lampom osiguranje na šoferšajbni.
"Izvinite, ali zar vi niste imali jedan pomalo udareni mercedes?"
"Da ..."
"A ovaj auto, čiji je?"
"Moje majke."
"Aha, vaše majke ... Izvinite, a koliko vi imate godina?"
"Piše u vozačkoj dozvoli, koju drži vaš kolega."
Onaj drugi glasno čita: "1970 ... Znači, trideset sedam."
"U junu", precizira Niki.
Onda karabinijer otvori i Nikinu ličnu kartu.
"A devojka ima sedamnaest."
"Osamnaest u maju", opet precizira Niki.
"I šta ste radili ovde?"
Niki hukne i krene da skoči. Alesandro je stegne za ruku i zaustavi.
"Čuli smo čudne zvuke."
"U kolima vaše majke.
"Da, kao što vidite, stara su ... Stali smo da proverimo. Onda smo videli da je sve u redu i hteli da krenemo kad ste vi naišli."
Dva karabinijera na trenutak se zgledaju, a onda vrate dokumenta.
"Odvezite gospođicu kući. Mislim da sutra ide u školu." Alesandro i Niki krenu da uđu u auto kad ga jedan od dvojice karabinijera pozove.
"Hej, gospodine."
"Da?"
Karabinijer pokaže nadole, na njegove pantalone. Alesandro primeti i brzo zakopča šlic.
"Hvala ..."
"Ništa. To mi je dužnost. Da slučajno sretnete roditelje devojke, ne bismo stigli na vreme da intervenišemo."

Alesandro parkira malo dalje od Nikinog ulaza.
"Lepo smo se izvukli, a? Pomisli samo da su naišli deset minuta ranije ..."
Niki slegne ramenima: "Daaa, zamisli. Ne bi se oni uopšte potresli. To su klasični tipovi sa čudnim novinicama, chat sobama i nadimcima tipa Smeli ili Jogi, i orman im je pun skrivenih porno-filmova ..."
"A kako si to provalila?"
"Ah, nemoj da me pitaš ... Žena oseća takve stvari. A i znaš, iz onoga kako nose pištolje. U stvarnosti to je projekcija one stvari. Niki napravi bezobrazno lice.
^esandro se nagne i otvori vrata: "Dobro, dobro, laku noć!"
"Šta ti je, opet se pališ?"
"Ma kakvi, idem na mali fudbal. Šta ćeš ti da radiš?"
"Ništa, večeras ostajem kod kuće, moram još da učim. Možda će kasnije svratiti moj bivši, koji hoće nešto da pričamo."
"Aha", Alesandro se povuče nazad, pomalo ukočen. Niki to primeti: "Hej, ma šta ti je? Jesi li lud? Ako sam ja sa nekim, to je zato što želim da budem s njim. Znači, razvedri se, nemoj da zvocaš i budi srećan!", i brzo ga poljubi i izađe iz kola. "Još jednom hvala za školu vožnje!" Brzo pogleda desno i levo, onda potrči prema ulazu i nestane u njemu. Bez okretanja, kao i obično. Alesandro krene sa odrpanim autom svoje majke.
"Hej, ima li koga?" Niki zatvara vrata iza leđa. "Mama, tata?"
Mateo se pojavljuje u dnu hodnika: "Ne, izašli su ... Pozdravili su te."
"Šta si radio u mojoj sobi? Videla sam te."
"Morao sam da vidim nešto na kompjuteru."
Niki skine jaknu i baci je na kauč. "Hiljadu puta sam ti rekla da ne smeš da ulaziš u moju sobu. Još manje kad mene nema tamo, A moj kompjuter je apsolutno zabranjena stvar!"
Mateo je gleda: "Hej, ma šta ti je, umrla ti je nastavnica?"
"Kretenu!"
"Shvatio sam. Još gore ... Penzioner te je sikterisao."
"Ha-ha-ha, strašno smešno!"
"Čuj, Niki, možda si zaboravila na ovo", i vadi nokiju. "Kompromitujući filmčić sam već skinuo i sačuvao, dobro sakrio."
"A gde si ga stavio?"
"Da, baš ću tebi da kažem. Ti onda ništa nisi razumela iz svih onih policijskih filmova koje smo zajedno gledali. Odnosno, ako uručiš objekat učene, gotov si!"
Na vratima neko pozvoni.
"A ko je sad? Ja očekujem Fabija, ali on je rekao da će svratiti oko deset."
"Ne, mora daje Vani."
Mateo odlazi da otvori. "... Da, on je. Hej, ćao ... Uđi."
Dečačić visok koliko i on, sa pantalonama spuštenim na isti način, i malo plavljom kosom, ulazi vukući svoje ogromne cipele.
"Pa, šta radi tvoja sestra?"
"Još joj nisam rekao."
"OK, kako želiš. Imaš koka-kolu?"
"Da, idi u kuhinju da je uzmeš. Dok ja njoj objasnim ..."
Niki gleda Vanija kako odlazi, u punoj brzini, bez ikakvog problema.
"Ali nisam dobro razumela, Mateo, ovaj se ovako slobodno šetka po našoj kući?"
"Pa šta je on, pas, pa da ga držim vezanog?"
"Dobro znaš da mama to ne bi želela."
"Pa, ti joj sigurno nećeš ispričati. Dakle, evo ovako ...", Mateo vadi iz džepa jedan papir presavijen na četiri i otvori ga.
"Sve sam ti ovde odštampao."
"Aha, eto šta si radio u mojoj sobi. Pogledaj samo boje koje si potrošio."
"Ah, koliko smaraš. Pročitaj."
Niki bolje pogleda papir. "Šta? Šta je ovo?"
"Nemoj mi reći da ih ne znaš."
"Naravno da ih znam. Ali ih izbegavam. A šta bi, po tvom mišljenju, trebalo da uradim?"
"Da mi pronađeš bar jedan i da mi ga doneseš."
"Nema nikakve šanse."
"Nemoj mi reći da te je sramota, nakon onog što sam video da radiš ..."
"Na stranu što nisi video ništa zato što ništa i nisam radila. Samo smatram nemoralnim staviti u ruke dečaku kao što si ti takve stvari."
"Prvo: nisam sam, tu je i Vani. Drugo; nismo dečaci. Treće: ovde je mesto gde možeš da ih nađeš. Četvrto: ako budeš smarala, znaš šta ću da uradim ... prvo ću filmčić poslati mami, koja bi još i mogla da te pokrije, ali odmah posle toga poslaću ga tati, koji će stići brže od Supermena, i za tren će da te pokrije, ne psovkama, već batinama!"
Niki istrgne papir iz Mateovih ruku i kao furija izleti iz kuće, urlajući; "Nikom ne otvarajte i ako nazove mama, reci joj da sam zaboravila nešto dole u motoru i zovi me, jasno?" Niki brzo silazi niz stepenice, presavija papir i stavlja ga u džep farmerki. Ma pogledaj ti samo. Sve meni na glavu padne. Čak i brat manijak. U tom trenutku zazvoni joj mobilni telefon. Ona ga izvadi i pogleda na displej. Eto, samo je još ovo falilo. I otvori nokiju.
"Reci."
"Ćao, evo dolazim."
"Nisam kod kuće."
"A gde si?"
"Šta te briga, ne moram valjda tebi da polažem račune."
"Čuj, Niki, nemoj da se svađamo."
"A ko hoće da se svađa, Fabio ... Ali, još uvek se ponašaš kao da smo u vezi ... što je, inače, završeno pre četiri meseca."
"Tri."
"Na stranu ono moje padanje, što ne znači da smo bili ponovo zajedno. Samo još jedno jebanje pre definitivnog razlaza."
"Ala si oštra."
"A što, tvoja pesmica jutros je bila nežna?"
"OK, u pravu si, nazvao sam te i zbog toga. Ali, možemo li da se vidimo umesto što visimo na mobilnom?"
"OK, za pola sata na Bulevaru Parioli, 122. Kod Prima
Vizione."
"OK, hvala ... princezo."
Niki zaklopi telefon. Princezo ... skine lanac i stavi kacigu. Da, na zrnu graška. Prvo mi se sviđalo kad, me on tako nazove. Sad mi smeta., Dosta, odlučila sam, reći ću mu. I brzo krene na svom motoru.

Enriko trkom ulazi u kuću.
"Ljubavi, gde si? Izvini, strašno kasnim!"
Kamila se pojavljuje na vratima sobe, savršeno našminkana i obučena. Tamni komplet, laka senka, ružičasti sjaj za usne. A onda osmeh. "Znala sam da ćeš kasniti. Već sam ti spremila torbu za mali fudbal."
Enriko je pogleda. Ostao je bez teksta. " A kuda ti to ideš?"
"Da uzmem nešto sa onom mojom prijateljicom iz teretane. Sećaš se? Ona s kojom sam se čula telefonom pre neko veće. Dolazi još jedna devojka."
"A, je li? A kuda idete?"
"Ne znam, tek treba da odlučimo."
"Da, ali šta biste želele, na koje mesto da odete ...?"
Kamila navlači jaknu. "Tja, ne znam ... videćemo se u centru." Uzme torbu, stavi unutra ključeve od kuće i zatvori je. "Hej, izvini, a kad ti ideš da igraš, pitam li ja tebe s kim igraš? Ili pri kojoj akciji ćete dati gol? Ili šta ćete posle popiti?"
"Ma kakve to veze ima? A mi i onako uvek gubimo."
Kamila odmahne glavom i otvori vrata. "S tobom je ponekad nemoguće razgovarati. Vidimo se kasnije", i zatvori vrata.
Vidimo se kasnije. Ali, kada kasnije? Enriko sedne na naslon kauča, nasred salona. Ili još bolje, stropošta se. Želeo bi da je pita toliko stvari. Tipa: dakle, u koliko sati se vraćaš? Da li će ti telefon biti ukljućen? Ili: nemoj mi reći da nema dometa. Ili gore: nemoj mi reći da se baterija ispraznila. Ukratko, da joj kaže jednom jedinom rečenicom: zar baš moraš da izađeš? Onda primeti da još više kasni na utakmicu. Digne se, ode u spavaću sobu, pronađe torbu, stavi je na rame i izađe. Dok čeka lift, padne mu na pamet jedna čudna misao. Ne znam zašto, ali večeras bih mogao da budem sudija ... Lift se otvara, Enriko uđe i pritisne prizemlje, a onda se pogleda u ogledalu. Ma koliko je još potrebno da se dobije taj dobar ili loš odgovor od detektiva? A ja sam mu pare dao odmah. Do đavola. Izađe trčeći prema svom autu, uđe i krene. Ne znarn da li ćemo dobro igrati ili izgubiti kao i obično. Znam samo da jedva čekam da se završi kako bih se vratio kući. I to naročito da vidim da li se Kamila već vratila.
Niki pruži člansku kartu prodavcu, koji je provuče kroz mašinu, vizualizujući ime.
"Ali, čija je ovo?"
"Od mog brata."
"Koji se zove ...?"
"Mateo."
"Ne pojavljuje mi se to ime."
"Uveravam vas."
"Ne, ali stvarno mi se ne pojavljuje to ime."
"Ah, izvinite", Niki se na trenutak zamisli. "Možda vam se pojavljuje Vani."
Pritisne jedan taster i začuje se bip. "Da, Vani da. OK, savršeno. Dakle, šta želite?"
Niki mu pruži papir presavijen na četiri: "Jedan od ovih filmova."
Prodavač prođe listu, opušteno pogleda jedan po jedan. "Neke od njih stvarno ne držimo. A oni koje imamo su izdati."
"Sranje!"
Prodavač bolje pogleda listu. Podigne obrvu. "Neke čak nisam ni video. Na primer ovaj Nirvanal od Frenka Simona, sa Deborom Vels i Valentinom Demijem. Rekli su mi da je strava. Ima čak i zaplet prepun preokreta. Jesi li ga ti videla? To je kultni porno."
"Ne, nažalost, propustila sam ga."
Niki ga sumnjičavo gleda.
Prodavač joj se smeši.
"Na policama imamo samo nešto gej stvari. Ovde vidim da si izabrala samo hetero stvari."
"Eh,da."
Neko prilazi pultu i vraća DVD koji je držao do krajnjeg roka, baš ga je izgustirao. "Drži i hvala, dipl. porno ... Džesika Rico nikad ne može da razočara."
Prodavač ga uzme i proveri. Onda se nasmeši, srećan, i doda ga Niki. "Evo ga! Bio je baš na vrhu tvoje liste."
Niki posramljena uzme DVD. Osoba koja ga je vratila okrene se da ode, ali onda zastane.
"Hej, jesi li to ti? Niki! Zamalo pa te nisam prepoznao! Ja sam Pjetro, Aleksov prijatelj..
Niki se postiđeno osmehne: "Naravno ... Kako da ne ... Odlično se sećam."
"Ah ... Onda nam je zajedničko to što imamo dobru memoriju i još nešto, kao što vidim ...", i bradom pokaže na DVD.
Niki pokušava da se izvuče: "Eh ... da ... ne ... zamisli. Samo, ja sam izgubila ... to jest, to je neka vrsta opklade ..."
"Čuj, za mene si car. Posle ovakve stvari ... poludim. Čuj, samo mi reci. Da li češ ga gledati sa Aleksom?"
Niki je obeshrabrena. Uzalud, i onako ga nikad neću ubediti.
"Da, ali nemoj da mu kažeš. To je iznenađenje."
"Obožavam vas! Blago vama. Ja sam stalno pokušavao sa svojom ženom, ali ona nikad nije htela. A onda se žale kako se brakovi raspadaju. Pa, sad me izvini, stvarno moram da bežim." Pjetro se pozdravi i ode prema pokretnim vratima radnje. Onda se okrene i brzo uđe: "Izvini, Niki, još samo jedna stvar ... Da nemaš neku drugaricu, da, u stvari ... Neku koja voli ove stvari ... da mi prezentuje? Da, u stvari, neku na svoj način. Kao što si ti, eto."
Olina slika odmah se pojavljuje u Nikinoj glavi.
"Ne, žao mi je ... Aleks je uhvatio jedinu koja je ... malo na svoj način."
"OK, kao da ništa nismo pričali ... važi, bežim, svi su već na igralištu. Ćao!"
Niki gleda kako on izlazi. Uzme DVD i stavi ga u torbu. Pozdravi prodavca, koji joj namigne, a Niki samo odmahne glavom. S mojom reputacijom je gotovo, godine napora bačene u vetar. I sa tom poslednjom misli izađe iz radnje. Baš u tom trenutku stiže i Fabio. Loše uparkira svoju opel korsu boje magme, sa metalnim felnama sa pet duplih krakova i muzikom odvrnutom do daske koja dopire iza otvorenih prozora. Izađe iz kola zalupivši vratima i ugleda je.
"Hej, je l' ti se sviđa? Hteo sam da te iznenadim."
"Dosadna kao ti i tvoja pesma."
"Daj, nemoj da si takva ..."
Fabio pokuša da je poljubi, ali Niki izmakne usta i okrene lice nadesno. On onda pokuša da je zagrli i pre nego što se ona izmakne, snažno je stegne.
"Pogrešio sam, mnogo mi nedostaješ, princezo. Bez tebe sve postaje glupo ..."
Niki zatvori oči. Zašto baš sada? Zašto ovako kasno ... Suviše kasno. I prepušta se njegovim rukama, pobeđena bolom ove ljubavi koja je već završena. Baš u tom trenutku prolazi Knriko, koji ide na mali fudbal. Crveno. Stane ispred semafora i čekajući, pogleda kroz prozor. Pogleda ono dvoje. Kako su lepi, kako se grle. Kakav par. I kakva lepa devojka.
Onda se Niki odmakne od Kabija. Tek tada je Enriko savršeno ugleda. I prepozna.
Ali ova ... ova ... Ova je ona Aleksova sedamnaestogodišnjakinja ... Ona za kojom je on lud!
Automobil iza njega svime. "Aoj, hoćeš se maknuti? Zeleno!" Enriko je primoran da krene. Kako je ovo odvratno. I to dok Alesandro igra mali fudbal. Sve su iste. A večeras ... dvojica sudija na igralištu! I besno ubrza prema sali.
Niki se izmakne: "Čuj, Fabio, bilo nam je dobro, istina. Možda ćemo vremenom, otkud znam, uspeti da budemo i prijatelji.Onda ga pažljivo pogleda u lice. "Ali, sada ne. Ne prija mi." Spusti pogled. "Treba mi da budem sama."
Fabio joj se približi, nežno joj podigne lice. "Sama? Lažeš. Znam da izlaziš s nekim."
"Ko ti je rekao?"
"Da li je važno?"
Njki se ukoči. U pravu je, pogrešila sam, trebalo je odmah da mu kažem. Čovek često pogreši kad želi da bude dobar. Iskrsne hiljadu problema i samo se napravi kaos. "Da, viđam se s nekim već neko vreme. Nadam se da će se pretvoriti u prelepu priču."
Fabio se postavi ispred nje. "Lepšu od naše?"
"Lepšu od one koju si ti hteo da pokvariš. Suviše je kasno." Niki krene. "A ne! Nećeš se ti, u kurac, ponašati kako ti se digne!", i on je jako povuče za torbu koja se otvori. DVD pada na trotoar.
"A šta je ovo?" Fabio ga podigne. "Džesika Rico? Pa to je porno-film! Ja sam, bre, da bih te naterao da nešto uradiš, da te malo pokrenem, morao da trpim, a sada, dolazi ovo ovde ... A ti, šta radiš? Ideš da uzmeš pornič da pogledaš s njim ... A ko je on? Mister Čudo? Šta ti je on to uradio?"
Niki mu izvuče DVD iz ruku. "Ono što ti nisi ... I zamisli, uspelomu je odmah. Voli me." Niki brzo stavi kacigu na glavu i krene motorom. Fabio dolazi do sredine ulice i urla za njom s podignutom rukom.
"Naravno, naravno ... Odmah. Uvek si bila dobra s tim jebenim frazama. A okružuju te lažljivi ljudi ... videćeš! I baš bih voleo da vidim kako će da završi sa tim, ne dugo, recimo ... za tri meseca. Govnarko!"

Alesandro je nasred igrališta. Trči okolo, svaki čas dodajuči loptu nekome ko mu je rasejano ili voljno dodaje. Malo dalje Rikardo, golman, zagreva se na golu braneći kako zna i ume udarce nekih igrača. Konačno na igralište ulazi Pjetro. Rikardo brani blokirajuči loptu grudima.
Pjetro uđe, uz jedan skok. "Spreman sam, vrlo spreman!"
"Da nisi nešto uradio na brzaka kad si tako veseo?"
"Ma kakvi!" Zagreva se, zabacujući noge pozadi, trčeči oko sebe samog i pokušavajući da pogodi svoju zadnjicu.
"Samo što Aleks ..."
Alesandro ga izdaleka čuje i okrene se prema njemu; "Samo što šta? Sad sam ja kriv što ti kasniš?"
"Kamo sreće da si ti kriv ... ne, samo što si ti jedan srećnik!" Alesandro ga pogleda, ali ne shvata.
"Posle ću ti objasniti ..."
"Da, da ...", kaže Rikardo, golman, "u međuvremenu, on je bar uvek tačan. A ti si, dragi Pjetro, već dobio nekoliko opomena. Još jedna i suspendovaću te na mesec dana."
"Preterano!"
"Znaš, ima mnogo ljudi koji bi želeli da igraju sa nama, a ja ih ne zovem da bih ostavio mesto za vas koji uvek kasnite, umesto da budete srećni i pre svega tačni! Ponašate se kao da meni činite uslugu."
Baš u tom trenutku na igralište ulazi i Enriko. Ali nije tako srećan i vedar kao Pjetro.
"Evo ga, i on je stigao ... pa, baš dobro, a? Možemo da počnemo."
"Izvinite, zakasnio sam ..."
"Rikardo šutne loptu na centar igrališta; "Da, da., hajde, pokrenite se ..."
Enriko prilazi Alesandru s tužnim licem i istim takvim pogledom i ovaj to primeti.
"Enriko ... ma šta ti je? O bože ... nemoj mi reći da je trebalo da svratim po tebe, a ja sam zaboravio."
"Ne, ne."
Ali igra tek što je počela, tek što su krenuli. Protivnički igrač sa loptom u nogama prolazi između njih, trčeći pravo na gol. Odmah zatim stiže Pjetro, koji trči za njim.
"Hej! Igrajte! Ma šta koji kurac radite? Stubovi gola, šta ste vi? Posle ... o pičkama pričajte posle!"
Alesandro počne da trči. dok ga Enriko još trenutak gleda.., Onda i on počne da trči. Širi se po krilu, prateći igru. Kad bi mogao da progovori. ne, osećao bih se strašno loše, treba ona da mu kaže, ne ja. Onda se umiri i sačeka loptu na centru sleva. I Pjetro, koji kaže Alesandru da je srećnik ... Da, srećnik. Kakav je Pjetro kreten, jedina Alesandrova sreća je što bar neće morati da plaća detektiva.



Plavoljubičasta soba. Ona.
"I onda je shvatio savršeno koliko je očajna njegova situacija. Osetio je da se našao u središtu Doline tame i da ceo život nestaje. Primetio je da puno spava i da je uvek pospan ... Pogledao je u sobu. Misao o prtljagu baci ga u neraspoloženje. Odlučio je da se ne pakuje do poslednjeg trenutka."
Da. Prtljag. I ja bih morala da izađem da kupim ranac, polazak se približio. Ali pre nego što napunim torbu i ranac, trebalo bi da se odlučim da nešto drugo odstranim. Nešto što se možda ne vidi, ne dodiruje, ali se toga sećaš. Pogleda kroz prozor. Napolju je sunce i još malo pa ide na sastanak u centar da kupi poslednje silnice koje će joj zatrebati.
"Gde li je? Učinilo mu se da se nalazi u nekom svetioniku. A u stvari, to je bio njegov mozak koji je emitovao belu svetlost, zaslepljujuću, koja se sve brže okretala ... Samo je to shvatio ... I u trenutku u kome je došao do log saznanja, prestao je da zna."
Nasmešila se. Radost i bol. Ništa se tu ne može. Ljubav koja ju jc odvela u zvezde jeste ista ona zbog koje je pala. Kako je to lepo. I kako ružno. Ali, ja sam se podigla, upravo se spremani da krenem. Uspela sam. I jednog dana volela bih da mogu ovom Stefanu da kažem hvala.

Druga kuća. Druga soba. Druge boje. Njih dvoje.
Kako ono beše? "Nijedan odnos između ljudi ne daje nekoga u posed onom drugom. U svakom paru duše dve osobe potpuno su različite. U prijateljstvu kao i u ljubavi, dvoje, rame uz rame, diže ruke zajedno da bi pronašlo ono što ni jedno ni drugo ne može samo dostići." Dileta lista stari dnevnik iz prvog razreda gimnazije. Da, to je bila ta. Pronašla ju je. Pored pisaćeg stola, poslužavnik sa dve velike šarene šolje i čajnik koji se puši čekaju da budu napunjeni čajem od šumskog voća. Na obe šolje odštampan je inicijal. O, N. D. E. Dileta ih je našla na Porta Porteze. Sada na krevetu glasno čita citat, a Oli, koja sedi na zemlji s ukrštenim nogama, uvrće nosem.
"Čuj, ali zašto uvek iste priče? Uradi jednu stvar i dosta! To je odgovor! A ne taj Kalil, Kilil, Džibran nešto ili kako se već koji đavo zove! Stalno filozofiraš!"
"Oli! Ne znam kako, ali tvoja kiselost direktno je proporcionalna tvojim periodima apstinencije!"
"Ne, draga, ja sam, u stvari, dala sinoć! Jednom sa bi-bi-si-ja! I mogu ti reći ... zaista dobro vozi! Naročito kad prebacuje u brzine!"
"Oli!"
"Da, da, Oli, Oli, a ja se u međuvremenu zabavljam, a ti si u međuvremenu uvek ovde, sa obešenim nosem zato što obavezuješ sebe da ništa ne uradiš. Uzmi Erikin primer. Gde je ona sada? Nema je! Sigurno se muva po gradu, i to čak možda bez Đo Kondoma."
"Kondom?"
"Genijalnome je l’ da? Mister sigurnost ... Baš ta sigurnost je ono što zamara Eriku i ja mislim da će je zbog toga prokockati. A Niki? Ukrcala se na brod koji je veći od nje ... Talasi su u periodu velike plime ... Izuzev tebe. Mogla bi i da snimiš jednu TV seriju o svojim doživljajima kao Talas, imam čak i naslov: Savršen mir ..."
"Ama šta hoćeš? Ja sam samo htela da ti pročitam koja je moja ideja odnosa, ljubavi. Kad pripadaš nekome, već nije dobro, ograničava te, rizikuješ da izgubiš sebe samu. Ja želim slobodnu ljubav, veliku, prirodan raj. A nije uopšte lako naći nekog ko isto tako misli."
"Koji tako misli ne znam, ali nekog koji bi hteo da se malo vidi sa tobom, to je lako!" Dileta odmahuje glavom.
"U redu, onda si ti u pravu ... A onda, otkud znaš, Dileta, kad nikad i ne pokušavaš?" Oli se digne i počne da puni šolje toplom vodom. Onda u svaku od njih ubaci kesicu čaja, uzme čajnik i osloni ga na krevet. Ponudi šolju Dileti, dobro pazeći da izabere pravo slovo. Dignu ih u nebo, u jednoj antialkoholnoj zdravici, koja miriše na kupinu i borovnicu.
"Za E i N koje su ostale u kredencu u kuhinji i onima koje su imale hrabrosti da se bace ... i to ne ispod!" Smeju se. A Džubran ih gleda iz dnevnika koji je ostavljen otvoren.

Svlačionice su pune sakoa i pantalona koji vise na kukama. Velike, šarene torbe, neke sa starini natpisima nezamislivih sportskih klubova, možda skeleta neke aktivnije prošlosti, leže na zemlji ili nekoj drvenoj klupi. Miris zatvorenog prostora i cipela. Poneki igrač još je pod tušem.
"Ah, ja mislim da odbrana ne funkcioniše. Mora da se igra bolje."
"Ma zašto, a sredina terena, izvini? Po tvom mišljenju, lopta se okreće?"
"Ali Antonio je prokockao gomilu golova ispred gola. Ima banana šut!"
"Alesandro prestane da trlja kosu peškirom i sedne na klupu. "Ali, momci, ovo je hiljaditi poraz ... Stigne trenutak u životu kad čovek mora da prihvati realnost. Ovo je taj trenutak ... Odustanimo."
Pjetro sedne do njega; "Ma kakvi, Aleks. Mi smo super jaki. Samo što igramo previše individualno, svi se prave majstori! Potreban nam je jači timski duh. Jebi ga, oni su kao pojedinačni igrači bili mnogo slabiji, ali jesi li video kakva timska igra? Mi smo uvek imali jednog manje u odbrani ..."
"Pa to ti verujem, ti se nikad nisi vraćao ..."
"Ah, ništa ne vredi, uvek sam ja kriv ..."
Enriko se već obukao, dok Flavio nervozno seta gore-dole po svlačionici. Alesandro to primeti.
"Hej, Flavio, šta ti je?"
"Žalite se na odbranu. A ja sam pretrčao kilometre. Srce mi lupa dve hiljade u minuti. Vidi ...", Flavio prinese ruku grlu, raširi prste da oseti vene na vratu. "Vidi, vidi samo kako kuca ..." Približi se Alesandru i uzme ga za ruku.
"Nemam vazduha. Još uvek se znojim. Već drugi put brišem čelo ..."
Enriko mu priđe i oseti i on njegovo lupanje srca. Onda skine ruku sa vrata; "Ma kakvi, normalno. Ovako treba da udara posle utakmice. Ti imaš suviše adrenalina, sve je u tome.‘’
"Ali, i dalje se znojim."
"Zato što si se tuširao suviše toplom vodom."
"Ne, ne prihvatam ... nemam vazduha." Flavio priđe lavabou, otvori hladnu vodu i pusti je da teče. Onda se pod česmom umije i obriše. "Pa, da vidimo da li će mi ovako biti bolje ..."
Ostali su skoro završili sa oblačenjem. "Šta ćemo, na picu u Tavan?"
"Da, može."
"Onda se vidimo svi ispred."
Flavio skida bademantil i dalje se brišući krajevima, "Ne, ja idem kući. I ostavite mobilne telefone uključene, ako mi bude trebalo ... Ne želim da budim Kristinu, zvaću vas."
Alesandro zatvori svoju torbu: "Hoćeš da te sačekamo?"
"Ne, ne, idite. Ali nemoj da gasiš telefon, bar ti, važi?"
"OK. U svakom slučaju, za bilo šta, ako veza ne radi, mi smo u Tavanu."
Flavio navuče košulju, a onda ponovo uzme peškir, pređe njime po čelu. Ništa se tu ne može. Još uvek se znoji, još uvek mu srce ubrzano lupa. A ako me ne prođe? Ko zna kad ću zaspati. A sutra ujutro moram rano da ustanem.

"Aj, Flavio je baš hronični hipohondar." Pjetro se pridružuje ostalima za stolom u dnu Tavana. "Ali ako dobijaš takve napade, šta se igraš ... Upropastiš sebi život i gotovo. Onda ostani lepo u kući, opusti se, pogledaj neki film ... ali ne neki horor, OK? Samo bi još falilo da te strefi srčka!"
"Daj, budalo, mora da je užasno ..."
"Zamisli samo koliko je užasno za nas kad on onako izduži facu kao da je na samrti."
Enriko otvori meni, ali mu ga Pjetro zatvara. "Ma daj, već znaš šta ovde imaju. Pica iz peći, tri ili četiri vrste."
Aiesandro radosno lupi rukom po stolu. "Ja želim jednu d’anunciol Gladan sam kao vuk ..."
"I ješčeš beli i crni luk, i papričice?" kaže Pjetro maliciozno. "Pa, svariću ih valjda posle."
"Da, ali ... s obzirom na poseban susret koji imaš posle ..."
"Da, s mojim krevetom! Idem kući, kakvi susreti."
Pjetro na trenutak zaćuti. "Hmm ..." Onda otvori meni. "Da zvirnemo ..."
Alesandro mu ga zatvara. "Izvini, da nisi ti rekao da ga znaš napamet?"
"Da, ali ne sećam se dobro šta je u centurionu.
"Nemoj meni da pričaš. Zašto skrećeš s izgovorom o meniju? Prvo si napravio čudno lice. Čak si rekao i jedno hmm."
"Ma o čemu ti."
"Da, napravio si čudno lice. Ti nikad to ne radiš slučajno. Hmm. Ti ne govoriš hmm za džabe."
"Ma onako."
"Ti nikad ne radiš nešto onako."
Pjetro pogleda u Enrika. Onda ponovo u Alesandra. "OK, šta želiš da znaš?"
"Šta je trebalo da znači ono hmm pomešano sa čudnim izrazom?"
"Čak i ako to može da dovede u opasnost naše prijateljstvo?"
"Čak i to? Pucaj."
Pjetro se izduži prema njemu; "Hajde, daj mi ruku. Obećaj da šta god ti budem rekao, neče biti problema među nama."
"Ma kakvih problema?"
"Tipa da ne budemo više prijatelji."
"Čuj, Pjetro, prekini i pričaj."
"Daj ruku."
Alesandro pruži ruku, Pjetro je stegne i ne pušta. "Ako ti ovo kažem, duguješ mi uslugu, OK?"
"I to? Ovako, naslepo? Ne pristajem."
"Onda, ništa od toga." Pjetro povuče ruku.
"OK, OK, ostajemo prijatelji i dugujem ti uslugu, naravno, od onih prihvatljivih ... Hajde, ispljuni."
Pjetro pogleda u Enrika. Onda u Alesandra, pa Enrika. Onda opet Alesandra. Ne zna kako da mu kaže. I onda kreče.
"OK. Niki je uzela jedan pornić. Mislio sam da će ga večeras gledati s tobom."
Na sto se spusti ledena tišina.
"A otkud ti znaš?"
"Ja sam joj ga dao."
"Šta?" Enriko razrogači oči. "Ti si Niki dao jedan pornič?"
"Ma šta ti je. Ušao sam u video klub da ga vratim, a Niki je bila za kasom i čekala ga."
"Baš taj?"
"Ne znam da li baš taj ili bilo koji, ali neki pornić da. Imala je listu u rukama. Uzela je onaj sa Džesikom Rico. Lep, intenzivan. Ona tu preduzima izvesne ..."
"Dosta, ti to samo sereš."
Pjetro ga mrko pogleda. "Eto, znao sam. Da li je naše prijateljstvo u opasnosti?"
Tišina.
Pjetro insistira: "Odgovori!‘‘
"Ma ne, ne, naravno da ne."
"Pa kako onda možeš da pričaš da serem o ovome, kakva je ovo pa šala?"
Alesandro duboko udahne. "Dobro, Niki je uzela jedan pornić. I to ne za gledanje sa mnom. Možda će ga gledati sa svojim drugaricama."
Pjetro ga pogleda, iznenada sa osmehom: "Stvarno su takve?"
"Pa, iz onog što mi je pričala ... jedna je pomalo čudna. Moglo bi se desiti ... možda to rade da bi se zabavile malo, nasmejale, mora da su radoznale da shvate šta to mi, muškarci, pronalazimo u tim filmovima."
Vidcći da je to, u stvari, neka vrsta edukacije, Pjetro je iskreno razočaran. Onda Alesandro pogleda Enrika, koji drži oborene oči.
"Zar ne, Enriko? Moglo bi biti? Šta ti misliš?"
"Enriko podigne glavu i pogleda ga; "Ne, ja ne mislim tako." Onda se okrene prema Pjetru. "DVD si odneo u Prima Vizione, tamo na Bulevaru Parioli?"
"Da, otkud znaš?"
"Kad sam dolazio u salu. video sam Niki."
"Vidi se da je ulazila."
"Ne, tek što je bila izašla."
"Eh, da, vidi se da je odlazila."
"Ne, bila je s nekim mladićem."
"Biće da je neki njen prijatelj."
"Stajali su zagrljeni ispred video kluba."
Alesandro naglo pobeli. Pjetro to primeti, odmah pokuša da popravi situaciju.
"Ali možda nije bila ona, možda si se zbunio."
"Na istom mestu, u isto vreme, i pošto je uzela taj DVD baš od tebe? A i tu devojku je teško pomešati..
Baš u tom trenutku za sto dolazi jedna niska i punačka konobarica, sa velikim pirsingom u nosu i ponekim narandžastim pramenom u kosi. Otvara blokče za narudžbine.
"Dakle? Šta želite da poručite?"
Alesandro se naglo digne, stolica padne i on izađe iz lokala.
"Eh, da nisam rekla nešto loše?"
"Ništa, ništa, gospođice. Da, da, naručujemo ... Donesi nam gomilu piva. Ah, a da li imate očajnu picu?"
Alesandro je na trotoaru. Uzeo je motorolu, prolazi imenikom i izabira broj. Pritisne zeleno dugme. Zvoni jedanput, dvaput, triput.
Ma daj, jebote. U kurac! Odgovori! Šta radiš? Gde si? Četiri. Pet. Odgovori! Ovaj jebeni mobilni ti je stalno u džepu. Pa, uzmi ga! Šest. Sedam.
"Niki? Pa gde si, jebote?! Gde si bila?!"
"U kupatilu, perem kosu. Ma šta se dešava?"
"Meni? Šta se tebi dešava?!"
"Meni? Meni ništa, malo sam učila i sad idem u krevet."
"I ništa drugo nisi radila?"
"Ne ... Ah, da, kako ne, onaj crv od mog brata, sa uobičajenom pričom o učeni zbog našeg zajedničkog videa, primorao me je da odem i uzmem jedan pornič za njega i njegovog izopačenog prijatelja Vanija. Čak sam srela i tvog prijatelja Pjetra. Baš je neki, a? Upravo je vračao neki pornič sa Džesikom Rico i još nekim. Je l' ti rekao?"
Alesandro zastane, dah mu se vrača. Opušta se. I ponovo počinje da se smeši.
"Hm, ne, pobegao je odmah posle utakmice. Morao je odmah da se vrati kući."
"Aha, a posle sam malo popričala na ulici sa svojim bivšim dečkom. Rekla sam ti da hoće da priča sa mnom, ne? Zamisli samo da me je sreo u Prima Vizione. Napravio mi je scenu i još je probao da me poljubi. A onda ... Bilo je užasno."
"Šta?"
"Kad shvatiš da te je baš briga za nekog koga si toliko voleo.. ,.Baš tako."
"Aleks?"
"Da?"
"Bilo bi baš lepo da zauvek ostane ovako ...
"Kako?"
"Da me ti iznenada pozoveš usred noći skoro očajan ... samo da začuješ moj glas."
Alesandro oseti krivicu.
"Eh, da."
"Ako se između mene i tebe sad završi, volećemo se celog života."
"Više bih voleo da rizikujem."
"Tako mi se sviđaš. Čujemo se sutra, lepo spavaj."
"I ti ... zlato."
"Rekao si mi zlato!"
"Da, ali ne shvataj to doslovno."
"Ua. Zvaću te Čovek-Rak. Jedan korak napred i tri unazad. A ipak, kad želiš ... ti si polip!"
"Eh, nadam se i tome uskoro. Laku noć."
"Aleks, čekaj ..."
"Šta je bilo?"
"Ne prekidajmo!"
Alesandro se nasmeje; "OK."
"Kako je bilo na utakmici?"
"Dobro ... izgubili smo!"
"Ah, pa to je onda loše!"
"Ne, ne, dobro je. Ne volim da menjam svoje navike ..."
"Znači, sad jedete kao i uvek."
"Da, svi su unutra za stolom, čekaju me da naručim."
"A ti si izašao samo da bi mene nazvao?"
"Da."
"Eee, stvarno si sladak! Onda idi, bar večeraj ..."
Na trenutak tišina.
"Aleks?"
"Da?"
"Ono što ti misliš sada, mislim i ja ...", i prekine.
Alesandro se nasmeši, pogleda u mobilni i vrati ga u džep. Onda se vrati u piceriju. Kad ga vide da ulazi, Pjetro i Enriko prestaju da ispijaju pivo. Zabrinuti su, a onda iznenađeni kad vide da se smeši. Alesandro sedne.
"Dakle? Da naručimo?"
"Ali šta, nisi besan?"
"Jebote, baš je strava ta žena, šta god da je izmislila, dobro je to uradila."
"Besan zbog čega?" Alesandro krade Pjetrovu kriglu i popije jedan dug gutljaj, s uživanjem.
Enriko zavrti glavom: "Radije bi da ne veruješ, a? A onda kažeš da sam ja vizionar."
Alesandro uzme i Enrikovu kriglu i opet pije. Onda obriše usta servijetom.
"Momci, zahvaljujući vama, shvatio sam jednu stvar. Brak šteti. Pravi sumnjičave ljude. Tera te da vidiš stvari iskrivljeno."
"Eto zašto ti istrajavaš ... Pa i nas dvojica smo nešto shvatili", Pjetro protrlja ruke, "znamo koju uslugu da ti tražimo."

Dan kasnije. Bulevar kraljice Margerite. Alesandro ih gleda i vrli glavom.
"Sve sam mogao da očekujem sem ove vrste usluge."
Enriko i Pjetro radosno koračaju blizu Alesandra, držeći ga pod ruku. "Pa, izvini, ha! Ti se provodiš kao lud, ponovo si kao dečkić, pogledaj ...", Pjetro mu stavlja ruku na stomak. "Izgubio si sigurno dva kilograma, i gledaš porniće kao što smo radili s dvadeset godina. A mi? Nama ništa? Nas držiš izvan igre?"
Alesandro se oslobodi Pjetrove ruke.
"A sada, kao prvo; nisam gledao nikakav pornić sa Niki. Drugo: saterali ste me u ćošak tražeći mi uslugu koju ...", Alesandro imitira glas Marlona Branda, "... nisam mogao da odbijem. Treće i možda najvažnije", Alesandro ih obojicu pogleda, "možda se ne sećate ... ali između mene i vas postoji jedna mala razlika. Vi ste oženjeni!"
A onda, obraćajući se naročito Enriku.
"Brak je kao cvet. Treba ga kontrolisati svaki dan, negovati, zalivati, pratiti ga s ljubavlju, hraniti ..."
"Ah, s tim se svakako slažem", Enriko klima glavom. "Štaviše, želeo bih baš da znam kada ćemo dobiti neki odgovor."
"Shvatio sam, ali ti čak i ne čekaš da saznaš istinu, a već se ovako ponašaš!"
"Ma kakve ovo veze ima, ovo je igra ..."
Pjetro, koji ništa ne zna, pokušava nešto da shvati: "Izvinite, ali da li biste mi objasnili? Ne razumem ..."
Enriko pogleda u Alesandra: "U stvari, nema ništa da se razume."
Alesandro pokušava da skrene razgovor.
"Da, baš ništa ... Pjetro, nemoj da se brineš ... to je neka naša priča."
Pjetro slegne ramenima: "Tja, kako hoćete."
Alesandro stane ispred restorana. "Dakle, objasnio sam vam pravila, a ...?"
"Ma kakva pravila. Ovo je kao onaj spid dejt. Kako ide, ide."
"Pjetro, ma šta si se napalio? Kakav ću ja da ispadnem?"
"A la guerre comme a la guerre28", i Pjetro se brzo uvuče u restoran. Beli, providni lokal, potpuno nov. "Panda".
"Ma gledaj ti samo đubre. I ja budala što sam mu obećao! Daj, Enriko, hajde da uđemo. Ako mi još i ti ne pomogneš, strašno ću zasrati, znaš to.. "
Enriko se osmehne; "Znaš da sam ja došao samo zbog igre. Želeo bih da budem na potpuno drugoj strani."
"OK, daj da vidimo šta je smislio ovaj kreten."
Pjetro je već za šankom. Otvorio je bocu šampanjca i sipa ga u čaše.
"Ma pogledaj ...", Alesandro pokuša da ga stigne, ali je već kasno. Pjetro je već nestao u dnu sale.
"Evo me, nisam mogao da se predstavim praznih ruku."
Enriko i Alesandro za tren su pored njega. Pjetro se elegantno kreće oko stola.
"Drži", i dodaje čašu, "evo, uzmi i ti ... A sada zdravica! Za Niki i njene drugarice!"
Niki podigne svoju čašu. "Ovako, ovo je Dileta."
"Ćao!"
"Ovo je Erika."
"Drago mi je."
"I konačno, ovo je Oli!"
Pjetro dodaje čašu poslednjoj. Onda zastane kod Oli, koja ga pozdravi lepim osmehom.
"Ćao ..."
"Ćao i tebi."
Pjetro se radosno okrene, potpuno euforičan, zamišljajući sve ono što bi moglo da se desi.
"A ovo su moji prijatelji. Ovo je Enriko ..."
Enriko digne ruku, pomalo zbunjen. "Zdravo,"
"Ovo je Aleks." Pjetro se osmehne i onda pogleda u Niki. "Jedna od vas već ga dobro poznaje. Možda suviše dobro. Već mi je zbog nje smršao. Sada, ne znam za ostale ..."
Niki gurne Pjetra; "Ostale ga nikada neće upoznati tako dobro."
"Tako je! U pravu si ..." Pjetro podigne čašu: "Pa, nazdravimo. Za prijateljstvo, i da se nikad ne izda."
Svi dižu šampanjac.
"I za eventualna neverstva koja prijatelji čine prijateljima."
Devojke se gledaju ne shvatajući dobro. Oli sleže ramenima. "Pa, meni zvuči strava", i radosno tresne čašu o Pjetrovu. I ostali nazdravljaju.
"U zdravlje!"
Konobar priđe Pjetru. "Gospodine, sto je postavljen onako kako ste želeli."
"Odlično."
Pjetro iz džepa sakoa izvadi novčanicu od dvadeset evra i doda mu je pozadi, sa zatvorenom rukom, kako bi to sakrio od ostalih. "Gospodo, molim vas, naš ručak nas čeka ...", i oni ga slede u jedan separe, baš u dnu restorana. Niki se približi Alesandru i uzme ga pod ruku.
"Hej, strašno mi se sviđa ova ideja, baš je super! Baš si sladak."
On joj se osmehne i stavi svoju ruku preko njene. "Stvarno ti se sviđa? Mislio sam da ćeš biti besna kad sam te pitao ..."
"Ma kakvi, naprotiv. Znači da si opušten, da ti je dobro sa mnom čim me upoznaješ sa svojim drugovima ..."
"Ah, naravno ..."
"A srećna sam i što će oni upoznati moje drugarice. Barem bismo mogli, kad budemo pravili večeru kod kuće, da pozovemo i njih i svima će biti potaman."
"Pa, naravno ... A naročito će biti presrećne žene mojih drugova!"
"Pa šta je tu problem? Pozvaćemo i njih, ne?"
"Sa tvojim drugaricama?! Znaš šta bi se desilo? Uobičajena dva karabinijera došla bi da nas potraže pod ruševinama zgrade, a da ne pričamo o komšiji koji bi, kad začuje urlanje, pucao direktno sa svoje terase."
"Misliš?"
"Nadajmo se će se ovo danas brzo završiti."
"OK, i seti se da mi duguješ uslugu."
"Sećam se."
"Ali to je usluga u zatvorenoj kutiji."
"A mi ćemo je otvoriti", kaže Alesandro odmahujući glavom i odlazeći prema stolu. Moram da prestanem da činim ove usluge koje olako obećavam.
"Hej, dođite, samo vi falite."
Pjetro treska rukom o naslon jedne stolice. Prepustio je bočna mesta Niki i Alesandru.
"Dakle, ljudi, ovde je fantastična kuhinja, mediteranska. Kockice sira zajedno sa medom najrazličitijih ukusa ili voćem, koje donose sa suhomesnatim proizvodima. Ili salate od pomorandže, krušaka i oraha sa komadićima šatobrijana. Ukratko, sve ono što može da navede i navodi na erotiku. Stoga je pošteno da večeras plati onaj ko je to radio na najčudnijim mestima, u poslednje vreme ...", Pjetro gleda u Alesandra. "A ja bih rekao da je red na tebe ... Da li se slažeš, devojko jasmina?"
Alesandro ostane otvorenih usta, a Niki se okrene prema Eriki; "Ne mogu da verujem. Erika!"
"Oli je videla da pričamo i pitala me je šta si mi rekla ... I tako sam ja ..."
Oli odmah širi ruke; "Pa šta je tu loše? Pjetro me je samo pitao da li znam nešto pikantno o vama! Meni se učinilo veselim! A on je prijatelj, zar ne?"
Alesandro vrti glavom. Onda uzme čašu šampanjca: "Da, naravno, prijatelj!" i ispije je.
Dileta pogleda oko sebe, pomalo preplašena. "A šta, to je mladić sa jasminom?"
Alesandro uzme meni i otvori ga; "OK, OK, uzmite ono što želite i najedite se. Srećan sam što ću ja to da platim, sve dok se priča o nečem drugom!" Onda se osmehne Niki: "Dragi, slatki, sveži ... ćutljivi Talasi!29"
Nastavljaju tako, naručuju, smeju se, Alesandro i prijatelji prisećaju se starih vremena, Niki i njene drugarice naglo odrastaju. A onda su svi u sadašnjosti. Svetovi i godine se porede.
"A je l' idete vi u diskoteku?"
"Veoma često!"
"Lažovi!"
"Bili smo u Goi za Đorđinu žurku."
"Da, kad je punila četrdeset."
"Tuga ..."
"Da, njenih prvih i jedinih četrdeset godina."
Dileta se umeša. "Uostalom, žena može biti stara već sa osamnaest."
"Ah, ja ću biti devojčica i sa šezdeset", smeje se Oli.
"A i kakve veze imaju godine? Godine nemaju baš nikakve veze..,"
"Tačno. A za ovim stolom imamo i primer ... Savršen par: ovaj sa jasminom, ne?!"
"Rekao sam da ću ja platiti samo ako se ne bude više o tome pričalo!"
I dalje. Šampanjac. Čudna jela, razne vrste riba, topla salata od morskih plodova.
"A je l' svet posle isti kao u školi?"
"Postoji samo jedna razlika. Ispite u svakom slučaju polažeš, ali ti to plaćaju."
"Strava. Bar se isplati."
"Ili te obore, možda ne počinješ ponovo u septembru i više ti ne plaćaju."
"Uzbudljivo ..."
"Aha, baš!"
"Ja bih želela da odrastem samo da bih dobila dete."
Pjetro joj se nasmeši. "Draga Dileta, i ja sam to uvek govorio, a onda sam dobio dvoje. I sada ćutim. A oni pričaju za sve nas..
Enriko uzdahne; "A ja ih još uvek nemam i to ostaje moj san ..."
Dileta ga pogleda i nasmeje se.
"Eto vidiš, ima stvari koje su prelepe u bilo kom dobu ..."
Niki mrvi jedno parče hleba. "Da, kao na primer ljubav ..."
Pjetro ispija.
"Kao seks! Odnosno, želja za njim! Štaviše, poboljšava se kako rasteš. Kao flaša vina ... Što se više stari, sve je bolji."
"Da, ali strašno košta."
"Flaša vina ili seks?"
"Oboje, u određenim slučajevima."
Dileta zagrize parče hleba, a drugo umače u lagani sos od marinade za dagnje. "Pa ipak, po mom mišljenju, muškarca treba uzeti kad je zreo."
Pjetro diže ruku: "Evo ga! Ja sam super zreo!"
"I super oženjen ..."
"Još bolje, zar ne? Možeš da me isprobaš bez rizika. Neću te mučiti, neću te sekirati, neću ti stalno telefonirati da saznam gde si, neću te pritiskati posesivnošću ... A onda, ako bi između nas krenulo lepo, uvek postoji i razvod. Ukratko, imaš samo prednosti. Ja sam idealan ćovek."
"Već iz tog kako pričaš vidi se da nisi zreo ... Nisi za mene, bez obzira da li si oženjen ili ne. Ne znaće godine zrelost, već ponašanje. Za mnom, na primer, trči jedan, ima dvadeset godina, ali je zreliji od svih vas."
Niki je pogleda: "Ma ko, Filipo?"
"Da ..."
"I zašto ne pođeš s njim?"
"Sad ne želim da mislim na to, čemu žurba ..."
Oli pojede jednu dagnju. Onda poliže prste.
"Ja mislim da taj tip ... Filipo,.. nije loš, ali mi je uvek isti, kako se oblači, šta priča ... Eto ... mnogo je metodičan.‘‘
Pjetro pogleda Enrika: "Za Flavija."
"A ko je to?"
"Jedan naš metodičan prijatelj."
"Kad smo već kod njega ... oporavio se od sinoć."
"Ah, dobro je."
"Ali neće se oporaviti od života, žena ga je skroz oborila, postao je pasivan rob."
"Jadnik ..." Oli se smeje. "Zašto ga niste poveli? Možda bih ga ja spasla!"
"Ne, Oli, nema odobren izlaz."
"S posla?"
"Ne, iz zatvora."
"Šta, on je u zatvoru?"
"Da, u "Kraljici-Kristini-Koeli"."
"Onda je stvarno jadnik."
"Jadnik da. Dobro zarađuje, ali loše investira."
"Čovek treba da zna da investira u svoju sreću." Niki nasloni glavu na Alesandrovo rame. "To kažu i Ligabue ... A život koji ne potrošiš, s kojom ćeš kamatom dobiti nazad? A moj Alesandro zato nije imao sumnji. Čim me je video, odmah je investirao u mene!"
Oli hukne i naspe sebi još pića. "O bože, porodica Jasmina već je na putu buci-buci. Jadni mi. Naša šefica izgubljena u moru melase. Ziveo šampanjac i sloboda napravljena od mehurića, za Vaska Rosija! Koka, kuća, i Crkva!"
Pjetro je pogleda. "Odlična je ta pesma, i ja sam je slušao u tvojim godinama." Onda prekrije njenu ruku. Oli je ne izvlači i nasmeši mu se, a Enriko to primeti.
"A što, kao sad si porastao?!"
"Ne", uzme čašu i lupne u Olinu, "nazdravimo najnezrelijem tridesetdevetogodišnjaku kojeg si ti mogla da sretneš ..." Nasmeši joj se i namigne.
"Kad smo već kod toga", Erika ih sve pogleda, "pročitala sam jedan članak pre neki dan na internetu. Pisalo je da je vaša generacija cela middlescent. Odnosno, vozite se skuterom, šaljete gomilu SMS-ova, oblačite se trendi, pričate žargonom. Ali, zašto se tako ponašate, šta vi mislite?"
Enriko malo razmisli o tome. "Zbog dubokog nemira."
Dileta se nasmeši: "Kao onog Pesoinog."
Enriko joj uzvrati osmeh: "Da, ali naš je jednostavniji. Sanjali smo ljubav, stigli smo je, pronašli, i onda izgubili. Dan za danom, misleći da će najlepše tek doći, iščekujući ... i tako smo izgubili sadašnjost."
Dileta ga sumnjičavo gleda: "Stvarno se takav postaje?"
"Ja nisam takav."
Enriko pogleda u Alesandra; "Aha, nisi takav? Možda zato što nemaš skuter, zato što ne radiš sve ovo što je nabrojala Erika. Ali, ima milion ljudi kao što si ti ..."
"Kakvih?"
"Koji se ne suočavaju sa životom, ljudi koji ne odrastaju. Vreme prolazi, rade samo da bi se zabavili ... i eto te sa četrdeset godina, a i ne znaš kako."
Niki se pripije uz Alesandra: "Ja sam zapušila njegovu klepsidru."
Erika prvi put pije svoj šampanjac. "Ja ne pijem alkohol, ali danas sam odlučila da se napijem."
"A zašto?"
"Đorđo, moj dečko. Ima dvadeset godina, ali je već takav."
"Pa ostavi ga, ne?"
"Ne mogu. On je baš dobar mladić."
"Znaš, doći će trenutak kad ćeš pogledati svoj život, videćeš kako prolazi i zapitaćeš se gde je prošlo sve to vreme."
"Osim ako ti Đorđo, kad shvati da se ti budiš, ne bude napravio dete!" kaže Pjetro, koji se naglo javlja, pošto se malo osamio sa Oli u dnu stola.
Enriko se nasmeje; "Da, kao što je uradila Kristina sa Flaviom, koga viđamo samo za vreme malog fudbala, ali ne ostaje na večeri."
"Pa", Pjetro ustane, "meni se čini da je to jedna nemilosrdna i surova analiza godina koje su u suštini imale svoj šarm. Kao što su kultura, iskustva, putovanja na koja smo išli. I stoga ... ja odlazim! Do viđenja."
I Oli ustane i krene sa Pjetrom: "Ćao, devojke, čujemo se kasnije."
Alesandro ih zbunjeno gleda kako izlaze iz lokala. "Hej, ma kuda ćete?" Onda se osmehne, pomalo zabrinut. "Pjetro ..."
"Budi miran, samo ćemo se malo provozati njenim motorom. Ima skoro dvadeset godina kako nisam seo na skuter, dvadeset godina kako ne osečam onu jezu od vetra koji duva u mene. Svaki dan idem karavanom zato što prvo moram da odvezem decu u školu, uveče zato što se inače mojoj ženi pokvari frizura, njen look ... A zbog vaše priče danas mi se baš vozi na motoru! U redu? Mogu li ili ne pokloniti sebi jedan jednostavan i nevin krug motorom u svom gradu? Ili je to suviše? A i Oli je već punoletna, zna kako se ponaša, ne?"
I uz te reci uzme je za ruku i oni odlaze prema izlazu restorana. Kad je zašao za ugao, zastane kod pulta. "Izvinite, mogu li da dobijem račun?" Onda se osmehne. "Učinili su mi ovaj poklon ...", gleda prodorno u Oli, "ovo je najmanje što ja mogu da učinim za njih."
Oli se nasloni na pult, sa zavodljivim izrazom.
"Da li ti već znaš kako ja vozim motor?"
"Ne, ali zamišljam. Kao što zamišljam i sve ostalo."
"Ne verujem ...", Oli se nasmeši bezobrazno. "Nemaš tako bujnu maštu."
I za tren Pjetro je ponovo mlad, bezbrižan, pomalo nesiguran. Ne zna dobro šta treba da uradi. Šta da kaže. Ne nalazi uobičajeni spreman odgovor, ironičan, ciničan. Ali je uzbuđen. I to koliko. Uzbuđen kao nikada ranije. Brzo plača karticom, uzme izvod, stavi novčanik u džep i povede je prema izlazu. Galantno otvori vrata restorana i pusti je da prođe. Čini se da je napolju čak i saobraćaj utihnuo.
"Idem da uzmem motor i dolazim." Oli odlazi radosno vrckajuči, sad ženstvenije nego inače. Vadi iz džepa jakne paklicu cigareta, uzima jednu. Stavlja je iskrivljenu u usta, naslanjajući je na obraz, onda je udahne i cigareta je najednom ispravljena. Pali je. Dug, pun udah, s uživanjem, u ovom trenutku potpune slobode. Bez vremena, bez cilja, bez žurbe. Ahhh. Čak joj i cigareta prija više nego inače. Oli stiže sa motorom i staje ispred njega. Druga kaciga joj je između nogu i ona se savije da je uzme. Ali to čini polako. A onda osmeh. Igra. Pogled. I ta ruka, i ta kaciga između nogu. I još jedan osmeh, koji postaje obećanje. Ali, iznenada jedan glas;
"Pjetro! To si ti! Učinilo mi se da vidim tvoja kola!"
Suzana i njihovo dvoje dece su ispred njega. Lorenco se smeši, već je mali čovek sa svojih šest godina. "Ćao, tata!"
I Karolina ga pozdravi, malo odlučnije. Ali, to je i prirodno, ima trinaest godina. A Pjetro odmah krene prema Suzani i poljubi je u usta. "Ćao! Kakvo iznenađenje!" Malo protrlja Lorencu kosu. Onda brzo poljubi Karolinu, koja, kao mladi buntovnik, ne pušta baš dugo svoj obraz. Oli bez reči posmatra scenu, dok se Pjetro diže, povratio je svoju sigurnost.
"Kakvo lepo iznenađenje ... zaista!" Onda se okrene prema Oli. "Ah, da, izvinite ...", pokazuje na ulicu, "dakle, rekao sam vam, samo pravo, na sledećem semaforu desno i odatle samo pravo i stižete u ulicu Veneto."
Oli pali motor i odlazi, bez hvala. Pjetro je gleda kako odlazi, onda zavrti glavom. "Neverovatno! Kao da oni tebi čine uslugu. Objasniš im put, a oni se čak i ne zahvale. Ma, današnja mladež ..."
Suzana se nasmeje. "I ti si bio takav ... U stvari, ne, bio si gori! Kad si mlad, biti vaspitan nije u modi. Da li se sećaš šta si ti radio? Pitao za ulicu, a kad bi već shvatio gde je, kretao si naglo i ne čekajući da ti ta osoba završi objašnjenje ..."
"Ih, pričaš o nečemu što je bilo u prošlom životu! Ali, šta vi radite ovde?"
"Išli smo u posetu baki. Odvezla nas je moja sestra, ali je morala odmah da ide. Tako smo peške krenuli kući. A ti?" i Suzana pokaže na restoran.
"Na ručku sa Enrikom i Aleksom."
"Stvarno? Otkad nisam videla Aleksa. Sad ću da uđem, samo da ga pozdravim."
"Naravno." Jedino što se Pjetro onda seti čitavog društva za stolom. Naročito one tri veoma mlade devojke, suviše slične onoj koja je upravo otišla na motoru. "Ne, čuj, Suzana, bolje ne ... Došli smo zajedno na ručak, zato što je hteo da popriča sa nama. Znaš, nije dobro, nedostaje mu Elena ... A sad, da vidi tebe, nas, ukratko jedan par i onda ... Lorenca i Karolinu, našu decu ... porodicu ... sve ono što bi i on voleo da ima ..."
"U pravu si. Nisam pomislila na to", Suzana mu se osmehne. "Baš si dobar."
"Zašto?"
"Zato što si osetljiv ..."
"Ah, daj, pusti. Idemo, ja ću vas odvesti kući! Hajde, hajde, brzo. Tako ću se posle vratiti u kancelariju."
Svi sedaju u auto. I Pjetro kreće.
Oli je na uglu, pratila je sve izdaleka. Vraća se nazad, zaključa motor i uđe u restoran.
"Hej, gle ko nam to ide!"
"Šta se desilo? Već ste se posvađali?"
Alesandro se zabrinuto okrene Enriku: "Odmah je pokušao."
"Da, i eto tužbe."
Niki priđe Oli: "Dakle? Možemo li znati šta se desilo?"
"Setio se da je oženjen."
"Šta to znači? Šta ti je rekao?"
"Ništa ... Objasnio mi je kako da odem u ulicu Veneto. Desno, a posle samo pravo."
"Kakav seljak!"
"Kakav cvikator. Radije je odvezao svoju ženu i decu kući."
"Šta?!" Alesandro, koji je sve to slušao, skoro pada sa stolice. "Suzana je bila tu napolju?"
Oli klimne glavom. I Enriko prebledi. "O bože, zamisli samo da je ušla i ovako nas zatekla. Sa tri sedamnaestogodišnjakinje."
Dileta podigne ruku.
"Ja već imam osamnaest."
"Ne verujem da bi za Suzanu to bila neka razlika. A ni za moju ženu. Kad bi samo znala."
Baš u tom trenutku začuje se Alesandrova motorola. On je izvadi iz sakoa, otvori.
"Halo? Da, ko je? ... Ah, da ... naravno." Alesandro sluša i dalje. "Da, odlično, hvala." Zatim prekine, vrati telefon u džep. I pogleda u Enrika. "Onaj posao sa fotografijama je spreman. Mogu ih podići sutra."
Enriko naspe sebi malo šampanjca. Onda ga iskapi. Spusti čašu na sto i pogleda Alesandra. Dobro je što Suzana nije ušla u restoran. Suzana nije ništa otkrila, ništa još ne zna. A sutra će Enriko sve znati. Ali šta to sve?

Malo kasnije. Po podne. Veselo sunce ulazi kroz prozor u kancelariju. Alesandro sedi u svojoj fotelji. Sutra ću sam otići da podignem te fotografije, Enriko mi je dao novac. Ne oseća se baš dobro da bi išao sa mnom, ne želi da se susretne sa pogledom detektiva. Baš. Kako bi ga pogledao Toni Košta? Da li bi se nasmešio? Da li bi se pravio kao da nije ništa? On je sve video. On sve zna. On nema sumnji. A iznad svega, on ima te fotografije.
"Aleks, Leo te je zvao u svoju kancelariju." Sekretarica prolazi blizu njega u trku, uzimajući fascikle.
"Šta hoće?"
"Tebe."
Alesandro popravi sako, pogleda na sat. 15.30. Pa to je bio jedan poslovni ručak. Da, naravno, posao, morao sam da platim dug. A sad još imam i dug prema Niki što sam izveo njene prijateljice. Možda joj sve to i neću reći. Nevolja je što, kako je govorio Bendžamin Frenklin, kreditori imaju mnogo bolje pamćenje nego dužnici. Alesandro pokuca na vrata.
"Napred!"
"Hvala."
Najgore iznenađenje koje mu se moglo dogoditi udobno sedi na kauču njegovog direktora. Čak ima i kafu u rukama i smeši mu se.
"Ćao, Aleks."
"Ćao, Marčelo."
U trenu Alesandro shvati sve. Japanci. Odgovorili su. I nije im se svidelo. Kao da su rekli: Lugano.
"Hoćeš li i ti jednu kafu?"
Alesandro se osmehne pokušavajući da izgleda mirno. "Da, hvala." Nikad ne gubi kontrolu. Prizovi pozitivne misli. Ne postoje neuspesi, samo prilike da se nauči nešto novo.
"Gospođice, hoćete li mi doneti još jednu kafu? Sa malo hladnog mleka." Leonardo se osmehne i isključi interfon. "Izvoli, sedi ..." Alesandro sedne. Neudobno mu je na toj fotelji. Bar se seća da volim i mleko. Ali, možda je iznenada zaboravio sve moje prethodne uspehe. Inače, zašto bi me ponovo postavio ispred ovog iritirajućeg i lažnog crtača?
Leonardo se stropošta u fotelju. "Dakle, pozvao sam vas zato što je, nažalost ...
Alesandru se lako zavrti u glavi.
"... takmičenje ponovo otvoreno. Aleks, tvoje predivne ideje nisu prošle."
Marčelo ga pogleda i uputi mu osmeh, lažno saosećajući. Sad se Alesandru okreće nešto drugo.
Neko pokuca na vratima. "Napred!"
To je sekretarica sa kafom, spušta je na sto i izlazi. Alesandro uzme ćašicu i naspe malo mleka. Ali, pre nego što srkne, pogleda sigurno u Leonarda.
"Mogu li bar da znam zašto?"
"Naravno", Leonardo se nagne unazad i nasloni. "Smatraju da je to odlićan rad. Ali, tamo kod njih, drugi su već imali proizvode vezane za likove iz mašte. Znaš, Japan je domovina manga stripa i fantastičnih stvorenja izvan realnog sveta. I ti proizvodi, nažalost, nisu dobro prošli. Nije vreme za ekstremne snove, rekli su. Vreme je za prirodne snove."
Alesandro ispije kafu i spusti ćašu na sto. "Prirodno sanjati ..."
Leonardo se digne i počne da šeta po sobi. "Da, potrebni su nam snovi. Ali snovi u koje možemo da poverujemo. Devojka koja se ljulja na ljuljašci okačenoj o oblake i surfuje među zvezdama na plavom talasu od neba je neverovatan san. Ne možemo poverovati u njega. Odbacujemo taj tip sna. A posledično, i sam proizvod." Leonardo ponovo sedne. "A i šta mene pitate ... to su Japanci ... Izmislite im neki san koji će ih naterati da sanjaju i da veruju u to." Leonardo se iznenada uozbilji. "Mesec dana. Imate mesec dana da to uradite. Inače smo sasvim sigurno izbačeni iz igre."
Marčelo se digne sa kauča. "Pa, onda ne smemo gubiti vreme. Vračam se svom timu." I Alesandro ustaje i sledi ga.
Leonardo ih isprati do vrata: "Pa, srećan rad, momci. Sanjajte lepo ... i puno!"
Marčelo zastane na vratima. "Kao što je govorio Paskoli u Aleksandrosu, Svadbenim pesmama, iz 1904, San je beskrajna senka Istine."
Leonardo ga zadovoljno gleda. Alesandro lista svoje knjige u glavi tražeći nešto efektno kako bi i on zabeležio poen. Brzo, Aleks, brzo, do đavola. Paskoli, Paskoli, šta je rekao Paskoli? "Onaj ko se moli je svetac, ali je veći svetac onaj koji dela. " I kakve to veze ima? "Novo se ne izmišlja" ono se otkriva. " Hmm, bolje. Ali šta to radim, citiram isti izvor kao i on? Potrebno je neko drugo ime. Otkud znam, Oskar Vajld obično ima efekta. Ali sad mi na pamet pada samo ova rečenica: "Ponekad je bolje ćutati i izgledati glupo nego otvoriti usta i otkloniti svaku sumnju". Ništa ne govorim ... A Leonardo me fiksira. Evo, setio sam se. Čudan izbor, ali hrabar Bar ja tako mislim.
"Hm, da, veliki snovi, znaš, u nama nikad ne umiru, kao oblaci pre ili kasnije se vrate, ti mi reci da ćeš poneti bar jedan san u svojim očima."
Leonardo mu se nasmeši. "A ko je taj pesnik? Ne sećam ga se ..."
"To je Laura Pauzini ..."
Leonardo malo razmisli o tome. Onda se osmehne i lupne ga po ramenu: "Eto, svaka čast. Nacionalni san. Kamo sreće! To bi nam trebalo ...", i zatvori vrata, ostavljajući ih same. Marčelo ga gleda: "Znaš, čudno je, navikavam se na ideju. Iako sam izgubio, pa na neki način, činilo mi se da sam bliži tebi. Ne znam ... Eto, razumeo sam onu Ficdžeraldovu rečenicu: Pobednici pripadaju pobeđenima."
"Ah, je l’? Pa, ja te oslobađam sa zadovoljstvom ... "
Marčelo se nasmeši. "Imamo puno zajedničkog, Aleks, već sam ti to rekao. A sada ponovo treba da počnemo da sanjamo zajedno ..."
"Pa, ne zajedno. Nasuprot jedan drugom. A ja ... ću biti tvoja noćna mora. Ah, ne traži je. Ova je Rambova."

Oblast Monti. Alesandro mirno vozi. Uske ulice, visoke zgrade iz različitih epoha, oguljeni malter starih zanatskih radionica. Mercedes prolazi pored Koloseuma, onda Terme, i pijace. Antička Subura. Niki drži noge na tabli.
Alesandro je pogleda i ona hukne.
"Čuj, ne davi, to je najmanje. Razočarana sam, gorka. Možeš li da zamisliš da se tim šugavim Japancima nisu svidele moje ideje? Odnosno, čovek se oseti neshvaćenim. Tek treba da polažem maturski iz italijanskog, a već su me oborili iz orijentalnih jezika! Potpuno nelogično, je l' da?"
"Meni je nelogično što sam, sa svim tim sranjima koje imam na glavi, ja ipak ovde sa tobom."
Kad su stigli između ulice Nacionale, Kavur i Foruma, Niki spušta noge.
"Veruj mi! Mesto je strava! Možda će nam iskočiti još neka ideja i ponovo ćemo se baciti na posao. Hajde, parkiraj, ovde imaš mesto."
"Ali, neću ući."
"Da, da, ući ćeš."
Niki brzo izađe i malo pomeri nečiji motor. Gurka ga na nogarama, vukući za jednu i za drugu stranu, sve dok ga ne pomeri.
"Hajde, ući ćeš ...."
Alesandro s teškom mukom manevriše. Na kraju pozadi začuje blag udar. Izađe i pogleda branik.
"Ma daj, i onako ćeš, kad ga budeš popravljao, srediti i ovo. Idemo!" i povuče ga za ruku duž jednog antičkog stepeništa, u mrak jedne male crkve.
"Ali, gde smo mi to?"
"Nikad nisi čuo da pričaju o ovakvim mestima? O centrima za mlade? Evo, ovo je još specifičnije. Cista kontaminacija. Stalno pričaju o njemu, nisi čuo?" Prolaze kroz crkvu i izlaze u jedno ogromno dvorište. "Dođi", Niki ga vuče. Mladi ljudi u hiljadu boja, različito obučeni, sa šeširićima nakrivo nasađenim, i jaknama u military stilu, dugim duksevima sa širokim, lepršavim rukavima, i majičicama sa kratkim rukavima navučenim na duge rukave i kožne džempere, i onda pirsing i lanci i čudni broševi. I opet moda i inovacije i fantazija. Miris mesa na žaru dolazi iz blizine, nekoliko kobasica prži se u velikim tiganjima. Jedna gradela spremna je da se na njoj prepeče hleb. Improvizovani karton reklamira niske cene. Čaša vina, pivo, rakija iz kućne radinosti.
"Šta ćeš da popiješ?"
"Koka-kolu."
"E, daj malo mašte. Ovde sve imaju!"
Lak nalet vetra donosi arome začina i poneki udaljeni smeh. Alesandro onjuši vazduh.
"Osečam."
"Pa, ja ću uzeti komad one voćne torte i jednu rakiju."
"Ja ću votku."
"Dođi, sviraju. Znaš da ovde s vremena na vreme dođe i Viničo Kaposela30?"
Blizu malog, improvizovanog bara, jedan bas, gitara i bubnjevi, pohabani instrumenti, improvizuju buku u stilu Sonik jut. Mladi pevač s promuklim glasom peva na radijskom mikrofonu i vere se po notama, lako imitirajući Tomija Jorka iz grupe Radiohed. Ali suviše je melodičan i više podseća na Mobija iz ranog perioda. S kikicama, u ogromnoj kockastoj košulji, basista ga prati. Dve devojke radosno igraju ispred njih. Uvijaju se, dodiruju, skoro se izazivaju malenim poljupcima. Niki drži ritam, jedući svoje parče torte. Onda popije gutljaj rakije.
"Auh, ala je jaka! Čist destilat!" i spušta je na neko staro bure tu u blizini. "Strava je ovde, zar ne? Bila je jedna škola ... Ovo su sve potencijalni konzumenti tvoje LaLune ..."
"Ovde možeš lako da pokupiš snove raznih vrsta, snove koji ne umiru uprkos svemu. Strahove, nade, iluzije, slobodu. Snovi ništa ne koštaju i niko ti ih ne može oduzeti ..."
Alesandro se osmehne i ispije svoju votku, a onda pogleda one dve devojke. Jedna nosi farmerke sa printovima velikih cvetova, u stilu sedamdesetih. Kao da su našiveni. Druga, lagani top svetle boje, uvezan ispod grudi. Niki briše ruke o pantalone, kad je iznenada neko uzme za ruku i silom je okrene.
"Jao! Ma šta je?
"Šta ti radiš ovde?"
Fabio. Nosi kačket u mornarskom stilu nabijen na čelo. Komotne, crne pantalone, Karl Kani, oversize, i sportsku majicu Industriekolođike, sa natpisom Fabio Fobija. A onda boots. Savršeni Mc iliti master of ceremony. Iza njega, Čenčo, breaker Fabiove grupe, frenetično igra, takmičeći se slobodnim stilom sa nekim drugim momkom, derući se sinovi kontrakulture, bez paure, bez paure ....
Fabio je čvršće stegne za lakat i privuče sebi.
"Dakle, moja draga Bu?"
"Ma šta hoćeš od mene! Pusti me! Boli me."
"A ko je ovaj Bama pored tebe?" Fabio pogleda u Alesandra, koji je upravo primetio scenu i prilazi, sa čašom votke u ruci.
"Hej, šta se dešava?"
"Šta te boli kurac, Bama?"
"Bama? Šta to znači?"
"Znači da ništa ne razumeš i da ti oblačenje nije ni za kurac."
"Niki, da li je sve u redu, da li si dobro?" Ali, Alesandro ne stigne da završi pitanje. Fabio snažno gurne Niki uza zid, onda podigne desnicu i pogodi Alesandra pravo u vilicu, koji se oboren besom ovog udarca, stropošta na zemlju.
"Evo, sad to pitaj, i odmah sebi i odgovori ... Jebena pičko!" Cenčo primeti gužvu. "Bravo, Bi, beng, beng, beng!", i ne mareći ni za koga i ni za šta, nastavlja kao lud da igra, potpuno obuzet svojim izazovom.
Fabio Fobija pljune na zemlju i brzo nestane među tim ljudima koji uplašeno potrče videći tipa na zemlji. I Niki stiže, klekne bhzu njega.
"Aleks, Aleks, jesi li dobro? Donesite vode, brzo!" Niki ga lako ošamari, više puta, kako bi ga povratila.
"Pomerite se, pomerite se, pustite me da vidim." Neki mladić uroni u gomilu i klekne ispred Niki. Otvori palcem jedno Alesandrovo oko, povuče kapak nagore. Onda pogleda u Niki s ozbiljnim izrazom lica.
"Da li je previše pušio? Pio? Da nije uzeo neku pilulu?"
"Ma kakvi, dobio je direktu lice od jednog jadnika!"
Neko dolazi sa čašom vode, doda je Niki koja zaroni vrhove prstiju. Poprska Alesandra po licu i on malo-pomalo dođe sebi.
"Evo, bolje je. Hvala."
Mladić uzdahne: "Sva sreća. Bio je moj prvi pacijent."
Jedna od dve devojke koje su igrale radoznalo prilazi. "Izvini, a zašto? Jesi li ti lekar?"
"Pa, još uvek ne. Sad sam na četvrtoj godini."
"Ah ne, zato što mene stalno boli ruka, evo ovde, kad god je savijem."
"Daj da vidim", i odlaze, zaronjeni u ko zna kakvu buduću dijagnozu jednog slučaja koji je možda i sentimentalan.
Alesandro se nasloni na laktove i protrese glavom da bi se povratio. Još uvek je ošamućen.
"Mama mia, kakav udarac ..." Onda dotakne vilicu. "Jao. Strašno me boli."
Niki mu pomogne da ustane. "Eh, da. Ono đubre dobro udara."
"Ma ko je to bio?"
"Moj bivši!"
"Eto, samo je to falilo ... "
Niki mu obavije ruku oko struka, pridržava ga dok se udaljavaju kroz stotinu ljudi skoro potpuno nesvesnih događaja.
"Dobro sam uradila što sam ga napustila."
"Ah, to je sigurno. A ja tek treba da shvatim da li sam dobro uradio što sam se spetljao s tobom. Otkad sam te upoznao, uništio sam kola, napunili su me kaznama i sad sam čak dobio i po nosu."
"Gledaj na pozitivnu stranu svega toga ..."
"U ovom trenutku stvarno mi ne pada na pamet ..."
"Došli smo ovde u potragu za snovima. A ti si, kao i obično, imao najviše sreće ... Video si zvezde ..."
"Ha-ha, lepa šala ... Znaš li da sam uspeo da dođem do trideset šest godina a da se nikad ne potučem?"
"Pomisli samo kako je to dosadno. Nedostajalo ti je ... To je jedno iskustvo više."
Alesandro je stegne i još ga više zaboli. Možda suviše. "Sasvim sigurno postoji mogućnost, posle svega ovoga što mi se desilo, da ćeš se ti osetiti krivom i da ćeš mi pronaći još jednu predivnu ideju, neki prirodan san kojim ću pobediti kod Japanaca."
"Ah, možeš biti siguran u to."
Dolaze do mercedesa i Niki izvlači ruku.
"U međuvremenu te vodim tvojoj kući, gde želim lepo da te izlećim."
"Ekstrakti jasmina?"
"I to. Takođe i novinama ...", Niki mu se nasmeši. "Ja vozim?"
"Da, tako ćemo završiti direktno u bolnici. Daj ovamo!" Alesandro joj uzme ključeve iz ruku i sedne za volan. Niki seda pored njega. Pre nego što će upaliti kola, Alesandro je pogleda. "Samo mi jedno reci. Koliko si bila s onim?"
Niki se nasmeši. "Možda i suviše. Ali, ako ti se ovoliko sviđam, to je i njegova krivica! ..." i tako krenu, u jednu tek započetu noć, sa tolikim snovima koje tek treba odsanjati.

Po podne posle ručka. Jedno od onih mirnih popodneva, bez mnogo saobraćaja, bez mnogo zvukova. Bez priprema za neko određeno mesto. Iako će ovo popodne biti sve samo ne mirno.
"Već sam dobio direkt od tvog bivšeg, reci mi zašto moram još darizikujem ..."
"Ali, Aleks, ovde ne rizikuješ ... Bar mislim!"
"I to? Onda reci mi šta ti to menja da li ću uraditi ili ne."
Niki hukne: "Uf, ala smaraš! Rekao si da mogu da ti tražim bilo šta, je l' tako?"
"Da, ali nisam verovao ovo bilo šta ..."
Niki se nagne prema njemu i nežno ga poljubi. Alesandro pokuša da joj malo izmakne. "Vidi, nećeš me tako kupiti."
"A ja sam tebi učinila, da ti dovedem drugarice na ručak. A i ko želi da te kupi? Ja te uzimam na lizing. Ako ne budeš išao, u redu, menjaću te za noviji model."
Alesandro se pomeri i pogleda je dignuvši obrvu. "Dušice ... Ti to ozbiljno ... Ja, u stvari, rizikujem da budem prerađen?"
"Zašto, nisi bio do sada?"
"Ne ..."
"Onda da, rizikuješ, daju čak i bonus."
"Shvatio sam. Idem, hajde ...", Alesandro izađe iz auta. Obiđe krug i približi se njenom prozoru.
"Hej, kad smo već kod toga, ona tvoja drugarica crtač?"
"Oli?"
"Da, da, radi na onome?"
"Na onome ... čemu? Izvini, ali ako nam ne pada nikakva ideja, šta će ona crtati? Ona odlično crta, ali od ideja ima samo jednu, stalnu."
"Razumeo sam. Moj prijatelj Pjetro je praktično jedini koji joj je izmakao."
"I to sva sreća. Čini mi se da bi bilo nevolje za sve nas. Pa, idi sad, idi." Niki pogleda na sat. "Već je kasno."
"OK, požuriću."
Alesandro brzo hoda, dolazi do kraja ulice i skreće desno. Niki gleda kako nestaje iza ugla. Onda stavi jedan CD. Najveće hitove Robija Vilijamsa. Osma pesma. Ne slučajno, I was here she was me, we were one we were free, and if there’s somebody calling me on ... Do đavola, kako bih volela da sam tamo. Ne mogu ni da zamislim šta će se desiti. Malo pojača ton. Pa, bar mi više neće postavljati sva ona pitanja. Onda pokuša da se opusti. I naravno, digne obe noge na tablu.
Alesandro malo uspori hod. Ne mogu da verujem. Ma šta ja to radim? Stvarno sam izgubio glavu. Odnosno ... Ja imam jednu dramu koja se već odigrava, nov izbor koji Japanci prave. Već su odbili moje pire projekte. Sad imam samo još jednu, i to poslednju mogućnost. I šta ja radim? Da li provodim svaki trenutak svog života tragajući za idejama pre nego što istekne rok u kancelariji? Ne. Ja vodim na ručak nju, devojku jasmina, prelepu sedamnaestogodišnjakinju s kojom se viđam više od mesec dana, zajedno s njene tri drugarice. A sad u zamenu za tu uslugu, šta radim?Najapsurdniju stvar u svom životu. Stvarno ne mogu da verujem, nisam to uradio ni posle dve godine sa Elenom ... Ali, Niki me je to zamolila. Alesandro je skoro stigao do ulaza. Ne, ja ovo ne mogu. Vraćam se nazad. Ne mogu. Samo kad začujem tu rečenicu, osećam se loše.
"U redu, Niki, upoznaću tvoje roditelje."
"Hvala! Kako sam srećna ... I to ni zbog čega. Ali, ovako će me bar malo pustiti na miru, da izlazim s tobom."
Ma! Ja mislim da će joj to sigurno zabraniti. Alesandro čita prezime na interfonu. Kavali. Ah! Upomoć! Ne, ja se vraćam u kola. Da, a posle? Šta će Niki reći? Eto, znala sam. I ti si zreo muškarac. Ti si veće dete od mene. Ma šta je potrebno da bi se sa mojima razgovaralo, ja bih to sa tvojima odmah uradila. Dobro, uvek mogu da kažem da se nisu javili. Alesandro je i dalje nepomičan ispred interfona, kad jedan čovek iznenada izađe iz ulaza. Visok, mišićav, lepo obučen. Nosi torbu u rukama, jabuku u ustima i u suštini veoma žuri.
"Da ostavim otvoreno?"
"Da, hvala."
Gospodin zadrži kapiju na trenutak rukom kako bi ga pustio da uđe. Alesandro ulazi u predvorje. Tišina. Penje se uz stepenice prvog sprata. Onda pročita na obližnjim vratima. Predvorje 2. Kavali. Evo, ovde je. Ne mogu više da bežim. Moram to da uradimPriđe zvoncetu, zatvori oči ... i pozvoni.
"Dolazim!" Zvonki glas stiže kroz vrata. "Evo me ..." Lepa žena sa ukosnicom u ustima i rukama u kosi otvori vrata sa smeškom. "Uh, izvinite ..." Izvadi ukosnicu iz usta, pokuša da je raširi držeći je vešto među prstima i uvuče je u kosu. "Gotovo! Još jednom se izvinjavam! Već mi je toplo i bolje je dignuti kosu."
"Dobar dan ..."
"Ah, izvinite, molim vas, uđite. Nažalost, moj suprug je morao da ode." Simona ga pusti unutra i zatvori vrata iza njega. "Možda ste se čak i susreli. Žurio je."
"Ah, da ..." Alesandro pomisli na čoveka koga je susreo na ulazu. Lep čovek, visok, elegantan i pre svega ... mišićav. "Videli smo se, ali nisam uspeo čak ni da ga pozdravim."
"Ma, nema problema. Već su me o svemu obavestili. Želite li kafu? Samo što sam je skuvala. Molim vas, sedite."
Alesandro na trenutak pogleda okolo. Lep stan, u svetlim bojama. Poneka slika u osnovnim potezima, svetao nameštaj razmešten tako da ne guši prostor. Sedne na kauč u trpezariji. "Da, hvala, rado." Već su me obavestili ... Kako obavestili? Baš je super Niki! Znači, već joj je rekla, sve će biti jednostavnije. Na neki način, oni mora da su me prihvatili. Samo žele da znaju bolje ko sam ja, da, u stvari, ko je taj odrasli čovek koji izlazi sa njihovom ćerkom. Simona se vrati sa poslužavnikom, na kojem su dve šoljice kafe i posudica s mlekom. Spusti sve to na niski stočić ispred Alesandra, "Izgledam rasejano, ali mi je uvek drago kada pratim ono što se dešava u našoj kući."
"Da", Alesandro uzme svoju šoljicu i otpije.
"Pijete gorku?"
"Da, tako ima pun ukus."
"To kaže i moj suprug ... Ali vi ste bez tašne."
"Da, praktično sam pobegao iz kancelarije. Nemam puno vremena, samo sam želeo da vas upoznam. Nismo se još predstavili kako , dolikuje." Digne se. "Alesandro Beli, drago mi je."
Simona se predivno nasmeši: "Drago mi je", i pruži mu ruku. Lepa je. Kao Niki. Dve prelepe žene različitih godina. Ali Alesandro nema sumnji o tome koju želi.
Simona sedne ispred njega. "Pa, i meni je veoma drago što sam vas upoznala. Htela bih da vam kažem nekoliko stvari. Možda bi bilo korisno. Imam trideset devet godina, dobila sam ćerku kao sasvim mlada i srećna sam što je ona ovde. Meni je veoma stalo do moje ćerke."
Alesandro bi voleo da kaže i meni, ali shvati da u ovom trenutku to ne bi ništa značilo.
"Razumem." I on se osmehne.
"I pošto se nikad ne zna šta bi moglo da se desi u životu, ja želim sigurnost za svoju ćerku."
"Naravno, razumem vas."
"Niki je na poslednjoj godini i ne zna tačno šta bi posle. Pa ipak, ima jasne ideje."
"Pa, to je tipično za to doba. Možda su buntovnici, rade hiljadu stvari, ali onda iznenada odluče bez imalo sumnji."
Simona se osmehne: "Imate li vi dece?"
"Ne."
"Ah, šteta." Alesandro ostane bez teksta. Kako šteta? Ma, ova žena je fantastična. Sazna da je njena ćerka sa čovekom koji je praktično njenih godina i žao joj je što on nema dece. Neverovatno!
"A koliko godina vi imate?"
Eto, znao sam, sad počinje. Pa, bolje je reći istinu, možda joj je Niki već rekla. Ovo je neka vrsta probe. "Ja? Skoro trideset sedam ..." Simona se opet osmehne; "Mislila sam da ste mlađi." Alesandro ne veruje. Prošlo je. Ne samo to već mi daje i kompliment! "Hvala."
"Zaista ... Ali znate, stvarno je čudno što vi nemate dece, pošto vi, Alesandro, izgleda savršeno poznajete mlade. U svakom slučaju, što se mene tiče, ja nemam nedoumica. Stvarno bih volela da vaš izbor padne na nju."
"Aha, voleli biste?"
"Da, moj suprug mi je sve ispričao o vašem telefonskom razgovoru."
"O našem telefonskom razgovoru?"
"Da. I po mom mišljenju, vaš predlog je pošten. Pričali smo o tome i slažemo se. Želimo da otvorimo taj penzijski fond za Niki."
"Ah ..."
"Znate, mnogo mi je žao što nemate kod sebe upitnik, u ovom trenutku. Odmah bismo ga popunili i potpisali. U svakom slučaju, mi bismo želeli da dajemo pet hiljada evra godišnje."
"Razumem ..."
Simona vidi da je Alesandro veoma razočaran.
"Šta je bilo? Mislite da je pet hiljada malo?"
Alesandro se odmah povrati.
"Ne, ne, mislim da je u redu."
"Ne, zato što je, znate, moja ćerka Niki još uvek devojčica. Malo je na svoju ruku, sa svojim drugaricama, nema velikih troškova, ali čim bude imala neku ozbiljnu i veliku vezu, dakle posle fakulteta, eto, možda će se bolje oblačiti, više će novca trošiti na odeću. Stoga mi se čini da je to odlično ulaganje."
"Naravno ... Dobro, odmah ću javiti vašu odluku u kancelariju"
Alesandro se digne i krene prema vratima.
"Znači, vi ćete se čuti kasnije sa mojim mužem, je l’ tako?"
"Naravno ..."
Simona se osmehne i stegne mu ruku; "Hvala, bili ste stvarno ljubazni."
"Ma dajte, kakva ljubaznost", i Alesandro brzo izađe, zatvarajući vrata za sobom. Veselo zavrti glavom. Nije moguće, ne mogu da verujem.
Simona skloni poslužavnik sa šoljicama sa stola, kad se začuje zvonjava njenog mobilnog telefona. Uzme ga sa stola. Roberto.
"Ćao, ljubavi."
"Ćao, Simo, hteo sam samo da ti javnem da savetnik neće doći. Imao je sudar."
"Ah", Simona ostane bez reči. A ko je bio ovaj simpatični mladić od skoro trideset sedam godina koji mi je došao u kuću? Razmisli trenutak, sve pretrese u glavi. I malo kasnije razrogači oči. I shvati. I zavrti glavom.
"Simona? ..."
"Da, ljubavi, tu sam ..."
"Nisam te čuo ... Šta se dešava?"
"Pa, ljubavi, onda i ja tebi moram da javim dve vesti. Jednu dobru i jednu lošu."
"Reci mi prvo lošu."
"Dakle ... Tvoja ćerka se zabavlja sa čovekom koji je dvadeset godina stariji od nje."
"Ma šta to, kog đavola, pričaš? Kako je to moguće? Au, ne, jebote!" Roberto se osvrće. Nalazi se među svojim kolegama i nije primetio daje skoro vikao. Ponovo se kontroliše. "Večeras će me čuti! A ona dobra? ..."
"Uopšte nije loš."
Alesandro uđe u kola.
"Fijuuu..duboko odahne.
Sva uzbuđena, Niki se kad za njega: "Dakle? Kako je bilo? Šta je mama rekla? Daj, pričaj! Čim si se vratio, znači da je prošlo dobro!" Alesandro je pogleda u lice, a onda se osmehne. "Bila je samo tvoja mama i želela je da investira u tebe ... kroz mene."
"Pa, super! Videla je tvoj potencijal!"
"Videla je u meni finansijskog savetnika."
"Ne mogu da verujem! Što znači?"
"Vidi se da su čekali nekog kako bi investirali novac i kad sam pokucao, mislila je da sam ja taj tip ..."
"Au, stvarno strava! Da nisi uspeo i da ti daju neki novac? Pa ti se polako oporavljaš od sudara kolima! Malo-pomalo ćeš se povratiti ... tvoj mercedes će se sam snaći."
"Ah, ah ..."
"Ne, daj, šalu na stranu ... Naravno da si mogao da kažeš da si tu zbog mene, ali kao sentimentalni savetnik, izvini ..."
"Nisam uspeo ... Video sam da je tako poverljiva o tom penzijskom fondu koji želi da otvori ... Razočarao bih je da nisam vodio računa."
"Ali, moja majka zaista ništa nije razumela? Do đavola, ali tek tako te je pustila u kuću, mogao si biti čak i lopov."
"Pa, otkud ja znam. Otvorila mi je vrata, pustila me da uđem, čak nisam uspeo ni da se predstavim, a ona mi je već pričala o tebi, o investiranju, o svim onim stvarima koje ćeš možda jednog dana želeti da radiš ... Bilo mi je, ipak, vaspitanije da slušam nego da je prekidam."
"Pa, naravno, svaki izgovor se važi. Dobro. Pre ili kasnije ću im i onako ja reči. Ona je uvek govorila da sve jedna drugoj moramo da pričamo, bez problema."
"Tako je rekla? Sviđa mi se tvoja mama."
"Nemoj ni da se usudiš!"
"Ma daj. Čini se da ti stvarno želi dobro. Kad je pričala o tebi, o tvojim stvarima, o tvom načinu oblačenja, tvojim drugaricama, da, svetlele su joj oči."
"Baš želim da vidim kad joj ja budem pričala o tebi da li će svetleti opet ... ko zna kakvu će facu napraviti! Vodi me kod Erike, pliz! Danas počinjemo da prelazimo gradivo za maturski iz italijanskog."
"OK", Alesandro pali kola i kreće. Bulevar Italija, bioskop Evropa. Salarija. Onda Niki počne da se smeje. "A naročito bih volela da vidim kako će oči mog oca zasvetleti kad bude saznao!"
Alesandro se seti onog elegantnog čoveka, visokog, u žurbi, a pre svega ... mišićavog. I za trenutak bi voleo da ima drugačiji odnos s ovom porodicom. Eto, da je možda imao sudar neke druge vrste. Odnosno, isti onakav, ali ne sa Niki. U stvari, ako se ikad desi da ponovo prođe kroz ona vrata, voleo bi da to zaista bude u svojstvu finansijskog savetnika.
"Evo, stani ovde! Čujemo se kasnije?"
"Naravno!"
"Mislićeš na mene na poslu?"
"Naravno."
"Da, ali uvek mi odgovaraš naravno. Kao automat! Ja mislim da ti mene i ne slušaš. I nemoj da mi odgovoriš naravno!"
"Naravno ... da ti neću reći naravno. Ma daj, Niki, šalim se! Samo sam malo zabrinut."
Niki se približi i meko ga poljubi u usta. Onda mu položi šake na slepooćnice kao da mu zabranjuje da pogleda okolo. "Da li će doći dan kad ću ja biti ispred Japanaca i ispred svih ostalih?"
Alesandro joj se osmehne: "Više nego naravno!"
"Dobro. Uljuljkujući se u tu lažnu nadu, puštam te da ideš." Alesandro joj se osmehne, krene i udaljavajući se, pozdravi je pre jedne krivine mašući rukom kroz prozor. Vidi kako se ona sve više smanjuje u retrovizoru. Pogleda na sat, skoro je tri i trideset. Baš na vreme da stigne na onaj sastanak. I da konačno shvati. Ako bude bilo nešto da se ozbiljno shvati.

Kuće, udžerice, srušeni zidovi, deo akvadukta koji se srušio i onda veliko zeleno prostranstvo. Jedna pećina na vrhu između ovog drveća na brežuljku. I opet zidovi, poneki pocepani plakat, neprecizan natpis. I ponovo zeleno, zeleno, zeleno. I razdrndani auto, deo otpada i ništa više. Ništa više. Mauro ubrza koliko može sa svojim motorom i nastavi da juri bez naočara. Bez kacige. Bez ičega. Male suze od vetra i crvene oči. I gas do kraja u pokušaju da se ovaj dan ostavi iza leđa. Koliko je momaka bilo na ovoj audiciji? Hiljadu, dve hiljade? Ma. Nisu prestajali. Više nisu prestajali. Ceo čekati dan, od jutra do večeri, sve do devet. Mauro pogleda na sat. Ne, sve do devet i petnaest. Samo jedna flašica vode i zapakovani sendvič sa šunkom i artičokom, od onih što se kupuju u kamionetima. Uostalom, izbor je bio mali: ili to ili oni slatkiši od kojih čovek samo još više ožedni. Onda svi nepomični na onim tvrdim klupama čekajući svoj broj. Broj. Mi smo samo jedan broj. Veliki Vasko je govorio: " To smo samo mi". Ali koji mi? U onoj sali bio je jedan koji je išao okolo sa digitalnom kamerom i snimao. Pustili su me da uđem, jedno pitanje i do viđenja. Ma šta se može shvatiti iz jednog pitanja? "Hvala, u redu, javićemo vam. Mi ćemo vas zvati. " Oni će mene zvati. A sad? Sad ništa, kući, blizu mobilnog da ga stalno kontrolišeš. Ostavio sam im oba svoja telefona, ako je onaj kod kuće zauzet, da je bar ovaj drugi tu. Prošle nedelje čekao je ceo dan kod kuće i ...? I ništa. Hoće li moj život uvek biti ovakav? Mogu da postanem slavan. To je svačije pravo. To su rekli i pre neko veče na TV-u, u onoj pričaonici. Pustili su odlomak nekog starog filma. "Svako ima pravo na svojih pet minuta slave ..." To je govorio onaj plavi, niski, Amerikanac, onaj što je slikao sva lica ista, kao Merilin. Kako se zvao, Endi nešto ... E pa taj. A ja? Ja sam otišao na probu za Velikog brata i sve one druge rijaliti šoue koji se emituju. Jedan mi je čak tražio sto pedeset evra da mi snimi šouril, tako je rekao, film koji će prikazati moje kvalitete. Tako će ga on rasturiti, a ja ću uštedeti sebi gomilu odlazaka na probe. Daaa, kako da ne, stvarno ti verujem.
Mauro naglo skrene i uđe u ulicu koja vodi ka njegovoj kući. Suviše se savije. Motor se malo iskrene, ali on brzo prebaci težinu na drugu stranu i podigne levo stopalo, spreman da ga spusti na zemlju, u slučaju da krene da pada. Ali, kimko se stabilizuje i poleti. Prema njegovoj kući. Mirno. Uspinje se. Poneki otvoreni kontejner, malo otpadaka na zemlji, stari bojler. Njegov izduvni lonac odjekuje po ovoj pustoj ulici. Mauro pogleda desno, ona napuštena njiva. Osmehne se. Koliko smo puta igrali na onom poljančetu sa društvom iz kraja. Nekoliko puta išao sam tamo tatinim kolima, moralo se, pre nego što otpratim Paolu kući. Paola. Priseti se nekih trenutaka u tim kolima. Muzike, toplih noći, neudobnih sedišta koja stalno škripe, nogu na tabli, zamagljenog stakla i ukusa seksa. Jedinstvenog. Predivnog. Neponovljivog. Malo kasnije, tih istih prozora spuštenih kako bi došli do vazduha. Tračka dima koji se izvija, osmeha u polutami. I onog mirisa na sebi, još uvek njenog. Paola. Danas me nije nazvala. A kad sam ja pokušao, bilo je isključeno. Možda nema dometa. Digne obrvu ne nalazeći odgovor. Poslednja krivina, skoro je stigao. I kad je video, osmehne se. Eno Paole. I ona se smeši, diže bradu u daljini. Mauro je gleda dok prilazi, opet traži taj osmeh. Ali, nema ga više. Već ga više nema.



Mercedes ML stoji, parkiran uz ivicu, ispod jedne sive ulične svetiljke, oljuštene od vremena, kao i većina onog oko nje. Alesandro pređe ulicu. Izgoreli kontejner, neodlučan i klimav, leži na jednom od dva preostala točka. Jedna svetlobež mačka, pomalo olinjala, rovari među poluotvorenim kesama koje su iznenada eksplodirale, pune rasutog đubreta, ostavljene nemarno na zemlji. Neki stanar koji je za sebe mislio da je dobar košarkaš mora da ih je bacio sa balkona, pokušavajući da pogodi ovaj kontejner. Ništa se tu ne može. Promašio je. Ali njegova utakmica je u svakom slučaju već bila izgubljena.
Alesandro uđe u lift. Treći sprat. Crveno staklo sa natpisom Toni Kosta nije promenjeno. Još uvek je slomljeno. Alesandro pozvoni.
"Napred."
Lagano otvori vrata koja zaškripe. Kao i prvi put, prihvati ga prijatan, ali pomalo pohaban ambijent. Izlizane tapete, požutela biljka. Sekretarica ovog puta sedi za stolom i na trenutak podigne pogled, a onda nastavi da turpija nokte. Toni Kosta mu dođe u susret.
"Dobar dan, Beli. Čekao sam vas. Sedite. Želite li kafu?"
"Ne, hvala. Samo što sam popio jednu."
"Pa, i ja, ali želim još jednu. Adele, hoćeš li se ti pobrinuti za to?"
Sekretarica malo hukne, ali ipak spusti turpiju na sto. Digne se, iščezne iza vrata i ode da je skuva. Alesandro pogleda okolo. Ništa se nije promenilo. Možda samo ova slika, veliko ulje, živahno. Nebo plavo, žuto i narandžasto. I žena na plaži. Odeća igra na vetru, dok ona rukama drži veliki beli šešir. Tako obojen čak i ne priliči ovom sivilu.
"Dakle, Beli, kako ste?"
"Dobro, sve je dobro."
Toni Kosta nasloni se u svojoj stolici. "Drago mi je. Da li ste spremni?"
"Naravno", Alesandro se osmehne. Onda se zabrine. Ne želeći, on upotrebljava ono naravno i sa njim. Da nema tu neke logičke veze? Ali, više voli da ne misli na to. Iz džepa izvadi novac. "Evo preostalih hiljadu petsto evra."
"Ali ja nisam mislio da li ste spremni da platite. Pitao sam da li ste spremni ... da li ste još uvek sigurni da želite da znate."
"Da, moj prijatelj još uvek to želi."
Toni Kosta se osmehne i spusti obe šake na sto, pomažući se tako da ustane. "Dobro." Okrene se i otvori fioku, iz koje izvadi jednu neboplavu fasciklu na kojoj piše Slučaj Beli. Stavi je ispred Alesandra i ponovo sedne. "Evo, stiže", dolazi sekretarica sa kafom.
"Hvala, Adele."
"Molim", i ona se vrati svojoj turpiji za nokte.
Toni Košta otvori fasciklu.
"Dakle, evo, na ovom papiru su svi izlasci, dani pešačenja, put ... vidite, na primer; 27. april, ulica Parioli, kupovina, 16.30. Kad stoji i jedan plavi kružić, znači da postoji i fotografija. I sve fotografije obeležene su brojem. Ova je, na primer, broj ...". Toni Kosta izduži vrat da bolje pročita, "šesnaest. Znači, u ovoj drugoj koverti je odgovarajuća fotografija koja dokumentuje tu ulicu, tog dana, tog sata."
Alesandro zadovoljno gleda preciznost u poslu. Savršeno. Jasno. Nemoguća je greška. Ono što čovek želi da sazna, ne može a da ne sazna.
"Izvolite, ovo je vaš novac."
Toni Košta ga uzme i pogleda na trenutak. Na kraju ga stavi u fioku.
"Nećete prebrojati?"
"Nema potrebe. U našem poslu, poverenje onoga ko nam poverava svoje tajne treba uzvratiti. Evo, na primer, ovo su sve fotografije. Vidite ...", otvori ih i raširi po stolu. Alesandro ne veruje svojim očima, liče na karte za igranje. Ko zna, možda je bilo bolje ne sesti za taj sto, ovo je jedna od onih igara koje ne treba igrati. A ove karte, uz to, imaju na sebi samo jedan lik. Kamilu. Kamilu koja hoda, Kamilu koja kupuje, Kamilu koja ulazi kod frizera, Kamilu u autu, Kamilu koja ulazi u kuću.
"Kao što vidite, Beli, to je posao koji je trajao mesec dana. A ovo su prvi rezultati.
Alesandro sve pogleda. Kamila je uvek sama ili najviše sa nekom prijateljicom. Na dve ili tri fotografije čak i sa Enrikom. Ali, ništa opasno, kompromitujuće ili izvan normi.
Duboko odahne, s olakšanjem. "Pa, prema ovim fotografijama, nema problema."
Toni Kosta se osmehne, sakupi sve fotografije i stavi ih u kesu. "Ovo je bilo da vidite da sam ozbiljno radio. Novac koji ste mi dali, nisam ukrao." Onda ustane i ponovo otvori orman. "A onda je tu i ova", i Toni Košta položi još jednu fasciklu na sto. Ova je crvena. Alesandro je pogleda. I na njoj piše Beli. Detektiv sedne, stavi ruku na fasciklu i pogleda ga.
"Ovde su drugi papiri, drugi dani, drugi pravci. I možda ima još fotografija, ovog puta sa crvenim kružićem." Nasloni se u fotelji. "Ili možda nema ničega ..."
Onda lagano gurne ovu crvenu fasciklu prema Alesandru. "Molim vas, uzmite je, vi ćete odlučiti ... ili još bolje, vaš prijatelj ... šta želite da saznate."
Alesandro uzme obe fascikle, stavi ih pod ruku i ustane.
"Hvala, gospodine Kosta, bili ste vrlo ljubazni."
"Molim, ispratiću vas." Toni Kosta pođe ispred njega. Otvori mu vrata kancelarije i krene prema liftu, pritisne dugme.
"Izvinite, Beli, bilo mi je potrebno malo više vremena."
"Ma nema problema. I bilo je potrebno, zar ne?", i pokaže na fascikle.
"Ne, imali smo malu krizu ...", pokazuje na Adele, koja sedi za svojim pisaćim stolom još uvek zauzeta noktima. Toni Kosta povuče se iza vrata kancelarije ne zatvarajući ih, onda se približi Alesandru. "Kaže da mnogo radim a da nikad ništa sebi nismo priuštili. Pa smo bili nedelju dana u Brazilu. Jeste videli da smo malo pocrneli ...?"
Ne baš mnogo, u stvari, misli u sebi Alesandro. Ali, naravno, otići u Brazil sa sekretaricom ... nije loš ovaj posao detektiva.
"Jeste videli onu novu sliku u kancelariji? Uzeli smo je u Baiji del Sol!"
"Lepo ... Ono su domorotkinje, je I’ da? Tamo se žene onako oblače."
"Da", Toni Kosta se nasmeši, "i Adele je želela da se tako obuče. Baš smo se lepo proveli. To je, u suštini, ono svadbeno putovanje koje nismo sebi mogli da priuštimo pre dvadeset godina."
Stiže lift i vrata se tvaraju. Toni Košta pruža ruku Alesandru. "Toliko dugo smo u braku i ovo je naša prva kriza ... Ali, prevazišli smo je."
"Lepo. Drago mi je."
Toni Košta mu se nasmeši.
"Znate, Beli, godinama radim ovaj posao i svačeg sam se nagledao ... stvarno svačeg. I na kraju sam shvatio nešto. Kad upoznaš ženu koja vredi ... ne vredi više gubiti vreme."
Pogleda ga u oči i jako mu stegne ruku. Onda mu bradom pokaže na fascikle. "Recite to svom prijatelju."

Paola žvaće žvaku. Velike grudi, nema potrebe još više ih dizati, visoka, možda suviše šminke. Možda. Ali, čini se da Mauro na to ne obraća pažnju. Stvarno je lepa. Zaustavlja motor i silazi.
"Hej, Pa’, kakvo lepo iznenađenje!"
"Moram da pričam sa tobom."
I više nema ni senke od onog osmeha. Pobegao je, kao jedan od onih dosadnih i teških gavranova, skoro omamljenih zato što su slučajno pojeli ko zna šta. Onih gavranova koje vidiš kako iznenada pikiraju, beže iz okvira jednog drveta bez nekog naročitog razloga.
Mauro je gleda. Paola obara oči. I nema tu više ničeg da se shvati, ovaj oboreni pogled sve govori. Više od hiljadu reči. I ova tišina. Kao krik. Mauro joj stavi ruku pod bradu, podigne je malo. "Reci, Paola, šta ima?"
Paola ćuti, okreće glavu, oslobađa se te ruke. Ne uspeva, nema hrabrosti da ponovo susretne te oči. Onda odluči da se oslobodi te težine, podigne pogled, susretne Maurov i ovog puta izdrži. Do kraja.
"Htela sam samo da ti kažem ..."
Mauro zatvori oči. Kao da ga obuzima napad. Pokušava da gleda dalje, preko, u ove Paoline oči, još dublje, u ove oči koje su bile njegov spas. Oči ljubavi, smeha, strasti. Kad ih je držala zatvorene, prvi put kad ju je uzeo, kad ih je otvorila, posle svakog svežeg poljupca. Te oči su sad toliko drugačije. Ugašene. Čega ima iza? Šta je sakriveno?
"Šta si htela da mi kažeš?"
"Evo, objasniću ti ...", Paola duboko udahne, suviše duboko. Mauro se iznenada zategne kao nervozan mačak koji je osetio pratnju. Opasnost. Paola to primeti i malo se nasmeši. Možda da bi ono što ima da kaže učinila prihvatljivijim. Kao da to nije bitna stvar, već nešto prolazno, što se može rešiti.
"Možda je bolje da se neko vreme ne viđamo."
Mauro prinese ruku licu. Kao kišobran. "Šta znači sve ovo?"
Paola se izmakne, odmah se uplašila. I Mauro to primeti. "Šta je? Zašto se bojiš? Šta, plašiš se da ću te udariti?" I uspori svoj govor. "Ako se plašiš da ću te udariti ... znači da postoji razlog zbog čega bi se to moglo desiti ...
Paola obori pogled, pošto ne može više da izdrži. Koliko puta je zamišljala i isprobavala ovu scenu? Praktično svako popodne, bar mesec dana. Od onog dana, od one audicije na kojoj ga je upoznala. Isprobavala je ovu scenu više od bilo kog scenarija koji je ranije učila. Ali ovoga puta ne ide joj dobro, nije došla do kraja. Ne kao što je želela, kao što je odlučila. Paola se skrši. I onako će Mauro saznati. Kako bude nek bude.
"Ne, ništa, Ma’ ... upoznala sam nekog.., i..podigne pogled, pogleda ga, pokuša da se nasmeši, "u stvari, još uvek se ništa nije desilo."
Mauro ne veruje, ne može da veruje u ono što čuje. "Još uvek? Kako još uvek se ništa nije desilo?"
"Ah, da, kunem ti se, tačno je ... Ništa nisam uradila."
"Razumeo sam, ali to još uvek, šta treba da znači? Da treba da se desi? Da će se desiti?"
Maurov izraz lica se menja, crte se zatežu. Skoro postaje kamen. "Shvatio sam. To je onaj režiser koji ti je dao vizitku onda kad sam i ja bio tamo, je l' tako?"
Paola se smeši. "Ma kakvi, taj je gej." Onda se ponovo uozbilji, zastane za trenutak, "Ne on, već njegov direktor fotografije. Antonio." Paola se osmehne, srećna, otvorena, zadovoljna svojom iskrenošću.
"Da, naravno ... Antonio." Mauro se čudno nasmeši u odgovor. Onda krene otvorenom šakom, velikom, odlučnom, zdesna nalevo. FIjas! Šamar pravo u lice. Koji je uzdrma. Pomeri je, prodrma, poremeti, očešlja na drugu stranu. Paola se podigne, izroni, zapanjena, među pramenovima kose. Ponovo ih namesti nadvoje-natroje, obema rukama. Sakupi ih, kako bi ponovo našla svetio, kako bi shvatila. I evo, pojavljuje se u njenim očima. Začuđenim, iznenađenim, preplašenim. I iznenada se pokriva tim istim rukama. Zato što shvata da će se sad na nju sručiti ... uragan Mauro.
"Jebem ti mater, đubre, napaljena stoko! Eto zašto si danas isključila telefon", i tresne je. I njegove šake su kao poludeli kraci vetrenjače. Koji se spuštaju, i podižu, i pogađaju. I ljubomora i bol. Kao traktor bez vozača, koji poludelo napreduje u cikcak. Ali koji ne žanje žito, već seče ovo plavo klasje jadne Paole. I još udaraca, šamara, i još, i još. Paola klizi, a Mauro uzima zalet i već je zamahnuo nogom pravo u njen stomak, kad ga nešto iznenada povuče. Naglo nestaje, udarajući u jedan zid blizu ulaza.
"Dosta. Dosta, Ma’ ...!" Paola otvori već naduvene oči. Dolazi sebi. Diže se lagano, bolno, šokirana, ponovo dete od svih tih batina.
"Ma, ja ću je ubiti, tu kučku, pusti me!" Mauro pokušava da se oslobodi, rita se, skače uvis, otima se. Ali, otac ga čvrsto drži, stiska ga uz sebe kao da je lanac. Drži ga nepomično svojim jakim rukama radnika u brodogradilištu, istom lakoćom kao kad je Mauro bio dete.
"Dosta, Ma’, dosta!"
1 Paola beži, skoro hramljući, klizi, dahće još malo, onda nestane iza ugla. Jedna vrata na kolima se zatvaraju i auto, tamni volvo kreće i, škripeći gumama, prolazi pored njih. Odnosi Paolu. Odnosi jednu priču i iluziju da može zauvek da traje. Otac i sin ostanu tako, sami, na malom napuštenom trgu neke periferije.Renato ga pusti, raširi ruke oslobađajući ga tih čovečjih klešta.
"Idemo, Ma’, hajde, ručak je spreman." Izvadi iz džepa ključeve i otvori ulaz. Onda zastane navratima, okrene se prema sinu. "Pa, je l' ideš? Tvoja majka čeka nas dvojicu da baci pastu u vodu."
Mauro ga gleda sa suzama u očima. Upali motor, u skoku sedne na njega. I krene škripeći gumama, skoro klizajući na šljunku, sa zadnjom gumom koja je već suviše istrošena za ove ulice.
"Ma kuda ideš, Ma’? Ma’! Nemoj da se uvaljuješ u govna! Toj tamo se živo jebe za tebe!" urla otac za njim, pokušavajući, na svoj način, da bude dobar otac. Urla Renato i trči za tim motorom koji se gubi u poslednjim zracima sunca. Beskorisno tragajući za srećom.

Postoje trenuci u životu za koje tek treba izmisliti muziku. Zbog toga Alesandro, dok vozi, dugo traži pravi CD među onima koje ima u kutiji. Bira jedan. Muzika iz filma Big Fish. Edvard Blum i njegov sin Vilijem. Zato što je ponekad ono što može izgledati čudno, nečisto, samo drugačiji vid lepote koji ne umemo da prihvatimo. Bar ne još. Onda ga ugleda. On izlazi iz svog crnog golfa, osvrće se okolo, traži ga. Dogovorili su se da se nadu na Bulevaru Del Vinjola. Tamo gde su se nalazili posle bežanja iz škole, da razmene domaće zadatke pre nego što uđu, da se zagrle srečni odmah posle izlaska rezultata maturskog ispita. Položili. Činilo mi se da je to jedino sigurno mesto koje bi moglo da podseti na neke uspomene, neke korene ... dobro je misliti na prošlost kad te budućnost zastrašuje, misliti da ne može sve biti počišćeno samo zbog jedne iznenadne oluje. Alesandro ga posmatra dok korača. Enriko se pogrbio i približava se mercedesu.
"Uh, danas baš duva." Enriko uđe u auto i jako zalupi vratima. U nekim drugim prilikama Alesandro bi, zbog takvog treska vratima, složio lice. Ali ne i večeras.
"Čuj, dakle ..."
"Ne, Aleks, pre nego što bilo šta kažeš, hteo bih da ti kažem hvala. Postoje stvari koje nemaju cenu. Koje je teško tražiti od drugih, koje mogu da udalje dve osobe. Evo, ovo je mogla biti jedna od njih, a umesto toga, ti si se potrudio da to izgleda lakše. Drži ...", pruža mu jedan zatvoreni koverat. "Unutra je novac koji si ti dao, i nešto malo za tebe."
Alesandro ga pomalo zbunjeno gleda. Onda otvori koverat, a u njemu su zajedno sa čekom i dve karte.
"Do đavola! Pa to su karte za Džordža Majkla! Pa, one se više ne mogu naći!"
"Da, pa ... imam kolegu. Njegova žena radi za tour menadžera. Nije bilo tako teško. Pomislio sam na tebe i Niki. Džordž Majki je pevač koji bi se mogao sviđati oboma. Ah, u stvari, idi ti s kim budeš hteo ..."
Alesandro još malo gleda u karte, a onda ih vrati u koverat. "Nije trebalo."
"Uradio sam to sa zadovoljstvom." Onda se Enriko ponovo uozbilji. "Dakle, sve mi reci, kako je bilo, šta ima da se čuje?"
"Ja sam izabrao da mi ništa ne kaže."
Enriko ga iznenada pogleda u oči kao da očajnički traži trag neke laži, a onda se opusti. Ne, Alesandro zaista ne zna ništa. Ili je veliki glumac.
Alesandro se nagne ka zadnjem sedištu i izvadi samo jednu fasciklu. Onu neboplavu. "Drži, sve je ovde unutra."
Enriko je uzme i dotakne, pomiluje. Posmatra onu malu plavu mašnu koja njegove tajne drži zarobljene.
Onda pogleda u Alesandra: "Mogu?"
"Tvoja je, platio si je."
Enriko kreće da razveže traku.
"Čekaj!"
"Šta je bilo, Aleks?"
"Jesi li siguran da ne želiš da je otvoriš kada budeš sam? To su tvoje stvari, vaše. Da, ukratko ... možda bi više voleo da ja nisam tu."
"Ne znam šta ću ovde naći. Zato bih voleo da si ovde sa mnom."
"OK, kako želiš." Alesandro ga pušta i Enriko lagano otvori fasciklu. Onda kao poludeo, željan vesti, istine, konačno otkrivenih laži, počinje da lista te dokumente, da sve proverava. Prelazi datume, sastanke, dane, časove, mesta. I konačno fotografije. Otvara kovertu. Evo ih. Kamila. Sama. Kamila sa prijateljicom, Kamila s njim, opet s nekom prijateljicom. Onda sama, sama, sama. Sama i sa njim. Gotovo. Sve do prekjuče. Enriko odahne. Zatvori fasciklu, prinese je licu i jako stegne, skoro je udišući, dok ga Alesandro posmatra.
"Hej ... Enriko ... sećaš se mene? I ja sam tu ..."
Enriko je ponovo normalan. "Da, da, sve je OK."
"Pa, šta ima?"
"Dobro je, sve je dobro. Na svakoj fotografiji je bilo svakodnevnih trenutaka koji su mi nedostajali i nije bilo ničeg suvišnog. Čista je."
"Kad tako to kažeš, ličimo na one likove iz američkih trilera ... Čista je ... Šta to znači? Niko ne postoji?"
"Poštena je. Iskrena. Od muškaraca sam samo ja. I sve njene prijateljice i sve ono što radi tokom dana."
"Jesi li sad zadovoljan? Miran? Zar se ne osećaš pomalo prljavo ... zar te ne grize što si je kontrolisao, što si tražio tu potvrdu? Kada se neko voli, zar ne bi trebalo da se jednostavno slepo veruje? I ako neko izneveri naše poverenje, da se to sazna na normalan način?"
Enriko ga ozbiljno pogleda; "Ti nemaš taj problem. Možda ti nisi zaista zaljubljen u Niki. Možda čak nisi bio ni u Elenu, kad s tolikom lakočom zaključuješ priču kao što je bila vaša. Hteo si da se oženiš njome, je l' tako?"
"Da."
"A sada si, umesto toga, sa jednom devojčicom. A pre svega, izgleda da čak nisi ni očajan zbog toga kako se završilo sa Elenom. Tako, bam, gotovo, i ajmo dalje."
"Grešiš, Enriko, ja volim ljubav. Lepotu ljubavi, slobodu ljubavi. Volim ideju da se ništa ne mora, da je ljubav drugih, njihova pažnja, poklon koji treba da zaslužimo, a ne da očekujemo. Čak i kada smo par. Zajedno si s nekim zato što si tako izabrao, ne iz dužnosti. Da, želeo sam Elenu zauvek, ali je ona otišla, izabrala je da ode. I sada je ona slučajno sa drugim? Pa šta ja tu mogu da uradim sem da idem napred? I da nastavim da je ipak volim zbog onog što mi je dala i što sam osećao, a čega više nema."
"Ja mislim da bi se ona, da si ti sačekao umesto što si odmah počeo sa Niki, možda i vratila."
"Enriko, već je prošlo više od tri meseca! Nije me više pozvala. Nikad. Više od tri meseca!"
"Poštujem tvoj način mišljenja, Aleks, i nemam ništa protiv Niki, nadam se da si ti srečan s njom. Ali onda nemoj da optužuješ mene i moje strahove. Ja volim Kamilu. Ali, moram i da osečam neku sigurnost." Enriko izađe iz mercedesa. "Ćao, Aleks, i još jednom hvala za sve, nadam se da mi više nećeš biti potreban za ovakve stvari ..."
Alesandro se osmehne: "I ja isto! Ah, da, detektiv mi je rekao da ti kažem jednu stvar ... Kad se sretne žena koja vredi, ne vredi gubiti vreme. Idi kuči, Enriko."
Enriko se vrati u auto i zagrli ga, i onda bez reči izađe. Stigne do golfa. Ali, prvo zastane kod obližnjeg kontejnera i otvori ga nogom. Uzme fasciklu, pocepa je nekoliko puta i baci unutra. Onda sedne u auto, pogleda Alesandra poslednji put i ode.
Alesandro ostane još malo tamo, u tišini. Ponovo upali CD. Pušta da ga Sandra's Theme od Denija Elfmana uljuljka i seća se finalne scene filma, izlaska sa scene, skoka u vodu. Alesandro spusti prozor i neki laki vetrić već tiho počinje priču o letu. Zatvori oči, prepusti se. Japanci. Elena. Posao. Ljubav. A onda nepredviđeno. Devojka jasmina, Niki. Taj apsolutni nedostatak zaštite, to uzbudljivo hodanje po žici, nad provalijom. Crveno i crno. Skok u najplavlju vodu. Ništa više. Ali, da ii je dole zaista voda?
Alesandro otvori kasetu u komandnoj tabli. Druga fascikla, ona crvena, i dalje je tamo, zatvorena. Sa mašnom sa strane, čvrsto stegnutom. Posmatra je nekoliko trenutaka. Šta li je unutra? Ništa? Sve? Alesandro izađe i priđe kontejneru. Igra se jedan trenutak sa crvenom mašnom. Onda položi fasciklu, izvadi iz sakoa upaljač i zapali je. Papiri počinju brzo da se krive i da gore, mali plamenovi pucketaju, dok se laki dim izvija prema nebu, sporo, plešući na vetru, skoro se radujući, noseći sa sobom sve te tajne. Znati ili ne znati? Pitanje je sad. Alesandro, iznenada tvorac nečijeg tuđeg života, mali Bog ko zna kakve beskorisne ili velike istine. Da li je trebalo ili ne da mu dam i ovu drugu fasciklu? Druge fotografije, druge tajne, možda bol, možda prevaru ... Ko zna. I za to vreme gori i gori. I još gori. I taj podrugljivi plamen vije se na vetru, skoro se radosno smeje, tiho. Na neki način, plamen čita, on zna. I nosi sa sobom svako moguće rešenje. Onda više ništa. Pepeo. Ako nije ljubav. A ljubav može zaista dati odgovore koji su potrebni.
Alesandro uzme mobilni telefon. Pritiska taster, brzo prelazi imenikom. Pronalazi. Zove.
"Gde si? Ah, da, znam gde je to. Dolazim po tebe."

Madi, mlada Filipinka, briše u brzini neke sitnice na niskom stolu isjpred kauča. Vrata se iznenada otvore i Alesandro ulazi ljubeći Niki. Željan, poljubaca željan. Besa, konfuzije, želje, volje, gladi, željan ...
"Madi? ... Zar si ti još uvek ovde?"
"Gospodine, ja petkom radim sve do 20, ne sećate se? Vi i druga gospođa rekli da dolaziti tri puta nedeljno. Ponedeljak, sreda i petak. Danas petak." Madi gleda na sat. "Sati 19.30."
Alesandro zavuče ruke u džepove, pronađe dvadeset evra i pruži ih Madi. "Danas odmor. Danas odmor, idi ... Malo kod neke prijateljice, malo po radnjicama, bilo šta, ali kreni", i ispraća je prema vratima za poslugu, u kuhinji, ona koja gledaju na požarne stepenice. Prolazeči, Madi uzme torbu i jaknu sa zida kuhinje i onda pušta da je ljubazno izguraju napolje. Alesandro stavi lanac na bravu, onda ode u salon i zatvori i glavni ulaz.
"Hej, ma gde si?" U tišini kuće, Alesandro radosno potraži Niki. Sigurno se sakrila. Otvori jednu sobu. Pa jedno kupatilo. Pogleda iza divana, u spavaćoj sobi, pod stolom. Ali, jedan veliki orman koji je malo otškrinut je izdaje. Alesandro uz osmeh stavlja jedan CD. Confession On A Dance Floor.
Onda glasno: "Gde je devojka jasmina? Gde li se sakrila?" i malo-pomalo, približava se ormanu. Skidajući se. Pušta da na zemlju padnu košulja, onda pantalone. "Gde je? Osećam njen miris, njen dah, njeno srce, osećam njenu želju, njenu volju, njen radosni osmeh ..." Sada je Alesandro go. Gasi i poslednje svetio i pali jednu malu sveću. A onda se zavuče u orman. "Ode je najlepša odeća koju bih ja mogao da obučem?" I Niki se smeje, pokrivajući usta obema rukama. Uplašena, uzbuđena, iznenađena, neverujući da je otkrivena. I za tren se prepušta poljupcima, skidanju, gladno, besno, željno, među odečom koja pada sa vešalica, lakim jednobojnim kompletima koji je miluju kao lako lišće, koji se na zemlji spajaju u jedinstven, veliki, šarenoliki ogrtač. Sivo, svetlosivo, tamnosivo, teget sa belim prugicama, i plavičasto, u ovom tako nežnom trenutku. I skoro klize po toj odeći. I Niki baca na zemlju i ostalo, košulje, i džempere, i pantalone. Uzbudljiv nered. Alesandro je steže uza sebe, valja se sa njom, oseća njene noge, dodiruje ih, steže i uranja u njen vrat, i ljubi ga, i još poljubaca i lakih ugriza, i nogu koje se nikad ne završavaju. I ukusi, i mirisi, i uzdasi, i raspoloženja, i bežanja, i vraćanja ... I olujno more. "Ne, ne. Molim te, molim te ne ..." I onda osmeh. "U stvari da, da. Molim te, molim te, da ..."
I njena usta i njeni prsti i opet. I izgubiti se u svakom njenom ćošku, bez granica, bez stida, gledajući, špijunirajući, opirući se ... Prepuštajući se. Posle plime i oseke. Iscrpljeni, opruženi, umorni, meki, voljeni, iscrpljeni na tim čaršavima.
"Hej, ma šta ti se desilo?"
Alesandro izranja između nabora čaršava, u boji prvog sutona, Smeši se. "Šta? Gde?"
"Hej, ti se još nisi vratio. Nisi mi ličio na sebe ... Voleo si me na jedan način ..."
"Na jedan način?"
"Divalj, žudan. Možda i malo očajnički. U svakom slučaju, lep. Da li je bilo sastanka po podne?"
"Manje-više."
"Pa, onda bar jedanput ... živeli sastanci! Hoću nešto da ti pokažem."
"Posle svega ovog što sam video?"
"Budalo!"
"Ima i drugih zvezda?"
Niki se digne i uključi kompjuter na stočiću. "Danas, dok sam učila kod Erike, tražile smo nešto na internetu i gledaj gde smo završile ..." Njena gola leđa, otpozadi su prelepa. Alesandro joj prilazi, nežno je miluje, silazi dole, bez žurbe, sve do mekih bokova. Zaustavlja se.
"Hej, tako ne znam šta tražim ... klikćem na sve. Evo, našla sam! www.ilfarodellisolablu.it Pogledaj kako je lepo ovo mesto!"
Alesandro sedne blizu nje. Niki se radosno smeje, srećna pokazuje, sanjalački putuje u ove stranice koje na trenutak nisu više virtuelne.
"Vidi, ovde možeš da postaneš lighthouse keeper, čuvar svetionika! Zamisli, petsto evra za nedelju dana i ti možeš da ostaneš tamo. Samo ti da kontrolišeš sve na Plavom ostrvu."
I na monitoru kompjutera smenjuje se serija prizora. Mali, zeleni proplanak zaranja u plavo more ispod. Onda neke stene. Malo više, između stena, veliki beli svetionik. Poneki talas razbija se o litice. Tabla, raspored šetnji. I staza koja vodi nagore, prema svetioniku, okružena visokim šipražjem i niskim morskim drvećem, koju su prosekli oni koji su u prošlosti želeli da dođu do gore.
"Vidi, odatle kontrolišeš brodove, njihove rute u strujama zavise od tebe. Ti osvetljavaš njihov put, ti si svetionik ..." Niki se nasloni na njega. Potpuno gola, topla, meka. Alesandro je svu udiše. "Kao što si ti moj svetionik." Niki se osmehne. Onda se okrene i poljubi ga, tim usnama koje još mirišu na ljubav, kao mala kapriciozna devojčica koja traga za poljupcem i ume da ga pronađe. Alesandro joj uzme lice u ruke i pogleda je u oči. I hiljadu reci teku u tom njihovom pogledu. Tihe, vesele, romantične, zaljubljene. Skrivene reči, reči koje se jure, reči koje se guraju kako bi izašle kao podzemna reka, kao udaljeni eho neke tek otkrivene doline, kao onaj penjač koji je s mukom tek stigao do vrha neke planine i tamo sam urla vetru i oblacima koji ga okružuju svu svoju sreću. Niki obori oči, onda ga ponovo pogleda. "O čemu razmišljaš?" Alesandro joj se osmehne. "Ni o čemu. Izvini, ali ja sam na otvorenom moru. Ti si moj svetionik. Nemoj da se ugasiš."
Posle tuširanja. Posle aperitiva u bademantilu. Posle šetnje terasom časkajući o svemu pomalo. Posle još nekoliko poljubaca. Posle nekoliko šala. I jednog urlika. I jedne male jurke po kući. Pošto je komšija ponovo izašao na svoju terasu da proveri. Pošto su se sakrili. Posle još jednog smeha. Posle. Eto, posle svega toga Niki je gladna.
Alesandro se osmehuje: "I ja sam. Imam ideju. Idemo ..."
"A kuda?"
"Ne do svetionika na Plavom ostrvu, ali na jedno mnogo slatko mesto."
I brzo, bez mnogo spremanja, ulaze u kola i dolaze do tog lokala. Orijent ekspres. San Lorenco.
"Pa, ja za ovo mesto nisam znala!" Niki se osvrće. "Pa, to je stvarno lokomotiva! I jede se u vagonima. Strava! Ma kako to da ti znaš za njega, a?" Sumnjičavo ga gleda. "Nije valjda da izlaziš sa još nekom sedamnaestogodišnjakinjom ili možda i nekom starijom koja je već maturirala i baš ništa nema da radi?"
"Ma kakvi. Suzana, Pjetrova žena, obožava da otkriva novine, mesta, sve ono što se dešava u gradu."
"Super. Sviđa mi se ta žena. I Pjetro mi je bio simpatičan, onaj dan na ručku."
Alesandro se parkira i izlazi. "Eto ... Pjetra nikad nisi upoznala."
"Ma kako ga nisam upoznala? Šta ti je, jesi li poludeo? Čak nas je i ručkom častio!"
Alesandro je uzme za ruku i onda lagano kucne o njeno čelo. "Kuc-kuc, ima li koga?"
Niki hukne. "Da, tu je uvek gužva. Večera i žurki u izobilju, veselja i radosnih misli. Koga tražiš?"
Alesandro se nasmeši. "Tražio sam onu koja nikad neće reći Suzani, Pjetrovoj ženi, da ga je već upoznala ..."
"Aha ...", Niki se osmehne. "Sad sam shvatila. Izvini, ta je nakratko bila izašla i ..."
"Pa, sad ulazimo, znači budi oprezna ..."
"A zašto, tu su ti prijatelji?"
"Pa naravno, zašto sam ti inače sve ovo pričao? Blago vama tu unutra, kod vas je uvek žurka, a?", Alesandro ponovo pokaže na Nikinu glavu.
"Sem kad nas sve ne prisiliš da radimo za Japance. Hajde, ulazimo!"

Roberto je u salonu. Iz sterea izlazi muzika koju je izabrao. Sipa belo vino u dve čaše. Hladno, blago. Želeo bi da bude malo sam sa svojom ženom, daje ljubi, da bude romantičan, i onda, zašto da ne, da se izgubi u čaršavima. već neko vreme to se ne događa. Da bi jedna ljubavna priča išla napred, potrebno je i malo se pomučiti. Vredi. Pomaže. Spaja. Roberto zatvori oči. Odlučiti nešto ad hok na ovom polju ne sviđa se ni njemu. Da ovu misao čuje Simona, stvarno bi bio u nevolji. Za nju, ljubav mora biti ljubav i gotovo. Slučajna ljubav, prirodna ljubav, ljubav želja za voljenjem. Pomalo, kao u onom filmu The Family Man, kad Nikolas Kejdž ulazi u jednu dimenziju u kojoj nije zapravo živeo, onu koju je Bog jednog dana u jednom slučajnom trenutku odlučio da mu pokaže: kako bi bilo sa tom ženom da se njome oženio, da je s njom imao decu, da je održao jedno davno obećanje, da ... sva ta da koja nas veoma često i dalje muče tokom života. Bez nekog dobrog Boga režisera koji bi nam pre ili kasnije dao odgovor. Džek Kembel, truli bogataš, živi u luksuznom potkrovlju, ima gomilu žena i vozi ferari. Ali onda se jednog božićnog jutra probudi u Nju Džersiju, pored Kejt, svoje devojke iz srednje škole, u onom što je moglo da bude njegov život. I malo-pomalo shvata da možda ne bi postao tako bogat kao što je danas, ali bi sigurno bio srećan kao što nikad nije. Da nije otišao da radi u drugi grad uz obećanje da će se vratiti. Obećanje koje nikad nije ispunio. I sada mu Bog, koji to ponekad čini, pruža priliku da se vrati unazad ili bolje, još jednu priliku da ne izneveri Kejt, svoju Kejt iz srednje škole. Roberto bolje namesti jastuče iza leđa, dok mu mislima promiču scene iz tog filma. Zadovoljan je, miran, zatvara oči i uzdiše. Redak trenutak sreće. Ali to razume, i pošteno je. Sreća ne treba da bude tačka u koju ćeš stići, već stil života. Ko je to rekao? Neki Japanac. Ubodu ponekad i ti Japanci. Eto, ja bih još dodao da je sreća sposobnost da saznaš da nam sve ono što živimo, čak i sam život, niko ne duguje. Tako čovek može da bude srećan, jednostavno bez nekih suvišnih očekivanja. Zatvara oči. Ma o čemu to ja mislim? Život je jednostavan, jednostavniji: to je jedna bombona, ne mnogo slatka, koju treba da ostavimo da se otopi u ustima, ne žureći, ne žvaćući je, ližući je. Kao što ću ja uraditi sa svojom ženom, malo kasnije. Ja nisam Džek, ja sam svoje obećanje održao i možda će mi se to i isplatiti. Šta čovek više da traži? Mogao bi čak i da ne bude zadovoljan ... ali, iako je banalno ... ko je zadovoljan, uživ ...
Muzika na stereu iznenada prestaje i Roberto naglo otvara oči. Simona je tu, pored čitača CD-a, njen prst je još uvek nad dugmetom power. Ona ga je isključila. I što je još gore, smeši se, vadi jedan od onih svojih osmeha koji su, u stvari, ceo program. Roberto uopšte ne sumnja, pa poznaje on taj osmeh. Iza tog lakog pomeranja usana, iza tog pojavljivanja njenih pravilnih, malih zuba, skoro uvek se krije neka velika nezamisliva priča ... Drama, napuštanje, greška. Izvini, ali upoznala sam nekog drugog. Izvini, ali odlazim. Izvini, ali napravila sam sranje. Izvini, ali čekam dete ... Izvini, čekam dete, ali nije tvoje. Izvini, ali ne znam kako da ti to kažem. Izvini, ali ... Ukratko, bilo koji mogući razgovor, bilo kog tipa, s bilo kojim izgovorom, ali jednom izvesnom stvari ... Ono što mu Simona bude rekla, počeće sa: izvini, ali ...
I Roberto više ne može da čeka. Uzdigne se malo, uz pomoć ruku, pomeri zadnjicu unazad i lepo se nasloni na kauč.
"Šta je, Simo, zašto si isključila? Treba nešto da mi kažeš?"
"Oprosti ..."
Oprosti. Do đavola, misli Roberto. Nije izvini, ali ... To je oprosti! Jebiga! Ovo nisam uzeo u obzir, dotle još nisam bio stigao. ’Izvini ali’ je ništa u odnosu na ’oprosti’. Oprosti je sve. Sranje, sranje, sranje. Šta si to napravila, ljubavi moja? Plašim se i da pomislim. OK, OK, bolje da ostanem miran. Otvoren. Da verujem. Pročitao sam priručnik, ruke ne smeju biti skrštene. Otvorenost, velikodušnost, slušanje. Šta se desilo, ljubavi moja? Nežnost, nežnost, nežnost. Čak i lažna, ako služi svrsi. Sve da bi se došlo do istine.
"Reci mi sve, ljubavi, nema problema, zaista, kao da sam ti već oprostio."
Roberto prisiljava sebe na osmeh. Simona pusti kosu i lagano krene prema fotelji preko puta njega. Sedne, ali to čini polako. Suviše lagano. "Ma ne, rekla sam oprosti mi, opuštao si se muzikom, a ja sam tek tako isključila stereo ne govoreći ništa."
"Ma, šta ima veze", Roberto spušta ruke blizu kolena.
Ponovo onaj osmeh ... Otvorenost, nežnost, predusretljivost, prihvatanje, mirnoća. Kao po priručniku.
"Reci, šta je bilo?"
"Ma ništa." Simona se smeši i zatvara ruke, stavlja ih među noge, prekrštene jednu preko druge. Skoro da liči na neku malu molitvu. Roberto je zabrinuto gleda. O bože. Ruke među nogama, zatvorene, jedna blizu druge. Šta je pisalo u priručniku? Ne sećam se. Zatvori oči pokušavajući da vizuelizuje tu stranu, čak je stajala i fotografija para ruku. Ali kakve su bile? A onda, bila je tu i fotografija neke osobe. Da. O bože. Sveta Bogorodice. Sklopljene ruke znak krajnjeg zahteva. Zahteva za nečim što je iznad svega, za nečim neuobičajenim. Ponekad nemogućim za ispunjenje, zbog toga se ruke drže kao za molitvu, zato što samo svetac može reći da. Pažnja, dolazi zahtev. Roberto je pogleda i anđeoski se osmehne pokušavajući da bude što je moguće više svetac, onaj ko će bez ikakve sumnje uslišiti želju. Ili, barem to pokušava da joj prenese tim osmehom.
"Ali, reci, draga, u čemu je problem?"
"Ma ne, vidi, ja mislim da to i nije problem."
"Ako bi mi nešto rekla o tome", nežnost, mirnoća, otvorenost, vedrina, "ali samo malo više, mogao bih da shvatim i da i ja prosudim", i bolje namesti neku knjigu na stočiću, baš kao što kaže priručnik: pokazati da niste mnogo zainteresovani, baviti se nečim drugim dok molitva ne učini ispovedanje lakšim. Roberto se na reč ispovedanje malo lecne. Knjiga mu klizne, skoro pada, ali se on pravi da to nije ništa. Simona ga pogleda, malo zažmiri očima, proučava ga đa bi bolje shvatila u kakvoj je fazi. Da li je zaista tako opušten i predusretljiv kao što izgleda? Ili je to samo privid?
"Dakle?" Roberto se okrene i osmehne joj se ponovo.
Simona odlučuje da igra na tu poslednju kartu. "Ne, nije ništa, možemo i sutra na miru da razgovaramo." Na mini? Ali ja ovde ulažem mir celog sveta. "Daj, sad je suviše kasno."
Rekla je to i sad dobro zna da postoje dve mogućnosti. Ako se Roberto samo pravi da je opušten, sad će iznenada početi da urla kao lud nešto tipa hej, sad ćeš mi to reći, razumeš, dodijala si mi sa svim tim uvodima, i možda još nešto gore, ili je zaista miran i onda će da izađe
sa kako god ti želiš, kako hoćeš ili još bolje, kako god ti uradiš, dobro je.
Roberto je iznenađuje. Nije opušten. Štaviše. "Želeo bih da znam, zato što verujem da je to stvar koja se tiče oboje, naročito tebe, vidim da si napeta ... ali ako više voliš da to odložiš do sutra, sve je u rcdu."
Vidim da si napeta. Dobro. Pokazati da se brineš za nju. Kakav god da je, zahtev dolazi posle ljubavi i važnosti koje pokazuješ toj drugoj osobi. Ovog poglavlja u priručniku nije bilo, ali je Roberto već shvatio sva pravila. Štaviše, Roberto je već priručnik.
Simona se osmehne, premesti noge i onda ih ponovo prekršta. Ali ne kao Šeron Stoun, ne. Kao devojčica. I nastavlja da se smeši. Ali, sada opušteno, misli Roberto. Bolje. Ona udari lako dlanom o dlan, igra se. Onda stavi ruke na stomak, vedra i srećna. Dobro, nema problema, Roberto je zaista opušten. Simona ga gleda i smeši se. Mogu da mu kažem.
"Danas sam izašla sa Niki."
Roberto se pravi da je miran kako bi je ohrabrio da priča dalje. "Ah, kako je to lepo ... na trenutak sam pomislio da ...", ali odmah iz ženinog pogleda shvata da se upravo upušta u avanturu, "... pomislio sam da je Niki izvan Rima, čudno, ko zna zašto ..."
Simona se ponovo opušta. Roberto pokušava da se izvuče, uzme knjigu, ali je ne otvara, iz lepog vaspitanja. I da bi pružio pažnju drugoj osobi i onome što ona hoče da kaže. Strana 30 u priručniku: treba da joj daš do znanja da češ, šta god ona rekla, ti posle toga čitati roman, mirno, jer nijedna vest ne može mnogo da te uznemiri. Osmehne joj se.
"Lepo smo se provele ... i pričale smo."
"Ah", Roberto se igra knjigom, ali ovo iščekivanje ga već iznuruje.Voleo bi da zafrljači ovu knjigu, u stvari da uzme taj priručnik koji ga primorava na ove psihološke napore i da ga raskomada. Ali, kontroliše se, primorava se da izdrži. Videći njegov mir, Simona mu pruža i nešto drugo.
"Pričali smo o njoj, o njenoj ljubavnoj priči."
"Aha." Sve do sada ništa loše, misli Roberto. Ah, šta je onda? Šta je moglo da se desi? Ima li nečeg ispod? Mir, mir Potreban je takt. "Čuj, Simona, ti si mi već sve ispričala. Ti znaš kakav bi bio moj način da se suočim sa tim problemom ..."
"I bio si odličan."
"Iako mi je apsurdno da je neko došao kod nas kući, da si ti pričala, da taj neko nije bio savetnik koga smo očekivali, a naročito mi je apsurdno što se sad sve troje pravimo ludi i ne suočavamo s tim pitanjem ..."
"Ljubavi, mnoge se porodice tako ponašaju, dešavalo se sigurno i u tvojoj kad si bio mali ili u mojoj ... Neke stvari prihvataju se u tišini, praviš se lud samo zbog mirnog suživota ... Odlučili smo da je ne napadamo, inače, onakva kakva je, buntovnica, bila bi još tvrdoglavija boreći se protiv svih i svega da bi bila s tim mladićem koji je dvadeset godina stariji od nje."
"Samo po tome što mi to kažeš, vidi se da ne znaš kako se osećam ... Mislim da noćas neću spavati. Nemoj ni da me podsećaš ... A šta se to, u stvari, desilo? Da nije krenula s drugim? S onim odranije, onim jebenim pevačem?"
"Roberto! Nije."
Ah, znači nije ni to.
"Znači, sad je s nekim potpuno trećim?" Roberto je gleda i širi ruke.
"Daj, ljubavi, to je normalno, to su stvari koje se dešavaju u njenim godinama, razilaze se, ponovo se zabavljaju. Sećaš li se šta si ti radio pre nego što si mene upoznao ..."
"Da, super sam se zabavljao."
"Lažeš, dosađivao si se. Onda si mene upoznao i pronašao pravu ljubav. Eto, vidiš, možda će i Niki pre ili kasnije upoznati ljubav, možda će baš ovaj biti pravi mladić za nju. Seti se, ljubavi, da ona ima tek sedamnaest godina."
"Ah, to znam."
"E pa onda nemoj to da zaboravljaš."
"Ne, samo što ne mogu da zaboravim da njen novi dečko ima skoro trideset sedam godina."
"Pa, kada smo izašle, rekla mi je da je s nekim mladićem koji je stariji od nje, ali se pravila da ne zna da ja znam, nije imala hrabrosti da mi kaže da je dvadeset godina stariji od nje!"
"Ali, to je normalno ... Ti si njena majka i već je dovoljno što direktno to ne negira ..."
"Aha, još je braniš ... E pa onda znaj da je zabašurila to koliko on ima godina, ali mi je zato rekla da je to čovek njenog života, da ima ozbiljne namere ..."
"O bože! ... Trudna je."
"Ne ... Samo je zaljubljena ..."
"Ali, možda će ovih dvadeset godina razlike u jednom trenutku postati teret, on ili ona to će primetiti ... i proći će je ..."
"Ciničan si ... Ali mislim da je stvar ozbiljnija nego što izgleda ..."
"Zašto?"
"Izašle smo u šoping, rekla sam joj da može da uzme šta hoće, maksimalno otvaranje, baš zato da bi ona progovorila..
"Ništa nije htela da kupi."
"O bože ... Onda stvarno imamo problem."

Pjetro i Suzana, Flavio i Kristina, Enriko i Kamila, u poslednjem su vagonu Orijent ekspresa". Kamila se osmehne videći Alesandra kako dolazi.
"Evo ga Aleks ... stigao je!"
"Gde je?"
"Tamo, u dnu ..."
Suzana bolje pogleda: "Šta, ponovo je sa Elenom?"
"Ma kakvi", Kamila je tresne laktom, "ta što je s njim uopšte nije Elena ..."
"Pa ko je?"
Kristina popije gutljaj vina.
"Ma jeste li slepe, ne vidite da ova ima dvadeset godina manje od Elene ... i od nas."
Enriko se smeši i jede komad hleba, Pjetro guta, zabrinut zbog onog što bi moglo da se desi. Alesandro i Niki priđu stolu. "Ah, eto vas, nismo vas videli. Ovo je Niki."
"Drago mi je!"
Niki prvo pruži Kamili ruku, onda Suzani i Kristini. Zatim muškarcima.
"A ovo su Enriko, Flavio ..." Pjetro je sve zabrinutiji. Pokušava da izbegne njen pogled. "A ja sam Pjetro, drago mi je." Niki se pravi luda: "Ćao, drago mi je, Niki!"
Alesandro ugleda dva slobodna mesta: "Ovde sedimo?"
"Naravno." Alesandro sedne do Pjetra i prepusti Niki čelo stola.
"Idem na trenutak u ve-ce da operem ruke. Izvinite." Alesandro, koji je već bio seo, ustaje, smeši se Niki, koja odlazi. Kristina je posmatra na trenutak.
"Slatka je ova devojka. Baš slatka", i gleda u Alesandra.
"Hvala."
"A kako si je upoznao?"
"Pri sudaru."
"Stvarno?" Kamila se osmehne. "Pa, čudna kombinacija. Enriko i ja upoznali smo se zato što je meni nestalo benzina u motoru i on mi je džentlmenski pomogao."
"Da, ali tada ste oboje išli u školu", smeje se Kristina, "a Niki je tog dana, recimo, mogla da bude u kolicima ..."
Alesandro razvije servijetu i nasmeši se: "Ne, mislim da je još uvek postojala samo u slatkim snovima svojih roditelja."
"Šta?" Kamila otvori usta. "Ali, Enriko i ja upoznali smo se pre dvadeset godina ..."
"Upravo tako, ona je došla tri godine posle."
Suzana brzo preračuna na prste: "... Ima sedamnaest godina?!"
Pjetro se umeša: "Vidite, moja žena ovde ume da računa, ali ne i kod kuće."
Kristina pogleda u Alesandra, pomalo napeta. "A šta ovo znači? Da ćeš neki put izaći s njom i njenim prijateljicama i da ćeš možda povesti i svoje prijatelje, odnosno naše muževe?"
Alesandro pokuša da ne pogleda Enrika i Pjetra. "Ma ne, kakve to veze ima. Samo izlazimo zajedno, ne znam kako će ići. Mislim da nema razloga za zabrinutost ..."
Kamila ga nezadovoljno gleda. "Znači, ti već znaš da neće trajati? Onda si stvarno đubre. Čini mi se da je ona otvoren tip osobe, vedar, možda veruje u to. Osećaće se loše."
"Ma ne, hteo sam da kažem da ne treba da se brinete za moje prijatelje, odnosno vaše muževe."
Alesandro oseti kako mu mobilni telefon vibrira u džepu. Uzme ga. Poruka od Niki.
"Pa, kako ide s rafalom pitanja? Preživeo? Da se vratim, ili te čekam u WC-u i bežimo?"
Alesandro se osmehne i odgovori najbrže što može: "Tvoj svetionik ih je zablesnuo. Vrati se, sve je OK." Onda vrati motorolu u džep.
"A sad, izvinite, samo jedna stvar. Čujte, ja ne znam kakvi su bili vaši odnosi sa Elenom. Sada je tu Niki i voleo bih da je bar upoznate. Onda, pošto smo prijatelji, možda ćemo pričati o tome. Uvek smo jedni drugima sve pričali, zar ne?"
Baš u tom trenutku, Niki se pojavljuje iz hodnika. Kristina spušta glavu da je ne bi videla: "Evo je, vraća se."
Suzana se smeši. "Drago mi je što sam je upoznala. Ali, znaš o čemu razmišljam ... moja ćerka ima trinaest godina. Za četiri godine može mi dovesti u kuću nekog kao što si ti ..."
"Pa šta s tim?"
"Ništa, mislim da je ovo jedna idealna večera, bar ću se psihološki pripremiti za tu večeru sa svojom ćerkom i nekim kao što si ti!"
Svi se smeju, dok baš u tom trenutku Niki stiže do stola.
"Hej, šta se dešava? O čemu ste pričali?"
"O tebi", kaže Alesandro. "Pravili smo ti komplimente. Zaključili su, ako su ovo efekti, svi se vračamo u školu!"
Niki sedne: "Da, efekti i mogu biti dobri, ali ne znate koliko je strog profesor fizičkog!"
I svi se i dalje smeju. Alesandro stavi ruku ispod servijete i stegne je za nogu, ulivajući joj sigurnost, Niki ga pogleda i nasmeši se.
"Gospodo, izvinite, da li ste spremni, možemo li da naručimo?" Jedan konobar obučen u kontrolora voza iznenada se pojavljuje.
"Da, naravno ... šta je to tunjevina ćuf-ćuf?"
"Evo, odmah ću vam reći ...", i konobar objašnjava različita jela. Onda neko naruči mineralnu vodu. "Vidite, donesite nam i prirodnu mineralnu vodu i onu gaziranu."
"Možete doneti i tople pjadine uz predjelo."
"I jedan dobar širaz da sve to prati."
"Za mene samo zelena salata."
Zato što se tu ništa ne može, uvek je neko na dijeti. Ili pokušava pred svima da je drži. A onda, tu je i neko ko proba neuobičajene stvari.
"Šta su sirevi fantazija?"
"Domaći sirevi sa različitim medovima u zavisnosti od ukusa."
"Savršeno, donesite ih."
Veče tako klizi, sporo, slatko-gorko, ukusno. Prva jela koja se smenjuju, sa čudnim mešavinama od riba do povrća.
"Ova salata sa brokolima i rakovima je odlična. Hoćete da probate?"
I na kraju krajeva, ta razlika u godinama nije toliko teška pred jednim dobrim jelom.
"Dok čekamo drugo jelo, da popušimo jednu cigaretu?"
"OK, prvo ćemo mi, muškarci."
"Nevaspitani!"
"Ali vi pušite samo po dve!"
"Svejedno ste nevaspitani!"
Pjetro, Enriko, Alesandro i Flavio nađu se ispred restorana. Neko sedne na klupu, neko se nasloni na zidić pored.
"Imaš cigaretu?" Pjetro upita Flavija koji mu odmah pruža paklicu. Ovaj upali cigaretu, uvuče dim, onda počne priču. "Au, koja prpa kad sam vas video da ulazite. Rekao sam sebi, ako se sad pozdravi sa mnom, najebao sam. I ko bi Suzani objasnio da sam je upoznao slučajno ..."
Enriko otrese malo pepela. "U stvari, i nije bilo baš tako."
"Razumem, ali morao bih da je nateram da poveruje u to." Flavio je radoznao; "A što, kako je, u stvari, bilo?"
"Ma ništa", umeša se Alesandro, "otišli smo jedan dan na ručak sa Niki i njenim drugaricama."
Pjetro tresne Flavija laktom: "Ma znaš, onog dana kad smo te zvali, a ti kao i obično nisi došao!"
"Sva sreća! Vi ste ludi. Aleks, tebi se divim. Pomisli samo da naše žene slučajno saznaju, šta bi posle mislile? Razumeš, posle ne bi bilo poverenja, ne bi nas više pustile da izađemo s tobom ... Iako se, u stvari, ništa nije desilo ..."
"Eh", Alesandro klima glavom gore-dole, "zamisli Pjetra koji je baš trebalo da se provoza motorom sa Oli, jednom Nikinom drugaricom, i sreo je Suzanu!"
"Ne!"
"Da!"
"I šta je rekao?"
"Tja, otkud znam, da je to neka devojka koja ga je pitala za ulicu ..."
Flavio ih sve redom pogleda. "Čujte, ja ne želim da ulazim u te vaše kombinacije", baci cigaretu i uđe. Pjetro urla za njim: "Ma kakve kombinacije! To je život, Flavio, život!"
Ali, ovaj je već ušao i više ga ne čuje. "Ama, je l' vi shvatate? Flavio je već gotov, izvršena mu je lobotomija. S vremena na vreme čovek može i da udahne malko bez žene, i šta kog đavola! Pa dobro, ja možda ponekad preterujem. Ali, on preteruje u suprotnom smeru!" Onda Pjetro pogleda Enrika. "Eto, potrebna je neka ravnoteža, kao što je vaša, jebiga! Kao što ste ti i Kamila! Srećni ste sa svojom slobodom, bez pritisaka, fobija ili stalnih kontrola, zar ne?"
Enriko se smeši. Alesandro podigne obrvu i pogleda ga. "Da, baš ... hajde da uđemo! Ne bih želeo da Plavio, osećajući slobodu bez našeg prisustva, kaže nešto suvišno."
Alesandro, Pjetro i Enriko ulaze baš kad Kamila i Kristina, Suzana i Niki izlaze.
"Zamena ..." Smeju se prolazeći jedni pored drugih. Jedini koji na brzinu razmene poljubac su Niki i Alesandro. Tek što su izašle iz restorana, Suzana upali cigaretu. "Do đavola, želela bih da sam mušica i da sam bila ovde napolju da čujem šta su pričali,"
I Kristina pali svoju. "Ma kakvi! Rekli su uobičajene stvari. Možda je Plavio ošacovao onu plavušu za poslednjim stolom ... koja je uostalom sve operisala!"
"Ma koja?" pita Niki.
"Ona iza tebe, možda je nisi videla. Videla sam da je i Pjetro s vremena na vreme bacao pogled."
Suzana hukće, puštajući malo dima. "Razumeš ... Lorenco, moj sin, kad vidi reklamu za Vodafon, sav sine. A ja ga pitala: Ma šta ti se to toliko sviđa? Ona sa ovolikim loptama!, i Suzana pokazuje jednu izdašnu peticu. "Jeste razumele, sav je na svog oca, bolesnik još odmalena!" Smeju se, šale i još pričaju. Niki veselo sluša, smeši se, klima glavom, pokušava da na neki način učestvuje. Ali tu su problemi sa decom, sa spremaćicama, kupovine, frizeri, priče o nekoj koja se razvela, nekoj drugoj koja čeka treće dete. I onda čudna priča o bliskoj prijateljici ove poslednje koja je, kad je to čula, i sama poželela još jedno. Ona prva dobila je dete? Mesec dana kasnije i ova druga bila je trudna. Drugo dete prva? Dva meseca kasnije i prijateljica čeka dete. A sada ... Sigurno će primorati muža da poradi i na trećem detetu. I tako dalje. I smeju se. A Niki? Niki se pita da li će i njen život biti takav. Da li će to biti put koji će osvetljavati moj svetionik? Za sada osećam samo da treba da kažem jedno. Nešto strava. Htela bi da zaurla svima njima. Hej, devojke, žene Aleksovih prijatelja, da li znate? Vratila se u modu longboard, duga daska za surf i njen neustrašivi ples na moru! Ali, zamišlja njihova lica na ovu iznenađujuću vest.
"A šta ti kažeš, Niki?"
"Hmm?"
"Za četiri deteta?"
"Pa, dovoljno je da ih ti posle toga zaista gajiš, da ne uzmeš jednu od onih Pilipinki, onda da, onda se savršeno slažem."
"Znači, Alesandro će imati budućnost prepunu deriščadi?"
"Pa, u međuvremenu se postavlja pitanje da li želi budućnost sa mnom ...
Kamila se smeši. "Tačno, bolje ne trčati pred rudu ..." Kristina se radoznalo umeša; "A šta kažu tvoji što si s nekim ... pa, s nekim starijim od sebe?"
Niki je pogleda. "Oh, kažu i ne kažu. U stvari, sumnjaju."
Kristina insistira: "Da, ali jesu li ga upoznali?"
Niki malo porazmisli. Možda nije trenutak da ispriča za nesporazum sa finansijskim savetnikom. "Ah, pa moja mama je pričala s njim i čini mi se da joj se svideo. Recimo da je Aleks ostavio dobar utisak."
Kamila se osmehne; "Pa da, Alesandro je divan mladić. Jednoj majci neko takav uliva sigurnost."
Niki se seti nesporazuma. "Da, zaista. Zaista mislim da bi moja majka investirala u nekog kao što je on."
Kristina i Suzana radoznalo se pogledaju, ne shvatajući baš najbolje. Niki to primeti. "U smislu da bi rizikovala i tu razliku u godinama samo da bi investirala u sreću svoje ćerke ..."
"Ah, eto."
Onda odlučuju da uđu. I večera se nastavlja mirno i vedro, isprobavanje drugih jela i priloga za sve i malo voća za druge.
"Ima li ananasa? Onda ananas za mene, kako bih bar malo sagorela masti."
I slatkiši i desert, i jedan izuzetak od pravila. A onda ponovo uobičajeno. "Za mene kafu."
"Koliko kafa?"
"Imate li kafu od ječma u velikoj šolji?"
"Ja ću hladan makjato."
"Ja ću jednu bez kofeina, molim vas, inače neču spavati."
Onda uobičajeni poklon od restorana. Račun zajedno sa ritualnim pitanjem: "Želite li jedan limončelo, rakiju, dižestiv?"
Malo kasnije. Napolju. Poslednja časkanja, stisci ruku, poljupci u obraz. Svi sedaju u sopstvene automobile, sa obećanjem da će se uskoro videti. I novom Ijubopitljivošću.

Plavoljubičasta soba. Ona.
Kasno je. Preksutra je veliki dan. Kakav strah. Možda bi bilo bolje da ode u krevet. Ali kao i uvek, kompjuter zatvoren na pisaćem stolu kao da je zove. Još uvek je nije otvorila, tu fasciklu. Ali, ime ju je previše zainteresovalo. Poslednji zalazak. Šta li je to? Devojka klikne i otvori. Još Word fajlova. Još reči.
"Ta suspregnuta belina između žaluzina i mora. More i zemlja. Zemlja, zimi prekrivena žutim. More, to žuto lišće koje kopira sunce. More i zemlja, dvoje neizvesnih i udaljenih koji pokušavaju da kažu jedno drugom, ali ne umeju da govore."
.. .Ali ne umeju da govore. Do đavola, lepa je. Neka vrsta poezije? Pomalo drugačija od drugih delova koje sam do sada pročitala na ovom kompjuteru koji liči na škrinju blaga iz neke gusarske bajke. Ili lampu nekog Aladina koji je s radošću zabavlja svako veće, pre spavanja. Nastavlja da čita.
"Ako si tu, i izabrala si da ostaneš, onda se seti stvari koje ne znaš, drži ih čvrsto, ne daj da pobegnu, jer će doći dan da se one saznaju.
"Ako si tu, ili znaš kako se voli, onda se seti stvari koje daješ, drži ih bilo gde, ne daj da se vrate, pošto će doći dan kad ćeš moći ponovo da ih imaš.
"Ako si tu, i misliš da pođeš, onda se seti stvari kojih hoćeš, drži ih toplim, nemoj ih učutkivati, pošto će doći dan kada ćeš moći da ih ceniš."
Stane. Laki i vlažni veo iznenada joj prekrije oči. Šta se dešava? Zašto ove reči prodiru, zašto se zbog njih osećam loše? Zar zaista ne znam? Razmišlja gledajući u monitor, kao da je neko antićko proročište koje joj je upravo dalo odgovor koji je već davno iščekivala. Ljubav je u ovim kratkim redovima, ljubav kakvu bi ona želela i kakvu više nema. Ili kakvu možda nikad nije imala. Zato što ljubav nije i ne može biti jednostavno osećanje, nije navika ili ljubaznost. Ljubav je ludost, to je srce koje kuca dve hiljade u minuti, svetlost koja silazi uveče u zalasku, želja da se ujutru ustane samo da bi se pogledali u oči. Ljubav je taj krik koji je sada zove i daje joj na znanje da treba da se promeni. On. Seća se trenutaka koje su zajedno proživeli, stvari koje mu je uvek govorila, njegovog lica. Ali ne umemo da pričamo, nismo dobri jedno drugom. Jedna topla suza silazi niz obraz i pada na njene slobodne, gole noge. Možda ova devojka koja sedi za svojim stolom, jedne večeri kasnog proleća, nepomična ispred laptopa koji je slučajno pronašla, tek osvetljena Ikeinom lampom, još uvek ne zna šta je to ljubav. Ali sada sigurno zna šta nije.
"I pada lišće i liči na sunce i pada sneg pene na more. I dvoje je zajedno i to liči na finale."
To finale koje njoj nedostaje i uvek joj je nedostajalo. To finale koje je tražila kao odgovor, koji nije imala hrabrosti da kaže ni sebi samoj. To finale možda je došlo. I teče pred njenim očima kao odjavna špica filma o jednoj završenoj ljubavi. Da, trenutak je da mu kažem. Trenutak je da odem i da mu kažem da je bilo lepo, da čak i ako glumci silaze sa scene, pozornica života ostaje otvorena i spremna za nove predstave, da mu Želim svako dobro i da mi je žao. Ali finale je došlo. Zatvara kompjuter. Uzme torbu i trkom izađe. Kad je srce odlučilo, smoglo hrabrosti da promeni ulicu, ne treba čekati.



Vrata automobila iznenada se otvaraju i ona uskače unutra. On je pogleda.
"Mislio sam da nećeš doći."
"Zna se da sam ja jedna radoznala devojka."
"Da, ali jutros u školi nisi mi rekla da."
"Kakve veze ima, ostale su bile odmah iza ugla, nije mi se baš govorilo pred njima."
"Pa, dobro. Hajde, idemo."
Polaze i već su u noćnom saobraćaju. Sa čitača mp3 dolazi neki niz pesama.
"Najbolje od sadašnje muzike, devojčice. Bou Vou, Kris Braun, Džim Džouns, Fet Džo ..."
"Sve hip-hop."
"Naravno. To je zato što ti nisam pustio istorijske, Sangve Misto, Otiere i Kole der Fomento."
Ona sluša i priča. Ali priča suviše, kao kad je nekome neprijatno. I razmišlja u sebi da možda greši. Ali je radoznala, suviše radoznala. Već mesecima. On je strava, lep je, a sada je i slobodan. Jebi ga, ne radim ništa loše. Slobodan je. A i samo idem malo da se provozam s njim. Malo, ništa više. Auto brzo ide desno-levo obilazeći kolone. Semafori, zaokreti, stop.
"Evo nas."
"Odmah idemo?"
"Pa naravno. Šta ćemo ovde. Tako ću ti pustiti ..."
Izađu iz auta i uđu u zgradu. Lift silazi na -1. Prolaze dugim, mračnim hodnikom, sa mnogobrojnim limenim vratima garaža u nizu. On staje ispred pretposlednjih.
"Ovde." Uvuče ključ u donju bravu i povuče ručicu. Vrata se otvaraju, svetio se automatski upali. Garaža je veoma velika, bilo bi mesta za dva automobila, ali nema nijednog. Potpuno je adaptirana za salu za probe. Sve je tu: instrumenti, mikseta, pojačala, tri mikrofona.
"Sve je zaštićeno. Spolja i odozgo ništa se ne čuje. Čak ni vibracije. Umesto da stavim olovnu gumu koja za koji decibel podiže visinu tona, ja sam hteo da mi naprave zidove koji upijaju zvuk, a ovde koji odbijaju zvuk da bih dobio difuzno zvučno polje. Onda sam samo pedeset odsto obložio zidom od tesanika i stavio tepihe na zemlju. Ovde sam počeo, ovde probam, stvaram, zabavljam se. I niko mi ne ide na kurac!"
"Ala si ti tehnički potkovan. Super, stvarno je strava! Mogu li da probam mikrofon?"
"Ne, moraš prvo mene da probaš ...i hvata je otpozadi, okrećući je. Onda joj u usta utisne dug poljubac.
A ona se misli kako možda nije pravo, da ne bi trebalo da je ovde, da nije dobro što je ušla u taj auto, da je čak i mogla da se odupre tom iskušenju, a da jednom ne da za pravo Oskaru Vajldu. Ali je onda njegove ruke pomute, od njih se naježi, traže je i pronalaze. I usne se susreću sve više, uzdasi su sve glasniji i ritam raste, kao neka pesma tek komponovana, koja ti je u glavi bila dugo, ali nisi imao hrabrosti da je odsviraš.
"Fantastična si ..."
"Ššš. Nemoj da pričaš."
I nastavljaju, dopuštaju sebi bis kao umetnici na sceni koji ne izigravaju veličine, koji ne puštaju da ih mole. Ali neka pogrešna nota odjekuje u njoj, neko osećanje krivice koje nijedan zid ne može da upije, nijedan sloj ne može da izoluje. Ali Oli o tome razmišlja jedan tren. Samo jedan tren. Onda se prepušta tako, kao buntovni talas koji pušta da ga ta bujica nosi. I zatvara oči. I više voli da ne misli. Pošto ponekad radoznalost ne ubija mačku, već samo savest.
"... I želela bih neku magiju koja se pali ujutro i ne gasi uveče. Nekog da gledam i nekog kome ću da kažem stvari koje ovde pišem." Stop. Dileta ponovo čita deo koji će preneti na svoj blog. Svako veče ga ažurira. Misao. Fotografija Talasa zajedno. Tekst neke pesme, citat iz nekog filma, odlomak iz neke knjige koji treba zauvek zapamtiti. A naročito reči koje treba pokloniti. Eto, gotovo. Ažuriran je. Reči zarobljene u mrežu, spremne da budu čitane, možda da ih zarobe prave oči, one koje Dileta oduvek iščekuje. Ko zna. Dileta isključi laptop i baci se na krevet. Naravno da je taj Filipo baš smešan, uvek je kod tog aparata za čokoladice. Ali, nije loš, dobro je građen. Mislim da se bavi sportom. Iznenada, zvuk poruke koja je došla. Dileta se okrene i uzme mobilni telefon sa komode. "Vidimo li se u ponoć kod Aljaske?
Talasi na okupu! Kreći! I ustani s tog kreveta, bar dok ga ne budeš upotrebila za ono za šta služi! Oli." Uobičajeno. Dileta se digne. I odluči da krene. Potraži po sobi patike, obuje ih i izađe tako kakva je, obično bez trunke šminke, sa dugom puštenom kosom, koja će uskoro buntovnički da vijori u saobraćaju Rima. A za nju, ovo će biti noć dugih iznenađenja.
Malo kasnije Dileta prolazi Trgom Del popolo, hvata pravac prema Porti i dolazi do Trga Flaminio. Onda, ispred ulaza u park Vile Borgeze. Osvetljen čak i noću. Kako je to čudno. I kao da je dan, uobičajeno brujanje ljudi koji ulaze ili izlaze posle džoginga, možda iščekujući picu koja će učiniti vrednim te proživljene napore. Dve devojke se smeju, trčeći u punoj brzini na svojim roler-blejdovima, dok neki dečačić pravi piruete na skejtu, gore-dole po trotoaru. Dileta se upravo sprema da krene, kad ga ugleda. Skoro ga ne prepozna. Ali, nastavljajući dalje, približi se, dobro razazna crte lica i iznenada oseti radost, bez nekog vidljivog razloga.
"Ćao, cerealijo!" viče mu iz minikara. Filipo se okrene i zaustavi, naslanjajući se rukama na lako povijena kolena. Diše duboko, ali ne čini se da je zadihan. Dileta staje uz ivicu.
"Ma ko si ti?"
"Kako ko sam?" i Dileta malo više otvori prozor. Filipo se zapali i postane lako crven, onako crven kako trčanje još uvek nije uspelo da oboji njegove obraze.
"Dileta!"
"Lično i bez cerealija. Šta radiš? Glupo pitanje, lrčiš."
"Pa, da. Ovde dolazim sada kad su otvorili i noću. Sviđa mi se. Znaš, igram košarku, pa mi ovo isto dođe trening."
"Ma daj!? Ja igram odbojku! Ukratko, oboje se igramo loptom!" I radosno se nasmeje, rukama ovlaš popravljajući kosu.
"Da! Važno je da ne budemo loptasti!" I nasmeju se zajedno. I idu i dalje. Iako to i ne znaju.
"Čuj, ali onda, ako se i ti baviš sportom, da li bi došla sa mnom da trčiš ove nedelje? Tako možemo da dođemo i ujutro kad je lepo i sveže ...usuđuje se on, pokušavajući da da najopušteniji mogući ton koji može, ne znajući da li je u tome uspeo ili ne.
Dileta ga pogleda i napravi malu grimasu; "Ma, ne znam, ipak, ne verujem."
Fiiipo odjednom gubi samokontrolu i glas mu odaje razočaranje: "Više voliš po podne? Meni odgovara, samo sam onako rekao ..."
"Ma ne, mislila sam, ne verujem da će biti tako sveže. Ne osećaš kako je vruće ovih dana? Trebalo bi da dođemo ovako kao što ti dolaziš, u stvari još kasnije ... u pet ujutro. Ali, moji mi ne bi poverovali ..."
Izdajničko crvenilo pojavljuje se na obrazima i sada čak i uši gore. "Eh, da, bilo bi teško poverovati. Bolje u sedam uveče."
Dileta uključi auto.
"Onda ... u nedelju? Ovde se nalazimo?"
Dileta da gas i trzne malo napred. Onda se okrene i pogleda ga.
"OK! I ponesi punu kutiju čokoladica za posle!" i brzo krene.
Fiiipo posmatra kako se udaljava. Kao u školi. I ono crvenilo ga malo-pomalo napušta. Nedelja, ona i ja, ovde u parku. A još uvek ne zna da ga ispred te kapije niko neće čekati.

Noć. Lagani saobraćaj, spor saobraćaj, saobraćaj koji vodi ko zna kuda. Prema novim pričama, prema skrivenoj samoći u grupi, prema frenetičnoj i ludoj želji da ponovo vidiš nekoga ko možda tebe još više želi, Noć. Noć u jednoj kabini. Flavio mirno vozi, a Kristina ga posmatra.
" Da li si već bio upoznao novu Aleksovu devojku?"
"Ne. Znao sam samo da izlazi s nekom."
"I znao si da je tako ... mlada?"
"Ne, nisam to znao."
Tišina.
"Nikako ne mogu da razumem šta može da nađe neko kao što je on u nekoj onakvoj. Na stranu dvadeset godina razlike ..."
Flavio i dalje mirno vozi. Onda odlučuje da progovori: "Ne znam je i ne mogu da sudim. Ali ... meni je simpatična."
"I ti si bio simpatičan sa dvadeset godina. Bio si veseo, bezbrižan, zabavan."
Flavio je pogleda na trenutak, onda ponovo vrati pogled na put. "Sa dvadeset godina lakše je naći razloge za radost. Misliš kako još uvek na raspolaganju imaš toliko vremena da možeš da promeniš svoj život hiljadu puta. Onda odrasteš i shvatiš da je ovo tvoj život ..." Kristina se okrene prema njemu i osmotri ga.
"A šta to znači, da nisi zadovoljan onim što si postao ili kako živiš?"
"Ja jesam. Ali kada ti nisi srećna, onda nisam ni ja. Mislio sam da će naš život zavisiti od obostrane sreće."
Kristina zaćuti.
"Pa, u svakom slučaju, već si znao kakva sam, ne znam šta si očekivao od mene. Mislio si da ću se promeniti?"
"Ne."
"Pa onda?"
"Mislio sam da ćeš biti srećna. Želeo sam da se oženim, onda dete ... sve si imala. Šta ti još fali?"
Kristina opet začuti. Onda krene; "Znaš šta mi stvarno smeta?"
"Između više stvari?"
Kristina ga pogleda i naduri se. Flavio to primeti i pokuša da ublaži situaciju.
"Daj, šalim se."
"Što je AJeks morao da dođe na večeru sa jednom devojčicom da bi nas naterao da shvatimo gde smo završili."
Noć. Noć koja osvaja. Noć koja teče. Noć zvezda koje su skrivene gore.
Enriko mirno vozi, a Kamila ga gleda i smeši se. "Čuj, meni se sviđa više od Elene. Pre svega, zrela je, mirna, vedra, pristojna. Naravno, ponekad kad priča, baš je devojčica, ali i to je normalno. Mislim da će biti prelepa žena. Da li se tebi sviđa?"
Enriko se osmehne i stavi joj ruku na nogu. "Ne kao ti sa sedamnaest godina. I ne kao ti sada ..."
"Daj, reci mi istinu. Tri godine si stariji od Aleksa. Da li bi ti se sviđalo da imaš tako mladu devojku pored sebe?"
"Ona je lepa devojka i zabavna je. Ali možda će otkriti da imaju različite ciljeve. Nadam se samo da se neće umoriti od Aleksa."
"Ili Aleks od nje ..."
"On mi izgleda lako spokojan ..."
"Da, dobro je, ali ne čini se da mu je mnogo važna ... Odnosno, možda još misli na Elenu ..."
"Ne, ne verujem. Zato što u takvoj priči čak i on, ispravno, ide oprezno. Možeš li da zamisliš? Plaši se da ne dođe do rusvaja, da ona ne poludi. Odnosno, ona ide u školu i odmah posle toga ima celo popodne slobodno i veče ... dok on ima svoj raspored, svoj posao, sastanke, svoje obaveze."
"I toliko su važniji od ljubavi?" Kamila ga pogleda. On joj se nasmeši. Onda uzme njenu ruku, prinese je usnama i poljubi. "Ne. U suštini, nema ničeg važnijeg od ljubavi."
Noć oblaka. Noć vetra. Laka noć. Topla noć. Noć lišća koje veselo poigrava. Različita noč. Noć mesečine.
Suzana ga i dalje fiksira.
"Dakle, nisi mi odgovorio?"
"Već sam ti rekao, nikad je nisam video i u svakom slučaju, ne sviđa mi se."
"Da, razumela sam, ali pre neki dan kad sam te srela ispred restorana, rekao si mi da moraš da budeš sa Aleksom jer je on loše raspoložen."
"I bio je!"
"Ali, ako su već više od mesec dana zajedno ..."
"Pa, otkud ja znam, ti više znaš od mene, čini mi se. Oh, taj dan je bio loše raspoložen. Pitaj njega."
"Pitala sam nju. I rekla je da im je odlično, sve ide kako treba."
"Pa naravno, šta hoćeš da ti kaže?"
"Da, ali vidi ti, molim te, tog dana otišli ste na ručak u Pandu." "Eh. Bili smo Enriko, Aleks i ja."
"Samo vas troje?"
"Da."
"I potrošili ste sav taj novac? Videla sam izvod sa kartice ..."
"Uzeli smo dve flaše šampanjca, to je bilo zbog Aleksa ... Ljubavi, radim u njegovoj kancelariji kao zastupnik i nikad ga ništa nisam častio ..."
Pjetro pokuša da je zagrli, ali se Suzana pomeri.
"Mislim da ste bili sa Niki i njenim drugaricama koje su, pretpostavljam, njenih godina ... I prisilili ste Aleksa. Ne samo to već on nije ništa rekao Niki, inače ih ona ne bi povela, ako ni zbog čega ono zbog ženske solidarnosti ... Ona sigurno ne rastura brakove."
"Da, evo psihologa. Zašto se ne ponudiš Digosu kao konsultant? Vidiš genijalne i mutne planove i iza jednog običnog ručka."
"I onako ću pre ili kasnije nešto otkriti, sigurna sam."
Pjetro ponovo pokuša da je zagrli. "Da, ali u međuvremenu, dok pokušavaš da otkriješ ne znam šta ... da li bi mogla da budeš malo slađa?"
I Pjetro pokuša da je poljubi. A ona ga, praveći namrgođeno lice, na kraju pušta.
Noć. Noć zvonjave, telefoniranja, ljubomore. Noć borbe, srca, fantazije. Noć tajnih sastanaka.
"Dakle, jesi li spreman? Odmah ću ti reći kako je, po mom mišljenju, prošlo?"
Alesandro radosno pogleda u Niki. "Hajde, reci mi, baš sam radoznao."
"Enrikovoj ženi Kamili sam se svidela. Ona je jedna vedra žena, videla sam da se smejala onome što sam ja pričala. Ponaša se prema meni pomalo kao prijateljica. Sviđa mi se. Ali Suzani ... Suzana se zove, je l' da, Pjetrova žena?"
"Da."
"Pa, mislim da bih se Suzani još i mogla sviđati, ali ne veruje mi previše. To jest, ne da ne veruje meni nego se plaši jer zna da je Pjetro jedan lukavac, suviše ... a ja predstavljam rizik. A Kristina je u potpunosti protiv mene. Baš aut. To baš primećujem ... Odlično sam videla ... čak i kada smo izašle napolje da pušimo, ona me je odmeravala. Kako sam obučena, šta pričam, da li se slažem ili ne, dobro me je prostudirala. Ja joj se ne sviđam."
"A zašto, šta misliš?"
"Otkud znam. Ali mislim da mera koliko umemo da prihvatimo druge zavisi od sopstvene sreće ... razmisli malo, kad je čovek srećan, onda mu se i drugi više sviđaju, skloni smo da razlike ne gledamo kao mane."
Alesandro je pogleda. Podigne obrvu. "Počinješ da me zabrinjavaš ... Ama ko si ti zaista?"
"Ma kakvi! Jedna koja ima maturski ... Ovo je Njutn. Mi smo patuljci na plećima divova, hajde, sva ona priča o Platonu. Mala filozofija."
"Da, ali je bazična i to ne bi trebalo da zaboraviš. Šta, ne znaš to? Ne ostaju upamćeni veliki sistemi. Već najsitnije pojedinosti."
Nikin mobilni telefon počinje da zvoni. Uzima ga iz tašne,
"Oli!" i odgovara. "Halo? Nemoj mi reći da si se kao i obično uvalila u nevolju. Ah ... Da ne moraš da dođeš kod mene da prespavaš?"
Tišina. I iznenada jecaji. "Niki, dođi odmah. Dileta ..."
"Dileta šta?!"
"Imala je saobraćajnu nesreću."

Alesandro vozi brzo kroz noć. Pored njega Niki. I hiljadu telefonskih razgovora, hiljadu pitanja preko telefona, hiljadu upitnika, hiljadu zašto. Očajnički pokušaj da se nešto shvati. Nije moguće! Nije moguće! Bolnica Sveti Petar. Alesandro prolazi kroz rampu i parkira kola, a Niki brzo izlazi i ulazi u hitnu pomoć. Trči duž hodnika kad ugleda Oli i Eriku. Stigne do njih i zagrli ih.
"Onda, ništa nisam shvatila, šta se dogodilo? Šta joj je?"
"Ništa, jedan je išao dve hiljade na sat poršeom po Aveniji Franča. Ona je skretala kod semafora, išla je od Painsa i ništa, taj je direktno udario. Njena mala kola su se okrenula, stigla je do kraja drugog semafora. Uništena su. Ništa više nema od njih. Samo ona. Sva zdrobljena."
"Da, ali kako je? Je l' teško povređena?"
"Polomljena noga i ruka. I udarila je glavom. I tu je problem. Pokušavaju da shvate da li ima potresa mozga. Već su je operisali ... pogledaj", Talasi prilaze staklu. U hladnoj sterilnoj sobi obojenoj u bledoplavo, Dileta je potpuno zavijena, nepomična, nepokretna, izgubljena u malom krevetu koji se čini uskim da bi je potpuno držao. Različite cevčice se ukrštaju i gube u njenim rukama. Sedativi, vitamini i ostale vrste analgetika kako bi kontrolisali njeno stanje šoka. Malo dalje, Diletini roditelji u tišini je gledaju nesposobni da se pomere i da pričaju, skoro zaustavljeni u vremenu, zabrinuti čak i da dišu. Ali ipak primete Nikin dolazak. Pozdrav, jednostavan pokret rukom. Sigurno ne osmeh.
"Ali šta kažu lekari?" Niki tiho upita Eriku.
"Ništa, ne izjašnjavaju se, ne žele da pričaju. Ali, rekli su da je teško ..."
"Teško šta?"
"Da će biti potpuno normalna ... da će ponovo moći da govori, na primer."
Niki oseti kako je obavija neki uragan, talas bezmernog bola koji je baca, preklapa, oduzima joj dah, kida joj iznutra želju da bude vesela. Srećna. I iznenadan bes, i čuđenje, neverovanje. Osetiti kako te je život izdao. Nije moguće. Ne Dileta. Dileta. Ona, jaka. Ona, zdrava. Ona, sportistkinja. Ona, uvek vesela. Ona, koja nikad nije imala dečka. Talas sve više raste i skoro je guši, oduzima joj dah. Zato što je kao da se njoj dogodilo, štaviše gore. Ne bi to znala. A ona je ovde, gleda je i ne može ništa da uradi. Nije moguće, ne može, ne želi da misli. Razbijeni talasi. Njihovi talasi. A onda se Niki približi Alesandru, koji stoji po strani iz straha da ne smeta, da ne kaže nešto pogrešno. Zato što se čovek tako oseća pred tragedijama drugih ljudi. A ipak, i njemu je žao Dilete. To su oni ljudi koje ne poznaješ lično, koje možda ne vidiš, ali slušaš o njima svaki dan kroz priče osobe s kojom izlaziš i znaš da joj oni poklanjaju osmeh. I onda te osobe postanu pomalo i tvoje. I na kraju pomalo nedostaju i tebi. Niki mu se približi i čvrsto mu stegne sako pesnicama, skoro mu ga kida, kači se za tu tkaninu, očajna kao da je to jedina sigurna litica u ovom moru apsurdnog bola. Onda se nasloni na Alesandrove grudi i počne da plače, tiho, nečujno, skoro utapajući svoj bol u ovaj sako. Iz poštovanja, iz straha, da ne dozvoli da njenu slabost čuju očajni Diletini roditelji. Alesandro ne zna šta da radi, pa je steže rukama, snažno, uz sebe.
"Ššš ... Polako, Niki ... Ššš", i to je dovoljno, njegov zagrljaj, da joj ulije malo mira. Dubok uzdah, lagan, još lakši. I još jedan. Pa još jedan. I jecaji koji se proređuju. Polako. Malo mira u ovom sakou, kao neko sigurno ostrvo, kao mala uvala, zaliv gde možeš naći zaklon za vreme oluje. A onda vazduh. Dublji udah. Niki se pojavljuje iz Alesandrovih ruku, podiže se. I ponovo je stabilna. Briše nos trljajući ga donjim delom svoje majice sa dugim rukavima. Namešta malo kosu obema rukama, stavljajući je iza ušiju. Kosa, pomalo mokra, sluša. Vaspitano zauzima svoje mesto i tiho ponovo daje svetlosti ovom licu.
"Da. Dobro sam." Pokušava da samu sebe ubedi. A onda mali osmeh za Alesandra. "Idemo kući. Vratiću se sutra." Skoro bolje od čuvenog filma. I odlaze tako, u tišini jedne noći sastavljene od čekanja, straha, nemoći, nade, molitve. Izvesnosti jednog sutra, to da, ali jednog sutra koje možda neće postojati za sve. Kakav je život? Kako je čudno kad nismo rasejani, kad ne žurimo toliko, kad znamo da stanemo. I da se nasmešimo. I shvatimo. I zatvorimo oči. Da čujemo čak i sekunde koje teku preko nas, da znamo da ih živimo do kraja, da uživamo u njima s osmehom, sa jednom brigom, sa nadom, sa željom, jasno, sa bilo kojom stvari. Ali da uživamo. Da uživamo u njima svesno. Ovo misli Niki dok u tišini seda u mercedes ML. I ne misli na drugo. Nema snage za misao da može izgubiti taj Talas.



Narednih dana Talasi se menjaju. Smene u bolnici. Doneti s vremena na vreme sladoled, nešto za Diletine roditelje. Novine, časopis, nešto od onih dobrih stvari koje prave kod Mondija ili Euklida. Smenjuju se tako, Talasi jednog mora koje će morati da se smiri pre ili kasnije. U svakom slučaju, treba verovati. Jedna za drugom, plima i oseka bez kraja. Nasmejani Talasi, veseli, ali ne suviše. Optimisti. Praviti se da ne sumnjaš. Sigurnost. Sve će se rešiti. I ne priznati ni na trenutak čak ni sebi da tako i ne bi moralo da bude ... Neumorni. Priča o jednom prijateljstvu koje ne oseća zamor. I uz osmeh predaju dužnost. Niki. Oli. Erika. A ponekad udvoje, ponekad utroje nastavljaju da uče za maturski ispit.
"Ah, od ovog se ne može pobeći."
"Ah, ne, sigurno."
"Hej, Dileta se na neki način izvlači!", i smeju se s nadom, pokušavajući da tako sklone u stranu taj sudar. Iza tog stakla, sećanje na Diletu. Neka vesela anegdota, njena beskrajna snaga. Njena moćna lepota, prepotentna, zapanjujuća, zdrava. Njeno umeće u odbojci. I taj dečko koga nikad nije imala.
"Znaš kojoj se u poslednje vreme udvarao?"
"Ne."
"Filipo, onaj iz četvrtog A."
"Ma daj, zakuni se! Dobar je ko dobar dan! A ona?"
"A ona ništa, kao da ne postoji."
"Ne mogu da verujem, pa ona je luda!" Oli odmahuje glavom. "Jebote, ja bih ..."
"Oli, tu su joj roditelji! A osim toga, ti više nemaš prava."
"Shvatila sam, ali i vi biste pale s tim tipom."
"Da, ali ne odmah kao ti."
"Zato što sam ja iskrenija, ne foliram se." I opet smeh, i šale i pošalice, kao da je Dileta tu, u pokušaju da nekako provedu te sate koji nikako da prođu.
Čak i kod kuće sve izgleda drugačije. Kad se dese takve stvari. Kao da ti neko sočivo koje je ranije bilo zamagljeno iznenada prikaže život u jasnijem svetlu.
Veče sudara. Tras! Niki. Direktan šamar, pravo u lice.
"Jao, mama, pa ti si luda!"
"Ja, je li?! A ti što se vraćaš ovako kasno?"
"Ali, Dileta je u bolnici, u komi je!"
"Da, čak i to izmišljaš, Niki, kako te nije sramota?"
"Ali, mama, istina je, imala je strašnu saobraćajnu nesreću."
"Dosta! Marš u svoju sobu!"
I posle nekoliko dana, kad Simona otkrije da je tačno sve ono što joj je ćerka rekla, ona je ta koja se strašno stidi.
"Žao mi je, ljubavi, mislila sam da je laž."
"Pa zar misliš da bih izmislila takvu stvar, za koga me ti smatraš, mama?"
"I kako je sada?"
"Još ništa. Bar se stanje ne pogoršava. Ali nema ni poboljšanja. Mnogo se loše osećam."
"Žao mi je ..."
Simona zagrli Niki i ona počne da plače u njenom zagrljaju. Prepušta se tako, iznenada ponovo devojčica, više ćerka nego ikad, mala kako nikad nije bila. I Simona je steže i želela bi da joj podari jedan osmeh. Kao uvek. Više nego obično. S jednom igračkom. S jednim slatkišem. S jednom lutkom. S jednom haljinom. Kao jednu od tolikih njenih malih želja koje je uvek znala da ispuni. Ali, sada ne, sada ne može. I ništa joj drugo ne preostaje nego da se moli za svoju ćerku i za njenu drugaricu. Za život koji ti ponekad okrene leđa i briga ga za ono što ti želiš. A dani prolaze lagano i naporno jedan za drugim, bez ikakavog tračka sunca u tom malom tunelu. Mračne i ćutljive kuće. Ustati. Nadati se. Ponovo zaspati. I ponovo ustati. Nadati se. Ponovo zaspati. I svaki zvuk bilo kog telefona je jedna briga, preskakanje srca, jedna nada, jedan san, jedna želja ... A ništa. Ništa. U tišini se kretati napred.

Onda to popodne.
"Sapere aude!31" Niki sedi pored njenog kreveta. Glasno čita neko predavanje iz filozofije. Kant.
"Budi hrabar da se služiš svojom inteligencijom. Razumeš, Dileta?"
Niki stavi knjigu na noge. Uzalud gleda to mirno lice, opruženo, koje, čini se, ne može da čuje. Ali, to je njena poslednja nada. Držati njenu pažnju. Uzdah. I Niki se ohrabri.
"Daj, džabe ti je da se praviš lukava, i ti moraš da pređeš Kanta. Da možda ne misliš da ne položiš maturski, a? Izvini, ali rekle smo da ćemo sve zajedno da idemo na fakultet. A Talasi nikad ne krše obećanja!" I Niki ponovo počne da čita. "Dakle ... Ovde stvari postaju teže i zbog toga zahtevam tvoju punu pažnju. Prelazimo na Kantovu gnosologiju ..."
"Gnoseologiju."
Iznenadan glas. Dubok. Lak. Slabašan. Ali, njen glas.
"Dileta!"
Dileta se okreće prema Niki. Smeši joj se. "Moraš da kažeš sa e. Grešiš kao i obično ..."
Niki ne može da veruje. Počinje da plače. Malo plače, malo se smeje. "Gnoseologija, gnoseologija, ponoviću milion puta, jebote, sa e, sa e! To je najlepša reč na svetu", i diže se i nespretno je grli, pazeći da je ne sruši, ali ne uspevajući da se suzdrži. Zaranja lice u njen vrat i još plače, kao ona devojčica koja je bila, koja jeste, koja voli da postoji.
"A govorili su da filozofija uspavljuje!"
Ta devojčica koja je nagrađena. Koja je radila domaće zadatke dan za danom i dobila najlepši poklon na svetu. Odgovor na svoje molitve. Ponovo ima svoju drugaricu. I jedna za drugom ulaze i Oli, Erika, i roditelji, i poneka rođaka kojoj se nikad ne sete imena, čak i glavna sestra.
"Napolje, napolje, pustite je da diše, mnogo vas je, napolje!"
"Au, kakvo ponašanje!"
A da ne pričamo o Olinom ponašanju.
"Ma šta, koji kurac! To je naša drugarica!"
I svi se smeju, čak i roditelji, srećni bar taj jedan dan što nikog ne moraju da grde. Konačno opuštene, Oli, Niki i Erika izlaze iz sobe. Kao lude su.
"Večeras svi kod Aljaske, ma šta pričam, bacam se u fontanu Di Trevi. Hoćemo li da skočimo, a?"
"Oli, ali to svi rade!"
"Ah, možda ćemo ufaćkati nekog tipa, kao što je onaj ... Marčelo ... Marčelo ... Come here!"
"Eto zašto ti to hoćeš da uradiš! Stalno ti je jedno na umu!"
I opet se smeju. Onda se zagrle u krugu, kao igrači ragbija, nasred hodnika. Drže oborene glave.
"Za Diletu!"
"Hip-hip-ura!" i skoče u neverovatan skok, sve zajedno, smejući se, privlačeći pažnju sestara koje viču Tišina! i nekog ko možda još ne može ovo da klikne, ali bi toliko voleo.
Izvan bolnice. Niki navlači kacigu.
"Devojke, večeras ostajem kod kuće da učim. Oh, stvarno se približilo."
"Baš smo izgubile mnogo vremena."
"Kakvi izgubile! Dobile smo ga. Mi smo je povratile! Da nisu možda oni jebeni doktori!"
Baš u tom trenutku prolazi jedan od njih.
"Hej, da to nije onaj tip što je rekao da Dileta neće više nikad pričati?"
"Da, čini mi se da je on ..."
"On je!"
Oli otvori prtljažnik, uzme nešto. Onda se popne na motor, spusti ga sa nogara i krene punom brzinom, ciljajući pravo u njega. "Ma šta to radiš? Oli!"
"Hej, doktore ..."
Začuvši da ga neko zove, lekar se okrene. "Da?" I Oli ga pogodi pravo u lice jednom loptom. "Evo ti na! Baksuščino jedna!"
Lekar, potpuno mokar, briše oči krajem belog mantila, dok devojke na svojim motorima brzo napreduju prema izlazu.
Dragi čitatelji, ovu knjigu su za vas pripremile Timé lädy i Mayă, sajt ba lk ăndo wnlô ad. Org Niki pristaje uz Oli. "Jebote, ala si ga pogodila! Kakav nišan!" Erika izbija otpozadi. "Kako to da ti je bila u prtljažniku?"
"Ostalo mi je od bitke od sto dana."
"Ma daj, pa to je bilo pre sto godina! I nije se izduvala?"
"Napunila sam je ovih dana. Za to se pobrinuo Đankarlo, onaj što stanuje kod mene u zgradi."
"Kako?"
"Terala sam ga da svako jutro piša u nju!"
"Ma, Oli! Odvratno!"
"Otkad je taj lekar ono rekao čekala sam ovaj trenutak. Baš bih volela da vidim kada će ispišavati one svoje jebene zaključke!"
I odlaze tako, smejući se na sav glas, buntovni Talasi, mladi Robin Hudovi osećanja, Don Kihoti u suknjicama koji su se prvi put, iako samo sa loptom, pobrinuli da ta glupava vetrenjača razmisli.

"Mama, mama, ne možeš da veruješ!" Niki uleće u kuću urlajući kao luda. "Mama! Čitala sam jedan deo od Kanta i Dileta se probudila! Mama, povratila se, razumeš?"
Simona se diže od stola gde nešto pokazuje Mateu. Stigne do nje, pogleda je, a onda zagrli, stisne uz sebe. Podigne oči ka nebu i zatvori ih, uzdahnuvši u sebi tu rečenicu. Hvala Bogu. Onda je ponovo pusti.
"Niki, stvarno sam srećna. Dođi, idemo na trenutak u tvoju sobu ... Mateo, ti vežbaj i dalje. Inače te ne vodim na igralište, nema fudbala ..."
"Ali, mama ..."
"Tišina, ništa ne znaš. Možeš da budeš i super fudbaler, ali ako ne budeš učio, nema igranja ... Je l' jasno? Upravo suprotno od onoga što oni rade."
Mateo uzdiše: "Sranje", i brzo okrene knjigu otpozadi pokušavajući nešto da shvati.
Simona otvori vrata Nikine sobe i pošto je i ona ušla, zatvori ih.
"Dakle, Niki, stvarno sam srećna zbog tvoje drugarice. Ne znaš koliko."
"Ne znaš, mama, i ja sam."
"Mogu da zamislim. Gledaj, nisam želela da ti dosađujem do danas, zato što u odnosu na sve ono što se događalo neke stvari postanu irelevantne ... beznačajne."
Niki malo zažmiri. "Naravno, mama, upravo tako. Ali, budi mirna, ja sam u međuvremenu ipak učila."
Simona popravi kosu. "U stvari, nisam o tome htela da pričam sa tobom ... Ne zabrinjava me učenje."
"Ah. A šta to onda, mama?"
"Niki, reci mi iskreno. Da li si ti sa onim mladićem?"
Niki je na trenutak neodlučna. "Pa ... da, rekla sam ti, ja sebe vidim s tom osobom."
"Da, ti sebe vidiš ... Nikad nije bilo naročito jasno šta znači to viđenje, ali mislim da označava jedno prilično široko polje."
"Mama, meni se u svakom slučaju o tome ne priča sada." Simona na trenutak začuti. Niki je pogleda i pokuša da je pita na najvaspitaniji mogući način: "Jesmo li završile, mama? Mogu li da idem?"
"Ne. Sećaš li se da smo rekle da jedna drugoj možemo sve da kažemo ?"
Niki na trenutak začuti.
"Da, naravno, rekle smo ... I ja sam ti uvek sve i pričala ..."
Niki pokušava da ne misli na onih petnaest-šesnaest stvari koje je na neki čudni način zaboravila da joj kaže.
"Htela bih nešto da znam. Taj mladić sa kojim ti sebe vidiš, rekla si da je on malo stariji od tebe?"
Niki je gleda i malo se nasmeši. Ništa se tu ne može, mamama ništa ne možeš da sakriješ. Naročito ako se prave da ne znaju. "Da, malo ..."
"Koliko malo?"
"Zaista želiš da znaš?"
"Naravno, zato te i pitam."
Niki malo porazmisli. Onda se baci u vatru. "Pa još malo pa će napuniti trideset sedam godina."
Fljas!
Simona ne čeka ni trena. Šamarčina pravo u lice.
"Jao!" Niki ostane bez daha i bez reći. Štaviše, u jednom trenutku dođe joj čak i da se nasmeje. Ali, obraz gori. "Jao ..." Ponovo razmisli. Masira obraz, onda začuđeno pogleda ruku kao da je na njoj ostao neki trag. "Povredila si me!"
"Pa naravno! Šta je trebalo, da te pomazim? ..."
"Ali, mama, rekla si da jedna drugoj možemo sve da kažemo ..."
"Da, ali ne baš to sve! Reci mi, molim te. Reci mi šta ću da kažem tvom ocu. Ne, baš želim da čujem ..."
"Pa, nemoj da mu kažeš!"
"Naravno, a šta ti misliš, da on nije shvatio kad se desila sva ona zbrka sa onim finansijskim savetnikom. Ma šta je onaj hteo, a? Zašto je dolazio?"
"Ništa, da vas upozna."
Simona pogleda u Niki razrogačenih očiju. "Da mi kaže šta, Niki? Šta da uradi? Da nema i nekih drugih vesti koje treba da mi kažeš ..."
"Ma ne, mama ... za sada nećeš postati baba ..." Zatim Niki malo razmisli. "... Bar mislim!"
Simona zarije ruke u kosu: "Niki!"
"Daj, mama, šalila sam se, sve je u redu. Nema opasnosti."
"Šta to znači?" Simona je gleda, sad malo vedrija. Malo.
"Čuj, mama, ne priča mi se sada o tome. Došao je samo da vas upozna da biste vi bili malo mirniji ..."
"Pa, naravno! Posle te lepe vesti bili bismo mirni da mirniji ne možemo biti ... Trideset sedam godina ... Ne, ponavljam, trideset sedam ..."
"Uskoro ..."
"Ah, naravno ... Svaka ti čast ... Podseti me da čestitam lažnom savetniku", i Simona izađe iz sobe, zalupivši vratima. Niki ode do ogledala, pogleda obraz. Malo ga promasira, a onda se nasmeši. Pa, na ovaj ili onaj način, rekla sam joj. Sad zna. Onda uzme nokiju iz džepa i brzo napiše poruku.
"Ljubavi, presrećna sam. Moja drugarica je dobro, probudila se! Onda sam pričala sa mamom. Rekla sam joj! Svemirski poljubac!"
Alesandro je u kancelariji u očajničkoj potrazi za idejom za Japance, kad mu mobilni telefon zapišti. On pročita poruku i odmah odgovori.
"Super! I ja sam srečan. Ali, šta si to rekla svojoj majci? Da je tvoja drugarica dobro?"
Onda je pošalje.
Niki se osmehne i odgovori neverovatnom brzinom.
"Ne ... Da smo mi dobro!"
Alesandro pročita. Zabrine se.
"Ali rekla si joj i o našoj kako da kažem ... maloj razlici?"
"Da."
"I šta ti je rekla?"
"Ništa. Pustila je da šamar kaže. Ah, ne. Čekaj ... Rekla je da će ti čestitati rođendan!"

Nekoliko dana kasnije. Dileta je sve bolje.
"Ali. možeš li da zamisliš", Oli kao luda hoda po maloj bolničkoj sobi. Dileta je gleda s osmehom. "U stvari, ne. Mislim da ti ne možeš da zamisliš ... A vi? Ne, mislim, barem vi to možete da zamislite, ne? Pa ova je luda!"
Niki sedi na stolici okrenutoj naopako. Erika je naslonjena na zid.
"Ali, šta to?"
"Možeš li da se izjasniš, pa da završimo?”
Oli se iznenada zaustavi. "Vi stvarno ne znate o čemu ja pričam? Ona je bila u opasnosti da ode, ovako, paf!" Oli pucne prstima, "zbog nekog seratora koji je brzo vozio. A nije isprobala najlepšu stvar na svetu. Bolju od pice kod Đanfornaja. Bolju od sladoleda kod Aljaske, San Krispina i Sedmog neba zajedno, lepšu od snega i mora, od kiše i sunca ..."
Erika je gleda. "A šta je to, droga?"
"Ne, mnogo bolje ... Seks!"
Oli priđe Dileti i uzme je za ruke: "Ti ne smeš ovako da rizikuješ. Ne više. Molim te, veruj meni, prepusti se, uberi tu ukusnu jabuku ..."
Niki počne da se smeje.
"Ma, naravno. Ista jabuka kao u raju. Kad zamislim da su oni prokockali raj zbog te jabuke ..."
Oli raširi ruke. "Upravo tako. Dileta, opusti se, ne možeš da napraviš još neko čudo ... I u svakom slučaju, pogrešila sam voće. Mislila sam bananu."
Dileta poskoči ispod čaršava: "Oli! Ma zašto si uvek tako vulgarna?"
"Izvini, ja onda ništa ne razumem ... Vulgaran je onaj ko stavlja prave reči na pravo mesto? Ko govori istinu? Onda, da, baš sam vulgarna! I ne stidim se toga. Zato što sam i tvoja drugarica."
Oli se udalji od Diletinog kreveta i ode prema vratima sobe. Otvori ih i proviri na hodnik. "Dođi." Onda uđe s širokim osmehom, dok je ostale radoznalo gledaju.
"Šta je? Koga li je to pozvala?"
Niki ne zna šta da misli. Erika još manje.
Dileta je zainteresovano gleda. Ali već nešto sumnja.
"Evo, sećaš li se njega?"
Upravo tako. Baš ono što je sumnjala.
Filipo, taj prelepi mladić iz četvrtog A, pojavljuje se na vratima, sa buketom predivnih crvenih ruža u ruci. "Ćao, Dileta ... Pitao sam tvoje drugarice kako si, Oli mi je rekla da bih mogao da svratim do tebe i tako ... evo me."
Oli se približi Dileti: "Pa, ćao, mi izlazimo, napolju smo, učimo, ili šta god."
Dileta pocrveni. Onda joj tiho kaže; "Nisi mogla da me upozoriš, vidi na šta ličim! Nemam ni trunke šminke, još uvek sam plava, sa zavojima na glavi ..."
"Sšš", Oli je poljubi. "Razvedri se. Tako ćeš ga uzbuditi još više. A ako hoćeš da započneš onaj razgovor, nemoj da brineš ... mi smo ovde napolju, čuvamo stražu. Znači, samo mirno."
Dileta pokušava da je pogodi: "Ma šta to pričaš!" i od pokreta skoro istrgne cevčicu iz ruke. Oli se na vreme izvije i izbegne udarac, uz smeh. Onda uzme Eriku i Niki pod ruku i isprati ih do izlaza.
"Ćao, mi idemo." Izlazeći, namigne Filipu. "Razumeo?"
Filipo se smeši dok Oli izlazi. Onda ugleda jednu vazu sa već uvelim margaritama blizu prozora. "Mogu?"
"Naravno, naravno..Dileta se namesti malo bolje, povuče se nazad dižući leđa. Filipo izvadi staro cveće i baci ga u jednu malu kantu pod stolom. Onda ispere vazu u lavabou, napuni je svezom vodom i stavi unutra svoje predivne ruže. Malo ih namesti.
"Evo, ovako će imati vazduha i otvoriće se ... biće lepe za koji dan."
Dileta se nasmeši. "Meni će trebati malo više ..."
"Nije tačno", Filipo je gleda, "lepa si kao i bilo kog dana kad sam te viđao u školi. U stvari, prošle godine sam namerno pao samo da bih mogao još jednu godinu da te gledam..
"Da, baš ti verujem ..."
Filipo se smeje. "Recimo da se to već dogodilo i ja sam sebi rekao: Pa, ako ništa drugo, bar ću je opet videti.
Onda je pogleda pravo u oči. Dileta postiđeno udari koji put po ćaršavu kao da hoće da ga namesti. "Uh, što je vruće, je l' da?"
"Da", Filipo se nasmeši i uzme stolicu. "Mogu?"
"Naravno."
"Hvala", i sedne. "To leto dolazi. Ali, mi nikud ne žurimo."
Izvan sobe, Oli je naslonila uvo na vrata i pokušava nešto da čuje. Niki je povuće za ruku; "Daj, pusti je ... pusti je malo ... šta te briga!"
"Ma kako šta me briga, ja sam ovo isplanirala, ćak sam naredila da donese i cveće."
Erika je lagano gurne. "Pa dobro, nisi ti valjda izabrala te prelepe ruže!"
"Ne, to ne. Ali, bar je ideja moja. Dileta je uvek želela da krene ... da ode u Veliku jabuku ... A sad, pošto je već zarobljena ovde, neka bar uhvati Veliku bananu!"
"Oli, stvarno se ništa ne može učiniti s tobom. Stvarno si vulgarna inside."
Počinju da se guraju i da se smeju, da trče po hodniku, pred nezadovoljnim pogledima nekih sestara. Onda ugledaju neku časnu sestru kako prolazi i poćnu da se dotiču.
"Tvoja!" Oli počne prva, taknuvši Niki.
"Tvoja!" Niki brzo dodirne Eriku, koja se kao munja brzo okreće i ponovo dotakne Oli. "Tvoja! Bez vraćanja!"
"E neću, ne važi ..."
Erika pogleda na kraj hodnika i primeti da Diletini roditelji ulaze u njenu sobu. "Jao, devojke, ne! Trebalo je da držimo stražu."
"Niš’ se ne brini!" Oli prisloni otvorenu šaku blizu usta, namerno vulgarnija nego inače. "Za to se pobrinuo Filipo!"
Onda dotakne časnu sestru i pobegne iz bolnice, smejući se, drugarice za njom.
I prolaze dani. Mirniji, ovaj put.
"Šta, sve ste kod kuće? Ali večeras izlazimo, je l' da? Daj, čak ima i žurka u Goi, strava, sa DJ Kokoom. Tu su i neki Englezi koji će se smenjivati za miks-pultom.
"Oli, ali uskoro je maturski, moramo da učimo, i ti bi morala."
"Ma, Niki, gubimo najlepše godine naših života."
"Čekaj, ko je to rekao?"
"Cero."
"Asoluto?"
"Ne. Renato ..."
"Da, idi to otpevaj mojima i videćemo šta će ti odgovoriti..

Brainstorming. Sastanak u kancelariji. Intuicija. Mašta. Hipoteze.
"Ne, ovo ne valja. Već viđeno."
"Suviše nerealno!"
"Žele nešto prirodno.”
"A grad u kome su svi dileri i jedni drugima dodaju bombonu kao da je droga?"
Svi pogledaju u Andreu Soldinija. "OK, OK, probao sam."
I sedmica proleti tako, bez ikakvog zaključka.
Onda taj dan u kancelariji. Alesandro primeti da njegov mobilni telefon zvoni. Uzme ga i pogleda na displej. Nasmeši se. Ništa. Nije izdržala.
"Ćao, Niki."
"Hej ... Ćao i tebi. Ništa mi ne kažeš?"
Alesandro se pravi lud preko telefona: "Zašto, šta treba da ti kažem? Na nešto treba da te podsetim? ..."
"Treba sebe da podsetiš! Danas je 18. maj! Moj rođendan ..." Alesandro se nasmeje i ne primećujući, onda se ponovo uozbilji i progovori: "Tačno, ljubavi, izvini ... izvini ... odmah dolazim po tebe."
"Da, da, ali ovo ti neću oprostiti ... Kakva je to priča da se ti ne sećaš ovog datuma ... Ružno, moj prvi rođendan s tobom, zajedno, a naročito ... moj osamnaesti rođendan!"
"U pravu si, oprosti mi. Za tren sam kod tebe."
"Ne znam samo da li ...", Niki iznenada pogleda u telefon. On je spustio. Aleks mi je spustio slušalicu. Pa stvarno, promenile su se uloge ... Taj je stvarno poludeo. Za nekoliko minuta Alesandro joj šalje poruku.
"Siđi, zlato ... ja sam ispod."
Niki pročita. Pa naravno, najlakše je tako, zaboraviš na moj rođendan i onda moraš da zagladiš ... Videćemo ... da li si u stanju da to uradiš.
Niki siđe i uđe u auto. Namrštena je, s prekrštenim rukama, i odmah namerno stavlja noge na tablu.
"E sad da te vidim da mi nešto kažeš."
"Dušice, izvini, oprosti mi ..."
Pokuša da je poljubi, ali se ona opire.
"Ni govora! Nisi mi čak ni poklon kupio!"
"Ali, kupiću ti narednih dana, nešto prelepo."
Niki ga tresne pesnicom po ramenu.
"Jao!"
"Ma nije me briga da li je prelepa stvar, najgore je što si ti to zaboravio I "
"U pravu si, ali znaš, posao, ova reklama za Japance ..."
"Čuj, ja više ne želim da čujem za tu reklamu. Ma, smuvaj se direktno s nekom Japankom!"
"Hmm ... razmisliću o tome, nisu loše, znaš ... neka lepa gejša."
Niki ga još jednom tresne.
"Jao, šalio sam se!"
"Ja nisam!"
Alesandro uključi kola i krene.
"Rezervisao sam na jednom lepom mestu, odgovara?"
Niki se još malo duri: "Ne znam, kreni, pa ćemo videti da li mi odgovara. Svi su se danas setili mog rođendana."
"Koji svi?"
"Svi svi. I to koliko njih. Da ne govorim o poklonima koje sam dobila ovih dana. Naročito od UU ..."
"A ko su ti ti poslednji?" Alesandro je zabrinuto pogleda.
"Udruženje udvarača. U ovom trenutku imaju više šansi od tebe. Oni su se bar setili."
Alesandro se nasmeje. "Ljubavi, pokušaću da te nateram da mi oprostiš, daj mi bar jednu šansu. Druga se šansa svima pruža."
Niki se okrene prema njemu: "OK, imaš jednu. Da vidimo kako ćeš je iskoristiti."
Alesandro se opet nasmeši. "Sve ću baciti na tu jednu kartu." Onda pogleda kroz prozor i ugledavši ga, stane.
"Hoćeš samo da mi učiniš nešto?"
"Reci."
Pokaže na kiosk ispred. "Uzmi mi Mesađero, nisam danas stigao da ga pročitam."
Niki hukne. "Mnogo radiš ..." Onda izađe. Odmah zatim Alesandro počne da pretura po njenoj tašni. Ništa. Još uvek ništa. Pogleda napolje, zabrinut da bi Niki mogla da se vrati i da ga otkrije. Ona je upravo platila i kreće prema kolima kad Alesandro otvori prozor: "Hoćeš da mi uzmeš i Dove, molim te?"
"Uf, nisi to mogao malopre da mi kažeš?!"
"U pravu si, izvini, žao mi je!"
"Ljubav znači da nikad ne kažeš žao mi je ... Ti si me naterao da pogledam taj film i sad si ga zaboravio ... Ništa više nećeš?"
"Ne, hvala."
"Siguran?"
"Da ..."
Alesandro joj se nasmeši. Niki se ponovo okrene i vrati do kioska, a Alesandro odmah ponovo započinje svoju pretragu. Kontroliše Niki i traži. Kontroliše je i traži. Niki je upravo platila, uzima novine i okreće se da se vrati u kola. Baš na vreme. Alesandro se osmehne, pronašao je, evo je. Sve je na svom mestu. Savršeno. Savršeno je! Niki ponovo uđe u auto.
"Hej, izvini, ali posle sam se setila ... Zar su ti zaista sada potrebne sve ove novine? Idemo na večeru ... moj je rođendan ... nećeš valjda sad da čitaš?"
"U pravu si. Za posle su, treba da pročitam neki članak na koji su mi skrenuli pažnju."
Niki slegne ramenima, a Alesandro ponovo krene. Stavlja neki CD. Onda pokuša da je na neki način razonodi. "Dakle, rekla si da si dobila silne poklone! Šta su ti to lepo sve kupili?"
"Nelepo ... Prelepo!"
"Hajde, opiši mi neki."
"Dakle ... moji su mi kupili divne minđuše sa biserima i okolo mali dijamanti. Ona škrtica od mog brata poklonila mi je popust kod Blokbastera ... mislim da je to više zbog sebe nego zbog mene ... Ali, ne zna da tamo nema pornića! Tetke i sestre od tetke daće mi poklon na žurki sledeće nedelje. Moj otac želi nešto veliko da napravi, sa sve valcerom i svim ostalim, u hotelu svog prijatelja."
"Ah, lepo! Tako ću konačno upoznati celu porodicu ..."
"Naravno ... kako da ne! Vidi, pošto si zaboravio moj rođendan, biće pravo čudo da i mene ponovo vidiš ..."
"Ali, znači da mi nećeš pružiti još jednu šansu."
"Ali, ti mi tražiš nemoguće! Zar misliš da ću te upoznati sa ćelom familijom?! Lakše je naći ideju za Japance!"
"Nemoj da me podsećaš! A šta su ti tvoje drugarice, Talasi, poklonile?"
"Tja, ne znam. Prave se tajanstvene. Ne znam kad će mi ga dati."
Alesandro se osmehne, ali da ga ona ne vidi. "Aha, razumem." Niki pogleda kroz prozor: "A kuda idemo?"
"Rekli su mi za jedno mesto gde se dobro jede, tu blizu. Kod Renatona u Makarezeu.‘‘
"Ah, pa, ne poznajem ga ...‘"
Alesandro i dalje vozi dok Niki gleda na put koji se iznenada grana. Alesandro i dalje nastavlja pravo.
"Ali, ako si hteo da ideš u Makareze, ovde je trebalo da skreneš desno ... Za Fređene."
"U pravu si, pogrešio sam, idem još napred, pa ću na sledeći izlaz." Alesandro malo ubrza, gledajući na sat. Još uvek smo u okviru plana. Niki je sada mirnija, pojačava muziku. Onda ponovo pogleda napolje. Alesandro i dalje ide pravo i na drugom izlazu.
"Hej, ali ponovo si pogrešio!"
Alesandro se nasmeje. "Imam li još uvek svoju malecku šansu? Možda sam dobro uradio što sam pogrešio ..."
I u punoj brzini ulazi u krivinu nadesno koja ga dovodi do jedne velike zgrade. Gde se nalazi parking.
"Evo nas. Fjumičino. A ovo ...", uzima nešto iz tašne, "ovo su dve karte za Pariz. Srećan rođendan!"
Niki skače na njega: "Znači, nisi zaboravio!" i ljubi ga, sva uzbuđena.
"Ne ... novine su bile izgovor da vidim da li nosiš ličnu kartu. I sva sreća, video sam da je imaš, inače bih morao da priznam ceo svoj plan." Niki ga oduševljeno gleda. Baš u tom trenutku CD je na desetoj pesmi. I kreće pesma. Oh Happy Day.
Alesandro pogleda na sat. Enriko i njegove kompilacije. Ništa se tu ne može, pravi švajcarski sat. I po notama ove pesme, Niki ga još jednom ljubi. "Ne važi se. Imao si samo jednu šansu. Nisi smeo još i da me nateraš da se zaljubim!"
Alesandro se odmakne od nje i iznenađeno je pogleda.
"Zašto, zar to nisi već bila? Ah, pa onda se ne kreće ... Ja u Pariz vodim samo ludo zaljubljene žene ..."
Niki ga kobajagi udari. Onda zastane; "Hej, ali postoji jedan problem."
"Tačno. . Nisam pomislio na to. Moraš da kažeš svojima. Pa, smisli neki izgovor, i onako se vraćamo sutra uveče."
"Ne, to je najmanji problem..smeši se Niki. "Ma zamisli ... I onako laž manje, laž više! A ja sada imam osamnaest godina i moja majka i ja možemo da kažemo jedna drugoj baš sve."
Onda se seti poslednje šamarčine. Možda bi bilo bolje izmisliti nešto. "To je manji problem. Nego ja nemam ništa sa sobom.
Alesandro izađe i otvori prtljažnik. Vadi dva identična kofera, jedan plavi, jedan bordo.
"Ovaj je moj", i pokaže na plavi, "a ovo tvoj. Nadam se da će ti se svideti sve ono što sam izabrao za tebe. Mere sam sigurno pogodio. Što se tiče ukusa, možda sam negde i omanuo. Znaš, ja ne pravim test, ti mi se stalno sviđaš, kako si obučena da si obučena ... A ako nisi ... pa, tad mi se sviđaš još više!"
Niki ga zagrli. I oboje sa ovim novim koferima na točkićima, različitim samo po boji, ulaze na aerodrom. Smeju se, šale. Mladi putnici bez naročitih sastanaka. Sem onog sa osmehom.
"U svakom slučaju, strava si! Jedva čekam da otvorim svoj kofer, baš sam radoznala ... Ko zna šta si mi uzeo!"
"Pa..,", Alesandro se nasmeši. "Rizikovao sam. I onako je bilo teško da će se tebi nešto svideti, pa što da se onda ne dopadne meni, zar ne?"
"O bože ... samo se nadam da sutra neću morati da idem obučena u neku drečavu trenerku u stilu japanskog super heroja!"
"Pa, videćeš ... U svakom slučaju, tu smo ..."
Niki stane. "Pusti me samo da sredim stvari kod kuće ...", brzo ukuca broj i ne tražeći ga u imeniku. "Halo, mama, ćao, Niki ovde."
"Vidim. Gde si?"
"Pa, jesi li spremna? Na aerodromu. Upravo sam dobila na poklon torbu sa sve novom odećom, sve za mene. Upravo krećem avionom ...", zaustavi se i pritisne čekanje, "u koliko polazimo, Aleks?"
"U sedam i četrdeset, kao Batistijeva pesma ... Ali mi se ne razdvajamo, mi polazimo zajedno! ..." I brzo joj ispriča etape puta. Niki se nasmeši i ponovo preuzme vezu.
"U sedam i četrdeset za Pariz. Stižem na aerodrom Šarl de Gol. Onda unajmljujem auto i pravo u hotel da se presvučem. Onda idemo u bistroe s leve strane Sene, večera na Monparnasu i sutra, kratko obilaženje Euro Diznija, posle turističke šetnje po centru. Vračam se uveče. Naravno da sam sama s njim. Pod njim podrazumevam lažnog finansijskog savetnika kog si već upoznala."
S druge strane tišina. Niki malo sačeka, onda ponovo počne: "Hm, nisi pala u nesvest, a mama?"
"Nisam."
"Znala sam. Ja sam sa drugaricama, proslavljamo kako su one zamislile i onda ću da spavam kod Oli."
"OK, tako je bolje. Nemoj da ostaneš do kasno, nemoj da jedeš ili piješ nešto čudno. Pošalji mi poruku da znam da si kod nje. Nemoj da isključuješ telefon."
"OK, mama."
"Ah, još nešto ..."
"Reci ..."
"Sve najbolje, ljubavi."
"Hvala, mama. Ah, čuj, ako ćeš ti tako još dugo, izgubiću avion."
"Budalo ... lepo se provedi."
Niki spusti. "Ah, ja sam joj rekla!" Alesandro joj se nasmeši. "Stvarno ćemo izgubiti avion, trči!" I počinju da trče vukući za sobom one nove kofere, i ništa više. Laki. Bez straha, bez žurbe, bez vremena. Sa rukom izgubljenom u ruci onog drugog. I ničim više. Ni sastanka, ni brige, niti jedne obaveze. Ništa. Lakši od oblaka.

"Evo, ovo je naša soba!"
"Predivna je!" Niki jedva spušta kofer na krevet i radoznala, odmah ga otvara.
"Kunem ti se, poludeću ... Moram odmah da vidim!"
I radosno razgleda odeću koja je naslepo kupljena za nju. Džemper od mekog pamuka, ljubičaste boje. Malo svetlije pantalone. Par cipela Geox sa ponekim svetlucavim štrasom. Crna kožna jakna. Bela košulja s visokim okovratnikom, širokim, sa ivicom, i krutim manžetnama, u Robespjer stilu, tek da ne izlazimo iz teme. A ostatak tkanine potpuno je providan, od lake i elegantne svile. I onda, sakrivena ispod svega, duga crna haljina. Niki je uzima. Odmotava. Prislanja uz sebe. Prelepa je. Dubok izrez, provokativan, na leđima rajsferšlus, a ramena ostaju gola, nepokrivena. I ta haljina pada, meko, pokrivajući predivne cipele od crnog satena, s visokom štiklom, s malim bočnim kaišićima. Moderne kao što je i ona kada ih nosi. I još. Ona koja korača, ona koja šeta za njega, ona koja se smeje, igrajući po ovoj sobi.
A onda dole, ovim širokim stepeništem, ruku pod ruku s njim. Sve do hola. Kralj i kraljica jedne fantastične noći. Jedinstvene. Skoro neprimetne, tolika je njena lepota. Uzimaju taksi i večeraju na Seni. Rakovi, šampanjac, hrskavi hleb, onaj baget koji svaki čas otkidaju da ga umoče u riblji brodet. Tako jedinstven, tako dobar, tako jak, tako topao. Kao ovaj usoljeni brancin, svež, sa ponekom kapi limuna, lak kao ulje koje ga jedva kupa zajedno sa malo sitno seckanog peršuna. I opet šampanjac. Jedan pristojan Francuz prilazi s malom gitarom. Drugi, sa smešnim brčićima a la Dali, pojavljuje se iza njegovih leđa. U rukama nosi harmoniku. I veselo sviraju, iako su to radili već hiljadu puta, La vie en rose. I jedna krupnija gospođa, ne mareći za svoje godine kojih i nije baš malo, ustaje od jednog stola u dnu lokala. I igra, zatvara oči, i diže ruke ka nebu, nošena ovom muzikom. Jedan muškarac, iako je ne poznaje, ne ostavlja je samu. Digne se i on, stigne do nje. Ona se smeši, otvara oči i prihvata te slobodne ruke koje je traže. Možda je to i očekivala. Ili se nadala. Ko zna? Ali, igraju tako, zajedno, mali heroji lišeni nelagode, po ovim notama koje pričaju o ljubavi, gledaju se u oči i smeše iskreno, znajući da će ih se jednog dana neko setiti. A Niki i Alesandro gledaju ih izdaleka držeći se za ruke, smeše se, svi saučesnici ove predivne magije, ove čudne formule, ove tajne šifre koja počinje i završava se bez nekog razloga, bez nekog pravila, kao neočekivana plima u jednoj noći ljubavi bez mesečine. Onda dolazi sladoled, samo jedna čaša i dve kašičice. Niki i Alesandro tuku se radosni zbog ove čudne bitke do poslednjeg zalogaja. A onda prošek sa Pantelerije, jedno italijansko iznenađenje među ovim tako francuskim ukusima. Samo što Niki popije koji gutljaj, a svetla se ugase. Ostane tako sa malom čašom u vazduhu. Daleko, sa vrata restorana vide se refleksije svetiljki na Seni, antički spomenici sa svojom drskom lepotom osvetljavaju noć. U restoranu se začuje neka lagana muzika, a iz kuhinje, sa duplim vratima kao u salunima, pojavljuje se, kao magijom, kuvar sa sve visokom, belom kapom. Drži jednu ruku napred, lako otvorenu. Štiti nešto. Iza njegovih prstiju pojavljuje se svetio. I u slobodnom izvođenju, ovaj plamićak lako igra u kuvarevoj ruci, susreće male struje restorana koje mirišu na različita jela. Zatim, iznenada kuvar skloni ruku. I u potpunosti sine torta koju on nosi.
Šlag, jagode i hrskava kora od lešnika. Kuvar dolazi do stola i stavlja je na sredinu. Ceo lokal se priprema, pevaju zajedno na nekom čudnom francuskom ili nekakvom italijanskom Srećan rođendan .... Niki sačeka pravi trenutak i baci se, zaroni i gasi je. Neko škljocne aparatom, neko drugi upali svetio. Svi srećno pljeskaju, a Niki se posramljena smeje i zahvaljuje. A onda, tako, da bi se izvukla iz toga, da bi ih nasmejala, umače kažiprst u tortu i kao dobra devojčica, stavlja ga u usta. Alesandro iskorišćava ovu zdravu, slatku rasejanost. Zavlači ruku u džep kao vešt lopov i stavi je tamo, pred svoj tanjir.
"Čestitam, ljubavi ... hvala što si mi pružila ovu drugu šansu." A Niki potresena, zaglušena, obuzeta slavljem, smeje se ... I ugleda je. Mala kutijica skoro blista plavim u ovom tanjiru sa zlatnim ivicima. "Za mene?" Alesandro pogleda u Niki, osmehne joj se, a ona začuti, ne veruje svojim očima. Otvara je. I malo-pomalo pojavljuje se iz tog paketića kao zora. Svaka sijalica u lokalu, svaka sveća, i najmanji odsjaj, stižu da podvuku jednostavnu lepotu. Evo je. Prelepa ogrlica, fina, nežna, elegantna, iznenada obasja Nikino lice. Mali crveni mesec, sačinjen od praha malih mnogobrojnih dijamanata, i u centru jedan jedini dijamant u obliku srca, Niki ga posmatra. Hiljadu odblesaka igra u ovom kamenu, plavo, crveno, nebeplavo, narandžasto, više od neke poludele duge. Čak se i Nikini obrazi zbunjeno oboje.
Prelepa je ..."
Alesandro joj se nasmeši. "Sviđa ti se? Ja sam ga sam kreirao kod Vivanija, u ulici Dela Vite. Pomiriši kutijicu.
Niki približi nos. "Hmm, lagano, delikatno. Šta je to?"
"Kapnuo sam dve kapi ove esencije ... Alesandro vadi iz džepa flašicu. Otvori je, sipa malo na kažiprst. "Za tebe. To je tvoja kreacija." I lako joj dotakne vrat, tek ovlaš je dodirnuvši iza uha. Niki zatvori oči, a onda udahne ovaj sveži miris.
"Prelep!"
"To je esencija jasmina."
Alesandro ustane, uzme ogrlicu, obiđe Niki. Obavije jednu ruku oko nje, prisloni ovaj laki dijamant na njene grudi i onda sasvim lagano uhvati ove niti belog zlata. Podigne rukama njenu kosu, pronađe kopču i zarobi niti u malenu bravicu. Onda lagano pusti tu malu kap da padne i ona zastaje tu, u ravnoteži, na tom nežnom dekolteu. Niki otvori oči i ugleda svoj odraz u ogledalu ispred nje. Odmah stavi levu ruku na grudi, malo ispod dijamanta, nagne glavu i osmehne se.
"Prelep je ..."
"Ne. Ti si prelepa ..."
U lokalu još uvek sviraju. Onaj čovek i žena koji su igrali, sad se smeju. Piju za šankom malo mladog merloa. Grupa mladih bučno ulazi i spotakne se o sopstvenu mladu radost. Ali, Nikin i Alesandrov sto je prazan, već su daleko, u ovoj pariškoj noći, zagrljeni pod okovanim zvezdama Ajfelove kule, koju gledaju odozdo. Visoki oblaci, i mesec, i gvožđe koje se ukršta, i rupe, i liftovi, i turisti koji izviruju i ljube se i rukama pokazuju u prazno nešto više, daleko, što se vidi samo odozgo. Na razglednicama kula nikad nije izgledala tako velika. I onda taksi i mala vožnja okolo: Jelisejska polja i Pigal i jedan pozdrav ispred Luvra sa obećanjem da će se uskoro vratiti. Onda sećanje na poslednje svetsko prvenstvo, nezaboravan udarac glavom, i sećanje na onu jednostavnu šalu: "Vratite nam Đokondu"! I izlazak iz taksija, plaćanje, dva koraka izgubljena u noći. I tako duž Sene, Monmartr, i crkva Sant Čapel. I ulaze tako, mladi, neuki turisti koji se gube u lepoti tih stakala, tih hiljadu i sto biblijskiih scena koje vernici zovu Ulaz u Raj ... I osećati takvu sreću da nemaš hrabrosti da još nešto želiš, da se ne usuđuješ suviše, da se stidiš čak i da se moliš, sem da zamoliš da se nikad ne probudiš iz tog sna. Tako, kao običan egoista sreće, stići i do hotela.
"Fijuuu ... gotova sam!" Niki padne na leđa na krevet i jednim preciznim zamahom baci u prazno svoje nove cipele, koje daleko ateriraju. Alesandro skine sako, stavi ga na vešalicu i onda u orman. "Imam nešto za tebe ..."
"Još?"
Niki se digne i nasloni na laktove. "Ali stvarno je previše! Već si mi priredio predivna iznenađenja."
"Nije od mene..Alesandro priđe krevetu sa nekim paketom. "Ovo je od Talasa."
Niki uzme u ruke savršeno upakovan poklon sa jednom čestitkicom na sredini.
"Dakle, poklon je upakovala Erika, onako sistematična kakvu je znam. Rukopis na kartici je Olin." Niki otvori čestitku i počne da čita: "Ćao, mlada osamnaestogodišnjakinjo u bekstvu! Želele bismo da smo sve sada tu sa tobom ... ali i s njim!!! Aleks nam se strašno sviđa! Posle iznenađenja za koje nam je rekao da će ti prirediti, cela naša odbrana se srušila ... može da radi od Talasa šta hoće! U stvari, neka lepa orgijica ne bi pala loše, zar ne?"
Niki na trenutak prestane da čita. Ništa se tu ne može uraditi, Oli je nepopravljiva. Onda nastavi: "Daj, šalila sam se ... u svakom slučaju, volimo te i na ovaj način želimo da budemo uz tebe ... dobro je upotrebi! Da, u stvari ... pokaži mu kako izgledaju pariške zvezde!" Niki ostane malo zatečena. Ma šta je to? Dodirne poklon, malo ga prodrma. Ništa. Ništa joj ne pada na pamet. Pokuša da ga bolje opipa, prevrće ga po rukama. Ništa. Odlučuje da ga otvori. Brzo ga raspakuje i iznenada shvati. Nasmeje se radosno i prisloni je uz sebe. Spavaćica od tamnoplave svile sa mnoštvom čipke i providnog materijala. Niki igra držeći je u zagrljaju sve dok ne završi ispred ogledala. Nagne glavu na jednu stranu gledajući se, a Alesandro, koji je opružen na krevetu, naslonjen na jednu ruku posmatra njen odraz. Njihovi pogledi se ukrste i on se nasmeši.
"Moglo bi da prođe ... probaćeš je, zar ne!"
"Da ... ali prvo zatvori oči ..." Niki počinje da se svlači, onda vidi kako Alesandrove oči malo igraju.
"Ne verujem ti", i Niki ugasi svetio. Kroz pritvorene žaluzine ove sobe vire noćni odsjaji, poneka daleka svetiljka, skrivene zvezde vire. Niki priđe krevetu, sedne blizu Alesandra, ali ostane naslonjena na njegova kolena. Kao da je nacrtana u ovoj plavoj svetlosti.
"Dakle ...", topao i senzualan glas, "kako mi stoji?" Alesandro otvori oči. Lagano je pomiluje rukom, tragajući za dodirom svile. Miluje joj noge, a onda gore, još više, bokove, ali ništa ne nalazi.
"Hej, pa šta si ti, oblak?" a Niki se smeje. "Ma naravno ... jesi li video kako je laka. Skoro se i ne oseća", i još jedan poljubac i smeh. I jedna noć koja gubi svoje okvire. I na kraju čak i ove francuske zvezde moraju to da priznaju. Još jedna pobeda. Italijani to bolje rade.
Dan kasnije, posle fantastičnog doručka u krevetu. Kroasani i omlet i sok od sveže pomorandže i kolačići. I italijanske novine koje, ipak, i ne otvaraju. A onda dalje, autom koji su uzeli u najam od hotela i u koji ulaze sa predlozima mladog portira, ucrtanim direktno na mapu.
Alesandro vozi, dok Niki izigrava navigatora. "Desno, levo, opet desno, samo pravo ... na kraju ideš levo." I smeje se dok gricka baget koji je ponela sa sobom. Alesandro je gleda.
"Hej, ma koliko to jedeš ..." Niki prestane da žvaće i promeni izraz: "Da ... stvarno čudno. Ne bih želela da ..." Alesandro je zabrinuto pogleda: "Niki?! ..."
Niki se osmehne: "Sve je u redu ... imala sam prošle nedelje. Samo, kad sam srećna, ja mnogo ogladnim ..." I idu tako duž ulice koja napušta Pariz, ali ne suviše.
"Evo, evo, ovde je", Niki pokazuje na tablu. "Euro Dizni, tri kilometra. Skoro smo stigli." Malo kasnije se parkiraju i izlaze.
I trče s rukom u ruci. Uzimaju karte, i ulaze, i odmah se gube među mnoštvom ljudi koji se smeše kao i oni, mlada deca svih godišta u potrazi za snovima.
"Gledaj, gledaj, eno Mikija Mausa!" Niki ga stegne za ruku. "Aleks, hajde da me slikaš!"
"Ali nemam fotoaparat!"
"Ne mogu da verujem ... sve si savršeno organizovao i onda padneš na fotoaparatu, najjednostavnijoj stvari?"
"Odmah ćemo to popraviti!" i brzo kupuju jedan kodak za jednokratnu upotrebu. I taj stisak ruke sa Mikijem Mausom odmah je ovekovečen. A onda i poljubac za Paju Patka i zagrljaj sa Šiljom i još jedna slika sa Pepeljugom.
"Ljubavi, sada si baš prelepa s tom krunom na glavi!"
Niki ga začuđeno gleda: "Ali ja nemam nikakvu krunu!" Onda pogleda Pepeljugu, jednu prelepu devojku pored sebe, visoku, plavu, eteričnu, sa zaista bajkovitim osmehom. I jednom krunom na glavi. A onda se mrko okrene prema Alesandru, koji se smeje.
"Ups, izvini ... zbunio sam se." I Alesandro odmah beži, sa Niki koja ga juri, i tom Pepeljugom koja ostaje tamo, bez reči, nepomična ispred svog zamka, da ih gleda. Onda slegne ramenima i nasmeši se novim posetiocima. Naravno, ne može da shvati da je i ovo jedna bajka.
A Alesandro i Niki nastavljaju svoju šetnju, penju se na stenovite planine, i ulaze u svet Petra Pana, plove sa Kapetanom Kukom, pristaju u jedan vestern, nešto pojedu u salunu i onda hop!, evo ih u budućnosti, u vremenskoj mašini. Sretnu Leonarda da Vinčija, prođu kroz najrazličitije epohe; od pečinskog doba do renesanse, od Francuske buržoaske revolucije do dvadesetih godina.
"Ćuti, mogu da kažem svojoj majci da sam čak učila i istoriju ...", i onda opet napred, sve više. Penju se na mesečeve planine. Na planine Rusije supersoničnom brzinom, u mraku, ciljajući mesec, stižući do njega i onda iznenada skrećući desno, naglo, obilazeći ga i onda ponovo dole, sa dignutom kosom i srcem u grlu koje ludo udara. Ruku čvrsto stegnutih oko ovih metalnih držača, urlajući na sav glas, zatvorenih očiju, sopstvenu ludu, blesavu, neoganičenu sreću.
"Sve smo isprobali ..."
"Da, da, ništa ne nedostaje."
"Ah, o bože, gotova sam, skroz sam se oznojila ... pipni, pipni mi majicu, skroz se zalepila."
Alesandro se približi i pipne je. "Stvarno je mokra, čim dođemo do auta, promenićeš je."
"Da, obući ću duks od juče. Ali šta je ovo? Purenjaci!" Niki potrči kao devojčica, u centar malog trga u antičkom stilu, francuskom, diznijevskom. Priđe prodavcu purenjaka i posle male neodlučnosti pokazuje jedan, svojim kažiprstom, mršavim, stidljivim, a Alesandro joj se pridružuje, plaća i smeši se. Mladi tata ove devojčice koju je dobio prerano i koja uopšte ne liči na njega.
"Hvala ... ", i zagrize purenjak i jedan poljubac njemu i još jedan ugriz i još jedan poljubac. Dug. Veoma dug. Suviše dug. I neko se smeje i vrti glavom. I skoro filmske misli. Moj otac, kakav heroj! Ili, još bolje: Ljubav ne zna za godine.
"Hej ...", Alesandro pogleda na sat. "Treba da bežimo ... još malo pa imamo avion,"
"Rado bih ga propustila. Ali, sutra mi je poslednji ispit iz istorije." I trče, sa potpuno izgrizenim purenjakom koji leti u malu kantu uz ivicu puta. Onda Niki oblači duksericu u autu, u jednom čudnom pariškom striptizu.
"Mislio sam da češ mi prirediti bar jednu špagu ... ili otkud znam ... neki kan-kan!"
"Aha, zahvali što te ne ugrizem dva puta!"
"Hajde, idemo ...", i Alesandro se smeje, ulazi u kola i kreće u noć. Kad se čovek ovako oseća, čak i najgluplja šala je dobar izgovor da budeš veseo. Ostavljaju auto na parkiralištu. Onda kratak red, dokumenti, dodeljeno mesto, mali koferi na traci. Alesandro izvadi nešto iz džepa i prođe kontrolu, ali kad dođe red na Niki, nešto zazvoni. Jedan francuski žandar joj priđe, uzme mali metal-detektor i pređe preko Niki, tražeći ko zna šta.
"Niki", Alesandro će iza nje, "ma šta si to maznula?"
"Pehar šampiona!" Niki, srećna, počinje da peva: "Ta-naaa-tana-na-na-na-ta-na-na-naaa ..."
"Ćuti, budi dobra ... neće nas nikad pustiti da prođemo!" Ali Niki nastavlja da peva.
"A i njega nismo ukrali, osvojili smo ga!" I Alesandro počinje da peva: "Ta-naaa-ta-na-na-na ..." I srećan, zagrli Niki.
I laki oblaci, i daleki zalazak sunca koji lagano nestaje, tamo gde je još uvek moguće videti ga. Avion pomalo igra i Niki se stiska uz Alesandra. Onda, malo-pomalo, let je ponovo miran i ona zaspi, a Alesandro je posmatra, tako naslonjenu na njega, miluje joj kosu, lagano, levom rukom. I malo je namešta, pomera, kako bi bolje video liniju njenog lica, nežnu, iscrtanu na savršen i prirodan način. Ove obrve koje beže, ali ne spajajući se, sledeći ko zna kakav san. Niki mirno spava, uz duge, vedre udisaje, kao u devojčice koja je ceo dan trčala za svojom srečom i napokon je stigla.
Avion se malo trzne, a onda još više. Motori počnu da urlaju, Niki se naglo probudi i preplašeno zagrli Alesandra.
"Šta se dešava? U pomoć!"
"Ššš ... budi dobra, nije to ništa", i stegne je uz sebe. "Sleteli smo."
Niki duboko udahne, onda se osmehne. Protrlja oči i pogleda kroz prozor. "Ponovo smo u Rimu", i nema reda, nema prtljaga koji čekaš, auto je već tu na parkingu.
"Čekaj, da nazovem kući."
Niki uključi mobilni telefon, ali čim počne da ukucava pin, odmah joj stižu poruke. Otvara ih, sve propušteni pozivi od kuće. I odmah zatim sve nestane, neko je upravo zove. Niki pogleda na displej i prisloni kažiprst na usta, pokazujući Alesandru da ćuti. Onda otvori telefon.
"Halo, ćao, mama!"
"Da, ćao! Zabrinula sam se zbog tebe. Stalno je bilo isključeno. Već dva sata te zovem. Ma gde si to bila?"
Niki pogleda u Alesandra. Ah, ponovo ću probati.
"Mama, bila sam u Euro Dizniju ..."
Simona hukne.
"Opet s tom pričom! Da, naravno ... A ja sam kraljica Elizabeta. Dakle, da li se može znati šta si ti to izvodila?"
Niki slegne ramenima i nasmeje se Alesandru. Vidi, moja mama mi ne veruje.
"Ma ništa, mama ... bila sam malo u gradu sa drugaricama ..."
"Da, ti si uvek u gradu sa drugaricama i uvek na mestima koja nemaju domet ... kako je to čudno, da je po tvome, sve telefonske kompanije trebalo bi da se zatvore. Ne zna se kako, ali tvoj mobilni telefon nikad nema dometa, ni na jednom mestu ..."
"Da, vidi se da ste mi poklonili neki reciklirani."
"Da, da, samo se ti pravi duhovita, pre ili kasnije ja ću tebe reciklirati. Da li se može znati gde si bila, rekla si da ćemo jedna drugoj sve pričati."
"Da, ali posle šamara, nešto se promenilo."
"Ne! To je bio samo usputni incident, ne možemo se uvek slagati."
Niki malo porazmisli; "OK, mama, kako želiš, već sam ti rekla juče. Danas sam bila u Euro Dizniju, trčala sam na pariški aerodrom zato što smo kasnili, ali na kraju smo uspeli, i seli smo na let u osam ... zbog toga mi je bio isključen telefon ... i sad sam stigla na Fjumičino." Tišina. "Mama? ..."
"Da, tu sam ... Blago tebi što ti je uvek do šale. Onda, za koliko si kod kuće?"
Niki pogleda u Alesandra, onda u sat. Raširi ruke kao da kaže ja sam probala da joj kažem drugi put, ona mi ne veruje ... Alesandro joj pokazuje da je luda, onda da će biti tamo za jedan sat.
"Za sat i po sam tu ..."
"Ne kasnije!" I spušta.
Kreću tako, u novi vazduh Rima, u saobraćaj. Priključak. Neko je nervozan. Neki tip stalno iskače pokušavajući da obiđe kolonu, prvo nalevo, onda nadesno. Nestrpljiv. Na kraju ode svojim putem, sa zatamnjenim staklima i pežoom prepunim spojlera, kao da će tako biti brži. A Alesandro vozi mirno. S vremena na vreme je pogleda. Niki nešto slaže u torbi. Kad se vratiš sa putovanja, čini ti se da za sve imaš više vremena, opušteniji si. Putovanje ponekad pomogne da bolje vidiš sopstveni život, na kojoj je tački. Koliki si put prešao, kuda ideš ili gde se gubiš, a naročito, da li si srećan. I koliko.
Baš u tom trenutku zvuk Alesandrovog mobilnog telefona. Dva bipa. Poruka. Alesandro uzme motorolu iz džepa. Svetluca jedna kovertica. Otvori je. Pjetro. Već neko vreme nije ga čuo. Ali, ono što čita jeste poslednja stvar koju bi želeo da sazna.
"Ćao. Svi smo kod Flavija. Umro mu je otac."
Alesandro ne može da poveruje.
"Ne."
Niki se preplašeno okrene ka njemu: "Šta se desilo?"
"Umro je otac jednog mog prijatelja. Flavio. Upoznala si Flavija. Znaš ko je? Kristinin muž ... Ona za koju kažeš da te ne podnosi."
Niki se snuždi. "Žao mi je. Iako ga ne poznajem dobro..
Skoro su stigli do Nikine zgrade. "Nije trebalo. Do đavola, stvarno mi je žao. Sva sreća što sam se već vratio. Idem do njega."
Niki mu se nasmeši. "Naravno. Nazovi me, kad budeš hteo, ako budeš hteo ... Stvarno, kad god. Ostaviću telefon uključen."
Alesandro joj se osmehne. Niki ga lako poljubi. I beži. Onda na trenutak zastane i nasmeši se: "Hej, tu pozadi imaš moj kofer! Ostavljam ti ga ... Doći ću da ga uzmem na miru ..."
"Naravno. Kad god poželiš."
Alesandro sačeka da Niki uđe u zgradu. Mali pozdrav izdaleka i on odlazi u noć.

Svi su tamo. Najbliži prijatelji, najverniji, oni koji znaju sve o nekoj porodici, oni koji su tiho učestvovali u malim i velikim bolima, ili koji su slavili bančeći, čestitajući jedni drugima velike i male radosti u životu. To je prijateljstvo. Znati da odmeriš buku sopstvenog prisustva. Čim ga ugleda, Alesandro mu priđe i stegne ga u zagrljaj. Sve. Mnogo. Toliko.
Najrazličitijih trenutaka u istom životu svako se seća na svoj način.
"Jebi ga, Flavio, žao mi je..
Gledaju se u oči i ne znaju dobro šta drugo da kažu. Te prilike koje te neizostavno guraju u tišinu. Biti tamo, biti prisutan, želeti da kažeš toliko, ali ne uspevati. I tako se to sve likvidira tapšanjem po ramenu, nežnim zagrljajem, nekom rečenicom koja ti zvuči glupo, ali nisi našao ništa drugo sem nje. I čini ti se najbolja, najistinitija, najiskrenija. A nije. Ili možda i jeste. Ko zna ... samo što ti imaš čvor u grlu, ako kažeš još nešto, zaplakaćeš. Oči su ti vlažne. I vidiš da su neki jači od tebe i da ne plaču. Kao da su vedri, kao da se ništa nije desilo, uspevaju da nose svoj bol. Ili ih možda, misliš, nije uopšte briga. Ma kakvi su to ljudi? Kao one dve, na primer ... možda su njegove sestre od tetke, stoje tamo u dnu salona i sve vreme pričaju i smeju se i čak su i glasne. Čini se da je činjenica da je neko umro njihova jedina prilika da se vide. Ili je možda njihovo ponašanje samo lukavo prikrivanje. Ne možeš sebi dozvoliti luksuz da se osećaš loše, da otvoreno patiš, da možeš slobodno da plačeš, bez stida. Ta čudna taksa koju te ponekad karakter natera da platiš, ostavljajući te izvan lepote osećanja.
Alesandro, Pjetro i Enriko prave društvo Flaviju cele noći i svako se na svoj način nečega odriče samo da bi bio uz njega. Sva trojica srećna su zbog toga i nijedan ne žali za onim što je izgubio.
Noć reći. Noć sećanja. Noć poveravanja. Davne, vesele anegdote. Stare priče koje ponekad samo bol svojim moćnim dahom može vratiti na svetlost dana. Prošle epizode, skrivene, izgubljene, ali nikad do kraja zaboravljene.
"Znate šta, momci ... Flavio otpije malo svog viskija i pogleda ih. Niko ne odgovara. Nema potrebe. Flavio ponovo progovori: "Padaju ti na pamet stvari koje mu nisi rekao. Nešto u čemu si ga razočarao. One stvari koje si hteo da mu kažeš taj dan, one koje bi sada voleo da mu kažeš. Trčanje pod njegovom zgradom. Zvono interfona. Dok se ne pojavi. Tata ... zaboravio sam nešto da ti kažem ... sećaš li se kad smo onda otišli ... eto to."
Flavio ponovo pogleda svoje prijatelje. "I zbog toga se osećaš loše. Možda je to neka glupost ... ali bi tako voleo da možeš da mu je kažeš. "
Nekoliko dana kasnije. Sahrana. Cveće. Fraze. Tišina. Ljudi izgubljeni pre toliko vremena, sad se pojavljuju. Kao neke uspomene. I onda pozdrav, stisak ruke, saučešće. Svi odlaze da se pozdrave sa Flaviom. Poneko nosi cveće, neki dolaze iz daleke prošlosti i nestaće ponovo zauvek, ali nisu želeli da propuste ovaj sastanak. Onda ukop. Poslednji pozdrav, poslednja misao. Onda više ništa. Fijuuu. Teški balončić koji se, međutim, udaljava prema nebu. Tišina, sve dalje. A onda, teško, prvo škriputanje, kao da neka velika kola kreću. Usiljeni zvuci, nepodmazani lanci, spojevi koji krešte, grebu. Ali, ponovo kreću. Evo ... Ćiha-ćiha! Kao onaj daleki voz, tamo na horizontu, koji ponovo kreće na svoj put, svoje putovanje, koji pojačava ritam, hukće, ponovo, da, prema udaljenim granicama, prema danima koji će doći ... Ćiha-ćiha! I hukće, hukće ponovo. I ne zaustavlja se. Ne zaustavlja se. I svi, svi i dalje idu napred, i pre ili kasnije uspeće da nešto zaborave. Ili možda ne. I čak i u toj sumnji postoji neka velika lepota.



Naredne sedmice Alesandro želi da nešto sebi pokloni. Nedelja je ujutro.
"Ko je to jutros rano zvao telefonom?"
"Aleks."
Alesandrova majka Silvija pridružuje se svom mužu Luiđiju u salonu i zabrinuto ga gleda.
"Nedeljom ujutru, u ovo doba? A staje hteo, šta ti je rekao ... ?"
"Stvarno ne znam. Rekao mi je: Tata, hoću da izađem s tobom’."
"O bože, mora da se nešto desilo ..."
"Ma ništa, dušo, nešto hoće da mi ispriča ..."
"Baš me to i brine."
Luiđi joj se osmehne i slegne ramenima.
"Pa, ne znam ... Rekao mi je: ima li nešto što bi želeo sa mnom da uradiš a što mi nisi rekao?"
Silvija pogleda svog muža sa zbunjenim izrazom lica.
"I ti kažeš da ne treba da se zabrinem?"
Luiđi navlači sako. Onda joj opet uputi osmeh: "Ne. Ne treba da budeš zabrinuta, kad se budem vratio, sve ću ti ispričati." Onda zaćuje interfon, ode u kuhinju i odgovori. To je Alesandro. "Odmah silazim."
Silvija popravlja sako svog muža. "Koliko bih želela da idem s vama."
Luiđi joj se nasmeši. "Bićeš s nama ...", onda se poljube, Luiđi izađe i zatvori za sobom vrata.
Malo kasnije, već je u autu sa Alesandrom.
"Dakle, tata ... jesi li razmislio šta bi voleo da radiš?"
Otac mu se osmehne. "Da. To je na putu za Bračano."
Malo kasnije Alesandrov mercedes parkiran je pod toplim podnevnim suncem.
"Dakle, nemojte mnogo pritiskati gas. Pratite krivine i ne kočite, pošto se kontrola izgubi vrlo lako. Molim vas ... Držite gas u krivini."
Alesandro pogleda svog oca pored sebe sa nekom crvenom kacigom. Smeje se radosno kao najsrećnije dete, na ovoj moćnoj karting pisti.
"Jesi li spreman, tata?"
"Savršeno spreman ... ko bude gori u deset trka, plaća, je l’ se slažeš?"
Alesandro se nasmeši: "Važi."
I kreću tako, nazovi Sumaheri ove čudne trke. Alesandro odmah pušta da ga ovaj pređe, ali ga ne pušta da odmakne. S vremena na vreme ubrza, radosno pogleda ovog ćoveka od sedamdeset godina koji uleće u krivine s glavom nagnutom u stranu, pomažući se tako, po sopstvenom mišljenju, ovom čudnom igrom težine.
Malo kasnije.
"Ah ... baš sam se dobro proveo! Aleks, koliko si platio?"
"Ma, tata, šta te briga ... platio sam ono što sam morao. Izgubio sam."
Ulaze u auto i Alesandro mirno vozi do kuće, dok ga otac s vremena na vreme pogleda. Odlučuje da malo iskoristi svoju ulogu oca.
"Aleks, sve je u redu, je l' da?"
"Da, tata, sve je u redu."
"Sigurno?"
"Sigurno."
Otac se opušta. "Dobro. Zadovoljan sam ..."
Alesandro pogleda u oca. Onda ponovo na put. Pa ponovo u njega. "Znaš, tata, stvarno sam srećan što smo zajedno proveli dan ... Naravno, mislio sam da ćeš ti hteti nešto drugo da radiš..
Otac se osmehne.
"Možda zato što sin od oca uvek očekuje nešto više ..."
Malo poćute, a onda Luiđi počne mirnim tonom.
"Znaš, dugo sam razmišljao šta bih to mogao da izmislim. Onda sam rekao sam sebi: šta god da mu kažem, neće biti dobro za njega, to jest ...okrene se i nasmeši Alesandru, "... nikad to neće biti nešto na visini njegovih očekivanja, što se mene tiče ... I onda sam na kraju pomislio da je bolje da ti jednostavno kažem istinu. Mislio sam da ćeš me ceniti baš zbog toga i da te neću razočarati ..."
Alesandro ga pogleda i nasmeši se za sebe.
"A ovo je bilo nešto što sam oduvek sanjao ... još dok sam bio mlad, želeo sam da se trkam u kartingu ... nikad to nisam uradio"."
"A danas si ispunio san,.."
"Da ...", otac ga pogleda pomalo zamišljeno, "pustio si me da pobedim."
"Ne, tata. Stvarno si bio odličan, u jednoj krivini si se ćak i okrenuo."
"Da, ali nisam skinuo nogu sa pedale gasa, štaviše pritisnuo sam je, inaće bih izgubio kontrolu. Baš je bila dobra trka."
"Da, baš lepa."
Kad su stigli do roditeljske kuće, Alesandro stane.
"Stigli smo ..."
Otac ga pogleda.
"Kada na platno stavim zelene boje, ne znači da je to trava, kad stavim plavu, ne znači da je to nebo ..."
Alesandro ga iznenađeno pogleda. Ne razume.
"Anri Matis. Znam da nema nikakve veze, ali mi se mnogo svidela kad sam je pročitao." Onda Luiđi izađe iz kola i nagne se da se pozdravi.
"Znaš, Aleks, ne znam da li ćeš me se jednoga dana sećati po toj rećenici koja i nije moja ili zbog one krivine ... Ne znam šta je bilo gore ..."
"Bilo bi gore da te se ne sećam."
"Ah, to bez daljeg ... bilo bi gore za mene, značilo bi da ništa dobro nisam uradio ..."
"Tata ..."
"U pravu si ... Pustimo to. U krajnjem slučaju, uspeo sam sa sedamdeset godina da pobedim svog sina. Kad smo već kod toga, tvoja majka će me sad obasuti pitanjima. Već znam, ono što bi htela najviše da zna je kako ide sa Elenom, da li se vratila kući."
Alesandro se osmehne. "Onda joj kaži da si pobedio u kartingu ... I da sam ja srećan."

I prolaze dani. Dani u učenju, dani u poslu, dani u ljubavi. Važni dani. Alesandro je na sastanku sa celim svojim timom.
"Dakle, vaši predlozi su dobri, odlični ... ali još uvek nešto nedostaje. Ne znam šta, ali nedostaje ..." Onda pogleda okolo: "Ali gde je Andrea Soldini?"
"Ah, on sigurno nedostaje!"
Dario raširi ruke, dok se Mikela i Đorđa i drugi članovi tima smeju.
Baš u tom trenutku ulazi Andrea Soldini, zadihan. "Sišao sam na trenutak, izvinite, trebalo je da otpremim neki paket ..." Alesandro ga gleda: "A zašto, zar je trebalo da pošaljemo eventualne uzorke ... ?"
"Ne", Andrei Soldiniju pomalo je neprijatno, "ovo je bilo nešto privatno." Alesandro uzdahne: "Molim vas, ostala je samo još jedna nedelja. Ono što budemo uradili, ako uradimo, poslaćemo imejlom samo radi potvrde ... Budite svi na ovom poslu do sledeće nedelje, skoro ne dišući, bez hrane, bez spavanja."
Dario podigne ruku; "Kad smo već kod toga, je l' dozvoljeno jebanje?"
"Ako posle toga dobiješ ideju, onda da!"
"Ma kakvi, taj ne misli dva puta ... Dođe i prođe ..." Svi se smeju. Jedna od devojaka crveni, a Alesandro uvodi red u sastanak: "Prekinite, molim vas! Hajde, svi nazad na posao ... Dakle, dokle smo stigli?"
Baš u tom trenutku njegova motorola zazvoni.
"Izvinite me na trenutak", Alesandro se pomeri do prozora. "Halo?"
"Srećan rođendan, srećan rođendančić, srećan rođendan Aleksu ... Mislio si da sam zaboravila, a?"
Aleks pogleda na sat. Zaista. Danas je 11. jun. Moj rođendan. "Niki, nećeš mi verovati. Ja sam ga zaboravio."
"Pa, ja sam se setila za oboje. Rezervisala sam na jednom fantastičnom mestu, i ti si moj gost, hoćeš li moći da dođeš po mene u devet?"
Alesandro uzdahne. U stvari, on bi želeo da radi. Ili još bolje, trebalo bi da radi. Iznenada ugleda Lugano kako mu se sve više približava.
"OK. Ali neću moći pre pola deset."
"Primljeno k znanju ... onda, lepo radi ... i vidimo se kasnije."
Alesandro zaklopi telefon i okrene se. Svi iz njegovog tima na glavama imaju šarene kape, a na stolu je ogroman poslužavnik s odlićnim kolaćima. Jedna kesa iz Mondija, nedavno otvorena, tu je u blizini.
"Sve najbolje, šefe! I mi smo sa ovom prokletom LaLunom skoro zaboravili!"
Andrea Soldini drži flašu u ruci. "Sišao sam po ovo ... ostavio sam sve ovo napolju ... pre ili kasnije ne bi obratio pažnju!"
Alesandro se zbunjeno osmehuje: "Pa, društvo, hvala."
Dario, Đorđa i Mikela prilaze s nekim paketićem u rukama. "Sve najbolje, boss ..."
"Nije trebalo ..."
"Znamo, ali ovako se nadamo nekoj povišici."
"To je od svih nas ..." Alesandro odvije poklon. U njegovim rukama je predivan mp3 čitač i jedan CD, Moon, sa porukom "Čestitamo ... tek da ostanemo u okviru teme! Tvoj dragoceni tim!"
Andrea Soldini otvara flašu i počinje da sipa šampanjac u plastične čaše koje mu Dario dodaje.
"Hajde, uzimajte čaše, dodaj tamo ..." Konačno, svi drže po jednu i Alesandro podigne svoju. Iznenada, u sobi zavlada tišina. Alesandro pročisti glas.
"Pa, drago mi je što ste se setili. Svideo mi se poklon, zaista je dobra ideja sa CD-om ... I kad želite ... vidim da ste kreativni, pronalazite ideje! Stoga se nadam da ćete naći jednu koja će nam omogućiti našu željenu, iskrenu i zasluženu pobedu!" Zatim podigne čašu. "Svima nama, osvajačima LaLune!" Svi ga slede uz osmeh, uz zvuk: čestitam, šefe, čestitam, Aleks. Čestitamo ... Alesandro se smeši kucajući se svojom plastičnom čašom sa svakim. Onda otpije gutljaj. Ali mali, ne želi da pretera. A koliko bi samo voleo kad bi baš za njegov rođendan pronašli tu prokletu ideju za Japance.
To popodne ceo tim prilježno radi, uz zvuke CD-a. Svako donosi poneki predlog, nacrt, neku staru ideju. Andrea Soldini iskopao je neku staru reklamu u nekim novinama, pre toliko vremena.
"Vidi, Aleks, ova nije bila loša ...", i spušta časopis na sto pred njega. Alesandro se nagne napred da bi bolje pogledao i Andrea Soldini iskoristi priliku da mu nešto ubaci u džep. Alesandro ništa ne primečuje i nastavlja da gleda tu staru reklamu. Onda odmahne glavom: "Ne ... nije dobra. Prevaziđena je. Statična."
Andrea Soldini slegne ramenima. "Pa, šteta, ja sam pokušao ..." I odlazi. A onda, pazeći da ga ne vidi, nasmeje se. Možda što se tiče reklame, ovaj njegov predlog nije dobro prošao. Ali, što se tiče ostalog ... savršeno je uspeo.