Izvini, ali hoćeš li da se udaš za mene?

First topic message reminder :



Ljubavna priča se nastavlja...

Aleks i Niki, zaljubljeniji no ikada, tek što su se vratili sa Plavog ostrva, gde su proživeli nezaboravne dane. Ljubav cveta, a kod kuće ih čeka svakodnevica – obaveze, navike, ali i poneka novina. Niki se upisala na književnost, novi raspored, nove obaveze i naročito nova poznanstva... a Aleksu, reklamnom stručnjaku, poveren je nov, interesantan projekat i sposobna i predivna asistentkinja...

Niki ima svoje legendarne drugarice – Talase, koje su sad zrelije, sa novim obavezama i pred novim zadacima. Da li će njihovo prijateljstvo biti isto kao nekada? Aleks ima svoja tri druga, koji se nalaze pred bračnim brodolomima i nedoumicom – da li je tačna ona priča o krizi sedme godine?

Da li će ljubav između lepe Niki i dvadeset godina starijeg Aleksa preživeti sva iskušenja? Aleks, romantična sanjalica, odlučuje da rizikuje i zaprosi Niki, pa kud puklo da puklo!

Svi, bez obzira na pol i godine, razmišljaju i postavljaju pitanja o ljubavi. Da li ljubav zaista postoji? Da li je u pravu onaj ko kaže da ljubav ne može da potraje više od tri godine? A onda i ono pitanje na koje je najteže odgovoriti: da li ljubav može potrajati zauvek?

A da li je odgovor na sva ova pitanja jednostavno – LJUBAV? Jer voleti znači imati hrabrosti da sanjaš, da tragaš za sopstvenom srećom, i da je, jednom kada je nađeš, više ne puštaš...

119.

Oli prva preuzima situaciju u svoje ruke. "Znala sam, znala sam, Aleks je bio suviše savršen. Simpatičan, zabavan, lep, uvek pažljiv, strava i s nama, svetionik, onda iznenađenje u Njujorku... Znala sam da se nešto krije ispod... Ima drugu. Ne, čekaj, još gore.. Nešto čemu ti ne možeš da pariraš... Gej je!"
"Ne..."
"Shvatila sam! Već je bio oženjen i nije ti to rekao!" "Ne..."
"Odnosno... Nikad se nije ni razveo..." "Oli... Ako me pustiš da završim, reći ću ti." "Da, u pravu si, izvini."
I tri drugarice, tri Talasa ostanu prekoputa nje, malo nagnute napred, radoznale kao nikad.
Niki se nasmeši. "Evo, dakle... To sam bila ja." I drugarice su još zapanjenije. "Plašim se, ne znam šta mi se desilo, u jednom trenutku kao da sam poludela, nisam više mogla, ličilo mi je na nešto neverovatno... kao da vidim neku polomljenu klepsidru... Eto, ja sam je okretala, ali je bila probušena, pesak je isticao i nestajao, izlazio iz jedne rupe..." Oli, Dileta i Erika je u tišini slušaju. Niki nastavi. "I više ništa nisam shvatala, imala sam iznenadne napade panike, vreme koje protiče, prolazi, leti, koje nestaje, moje vreme..." I počne da plače. "Ne znam šta me je obuzelo. A ipak toliko mi je bilo stalo do Aleksa. Više ništa ne shvatam. Očajna sam. Plačem zbog te prelepe ljubavi koju sam osećala... A koju više ne osećam."
Oli prva sedne blizu nje, zagrli je. "Ma daj, Niki, nemoj tako, osećam se loše zbog tebe. I mene ćeš rasplakati."
"Da...", odmah i Dileta i Erika sednu kod nje s druge strane. "Da, i nas. Rasplakaćeš nas naveliko... Vidi...", Dileta joj pokaže svoje oči. "Ne mogu da ih zaustavim, uf! Htela bih da budem odrasla i da budem uz tebe i da te tešim, da budem stena za tebe... A ono... Plačem više od tebe!"
I prasnu u smeh i Niki šmrkne i Dileta takođe. I zagrle se i jako stegnu.
I iznenada Niki se ponovo nađe među svojim drugaricama, kao da je sve ono vreme koje je provela bez njih nestalo. Ovaj zagrljaj briše krivicu, smanjuje udaljenost, budi želju da se ponovo sve počne kao i ranije, jedinstvenije nego ikad. Biće posle načina za priče, za izvinjenja, da se razjasne stvari uz onaj dobar karkade. Ali ovaj zagrljaj vredi više od svih reči.
Erika na sto stavi skoro praznu solju. Usne su joj pomalo prljavocrvene. Oli joj to kaže pružajući joj maramicu. "Drži, karkade te je isflekao.
Erika uzme maramicu i obriše se. Onda se nasmeši. "Uvek se isflekam! "Ti si užas pravi!", kaže joj Niki. ovo mi je nedostajalo...
"Meni pričaš... bila si nestala... stalno zalepljena za Đenovevu i Anastaziju!" Niki se nasmeje. "Ma ne zovu se tako!"
"Isto je to!"
"Onda sam ja, po tom tvom stavu. Pepeljuga... U suštini, pomalo si u pravu... Samo što sam princa izgubila, umesto da ga nađem...", Niki se ražalosti.
Dileta pruži ruku, potraži njenu i stegne je. I Oli takođe. Erika se digne, i obiđe sto. Dođe

iza nje i jako je zagrli. "Dobro me slušaj i seti se bajke... Pepeljuga uopšte nije imala ovakve drugarice kao što smo mi!"
Niki se uzbudi. Sve je stegnu. "Tačno... Nije imala Talase... Ja imam sreće. I volim vas...
Podnosile ste me kada sam sama besnela...."
Oli pokušava da bude praktična i racionalna. "Dobro! Sada dosta, hajde, devojke... Nismo valjda u srednjoj školi. Mi moramo da budemo mirne, jake, žene, mogle bismo već i majke da budemo..."
Dileta je pogleda i nasmeši se, tako da to one ne primete. Onda u sebi pomisli; eh, kome kažeš. Oli nastavi; "Vidi, Niki, stvar je laka... Znači da jednostavno nije bio trenutak, nije valjda neki problem! Znači da je bilo prebrzo... Možda sve treba jednostavno odložiti, zar ne? Pa nisi ništa loše uradila... Ti nisi kriva."
Ali Nikino ćutanje rečitije je od hiljadu reči. Oli, Dileta i Erika je pogledaju. "Niki?" Niki obori oči. "Izašla sam s drugim."
"Šta?", Oli ne veruje svojim ušima. "Ma ti nas stalno iznenađuješ!" Dileta je bez reči. Erika odmah krene. "I kako je bilo? Je l' ti se svidelo?" Niki je iznenađeno pogleda. "Ma, Erika!"
"Zašto, sad ćeš mi reći da nisi išla do kraja?"
"Ne. Oduprla sam se." Te reči joj prouzrokuju neverovatnu ranu. Po prvi put to glasno priznaje. Oduprla sam se. Pa ipak se stidi. Oseća se prljavo. I odmah Oli i Dileta i čak ista ta Erika to shvate. Oli joj se s ljubavlju nasmeši.
"Ma daj! Ne preterujmo, to je život. Pada se, ustaje, nastavlja dalje. Uvek postoji greška, i ako to tako doživiš čak i kad nisi ništa učinila, to je kao da si dva puta pogrešila!" I iznenada, čini se da je Erika promenila izraz, kao da je postala druga.
"Šta te je nateralo da se odupreš...?"
Niki naglo digne glavu i iznenađeno je pogleda.
Erika nastavi. "Da, reci mi, molim te. Šta te je nateralo da se zaustaviš? Postojao je trenutak kada si htela to da uradiš, a nešto te je sprečilo. Šta je to bilo?"
Niki malo porazmisli. "Ne znam. Sve zajedno, ali u suštini najjednostavnije stvari. Zamislila sam Aleksa. Gde je u tom trenutku, šta radi, koliko li je veseo, možda misli na mene i smeši se, možda veruje da ja već spavam... Telefon mi je bio isključen... I onda, kako sam zamišljala njegovo lice, njegov osmeh, pomislila sam kako bi se moglo promeniti samo da me je video... Eto, to me je zaustavilo. To me je nateralo da se oduprem. Danas, kako god da prođe, kako god da krene, ja ću se uvek sećati s ljubavlju, s odgovarajućom važnosti, svoje priče s Aleksom, nikad neću imati nešto zbog čega bih mogla da se postidim." Onda ih pogleda malo zamišljenija, zabrinutija, kao da je kopala po dubini, kao da ove reči pripadaju jednoj starijoj Niki. "Da, možda sam to uradila zbog sebe... Egoistično, htela sam da se oduprem da bih se svakako osećala dobro."
Erika slegne ramenima. "Samo sam bila radoznala." Onda se predomisli. ,Ali. možda se on u tom trenutku tebe uopšte nije sećao, možda je upravo pričao sa svojim kolegama, u stvari još gore, možda se izmotavao s nekom... Eto, da, govorio sve one gluposti koje ponekad mladići govore kako bi napravili utisak, umesto da su iskreni, da jednostavno kažu sviđaš mi se, igraju stalno neke igre. Eto, možda je igrao neku takvu igru... A ti si se ipak odrekla onoga što si mogla da proživiš... Zato što ima stvari koje se više ne vraćaju, postoje samo u tom trenutku i gotovo... Eto, a ti si se oduprla, možda beskorisno..."
Niki se osmehne. "Da, možda si u pravu, možda je igrao neku igru koju ponekad muškarci igraju... Ali ja se nisam beskorisno oduprla. Ja sam srećna zbog svog izbora, onako

kako sam bila srećna sve do juče zbog moje situacije. Sada se nešto promenilo." Oli se počeše po čelu. "Pričala si s Aleksom?"
"Ne, još uvek ne. Napisala sam mu pismo."
Oli je zabrinuto pogleda. "Napisala si mu ovo?" "Ne." Niki joj se nasmeši. "Šta, jesi li luda?"
Oli odahne. Dileta odmahne glavom. "Da nađem neko pismo u kom me neko napušta malo pre venčanja, ne znam šta bih radila! Mislim da bih se ubila." Onda shvati šta je rekla. "Ne, u stvari... Osećala bih se loše, odnosno, pokušala bih da shvatim u svakom slučaju... Eto, jedno je sigurno, odmah bih te nazvala, telefonirala, došla bih pred tvoju zgradu, zasula pitanjima..." Niki joj se nasmeši. ,Ali ti nisi Aleks. A onda, to sam mu i napisala u pismu. Treba mi malo vremena za sebe, moram da razmislim, moram da shvatim... Aleks je odrastao, razumeće ovu moju potrebu, sigurna sam u to."
Erika se radoznalo umeša. "A šta si odlučila da uradiš s ovim drugim?" "Još uvek ne znam."
Oli se nasmeši. "To je onaj s fakulteta što si htela da ga upoznaš s nama, jelda?"
Niki klimne. I pomalo se postidi svoje sigurnosti. U ljubavi čovek nikad ne sme da se oseti suviše sigurnim, ni u jednom slučaju.

120.

Na drugoj strani grada. U jednom još uvek neurednom loftu, Pjetro, Enriko i Flavio stoje uz neka zatvorena vrata.
Enriko tiho pita ostalu dvojicu: "Ma šta radi? Uopšte ne shvatam..." Pjetro odmahne glavom. "A šta radi? Plače!"
"Ma daj, ne verujem!" "Pa nemoj!
Pjetro se pomeri malo dalje, ostali za njim. "Stvarno to misliš?" "Da, savršeno se čuo. Još je i šmrcao!"
Pjetro raširi ruke. "A i stvarno, da sa četrdeset godina plače za nekom...! Pa, po mom mišljenju, to je apsurdno."
Flavio naspe sebi piće. "Ma nisam shvatio, kakve veze, po tvom mišljenju, imaju godine. Dvadeset ili četrdeset, to je isto! Zavisi šta osećaš prema nekome, koju vrstu emocije, koliko si zaljubljen, ne koliko godina imaš!"
"Mislim da dobro rasuđujem. Ja da sa četrdeset godina plačem za tamo nekom, smešno.
Jesi li razumeo?"
Flavio se unervozi. ,Ali nije tamo neka! To je njegova žena, žena njegovog života, njegova žena, majka njegove dece..."
Pjetro je precizniji. "Dakle, zasad moraš da koristiš potencijal: mogla bi biti žena njegovog života, njegova supruga i majka njegove dece."
Onda pokaže na zatvorena vrata Aleksove sobe. "Trenutno nije ništa, a mogućnost da bi Aleks stvarno mogao da je oženi objektivno je stvarno mala..."
Flavio odmahne glavom. "Odvratan si mi, a ipak si njegov prijatelj..."
"Baš zato što sam njegov prijatelj, govorim mu istinu! Ne zezam ga, ne puštam ga da veruje, kao što bi ti želeo da uradiš, da bajke postoje... Postoji stvarnost... A znaš Ii koja je stvarnost?" Pokaže mu rukom. "Da on ima četrdeset godina i da je zatvoren u sobi da plače, a da ona ima dvadeset godina i zatvorena je u nekoj drugoj sobi, ali da se jebe... To nije neka bajka, niti noćna mora, jednostavno je realno stanje stvari. I ponekad može biti lepo, ponekad prelepo, ponekad onako, a ponekad ti se može gaditi. Ali kako god da okreneš, počinje i završava se, i to je realnost."

121.

Oli, Dileta, Erika i Niki su sada mirnije pred svojim praznim šoljama. A Oli je ponosna. "Pogledajte, baš u ovakvim trenucima čovek treba da se opušta..."
Erika se ne slaže. "Da, čaj je baš izmišljen za trenutke kad se više ne udaješ." Dileta je popreko pogleda. "Ionako ćeš pre ili kasnije i ti osetiti neku pravu emociju, nećeš celog bogovetnog života moći da izigravaš cinika koji se osvestio, pre ili kasnije ljubav će te preplaviti i odneti..."
Erika joj se nasmeši i raširi ruke. "Pa, ja to zaista samoj sebi želim... A možda će se sve to desiti zaslugom nekog strava frajera blistavog osmeha i super građe, ukratko neke vrste mešavine Klajva Ovena, Breda Pita, Metjua Mekonahija, Eštona Kučera i Vudija Alena..."
"Vudija Alena? Kakve veze tu ima Vudi Alen?"
"Pa, kad te nakon dobrog jebanja muškarac još i nasmeje, onda si našla raj! "Erika!"
"Ne, ne...", Niki je opravdava. "Ovo nije bilo loše. Ja mislim da su se i tamo gore nasmejali..."
Dileta popije s dna već hladan čaj. "Da, da, smeju se... Ali sumnjam da će je pustiti da se izvuče..."
Erika slegne ramenima. "A ko se žuri! Pričaćemo više tamo gore, uvek ima vremena da se ponovo poveruje ili da se zatraži oproštaj. Pogledaj Klaudiju Kol... Prvo glumi u filmu Tinta Brasa, a onda je skoro časna sestra. Daj da proživim ono što je ona proživela, a onda ću stvarno postati svetica!"
Oli pogleda Niki. "Kad smo već kod svetaca, tvoji mora da su bili divni... Nakon svih priprema, susreta s roditeljima, novca koji su već delimično istresli za ovo venčanje iz bajke... Da se ne naljute, ne razbesne, da ti ne otežaju tvoj izbor... Pa, nisu svi takvi..."
Dileta je u vezi s ovim veoma radoznala. "Da, kako su to primili?
,Ah, pa zasad su mirni..."
Oli klimne glavom. "Vidite kako je to lepo. Tako i treba u porodici. Niki digne obrvu.
"To je i zato što im još nisam rekla." "Ah."

122.

Zatvori veoma tiho vrata i onda na vrhovima prstiju korakne, nadajući se da još spavaju ili da su barem u krevetu. Ali, ništa. Jasni glasovi dolaze iz kuhinje.
"Ja mislim da to neće saznati."
"Da, ali ako se desi kojim slučajem?"
Niki proviri u dnevnu sobu i vidi Roberta i Simonu kako sede za stolom s nekim papirima pred sobom. Simona insistira. "Kakav ćeš se to pokazati? Znaš koliko drže do toga, oni su ljudi sa sela, za njih je svadba sve, a ti ih ne zoveš na svadbu svoje ćerke, njihove voljene unuke! Ti znaš da posle nećeš moći nogom da kročiš u selo, je l' tako? Ma šta pričam, u celu regiju..."
Roberto klima glavom. "Okej, onda ćemo ih pozvati. Koliko ima Pratezijevih? Troje, je l' tako?"
"Šestoro! Duplo! Dođavola! Tako stižemo do dve stotine četrdeset jedne zvanice... Koliko ih je!" Simona je ugleda na vratima, digne se i potrči joj u susret. "Niki! Kako si, zlato? Jutros si rano izašla, nisi ni doručkovala, videla sam."
"Da, imala sam predavanje rano...", Simona je zagrli. "Sigurno si premorena..." "Da..."
Naravno, kao i sve mame, odmah primeti da nešto nije kako treba, ali se pravi da ne vidi i pusti da prođe. Savršeno dobro zna da ima vremena, da ponekad treba imati strpljenja i da će ćerka u određenom trenutku osetiti želju da se otvori i da priča. "Sedi, Niki, ako želiš... Mi nastavljamo. Pokušavamo da izračunamo koliko stolova i broj zvanica."
Roberto se počeše po čelu. "Da, Belijevi su rekli da će s njihove strane biti najmanje dve stotine pedeset, mi smo skoro isti... Znači, stižemo do pet stotina i pošto je ketering koji si izabrala..."
Simona ga prekine. "Roberto..."
"Pa, da, koji ste izabrale, ti i sestre i tvoja majka, ukratko, vi žene, sigurno odličan, ali i vrlo skup..."
Simona ponovo interveniše. "Daj, Robi...", ali to radi uz smeh.
Roberto raširi ruke. "Pa ne pričam ništa loše. To je matematika. Biće sigurno fantastičan ketering i izaći će oko sto evra po osobi, što pomnoženo s pet stotina..." Počne da lupka po svom digitronu koji drži na stolu blizu papira. "Evo, čak mi ni rezultat ne dolazi, izlazi van displeja, odnosno, i digitron se uplašio." Onda se Roberto okrene prema Niki. "Ukratko, tvoja majka i ja smo mislili... znaš one što pobegnu da se venčaju u Njujork, onako kao iznenađenje? Zar to nije vrlo lepo?! Mi ćemo se praviti da ništa ne znamo i poklonićemo ti svadbeno putovanje najlepše na svetu, u stvari uključujući i put oko sveta, plus ekstratroškove za svaki tip luksuza!"
"Roberto!" Ovog puta Simona se stvarno naljuti. "Stvarno si seljak! Kako možeš da misliš na novac pred venčanje svoje ćerke? Odnosno, radije bi da uštediš, nego da je vidiš kako se udaje? Trebalo bi duplo da platiš samo da je ne izgubiš!"
Roberto pokušava da ublaži stvar. "Pa naravno, daj, šalio sam se..." Onda se okrene Niki. "Ljubavi, ne brini. Potroši sve ono što hoćeš, nemoj ni na čemu da štediš." Niki ih gleda, prvo jedno pa drugo. Zagrize usnu i ne zna dobro kako da počne. Možda je u ovakvom slučaju najbolje šalom. U suštini, nije sigurna. Nikad se nije našla u sličnoj situaciji. Na kraju ipak pomisli da je to najbolje rešenje, stoga se nasmeši i baci.

"Čini mi se da ćemo uštedeti na svemu."
"Odlično!", kaže Roberto, koji očito nije shvatio. Ali Simona se odmah uozbilji, iako zna da u trenucima kao što su ovi nikad ne treba gubiti osmeh. "Niki, šta hoćeš da kažeš, dušo?"
Niki dobro pogleda mamu pokušavajući da shvati da li je ljuta. "Hoću da kažem da zasad ne moramo da potrošimo sav taj novac, jer... Pa, pošto smo odlučili da je zasad bolje da se ne venčavamo."
Robertu bukvalno padne vilica. ,Ah, naravno...", kao da se navikao na vesti, a naročito na promene ove vrste. "Odlučili ste da je zasad bolje ovako..."
Niki klimne. "Da." Simona je proučava, kontroliše. Roberto, naprotiv, gleda papire, s jedne strane pomišlja na sve ove zvanice i na ušteđeni novac, s druge strane na već date kapare, znači na izgubljen novac. Ali pravi se da nije ništa, pokušava da ovim svojim mislima ne oteža ionako napetu situaciju. "Uostalom, ako ste tako odlučili..."
Onda Simona duboko uzdahne i odluči da zadovolji svoju radoznalost. Ionako odlično zna da je nemoguće da određena predomišljanja dođu baš u istom trenutku oboma, naročito kada se radi o ovako ozbiljnim stvarima i ovako teškim za odlučivanje. "Izvini, Niki, što te to pitam... Ali da Ii je to bila baš zajednička odluka... Odnosno, doneta baš zajedno... Ili je neko od vas dvoje prvi izvukao ovu mogućnost?"
"Zašto me to pitaš?"
"Pa, recimo, iz radoznalosti."
"A šta bi, po tvom mišljenju, bilo bolje, mama?"
Simona se nasmeši. "Shvatila sam, Niki. Već si mi dala odgovor. Ako si srećna zbog ove svoje odluke, srećni smo i mi... Je l' tako, Roberto?"
Roberto pogleda Simonu, onda Niki, onda ponovo svoju ženu. "Da, da, naravno. Srećni smo."
Niki se digne, otrči do nje i zagrli je. Jako je stegne. "Hvala, mama. Volim te." Onda brzo poljubi i Roberta i pobegne u svoju sobu.
Roberto dotakne obraz, još uvek je pomalo potresen. ,Ali, nisam razumeo... Odnosno, na kraju, odluku da se ne uzimaju je praktično Niki donela?"
Simona se igra prstenom među prstima. "Da." "Eh, a kako si ti to shvatila?"
Simona ga pogleda i nasmeši se. "Zato što mi je postavila pitanje. Da je tu odluku doneo on, ona se u svakom slučaju ne bi osećala krivom... I onda ne bi pitala šta bih ja više volela, odgovorila bi: to je on odlučio."
U suštini Roberto nije baš siguran da je shvatio. Ali onda mu na pamet padne jednostavno pitanje. ,Ali, po tvom mišljenju, ljubavi, to je opuštena odluka ili se iza krije nešto drugo?"
Simona ga pažljivije gleda. to je? Na šta misliš?"
"Ne znam, eto... Posvađali su se ili je možda umešan neko treći..." "Ne. Niki nema drugog."
Roberto je pogleda. "Ali ja nisam pričao o Niki."
Ovog puta Simona ne zna šta da odgovori. "U svakom slučaju, to nije problem." Samo je u jedno sigurna. Ona ne voli da laže. Onda uzme onaj paket i odnese ga tamo. Zakuca na vrata njene zatvorene sobe.
"Niki? Mogu li?"

"Da, mama."
Simona uđe. Niki je optužena na krevetu s nogama na zidu, okrenutim nagore. "Reci." "Ništa... Stiglo n je ovo, staviću ti ovde." I stavi ga na sto.
"Da, hvala..." Ostane na trenutak na pragu pre nego što će izaći. "Za bilo šta, ti znaš da sam ja uvek tu, je l' tako?" Niki se nasmeši. I malo se postidi. Mama je već sve shvatila. "Biću tu uvek i u svakom slučaju." Onda i ne gledajući je niti tražeći njenu potvrdu, Simona napusti sobu. Niki malo ostane nepomična na krevetu, u tišini. Onda naglim i brzim pokretom zarotira noge, napravi neku vrstu salta unazad i siđe s kreveta. Priđe stolu. Pogleda paket. To je njegov rukopis, poznaje ga. Aleks. Niki ga malo odmeri, drži ga tako u rukama. Lagan je. I ne pada joj na pamet šta bi to moglo biti, ali u ovom trenutku čak nije ni radoznala, samo želi da plače. A to niko ne može da joj zabrani.

123.

Naredni dani su za Aleksa predstavljali veliki napor. Veoma veliki. Kao da iznenada, kao nikad do ovog trenutka, ništa više nema razloga što postoji. Ni uspeh, ni posao, ni prijatelji. Iznenada izgubljen u ovom gradu, njegovom gradu, Rimu. I čini mu se da ga čak i ne poznaje, čini se da su ulice nove, one iste kao i uvek, kao da su nepoznate njegovim očima, lišene boje, a lokali, radnje, čuveni restorani, iznenada su izgubili privlačnost, razlog, uzrok. Ide okolo bez nekog cilja, po ceo dan ne gledajući u sat, ne znajući gde da ode, nemajući nikakav cilj, nikakav razlog, bilo kakvu obavezu. A u njemu peva Batisti. Kao da je u nekom mikseru sa svim njegovim pesmama. Kakav osećaj lakog ludila boji moju dušu. Bez tebe. Već bez korenja. Toliko dana u džepu svi da se potroše. I ako ti zaista želiš da živiš jedan svetao i mirisniji život.. Svetla, ah, obično se tako ne radi. Konfuzan. Od urlika, besa, ljubavi koja je eksplodirala, fizičkog bola, slomljenog srca, uprljanog prijateljstva, skrhane emocije, osećaja potresenosn, uvijenog, presečenog. Tako se oseća. S neprekidnom muzikom u svojoj glavi i nekom unutrašnjom krhkošću, lakim žalom, iznenadnom suzom i željom da ne priča. Protiče noć i taj nepomičan mesec čini se da zna sve ali ne priča. Protiču dani s tim suncem koje jedva primećuje, onako savršeno okruglo, u svom bolnom odvajanju, u svom dosadnom ponavljanju. Dan za danom. Noć za noći. Sve je dosadno. Aleks kruži svojim kolima.
"Halo? Ne, Andrea. Danas neću dolaziti u kancelariju."
"Halo, mama? Želeo sam nešto da ti kažem." Tišina i strah od pitanja, ljudske radoznalosti, od pitanja zašto i kako nešto završava. "Ne, ne, samo je odloženo. Sve zaustavite." Pometeno za neko sutra, ko zna. Ali oni insistiraju, žele da znaju.
"Ali zašto, da možda nema nekog trećeg? Za tebe? Za nju? Da se niste posvađali? Mogu li nešto da uradim, čini mi se da je ružno da je ne pozovem, a i tu su njeni roditelji? Nije lepo tako nestati... Alekse, reci nam istinu! Možemo li da uradimo nešto za tebe? Naša kuća je uvek otvorena... Svrati, reci nam nešto, molim te."
A s druge strane čuješ požudnu radoznalost, kao da su ljudski događaji u svakom slučaju razlog iznenađenju, da se ispituje, traži, otvaraju fioke, čitaju pisma, saznaju novosti, iznenađujuće istine, dramatična otkrića! Gladni tuđeg života. Ma šta hoćete da znate! Šta ima da se zna više od činjenice da se završava jedna ljubav! Znači, gotovo je. Gotovo? I to je skoro urlik koji para, ta reč, kao da se srce, začuvši da je um izgovara, skupilo, opružilo kao neki lastiš apsurdnih mogućnosti, napeto kao neki opasan luk spreman da odapne bolnu strelu, još više, još napetije, sve do neverovatnog, sve dok se ne razbije, kao pet muzičkih žica dovedenih do razdraženosti, poslednji tragičan solo starog rok muzičara na njegovom poslednjem bisu, kao stari labud, već promukao, u onom svom voljenom konačnom poju. Eto, tako se oseća Aleks, na kolenima, iscrpljen, pobeđen, izgreban, pred lepotom i veličinom svoje ljubavi prema Niki. Tek sada shvata koliko ju je voleo, tek sada se stidi što ju je naterao da pati, što je čak i na trenutak skinuo taj osmeh s njenog lica, i voleo bi da kazni sebe što je prouzrokovao neku suzu, želeo bi da se prepolovi, klonira, stvori nekog drugog Aleksa, nevinog, kome bi dao jedan bič da se kazni, da oseti na svojim leđima te razarajuće udarce i da vidi kako se ti tragovi odmah boje istim onim divnim crvenilom kao Nikina usta, i još novih tragova, novih, tananih, ali divljih i dubokih, urezanih, ukosnicama koje odnose njegovu kožu, savršenih kao njen osmeh... Taj osmeh koji mu toliko mnogo nedostaje. Sve to bi želeo da oseti, i još. I ni najgori fizički bol ne može se uporediti s onim što oseća u svom srcu. Apsurd tog pneumatskog bola, potpuno odsustvo svega, kao udah u svetu bez vazduha, kao da je ispio praznu čašu, skok u bazen bez vode, tišina morskih dubina, odsustvo bilo kog zvuka, reči, boje, radosti, sreće, iskristalisanih osećanja, kao u nekom svetu rascepljenom napola, i iznenada taj osmeh ukraden, nacrtan, raspet, obložen, lišen duše. Tako se oseća Aleks, u praznini koja žiga. Ko mi je to ukrao emocije, osećanja, sreću? Lopov, prokleti lopov

ljubavi, uzeo si je a onda sakrio, prikleštio i poslao u najhladnije dubine ove zemlje koja mi je domaćin. Idem iz dana u dan ne primećujući više toplinu sunca, i sve mi je dosadno i bolno me muči, osuđen sam da patim večno, kao neki osuđenik na doživotnu robiju koji nije nikada video suda ili sudija, ili nekog ko bi mu mogao reći nešto, uzrok njegovih krivica, ma koje da su. Ne. Zauvek će biti u ovoj sobi, sam, sa svojim mislima i svojim uspomenama, pokušavajući da shvati ko ga je zatvorio i koja bi mogla biti njegova krivica... Ako je ikad postojala krivica. Kao onaj film koji me je zaprepastio, nasilan, dramatičan. Razdirući u svojoj čudnoj apsurdnosti. Old Boy. Korejski film. Neverovatan događaj koji zadire u najdublje delove uma, u najcrnji mrak. Kao da je ogromni oktopod, jedan od onih gigantskih polipa, stigao iz ambisa, svojim ogromnim pipcima obavio splav jadnog brodolomnika koji u tom trenutku spava i povukao ga dole, u tamu mora a da to ovaj nije ni primetio, nestajući tako, paf, kao čarolijom. Kada patiš na ovaj način, teško ti je da poveruješ da postoji Bog, da je neko zaista gore među zvezdama i da nema milosti prema tvom očaju. I na trenutak se setiš sreće ljubavi i samo gledanje u lepotu tog raja natera te da shvatiš još više okrutnost pakla koji živiš. Onda Aleks gleda TV. Odličan voditelj, koji je osvojio sve i svakoga, oznojen i zadihan ide po sceni, baca se na zemlju, skače, pokušava da diriguje orkestrom, onda se iznenada zaustavi i priča nešto. Ali Aleks je smanjio ton. I tako ne zna ono šta ovaj priča, ali vidi njegove usne, oseća njegove oči. Umoran je i ovaj pogled je tužan, a njegove oči boje se patnjom. Aleks shvati da nisu potrebne reči, ni pare, ni uspeh ni moć da bi ponovo zadobio onu svetlost, onaj mali ogromni plamen čije je ime sreća. I ne postoji radnja, ni dokument ili papir, niti preporuka koji ti je mogu vratiti. Pa onda ništa nije istinito. Na kraju duge nema onog lonca punog zlatnika. Nakon the end u romantičnim filmovima, nakon one prelepe ljubavne scene, nakon onog poslednjeg strastvenog poljupca pre nego što se sve zacrni s onom predivnom muzikom, nema više ničeg. Ničeg. U stvari, možda se dva glumca mrze! Nakon stop! režisera oni se ne pozdravljaju, ne pričaju međusobno, zatvaraju se u svoje kabine i telefoniraju nekome kako bi ogovarali jedno drugo.
"Znaš li šta je uradio? Pružio je ruke, to je jedna svinja, na ekranu izgleda kao strava frajer, a u stvari je odvratan."
Ili se on olakšava. "Ne znaš, baš se loše ljubi! Ima užasan zadah, mlohavo telo... Trebalo bi da mi daju duple pare samo da odigram scenu s njom..."
I Aleks nastavlja tako, kao pijanica u svom bolu a da nije popio ni kap. Pokušava da životu da neki smisao, ali u nekim slučajevima je kao što kaže Vasko, kad se tako pati, život nema smisao. Nema ga bez ljubavi. Bez tebe, Niki. I nastavlja se onaj miks. Toliki dani u džepu svi da se potroše. Ali zašto se sada bez tebe osećam kao ispražnjena vreća, kao neka odbačena stvar? I nastavi da stavlja Batistijeve pesme kao da na neki način samo on i Mogol zaista znaju koliko je beskonačan bol kada se izgubi ljubav. Odupire se i pati u tišini, i nosi svoj život dalje kao da je sav prikačen ogromnim užadima, i kaci ih na svoja leđa, kao jaram za vola. Vuče, pateći se, teret života, dan za danom, na posao, u kancelariju, šaleći se i smejući sa svima kao da se ništa nije desilo, među ljudima, na ulici, u radnjama, u prodavnicama i opet među svojim prijateljima, uveče, u toj jedinoj tišini koja mu je s vremena na vreme dozvoljena. Pa ipak istrajava, prolaze nedelje i on istrajava. A čini mu se da je nemoguće. Svako veče mu se čini još bolnije, kao da ostavlja prostor više nego vreme u svemu onome što je imao i taj iznenadan polazak na nepredviđeni put, možda bez povratka. Sve je gotovo? Zaista je sve gotovo? Ne. Ne može biti. I to što živi u toj nedoumici još ga više povređuje. Kao da Aleks želi da ostane u sumnji, da ne zna dobro do kraja šta će biti od njih, ta ista rečenica koju su uvek jedno drugome veselo govorili, skoro se zezajući... Otkrićemo samo živeći. A sada? Šta će sada ostati da se otkrije? Možda ništavilo njihovog ćutanja. Hladnog, ciničnog, perfidnog, odvratnog, veselog. Ah, užasnog. I onda samo ta pesma. Ponos i dostojanstvo. U beskraj. Istrajati. Dalje od telefona. Inače... zna se.

124.

Park Vile Pamfila obasjan je lepim suncem. Mnogo ljudi uživa u kratkoj šetnji pre nedeljnog ručka. Enriko gura kolica dok se Ingrid smeje pokazujući na decu koja nedaleko trče.
"Šta radiš?", pita okrećući se pozadi. Ana se zaustavila i gleda veliki hrast. Pažljivo ga posmatra.
"Jesi li video koliko je lepo ovo drvo? Zdravo je. Sviđa mi se." "Ti si neki ekolog, a?"
"Da, a drveće je veoma važno... Znaš, zar ne, da oni vezuju ugljenik...?"
"Ja znam da leti pružaju svežinu.... Ingrid, šta je? Nemoj tako da se naginješ." Devojčica pokušava da dohvati zvečku koja joj je pala na zemlju. Ana potrči, stigne ih i klekne da je dohvati. Pruži je Ingrid, koja se nasmeje. Ana se digne i počnu da koračaju, sada bliže jedno drugom.
"Kako to da si takav zaljubljenik u prirodu?"
"To je zbog mog oca... Mnogo čemu me je naučio kada me je terao da shvatim važnost toga da volim, shvatam i štitim okolinu. Vodio me je sa sobom u duge šetnje u prirodu i brda, išli smo na more, biciklom, ukratko, uvek u pokretu i bez automobila. Baš sam se provodila. Umeo je da mi objasni svaku stvar, kaže ime svake životinje, zašto se tako ponaša, kako to da ovo drvo ima lišće ovog oblika i mnogo drugih stvari... Moj otac je bio super. Preselio se u Rim kada je imao samo dvadeset godina da bi radio kao grafičar i uspeo je."
"A gde je živeo ranije?", upita Enriko nameštajući bolje Ingridinu jaknicu.
"U Holandiji. Moj otac je bio Holanđanin. Eto zašto sam tako lepa i plava!" Ana malo zatrese kosom s provokativnim pogledom. Ali onda ne izdrži i odmah počne da se smeje. Enriko je pogleda. U suštini, veoma je lepa. Ali Ana je već otišla dalje. Priča brzo gledajući ispred sebe. "Daaa! Šalila sam se... Lepa, baš i ne. Ali plava, da! U svakom slučaju, bio je veliki čovek... Umro je pre tri godine... i mnogo mi nedostaje..."
Veo tuge iznenada prekrije Anine oči. Ona stane i priđe devojčicinim kolicima kako bi se malo poigrala, to je način da se odvoji od ove nostalgije koja teško prolazi. Enriko je ponovo pogleda. I oseti kako ga obuzima iznenadna milina. Skoro da bi želeo da je zagrli kako bi je utešio zbog tih misli. Ponovo krenu u šetnju.
"Najlepše čemu me je naučio, u svakom slučaju, jeste ljubav. Mnogo je voleo moju majku, ona je iz Rima. Bili su fantastičan par, jedinstveni, prijatelji. Zbog toga ja imam svoje ideje o braku. Ne želim da se zadovoljim nekom pričom onako, tek da se to uradi... Za mene mora biti nešto jedinstveno, intenzivno, pravi projekat dve osobe koje se obožavaju i naizmenično pomažu, koje se mnogo sviđaju jedna drugoj i čak i nakon mnogo godina žele da se poljube... Kao što se dešavalo mojim roditeljima koji su se stalno čak i fizički tražili..."nastavlja Ana.
Lagani vetar joj pomeri kosu, bacajući joj jedan pramen u oči. Ona ga nežno premesti i nastavi da korača.
"Znači tvoj san je da se udaš?", pita Enriko.
"Moj san je porodica, kakvu formu da joj da čovek ne vidi jasno. Ali jedna solidna porodica, vesela, prava, koja se ne raspada čim naiđe na poteškoću... Porodica sastavljena od muškarca i žene koji se zaista poštuju, koji jedno drugo vole i ne predaju se... Ali vidim da veoma često nije tako. Danas se parovi raspadaju kod prve prepreke, čini se da su zajedno samo zato što je moderno biti u paru, ne zato što u to zaista veruju... Jesi li video koliko se

brakova završilo nakon veoma kratkog vremena?" Onda se Ana zaustavi. Naravno da je video... To se i njemu desilo. "Izvini, Enriko... Nisam to htela da kažem..."
Enriko se pomalo gorko nasmeši. "Ne brini... U pravu si... I ja mislim kao i ti. Samo što se posle osvrnem oko sebe i vidim i svoje prijatelje, Flavija, Pjetra, onog istog Aleksa, ni njihove priče ne idu dobro... Naše društvo se menja i na kraju čovek mora da se zadovolji da ne realizuje svoj san već onaj zajednički... koji je manje lep i romantičan... 'kule u vazduhu koje se jeftino izgrade skupe su za rušenje...'"
Ana ga pogleda. "Lepo rečeno..."
Na trenutak Enriko se oseti sličnim Pjetru, koji stalno citira, a toliko puta ga je kritikovao zato što koristi tuđe rečenice kako bi sebe prikazao u lepšem svetlu. "Da, hvala... Nije moja., od Fransoa Morijaka je..." I pomalo se postidi.
Nastave da hodaju, uputivši se prema parku. Već je vreme ručka i Ingrid počinje da oseća glad.
"Hoćeš li danas da ostaneš kod nas na ručku? Hajde... Napravićemo pravo jelo, a tu su i sirevi i suhomesnato i malo svežeg radića s balzamovim sirćetom, ako želiš...", pita Enriko.
Ana se nasmeši. "Da, hajde, nemam ništa u frižideru... spasi me!"
Malo kasnije, u Enrikovoj kući. Ana je u kuhinji i stavlja tanjire i posuđe u mašinu za pranje sudova. Enriko završava s raspremanjem, a Ingrid je zaspala na divanu. Zazvoni telefon. Enriko ode da odgovori.
"Halo..."
"Halo...", Enriko se skameni. Odmah je prepoznao glas. U pozadini se čuje buka, ljudi pričaju. Liči na neki restoran. "Kamila..."
"Da. Kako je? Je l' devojčica u redu?"
"Da... dobro je... sad je s bebisiterkom... kad ćeš doći da je posetiš?" "Sledeće nedelje... čuj... da nisi nešto zaboravio?"
Enriko nabere obrve. Ne razume. Brzo pređe različite obaveze, ali mu ništa ne pada na pamet. "Ne... čini mi se da ne... kažeš nešto za Ingrid?"
"Ne... kažem za sebe. Juče je bio moj rođendan." "Pa?"
"Pa, ništa mi nisi rekao... nikakvu čestitku, izvinjenje..."
Enriko ne može da veruje. Nemoguće. Ova se javi kad joj se hoće i dođe meni da kaže da sam zaboravio njen rođendan? Postoje ljudi koji baš nemaju nikakvo poštovanje prema drugima, ne shvataju ono što čine i šta su učinili onome kome su govorili da ga vole.
"Čini mi se da nema ničeg što bi trebalo slaviti, iskreno. Kamila... A na kraju, ne, nisam se setio. I moram nešto da ti kažem: činjenica da sam ga zaista zaboravio ispunjava me nekom čudnom srećom."
I spusti, ne ostavljajući joj vremena da odgovori. Još uvek je zapanjen kad se vrati u kuhinju.
"Staje, Enriko? Šta se desilo?", Ana primeti njegov čudan izraz.
"Ništa... Nebitan problem. Ne može se rešiti...", i ponovo počne da rasprema. Ana odluči da ne insistira, čini joj se da on to ne želi. Enriko stavi staklenu bocu vode u frižider i pogleda Anu.
"Čuj, Ana... Kada je tvoj rođendan?"
Ana se okrene pomalo začuđena. "Zamisli, bio je baš kada smo se prvi put sreli na

odmorištu... Prošlo je prilično vremena."
Enriko brzo izračuna. Sva sreća, ona i Kamila nisu isti znak.
"I nisam ti rekla koji je poklon tog dana bio najlepši... Ingrid mi ga je napravila... Tek što smo završili s razgovorom i ti si mi je dao u naručje..."
"A šta je to bilo?"
"Prelepi osmeh... Činilo se da zna za moje slavlje."
Enriko joj se nasmeši. Sledeće godine ću se setiti. A posebno, nadam se da ću imati načina da joj čestitam.

125.

Negde se žurka nastavlja. Mladi igraju u grupicama, smeju se, nešto piju. Muzika izlazi iz miksera i di-džejevih zvučnika prelazeći od sedamdesetih godina sve do najnovijih hitova. Niki je pozvala i Talase. Oli luduje, skače na svaku pesmu. Erika pije neki biter i klati čašu držeći ritam. Filipo priđe Dileti s čašom soka od ananasa.
"Drži, ljubavi, svež je!"
Dileta ga uzme i počne da pije. "Mmm, dobar je!"
"Ne! Čuj ovu kako je dobra...", i Filipo počne da igra. Malo-pomalo završi nasred hodnika koji u tom trenutku predstavlja podijum. Nađe Niki i Oli i pridruži im se.
"Ćao!"
"Ćao, šta ima?"
Nastave da igraju urlajući, kako bi se čuli.
"Sve je okej! Jeste li videli kako je lepa moja Dileta tamo dole?", i okrene se prema njoj, mašući joj. Dileta uzvrati dižući ruku u kojoj je čaša sa sokom.
"Naravno, Dileta je uvek lepa!", kaže Oli. "Samo mi se čini da je malo debeljuškasta, zar ne?"
"Da, pomalo...", odgovori Niki, "ali baš joj dobro stoji! Čini mi se da je i viša!"
I te reči pogode Filipa kao munja koja rascepi noćno nebo. "I ja to mislim! Meni se mnogo više sviđa tako... mekša je... u svakom smislu!", i ponovo je pogleda dok muzika nastavlja i po prvi put primeti nešto drugačije, novo osećanje koje raste u njemu. I igrajući, ne prestaje da misli na ovu novu Diletu, tako različitu, tako slatku, zrelu. I priseti se njene hrabrosti onih prvih dana, kod doktorke Rosi, kako je ona bila uz njega, pokušavajući sve da pojednostavi iako je bila veoma uplašena. Ponovo vidi sebe zbunjenog, ljutog, izgubljenog u kući, na fakultetu, s prijateljima, s njom. Kao u iščekivanju ne zna se tačno čega. Kao da neko drugi može da izabere za njega. I ta noć, kada su sve dokasno pričali o mogućnosti da abortira, šta bi to značilo za nju, za oboje, pokušavajući da sve zamisle, nakon što su oboje bili u savetovalištu. Te reči, te hipoteze, sve proživljeno kao usporeno na traci. I on, koji je na svaki način pokušavao da negira očigledno i da ne prihvati ovu novu realnost. Ali Dileta je uvek bila prelepa i jaka, hrabrija od njega, sposobna da mu prenese veliku energiju. I ponovo je pogleda. Nasmeši joj se. Dileta uzvrati i primeti da se nešto u njegovim očima promenilo.

126.

Kiša uporno pada već sat vremena. Suzana izađe i to vidi. "Hej! Šta radiš ti ovde?"
Davide se okrene. "Eh, moj smart'", i pokaže ga. "Neće da krene. Sigurno je neki problem s paljenjem... I ne znam kako da se vratim kući. A očito, pada kiša! Ali ionako će sad prestati, zar ne? Ne može..."
"...Večito padati. Eh, da, film..." "Bravo, vidim da se dobro sećaš..."
"Da. A sećam se i da ti dugujem uslugu. Hajde..." Davide je upitno pogleda.
"Da, vraćam ti ono odbacivanje kući od pre!"
,Ah, okej, hvala, rado prihvatam."
Tokom puta se smeju i šale. Suzana ubaci CD, Paolo Konte.
"Aiii, kakav rafiniran ukus...", Davide je pogleda. ,Ali, u suštini, to sam i zamišljao..." "Zašto?"
"Zato što si veoma privlačna žena", i to kaže s radošću, skoro rasejano.
Ali zašto tako? Nikad se ne zna šta misli... Da li mu se sviđam? Ili me samo zeza? Ma, u suštini, zašto se brinem? Suzana nastavi da vozi.
"Gde živiš?"
"Samo nastavi pravo ovuda i skoro smo tu." Nakon nekoliko minuta Davide joj pokaže da skrene desno, na mali trg. "Evo, potraži neko mesto... U ovo doba možda ćemo ga naći."
Suzana se pravi da nije čula. Ali dok pravi dva-tri kruga oko bloka kako bi našla parking, pita se šta se dešava. Rekao mi je da parkiram. I ja to radim. Odnosno, pristajem da svratim kod njega? I on je to mislio zdravo za gotovo? Ma za koga me smatra! Čak ništa nisam ni rekla.
"Evo, evo, tamo je jedno mesto... Daj da uđemo." Davide pokaže malo napred. Suzana posluša. I parkira se. Davide izađe iz auta i uzme obe torbe. I Suzana izađe.
"Ja živim tamo, u onoj žutoj zgradici, na trećem spratu. I živim sam." I ovu rečenicu samo tako nabaci, nonšalantno.
,Ah, dobro."
Dobro.? Ma šta pričam?
"Mogu li da te ponudim čajem da ti zahvalim?" Davide joj ne ostavlja vreme da razmisli ili odgovori. Nasmeši joj se i uputi se ka zgradi propuštaj ući je. Suzana još jednom ne prigovara, uzvrati osmeh i prati ga. Onda se predomisli. "Ne. Suviše je kasno za čaj. Posle ne spavam. Ali rado ću se popeti. I nasmeši se vedro, iznenada ponovo gospodarica svakog svog izbora.

127.

Muzika luduje. Dileta, Erika, Oli i Niki igraju zajedno, svaka na svoj način, sa željom i potrebom da se izduvaju. S rukama prema nebu, kosom na vetru. Igraj za mene, igraj, igraj, cele noći si lepa... I nikad nije neka pesma bila više u skladu s čistom euforijom, željom da se urla, da se peva u lice. Nemoj da staneš, već igraj, sve dok se ne završe zvezde, zora rastvori zalazak, ja ne završim svoju pesmu a pevam za tebe!
Šaleći, povremeno se gurkajući, sudarajući, ludi od simpatije, ljubavi za životom, snage i krhkosti, entuzijazma i želja, skrivenih želja, očevidnih osećanja, dubokog prijateljstva, glumljene hrabrosti, bezmernog straha. I nastave tako, pred očima svih, ponovo mlade i vesele, izgubljene prijateljice. U pozadini neki profesori u potrazi za sopstvenom mladošću. Mladići i devojke piju obojena pića, di-džej u slušalicama sluša sledeći disk kako bi savršeno nacentrirao mogući improvizovani miks.
"Hej, ja idem da pijem. Ne mogu više... Da vam donesem nešto?"
Niki prva popušta, smeši se znojava drugaricama, s nadom čekajući njihov odgovor. "Dakle? Ja odoh, hej.?"
"Idi, idi, pa idi..."
"Daj! Vidimo se kasnije!"
"Baš si matora kad sad odustaješ! Hajde, igraj s nama!" Niki odlazi spuštajući ruku. Baš u tom trenutku ulazi savršeno umiksovana Alala od "CSS".
Čini se da je Dileta poludela. "Ovo je predivno, molim vas! Molim vas!" I počne da viče tekst, "Aj la la, aj la la... Would you be kind? Gimme one little more, and I'll be superfine...", i igra skačući samo na jednoj nozi, mali okret, skoro zatvarajući oči, nadahnjujući se ko zna čime ili kime, i sve su tu odmah za njom.
"Jednu dijetalnu koka-kolu, molim vas..." Nakon što je naručila, Niki ubija vreme izdaleka gledajući svoje prijateljice koje euforično igraju. Odmahne glavom gustirajući odande njihovu predivnu sreću, skoro se prepozna u pokretima, u osmehu, u smejanju bez razloga, što im se dešava kada se zagrle, kada se stegnu, kada zajedno skaču, kada načine isti korak.
"Lepe. I gledaš ih s neverovatnom ljubavlju..."
Srce joj zalupa kad začuje ovaj glas. Odmah ga prepozna iako ništa o njemu ne zna od one večeri. Gvido. Nije mislila da će ga sresti na ovoj zurki. Ili možda jeste. Ali jedno je sigurno. Srećna je što ga vidi. I osmehne se dok još jednom povlači iz svoje cevčice. Gvido je veselo gleda. "Kako si?"
"Dobro..."
"Dobro dobro ili super dobro.'" "Dobro onako."
"To nisam uzeo u obzir..."
"Vidi, vidi...", Niki se nasmeši dok ispija poslednji gutljaj svoje dijetalne koka-kole. "Ponekad ti nešto izmakne pogledu..."
"Ili se pravim da mi je izmaklo." Niki spusti čašu i pogleda ga. Gvido nastavi. "Svaki izbor je neminovno trenutak bola i radosti."
Gvido joj stavi ruku na usta. "Pssst... Ne pričajmo o tome. Ja tu nemam nikakve veze. To je tvoj izbor i ne treba da odgovaraš za njega nikom sem sebi samoj i svom srcu, tamo gde ostali nisu pozvani da uđu. Samo ti znaš... Zar ne?"
Niki se nasmeši. "Hvala."

"Dođi sa mnom." Ali ne daje joj vremena da odgovori. Uzme je za ruku i odvuče od svih ovih ljudi, kroz dignute ruke koje se kreću u ritmu, mladiće i devojke koji ćaskaju, ljubavi koje se rađaju ili jednostavne simpatije koje odlučuju da daju sebi jednu šansu više. Možda baš kao njih dvoje. Da li je tako? Pomisli Niki. Da li je tako za njega? Gleda ga dok je vuče napolje iz ove velike sale na fakultetu, iznenada daleko od ostalih, i shvati da se smeje zbog ovoga, da je srećna, prijatno rasejana, ukradena od normalnog, od navika. Da li se zbog njega sve ovo dešava? Da li je on motiv moje zbunjenosti? Da li je on motiv moje iznenadne pobune? I zatvori oči skoro uplašena, onda ih otvori baš na vreme da vidi Gvida kako se okreće i smeši.
"Sve onako?"
Ovog puta se Niki nasmeši.
"Sve je dobro." I tako pusti da je odvede do izlaza.
"Evo. Stani." Ostanu nepomični na mermernim stepenicama. Gvido joj je sada blizu, stalno je drži za ruku. "Zatvori oči." I Niki bez ikakvog straha sledi njegova uputstva. Gvido dođe iza nje. "'Zauvek ću ići ovim obalama, među peskom i morskom penom. Plima će izbrisati moje tragove, a vetar će rasuti penu. Ali će more i plaža trajati večno.' To je od Džubrana. Čuješ daleki šum, čuješ li šta ti vetar šapuće?" Nasloni se na njena leđa, skoro je dodirujući, onda se bojažljiv i kulturan približi njenom obrazu. "Daleki talasi nas zovu, izazivaju nas, samouverene, neustrašive, jake svojom snagom, smeju nam se... Dah prirode misli da se bojimo.... Nije tako, jelda, Niki? Mi prihvatamo izazov, jelda?" I to kaže skoro preklinjući, moleći, tražeći da ovaj trenutak tako lep, tako savršen, ne bude poništen od njenog malog, običnog "ne". Niki onda otvori oči, pogleda ga i iznenada ne sumnja. I nasmeši se.
"Mi ne smemo da se plašimo."
Gvido skoro poludi od sreće. "Vaau! Znao sam, znao sam! Idemo." I potrči niz stepenice vukući Niki, koja skoro posrče i sledi ga smejući se.
"Polako! Polako! Dođavola! Ti si lud!"
Ali se Gvido ne zaustavlja i preskoči poslednje stepenike i ide bezglavo i zaokrene na ulicu stigavši do svojih kola. "Evo. Ovo će biti naše oružje..." I pokaže dve daske za surf već natovarene u kola.
,Ali ja nemam ništa kod sebe."
Otvori prtljažnik. "Imam žensko odelo 30, američke mere..."
Niki je pomalo postiđena. To je upravo njen broj. Gvido odluči da bude iskren. "Pitao sam Luku i Barbaru... Jedanput ste zajedno surfovali, rekla je da ti je njeno savršeno odgovaralo. A ona nosi 30."
Niki je malo utešena. A onda, srećna je što joj je Gvido rekao istinu. Na kraju je u potpunosti pridobije. "Juče sam ga kupio... Novo je."
"Ah, da sam rekla ne?"
"U krajnjem slučaju poklonio bih ti ga za rođendan. Da bi čovek bio dobar, ne treba da se boji..." Pogleda je. I ovaj poslednji Nikin osmeh je uostalom njena predaja. I onda se tako prepusti, uđe u kola tiho, zatvori oči i oseti da kreće. To je samo trenutak. I već se mirno prepušta ulicama grada.

128.

Stan je mali ali dobro opremljen. Podovi od parketa. Osvetljeni malim svetiljkama. Osnovni i moderan nameštaj. Laptop otvoren na stočiću od belog drveta. Nekakve police od lakog metala drže knjige o sportu i fitnesu, lampu u stilu šezdesetih godina, jedan aj-pod.
"Evo mog carstva... Samo ti spusti torbu gde god želiš. Idem da stavim vodu za jednu dobru ječmenu kafu. Je l' može?" Suzana se nasmeši. "Da." I Davide se udalji iza jednog zidića koji razdvaja malenu kuhinju od trpezarije.
Suzana pogleda okolo. Velike fotografije na zidovima koje prikazuju Davida u seksi pozama, kao na kalendaru, i neke na kojima on vežba kik- -boks. Zaista je lep. I oseti lako crvenilo na obrazima. Osećam se kao neka devojčica. Ko zna šta bi pomislile moje prijateljice. A moja deca? Sada su na sportskim aktivnostima i moja majka će ih uzeti. Ne mogu dugo da se zadržavam. Suzana pogleda na sat. I u tom trenutku uđe Davide. "Eh, ne, ne želiš valjda da odeš... Ne možeš da propustiš čuvenu kafu od ječma 'a la kik'!", i nasmeje se onim prelepim osmehom koji ju je pogodio prvog dana u sali.
"Okej, neću to propustiti..."
"Skoro je gotova... ali sedi. Doneću ti je", i opet nestane da bi se vratio nakon nekoliko trenutaka s malim poslužavnikom, dve šarene šoljice i dve posudice sa šećerom, smeđim i običnim. Sve stavi na sto ispred divana na kom Suzana već sedi. A on sedne pored.
"Izvoli..."
Suzana uzme kašičicu, izabere smeđi šećer i doda ga u kafu. Počne da meša. Onda pije. "Mmm... pa stvarno je super!"
"Eh... kafa od ječma s jednom kapi 'bejlisa', kafa 'a la kik'! Jaka kao pesnica... preko očiju muževa!", i nasmeši pijući i on.
"Hajde, Suzana, nisam našao način da pričam s tobom, ali već dugo te posmatram i razmišljam. Ti si prelepa žena, vesela, odlučna. Majka koja se nikad ne predaje, žena koja može dati i daje mnogo. Veruj... I prepusti se još životu... Ima toliko stvari koje možeš da otkriješ i da ceniš... Ti to zaslužuješ. Znam da ti to zaslužuješ." Davide spusti svoju već praznu šoljicu na poslužavnik. Uzme Suzaninu iz njenih ruku. Onda je pogleda. I nasmeši joj se. A ona se postidi i skloni pogled. A on joj nežno podigne bradu i privuče sebi. Lagani poljubac, topao, nežan i onda intenzivniji zarobi Suzanu. I ne zna šta da misli. Ne želi više da misli. Prepusti se tom zagrljaju koji postaje sveobuhvatan, a divan je udoban, i nađu se tako, sve sjedinjeniji. I prolazi vreme. I ne zna koliko. Beskrajno. Malo ili mnogo, ne bi umela da kaže. Zna samo, Suzana, da je srećna. Nakratko sve zaboravi. Lagana. Sebe samu.
Davide je snažno grli i ona se pokrije žutim prugastim pokrivačem koji je do malopre bio uredno složen na naslonu divana.
"Znaš... Prošli put kada si me odvezao kući... "A?"
"Mislila sam da probam, ali... rekla sam sebi: nije valjda gej?"
"Eh, ako ne probamo onda smo gej, ako probamo obične svinje, nikad ne možemo dobro da prođemo..."
"Ne, ne, ti ideš dobro, naravno..." I Suzana se stisne jače uz njega. A onda se vedro nasmeši, ne misleći ni na šta.

129.

Jedna pesma se veoma lagano širi kolima. Lovelight. Savršena muzika. Niki se smeši ne otvarajući oči. O čemu govori ova pesma? Ah, da... What am I supposed to do to keep from going under? Now you're making holes in my heart and yes it's starting to show... Kako je to smešno. Nikad to nije pomislila. I onda oseti kako ubrzavaju i malo kasnije već su u prirodi u Laciju, na Aureliji prema Čivitavekiji. Prema moru. Menja se zelenilo drveća da bi ustupilo mesto njivama sa žitom, svetlijim bojama, još uvek skrivenim žukvama. Menjaju se biljke, mlade maslinke duž puta klanjaju se u noćne pozdrave, povijene svežim morskim vetrom, blista njihovo mnogobrojno srebrnasto lišće pod odsjajem meseca. Tamnoplavi automobil s daskama usporava i izlazi s Aurelije. Uvlači se na neki nekaldrmisani put, kaskajući, poskakujući na okruglom kamenju, među krošnjama poprašenih grana koje ga mekano miluju prilikom prolaska, i neki slatki grebež prati kola sve do dole, do plaže, onda prestane. Nastave tako da se kreću, sada tiše. Malo kasnije pred njima se otvori more. Evo velikog izazova. More i njegova snaga. More i njegov moćan dah. More i njegov veseo bes. Veliki talasi izlivaju se na plažu. Pucaju morski konji, peneći se podivljali, jure sve do obalskog pojasa i eksplodiraju na malenim stenama koje oivičavaju plažu. Nekoliko automobila s uključenim farovima uperenim prema moru svetlošću boje ove talase. Neustrašivi surferi pojavljuju se i nestaju klizeći na vrhovima talasa, silazeći kao neustrašivi morski skijaši. "Juuuhuuu!" Čuju se urlici sve do zemlje, dok na plaži pucketaju vatre zapaljene borovinom i nekim starim gredama od čamaca koji su ko zna kada potonuli i greju ponekog surfera koji tek što je izašao iz vode i uzbuđen priča o svojim prethodnim junačkim podvizima izgubljenim u tami noći.
"Jesi li spremna?", Gvido joj se nasmeši i izađe iz kola.
"Uvek sam spremna za ovo." I Niki izađe i pomogne mu da istovari daske. Odmah nakon toga položi ih na zemlju, uvuče se u kola i počne da se skida, ali stane kada primeti daje on tu blizu. "Hej... Je l' možeš da me ostaviš malo samu?"
Gvido se okrene. "Naravno."
Niki isključi unutrašnje svetio. Onda lagano proven okolinu. Eto. Nema nikog, on je u mraku. Počne da skida odeću, onda navuče odelo. Savršeno joj stoji. Izađe iz kola, savije košulju, džemper, pantalone i položi ih na zadnje sedište.
"Gvido?"
Tren kasnije on je pred njom. "Gotovo, sve u redu?"
"Da." I on se presvukao. Stavi odeću blizu njene, zatvori kola i sakrije ključeve na prednjem točku. "Stavio sam ih ovde, ako bi se nešto..."
"Psssst! A ako te čuju?", upita Niki.
Gvido slegne ramenima. "Pa šta, nema ničeg što bi se moglo ukrasti." I pokaže joj glavom prema moru. "Idemo?"
"Da."
Uzmu daske, stave ih podruku i krenu prema vodi. Onda iznenadna misao. Ništa nisam rekla Oli, Eriki i Dileti. Možda me traže, zabrinuće se... Moji... Moram roditelje da obavestim. Ali odmah nakon toga druga misao. Koliko već dugo se brinem oko svega? Suviše dugo. Sada je noć i sve je prelepo. Niki malo-pomalo zaboravi svoje misli i svaki korak je sve veći mir. Pesak je hladan. Prolaze pored jedne vatre, okolo su mladići i devojke. Nešto kuvaju.
"Hej, Gvido, čuvaću vam dve... Kad budete završili, malo da se ugrejete! Okej?"
"Naravno, hvala, Kla!" Onda se okrene Niki. "Tako kad izađemo, poješćemo dve kobasice

i popičemo malo piva, je l' važi?"
"Da, naravno..." Na kraju zaboravi svoje drugarice, svoje roditelje, ostatak sveta. "Hej, hladna je." Uđe i ona i odmah se pruži na dasku. "Da, baš je hladna. Ali je strava ovako po noći... Nikad to nisam radila." Brzo dva puta zamahne rukama i malo kasnije uzme je prva struja i za tren je na pučini. Izgubljena u mraku, među snopovima svetlosti od kola na plaži, i dalekim još mladim mesecom. Niki pogleda prema otvorenom moru čekajući talas. Nešto je okrzne ali se ne plaši. Mora da je neka riba, i to velika. Tišina. Sada nema misli. Ni drugarica, ni roditelja. Sama je nasred mora noću. Čudno je što ni na trenutak nije pomislila na Aleksa. Ali oseća se lakom. Lakom. Koliko već dugo nije doživela ovakav trenutak? Dugo, suviše dugo. Kao magijom evo oseća more pod sobom kako se povlači, naduvava, kao veliki, dubok udah. To je dolazak važnog talasa i Niki to zna. Ne treba da vidi da bi to shvatila. Brzo zamahne rukama prema pučini i onda se umiri, okrene oko sebe, savije i skoči na noge, bez nedoumica, sledi talas, igra s daskom, šeta preko nje, pomera se sad udesno sad ulevo, praveći male krivine, penjući se ili brzo spuštajući po strmom trbuhu talasa. S vremena na vreme susretne se s nekim drugim surferom, pređe ga, izbegne i nastavi svoju igru. Silazi i spušta se, pojavljuje i nestaje, ona predivno jaše po ovim divljim vodenim konjima koji njište peneći se, nabiraju se pod njom, sve dok, nakon što je nekoliko ukrotila, ne uspe čak i da se uvuče u jednu cev.
"Uf... Evo me! Kako je fantastično."
Niki blista. "Da, prelepo. Ovo je jedinstveno osećanje, zaista." "Nikad nisi surfovala noću?"
"Nikad." Niki je uzbuđena, skoro da u očima ima suze. "Glupo, jelda? Mene ovakve stvari izuzetno pogađaju, kunem ti se, iznutra me uzbuđuju, ne znam šta je to..." Gvido joj se nasmeši. Pomalo se stidi što ne oseća isto takve snažne emocije. "To te lepota prirode obavije, u savršenoj ste harmoniji, na tim talasima osećaš se da si deo ovog sveta, a u tami noći nemaš kajanja i tako... Pa, tako se više oseća. Ali to je privilegija nekolicine." Onda joj se ponovo nasmeši. "Takvih kao ti..."
"Kako si smešan..." "Zaista! To je tako."
"U svakom slučaju, ovo je bilo prelepo i to dugujem tebi. Dakle, hvala."
Malo poćute, onda Niki kaže nešto kako bi razbila neugodnu situaciju. "U početku sam se malo i plašila, znaš... Ali nisam htela da ti pokažem. Nisam htela da ti pružim to zadovoljstvo."
,Ah, shvatio sam ja..." "Ma kako da ne!" "Naravno..."
"Onda posle prvog talasa više nisam imala problema....", Niki se nasmeši. "Najmanje pet sam uzjahala."
"Šest..."
"Otkud ti znaš?"
"Bio sam stalno iza tebe. Bio sam na narednom talasu, šta misliš? Nisam te pustio ni na trenutak, osećao sam i određenu odgovornost..." Niki ne zna da li da poveruje u to ili ne. U svakom slučaju, to je i normalno, moglo je biti opasno. "Daj, Niki, idemo blizu vatre, tako ćemo nešto i pojesti..."
"E, to mi zvuči mudro..."

Počnu da hodaju. "Zaista si bio iza mene?"
"Naravno." Gvido joj se nasmeši. "Bio sam tvoj morski anđeo čuvar..." "Ne znam da li da poverujem u to."
"Kako hoćeš. U svakom slučaju, bila si odlična kad si se uvukla u cev. Ja nisam uspeo... Evo nas, ljudi! Da li su još uvek tu naše dve kobasice ili ste ih već počistili?" Gvido sedne usred grupe. Niki ga gleda. Ali, onda je istina. Stalno je bio blizu mene. Inače to ne bi znao.
"Halo, šta radiš? Hajde, Niki, ohladiće se!"
I sedne blizu njega, pozdravi ostale surfere i nakon nekoliko trenutaka navali na pivo a u ruci drži lepu, još toplu kobasicu. "Mmmm! Al' sam gladna! Ovo stvarno vredi... Odlična je."
Jedna plavuša joj doda malo hleba. "Drži, još je vruć."
Druga joj da plastičnu posudu. "Ovde ima paradajza, oprala sam ih." "Hvala..."
Smeše se jedna drugoj, ne poznaju se, ali nema potrebe za predstavljanjem. Ljubav prema ovim talasima je najbolja vizitkarta. I tako nastave da jedu, da se smeše, da ćaskaju o svemu pomalo, da jedni drugima dodaju pivo, pričaju neke surferske anegdote o najvećim talasima, u ko zna kom delu sveta. A noć teče i vatre se malo-pomalo gase.
"Brrr... Počinje da biva hladno." Niki pređe rukama po leđima, odelo se osušilo. "Trebalo je da ga skinem. Čini mi se da mi je hladnoća ušla u kosti... Da idemo?"
"Imam rešenje da se ne razboliš! Je l' znaš da kad se mnogo hladne vode sruči na tebe, ovde na surfovanju ili na motoru na kiši, najbolja stvar je vruć tuš?"
"Naravno... Ali gde da ga ovde nađemo? Nema valjda tuša..." "Ovde ne. Da li mi veruješ?"
Niki nagne glavu u stranu i neodlučno ga pogleda.
"Izvini, dosad si verovala... I ono što si uradila ti se svidelo, jelda? Zašto bih te baš sada zeznuo?"
Niki ga ponovo pogleda, digne obrvu. Da, zašto bi? Onda popusti. "Okej, idemo, ali da ne ostanemo dokasno, važi?"
" Obećavam. "
I tako uđu u kola, grejanje uključeno na maksimum, a muzika naprotiv meka. Gvido promeni CD dok idu. Topao vazduh koji ih pokriva je prijatan. Za kratko vreme unutra je kao da su u pustinji u kojoj topao vetar suši sve. Za to vreme note Viničija Kaposele ispunjavaju vazduh. Ni govora.
Savršen dan.
Život je blagi uvojak, u pari nit, nebo boje jutra boje plave korpe u jaslicama. Zviždućući kada prolaze devojke kao proleća, zviždućući i ostati za stolom da sediš, ne prateći ni kapke ni levak zato što... Ovo je savršen dan, šetam u iščekivanju bez žurbe...
Da. Ovo je savršeno veče. Niki ga gleda, smeši se. On takođe. Onda zatvori oči. Ne želim da mislim, ne večeras. Nastavlja Kaposela, a ona se slaže s njim. Nismo stvoreni da bismo patili, otići ako je vreme da se ode, prepustiti se životu sada bez straha, voleti onog s kim si ili dati onome ko ti da i ne želeti uvek i samo ono što odlazi...

130.

Plava kola brzo napreduju duž puteva kroz provinciju. Niki otvori prozor kako bi udahnula malo vazduha.
"Pogledaj, pokazaću ti nešto..."
Gvido ugasi svetla i nastave tako, u mraku, s ugašenim farovima, obasjani samo mesečinom koja je sada izgleda intenzivnija. "Lepo je, jelda? Sami smo, po ovoj nizbrdici..." Gvido oduzme gas i stavi u ler. Kola tiho lete u noći, pod tamnim nebom, kroz zelenilo šuma, ne čuje se čak ni zvuk motora, čini se kao da su na nekom čudnom surfovanju, ulazi vetar kroz prozor, toplina ispod nogu i malo dalje, među drvećem, vidi se nešto čudno.
"Pogledaj, Gvido..
On se nasmeši, onda ubaci u brzinu i upali sva svetla. "Znaš li kakvi su ono mali plamičci?"
"Ne, šta je to?"
"Svici." Malo ubrza i nestane iza brega. Vozi sigurno, duge krivine, spore, sekući kroz velika zelena polja, i prostranstva žita, sada definitivno sami u toskanskoj prirodi. "Evo... Stigli smo."
Niki se digne u sedištu, radoznala, vesela, ponovo devojčica. I to koliko. Iza krivine, dole niz nizbrdicu, kola poskakuju sve dok se ne zaustave na malenoj zaravni. Gvido ugasi. Pred njima svetao dim, proziran, diže se lagano prema nebu, sve dok se ne izgubi. Nalaze se u banji Saturnija. Kao mali prirodni pakao, muškarci i žene u polumraku uronjeni su u bare pune sumporne vode, kao neki veseo Danteov krug, prirodan i prijatan, bez nekih naročitih kazni, ali možda s ponekim krivcem... Iz tame šume veliki topao vodopad izbija iz stene i survava se posred velike jame. Tamo unutra nazire se nekoliko ljudi.
Lagano se kreću unutar ovog čudnog vrenja, pojavljuju se i nestaju s vremena na vreme među ovim sumpornim isparenjima.
Gvido posmatra Niki. Fascinirana je i izgubljena u ovoj paklenoj slici. "Dakle? Jesi li spremna da zaroniš? Biće prelepo."
Niki ga pogleda i nasmeši se. "Čini mi se daje ovo fantastično."
I za tren izađe iz kola, načini nekoliko koraka bosim nogama po hladnoj i poroznoj steni koja okružuje jamu, onda lagano uđe u vodu u svom tankom odelu za surf Uroni.
"Dakle? Nisam te razočarao, jelda? Fantastično je ovo mesto... Jesi li ikad bila?"
"Ne." Ostane da ćuti, a onda Niki, zagnjurena sve do brade u ovoj tako toploj vodi prizna:
,Ah je prelepo, kunem ti se, baš mnogo opušta..."
Gvido joj se nasmeši. ne znaš kakva ti koža postane..." Onda se ispravi. "Iako je tvoja već prelepa."
Niki izbegne njegov pogled i još više uroni, sad joj voda stiže sve do usne. Čini joj se da je u nekoj kadi, kao kod kuće, kada se kao mala kupala. Toliko dugo joj se to ne dešava. Baš je opuštajuće.
"Čudna stvar kod ovih jama jeste to što, ako se udaljiš malo od centra, voda postane malo hladnija..."
Gvido klima glavom. "Mmm... Mmmm..." Onda mu jedna ideja padne na pamet. "Za mnom!" Uzme je za ruku i primora da izađe. "Ali, hladno mi je!
"Dođi, videćeš da će nam biti još bolje."

Uzveru se kao i svaki dobri surferi na ivicu vodopada sve dok ne stignu do gornje jame.
Ovde je još jedan vodopad koji dolazi s još višeg mesta i gde nema nikog. "Dođi!" Gvido uđe prvi, Niki ga sledi. "Ovde je baš topla, divno je..."
"Da, hajde da uđemo ispod." "Kako?"
"Ovako." Gvido zapliva prema sredini i stane ispod vode, koja onako topla pada s najmanje dva metra visine i razbija se o njegova ramena, na glavu, na leđa, skoro ga energično masirajući. "Dođi, Niki! Prelepo je! Šta je, bojiš se?"
"Ja se ničeg ne bojim!" I tren kasnije ona je kod njega, pod vodom koja je skoro nosi, i Niki se odupire i pomera ramena pod ovim snažnim mlazom i oseća kako joj se razmrdavaju mišići, sve više, sve opuštenija i vedrija. Već mesecima se nije tako osećala. Pod toplom vodom Niki zatvori oči i pusti da je ova misao nosi, dug uzdah, još duži, onda potpuno prepuštena. Ah... Kako je lepo, baš joj je trebalo. Onda iznenada oseti kako je neko hvata za ruku. Otvori oči i skloni se od vode. To je Gvido. Vuče je k sebi, među vodopade i stene, da budu skriveni od svih i svega, u malenu pećinu gde voda pada s visine ispred njih kao neka zavesa. Kroz ove mlazove nazire se mesec, a uz ivice vodopada samo je tamna šuma.
"Dakle, Niki... Je l' ti se sviđa?"
"Mnooogo... Ovo mesto te vrati u život, zaista. Ovde se kompletno napuniš, sad bih mogla satima da surfujem."
Gvido je još uvek drži za ruku i onda pogleda u oči. "Gde idu ove moje reči, gde beže...
Da se možda ne plaše da ti kažu volim te?'
I Niki ostane otvorenih usta, ne može da veruje. "Ali to je moja rečenica, ona rečenica koju sam stavila u flašu!"
Gvido joj se nasmeši. "Nakon što sam te odvezao kući, cele noći sam trčao duž reke. Ne bih nikad mogao da dozvolim da je neko umesto mene nađe..." Još jedan osmeh, i onda joj se lagano približi. Njegove usne lagano pod ovim vodopadom. I onda taj osmeh tako blizu, tako lep. A i te reči. Cele noći sam trčao duž reke. Još bliže... Ne bih nikad mogao da dozvolim... Još više... Da neko drugi nađe tvoje reči umesto mene. Onda Niki zatvori oči i više ništa ne vidi, ni umom, ni srcem, ni onaj daleki svetionik, druge dane, druga vremena, ono Plavo ostrvo, more, uspomene. Ništa više. I konačno se baci, skoči i padne u njegovo naručje, izgubljena u ovom mekanom poljupcu, toplih zaboravljenih usana, ljudske pometenosti, krivice i oproštaja u isto vreme, ona mlada devojčica ophrvana nekom budalastom, glupom željom, da bude slobodna još jedanput. I odmah nakon toga, u trenutku su ispod ovog vodopada, skoro oslobađajućeg, i odvoje se i traže se i smeju, postiđeni, veseli, zbog ovog čudnog koraka, tako laganog, tako lepog, tako čistog... I ne samo zbog sve ove vode. Niki se pusti da pluta. Oseća kako su joj uši zapušene i čuje daleke šumove, čudne morske odjeke u ovoj sumpornoj jami. Njena kosa pade, kao i njene ruke, opuštene duž bokova, onda prstima dotakne pod vodom nekoliko malih kamenova zaobljenih sumporom. Među dimom jame i svega onoga što se desilo, iznenada je izgubljena. Ko sam ja? Gde sam završila? Šta će se sa mnom desiti? A moja ljubav? Moja jaka ljubav, postojana, ubeđena, skoro besna, utvrđena, odlučna uprkos ćelom svetu koji je bio protiv naše razlike u godinama? Aleks... Zašto si me napustio? U stvari, ne. Zašto te ja napuštam? Zar nisu uvek oboje krivi? I ostane tako, optužena u ovoj vodi, umorna od hiljadu pitanja koja ne nalaze odgovor. Tišina. Treba mi tišina. Srce, ne pitaj me ništa, umu, pusti me. Samo jedna suza napusti njene oči, siđe i klizne niz obraz u zaklon od svih i svega, kradomice, skrivena, kao mali lopov koji je nešto ukrao na pijaci i sad izmiče, gubeći se među ljudima. Na isti način ova suza završava u vodi dovršavajući svoj mali put i sva ona pitanja koja su je prouzrokovala. Niki ostane još malo u vodi. Onda se digne i nasmeši mu se. Gvido je radoznalo gleda, skoro zabrinuto, možda

pomalo s kajanjem, možda. "Da li sam pogrešio?"
Niki počne da se smeje. "Ako je neko pogrešio, to sam ja... Ali znala sam to... A onda...", Gvido je gleda očekujući završetak rečenice. "A onda?"
"Pustimo..."
"Ne, ne, molim te, reci mi..." I ponovo je uzme za ruku, u stvari za obe ruke, na trenutak bojažljiv, skoro pažljiv, neodlučan da li da ponovo pređe granicu. "A onda?"
Niki mu se nasmeši. "A onda... Želela sam da se okupam." I izađe iz jame. Gvido je posmatra. Po prvi put u ovom odelu obojenom mesečinom, uokvirenu ovom tamnom šumom, vidi ženu. Vidi ocrtano telo, odlučno, ženstveno, meko, zaobljeno. I po prvi put nije više samo igra. Sada je prava želja. I oseti drhtaj, jak, intenzivan, koji mu trči duž kičme, koji mu steže stomak, koji mu ne dozvoljava predah u ovom trenutku za koji se čini da se nikad neće završiti. Onda se Niki okrene i vidi ga u toj jami, zaronjenog u vodu s prozirnim dimovima koji isparavaju pred njim. Vidi u tami njegove oči, njegove mesnate usne, njegovu jasnu želju u ovom noćnom svetlu. "Onda, šta radiš? Dolaziš?" Gvido ćutke izađe. Ništa više ne kažu jedno drugom i malo kasnije su u kolima. Onda preko brda, na Aureliji i na kraju u gradu. Stanu pred Nikinom zgradom. Ovo je bilo putovanje sastavljeno od tišine. Gvido je gleda. Ona još uvek u očima ima onu prirodu i nikakvu želju da se suoči sa stvarnošću. Onda se Niki okrene prema njemu. "Hvala. Ovo je bilo prelepo veče." Spusti lagani poljubac na njegove usne i pobegne. Tako lagan da izgleda kao da ga nije ni bilo, koji ostavlja još hiljadu upitnika za leđima. Ko smo mi? Prijatelji? Ljubavnici? Zaljubljeni? Zajedno? Ništa? S ovim poslednjim pitanjima vidi je kako nestaje u ulazu.
Niki ne zove lift. Popne se peške kako bi što manje buke pravila. Pogleda na sat. Ne. Ne mogu da verujem, pola pet. Koliko već nisam dolazila tako kasno? Ceo život... Kad je stigla do vrata stana, lagano uvuče ključ u bravu i polako ga okrene. Tak. Srećom nisu stavili lanac. Tako uđe i zatvori vrata obema rukama, pritiskajući ih pažljivo da brava ne bi škljocnula. Onda skine cipele i na vrhovima prstiju ode prema svojoj sobi. Kada u hodniku prođe ispred vrata svojih roditelja, proveri pod vratima. Prorez je taman. Nema upaljenog svetla. Sva sreća. Niki ne zna da je u toj sobi Simona ponovo budna. Bilo joj je dovoljno lagano škljocanje kućnih vrata kako bi otvorila oči, ili je možda bilo nešto drugo, ko zna. Činjenica je da prati korake svoje ćerke kao da je vidi, i baš kao i sve mame shvatila je, do koje mere ne zna se... Ali je shvatila. Onda začuje vrata Nikine sobe kako se zatvaraju, duboko uzdahne i ponovo potraži san. Okrene se u krevetu. Da li nešto treba da uradim? Mogu li da intervenišem u životu svoje ćerke? Ko sam ja da joj nešto kažem? Njena majka. Da, tačno, naravno. Ali mogu li da znam nešto o njenoj ljubavi? Kako mogu da interpretiram, odlučim, prevedem njena osećanja, ono što oseća, što doživljava, što sanja... Da li je sada srećna ili tužna ili uplašena... Da li se predomišlja? Premerava. Niki je još uvek devojčica, ponekad zrela, možda i previše odrasla za svoje godine. Onda je i pravo da živi svoj život, bio on bajka ili surova realnost, bilo da ona pada ili se diže, bilo da napreduje brzo ili hramlje, bilo da živi tri metra iznad neba ili pod zemljom. Uloga majke je takva, da uvek tiho budeš blizu nje, spremna da je prihvatiš i podigneš kad je potrebno, da joj ostaviš najveću moguću slobodu izbora i da se slažeš s njenim odlukama, nadajući se da se one podudaraju i sa njenom srećom! Kakva dosada. Kako sam dosadna... Kakva dosadna mama. I nađe se kako se smeši ponovo razmišljajući o ovome. Ma da, Niki, znaš šta ću uraditi? Neću te gnjaviti. Prihvatiću svaki tvoj izbor nadajući se da si odabrala sreću. Eto... Onda vidi Roberta, blizu sebe, koji spava, čak blago hrče. Ma pogledaj ga! Trebalo bi da radim kao i on. Spava i briga ga za bilo kog, a naročito za ono što se dešava u kući! I još hrče! I tako, bar iz ovog razloga, ona ga odlučno i suvo šutne pravo u nogu. Roberto malo odskoči, onda neki čudan uzdah dublji od običnog. Malo mljacne ustima kao da je gladan, kao da nešto traži u vazduhu a onda, kao da nije ništa, okrene se na drugu stranu nastavljajući da spava. Ne mogu da verujem! Nije

moguće. Spava kao anđeo, on spava, a ja se ovde mučim zbog svojih dilema... koje bi, uostalom, trebalo da budu naše! Roberto se još jednom poluokrene. Nije moguće, pomisli, i još je više obeshrabrena. On je nastavio s hrkanjem! Ma!

131.

Niki počne da se skida. Njuši kožu. Prinese lakat nosu. Hm. Baš je čudan ovaj miris. Kao onaj sapun što ga tata s vremena na vreme koristi. Ali dobar.
I jak. Ali, tačno je! Koža mi je glatka kao nikad. Baš je ludo koliko je sumpor dobar za Ph, dobar je za pečurke, za mehuriće, štiti kožu... Ukratko, čovek bi trebalo da zaranja u one jame najmanje jednom sedmično... Da. A onda? Nasmeši se. Šta bi se desilo, ako sam ga nakon samo jednog kupanja u onoj jami poljubila? Poljubila sam ga. I iznenada joj ta reč zazvuči čudno. Poljubila sam ga. Onda se pogleda u ogledalo. Kosa joj je kudrava i nemirna, oivičava joj lice dajući joj drugačiji izgled i skoro se ne prepoznaje u ovom novom svetlu. Poljubila sam ga. Ponovo se pogleda, puna sumnje, kao da u tim istim očima trazi trag prave-pravcate promene. Kao u onom filmu, rimejku s Nikol Kidman, koji priča o vanzemaljcima koji uzimaju ljudsko obličje, malo-pomalo uđu u sve ljude i oni ukratko počnu da se ponašaju drugačije od uobičajenog. Niki se malo približi ogledalu. Da nije neki vanzemaljac ušao u mene? Onda se nasmeši. Nije mi se svideo taj film. A večeras? Večeras ti se svidelo? I ostane tako, kao u vazduhu, gleda se u ogledalu. Onda se nasmeši ovoj čudnoj devojci buntovnog izgleda. Htela sam da se okupam, okej? Možemo li to tako da postavimo? Eto. Recimo tako, molim vas. I nastavi da se skida, skine pantalone, stavlja ih na stolicu i baš u tom trenutku padne joj još jedno pitanje, iznenada, između glave i vrata, koje je skoro ošamuti. A Aleks? Šta bi rekao Aleks? Da li bi se njemu svidelo? I saterana u tesnac, u taj ugao, oseća se kao da će umreti. Ne. Ne verujem. Ne verujem. Ma čujte je. Kao da se neka druga u njoj smeje. Ne verujem! Ma kako možeš tako nešto da kažeš! Samo što se nisi bila udala, gradila si dan za danom, nedeljama, mesecima, više od godinu i po dana veoma važne stvari s njim, i kažeš ne veruješ da bi mu se svidelo? Pa naravno da ne bi! Osećao bi se izuzetno loše. Ono što si uradila je nemoguće i da se pomisli, da se zamisli, čak i da se najmanje pretpostavi... I onda, kao toliko puta, život je rugalica, igra se s tobom, podbada te, provocira, izvrgava podsmehu... Evo gde njene oči vide. Tamo je, u tom uglu, baš tamo gde ga je pre nekog vremena ostavila. Onaj paket koji joj Aleks poslao. I skoro u transu, iako to ona ne želi, ili bar ne bi želela, više bi volela da se odupre, da ode u krevet, da zaspi... Uzme ga u ruke. Pogleda ga samo na trenutak i onda se skrha. Počne da ga odvija, nestrpljiva, radoznala, čepa papir, skoro da ubrza kaznu, da sebi nanese bol što je pre moguće, da bi na neki način mogla da se išiba i okaje za sve i odmah ona želja kao u devojčice... da se opere. Poslednje parče papira pada na zemlju. I evo gde se pojavljuje, u njenim rukama.
"Za tebe, Niki."
DVD. Šta li je to? Kad mi ga je poslao? Da li je već bio našao moje pismo? Onda vidi datum. Ne, to je bio dan kad je krenuo. Veče kada sam prvi put izašla s Gvidom. I samo kad pomisli na to ime i sve ono što se desilo otad, čini joj se apsurdno, večnost, neka druga era, drugi svet, druga planeta. I pre nego što napad panike zavlada njom, Niki zgrabi ovaj DVD, otvori ga, drži u rukama, obema rukama, kao da je neki veoma važan dokument nađen posle tolikih godina traganja. Polako ga podigne. Nežan je, krhak, važan, to je mapa istine, svedočenje one legende koja se oduvek pričala a nikad zaista otkrila. Eto. Sigurna sam da će ovde unutra biti sve ono što mi treba. I onda ga ubaci u svoj kompjuter i nakon nekoliko sekundi pojavi se crna ikona s natpisom "Play". Niki klikne na nju i kao da je otvorila neka vrata, kao da je provirila u neku nepoznatu dimenziju. I was her, she was me, we were one, we were free. Pesma kada smo se upoznali, kada smo imali saobraćajnu nezgodu, odnosno kada sam pala. She's the One... I lagano se nastavljaju note. We were young, we were wrong, we were fine all along... I u filmu se pojavi Aleks. Malo-pomalo muzika se utiša i on počne da govori.
"Ljubavi... Želeo bih da ti kažem koliko sam srećan, ali nisam našao dovoljno reči... Ovaj

svet ih nije dovoljno izmislio da bih mogao da iskažem svoju ljubav prema tebi. I onda bih voleo da ove slike pričaju za mene..." I video se odvija. Muzika se ponovo pojača i jedna za drugom vide se fotografije njih dvoje zajedno. Aleks i Niki na nekoj žurki, Aleks i Niki na časovima vožnje, fotografije snimljene mobilnim telefonom. A onda Niki koja spava i mršti se pošto primećuje da je on snima dok se budi i s vremena na vreme se čuje njegov glas. "Ovde si bila prelepa, ovde sam te voleo celu noć, ovde sam se uplašio... Uplašio zato što sam se zaljubljivao u tebe..." I muzika se još jedanput pojača i počinju fotografije Aleksa samog na svetioniku, svih onih dana kada je čekao. "Ovde kada moj život više nije imao smisla..." Niki se nasmeši. "Ovde kada sam shvatio da ponovo počinje." Kratak film kada ona izlazi iz kuće starog čuvara svetionika.
"Za sto!" Njen glas, ona, Niki. Kako sam bila smešna onako obučena... To je bila prva supa u mom životu! I još fotografija, slika... "A ovde kada sam shvatio da sam bio budala, da sam samo gubio vreme..." Drugačija muzika. "Koldplej". I počinju slike Njujorka. Niki nešto probode u srcu. Ostane u tišini da gleda dvoje kako trče ulicama Menhetna, ona ulazi u "Gep" i onda u "Levis", ona kako proba odeću, košulje, ona koja jednom rukom pritiska video-kameru. Ona koja kaže; "Daj, nemoj da me slikaš... Vidi, ako tako budeš radio, neću se udati za tebe...". I tog dana je to rekla kao šalu, kao da je to samo budalasta rečenica koja nikada, ama baš nikada ne bi mogla postati realnost. I onda Niki počne lagano da plače, u tišini, jedna za drugom silaze brzo suze, kao neka nabujala reka, kao talas koji se naduvava, ogroman, koji se više ne može zadržati, i onda se prepusti, sve pusti i kao da je povučena nekom lavinom oprečnih osećanja, malo-pomalo njen plač se pojača. Muzika nastavlja. Pojavljuje se helikopter, pogled na Njujork s visine. A onda onaj natpis na neboderu Empajera. "Izvini, ali hoćeš li da se udaš za mene?". I prvi završni plan na Aleksa. "Izvini, ali nisam bio precizan. Izvini, ali zauvek ću te voleti." I onda se Niki više ne suzdržava, već počne da jeca i pokrije lice stideći se onog poljupca, one svoje iznenadne želje za pobunom, da se udalji od svega onoga što je imala, od prelepe Aleksove ljubavi. I onda, malena brodolomnica svog izbora, nastavlja da očajava u tišini, obriše suze nadlanicom, žalosna, izgubljena, dezorijentisana, i na kraju besna što nije mogla da nađe krivca za sve ovo do same sebe i svoje čudne, iznenadne promene. Ali zašto su stvari tako krenule.? Šta se zaista desilo.? Ogromna praznina je ophrva i ona se oseti usamljenijom nego ikad. Iako su tamo u susednoj sobi njeni roditelji, koji je vole i podržavaju u bilo kom njenom izboru, iako ima svoje predivne drugarice, uvek u harmoniji s njom, uvek prisutne u svakoj prilici. U tom trenutku Niki se oseti kao izduvana loptica, tu je nešto što niko ne može udaljiti. Nešto o čemu ne možeš čak ni pričati, pošto priča ničemu ne služi, ne može se objasniti, ne može se shvatiti. Nedostatak ljubavi. Izgubiti ljubav, kraj jedne ljubavi, bekstvo jedne ljubavi. I onda se nađeš tako, gola, prazna. Možda si na mestu sa samom sobom, možda, u svakom slučaju lepa ali bez duše. I u roj ogromnoj samoći ne preostane joj drugo do da legne u krevet. Možda ću sutra sve drugačije videti. Možda. I ovog puta, skrhana, iscrpljena, baci se na jastuk, kao da traži neki zaklon, sigurnu plažu, mirnu okuku gde će odmoriti, daleko od svih ovih misli. Ma ko je zaista kriv za sve ovo?

132.

Prelepa kutija uvijena u žuto i narandžasto nalazi se na staklenom stočiću u dnevnoj sobi. Pored, dve čaše soka od pomorandže i dva parčeta torte od čokolade i kokosa. Smešeći se Dileta gleda Filipa, zašto?"
"Kako zašto... zato što to zaslužuješ!"
Dileta gleda paket. "Ali nije nam godišnjica niti mi je rođendan!" "Ne, ali je slavlje! Veruj... Otvori..."
Dileta uzme kutiju. Pogleda je, okrene, protrese da pogodi šta je unutra. "Ne čuje se ništa..."
Filipo ne odgovara i smeši se. "Ma hajde, otvori!" I vidi se da više nema mira. Dileta ga zadovolji. Počne lagano da otvara, pazeći da ne pocepa papir. Nikad nije volela da ga uništava. I malo-pomalo sadržina se otkrije. Dileta ne veruje svojim očima. Onda primeti karticu. Uzme je. Čita je.
"Ne mogu da verujem...", okrene se, pogleda ga i od sreće skoči na njega. Obaspe ga poljupcima, zagrli i uzbuđeno se nasmeje. Filipo pusti da ga ponese, i on se smeje, iznenađen i zadovoljen ovim izlivom sreće. Zato što je ovo više od poklona. Ovo je obećanje, izbor, upliv savesti, putovanje koje treba zajednički proputovati prema tolikim i različitim iznenađenjima. Ovo je skok uprazno ali s dobrim padobranom koji oboje može da drži sigurno. Dileta se digne i uzme Filipovu ruku. Nežno ga gleda. "Dođi... Dođi ovamo sa mnom...", i odvede ga u svoju sobu i zatvori vrata i smesti ga udobno na krevet. I počne da ga ljubi. I bliski su, sjedinjeni kao nikad, malo odrasliji i savesniji, još uvek uplašeni, ali spremni. Konačno spremni.
Tamo, na divanu, nasred nepocepane hartije i velike mašne koja je obavijala, leži otvorena kutija, s nežnim odelcetom za novorođenče, svetložute boje i s mnogobrojnim izvezenim medvedićima na njoj. A onda ta kartica; "Žuto kao sunce koje obasjava tvoj svet, žuto kao cvet koji blista u podne, žuto kao tvoja zlatna kosa, žuto kao san koji će biti stvarnost. Dečko ili devojčica, nije važno: biće predivno kao ti..."

133.

Nekoliko dana kasnije. Plavo nebo bez oblaka. Gužva u saobraćaju, ali bez sirena koje pokušavaju da ubrzaju ritam grada. Aleks samo što je zaključao kola. Brzo se kreće kroz hodnik i ulazi u kancelariju.
"Dobar dan, gospodine Beli, gore vas očekuju." "Okej, hvala."
Očekuju me? Ali ko? I zašto? Šta se desilo? I dok ulazi u lift, neka čudna misao, sećanje iz prošlosti bolno se pojavi u pameti. Tog dana, na telefonu.
"Ćao... Tvoja sekretarica nije dozvolila da pričam s tobom..." "Žao mi je, a gde si?"
"Pred tvojom kancelarijom..."
Aleks požuri napolje i vidi je tamo, kako sedi u čekaonici na onom šarenom divanu, u plavoj jakni i dugačkim "adidas" čizmicama i njene noge, onu fasciklu s crtežima za kampanju LaLune... I za tren kao da se vratio unazad i čini mu se nemoguće da Niki više nije u njegovom životu. I stigao je baš do tog divana kad shvati sve ovo. Niki, gde si? Šta se desilo s našim životom? Zašto? I kao da oseća vrtoglavicu, toliko mu sve izgleda apsurdno. Ali baš u tom trenutku otvore se vrata sale za sastanke.
"Alekse, čekali smo te. Dođi!" Leonardo mu pohita u susret i uzme ga podruku. Onda, skoro ga vukući, izvuče svoj najbolji osmeh. "Evo ga, moj broj jedan; Alesandro Beli!" I propusti ga da uđe. U sali za sastanke ga dočeka slavljenička grupa marketinškog odeljenja, pisaca reklamnih tekstova, producenata, knjigovođa, predsednik i čak i administrator firme.
"Čestitamo, bravo, odlično!"
To su pridevi s kojima podvlače njegov uspeh. A Aleks ih zapanjeno gleda, lagano okreče glavu sleva nadesno, zdesna nalevo, prepoznajući ih nakon godina posla, od svojih početaka s najnižih nivoa, svojih početaka sastavljenih od obaveza, poboljšanja, upornosti, tvrdoglavosti, marljivosti, pameti, malih ciljeva, ogromnih napora, beskonačnih trka, teških časova, velikih uspeha. Pa ipak rado bi menjao sve ovo i sve ove ljude za samo jednu osobu. Gde si, Niki? I šta je uspeh ako nema osobe s kojom bih ga podelio, jedine koju volim?
"Neverovatan trijumf u Americi!", Leonardo ga drži za ramena prevodeći ga u stvarnost. "Zaista ste sve pogodili... Čak im se i slogan svideo."
Tako se okrene i vidi Rafaelu, lepu kao i uvek, više nego ikad, elegantnu, staloženu, tihu, savršenu po ponašanju i vremenu, kako mu se izdaleka smeši i namiguje sa simpatijama, bez lukavstva, a onda upire prstom u njega kao da kaže to si ti, i zahvaljujući tebi sve ovo postoji, kroz tebe proživljavamo ovaj trenutak slave. A Aleks se ovlaš osmehne zbunjen svim ovim rečima.
"Hajde, pustite ga."
I sala utone u skoro religioznu tišinu kada s visine padne motorizovani ekran, a Aleks ne stigne da stane a već je u trenu okružen slikama njihovog kratkog filma. Životinje u trku, lav, gepard, panter, antilopa koja skače, šapa jaguara koja grabi gazelu u letu, sve s dve tamne ruke ispod koje udaraju u kožni bubanj. Tam-tam-tam. Tam-tam-tam. I slike se nastavljaju pretapajući se. Pojavi se reč "instinkt", koja dolazi s dna s muzikom koja se pojačava. Prvi plan na usta pantera koja se razglavljuju i oslobađaju njegovu riku. Onda "ljubav"; lav i lavica koji se divlje spajaju grizući se u vrat, skoro se rastrgnuvši od strasti. I opet grupa antilopa sve bržih, na stotine, koje beže, trče i skoro skaču na kola za lov; red je na reč "motor" i odmah posle toga kroz prvi plan projure, praveći zaokret, kočeći, crna kola.

Prolazi panter koji ih pogleda, otare se bokom, onda se udaljava dok se pojavljuje ime auta i slogan; Instinkt, Ljubav, Motor. Svetla se upale i svi oduševljeno zapljeskaju. Aleks je iznenađen, skoro zaprepašćen.
"Bravo! Odlično!"
Nastavljaju da mu pljeskaju, s vremena na vreme neko ga lupi po ramenu. "Odlično!
Čestitamo, zaista lepa kampanja, najlepša koju sam ja video o nekom automobilu."
Aleks se nasmeši. Ali ne čini mu se mogućim. Kako sam mogao da uradim sve ovo. Upotrebio sam slogan svog života, svoje filozofije, svoj tok misli, za neka kola, za komad gvožđa, koji će me jednog dana na hladan način nadživeti, koji ne misli, ne razmišlja, ne pati, ne raduje se. Ljubav-motor.
Dovde sam stigao? Nije moguće. Još ponekog pozdravi sa smeškom, onda izađe iz sale i otrči u svoju kancelariju. Zatvori se unutra i na brzinu počne da rova po stolu među papirima, usred fascikli, pod crtežima, pod različitim procenjivanim natpisima, izborima, hipotezama. Sve dok je ne nađe. "Ljubav motor." To je moj rukopis. Ja sam ga napravio! Da, tako je. Onda nađe još jedan papir malo ispod, pun upitnika i jedan sa srcem i napisanim slovima, uvek istim A i N. Mora da sam bio pijan, pisao sam, kad je to bilo? Kad mi je bilo loše. Već sedmicama se osećam loše. Bacio sam se naglavačke na posao i čak sam napravio i ovaj nered. Stavi ruke u kosu... kako je moguće? Baš u tom trenutku neko zakuca na vrata. Aleks podigne glavu. "Napred!"
To je Rafaela. "Ćao! Kako ide? Jesi li video kakav uspeh?"
"Ne... Video sam šta se desilo!" Besan, Aleks izvuče natpis "ljubav motor'. "Ovo si ti izabrala?"
"Ne, Alekse, nikad to sebi ne bih mogla da dozvolim. Ti si ga ostavio na stolu. Onda si otišao kući te večeri kad je trebalo da završimo film, zato što... Nisi baš bio dobro..."
Aleks je pogleda, seti se. To je bio dan kada se napio i ona ga je ispratila na taksi. Pomogla mu je da uđe u stan i onda je otišla... Baš je bila divna, a naročito narednih dana, nije ništa rekla i pravila se da se ništa nije dogodilo i nikom nije rekla ni reći o tome. Aleks spusti papir. Rafaela mu se nasmeši. Zna da se setio. "Onda mi je Leonardo rekao da te je nazvao kući i ti si mu izdiktirao rečenicu slogana. Instinkt... Ljubav, Motor!" Rafaela mu se ponovo nasmeši. "Prelepa je. I iako to ne primećuješ, ti umeš da praviš samo prelepe stvari." I izađe iz sobe s pomalo drhtavim glasom.
Aleks zavrti glavom i tresne rukom o sto, onda klone u fotelju. Samo mu je ovo falilo. Ponizio sam je. Ona je sve uradila, film, izbor muzike... montažu, ritam, scene životinja s Nacionalne geografije, prvi plan pantera i na kraju auta. Instinkt i ja... ja sam našao slogan. U stvari, nisam ga našao! Iskoristio sam već postojeći. čak sam i kopirao! Od sebe... ali sam kopirao! I čak sam se i naljutio. Kakva sam ja nesreća... Pa, na neki način moraću to da nadoknadim, u suštini, to je mnogo više njen uspeh nego moj, a svi mene slave... I baš u tom trenutku začuje bip sa svog mobilnog telefona. SMS. Skoro i ne razmišljajući izvadi ga iz džepa. Ko li je sada to? Još jedno zahvaljivanje? Neko od kolega, iz marketinga, iz reklamnog, Leonardo koji želi da me pozove na ručak? Nadajmo se da ne. Danas baš i nisam gladan. A kada otvori poruku i ugleda ime, oseti kao da se soba okreće, pada nebo, zidovi se tresu, zemlja mrmlja, iznenadan vrtlog, emotivni zemljotres. Niki. Ponovo dobro pogleda poruku. Odalji telefon od lica. Da. Niki. Ona je. I ostane tako nepomičan u ravnoteži, na ivici provalije, ponora, grotla vulkana u erupciji... Ili je možda, naprotiv, na pragu raja? Šta li je napisano u ovoj poruci? Da li će ponovo biti srećan ili više neće moći ni da se nada sreći? Odmah gomila hipoteza, rečenica koje Aleks zamišlja da će naći kada otvori ovu poruku.
"Izvini, ali ja sam s drugim." Ne, molim te, reci mi da nije tako. Jedna još bolnija zbog izvesnih reči. "Izvini, ali stvarno te više ne volim." Onda još gore. "Izvini, ali nikad te nisam

ni volela." Onda blago poboljšanje. "Izvini, ali razmišljam." "Izvini, ali još uvek sam neodlučna." "Izvini, ali predomislila sam se." Još bolje. "Izvini, hajde da opet budemo zajedno." "Izvini, ali... da li hoćeš da se oženiš mnome?" Da. Kamo sreće. I ostane tako, da netremice posmatra ono malo zatvoreno pismo. Samo ona zna šta sadrži. Ona koja ju je napisala. I dalje posmatra tu poruku. Pre nego što je otvorim, mogu da zamislim bilo šta, posle — samo ono što zaista tamo nađem. Mogao bih da je izbrišem i da je ne pročitam, da zauvek zamišljam ono što sam želeo da nađem. Onda shvati da ne bi trebalo tako da bude, da život treba živeti do kraja. Jedanput, ne zna ko od njegovih prijatelja rekao mu je: "Čašu gorčine treba celu popiti, samo tako ćeš se ponovo dići." Tako da samo na trenutak zatvori oči, duboko udahne, onda ih otvori i pritisne dugme da pročita.
Ostane tako u tišini, pred ovim rečima. Ponovo ih iščita više puta. Onda odluči da odgovori. Baš u tom trenutku ponovo neko pokuca na vrata.
"Mogu?" AJi Leonardo ne sačeka odgovor i uđe. "Doneo sam ti kafu i kroasan! Da malo nečim slatkim proslavimo tvoj lični uspeh..." Ne stigne na vreme da završi rečenicu. Aleks se digne iz fotelje, uzme sako, onda torbu i brzo izađe iz kancelarije.
"Ne... Izvini."
,Alekse... Ali tvoj uspeh, ovakav dan, svi žele s tobom da pričaju..."
Aleks uđe u lift. Ne odgovori mu, pritisne dugme P. Vrata se zatvore ispred njega. Leonardo još nešto govori, ali ga Aleks ne vidi, ne čuje. Za njega su važne samo reči iz one poruke.
,Alekse, želela bih da pričam s tobom. Ja sam u 'Vila Glori'. Je l' možeš da svratiš?" I onda njegov jednostavan odgovor. "Da."

134.

Lagani vetar pomera lišće visokog drveća. Ono koje je već palo na zemlju pravi od ove velike zelene livade šareni tepih. Neki ljudi se veru uz uspon prema spomeniku palim borcima. Drugi, neumorniji, trče duž velikog prstena koji okružuje vrteške i neke arhitektonske kreacije koje je ko zna koji maštoviti vajar tu postavio.
Aleks brzo korača. Otkad je izašao iz kancelarije, samo je mislio na onu poruku. "Je l' možeš da svratiš?" Kao da je to neka normalna stvar, kao da se među njima apsolutno ništa nije desilo, kao da se radilo o kratkom odmoru nekog od njih dvoje, o poslu u inostranstvu... A ipak, on ju je pozvao nekoliko puta, poslao različite poruke u kojima je izrazio želju da je vidi, da shvati, popriča, razjasni, da malo proćaska, da može da pogleda u njene oči. Da se suoči s tim pogledom. Aleks je bio siguran da bi tako shvatio. Dovoljno bi mu bilo jedno ćutanje, vreme dovoljno dugo kako bi u njenim očima otkrio istinu. Da su se spustile, da su odlutale nekuda, da su bile nemirne ili nervozne, onda ne bi imao sumnji. Bilo bi gotovo. I tako hoda po ovom putu uzbrdo, tamo gde su se hiljadu puta susreli, gde su se smejali i šalili, šetali ruku podruku, s vremena na vreme čak i trčali zajedno. Aleks se nasmeši. Usporio je, tada kada su zajedno trčali, da bi ona uvek bila njemu uz bok, da je ne ostavi iza sebe, da bi je čuo kako izduvava s vremena na vreme kao da daje ritam. Pomogao joj je, naučio je istezanju, i kako da trči na vrhovima prstiju, da se popne uz strminu trčeći unazad kako bi joj mišići zadnjice što više radili, toliko dragi ženama, a s druge strane, i muškarcima. A sada? Aleks korača kratkog daha, s nervozom, nategnutim osmehom. Sada se i ovaj park izmenio. Čini se kao da pripada drugom vremenu. Drugačijem trenutku u ćelom mom životu. Nečemu što se dogodilo pre toliko godina, čega nema više, što se izgubilo, daleko, u vremenu koje neko čudno i već tupo sećanje, čak pomalo i zbrkano, ljubomorno čuva. Aleks stigne na malenu čistinu i počne da pravi krugove. Pogleda nadesno i nalevo, na polja koja okružuju put. Ovde-onde nekolicina šeta s rukama u džepovima, cigaretom u ustima i odvezanim psom koji trči tamo-ovamo iza ko zna kakvog priviđenja neke životinje. Neki mladići prelaze Aleksa, trude se možda da obore neki svoj lični rekord. Dve devojke prođu blizu njega. I one trče. Prva, s plavom kosom, ima velike grudi koje pomalo igraju i odskaču sledeći njen korak i njen ritam, druga, mršavija i niža, ima manje grudi, tamna kosa odskače joj na ramenima. Ćaskaju trčeći, imaju dobro disanje i dobar ritam i obe, prelazeći Aleksa, na trenutak ga pogledaju. Onda, kada su malo odmakle, plavuša nešto kaže, crnka se ponovo okrene da pogleda Aleksa, onda klimne i nešto joj odgovori. Obe prasnu u smeh i nastave tako, vesele, zagrejane, nestajući iza krivine. Ali kao što se često dešava s nekim ko se zbog ljubavi oseća loše, .sve to Aleks ne primećuje. Traži daleko, među drvećem, duž malih zaravni, malih mrlja zelenila između jedne arhitektonske kreacije i druge, sve dok je ne ugleda. Eno je. Korača u tamnoplavom kaputu, dugačkom, modernom, pomalo vintidž, vojnom kaputu. Gde ga je kupila? Ah, da. U Governo Vekijo, pre Trga Navona, tamo gde je onaj mali starinar. Zajedno smo ga kupili jedne večeri kada smo tuda šetali. Niki je izludela vlasnika radnje. Sve živo je probala i sa svakim komadom odeće je improvizovala neku vrstu smešne modne revije za njega. Toga se seća kao da je bilo juče. On je sedeo na nekoj staroj kožnoj fotelji da se divi svojoj omiljenoj manekenki, onoj s reklame njegovog života. Ljubav motor. Onoj koja mu je svakog dana davala snage da bude srećan, da se smeši kiši, da slavi sunce i svaku stvar koja se dešava na zemlji. Ljubav motor... Ko zna šta će Niki reći kad vidi upotrebljeni slogan koji je praktično iskovan iz naše priče... Aleks preseče put i uputi se ka njoj. Niki korača s rukama u džepovima farmerki, s vremena na vreme šutirajući nešto. Glavu drži pognutu, gleda u zemlju i odmahuje kao da se s nekim ne slaže, kao da raspravlja telefonom... U stvari, sad kada je bliže, Aleks vidi da ima bubicu u uhu. S kim li priča? I napadne ga apsurdna ljubomora. Šta li priča? Smeje se? Da li koristi ljubavne reči, nežne, šale, romantične rečenice? I toliko je ophrvan ovom iznenadnom lavinom misli da bi želeo

da pobegne, ode, daleko. Onda bolje pogleda i primeti da ima bubicu i u drugom uhu. Fijuuu. Uzdah olakšanja. Ne priča ni sa kim. Sluša muziku. Eto zašto je mrdala glavom, igrala, držala ritam. I sada, kao daje Niki predosetila njegovo prisustvo čak ga i ne videći, podigne lice. Njen pogled je veoma nežan. S očima koje Aleks odmah prepozna. Mnogo su plakale. Patile. Umorne su, iscrpljene, treba im da govore. I oseti kako ga steže u stomaku. Ne, Niki... Molim te, ne govori mi ništa. Ona se jedva osmehne, blagim osmehom, zamagljenim, slabim, i skine slušalice.
"Ćao... Slušala sam Džejmsa Morisona. Kako si?"
Kako sam, misli Aleks. A kako treba da budem? Kao gotov čovek, uništen, bez razloga za život, bez motiva... Ali odluči da joj sve to ne pokaže, da joj život malo olakša, da joj pomogne da napravi korak, ako ikada bude želela, da je pogura da govori.
"Dobro...", nasmeši se Aleks. "Sada sam dobro. Bolje..." Nešto je morao da kaže, ne bi bilo verodostojno. Postala bi sumnjičava, ne bi joj to dozvolilo da mirno kaže ono što misli zrelom muškarcu, a ne krhkom momku, napaćenom, smrvljenom, iseckanom od ljubavi, ljubomore, sumnji, nesigurnosti, filmova koje čovek sebi pušta kada ne zna, kada više ne može, kada iscrpljen, stavivši na stranu ponos, sakrivši broj telefonira ljubljenoj i nađe njen telefon isključen, u sate kada to ne bi trebalo i to toliko dugo. Ali Aleks se nasmeši i u trenu je kao izbrisao sve one trenutke, one dane, one sedmice o kojima je već izgubio račun. Hajde, hajde, moram da se dignem, sili se da ponavlja u sebi. Steže zube. Još, hajde, gore glavu, pravi se da nije ništa, napred, sav od besa, želje, otpora. A onda najbolnija rečenica, najgluplja i najbeskorisnija, ali tako neophodna da se započne razgovor.
"I, šta ćeš mi ispričati?"
Niki odmah obori oči i potraži snage da mu sve ispriča, da lepo ispriča, ništa ne izostavljajući. "Znaš, mislim da smo načinili suviše krupan korak... Možda još uvek nije bio trenutak, možda mi je trebalo da još uvek živim svoju slobodu..." I dok priča sama primeti. Ne pričam sve. Delimično lažem, ne pričam mu o njemu. "I tvoje sestre, izbor svih onih stvari..."
I baš u tom trenutku njihovi pogledi se ukrste, nastavi se suviše duga tišina. I odmah pogledaju bilo gde, onda ih obore. Aleksa probode u srcu i u trenu shvati. Kao da je zamišljao. I želeo bi da pobegne daleko, sam, ponovo na onaj svetionik, nasred mora, u tišinu. Sam. Sam. A umesto toga i dalje je tu. I nastavljaju da pričaju o svemu, o ničemu, da pretpostave više slobode.
,Ali u redu, nećemo se sad venčati, možda... neko sutra. Ili nikad. "Šta?"
Niki je skoro iznenađena, zaprepašćena što ga čuje šta govori. Ali odmah shvati. Aleks je na iskušenju, napet, iscrpljen. To je jedan od onih trenutaka u kojima bi se zbog ljubavi sve učinilo, i više, jedan od onih trenutaka zvanih "na kolenima", koji kada ih đoživiš, više ih ne zaboravljaš i kada ti se vrate u pamet, u nekoj budućnosti, dalekoj ili bliskoj, teraju te da se postidiš što si se toliko ponizio. Te trenutke nisi nikome poverio, nisi o njima pričao ni najboljem prijatelju ili prijateljici. I ti trenuci pripadaju samo tebi, i kada ih se setiš, shvatiš koliko si voleo.
"Znam samo da nisam spremna." I ne kaže ništa drugo. Ne želi da kaže ništa drugo. Razlog je i što Niki ne zna dobro šta da kaže. Nakon što je čula Aleksa kako priča, iznenada je izgubila svu svoju bistrinu. Došla je da mu kaže kako izlazi s jednim mladićem, a umesto toga ništa mu nije rekla. Ništa. Možda je bilo važno pričati o tome pošto bi pomoglo Aleksu da prevaziđe ovaj trenutak. A njoj da prizna postojanje nekog drugog u svom životu. Ali, da li zaista postoji neko drugi u njenom životu? U suštini, nije se ništa više dogodilo baš zato što ona još uvek nije sigurna, jer je preplašena, jer se oseća loše, jer često plače, jer bi toliko

želela da bude srećna, a ne uspeva. Nije pravo. Nije moguće. Zašto baš meni? Niki je očajna. Tamo je, u tišini, batrga se u svom bolu.
Aleks to primeti. "Niki, šta je? Mogu li nešto da učinim za tebe? Molim te, reci mi. Toliko bih želeo da ti pomognem, osećam se krivim zato što se ti tako osećaš, zbog onog što osećaš... Kao da sam ja za sve kriv... Kao da sam te ja sa svojih dvadeset godina razlike naterao da spališ svoje godine, kao da si se ti iznenada našla u skoku unapred, da naglo preskočiš sve ono što s pravom treba da proživiš..."
Onda Niki uzdahne. Toliko bi želela Aleksu da kaže sve ono što oseća, da nije on kriv ili ne samo on, da je ona jedna budala, devojčica, neosetljiva, koja nije umela da bude za svoj račun i da razmisli i sačeka i odluči pre nego što napravi bilo koji korak. A sada je samo konfuzna i umorna. A Aleks je ponovo vidi s onim pogledom pomalo tužnim, dalekim, kao zamagljenim. Sve ono što Niki nije imala. I onda, pateći zbog tog osmeha koji više ne nalazi, pokuša da je razvedri.
"Ali ništa mi nisi rekla... Poslao sam ti DVD, unutra je bio jedan film koji sam napravio za tebe... I s tobom... Jesi li ga videla?"
I Niki se seti tog predivnog filma, a naročito toga kada ga je videla. One večeri kada je poljubila Gvida. Aleks nastavi da priča. "Znaš, želeo sam da stavim She's the One zato što je to pomalo naša pesma... Kada smo se sudarili..." Ali kada je pogleda tražeći njene oči, primeti da ona plače. U tišini, lagano, silaze joj suze, jedna za drugom, bez prestanka. A Aleks ne shvata, ne zna šta da kaže, potpuno je zaprepašćen.
"Ljubavi... Šta se dešava... Je l' to zbog filma? Nije trebalo da ga pošaljem... Ali ja sam ga poslao pre nego što sam primio tvoje pismo, nisam to uradio da bih te ponovo osvojio, baci ga ako ti se ne sviđa, nije tako važan..." I Aleks joj se približi, pokuša da je zagrli, želeo bi da je stegne, voli, da je natera da se smeje, da je natera da bude srećna, ponovo, kao uvek, više nego ikad, nju, njegovu Niki.
Ali ona se pomeri, udalji ga. "Ne, Alekse..." Nastavi da plače. I onda samo te reči. "Izvini.
Nije trebalo da te potražim."
I ode trčeći, pobegne u livadu, tamo gde su se toliko voleli, gde su se grlili, valjajući se u cveću jednog sunčanog dana, obasipajući se poljupcima jednog prolećnog popodneva. A umesto toga ona pobegne, ne govoreći ništa drugo, ne osvrćući se. I kao što se ponekad dešava, tako, bez ikakvog razloga, Aleksu na pamet padne ona Batistijeva pesma. Bez nekog razloga, bez početka ili kraja, onako kako mu izgleda njegov život. Kako su glasile reči? Jedan osmeh i video sam svoj kraj na tvom licu, našu ljubav kako se rastapa u vetru... Sećanje. Mrtav sam u trenutku. Aleks još uvek gleda u tom pravcu. Nema više Niki. Nema više ničeg. Nije moguće. Izgleda mu kao mora, neka apsurdna dimenzija, paralelan svet. I vidi ljude kako trče, mlade kako se smeju, ljude koji pričaju, zaljubljene kako se ljube, one dve devojke koje ponovo prolaze trčeći, sada umornije, i gledaju kao i malopre, uz smešak. Nije moguće. Kada se za tebe nešto završava za druge se sve nastavlja. Nije moguće. Zašto? Stanite i vi, molim vas... I počne da korača. I vrate mu se u pamet druge reči one pesme. Pali anđeo, to si sada ti u svim snovima mojim... Jesi li ti to sada za mene, Niki? Pali anđeo? I još, druge reči. Kako te želim... Kako te želim... I druge. Iznenada si me pitala koje on... Osmeh i video sam svoj kraj na tvom licu, našu ljubav kako se rastapa u vetru... Eto o čemu je govorila pesma. Sada je sve jasnije. O prevari.

135.

Nedelju dana kasnije. Kasno popodne.
Oli otvara vrata i baca svoju fasciklu s posla na divan. Onda izuje cipele i bosa ode u kuhinju. Otvori frižider, uzme flašu koka-kole, otvori je i malo popije. Onda je vrati na mesto. Pogleda okolo. Da, danas može da prođe, stan joj nije mnogo haotičan. Samo nekoliko jakni bačenih tu i tamo, papuče zavučene pod sto i nekoliko otvorenih omota od CD-a. Onda pogleda na sat na zidu. Još malo pa će doći. Ko zna šta će nam lepo reći...
I nakon nekoliko minuta evo zvoni neko na interfon. Tu su. Oli potrči da otvori. I vidi ih sve tri zajedno.
"Ćao! Našle smo se dole! Vidi, Dileta je donela svašta lepo za jelo!", kaže Erika.
Dileta se nasmeši pokazujući kesu iz supermarketa. "Da, ovog puta ja častim, kupila sam gomilu odličnih gluposti!", i uđu.
Smeste se na veliki divan. Dileta počne da vadi iz torbe flaše koka-kole i voćnih sokova, neke čokoladice od pirinča, lešnike, pistaće...
"Eh, a kako, nimalo vina?"
"Erika! Ma šta pričaš? Popodne je!", odgovara Niki. "Pa dobro, ali ja sam mislila nešto kao aperitivi"
"Eh, aperitiv ćemo napraviti s voćnim sokovima!", kaže Dileta završavajući s razmeštanjem ovih stvari po stolu, "Zdraviji su!"
Niki se nasmeje. "Pa, ukratko, ovo što si kupila nije baš daje zdravo... Šta, bacila si se na užinice? Zbog toga si se ugojila, a?"
"S vremena na vreme zadovoljim sebi neki prohtev, tačno je, a i zasad sam prestala da trčim..."
Oli je pogleda. "Dakle, šta je to tako važno trebalo da nam kažeš? Sazvala si nas s vrlo čudnim SMS-om... 'Najavljujem vam mali Talas...' Šta to treba da znači?"
"Da, i ja ništa nisam razumela", kaže Erika grickajući lešnike.
Dileta se osmehne. I pogleda ih, jednu po jednu. Svoje drugarice. Oduvek zajedno. Vesele. Prelepe. Tako različite, tako sjedinjene. A sada ovde, za nju, uvek spremne da odgovore, da budu tu. Onda pogleda Niki. I pomisli na ono kada se udaljila sa svojim teškoćama. Ali danas je prisutna. I čeka da čuje ovu vest...
"Dragi moji Talasi... Šta ćete raditi za oko šest meseci?"
Talasi se međusobno pogledaju ne shvatajući. "Ne znam", kaže Erika, "možda ću biti s nekim strava frajerom!"
"A ja ću možda raditi nešto lepo s agencijom!", kaže Oli. "Ja stvarno ne znam", kaže Niki rastuživši se.
Oli je stegne za ruku. "Pa, ja znam..."
Sve se okrenu da pogledaju Diletu. "Da, znam... Bićete u bolnici!"
Oli brzo levom rukom napravi rogove, Erika razrogači oči, a Niki napravi čudno lice. "Eh, je l' ti to nama donosiš baksuz?"
"Bićete u bolnici i tražićete moju sobu..."

Devojke se pogledaju još začuđenije.
"Dileta, plašiš nas... Šta se dešava?", Niki je stvarno zabrinuta.
Dileta se smeši odmahujući glavom. "Da, tražićete moju sobu na akušerskom odeljenju..."
Niki pogleda Oli. Erika suviše brzo proguta pistać i počne da kašlje. Niki prinese ruku ustima. "Ne... ali..."
Oli iznenada skoči na divan. "Ali... ali... nećeš valjda da nam kažeš..."
Dileta ih sve pogleda i onda se nasmeši. Pređe rukom preko stomaka. "Napisala sam vam, zar ne? Dolazi mali Talas..."
Oli, Erika i Niki se pogledaju. A onda počnu da urlaju i da grle Diletu, stežu je, ljube i počinju da plaču.
"Polako, polako! Inače kako ću vam doneti mali Talas?!"
A onda hiljadu pitanja i još vike i smeha i osmeha. Dileta priča o svojim sumnjama, o razmišljanju da abortira, o Filipovoj nesigurnosti. A onda izbor, hrabrost da se nastavi dalje, Filipova želja i njena da imaju dete. A Talasi joj postavljaju još pitanja, pitaju je kako je, kako se oseća, da li je srećna.
"Hej, ali posle ću morati da te zovem mama! Mama Dile!", kaže Erika.
"Da, posle ću dolaziti kod tebe po savet kada me moja mama bude nervirala!", šali se Oli. "Hrabra si...", kaže Niki.
"Znaš, Niki... dovoljno je nešto želeti..."
I nasmeši joj se. Niki ostane pogođena ovim rečima. Jednostavnim, istinitim, sposobnim da te nateraju na razmišljanje. I na tren ih ponovi u tišini, jedanput, dvaput, tri puta. Dovoljno je želeti nešto. Baš je tačno. Život zavisi od nas. Kao sreća. Ono što nas je plašilo može postati uzrok snage i lepote. I ostane tako, da razmišlja, dok Erika i Oli pričaju s Diletom i još više se uzbuđuju zbog ove predivne novosti koja će promeniti život njihovoj drugarici. A pomalo i njihove živote.

136.

"Hej, pa šta bi s tobom?", Niki je iznenađena. Nije očekivala da ga sretne. Bar ne sada. Gvido. "Danima te ne viđam na predavanjima...", Gvido se smeši. Ali ipak pokušava da ne bude suviše napadan. "Sve u redu?'
Niki na kraju pomisli u sebi. Ma da, kakve on ima veze, u suštini nije valjda on kriv? "Da, da, sve je u redu. Samo što neke stvari nikad nisu lake."
"Da, tačno. Skoro uvek su najteže."
Polurečeno-nedorečeno, što ostavlja ceo prostor mašti. Tako ostanu u tišini, svako premećući svoje misli. Niki. Koja je ko zna šta shvatila. U svakom slučaju, teško je da izraziš svoje srce, gde ide, gde će te odvesti... Koliko ćeš se povrediti. Gvido je i dalje netremice gleda. Ko zna kakve je odluke donela. Izgleda mi tako izgubljena u ovom periodu. Pa dobro, ionako sam je video samo dva puta i to usred onoliko ljudi... Nismo ni mogli da pričamo više od toga. Ja ću probati.
"Jesi li raspoložena da dođeš kod mene da malo učimo?"
Niki ostane da ga neodlučno gleda, onda digne obrvu. "Ali stvarno da učimo! Ja zastrašujuće kasnim za programom."
Gvido se nasmeši i ukrsti kažiprste na ustima. "Kunem se!" I tako, malo kasnije, oni su kod njega kući.
"Dođi... Moji su već otputovali, blago njima...", smeši se. "Oni to veoma olako shvataju. Imamo kuću na moru u Panteleriji i oni odu mesecima pre leta praveći se da treba da je srede. Ionako mi ostave Dovanu, zenu koja cisti kuću, kuva i ide u kupovinu svakog dana. Šta mogu više da tražim? Sloboda... i komoditet."
I tako se nađu sami u velikoj kući, u mirnoj atmosferi. "Hoćeš li čaj?"
Niki se nasmeši. "Rado..."
Sednu u kuhinju da ćaskaju o svemu pomalo, o nekom drugu s fakulteta koji je počeo da se zabavlja s nekom, o nekom drugom koji se rastao.
"Ma daj, baš su izgledali slatki!" "Da, baš su bili lepi zajedno!"
I na trenutak Niki pomisli na svoju situaciju i malo se trgne, oseti iznenadno lupanje srca, blagi žal. Izgleda da je Gvido to primetio ili možda ne, činjenica je da odmah menja temu. "Ah, mi smo već rezervisali kuću u Fuerteventuri... Doći će svi!"
Niki jedva čeka da se razonodi. "Koji svi?!"
"Pa, Luka, Barbara, Marko, Sara, Erika je rekla da, čak i Oli možda i Dileta i Filipo..." "Stvarno? Nešto su mi napomenule, ali su još bile neodlučne..."
Gvido se nasmeši isključujući ringlu i stavljajući kesice čaja u vodu. "Ne, ne, vidi, tvoje drugarice te isključuju..."
"Nikad to ne bi uradile, to su moji Talasi. S njima surfujem po životu i ako im se smrkne pred očima... Tebe će da bace... I to nasred mora!"
"Okej, okej, kao da nisam ništa rekao... Predajem se. Hoćeš li mleko ili limun?" "Limun, hvala..."
Naspe čaja u dve šolje koje je uzeo iz ormarića nad sudoperom i sednu za kuhinjski sto. I

oboje sačekaju da se ovaj čaj, koji se puši, malo rashladi. "Ah, nikad te nisam pitala... Kako si došao do mog broja?" Gvido se nasmeši ispijajući prvi gutljaj. "Jao, još je vreo!" "Tako ti i treba! Dakle? Ko ti ga je dao?"
Gvido raširi ruke. "Kaže se greh, a ne grešnik!"
"Dakle... Na stranu što se već zna ko je grešnik, a to si ti..." "Ja? A zašto?"
"Prestani s tim moralnim stavom, preuzmi svoju odgovornost... Znaš li koliko se ljudi na ovom svetu ponaša kao ti? Suviše! To je zato što nemaju jaja... Ti imaš jaja, jelda?"
Gvido je zaprepašćen ovakvim razgovorom, nije to očekivao. "Naravno..."
"Eto, onda si svestan da si na neki način doprineo činjenici da se ja više ne udajem, je l' tako?"
Gvido na trenutak ostane zbunjen. "To jest... Hoćeš da mi kažeš, da nije bilo mene ti bi se udala? Počastvovan sam... Ali možda bi bio neki drugi umesto mene..."
"Da, dobro... Vidi, nemaš jaja! Skidaš sa sebe tu odgovornost..."
Niki ga pogleda i slegne ramenima, onda popije malo čaja koji se konačno ohladio. Gvido joj zaustavi ruku. "Okej, preuzimam svoju odgovornost. Srećan sam što se nisi udala zbog mene, je l' u redu?" Onda se nasmeši. "Dobro... Sada možeš da piješ čaj... Ali nakon poslednjeg pitanja. Jesi li srećna?"
Niki uzdahne. Najteže pitanje na ovom svetu. "Recimo da sam u potrazi za svojom srećom... I da sam na dobrom putu. Znaš kako je govorio jedan Japanac? Sreća nije cilj... To je stil života."
Gvido malo razmisli o tome. "Hm, sviđa mi se..."
Niki se nasmeši. "Znam. Zato što je lepo. Ali, to mi je rekao moj dečko. Aleks." I u tom trenutku tako da ptića, i to s nekim drugim, s Gvidom, izgleda joj neverovatno, van svake pomisli. Pa ipak je tako. "U svakom slučaju, da se vratimo na nas, nisi mi rekao ko ti je dao moj broj telefona."
Gvido popije čaj. "Dakle, to želiš da znaš?" "Naravno!"
"Probao sam sve moguće kombinacije!"
"Ma daj! Vidi ga... Ne umeš da se suočiš s temom." "Okej, dala mi ga je Dulija."
"Znala sam!" "Kako si znala?"
"Bila sam sigurna! Kako je pritvorna ta devojka. To je namerno uradila."
Gvido pokušava da je smiri. "Ma daj, nemoj na nju da se ljutiš. Ja sam insistirao kod svih. Luke, Marka, posle Sare i Barbare i na kraju nisu hteli da saslušaju razloge! Nisu mi davali tvoj broj, sve sam probao... Na kraju sam probao s Dulijom i uspeo..."
"A- kako?"
"Videla je naše poglede. Shvatila je da tu postoji nešto drugo. Rekao sam joj da, ako mi ne da tvoj broj, zauvek će na savesti imati teret jednog promašenog braka."
Niki ostane da ćuti. Pije vrlo lagano svoj čaj, uzima malene gutljaje dok razmišlja. Znači, sve je zasluga ili krivica Đulije, devojke koja nas je jednostavno videla onda kada smo se

gledali. Čudno, neko tako izvan mog života, tako izvan svega... da utiče na najvažniju odluku koju sam ikad donela. Ponekad su okolnosti, to kako idu stvari, kako se dešavaju, kako počinju i kako se završavaju, određene neobjašnjivim ili beznačajnim razlozima. I na trenutak padne joj na pamet onaj film. Magnolija, slučajnosti, detalji iz više života, kombinacije, pomalo kao Crash Pola Higinsa. Da, život je veliki haos, držati uzde tom podivljalom konju je teško, ponekad nemoguće, i šta god da se desi, nešto malo možeš odlučiti, ali za nešto malo moraš baš imati luđačku sreću.
Onda Niki dovrši svoj čaj. "Daj, hajde da učimo... Neće valjda Dulija da dođe u Fuerteventuru? Ako dođe, ne postoji ni najmanja mogućnost da ja budem tamo!"
Gvido stavi dve šolje u sudoperu i pusti vodu da ih napuni. "Neće znati ni kada se kreće!
U redu?"
I tako se nađu u sobi da uče i u početku sve ide dobro, mirno, vedro. Zajedno ponavljaju neki deo iz "Istorije pozorišta i filma". I počnu da komentarišu jednu De Marinisovu rečenicu. Niki čita; "'Pozorište je umetnost efemernog, stalno je u kretanju; pozorište je simbol svih onih budućih smrti, koje dan za danom sejemo putem. Ono što smo mi i ono što mislimo danas razlikuje se od onog što smo bili i šta smo mislili juče, i ne dopušta da se predvidi ono što ćemo biti i misliti sutra.'" Pogledaju se. Niki nastavi da čita. "'Ako postoji neko mesto u kom se čovek nikada ne kupa u svojoj vodi, to je upravo pozorište.' Ovo je kao što je govorio Heraklit, sećaš se?"
Gvido klima glavom. Ali ostane tako, na neki način pogođen ovim rečima. Oboje sanjalački razmišljaju o smislu promene, o razlici između juče i danas. Gvido je blizu nje. Vrlo blizu, suviše blizu. Miris njene kose, njen osmeh iz profila, njene usne koje ponavljaju čitajući knjigu, pokreću se skoro usporeno i on ih gleda, sanja, želi. A onda te ruke koje s vremena na vreme okrenu stranu, neodlučne da li da idu napred, onda se vrate nazad. Ostanu tako, sa stranicom u ravnoteži, na pola knjige, kao u vazduhu, između njenog palca i njenog kažiprsta.
"Jesi li razumeo?"
Samo sada, po prvi put čini se da Gvido čuje njene reči. Još uvek omađijan ne odgovori, približi se, zatvori oči, udahne njenu kosu i kada se Niki okrene; "Jesi li razumeo na šta misli? Hej, pa je l' me ti slušaš?"
Gvido ne izdrži i poljubi je. A Niki iznenađena, začuđena, njene usne je ukrao mladi smeo bezobraznik, a knjiga o istoriji pozorišta bila je posrednik tom ukradenom poljupcu. A on insistira, ophrvan željom, i grli je i miluje kosu i onda ramena i klizi, možda suviše brzo prema njenim grudima. Niki nežno ali brzo i odlučno ne okleva dalje i izvuče se ispod njegovih ruku.
"Rekao si da ćemo učiti..."
"Da, naravno... Pokušavao sam da na najbolji način interpretiram strast koju sam čuo u tvojim rečima..."
Niki je vidljivo loše volje. Uostalom, šta si mislila, ti si se nacrtala u njegovu kuću! Šta si očekivala? Možda da mu odjednom ništa više neće biti važno? Neće te želeti, neće želeti da ide dalje? Šta si očekivala? Ti si ta koja ga je navela da u to poveruje, ti koja si mu to stavila u glavu, ti koja si napravila ovaj izbor. Iznenada se seti one Gvidove rečenice. "Odnosno, zbog mene se nisi udala? Ali možda bi bio neko drugi na mom mestu..." I ostane tako da ponovo sluša u svojoj glavi eho ovih reči, u svojoj iznenadnoj samoći, u tišini gde one izgledaju kao da odjekuju. Neko drugi na njegovom mestu... Da, možda je moglo da bude tako. Znači, nije on razlog mog neulaska u brak, drugi je razlog.
Gvido uđe u njene misli. "Okej, izvini, rekao sam to ali nisam bio u stanju. Od onog dana

kada smo bili u Saturniji, sanjam da te ponovo poljubim i da mogu da provedem još vremena s tobom, i da te imam... da te imam blizu, da mogu da te zagrlim, da osetim da si moja."
Niki je zbunjena veličinom i težinom ovih reči. Ali nešto je shvatila i radije ne bi da pravi gluposti. "Treba mi malo vremena... I mira. Možda sam pogrešila što sam došla kod tebe..."
"Ne, molim te, ne govori tako." Gvido se digne i zagrli je, i to učini nežno, iskreno, bez zadnjih namera. "Ne želim da se svađam, ne želim da se udaljiš, u pravu si. Ja sam taj koji se ponaša kao dečkić kad ovako radim." Onda se odvoji od nje i pogleda je u oči. "Obećavam da ću probati da se oduprem..."
Niki ga pogleda i podigne obrvu. "Sigurno? Znaš, ima jedna rečenica od Oskara Vajlda koja nikad nije bila tačnija: 'Umem da se oduprem svemu sem iskušenjima.'"
Gvido se nasmeši. "Da, baš je bio veliki. Ali znam jednu isto tako lepu od Marija Soldatija: 'Jaki smo protiv jakih iskušenja, slabi protiv slabih.' Hajde, dosta s učenjem." Uzme je za ruku. "Idemo da se zabavimo." I izvuče je trčeći iz kuće.

137.

Aleks je želeo da bude malo sam. Vratio se u svoju kuću. Tek što je sipao sebi piće. Čašu "saint emilion grand eru" iz 2002, iako nema šta da slavi. Njegov lični uspeh na poslu sigurno nije pravi razlog sreći. Pomalo srkuće vino, jede parče kamembera sa slanim krekerom. Istina je i da kada nešto imaš, to držiš zdravo za gotovo. I iznenada kao da mu se javi neka vizija. Život je velika ribarska mreža sastavljena od mnogo potki, a ti, običan ribar, imaš samo dve ruke i onda ne uspevaš da na vreme izvadiš jedan deo, a drugi ti već padne, podigneš taj, a onaj drugi ti opet pobegne. Život je tako kompleksan i raščlanjen da tvoje ruke ne uspevaju da drže sve, s vremena na vreme nešto ćeš izgubiti a nešto naći. Moraš da biraš, odlučuješ, da se odričeš. A ja? Da nisam možda srećan? Šta sam mogao da uradim da je ne izgubim... Ali na ovu poslednju misao iznenada se blokira. Zvuk. Interfon. Njegov interfon. To je ona, Niki, Predomislila se. Hoće da se izvini, zatraži oproštaj, ili da jednostavno bude sa mnom. A ja neću ništa reći. Neću je pitati šta se desilo, zašto je otišla, da li je neko drugi ušao u njen život, u naš život... "Da, halo, ko je?"
Glas. Nije njen. "Gospodine Beli?" "Da."
"Paket za vas." "Poslednji sprat."
Paket. Neko je mislio na mene. Nešto mi je poklonio. Jedna misao za mene. Šta li to može biti, a naročito, ko bi to mogao biti, možda ona? A zašto paket? Koji bi bolji poklon mogao biti nego imati baš nju večeras u kući... Aleks otvori vrata, sačeka da lift dođe i kada se vrata otvore, neverovatno iznenađenje. Nikad to ne bi očekivao. U ruci joj je neki paket i veoma je elegantna. I lepša nego obično. "Rafaela..." Ona se osmehne. "Da nisam stigla u pogrešnom trenutku?" Zastane na korak-dva od njega. "Ne bih želela da napravim problem... Možda nisi sam."
Ne. Nažalost, ne, misli Aleks, tako bih želeo da je "problem" Niki tu. Ali nije. Nema opasnosti... "Ne, ne... Sam sam. Nisam te prepoznao na interfonu!"
"Pa naravno, to sam namerno izvela, malo sam kamuflirala glas." Uđe u lik i promeni ton. "Gospodine Beli, tu je jedan paket za vas...‘ Onda počne da se smeje. "Naseo si, a?"
"Da." I ostanu tako na odmorištu. I na kraju to vreme koje prolazi postaje skoro neprijatno. Aleks to primeti i prisiljen je da na neki način izgladi stvar. "Kakva sam budala, u stvari kako sam nevaspitan, dođi, hoćeš da uđeš?" "Naravno..."
Uđu u stan, Aleks zatvori vrata. "Hoćeš li nešto za piće? Baš sam pio vino... Ili hoćeš nešto drugo? Otkud znam, neki biter, rakiju, voćni sok, koka- kolu..." I ne želeći, na pamet mu padne ova ista rečenica, prvi put kad ju je rekao Niki, kada se ona popela kod njega u stan. Dosta. Aleks se primora da udalji od sebe ovu misao. Rekao sam dosta.
"Dakle? Šta mogu da ti dam?" I primeti da to izgovara s izvesnom nervozom. Alekse, ona nema nikakve veze, štaviše bila je fina.
"Ono što ti piješ i za mene će biti savršeno, hvala..."
Aleks uzdahne, malo se utešio. "Hoćeš li i parče sira? Krekere... Nešto drugo... Otkud znam..."
"Ne, ne, čaša vina će biti odlična."
I nađu se u dnevnoj sobi, kako sede i pijuckaju vino s onim paketom baš pred sobom na niskom stočiću. Rafaela nosi prelepu svilenu suknju prepunu leptirova, cvetova, talasa. Ide

između crvenoljubičaste, roze i ciklama boje s blagim plavetnilom koje, čini se, meko vezuje sve ove slike, kao da je neki pastel koji je nežan slikar iskoristio kako bi naslikao pozadinu. Gore nosi plavi džemperčić bez rukava, s crvenoljubičastim ivicama, s nekoliko dugmića iste nijanse. Prekrsti noge. Ima predivno držanje. I predivan osmeh. A sada ga koristi. Lepa je. Stvarno je lepa. Vesela među svojim kestenjastim uvojcima, koji je blago obavijaju, kao neki rafinirani parfem, ali ne napadan. Njene oči se kriju iza ivice čaše.
"Dakle, Alekse..."
"Šta?", kaže on postiđen, kao da već zna o čemu će razgovarati, gde će završiti ovaj razgovor. Ali nije tako. Rafaela se nasmeši.
"Donela sam ga za tebe... Bilo bi mi zadovoljstvo da ga otvoriš..."
,Ah, da, naravno." Aleks zbaci sa sebe ovaj trenutak, uzme paket i počne da ga odvija. Rafaela ga prati pijuckajući vino. Smeši se, jer zna šta je unutra. Onda ga Aleks podigne obema rukama pred lice.
"Ali... Prelepo je." Skine poslednje parče papira koji ga je još uvek skrivao. "Stvarno?"
"Kako si to napravila?" I zadivljen pogleda taj model u plastici. To je model njegove kampanje, providne fotografije životinja, koje se napadaju, grizu, u prvom planu, a onda model automobila i slogan kampanje. "Instinkt. Ljubav... Motor."
Aleks ga okreće u rukama, iskreno iznenađen. Rafaela ispije poslednji gutljaj vina. "Oh... Lako je. Stavila sam fotografije kompjuterski štampane na providnom papiru." Onda sedne blizu njega. onda, nisi video ovde u dnu." Iza poslednje fotografije pantera nalazi se Aleksova kancelarija, i on zadubljen u misli pred papirima, s rukom koja pridržava bradu. Aleks je zapanjen.
"Stvarno, kako si to uradila?"
Rafaela mu se nasmeši. "Tih dana si uvek ostavljao otvorena vrata... Znam da voliš fotografiju. Slikala sam te nekoliko puta dok si razmišljao..."
Aleks zamisli te fotografije. Mora da je u tim slikama ukrala trenutke ljubavi, sumnje i bola, uzaludne potrage. Ko zna na koliko su fotografija koje je uradila moje misli išle Niki.
"A jesi li video ovu?", Rafaela ga prizove stvarnosti i pokaže mu tačku s druge strane modela.
To si ti." Tu je njena fotografija baš dok slika u njegovom pravcu, ona iza jednog stuba dok cilja svojim foto-aparatom.
"Ko ti je ovo uradio?"
"Oh, ne sećam se...", kaže postiđena Rafaela.
Pa naravno, njoj bi svako uradio fotografiju i još ponešto... misli Aleks, koji ponovo s drugačijim izgledom posmatra ovaj model.
,Alekse, ako želiš, moju možeš skinuti, namerno je nisam zalepila... Ako želiš tu sam, ako ne... ne." I pogleda ga pravo u oči. I sedi blizu nje na divanu, veoma blizu, suviše blizu. I oseća njen parfem, blag, elegantan, suv, nenapadan, ne suviše prisutan. Baš kao što je ona. Ako želiš tu sam, ako ne... ne. Aleks je pogleda i uputi joj osmeh.
"Zašto bih te skidao? Prelepa je ova tvoja misao. Sviđa mi se. Podsećaće me na posao koji smo zajedno obavili."
I na ceo taj period, misli Aleks, biće bolan ovaj poklon.
"I nadam se da će biti neke misli i za sve ono što ćemo raditi..." Rafaela mu se približi. Bolno blizu. Aleks je pogleda.

"Da... Za sve ono što ćemo raditi..."
I ostanu tako, ćuteći, na tom divanu. Aleks netremice posmatra taj model, fotografije, životinje, providne slike, onaj natpis. Ime automobila. Instinkt. Svoj slogan: ljubav motor. Ostane tako, u toj tišini koja se čini beskrajnom, s novom idejom, novim sloganom za ko zna koju strašnu kampanju. Tišina, Ljubav, Bol. Rafaela ga prizove stvarnosti svojim veselim glasom. "Hej... Moja iznenađenja se u stvari nisu na ovome završila... Hoćeš li da pođeš sa mnom?"

138.

Motor brzo juri. Kroz spor večernji saobraćaj, lako se izvija, spretno, vitak, tih duž Tibra.
Niki je iza Gvida, koji osetivši da se ona pripija uz njega malo uspori. "Bojiš li se?", nasmeši joj se u retrovizoru.
Niki popusti stisak. "Ne..."
Onda Gvido izabere da ipak malo sporije vozi. "Okej, sada ću u svakom slučaju ići ovako."
I lagano napreduje dajući dašak gasa desnom rukom, dok leva, slobodna, klizi po Nikinoj nozi, tražeći njenu ruku. Na kraju je nađe i stegne. Niki pogleda njegov odraz u retrovizoru. Kako je čudno biti iza njega s rukom u ruci... Neuobičajeno osećanje. Neću je izvući, ne znam zašto ali Neću je izvući, iako nisam baš u potpunosti srećna što se ovako osećam... Pa, ne znam, kao da sam pritisnuta, eto, da, pritisnuta. Odnosno... treba mi moja potpunija i kompletna sloboda, bez ikakvog ograničenja, bilo kakvog tipa.
Vrati mu ruku napred. "Stavi je na upravljač..." "Vidi, vozim ja dobro i s jednom..."
"Znam, ali stavi je na upravljač, osećam se sigurnije."
Gvido hukne, ali u svakom slučaju odluči da joj ne protivreči, da radi ono što ona želi, da je natera da se razvedri. Potrebno je vreme, zna to. Jedino što ne zna jeste koliko vremena. I da li će ga ikad biti dovoljno. Onda malo ubrza. Niki se drži za bočne držače ispod sebe i opet jure, ponovo, ovog puta sve do Trga Kavur, onda Gvido skrene levo i stane na uglu.
"Evo, stigli smo. Ovde prave fantastične aperitive... Može?" "I te kako!"
"Dobro, i ja sam prilično gladan..." Spusti nogare i pomogne joj da siđe.
Malo kasnije su u lokalu. Uključen je radio. Prenosi neku staru pesmu i nekoliko novijih. Niki je prepozna. "Ram Power". Ono što proživiš toga ćeš se i sećati, Aleks je stalno sluša. Ali više od toga ne obraća pažnju.
"Šta ćeš ti?", Gvido joj pokaže nešto iza stakla. "Oni seljački sendviči su bajni, i mini-pice, a i vrlo su suve, s blagim uljem..." Baš u tom trenutku iz zvučnika iznad kreće nova pesma. Shvati to ovako... Ne možemo od ovoga praviti dramu, rekao si da si već znao moje probleme kao žene. Niki ostane da sluša ovu pesmu. Koliko je istinita. Nema ničeg goreg od istinite pesme.
"Ja ću uzeti ove pice i onda sendvič... Ali bez inćuna."
"Okej!", Gvido se obrati konobaru. "Možemo li da jedemo napolju?" "Da, naravno, odmah dolazim."
I tako izađu i sednu za jedan stočić dok se pesma nastavlja. Ne brini, ionako ću imati posla... I Niki pobegne daleko u mislima. I zamišlja, seća se, razmišlja. Ko zna šta li sada radi, možda zaista radi.
"Na šta misliš?"
Niki skoro da pocrveni, iznenada uhvaćena. "Ja? Ni na šta... Nikad nisam ovde dolazila." "Videćeš, svideće ti se."
Gvido joj se nasmeši, pomilovavši joj ruku. Opet, misli Niki. Želim da budem slobodna. A onda druga misao. I ne sviđa mi se da lažem. Hoću da mislim na ono na šta želim da mislim.

139.

"Prelepa su ti kola, a i ova tamnoplava boja mi se mnogo sviđa..."
Rafaela ga gleda smešeći se. "Zaista? Videla sam i neku žućkastu, ali sam bila tako neodlučna..."
Aleks pomiluje haubu. "Meni se ova boja mnogo sviđa, a i u skladu je s tobom..." "Ma daj... Znaš li da je tamnoplava boja sinonim za tugu."
"Jesi li sigurna? Meni izgledaš tako veselo... A sa žutom, u svakom slučaju, ne bih umeo da te zamislim..."
Rafaela je srećna zbog njegovog odgovora. "Da, tačno. A večeras sam posebno srećna..." A u .sebi misli: i toliko bih želela da i ti budeš. Onda ga pogleda. "Da pustim neku muziku, je l' ti odgovara?"
"Naravno, kako ne..." Uključi radio, pritisne dugme 3 i iz sterea automobila nastavlja pesma s radija "Ram Power". Nije da ne želim, posle ću požuriti i brzo ću doći... Rafaela se nasmeši. "Ukucala sam iste frekvencije koje imaš ti na radiju u kancelariji."
Aleks se iznenadi.
Onda ga Rafaela pogleda pomalo zabrinuta. "Ne smeta ti, jelda?" "Ne, ne, ma zamisli."
Primetila je da se Aleks rastužio. Možda zato što sluša ove reči. Manje lepa sigurno nećeš biti... Ja sam ovu pesmu puštao Niki. Nije poznavala Batistija. Uvek ga je rasejano slušala. Ko zna gde je sada. A pesma se nastavlja. I pošto je lako sresti se i u velikom gradu... I baš u tom trenutku novi tamnoplavi metalik automobil prelazi mostom Kavur, okreće se malo dalje, baš ispred "Ruskene", i juri duž Tibra. Pokušaj da izbegavaš sva mesta na koja idem ja i koja poznaješ i ti...
"Jesi li osetila koliko su dobri ovi sendviči kod 'Ruskene'?" "Da. Odlični su."
Niki pojede još jedan i popije gutljaj koka-kole. Odbacila je onu misao od malopre, a ne zna da je Aleks prošao na jedva nekoliko metara od njih. A ti znaš, ja bih mogao nažalost da ne budem više sam...
Aleks se nasmeši Rafaeli. Ne želim da mislim na to. Ne sada. Rađa se potreba da pobegneš... Da se ne bi više povređivao... Rim je veliki, ne možemo se sresti. Aleks ne zna koliko su u stvari bili blizu.
"Gde idemo?"
Rafaela odmahne glavom. "Rekla sam ti... To je iznenađenje." I ubrza prelazeći jedan auto sleva i brzo napredujući prema svojoj meti.
Gvido uzme račun i ostavi novac na stolu. "Da li je sve bilo po tvom ukusu?" Niki mu se nasmeši. "Da. Bilo je savršeno."
"Hoćeš li da odemo na još jedno mesto?" "Gde?"
"U lokal mojih prijatelja."
,Ali da ne ostanemo mnogo kasno, važi?" "Obećavam..."
Niki ga iznenađeno pogleda.

Gvido raširi ruke. "Pa izvini, već si primetila da ja držim svoja obećanja." Niki odmahne glavom. "Malo da a malo ne. Ponekad ih prekršiš."
"Nije tačno."
"Trebalo je da učimo..." "Tačno..."
"Onda se zakuni da nećemo ostari dokasno, rako ćeš morati silom da održiš obećanje."
"Okej, prevarila si me." Ukrsti kažiprste pred ustima i poljubi ih. "Kunem se!" Niki stavi kacigu i popne se iza njega. ,Ali, ja nešto nisam shvatila, kako to da kao zakletvu upotrebljavaš tako starinski pokret?"
Gvido se nasmeje. "Zato što ne važi!"
"Kretenu... Onda mi daj svoju reč da nećemo ostati dokasno! Inače ću sići u vožnji!" "Da, dobro..."
Niki se uspravi na pedalama.
"Okej, okej!" Preplašen, Gvido je natera da sedne. "Dajem ti svoju reč da nećemo ostati dokasno..." I nastave tako da jure duž Tibra. Onda Niki primeti. "Zašto se smeješ?"
"Zato što nećemo ostati dokasno, ali nismo odlučili šta znači kasno!" Niki ga tresne pesnicom. "Jao."
"Kasno je kada ja odlučim!"
"Okej...", Gvido pokuša da joj pomiluje nogu. "I stavi obe ruke na upravljač..."
"Evo mog iznenađenja... Je l' ti se sviđa?" Aleks i Rafaela izađu iz kola.
"Ovaj brod je novina. Jede se duž Tibra... Veoma je lepo." "Jesi li već bila?"
"Ne, čula sam da pričaju o ovome i tako sam želela da to probam s tobom..." Aleks samo na trenutak porazmisli. "Rado."
,AJi, samo jedna stvar. Moraš da budeš moj gost."
"A zašto?"
"Zato što je uspeh koji smo postigli u najvećoj meri tvoj." "Ne. Prihvatam samo ako ja platim."
"Ali tako ćeš učiniti da se osećam kao žena koja ne odlučuje, koja nije nezavisna i koja mora da se povinuje odlukama svog šefa... A to si ti."
Aleks malo razmisli. "Okej. onda ćemo popola. Nema ni šefova ni veoma nezavisnih žena.
Dva prijatelja koji dele večeru."
Rafaela se nasmeši. "Okej. Tako mi se sviđa!" I popne se uz smešak na brod. "Dobro veče."
Momak za kasom ih pozdravi. "Dobro veče."
"Rezervisali smo sto za dvoje. Tražila sam mesta u dnu. Ostavila sam ime Beli..."
Mladić proveri na listi rezervacija. "Da, evo ga ovde. To je poslednji sto kod pramca.
Prijatno veče."
Rafaela krene ispred Aleksa uputivši se ka njihovim mestima. Aleks veselo odmahuje

glavom. "Izvini... Ali dala si moje prezime?"
"Da nisam mogao da dođem večeras? Da si došla a ja nisam bio kod kuće, da sam bio s prijateljem ili nekom ženom ili nisam želeo da izađem s tobom?"
Rafaela sedne i nasmeši mu se. "Ovde smo, zar ne? To je bio rizik. Bez rizika život je dosadan."
"Da." I Aleks sedne.
"A i samo mirno... Rekli su mi da se ovde dobro jede..." "Dobro. Samo jedna stvar... Da nema još iznenađenja?"
Rafaela otvori servijetu i stavi je na noge. "Ne..." Onda se nasmeši. "Zasad."
Ostavljajući ga tako ostatak večeri s ovom znatiželjom. Samo jedno je bez ikakve senke sumnje, njena lepota. Brod se lagano odvoji od keja, s pomalo prigušenim dizel-motorima, i skoro klokoćući uputi se ka sredini Tibra. Onda, potpomognut strujom, ubrza, tiho klizeći u noći prema Ostiji.

140.

"Ne! Znao sam! Nećemo uspeti!"
Gvidov motor se zaustavi na mostu Mateoti jedva na vreme da vidi na sredini reke brod koji povećava brzinu i za kratko vreme stiže do drugog mosta. "Onaj brod je bio lokal mojih prijatelja! Mnogo bi ti se svideo..."
Niki slegne ramenima. "Uf, šteta! Neki drugi put."
"Kakva šteta! Eto, ti mi nisi dala da jurim. Ti si kriva." "A to nikad! Pa nije valjda moralo to baš večeras, zar ne?"
A Niki ne zna koliko bi, da su stigli na vreme, to možda ponovo promenilo njen život. "Da, u pravu si..." Ali Gvido misli na atmosferu koja bi se stvorila duž reke, prigušena
svetla, džez muziku svojih prijatelja, sve bi mu pomoglo.
"Postoji drugo mesto veoma lepo... Idemo."
Brod plovi duž Tibra. Francuska pevačica savršeno harmoničnog, toplog i prijatnog glasa prati ritam dva mladića koji na kontrabasu i saksofonu prijatno zaokružuju note. Aleks sluša Rafaelinu zabavnu priču.
"Bila sam u Berlinu. Tamo je sve jeftinije, čak i kuće, taj grad ima gomilu prilika svake vrste, a i suviše, suviše je lep, pun umetnosti i kulture, po mom mišljenju, može nam pružiti gomilu polaznih tačaka... Zašto jedanput ne bismo otišli, Alekse?"
Srkne odlično belo vino. Da ide u Berlin s drugom ženom. I to s Rafaelom. Tako lepom. "Šta kažeš? Poslovno..."
Poslovno. Još gore je čuti kako s tim svojim lukavim osmehom izgovara tu reč, dok srkuće iz cevčice.
"Odličan je ovaj 'daikiri'... Baš su dobri ovde... Dakle, šta kažeš, hoćemo li ići?" Aleks ponovo naspe sebi piće. "Zašto da ne."
Rafaela ne veruje svojim ušima. "Hoćete li mi doneti još jedan, molim vas?", upita momka koji prolazi, skoro da želi da proslavi ovu svoju neočekivanu pobedu. Aleks, koji je malo popustio, nasmeši joj se. Malo kasnije stiže još jedan "daikiri".
"Ala su brzi", i odmah otpije gutljaj. Nastavljaju se note, francuske džez pesme su prelepe i brod tiho plovi na reci, svetlosti udaljenih kuća, odrazi svetiljki po vodi, stidljivo se promalja i mesec, a i večera je ukusna. Sada se Rafaela smeši, lako pripita i još privlačnija.
"Srećna sam što smo ovde."
"Da..." I dalje ćuti. Kulturni osmeh. "I ja."
Ali ništa više. Rafaela ponovo uzme da jede, poslednji zalogaj, pre nego što stignu u Ostiju, treba dosta preći. U svakom smislu. A ona to zna. Aleks je pogleda poslednji put, ona se nasmeši, on obori oči. Ta pesma... Smešim joj se, obaram pogled i mislim na tebe. Ne znam s kim si sada...
"Dakle.? Je li ti se svidelo.?"
"Veoma je slatko a i baš smo dobro jeli."
"Zamisli, to je pravi-pravcati apartman, Niki. Kao da su te pozvali na večeru u nečiju kuću, a i ovaj restoran se baš zove 'Apartman'. Odlično kuvaju."
"Eto zašto je kuhinja pomalo domaća!"
"Da, to namerno rade. Ako ih potražiš u imeniku ili na žutim stranama ili na internetu, naći ćeš."

,Ali ova mesta samo ti znaš..."
"Da. Vidi, mnogo mi je žao zbog broda, još više bi ti se svideo!"
,Ali i ovo mi se svidelo."
"A onda pomisli koliko su dobri moji prijatelji, koji odande imaju autobus koji sve ljude dovozi u Rim, inače bi mnogo vremena trebalo da se brodom dovezu uzvodno."
"Ah, tačno... Dobra ideja."
Gvido joj doda kacigu. "Možda da odemo s ostalima. Lukom, Barbarom, Markom i Sarom."
"Dovoljno je da ne dovodiš Đul iju."
"Okej." I on navuče kacigu, upali motor i krene.

141.

Autobus brzo napreduje prema mostu Mateoti. Tek što se vratio u Rim iz Ostije. Zaustavi se na malom trgu.
"Gospodo, stigli smo."
Klijenti silaze zahvaljujući na predivnoj večeri. U suštini, to je zaista i bila. Večera, muzika, sve savršeno, pomisli Aleks.
"Ups!", Rafaela zapne o kocku na putu i skoro bi završila na zemlji da nije bilo Aleksa da je pridrži rukom.
"Hvala...", nasmeši se iznemoglo. "Samo što nisam pala. Da nije bilo tebe..." Pripita je, skoro pijana.
"Da... Možda je bolje da ja vozim..."
"Naravno." Rafaela traži ključeve u svojoj haotičnoj torbi dok ih ne nađe. Aleks isključi alarm na kolima, otvori vrata i pomogne joj da uđe, onda obiđe kola, uđe, namesti retrovizor i krenu.
"Gde živiš?"
"Blizu kancelarije, u ulici San Saba."
,Ah, komotno, tako ujutru možeš malo duže da spavaš." I mirno krene u tom pravcu. Gvido stane ispred Nikine zgrade.
"Jesi li videla? Održao sam obećanje, nismo okasnili..." Niki skine kacigu. "Da. Inače, znaš koliko bi dobio?"
,Ali mi treba da imamo jedan lep odnos, vedar, miran... Ne treba da bude baziran na strahu!"
"Kakvom?"
"Onom koji ti proizvodiš!" "Ma daj, daj!"
Malo više, u tami noći, na terasi stana, Roberto puši cigaretu. "Nemoj mnogo da pušiš, važi?", Simona mu se pridruži.
"Ali, ovo je tek prva ovo veće."
"Siguran?" Nasloni se na ogradu blizu njega sa šoljom u rukama. "Naravno! Ne lažem te. Šta piješ?"
"Čaj."
"Ah, dobar je, tačno. Oseća se miris." Roberto povuče još jedanput i onda, skoro i ne želeći, rasejano pogleda prema uglu ulice ispod zgrade. "Hej, pa zar ono nije Niki?"
Simona popije još gutljaj čaja, onda mu priđe. "Da. Čini mi se."
I za tren svi njeni osećaji postanu stvarnost. Blizu Niki, tek što se popeo na motor, nalazi se neki mladić.
Roberto se razoružan okrene prema svojoj ženi. "Ono je Niki... Ali ono nije Aleks!" "Tako izgleda!"
"To je neki drugi!"
Gvido stavi ruku u kacigu i onda se nasmeši. "Daj, šalio sam se... Ovo je bilo prelepo veče."

Niki klimne glavom. "Da, tačno. Hvala."
"Ma ništa...", Gvido je lagano privuče sebi. "Hoćeš Ii da dođem po tebe sutra?
"Ne, hvala. Moram još neke stvari da uradim tokom dana, ići ću svojim motorom."
U suštini, ne zna dobro šta treba da uradi, sigurno više nema onih obilazaka zbog venčanja, ali u svakom slučaju želi da bude nezavisna.
"Okej...", Gvido joj se nasmeši. "Kako hoćeš..."
Niki se odvoji. ,.Ćao. Vidimo se na fakultetu." Pobegne, a Gvido odmahne glavom. Ništa se tu ne može. Baš je tvrda. Ići će bolje u Fuerteventuri. Siguran sam u to. Upali motor i udalji se.
Niki prođe kapiju i pre nego što će ući u ulaz, pogleda gore. Ne zna zašto to radi, iz nekog čudnog predosećanja. I nikad nije bilo istinitije. Vidi Roberta i Simonu kako izviruju. O ne, sve su videli! I uđe u zgradu.
Roberto zapanjeno pogleda Simonu. "Molim te, reci mi da nije istina, reci mi da nije tako, reci mi da je to uobrazilja, u stvari mora, da sam sve sanjao. Molim te, reci mi!", Simona odmahne glavom. "Slagala bih te..."
Ostave cigaretu i čaj i potrče prema vratima dnevne sobe da je sačekaju.
Roberto i Simona razmene poglede. Roberto je vidno zabrinut. "Ovo nije ono što mi izgleda, jelda?"
Simona odmahne glavom. "Ne znam šta da ti kažem."
I baš u tom trenutku, kada ponovo oboje pogledaju dole na ulicu, Gvido privuče Niki sebi i poljubi je. Lak poljubac, ne suviše dugačak, ne suviše strastven, ali ipak poljubac.

142.

"Evo ga, to je ovaj ovde..."
Rafaela pokaže mali ulaz. Aleks parkira kola baš ispred ulaza, brzi manevar i ugasi motor. Popio je manje od nje. Mnogo manje. Rafaela se nasloni na sedište, izvadi iz torbe ključeve od kuće. Onda još uvek pripita, ali pomalo lucidna, nasmeši mu se. "Mogu li da te pozovem gore?"
Aleks ostane da ćuti i u tom trenutku hiljadu misli zaposedne njegov um. Pozitivne, negativne, kontradiktorne, one u stilu "baš me briga", pohotne, pune želje, ispravne. Radi s tobom. Šta te briga. Ona to traži, Alekse. Pogledaj njene noge, pogledaj njeno telo, prelepa je, Alekse, ko bi rekao ne, reci mi ko bi rekao ne! Oseća laki parfem, duboke oči, a haljina, lako po strani, naglašava njene otkrivene noge. Još poželjnija. I u tom trenutku čini se da i Rafaela čita sve njegove misli, ili bar veći deo.
"Nisam pila, Alekse..." Kao da je to jedini pravi problem. Onda se nasmeši. "Ili, nisam dovoljno...", Aleks misli na ove reči. Ili nisam dovoljno... Šta to znači? Ne dovoljno da bih to uradila? Ili ne dovoljno da bih to uradila a da ne budem svesna. I onda znaj da ako odlučim da to uradim to je zato što sam odlučila, ne zato što sam pijana. Ukratko, šta znači ta rečenica? I skoro se on napije od tih jednostavnih reči, da mu ona, još jedanput, ne priskoči u pomoć.
"Hajde, popni se gore... Imam iznenađenje za tebe." Još jedan trenutak tišine.
A onda onaj osmeh. "A onda idi."
Znači, ništa obavezujuće, ili ne toliko obavezujuće. Onda opet taj osmeh. Aleks, ne govoreći ništa, izađe iz kola.

143.

Vrata dnevne sobe se otvore, Niki uđe i Roberto je odmah napadne.
"Mogla si da nam kažeš! Odnosno, mogla si bar da nam objasniš da je jednostavno to bio razlog zbog kog si sve poslala u đavola!"
"Tata, o čemu ti to pričaš?" "Pričam da izlaziš s drugim!"
"Ja s drugim? Vidi, grešiš i to naveliko!"
"A je li? Onda je još gore. Nisi s drugim ali ga ljubiš! Zna h to Aleks? A, reci mi bar to, zna
li?"
"Čuj, tata, nemam nametu da budem podvrgnuta ispitivanju u ovo doba noći i na ovaj
način." Niki požuri hodnikom. Ali Roberto joj je odmah za leđima. "A da, zato što sam, po tvom mišljenju, ja budala koja ide ljudima u kuću i obećava... Koji priča kako mu se ćerka udaje, a onda posle nekoliko meseci već je vidim ispred zgrade kako se ljubi s drugim!"
"Tataaaa!", Niki zaurla kao luda, kao da ne želi da čuje, kao da ne želi da prihvati istinu koju joj njen otac baca u lice. Njenu istinu. I zatvori se u kupatilo. Roberto je odmah pred vratima i počinje da kuca. "Želim da znam, jesi li shvatila? Otvori! Otvori!"
"Neću! Ne otvaram!" "Rekao sam otvori!" "Neću!"
Simona zaustavi Robertovu ruku koja nastavi da kuca na vrata kupatila i malo-pomalo, nežno, odvede ga na terasu. "Evo, sedi ovde, polako, dobro, tako..." Roberto sedne na fotelju. "Neće mene ta devojčica ovako zajebavati..."
"Roberto, ta devojčica je tvoja ćerka i baš u trenutku kao što je ovaj mi smo joj potrebni... Drži." Upali jednu cigaretu i doda mu je. "Večeras imaš pravo da popušiš još jednu, važi? Ali samo mirno... Sad idem ja da pričam s njom..."
Roberto povuče dim. "Da, ali reci joj..."
"Pssst... Mir... Reći ću joj ono što treba da joj kažem. Okej? Budi miran. Roberto duboko uzdahne, još jednom povuče dim, čini se da se skoro smirio.
Malo kasnije Simona je pred zatvorenim vratima kupatila. "Niki, otvori, ja sam." Tišina.
"Daj, ljubavi, otvori. Želim da pričam s tobom, sama sam. Opet tišina, onda zvuk brave koja škljoca.
Simona se nasmeši i uvuče u kupatilo.

144.

"Baš je lep ovaj stan."
Rafaela spusti svoj sako na divan. "Sviđa ti se? Stvarno sam se zabavljala dok sam ga opremala. Mnoge stvari sam uzela u Londonu, ostale u Amsterdamu... Sve su to mesta gde sam neko vreme radila. Hoćeš nešto da popiješ? Imam odličan rum, 'džon bejli agrikol'. Vrlo delikatan i jak..."
Razume se i u likere. Neverovatno, ona je stvarno posebna žena. "Da, hvala." Rafaela brzo ode u kuhinju. "S ledom ili bez njega? Ja obično stavim dve kocke. "
"Za mene samo jednu... " Ostavši u dnevnoj sobi, Aleks pogleda biblioteku. Poneka interesantna knjiga. "Po dalekim zemljama", ona iz koje je izvučen Into the Wild, sve knjige od Kinsele, "Lovac na zmajeve", nekoliko monografija režisera i glumaca, knjige fotografija Valkera Evansa, Stefana Šora, Vilijama Iglestona, Roberta Franka. Poneki mali suvenir s ko zna kog puta po svetu, a onda fotografije u veoma modernim ramovima. Aleks uzme jednu. Rafaeli je sva kosa pokupljena i onda ostavljena na ramenima, duga haljina s vrtoglavim izrezom. Na drugoj je blizu belog klavira, s crnom haljinom i veoma svetlim biserima na vratu. Onda je spusti i uzme jednu gde je u kostimu. Neverovatno je građena. A kostim je vrlo lep, već i zato što je veoma mali.
"Ovde sam bila u Sent Bartu na Karibima, predivno mesto gde prave odličan rum..." Doda mu čašu, onda ode do sterea i stavi CD. Kreće neka ambijentalna muzika, topla, senzualna. "Odgovara?"
"Rum ili muzika?" "Oboje..."
"Da... Rum je baš dobar." Aleks popije još malo. "A muzika stvarno pristaje."
Rafaela sedne blizu njega. "To je Nik 'the Nightfly'. Po mom mišljenju, to je muzika neverovatne senzualnosti... Takvu muziku ne treba tako traćiti."
Aleks popije još jedan gutljaj. "Šta hoćeš da kažeš?"
"Jesi li gledao Viki Kristina Barselona?"
"Da."
"Sećaš li se kada Havijer Bardem ode do stola dve devojke?" Aleks precizira. "Skarlet Johanson i Rebeka Hol."
"Da... I kaže im: 'Život je lep i ne treba da ga traćimo, dobro vino, muzika i vođenje ljubavi...' Eto, verujem da je to velika istina, Alekse... Ne treba da ga traćimo."
Tišina među njima. Ovog puta duža, ili barem Aleksu tako izgleda. "Imam iznenađenje za tebe... Mogu?" Aleks klimne glavom. Rafaela se nasmeši. "Odmah dolazim." I nestane u spavaćoj sobi.

145.

Simona sedne na pod blizu Niki, s rukama obavljenim oko nogu. Sedne u isti položaj kao i ćerka i to blizu nje. Nasloni glavu na zid i duboko uzdahne, onda počne da priča. "Kada je trebalo da se udam za tvog oca, imala sam iznenadan napad panike, pobegla sam od kuće dva dana ranije i moji su se prestrašili, a očito i on. To je bio strah od braka, ali ja sam u suštini verovala da sam zaljubljena u drugog..."
Niki digne glavu s ruku. "Stvarno, mama?"
"Naravno..." Nasmeši joj se. "A šta, došla sam ovamo unutra, da sedim na podu s tobom i da te lažem? Ja sam bila s tim muškarcem, zvao se Sandro i onda sam odmah nakon toga imala osećaj odvratnosti. Odnosno, sviđao mi se... Ali u suštini, radilo se o strahu, želji da ostanem devojka, što me je navelo na taj korak... Nisam stvarno bila zaljubljena u njega, bila sam samo prestrašena od svega ostalog..."
Niki uzdahne i obriše nos rukavom džempera. "Niki!"
"Izvini, mama!" Onda krene da se smeje. ,AJi u ovakvim situacijama veoma pristaje..." "Da", nasmeši se Simona. "U pravu si... Sada ja ne znam šta ti radiš, ali seti se da smo mi
uvek tu i šta god da odlučiš, mi ćemo biti s tobom da te podržimo i da podelimo tvoj izbor..." "I tata?"
"Naravno, i tata. U stvari, on prvi... U početku onako reaguje, ali posle znaš kakav je. Obožava te i samo želi tvoju sreću. Znači, budi mirna i idi da spavaš. Vreme će ti sve razjasniti." Simona ustane i ode do vrata. "Naravno, što pre shvatiš, bolje je..."
Niki se nasmeši. "Da. Znam, mama." "Okej... Laku noć."
"Ćao... Ah, mama..." "Da?"
"Ne brini, nikad ništa neću reći tati za Sandra."
Simona joj se nasmeši. "Idi da spavaš." I izađe iz kupatila. Malo kasnije pridruži se Robertu na terasi.
"Dakle? Kako je prošlo?"
Simona sedne blizu njega i onda pogleda pepeljaru. "Ali popušio si četiri! "Pritisak je bio toliki!"
"Rekla sam ti da ti škode!"
"Dobro, neću više pušiti! Dakle, reci?"
Simona se opruzi na naslon fotelje. "Mislim da je samo preplašena. Ne interesuje je drugi..
"Stvarno?" "Da."
"Kako si tako sigurna?"
"Rekla sam joj za moje bekstvo s tobom i o Sandru." "Stvarno? Ma šta će sada pomisliti..."
"Poslužilo je da je nateram da progovori, sve bi ispričala znajući da sam se i ja tako ponašala, zamisli da sam joj rekla da sam sa Sandrom otišla i u krevet!"

"I to!"
"Pa naravno... Ako se njena majka tako ponaša, onda se ni ona ne stidi da mi sve ispriča..."
,Ah, da...", Roberto malo poćuti. Onda se digne iz fotelje pomalo napet. "A bio je samo jedan poljubac, jelda?"
"Da, ljubavi, samo jedan poljubac... I to pre dvadeset i dve godine.

146.

Aleks ispije poslednji gutljaj ruma. U tom trenutku prelepa pesma. The Look of Love od Nine Simon. Ostane tako da je sluša, onda pogleda onu praznu čašu, pa fotografije one prelepe devojke tako poželjne, tako senzualne, vesele, smele, tako privlačne. I u tom trenutku sve mu se učini lako i jasno, bez senke sumnje.
Digne se sa divana. Rafaela je završila s pripremama svog iznenađenja. "Evo me, Alekse..."
Ali stigne jedva na vreme da čuje ulazna vrata kako se zatvaraju. Ostane nepomična u dnevnoj sobi. Šteta. Želela je da mu pokaže onaj prelepi veš "la perla" tamnoplave boje koji je kupila baš za njega, samo za njega, da bi ga posle skinula i bila voljena; bez pitanja, bez hipoteka o budućnosti, bez suvišnih zašto. Šteta. Rafaela ode da stavi lanac na vrata i pređe hodnik na onim visokim potpeticama, na onim vitkim nogama, s onom savršenom zadnjicom.
Aleks nije imao sumnji jer je shvatio jednu veoma jednostavnu stvar. Pozove taksi, sačeka ga na ulici, vidi kako stiže i uđe. "Da malo obiđemo... za pedeset evra, a onda me odvedite u ulicu Ripeta."
Tako taksista krene. "Hej, već sam ovu čuo... Bila je u Majklu Klejtonu, je l' tako, gospodine? Izuzetno mi se svideo taj film, stvarno je dobar"
Ali Aleks se prepusti naslonu. Ne želi da priča ni sa kim. Sada je za njega sve mnogo jasnije. Voli, potpuno i bez ikakve senke sumnje - Niki. I njegov život nikad neće biti potpun bez nje, i ma koji uspeh, bilo kakvo bogatstvo, vlasništvo ili nešto drugo, neće ga sprečiti da ne oseća njen nedostatak. Svemu će u svakom slučaju uvek nedostajati onaj poslednji delić koji ona predstavlj;i u svakoj stvari. Aleks gleda kroz prozor. Noć. Grad. Automobili. Semafori,
Zatvorene radnje. Ljudi koji izlaze iz lokala. Sada znam najlepšu stvar. Nisam se ženio zato što sam stariji, ne zato što je ona slatka devojčica, koja se lepo ponaša, koja je poštena, iskrena, koja ne vara ili koja te, u svakom slučaju, ne razočarava. Ženio sam se njome zato što, šta god da uradi, ona je jednostavno Niki i tačka. Ovo je najveći dokaz ljubavi, ovo nikad nisam uspeo da shvatim i otkrijem da mogu da osećam. Da. Bez ikakve senke sumnje. Niki i tačka.

147.

Mnogo dana kasnije.
Oli šeta bosa po kući i priča mobilnim telefonom. Ide gore-dole veoma uzbuđena. "Da, to je fantastična ideja! Fuerteventura je strava! A kada polazimo?"
Erika joj s druge strane daje sva uputstva. Kao i uvek precizna organizatorka. "Krećemo petnaestog i ostajemo dve nedelje. Pronašla sam spektakularan resort koji će nas sve ugostiti jeftino. Za let je dovoljno rezervisati last minute, ionako već postoji stalna ponuda. A desetak nas je! Svi će poći..."
"Baš svi?"
"Naravno, mi, Talasi, Filipo, Gvido, još dve Nikine drugarice s fakulteta, a možeš i ti, ako hoćeš, nekog da pozoveš, samo da mi na vreme kažeš zbog rezervacije."
"Odlično. Razmisliću i javiću ti!"
Divno. Letovanje na ostrvu kakvo je Fuerteventura. To mi je baš trebalo. Eh, da, to i zaslužujem. S vremena na vreme čovek treba sebi da dopusti neki poklon, zar ne? Onda pomisli na Erikinu rečenicu. Ako želiš, možeš da povedeš nekoga. Da. Bilo bi lepo. Volela bih da idem s Đampijem. Ali već sam ga izgubila. Sedne na divan. Ma ne, ići ću sama. Kao Niki i Erika. Isto ćemo se super provesti. Onda se nasmeši, možda da kažem Simoneu. Bilo bi mi drago da pođe. Onda joj na pamet padne Dileta. Biće i ona tamo. Kako je strava ta devojka. Napravila je važan izbor. Veoma sam ponosna na nju. Biće predivna mama. Oli se opruzi i malo istegne. Da, ovo je baš lep period. Stvarno moram to da priznam. Nadam se samo da će i Niki naći svoju sreću.

148.

Rim. Važne pripreme u loftu.
"Stavi ga ovde, ovde gore... Eto, tako."
Pjetro zadovoljno gleda tehničara koji stavlja zvučnik sterea u ugao biblioteke. "Ovako, gospodine?"
"Da... Da, tako je dobro." Flavio samo sipa votku u jedan vrč. "Hej, momci, ja sam već iskapio tri... A i pomorandža pomešana s crvenim narom i ananasom, malo limete... I "bumba" je gotova!" Pjetro je isproba s nekom kašičicom koja je stajala tu blizu. "Mmm... dobro! Ovo neće ni popiti a već će se optužiti... u moj krevet!"
"Oh...", Flavio ga popreko pogleda. "Pokušaj da budeš velikodušan... Seti se da se krug okreće."
Enriko sedi na podu i igra se s Ingrid. "Ama jeste li završili s takvim razgovorima?" Onda pogleda devojčicu. "Ko zna šta ona misli o vama?
Pjetro je zaprepašćen. "Pa ne razume nijednu reč od onog što pričamo!
Enriko je pomiluje. "Grešiš! Oni sve čuju, veoma su senzibilni... Za razliku od tebe!"
Pjetro nastavi da daje uputstva za razmeštaj zvučnika. "Ah, sada sam, kao i obično, ja kriv! Ali kada bude porasla..."
Flavio ga radoznalo pogleda. "Ma ko, Enriko?"
Pjetro se nasmeje znajući već da ga je nasekirao. "Ne, ćerka! Čim bude dovoljno porasla, eto me ispred zgrade sa svojim kabrioletom koji ću baš za taj dan nabaviti i pitaću je da izađe sa mnom! Baž želim da vidim kakvo će lice da napravi otac!"
Enriko se i ne okrene. "Vrlo ozbiljno lice... A i to zato što je neću pustiti da izađe!"
"Ne, nego jedan od onih koji spašava decu da ne upoznaju ljudske katastrofe kao što si
ti."
Pjetro digne obrvu. "Ovo nisam očekivao... U svakom slučaju, svratiću kad napuni
osamnaest godina, možda će biti strava riba i moći će da odluči sama šta će da radi uveče!"
Tehničar se pridigne ispod jednog komada nameštaja, "Gospodine, ja sam priključio konzole. Želite li da probamo?"
"Da, naravno. Evo, da probamo ovo!" I doda mu disk. "Uzeo sam jednu kompilaciju koju mi je sastavio moj omiljeni knjižar."
Flavio ga iznenađeno pogleda. "Knjižar? A radi ti CD-ove..."
"Prodaje i jedno i drugo. On ti snimi pesme koje ti izabereš s različitih CD-ova i proda ti ga jeftino!"
Flavio je iznenađen. "Ah, još ti i proda. Pa zar ne zna da rizikuje zatvor?"
"Baš tako, ja sam njegov advokat, izvadio sam ga iz gomile nevolja. I otad mi ih pravi gratis! Ti mu zadaš naslov, a on po osećaju stavi pesme koje odgovaraju za to veče."
"A šta si mu ti zadao?"
"Usijana noć!"
Flavio je ponesen. "Strava!"
Baš u tom trenutku tehničar pritisne dugme i kreće Bijonse sa Single Ladies.
"Diži se! Diži se!"
Svi veselo počnu da se kreću po ovim notama.

"Pogledaj, igra i dete." Ingrid drži ritam glavom, Enriko, ganut, prinese ruke ustima. Baš u tom trenutku otvore se vrata stana i uđe Aleks.
"Ma šta se dešava? Šta radite?" Malo-pomalo tehničar snizi ton.
Pjetro mu da znak daje sve savršeno. "Isključi, isključi, odlično je." Tehničar isključi čitač CD-ova.
Iznenađen, Aleks dođe do sredine salona. "Dakle, šta to planirate?"
Pjetro na stolu otvori neku fasciklu i izvuče fotografije prelepih devojaka. "Šta planiramo? Zasad ništa... ali šta ćemo planirati večeras! Pogledaj ovamo, je l' ti se sviđaju? Špankinje za tvoju novu kampanju..."
"Šta to znači?", Aleks je iznenađen.
"Pričao sam s tvojom kancelarijom, čiji sam, podsećam te, zastupnik, i s kojom, podsećam te, svakog dana imam važne poslove..."
"Naravno", nasmeši se Aleks. "I podsećam te da se sve to odvija zahvaljujući meni..."
Pjetro proguta knedlu. "Naravno... I baš zbog toga, da bih napredovao, da bih olakšao tvoj budući posao, iliti špansku kampanju... Ta-ta-ta-taaaa! Mi ćemo unapređ večeras izabrati manekenke koje su pozvane na jednu superžurku, muziku, zabavu i šampanjac..."
Flavio precizira. "Uistinu, ovde imamo samo votku."
"Pa dobro... To je isto, u stvari još jače i pre te dovede do vrhunca..."
Ostali se pogledaju. Naročito je Pjetro ubeđen da u tome nema ničeg pogrešnog i zadovoljno klima glavom.
Aleks nastavi. "A ne interesuje vas da izgradite pravi-pravcati odnos..." Onda pokaže na Pjetra. "Ti si prekinuo sa Suzanom, nastavio si isto kao da se ništa nije desilo, nakon nekoliko dana lažnog žaljenja, ponovo si se aktivirao i organizuješ žurke koje nemaju smisla... Koje služe samo da ispuniš prazninu koju imaš u sebi... Sve je to fikcija i jednog dana će ti se činiti još veća... Ili možda ne, grešim. Možda ti zaista jesi takav. Možda je tebi odlično u toj praznini... Onda si nas sve zajebavao... Možda te ne interesuje ni naše prijateljstvo..."
Pjetro raširi ruke. "Ne, to ne možeš da kažeš. Mnogo grešiš, to sam uvek pokazivao!"
,Ah, da, naravno... Interesuje te odnos, bar onaj koji imaš sa mnom, inače ne bi mogao da pozoveš Špankinje..."
"Kako si perfidan..."
"Čisti realista!", Aleks nastavi okrenuvši se Flaviju. "A ni ti nisi bolji, tvoja žena je odlučila da je gotovo, a ti ne reaguješ, ne, zadovoljavaš se... Jesi li srećan zbog ovakvog života koji vodiš? Pa ti si onda morao da se rastaneš da bi mogao da živiš? Nisi mogao oduvek tako da živiš? Zašto si se ženio? Ovo je život koji ti se sviđa? Možda je tvoja žena već našla nekog drugog... Ali to tebe ne interesuje. A ti..." Pokaže na Enrika. "Nastavljaš da se igraš s devojčicom zato što nemaš hrabrosti da izađeš na ova vrata i da ponovo započneš svoj život, svoj život!"
,Ali ja stvarno volim Ingrid!"
"Pa naravno! Kakav je to odgovor! I ona sigurno voli tebe i da može, ona bi tebe odgajila, pomogla ti da shvatiš da čovek ne može da se sakriva, mora imati hrabrosti da opet poveruje u ljubav... Pored ove prema svojoj ćerki. Ljubav muškarca i žene. Graditi, zajedno, dan za danom, padati, ponovo se dizati, grešiti, opraštati, voleti. Voleti, razumete?" I odmahne glavom. I ode zalupivši vratima.

Svi se pogledaju, ali tehničar je jedini koji ima hrabrosti da progovori. "U stvari... Po mom mišljenju, u pravu je. Ja sam sa svojom ženom trideset godina... Neki put bih je ubio, ali neki put shvatim da bih bez nje bio samo nesrećnik... A ovih drugih trenutaka je mnogo više od prvih." Pjetro, Flavio i Enriko se pogledaju. Onda, i ne govoreći ništa, Enriko uzme Ingrid u ruke, Flavio obriše ruke i izađu iz stana. I Pjetro uzme ključeve kola. I sva trojica počnu da trče u različitim pravcima. Svaki sa svojim mislima, svojim strahovima, svojim protivrečnostima.