Pandorina kutija – Hana Ričel

First topic message reminder :




Dve sestre. Krivica, neuhvatljiva poput vetra. Tri krhke žene, koje samo snaga praštanja može ponovo spojiti.

Talasi uzburkanog mora zapljuskuju obale Dorseta. Visoko na nepristupačnoj litici, stoji kuća čiji zidovi blistaju na svetlosti sunca. Mesto koje je Dora Tajd nekada zvala domom. Kao da kroz velike prozore još može da čuje zvonki smeh svoje sestre Kesi i zvukove srećne porodice.

Sada je priroda preuzela glavnu reč i stare zidine vile Tajdovih obrasle su bršljanom, u klupko tišine i tajni. Dora je pobegla, slomljena pod težinom krivice, koja se uvukla u najtanje niti njenog bića. Krivice koja joj ne dopušta da zaboravi onaj dugi, topli letnji dan pre toliko godina, kada su se ona i njena sestra igrale i tražile školjke skrivene među stenama. I onaj kratki, fatalni trenutak neopreznosti koji će uništiti čitavu porodicu. Ni posle toliko vremena, pesak i vetar nisu odagnali bol. Međutim, Dora nosi u sebi dah novog života i više ne može da beži – mora da pronađe izgubljene delove svog života i suoči se sa njima jednom za svagda.

Dora

Deset godina ranije


Prošla su tri dana bez ijedne reči od Kasi. Dora je gledala kako njeni roditelji nastavljaju svoje živote sa čudnom, tihom hrabrošću. Spolja su izgledali kao da mirno prihvataju prvi pohod njihove starije ćerke u veliki strašni svet, ali, mada su svakako dobro glumili, Doru nisu mogli da prevare. Primećivala je drhtaje brige koji su se komešali ispod površine. Način na koji je njen otac okretao glavu kad god bi zazvonio telefon, ili meki uzdasi njene majke svaki put kada bi se pomenulo Kasino ime, otkrivali su da očajnički iščekuju vesti o životu u Edinburgu.
„Pozvaće večeras”, izustio je Ričard tokom večere treće noći, a bore na njegovom čelu su se produbile. „Previše se dobro zabavlja da bi brinula o nama - upoznaje ljude, gleda gde je šta, kada su joj predavanja. I u pravu je.”
„Da”, složila se Helen. „Sigurno je teško pronaći telefon. Svi će stajati u redu da pozovu kuću, zar ne? Volela bih da je ponela mobilni koji smo joj nudili.”
„Da, baš je bila smešna u vezi s tim. Vrlo nezavisna. Znaš, divim joj se zbog toga. Ne brini, ljubavi, siguran sam da će zvati čim joj se mamurluk malo stiša.” Ričard je pokušavao da razveseli atmosferu, ali nije uspeo.
Dora je sedela u tišini. Ona je mislila da je Kasi strašno sebična što ne zove. Sigurno je bolje nego iko znala koliko će njeni roditelji brinuti? Samo zato što je uspela da pobegne iz Kliftopsa i počne iz početka negde drugde, nije značilo da su i ostali bili te sreće. Bilo je sasvim dovoljno što je bila toliko ljubomorna, nije morala da sluša roditelje kako je pravdaju... Doru je to poprilično izluđivalo.
Još je u sebi grdila Kasi dok je autobusom odlazila u školu sledećeg jutra. Kiša je lila, debele kapi rasprskavale su se po prozoru i tekle u dijagonalnim rekama preko stakla. Autobus se već pušio - vozač je svakih nekoliko minuta brisao vetrobran štrokavom krpom - a što je najgore, sve je smrdelo na mokre patike i odvratan sumporni vonj koji je izbijao iz kutije sa užinom Bilija Koena dok je orao kroz svoje sendviče s jajima. Naslonila je glavu na prozor i gledala napolje ne primećujući pejzaž pored kog su prolazili dok je kanalisala svoj gnev ka zamišljenoj slici njene sestre kako švrlja po Škotskoj.
Ako je suditi po prošlih nekoliko noći, sledeće dve godine srednje škole će se otegnuti. Prosto nije mogla podneti pomisao da će biti jedina koja je ostala kod kuće s mamom i tatom. Naravno, njeni roditelji bili su tamo telom, ali duhom? Ne baš. Bilo je kao da živi sa zombijima koji se viđaju u filmovima: dva bleda, nečujna tela koja lunjaju po kući, naizgled bez trunke života u sebi, sve dok se ne bi odjednom okrenuli jedno protiv drugog, napadajući se u jarosti zajedljivog gneva i škrgutavih zuba. Istini za volju, ni život s Kasi nije bio mnogo bolji, ali bar je pružala nekakvu razonodu svojom muzikom, šminkom i raznom odećom koju bi mogla da pozajmi. Sada kada je otišla, u kući se otvorila još jedna praznina, još jedno mesto puno odjeka koje nije moglo biti popunjeno. Nije imala nikoga s kim bi razgovarala, nikoga s kim bi provodila vreme. Samoća ju je izjedala.
„Hej, kako je?”
Pozdrav je trgnuo Doru iz misli. Pogledala je naviše i shvatila da gleda smirene plave oči Stivena Pejdža. Gledao ju je s prolaza između sedišta, njegova meka smeđa kosa bila je prošarana kišom i neuredno mu je padala preko lica, i Dora je osetila kako joj srce poskakuje.
„Je li zauzeto?” pitao je pokazujući prazno sedište pored nje.
Ukočila se od zatečenosti. Pocrvenela je i odmahnula glavom, s nevericom gledajući dok se spuštao pored nje i grubo trljao kosu, lansirajući kapljice vode preko oboje.
„Izvini”, rekao je, obrisavši rukavom kapi s njene ruke. „Natopio sam se dok sam čekao autobus.”
Doru je koža peckala na mestu gde ju je dotakao i bila je svesna iznenadne topline njegove butine koja se oslanjala na njenu. Progutala je. Reci nešto, terala je sebe. Bilo šta. „Da”, rekla je najzad, „baš pada.”
Baš pada! Da li je to najbolje što je mogla? Okrenula se i ponovo pogledala kroz prozor, žarko želeći da sakrije svoje vrele obraze.
„Jesi li dobro? Ne viđam te baš u poslednje vreme.” Mogla je da oseti da je proučava i rumenilo na njenom licu još više se pojačalo.
„Da”, rekla je Dora, „dobro sam.” Bila je sve samo ne dobro.
„Čudno, jedva da smo progovorili od onog leta... otkako je tvoj brat...” Njegove reči su se prekinule i sada su s nelagodom gledali jedno drugo. „Došao sam na njegovu sahranu, znaš?”
Dora je klimnula glavom. Tada ga nije videla, ali Kasi joj je kasnije rekla da je bio tamo. Progutala je. „Znam. Hvala, nisi morao.”
Stiven je slegnuo ramenima. „Naravno da jesam.” Sedefi su u tišini još malo pre nego što je ponovo progovorio. „Prošla je godina. Da li je imalo lakše?”
Dora je oklevala.
„Izvini”, podigao je ruke, „ne tiče me se. Baš sam idiot što pitam.”
„Ne”, rekla je Dora, „u redu je. Niko, u stvari, i ne pita za Alfija. Svi obilaze tu temu na vrhovima prstiju. Zapravo je fino kad neko pita. I ne”, dodala je, „nije nimalo lakše, bar ne još.”
„Mogu da zamislim.”
Dora je zatvorila oči. „Kao da živiš s ranom. Misliš da je počela da zarasta, osećaš da je malo bolje, ona krastica se formira, ali onda se nešto desi, nešto čuješ ili vidiš... bilo šta... zvuk sladoledžijinog kamiona... dečaka koji uči da vozi bicikl... i boli te kao prvi put, sve iznova. Užasno je. Iskreno, ne znam da li će ikada biti drugačije.” Pogledala je Stivena, pitajući se da li je rekla previše. Jednostavno „ne” verovatno je bilo dovoljno. Ali on ju je saosećajno posmatrao.
„Sigurno je strašno.”
Slegla je ramenima.
„Kako su tvoji?”
Suvo se nasmejala. „Recimo ovako: naša kuća sada i nije baš sjajno mesto za boravak.”
Stiven je klimnuo i činilo se kao da na trenutak razmišlja. „Pitao sam se... znaš... možda bi volela nekada da izađeš, znaš, sa mnom? Mogli bismo na picu... ili u bioskop? Neki drugari i ja idemo u petak uveče u 'Psa i patku'. Prošle nedelje položio sam vožnju. Mogao bih da dođem po tebe... znaš, ako bi ikada poželela da izađeš negde?”
Dori je dah zastao u grlu. Da li je to Stiven Pejdž, onaj Stiven Pejdž, stvarno pozvao nju da izađu? Da, da, da, poželela je da vrisne, naravno da hoću da izađem s tobom, koja devojka pri zdravoj pameti ne bi? Srce joj se uskomešalo i osetila je lepršanje... šta je to bilo - uzbuđenje? -sreća? - duboko u stomaku.
Taman je pokušavala da sroči odgovor, da sastavi prave reči u smislenu rečenicu, kada je divlji udar vetra bacio još kiše uz prozor. Ona se glasno rasprsnula po staklu i oboje su poskočili.
„Isuse”, rekao je Stiven, „napolju je baš pasje vreme.”
Pasje vreme.
Dora je osetila kako osmeh, koji joj je igrao na usnama, bledi. U trenutku se setila malog Alfija kako zuri kroz prozor išaran kišom u Kliftopsu, gledajući kako se letnja oluja spušta na more. „Gde su psi, Dora?” pitao je s dečjom naivnošću. „Ne mogu da ih vidim.”
I tek tako, bol se vratio u njen stomak. Na nekoliko blaženih sekundi je zaboravila. Osećala se kao normalna šesnaestogodišnjakinja koju na prvi sastanak poziva dečak koji joj se sviđa. Ali euforija je bila gotova brzo koliko je i počela. Rana se ponovo otvorila i ona je osetila kako pulsira duboko u njoj, vukući je još jednom u dubine tuge. Nije mogla da izađe sa Stivenom. Koga je zavaravala? Druženje s njim samo bi je podsećalo na onaj dan na plaži, na to kako ih je sve izneverila. Nije zaslužila da zaboravi. Morala je sve da oseti, bolno sirovo i stvarno, za Alfija, uvek.
„Pa, šta misliš?” pitao je Stiven. „Petak uveče?”
„Hvala”, rekla je, „ali trenutno sam prilično zauzeta.”
„O.” Stiven je izgledao pokunjeno. ,,I ne mogu da te dovedem u iskušenje, čak ni za sedmicu ili dve?”
Odmahnula je glavom. „Mislim da ne.”
Bio je red da Stiven pocrveni. ,,U redu.” Sedeli su još malo u nelagodnoj tišini, dok se on nije promeškoljio na sedištu i otvorio ranac. „Upravo sam se setio da sinoć nisam završio domaći. Neće ti smetati?”
Dora je odmahnula glavom, pomalo povređeno, i dok se Stiven zaokupljao poteškim udžbenikom za biologiju, ona se ponovo okrenula ka prozoru. Kiša je na staklu izgledala kao suze. Prislonila je prst na jednu i pratila njen spori trag niz okno. Uradila je pravu stvar, rekla je sebi. Nije bilo šanse da izađe sa Stivenom. To prosto ne bi bilo u redu.
Do vikenda se briga njenih roditelja ukorenila.
„Pozvaću”, rekao je Ričard. „Subota je ujutro. Čak i da je sinoć izašla s prijateljima, trebalo bi da je sada u sobi, zar ne?”
Helen je klimnula glavom. „Prošla je sedmica i bili smo više nego strpljivi. Mislim da treba da zovemo.”
„Ne misliš da je prerano?” pitao je Ričard.
„Ne. Zovi.”
Dora je zaustavila disanje dok je Ričard preturao po tabli od plute u kuhinji, tražeći komad papira s podacima o Kasinom domu. Otkucao je broj telefona, a onda u tišini čekao odgovor.
„Halo, da, ovaj, zdravo. Voleo bih da razgovaram s Kasandrom Tajd. Ona je u sobi 132. Ovde njen otac.”
Dora je pocrvenela. Zvučao je tako staro i uštogljeno. Mogla je već da zamisli otromboljenog studenta s druge strane veze kako prevrće očima i teškog koraka odlazi da pozove Kasi.
„Da, naravno, sačekaću. Hvala.”
Dora je sela za sto preslišavajući se šta je sve htela da pita Kasi. Želela je da zna kakva joj je soba, da li je već stekla neke prijatelje i, najvažnije, kada je ona mogla da dođe i prenoći kod nje. Spavala bi na podu, nije joj smetalo, samo da bar nakratko ode iz Dorseta.
Prošlo je nekoliko minuta. Počela je da se pita da li su ih zaboravili, da li je telefonska slušalica ležala pored telefona negde u Edinburgu, dok su studenti leteli unaokolo na putu za predavanja ili zabave, pabove i sportske terene, a njih troje sedeli zaleđeni u mestu.
Najzad je Ričard progovorio. „Da, tu sam.” Slušao je još trenutak, a onda se namrštio. „Izvinite, ne razumem. Kako to mislite 'nije se pojavila'? Otišla je od kuće pre skoro nedelju dana. Možda samo još niste naišli na nju. Znate kakvi su studenti.”
Ponovo tišina dok je Ričard slušao od govor. „Ali to nema nikakvog smisla! Sigurno se prijavila! Gde bi drugde bila? Šta bi drugo radila?”
Dora se prišunjala bliže, pokušavajući da dešifruje nedefinisano mrmljanje s drugog kraja veze.
„Ne, meni je žao”, rekao je strogo, „sigurno postoji neka greška u vašoj prijavnoj dokumentaciji. Kasi je otišla od kuće prošle subote...”
Ričard je ponovo slušao. „Ne, sama. Krenula je vozom sama. Insistirala je na tome.”
Tada je Dora znala.
Fakultet nije baš sve i svja, Dora... To nije prava sloboda. Nije pravi beg, zar ne?
Istina ju je udarila u stomak i izbila joj vazduh: Kasi nije otišla u Edinburg. Nije to ni nameravala. Zbog toga je bila toliko uporna da ide sama. Ne zato što je želela da bude samostalna i stigne sama na fakultet. Ne zato što se stidela da je vide s njima i što je brinula da će te prve iznurujuće sate provesti vukući za sobom svoju nezgrapnu porodicu. Bilo je to zato što nije ni nameravala da otputuje tamo.
Dok je Ričard završavao telefonski razgovor i okretao se ka njima zaprepašćen od neverice, Dori je sinulo hitnije pitanje: ako Kasi nije bila u Edinburgu, gde je bila?
„Kako to mislite 'ne možete vi tu ništa'?” Ričard je sedeo naspram policajca - uznemirujuće za sve njih, istog onog koji je prethodne godine vodio slučaj Alfijevog nestanka - i iznervirano zamahivao rukama. „Naša ćerka je nestala.”
„Razumem vašu brigu, gospodine, ali Kasi ima osamnaest godina. Ona je u očima zakona odrasla osoba. Može da napusti kuću kad god poželi i mada shvatam da ste uznemireni jer ne znate gde je ona, to je, nažalost, njeno pravo. Imate li ikakve razloge da sumnjate na kriminalno delo ili nekakvu prevaru?”
Helen je pogledala Ričarda koji je slegnuo ramenima. „To uopšte ne liči na nju.”
Dora je pomislila na sve sestrine duge usamljene šetnje, na kasne izlaske i vraćanje posle ugovorenog vremena. Onda je pomislila na divlje ogrebotine koje je videla na sestrinim rukama, kada je Kasino pokrivanje omanulo na trenutak i njene gole ruke zablesnule svojim bolnim tajnama. Kasi nije znala da je ona videla ožiljke, ali pogled na njih proganjao je Doru. Pitala se sada da li da ih pomene, ali odlučila je da to ne uradi i ugrizla se za jezik.
„Ali nemate nikakvog razloga da verujete da je počinjen zločin?”
„Otkud znamo, nemamo pojma gde je ona! Zato nam treba vaša pomoć.”
Dora je pocrvenela od srama zbog majčine neotesanosti. Policajac je samo radio svoj posao, čak je i njoj to bilo jasno.
„Da li vam je dala ikakvu naznaku ili trag gde bi mogla otići? Ima li prijatelja ili porodice kod kojih bi mogla da boravi? Mladića s kojim bi mogla da bude?”
Ričard je odmahnuo glavom.
„Sećate li se u kakvom je stanju bila kada je odlazila? Da li je delovala uznemireno? Da li bi mogla da naudi sebi?” Dora je progutala.
„Naravno da ne!” uzviknula je Helen ogorčeno. „Radovala se početku studija.”
Ričard je odmahnuo glavom. „Sve što sigurno znamo jeste da je otišla vozom za Voterlu. Trebalo je da stigne u London oko podneva, a da onda metroom ode do Kings Krosa i presedne za Edinburg.”
Policajac je pročistio grlo. „London je veliki grad.”
Dora je shvatila da je vreme da propeva. „Meni je nešto rekla.” Osetila je kako je roditelji probadaju pogledima, ali je svejedno nastavila. „Noć pre nego što je otišla, rekla je nešto pomalo čudno. Rekla je da fakultet nije 'prava sloboda... pravi beg'. U to vreme nisam razmišljala o tome, ali sada nekako ima smisla. Mislim da možda i nije planirala da ode na fakultet.” Zastala je. „Mislim da se predomišljala u vezi s tim.” Dora je pogledala majku i osetila oštrinu.
Policajac je ohrabrujuće klimnuo glavom. „To su dobre informacije, Dora. Da li je rekla još nešto? Da li ima neke prijatelje kojih možeš da se setiš, prijatelje u Londonu ili negde drugde, kod kojih bi mogla da ode?”
Dora je odmahnula glavom. „Samo prijatelje koje smo imali još pre nego što smo se doselili ovamo. Ali s njima nismo u vezi već godinama. Nema nikoga.”
Policajac je uzdahnuo. „Pa, mogu da zamolim londonsku saobraćajnu policiju da pregleda svoje bezbednosne snimke sa stanice Voterlu, otprilike u vreme kada je Kasin voz trebalo da stigne prošlog vikenda. Možda ćemo imati sreće. Možda ćemo moći da vidimo da li se sastala s nekim. Ili u kom je pravcu otišla. To je samo slamka, ali svakako mogu da pitam.” Zastao je. „Mogli biste da pozovete i bolnice.” Nije ih gledao u oči.
,,I to je to?” Helen je bila užasnuta. „Dete je ponovo nestalo, a vi ne radite ništa?”
„Helen!” prasnuo je Ričard. „Mislim da to stvarno nije fer.”
Dora je primetila da je policajac blago pocrveneo. „Razumem vašu uznemirenost, gospodo Tajd. Uradiću sve što mogu, ali u međuvremenu biste mogli da razmislite o privatnom istražitelju - nekome ko bi mogao nezavisno da prati kretanje vaše ćerke. Možda biste tako imali sreće.” Sada je stajao i spremao se da krene. „Žao mi je, ne mogu mnogo više da učinim za vas. Siguran sam da će se pojaviti. Koliko se sećam Kasi, ona mi je delovala prilično snalažljivo. Trudite se da vam telefonska linija bude slobodna i nemojte klonuti duhom. Pozvaću vas čim nešto saznam.”
Posle tih reči je otišao.
Sati koji su usledili donosili su sa sobom bolne odjeke Alfijevog nestanka. Ričard je bio izbezumljen. Jurio je po kući, obavljao hitne telefonske pozive i vodio intenzivne, emotivne razgovore sa Helen iza zatvorenih vrata, sve vreme kinjeći sam sebe u svakoj zgodnoj prilici što je propustio znake da s Kasi nešto nije u redu. Da li je pobegla? Da li ju je neko oteo? Možda se razbolela? Ili je, još gore, ležala negde u jarku, nepronađena. Gurao je nameštaj, lupao vratima i napadao stvari. Bio je divalj, zastrašujući i bukvalno neprepoznatljiv u svojoj panici.
Za razliku od njega, Helen je bila tiha, naizgled u šoku. Sedela je na sofi, ruku sklopljenih oko kolena dok se ljuljala u nekakvom nečujnom unutrašnjem ritmu. Usne su joj se pomerale, ali Dora nikada nije čula reči koje je šaputala. Iskreno, nije bila sigurna ni da li je želela da ih čuje. Držala se na odstojanju, pažljivo kružeći oko svojih roditelja, zaprepašćena, uplašena i zbunjena od neverice: da li je moguće da se ovo ponovo dešava?
Kao da im je uključen nekakav čudan autopilot, njih troje okupljali su se u kuhinji u vreme večere. Ričard im je pričao o istražitelju dok su gurali nepojedenu hranu po tanjirima.
„Deluje vrlo stručno - agencija ima devedeset osam odsto uspešno rešenih slučajeva nestalih osoba, a obećao je da će lično voditi Kasin slučaj.”
Helen je klimnula, pročistivši grlo kao da će nešto reći, ali onda je zaćutala i okretala čašu s vodom ukrug. To je stvaralo iritantan zvuk grebanja na drvenoj površini stola i Dora je videla kako je njen otac prostrelio Helen iznerviranim pogledom.
Ričard je odgurnuo svoj tanjir. „Osećam se krajnje bespomoćno. Ne znam šta da radim.” Glas mu je panično pucao. „Reci mi, šta bi trebalo da radim?”
Helen je podigla pogled i zurila u Ričarda, kao da ga prvi put zaista vidi. Polako je pružila ruku preko stola ka njemu. Dora je mogla da vidi čudnu blagost na njenom licu, ranjivost u njenim očima, koje su joj govorile koliko je i ona uplašena, ali u istom trenutku kada je Helen pružila ruku ka njemu, Ričard je, ne primetivši, odgurnuo stolicu i ustao od stola.
„Izvini, ali prosto ne mogu da sedim ovde, jedem, igram se srećne porodice, pretvaram se da je sve u redu.”
Dora je videla kako se njena majka trgla i povukla ruku.
Na vratima se okrenuo prema njima. „Biću u svojoj radnoj sobi ako vam budem potreban.”
One su sedele u bolnoj tišini dok su se vrata zatvarala za Ričardovim leđima.
Kao što je i rekao, policajac je pozvao dvadeset četiri sata kasnije. Dora je zaustavila disanje dok je on izlagao svoje otkriće Ričardu bledom kao krpa.
„Šta je bilo?” prošaputala je Helen. „Izgubili smo i nju, zar ne?” Pritiskala je zglobove prstiju uz usta.
Ričard je tiho spustio slušalicu i okrenuo se ka njima. Ne znam, ljubavi. Iskreno ne znam. Misle da su je pronašli na snimku kamera za video nadzor.”
„Gde? Šta je radila?”
Ričard je pažljivo objasnio kako je gradska policija pronašla zrnastu sliku devojke koja odgovara Kasinom opisu kako izlazi iz voza na stanici Voterlu oko podneva. Umesto da krene ka metrou, kao što je trebalo, izašla je peške iz stanice. Kamera ju je izgubila na skretanju ka Vestminsterskom mostu, ali dokazi su bili prokleto jasni: Kasi je svojevoljno napustila stanicu i policija više nije imala ništa s tim - nije bilo više ničeg što su mogli da urade.
„Bar znamo da je dobro, zar ne?” pitala je Dora, nervozno grickajući nokte. „Mislim, očigledno je pobegla, nije... nije...” Njene reči naglo su se prekinule.
Ričard je uzdahnuo. „Ne znam, Dora.” Odmahnuo je glavom. „Ja više ništa ne znam.”
„Ali pronaći ćemo je, zar ne? Samo je pitanje vremena.”
Ričard prvi put nije mogao da odgovori. Umesto toga, dohvatio je telefon. Imao je samo jedan cilj: da pronađe Kasi.
Gnev je bio ono što je iznenadilo Doru. Nagomilavao se u njoj kao lava u belom usijanju. Kako se Kasi usudila da tako pobegne? Zar nije bilo dovoljno što je mogla slavno da ode na fakultet? Imala je savršen izgovor da pobegne i to joj nije bilo dovoljno. Morala je da ode dalje i nestane bez traga, da ih sve ostavi zabrinute i uznemirene. Kako se usudila da bude tako sebična? Bilo je to tako oholo, tako okrutno. Sigurno je dobro znala da će im to svima vratiti zebnju i bol zbog Alfijevog nestanka? Zar nije marila koliko će oni patiti? Zar nisu zaslužili nijedan telefonski poziv, nijednu elektronsku poruku, samo da im prekrati muke?
I još važnije, zašto nije rekla Dori za svoj tajni plan? Zašto je nije smatrala svojom osobom od poverenja? Zar je Kasi morala da planira beg, a da ne izusti nijednu reč o tome Dori, posle svega što su zajedno proživele - e, to je delovalo kao krajnja izdaja.
Šta je sa svim onim baljezgarijama koje je Kasi izbrbljala nekoliko godina ranije? Šta je bilo sa sestrom koja joj je ozbiljno rekla „sada smo ti i ja protiv sveta... moramo da se držimo zajedno, zar ne... tako rade sestre”? Kakva gomila sranja! Njena sestra bila ih je puna. Od sećanja na te reči Dorina krv ključala je još jače, jer one su je samo još jednom podsetile na to koliko je zaista bila sama. Dora nije bila sigurna da li će ikada stvarno moći da oprosti sestri zbog toga.
Jeziva atmosfera spustila se na Kliftops kao gusta zimska magla koja se kotrlja s mora. Stvari su bile bolno napete. Helen se zatvarala u svoju radnu sobu, a Ričard je dolazio kući i odlazio iz nje u čudne sate. Nijedno od njih, činilo se, nije se mnogo brinulo gde je Dora, a kada su oboje bili tako pometeni, ona je lutala ćoškovima Kliftopsa kao nekakvo sablasno siroče. Sama je sebi pripremala obroke, kopala po korpi za veš tražeći odeću i odlazila u krevet svake večeri gledajući majčinu senku kako se kreće ispod zatvorenih vrata radne sobe.
Kako su sati polako prolazili, Dora se borila s monumentalnom samoćom. Razmišljala je da pozove Stivena, pitajući se da li je prekasno da prihvati njegovu ponudu za bekstvo, ali nikada nije uspela da se natera da podigne slušalicu. Nesigurnost u sebe prikrala bi joj se i paralisala je.
Na kraju je potražila majku, usudivši se da pokuca na vrata njene radne sobe jednog jutra pre škole.
„Da li je sve u redu?” pitala je Helen, posmatrajući je iscrpljeno s vrata. „Da li je tvoj otac zvao?”
Dora je odmahnula glavom. „Pomislila sam da bi volela ovo.”
Helen je pogledala u šolju čaja koju je Dora držala u ispruženim rukama, kao da je nekakav čudan, neprepoznatljiv predmet. „O, hvala.” Uzela ju je i pažljivo spustila iza sebe, na ivicu stola.
„Mislim da je mleko prokislo, žao mi je”, dodala je Dora. Niko od njih nije ni pomislio na kupovinu.
Helen je klimnula. „Krenula si u školu?”
„Da.”
Helen je bila primetno rastresena. „Da li si pronašla nešto za užinu?” Dora je klimnula glavom. Preturala je po ormarima dok nije pronašla suvo grožđe i staro pakovanje žitnih pločica. „Dobro.”
Gledale su se trenutak i Dora je mogla da vidi bol i brigu urezane u ljubičaste senke ispod majčinih očiju. Bilo je kao da gleda u ogledalo. Želela je da pruži ruku i dotakne je, da je majka privuče u zagrljaj i da oseti toplotu njenih ruku oko sebe, da udahne njen sveži, čisti miris. U tom trenutku, shvatila je, dala bi sve da je zagrli žena koja ju je tešila i umirivala dok je bila mala - žena koja je uvek rasterivala košmare i uveravala je da će sve biti u redu. Osetila je da se suze nakupljaju u njenim očima i potiskivala ih je.
Helen je pogledala svoj sto. „Pa, hvala ti za čaj...”
„Mama...” Dora je očajnički pokušala da ostavi procep za razgovor još malo otvoren. „Kasi će biti u redu, zar ne? Mislim, ima osamnaest godina i jaka je. Ume da se brine o sebi, zar ne?”
Helen je nakratko proučavala Doru. „Da”, složila se na kraju, „pretpostavljam da je tako. Nije baš beba, zar ne?”
Dora nije znala da li je Helen nameravala da je podseti na Alfija, ali je ustuknula na te majčine reči. Alfi. To će uvek biti tu, između njih. Zar nikada neće preći preko toga? Zar je nikada neće pustiti da se vrati?
Dora se bez reči okrenula i pošla ka ulaznim vratima, začuvši najnežnije škljocanje dok je Helen za sobom zatvarala vrata radne sobe.
U četiri po podne sledećeg dana Ričard je uleteo kroz zadnja vrata.
„Helen! Helen, jesi li tu?” Onda, ugledavši Doru kako se pojavljuje iz dnevne sobe: „Dora, brzo, gde ti je majka?” ,,U njenoj radnoj sobi, mislim. Šta je bilo?”
„Idi po nju. Idi!”
Dora se okrenula u mestu kao što joj je rečeno kada se Helen pojavila u hodniku. „Šta je bilo? Jesu li je pronašli?”
Ričard je odmah prišao svojoj ženi i pažljivo je uzeo za ruke. „Moraš da ostaneš mirna, u redu?”
„Šta je bilo, Ričarde? Za ime boga, samo mi reci.”
„Pronašli su je.”
Dora je osetila kako joj utroba propada. Ovo, očigledno, nisu bile dobre vesti.
„Reci mi, Ričarde, plašiš me.”
„Ona... ona...” Ričard se borio s rečima.
Dora je primetila da mu ruke drhte. Progutala je.
„Ona... ona se bacila s mosta”, uspeo je da izgovori najzad. „U Temzu.”
„Šta?” Helen ga je gledala prestravljeno.
Dora je odjednom osetila kao da je skliznula u neki drugi svet. Dan je dobio nadrealan, svetlucavi kvalitet. „Je li...”
Odmahnuo je glavom. „Ne, živa je. U bolnici je.” Helen je ispustila mali uzdah olakšanja. Dori je izgledala kao da bi se mogla onesvestiti. „O, hvala bogu.”
Tišina je ispunila prostoriju dok su svi obrađivali značenje Ričardovih reči.
„Kako to misliš 'bacila se'?” Helen je najzad pitala. „Misliš...”
Ričard je klimnuo. „Da... pokušala je da se ubije.” Njegovo lice bilo je belo i Dora je mogla da vidi koliko mu je bilo teško i da izgovori te reči naglas.
Helen je odmahnula glavom. „Ne, nemoguće. Kasi to nikada ne bi uradila.” Ugrizla se za usnu. „Ne. Sigurno je bila nezgoda. Možda je pala?”
Dok su njih troje ponovo stajali u tišini, pred Dorinim očima zaplivala je slika Kasinih izranjavljenih ruku.
„Ne, istina je”, nastavio je Ričard. „Neko ju je video kako skače - hvala bogu - i mogli su da je izvuku, u poslednji čas. Odvezli su je u bolnicu
'Sent Tomas'. Oživeli su je i leče je od upale pluća. Pokupila je i gadnu infekciju. Sve vreme bila je kod njih. Izgleda da je dala lažno ime. Zato nam je trebalo toliko vremena da je pronađemo.” Provukao je šake kroz kosu. „Istražitelj kog sam unajmio pozvao me je s vestima. Idem odmah tamo da se nađem s njim.”
„Idem i ja”, rekla je Helen bez oklevanja.
„Ne, ljubavi”, Ričard je nežno insistirao. „Mislim da bi trebalo da ostaneš ovde.” Dora je primetila značajno klimanje glavom u njenom pravcu. „U svakom slučaju, taj tip predložio je da s Kasi idemo polako i ja mislim da je u pravu. Ne želimo da navalimo na nju. Čini se da on zna o čemu govori. Pokušaću da je posetim sutra, da polako razgovaram s njom, a onda je ubedim da se vrati sa mnom.”
Helen je odmahnula glavom. „To nema nikakvog smisla.”
„Znam, ljubavi.”
„Dovešćeš je kući?”
„Da”, rekao je Ričard.
„Dobro, treba da bude ovde s nama, bar dok joj ponovo ne bude dobro.” Činilo se da je Helen zastala da razmisli. „Pozvaću fakultet. Sigurna sam da će joj sačuvati mesto. Možemo da je dovedemo kući, da ponovo ojača, a onda da je, za nekoliko dana, mi odvezemo tamo. Ne bi trebalo da propušta previše od prvog semestra.”
Dora je s nevericom zurila u majku. Nije mogla da veruje šta je čula. Činilo se da nije mogao ni njen otac.
„Helen, shvataš li šta sam ti upravo rekao?” Delovao je vidno uzdrmano. „Kasi je pokušala da izvrši samoubistvo. Mislim da mesto na fakultetu sada nije prioritet, zar se ne slažeš?”
„Pa ne može tek tako da odbaci svoju budućnost.” Dora se trgla, ali Helen nije primećivala tužnu ironiju svojih reči i nastavila je: „Moramo ponovo da je podignemo na noge. Ovo nije vreme za samosažaljenje i blesave štosove. Ona mora da misli na budućnost i karijeru.”
„Blesavi štosovi?” Boja se vraćala u Ričardovo lice. „Ne bih baš rekao da se bacanje s mosta u Temzu može svrstati u štosove!”
„A šta bi drugo bilo?”
„Rekao bih da je to poziv u pomoć... ili nešto gore... znak da ona ne misli da je život vredan življenja.” Ričard je ponovo provukao šake kroz kosu. „Nije mi jasno kako nam je to promaklo. Jeste bila tiha... mnogo povučenija od Alfijeve... ali stvarno sam mislio da joj je dobro. Prosto nisam video šta se dešava...” Ljutito je odmahnuo glavom. „Kako sam mogao biti tako slep?”
„Nisi ti u pitanju, Ričarde”, prasnula je Helen. „U pitanju je Kasi. A ja hoću da dođe kući. Mislim da bi trebalo da i ja pođem u London. Ako uhvatimo večernji voz...”
Ali Ričard ju je prekinuo. „Ne, ostani ovde s Dorom. Mogu sam.”
Helen je ponovo odmahnula glavom. „Na šta je, kog đavola, mislila? Poludela sam od brige...”
„Znam”, rekao je Ričard, „i ja. Bar smo je pronašli. Dovešću je kući, obećavam. Sve ovo završiće se do vikenda.”
Dora je slušala njihov razgovor sa sve većom sumnjom. Do sada su morali da shvate da ništa što je imalo veze s Kasi nikada nije bilo lako.
Dora je bila u dnevnoj sobi i prelistavala žalostan TV program za subotu uveče, klackajući se opasno između starog filma o Džejmsu Bondu i dokumentarca o divljini, kada su se farovi očevog automobila zanjihali po prilazu. Resila je da se ponaša nehajno kada se Kasi vrati - da sestri ne pruži zadovoljstvo da zna koliko ju je uznemirila niti koliko joj je nedostajala - međutim, kada je taj trenutak došao, zatekla je sebe kako stoji na gornjem stepeniku trema, pored Helen, i sa zebnjom zuri u noć iščekujući da se pojavi sestrina svetlokosa glava. Toliko toga je želela da joj kaže.
Vrata vozača su se otvorila, svetlo u automobilu se uključilo i Ričard se pojavio u tami. Skliznuo je sa sedišta, zalupio vrata automobila i nesigurno odgegao do ulaznih vrata. Dora je izvijala vrat, ali iza njega nije bilo ni traga od njene sestre.
„Gde je ona?” pitala je Helen s visokim tonom panike u glasu.
Ričard je stigao do trema okupanog u svetlosti i pogledao ih obe. Dora je mogla da vidi tamne senke pod njegovim očima i iznenadila se koliko je staro izgledao.
„Nije htela da dođe.”
Helen se trgla. „Kako to misliš 'nije htela da dođe'?”
„Prosto tako. Dao sam sve od sebe, Helen, ali ona je insistirala na tome da ostane u Londonu. Nisam baš mogao da je prisilim.”
„Ali mislila sam da su je otpustili iz bolnice? Mislila sam da je dovoljno dobro da izađe?”
Ričard je klimnuo glavom. „Jeste, ali izgleda da hoće da ostane u Londonu. Nisam baš mogao da je dovučeni ovamo dok ona šutira i vrišti, zar ne?” dodao je tiho.
„Zašto ne? Trebalo bi da bude ovde, s nama. Ne da se povlači po Londonu i radi bogzna šta. Gde će da boravi? Šta će za novac? Rekao si da ćeš je dovesti kući. Nije joj dobro, za ime božje!” Panika u Heleninom glasu prerasla je u optuživanje. Dora je nečujno skliznula nazad u senke. „Znala sam da je trebalo ja da odem.”
„Helen, iskreno ne mislim da bi se desilo ikako drugačije da si ti bila tamo. Zapravo, možda bi stvari bile i gore. Kasi je rešena. Hoće da ostane u Londonu. Ne želi da dođe kući. Nije htela mnogo da priča, ali rekla je da sada ne može da... pa... da ne može da nas vidi. Samo želi malo vremena i prostora.”
„Prostora za šta?”
Ričard je kratko gledao u Helen. Činilo se da je hteo nešto da joj kaže, pa se predomislio. „Kaže da mora da shvati ko je i šta hoće od života.” Provukao je prste kroz kosu.
„Ko je? Šta hoće?” Helen je odmahnula glavom. „Znači, prosto će da odbaci savršeno dobro mesto na fakultetu?”
Ričard je slegnuo ramenima.
„Nadam se da si joj rekao koliku grešku pravi?”
„Helen, ona ima osamnaest godina. Nisam mogao da je primoram. Dao sam sve od sebe.”
„Sve od sebe? Dao si sve od sebe?” Helen je ispaljivala reči. „Obećao si da ćeš je dovesti kući. Kasi će upropastiti svoj život, sve će da odbaci... kao što sam i ja!” Helen je zajecala.
Ričard je pažljivo gledao svoju ženu. ,,A šta si time htela da kažeš?”
„Ma zaboravi. Nikada ne bi razumeo.”
Ričard je iznervirano odmahnuo glavom. „Mogla bi bar da me iskušaš.” Zastao je na trenutak. Kada je ponovo progovorio, to je bilo s više kontrole. „Uradio sam ono što sam mislio da je najbolje. Ona nam je ćerka. Mislio sam da radim pravu stvar.”
„Pravu stvar? Ostavio si je tamo da se sama brine o sebi!” Odmahivala je glavom. „To je patetično, stvarno. Ti si slabić. Jesi li bar pokušao da je nateraš da se predomisli, ili si prosto popustio i dopustio joj da radi šta god hoće? I kako sada da znamo da neće skočiti s prvog sledećeg mosta do kog dođe?” Ponovo je odmahivala glavom. „Znala sam da je trebalo da pođem s tobom.”
Dora je gledala kako se njen otac bez reči provlači pored njih i nestaje u hodniku. Helen se okrenula u mestu i pošla za njim, ostavivši Doru samu na stepeništu. Ona je pogledala u kuću i naviše, u tamno nebo. U noćnom vazduhu osećao se oštar jesenji miris koji je obećavao opadanje lišća i logorske vatre. Mogla je da vidi mesečev zrak kako sija svojom bledom svetlošću iza visokog vela od oblaka, ali vrt je najvećim delom bio obavijen tamom. Nije mogla da vidi ni do kapije na kraju prilaza za kola.
Još ljutitih povika odzvanjalo je iza nje. Dora je znala da nije mogla još mnogo da podnese. Odabravši manje od dva zla, sišla je niz kamene stepenike na prilaz i zaputila se u tamu.
Na pola puta Dori je sinulo da je mnogo hladnije nego što je isprva mislila. Izbrisala je čežnju za toplim kaputom koji je visio pored zadnjih vrata i nastavila dalje, ne obraćajući pažnju na svoju naježenu kožu. Nije je bilo briga šta su njeni roditelji mislili. Sumnjala je da su i primetili da je nema, ali i ako jesu - neka. Prvo Alfi, pa Kasi... oboje su nestali, ali samo je ona ostala nevidljiva. Neka njeni roditelji za promenu brinu zbog nje.
Gušći zid oblaka navukao se preko meseca i Dora je s naporom navikavala oči na tamu. Nešto je zašuštalo u grmlju pored nje, a u daljini je čula tužno pištanje lisice. Dora je skupila hrabrost. Bilo joj je strašno samoj napolju po mrklom mraku, ali nije htela da se vrati. Nije znala kuda ide, a nije mnogo ni marila. Znala je samo da nije mogla podneti više ni trenutak u kući. Više nije želela da sluša svađe i optužbe. Uzdala se u Kasin povratak, a sada joj je i to bilo uskraćeno.
Prokleta Kasi. Sve se uvek vrtelo oko nje. Njena narav. Njene histerije. Njene potrebe. A sada ovo. Sve ih je gazila. Ma kako gledala na to, Dora se mučila da sve to shvati. Kasi sigurno nije stvarno želela da se ubije? Znala je da je bila uznemirena. Znala je da je još žalila za Alfijem... svi su žalili. Ali imala je mesto na fakultetu. Imala je opravdanje da pobegne tamo. Zašto bi ona želela sve to da okonča? Šta bi je moglo navesti da se baci s mosta? To prosto nije imalo smisla.
Dok je Dora koračala kroz mrak, saplićući se i spotičući niz stazice, iznova je to prevrtala po svojim mislima.
Na kraju su je privukla svetla. Bleskala su narandžasto između mračnih lelujavih grana drveća sve dok se nije približila i ugledala Beti
Drajden na prozoru kućice, njenu sedu glavu nagnutu nad sudoperom punom sudova. Bil je bio u pozadini, sedeo je za stolom i čitao novine. Bila je to tako prijatna, srećna scena da je Dora zastala u mraku staze još malo i gledala stariji par kako izvodi svoj večernji ritual. Delovali su tako mirno. Tako normalno.
Beti se okrenula da nešto kaže svom suprugu i Dora je videla kako Bil podiže pogled sa stola i smeje se. Gotovo da je čula njegov duboki, melodični šum na ivici travnjaka na kojoj je stajala. Zašto život njene porodice nije mogao da bude jednostavan kao njihov? Kada je poslednji put čula svoje roditelje da se jedno drugom obraćaju ljubaznim, toplim rečima? Zašto su svi oni bili toliko uvrnuti?
Beti je taman isprala poslednji tanjir i premestila se ka čajniku kada je Dora napravila još nekoliko koraka niz stazu i uključila bezbednosno svetlo. Ono ju je preplavilo iznenadnim i zaslepljujućim belim zrakom. Nespretno se sledila kad se Betina glava iznenađeno okrenula, postiđena kada je primetila da ju je starija žena prepoznala čim su joj se oči navikle na mrak i usredsredile na Dorinu nepokretnu figuru. Dođavola.
Beti je nestala s vidika i, ne znajući šta sledeće da uradi, Dora je nabila ruke u džepove farmerki i brzim korakom počela da se udaljava uz stazu.
„Dora? Jesi li to ti?” Bila je to Beti, dozivala ju je sa ulaznih vrata.
Dora se okrenula, prestravljena. „Da, izvini, Beti.” Starija dama stajala je na pragu i škiljila u nju. „Nisam htela da vas uplašim. Samo sam šetala.”
Beti je klimnula i Dora je bila zahvalna što joj nije tražila dalje objašnjenje.
„Da li bi volela da uđeš? Napolju je hladno, a mi smo upravo pristavili čajnik.” Starija žena je zadrhtala i navukla vuneni džemper čvršće preko ramena.
Dora je oklevala. Nije htela da se nameće, ali zaista nije želela ni da se vrati kući.
„Hajde”, dozivala je Beti. „Popij šolju čaja sa mnom. Prijalo bi mi društvo. Bil je zakopao glavu u novine. Imam i palačinke...”
To je prevagnulo. Dora se okrenula i odšunjala nazad ka kućici, prateći Beti kroz nizak drveni ulaz u toplu unutrašnjost udobne kamene kuće. Morala je malo da se sagne dok je ulazila u kuhinju.
„Zdravo, Dora.” Bil ju je pozdravio toplim osmehom. „Šta te dovodi na naš kućni prag po ovako hladnoj jesenjoj noći?”
„Ja... ovaj... samo sam prolazila. Došlo mi je da malo izađem. Znaš, na svež vazduh...”
Dora je videla kako Beti upućuje svom suprugu upozoravajući pogled. „Da”, složio se on sa opuštenim osmehom, „ova noć nije ništa gora za šetnju od bilo koje druge, jelda?”
Dora je klimnula glavom, zahvalna što nije morala dalje da objašnjava, a Bil, osetivši da se raspoloženje u prostoriji promenilo, presavio je novine i ustao od stola. „Molim da me izvinite, na televiziji ima baštovanska emisija koju bih baš pogledao. Ostaviću vas dame da pijete čaj i ćaskate.”
„Da, samo ti idi” zadirkivala ga je Beti. „Da ne bude posle da te odvajam od tvojih kišnih glista i izdržljivih perena.”
Bil je izašao iz prostorije i dok je Beti petljala oko šolja za čaj i kutije s keksom, Dora je iskoristila priliku da pogleda po kuhinji. Bila je mala, ali savršeno opremljena, s golim kamenim zidovima, velikim ognjištem i visećom policom za šerpe na kojoj su zveckale svetlucave bakarne posude. Lep buket suvog cveća stajao je u vazi na prozoru, a u jednom uglu sušile su se Bilove blatnjave čizme na starim novinama pored radijatora. Na stolu je ležala otvorena fascikla s Betinim priznatim receptima, spremna za njen sledeći kulinarski poduhvat.
„Trebalo bi da napišeš kuvar”, izustila je Dora, zureći u recept za sladoled od ogrozda i bobica zove ispisan ćoškastim rukopisom.
„O, malo sam prestara za to”, nasmejala se Beti. „Osim toga, to mi nikada ne bi oprostili u ženskom institutu. Kao da ih čujem: 'Ona Beti Drajden... uvek se petljala u stvari koje su iznad njenog nivoa!'“
„Nije tačno!” pobunila se Dora. „Po onome što sam čula, bila bi opasna konkurencija Deliji Smit!”
„Koještarije”, smejala se Beti, ali privlačno rumenilo podiglo se u njene obraze i Dora je po načinu na koji je prčkala po pletenom prekrivaču za čajnik znala da joj kompliment laska. ,,E, sad”, rekla je, prenoseći poslužavnik na sto i sipajući mleko u šolje, „šta je s tobom, Dora? Kako si, draga devojko?”
Dora je uzela palačinku s tanjira koji je Beti gurnula ka njoj, i gricnula lepljivi ugao dok se pitala kako da odgovori. Na kraju se odlučila za istinu. „Ne baš dobro, nažalost.” Zastala je, duboko udahnula, a onda nastavila. „Čini se kao da se sve raspada, Beti...” još jednom je uzdahnula, ,,i plašim se da je sve to moja krivica.”
„Šta je tvoja krivica, draga devojčice?”
„Sve. Alfi nestao, Kasi... otišla, mama i tata svađaju se sve vreme. Sve je to moja krivica.”
„A otkud ti to?” Zabrinutost u staričinim očima bila je dovoljan podsticaj da nastavi da govori.
„Zato što sve počinje onog dana prošle godine, onog dana kada sam otišla sama, a trebalo je da čuvam Alfija. Onog dana kada sam odlučila da ostanem s dečakom iz škole i predugo mi je trebalo da se vratim na Stenu.” Spustila je glavu na ruke. „Sada je Kasi pobegla i mama i tata ponovo su počeli. Hvataju jedno drugo za gušu. Osećam se kao da je čitav ovaj užas moje delo.” Prazno se nasmejala. „Mama mi je dala dobro ime. Onog dana, na plaži, kao da sam otvorila Pandorinu kutiju i u naše živote oslobodila čitav svet bola. Kao da sam skupila sva njihova srca i razbila ih u milion delova i sada ne znam kako da ih ponovo sastavim.”
Dorine poslednje reči izletele su u bujici i mada nije mogla da pogleda Beti u oči, osetila je staričinu suvu ruku na svojoj i bila je zahvalna na toplini njenog dodira.
„To je previše bola za jednu porodicu”, rekla je Beti, odmahujući glavom, „daleko previše bola. Nije to tvoja krivica, Dora. Nije to ničija krivica. Alfiju se desila užasna stvar, ali ništa nećeš dobiti kriveći sebe.”
Dora je uzdahnula. Beti nije razumela. Niko nije. Oni nisu morali da žive u Kliftopsu, okruženi bolom i žaljenjem, izbegavajući napaćena lica njenih skrhanih roditelja, odvojeni od njene izmučene sestre i proganjani sećanjima na srećniju prošlost i razmišljanjima o tome kako je moglo biti.
„Užasne stvari dešavaju se dobrim ljudima. To je tužna strana života. Ali ma šta da se desilo u prošlosti, jedno sigurno znam: vi ste još uvek porodica”, rekla je Beti stežući joj ruku. „Možete da pronađete izlaz iz ovoga.”
Dora je odmahnula glavom. „Grešiš, Beti. Naša porodica nestala je onog dana na plaži... sa Alfijem. Kao da smo se svi udavili s njim.” Oborila je pogled. „Znaš, ne mogu da se setim kada smo poslednji put jedni drugima rekli 'volim te'.”
„Ali tvoji roditelji te vole, Dora, naravno da te vole. Možda to trenutno ne mogu da pokažu baš jasno... sada im je mnogo toga na pameti... ali tvoja majka i otac te vole, Dora.”
„Ne! Ne vole me, a ne bi ni trebalo, jer ja sam kriva za sve! Više ne zaslužujem njihovu ljubav. Ne zaslužujem ničiju ljubav. Sve sam pokvarila. Sve sam uništila.” Zaslepljena suzama koje su joj tekle niz lice, Dora je osetila da biva povučena u topli zagrljaj s mirisom palačinki. Držala se za staricu, činilo joj se, čitavu večnost, dopuštajući joj da je umiruje sve dok više nije imala suza za plakanje.
,,De, de”, rekla je Beti, pružajući joj vezenu maramicu. „Sve će se srediti, videćeš. Ništa ne ostaje zauvek isto. Svi ćete se izvući iz ovoga. Biće teško, ali ćete uspeti.”
Dora je odmahnula glavom. Znala je da stvari nisu mogle da ostanu kakve su. Niko od njih nije mogao da nastavi ovako, ali još nije videla način da stvari postanu bolje, u šta je Beti očigledno verovala.
„Jednog dana, Dora, imaćeš svoju porodicu. Onda ćeš razumeti.”
„Ne”, rekla je Dora sa žarom. „Neću. Ne želim da imam porodicu ako to znači da bih ponovo mogla ovako da se osećam.”
Beti ju je pogledala. Videla je da joj ona ne veruje, ali u dubini duše Dora je znala. Znala je da ne može da zanemari osećaj u svom stomaku koji joj je govorio da su svi još padali u najtamniji od svih bezdana, i da je pred njima još dug, dug pad pre nego što dotaknu dno.

Dora

Današnjica


Dora se krila. Znala je da to nije bilo profesionalno. Znala je da bi trebalo da bude tamo sa ostatkom tima, da razrađuje koncepte prezentacije za „Sanrajz žitarice”, ali nije mogla da prikupi energiju - ili njen stomak to nije mogao da svari. Neki genije dosetio se da otvore promotivnu kutiju šumećih pšeničnih pahuljica koju im je klijent poslao, i miris zašećerenih, slatko-kiselih žitarica visio je u vazduhu, od čega joj se utroba opasno prevrtala. Prokleta jutarnja mučnina. S mukom je progutala i pogledala kantu za papir pod svojim stolom. To joj je bila jedina opcija. Nije mogla da protrči kroz krcati kancelarijski prostor do ženskog toaleta. Duboko je udahnula na usta i zatvorila oči, pokušavajući da razmišlja o nečemu zbog čega će joj biti manje muka. Odlučila se za sneg. Nije bilo ničeg neprijatnog u snegu, u njegovom hladnom, belom, prelepom ništavilu, a i pogled na njega bio je bolji nego na pšenične pahuljice.
Uh. Evo je opet - vratila se na hranu. Kao da joj je um stavljao telo na nekakvu sadističku torturu. Pšenične pahuljice. One će joj uništiti život. Otvorila je jedno oko i brzo pogledala konceptualni pano na svom stolu. Pozdravile su je slike urednih dečjih lica koja su joj se smešila, sa savršeno belim zubima i uredno očešljanim kosama, dok sede s roditeljima za stolom i doručkuju. Nisu ličila ni na jedno dete koje je videla, ali sada je bilo prekasno da se stvari promene.
Trebalo je da to bude beskrupulozna kampanja za pahuljice, nešto što će deca zavoleti i na šta će naterati roditelje. To je bio izazov: generisati zastrašujuću moć dečjeg saletanja. Ali ono što ju je gledalo sa stola nije se razlikovalo od hiljade drugih kampanja za pahuljice koje je videla ranije. Bilo je ekstremno blago, a mada su šumeće pahuljice mogle biti opisane na razne načine, blagost nije bila jedan od njih. Kada je prvi put probala ekspandirane pahuljice, samo što nije brzinom munje odjurila u kupatilo. Deca će biti luda za njima, to je bilo garantovano. Pahuljice koje će naterati mleko da se zapenuša bile su previše fantastične da bi se opisale rečima, ali je na njihov ukus čovek morao da se navikne.
Podigla je scenario i kritički ga osmotrila. Njihov mamac, superheroj kog su nazvali Kapetan Fiz, skiciran je u stripu. Tuče se sa džinovima na stolu postavljenom za doručak, baca se s kašike na parče suvog tosta, probija kroz činiju muslija neukusnog izgleda i bori sa opasnostima pihtijaste kaše. Strip se završavao motom: Ne možete protiv Fiza. To nije bila najoriginalnija ideja, ali direktori „Sanrajz žitarica” trebalo je da stignu u njihove kancelarije za sat. Sada nije bilo vremena da se išta menja.
Uzdahnula je. Ovo je bio deo posla koji je najmanje volela: ubeđivanje klijenata u ideje u koje nije verovala, prodavanje kampanje tako da oni izađu iz prostorija oduševljeni agencijom i srećni zbog preteranih honorara koje će im platiti. Ponekad je mrzela propagandu.
Taman se sabrala kada se njihova kreativna direktorka Lila pojavila kraj njenog stola.
„Jesi li spremna, dušice?”, pitala je Lila, nameštajući u rukama laptop i fasciklu s papirima. „Ja odoh u salu za sastanke da sve podesim...” Reči su joj se utišale kada je pogledala Doru. „O, izgledaš posrano. Jesi li dobro?”
Dora se nasmešila, iako joj nije bilo do toga. Malecna Lila sa savršenom kožom boje kafe, bujnom crnom kosom i jezikom oštrim kao žilet. Kod nje okolišanje nikada nije prolazilo. „Da, dobro sam, samo sam sinoć pojela nešto pokvareno. Biću dobro.”
„Jesi li sigurna? Mislim, ne želim da budem gruba, ali stvarno ne izgledaš baš dobro.”
„Ozbiljno, Li, biću u redu. Sve je to zbog mirisa tih prokletih pahuljica.”
Lila se nasmejala. „Da, zato i idem gore. I meni se prevrće stomak. Šta sve moramo da trpimo, a? Dominiku bi bilo bolje da nam za ovo da prokleto dobar bonus.”
Dora je klimnula. „Stići ću za minut, kreni ti.”
„Važi.” Lila ju je zabrinuto pogledala, krenula, a onda se ponovo okrenula. „Čuj, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali možda bi trebalo da staviš malo rumenila.”
„Malo sam bleda?”
„Pa, znaš Kejt Blanšet na kraju onog filma Elizabeta...” Dora se slabašno nasmejala. „Ne moraš ništa više da mi kažeš. Idem po bronzer.”
Direktori „Sanrajza” stigli su na vreme i sastanak je dobro počeo. Klijenti su se smešili i ohrabrujuće klimali glavama dok ih je Dora provodila kroz strategiju kampanje i objašnjavala lik Kapetana Fiza. Kreativni tim prikazao je grafikone i scenarije, i kada su izredali sve slike, Dora je već bila samouverena. Direktori „Sanrajza” su padali.
Pre nego što su prigušili svetla za poslednji slajd-šou, Dominik je ustao da se obrati grupi. „Tina, Rik...” obratio se direktorima pobednički se osmehujući. „Nadam se da ste uzbuđeni koliko i mi zbog onoga što ste ovde videli. Vašu kampanju smatramo draguljem u kruni 'Fildinga i Feja'. Privilegija je raditi s vašom kompanijom, a uzbuđenje je utoliko veće jer ćemo šumeće pšenične pahuljice lansirati kao naš prvi zajednički projekat. Mislim da je ovaj tim smislio neke senzacionalne ideje i uzbuđeni smo zbog njihovog realizovanja tokom narednih sedmica.”
Direktori „Sanrajza” dobronamerno su se nasmešili Dominiku. On je znao da opusti ljude, imao je pristup zbog kog su se klijenti osećali kao najvažniji ljudi na svetu.
„Da zaključimo, voleli bismo da vas provedemo kroz kratak promotivni slajd-šou koji smo sastavili s grubim odlomcima televizijskih spotova s Kapetanom Fizom. To je pokazatelj pravca u kom bismo poveli ovu kampanju. Iskreno verujemo da ovde imamo nešto krupno. Kao što je Dora već rekla, ako uspemo da zadobijemo pažnju starosne grupe od tri do osam godina, granica će nam biti samo nebo.”
S dobro usklađenom efikasnošću, svetla u sali su se prigušila i svi su posvetili pažnju ogromnom plazma ekranu koji se pružao preko jednog zida prostorije. Dora se okrenula u svojoj stolici da bi bolje videla. Nije pogledala traku - kasno je napravljena - pa ju je zanimalo šta su Lila i njen tim smislili kao završni udarac. Videla je Lilu kako joj se kezi sa suprotne strane prostorije. Očigledno je bila srećna, to je bio dobar znak.
Traka je počela bezazleno. Prikazani su grubi nacrti televizijskih reklama i slike Kapetana Fiza kako se bori protiv nekih „Sanrajzovih” konkurenata. Direktori su se kikotali na svojim sedištima, a Dominik se okrenuo i namignuo joj. Tada se traka promenila. Pokazivala je slike dece, uzrasta od tri do četiri godine, nagađala je, kako trče po igralištu. Smeju se i naivno igraju, ali dok se scena razvijala, Dora je osetila kako joj nešto strašno steže stomak. Sedela je u mraku, hipnotisana ekranom. Deca su obučena kao njihova nova marketinška ikona, Kapetan Fiz. Nose crvene pantalone, plave majice i dugačke ogrtače kućne izrade. Dok trče i igraju se, bacaju šumeće pahuljice i smeju se. „Evo ti! I još! Ne možeš protiv Fiza!” vrište razdragano, a onda, dok traka stiže do kraja, jedan preslatki plavokosi dečak okreće se pravo ka kameri i s nevinim osmehom s razmaknutim zubima objavljuje: „Ja volim Kapetana Fiza: on je najdobriji superjunak od svih.”
Dora je osetila kako joj se prikrada nešto mučno i, bez sledećeg upozorenja, ona se presavila i ispovraćala preko neverovatno sjajnih cipela „Sanrajzovog” direktora prodaje.
Sedela je za svojim stolom s glavom u šakama kada ju je Dominik pronašao. Pokucao je lagano na njena vrata pre nego što je ušao i seo na stolicu naspram nje.
„Šta ti se, kog vraga, desilo tamo?”
„To je... ovaj... nije ništa, samo blago trovanje hranom. Žao mi je. Mislila sam da sam ga pregrmela. Nadam se da nisam timu upropastila posao.”
Dominik je nehajno odmahnuo rukom. „Zaboravi tim na trenutak. Bili su dovoljni novi par cipela i dašak osveživača za vazduh. 'Sanrajz' je otišao srećan i dobili smo zeleno svetlo za fazu dva. Rezultat je odličan. Skoro da ne mogu ni sam da poverujem. Nikada nisam mislio da će pasti na onu glupost s Kapetanom Fizom.”
Dora se slabašno nasmešila.
„Ne”, nastavio je. „Ja sam, u stvari, zabrinut zbog tebe. Poslednjih nekoliko nedelja nisi bila baš svoja. I nemoj da mi pričaš da je to zbog trovanja hranom. Znam te dobro, Dora. Ako te nešto muči, hoću da znam šta.”
Dora ga je iznenađeno pogledala. Dominik obično nije koristio emotivne tehnike. On je bio priznati pitbul. Nije znala šta da kaže. Može li da mu kaže istinu, ali opet, šta je bila istina? Da je trudna i da se raspada od krivice zbog tragedije koja se desila pre deset godina? Pitbul bi to teško progutao.
„Čuj, Dominik, reći ću ti, ali ne još, u redu? Moraćeš da mi veruješ. Stvar je lična. Znam da ja moram da je razrešim.” Uzdahnula je. „Možeš li to zasad da prepustiš meni, pa ako se stvari ne poprave za nekoliko dana, onda možeš da se vratiš ovamo i otpustiš moje patetično dupe.”
Dominik ju je zabrinuto pogledao. „Voleo bih da ti pomognem ako mogu?”
„Iskreno, Dome, veruj mi, ti nisi osoba koja sada može da mi pomogne.”
Gledao ju je još malo, a onda je podigao ruke u znak predaje. „Dobro, neću ponovo da te pitam. Imaš dve nedelje. Do tada ne želim da te vidim u kancelariji, u redu?”
Dora je klimnula, zahvalna što nije zahtevao dodatna objašnjenja.
Ustao je i krenuo ka vratima. „Danas si bila dobra, znaš to?” rekao je izlazeći u hodnik. ,,I nikada ne bih otpustio tvoje 'patetično dupe', kako si to simpatično sročila - sigurno ne zbog malog napada trovanja hranom. Osim toga”, rekao je uz zaverenički mig, „ono su bile užasne cipele.”
Dora je sa olakšanjem odahnula.
„A sada se vuci kući u krevet, mlada damo, pre nego što ugledam još tvog doručka na mom tepihu!”
Dora se još osećala gadljivo, pa je, umesto da ide autobusom, odlučila da prošeta. Napolju je bilo toplo, a po izgledu barica rasutih po pločniku, činilo se da je upravo propustila pljusak. Vazduh je još bio vlažan i verovatno najsvežiji mogući za londonske uslove. Dok je hodala, udisala je punim plućima, pokušavajući da ne razmišlja o izduvnim gasovima koje je udisala s vazduhom.
Krenula je Old stritom, ispod železničkog mosta oblepljenog posterima i prošla pored proslavljenog Banksijevog murala, pre nego što je presekla preko Hokston skvera, obišla socijalne zgrade, prodavnice na uglu i stare viktorijanske kuće u nizu koje su okupirali bogataši iz sveta medija. Gradsko veće bilo je vredno: letnje cveće eksplodiralo je iz leja i žardinijera, a njihove boje bile su u oštrom kontrastu prema sivom gradskom pejzažu. Videla je fluorescentnožuti policijski znak u kom su se tražile informacije o nekom napadu, a malo dalje, zid od pivskih burića naređanih ispred paba. Sunce je oprezno provirilo kroz oblak, kao da proverava da li je bezbedno da izađe. Njegovi zraci odbili su se od srebrnih burića i svojim odsjajem zaslepeli je na trenutak.
Nastavila je kroz lavirint poseda dok nije ugledala kanal. Sunce je još bilo na nebu i pogled na njegovo svetlucanje po barskozelenoj vodi namamilo ju je da siđe na stazu pored kanala. Ni u jednom smeru nije bilo nikoga, pa je zastala na trenutak, zagledala se u vodu i posmatrala kako se polako vuče pored nje. Na površini se video sjaj ulja u duginim bojama, a prazna plastična flaša plutala je blizu mosta - podizala se i spuštala kao plovak na udici. Daleko od huka saobraćaja i ljudi, odjednom je bilo čudno tiho. Dori se dopadalo. Bilo je nečeg privlačnog u neočekivanom miru kanala, u nesavršenoj, prljavoj lepoti vodenog toka. Ostala je tamo nekoliko minuta, zureći u mračnu, pokretnu masu vode, sve dok ka njoj nije dojurio biciklista, zvoneći zvoncem. Sačekala je da prođe, pre nego što je krenula niz stazu.
Na pola puta skinula je blejzer. Sunce je najzad postalo samouverenije. Dve patke brčkale su se među trskama na suprotnoj strani kanala. Dori je bilo žao što nije imala hleba da im baci. Ponekad bi prošla pored barži usidrenih uz obalu. Većinom su bile ruine u raspadu - sa oguljenom bojom, trulim drvetom i prljavim ceradama, ali o jednoj ili dvema neko je vodio računa. Taman kada je zastala da se divi prelepom crveno-plavom brodu s kariranim zavesama s višnjama i nizom saksija geranijuma rasutim svud po palubi, videla je kako ka njoj ide čovek.
Bio je daleko od nje, stotinak metara, ali pogled na njega - i dečačića koji se držao uz njega - bio je jednak fizičkom udarcu u telo. Vazduh joj je jurnuo iz pluća. Krv joj se izlila iz lica i njene zenice raširile su se od zaprepašćenja, kao objektiv kamere koji traži svetlost. Svuda oko nje zvuci su izbledeli dok se njen mozak usredsređivao na dve osobe koje su išle ka njoj.
Bili su pedesetak metara od nje, ali ona je bez ikakve sumnje znala da je to on: mršav kao hrt, sa zmijolikim kukovima i dugom tamnom kosom.
Znala je da je to čovek s plaže.
Zurila je dok su joj se primicali. Dečak, koji je kaskao pored njega, nosio je školsku uniformu. Činilo se kao da ga s teškoćom prati. Prevelika torba poskakivala mu je na leđima u ritmu njegovih užurbanih koraka. Dora nije mogla da vidi dečakovo lice, on je bio previše zauzet gledanjem staze koja se izmicala pod njegovim nogama, ali čupava slamnata kosa, koja se presijavala na suncu, bila je dovoljna da se Dori zavrti u glavi. Pružila je ruku i uhvatila se za baržu da se primiri.
Trideset metara... dvadeset metara. Nije mogla da skine pogled s njih.
Petnaest metara dalje i dečak se sapleo. Čovek je cimnuo njegovu mršavu ruku, delom iznervirano, delom da bi ga pridržao. Zarežao je nešto kroz izvijeni ugao usta i Dora je videla kako se dečakova svetlokosa glava obara još niže.
Deset metara, a ona je ostala nepokretna u mestu.
„Hajde”, čula je čoveka kako ga požuruje, gotovo vukući dečaka. „Rekao sam ti da ćemo zakasniti. Nemamo vremena za ovo.”
Dora više nije obraćala pažnju na čoveka. U njenim očima sada je bio samo dečak. Pokušavala je mislima da ga natera da je pogleda. Bleda koža s pegicama, široka usta, bistre plave oči kakve je imao njen otac. U mislima je to mogla da vidi tako jasno. Već je znala šta će videti, ali je svejedno morala da vidi njegovo lice. Stajala je ukočena kao stena, ne usuđujući se da diše, dok je čovek najzad nije primetio. Pogledao ju je oprezno dok su prevaljivali rastojanje do nje i zaštitnički prebacio ruku preko dečakovog ramena.
„Žuljaju me cipele”, zakukao je dečak.
Dorino srce preskočilo je otkucaj kada je čula tužno dečakovo cviljenje. Ponovo je bila na onoj plaži. Prebrzo. Žedan sam. Možemo li da stanemo! Čula je odjeke Alfijevog glasa i osećala kao da će joj srce prepući nadvoje. To je sigurno bio on.
Ne razmišljajući, iskoračila je pred njih, blokirajući prolaz. Nije znala šta će biti dalje. Nije ni pomislila da se zabrine da li je taj čovek opasan. Samo je htela da vidi dečakove oči. Morala je da zna da li je to zaista on.
„Šta hoćete?” pitao je čovek. Bio je agresivan, iznerviran.
Pogledaj me. Alfi, pogledaj me, terala ga je bez reči.
I najzad, pogledao je. Dok je čovek povlačio dečakovu ruku, pokušavajući da ga premesti na ivicu trave i zaobiđe je, dečak je podigao pogled i zagledao se u nju.
Videla je uzano, srcoliko lice, šiljatu bradu... i vodnjikave smeđe oči ispunjene nesigurnošću i strahom.
Dora je gladno zurila u njega, a onda joj je srce potonulo.
„Tata?” pitao je dečak oklevajući, prelećući očima s Dore na čoveka i ponovo na Doru.
„Hajde, sine”, rekao je čovek grubo. Okrenuo se ka Dori. „Gledajte kud idete, gospodo.”
„O... izvinite”, promucala je, „mislila sam... mislila sam...”
„Glupa krava”, promrmljao je čovek sebi u bradu, i dok su nestajali iza krivine, Dora se spustila na vlažnu zemlju, a vazduh joj je napuštao telo u jakim, drhtavim dahovima.
Razmišljala je o tome u autobusu dok je odlazila kući. Da li je zaista pomislila da bi to mogao biti Alfi? Prošlo je deset godina. On više ne bi bio dečak, a činjenica da je sebe tako svesrdno ubedila, makar samo na tren, da bi dečak koji je išao stazom mogao biti Alfi, pokazivala joj je koliko je bila luda. Tom dečaku nije moglo biti više od osam ili devet godina, a Alfi, da je živ, imao bi četrnaest.
Spustila je glavu na ižvrljanu unutrašnjost autobusa i posmatrala kako pored nje plove prodavnice kebaba i samoposluge u Kingslend roudu. Da li je to ono što je želela, pitala se. Da li je zaista želela da je Alfi još živ posle sveg ovog vremena? Da li je zaista mogao da provede proteklu deceniju živeći u nekom senovitom, drugom životu, daleko od zaštitničkog zagrljaja njihove porodice? To je nešto što nikada nije mogla da izgovori, ni pred kim. Ali ako bi bila iskrena prema sebi, priznala bi da to nikada nije bilo daleko od njenih razmišljanja, šunjalo se u najtamnijim uglovima njenog uma, smešteno odmah do nepodnošljivih tabloidskih priča o pedofilima i krijumčarima dece, previše šokantnih da bi o njima razmišljala.
Znala je da je policija sledila sve moguće tragove. Znala je da je istraga, zasnovana na najpouzdanijim dokazima, proglasila Alfija mrtvim. Bili su dovoljno uvereni u to da su im izdali smrtovnicu kako bi mogli da obave sahranu. Pa zašto ona to nije mogla da prihvati? Čemu noćne more? Napadi panike? Očajnička potraga za njegovim licem? Dora je znala da će morati da izbaci iz glave mogućnost da je njen brat živ ukoliko želi da ostane pri zdravoj pameti. Ali to je bilo lakše reći nego uraditi kada je njen um bio tako spreman da se okrutno poigrava s njom.
Uzdahnula je i prstom protrljala sićušnog čiča Glišu kog je neko urezao u leđa sedišta ispred nje. Dan ju je pregazio: prvo prezentacija, pa mučnina i najzad užasan susret na stazi. Kada je ugledala svoju stanicu, pozvonila je, a onda izašla iz autobusa kao starica, vukući se po trotoaru sve dok nije stigla do fabrike dugmadi. Popela se polako tri koraka uz stepenište i, srećna što Den još nije bio tu, navukla zavese u spavaćoj sobi, svukla odeću i zavukla se pod posteljinu. Pokušavala je da natera san da dođe, ali bila je budna i skoro dva sata kasnije, kada je Denov ključ najzad zazveckao u ulaznim vratima.
Odvezli su se u Čičester posle doručka u nedelju ujutro. Putevi su bili iznenađujuće prazni i stigli su do kuće nešto posle jedanaest. Dora je primetila kretanje kraj jednog od gornjih prozora dok su se zaustavljali na prilazu.
„Poranili smo”, objavio je Den.
„Da, a mislim i da smo upravo primećeni.”
Den je izvukao ključ iz brave. „Spremna?”
Dora je duboko udahnula. Nije bila sigurna da li je spremna za ono što je bilo pred njom. Vajolet je divna i bez sumnje je usrećila njenog oca - bar ga ona nije videla srećnijeg posle Alfija - ali ipak joj je bilo čudno da ih vidi zajedno. „Da”, rekla je. „Mislim da jesam.”
Den joj je čitao misli. „Još deluje čudno, a?”
Klimnula je glavom. „Ona je tako različita od mame. Tako je... penušava. Ali dopada mi se... i pretpostavljam da bi tata bio veoma usamljen bez nje.”
Den je podigao ruke glumeći protest. „Ne moraš mene da ubeđuješ. Ja znam da je ona dobra za njega. A i dobro izgleda... u smislu gospođe Robinson.”
„Dovoljno je stara da ti bude majka!”
„Samo kažem... tvoj tata je dobro uradio, to je sve. Ona će ga održati mladim, ako ništa drugo, ona deluje veoma energično za gospođu njenih godina.”
Previše je naglasio reč „energično” za Dorin ukus i ona je napravila grimasu. „Dobro, dosta. Sada stvarno ne želim da razmišljam o tome, ne kada treba da sedimo i jedemo s njima. Ionako mi je muka...”
Den je uzeo Dorinu ruku, a njegove oči su se uozbiljile. „Sve će biti u redu, znaš to. Hoću da kažem, mi ćemo biti u redu.” Sklonio joj je pobegli pramen kose iza uveta. „Dobro je što smo došli ovamo zajedno. Ovo putovanje trebalo je da se desi mnogo ranije.”
Razmislila je o svom ocu i o tome koliko je prošlo od njene poslednje posete njegovoj i Vajoletinoj kući, i shvatila da je Den bio u pravu. Predugo su se krili jedni od drugih. Sedeći u kolima, gledajući Dena, njegovo lepo lice prepuno brige i dobrote, nije mogla a da mu ne uzvrati osmehom. „Da, jeste”, složila se. „Mnogo ranije.”
Odjednom se Den iskezio. ,,E, sad samo treba da isplaniramo put za beg.” Vragolasta iskra vratila se u njegove oči. „Znaš, za slučaj da počne lavina kad kažeš ocu za bebu. Video sam onu lovačku pušku što visi iznad kamina u Dorsetu. Ako ne budemo spremni, verovatno će nas oterati do oltara pre nego što uspeš da izgovoriš 'venčanje pod prisilom'.”
Ovog puta privukla ga je sebi. Još se smejala dok su im se usne spajale.
Vajolet je otvorila vrata. ,,I pomislila sam da ste to sigurno vi. Čula sam vaš automobil odozgo. Uđite, uđite oboje”, pozivala ih je. „Ne stojte samo tu.”
Privukla je Doru u topao, mesnati zagrljaj koji joj je ispunio nozđrve umirujućim mirisima pečenog mesa i Vajoletinog mošusnog parfema. U njenom dodiru i mirisu bilo je nečeg poznatog što ju je podsećalo na izgubljeno detinjstvo, zbog čega se Dori zavrtelo u glavi, a oči joj se iznenada ispunile suzama. Prokleti hormoni, pomislila je u sebi i diskretno obrisala suzu iz ugla oka.
Došao je red na Dena.
„Uđi, ti divna gromado od čoveka, daj da i tebe zagrlim.”
Den se prepustio Vajoletinom prsatom zagrljaju i pohotno se iscerio ka Dori preko njene glave. Dora je skrenula u hodnik, prikrivši smeh kašljanjem.
„Ulazite”, Vajolet se uskovitlala. „Raskomotite se. Tvoj otac je u dnevnoj sobi.”
Dora i Den ušli su u hodnik, a njihove cipele potonule su duboko u luksuzni tepih krem boje.
„Pravo napred, znaš put, zar ne?” Vajolet ih je upućivala otpozadi.
„Da, hvala”, doviknula je Dora, prolazeći niz hodnik ka dnevnoj sobi u zadnjem delu kuće.
Tokom onih nekoliko poseta ocu u njegovom novom domu, Dori je uvek bilo čudno kako je odlučio da sasvim ostavi za sobom svoj stari život. Sve je bilo drugačije, ne samo njegova žena, mada je to, na površini, bila najuočljivija promena. Te dve žene uvek su Dori delovale kao nebo i zemlja. Dok je Helen bila zategnuta i smirena, Vajolet je bila sva u oblinama i naparfemisanoj senzualnosti; dok je Helen bila uzdržana, Vajolet je bila opuštena i ushićena; dok je Helen bila prefinjena i akademski obrazovana, Vajolet je pucala od ćaskanja i tračeva. Pretpostavljala je da su se dve žene upravo zbog toga i sprijateljile, da su ih privukle razlike po istom principu po kom se privlače pozitivni i negativni joni. Ali Vajolet nije bila jedina promena. I samo hodanje po hodniku kuće u kojoj je Ričard sada živeo bilo je dokaz svega što je ostavio za sobom u Dorsetu.
Ovo mesto još je mirisalo na novo. Pretpostavljala je da je kuća bila stara tek nekoliko godina - jedna od sedam kopija tjudorskih vila izgrađenih u ćorsokaku na obodu Čičestera. Sve je bilo pokriveno debelim čupavim tepisima, visokim tavanicama, zidovima boje magnolije i modernim slavinama, ovaploćenjem palanačkog prigradskog stila i bledog dizajna enterijera kojim su zasićeni programi o uređenju doma. Ali tu i tamo videli su se odblesci Vajoletinog ukusa usred bež okruženja. U dnu hodnika Dora je videla niz slika okačenih na zid, silueta bujnih ženskih figura zbog kojih su Denove obrve poletele ka nebu, a Dora morala da priguši još kikotanja. Na gotovo svakoj površini gorele su mirišljave sveće i, naravno, svuda su bile vaze sa cvećem. Buketi su bili odvažni i jarki i kuća je plivala u njihovom oštrom mirisu. Sve je to bilo previše namešteno za Dorin ukus, i čitav svet daleko od istorije i haotične romantičnosti Kliftopsa. Dora je pokušavala da ne razmišlja previše o tome. Zbog toga je postajala ljuta, jer joj nije promicala ironija da je Helen sada živela u porodičnoj kući Tajdovih - Helen, koja se tako nerado preselila tamo, sada je upravljala porodičnom kućom Tajdovih, dok se njen otac povukao u šik izložbenu kuću u predgrađu. Iskreno, nije razumela zašto je prosto otišao od svega, ali svaki put zaključila bi da je on sigurno želeo da bude tako. Na kraju, Ričard je ostavio Helen i, mada nije znala detalje njihovog razvoda, Dora je imala osećaj da je Ričard svojevoljno prepustio kuću u Dorsetu Helen. Pretpostavljala je da prosto nije mogao podneti da tamo živi - ne posle Alfija.
Vajolet ih je provela kroz otvorena dvostruka vrata u dnevnu sobu. Dora je videla oca kako sedi u kožnoj fotelji na suprotnom kraju sobe. Nedeljne novine bile su raširene pred njim, televizor je bio uključen i ekran su ispunjavale svetlucave zelene površine terena za golf.
„Vidi ko je stigao!” teatralno je uzviknula Vajolet, kao da su Dora i Den upravo banuli, nenajavljeni.
Ričard je podigao glavu i pogledao ih oboje kroz naočari za čitanje s čeličnim ramom pre nego što je skočio na noge. „Aha! Stigli ste! Nisam čuo da ste došli.” Jurnuo je ka njima i zagrlio Doru. „Zdravo, Pando, kako si?”
„Dobro sam, tata. Kako si ti?”
„Divno, divno. I, Dene”, okrenuo se ka njemu sa ispruženim rukama, „kako si ti, mladiću?” Toplo je protresao Denovu ruku.
„Vrlo dobro, hvala, Ričarde. Izvinite što smo malo poranili. Putevi su bili manje zakrčeni nego što smo očekivali.”
„Nema problema, nema problema”, umirivao ih je Ričard, isključujući televizor i brzo skupljajući novine. „Drago mi je što ste došli. ledva smo čekali da vas vidimo, zar ne, Vaj?”
„Jesmo.” Vajolet je razvukla osmeh. „Tvoj otac cele nedelje govori samo o tome.”
„Pst, ženo, ne govori im to!”, nasmejao se Ričard. „Misliće da nemamo ništa pametnije u životu osim da sedimo ovde i pričamo o njima.”
„Pa, evo nas”, potvrdila je Dora s nelagodnim osmehom. „Da. Eto vas”, složila se Vajolet.
Njih četvoro su stajali i gledali se. Težina očekivanja visila je nad njima i Dora je odjednom osetila kako je guši teret hiljada neizgovorenih reči koje žele da se oslobode. Srećom, Den je uskočio i prekinuo tišinu. Okrenuo se da pogleda scenu kroz prozor.
„Opa, vidi šta ste uradili sa ovim mestom. Vrt izgleda sasvim drugačije.”
Lagao je. Dora je na uređenom pejzažu mogla da vidi vrlo malo promene od njene poslednje posete pre nekoliko godina, ali Vajolet se, srećom, oduševljeno prihvatila te teme.
„Ričard je bio vredan kao pčelica. Oni grmovi zaista su napredovali otkako smo ih posadili prošle godine, a ruža puzavica na onoj rešetki daće sledećeg leta divne cvetove.”
„Zanimljiv vam je onaj oblik”, dodao je Den, pokazujući veliku strukturu nasred travnjaka.
„O, zar ne? Ričard je bio baš ljut kada sam to donela kući, ali prosto nisam mogla da joj odolim.” Svi su stajali i osmatrali veliku kamenu urnu na sredini travnjaka, koja je neprekidno pijuckala krajnje nametljiv mlaz vode oko metar uvis iznad ruba. Dora i Den klimnuli su učtivo dok je Vajolet nastavljala svoj monolog. „Negde sam pročitala da je po feng šuiju dobro imati tekuću vodu u vrtu. Ona donosi sreću... ili zdravlje... ili bogatstvo. O, ne mogu da se setim.” Nasmejala se odmahujući rukama. ,,U svakom slučaju, dobra je za nešto! A staklenik stiže sledeće nedelje”, dodala je uzbuđeno.
„Divno!” uzviknuo je Den preterano oduševljeno. „Gde ćete ga staviti?”
„Tamo, u ugao. Naravno, mene više zanima cveće, ali tvoj otac oprobaće se u gajenju povrća. Ričard mi je rekao da je tvoj deda, Dora, bio prilično uspešan povrtar, pa očekujem pobedničke tikvice i tikve do kraja leta. Naravno, ako ih zečevi ne pojedu. Imamo najezdu s polja.”
„Stalno joj nudim da ih upucam, ali ona neće ni da čuje”, našalio se Ričard.
Vajolet je prijateljski udarila Ričarda po ruci. „Zar nije grozan? U svakom slučaju, možda ćemo u vrtu imati mesta za neku od tvojih skulptura Dene - to jest, ako budemo mogli da je priuštimo! Čujem da si ti trenutno hit na londonskoj umetničkoj sceni.” Den se nasmešio i nespretno promeškoljio, osećajući se neprijatno zbog pohvale i ne znajući šta da kaže. Međutim, nije morao da brine, ona je nastavila pre nego što je uspeo da otvori usta.
„Naravno, ljudi me pitaju otkud mi tolika energija da budem u vrtu kada sam toliko zauzeta na poslu, ali ja to prosto volim - i budimo iskreni, aranžiranje cveća i vođenje posla nije isto što i kopanje zemlje i sađenje svojim rukama nečega da poraste. Zar ne?”
„Pretpostavljam da je tako”, složio se Ričard, smešeći se popustljivo ka Vajolet. Okrenuo se Dori i Denu. „Da li ste znali da Vajolet sada ima tri radnje? Pravo cvećarsko carstvo.” U njegovom glasu osećao se ponos.
Dora se zapitala da li tako funkcioniše njihov odnos. Ričard je uvek bio tih čovek, osoba koju biste pre pronašli glave nagnute nad stolom ili nosa zabijenog u dokumenta nego na zabavama ili raskošnim večerama. Vajolet je sigurno zauzeta poslom i veći deo nedelje ne dosađuje Ričardu, a kada dođe, daje mu neredovne ali neophodne injekcije razdraganosti. I niko nije mogao poreći da je bila luda za njim - gledala ga je sa obožavanjem i dodirivala mu rukav dok je brbljala bez prestanka.
„Ali slušaj mene kako brbljam, a vi verovatno jedva čekate piće. Šta će ko da popije? Imamo šeri, ili vino, možda bi ti pivo, Dene?”
Odbili su alkohol, složivši se da umesto toga popiju „po finu šolju čaja”, i Vajolet je isplovila iz sobe ostavivši Doru i Dena s Ričardom. Dora je primetila kako njen otac pogledom prati Vajolet sve do vrata.
„Pa, smestite se”, rekao je, okrenuvši se ka njima. „Da se manemo ceremonije. Svi smo porodica.”
„Baš tako”, složio se Den.
„Pa”, rekao je Ričard, okrenuvši se ka Denu, „čujem da posao dobro ide.”
„Da, ide vrlo dobro, najzad”, rekao je Den. Uputio je Ričarda u svoje nove porudžbine i nedavnu izložbu dok je Ričard klimao glavom i smešio se odobravajući. Onda se okrenuo ka Dori.
„A ti, dušo? Kako tvoj posao u agenciji?”
„Fino. Upravo sam dobila neke vrlo važne klijente.”
„To su divne vesti”, pozdravljao je Ričard. „Pametnice. Moramo da nazdravimo tome za vreme ručka. A kuća? U Hekniju, je li tako? Da li vam se sviđa u Londonu?”
Dok su Ričard i Den započinjali spiralni razgovor o cenama nekretnina u Londonu i o kamatama, Dora je iskoristila priliku da pažljivije osmotri oca. Nije bio mlad čovek, ali ne bi ga mogla nazvati ni starim. Njegova pepeljastoplava kosa pobelela je i dramatično se stanjila, pa je mogla da vidi svetlucavu ćelavu tačku na vrhu njegovog skalpa, koje se nije sećala od prethodne posete. Metalne naočari za čitanje, koje je nosio na vrhu nosa, i papuče na stopalima davale su mu izgled nekog deke, i mada je još bio u relativno dobroj kondiciji, ispod plavog vunenog džempera jasno se nazirao obli stomak. Na površini je izgledao kao bilo koji drugi sredovečni čovek koji se borio s težinom i gubitkom kose, ali Dora je mogla da primeti i druge suptilne promene koje su sezale dublje, promene koje je mogao videti samo neko ko ga je godinama dobro poznavao. Bore od mrštenja urezane u njegovo lice bile su, možda, malo dublje nego što bi se očekivalo kod čoveka njegovih godina, a bila je tu i prolazna tuga u njegovim očima, jedva primetna dok se šalio i smejao s Denom, sedeći u udobnosti fotelje, ali Dora ju je ipak uočila.
Den je tek skrenuo razgovor na Ričardovu arhitektonsku firmu, kada je Vajolet užurbano ušla u sobu s poslužavnikom zveckavih šolja i tanjirom keksa.
„Nisam znala da li hoćete erl grej ili ingliš brekfast, pa sam napravila oba. Da ja budem mama?” Pogledala ih je redom s blaženim osmehom. Bilo je nemoguće ne uzvratiti joj na isti način. Vajoletina nezadrživa dobra priroda izlivala se iz nje kao voda koja je izvirala iz kamene urne na travnjaku.
„Da posle neko ne kaže kako je posluženje kod Vajolet loše”, našalio se Ričard. „Sasvim sam siguran da njoj mogu da zahvalim za ovo”, dodao je, potapšavši svoj obli struk.
„Pa”, pitala je Vajolet dok je dodavala šoljice, „jesam li propustila sve novosti?”
„Ne baš sve”, rekao je Den, značajno pogledavši Doru. Pretpostavila je da je došao red na nju.
,,U stvari, imamo neke vesti”, potvrdila je Dora.
Ričard je podigao pogled sa čaja. „O, zaista?”
„Da. Dobre vesti.” Već je odlučila da bude pozitivnija. „Trudna sam.”
Usledio je trenutak zaprepašćene tišine.
„Imaćemo bebu” pokušala je još jednom.
Dora je videla kako je očeva ruka blago zadrhtala dok je spuštao šolju i tacnu na stočić. Progutao je s naporom, a onda je pogledao. Nije mogla da protumači da li je to bila igra svetlosti ili su se u njegovim očima pojavile suze, ali činilo se da mu oči previše jarko sijaju iza naočara.
„Pa, recite onda nešto”, terala ih je.
„Dušo...” Ričard je grcao. „Dušo, to je... divna vest. Moj gospode, beba! Moja beba devojčica imaće bebu!”
Dora se nasmejala. „Da, pretpostavljam da može i tako da se kaže!”
Vajolet je skočila. Zgrabila je Denovu ruku u svoju i odigrala pred njim smešan ples od kog je svaki gram slobodnog mesa na njenom telu zadrhtao od uzbuđenja.
„O, beba! To je divno. Čestitam.” Cmoknula je Dena još jednom u obraz i ostavila trag ruža crvenog kao rubin na njegovoj bradatoj koži.
Dora se zabrinuto okrenula ka ocu - činilo se kao da mu je teško da diše i da petlja oko kragne svoje košulje. „Znam da je ovo možda poveće iznenađenje...”
„Ne. Ne, dušo, nije to u pitanju.” Duboko je udahnuo, kao da je odjednom pronašao pluća. „Izvini. Vesti su divne, zaista jesu. Samo što su malo... neočekivane. Ja sam pomislio da je možda veridba?”
„Tata!” uzviknula je Dora. „Nemoj mi reći da ćeš sad postati konvencionalan? Mama je bila trudna pre nego što ste se vi venčali, zar ne?” Videla je da ono nije bila igra svetlosti. „O, tata, molim te ne plači. Nismo hteli da te uznemirimo. Nadali smo se da će ti biti drago.”
,,I jeste mi drago.” Ričard je skinuo naočari i potapkao oči maramicom. „Stvarno jeste. Molim vas, izvinite, ja sam blesava matora budala.” Zagrlio je Doru tako jako da je jedva disala.
,,I jesi, Ričarde!” uzviknula je Vajolet sa žarom. „Beba je divna vest. To je baš ono što ovoj porodici treba.”
Ričard je ponovo obrisao oči, a onda prišao Denu i potapšao ga po leđima. „Čestitam, mladiću. Nadam se da ćeš čuvati moju ćerku i moje prvo unuče.”
„Naravno da hoću, Ričarde. Ne moraš da brineš zbog toga.”
„Ne, naravno da ne. Znam da hoćeš. Ti si fin mladi čovek.” Ponovo ga je potapšao po leđima, a onda se nespretno osvrnuo. „Pa, ne znam za vas, ali mislim da bi meni sada dobro došlo nešto jače od čaja. Ovo zahteva zdravicu, zar ne?”
„Imam u frižideru baš pravu stvar.” Vajolet je bila na nogama i na pola puta do vrata kada se okrenula ka Denu. „O, Dene, da li bi mi pomogao? Nisam sigurna mogu li da dohvatim čaše za šampanjac.” Značajno je klimnula ka Dori i Ričardu.
„Naravno.” Den je skočio, ohrabrujuće pogledao Doru, a onda krenuo za Vajolet iz sobe, ostavivši oca i ćerku same.
Dora je sela na naslon za ruke na Ričardovoj fotelji. „Žao mi je ako je ovo bio šok za tebe. Nisam htela da te iznenadim. Vrlo je teško znati kako da se obave ove stvari...” Zaćutala je, ne znajući šta bi još rekla.
Ričard je trepnuo, ponovo skinuo naočari i počeo da ih glanca rukavom. „Ne, draga, meni je žao. Tvoja vest nije me uznemirila. Jeste iznenađenje, ali divno iznenađenje.” Zastao je, naizgled nesiguran da li da nastavi ili ne. „Uvek sam se nadao ovakvim krupnim porodičnim trenucima: venčanjima, bebama - sve srećnim trenucima kojima se stremi u životu. Pretpostavljam da sam ih zamišljao malo drugačije, znaš već, svi mi zajedno, u Kliftopsu.” Ponovo je zastao. „Da li tvoja majka zna?”
Dora je klimnula. To je bio prvi put da je Ričard pomenuo Helen posle mnogo vremena.
„Da li joj je drago?”
Dora nije znala kako da odgovori na to pitanje, pa je samo ponovo klimnula glavom, ovog puta malo nesigurnije.
„Znaš, bila si u pravu za tvoju majku i mene. Kasi je začeta slučajno, nedugo pošto smo se upoznali. To je još najbolja greška koju sam u životu napravio. Nisam zažalio zbog nje ni minut.”
„Kada si saznao... kada si saznao da ćeš biti otac...” Dora je zastala, a onda nastavila u žurbi. „Mislim, da li si odmah znao da je to ono što želiš?”
Ričard se tiho nasmejao. „Bio je to šok, naravno da jeste. Ali kada smo odlučili da nastavimo, nismo se više osvrtali. Sećam se da smo vozom otišli prvo kod njenih roditelja i saopštili im vesti. Naravno, bili su užasnuti.” Lukavo se nasmešio. „Onda smo se odvezli u Kliftops i rekli mojim roditeljima.” Ričard je naglo prekinuo. Kao da se zamislio.
„To je sigurno bilo nezgodno”, nagađala je Dora.
„Pa, svi su tada bili staromodniji. Ali mi smo već resili da se venčamo, pa je drama uskoro prošla.” Ričard je ponovo zaćutao.
„Naša vest sigurno ti vraća bolna sećanja? Na mamu... na roditeljstvo i... pa, na sve ostalo?”
„Da, pretpostavljam da je tako. Ali ovo se ne tiče mojih sećanja ili mene. U pitanju je tvoj život, Dora. A ja se iskreno nadam da smo Vajolet i ja bili pozitivniji nego što su bili tvoji baka i deka kada smo im rekli da je Helen trudna s Kasi!” Još jednom se nasmejao, a onda zastao da vrati naočari. „Kako se ono kaže: istorija se ponavlja?”
„O!” uzviknula je Dora oštro. „Nadam se da ne.”
Ričard je shvatio svoju grešku. „Ne, naravno da ne. Nisam mislio... nisam mislio, pa, ne na Alfija. Nikada ne bih pomislio...” zaćutao je. „Izvini, dušo. Nisam baš dobar u ovome, zar ne? Oduševljen sam zbog tebe, Dora. Bićeš divna majka.”
„Misliš?” Dora se gladno uhvatila za njegove reči.
„Naravno. Vas dvoje ste srećni?”
„Den je oduševljen. Jedva čeka da postane tata. Meni je bilo malo teže da se naviknem na novost...” priznala je Dora. „Planirate li da se venčate?”
Dora je uzdahnula. „Iskreno - ne znam. Sada to ne deluje toliko bitno. Mislim da smo oboje više fokusirani na to da uradimo pravu stvar sa ovom bebom. I stvarno, koliko je bitan brak? Toliko ljudi danas ne uspe da izgura...” Zaustavila se odjednom svesna onoga što je rekla. „Pa, tu ne mogu da ti protivrečim.”
Sedeli su neko vreme u tišini. Negde spolja vetar je doneo kuckanje detlića. To je Doru odnelo pravo nazad do popodneva na travnjaku u Kliftopsu. Zatvorila je oči. Gotovo da je mogla da namiriše sveže pokošenu travu i slani povetarac koji je duvao kroz platane.
Ričard je pročistio grlo, prekinuvši njeno maštanje. „Dora, bilo bi mi vrlo krivo ako bi greške koje smo tvoja majka i ja napravili u prošlosti sada tebi otežavale stvari. Znaš da te, uprkos onome što se desilo među nama, ja i dalje veoma, veoma volim, zar ne?”
„Znam.” Dora je uzela očevu ruku u svoju.
„Jedna od stvari zbog kojih najviše žalim jeste to što tvoja majka i ja nismo uspeli da spasemo brak. Bio sam toliko zaljubljen u nju. Možda je jedna od najokrutnijih stvari koje sam učinio, nenamerno, to što sam pokušao da je zaposednem stavivši joj burmu na prst. Ali pretpostavljam da smo tada bili samo klinci, a u ono vreme tako se radilo. Ali ti i Den ste drugačiji. To mi je jasno.”
„Jesmo li? Jesmo li stvarno drugačiji, tata? Jer to je nešto zbog čega brinem. Znam da su stvari bile loše pošto je Alfi umro - stvarno loše - ali uvek sam se nadala da ćete ti i mama to prebroditi. Tvoj odlazak bio je pravi šok”, priznala je.
„Da, rekao bih da jeste, mada je Kasi tada već otišla, a ni ti nisi mnogo kasnila za njom. Činilo se da nema mnogo smisla da se nas dvoje pretvaramo, da kloparamo po onoj velikoj kući, oboje se osećajući jadno.”
„To mogu da razumem”, složila se Dora.
„Znaš, pošto je Alfi nestao, mučilo nas je toliko pitanja bez odgovora i toliko tuge. Toliko mnogo tuge. Bili smo u rasulu, previše slomljeni da bismo se oporavili. Šta god da smo pokušali kako bismo utešili jedno drugo, kao da je još više pogoršavalo stvari. Nismo izgubili samo sposobnost da komuniciramo već i poštovanje. Procep između nas bio je prosto preveliki. Kidali smo jedno drugo na komade.”
Doru je iznenadilo to što njen otac govori tako otvoreno. Nikada nisu tako razgovarali. Ćutala je, nadajući se da će nastaviti.
„Krivim sebe. Tvoja majka nikada nije želela da se preseli u Kliftops. Trebalo je da je poslušam, ali bio sam previše sebičan, previše jednostran.
Zaboravio sam da je slušam, da zaista shvatim šta joj je potrebno. Kuća je prevladala. Počela je da me guta. Bio sam toliko zaokupljen time da uradim pravu stvar za kuću. Hteo sam da se brinem o njoj baš kao što su to radili moji roditelji, da ona bude u središtu, naš ponos i dika. Ali mnogo sam pogrešio. Na kraju, ona nije bila samo krov nad našim glavama - postala je i zid koji se izdizao između svih nas. Sigurno si i ti to osećala, boraveći tamo s nama, pred kraj?”
Dora je klimnula. Sećala se kako je to izgledalo.
„Znaš, bilo je pravo olakšanje osloboditi se nje. Bilo je oslobađajuće stresti sa sebe tu odgovornost.” Pogledao je po dnevnoj sobi, kao da prvi put zaista primećuje svoje okruženje. „Znam da ova kuća nije ono što svi očekujete od mene. Među nama”, dodao je zaverenički, „mogao bih bez mirišljavih sveca i čupavog pokrivača na klozetskoj šolji.”
Dora je morala da se nasmeši.
„Ali to čini Vajolet srećnom, a kada je ona srećna, i ja sam zadovoljan, na način koji mi je delovao nemoguće posle Alfija.”
„Svima nam još mnogo nedostaje, zar ne? Čak i posle sveg ovog vremena.”
„Da”, složio se Ričard.
Dora je duboko udahnula. „Moram nešto da te pitam, tata. I molim te da budeš iskren.”
„Naravno, lutkice.” Njegove bistre plave oči gledale su pravo u njene.
„Da li kriviš mene, tata? Znaš, za ono što se desilo onog dana?”
Ričard ju je gledao. Trepnuo je, a onda žustro odmahnuo glavom. „O, draga moja devojčice, ne misliš valjda iskreno da je to bila tvoja krivica?”
Dora ništa nije rekla. Nije htela da utiče na ono što će on sledeće reći.
„Dora, to je bila nesreća, užasna tragedija. To nije bila ničija krivica. Bog zna da sam godinama pokušavao da svalim krivicu na nekoga... na sebe... na tvoju majku... čak, neka mi bog oprosti, u jednom ludom trenutku i na Kasi, jer je bila starija. Mrzeo sam sebe zbog toga.” Gledao ju je pravo u oči. „Ali nikada na tebe. Tebe nikada nisam krivio.”
Dora je odmahnula glavom. „Ne razumem. To je jednako bila moja krivica koliko i Kasina. Alfi je sigurno krenuo za mnom sa Stene tog dana. Nisam ga videla. Trebalo je da budem pažljivija. Trebalo je brže da se vratim.”
„Ne! Krivica nikada nije bila ni na jednoj od vas. Obe ste bile samo deca. Osim toga”, dodao je tiho, „tokom godina naučio sam da nije dobro tražiti nekoga koga ćeš okriviti. To ga ne bi vratilo, zar ne?”
Odmahnula je glavom. Bilo je očigledno da ima nečega što nije želeo da podeli s njom, nečega što još nije hteo da joj kaže, ali nije navaljivala, a Ričard ništa nije govorio. Na kraju je pogledao u nju. „Ima još nečeg, zar ne?”
Slegla je ramenima. „Da budem iskrena, osećam se pomalo izgubljeno. Plašim se da Den i ja nećemo uspeti. A možda i više od toga, plašim se da ću ga izgubiti - njega ili bebu. Ne verujem da zaslužujem ovakvu sreću, a iskreno, ne bih mogla ponovo da prolazim kroz sve to.”
Ričard je klimnuo glavom. „Razumem te. Ni ja nisam verovao da zaslužujem sreću, ne posle Alfija. Ono nekoliko puta kada sam primetio da se smešim, da uživam u obroku, da se smejem s nekim, uvek sam bio slomljen od kajanja. Ali onda smo se Vajolet i ja zbližili. Bilo je to pošto sam napustio tvoju majku... dosta kasnije. Naleteli smo jedno na drugo u Londonu. Ja sam upravo završio posao, a ona je bila u gradu u nekom mamutskom šoping pohodu.” Tiho se zasmejao. „Sećam se da je to bilo na odeljenju s hranom u 'Selfridžizu'. Prvo nisam mogao da vidim ko je to. Dozivala me je s pulta sa ostrigama, a ja sam mogao da vidim samo jarkocrvene cipele koje su provirivale ispod planine kesa.”
Dora se nasmešila. To je zvučalo realno.
„Popili smo po čašu vina... proveli smo sat ćaskajući i tek kada smo se pozdravljali, shvatio sam da sam se u tom jednom satu nasmejao više puta nego tokom sveg vremena posle Alfija.” Zastao je. „Plašim se da u životu ne postoje nikakve garancije. Boli me što ću ti to reći, ali ne mogu ti obećati da ti život neće ponovo doneti patnju. Ali odgovori mi, Dora: šta da radimo? Da prestanemo da živimo, da prestanemo da se trudimo zato što se plašimo da ćemo biti povređeni? Da, život ne ispadne uvek onako kako se nadamo. Istina, to nas boli - gotovo nas uništi, ali ja sada znam da možemo i da se oporavimo. Možemo da postanemo jači. Možemo da pronađemo sreću na najneočekivanijim mestima... s najneočekivanijim ljudima.”
Dora je progutala knedlu i oboje su sedeli mirno, boreći se sa svojim emocijama.
„Meni je Vajolet pomogla da ponovo pokušam”, rekao je najzad. „Ona je bila moj spasilac. Ona je tako topla, vesela duša. Ne dozvoljava mi da uzimam sebe previše ozbiljno. A što je najvažnije, nešto sam naučio iz svojih grešaka. Slušam je. Poštujem je. Sviđa mi se njena strast prema poslu... njena želja da uživa u onom najboljem što život daje... njena sposobnost da u ljudima vidi ono najbolje. Naučio sam čak i da cenim njenu ljubav prema visokim potpeticama, ma koliko puta mi stala na nogu! Znam koliko sam srećan što mi se pružila druga prilika. Možda su Den i ova beba tvoja šansa, Dora?”
Dora je klimnula glavom i onda su još neko vreme sedeli u tišini, dok Ričard nije ponovo progovorio.
„Znaš, sebe najviše krivim zbog udaljenosti između svih nas.”
Dora ga je iznenađeno pogledala. „Kako to misliš?”
„Ti. Kasi. Možda sam mogao bolje da držim sve na okupu kada smo izgubili Alfija. Bio sam izgubljen u žalosti, ali sada vidim da je trebalo više da se potrudim, zbog vas, devojčica. Kod Kasi su mi promakli svi simptomi.” Uzdahnuo je i obrisao koren nosa. „Onda sam počeo s Vajolet i poslednje što sam hteo bilo je da svoju vezu s njom nametnem vama. Da budem iskren, nisam bio siguran kako ćete to prihvatiti. Brinuo sam da će to biti samo još jedna stvar koja će vas obe uznemiriti. Možda je to bilo kukavički s moje strane, ali odlučio sam da neko vreme ostanem u pozadini. Ipak, uvek sam se nadao da ćete pronaći put do mene... i jedna do druge.” Razmišljao je. „Znaš, rastužuje me što ste vi devojčice tako udaljene. Jesi li u ikakvoj vezi s Kas?”
Dora je odmahnula glavom. „Ne baš.” Kako da mu to objasni? Kako da mu ispriča o svom jedinom pokušaju da uđe Kasi u trag? O tome kako je stajala ispred prljavog kafea u severnom Londonu i gledala kroz zamagljene prozore dok je njena sestra letela od stola do stola, donoseći kafe i hranu gomili gladnih radnika iz treće smene. O tome kako je prikupljala hrabrost da uđe u kafe kada je videla svoju sestru kako se smeši nečemu što je rekao neko od gostiju. Topli, laki osmeh koji se razvukao preko njenog lica pretvorio ju je opet u Kasi kakvu je pamtila odranije. Pogled na nju kako stoji usred stolova i stolica, s bokalom vrele kafe u jednoj ruci, dok je izgledala tako spokojno u svom svetu, srušio je svaku Dorinu želju da se suoči sa sestrom. Umesto toga, pobegla je u metro, čak se i ne osvrnuvši. Bilo je jasno da Kasi više nije bila potrebna. Nije bila depresivan, samoubilački nastrojen stvor kakvog je zamišljala u svojim snovima. Posle sve traume i tragedije, činilo se da je Kasi nastavila sasvim fino i bez nje.
To je bio poslednji put da je Dora pokušala da stupi u vezu s Kasi, iako je njena sestra pokušavala da dođe do nje. Svake godine na Dorin rođendan stizala je čestitka - obična, cvetna, s jednostavnim potpisom „voli te Kasi”. Nikada nije bilo nikakve poruke, nikakvih poljubaca sve dok, samo jednom, na Dorin dvadeset prvi rođendan, nije stigla čestitka s naškrabanim brojem mobilnog telefona uz Kasino ime.
Dora je razmišljala o tome da je pozove. Čuvala je čestitku nekoliko meseci, prevrćući je po rukama, pitajući se da li da rizikuje. Ali nikada nije. Čak i tokom onih naročito usamljenih noći, onih kada bi joj kod kuće društvo pravila samo flaša vina, kada bi se nostalgija i tuga stvarno spustile, čak i tada bi uspevala da se uzdrži; jer bilo je dovoljno da se seti bola koji je osetila kada je Kasi pobegla, kada je pokušala da okonča svoj život, ili da zamisli Kasi kako stoji u onom kafeu, njene bele zube koji sijaju pod neonkama kao da nije imala nijednu brigu na svetu, da je podseti da, u stvari, nije bilo svrhe. Kasi je odavno napravila izbor i one su sada išle različitim putevima.
Dora je progutala. Znala je da nema reči kojima bi rekla ocu šta oseća prema Kasi, ali ju je ipak zanimalo šta je s njenom sestrom. „Jesi li je ti skoro video?”, pitala je.
Ričard je klimnuo glavom. „Vajolet i ja videli smo je pre otprilike šest meseci. Delovala je dobro. Sada je u Oksfordu... stala je na svoje noge s nekakvim poslom. To je zanimljiva šema.” Zastao je. „Znam da bi volela da te vidi...” Ostavio je taj predlog da visi u vazduhu, ali nije navaljivao. „Čuj, Dora”, nastavio je na kraju, „mogu da razumem tvoje strahove. Proveo sam dovoljno svog života žaleći što vas, decu, nisam bolje zaštitio, što sebe nisam bolje zaštitio. Ali da li bih tada doživeo srećne trenutke s vama i vašom majkom... i sada s Vajolet? Mislim da treba da se predaš. Mislim da ponekad moraš da rizikuješ. Kako kaže ona izreka: život proživljen u strahu samo je dopola proživljen?
Dora je klimnula. Delovalo je logično.
„Znaš, Pando, stvarno nemam sve odgovore, ali znam da možeš da potrošiš mnogo vremena na nebitne stvari: na veliku kuću, stresan posao, savršenu porodicu i sve moguće tradicije i očekivanja koja idu s tim.
Međutim, to na kraju nije bitno. Trebalo mi je mnogo vremena da to naučim, ali sada znam da su ljudi koje nosiš u srcu i tvoj odnos prema njima ono najvažnije. Zato se drži Dena i svoje bebe. Drži se čvrsto i šta god da radiš, ne puštaj ih. Čvrsto ih se drži, devojčice.”
Dora je ponovo klimnula glavom. Nije mogla da mu odgovori, njegove reči duboko su je pogodile. Razmišljala je o svim stvarima koje je njen otac slučajno izgubio: svog sina, svoju ženu, svoju kuću - čak su i ona i Kasi odsutne. Svi su nestali. A ipak, evo njenog oca, u ovom neočekivanom novom životu, uči iz svojih grešaka, zahvalan na Vajolet i stvarima koje su mu najdraže.
Uzela ga je za ruku i čvrsto je stegla i sedeli su tako u dnevnoj sobi - samo sedeli, ćutali i čvrsto se držali.
Na kraju se Den vratio. Nosio je poslužavnik sa čašama za šampanjac i smejao se nečemu što je Vajolet upravo rekla. Činilo se da ne primećuje naelektrisane emocije u sobi.
„Pa, evo nas, narode”, objavio je. „Šampanjac za nas... i mineralna voda za noseću'.” Pružio je Dori čašu uz naklon.
Vajolet je iza njega užurbano pokušavala da otvori šampanjac. „Treba nam zdravica. Ričarde, da li bi prihvatio tu čast?”
„Naravno.” Ričard je ustao i podigao čašu. Pročistio je grlo i pogledao Doru pre nego što je progovorio. „Za novi život... i za ispunjene živote proživljene bez straha.”
Vajolet mu je uputila nežan osmeh i svi su se kucnuli pretvarajući se da ne primećuju Ričardove suzne oči dok su ispijali piće.
,,E sad, u kuhinji se nalazi divno pečenje koje treba iseći”, procvrkutala je Vajolet. „Koji će od ovih finih alfa mužjaka to preuzeti na sebe? Dene?”
„Biće mi zadovoljstvo.”
„Divno. Zašto ti i Dora ne biste odmah pošli tamo, a ja ću malo da pospremim ovde.”
Shvatili su poruku i, dok su napuštali sobu, Dora se okrenula i ugledala Vajolet kako se mota oko njenog oca. Nameštala mu je kragnu košulje i usredsređeno nešto šaputala na uvo sve dok se vragolasti osmeh nije razvukao preko očevog lica. Nagnuo se i okrznuo Vajoletin obraz svojim usnama, a onda, primetivši da ga Dora gleda iz hodnika, namignuo joj preko Vajoletinih plavih lokni. Dora se okrenula sa osmehom na licu.
Bilo je olakšanje kada je atmosfera za vreme ručka postala vedrija i veselija. Vajolet se svesrdno upustila u svoju kombinovanu ulogu domaćice i komedijaša i ubrzo su svi ostavili teško raspoloženje iza sebe. Ričard je za vreme deserta pričao banalne šale, a Den ih je nasmejao do suza glumeći čudan susret s poznatim umetnikom kome se dugo divio. Činilo se da niko od njih nije želeo da razmišlja o mračnijim stvarima.
Krenuli su čim se napolju smračilo. Dok su odlazili s prilaza, Dora se okrenula da još jednom mahne. Videla je oca i Vajolet kako stoje ispred kuće. Ričard je prebacio ruku preko Vajoletinih ramena dok je ona sa obožavanjem gledala njegove oči. Dora se nasmešila i okrenula ka Denu, spustivši ruku preko njegove na menjaču. „Bio si u pravu, znaš?”
Den je znalački klimnuo. „Ja sam uvek u pravu.” Zastao je dajući levi žmigavac. „Ali zbog čega sam konkretno ovog puta bio u pravu?”
„Vajolet. Ona je stvarno dobra za tatu.”
Klimnuo je, a Dora se zavalila u svoje sedište i posmatrala kako zamućene zelene živice proleću pored prozora. Dopola proživljen život. To je duboko odjeknulo. Otkako je Alfi nestao, znala je da su svi živeli pompezne poluživote, svako na svoj način. Otac joj nije dao sve odgovore, ali shvatila je gde treba sledeće da ide.
Dok su se živice pretvarale u ulične svetiljke, a njene oči se najzad zatvarale podležući hipnotičkoj izmaglici stotina narandžastih mačjih očiju koje su jurile ka njoj iz tame, jedno lice nastavilo je da se pojavljuje u njenoj podsvesti.
Kasi.
Bilo je vreme da vidi Kasi.

Helen

Devet godina ranije


Kasnije, kada se sumrak spustio, Helen nije promakla ironija da se njen brak završio baš u onom trenutku kada se ostatak sveta spremao da okrene stranu i počne novo divno poglavlje.
Bilo je milenijumsko veče. Čitava zemlja bila je u poslednjim, frenetičnim pripremama za zabavu veka, ali kada se Helen probudila tog jutra, nije mogla da smisli ništa hitnije od pristavljanja vode za šolju čaja, ubacivanja muslija u činiju i možda pojačavanja centralnog grejanja za stepen ili dva. Kasi je još bila odsutan lik, sakrivena u Londonu, nedostupna. Dora je provodila vikend kod drugarice. Ona i Ričard nisu imali planove za proslavu i znala je da će im veče proći mirno, uz flašu vina i utišan zvuk na televizoru, dok budu gledali bučne razmetljive proslave s raznih odredišta na Zemljinoj kugli. To joj je zvučalo u redu.
Odšetala je niz stepenice i prešla hodnik kroz koji je duvala promaja, omotavajući kućnu haljinu oko tela dok je išla ka kuhinji. Tek kada je prošla pored otvorenih vrata dnevne sobe, shvatila je da nešto nije u redu. Gotovo da nije stala, ali šesto čulo reklo je njenom mozgu ono što njene oči nisu uspele da obrade. Polako se vratila, stala na ulaz u sobu i pogledala unutra.
Tobijasov mračni pejzaž još je visio na svom uobičajenom mestu na zidu, unutar svog pozlaćenog rama. Sve je bilo savršeno - nedirnuto - osim niza nasilnih rezova koji su pokidali platno i otkrili zaprepašćujuću belinu zida iza slike. Izgledalo je kao da je neko uzeo tapetarski nož i furiozno je napao.
Helen je osetila kako joj noge klecaju.
Krenula je napred i sela na naslon za ruku na sofi, osmatrajući štetu izbliza. Ostaci slike izgledali su kao nekakva skupa umetnička instalacija. Kada bije neko okačio u modernu galeriju, izgledala bi kao da tamo pripada. Gotovo da je mogla da čuje kritičare iz kojih vrcaju ekstravagantne hiperbole o njenoj simbolici i odvažnom, ironičnom umetničkom iskazu. Jedino što ovo nije bila umetnička galerija, a jedini iskaz koji je ovde prikazan, iako nesumnjivo simboličan, bio je iskaz gneva, a ne ironije. Postojalo je samo jedno moguće objašnjenje.
Ričard je saznao.
Otkrio je prevaru.
Helen je stegla naslon na sofi. Prošle su dve godine otkako je završila vezu. Dve godine od Alfijeve sahrane kada su spustili prazan kovčeg u zemlju i oprostili se od svog sina. Očekivala je da će osećaj krivice izbledeti tokom vremena, ali još se budila svakog jutra nemoćna da se pogleda u ogledalo a da u očima ne vidi isključivo gađenje i mržnju prema sebi samoj.
Sedela je još malo, osmatrajući štetu na slici, oklevajući da krene i ne želeći da se suoči s konfliktom za koji je znala da je čeka. Ali dok je sedela i dok se oluja emocija u njenim mislima smirivala, iznenadila se, jer je usred krivice i straha svetlucalo nešto slade, ležao grumen nečega što je mogla nazvati samo olakšanjem. Uskoro će biti razotkrivena, njene odvratne tajne će se survati, a kada dospeju na videlo, izgovorene i stvarne, ona više neće morati da laže ili da se krije. Kakav god bio ishod, došlo je vreme da se suoči sa svime, licem u lice.
Bog zna da je mnogo puta tokom protekle dve godine pomišljala da sve prizna Ričardu. Reči su joj stajale navrh jezika danima posle Alfijeve sahrane, pekući je kao so na rani sve dok ih gotovo nije vrisnula u agoniji. Ali kakav god bio njen lični bol, znala je da nije smela da optereti Ričarda sa još patnje.
Završila je vezu odmah posle Alfijevog nestanka i mada bi imala nekakav lični mir kada bi svoje grehe priznala Ričardu, shvatala je da bi bilo čisto varvarstvo naneti još bola čoveku koji se već davio u žalosti. Taj strah nikada nije uspela da strese sa sebe. Svaki put kada bi razmišljala o otkrivanju svoje prevare mužu, rastrzala bi je sumnja da bi to bio najsebičniji čin od svih dotadašnjih. Zar ne bi tada, olakšavajući sopstvenu savest i tražeći njegov oproštaj, prosto prenela teret svoje preljube na muža? To bi bilo opterećenje koje bi on morao da nosi, da svari, da ga obradi i živi s njim u bilo kom obliku. A iskreno, nije bila sigurna da on može podneti još mnogo.
Bilo je to čudno vreme sumraka neposredno posle sahrane. Slomljeni delovi sećanja ponovo su isplivali na površinu. Prisećala se mirisa kože u automobilu koji ih je dovezao kući posle službe, vlažne maramice koju je stezala među prstima celo popodne, na kojoj su, tek je kasnije shvatila, bili izvezeni inicijali Alfreda Tajda, isti kao inicijali njenog nestalog sina. Kada su se vratili u kuću, Ričard se svalio u uglu kuhinje, zureći kroz prozor u vrt, sa čašom viskija u ruci. Dejvid Čemberlen, njegov poslovni partner, motao se unaokolo i nespretno ga tapšao po ramenu i ponavljao koliko mu je žao zbog njihovog gubitka, sve dok Helen nije došlo da vrisne i izbaci i njega i njegovu ženu iz kuće. Bil Drajden i njegova žena Beti, koji su bili tako aktivni u pomaganju lokalnih grupa za potragu, takode su se vratili s njima. Beti je skuvala čaj i postavila tanjire s galetama, dok je Bil sedeo za kuhinjskim stolom s Kasi i Dorom, prisećajući se srećnijih vremena. Sećali su se prethodnog leta, kada je Alfi otišao da „pomogne” Bilu da okopava cvetne leje. Bil i devojčice smejuljili su se dok su se sećali Alfija kako je spustio veliku, debelu migoljivu glistu na usne uz nevini osmeh. „Mmm...”, rekao je, „pageti.” Njih troje kikotali su se sve dok nisu shvatili da Alfi više nikada neće mešati gliste i špagete. Smeh se pretopio u plačnu tišinu i nedugo posle toga Bil i Beti su se izvinili i otišli.
Tako je ostala samo Vajolet, koja se zaokupila poslovima u kuhinji, u svojoj uskoj crnoj haljini i s previše jarkim ružem, praveći čaj i pasulj na tostu. Niko od njih nije imao apetit, ali to je bar bilo nešto što će im donekle skrenuti pažnju s dubokog i zastrašujućeg posla žaljenja.
„Ti si anđeo”, Helen je nesigurno uzdahnula ka Vajolet dok je sipala sebi još jednu čašu vina. „Hvala ti što si došla.”
„Gluposti”, rekla je Vajolet. „Sada vam treba malo pažnje. I evo me. Nije baš da imam nešto drugo što bih radila...”
Setila se da je Ričard pročistio grlo. „Izvinite me... mislim... voleo bih da...” Lice mu je bilo bledo i jezik mu se saplitao o reči. „Mislim da moram malo da prilegnem.”
„Naravno.” Vajolet ga je potapšala po ruci. „Idi, dragi. Ja ću da pripazim na devojke.”
Helen i Vajolet razmenile su zabrinute poglede. „Samo je umoran”, rekla je Helen, više za sebe nego nekome drugom. „Dan je bio dug.” Ali u stvari, tada je bilo tek tri po podne.
Nedugo pošto je Ričard izašao iz kuhinje, zazvonio je telefon. Helen je požurila, dohvativši slušalicu nekoliko sekundi pre Kasi. „Halo?”
„Možeš li da govoriš?” Bio je to Tobijas. Nisu razgovarali nekoliko dana.
„Da. Sačekaj trenutak, molim te.” Glas joj je bio sav u učtivoj efikasnosti. Okrenula se ostalima. „Ovo je prijatelj s posla. Da li bi vam smetalo?”
Vajolet je klimnula. „Hajdemo, devojke, idemo da vidimo imali nešto na programu. Možda neki stari film?” Kasi i Dora su jedna za drugom izašle iz kuhinje, nerado sledeći Vajolet i njene vrckave kukove ostavljajući Helen da razgovara.
„Još si tu?”
„Jesam. Kako si, draga? Razmišljao sam o tebi celog dana. Da li je bilo strašno?”
„Da. Nepodnošljivo.” Zatvorila je oči. „Rekli su da ćemo se možda osećati malo bolje posle službe, ali da budem iskrena, mislim da se ja osećam gore. Kuća je tako prazna bez njega. Stalno očekujem da uleti kroz vrata i zatraži večeru ili da mu pronađem neku igračku.”
„Jadna moja ljubavi. Voleo bih da sam bio u crkvi, ali mislio sam da to ne bi bilo u redu.”
„Ne”, složila se Helen.
„Kada mogu da te vidim? Umirem od želje da te zagrlim i da sve bude bolje.”
Helen je tiho disala u slušalicu. „Tobijase, ne postoji način da bude bolje. Moj sin je mrtav. Nema ga.”
„Znam. Žao mi je. Mislio sam kako bih mogao učiniti da se ti osetiš malo bolje?”
„Ne znam kako bi mogao.” Zastala je dok su se njene reći slegale. To je bilo prvi put da je priznala, i njemu i sebi, da joj je pomisao na viđanje s Tobijasom sada bilo odbojno.
„Možeš me pustiti da pokušam?”, pitao je molećivo. „Nedostaješ mi.”
„Nije dobar trenutak. Treba da budem sa svojom porodicom.”
Tobijas je nakratko zaćutao. „Znaš, i ti si meni potrebna, Helen.”
Helen je odmahnula glavom. „Ne, ja moram da budem ovde, s Ričardom.”
S druge strane veze nastala je teška tišina. „Šta to govoriš, Helen?” Uzdahnula je. Bila je tako umorna. Previše umorna za ovakav razgovor.
„Ne znam. Moram da saberem misli. Nije trebalo da se nađem s tobom onog dana. To je bila greška... užasna greška.” Glas joj se podigao do čudnog, histerično piskutavog tona. „Znaš li koliko se krivom osećam? Razdire me činjenica da smo nas dvoje bili zajedno kada je Alfi nestao. Možeš li da zamisliš kakav je osećaj znati da si kriv za smrt svog sina? Nisam to nikome mogla da kažem i to me ubija iznutra. Osećam se tako usamljeno.” Ispustila je prigušeni bolni jecaj.
„Draga, nisi sama. Ja sam tu za tebe... zašto se ne bismo našli? Možemo da razgovaramo o tome. Osećaćeš se bolje, kunem se. Mogu učiniti da se osetiš bolje. Sećaš se koliko se dobro osećaš sa mnom?”
Stomak joj se izvrtao od njegovih reči. „Ne, Tobijase”, rekla je. „Ne mogu to sada. Potrebna sam svojoj porodici.”
„Znači, ja nisam bitan? Je li to u pitanju?” U njegovom glasu čulo se neprivlačno kukanje. Helen se pitala kako joj je ranije promakla ta njegova detinjasta, egocentrična crta. Razmišljala je o zajedničkim trenucima, u hotelskim sobama i na zadnjem sedištu njegovih kola, ukradenih trenutaka za seks i požudu uvijenih u vrelinu i uzbuđenje nečeg zabranjenog, i opet je osetila kako joj se stomak podiže. Oborena romantikom njihove veze, nije uspela da primeti kakav je to grozan, patetičan kliše. Za Tobijasa je glumila neshvaćenu ženu, Ričarda je do detalja prikazala kao odsutnog supruga koji je zapostavlja, a Tobijas je na zadivljujući način odigrao ulogu zabranjenog udvarača. Želela je da protrese sama sebe. Kako je završila ovde? Kako je sve do čega joj je stalo dovela u pitanje zbog ovoga? Sve one godine s Ričardom, provedene u stvaranju života i porodice, a ona je sve rizikovala zbog čega? Zbog beznačajnog flerta.
Slika Ričarda koji stoji ispred crkve odjednom joj je ispunila misli. Stajao je tamo, lica bledog i zategnutog od tuge, očiju koje zure preko horizonta, ruku prebačenih oko njihovih ćerki, dok su se one naslanjale na njega tražeći utehu. Dorino lice bilo je zagnjureno u njegov sako, a Ričardove usne pomerale su se polako, pružajući devojčicama reči utehe, iako je Helen mogla da oseti jad koji je isijavao iz njega. Njen dobri, snažni suprug. Kako je bila glupa.
„U ovom trenutku, plašim se da nisi”, odgovorila je. Odjednom je stvari videla jasnije nego mnogo pre. Več je izgubila sina. Nije mogla da rizikuje da izgubi ćerke ili supruga. „Žao mi je. Ne bih da zvučim bezosećajno, ali mislim da je najbolje da se više ne vidimo. Moja porodica je sada najvažnija.”
„Ako ti treba vremena i prostora...”
„Ne. Nije to u pitanju.”
Tobijas je zaćutao. Kada je ponovo progovorio, u njegovom glasu osećala se oštrina. „Pa, ovo je preokret za knjige... Posle nedelja 'Tobijase, želim te', 'Tobijase, trebaš mi', želiš prosto sve da završiš?”
„Žao mi je. Ne mogu više to da radim.”
„Znači, to je to? Gotovo, tek tako?”
„Da.”
„Shvatam.”
Oboje su ćutali na trenutak. Mogla je da ga čuje kako diše s druge strane i shvatila je da nije osećala ništa, apsolutno ništa. Njena zaluđenost njime sasvim je isparila.
On je progovorio sledeći. „Pa, pretpostavljam da onda više nema šta da se kaže...”
„Nema.”
Ponovo je zastao. „Zbogom, Helen.”
„Zbogom”, rekla je.
Usledila je još jedna pauza, kao da je čekao da se ona predomisli, ali Helen nije ništa govorila, i kada se čulo spuštanje slušalice, osetila je samo olakšanje. Sedela je minut ili dva slušajući kreštavo pištanje prekinute veze i pustila da se poznati zvuci njenog doma slegnu oko nje.
Tokom narednih dana slomila bi se u neočekivanim trenucima. Ponekad bi se osećala dobro, gotovo normalno, ali onda bi pogled na nešto doneo talase nepodnošljive tuge koji bi se obrušili na nju. To je moglo da bude bilo šta: zalutala igračka izvučena ispod jastučića na sofi, oznake na zidu u kuhinji gde su merili Alfijevu visinu, ili stara, dopola pojedena kutija keksa, pronađena na dnu njene torbe. To su bile sitnice, ali imale su moć da joj izbiju vazduh iz pluća i pošalju je trkom u kupatilo gde bi se sručila i oslobađala bola jakim jecajima koji su joj potresali telo. Ponekad, noću, kada je njena tuga bila najžešća i najsirovija, otišla bi u Alfijevu sobu, zatvorila vrata i ležala na njegovom hladnom krevetu, dopuštajući da njegov preostali, dragoceni miris ulazi u njene nozdrve i da njene suze flekaju njegov jastuk.
Ričard je, s druge strane, potpuno propao. Njen suprug, obično tako jak, tako pouzdan, jednostavno se razložio. Sve do trenutka kada su spustili mali prazni kovčeg u zemlju, Ričard je imao cilj. Svaki budni sat proveo je tražeći Alfija. A onda, kada je nada izbledela i policija opozvala potragu, preneo je svoju energiju na organizovanje sahrane. Međutim, pošto su održali službu, Ričard se raspao.
Ostao je u krevetu nedelju dana posle sahrane. Samo je ležao u polutami spavaće sobe, lica okrenutog ka zidu, žaleći svog sina. Ona je htela da dopre do njega, očajnički želela da ga zagrli, da on zagrli nju, da oseti njegovo umirujuće čvrsto telo uz svoje. Pošto bi isplakala suze u Alfijev jastuk, ili izvrištala bol osamljena u kupatilu, otišla bi k njemu, vođena preplavljujućom potrebom za suprugom. Sedela bi u senci i slušala njegovo ravnomerno disanje, čekala ga da progovori, pitala se da li treba da mu kaže gde je bila onog dana. Ali on nije progovarao, a nije ni ona.
Na kraju su njene reči prekinule tišinu, ali nisu govorile o prevari. Umesto toga, govorila je o Alfiju. Kolebljivim, slomljenim frazama počela je da se seća sina. Govorila je o njegovom rođenju i dragocenim trenucima koje su ona i Ričard zajedno proveli stojeći iznad njegove kolevke gledajući ga kako spava. Prisećala se Alfijeve želje da sve uradi brzo, kako mu je prvi zub izbio sa šest meseci, kako je puzio po podu dnevne sobe jureći za devojčicama kada mu je bilo samo sedam i kako je sa jedanaest napravio svoje prve nesigurne korake. Podsetila je Ričarda na Alfijevu prvu reč „dada”; kako su sedeli cele noći s njim kada je imao boginje, i onda kada je imao opasno visoku temperaturu, i kada je svu posteljinu koju su imali prekrio svojom vodnjikavom povraćkom; kako mu se kosa presijavala zlatno na suncu i kako su starije gospođe u Bridportu zastajale i gugutale dok ga je vozila u kolicima. Sećala se kako je neprekidno svlačio knjige s polica sve dok ih ona, iscrpljena, jednog jutra nije čvrsto nagurala jednu uz drugu kao sardine. Prisetila se onog puta kada je nevino stajao napolju jednog kasnog letnjeg dana i bacao trule višnje, pronađene ispod drveta, jednu po jednu, po sveže okrečenoj fasadi kuće, i smešnih plesova s devojčicama kada bi pustile svoje omiljene diskove i skakale i uvijale se po dnevnoj sobi. Proživela je skup sećanja na ivici njegovog kreveta, ponekad se smejući, ponekad jecajući, ponekad i jedno i drugo, a za sve to vreme Ričard je samo ležao, nepokretan i nem, lica okrenutog od nje ka tami u sobi.
A onda je jednom, u trenutku čiste muke i samoće, otišla gore, tiho se svukia i legla u njihov krevet, priljubljujući svoju toplu golotinju uz leđa svog muža. Bio je budan. Znala je to po njegovom disanju i pokušavala je mislima da ga natera da se okrene i obavije svoje ruke oko nje. Nije želela ništa drugo osim da zaboravi sebe, da zakopa svoj bol u poznatom osećaju njegovog mirisa i kože. Ali Ričard je samo ležao, krut i miran ispod čaršava, sve dok se ona na kraju nije okrenula i zaspala.
Iscrpljena i bez ideja, razgovarala je o tome s Vajolet.
„Ne znam više šta da radim. Toliko sam zabrinuta za njega. Ne može da nastavi više ovako... razboleće se... nisam sigurna da mogu sama da se izborim sa svim.”
„Pa, ja sam ovde”, ponudila se Vajolet. „Već sam ti rekla da nemam ništa hitno čemu bih se vraćala, a stvarno mi ne smeta da pomognem.” Zastala je, shvativši da nije razumela na šta je Helen mislila. „Ali znam šta hoćeš da kažeš. Sigurno ti je teško. Pretpostavljam da je on sada užasno tužan. Mislim da je muškarcu na neki način teže.”
Helen je skeptično izvila obrvu. „O, je li?”
„Znaš”, nastavila je Vajolet dok je Helen belo zurila u nju, „ne kažem da je tebi lako. Ti si Alfrjeva majka. Ali Ričard je muškarac. On je snabdevač - snabdevač i zaštitnik porodice. Pretpostavljam da se on možda oseća kao da vas je sve izneverio, ili da je izneverio Alfija. Ne kažem da je stvarno tako, naravno”, dodala je brže-bolje. „Samo mislim da možda krivi sam sebe. Jadan momak.”
„Ali to nije Ričardova krivica!”
„O, znam ja to! Tako mi je žao, naravno da to nije ničija krivica”, izvinjavala se Vajolet. „Nisam se dobro izrazila. Htela sam da kažem da je Ričard vrlo častan čovek. Pretpostavljam da mu ovo veoma teško pada zato što bi voleo da je bilo nečeg što je mogao da uradi kako bi spasao Alfija. Razumeš na šta mislim?”
Helen je klimnula glavom. Niko to nije razumeo bolje od nje. Ona se svakog dana budila i suočavala s grizom savesti zbog svoje odluke da onaj dan provede s Tobijasom umesto da čuva sina. Da je postupila drugačije, da je onog jutra napravila drugačiji izbor, Alfi bi bez ikakve sumnje sada bio živ.
Vajolet je prekinula njene misli. „Trebalo bi da pozoveš doktora. Možda oni mogu nešto da učine za njega... antidepresivi... savetovanje? Znam da danas postoje svakakvi tretmani za slomove.”
Helen je odmahnula glavom. „Ričard nema slom.” Zastala je. „Nema. On tuguje. Podlegao je svojim emocijama. Nikada se nije zaista otvarao, a ovo se desi kada sve zatvaraš u sebe.”
Vajolet je klimnula.
„Ne znam šta da radim, Vi.” Helen je potonula na sto. „Kuda dalje? Kako da nastavimo normalan život kada je sve tako temeljno uništeno? Mislim da ovo ne mogu sama.”
„Mislim da ste sada svi veoma daleko od 'normalnog života'. Malo vremena će pomoći. Videćeš”, rekla je Vajolet tapšući je po ruci. „Trudi se i budi strpljiva.”
Helen je slegla ramenima. Šta je drugo mogla?
Na kraju, krajnje neočekivano, Vajolet je bila osoba koja je uspela da prodre do Ričarda. Bio je to njen poslednji dan među njima i Helen ju je zamolila da odnese Ričardu poslužavnik sa čajem i tostom pre nego što ode.
„Da li bi ti smetalo? Mogla bi usput i da se oprostiš... mada on ništa neće reći”, dodala je smrknuto, „ali možda samo da mu daš do znanja da ideš?”
„Naravno, kako god mogu da pomognem, znaš to.”
Vajolet je uzela poslužavnik i nestala na stepeništu. Kada se nije vratila nekoliko minuta kasnije, Helenina radoznalost se probudila. Prišunjala se uz stepenice i stala na odmorište ispred njihove spavaće sobe. Vrata sobe bila su odškrinuta i mogla je da vidi Vajolet kako sedi na njenoj strani kreveta. Ričard je ležao leđa okrenutih ka njoj. Vajolet kao da je bilo nelagodno, nezgrapno je premeštala težinu na dušeku i igrala se dugmićima na rukavima svoje košulje dok mu je nešto tiho govorila. Helen je jedva razaznavala njene reči.
„To je užasno tužno, Ričarde. On vam svima nedostaje i svi morate da ožalite Alfija na svoj način. Mogu da shvatim da želiš da ostaneš ovde gore, daleko od sveta. Samo ne želim da u svojoj tuzi zaboraviš da dole imaš dve prelepe, energične ćerke kojima si sada užasno mnogo potreban. I divnu ženu koja te mnogo voli.”
S Ričardove strane kreveta začuo se tihi uzdah.
„Helen je veoma zabrinuta za tebe. Sve su zabrinute. Znam da ćeš ustati i krenuti kada budeš spreman da se suočiš sa svima, ne pritiskam te. Iskreno ne. Samo sam želela da te podsetim da je, iako Alfija nema, u tvojoj kući ostalo još mnogo života u kom treba da uživaš, kada budeš spreman.” Vajolet je zastala i sklonila svoju plavu kosu iza ušiju. ,,U svakom slučaju, ja ovde brbljam. U stvari, došla sam samo da ti kažem da idem. Moram da se vratim u Saseks. Treba da obiđem prodavnice. Jesen donosi mnogo posla cvećarima - čudno zar ne? Ali ako vam ikada zatrebam, vama ili devojčicama, samo podigni slušalicu. Doleteću kao strela, zbog bilo koga od vas.”
Vajolet se nagla i nežno poljubila vrh Ričardove glave; kada ga je dotakla, Ričard se trgao. Uspravio se u sedeći položaj, dohvatio njenu ruku i zagledao se u nju divljim, tamnim očima.
„Ne mogu ovo”, rekao je promuklo. „Ne mogu da nastavim. Stalno mislim na njega, tamo u vodi... na njegovo malo telo izubijano talasima, kako udara o stene ili...” Ričardov glas je pukao, „ili kako ga struje vuku po dnu okeana. Zatvorim oči i vidim kako mu greben čepa kožu, njegovo prelepo lice potpuno belo i natečeno. Ribe kako ga grickaju... krabe kako vuku njegove ruke i noge...”
Helen se stresla. Srce joj se podiglo u grlo. Nije mogla da sluša Ričardove noćne more, ali nije mogla ni da ode.
„Ne mogu da razgovaram sa Helen o tome. Ne želim da je uznemirim više nego što je već uznemirena. To ne bi bilo fer. O, gospode”, Ričard je ridao, „samo želim da ga zagrlim. Dao bih sve samo da mogu još jednom da ga zagrlim... da mu pomirišem kožu... dotaknem kosu. Moj prelepi dečak. Mog prelepog dečaka nema.”
Posle tih reči, Ričard je ispustio krik i bacio se na Vajolet. Prebacio je ruke oko nje, naslonio glavu na njeno rame i glasno jecao tako da se celo njegovo telo treslo od žalosti.
Bilo je jasno da Vajolet nije znala šta da radi. Sedela je sasvim mirna i bespomoćna dok se Ričard držao za nju. Onda, polako, podigla je ruku do Ričardove glave i počela da je miluje. Kako se njena ruka pomerala, napred-nazad, napred-nazad, šaputala je utešne umirujuće zvuke, iznova i iznova, sve dok Ričardovo plakanje nije utihnulo. Sedeli su tako neko vreme. Onda, kao da je osetila Helenino prisustvo, Vajolet je pogledala ka vratima. Dve žene pogledale su se preko Ričardove glave. Zurile su jedna u drugu, zaleđene u trenutku, sve dok Helen nije izgovorila nemo „hvala” i okrenula se.
Vajolet je otišla sat kasnije, a oko sat posle toga Ričard je sišao u svom kućnom ogrtaču. Ušao je u kuhinju i pristavio čajnik. „Želiš li šolju čaja?” pitao je Helen, kao da proteklih sedam dana dobrovoljne izolacije nije bilo ništa drugo osim nadrealan san.
Odlučila je da sledi njegov primer i pretvara se da to nije bilo ništa neobično. „Da. Da, to bi bilo lepo. Hvala ti.”
„Mislim da ću u ponedeljak da se vratim na posao”, dodao je dok je po ormaru tražio šolje.
„O, u redu, ako si siguran?”
„Da” bilo je sve što je rekao.
I to je bilo to.
Helen se stresla. Sećanja su bila i dalje sveža, iako su prošle dve godine. Jednako i njena tuga i njen osećaj krivice. Ponovo je pogledala uništenu sliku koja je visila na zidu, uzdahnula, a onda se nesigurno podigla s naslona. Napolju je bilo hladno i njeni zglobovi bili su ukočeni i bolni. Osećala se umorno - staro i umorno. Privlačeći kućnu haljinu zaštitnički oko tela, prošla je kroz hladni hodnik, pripremajući se za sukob koji će uslediti.
Dok je prolazila kroz trpezariju, skrenula je pogled, kao i obično, od uramljenih porodičnih slika raspoređenih po stočiću, uspomena na srećnije vreme. Posle Alfijevog nestanka nije im palo na pamet da išta zabeleže na filmu. Kao da je u porodici Tajd vreme stalo, kao da život sada nije nosio ništa vredno slavlja. Bilo je to tužno, ali ona nije imala energije da ispravlja stvari. Davala je sve od sebe samo da nastavi da funkcioniše na nekom osnovnom nivou.
Kada se Ričard vratio na posao, Helen se nadala da će se stvari srediti. Devojčice su se vratile u školu, a Helen se očeličila i vratila na fakultet za novi semestar. Kao da ju je nekakva čudna sila, neki neizbežan zalet gurao napred. Budila se. Oblačila. Odlazila je na posao. Kupovala namirnice. Spremala večeru. Prala zube. Odlazila u krevet. Osećala se kao glumica koja glumi samu sebe na ogromnoj, praznoj sceni, jedan bolni dan za drugim.
Davala je sve od sebe da ga izbegne, ali Tobijas ju je proganjao. Nenajavljeno je dolazio u njenu kancelariju i molio je, zahtevnim prigušenim glasom, da mu se vrati. Ostavljao joj je cveće i poruke na stolu, poruke na telefonskoj sekretarici, ali Helen je sve to ignorisala. Prosto nije mogla da se suoči s njim i s pomišlju na destrukciju koju je donela njihova veza. Svaka naškrabana reč koju joj je ostavljao, svaki uvenuli cvet koji je ubrao i dao joj kao simbol svoje naklonosti sada su bili običan bolni podsetnik na njenu krivicu. Alfijeva smrt isisala je svaki gram strasti iz njihovog odnosa, kao što je razbesnela vatra isisavala kiseonik iz vazduha, a gubitak Alfija samo je isticao neizbežnu istinu, onu koju je glupavo previdela: ona je, zapravo, želela Ričarda. Samo Ričarda. Tek je sada shvatala da njegova pouzdanost, njegovi čvrsti principi o porodici i obavezama i njegova fundamentalna dobrota nisu znak slabosti ili stvari koje bi nervirale i dosađivale, već da su kvaliteti za divljenje, kvaliteti kojih se treba držati.
Ipak, Ričard je bio čudno odsutan. Poslovna putovanja odvodila su ga na sve duže periode, a kada bi se vratio, besciljno bi lutao po kući, ili odlazio na duge usamljeničke šetnje do Zlatnog vrha, vraćajući se satima kasnije, isprskan blatom i išiban vetrom, ali ipak s rastrojenim pogledom u očima. A noću, pošto bi završili uobičajenu turu zaključavanja vrata i isključivanja svetala, povukli bi se u svoju spavaću sobu samo da bi se užurbano presvukli u odeću za spavanje, isključili lampe pored kreveta i nečujno skliznuli pod pokrivače.
„Laku noć, draga”, rekao bi kruto, rečima i tonom čoveka mnogo starijeg od njegovih četrdeset i nešto.
„Laku noć”, odgovorila bi, okrećući se od njega i navlačeći pokrivač do brade, sve vreme tiho žudeći za toplinom njegovog dodira. Nije mogla da se seti kada su poslednji put vodili ljubav. Provela je devetnaest godina u braku za koji je ubedila sebe da joj nije doneo ništa osim što ju je ugušio, a sada je otkrila da joj nedostaje njegova sigurnost i bezbedna pouzdanost. Bilo je to više od ironije - bilo je perverzno. Međutim, znala je da nije bilo nezasluženo. S Kasi, izmučenom i sakrivenom u Londonu, i Dorom zatvorenom u svojoj sobi ili van kuće kad god bi joj se pružila prilika, Helen je lutala po Kliftopsu kao avetinjska, izgubljena duša. Prazna kuća puna odjeka bila je njen krst, njena kazna, i znala je da je dobila onu najtežu: čistilište.
Pa ipak, uz sav bol i svu tugu koje su naneli i koje su trpeli, ona se još nadala da ju je Ričard voleo. Samo je trebalo da mu da vremena, govorila je sebi, vremena da se oslobodi tuge, vremena da se izleči i vremena da je ponovo pronađe, a ona će ga tada čekati.
Zastala je ispred kuhinje. Možda će sada, kada je prevara otkrivena, moći da krenu neophodnim koracima ka izlečenju svog braka. Nije više bilo potrebe za tajnama ili lažima. Možda je ovo bila vatra kroz koju su morali da prođu da bi pročistili svoj brak. Prethodne dve godine bile su joj najgore u životu, ali ona je još mogla da se nada da za njih postoji budućnost, jer zaista, šta joj je drugo preostalo?
Pripremila se. Onda je, uz dubok uzdah, otvorila vrata i ušla.
Ričard je sedeo za kuhinjskim stolom. Bio joj je okrenut leđima, ali videla je da se ukočio kada je ušla i progovorio je pre nego što je stigla da mu se obrati.
„Koliko dugo, Helen?” Nije je gledao. Glas mu je bio hrapav, kao šmirgla, kao da je plakao. „Koliko dugo to traje?”
Progutala je. „Dva meseca... možda tri, ali gotovo je, već dugo je gotovo. To nije bilo ništa, Ričarde, ništa nije značilo.” Njene reči zvučale su kao kliše, čak i njoj samoj. Obišla je oko stola da ga pogleda, ali on je izbegavao njen pogled, okrećući glavu da pogleda kroz prozor. Na stolu pred njim stajao je komad papira. Provirila je, a on je, osetivši da je zanima, gurnuo papir ka njoj.
„Verovatno bi volela da imaš ovu malu uspomenu.”
Pogledala je komad papira koji je ležao pred njim. Bila je to jednostavna skica, nacrtana ugljenom, nage žene koja se zavalila u hlad drveta. Umetnikova vešta ruka uhvatila ju je u pozi zbog koje bi posmatrač porumeneo. Čak se potrudio i da potpiše i datira delo, u donjem desnom uglu. Helen je užasnuto zurila u sliku.
„Izgledaš dražesno”, rekao je Ričard.
„Ja... nisam imala pojma...” mucala je.
„Ne pokušavaj da porekneš, Helen. To si očigledno ti. Kao što si mi i sama rekla pre svih onih godina kada si donela kući onu odvratnu sliku, on je 'umetnik genije'. Sličnost je neverovatna, zar se ne slažeš?”
Helen je ponovo progutala. Razgovor o prevari bio je jedno, ali suočavanje s tako slikovitim dokazom bilo je i neočekivano i sasvim ponižavajuće. Jadni Ričard.
„Kako... gde si ovo našao? Da li ti je on to dao?” Helenine misli su jurcale.
Ričard je frknuo. „Neko se sažalio na mene i odlučio da mi je pošalje na posao. Dobio sam je juče. Pretpostavljam da je njegova žena preuzela na sebe da me obavesti, bednog rogonju! Valjda su joj se smrtno smučila ljubavisanja njenog muža, pa je odlučila da uzme stvari u svoje ruke.”
Helen se ugrizla za unutrašnjost obraza. Nije mogla da podnese pomisao na Ričarda kako otvara koverat u kom se nalazila skica, i to još u kancelariji. „Ne znam šta da kažem... to je gotovo. Moraš da mi veruješ. Već dugo je gotovo. Od sahrane. Nije bilo šanse da ja...” Reči su joj utihnule kada ju je Ričard pogledao. U njegovim očima videlo se iskreno gađenje.
„Nije bilo šanse da spavaš u krevetu drugog muškarca, i to oženjenog, kada je tvoj sin bio tamo negde, izgubljen? Mrtav? To je baš ljudski od tebe, Helen.” Glas mu je bio preplavljen sarkazmom. „Baš plemenito.”
„Ne ponosim se sobom, Ričarde. Živela sam s krivicom protekle dve godine. Želela sam da ti kažem... zaista jesam.”
„Pa zašto nisi?”
„Nisam želela da dodajem tvom teretu, Ričarde. Oplakivali smo sina. Veza je bila završena. Mislila sam da je najbolje...” Reči su joj ponovo izbledele.
Sedeli su jedno naspram drugog. Ričard ju je gledao prazno, a onda odmahnuo glavom, ne shvatajući. Sve vreme, mali komad belog papira ležao je između njih, zureći u njih kao drečeći podsetnik na sve što je među njima tokom godina pošlo po zlu.
„Da li ga voliš?” Ričard je najzad pitao.
„Ne!” uzviknula je. „Gospode, ne! On je bio greška, prolazna stvar.”
„Kada je to počelo? Hoću sve da znam. Ne izostavljaj detalje. Ne želim više laži, razumeš li?” Glas mu je bio sumoran.
Helen je klimnula. „Prvo je to bio flert. Prvi put sreli smo se onda u Bridportu, kada sam posetila njegovu galeriju i kupila sliku.”
Ričard je klimnuo glavom.
„Flertovali smo, ali tada nije bilo ničeg više. Nismo tako dugo bili u Dorsetu. To je bilo teško vreme. Sećaš se?”
Ričard je još jednom klimnuo i ponovo se okrenuo ka prozoru. Mogla je da vidi da mu se suze skupljaju u uglovima očiju. Želela je da obiđe sto i zagrli ga, ali se uzdržala. Dugovala mu je objašnjenje.
„Onda sam zatrudnela sa Alfijem. Tobijas je prosto... izbledeo. To je bila jedna od onih stvari koje se nikada nisu desile. Nije bilo suđeno. Ti i ja, mi smo bili srećni. Sigurno se sećaš?” U njenom glasu osećao se očaj. Bilo je bitno da se seti šta su imali, kako je moglo da bude.
„Pa, kada si prvi put spavala s njim? Šta se promenilo?”
„Bilo je to na drugoj godini predavanja u Ekseteru. On je dobio mesto rezidentnog umetnika na univerzitetu.” Ričard je klimnuo. „Nastavi”, rekao je.
„Ponekad bismo naleteli jedno na drugo na fakultetu. Onda me je na kraju letnjeg semestra pozvao na ručak.”
„Pa si otišla na ručak i slučajno ste zajedno upali u krevet, je li?”
„Ne! Nije bilo tako. Neko vreme pre toga bili smo prijatelji.”
Ričard ju je sumnjičavo posmatrao. „Bez laži, sećaš se?”
„Dobro, bili smo više od prijatelja. Flertovali smo jedno s drugim nekoliko meseci. Dopadala mi se njegova pažnja” uzdahnula je. Znala je da je bolje da bude sasvim iskrena. „Bila sam usamljena i bilo mi je dosadno. Bilo mi je muka da me vide samo kao suprugu i majku, bilo mi je muka od provincijskog života. Ti i ja nikada nismo razgovarali ni o čemu osim o deci, o njihovoj vožnji u školu i pakovanju užina, o računima i pranju veša. Tobijas je činio da se osetim posebnom, činio je da se osetim privlačnom i poželjnom. To mi se dopalo. On mi se dopao.”
„Znači, to je bila moja krivica, je li tako?”, pitao je Ričard prezrivo. „Ja nisam činio da se osećaš kao žena? Nisam obraćao dovoljno pažnje na tebe?”
„Ne! Nije tvoja krivica, ne pokušavam to da kažem. Samo želim da objasnim kako sam se osećala. A ti moraš da priznaš da tada jesmo prolazili kroz džombastu fazu. Bila je tu selidba... navikavanje na ovu kuću...”
„O, da... ova užasna kuća... naravno.” Glas mu je bio ravan, ali u njemu je bilo još nečega, nagoveštaj gorčine.
Helen se nije obazirala. Nije bilo svrhe prežvakavati taj stari argument, ne sada. „Počeli smo da spavamo neposredno pre letnjeg raspusta, znaš, onog leta kada je Alfi umro. A ja sam završila tu vezu čim smo ga izgubili. Trajala je nekoliko nedelja, najviše dva meseca. Bila je to užasna greška. Mi smo izgubili Alfija. Nisam mogla podneti pomisao na to da ću izgubiti i tebe i devojke. Još ne mogu.” Helenin glas je pucao i ona se borila da ostane staložena.
Ričard je čuo emocije u njenom glasu i prvi put se okrenuo da je pogleda. Pogledi su im se sreli preko stola. Mogla je da vidi oluju emocija iza bistre plave boje njegovih očiju. Pružila je ruku da dohvati njegovu, očajnički želeći fizički kontakt s njim. Ričard je pogledao njenu ruku, ali se nije pomerio. Umesto toga nastavio je da postavlja pitanja. „Zašto on? Zašto Tobijas?”
Odmahnula je glavom. „Ne znam. Bio je tu. Želeo me je.”
„Da li te je privlačio... od početka?”
„Da”, potvrdila je. Sada nije bilo vajde lagati. „Koliko puta ste se sastali? Koliko puta ste spavali zajedno?”
„Ne znam... osam, možda deset?” Nije mogla tačno da se seti. „Da li si se ovde nalazila s njim? Da li si ikada spavala s njim u našem krevetu?”
„Ne!”
„Da li su deca znala za njega?”
„Ne!” rekla je ponovo. „Bila sam vrlo pažljiva. Nikada ne bih dozvolila da saznaju.”
„Da li si ikada pomišljala da me napustiš?”
Helen je zastala. Razmišljala je na trenutak i shvatila da nije nikada. Ma kako intenzivan bio odnos između nje i Tobijasa, ma koliko blesava sanjarenja on smišljao dok su bili zajedno, ona nijednom nije iskreno pomislila da zbog njega ostavi Ričarda. „Ne.”
,,I stvarno je gotovo?” nastavio je. „Nisi bila s njim otkako si završila tu vezu?”
„Ne. Kunem se. Nisam to mogla da podnesem. Gotovo je. Kada smo izgubili Alfija, shvatila sam koliko mi naš brak znači. Ričarde?” Gledala ga je. „Ričarde, pogledaj me!”, gledala ga je pravo u oči. „Ričarde, volim te. Napravila sam užasne greške. Izazvala sam mnogo bola. Iskreno, ne znam šta nam budućnost donosi, ali znam da ne želim da te izgubim. Ne bih to podnela. Naš brak možda nije dobro počeo. Prolazili smo kroz gadna vremena... i neka krajnje jadna... ali jedina stvar u koju sam apsolutno sigurna, više nego i u šta drugo, jeste da ja želim da budem s tobom.”
Mislila je svaku reč koju je rekla. Posle devetnaest godina zajedno, stajali su i gledali se preko jaza nerazumevanja i bola, ali Helen je sada znala kakva je bila njena uloga u stvaranju tog procepa. Ona je uvek u sebi krivila Ričarda što ju je nagovorio na brak koji nije želela. Bunila se protiv njegove odluke da ih odvede iz Londona i zarobi daleko u primorskom gradiću. Počela je da prezire njegov osećaj obaveze prema Kliftopsu i uspomeni na njegove roditelje i verovala da je to stavio na prvo mesto, pre njenih potreba i potreba njihove dece. A ipak, sada je znala da je ona pogrešila. Zaboravila je da primeti koliko je on bio dobar, koliko čvrst, iskren i mio. Resila je da prezire njega i sve stvari koje je on predstavljao da bi opravdala svoje neverstvo, a kasnije, u naletu njihove tuge, dozvolila je da se jaz još više proširi. Sada je shvatala da je želela čoveka koji je poštovao svoje porodično naslede i osećao svoje obaveze duboko u svojoj duši, čoveka koji je mogao da bodri svoje ćerke dok se iznutra slamao od bola, čoveka koji je svakog jutra pažljivo mazao maslac na tost i uveče gasio svetla i zaključavao vrata i svake noći je ljubio za laku noć s nežnom pouzdanošću; jer, Ričard je bio upravo to. I posle svega rečenog i učinjenog, kada se prašina slegne na ostatke njihovog zajedničkog života, ona je, više nego išta drugo, želela Ričarda.
„Hajde da pokušamo ponovo”, molila je. „Sve ovo vreme bili smo zaključani u svom ličnom bolu, osećali se tako izolovano, izgubljeno na moru... a ti si jedina druga osoba na svetu koja može da razume kroz šta sam prošla zbog Alfija i svega što je došlo posle. I ja sam isto to za tebe.” Tužno je odmahnula glavom. „To je moglo da nas učini jačima, ne da nas ovako razdvoji.” Podigla je ruke. „Znam, krivim sebe. Ali zar je zaista prekasno za nas, Ričarde? Da li je zaista prekasno da ovo preokrenemo i pokušamo da pronađemo nešto dobro i vredno skriveno u ruševinama?”
Ričard nije skretao pogled, zurio je duboko u njene oči vrlo dugo. Onda, polako, mic po mic, njegova ruka pružila se preko stola i poklopila njene ispružene prste. Sedeli su zajedno, u potpunoj tišini, prepletenih prstiju.
„Ja više ne znam kako da krenemo dalje”, rekao je tiho. „Mislim da ne mogu da podnesem više udaraca.”
Helen je klimnula, suze su joj navirale na oči. „Ali ne želim ovo da radim sam.” Helen je zastao dah u grlu.
Ričard je progutao. „Možda, ako krenemo polako...”, rekao je najzad, stežući njene prste i zatvarajući oči.
Helen je mogla da zaplače. Znala je da je to bilo više nego što je zaslužila. Mnogo puta zamišljala je ovaj trenutak, ali se to uvek završavalo samo potpunim i krajnjim uništenjem. To što joj je Ričard pružio drugu priliku, to što je dobila nadu za spas svog braka, bilo je više nego što je mogla i da sanja.
„Nećeš zažaliti, Ričarde, kunem se. Volim te. Dokazaću ti to. Ako budem morala da ti nadoknađujem sledećih devetnaest godina, činiću to.”
Ričard je ponovo klimnuo i otvorio oči. Udahnuo je. „Oboje treba mnogo toga da nadoknadimo, zar ne? Pretpostavljam da ni ja nisam sasvim nedužan u svemu ovome. Mogao sam da budem bolji muž, pažljiviji prema tebi. Nisam uvek slušao šta ti želiš... šta tebi treba. Hajde da obrišemo tablicu, hoćeš li? Da počnemo ponovo? Hajde da ti i ja počnemo iz početka. Hajde da to uradimo za nas... i za devojke. Siguran sam da smo im sada oboje potrebni.”
Helen je tužno klimnula, i dok je razmišljala o ćerkama i o bolu koji je donela svojoj porodici, počela je da lije neme suze. Ričard je pružio ruku i brisao ih s njenog lica prstima, a ona je, zahvalna na saosećanju koje se osetilo u njegovom dodiru, naslonila lice na njegov dlan i tako ostala. Tada je suza potekla niz njenu bradu i pala na komad papira koji je ležao među njima. Završila je na linijama od ugljena, zamućujući ivice žene u čupavu sivu izmaglicu, brišući ih zauvek. Helen je pogledala list i trgla se.
„Hajde da je spalimo”, predložila je, šmrcajući i brišući nos. „Hajde da je se resimo, jednom zasvagda. Ne mogu više da je gledam.”
Ričard je klimnuo glavom. „Dobra ideja, novi početak.”
Pružio je ruku da uzme list papira, ali baš u tom trenutku ugledao je nešto na njemu i sledio se, usred pokreta.
„Šta nije u redu?”, pitala je Helen, videvši da on okleva. „Šta je bilo?”
Nije odgovarao, samo je nastavio da zuri u papir dok je boja polako nestajala s njegovog lica.
Ona je ponovo pogledala dole, ne znajući na šta su fokusirane njegove oči. Činilo se kao da gleda u Tobijasov potpis u donjem uglu lista, u deo na kom je naškrabao svoje ime i datum. Odjednom, Helenin stomak se izvrnuo.
Datum. Sve je bilo crno na belo.
Bio je to dan kada je Alfi nestao.
Helen je mogla da vidi kako se zupčanici u Ričardovom mozgu okreću, mogla je da oseti bujicu emocija koje su odjednom ispunile prostoriju. Ričard ju je najzad pogledao, ali njegove plave oči više nije ispunjavao oproštaj. Gorele su od gneva.
„Bila si s njim onog dana?” Bio je to jedva šapat.
Helen nije mogla da odgovori.
„Bila si s Tobijasom Grejom onog dana kada je Alfi nestao?” Otvorila je usta, ali reči nisu izlazile.
„Ti i taj čovek zavukli ste se u neki jeftini hotel i bacili se na svoju poganu ljubavnu aferu dok je naš sin sam tumarao po plaži? Ti i tvoj ljubavnik kresali ste se dok je naš dečak, naš prelepi dečak...” Ričardov glas pucao je od emocija, ali je nastavio ispaljujući poslednje otrovne reči, „bio izgubljen u talasima... davio se?”
Užasnuto ga je gledala. Pogled u njegovim očima bio je razarajući.
„Rekla si da si tog dana bila na poslu. Rekla si da su te pozvali na fakultet. Bilo je neizbežno.” Reči su mu brzo nailazile. „Moj bože.” Odmahnuo je glavom. „Sve ovo vreme krila si istinu od mene. Sve ovo vreme pustila si me da verujem da je to bila nekakva užasna, tragična nezgoda. A sve vreme znala si da bi bez tvoje jadne ljubavne aferice naš sin možda još bio živ. Ti si ga ubila!”
„Ne!”, Helen je vrisnula.
Ričard je odmahnuo glavom. „Pogledaj ovo, hajde, pogledaj!” Mahao je papirom pred njenim očima. „Kako možeš da poričeš kada je dokaz pred nama? Ti si ubica! Ubila si našeg sina! Trebalo bi te zaključati! Kad pomislim da si me zamalo ubedila. Bio sam na ovolicko...” Podigao je palac i kažiprst. „Ovako blizu. Moj bože! Kako si mogla?”
„Ričarde, ne razumeš...”
„Šta ja to ne razumem, Helen?” Sada je već urlao. Bilo je zastrašujuće. Ričard nikada nije podizao glas. Nikada ga nije videla tako ljutog. „Šta bi to mogla da kažeš da bi se iskupila za ovaj odvratni, pogani rusvaj?”
Pogledala ga je. Bio je u pravu. Nije bilo ničeg što je mogla da kaže. Nije imala nikakvu odbranu. Bila je kriva za sve za šta ju je optužio. To jeste bila njena krivica. Alfi je bio mrtav. Sve je to bila njena krivica.
„Ričarde, molim te...”
„Molim te... molim te... šta me moliš, Helen?”, ispalio je. „Molim te ne ostavljaj me?” imitirao je visokim cviljenjem. „Da”, rekla je tiho.
„Znaš, uvek sam znao, od samog početka, da me nisi stvarno volela.” Helen ga je gledala zaprepašćeno, ne shvatajući šta on to govori. „Da, tako je”, nastavio je, „znam da misliš da sam glup, uvek sam to znao. Bio sam spreman da se kockam. Bio sam spreman da čekam. Mislio sam da bih mogao da ti pokažem kako izgleda prava ljubav. Mislio sam da bih mogao da te navedem da me zavoliš. Ali pogrešio sam.”
„Ne!” vikala je Helen u očaju. „Volim te, Ričarde!”
„Ha!” Kiselo se nasmejao. „Voliš? Ti ne znaš šta ta reč znači, Helen. Muka mi je od toga. Muka mi je od ovog bolesnog braka. Ne želim više da budem deo toga, čuješ li me? Ne mogu više da izdržim pored tebe. Ne mogu da te trpim u blizini. Gadiš mi se.” Ričard je ustao od stola. Pokrenuo se s takvom silinom da se stolica na kojoj je sedeo zaljuljala i pala na pod uz tresak. On kao da to nije primetio. „Idem gore, ali stvarno mislim da sada ne bi volela da mi budeš blizu, Helen.” Divlje je mahao rukama. „Trenutno ne verujem sebi. Kloni me se.”
„Ričarde”, jecala je. Nije imala reči, ali gledala ga je molećivo, a suze su joj tekle niz lice.
„Šta? Hoćeš da se sažalim na tebe? Je li to? Zaboravi, Helen. Samo me se kloni. Ozbiljno ti kažem.”
Okrenuo se i izjurio iz prostorije. Vrata su se teško zatvorila za njim i Helen je ostala da stoji sama u kuhinji, pored prevrnute stolice i komada papira koji je srušio njenu kulu od karata. Skliznula je na pod i prepustila se suzama.
Ričard je otišao sat kasnije. Spakovao je torbu, obavio nekoliko kratkih telefonskih razgovora, a onda strčao niz stepenice ka svojim kolima, ispaljujući ka njoj svoje poslednje reči.
„Pozvaću te - za nekoliko dana. Reći ću ti gde sam za slučaj da sam potreban devojkama”, dodao je zajedljivo. Bilo je jasno da ga više nije bilo briga za Helen.
Ona je jedva klimnula i ugrizla se za usnu, uplašena da će, ako otvori usta, ponovo početi da moli i jauče.
Bilo je gotovo. Više ništa nije moglo da se kaže.
Nekoliko trenutaka kasnije, Ričardov automobil jurnuo je niz prilaz i Helen je ostala sama s jezivom tišinom ogromne, prazne kuće koja je odjekivala svuda oko nje.

Dora

Današnjica


Dora je zaustavila automobil uz neurednu ivicu travnjaka i pogledala trošnu staru plemićku kuću pred sobom. Ponovo je pogledala adresu koju je držala u ruci, naškrabanu na poleđini otrcanog koverta: Svon haus, Liti Oksington. To je svakako bilo to mesto, ali stara ruina na kraju prilaza nije bila ono što je očekivala. Bila je sasvim drugačija od grubog pansiona koji je zamišljala tokom proteklih godina. Usputni komentari njenih roditelja o Kasi i mestu gde živi naveli su je da razmišlja o nekakvoj komuni hipija koji puše travu i otpadnika obučenih u konoplju, ali ovo mesto izgledalo je sasvim suprotno. Bilo je to divno seosko imanje.
Decenija je dug period. Bilo je to previše vremena da se pretvara kako sestra, koju je nekada idealizovala, više ne postoji, a Dora je to odlično radila. Razmišljajući sada o tome, sećanja na Kasi bila su čudna zbrka, niz svetlucavih snimaka iz detinjstva pomešanih s mračnijim scenama i slikama iz mučnije prošlosti. Da, među srećnim vremenima vrebale su histerije i treskanje vratima, mračna raspoloženja i impulsivno ponašanje, dugi periodi samonametnute izolacije. Bio je to zbunjujući kovitlac, ali pre svega, Dora se sećala preplavljujućeg osećaja odbačenosti kada ju je ostavila sestra koja je imala svet pod nogama, a ipak odabrala da ode u egzil.
Da, deset godina je mnogo vremena i Dora je verovala da je sada prevladala ljutnju. Više nije bila ista osoba, odavno je nestala naivna tinejdžerka koja je sanjarila, uvek željna da zadovolji, uvek željna da održi mir. Imala je karijeru, dečka, dom... a sada je i beba bila na putu. Ali ako je deset godina moglo da donese tako dramatičnu promenu kod Dore, morala je da oseti nervozu kada je pomišljala na to ko će je dočekati u kući. Bilo je strašno, ali Dora je znala da je vreme za kraj skrivanja. Morala je da se suoči s Kasi, ako ništa drugo, onda da bi najzad ostavila prošlost za sobom.
Nelagodno se promeškoljila, prisetivši se svega dok je vozila automobil oko ogromne kamene fontane na sredini prilaza, s bledim mladim nimfama koje su zurile u nju svojim mrtvim očima. Okrenula se od belih kamenih lica, osećajući nelagodu pred njihovim pogledom, zaustavila se ispred elegantne vile, isključila motor i duboko udahnula dok ju je preplavljivao svež talas krivice. Trebalo je da je poseti i pre. Trebalo je da se potrudi.
Sedela je tamo, ukopana u mestu, ophrvana krivicom i nervozom. Boreći se protiv preovladavajućeg nagona da okrene ključ i odjuri s prilaza, Dora je dohvatila tašnu i iskoračila na vrelinu dana.
Bilo je veličanstveno. Topli vazduh obavijao se oko nje kao ćebe, donoseći sa sobom opojni miris leta i udaljeno dozivanje kosova iz stabala iznad nje. Cipele su joj škripale po šljunku i kada je stigla do velikog ulaza s kolonadama, zastala je i pogledala naviše. Pred njom je stajao ulaz, mračan i zastrašujući, otvorena crna usta naspram svetlosti dana oko nje. Zadrhtala je, a onda prikupila poslednji nalet hrabrosti i popela se preskačući po dva stepenika odjednom, iznenada željna da se što pre suoči sa onim što se nalazilo unutra. Prešla je toliko. Sada je samo preostalo da ovo završi što je brže moguće, a onda da se izgubi odavde. Napravila je još jedan korak i, pre nego što je stigla da se predomisli, odlučno je pritisnula zvono.bo.sna.wa.rez
Veoma visok čovek sa upletenom kosom i tužnim pogledom španijela otvorio je vrata. Gledao ju je sumnjičavo. „Mogu li vam pomoći?” pitao je, prelećući očima nervozno po prilazu iza nje. Kao da je očekivao da će Dora zaglaviti nogu u vrata i progurati se unutra nepozvana.
„Da li je Kasi tu?”
„Ko pita?”
„Ja sam njena sestra, Dora.”
Čovek kao da se neznatno opustio i odmerio je od glave do pete. „Ne ličiš mnogo na nju.”
„Ne”, složila se. Sačekala je još trenutak, nadajući se da će biti pozvana da ude, ali čovek je ostao gde je, čvrsto blokirajući ulaz sve dok iza njega nije eksplodirao drugi glas.
„Ko je to, Džejkobe?”
Čovek s konjskim repom je poskočio. „Neko traži Kasi. Kaže da joj je sestra.”
Vrata su se odjednom širom otvorila i Dora se suočila s licem još jednog čoveka, privlačnog, s glatkom kožom boje oraha, raščupanom kovrdžavom kosom i visokim slovenskim jagodičnim kostima. Široko joj se smešio. „Ti si sigurno Dora”, rekao je, pružajući joj ruku. „Ja sam Feliks. Feliks Reveli-Džons. Drago mi je što smo se upoznali. Izvini zbog Džejkoba, on je naš stalni teoretičar zavere. Misli da su svi koji se pojave na vratima ili špijuni ili novinari, spremni da obustave naš mali projekat tajnog vrta.”
Dora se učtivo nasmešila i rukovala s njim, ne znajući o čemu je on to govorio.
„Kasi te očekuje”, nastavio je Feliks. „Uđi. Verovatno je pozadi. Da li si nas lako našla? Dovezla si se iz Londona, zar ne?”
Dora je ponovo klimnula glavom i neprekidno se osvrtala dok ju je Feliks vodio ka velikom holu, a njene potpetice glasno su lupkale po mermernom podu. U prostoriji nije bilo ničeg posebnog: nekoliko pari blatnjavih čizama poredanih pored vrata i stari sto od hrastovine na kom se nalazila lavina neotvorene pošte. Iznad njega visio je portret u zlatnom ramu - strogog mladića odevenog u crno, a belina njegove svešteničke kragne sijala je u suprotnosti sa izbledelim bojama slike. Činilo se kao da čovek zuri u neodređenu daljinu i razmišlja o mračnoj i nepodnošljivoj budućnosti. Po zidovima su se videli sivi tragovi na mestima gde su nekada visile druge slike, ali ostatak hola bio je prazan, osim elegantnog drvenog stepeništa koje se spiralno podizalo ka višim nivoima kuće i na kom je tu i tamo nedostajao poneki stubić iz ograde.
„Džejkobe, idi nađi Kasi, molim te. Ja ću se pobrinuti za Doru.”
Čovek s repom dobacio je Dori još jedan sumnjičav pogled pre nego što je bez reči nestao kroz ulaz.
„Ne brini zbog njega”, nastavio je Feliks, „on je, u stvari, vrlo fin kada ga čovek upozna.”
Dora se nasmešila i nelagodno promeškoljila, nadajući se da se njena sestra neće zadržati. Živci su joj igrali. Ponovo je pogledala portret na zidu. Čovek je izgledao zaista nesrećno.
„Moj čukundeda”, rekao je Feliks, prateći njen pogled. „Časni Robert Reveli-Džons, popriličan komedijaš, navodno.”
Dora se nasmešila, iako je bila nervozna.
„Boga pitaj kako se udvarao mojoj čukunbabi, ledi Katrin Svon, ali hvala bogu da je uspeo, jer, pa, evo nas ovde.” Feliks je raširio ruke pokazujući ogromnu vilu koja ih je okruživala.
„Prošlo je dosta vremena otkad ste se Kasi i ti videle, zar ne?” pitao je Feliks, gledajući je radoznalo.
Sada je bio red na Doru da bude sumnjičava. Pitala se da li je on bio Kasin dečko i koliko je znao o njihovoj prošlosti. Pocrvenela je pomislivši na to. „Da”, rekla je, pročistivši grlo, „podosta vremena. Nekoliko godina.”
„Pa, znam da jedva čeka da te vidi i pokaže ti šta ovde imamo. Tajni vrt je poprilično njena zasluga, moram reći.”
„Znači, i ti radiš ovde?” pitala je Dora, i dalje ne znajući šta je taj „tajni vrt” o kom je on stalno govorio.
„Da, moglo bi se tako reći. Ovo je moja kuća. Ja sam vlasnik zgrade i imanja. Plašim se da sam ja tipičan trustafarijanac: razmaženo bogataško dete koje živi život iz snova na kontu svog nasleđa. Jedino što nemam pletenice da to dokažem.”
„Kuća je prelepa”, rekla je Dora.
„Jeste, zar ne? Naravno, bila je mnogo lepša na svom vrhuncu, ali nama zasad sasvim odgovara.”
Dok su ćaskali, dve žene prošle su kroz predvorje. U rukama su nosile velike kutije s povrćem i dobacile Dori i Feliksu stidljive osmehe u prolazu.
„Zdravo!” pozdravio ih je Feliks pre nego što se ponovo okrenuo Dori. „To su Skarlet i Sofi, naše stalne kuvarice. Treba da ostaneš na večeri ako možeš. Smatraj da si pozvana.”
„Hvala”, promrmljala je Dora, priželjkujući da Kasi požuri, „ali trebalo bi da se vratim.”
„Nema problema, možda drugi put?”
Srećom, Džejkob se vratio, ušunjavši se u prostoriju sa svojim utučenim izrazom. Iza njega je bio još neko.
„Evo je”, rekao je Feliks.
„Hej, Dora, dugo se nismo videle”, rekla je Kasi, pojavivši se iza Džejkoba. Prišla je Dori, sa osmehom koji joj je igrao na usnama, i privukla je u zagrljaj.
Dora se prepustila sestrinim rukama, ali se u zagrljaju osećala ukočeno i nelagodno.
„Pa zašto ti je trebalo toliko?” pitala je Kasi.
„Izvini”, rekla je Dora, oslobodivši se kako bi je bolje pogledala. ,,M25 je bio noćna mora... užasna gužva.” Reči su joj izletele iz usta pre nego što je shvatila da Kasi nije mislila na njeno kašnjenje tog jutra, već na njeno upadljivo odsustvo tokom proteklih nekoliko godina. Pocrvenela je i osvrnula se panično po praznom holu. Već je krenulo naopako. Nije ni trebalo da dolazi.
„Gospode, opusti se! Samo sam se šalila!” Kasi se odsečno nasmejala, kao što je činio njihov otac, i taj zvuk vratio je Doru pravo u Kliftops, podsetio je na sedeljke u sobama, prelistavanje časopisa u potrazi za novim frizurama i odećom, tračarenje o nekoj novoj manekenki ili o još jednoj izbledeloj pop zvezdi. Malo se opustila. To je još bila Kasi, bez obzira na ono što se dešavalo proteklih godina.
„Izvini, malo sam nervozna”, priznala je Dora.
Feliks je pročistio grlo. „Pa, ostavićemo vas same. Drago mi je što smo se upoznali, Dora. Nadam se da ćemo se opet videti.”
Dora je klimnula. „Da, hvala. I meni je drago.” Ponovo se okrenula ka Kasi. „Dobro izgledaš”, izletelo joj je. Bilo je tačno. Kasi nije bila bledi pustinjak kakvog je Dora zamišljala na putu do nje. Bila je zgodna i preplanula, kao da se upravo vratila sa odmora na Mediteranu ili boravka u skupoj banji. Dora se iznenadila osetivši blago peckanje ljubomore. Kasi je uvek bila lepotica u porodici.
Međutim, njena sestra kao da nije primetila kompliment. „Mislila sam da odemo u šetnju ako želiš?”, predložila je. „Znaš, da izađemo iz kuće i udahnemo malo vazduha ako ti ne smeta?”
Dora je klimnula. „To zvuči dobro. Volela bih da protegnem noge, a i dan je lep.”
„Fino. Hajdemo onda.”
Dora je krenula za Kasi iz mermernog hola nazad na dnevnu svetlost. Njena sestra hodala je brzo. Dugim nogama koračala je niz stepenike i preko prilaza pre nego što je skrenula na šljunčanu stazu koja je vodila pored kuće. Dok je Dora jurila da je stigne, primetila je da je Kasi viša nego što ju je pamtila i da joj je kosa skupljena u jednu debelu pletenicu koja joj je visila niz leđa i presijavala se zlatno na suncu. Nosila je jednostavnu odeću - belu majicu, patike i stare farmerke, pa je Dora zažalila zbog svoje pažljivo izabrane letnje haljine i štiklica. Mislila je da će se tako osećati smireno i staloženo, ali, zapravo, osećala se sitničavo i formalno.
Zaobišle su kuću i izbile na kitnjastu zaobljenu terasu koja se pružala sa zadnje strane. S njenog uzdignutog položaja mogla je da vidi prelepo uređene vrtove koji su se pružali niz brdo. Dora je razabrala udaljeno svetlucanje vode kroz stabla, ali umesto da krene ka travnjaku, na šta je Dora pomislila, Kasi je nastavila svoj galop pravo preko terase i niz nekoliko stepenika, a zatim je prošla kroz diskretna drvena vrata u zidu od cigala. Dora je morala malo da se sagne da bi prošla kroz njih i slepo je sledila sestru, napravivši još tri ili četiri koraka pre nego što se zaustavila u mestu. Zaklonila je oči od jarkog sjaja sunca i začuđeno se osvrnula.
Ušle su u zaklonjeni vrt, skriven od kuće visokim kamenim zidovima. Nije bio toliko začuđujući po svom neočekivanom izgledu, već po talasima boja i mirisa koji su odjednom napali Doru sa svih strana. Vrt je bio u punom cvatu. Pred njom su plivale nijanse slične dragom kamenju, rubinima i ćilibaru, ametistu i žadu. Videla je vatrenocrvene tritome, isprepletene mindušice, ruže, suncokrete i najružičastiji zvezdan. Ukrasni suncokret i čvrste stabljike seduma i glavice ponosno su stajali pored živopisnih crvenih dalija. Duž jednog zida, živica od plavih hortenzija pospano je klimala teškim cvetovima na suncu. Pred njihovim nogama busenovi lavande izbacivali su svoje ljubičaste cvetove ka nebu i ispunjavali joj nozdrve opojnim mirisom. Zadivljeno se okrenula i primetila procvetale grmove ružmarina, bosiljka i nane i plavozelene listove žalfije i majčine dušice. Iza začinskih trava pružao se uredan povrtnjak. U njemu su se nalazile pritke prepune izuvijanih stabljika pasulja i redovi izniklih zelenih busenova koji su otkrivali tajno skrovište luka, praziluka i šargarepe, pažljivo utisnutih u njihove zemljane krevete. A iza njih, uz jedan zid naslanjao se oronuli staklenik, presijavajući se srebrno na kasnom jutarnjem suncu.
Bilo je prelepo. Slikovita bašta i sićušna, privatna oaza u kojoj je, činilo se, vreme stajalo. Dora je gotovo očekivala da svakog časa neka kuvarica prođe pored nje sa širokom korpom i makazama, spremna da odabere začine i povrće za večernji obrok u kući. Podsećala ju je na tajne vrtove o kojima je čitala kada je bila dete. Čitav pejzaž kao da je hučao od života, boje, zvuka i mirisa. Upijala je prizor zadivljeno se okrećući. Videla je debele pčele opijene polenom, kako proleću nošene povetarcem, leptire koji izvode svoju delikatnu igru preko leja s cvećem, a negde, tik ispod čavrljanja i zujanja insekata, čulo se tiho, ravnomerno žuborenje vode. Taj poslednji očaravajući zvuk doveo ju je do jezerceta s lotosima u središtu vrta. Pored njega bio je luk uz koji je puzao ružičasti pavit, a u njegovoj senci krila se niska drvena klupa. Ka tom mestu išla je Kasi. Obrisala je nešto nevidljivo s klupe, a onda se spustila, potapšavši prazno mesto pored sebe. „Dođi, sedi kraj mene.”
Dora je prišla luku, uživajući u opijajućem mirisu ljiljana i bosiljka.
„Pa, kako ti izgleda naš tajni vrt?” pitala je Kasi. Dok je govorila, okrenula se da osmotri vrt, kritički posmatrajući redove biljaka pred sobom. „Ovo je moj mali projekat.”
Dora je pratila njen pogled. „Tvoj mali projekat?” pitala je.
„Da, ovaj vrt, šta misliš?” Činilo se da Kasi zabavlja Dorina neverica.
„Divan je... prelep.” Dora se trudila da pronađe prave reči kojima bi opisala nešto tako ljupko. „Ti si ovo uradila?” Dora je pokretom ruke pokazala sve pred njima.
„Ne sama, ali da, jesam. Bila sam prilično zauzeta time proteklih nekoliko godina.”
Dora se začudila. „Otkad si ti postala zaljubljenik u bašte?”
„U stvari, ne znam.” Kasi je slegla ramenima. „Samo sam došla ovamo jednog dana i počela da kopam. Ovo je bila prava ruševina. Čitav prostor bio je pokriven korovom i trnjem, da ne pominjem kojekakav otpad iz kuće, koji je ovde bio nagomilan.” Pokazala je jedan ugao, blizu staklenika. „Ali čim bih raščistila jedno parče, ili iskopala cvetnu leju, bilo je jasno da se ispod nalazi kostur nečeg stvarno posebnog, što samo čeka da se ponovo uobliči. Većina biljaka već je bila tu, davile su se ispod svega ostalog. Samo su bile sakrivene i čekale da ih neko ponovo oživi.”
Dora je sedela pored sestre na niskoj drvenoj klupi i upijala očaravajuće okruženje. Bilo je teško zamisliti vrt u bilo kom drugom stanju osim u ovom sadašnjem, gotovo savršenom.
„Zapravo, to je bila Bilova ideja”, nastavila je Kasi.
„Bilova?”, Dora se zbunila.
„Da, starog Bila Drajdena. Sećaš ga se, baštovana iz mamine i tatine kuće?”
Naravno da ga se sećala. „Bil je bio ovde?” Dora je još bila zbunjena.
„Da. Znam. Iznenadila sam se kada se pojavio ovde. To je bio pravi šok. Rekao je da je bio u poseti starom prijatelju u Oksfordu i da je želeo da me vidi. Navodno mu je mama dala ovu adresu.”
„Bil Drajden je dolazio da te poseti ovde?” Dora je odmahivala glavom.
„Da. Nisam znala o čemu bismo pričali, da budem iskrena. Isprva je bilo neprijatno. Ali onda smo ćaskali o Dorsetu, o kući i mami i tati, i tebi, i Alfiju...”
„Razgovarali ste o meni? I Alfiju?” Dora nije mogla da je prati.
„Da, ništa posebno. Samo smo se prisećali kako smo ga gnjavili da nas vozi u baštenskim kolicima, ili ono kad smo mu pomažnjavale sve saksije i pritke da bismo napravile prepreke za zamišljene konje, i kad se Alfi sakrio u gomili pokošene trave, pa je mama poludela jer je svud po kući ostavljao tragove od trave.” Kasi je zastala. „Sećaš li se da nam je Bil pokazao kako da uzimamo reznice geranijuma? Potpuno sam to zaboravila, ali on se sećao. Tako drag čovek. Umro je, znaš?”
„Da, bila sam kod mame pre nekoliko nedelja. Rekla mi je.”
Kasi je zainteresovano pogledala Doru. „Videla si mamu? Kako je to prošlo?”
„O, znaš. Teško.”
Kasi ju je ispitivački gledala svojim bistrim plavim očima, ali Dora još nije bila spremna da širi tu priču.
Kasi je slegla ramenima. ,,U svakom slučaju, pitala si za vrt, je li tako? Radila sam kao konobarica u Londonu, u stvari, više sam ubijala vreme, kada sam upoznala Feliksa. Sprijateljili smo se i on me je pozvao da dođem ovamo. Tek je nasledio ovu staru kuću i nije znao šta bi s njom. Došla sam na vikend i, na moju sramotu, nikada nisam otišla. Svon haus postao je moja kuća.”
Dora je klimnula i ponovo se u sebi zapitala da li su njena sestra i Feliks par.
„Elem, Bil je došao da me poseti, gospode, to je sigurno bilo pre pet godina. Prošetali smo po imanju. On je primetio vrata koja vode ka vrtu. Prasnuo je kada je video čega tu ima. Bio je pravi rusvaj, ali on je video preko svega toga. Sve je, u stvari, bilo do njega. On je video šta bi sve moglo da se napravi od ovoga. On mi je predložio da isprljam ruke. 'Neka ti to bude mali projekat', rekao je. 'Izgledaš mi kao da imaš vremena.' Lukavi stvor.” Kasi se nasmejala.
„Shvatam”, rekla je Dora. Ali u stvari, nije. Nije mogla da kontroliše neprijatan nalet gorčine koji se nagomilao u njoj. Dok je Dora provela proteklih nekoliko godina boreći se s krivicom i tugom, njena sestra, činilo se, živela je kao lik iz serije Dobar život, zavučena u nekom velikom starom ljubavnom gnezdu, ruku zagnjurenih u zemlju, sa suncem u kosi. Ali pretpostavljala je, možda je to moguće kada skupiš prnje i ostaviš porodicu za sobom, zaglibljenu u bolu i zebnji, dok ti odlaziš u suton bez ijedne brige na svetu.
„Kakogod, trebalo mi je nekoliko meseci da skupim hrabrost”, nastavila je Kasi, činilo se, nesvesna Dorinog gneva. „Bilova ideja me je neprekidno kopkala, ali samo bih prošla pored kapije, promolila nos unutra, ali bih se onda uplašila i odmah izašla. Sve dok se jednog dana nisam probudila i pomislila danas je taj dan. Našla sam nekakve stare baštenske rukavice u ostavi, sišla ovamo i počela da raščišćavam trnje istog popodneva. A posle nedelju ili dve Feliks mi je nabavio pravi alat, samo ašov i makaze za orezivanje... lopaticu, kolica. Nije bilo mnogo, ali bilo je dovoljno da me ubedi da nastavim. I što sam više radila, to me je više zaokupljalo. To je postalo moja terapija, moglo bi se reći.”
„Znači, ovo je tajni vrt o kom je Feliks govorio?”, pitala je Dora, odjednom shvativši.
„Delom jeste”, rekla je Kasi. „Vrt je bio polazna tačka. Počeli smo da gajimo povrće i cveće. Došlo je još nekoliko prijatelja i pridružilo nam se, pomagalo nam na imanju, sve dok Feliks nije shvatio da ne možemo sami sve da potrošimo. Onda smo, umesto da to bacimo, odneli višak prinosa na lokalne pijace. Sve je organsko, naravno, a okolni bogati starci ludi su za tim. Sada to nisu samo voće i povrće. Pravimo džemove, supe, kolače - imamo i svoju marku muslija! Feliks je smislio ime 'Tajni vrt'. Odlično je, zar ne?”
Dora je klimnula glavom. Mogla je da vidi kako je njihov biznis iskoristio zainteresovanost savremenih ljudi za sve što je domaće i organsko. „Ali kako si znala šta da radiš sa svim ovim?” pitala je, još zbunjena sestrinim talentom. „Ja ne bih znala odakle da počnem.”
„Čitam knjige... mnogo knjiga, a i Bil mi je pomogao. Pisala sam mu o onome što sam radila, a on mi je slao pisma puna informacija i saveta o raznim biljkama. Poslao mi je skice vrtova sa začinskim biljkama i povrtnjaka, pa sam učila i od njega.”
„Kao dopisni kurs”, rekla je Dora. „Ali ti si prirodni talenat. Imaš dara za rad s biljkama. Sigurno si ga nasledila od deke.”
Kasi se nasmešila. „Da. Valjda je tako. Sada kad i drugi pomažu, sve funkcioniše kao neka vrsta kooperative. Delimo zaradu i ulažemo po deo u održavanje kuće. Feliks je beskoristan u upravljanju ovim mestom, ali mi ga teramo na to. Čak i jedan supermarket njuška ovuda. Hoće da distribuiraju naše proizvode u nekim njihovim lokalnim radnjama, ali mi smo malo nervozni zbog toga. Ne želimo da izgubimo suštinu onoga što radimo ovde. Svima nam je važno da posao ostane mali, lokalni.”
„Da li je Feliks tvoj dečko?”
Kasi je frknula. „Ja i Feliks? Gospode, ne, on mi je samo drug.”
Dora je klimnula, nesigurna zašto je njeno pitanje dočekano s takvim ruganjem: tokom ono malo vremena koliko ga poznaje, delovao je dovoljno fino.
Njihov razgovor nakratko je prestao i Dora je zatvorila oči i duboko udisala, pokušavajući da se oslobodi napetosti u vratu i ramenima. Uši su joj ispunili zvuci insekata i ptica i shvatila je, iznenada, da je dobro biti van Londona. Dolazak ovamo bio je ispravna odluka, šta god usledilo. Okrenula se ka sestri i nesigurno je posmatrala pre nego što joj je postavila sledeće pitanje.
„Pa, jesi li... srećna ovde?” Njeno pitanje zvučalo je neprijateljskije nego što je nameravala i Kasi ju je pažljivo proučila pre nego što je odgovorila.
„Da, mislim da jesam.” Naslonila se na izlizane drvene daščice klupe i rekla bledo se osmehujući: „Sviđa mi se ovde. Imam prijatelje i mnogo posla oko vrta. To je dovoljno zasad.”
„Mmm...” rekla je Dora. Pokušala je da izgleda zadovoljno, ali onaj talas gorčine ponovo je počeo da se komeša u njenom stomaku. Želela je da zna više. Između njih je bilo još toliko mnogo neizgovorenih stvari. Kasi je, međutim, završila razgovor. Zatvorila je oči i okrenula lice da uhvati sunčevu svetlost, pa su još neko vreme sedele zajedno na klupi, u tišini, sve dok Dora nije skupila hrabrost da postavi sledeće pitanje.
„Kasi?”
„Da?”
„Moram da znam zašto si otišla. Znaš, ne baš zašto si otišla, već zašto si otišla na onakav način?” Zastala je. „Mislim, u jednom trenutku odlazila si na fakultet, a ja sam ostala zaglavljena u Dorsetu s mamom i tatom, a sledeće što znam jeste da si u bolnici, navodno pokušavši da se ubiješ. Onda tata napusti mamu i spanđa se s Vajolet, a ja sam sve vreme zaglavljena u Kliftopsu, gotovo sasvim sama.” Dora je pokušala da kontroliše emocije, ali optužujući ton ušunjao se u njen glas. „Zašto mi nisi rekla šta ćeš uraditi? Zašto ni sa kim nisi razgovarala? Zar nisi shvatala šta će takav odlazak učiniti svima nama?”
Kasi je odmahnula glavom. „Sigurno ti je bilo teško”, rekla je tiho. Usledila je još jedna tišina, ispunjena samo lepršanjem krila dok su ptice poletale sa obližnjeg stabla kruške. Kada je zvuk lupe njihovih pera u vazduhu izbledeo, Kasi je nastavila.
„Da budem iskrena, nisam razmišljala ni o kome od vas. Žao mi je, ali to je istina. Znam da si se ti možda osećala isključenom, kao da me nije briga, ali tada prosto nisam mogla podneti da budem blizu svih vas. Kada sam bila u Kliftopsu, osećala sam se kao da me okružuju Alfi... i emocije koje je donela njegova smrt. Nisam mogla podneti da vas gledam i vidim patnju. To je bilo tako bolno. Duboko u sebi znala sam da Edinburg nije beg. Želela sam da okončam sve to. Želela sam da budem slobodna od svega... od maminih i tatinih očekivanja, od bola. Pretpostavljam da sam mislila da će za sve vas biti olakšanje kad ja prosto nestanem. Mislila sam da vam činim uslugu, ali kada se osvrnem na to, znam da sam učinila upravo suprotno.” Kasi se ponovo okrenula i uz tužni uzdah pogledala sestru. „Bilo je to prilično okrutno, zar ne?”
Dora je klimnula, a Kasi je ponovo duboko uzdahnula, naizgled rešeno. „Znači, vreme je da razgovaramo o tome, o svim tajnama koje su nas dovele ovde gde obe danas sedimo, ako želiš?”
Dora ništa nije rekla. Zaustavila je disanje, uplašena da će se Kasi, ako progovori, predomisliti i da će se čini intimne ispovesti koje je bacila na sestru prekinuti. Kasi se, međutim, nije pokolebala. Nastavila je spor i ravnomeran monolog.
„Onog dana...” Kasi je zastala. Senka je prešla preko njenog lica. „Onog dana kada je Alfi nestao, pa, znaš kako je to promenilo život svih nas, zauvek. Posle njegove smrti bila sam u priličnom haosu. Bili smo svi, svako na svoj način, ali ja sam se stvarno borila. Nisam mogla da jedem. Nisam mogla da spavam. Prosto sam znala da mama i tata misle da je to moja krivica. Znala sam da su krivili mene.”
„Zbog Alfija?” Dora se zaprepastila. Da li je i Kasi krivila sebe?
„Zašto ne bi? Na kraju, kako je Alfi prosto mogao da nestane na krcatoj plaži dok je trebalo da ga ja čuvam?”
„Obe smo bile odgovorne za njega tog dana, Kasi. Ako si ti kriva, onda sam i ja.” Dori je bilo muka, to je upravo bilo ono čega se plašila, ali Kasi je žustro odmahnula glavom.
„Ne, Dora, grešiš. Veruj mi, to nije bila tvoja krivica. Nimalo. Ako postoji jedna osoba u našoj porodici koja je tog leta bila nedužna, to si bila ti. Ti... i Alfi, naravno. Jadni Alfi.”
„Da”, uzdahnula je Dora, „jadni Alfi.”
„Znaš da nikada ništa nisu rekli”, nastavila je Kasi posle pauze, „ali mogla sam da vidim šta su mama i tata mislili. Bar sam mislila da mogu. Zaćutali bi svaki put kada bih ušla u sobu, ili bi skretali pogled od mene. Mogla sam se zakleti da je tata napuštao sobu svaki put kada bih ušla. A to je samo pojačalo ono što sam već znala: bila je to moja krivica!” Kasi je grebala zemlju vrhom patike. „Prosto nisam mogla to da podnesem. Očajnički sam želela da pobegnem, ali nije bilo mesta na koje bih otišla. Morala sam u školu i predstojala mi je matura. Mama i tata imali su takva očekivanja... kao da su bolje od mene znali ko bi trebalo da budem i šta bi trebalo da radim. Bila sam tako zbunjena. Nisam imala ideju šta ja želim. Zato sam prosto pokušala da se izgubim gde sam mogla... znaš, zabave, seks, alkohol i droge. Mislim da sam pokušala da osetim nešto, znaš, bilo šta osim one užasne tinejdžerske zbunjenosti i razorne tuge zbog Alfija.” Kasi je protrljala prljavi trag na svojim farmerkama.
Dora je progutala i pitala se da li je dovoljno hrabra da pita. „Da li si... da li si se zato sekla?”
Kasi je okrenula zglobove naviše tako da su obe videle tanke, srebrne ožiljke kojima su njene preplanule ruke bile išpartane poput paukove mreže.
Dora se trgla ugledavši ih, ali Kasi je samo slegla ramenima. „Bio je to još jedan način da imam nekakvu kontrolu, valjda.” Dora je klimnula glavom.
„Znaš, kada sam dobila rezultate maturskog ispita, osetila sam samo duboku, obuzimajuću depresiju. Sve je bilo tu, pred mojim nogama, baš onakva budućnost kakvu su mi mama i tata planirali. Ali oni nisu imali pojma. Nisu znali koliko sam ja bila daleko od uzvišene natprosečne ćerke. Nisam bila osoba kakvom su me smatrali. Osećala sam se kao da se gušim... morala sam da pobegnem... morala sam da odem od svih vas. Nisam mogla da se suočim s time da ću vas ponovo izneveriti. Zbog toga sam otišla u London. Zato sam pokušala da se ubijem.”
Dora je mislila da je znala ostalo, ali Kasi je nastavila.
„Bila sam histerična kada sam se probudila u bolnici i shvatila da sam još živa. Nisam mogla podneti pomisao na povratak u Kliftops i mada je tata dao sve od sebe da me ubedi, bila sam rešena: nisam mogla kući. Nisam mogla da se suočim ni sa kim od vas. Na kraju sam našla posao i neko vreme radila kao konobarica, u nekakvom prljavom kafeu. Bio je poprilično sranje. Plata je bila užasna, a gosti su bili svinje... ali onda sam upoznala Feliksa. Sprijateljili smo se i on me je pozvao ovamo, u kuću njegove porodice. Ostalo je, kao što bi rekli, istorija. Oporavljam se od onda, polako se mirim s prošlošću - i s tugom i krivicom koju osećam zbog Alfija.”
„To mi zvuči poznato. Znam ponešto o krivici.”
„Rekla sam ti, Dora”, rekla je Kasi odlučno, „ti nemaš zbog čega da se osećaš krivom. Baš ničega.”
„To ti kažeš, Kasi. To kaže Den. Tata to kaže. Ali to mi i dalje ne pomaže. Bila sam s tobom onog dana na plaži. To je bila moja krivica koliko i tvoja. Ako su mama i tata pomislili, makar na jednu suludu sekundu, da si ti na neki način odgovorna, onda i ja nosim deo te krivice. Drugačije nema smisla.”
„Veruj mi, Dora, drugačije je.”
„Ali zašto? Zašto je drugačije? Ja sam samo osamnaest meseci mlada od tebe. To nije velika razlika. Da li te je tih nekoliko meseci starosti onog dana činilo odgovornijom za Alfijevu bezbednost?” Dora je odmahnula glavom. „Ne bih rekla.”
Kasi je pažljivo posmatrala sestru. „Zato si ovde, zar ne? Još to nisi zaboravila, zar ne?”
Dora je ponovo odmahnula glavom. „Ne. Pretpostavljam da nisam.” Zastala je, a onda žurno nastavila. „Onaj dan u Steni, još razmišljam o njemu sve vreme. A ti?”
„Ponekad, naravno, ali ne svakog dana. Mislim da je to dobro, a ti?”
Dora je klimnula, ali je sada bila još više zbunjena. Uvek je zamišljala svoju sestru kao nestabilnu, a Kasi se, zapravo, pomirila sa svetom, dok se Dora borila da nastavi sopstveni život, paralisana snovima i napadima panike.
„Pa, zašto si došla, Dora? Posle sveg ovog vremena, nije u pitanju samo kurtoazna poseta, zar ne? Tražiš nešto? Jesam li u pravu?” Dora je klimnula. „Da. Jesi.”
„Pa, samo napred, kaži. Rekla sam ti ponešto o mojoj priči. Sad je vreme da ti meni ispričaš svoju.”
Nije bilo svrhe i dalje tajiti, shvatila je. „Trudna sam, Kasi.”
„Moj bože!” Kasi se okrenula ka Dori sa zadivljenim osmehom. „Pa to je divna vest. Zašto mi ništa nisi rekla ranije, glupačo!” Nagla se i spustila svoj vreli dlan na Dorinu ruku. „Ja ovde blebečem o sebi, a ti sve vreme učtivo sediš i slušaš, a u stvari imaš nešto VAŽNO da mi kažeš! Čestitam! Čoveče, moja mala sestra biće mama!”
Dora je s nadom pogledala sestru. Nije očekivala takvu reakciju, ne posle prigušenijeg reagovanja njenih roditelja. „Drago ti je?”, pitala je.
„Naravno da mi je jebeno drago. Postaću tetka.” Kasi se kezila od uva do uva, ali kada je ponovo pogledala sestru, osmeh joj je izbledeo. „Da li je tebi drago? Pretpostavljam da je to pitanje važnije.”
„Da, mislim da jeste. Mislim, navikavam se na tu pomisao. Den je izvan sebe od sreće, ali tokom proteklih nekoliko nedelja shvatila sam da sam apsolutno prestravljena. Zbog Alfija. Osećam se paralisano. Zaglavljeno. Kako da slavim novi život kada još žalim Alfijev? I kako uopšte mogu da pomišljam na majčinstvo kada sam tako katastrofalno izneverila svog mlađeg brata? Kakva ću biti majka, Kasi? Možeš li to da mi kažeš?” Dora je duboko udahnula pre nego što je nastavila. „Majčinstvo me užasava.” Progutala je. „Imam snove, Kasi... užasne snove u kojima gubim stvari, važne stvari. Šta ako opet napravim iste greške? Sve je tako krhko, tako lomljivo. Mislim da ne bih mogla da budem ponovo povređena kao onda kada smo izgubili Alfija. To bi me pokidalo. Nisam dovoljno jaka. Razumeš li?” Njene reči prosipale su se u vazduh, saplićući se jedna o drugu.
„Moraš da pređeš preko tog tripa o krivici, Dora. To je sasvim pogrešno. U potpunoj si zabludi.”
„Kako to možeš da kažeš kada si malopre nagovestila da je tvoj osećaj krivice zbog Alfija tebe gurnuo preko ivice, pa si poželela da se ubiješ?”
Kasi se trgla. „To je drugo.”
„Ne vidim zašto. Zašto je to drugo?”
Zastala je pre nego što je odgovorila. „Zato što sam ja imala nešto stvarno zbog čega bih se osećala krivom... nešto za šta ti ne znaš.”
Sunce je sijalo ka Dori, terajući je da škilji, ali čak i sa odsjajem u očima mogla je da vidi kako treptaj nečega užasnog prelazi preko sestrinog lica, i kad je to videla, Kasine reči polako su prožele Dorinu svest. Usadile su joj se u mozak i tamo zvečale i šuštale s bučnom, iritantnom upornošću. Pustila ih je da još malo zvrndaju, sasvim suprotne miru vrta oko njih. Nešto stvarno. Nešto za šta ti ne znaš.
„Hajde”, rekla je Kasi iznenada. „Idemo do jezera. Tamo je divno u ovo doba dana. Osim toga”, dodala je, „pocrvenećeš.”
Kasi je ustala i krenula ka niskom drvenom prolazu pre nego što je Dora uspela da se pobuni. Nije imala izbora osim da je sledi.
Izašle su iz vrta okruženog visokim zidovima i skrenule dalje od velike kuće, pored srušene pergole i tise tako stare da su njene teške grane grebale po tlu na kom je stajala, a onda su stigle do zaraslog travnjaka. Kasi je išla brzo, čvrstih leđa i zategnutih ramena, uvek korak ili dva ispred Dore. Dok ju je Dora sledila kroz visoku travu, njene potpetice tonule su u muljevitu zemlju i s naporom je držala korak s njom.
U trenu se vratila u Kliftops - bila je dosadna mala sestra koja juri za Kasi, očajnički želeći da sledi svoju sestru u ma kakvoj egzotičnoj avanturi. Gotovo da je mogla da čuje pljuskanje barica i šljapkanje njenih nezgrapnih gumenih čizama dok je išla niz travnjak. Bila je odrasla žena, a ipak se osećala kao da joj nije više od devet ili deset. To bi je nerviralo da nije bilo potpuno smešno. Odlučila je da uspori i razgleda vrt u svom ritmu, nije morala da igra ovu igru, ali kada je stigla do ivice jezera, Kasi je več sasvim nestala s vidika. Dora je stajala i škiljila na suncu, tražeći sestru levo i desno.
Najzad ju je ugledala, tamnu siluetu pored ivice jezera. Kasi kao da se sagla da nešto uzme iz plićaka. Dora je pažljivo otišla ka njoj i baš kada je stigla do nje, Kasi se nagla unazad i bacila oblutak preko mirne površine jezera, pa su obe posmatrale kako kamen skakuće i potom tone ispod svetlucave površine.
„Uvek si bila dobra u tome”, rekla je Dora.
Električnoplav vilin konjic poskakivao je duž ivice vode. Dora je mogla da vidi vodene bube kako klize preko površine plićaka i mušice kako igraju iznad trske kao prašina. Na suprotnoj strani jezera labud je lenjo plivao pored trule kućice za čamce, graciozno zaranjajući glavu da bi ulovio hranu.
„Ovde je zaista prelepo.”
„Da, zar ne?” Činilo se kao da Kasi više ne želi da govori. Samo je stajala pored ivice vode, prebacujući težinu s jedne noge na drugu. Da je Dora nije poznavala, pomislila bi da je nervozna.
Najzad, Kasi je prekinula tišinu. „Hajde, idemo da sednemo ispod žalosne vrbe. Tamo ima hlada.”
Povela ju je uz obalu do malaksalog starog drveta, razmičući njegove bujne žuto-zelene listove i pozivajući je u svežinu njegove unutrašnjosti. Kada su se obešene grane zatvorile za njima, bilo je kao da su ušle u intimnu, senovitu sobu. Vertikalno lišće tajanstveno je svetlucalo na povetarcu, podsećajući Doru na letnju kišu. Skinula je cipele i sela, zureći naviše u grane. Bilo je prelepo, kao da se nalazi u vodopadu.
„Dora, moram nešto da ti kažem. Nešto što nikome nikada nisam rekla.” Kasi je još jednom duboko udahnula pre nego što je nastavila da govori. „Znaš, bila sam tako ljuta onog jutra. Neverovatno ljuta. Još mogu da osetim furiju koja je besnela u meni kada si došla gore i rekla mi da nas mama ostavlja tog dana i da ti i ja moramo da vodimo Alfija na plažu.”
Dora je progutala, ali nije se usuđivala da progovori. Nije htela da prekida sestru kada je najzad progovorila.
„Vidiš, Sem i ja smo skovale plan. Bio je to naš poslednji dan zajedno. Trebalo je da odemo na Stenu i visimo tamo, samo nas dve. Mi smo... nekako smo se sviđale jedna drugoj. Sviđala mi se dozlaboga.” Značajno je pogledala Doru. „Htele smo da budemo same. Čuvanje Alfija s tobom bilo je poslednja stvar koju sam planirala za taj dan.”
Dorine oči iskolačile su se na jezivo zelenoj svetlosti drveta. „Ti si lezbijka?”
Kasi je slegla ramenima. „Da.”
Dora je polako klimnula dok se niz malih delova uklapao na svoja mesta. Nisam bila osoba kakvom su me smatrali... Feliks i ja? Nema šanse! „Imaš li devojku?” Dora je bila radoznala.
Kasi je blago pocrvenela, ružičasti sjaj preplavio joj je obraze. „Ima neko. Još smo na početku... ali, ona je fina... stvarno fina. Idemo polako.”
Dora se nasmešila. Shvatila je da joj je drago zbog Kasi.
,,U svakom slučaju, da ostavimo po strani moj tekući ljubavni život, zbog toga sam bila onoliko mrzovoljna tog jutra”, nastavila je Kasi. „Znaš, mama nam je uvalila Alfija i odjurila na 'posao', što je, naravno, bila najobičnija laž.”
„Laž?” Dora je brzo podigla glavu. „Kako to misliš?”
„Zavitlavaš se sa mnom?” Kasi je začuđeno pogledala Doru. „Misliš, još ne znaš?”
Dora je odmahnula glavom. „Šta ne znam?”
„Za ljubavnu aferu?”
Dora je zbunjeno pogledala Kasi. „Kakvu ljubavnu aferu?”
„Maminu vezu s Tobijasom Grejom? Znaš - umetnikom”, nastavila je, primetivši Dorin zbunjeni pogled. „On je naslikao onu ružnu sliku koju je mama okačila iznad kamina u Kliftopsu. Sećaš se?”
Dorin mozak je zazujao i iskopao zaboravljenu sliku svirepog, mračnog morskog pejzaža naslikanog uljanim bojama. Odmahnula je glavom. „Mama je imala vezu sa slikarom? Jesi li sigurna?”
„Da, čula sam iz prve ruke. Jednom je pozvao kuću... pre mnogo vremena. Mislio je da razgovara s njom. Dugo nisam znala ko je on bio, ali na kraju su se kockice složile. Pretvarala sam se da znam više nego što jesam i na kraju je tata propevao. Ispostavilo se da je bila s Tobijasom onog dana kada je Alfi nestao. Mislim da ju je zato tata i ostavio.”
„Gospode!” Dora je bila zaprepašćena. To je bilo previše. Njena majka bila je s drugim čovekom baš onog dana kada je Alfi nestao. Imala je ljubavnu aferu. Prisetila se svog susreta sa Helen pre nekoliko sedmica, majčinog slomljenog držanja. Prisetila se Alfijeve sobe koja je izgledala kao vremenska kapsula, savršeno nedirnuta sa svim što je bilo u njoj onog dana kada je nestao, i iznenada joj je sinulo. Uvek je mislila da je njena majka čuvala tu sobu nedirnutu da bi kaznila nju, da bi podsećala Doru na njene propuste tog dana. Sada je sve videla u novom svetlu. Helen je svakog dana kažnjavala samu sebe. Samim tim što je ostala u Dorsetu, što je živela u Kliftopsu, i okruživala se uspomenama na Alfija, ona je patila. Stvorila je sebi zatvor u kom boravi zbog svojih majčinskih propusta. Sigurno je očajnički tražila koga bi mogla da okrivi, jer je bol zbog toga što je ona bila s Tobijasom kada je Alfi nestao bio gotovo nepodnošljiv. Dora je s nevericom odmahnula glavom. Sve ovo vreme. Misli su joj se kovitlale od zaprepašćujućeg otkrića kada je Kasi ponovo progovorila.
„Međutim, na kraju, Dora, zaista nije bilo ni bitno gde je bila mama.” Kasin glas je pucao i Dora ju je iznenađeno pogledala. „To sam bila ja. Ja sam ga ubila.”
Te reči bile su jedva šapat, ali su glatko prosekle rusvaj Dorinih misli i isisale sav vazduh iz njenih pluća. Zaprepastila se ugledavši suze koje su se nakupljale u Kasinim očima. „O čemu to govoriš?”
„Onog dana na Steni, ne znaš šta se stvarno desilo. Niko od vas ne zna.”
Dora se odjednom zapitala da li je Kasi dobro. Delovala je tako normalno, ali možda je to ipak bila samo šarada.
„O čemu govoriš, Kas? Ne razumem. Plašiš me.”
Kasi je oborila glavu, odjednom ne mogavši da je pogleda u oči. „Kada si onaj prvi put otišla sa Stene, kada si otišla da kupiš sladolede, Alfi, on... došao je kod nas. Bilo mu je dosadno. Hteo je da se igramo s njim.”
„Čekaj. Misliš, on jeste bio s tobom i Sem u pećini?” Dora se zbunjeno namrštila.
Kasi je polako klimnula glavom. „Neprekidno je pričao o skupljanju štapova i traženju kraba. Hteo je da skupljamo štapove s njim. Nisam znala zašto.”
Dora se setila gomile nanetog drveta koju su pravili. Alfi jeste bio u pećini s Kasi. To nije imalo smisla. Zašto je lagala?
„Navaljivao je i navaljivao”, rekla je Kasi s tužnim osmehom. „Znaš kakav je bio, sav cmizdrav i ljut. Bio je ljut jer Sem i ja nismo htele da se igramo s njim. Stajao je tamo i udarao štapom o zid pećine i neprestano trupkao nožicama. Tras, tras, tras. Iznova i iznova. Užasno je odjekivalo. Buka je bila strašna.”
Dora je mogla u mislima da vidi svog brata, njegove male stegnute pesnice i crvene gumene čizme kako udaraju o blatnjavo tlo pećine.
„Sem i ja bile smo stvarno urađene, samo smo želele da ležimo na pesku i budemo zajedno. Bila sam očajna... Sem je sledećeg dana trebalo da ide kući. Kada si otišla iz pećine, znala sam da nam je to poslednja prilika. Ali onda je Alfi nastavio da kuka i udara, kuka i udara. Nanovo i nanovo. Izluđivao me je.”
Dora je to mogla da zamisli: malog Alfija koji udara nogama i žali se, i očajnu Kasi, na ivici živaca, spremnu da eksplodira.
„Pokušala sam da budem strpljiva. Rekla sam mu da ode da pronađe još kraba na drugom kraju pećine, ali on je rekao da mu je to dosadno. Zato sam mu rekla da nađe mesto i sakrije se. Da broji do sto, a mi ćemo doći da ga tražimo.”
„Samo je hteo da se igra s nekim”, rekla je Dora tužno.
„Pa, Alfi je rekao da još ne ume da broji do sto. Rekao je da je žmurke dosadna igra. I tada sam stvarno izgubila strpljenje. Rekla sam mu da, ako mu je toliko dosadno u pećini, može da ide. Mi ga nismo zvale da ide s nama.”
Dora je s nevericom pogledala sestru.
„Rekla sam mu... rekla sam mu da nas ostavi na miru. Rekla sam mu da ide da pronađe tebe, gde god da si. Rekla sam mu da ode u šetnju, da traži školjke. On je neprekidno kukao. Ne. Ne. Ne. Iznova i iznova. Udarao je štapom, opet i opet. I tada sam mu rekla.”
„Šta si mu rekla?” Dorino srce glasno je lupalo u njenim grudima.
Kasi je stavila ruku na usta, kao da ne može da nastavi, ali onda je žurno izgovorila poslednje reči. „Rekla sam mu da, ako mu je toliko dosadno u pećini, možda treba da ode da pliva.”
Dora je progutala. „Ali znala si...”
„Da. Znala sam da ne ume da pliva. I on mi je rekao. Rekao je: 'Kasi, ja ne umem da plivam. Previše sam mali.' A znaš šta sam mu ja odgovorila?”
Dora se sledila. Nije želela da čuje ostatak, ali nije želela ni da Kasi prestane.
„Rekla sam: 'Ali Alfi, ti si superjunak. Ti možeš sve, zar ne? Naravno da umeš da plivaš.'“ Kasi je zurila u daljinu dok se jedna jedina suza kotrljala niz njen obraz.
Dora je sedela u zaprepašćujučoj tišini. Nije mogla da veruje šta je čula. Sve ovo vreme, sve ove godine, Kasi nikada nikome nije izustila ni reč o ovome.
„Znam da je to bilo okrutno. Znam da je bilo bolesno, uvrnuto reći, i još ne znam zašto sam to rekla. Samo znam da je on slegnuo svojim malim ramenima, okrenuo nam leđa i počeo da se penje i izlazi sa Stene. A želiš li da znaš kako sam se osećala dok sam ga gledala kako odlazi?”
Dora se nije pomerala. Nije bila sigurna da može da podnese još toga.
„Osetila sam olakšanje. Čisto, slatko olakšanje što je najzad otišao i što ćemo Sem i ja biti same, najzad.”
Dora je progutala gorčinu u ustima.
„Mi... Dora, ne ponosim se time... mi... pa, znaš. A onda si se ti vratila s tvojim drugom. Činilo se kao da je Alfi otišao iz pećine pre samo nekoliko trenutaka, ali ja sam odmah znala da nešto nije u redu. Znala sam šta sam uradila. Kada si me pitala gde je on, izbrbljala sam da ga nisam videla, da sam mislila da je otišao s tobom.” Odmahnula je glavom. „Još ne znam zašto sam to uradila. Pećina je bila tako tiha... jezivo tiha... u glavi sam imala tu užasnu sliku. Videla sam ga kako se tetura preko stena, sve vreme blaženo nesvestan smene oseke i plime i prskanja talasa dok su udarali o rt. Mogla sam da ga vidim na ivici, kako se naginje nad talase dok su oni pljuskali preko vrhova njegovih čizmica. Tada sam znala... prosto sam znala.”
„Znala si da je možda otišao iz pećine... do barica u stenama?”
Kasi je klimnula. Nije je gledala u oči. „Nisam želela da ga povredim. Nikada nisam želela da povredim Alfija.”
„Ali zašto si lagala? Zašto prosto nisi rekla istinu? Mogli smo... možda bismo ga pronašli, znaš...”, Dorin glas utišao se do šapata, „na vreme.”
„Ne znam...” Kasi je odmahnula glavom, a još jedna suza potekla joj je niz obraz i kanula na farmerke, pretvarajući mesto na koje je sletela iz bledoplavog u tamnoteget. „Bila sam stondirana. Nisam mogla jasno da razmišljam. Bila sam tako uplašena. Znala sam da ću se uvaliti u nevolju, pa sam prosto izlanula laž da bih zaštitila sebe i Sem.”
„Zašto Sem ništa nije rekla? Policija je ispitivala i nju, zar ne?”
„Ona je samo prihvatila ono što sam ja rekla. Kada smo se podelili i krenuli da tražimo Alfija, upozorila sam je da moramo da se držimo moje priče. Znala sam da ti nisi poslala dečačića samog na plažu. Znala sam da ti nisi rekla detencetu da ode da pliva! Rekla sam Sem da ćemo obe imati problem s policijom ako ikada saznaju šta sam rekla, šta smo radile onog dana u pećini... trava, stvari koje smo radile... saznaće sve o tome. Rekla sam joj da ćemo biti uhapšene zbog droge. Ona se uplašila i to joj se nije dopalo, ali je pristala na to, zbog mene.”
Dora je odjednom videla zbirku plavih koverata koji su se prosuli po Kasinom tinejdžerskom krevetu. Pisma od Sem. Nije ni čudo što ih je Kasi tako pažljivo čuvala. Odmahnula je glavom, slažući informacije kao komplikovanu slagalicu. „Ali sve ono vreme koje smo proveli na Steni tražeći Alfija... gubili smo sve to vreme, a ti si znala... znala si da je on negde napolju?” Borila se da shvati veličinu Kasine ispovesti. „Čak si kasnije rekla mami da si mislila da je on otišao sa mnom? Zato je... zato je ona mene toliko krivila.” Dora se zagrcnula svojim poslednjim rečima.
Kasi je oborila glavu. „Znam. Tako mi je žao.”
„Ali zašto si lagala?”
„Kada sam tog dana videla mamino lice, pogledala sam je u oči i znala sam da nikada ne bi mogla da mi oprosti. Nisam mogla to da podnesem. Zato sam joj rekla da ga nisam videla. Tada nisam shvatila da je to verovatno bila najgora laž koju sam mogla da izgovorim, zar ne? Po tebe?”
Dora je razmislila o okrivljavanju i prekoru koje je osećala u majčinim gnevnim pogledima posle Alfijevog nestanka. Razmislila je o teškoj griži savesti koju je podnosila proteklih godina i o satima i satima agonije koje je preživljavala pokušavajući da sastavi delove u sliku, da razume zašto je Alfi napustio pećinu i gde je otišao. Sve to vreme prekorevala je sebe što je napustila pećinu, jer je najverovatnije ona bila uzrok što se Alfi sam zaputio van bezbednosti Stene. Zamišljala ga je kako je prati na jarku svetlost dana, kako gviri po plaži tražeći je, pre nego što se iz nekog razloga okrenuo i pošao preko opasnih barica u stenama. Uvek je mislila da je to bila njena krivica. Samo njena.
,,I tako, Dora”, rekla je Kasi prekinuvši njena bolna sećanja, „svi nosimo svoje ožiljke i nosimo svoju krivicu, ali ja sam kriva više nego iko od nas. Ja svakog dana živim sa svešću da sam ga ja poslala na stene. A da sam odmah rekla istinu, možda bi postojala šansa da pronađemo
Alfija, živog. Ja sada živim s patnjom koju sam donela svima vama, ne samo jadnom Alfiju.”
Kasi je provukla prste kroz kosu, poravnavajući pletenicu pored vrata i nervozno uvrćući prstima izvučene pramenove. „Sada znaš da sam te izneverila. Izdala sam te. Mrzim sebe zbog toga, zato što sam povredila tebe. A ti, Dora, ti nisi uradila ništa loše.” Glas joj se sve više podizao. „Shvataš li? Razumeš li?”
Dora je zatvorila oči.
Čula je previše.
Kasi je tiho jecala pored nje na travi, ali Dora nije mogla da se natera da je uteši. Glava joj je zvonila od sestrinih reči i stomak joj se uvijao od mučnine.
Delići onog dana raspomamljeno su se kovitlali po njenim mislima. Helen kako žurno odlazi niz prilaz da bi bila s Tobijasom. Kasi i Sem kako nestaju u Steni. Alfi kako čačka krabe dugačkim, čvornovatim štapom. Kugla sladoleda koja nestaje u talasima. Pogled na Alfijev natopljeni plašt u Kasinim rukama. Majčina neverica kada je čula da je Alfi nestao.
Slike su joj se gomilale u mozgu sve dok od njih nije osetila vrtoglavicu. Pritisnula je slepoočnice prstima i pokušala da uspori stvari. Sada je znala. Znala je sve. Svako od njih imao je ulogu u tragičnim događajima koji su doveli do Alfijeve smrti i svi su plaćali, dan za danom, zbog svojih izbora, svojih propusta i svojih tajni. Svi oni - Kasi, Helen, ona sama, čak i Ričard - živeli su život krivice i žaljenja. Kasine skrivene želje, njen okrutni predlog i laži, Helenina preljuba, to su bili novi delovi slagalice koji su se uklopili i dovršili sliku o onom danu kada su izgubili Alfija. Ali zaista, Dora je shvatila, jedino u šta je i dalje mogla da bude sigurna usred vrtloga emocija koje su je okruživale, bilo je da ništa od toga, ni suze, ni prekori, ni ispovesti, ni samonametnute kazne ili bol neće vratiti Alfija.
„Mrziš li me?” Kasine reči prekinule su njene misli. „Razumeću ako me mrziš. I meni je bilo teško da sama sebi oprostim tokom proteklih godina, pa nema razloga da ti to možeš.” Govorila je brzo, reči su joj se kotrljale s jezika.
Dora je sedela krajnje mirno pod svetlucavim lišćem drveta. Nije mogla da odgovori. Bilo joj je muka kada bi pomislila na ono što je Kasi uradila. Bila je zaprepašćena zbog majčinog neverstva. Ta otkrića divlje su se vrtela u njenoj glavi. Trebalo joj je vremena.
Kako se tišina produbljivala, primetila je da joj je sestra uvenula. Kasi je sedela otromboljeno u hladu vrbe, reka suza sušila se na njenom licu, a beli izukrštani ožiljci na zglobovima presijavali su se kao delikatne srebrne narukvice na čudnoj zelenoj svetlosti i Dora je znala. Nije znala da li može da joj oprosti, ali znala je da je ne mrzi.
„Ne mrzim te, Kasi. Mrzela si sama sebe dovoljno za ceo jedan život.”
Kasi je dopustila malom uzdahu da napusti njene usne, a onda sklopila dlanove kao da se moli, okrenuvši zglobove unutra, tako da se ožiljci na rukama više ne vide. Još malo su sedele zajedno u tišini pre nego što je Kasi ponovo progovorila tihim glasom. „Znaš, kada bih mogla da vratim vreme i onog dana postupim drugačije, uradila bih to. Dala bih sopstveni život, vrlo rado, da zaštitim Alfija.”
Dora je klimnula. „Mislim da bismo svi to uradili.”
Kasi je podigla oči pošto je pažljivo proučavala svoje ruke. „Vidi, Dora, nema razloga da me sada slušaš. Ne bih te krivila ako se vratiš u svoj automobil, odvezeš se odavde i više me nikada ne pozoveš. Ali dok si tu, reći ću ti da sam ovde imala mnogo vremena da razmišljam. Znam da bismo se svi, kada bismo mogli, vratili u onaj dan i postupili drugačije ukoliko bi to značilo drugačiji kraj. Ali ne možemo, i ništa što sada uradimo neće nam vratiti našeg malog brata, zar ne?”
Dora je ponovo klimnula glavom, a suze su joj se skupljale u očima. Primetila je da su reči njene sestre odjek njenih sopstvenih misli od pre samo nekoliko trenutaka.
„Pa ne misliš li onda da je najbolje što sada možemo da uradimo za Alfija da gledamo napred i živimo svoje živote najbolje što možemo, umesto njega?”
Dora je obrisala oči dok je njena sestra nastavljala.
„Možda je prerano da me pustiš ponovo u svoj život. Ono što sam uradila onog dana... i ono kako sam otišla... pa, ne bih te krivila.”
Dora je progutala knedlu. Nije znala šta da kaže na to.
„Ali dopusti da ti kažem samo jednu stvar”, nastavila je Kasi. „Posle sveg mog pričanja i analiziranja, Bil Drajden pomogao mi je da to najbolje sagledam.” Raširila je ruke. „Vraćanje ovog vrta u život... sve je to za Alfija. Sve sam uradila za njega, to je moj pokušaj iskupljenja, ako ti se tako više sviđa. Vratila sam ga u život, to je neki način izlečenja.” Kasi je spustila dlan na Dorinu ruku. ,,A sada u tebi raste život.” Pogledala ju je značajno. „Vreme je da to zaboraviš, Dora. Vreme je da nastaviš dalje. Ne možemo ga vratiti, ali možemo da ga se sećamo kroz stvari koje uradimo u sopstvenim životima.”
Dora je klimnula. Odjednom je imalo smisla. Sve protiv čega se borila i sve čega se plašila iznenada se istopilo. Nije morala da se plaši. Nije morala da oseća krivicu, jedino što je dugovala Alfiju, svojoj porodici i Denu bilo je da živi ispunjen život. Život proživljen dopola. Očeve reči odjekivale su joj u ušima. Svi su bili toliko zaokupljeni smrću da su zaboravili da oko njih postoji čitav beskraj života.
Sedele su još neko vreme zajedno u tišini, obe slušajući zujanje insekata i ptice koje lete van senovite zelene sobe. Zrak sunca probio se kroz grane vrbe i obasjao Dorino krilo, topao kao mačka, i dok je sedela tamo, pored sestre, osetila je kako je obliva neočekivan i beskrajan mir, osećaj smirenosti kakvu dugo, dugo nije osetila. Zamislila je svoju majku u kuhinji u Kliftopsu kako ređa ruže dugih drški u jednu od Dafninih kristalnih vaza, i Ričarda sa svojim osetljivim stopalima u papučama kako čita novine u svojoj bež dnevnoj sobi dok ga Vajolet dvori. Pomislila je na svoju sestru kako kleči iznad zemlje i tera biljke i seme da ožive, i na Dena u njegovom studiju kako oblikuje glinu i vosak u prelepo novo delo. A onda je pomislila na bebu, majušno, sklupčano biće ugneždeno duboko u njoj, sa sopstvenim savršenim srčanim ritmom. Pomislila je na sve njih, i dok je to činila, osetila je kako je preplavljuje još jedan talas spokojstva.

Helen

Današnjica


Helen je bila u vrtu i čupala čkalj i ladolež iz leja s cvećem ispod kuhinjskog prozora kada je čula oštro zvrčanje telefona. Brzo je ustala, skinula baštenske rukavice i ušla u kuću, nadajući se da će stići pre nego što onaj ko je zvao odustane. Imala je sreće.
„Halo?”
„Mama, ti si?”
Helen je zastao dah u grlu. „Dora?”
„Da.”
S druge strane veze nastupila je tišina i Helenine misli ispunile su se zbrkom pitanja i misli. Zašto je Dora zvala? Nisu razgovarale od njene posete ranije tokom godine. Možda nešto nije u redu? Da li je beba dobro?
„Šta se desilo?” pitala je.
„Ništa, sve je u redu.”
„Beba je dobro?”
„Da”, rekla je Dora iznenađenim glasom. „Beba je dobro. Svi smo dobro”, dodala je.
„O, u redu.” Helen se opustila.
„Pitala sam se... pomislila sam da bi možda... da li bi volela da dođeš na dan u London?” Dora je izbrbljala pitanje, a Helen je osetila kako joj se srce nadima od neočekivanih osećanja.
,,U posetu? Da te vidim?”
„Da.”
„Kada?”
„Mislila sam sledećeg vikenda - ali ako ne možeš, mogle bismo...”
„Ne”, rekla je Helen brzo. „Sledeći vikend mi odgovara.” U mislima je prošla kroz svoj raspored. Mogla je da pomeri neke stvari, to neće biti problem.
„Sigurna si?”
„Da.”
,,U redu.”
Usledila je još jedna duga tišina i Helen je mogla da čuje ćerkino tiho disanje s druge strane veze. ,,I svi ste dobro, nema nikakvih problema?”
„Nema, mama, sve je u redu.” Dora je dala Helen ime i adresu kafea u Primrouz Hilu, čajdžinice „Rozi Li”, zaklonjene od glavne ulice.
„Biće lepo ponovo posetiti staru teritoriju. Pozvaću te ako ne budem mogla da nađem to mesto.”
„Odlično. Vidimo se tamo sledeće subote u jedanaest?”
„Da. Vidimo se tamo.”
„U redu.” još jedna pauza. „Zdravo, mama.”
„Zdravo, Dora.”
Helen je čula kako se na drugom kraju veze spušta slušalica. Stajala je u kuhinji i držala zujavu slušalicu uz grudi, osećajući kako joj neočekivana toplina preplavljuje srce.
Uhvatila je voz za London rano sledeće subote i stigla na stanicu Voterlu nešto pre deset. U roku od nekoliko minuta sedela je u vozu na severnoj liniji metroa jureći ka Čok farmu. Vagon je bio gotovo prazan, ali je još nosio mirise hiljada tela koja su prošla kroz njegova vrata tokom sedmice. Udahnula je njegov topli i teški miris i to ju je vratilo u vreme kada su ona i Ričard živeli u severnom Londonu, kao tek venčani mladi par i nervozni roditelji početnici. Činilo se kao da je od tada prošao čitav život. Toliko toga se desilo od onda.
Mlada žena otprilike Dorinih godina sedela je naspram nje. U nosu je imala dijamantski klin, koji je smelo svetlucao pod veštačkim osvetljenjem, i klimala glavom u ritmu muzike koja je izbijala iz malenih belih slušalica. Helen je uhvatila njen pogled i nasmešila se. Devojka je jedva primetno izvila uglove usana u znak pozdrava pre nego što je učtivo skrenula pogled ka reklamama iznad Helenine glave. Naravno, shvatila je, prošlo je previše vremena. Nije bila u formi kada su u pitanju bila pravila ponašanja u podzemnoj železnici.
Helen je skrenula pogled i počela da čačka svoju kartu za metro, puštajući misli da odlutaju nazad do Dorinog telefonskog poziva. Bio je čudan. Dora nije nagovestila zašto ju je iznenada pozvala u London. Poslednji put kada su se videle bio je u Kliftopsu, kada je Dora objavila da je trudna i kada su razgovarale o Alfiju, mada nelagodno. Od tada je Helen mučila sebe zbog načina na koji se ponela. Dora joj se obratila, a ona ju je odgurnula. Ponovo je izneverila svoju porodicu. Proganjale su je misli o njihovom susretu i bila je ljuta na sebe što se toliko plašila da kaže istinu svojoj ćerki, kada je bilo jasno da je baš to trebalo da čuje.
Helen je posle toga pomišljala da je pozove, ali svaki put kada bi krenula ka telefonu, svaki put kada bi zastala u kuhinji s rukom iznad slušalice, želeći da razgovara s njom, čula bi tihi, uporni glas koji joj je govorio: Ne radi to. Nisi joj potrebna. Ostavi je na miru. Pokazalo se da je bilo lakše otići i zaokupiti se svakodnevnim životom, nastaviti svoju tihu rutinu pored obale, nego podići slušalicu i suočiti se sa ćerkom.
To je bilo čudno u Kliftopsu. Od trenutka kada su se preselili tamo, ona ga je smatrala svojim zatvorom, mestom od kog je samo želela da pobegne. Onda, posle Alfija, on je postao njena kazna. A kada je Ričard otišao, znala je sa apsolutnom sigurnošću da je to krst koji mora da nosi. Ričard nije želeo da živi tamo, to je savršeno jasno rekao tokom njihovih napetih brakorazvodnih pregovora, pa je ona ostala, smatrajući pustu staru kuću sredstvom za iskupljenje. Pokazalo se da je ona, natopljena uspomenama na gubitak Alfija, težak krst.
Ipak, tokom godina, desilo se nešto neočekivano. Kao da joj se kuća polako uvukla u kosti i oko nje obavila svoje teške kamene zidove, uvlačeći je u svoj utešni zagrljaj. Možda su u pitanju bila ostala sećanja koja je kuća nosila, sećanja na srećnija vremena s Ričardom i decom, o kojima je povremeno imala snage da razmišlja. A možda su je i vrt po kom je čeprkala, jednostavni zadaci otkidanja precvetalih ruža, plevljenja čkalja ili sakupljanja jabuka u voćnjaku podsećali na prirodan red stvari, plimu i oseku života koje su bile i bezvremene i neumitne. Čak i stvari koje je spočetka prezirala, kao što je velika zveketava „aga”, prašnjava zbrka antikviteta i slika, ili stari prozori kroz koje je zviždala promaja i koji su zveckali i jaukali na oštrom morskom vetru, počele su da deluju kao stari prijatelji. Shvatila je da je preuzela ulogu staratelja: ona je postala neka vrsta čuvara velikog imanja. Kao da se starala o njemu - možda za sledeću generaciju? Nju je više nego ikoga drugog iznenadilo što je došla do toga, ali ako je tokom proteklih desetak godina išta naučila, bilo je to da je život pun neočekivanih obrta i preokreta, kako dobrih, tako i loših.
A sada je Dora pozvala nju. Načinila je sledeći korak i pozvala je u London, a ona nije mogla da se ne pita da li je to, najzad, znak da će se vratiti na kolosek. Možda i nije toliko blesavo zamišljati sebe kao deo ćerkinog života, radovati se što će s njom podeliti sreću prvog unučeta. Znala je da je to više nego što zaslužuje, ali nije mogla da se odupre malom izvoru nade koji je penušao u njoj. Ovo je delovalo kao njena poslednja prilika da premosti jaz.
Dan je bio blag za septembar, mnogo topliji u prestonici nego na dorsetskoj obali, i dok je Helen napuštala stanicu metroa i polazila zakrčenim putem, pored bučnih automobila sa smrdljivim izduvnim cevima i škripavim kočnicama, morala je da skine kaput i zavrne rukave. Prošla je pored ofucanih radnji za hemijsko čišćenje, piljarnica s tužnom izloženom ponudom smežuranog voća i povrća i blokova socijalnih stanova od crvenih cigala, a onda je skrenula levo na Primrouz Hil roud. Zelena trava parka pružala se primamljivo s desne strane, ali ona je nastavila putem, želeći da na vreme stigne u kafe.
Čajdžinica „Rozi Li” bila je uvučena na kraju tihe ulice oivičene otmenim viktorijanskim kućama. Izlog same čajdžinice bio je ukrašen lepom nadstrešnicom pokrivenom ružama, a na pločniku je bilo nekoliko stolova pokrivenih šarenim stolnjacima i stolica s jastučićima, već zauzetih mušterijama koje su upijale sunce. Prošla je kroz ulazna vrata u udobnu unutrašnjost.
Diskretna spoljašnjost kafea bila je u suprotnosti sa zujanjem i žamorom ljudi unutra. Stolovi su bili prepuni samouverenih mladih profesionalaca koji su pričali mobilnim telefonima, ispijali bele kafe i čitali nedeljnike. Helen se osvrnula tražeći mesto, očajavajući što nema praznih stolica, sve dok joj pažnju nije privukla ruka koja je energično mahala.
„Mama! Ovamo.” Bila je to Dora. Sedela je u udaljenom uglu za stolom za dvoje, sa čajnikom već ispred nje. Činilo se da nije samo Helen stigla ranije. Mahnula je ćerki pre nego što se provukla između zakrčenih stolova do nje.
„Zdravo.” Dora je ustala i Helen ju je cmoknula u obraz i stegla joj ruku, primetivši sa zadovoljstvom blago ispupčenje Dorinog stomaka ispod majice. „Odlično izgledaš”, dala joj je kompliment. „Sijaš.”
„Hvala, mama. Sviđa mi se tvoj novi friz.”
Helen je stidljivo potapšala svoju kosu. „Malo je kraća nego što sam očekivala, ali navikavam se.”
Dora se nasmešila. „Pristaje ti.”
„Hvala.”
Sela je naspram ćerke i složila kaput na krilo, poravnavajući tkaninu drhtavim rukama. Odjednom ju je nervoza savladavala. „Kako se osećaš?” pitala je. „Da li su jutarnje mučnine još gadne?”
„Ne, oslabile su pre nekoliko sedmica. Sada sam dobro.”
„Odlično. To je odlično.” Pogledala je Doru i mogla da vidi da je to istina. Obrazi su joj bili malo obliji, grudi malo punije, a koža i kosa sijale su od života. Izgledala je prelepo.
Konobarica sa cvetnom keceljom pojavila se pored Helen, učtivo zastavši sa olovkom iznad blokčeta.
„Želiš li ti još nešto?” pitala je Helen.
„Ne, dovoljan mi je čaj, hvala.”
„Samo crnu kafu, molim” rekla je Helen, obrativši se devojci s keceljom, koja je nestala zabeleživši porudžbinu i ostavivši dve žene ponovo same.
„Hvala što si došla”, rekla je Dora najzad. „Nisam bila sigurna hoćeš li doći.”
Helen se iznenadila. Da li je Dora zaista mislila da neće doći? Da li među njima zaista postoji toliki procep? Zabolelo ju je kada je shvatila da je dopustila da stvari izmaknu kontroli. „Bilo mi je drago što si pozvala”, priznala je. „Želela sam da te pozovem. Stvarno jesam. Toliko puta sam skoro podigla slušalicu, ali uvek bi me nešto zaustavilo. Pretpostavljam da nisam bila sigurna šta bi ti želela da čuješ od mene?”
Njena poslednja rečenica završila se pitanjem, ali Dora je odgovorila samo laganim sleganjem ramenima. „Naravno da bih volela da si me pozvala”, rekla je najzad.
„Stvarno?”
„Da.”
„Ali stvari su bile tako teške... kada si poslednji put dolazila.” Dora je klimnula glavom. „Loše sam to izvela.” Dora je ponovo klimnula. Zaslužila sam to, pomislila je Helen.
Baš tada se konobarica vratila s kafom. Helen se na trenutak bavila sipanjem šečera, pažljivo otvarajući papirno pakovanje i mešajući zrnca u šolji, gledajući kako srebrna kašika pomera tamni vrtlog tečnosti ukrug. To je kao naš odnos, pomislila je Helen odjednom, mračan, dubok i gorko-sladak. Prestala je da meša, lupila kašičicom o šolju i spustila je pažljivo na tacnu.
„Pa”, rekla je, „evo nas.” Nervozno se osmehnula Dori. Činilo se da se Dora sprema da nešto kaže, ali onda je zastala i uzela plastificirani meni ispred sebe. Savijala ga je u rukama, praveći smešan fijukavi zvuk. Negde iza njih čovek je počeo glasno i njakavo da se smeje. Tek kada je taj zvuk zamro, Dora je progovorila.
„Posetila sam Kasi pre nekoliko nedelja.”
Helen se iznenadila. „O, zaista? Da li je ona dobro?”
„Da. Delovala je odlično.”
Helen je osetila silno olakšanje. „Čini se da je pronašla svoj poziv, zar ne?”
Dora je klimnula. „Da, izgleda da jeste.” Zaćutale su.
„Razgovarale smo o onom danu kada je Alfi nestao.”
„Da?” Helenin glas zvučao je mirno, ali mogla je da oseti kako su joj se usta odjednom osušila, pa je drhtavim rukama dohvatila kafu.
„Kasi mi je rekla nešto što nisam znala; nešto o tom danu; stvari o njoj... i o tebi.”
Helen je popila gutljaj kafe. Bila je pretopla, ali naterala se da je proguta, opekavši jezik i grlo dok je gutala. Evo, sad će. Ohrabrila se, pripremajući se za bujicu Dorinih optužbi i prekora, ali iznenadila se onim što je Dora sledeće rekla.
„Iskreno, ne želim da zalazim u sve to. Mnogo sam se preispitivala i zaključila sam da način na koji se to desilo... sve pojedinačne odluke koje smo doneli tog dana, a koje su dovele do toga da smo izgubili Alfija, nisu bitne. Njega nema. Uvek ćemo živeti s tim. Pa, možda je vreme da prestanemo da se mučimo kajanjem?”
Helen je zbunjeno pogledala Doru. „Znaš za... znaš za Tobijasa?”
Dora je polako klimnula.
Helen je osetila kako crveni. Stid je još bio svež. „Znaš, želela sam da ti kažem tokom tvoje posete. Zaista jesam, ali još mi je teško da to izgovorim naglas. Još se osećam tako užasno zbog sopstvenih odluka.”
Dora je klimnula glavom. „Nije važno, mama. Pomirila sam se s nekim stvarima. Nas četvoro proživeli smo previše bolnih godina krivice i žaljenja, zar ne? Jer sva žudnja, čežnja, sva tuga i bol koje osećamo, ništa od svega toga neće ga vratiti. Neće promeniti nijedan tren onog dana... neće pomeriti nijedan kamičak na onoj plaži.”
Sada je Helen klimnula glavom. Gledala je svoje krilo. Nije želela da zaplače, ne sada.
„Samo hoću da ti kažem da sada malo bolje razumem stvari. I htela sam da znaš da si bila u pravu, vreme je da se ostavim toga.”
Krajičkom oka Helen je videla kako Dora nežno trlja malo ispupčenje svog stomaka. To je bio tako nesvestan, intiman gest zbog kog su suze koje je Helen obuzdavala iznenada slobodno potekle. Sedela je, oborene glave, nečujno plačući dok nije osetila kako joj Dora stavlja papirnu salvetu u ruku.
„Uzmi.”
„Izvini”, šmrcnula je Helen, tapkajući salvetom oči. Bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da se pribere, a onda je pogledala Doru.
„Stvarno nisam htela da se raspadnem pred tobom. Danas sam, u stvari, htela da ti se izvinim.” Primetila je da je Dora iskosila glavu. „Znaš, zbog mog užasnog ponašanja kada si dolazila u posetu. Znam da nije tako delovalo kada si mi rekla, ali oduševljena sam zbog tvoje trudnoće. To su divne vesti. Ti i Den bićete odlični roditelji, ne sumnjam u to.”
Sada je Dora skrenula pogled.
„Dora, molim te, pogledaj me. Moram ovo da ti kažem. Važno je.” Dora je podigla glavu i Helen je videla da se u očima njene ćerke skupljaju suze.
„Boli me da ti to kažem, ali mali deo mene bio je ljubomoran kada sam čula tu vest, Dora. Znam da to zvuči blesavo. Ja sam ti majka. Više nego išta želim da i ti to budeš. Ali nisam mogla da se oduprem zavisti zbog novog početka koji si dobila. To je novi život, nova avantura.” Helen je zastala, provukla prste kroz kosu. „Teško je stariti, pogledati se u ogledalu i videti kako te vreme gazi.”
„Ne moraš da objašnjavaš ako ne želiš, mama. Ne bih volela da sve opet raskopavam.”
„Ne, Dora, moram ovo da kažem. Ne pokušavam da izmamim tvoje saosećanje. Načinila sam svoje greške - tako mnogo njih. I sada živim s kajanjem. Nisam shvatala šta sam imala dok to nisam izgubila: tvog oca, Alfija, vas devojke. Ali možda će nešto dobro izaći iz ovoga, možda moje greške mogu nekako vama da pomognu.”
Dora je još jednom polako klimnula glavom.
„Kada je Alfi nestao, nisam mogla da se suočim s realnošću onoga što sam učinila. Tražila sam da okrivim bilo koga osim sebe i tako mi je žao što si se ti zbog toga opekla. Bila sam užasno nepravedna prema tebi, Dora. Tako mi je žao.”
Dok je Helen gledala Dorine oči, videla je iza suza još nešto, obris nečega - možda olakšanja - što je preletelo preko ćerkinog lica.
„Izneverila sam i Kasi”, nastavila je, željna da sve prizna. „Nisam primećivala šta joj je potrebno. Gurala sam je po svom planu, nagomilavala na nju svakakve pritiske. I naravno, možda i više nego išta, izneverila sam Alfija. Nisam bila tu da ga zaštitim kada sam mu bila najpotrebnija. Uradila bih bilo šta da vratim vreme i sve ispravim. Ali ne mogu. Mogu samo da sedim ovde ispred tebe i kažem ti da mi je žao. Žao mi je što sam te povredila, što sam povredila sve vas.”
Dora je polako klimnula glavom. ,,U redu je, mama. Svi smo napravili svoje greške. Sigurna sam da si imala razloge za svoje odluke. Ne moramo ponovo da prolazimo kroz sve to. Bilo mi je samo važno da ti kažem da sve to možemo ostaviti iza sebe. Meni je sve to kao voda ispod mosta. Sada sam dobro.”
Helen je ponovo oborila pogled. Kaput joj se zgužvao u krilu i ona ga je poravnavala dlanom. Očajnički je želela da pita Doru može li da joj oprosti, da li će joj dopustiti da se nekako iskupi. Želela je da zna da li može ponovo da bude mali deo njenog života, ali činilo se da je to još uvek previše.
Čovek iza njih još jednom se glasno nasmejao. Dora se osvrnula, a zatim ponovo pogledala Helen, prevrnuvši očima. „Da odemo odavde?”
Helen je klimnula i Dora je mahnula konobarici, ostavivši Helen da diskretno obriše suze i mrlje od maskare vlažnom salvetom koju je još stezala u ruci.
Kada su platile račun, Helen je predložila da prošetaju do Primrouz Hila. Još nije bila spremna da se rastane od Dore, a ni u Kliftopsu je ništa nije čekalo. Sunce je sijalo i prijalo bi joj da protegne noge pre dugog putovanja vozom.
„Nisam bila ovde godinama”, priznala je dok su polazile jednom stazom ka vrhu. „Još otkad ste Kasi i ti bile male. Tvoj otac i ja doveli smo vas ovamo jednog prolećnog dana kada su procvetali maslačci. Sećam se da je Kasi htela da se kotrlja do dna, ali je morala da stane na pola puta. Bilo joj je muka.” Helen se nasmejala i videla je da se i Dora smeši. „Londonsko oko i Gerkin tada još nisu postojali, naravno. Bože, sigurno je prošlo više od dvadeset godina od tada.”
„Da”, složila se Dora tiho.
Išle su još malo dok nisu stigle do prazne klupe savršeno postavljene za razgledanje urbanog pejzaža.
„Da sednemo na minut?”, pitala je Helen.
Dora je klimnula i smestile su se jedna do druge, upijajući pogledom užurbani grad. Helen je mogla da vidi kako im visoke kule od betona i stakla namiguju na suncu, i svemirski BT toranj preko vrhova krošnji u Ridžents parku. Sve je to bilo tako poznato, kao slika koju je gledala pola svog života. Na neki način, shvatila je da se ne oseća drugačije od mlade žene kakva je bila pre svih tih godina kada se doselila u London s Ričardom. A ipak, tako mnogo stvari desilo se od onda. Duboko je udahnula, a onda spustila dlan na Dorinu ruku, zagledavši se pažljivo u morski zelene oči njene ćerke.
„Znam da nisam uvek bila dobra majka.”
„Mama...” Dora je podigla ruku da bi je prekinula, ali Helen ju je zaustavila.
„Ne, pusti me da kažem ovo. Moram ovo da kažem.”
Dorina ruka pala je pored nje.
„Nisam bila dobra prema tebi. Izneverila sam te.”
„Mama, stvarno ne moraš...”
„Da, moram.”
Dora je ponovo zaćutala.
„Nije trebalo da ti dopustim da poneseš ni trun krivice zbog Alfijevog nestanka, niti ijedan trenutak kajanja. Dobra majka zaštitila bi te od svega toga.”
Helen je videla kako suza polako klizi niz prelepo ćerkino lice. Pružila je ruku i obrisala je.
„Tako mi je žao što sam te izneverila. Tako mi je žao što sam te povredila. Hočeš li mi oprostiti?”
Dora je uzela Heleninu ruku.
„Biti majka je divan posao, ali nije lak. To ćeš uskoro saznati. Ali znam da ćeš ti biti dobra majka svojoj bebi. A ako mi daš drugu priliku, pokušala bih da i ja tebi budem bolja majka?” Helen je osetila kako sada i njoj teku suze. Spuštale su se kao kasna letnja kiša na kaput koji joj je ležao preko krila. Osetila je Dorinu ruku u svojoj i čvrsto ju je stegla. Obe su previše grcale da bi govorile, sve dok Dora najzad nije došla do glasa.
„Hajde da idemo polako. Malim koracima, važi?”
Helen je klimnula glavom.
„Na kraju”, dodala je Dora, „ovom malenom biće potrebna baka, zar ne?” Pokazala je ispupčenje svog stomaka.
Helenino srce je poskočilo. „Možda bismo mogle ovo da ponovimo neki put?” pitala je. „Pre nego što se beba rodi?” Zaustavila je dah, čekajući ćerkin odgovor.
Dora je polako klimnula glavom. „Volela bih to.”
Dve žene su još neko vreme sedele na klupi, u tišini posmatrajući ostale kako idu uz strmo brdo ka njima. Jedni su išli brzo, drugi polako. Neki su trčali, a jedno ili dvoje vukli su se veoma polako, zastajkujući na svakih nekoliko minuta da dođu do daha. Međutim, ma kakav ritam imali, Helen je primetila da su svi nastavljali dalje uzbrdo, nogu pred nogu, penjući se sve bliže vrhu.

Dora

Današnjica


Majstori su se već pentrali po krovu stare fabrike kada je izašla kroz teška metalna vrata i pošla niz stepenice i na ulicu. Bili su tu od sedam ujutro, podizali lim i oluke i spuštali velike komade filca i asfalta niz tobogan u kontejner.
„Zdravo živo!”, doviknuo je jedan, mahnuvši joj kada je izašla na pločnik.
Nasmešila im se. „Vidimo se.”
Bili su vesela gomila. Larmali su prekovremeno otkako su dan ranije počeli da rade, ali bili su vredni i učtivi i Dori nije smetalo njihovo šegačenje. Osećala se dobro, jer su najzad nešto radili s krovom koji je prokišnjavao, naročito sada kada je toplina leta prolazila i kada su se vraćali u poznato sivo jesenje curenje. Srećom, bio je još jedan suv dan, oštar i vetrovit, i dok je Dora išla ulicom, mogla je da vidi smežurane braon listove i prazne kesice od čipsa kako jure pored nje po pločniku. Imala je sreće: poluprazna tridesetosmica zaustavila se kada je ona stigla do stanice. Ušla je i sela u zadnji deo.
Još je bila pomalo ljuta na Dena, jer nije mogao da odloži intervju za lokalne novine. Znala je da je to odlična prilika da se za njega čuje i da bi članak mogao doneti nekoliko privatnih porudžbina, ali ultrazvuk je bio zakazan pre više nedelja. Bila je tužna što on neće biti tu da s njom podeli to iskustvo i da i sam vidi bebu.
„Samo se postaraj da nema moj nos... niti moje zube. Nemam para za zubara”, šalio se.
„Mislim da neće gledati zube, Dene! Da li si makar prelistao one knjige koje sam ti donela?”
„Naravno da jesam.” Ali po razigranoj iskri u njegovim očima, znala je da nije, bar ne još.
,,I siguran si da ne želiš da znaš pol?”
Den je slegnuo ramenima. „Mislim da ne želim... a ti?”
„Ne, volela bih da bude iznenađenje.”
„Dobro je, i ja.” Privukao ju je bliže. „Probaj da dobiješ jednu od onih fotografija ako možeš. Znaš, one crno-bele na kojima bebe liče na velike svemirske račiće. Pozvaću te čim završim s novinarom. Hajde da se nađemo posle.” Poljubio ju je jako u usta, potapšao njen sve veći stomak i otišao da se nađe sa svojim kontaktom u nekom kafeu u Ist Endu.
Baš svemirski račić, razmišljala je, gledajući kroz musavi prozor autobusa prodavnice i kafiće na Eseks roudu kako se kotrljaju. Bila je uzbuđena zbog ultrazvuka. Biće to drugi put da vidi bebu, a sada je imala sasvim drugačije mišljenje o trudnoći. Ne samo zbog toga što se užasna magla jutarnjih mučnina najzad podigla već i zbog njenog trenutnog odnosa s Denom. Od njene posete Kasi u Svon hausu osećala se drugačije. Bila je nekako rasterećenija, vedrija i lepršavija, što je bilo smešno, jer nije morala da stane na vagu da bi znala da je već bila teža skoro dvanaest kilograma.
Istina je bila da su i ona i Den znali da joj je poseta sestri pružila neku vrstu oslobođenja. Još je osećala Alfijevo odsustvo, još joj je nedostajao i priželjkivala je da su stvari drugačije, ali više nije mučila sebe zbog detalja njegovog odlaska, nije krivila sebe i nije tražila njegovo lice u gomilama ljudi. Još je upečatljivije bilo to što od onda nije imala nijedan košmar ili napad panike. Nikada neće biti u redu to što su ostali bez Alfija, ali Dora se osećala kao da je krenula dalje, kao da je najzad na pravom putu.
Spustila je dlan na stomak i pomilovala čvrsto, zategnuto ispupčenje. Bilo je tvrdo i toplo i ona je uživala u onome što je osećala pod prstima - nečemu tako solidnom, tako stvarnom.
U prednjem delu autobusa vrvelo je od aktivnosti kada je grupa dece ušla u vozilo, prevlačeći karte preko elektronskog čitača uz glasno klicanje i povike. Dečaci su pobegli sa časova, pretpostavljala je. Vatreni talas buke i kretanja bio je napad na njena čula. Videla je kako vetar nosi kose, marame i sakoe ljudi koji su prolazili pločnikom i odjednom je žudela da duva i preko nje. Skočila je i u poslednji čas probila se kroz vrata koja su zapištala. Još samo dve stanice, može da prepešači ostatak puta do klinike.
Bilo je uživanje ne biti u kancelariji. Većina ljudi, znala je, sada će biti udobno smeštena za svojim stolovima, počeće rmbanje za taj dan, zuriće u monitore, razgovarati telefonom, sklapati ugovore, donositi odluke. Nije često mogla da doživi ovu stranu Londona, sate kada stariji ljudi izlaze na ulice, a mladi roditelji guraju kolica ka parkovima. Mogla je da čuje zujanje kurirskih bicikala kako se provlače kroz saobraćaj i videla je grupu turista koji su sedeli uz izlog kafea, raspravljajući se iznad mape i vodiča. Mimoišla se s bledom medicinskom sestrom, još u uniformi, koja se vraćala kući iz noćne smene, i odbila napad entuzijastičnog dobrotvora s fasciklom, koji je prilazio ljudima u prolazu. Bio je to isti grad - i dalje dom - ali delovao je nekako drugačije, kao da je odjednom obasut drugačijim svetlom, prožet drugačijim ritmom. Pretpostavljala je da je to strana koju će češće viđati kada se beba rodi.
Svi u agenciji bili su divni. Brinula je kada je trebalo da kaže Dominiku za trudnoću, ali on ju je samo srdačno zagrlio i rekao joj da o porodiljskom odsustvu razgovara s kadrovskom službom. Posao će je čekati kada se vrati. Ako je i bio iznerviran jer će tek unapredenog starijeg menadžera izgubiti na nekoliko meseci, frustraciju je dobro krio. Postepeno, kako se vest širila, devojke iz kancelarije okupljale su se oko njenog stola; sve su želele da znaju kako se oseća, kada je termin, da li je odabrala imena i da li zna kog je pola beba. Odjednom je postalo zastrašujuće stvarno otvoreno govoriti o trudnoći. Hvala bogu na Lili bez dlake na jeziku, koja ju je samo odmerila od glave do pete i rekla: „Prokletstvo, taman sam htela da te pitam gde si nabavila taj super brus. Cice ti izgledaju fantastično!”
Bolnica nije bila daleko od stanice i stigla je ranije, probivši se kroz lavirint hodnika i odeljenja do ultrazvučne klinike. Dora je rekla svoje ime na prijemu i smestila se u čekaonicu s tračerskim časopisom. Činilo se kao da će biti tu neko vreme. Nekoliko žena već je sedelo. Nadala se da neće trajati predugo, rekli su joj da dođe pune bešike i ona je već čeznula za toaletom.
Raširivši časopis preko krila, pretvarala se da čita članak o tome kako da dođete do savršenog tela za bikini, ali je, u stvari, neprekidno bacala poglede ka drugim ženama koje su čekale. Uglavnom su bile dvadesetih i tridesetih godina, osim jedne žene koja je delovala starije. Ona je nosila akten tašnu ozbiljnog izgleda i sedela je žurno kuckajući po svom bluberiju. Bilo je i partnera. Muškarci su se šetkali unaokolo, neki s nelagodom i postiđeni, govoreći tiho prigušenim glasovima, drugi glasni i ponosni, s dlanovima posednički postavljenim preko stomaka svojih supruga. Videla je užurbanog muškarca kako proleće jureći pomahnitalo kikotavo dete, dok je njegova partnerka gledala popustljivo se smešeći, a u najdaljem uglu sedela je jedna bleda i jadna žena, duboko dišući na usta dok je očajnički stezala papirnu kesu. Dora je prepoznala simptome jutarnje mučnine i dobacila joj stidljiv, saosećajan osmeh.
Nije želela da zuri u njih, ali nije mogla ni da se obuzda - najviše se divila njihovim stomacima. Pokušavala je da uporedi svoj sve veći stomak sa onima oko nje, odmeravajući se u poređenju s njima, ali to je bio težak zadatak. Svi su bili različitih veličina i oblika - neki su bili neprimetni, neki sićušni, a neki sasvim ogromni. Odjednom joj je delovalo neobično što sedi tamo, okružena s toliko nade i očekivanja, toliko nabubrelog novog života.
Jedna žena u sariju izašla je iz ordinacije, a za njom je išao njen partner, ponosno i pobedonosno. Dok je on razgovarao s recepcionerkom, Dora je posmatrala ženu kako gleda malu crno-belu fotografiju u svojoj ruci. Kao da nije mogla da odvoji pogled od nje. Dora je pomislila na Denovog „svemirskog račića” i nasmešila se. Par je zahvalio recepcionerki i otišao, a dok su oni izlazili kroz vrata, još dve žene ušle su u prostoriju. Imale su iste kose - vesto podšišane paž frizure - i držale su se za ruke. Jedna od njih očigledno je bila trudna. Videvši ih, Dora se setila Kasi.
Mnogo je razmišljala o sestri tokom proteklih nedelja. Bilo je teško ne činiti to. Nije bilo bitno da li je njena sestra lezbijka. Nije bilo bitno koga njena sestra voli. Bilo joj je drago što joj je rekla. Bilo joj je drago što Kasi može da bude otvorena o svojoj seksualnosti. Kriti jedan tako važan deo sebe... pa, to nije bilo lako... a uprkos Kasinim grubim rečima i hvalisanju, Dora je znala da se njena sestra plašila da im kaže, nikada ne znajući kako će oni reagovati. Ipak, bilo joj je drago što je znala i što Kasi ima nekoga ko je čini srećnom.
Međutim, one druge tajne koje joj je Kasi otkrila onog dana u vrtu Svon hausa, tajne koje su potresle same temelje Dorine dugotrajne griže savesti, namučile su Doru. Mislila je ono što je rekla majci prethodnog meseca na Primrouz Hilu: zaista je verovala da je vreme da krenu dalje i ostave prošlost za sobom, ali ipak, kad god bi se setila Kasi i stvari koje joj je ispričala o onom danu, Dora se borila.
Ležala je budna noću i zurila u tavanicu, u mislima ponavljala tu scenu iznova i iznova, pritiskala pauzu, premotavala i ponovo je puštala, sve dok se nove slike koje joj je Kasi dala nisu preplele s njenim sećanjima na taj dan. Delovi su se sklopili kao u ogromnoj slagalici. Sada je mogla da se odmakne i vidi celu tužnu priču pred svojim očima, skup svih uloga koje su svi odigrali, i mada je bilo olakšanje najzad shvatiti ceo događaj, to je donelo i nove mučne emocije.
Osećala je ljutnju. Ljutnju jer je Kasi bila tako okrutna... tako sebična... jer je onako odgurnula Alfija, a zatim tako dugo krila svoje greške i s tako bolnim, trajnim posledicama. A ipak, znala je da su to bile greške... sebične, tinejdžerske, ali ipak greške. Dora je u duši znala da Kasi nije želela da se Alfi udavi tog dana... nije želela da on umre. Nije bilo nikakvog predumišljaja u njenim delima, ničeg zlonamernog ili zlog u onome što je učinila. A Dora je znala, bolje nego iko drugi, ako je suditi po njenoj ličnoj agoniji tokom protekle decenije, njena sestra prošla je kroz pravi pakao. Ona je zaista patila.
Pa ipak, nešto ju je sprečilo da pozove Kasi. Znala je da ako ne može da oprosti sestri zbog njene uloge onog dana, onda neće moći zaista da ostavi sve za sobom i krene dalje od tragedije koju su delile. Znala je da ako to ne može da uradi, samo će zavaravati sebe, ali ipak nije znala da li je spremna da se ostavi gneva koji je osećala. On je još bio tu, topao i stvaran i ona jednostavno nije znala kako da ga se reši.
„Dora? Da li je tu Dora Tajd?”
Sestra koja ju je prozvala trgla je Doru iz misli. Dohvatila je svoju torbu, kruto ustala sa stolice i krenula ka ordinaciji. Dočekala ju je nasmejana tehničarka, rekla joj da legne na krevet, a onda se okrenula da podesi uređaje pored njih.
,Ja sam Marija. Plašim se da će ovo biti malo hladno”, rekla je dok je istiskivala hladan gel na Dorin stomak. „Da li vam je bešika puna?”
„O, da”, zaječala je Dora.
„Dobro je. Ne brinite, nećemo dugo. Da li vam je ovo prva beba?” Dora je klimnula.
„Divno, pa, hajde da pogledamo, hoćemo li?”
Dora je ponovo klimnula, odjednom nervozna, i sa očekivanjem se zagledala u veliki ekran iskošen iznad nje. Sve dosad, ovaj pregled delovao je kao rutina, kao prilika da baci još jedan pogled na bebu, ali sada, dok je ležala okružena medicinskom opremom i aparatima koji pište, bila je prestravljena. Šta ako nešto nije u redu? Šta ako se nešto desilo bebi, a da ona nije ni primetila? Želela je da je Den tu.
Marija je pritisnula sondu uz njenu kožu i pomerala je gore i dole i ukrug sve dok se, odjednom, ekran nije ispunio sivim i belim linijama i čudnim zavijucima. Dora se pažljivo zagledala u sliku, žena je pomerila sondu niže preko njenog stomaka i on se pojavio: oblik sićušnog ljudskog bića ugneždenog duboko u njoj. Mogla je da vidi profil glave, mali prćasti nos i krivinu kičme pre nego što se slika promenila i Dora izgubila konturu.
„Izgleda da ovde imamo nekog vrtiguza. Vaša beba upravo se okrenula. Pokušaću da vratim sliku. Hajde, maleni.” Tehničarka je gurnula sondu dublje uz njenu kožu.
Dora se gladno uhvatila za njene reči. Vrtiguz. To je zvučalo dobro. To je zvučalo zdravo. Denu će se to dopasti. Zanemarivala je neprijatan osećaj u bešici. Tehničarka je mogla da gura koliko joj je bilo volja, što se Dore ticalo, samo da baci još jedan pogled na malu osobu u njenom telu. I iznenada, ona se opet pojavila, definitivno beba, a ne račić. Dorine oči nekontrolisano su se ispunile suzama dok je gledala majušno biće kako se migolji i šutira.
„Dobri, jaki otkucaji srca”, rekla je Marija dok su slušale bebino srce koje je lupalo kao kopita u galopu.
„Zvuči brzo, da li je to u redu?”
„Da, savršeno normalno.” Čačnula je nešto na aparatu i označila nekakve nedefinisane crne mehuriće na ekranu. „Imamo četiri komore srca.” Još jedna pauza. ,,I imamo cirkulaciju krvi. Sve izgleda dobro.”
Dora je progutala.
„I vidite, evo ruke”, rekla je Marija. Pomerila je malo sondu i uvećala jedan mutni odeljak slike. „Pet prstića na levoj ruci.” Ponovila je postupak. ,,I pet na desnoj. Sve je dobro.”
Dok se pregled nastavljao, Marija je proverila zastrašujuće dugačak spisak delova tela i funkcija, stvari o kojima Dora nije ni znala da treba da brine, kao što su dužina kostiju, veličina glave i protok krvi kroz pupčanik i bubrege. Dora je shvatila da je jedva disala. Toliko vremena pitala se da li uopšte da zadrži ovu bebu, da čak nije ni pomišljala na sve strašne stvari koje bi s njom mogle poći naopako. Srećom, njena nervoza bila je kratkog veka - beba je položila sve testove s najboljim ocenama.
„O, vidite li ovo?” pitala je Marija dok je uvećavala snimak. „Vaša beba sisa palac. Da vidim mogu li da vam napravim tu sliku.”
A onda, prerano, bilo je gotovo. Dora je napustila kliniku, zaštitnički stežući bebinu crno-belu sliku. Jedva je čekala da je pokaže Denu.
Nije morala da se vrati u kancelariju još sat, pa je stala u red pred malom sendvičarom da kupi tost sa sirom, a onda sela na klupu u majušnom vrtu, gledajući trag mlažnjaka koji se pružao preko sićušnog komada plavog neba. Iako se sunce pojavilo u retkoj jesenjoj ulozi, bilo je hladno. Privukla je jaknu oko sebe, primetivši da više i ne može da je spoji na sredini. Izvukla je bebinu sliku iz torbe i sela za trenutak, diveći se njenom savršenstvu. Nije mogla da vidi nikakvu sličnost s njom ili Denom, izgledala je samo kao razmazani crtež male, malecke osobe, ali svejedno nije mogla da skine pogled s nje. Njihova beba. Ona i Den stvorili su čitav novi život. Bio je to kliše, znala je, ali izgledalo joj je kao pravo čudo. Sreća je ključala u njoj i shvatila je, prvi put, da jedva čeka da upozna svoje dete.
Denov mobilni još je bio isključen. Intervju je verovatno dobro tekao, ali Dora je bila iznervirana. Htela je da podeli svoje uzbuđenje s nekim. Želela je da razgovara o ultrazvuku. Želela je da se smeje zbog lepršanja koje je mogla da oseti u sebi, a za koje ju je Marija uveravala da je osećaj bebe koja se kreće, i da se divi činjenici da u svom telu gaji osobu, živu bebu koja se migolji i šutira i sisa svoj palac.
Prevrnula je telefon u ruci, a onda ponovo pokušala da pozove Dena. Odmah je prebačena na glasovnu poštu. Iznervirana, počela je da pregleda imenik. Pogled na jedno ime naterao ju je da zastane. Zurila je u njega sve dok slova nisu počela da se mute. Njen prst oklevao je iznad malog zelenog dugmeta na tastaturi. Razmišljala je malo, a onda, ispravivši ramena, pritisnula dugme i prinela telefon uvetu. Činilo joj se da je prošla čitava večnost dok s druge strane nije čula poznati glas.
„Kasi, ja sam... Dora. Kako si?” Nasmešila se. „Ja? Ja sam dobro. U stvari, divno sam. Upravo sam bila na ultrazvuku.” Slušala je kratko, a onda odmahnula glavom. „Ne, sve je u redu. Beba je odlično. Sve je na svom mestu, hvala bogu.” Nasmejala se sestrinoj reakciji, a onda zavalila na klupi. „Kako je kod tebe?” Dora je slušala sestrin odgovor dok se u razgovor nije spustila tišina. Znala je da je sad ili nikad, pa je uz duboki uzdah progovorila. „Čuj, pitala sam se... ako bi volela... znaš, da dođeš na večeru za neki dan... Da, mi smo u severnom Londonu. Nije predaleko.” Kasi je ponovo govorila i Dora se nasmešila. „Divno, povedi svoju devojku ako hoćeš? Možeš da upoznaš Dena. Znam da bi on voleo da upozna tebe.” Dora je slušala još malo, a onda klimnula. „I ja bih to volela.”
Dok su dve sestre pravile plan, Dora je posmatrala kako se zlatni listovi u spiralama spuštaju s grana visokog bresta iznad nje, slećući pred njene noge kao mali blagoslovi.

Kasi

Današnjica


Rano ujutro na Badnji dan, Kasi se pažljivo izvukla iz Skarletinog toplog zagrljaja, pretrčala kroz promaju u sobi i stala pod topli mlaz vode iz tuša. Brzo se obukla, a zatim, pokupivši svoju malu putnu torbu i veliki buket belih ruža, božikovine i zimskog jasmina, tiho se iskrala iz Svon hausa.
Bio je to jedan od onih blaženo svežih zimskih dana koji su joj srce ispunjavali radošću. Već je bila dosadna zima, dani su bili mračni i turobni, ali tog dana nebo je bilo tirkiznoplavo, a bledo sunce presijavalo se srebrom kroz golo drveće. Lokalni taksi čekao je na prilazu, kao što je dogovoreno.
„Kuda?”, pitao je vozač dok je ulazila na zadnja vrata taksija. „Na stanicu, molim.”
„Nema problema, ljubavi.” Gledao ju je u ogledalu. „Lepo cveće”, prokomentarisao je dok je uz tresak zatvarala vrata za sobom. „Hvala, to je za moju mamu.”
„Ideš kući za praznike?”
„Da”, rekla je Kasi uz stidljiv osmeh. „Idem kući.”
Bila je to Helenina ideja: Božić u Kliftopsu. Svi ponovo zajedno, kao u stara vremena. Kasi je bila nervozna. Nije se vraćala otkako je napustila kuću pre svih onih godina i bila je puna strepnje zbog povratka porodici i sećanjima koja su živela u staroj kući. Ali Helen je bila ubedljiva. Bilo je očigledno da želi da bude domaćica tog dana, da ih sve okupi, da ponovo izgradi mostove, a možda se i najzad pomiri s prošlošću - i ko je bila ona da tome stane na put? Možda će povratak tamo posle sveg ovog vremena biti težak, ali to je bilo samo na nekoliko dana, i ako su Ričard i Vajolet dovoljno odrasli da im se pridruže, zašto ne bi mogla ona?
Ipak, pozvala je Doru pre toga, tek da proveri.
„Da”, potvrdila je Dora. ,,I Den i ja ćemo doći. I stomak, koji, ako smem da dodam, raste vrlo brzo. Neću moći ni da priđem moru da me ljudi ne bi pobrkali s nasukanim kitom.”
Kasi se nasmejala. „Kladim se da izgledaš čudesno.”
„Hmmm...”, odgovorila je Dora skeptično. „Čudesno ogromno.”
Nastupila je tišina. „Biće čudno, zar ne? Vratiti se...”
„Da”, složila se Dora. „Hoće, ali mislim da je vreme.”
„Da”, složila se Kasi.
Dve sestre ćaskale su još malo, obe obigravajući oko osetljivijih tema, ali činilo se da je odluka o Božiću doneta.
Napolju je već bilo mračno kada se njen voz zaustavio na stanici Vejmut, ali Ričard ju je čekao po dogovoru, kragne kaputa podignute preko ušiju da bi se zaštitio od hladnoće.
„Hajde”, požurivao ju je, uzimajući joj torbu i grleći je slobodnom rukom, „da te odvedemo na toplo. Svi su u kući. Čekaju te. A tvoja majka kuva jedno od svojih specijalnih jela.”
Kasi je skeptično izvila obrvu.
„Ne brini”, rekao je Ričard dok je pokretao motor automobila, „kiosk je otvoren do devet. Dora je već proverila.”
Ričardov volvo preo je po ulicama Vejmuta, a onda po izuvijanim seoskim putevima. Malo-pomalo pa bi se iz mraka pomolila farma ili kuća, iznutra osvetljena jarkim svetlima. Kasi je videla porodice kako sede za trpezarijskim stolovima, jedu i smeju se, oblice kako bukte u ognjištima, jelke prepune kugli i lampica, uzbuđenu decu koja igraju igre i mole da još nekoliko minuta ne idu u krevet.
„Kao reklama za Božić”, izgovorila je dok su prolazili pored još jedne jarko osvetljene seoske kuće.
„Da”, složio se Ričard. „Valjda jeste.” Zastao je pre nego što je ponovo progovorio. „Drago mi je što si rešila da nam ispričaš šta se desilo tamo, znaš... sa Alfijem. Sigurno nije bilo lako.”
„Ne.” Nije znala šta bi drugo rekla.
Ričard je pročistio grlo. ,,I, ovaj... pa, znaš da bi i Skarlet bila dobrodošla za Božić, da si želela da je povedeš. Nadam se da ne misliš...”
Čak i u mraku Kasi je mogla da oseti vrelinu očevih obraza. Prekratila mu je muke. „Hvala, tata. Pitala sam je, ali već je imala planove. Možda bismo mogli da radimo nešto zajedno za Novu godinu?”
„Da”, rekao je Ričard, „to bi bilo divno.” Zastao je i dao migavac. ,,U svakom slučaju, svima nam je drago što si ti odlučila da dođeš.”
„Pa, ne mogu da ostanem daleko zauvek, zar ne?”
„Ne, pretpostavljam da ne možeš. Ali znam da će to mnogo značiti tvojoj majci. I meni, naravno.” Na delić sekunde skrenuo je oči s puta ispred njih i oni su se pogledali. Čak i u mraku automobila Kasi je primetila emocije u njegovim očima.
,,I meni je drago što sam ovde”, rekla je.
Ćutali su sve dok Ričard nije pročistio grlo. „Kako je u Svon hausu? Hoćeš li nam najzad odati onaj tajni recept za musli?”
Kasi se nasmešila. „Nije moj, Skarletin je, a ako bih ti ga rekla, mogla bih da se oprostim od života.”
Ričard se nasmejao. „Pošteno. Da li ste sklopili onaj ugovor o distribuiranju?”
Kasi je klimnula glavom. „Da, na kraju je ispalo stvarno dobro. Počećemo polako, s nekim skupljim, nezavisnim prodavnicama, ali to će nam pružiti priliku da izgradimo bazu klijenata i upravljamo zalihama dok se širimo. Svi su uzbuđeni zbog toga.” Bila je to istina. Feliks i ostali bili su oduševljeni smerom u kom je krenuo posao „Tajnog vrta”. Ne samo što su pokrivali troškove života već su počeli i da stiču profit, koji je pažljivo skretan nazad u posao i Svon haus. Imali su planove da na proleće poprave drugi veliki staklenik i voćnjak pomorandži, da isprobaju nove recepte i proizvode, kao i da naprave polje na kom će kupci sami brati prolećne bobice. Čekalo ih je mnogo posla.
Ali to je bilo sledeće godine. Za sada, bilo je dovoljno vratiti se kući. Osećala je tremu kada bi pomislila na Kliftops i ljude koji su već bili tamo, čekajući njen dolazak. Prešla je dug put proteklih nekoliko godina, ali jedino mesto koje nije ponovo posetila bio je Samertaun. Nikada se nije vratila u mesto gde je sve počelo da se raspada. Znala je da je vreme za to, ali nije mogla da spreči strah. Bio je to poslednji korak.
Činilo se da je Ričard osetio njenu nervozu. „Nema još mnogo. Jesi li dobro?”
„Aha”, klimnula je, a onda iznenađeno shvatila da ovaj praznik možda nije samo njoj čudan. „Kako je bilo... vratiti se u Kliftops posle sveg ovog vremena? Sigurno si i ti malo zabrinut, kao i Vajolet?”
Ričard se nasmešio. „Da si mi rekla na početku godine da ćemo svi biti ovde i zajedno proslavljati Božić... pa, onesvestio bih se. Nisam bio siguran kako ću se osećati kada se vratim tamo, ali je, u stvari, vrlo lepo biti u staroj kući, a ne nositi njen teret na plećima. Nisam ni shvatao koliko mi je teško padao. Čudno je kako vreme menja stvari, zar ne?”
Kasi je pogledala oca i videla očigledno vedar izraz njegovog lica.
„Valjda se svi nekako provlačimo”, nastavio je. „Tvoja majka je vrlo ljubazna, a Vajolet... pa, Vajolet ima toliko srce da mislim da sve ovo ne vidi nikako drugačije osim kao još jedan divan izgovor za zabavu.”
Kasi se nasmešila. „Biće dobro videti Doru i Dena”, dodala je. „Dora me je prošlog meseca pozvala na večeru. Upoznala sam Dena i videla joj stomak. Tada je bio sasvim fin, ali kaže da je sad ogromna.”
Ričard se nasmejao. „Jeste. Teško je poverovati da joj je preostalo još nekoliko sedmica. Izgleda divno, ali ako mene pitaš, rekao bih ti da će svakog časa pući!”
Kasi je pogledala kroz prozor i videla znak za Samertaun osvetljen farovima. Još kilometar. Skoro su stigli.
Helen ju je dočekala na ulaznim vratima. Izgledala je nervozno stojeći na vrhu stepeništa, s dugim džemperom ogrnutim oko tela, dok je Ričardov automobil išao uz prilaz. Kasi je zgrabila torbu i buket cveća sa zadnjeg sedišta, a onda odškriputala po šljunku do ulaznih vrata. Gledale su se samo trenutak, pre nego što je Kasi ušla u Helenine raširene ruke.
„Divno je što si došla kući, Kasi.” Majčin zagrljaj bio je topao i čvrst.
„Hvala, mama, drago mi je što sam došla.” Odmakla se od nje na trenutak i pustila Helen da joj popravi frizuru i stegne rame.
„Ne plači”, dodala je Kasi, „ipak je Božić.”
Helen je klimnula glavom i ugrizla se za usnu. „Znam. Nisam tužna. Srećna sam. Tako je lepo videti te. Divno je što ste obe kod kuće, zajedno.”
Kao na znak, Dora se pojavila u hodniku iza njih. „Lepo mi se učinilo da sam čula automobil! Stigla si na vreme za večeru, srećnice” Napravila je smešan izraz lica iza Heleninih leđa i ostavila Kasi da pokušava da uguši smeh. Dve sestre su se zagrlile i Kasi je osetila kako je gura Dorin tvrdi stomak.
„Nisi se šalila”, rekla je Kasi, odmičući se i posmatrajući sestru, „ogromna si!”
„Znam.” Dora je sijala i potapšala stomak. „Kako si putovala? Kakav je bio voz?”
„O, znaš već. Kasnio, prepun, smrdljiv... ali sad sam stigla. O...”, rekla je, setivši se cveća, „ovo je za tebe, mama.” Pružila je Helen buket. „Prelepo je. Je li iz vašeg vrta?” Kasi je klimnula. „Gajimo ruže u stakleniku.”
„Pametno.” Helen je spustila glavu da pomiriše cveće. „Hvala ti. Hajdemo u kuhinju. Naći ću neku vazu, a ti možeš da mi ispričaš kako vam ide.”
Krenula je za majkom niz hodnik. Kuća je izgledala potpuno isto kao kada je otišla pre toliko godina. Isti izbledeli tapeti i teški hrastovi paneli, iste izgrebane lajsne i tepisi, čak i iste fotografije na stočiću pored kog je prošla. Na neki način, bilo je neobično utešno videti da su stvari u Kliftopsu ostale iste.
Helen je otvorila vrata kuhinje oslobodivši veličanstven miris pečene jagnjetine, belog luka i ruzmarina. Kasin stomak je zakrčao, a voda joj je pošla na usta. Shvatila je da nije jela ništa od ručka i da umire od gladi.
„Nadam se da si gladna”, rekla je Helen kao da joj čita misli. „Napravila sam ogromno pečenje - previše za nas sedmoro. Ali možemo da jedemo hladne odreske za drugi dan Božića.”
„Miriše tako dobro!”, uzviknula je Kasi. „Šta se dešava?”
Helen se nasmejala. „Dobro, dobro”, podigla je ruke, „priznajem. Išla sam na časove.”
Kasi je progutala još jedan gutljaj ukusnog toplog vazduha koji je ispunjavao kuhinju. „Miriše kao da si našla odličnog učitelja.”
„O, verovatno najboljeg. Beti Drajden ponudila se da me uči. Jednom nedeljno odem kod nje i provedemo ceo dan petljajući po njenoj kuhinji. Provodi me kroz svoje omiljene recepte i uči me svim trikovima zanata. Ovo je njen recept: sporo pečena jagnjetina s belim lukom, ruzmarinom, indijskim krompirom i glaziranim povrćem.”
„Njam! Izgleda da se putovanje isplatilo.”
Helen se nasmešila. „Nisam valjda bila toliko loša kuvarica?”
„Ne odgovaraj, Kasi. To je zamka.” Dora je proletela kroz kuhinjska vrata s praznim poslužavnikom. „Tata traži flašu, a meni treba još vinskih čaša.” Stala je u pola koraka. „Šta to tako dobro miriše?” Naizmenično je skeptično gledala Helen i Kasi. „Da li je to... večera?”, pitala je s nevericom.
Kasi je klimnula glavom. „Mama uzima časove kuvanja kod Beti Drajden.”
„Vidi, vidi”, rekla je Dora. „Čekaj samo da kažem Denu da možemo da otkažemo odlazak po ribu i krompiriće.”
Helen se lukavo nasmešila. „Čaše i flaša su na stočiću u trpezariji. Uzmi one fine. Ipak je ovo posebna prilika.”
Dora je klimnula. „Kasi, hajde sa mnom. Možeš da mi pomogneš oko čaša.”
„Idi ti”, složila se Helen, „ja ću samo da dovršim ovde. Pridružiću vam se za minut.”
Kasi je krenula za Dorom u trpezariju. Sa zanimanjem je gledala sestru dok se kretala ispred nje. Primetilo se novo, prepoznatljivo geganje u njenom koraku, ljuljanje karlice i sveže uvijanje kukovima. Bilo je fascinantno videti je tako fizički izmenjenu, tako oblu i punu života. Dora se okrenula i uhvatila je kako zuri.
„Čudno, jelda? Ponekad se vidim u ogledalu i moram da protrljam oči. Mislim, znam da sam trudna. Mogu da osetim kako me beba gazi, ali sve ovo”, pokazala je svoj naduti stomak. „Tako je... veliki!”
„Mislim da izgledaš divno”, rekla je Kasi. Bila je to istina. „Znači, osećaš bebu kako se pomera?”
„Da. Stvarno je vrtiguz. Hoćeš da osetiš?”
Kasi nije bila sigurna, ali Dora je već zgrabila njenu ruku i spustila je na svoj stomak.
„Čekaj... samo što nije...” Kasi je zaustavila dah. Nije bila sigurna da će išta osetiti, ali onda je niotkuda došao jasan šut o njen dlan, uporno udaranje zamahnutim udom.
„O, bože!” nasmejala se Kasi. „To je tako čudno. Fino, ali čudno.”
„Meni pričaš! Trebalo bi da osetiš iznutra.”
Kasi se nasmešila. Nije bila sigurna da li će ikada osetiti rast bebe. To nije bilo nešto što je sigurno želela, ali bilo joj je drago zbog Dore. ,,Čoveče, znači, to mi je sestričina ili sestrić?” Nagla se ka sestrinom stomaku, ne sklanjajući ruku. „Zdravo, maleno, ja sam tetka Kas. Jedva čekam da se upoznamo.” Još jedan šut. Kasi se nasmejala. „Mislim da je to bilo zdravo'.”
Kasi je još bila zaprepašćena Dorinim preobražajem od njene posete Oksfordu tokom leta. Nisu to bile samo fizičke promene na sestrinom telu već i spokoj kojim je odisala. Dora je, čini se, najzad razrešila svoje unutrašnje previranje i našla mir. Kasi je bilo drago što je vidi tako zadovoljnu.
Samo trenutak dve sestre su ćutale. Kao da nijedna nije znala šta sada da kaže.
„Hvala još jednom za večeru prošlog meseca”, počela je Kasi. „Bilo je prijatno upoznati Dena. Deluje divno.”
Dora je klimnula. ,,I jeste takav. I ti se njemu sviđaš.”
„Nisam bila sigurna da ćeš mi se javiti posle posete Svon hausu... znaš... hoću da kažem, Dora... da mi je mnogo značilo što si pozvala.” Uspela je da smireno izgovori reči.
Dora se smešila. „U redu je. Shvatila sam da ćemo teško nastaviti dalje ako sebi ne pružimo šansu, zar ne? Na kraju, imam samo jednu sestru.”
Sada se i Kasi nasmešila. „Čoveče, baš ti se posrećilo sa mnom.”
Shvatila je da ne moraju više ništa da kažu. Moraće da prođe još vremena, ali osećala je kao da prijateljstvo između njih ponovo pušta korenje.
„Pa, jesu li se mama i Vajolet već pofrkale? Nisam valjda propustila neku tuču u stilu 'Dinastije'?”, našalila se.
Dora se zlobno nasmešila. „Svi su se ponašali vrlo pristojno, dosad.”
„Sačekaj samo da svi popiju po nekoliko pića...” Dora se nasmejala. „Bože, ne govori to!”
„Hajde”, rekla je Kasi podigavši poslužavnik s čašama, „bolje da se pobrinemo za to. Sigurno umiru od žeđi.”
„I bilo je vreme!” povikao je Den kada su ušle u dnevnu sobu. „Zdravo, Kasi! Divno je videti te. Dobro izgledaš.” Privukao ju je u čvrsti zagrljaj i Kasi se prepustila osećaju jakih ruku i njegovom toplom, sapunjavom mirisu. Den joj se sviđao. Bio je drag, iskren i očigledno ludo zaljubljen u njenu sestru. Bilo joj je drago što je Dora najzad shvatila koliko je imala sreće. Dok ju je Den puštao, osetila je Gormlija kako staje pored nje i oduševljeno je udara repom.
„Zdravo, Gormli”, nasmešila se i potapšala psa po leđima. „Drago mi je što i tebe vidim!”
„Red je na mene!” zapištao je ženski glas pored njih. „Hoću i ja da kažem zdravo.” Bila je to Vajolet, blistava u svilenoj ružičastoj haljini koja je otkrivala malo previše dekoltea i krajnje mnogo noge.
„Zdravo, Vajolet, kako si?” Dve žene toplo su se zagrlile.
„Divno sam, hvala ti. Tako je lepo biti ovde. Baš ljubazno od tvoje mame što nas je ugostila za Božić? Baš sam pričala s Beti da je kuvanje za sve nas ogroman posao.”
Kasi je klimnula. Dora je bila u pravu. Uprkos očiglednoj napetosti i neprijatnosti, svi su davali sve od sebe da atmosfera bude što je moguće normalnija. Ričard je stajao pored nje, sijajući dok je punio čaše kuvanim vinom. Okrenula se i ugledala Beti Drajden na jednoj od mekanih sofa.
„Ne ustaj, Beti”, rekla je dok je starica pokušavala da se pridigne s mesta. „Ja ću doći do tebe.” Prišla joj je i poljubila je u obraz. Njena koža bila je kao maramica, ali meka, sa cvetnim mirisom pudera.
„Kasi, divno je videti te.”
„Hvala, Beti. Kako si?”
„O, držim se. Malo sam drhtava ovih dana i nedostaje mi moj Bil. Ali ne smem da se žalim. Medu nama, neki od staraca u selu su u mnogo gorem stanju od mene.”
Kasi se nasmešila. Beti je bilo skoro devedeset godina. Uzela je njenu izboranu ruku u svoju i stegla je. ,,I meni nedostaje Bil.”
Betine oči su se ovlažile. „Bio je vrlo ponosan na tebe, znaš. Baš mu je bilo milo kada si mu slala pisma i fotografije. Čitao mi ih je uveče.”
„Njemu mogu da zahvalim za svoj posao”, rekla je Kasi. „Da nije bilo njega...”
„O, pst!” ućutkala ju je Beti živahno mahnuvši rukama. „Samo te je tvoj naporan rad doveo dotle gde si sada. Bil te je možda malo pogurao na početku, ali zaslužila si svoj uspeh.”
Kasi je slegla ramenima. „Ipak, mogu zbog mnogo čega da mu zahvalim.”
,,U redu, narode”, rekla je Helen ušavši u sobu, „večera je poslužena. Da li biste izvoleli doći u trpezariju? I ponesite svoja pića. Ričarde, možeš li da poneseš vino?”
Dora i Den pošli su prvi, s Denovom rukom zaštitnički prebačenom oko Dorinih leđa dok ju je izvodio iz sobe, i labradorom koji je kaskao uz njihove pete. Na vratima se Den nagnuo ka Dori i nešto joj šapnuo na uvo. Ona mu se nasmešila i dotakla njegov obraz. Vajolet je išla za njima, njišući se na svojim visokim potpeticama, dok je Ričard pomagao Beti da ustane sa sofe. Kasi je skupila njihove vinske čaše i odnela ih u trpezariju. Zavese su bile navučene, a na komodi i stolu upaljene sveće, pa je soba bila ispunjena mekom svetlošću boje ćilibara. Helen je na sto postavila beli stolnjak, srebrni escajg i sitne aranžmane od božikovine i zimskih bobica na svako mesto.
„Divno izgleda, mama!”
„Hvala”, rekla je Helen odmakavši se da osmotri svoje delo. „Zaista izgleda fino i svečano. Vajolet je bila zadužena za cveće.” Dobacila je drugoj ženi osmeh, a Vajolet je zasijala ka njoj.
„Pa, Helen, moram reći, nešto miriše vrlo ukusno”, dodala je Vajolet, uzvrativši kompliment.
Kasi je namignula sestri i gledala kako se Dora muči da zaustavi kikotanje.
„Ne stojte samo tako”, pozvala ih je Helen. „Sedite.”
Prostoriju je odjednom ispunilo ćaskanje i kuckanje čaša i escajga dok su svi pronalazili svoje mesto i smeštali se. Ričard je obišao sto i dopunio čaše i tada su se svi namestili očekujući zdravicu.
„Mislim da je jedino ispravno, složićete se”, rekao je pročistivši grlo, „da se ove večeri prisetimo prijatelja i članova porodice koji nisu tu? Naših dragih kojih nema.”
Kasi je videla kako njena majka gleda Ričarda i odobrava pokretom glave. Usledila je pauza, dok su svi razmišljali o onima kojih nije bilo za stolom. Dafne i Alfreda, Bila... i Alfija, naravno. Beti je tiho šmrcnula, a Kasi joj je stegla ruku.
„Za naše drage kojih nema”, ponovio je Ričard. Podigao je čašu i svi su u tišini ispili na tu zdravicu.
„Ako nemaš ništa protiv, Ričarde”, Den je ustao, baš kada su svi spustili vinske čaše na sto i sa iščekivanjem pogledali hranu koja se pušila na sredini stola, ,,i ja imam nešto da objavim.”
Kasi je naizmenično gledala Dena i svoju sestru. Dorine oči su sijale, a obrazi primetno porumeneli.
„Blizanci!” viknula je Kasi i svi su se zasmejali.
„Ne”, rekao je Den, „koliko je nama poznato, unutra je samo jedna beba.” Zaštitnički je potapšao Dorin stomak.
„Mada će vam biti oprošteno ako ste pomislili da su unutra osmorke, sudeći po mojoj veličini!”, dobacila je Dora i izazvala još smeha za stolom.
„Ne, ozbiljno, hteli bismo s vama da podelimo još nešto.”
Svi za stolom zaćutali su od iščekivanja pre nego što je Dora iznenada ustala pored Dena i uzela ga za ruku. „Samo smo hteli da znate”, počela je sa osmehom, „da smo se jutros venčali u Londonu.”
Svi su zaprepašćeno ćutali.
Kasi je pogledala Doru, pa Dena, pa opet Doru. Njena sestra smešila se od uva do uva. Brzo je pogledala majku, koja je sedela otvorenih usta i zurila u Doru s neprikrivenim iznenađenjem. Samo na tren Kasi je videla kako senka prelazi preko Heleninog lica, ali čim se pojavila, odmah je i nestala. Činilo se da se pribrala i blagonaklono nasmešila svojoj ćerki. A tada je prostoriju ispunila iznenadna buka. Vajolet je prodorno i oduševljeno vrisnula. Ričard je skočio sa svoje stolice i počeo divlje da drmusa Denovu ruku, uzbuđeno mu čestitajući. Helen je dohvatila Doru i privukla je u zagrljaj, dok je Kasi sedela mirno i smešila se svima, čekajući svoj red da čestita srećnom paru usred smeha, šale i suza.
„Kako ste to samo sakrili!”, vikao je Ričard. „Znači, iskrali ste se jutros i obavili to? Mislili ste da ćete moći da izbegnete gungulu, a?”
Kasi je videla kako Helen pušta Doru i ispitivački je gleda u oči. Znala je da je majka razočarana, verovatno zato što je bila isključena iz velikog događaja, ali bar se trudila da to sakrije.
„Zar niste hteli zabavu? Priredili bismo vam divnu svadbu da ste je hteli, znate to. Uvek sam mislila da biste mogli da se venčate ovde u maloj crkvi u Samertaunu. Mogli smo da podignemo šator u dvorištu...”
„Znam, mama”, rekla je Dora prekinuvši je. „Žao mi je ako se osećate kao da smo vas na prevaru isključili iz bitnog porodičnog događaja, ali tek ove nedelje rešili smo da to uradimo. Bilo je to impulsivno i stvarno nismo hteli veliku gužvu. Činilo nam se da je ovako ispravno. Nisam sigurna da li bih mogla ponovo da uđem u tu crkvu. Znaš?”
Helen je klimnula u znak razumevanja.
„Pomislio sam da je vreme da od nje napravim čestitu ženu”, dodao je Den sa osmehom, prebacivši ruku preko ramena svoje supruge.
„Nisi previše razočarana, zar ne? Nama se zaista činilo da je to najbolji način.”
Helen je odmahnula glavom i nasmešila se. „Ne, draga, ako si ti srećna, i ja sam srećna.”
Kasi je videla kako napetost nestaje iz majčinih ramena.
„Pa, ja nisam zadovoljna!” uzviknula je Vajolet teatralno. „Propade još jedan izgovor za elegantnu novu haljinu. Baš ti hvala, Dora!”
Ričard je prevrnuo očima i svi za stolom prasnuli su u smeh.
„Izgleda da ćemo onda imati još jednu zdravicu”, dodao je. „Za srećni par... i srećan Božić!”
„Srećan Božić!” svi su zapevali.
Dok je galama jenjavala, Beti Drajden nagla se ka Kasi. „Šta se to desilo, dušo?”, prošaputala je. „Hoće li dobiti blizance?”
Svi su se složili da je Helenina hrana bila pravi trijumf. Njih sedmoro sedelo je za starim stolom od mahagonija, razgovaralo, smejalo se i gostilo pečenom jagnjetinom i savršenim kaberne sovinjonom koji je Ričard uz kitnjasti naklon doneo iz podruma. Kasi je jela i sa zanimanjem posmatrala dešavanja. Činilo se da su njeni majka i otac tokom poslednjih meseci postali prijatelji. U njihovim razgovorima postojali su vedrina i smeh kojih se nije sećala iz prethodnih godina. Sva napetost do pucanja, sve jedva prikrivene uvrede i oštre kritike - nestali su. Umesto njih ostali su iskreno, dobronamerno šegačenje i topla privrženost. Činilo se da su se njeni majka i otac najzad pronašli, kao dobri prijatelji.
Posle večere, grupa se povukla u dnevnu sobu. Helen je skuvala kafu i iznela tanjir finih, domaćih kolačića koje je Beti ispekla ranije tog dana. Vajolet, pripita od crvenog vina i konjaka, pokrenula je urnebesnu igru pantomime koja je suprotstavila takmičarski duh Dore i Ričarda i sve ih naterala da piju i smeju se sve dok nije prošlo jedanaest.
„O, gospode, zar je stvarno toliko sati?”, uzviknula je Beti, zureći u svoj sat. „Načisto sam zaboravila na ponoćnu misu!”
Usledilo je mnogo poljubaca i zagrljaja dok se zabava završavala i svi jedni drugima želeli laku noć. Odlučeno je da Ričard, Vajolet, Beti i Den krenu u seosku crkvu. Kasi i Dora htele su da ostanu. Trebalo je raspremiti, a Dora je bila umorna. Sestre su stajale na pragu i mahale veseloj družini koja je odlazila u noć.
„Padam s nogu!”, uzviknula je Dora kada je poslednji zrak baterijske lampe nestao niz prilaz. „Samo ču da pomognem oko pranja sudova, a onda odoh u krpe, inače sutra neću biti ni za šta.”
„Da, a mogla bi i da propustiš Deda Mraza ako ne ustaneš dovoljno rano!” zadirkivala ju je Kasi.
,,Ha-ha!” smejala se Dora. „ A ti spavaš u svojoj staroj sobi večeras?”
„Valjda. Prosto sam pretpostavila...”
„Da, smestila sam te u tvoju sobu, Kas”, prekinula ju je Helen, došavši niz hodnik s preostalim čašama. „Imaš li nešto protiv? Ričard i Vajolet su u gostinskoj sobi. Dora i Den u Dorinoj sobi. Zato sam i tebe smestila u tvoju staru sobu. To mi je delovalo ispravno...” Helen je zaćutala i namrštila se, odjednom nesigurna.
,,U redu je, mama”, umirila ju je Kasi.
„O, dobro”, rekla je Helen. Činilo se da hoće da kaže još nešto. Njih tri stajale su nelagodno, čekajući dok ona najzad nije progovorila. „Znate šta, devojke. Znam da ste umorne. Hajde da prosto ostavimo ovaj džumbus do jutra. Htela bih da vam sada pokažem nešto. Dođite sa mnom gore.”
Devojke su klimnule, zainteresovane, i krenule za Helen uz stepenište, razmenjujući usput poglede. Činilo se da ni Dora ne zna o čemu je reč. Prošle su pored njihovih soba i nastavile pored kupatila dok nisu stale ispred Alfijeve stare sobe. Helen se okrenula ka njima uz dubok uzdah. „Mislila sam da je vreme da ispraznim Alfijevu sobu.”
Dora je spustila dlan na majčinu ruku. „Mama, to je odlična ideja. Iskreno. Stvarno je vreme.”
Helen je nervozno vrtela prsten na svojoj ruci. „Nisam bila sigurna da li ćete se vi uznemiriti zbog toga?”
Kasi je odmahnula glavom. „Ne, vreme je da svi krenemo dalje.”
„Znači, ne smeta vam?”
„Ne!”, obe su istovremeno ponovile.
„Ozbiljno, mama”, rekla je Dora, „to je ispravna stvar. Sigurno je grozno živeti u ovoj kući sa ovim... ovim svetilištem koje stoji ovde potpuno isto kao onog dana kada je Alfi umro.”
Helen je klimnula glavom. „Mislim da će biti olakšanje kada odnesem neke stvari. Pomislila sam da biste vi mogle biti uznemirene ako je promenim, ali zaista se čini da je vreme za to.”
Kasi ju je uzela za ruku. „Možemo da ti pomognemo, mama, u redu? Ne treba to sama da radiš.”
„Hvala, devojke. Počela sam s nekim sitnicama ranije ove sedmice, ali tu ima tako mnogo uspomena.” Čvrsto je stegla Kasinu ruku. „Pomislila sam da biste možda i vas dve želele da zadržite neke njegove stvari.” Okrenula se i pogledala Doru. „Znaš, nešto po čemu ćete ga pamtiti... a i za bebu, naravno.”
„Hvala, mama”, rekla je Dora. „Volela bih to.”
„Pa onda, da uđemo?” pitala je Helen.
„Da”, složila se Kasi duboko udahnuvši. „Da uđemo.”
Helen je otvorila vrata i dve žene ušle su bez reči za njom u spokoj dečakove sobe.
Sledećeg jutra Kasi se probudila rano, pre šest, i napolju je još bilo mračno. Ležala je pod jorganom, uživajući u njegovoj toploti, i osluškivala krajnji mir u kući. Onda, polako, kako su se njene oči privikavale na mrak, pogledala je postere i iscepljene listove iz časopisa, polepljene poput trofeja po zidovima, uspomene na odavno izgubljeno detinjstvo. Kao da se ukrcala u vremensku mašinu i vratila desetak godina unazad. Otuđeno je gledala u neuhranjene manekenke napućenih usta i mrzovoljne, crnim oivičene oči rok zvezda - heroje prošlog doba. Tada je bez sumnje bila u grandž fazi.
Iznenada, Kasi je tačno znala gde želi da bude. Pogledala je svoj sat. Bilo je dovoljno vremena pre nego što iko primeti da se iskrala, a stići će dosta pre doručka ako požuri. Iskočivši iz kreveta skakala je po sobi navlačeći stare farmerke, dva para debelih čarapa, majicu i vuneni džemper. Napolju je bilo hladno i moraće da se umota da se ne bi smrzla.
U kuhinji su tišinu remetili samo zujanje frižidera i Gormlijevo nežno hrkanje. Pas je otvorio jedno oko dok je prolazila, mlatnuo repom u znak pozdrava, zevnuo, a onda ponovo utonuo u san. U garderobi je pronašla veliki izbor kaputa i čizama. Većina je izgledala kao da ih niko godinama nije nosio, verovatno još iz doba bake i deke. Nije bilo bitno kako izgleda, pa je odabrala veliku barbor jaknu. Mirisala je na vlažnu zemlju i duvan i načisto je poklopila njenu sitnu figuru, ali u njoj se osećala udobno i bezbedno, pa ju je navukla i zakopčala. Uvukla je stopala u stare gumene čizme i tiho izašla na zadnja vrata.
Bilo je ledeno. Hladan vazduh ujedao joj je obraze i gurao se kroz otvore u njenoj odeći, ali ona je podigla kragnu jakne i dublje gurnula ruke u vunom postavljene džepove, zgrbivši ramena i odlučno krenuvši ka Zlatnom vrhu. Na horizontu se video samo najfiniji sjaj čeličnosive svetlosti dok je preko vrta gazila ka voćnjaku.
Kasi je išla i išla, i postepeno je prva siva svetlost ustupila mesto zori ispranih pastelnih boja. Dok je njeno telo počelo da se zagreva, a mišići opuštaju, spustila je ramena, podigla glavu i počela da upija pogled oko sebe. Kao i njena soba, lokalni pejzaž bio je relativno neizmenjen. Zima je isprala prirodu do prigušene palete zemljanih boja, ali dok je išla niz blatnjave staze i gazila preko polja, poznata obeležja i prizori pozdravljali su je kao stari prijatelji. Bila je tu stara čvornovata tisa, osamljena na žitnom polju farmera Plamera. Godinama ju je nemilosrdni morski vetar vajao i oblikovao u prenaglašeni luk, s vrhovima grana koji su brisali zemlju dok se drvo naginjalo u svoju jogi pozu. Prošla je pored živica, sada prigušenih zimskih nijansi, koje su je vodile duž poznate staze. Pogladila je dlanom neravnu koru na staroj drvenoj prečki pre nego što se podigla i prešla preko nje, utešivši se kada je osetila da se krivi i škripi na svoj nekadašnji način. A bio je tu i neprekidni, umirujući zvuk vode koja je ključala pored nje dok je išla duž obale vijugavog potoka u koji su, pre toliko leta, ubacivale grančice i gledale kako izranjaju. Ravnomerno šljiskanje i šljapkanje njenih čizama činilo je da se ponovo oseća kao devojčica. Bilo je uznemirujuće, ali istovremeno i čudno utešno. Bila je kod kuće.
Međutim, pogled na more ju je zaustavio. Dok je obilazila Zlatni vrh, ugledala ga je iznenada kako se prostire pred njom - asfaltno ustalasano prostranstvo okeana. U rano jutro izgledao je zlokobno i preteći. Hladna duboka mašina vode koja se valja i udara o obalu ispod nje. Zastala je na trenutak i udisala njen slani dah, odjednom nesigurna da li želi da siđe niz padinu. Ali stigla je tako daleko. S novom rešenošću, prebacivala je jednu nogu ispred druge i nastavljala niz pešačku stazu ka plaži.
Sunce je već izašlo kada je stigla do plaže prekrivene oblucima, ali jutro je bilo oblačno i njegova svetlost bila je samo bledi sjaj iza pokrova od teških sivih oblaka. Sada, kada je bila bliže, mogla je da čuje grmljavinu talasa koji su udarali o obalu pre nego što bi usisali vodu nazad kroz šljunak, kao starac koji srče čaj kroz zube. Preko oblutaka, na suprotnom kraju plaže, mogla je da razabere koloniju galebova ukočenih nogu, zbijenih u grozd, s perjem koje se kostrešilo na oštrom zimskom vetru. A iza njih, u daljini, rasprskavala se slana voda iz barica u stenama. Kasi se okrenula i počela svoj odlučni marš preko oblutaka.
Bio je to prvi put da je Kasi posetila Stenu pošto je potraga za Alfijem prekinuta. Prvi put posle deset godina zašla je u njene tmurne dubine. Iznenadila se otkrivši da njene šake i stopala pamte stara hvatišta i pukotine i s lakoćom se pridigla preko ivice stene, skočivši u veliki prostor ispod sebe i zaškripavši stopalima po peščanom tlu. Trepnula je nekoliko puta pokušavajući da izbriše mastiljavu tamu pred očima i pogled joj se postepeno razbistrio, omogućavajući joj da vidi u polutami i osmotri okruženje. Mogla je da razabere grafite naškrabane po kamenim zidovima, ogromnu gomilu flaša i limenki u jednom uglu pećine i izbledelu crvenu majicu koja je visila na dugačkoj grani podignutoj poput izgužvane zastave neke izgubljene mladosti.
Kasi je zadrhtala. Pošto je stajala mirno, hladnoća joj se brzo uvlačila u kosti.
Niska stena, na kojoj je uvek sedela, još je stajala u sredini. Sada ju je još više podsećala na čudan obredni sto, žrtveni oltar. Krenula je ka njoj, setivši se s neočekivanom jasnoćom niza slika onog dana: blesak Seminih belih zuba dok se grleno smejala njenoj šali; Alfijevo pištanje dok je lovio slepe miševe u najmračnijim uglovima; neprekidno kapanje vlage s lišajeva dok su se ona i Sem ljubile i ljubile, sve dok joj se nije zavrtelo u glavi pa je morala da prestane; Dora koja stoji na ulazu u pećinu, s rukama na kukovima, skuvana i ljuta. Zatvorila je oči i duboko udahnula. Ruke su joj se naježile i mogla se zakleti da još oseća miris dima iz Seminih zavijenih cigara. Stojeći tamo, u tami pećine, činilo joj se kao da je celih deset godina prosto izbrisano. Vreme se okrutno poigravalo s njom. Vratila se u senke tog jednog, tragičnog dana.
Kasi je odšetala do središta pećine. Ravna stena koja je tamo ležala bila je hladna i vlažna pod njenim prstima. Protrljala je njene grube ivice i oduvala tanak sloj peska s površine, baš kao što je Sem radila. Dah koji je izašao iz njenog tela pretvorio se u belu maglu u tami. Bilo je smrtno hladno, čak hladnije nego napolju, na plaži, ali ona nije obraćala pažnju na osećaj neprijatnosti. Osvrnuvši se po iškrabanim zidovima pećine, odjednom je znala zbog čega je došla. Znala je šta treba da uradi.
Bilo joj je potrebno samo nekoliko minuta da pronađe zarđali komad metala dopola zakopan u zemlju, i još dvadesetak takvih da bi završila svoj zadatak, ali već je divlje drhtala kada je bacila sečivo i odmakla se da pogleda svoje delo.
Reči su sijale ka njoj, bele naspram sive stene u kojoj su izgrebane.
Alfi Tajd: voljeni sin i brat.
Tupi metalni instrument bio je iznenađujuće delotvoran. Nije to bio nikakav poseban pomen, ništa u poređenju s vrtom koji je vraćala u život, ali činilo se ispravnim da ga napravi. Bio je na pravom mestu i nije mogao da se obriše - ostaće tamo zauvek, uspomena na kratak život njenog brata.
„Zbogom, Alfi”, prošaputala je. „Žao mi je.”
Iz prostora daleko iza nje dopro je najbleđi uzdah, meki, tužni šapat koji je odlebdeo u tamu gotovo čim ga je čula.
Kasi se okrenula i zagledala u tamu.
„Halo?” Znala je da je to blesavo, ali svejedno je pozvala.
„Halo-alo-alo”, odjekivao je sablasno njen glas s visokih kamenih zidova.
Zaustavila je dah.
Ništa.
Bila je to njena mašta, ili možda galeb koji se gnezdio u strmim zidovima Stene. Zadrhtala je i krenula da izađe, odjednom žudeći da ode. Stena će ostati tu, njeni tamni, sumorni zidovi biće zauvek nepokretni i nemi, ali ona je sada želela dnevnu svetlost i porodicu koja će je čekati u kući.
Dok je polazila, iza nje su skliznuli kamenčići i pesak, kotrljajući se s jedne ivice stene i padajući na peskovito tlo pred njenim nogama. Ponovo je skočila, razrogačenih očiju i uplašena. „Ima li nekoga tamo?”
„Tamo-amo-amo.” Eho ju je ponovo zadirkivao.
A onda tišina.
Zadrhtala je. Bila je to paranoja. Pećina je počinjala da je izbezumljuje. Bilo je to samo sleganje. Njeno prisustvo verovatno je pokrenulo vazduh u prostoru i pomerilo neki kamen koji je ionako stajao na ivici. Konačno je bilo vreme da ode.
Odlučnim koracima, Kasi je krenula ka otvoru pećine i pridigla se na ivicu. Sunce se podiglo više na nebu, pa je okrenula lice ka njemu i pustila da joj ljuti vetar šamara kožu.
Taman kada je htela da skoči na plažu, iznenađeno je stala. Čuo se opet.
Onaj tužni uzdah, jedva glasniji od pućkanja vazduha za njenim vratom, ali svakako tu. Osetila je kako joj se koža ježi i okrenula se, ponovo se zagledavši u tamu.
Ništa. Tamo nije bilo ničega. Bila je blesava.
To se samo njen um poigrava s njom. Treba da se vrati kući.
Kasi je brzo skočila na plažu uz glasno škripanje kamenja. Saplela se, ispravila, a zatim krenula duž obale. Hodala je sve brže.
Škrip, škrip, škrip.
Pogled je odlučno prikovala za horizont i razmišljala o kući na stenama koja se budi. Škrip, škrip, škrip.
Pomislila je na Doru, Helen, Ričarda i ostale kako se meškolje u krevetima dok ih bude dnevna svetlost i božićno jutro. Škrip, škrip, škrip.
Dok su njena stopala gazila po šljunku, zamišljala ih je sve, nesavršenu porodicu koja se nekako provlači, izvlači iz života najviše što može, i voli se.
To je bilo dovoljno da bi prihvatila odjek Alfijevih malih gumenih čizama dok su je sećanja na njega vodila kući duž obale.

Epilog


„Diše li?”
„Da.”
„Jesi li sigurna? Ne vidim da joj se grudi pomeraju.”
„Diše, Dene. Veruj mi.”
„Tako je slatka. Zar nije slatka?”
Dora se nasmešila ka njihovoj usnuloj bebi. „Savršena je.” Rukom joj je sklonila tamnu loknu sa čela.
„Nemoj da je probudiš!”, prošaputao je Den. „Neću.”
„Šta misliš, o čemu sanja?”
„Ne znam. Nisam sigurna da li jednomesečne bebe sanjaju.”
„Imaš pravo.”
Stajali su tamo još trenutak, upijajući pogled na ćerku bezbedno ušuškanu u korpi, pre nego što je Den uzeo Doru za ruku i tiho je izvukao iz sobe. Dok je zatvarao vrata za sobom, okrenuo se ka njoj sa osmehom. „Hajde, hoću nešto da ti pokažem.”
Ruka mu je bila topla dok ju je vodio kroz stan ka svom studiju. Mogla je da oseti kako se uzbuđenje sliva s njega u talasima. Nekoliko meseci nije imala pristup toj prostoriji, ali Dora je shvatila da je on sada spreman da joj pokaže ono što se nalazilo u njoj. Gurnuo je teška vrata i povukao je u jarko osvetljenu sobu. Radoznalo se osvrnula oko sebe.
Očigledno je sređivao. U studiju nije bilo uobičajenih komadića materijala u haosu. Rusvaj gline i voska, isflekanih čaršava, alatki i hemikalija bio je odguran na jednu stranu prostorije ili nagomilan pod skelu u suprotnom uglu. Zapravo, prostorija je bila gotovo prazna. Ostao je samo jedan ogroman objekat, sam u sredini sobe, misteriozno zaklonjen savršeno belim čaršavom. Sumnjičava, Dora se nagla da ga bolje pogleda.
„Hej, zar ovo nije jedan od novih čaršava koje sam kupila prošle nedelje?”
Den je podigao ruke, glumeći nevinost. „Je li? Samo sam ga jutros zgrabio iz ormara.”
Dora se nasmešila, iako joj to nije bilo zabavno. Bilo je nemoguće odoleti Denovom vragolastom osmehu.
,,U svakom slučaju”, slegnuo je ramenima, „nisam te doveo ovamo da vidiš čaršav. Bitno je ono što se nalazi ispod njega.”
Dora je pažljivo posmatrala svog muža. Mogla je da vidi kako mu razne emocije igraju preko lica. Bilo je tu nervoznog uzbuđenja, nestrpljenja i ponosa, a ispod svega toga, očigledna zebnja. „Stvarno se nadam da će ti se dopasti, jer sam ovu, u stvari, napravio za tebe. Ti si mi bila inspiracija. Ti i tvoje putovanje.”
Den je pružio ruku i povukao najbliži ćošak čaršava. On je skliznuo na pod uz meki huk, otkrivajući veliku bronzanu statuu oko jedan i po put veću od Dore. Bilo joj je potrebno neko vreme da privikne oči na veličinu objekta. Bio je zadivljujući po svojoj veličini i čvrstoći. Metal je pod svetlima studija sijao kao tamna melasa. Bio je zlatnobraon, ali tu i tamo po površini bile su rasute zeleno-plave pegice patine, koje su naglašavale graciozne obline noge ili oštro štrcanje lopatice. Polako je uspevala da sagleda figuru kao celinu, kao zbir svih njenih delova. Začuđeno se okrenula ka njemu.
„O, Dene”, rekla je šapatom, „izuzetna je. Prosto izuzetna.”
„Zove se Pandora.”
Skulptura je prikazivala ženu koja sedi na niskoj klupi. Noge je savila ispod sebe, a glavu iskosila, kao da je duboko zamišljena. Jednu ruku zaštitnički je savila preko svog trudnog stomaka, dok je druga bila položena na naslon za ruku. Njen dlan bio je ispružen i otvoren. Žena je s tihom upornošću posmatrala predmet koji se nalazio u njenoj otvorenoj šaci.
Dora je obišla oko figure, posmatrajući je iz svih uglova. Povlačila je prstima po glatkim, uglancanim linijama i nežnim oblinama, diveći se prelepoj veštini izrade. Metal je pod njenim dodirom delovao čudno toplo, verovatno zbog sjaja sijalica i električnog grejača u uglu, ali svejedno, statua je delovala jezivo živo. Den je rekao da se zove Pandora, znači, njena imenjakinja, ali ona je mogla da vidi da ta žena nije ista kao ona. Postojale su očigledne razlike u crtama lica, kosi i gradi. Međutim, mogla je da primeti nešto u suptilnom naginjanju tela, krivinama leđa, zrelosti stomaka i načinu na koji joj je kosa bila sklonjena s lica, što je podražavalo njen lik. Kao da je Den uhvatio njenu suštinu i izlio je u bronzu. Prišla je bliže i dugo, dugo proučavala ženino lice. U njenom izrazu bio je takav mir i zadovoljstvo da je poželela da zaplače.
,,U šta to gleda?”, pitala je, jedva svesna da šapuće.
„Pogledaj bolje”, rekao je Den.
Dora je prišla ka ženinoj ispruženoj ruci. Na dlanu je držala malu kutiju ukrašenu dragim kamenjem. Poklopac je bio otvoren i Dora se nagla da pogleda bolje. Mogla je da vidi delikatni izuvijani lanac, ogrlicu ili možda narukvicu, s kog je visio niz slova. Dora ih je zbunjeno gledala. A. N. D. A. Upitno je pogledala Dena.
„Promeni im redosled. Šta ćeš dobili?”
Razmišljala je kratko, a onda se nasmešila. „NADA. Ona drži nadu. To je Pandorina kutija.”
Den je klimnuo glavom. „Da li ti se dopada?” pitao je.
Nije mogla da govori. Reči su joj zapele u grlu. To je bilo previše. Svojim beskrajnim talentom i s mnogo strpljenja, Den je napravio nešto prelepo i krajnje dirljivo od najjednostavnijih materijala - gline, voska i metala. Skulptura je bila savršena. Bila je savršen simbol njihove zajedničke budućnosti. Pandorina kutija je otvorena. Sva zla već su odletela u svet, oslobođena da izazivaju neizbežnu štetu i bol, ali Dora je znala da to više nije bitno. Sada je to znala. Nada ostaje. Dok su ona i Den zajedno, oni i njihova prelepa beba, i Kasi i Helen, i Ričard i Vajolet, dok svi oni žive svoje velike, nesređene, zbrkane živote, znala je da će uvek imati nadu. Nadu i ljubav. A na kraju, šta bi više čovek mogao tražiti od života?
Dora je uzela Denovu ruku i podigla je do svojih usana. „Apsolutno je savršena.”
Onda ga je, uz osmeh, izvukla iz studija nazad u stan i zajednički život, dok je zvuk njihovog smeha putovao za njima.

Zahvalnice


Od srca hvala agentu Sari Lutjens i divnom timu agencije „Lutvens &Rubinstein”; Kejt Mils, Lizi Milton, Suzan Lamb, Džejd Čendler, Gebi Jang, Vanesi Rednidž, Roni Hazard, Metu Hoju, Džeki Artur i brojnim ostalim talentovanim ljudima iz izdavačkih kompanija „Orion” i „Hachette Australia” koji su radili na ovoj knjizi.
Posebnu zahvalnost dugujem mojoj sestri Džesiki, jer je pročitala rukopis više puta nego što bi uradila ijedna razumna osoba i jer je uvek pronalazila najnežnije i najzabavnije načine da mi ukaže na njegove mane, Meri Evans za početno ohrabrenje i savete i Ilde Najsmit-Bili za česte injekcije kafe i pozitivnosti.
Nikada ne bih počela da pišem bez podrške i strpljenja moje porodice i prijatelja, i bliskih i dalekih, a naročito Meta, Džud i Grejsi. Hvala vam. Ova knjiga posvećena je vama, s ljubavlju.



HANA RIČEL rođena je u Engleskoj, a trenutno živi u Australiji sa mužem i dvoje dece, i mačkom Lenijem. Nakon što je diplomirala, radila je u izdavaštvu i filmskoj industriji. Pandorina kutija je njen prvi roman, preveden na 14 jezika.