Pećina - Jose Saramago

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:51 am

Pećina je priča o običnim ljudima u eri globalizma, starom seoskom grnčaru, njegovoj ćerci i zetu i njihovom psu. Porodica živi u selu nadomak Centra, velike industrijske i stambene zone čiji stanovnici nose propusnice, uvek pod budnim okom video-kamera, i u svojim stanovima, kroz prozore koji se ne otvaraju, mogu videti u najboljem slučaju sprat ispod i iznad susedne stambene kule. Grnčar prodaje posuđe i keramičke figurice Centru sve dok mu jednog dana ne otkažu narudžbinu sa obrazloženjem da je plastika praktičnija i da njegove grnčarske posude više nisu na ceni. Zet se zapošljava u Centru kao čuvar i cela porodica seli se u ovaj rastući gigantski megalopolis. Uskoro, međutim, u dubinama i tunelima ispod Centra čuće najpre neobične zvuke a zatim duboko u temeljima otkriti tajnu koja će potpuno promeniti njihov život.

Uz romane Slepilo i Sva imena, Pećina čini triptih kojim Saramago, na predlošku Platonove metafore o pećini, daje svoju viziju kapitalizma i sveta koji, obuzet tehnologijom, polako srlja u propast. Ispisujući svojevrsnu, orvelovsku alegoriju o moći i zlu u današnje vreme, portugalski nobelovac istovremeno uliva svojim čitaocima veru u vrednosti čoveka kao pojedinca, očaravajući nas koliko svojim osobenim stilom, toliko i životnom mudrošću i toplinom koju nose njegovi glavni likovi.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:54 am

Pećina - Jose Saramago 1317130465_www.nevsepic.com.ua_22499

Čovek koji vozi kamionet zove se Siprijano Algor, po zanimanju je grnčar i ima šezdeset i četiri godine, premda deluje mlađi. Onaj što sedi pored njega, to mu je zet, zove se Marsal Gašo, i još nije navršio tridesetu. U svakom slučaju, po licu mu niko ni toliko ne bi dao. Kao što se već moglo primetiti, i jedan i drugi nose prilepljena uz lično ime neobična prezimena čije poreklo, značenje i uzrok ne poznaju. Najverovatnije je da bi se obojica zgranuli ako bi ikada saznali da reč algor znači jaku drhtavicu, jezu koja najavljuje groznicu, a da gašo nije ni manje ni više nego deo volujskog vrata na koji se stavlja jaram. Mlađi nosi uniformu, ali nije naoružan. Stariji na sebi ima civilnu jaknu i pantalone koje se koliko-toliko slažu, košulja mu je strogo zakopčana do grla, bez kravate. Šake koje upravljaju volanom velike su i snažne, seljačke, ali uprkos tome možda zbog svakodnevnog dodira sa žitkom glinom, što je neizostavni deo njegovog zanata, u sebi nose neku nežnost. Na desnoj ruci Marsala Gaša nema ničeg posebnog, ali nadlanica desne ruke nosi ožiljak koji liči na opekotinu, poprečni beleg koji ide od korena palca do korena malog prsta. Kamionet ne zaslužuje taj naziv, to je običan furgon srednje veličine, zastareo model, i natovaren je posuđem. Kada su njih dvojica krenuli od kuće, a prešli su dvadeset kilometara, nebo je tek počelo da rudi, a sada je jutro već obasjalo svet sa dovoljno svetlosti da bi se mogao primetiti ožiljak Marsala Gaša i naslutiti nežnost šaka Siprijana Algora. Voze se usporeno zbog lomljivog tereta, ali i zbog džombastog puta. Isporuka robe koja se ne smatra od prvorazrednog ili drugorazrednog značaja, kao što je slučaj sa grnčarijom, obavlja se po utvrđenom rasporedu tokom prepodneva, a ako su njih dvojica poranili, to je zato što Marsal Gašo mora da se javi na posao barem pola sata pre no što se vrata Centra otvore za javnost. Onih dana kada ne vozi zeta, već samo prevozi robu, Siprijano Algor nema potrebe da ustaje tako rano. Svakih deset dana, međutim, on redovno odlazi po Marsala Gaša da ga vrati kući s posla, da tamo s porodicom provede četrdeset sati, koliko ima slobodno između dve smene, a kasnije ga, s posuđem ili bez njega, vraća tačno na vreme njegovim dužnostima i obavezama službenika obezbeđenja. Kći Siprijana Algora koja se zove Marta, s prezimenima Izaška po pokojnoj majci i Algor po ocu, uživa u prisustvu muža u kući i u postelji samo šest noći i tri dana mesečno. Prethodne noći je zatrudnela, ali to još ne zna.
Predeo je turoban, zapušten, ne zaslužuje da ga dvaput pogledamo. Neko je tom širokom prostranstvu koje ne deluje nimalo seoski nadenuo zvanično ime Poljoprivredni pojas, a takođe, po nekoj poetskoj analogiji, Zeleni pojas, ali jedini pejzaž koji se nudi pogledu s obe strane puta su veliki raštrkani plastenici ravnog krova koji prekrivaju stotine hektara, četvrtasti, pokriveni plastikom neodređene boje koju su vreme i prašina, malo-pomalo, bojili u sivo i mrko. Ispod njih, skrivene od pogleda prolaznika, rastu biljke. Sporednim putevima koji izbijaju na put izlaze, ovde i onde, kamioni i traktori s prikolicama natovarenim voćem i povrćem, ali najveći deo robe je već prevezen tokom noći, ovi sada ili imaju posebnu dozvolu da izvrše kasnu isporuku, ili su se uspavali. Marsel Gašo diskretno povuče levi rukav jakne da pogleda na sat, zabrinut što saobraćaj postaje sve gušći i zato što zna da će uskoro, kad budu ušli u industrijsku zonu, saobraćaj još više usporiti. Tast je primetio njegov pokret, ali ništa nije rekao, taj njegov zet je bez sumnje simpatičan momak, ali prilično nervozan, jedan od onih koji su od rođenja nespokojni, uvek opsednuti protokom vremena, čak i ako ga imaju napretek, a u tim slučajevima nikada ne znaju čime bi ga ispunili, to vreme, naravno, Kakav li će biti kad stigne u moje godine, pomisli. Poljoprivredni pojas je ostao iza njih, put, koji je sada još prljaviji, preseca Industrijski pojas i prolazi između fabričkih zgrada raznih veličina, delatnosti i izgleda, sa okruglim i valjkastim skladištima goriva, električnim postrojenjima, kanalizacionim mrežama, ventilacijama, visećim mostovima, cevima svih promera, crvenih, crnih, dimnjaka iz kojih kulja otrovni dim, dizalicama sa dugim kracima, hemijskim laboratorijama, naftnim rafinerijama, smradovima svih vrsta, gorkim i slatkastim, zaglušujućom bukom bušilica, zujanjem električnih testera, snažnim udarcima pneumatskih čekića, a ponekad naiđe i deo u kojem se ništa ne čuje, niko ne zna šta se tu pravi. Tada Siprijano Algor reče, Ne brini, stižemo na vreme, Ne brinem, odgovori zet, nevešto prikrivajući nervozu, Znam, to se tako samo kaže, reče Siprijano Algor. Skrenuo je u jednu paralelnu ulicu kojom se obavlja lokalni saobraćaj, Hajdmo ovuda prečicom, reče, a ako nas policija bude pitala zašto smo skrenuli sa glavnog puta, seti se dogovora, treba nešto da završimo u jednoj od ovih fabrika pre no što stignemo u grad. Marsal Gašo uzdahnu duboko, kad god bi saobraćaj postao gušći, tast bi, pre ili kasnije, krenuo nekom prečicom. Jedino ga je zabrinjavala mogućnost da tast zaboravi da skrene na vreme. Srećom, uprkos strepnjama i upozorenjima, policija ih nikada nije zaustavila. Jednog dana će morati da shvati da više nisam dete, pomisli Marsal, da ne mora svaki put da me podseća na priču o poslu koji treba da obavimo u fabrikama. Ni jednom ni drugom nije padalo na pamet da je upravo uniforma čuvara Centra, koju je Marsal Gašo nosio, bila glavni razlog što im je saobraćajna policija gledala kroz prste, da to nije bila posledica puke slučajnosti ili lude sreće, kako bi verovatno odgovorili kada bi ih neko pitao zašto misle da ih nikada do sada nisu kaznili. A pravi odgovor bi znao i Marsal Gašo, kad bi kojim slučajem pred tastom ispoljio autoritet koji mu uniforma daje, a znao bi i Siprijano Algor, kada bi kojim slučajem počeo da razgovara sa zetom s manje ironične popustljivosti. Živa je istina da niti mladost zna šta može, niti starost može ono što zna. Nakon Industrijskog pojasa počinje grad, najzad, ali ne grad u pravom smislu, jer grad se nazire tek u daljini, okupan rumenilom prvog sunca, a ovo što se ovde vidi je gomila baraka sklepanih od svega i svačega, uglavnom udžerica koje ubogim stanarima mogu da posluže samo kao zaštita od kiše i hladnoće. Kako kažu stanovnici grada, to je jedno užasno mesto. Ponekad, u ovim krajevima, a u skladu sa klasičnom izrekom da nužda zakon menja, kamion koji prevozi hranu opljačkaju i isprazne za tren oka. Izuzetno efikasan metod rada razvijen je i usavršen nakon pomnog kolektivnog razmišljanja o rezultatima prvih pokušaja, neuspešnih, kako se vrlo brzo ispostavilo, usled potpunog odsustva strategije, zbog zastarele taktike, ako tako možemo da je nazovemo, i, naposletku, zbog neusklađenosti truda, kada je svako radio za sebe. Pošto je noću saobraćaj bezmalo neprekidan, preprečiti put da bi se zaustavio kamion, kao što im je bio prvobitni naum, značilo je da pljačkaši upadaju u sopstvenu zamku, jer bi iza tog kamiona naišli drugi, tako da je vozač u nevolji vrlo brzo dobijao pojačanje i pomoć. Rešenje problema, koje se ispostavilo kao genijalno, što je i policija nezvanično priznala, sastojalo se iz toga da se pljačkaši podele u dve grupe, jednu taktičku, a drugu stratešku, i da postave dve barikade umesto jedne, tako što bi taktička grupa najednom preprečila put čim bi se pojavio neki kamion dovoljno udaljen od ostalih, a odmah zatim bi strateška grupa stotinak metara dalje, čim bi ugledala dogovoreni svetlosni signal, bez žurbe postavila drugu barikadu, pred kojom vozilo koga je zla sudbina zadesila nije imalo drugog izlaza nego da se zaustavi i bude opljačkano. Što se tiče vozila koja su dolazila iz suprotnog smera, nije bilo neophodno preprečiti put, sami njihovi vozači su se zaustavljali čim bi primetili šta se dešava tamo napred. Treća grupa, za brze intervencije, bila je zadužena da zaspe kamenicama svakog ko bi se odvažio da pokuša da pomogne. Barikade su bile napravljene od kamenčina dovezenih kolicima, koje su neki od pljačkaša, zaklinjući se u najmilije da nemaju ništa s onim što se dogodilo, kasnije uklanjali s puta, Zbog tog ološa je naš kraj izbio na loš glas, mi smo pošten svet, govorili su, a vozači drugih kamiona, nestrpljivi da se put raščisti kako ne bi zakasnili u Centar, samo bi mrmljali, Jeste, jeste. Takvih opasnosti na putu bio je pošteđen furgon Siprijana Algora, pre svega zato što prolazi tim putevima za videla. Barem do danas. Istini za volju, pošto je keramičko posuđe nešto što se najčešće vidi na sirotinjskoj trpezi i najlakše se lomi, grnčar će teško izbeći da se neka od žena, jedna od mnogih koje jedva preživljavaju u tim čatrljama, ne seti da danas-sutra kaže glavi porodice, Potrebni su nam novi tanjiri, na šta bi ovaj zasigurno odgovorio, Pobrinuću se za to, ponekad ovuda prolazi jedan kamionet na kojem piše Grnčarnica, nema šanse da ne nosi tanjire, I čaše, dodala bi žena, koristeći priliku, I čaše, neću zaboraviti.
Između udžerica i prvih gradskih zgrada, kao ničija zemlja koja razdvaja dve suprotstavljene strane, prostire se veliki napušten građevinski plac, međutim, kad se malo bolje pogleda, zemlja je prošarana tragovima traktora, bagera sa svojim neumoljivim zakrivljenim kopačima koji, bez milosti i obzira, nose sve pred sobom, staru kuću, mlad koren, potporni zid, hladovinu koje nikada više neće biti. Međutim, kao što u životu biva, kad pomislimo da su i nas uklonili i zatim primetimo da nam je ipak nešto ostalo, tako su i ovde zaostali neki razbacani delovi, prljavi dronjci, ostaci građevinskog materijala, zarđale konzerve, trule daske, poneka kesa koju vetar nosi tamo-amo, svedočeći o tome da je ovo zemljište ranije bilo naseljeno naseobinama izopštenih. Uskoro će se grad sa svojim zgradama proširiti i na ovaj teren, ostavljajući samo jedan uzani pojas između poslednjih zgrada i prvih čatrlja, jednu novu ničiju zemlju koja će ostati sve dok ne počne treća faza.
Glavni put, na koji su ponovo izbili, sada je bio širi, s jednom trakom isključivo namenjenom za teretna vozila, i premda furgon uz mnogo mašte može biti uvršten u tu višu kategoriju, činjenica da se nesumnjivo radi o vozilu za prevoz tereta daje njegovom vozaču pravo da se ravnopravno nadmeće sa sporim i džinovskim mašinama koje riču, muču i bljuju zagušljive oblake kroz auspuhe, i da ih lako pretiče, vešto krivudajući, pri čemu bi se čulo zveckanje posuđa u prtljažniku. Marsal Gašo ponovo pogleda na sat i odahnu. Stići će na vreme. Već su bili u predgrađu, trebalo je još samo preći nekoliko ulica prosečenih bez reda, skrenuti levo, skrenuti desno, ponovo levo, onda opet desno, pa desno, opet desno, levo, levo, desno, pravo, da bi napokon izbili na jedan trg odakle je bilo lako, jedan širok bulevar ih je vodio do zajedničkog cilja, tamo gde su očekivali čuvara Marsala Gaša, i gde će grnčar Siprijano Algor isporučiti svoju robu. U dnu, jedan veoma visok, taman zid, mnogo viši i od najviše zgrade u bulevaru, naglo je presecao put. Tačnije, nije ga presecao, recimo da je to bila optička varka, bilo je ulica koje su, sa obe strane, obilazile zid, koji, takođe, i nije bio pravi zid, već pročelje jedne džinovske građevine, zgradurine, četvrtaste, bez prozora na ravnoj, monolitnoj fasadi. Stigli smo, reče Siprijano Algor, kao što vidiš, stigli smo na vreme, čak i deset minuta ranije, Vrlo dobro znate da ne smem da zakasnim, to bi ugrozilo moje mesto na listi kandidata za čuvare koji žive u Centru, Osim tvoje žene, niko se ne raduje tvojoj nameri da živiš u Centru, Biće nam bolje, imaćemo veći komfor, bolje uslove. Siprijano Algor zaustavi furgon ispred zgrade, izgledalo je kao da će da odgovori zetu, ali umesto toga ga je upitao, Zašto ruše onaj blok zgrada, Na kraju se ispostavilo da je istina, Šta to, Već nedeljama se pričalo o proširenju, odgovori Marsal Gašo dok je izlazio iz kamioneta. Zastali su pred jednim ulazom iznad kojeg je stajao natpis Ulaz samo za radnike obezbeđenja. Siprijano Algor reče, Možda, Ne možda, već sigurno, evo već su počeli sa rušenjem, Nisam mislio na proširenje, već na ono što si maločas rekao o uslovima života, o komforu neću ni da raspravljam, u svakom slučaju ne možemo se požaliti, ne može se reći da nam je loše, Poštujem vaše mišljenje, ali imam svoje, i videćete da će se i Marta, kada dođe vreme složiti sa mnom. Napravio je nekoliko koraka, zastao, sigurno je pomislio da to nije bio baš ispravan način da se jedan zet oprosti od tasta koji ga je dovezao na posao, zato reče, Hvala vam, i sve najbolje, Vidimo se za deset dana, reče grnčar, Vidimo se za deset dana, reče čuvar, dok je istovremeno pozdravljao kolegu koji mu je dolazio u susret. Zajedno su krenuli ka Centru, ušli, vrata se za njima zatvoriše.
Siprijano Algor ubaci menjač u brzinu, ali nije odmah krenuo. Gledao je zgrade predviđene za rušenje. Ovog puta, verovatno zato što su te zgrade bile niske, nisu koristili eksploziv, taj savremeni, brz i atraktivan način koji za tri sekunde jednu čvrstu građevinu pretvori u gomilu šuta. Kao što se moglo i očekivati, ulica koja je presecala ovu u kojoj se nalazio Siprijano Algor, bila je zatvorena za saobraćaj. Da bi isporučio robu, grnčar je morao da prođe iza bloka zgrada koji se ruši, da ga zaobiđe, zatim da nastavi pravo, vrata na koja treba da pokuca nalazila su se na najudaljenijem uglu, tačnije, u odnosu na tačku na kojoj se sada nalazio, na suprotnoj strani zamišljene prave linije koja popreko preseca zgradu u koju je ušao Marsal Gašo, Po dijagonali, razjasni grnčar sam sebi. Kada za deset dana bude došao po zeta od ovih zgrada neće biti ni traga, već će se slegnuti prašina koja sada lebdi u vazduhu, a možda će biti iskopana i ogromna rupa u kojoj će biti izbušeni i postavljeni temelji nove zgrade. Zatim će sagraditi tri zida, jedan koji će izlaziti na ulicu kojom će Siprijano Algor morati uskoro da prođe, a dva druga zida će s obe strane omeđiti teren dobijen na račun sporedne ulice i rušenja zgrada, čime će fasada zgrade koja je sada vidljiva biti zaklonjena, a ulaz za obezbeđenje će biti pomeren, i ne zadugo ni najpronicljivija osoba neće biti kadra da razluči, gledajući spolja, šta je stara a šta nova građevina, a još manje će to biti vidljivo ako se gleda iznutra. Grnčar pogleda na sat, još je bilo rano, onih dana kada je vozio zeta uvek je morao da čeka dva sata dok se ne otvori odeljenje za prijem robe, a zatim i da dočeka svoj red, Ali zato mogu da uhvatim dobro mesto u redu, mogu čak da budem i prvi, pomisli. To se nikada nije desilo, uvek je bilo onih koju su stizali pre njega, a biće i da su neki vozači proveli i deo noći u svojim kamionima. Čim bi svanulo, izašli bi na ulicu da popiju kafu i nešto prezalogaje, trgnu jednu rakiju ako je jutro vlažno i hladno, zatim bi nastavili da čekaju, ćaskajući jedni s drugima, do deset minuta pred otvaranje kapija, a tada bi se oni mlađi, nestrpljivi kao svi neiskusni, sjurili niz prilaz da zauzmu svoja mesta, dok bi stariji, pogotovo ako su zauzimali mesto na začelju, silazili bezbrižno ćaskajući i uvlačeći poslednje dimove cigarete, jer u suterenu ima uključenih motora i nije bilo dozvoljeno pušenje. Smatrali su da još nije došao smak sveta i da ne vredi juriti.
Siprijano Algor pokrenu furgon. Zamajao se posmatranjem rušenja zgrada i sada je hteo da nadoknadi izgubljeno vreme, ovo su možda i neprikladnije reči, besmislen izraz kojim očekujemo da ćemo obmanuti surovu stvarnost u kojoj nijedno izgubljeno vreme ne može da se povrati, kao da verujemo, protivno ovoj istini, da je vreme za koje smo verovali da je zauvek izgubljeno zapravo rešilo da ostane zaustavljeno iza nas, iščekujući strpljivo kao neko ko ima sve vreme ovog sveta, da primetimo da ga nema. Podstaknut žurbom proisteklom iz razmišljanja o tome ko je stigao pre a ko posle, grnčar je brzo obišao kvart i zaputio se desno ulicom koja je išla duž druge fasade zgrade. Kao što je uvek bivalo, tu se već nakupilo sveta koji je čekao da se otvore vrata za javnost. Prešao je u levu traku, kako bi skrenuo do prilaza koji je vodio u suteren, pokazao je čuvaru svoju propusnicu dobavljača i stao u red, iza kamioneta natovarenog kutijama koje su, sudeći po etiketama, sadržavale staklariju. Izašao je iz furgona da vidi koliko ima dobavljača ispred njega i tako približno izračuna koliko još vremena treba da čeka. Bio je trinaesti u redu. Izbrojao je ponovo, stvarno trinaesti. Iako nije bio sujeveran, nije mu bio nepoznat loš glas koji prati taj broj, u raznim razgovorima o slučajnostima, nesrećnim slučajevima i sudbini uvek bi se javio neko da ispriča neki slučaj, negativan uticaj, a katkad i koban, broja trinaest. Pokušao je da se seti da li mu je u nekoj ranijoj prilici zapalo to mesto u redu, ali postoje samo dve mogućnosti, ili se to nikada nije desilo, ili se nije sećao. Kudio je samog sebe, kako je besmisleno, glupo, misliti na nešto što u stvarnosti ne postoji, da, tako je, nikada ranije nije o tome razmišljao, brojevi u stvari ne postoje, stvarima je potpuno svejedno koji ćemo im broj dati, nema razlike da li ćemo im odrediti broj trinaest ili četrdeset četiri, u najmanju ruku može se zaključiti da nemaju predstavu o tome na kojem se mestu nalaze. Ljudi nisu stvari, ljudi uvek žele da budu na prvim mestima, pomisli grnčar, I ne samo da to žele, nego hoće da i drugi to primete, promrmlja. Izuzimajući dva čuvara koji su nadzirali, svaki na svojoj strani, ulaz i izlaz, suteren je bio prazan. Uvek je bilo tako, vozači su ostavljali svoja vozila u redu kako su pristizali i odlazili na kafu. Grdno se varaju ako misle da ću ostati ovde, reče Siprijano Algor naglas. Isparkirao je furgon kao da ipak nema ništa da isporuči i izašao iz reda, Ovako više neću biti trinaesti, pomisli. Nekoliko minuta kasnije jedan kamion se spustio niz prilaz i zauzeo mesto koje je furgon oslobodio. Vozač je izašao iz kabine, pogledao na sat, sigurno je pomislio, Ima još vremena. Kada mu se izgubio iz vidokruga, grnčar se brže-bolje uglavio iza kamiona, Sada sam četrnaesti, reče zadovoljan svojom visprenošću. Naslonio se na sedište, uzdahnuo, odozgo je dopirala buka saobraćaja, obično bi i on odlazio kao i drugi da popije kafu i kupi novine, ali danas mu nije bilo do toga. Zažmurio je kao da se povlači u sebe i uskoro utonuo u san, zet mu je objašnjavao kako će se situacija iz korena promeniti kada on bude unapređen, kako Marta i on više neće stanovati u grnčarnici, krajnje je vreme da započnu samostalan život, Imajte razumevanja, kao što poslovica kaže, protiv sudbine se ne može, život ide dalje, ako te oni od kojih zavisiš unaprede, možeš samo bogu da zahvališ, bilo bi glupo okrenuti leđa sreći kada nam se već osmehnula, a osim toga siguran sam da je vaša najveća želja da Marta bude srećna, zato treba i vi da budete zadovoljni. Siprijano Algor slušao je zeta i smeškao se u sebi, Sve to govoriš zato što misliš da sam trinaesti, ne znaš da sam prešao na četrnaesto mesto. Prenulo ga je lupanje vrata na vozilima, što je bio znak da istovar počinje. Tada, dok se još nije potpuno bio rasanio, pomisli, Nisam promenio broj, ja sam samo trinaesti na četrnaestom mestu.
Tako je i bilo. Skoro sat kasnije došao je red i na njega. Izašao je iz furgona i prišao prijemnom pultu s uobičajenim papirima, dostavnica u tri primerka, faktura koja se odnosi na prethodnu isporuku, deklaracija kvaliteta koja ide uz svaku partiju i kojom grnčarnica preuzima odgovornost za bilo kakve greške u izradi koje se ustanove prilikom pregleda kvaliteta robe, zatim potvrda o ekskluzivnosti, takođe obavezna prilikom svake isporuke, u kojoj se grnčarnica obavezuje, prihvatajući penale u slučaju kršenja ugovora, da svoje proizvode neće prodavati nijednoj drugoj trgovini. Kao po običaju, jedan radnik je prišao da pomogne u istovaru, ali zamenik šefa prijemnog odeljenja ga pozva i naredi, Istovari samo pola robe, prema dostavnici. Siprijano Algor, iznenađen, uznemiren, upita, Zašto pola, Prodaja je znatno opala poslednjih nedelja, verovatno ćemo morati zbog slabe potražnje da vam vratimo i zalihe koje imamo u magacinu, Da mi vratite zalihe iz magacina, Da, stoji u ugovoru, Vrlo dobro znam šta stoji u ugovoru, kao i to da mi ne dozvoljavate da imam druge mušterije, recite mi kome ću sada da prodam ovu polovinu, To ne zavisi od mene, ja samo izvršavam naređenja koja sam dobio, Mogu li onda da razgovaram sa šefom službe, Ne, ne vredi vam ništa, ne bi vas primio. Siprijanu Algoru su ruke počele da se tresu, osvrtao se oko sebe, sav smušen, tražeći pomoć, ali na licima trojice vozača koji su stajali iza njega mogao je da vidi samo ravnodušnost. Uprkos tome, pokušao je da se pozove na klasnu solidarnost, Vidite li vi ovo, čovek donese plodove svog truda, kopao je glinu, mesio je, oblikovao posuđe koje su mu naručili, pekao ga u peći, a sada mu kažu da će zadržati samo pola onoga što je napravio i da će mu vratiti ono što je ostalo u magacinu, voleo bih da znam gde je tu pravda. Vozači se zgledaše, slegnuše ramenima, nisu znali šta da odgovore, niti šta se u takvim prilikama kaže, jedan od njih je čak povukao dim iz cigarete kako bi dao do znanja da ga se to ne tiče, a onda se setio da tu ne sme da se puši, pa se okrenuo i vratio u kabinu svog kamiona, kako ne bi više prisustvovao mučnoj sceni. Grnčar je shvatio da će sve izgubiti ako nastavi da se buni, hteo je da ugasi vatru koju je sam zapalio, u svakom slučaju bolje je prodati i polovinu nego ništa, stvari će na kraju sigurno izaći na dobro, pomisli. Sav skrušen, obratio se zameniku šefa prijemne službe, Možete li mi bar reći zbog čega je prodaja toliko opala, Mislim da je zbog pojave plastičnih sudova koji su imitacija keramike, i to tako dobra da se gotovo i ne primećuje razlika, a pritom imaju i prednost što su mnogo lakši i jeftiniji, To nije razlog da prestane da se kupuje moje posuđe, keramika je keramika, prirodna, nezamenljiva, Objasnite to našim mušterijama, ne želim da vas razočaram, ali mislim da će od sada pa ubuduće vaše posuđe zanimati samo kolekcionare, a i njih je sve manje. Istovar je završen, zamenik šefa je na otpremnici napisao, Primio sam polovinu, i rekao, Nemojte više ništa da donosite dok vam ne javimo, Da li mislite da mogu da nastavim sa proizvodnjom, To zavisi od vas, ja ne mogu da preuzmem odgovornost, A što se povraćaja robe tiče, vratićete mi sve što imate u magacinu, glas mu je toliko podrhtavao od očaja i gorčine, da je ovaj drugi želeo da ga malo uteši, Videćemo. Grnčar sede u kamionet, dade gas do daske i neke kutije koje nisu bile dobro uglavljene nakon istovara, skliznule su i udarile u zadnja vrata, Ma nek ide sve do đavola, povika besno. Morao je da se zaustavi pred izlaznom rampom, pravila nalažu da kartica mora da se pokaže i ovom čuvaru, birokratska posla, niko ne zna zašto, jer ako je neko ušao kao snabdevač, kao snabdevač će i izaći, ali očigledno postoje izuzeci, na primer slučaj Siprijana Algora koji je snabdevač bio kada je ušao, a sada ako se potvrde zle slutnje, na najboljem je putu da to više ne bude. Sigurno je za sve to kriv broj trinaest, sudbinu ne mogu zavarati nikakve smicalice da se zameni kasnije ono što je bilo ranije. Furgon se pope uz prilaz, izađe na svetlost dana, ne preostaje mu ništa drugo nego da se vrati kući. Grnčar se tužno nasmeši, Nije to zbog broja trinaest, to ne postoji, čak da sam stigao prvi isto bi mi sledovalo, sada pola, a posle ćemo videti, jebem ti život.
Žena iz čatrlja, ona kojoj su bili potrebni novi tanjiri i čaše, upita muža, Pa, jesi li video furgon s grnčarijom, a muž odgovori, Jesam, zaustavio sam ga, ali onda sam ga pustio da prođe, A zašto, Da si ti videla izraz lica čoveka koji ga je vozio, kladim se da bi i ti učinila isto.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:55 am

Pećina - Jose Saramago 1317130463_www.nevsepic.com.ua_22514

Grnčar je zaustavio kamionet, spustio stakla s jedne i sa druge strane, i čekao da naiđe neko da ga pokrade. Nije redak slučaj da izvesna duhovna pokleknuća, izvesni prelomni trenuci u životu navode nevoljnika na tako dramatične postupke kao što je ovaj, ako ne i gore. Naiđe trenutak kada pometena i ozlojeđena osoba u svojoj glavi čuje neki glas koji viče, Kud june tu i uže, što je u skladu s njegovim specifičnim položajem i mestom na kojem se zatekao, i čovek više nema kud, ili će straćiti poslednji dinar na loz, ili će na kockarski sto baciti sat koji je nasledio od oca ili srebrnu tabakeru koju je dobio od majke, ili će uložiti sve na crveno iako je video da je ta boja izašla već pet puta zaredom, ili će sam iskočiti iz rova i sa spuštenim bajonetom nasrnuti na neprijateljski mitraljez, ili će zaustaviti ovaj kamionet, spustiti stakla, zatim otvoriti vrata i čekati da stanovnici udžerica dođu da ga opljačkaju sa svojim neizbežnim macolama, britvama i ostalom opremom već prema prilici, Ako ih nisu hteli oni, neka ih odnesu ovi, bila je poslednja pomisao Siprijana Algora. Prođe deset minuta a niko se ne pojavi da počini toliko željenu otimačinu, prođe i četvrt sata a da se čak ni neki pas lutalica nije pojavio na putu da bi zapišao točak i onjušio tovar kamioneta, i već je isticalo pola sata kad se napokon pojavila neka dronjava spodoba koja upita grnčara, Nešto nije u redu, je l’ vam treba pomoć, mogu da vas poguram, možda je akumulator u pitanju. E sad, ako čak i najsnažnije duhove ponekad obuzme nagla slabost, odnosno kad telo ne uspeva da se nosi suzdržano i smotreno kako ga je duh godinama učio, ne treba da nas čudi da je ta ponuđena pomoć, tim pre što ju je uputio čovek koji je po svemu ličio na lopova, dirnula Siprijana Algora u najosetljiviju žicu, do te mere da mu se čak jedna suza pojavila u uglu oka. Ne treba, hvala lepo, ali ubrzo potom kad se predusretljivi Kirenjanin već udaljavao, iskoči iz kamioneta, požuri da otvori zadnja vrata, i povika za čovekom, Gospodine, gospodine, dođite ovamo.
Čovek zastade, Ipak vam treba pomoć, Ne, nije to u pitanju, Šta je onda, Dođite ovamo, učinite mi uslugu. Čovek priđe a Siprijano Algor reče, Uzmite ovih šest tanjira, odnesite ih svojoj ženi, to je poklon, i uzmite još ovih šest dubokih za supu, Ali ništa vam nisam pomogao, zbuni se čovek, Svejedno, kao i da jeste, a ako vam treba i krčag za vodu, evo i njega, Krčag bi mi stvarno dobrodošao u kući, E pa onda ga uzmite, uzmite slobodno. Grnčar naslaga tanjire, najpre plitke, zatim duboke, onda jedne na druge, položi čoveku na levu podlakticu, a kako mu je desna ruka već bila zauzeta krčagom, nije mogao da mu pruži ruku da se zahvali kako dolikuje, jedino je izustio jedno obično hvala, koje može biti i od srca i od reda, ali ga je iznenadio naklonivši glavu, što nipošto nije bilo u skladu sa društvenim slojem kojem je čovek pripadao, a to samo znači da bismo mnogo više saznali o složenosti života kada bismo se malo više udubili u njegove protivrečnosti umesto što traćimo silno vreme smeštajući ljude u kalupe, kao da se time sve može objasniti.
Kada je čovek koji je delovao kao napasnik, ali se na kraju ispostavilo da to nije bio, ili da naprosto ovog puta nije hteo da to bude, nestao, sav zbunjen, među udžericama, Siprijano Algor nastavi svojim putem. Čak ni najoštrije oko ne bi bilo kadro da primeti bilo kakvu razliku u opterećenju amortizera i guma kamioneta, što se tiče težine, dvanaest keramičkih tanjira i jedan krčag u transportnom vozilu, makar ono bilo i srednje veličine, znače isto koliko i dvanaest belih ružinih latica i jedna crvena na srećnoj glavi neke neveste. Nije badava maločas upotrebljena reč srećna jer to je najmanje što možemo da kažemo o izrazu lica Siprijana Algora, za koga, kada bismo ga sada pogledali, niko ne bi poverovao da su mu otkupili samo polovinu isporuke koju je odneo u Centar. Nažalost, nakon dva kilometra, kada je ušao u industrijsku zonu, vratilo mu se sećanje na gadnu trgovačku nepriliku koju je doživeo. Zloslutni krajolik dimnjaka koji bljuju dimčinu naveo ga je da se upita u kojoj od ovih odvratnih fabrika proizvode te ogavne plastične falsifikate koji na perfidan način pokušavaju da izigravaju keramiku, To je nemoguće, promrmlja, ni zvuk ni težina im nisu isti, a postoji još i veza između izgleda i dodira, o čemu sam negde čitao, oči koje ne gledajući vide keramiku koju prsti dotiču, prsti koji ne dodirujući je osećaju keramiku koju oči vide. I kao da mu ta muka nije bila dovoljna, Siprijano Algor se preispitivao, razmišljajući o staroj peći u grnčarnici, koliko tanjira, pehara, šolja i bokala u minutu mogu da izbace te proklete mašine, koliko imitacija krčaga i demižona. Takva i slična pitanja koja nisu ovde zabeležena ponovo su smrkla lice našeg grnčara i od tada pa nadalje, ostatak puta proveo je obuzet mislima o tegobnoj budućnosti familije Algor ukoliko Centar bude insistirao na promeni asortimana koja će najpre ići na štetu njegove grnčarnice. Međutim, ruku na srce, kad je reč o onima koji srce imaju, nijednog trenutka Siprijanu Algoru nije bilo ni na kraj pameti da se pokaje što je bio tako velikodušan prema čoveku koji je trebalo da ga pokrade, ako je tačno sve ono što se priča o ljudima koji žive u udžericama. Na obodu Industrijske zone bilo je nekoliko neuglednih radionica koje su uprkos onome što se moglo očekivati, preživele otimačinu zemlje i veliku raznolikost proizvodnje savremenih fabričkih giganata, ali one su ipak još uvek bile tu, i dok ih je u prolazu posmatrao, služile su Siprijanu Algoru kao uteha kada je, u časovima zebnje, dozvoljavao sebi da snatri o sudbini svog zanata. Neće još dugo potrajati, pomisli, ovog puta mislio je na radionice, a ne na grnčarski zanat, ali to je zaključio samo zato što se nije dovoljno udubio, često nam se to dešava, pomislimo da možemo sa sigurnošću da mislimo da ne vredi više čekati zaključke samo zato što smo rešili da stanemo na pola puta koji nas do njih vodi.
Siprijano Algor je brzo prošao kroz Zelenu zonu, nijednom nije pogledao polja, jednolični predeo prekriven plastenicima, koji su sami po sebi neprozirni, a pritom još i umrljani prljavštinom, uvek je u njemu izazivao tegobu, a zamislite tek danas, s obzirom na to kakvo je njegovo trenutno raspoloženje, kako bi na njega delovala ta pustopoljina. Kao neko ko je jednom zadigao osveštanu haljinu neke svetice sa oltara da vidi da li se oslanja na ljudske noge ili na par neotesanih kočića, već dugo naš grnčar ne mora da odoleva iskušenju da zaustavi kamionet i da proveri da li se ispod tih folija zaista gaje pravo voće i povrće, s plodovima koji mogu da se pomirišu, opipaju i zagrizu, sa lišćem, lukovicama i mladicama koje se mogu skuvati, začiniti i staviti na tanjir, ili je upravo zbog te žalobne spoljašnje zamagljenosti sve što je unutra raslo, šta god to bilo, bilo nepopravljivo veštačko. Nakon Zelene zone, naš grnčar je krenuo sporednim putem, pored kojeg su bili neki jadni ostaci šumskog rastinja, zaparložene njive, potok mutne i smrdljive vode, zatim su se iza jedne krivine ukazale ruševine tri kuće bez prozora i vrata, s poleglim krovovima i čiju je unutrašnjost proždirala šikara koja uvek džiglja iz ruševina, kao da je tamo sve vreme bila i čekala svoj trenutak, od trenutka postavljanja temelja. Malo dalje počinjalo je naselje, zapravo jedna ulica koja ga je presecala napola i nekoliko uličica koje su na nju izbijale, jedan trg nepravilnog oblika koji se širio samo na jednu stranu, sa jednim pokrivenim bunarom, pumpom za vodu i velikim gvozdenim točkom, u senci dva visoka platana. Siprijano Algor mahnu nekolicini muškaraca koji su razgovarali, ali ovoga puta se pri povratku iz Centra nije zaustavio, kao što je obično činio kada je isporučivao robu, u ovakvom jednom trenutku nije čak ni znao šta bi mu prijalo, ali svakako ne razgovor, makar i sa komšijama. Grnčarnica i kuća u kojoj je živeo s ćerkom i zetom nalazila se na drugom kraju sela, gde su već počinjale njive, udaljene od poslednjih kuća. Na ulasku u selo Siprijano Algor usporio je kamionet, ali sada je vozio još sporije, u ovo doba ćerka je sigurno već završavala s pripremom ručka, Šta da radim, da li odmah da joj kažem, ili posle jela, pitao se, Bolje kasnije, ostaviću kamionet ispod nadstrešnice za drva, njoj neće pasti na pamet da proverava da li nešto nosim, danas i nije pazarni dan, tako da bismo mogli da jedemo na miru, odnosno, ona će jesti na miru a ne ja, a zatim ću joj ispričati šta mi se desilo, ili možda kasnije, tokom popodneva, dok budemo radili, jer ne zna se šta je gore, da to sazna pre ručka, ili odmah posle. Kraj sela je bio na jednoj dugoj krivini, iza poslednje kuće video se u daljini crni dud visok najmanje desetak metara, i tu se nalazila grnčarnica. Vino je natočeno, treba ga popiti, reče Siprijano Algor s umornim osmehom, i pomisli kako bi bolje bilo da može da ga ispljune. Skrenuo je nalevo, blagom uzbrdicom koja je vodila prema kući, kada je bio na pola puta, trubnuo je tri puta da najavi svoj dolazak, kao što je uvek činio, jer bi se ćerka začudila ako danas to ne bi uradio.
Kuća i grnčarnica podignute su na tom prostranom placu, verovatno nekadašnjem guvnu ili saborištu, u čijem središtu je grnčar, deda Siprijana Algora, koji se isto tako zvao, odlučio jednog davnog dana, o čemu nije ostalo ni zapisa ni uspomene, da zasadi dud. Peć, koja se nalazila malo po strani, već je bila plod modernizacije koju je sproveo otac Siprijana Algora, koji se isto tako zvao, zamenila je prethodnu, prastaru, da ne kažemo primitivnu peć, koja je, spolja gledano, imala oblik dva trupca kupastog oblika naslaganih jedan na drugi, s tim da je gornji bio manji od donjeg, i čijeg se postanka takođe više niko ne seća. Na njenim starim trošnim temeljima podignuta je sadašnja peć, ova u kojoj je ispečena isporuka od koje je Centar preuzeo samo polovinu, i sada, već hladna, čeka da je ponovo napune. Siprijano Algor je preterano pažljivo parkirao kamionet ispod nadstrešnice, između dve gomile suvog drveta, a zatim je pomislio kako bi mogao da obiđe peć i tako kupi još neki minut, ali nedostajao mu je razlog, nedostajalo mu je opravdanje, jer sada peć nije gorela kao ranije kad bi se vraćao, u tim prilikama je zagledao unutrašnjost peći i procenjivao temperaturu po boji usijane gline, da li je tamnocrveno već prešlo u boju višnje, ili boja višnje u narandžastu. Zastao je tamo, kao da je negde usput izgubio volju, ali ćerkin glas ga je naterao da se pomeri, Zašto ne ulaziš, ručak je spreman. Začuđena njegovim odugovlačenjem, Marta se pojavila na vratima, Hajde, dođi, ohladiće se ručak. Siprijano Algor uđe, poljubi ćerku i zatvori se u kupatilo, koje je dozidano dok je on još bio dečačić, i koje već dugo vapi za proširenjem i prepravkom. Pogledao se u ogledalu i nije ugledao nijednu novu boru na licu, Sigurno mi se stvorila unutra, pomisli, zatim pusti vodu, opra ruke i izađe. Jeli su u kuhinji, za jednim velikim stolom koji je pamtio i srećnije dane i brojnije skupove. Otkad je umrla Martina majka, Žušta Izaška, o kojoj verovatno više neće biti mnogo reči u ovoj priči, ali čije ime ostaje ovde zabeleženo jer prezime već znamo, njih dvoje obeduju na jednom kraju stola, otac na čelu, Marta na upražnjenom majčinom mestu i Marsal naspram nje, kada je tu. Kako si prošao, upita Marta, Dobro, kao i obično, odgovori otac zabivši nos u tanjir, Zvao je Marsal, Je l’, i šta je rekao, Da je razgovarao s tobom o selidbi u Centar kada bude unapređen u stalnog čuvara, Da, pričali smo o tome, Nije mu bilo pravo što si ponovo rekao da ne pristaješ, U međuvremenu sam bolje promislio, mislim da će to biti dobro rešenje za vas dvoje, Šta te je nateralo da se tako najednom predomisliš, Zar ne želiš da radiš u grnčarnici do kraja života, Ne, iako volim taj zanat, Moraš da ideš za svojim mužem, danas-sutra imaćeš decu, tri generacije koje je glina othranila više je nego dovoljno, A da li bi se i ti preselio s nama u Centar, da ostaviš grnčarnicu, upita Marta, Da ostavim sve ovo, ni govora, ne dolazi u obzir, Hoćeš da kažeš da ćeš sve sam da radiš, da kopaš glinu, da je mesiš, da radiš za stolom i za točkom, da pališ peć, da je puniš, prazniš, čistiš, a zatim sve tovariš u kamionet i nosiš da prodaješ, samo da ti kažem da je i do sad sve bilo prilično teško uprkos Marsalovoj pomoći, koji je doduše retko tu, Naći ću već nekoga ko će mi pomoći, ima u selu dovoljno mladića, I sam znaš da niko više ne želi da bude grnčar, oni kojima njiva dojadi idu da rade u fabrikama u Industrijskoj zoni, ne ostavljaju zemlju zbog gline, Razlog više da digneš ruke od ovoga, Nemoj misliti da ću te ostaviti ovde samog, Svrati ponekad, Tata, zaboga, ozbiljno ti govorim, I ja takođe, ćero.
Marta ustade da promeni tanjire i da posluži supu, koju su obično jeli na kraju. Otac ju je pratio pogledom i premetao po glavi, Sad sam sve zabrljao ovim razgovorom, bolje bi bilo da joj odmah ispričam. Nije joj ispričao, najednom je ćerka ponovo imala osam godina, i on joj je govorio, Obrati pažnju, to je kao kad tvoja mama mesi hleb. Zatim je mesio komad gline napred-nazad, pritiskao ga je i razvlačio jastučićem dlana, zatim ga bacao na sto, nabijao, pritiskao, pa sve iznova, jednom, dvaput, pa još jedanput, Zašto to radiš, pitala ga je ćerka, Da u glini ne bi ostale gromuljice i mehurići, mora dobro da se zamesi, Pa i hleb, Kod hleba ne smeju da ostanu gromuljice, a mehurići nisu bitni. Odlagao je sabijeni cilindar gline u stranu i počinjao da mesi novi komad, Već je vreme da naučiš, reče, ali onda povuče reč, Kako sam glup, tek ti je osam godina, i dodao, Idi napolje da se igraš, hajde, ovde je hladno, ali ćerka je odgovorila da ne želi da ide, pokušavala je da napravi lutku od jednog komada gline koji joj se lepio za prste jer je bio previše žitak, Taj ti ne valja, bolje probaj s ovim, videćeš da ćeš uspeti, reče otac. Marta ga je uznemireno posmatrala, on nije imao običaj da tako zabije nos u tanjir, kao da misli da će, ako sakrije pogled, sakriti i svoje brige, možda je to zbog razgovora s Marsalom, ali o tome smo već pričali i tada se nije ovako namrgodio, ili je možda bolestan, nešto mi je sav snužden, kao pokisao, onog dana mi je mama rekla, Pazi, nemoj mnogo da vučeš, odgovorila sam joj, Radim samo rukama i pomeram ramena, ostatak tela služi samo kao potpora, Meni si našla da pričaš, mene čak i kosa boli kad sat vremena mesim, To je samo zato što se u poslednje vreme mnogo umaraš, Ili možda zato što starim, Molim te okani se tih priča, mama, ti nisi nimalo stara, a ko je mogao da zamisli da neće proći ni dve nedelje od tog razgovora a ona će već biti mrtva i sahranjena, to su iznenađenja koja smrt priređuje životu, O čemu razmišljaš, tata. Siprijano Algor je obrisao usta salvetom, mašio se čaše kao da će pije, ali ju je vratio na sto ne prinevši je ustima. Hajde, kaži, navaljivala je ćerka, i da bi mu pomogla da otvori srce, upitala ga je, Još se sekiraš zbog razgovora s Marsalom, ili te muči nešto drugo. Siprijano Algor se maši čaše, ispi u cugu ostatak vina, i zbrza odgovor, kao da će reči da mu ispeku jezik, Otkupili su samo polovinu isporuke, kažu da se smanjilo interesovanje za keramiku, da su se u prodaji pojavile plastične imitacije i da ih mušterije radije kupuju, Mogli smo to i da očekujemo, pre ili kasnije to je moralo da se desi, keramika se krnji, lomi, lako se razbija, dok je plastika otporna na sve i niko se ne žali, Razlika je u tome što je keramika kao ljudi, zahteva da se s njom lepo postupa, Plastika takođe, ali sigurno manje, A najgore od svega je što su mi rekli da im više ne isporučujem posuđe dok mi ne naruče, Znači treba da prestanemo da radimo, Ne da prestanemo, jer kad stigne porudžbina moramo da imamo dovoljno na lageru da im istog dana isporučimo, nećemo valjda nakon porudžbine da trčimo da palimo peć, A šta ćemo u međuvremenu da radimo, Da čekamo, da budemo strpljivi, sutra ću malo da procunjam okolo, nešto ću sigurno prodati, Sećaš se kako si to radio i pre dva meseca, nećeš ni sada pronaći mnogo mušterija, Nemoj da me obeshrabruješ, Samo pokušavam da budem realna, i ti si tata maločas rekao, da su tri generacije grnačara više nego dovoljno, Nećeš doživeti da budeš četvrta generacija, preselićeš se u Centar sa svojim mužem, Istina, moraću da idem, ali i ti ćeš ići sa mnom, Već sam ti rekao da me nikada nećeš videti da živim u Centru, Centar nas je do sada hranio otkupljujući plod našeg rada, nastaviće da nas hrani kada se tamo preselimo i kad ne budemo imali više šta da im prodamo, Zahvaljujući Marsalovoj plati, Nije sramota da zet izdržava tasta, Zavisi ko je tast, Tata, nemoj da budeš do te mere sujetan, Nije sujeta u pitanju, Pa šta je onda, Ne mogu da ti objasnim, ali složenije je od sujete, reč je o nečemu drugom, nekoj vrsti stida, ali izvini, svestan sam da nije trebalo to da kažem, Meni je jedino važno da ti ni u čemu ne oskudevaš, Mogao bih da prodajem trgovcima iz grada, samo je pitanje da li će Centar to da mi dozvoli, ako su već smanjili otkup nemaju pravo da mi zabrane da prodajem drugima, Znaš mnogo bolje od mene da trgovci iz grada na jedvite jade uspevaju da opstanu, svi kupuju u Centru, sve više ljudi želi da živi u Centru, E pa ja ne želim, Šta ćeš da radiš ako Centar prestane da nam otkupljuje posuđe i ljudi počnu da koriste plastične sudove, Nadam se da ću umreti pre toga, Mama je umrla pre toga, Umrla je za točkom, radeći, kamo sreće da i ja tako završim, Nemoj da pričaš o umiranju, tata, Samo dok smo živi možemo da pričamo o umiranju, posle je kasno. Siprijano Algor popi još malo vina, ustade, obrisa usta nadlanicom kao da pravila lepog ponašanja ne važe kada više ne sedite za stolom, i reče, Moram da iskopam glinu, na kraju smo zaliha. Već je izlazio kada ga ćerka pozva, Tata, nešto mi je palo na pamet, A šta to, Da zovem Marsala i zamolim ga da razgovara sa šefom nabavke i pokuša da otkrije kakve su namere Centra, da li su porudžbine privremeno smanjene, ili će to potrajati, ti znaš da Marsala njegovi nadređeni cene, Tako barem on tvrdi, Ako tvrdi onda je tako, uzvrati Marta, iznervirana, i dodade, Ali ako ti to nije po volji, neću ga zvati, Zovi ga, zovi ga, to ti je dobra ideja, to je jedino što u ovom trenutku možemo da učinimo, iako sumnjam da će jedan šef bilo koje službe Centra biti spreman da tek tako polaže račune o svom poslovanju jednom drugorazrednom službeniku obezbeđenja, znam ja njih bolje nego on, ne mora čovek tamo da radi da bi shvatio kakav je to soj ljudi, oni misle da su uhvatili boga za bradu, a osim toga, šef nabavke takođe je običan šraf, samo ispunjava naređenja koja dolaze odozgo, može se čak desiti da nas zamajava kojekakvim neosnovanim objašnjenjima, samo da bi se pravio važan. Marta odsluša dugu očevu tiradu do kraja i ne reče ništa. Ako je ocu očigledno bilo stalo da njegova bude poslednja, ona nije htela da mu kvari zadovoljstvo. Pomislila je, tek kada je on izašao, Moram da imam više razumevanja, moram da se stavim na njegovo mesto, da zamislim kako izgleda najedanput ostati bez posla, napustiti kuću, grnčarnicu, peć, život. Naglas ponovi poslednje reči, Napustiti život, i čim je sebe videla na očevom mestu smrklo joj se pred očima i osetila je svu njegovu patnju. Osvrnula se oko sebe i prvi put zapazila da je sve što je okružuje prekriveno glinom, ali ne zaprljano glinom, već da ima njenu boju, boju svih boja koje izlaze iz furune, tragove koje su za sobom ostavile tri generacije što su iz dana u dan prljale ruke u glinenom prahu i vodi, a tamo napolju peć boje žara koji se gasi, toplota koja čili kada se isprazni, kao napuštena kuća koja i dalje strpljivo stoji, čeka, a sutra, ukoliko sve nije otišlo u nepovrat, ponovo će se javiti prvi plamičak, prvi topli dah koji će nežno pomilovati suvu glinu, a zatim, malo-pomalo, zatreperiće vazduh, zasijaće žar, rasplamsaće se oganj, bleštavi sjaj razgorele vatre. Kada jednom odem odavde, više nikada to neću videti, reče Marta, i srce joj se steglo kao da mora da se rastane od najvoljenije osobe, za koju u ovom trenutku nije znala da kaže da li je u pitanju pokojna majka, ogorčeni otac, ili možda čak i muž, da, mogao bi biti i muž, to je nekako najlogičnije, s obzirom na to da mu je žena. Čula je, kao da dopiru iz dubine zemlje, tupe udarce malja koji razbija glinu, međutim zvuk udaraca joj je sada zvučao drugačije, možda zato što je nisu asocirali na uobičajeni rad, već na nemoćni bes pri pomisli da ga više neće biti. Telefoniraću, promrmlja Marta sebi u bradu, ako još budem o tome razmišljala, rastužiću se kao i on. Izašla je iz kuhinje i krenula u očevu sobu. Tamo, na stočiću na kojem je Siprijano Algor upisivao prihode i rashode, stajao je starinski telefon. Okrenula je broj centrale i zamolila da je povežu sa obezbeđenjem. Skoro istog trenutka začuo se hladni muški glas, Služba obezbeđenja, brzina odgovora je nije iznenadila, svi znaju da kada je bezbednost u pitanju, nema vremena za gubljenje, Da li mogu da dobijem službenika obezbeđenja druge klase Marsala Gaša, reče Marta, A ko ga traži, Njegova žena, zovem ga od kuće, Službenik obezbeđenja druge klase Marsal Gašo trenutno je na dužnosti, ne sme da napušta svoje mesto, Ako je tako, molim vas da mu prenesete poruku, Vi ste mu žena, Da, zovem se Marta Algor Gašo, možete proveriti, Onda valjda znate da ne primamo poruke, samo beležimo ko je zvao, Treba samo da mu kažete da se javi kući čim bude u prilici, Da li je hitno, upita glas. Marta malo razmisli, da je baš hitno i nije, niko nije umro, ni peć se nije zapalila, a kamoli prevremeni porođaj, ali na kraju je ipak rekla, Da, donekle je stvarno hitno, Zapisao sam, reče čovek i prekide vezu. Marta uzdahnu umorno i potišteno i vrati slušalicu na mesto, ništa se tu nije moglo, bilo je to jače od njih, obezbeđenje ne bi bilo to što jeste da svoj autoritet ne nabija svima na nos, pa makar to bilo i u ovako beznačajnoj prilici kao što je bila ova, tako banalnoj, tako svakodnevnoj, kad neka žena zove Centar zato što želi da razgovara sa svojim mužem, nije ona prva, a sigurno nije ni poslednja. Kada je Marta izašla na dvorište, zvuk malja više nije dopirao iz zemlje, već odande odakle je i trebalo, iz mračnog dela grnčarnice gde je bila skladištena sveža glina. Zaustavila se na vratima, ali nije ušla, Već sam telefonirala, reče, preneće mu poruku, Nadajmo se da hoće, odgovori otac, i bez dalje priče navali maljem na najveći komad koji je stajao pred njim. Marta se okrete jer je znala da ne bi trebalo da ulazi u prostor koji je otac namerno izabrao kako bi se osamio, ali i zato što je i sama imala posla, nekoliko desetina velikih i malih vrčeva na koje je trebalo zalepiti drške. Ušla je na bočna vrata.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:55 am

Pećina - Jose Saramago 1317130460_www.nevsepic.com.ua_22587

Marsal Gašo je telefonirao predveče, kada je završio svoju smenu. Odgovarao je ženi kratkim i nepovezanim rečima, ne pokazujući nikakvo žaljenje, uznemirenost ili razočaranje zbog nepovoljnog poslovnog obrta koji je njegov tast doživeo. Glas mu je zvučao odsutno, kao da misli na nešto drugo, govorio je, Da, a da, aha, tako je to, pretpostavljam da je to normalno, ići ću čim budem mogao, nije baš uvek tako, svakako, sigurno, to mi je jasno, ne moraš da ponavljaš, i završio je razgovor jednom napokon potpunom rečenicom, ali koja nije bila vezana za temu razgovora, Ne brini ništa, neću zaboraviti da svratim u kupovinu. Marti je bilo jasno da muž nije sam, da je okružen kolegama, možda mu je tu čak i neki šef koji je došao da pregleda spavaonicu, pa zato nije mogao otvoreno da razgovara, da ne bi privukao neprijatnu, ili čak opasnu znatiželju. Organizacija Centra bila je osmišljena i postavljena prema strogoj podeli dužnosti i funkcija, koje, iako nisu bile niti su mogle biti potpuno izolovane od drugih, svaka za sebe, koje je često teško bilo razdvojiti i definisati, mogle su međusobno da opšte. Jasno je da običan čuvar druge klase, kako po osobenoj prirodi svoje dužnosti, tako i po niskom položaju koji zauzima u sistematizaciji podređenog osoblja, što neminovno proizilazi jedno iz drugog, nije dovoljno sposoban, u opštem smislu, da sasvim dobro prepozna i nasluti finese i nijanse te vrste, koje su zapravo jedva uhvatljive, ali Marsal Gašo, iako nije bio baš najoštroumniji među ljudima svog kova, imao je ambiciju koja ga je gurala napred, svoj cilj da bude unapređen u čuvara koji stanuje u Centru, a kasnije, naravno, i u čuvara prve klase, mada ne znamo kuda će ga to odvesti u skorijoj budućnosti, a još manje u daljoj, ako je uopšte bude imao. Zahvaljujući tome što je od prvog dana kada se zaposlio u Centru držao dobro otvorene i uši, bio je u stanju da za kratko vreme nauči kada je najpogodniji trenutak da se priča, ili ćuti, ili da se pravi lud. Nakon dve godine braka Marta smatra da dobro poznaje muža koji joj je zapao u igri uzimanja i davanja na koju se gotovo uvek svodi bračni život, posvećuje mu svu svoju supružansku pažnju, ne bismo se ustezali, da je u interesu naše priče, da se udubimo u njen unutrašnji svet, odgovarajući s punim žarom da ga voli, ali ona nije jedna od onih žena koje same sebe zavaravaju, iako je čak moguće, ako baš hoćemo da idemo tako daleko, da bi ona naposletku priznala da joj muž ponekad deluje kao isuviše promišljen, da ne kažemo proračunat, ako uopšte smemo da se usudimo da se u svom istraživanju bavimo negativnim stranama jedne ličnosti. Bila je ubeđena da mu razgovor nije prijao, da već sada brine o ishodu susreta sa šefom nabavke, ali ne zbog stidljivosti ili skromnosti potčinjenog, jer je Marsal Gašo uvek s ponosom izjavljivao da ne voli da privlači pažnju na sebe ukoliko se ne radi o poslu, a pogotovo, dodaće neko ko smatra da ga poznaje, kada se radi o stvarima koje mu ne idu naruku. Uostalom, ta dobra ideja koju je Marta imala bila je dobra samo zato što je u onom trenutku, kako je njen otac rekao, bila jedina moguća. Siprijano Algor je bio u kuhinji, nije mogao da čuje delove razgovora, razbijene i nepovezane, koje je zet izgovarao, ali kao da ih je sve pročitao, i popunio praznine na ćerkinom snuždenom licu, kada je, posle jednog dugog minuta, ona izašla iz sobe. I pošto nije vredelo umarati jezik za tako malo, nije gubio vreme da je upita, I šta bi, a ona je morala da saopšti već znano, Razgovaraće sa šefom nabavke, a ni Marta nije morala da se zamara da to izgovori, dovoljna su bila dva pogleda. Takav je život, prepun reči koje ničemu ne služe, ili koje su služile a više ne služe, svaka koju budemo izgovorili oduzeće mesto drugoj, zaslužnijoj, ali ne toliko sama po sebi, već zbog posledica koje nosi njeno izricanje. Večera je protekla u tišini, isto tako protekla su i naredna dva prazna sata ispred televizora, a onda je, u neko doba, kao što se često dešavalo poslednjih meseci, Siprijano Algor zaspao. Čelo mu je bilo namršteno, kao da je ljut, kao da, čak i dok spava, sebe prekoreva što se tako lako predao snu, dočim bi bilo mnogo primerenije i priličnije da usled razdražljivosti i nezadovoljstva bude budan i danju i noću, nezadovoljstvo zbog nepravde koju je pretrpeo, a razdražljivost da mu olakša patnju. Ležeći tako, bespomoćno, sa glavom zavaljenom unazad i poluotvorenim ustima, nesvestan sebe, bio je dirljiva slika i prilika bespomoćnosti, kao bušna vreća iz koje se usput rasulo sve što je u njoj bilo. Marta je nežno, s naklonošću, posmatrala oca, i stalno joj se motalo po glavi, Ovo je moj stari otac, što je svakako opravdano preterivanje nekoga ko je tek na pragu zrelog doba, za čoveka od šezdeset i četiri godine, iako je duhom malo klonuo kao što se da primetiti, ne može se, tek tako nepromišljeno, reći da je star, možda je to bio običaj u nekim drugim vremenima kada su zubi počinjali da ispadaju oko tridesete a prve bore da se pojavljuju oko dvadeset i pete, a sada starost, ona prava, neumitna, ona od koje se više ne može pobeći, niti se može prikriti, počinje tek od osamdesete, da bi zaslužila ime kojim nazivamo vreme opraštanja od života. Šta će biti s nama ako Centar prestane da otkupljuje, za koga ćemo praviti posuđe kad već Centar diktira ukus tržišta, pitala se Marta, nije šef nabavke odlučio da prepolovi porudžbinu, naređenje je došlo odozgo, od njegovih pretpostavljenih, od nekoga kome je potpuno svejedno hoće li na svetu biti jedan grnčar više ili manje, ovo što se desilo verovatno je samo prvi korak, a sledeći će biti da potpuno prestanu da kupuju našu robu, moramo biti spremni za tu strahotu, da, spremni, ali baš bih volela da znam kako neko može da se pripremi da dobije maljem po glavi, i šta kad Marsal bude unapređen i budemo mogli da živimo u Centru, šta ću s tatom, kako da ga ostavim ovde u ovoj kući i bez posla, ne dolazi u obzir, ne dolazi u obzir, komšije će reći da sam izrod, još gore, ja ću tako misliti o sebi, sve bi bilo drugačije da je mama još živa, jer, suprotno onome što se obično govori, dve slabosti ne čine veću slabost, već stvaraju novu snagu, verovatno nije tako niti je ikada bilo, ali ima situacija kada bi dobro bilo da je tako, ne, dragi tata, ne, Siprijano Algore, kada ja pođem odavde ići ćeš i ti, makar te vukla na silu, ne sumnjam da je jedan muškarac u stanju da živi sam, ali ubeđena sam da počinje da kopni istog trenutka kada zatvori za sobom vrata svoje kuće. Kao da ga je neko naglo prodrmao za ruku, ili kao da je čuo da se priča o njemu, Siprijano Algor naglo otvori oči i ispravi se na stolici. Protrljao je lice rukama i sa zbunjenim izrazom deteta uhvaćenog na delu, promrmljao, Izgleda da sam zadremao. Uvek je to ponavljao, Izgleda da sam zadremao, kada bi se prenuo iz svojih kratkih snova ispred televizora. Ali ova noć je bila drugačija od ostalih, zato je morao da doda, Bilo bi mnogo bolje da se nisam ni probudio, progunđa, u snu sam barem bio grnčar koji ima posla, S tom bitnom razlikom što posao koji radimo u snu ne ostavlja ništa iza sebe, reče Marta, Isto kao i na javi, radiš, radiš i radiš, i jednog dana se preneš iz tog sna ili košmara i kažu ti da to što si radio ne služi ničemu, Služilo je, tata, služilo je, Kao i da nije, Danas nam je bio loš dan, sutra ćemo razmisliti na miru, razmislićemo kako da se izvučemo iz problema u koje su nas uvalili, Bogami hoćemo, razmislićemo. Marta priđe ocu, nežno ga poljubi, Idi lezi, hajde, i lepo spavaj, odmori tu glavicu. Siprijano Algor zastade na vratima sobe, okrete se, kao da je na trenutak oklevao i zatim reče, kao da uverava samog sebe, Možda će Marsal telefonirati sutra ujutru, možda će nam preneti dobru vest, Ko zna, tata, ko zna, odgovori Marta, rekao mi je da će dati sve od sebe, tako je odlučio.
Marsal nije telefonirao sutradan. Prošao je ceo dan, bila je sreda, prošao je i četvrtak, prošao i petak, i subota i nedelja, i tek u ponedeljak, skoro nedelju dana posle fijaska sa posuđem, telefon je ponovo zazvonio u kući Siprijana Algora. Uprkos onome što je sebi obećao, grnčar nije krenuo okolo da traži nove kupce. Prekraćivao je svoje duge sate sitnim poslovima, od kojih su neki bili potpuno izlišni, kao na primer detaljan pregled i čišćenje peći, uzduž i popreko, iznutra i spolja, mic po mic, ciglu po ciglu, kao da je sprema za najveće pečenje otkad je napravljena. Zamesio je komad gline koji je ćerki bio potreban, ali za razliku od predanosti kojom je čistio peć, ovo je uradio ofrlje, tako da je Marta kriomice morala da je premesi da bi nestale gromuljice. Iscepao je drva, počistio guvno, a tokom popodneva, kada je više od tri sata sipila dosadna kiša koju su nekada zvali sitna kiša, sve vreme je sedeo na jednom trupcu ispod nadstrešnice, zureći čas preda se kao neki slepac koji zna da neće progledati ako okrene glavu na drugu stranu, čas posmatrajući svoje dlanove, kao da u njihovim linijama, u njihovim ukrštanjima, traži neki put, najkraći ili najduži, a da li ćemo krenuti jednim ili drugim uglavnom zavisi od toga koliko nam se žuri da stignemo, ne zaboravljajući pritom one slučajeve kada nas neko ili nešto gura, a da ne znamo ni zašto ni kuda. Tog popodneva, kad je stala kiša, Siprijano Algor se spustio stazom koja vodi na put, ne primećujući da ga kći posmatra s vrata grnčarnice, ali niti je on osećao potrebu da kaže kuda ide, niti ona da čuje njegov odgovor. Tvrdoglav čovek, pomisli Marta, trebalo je da krene kamionetom, svakog časa ponovo može da počne kiša. Bilo je to prirodno, Martina briga je bila sasvim prirodna, kao što se i očekuje od ćerke, jer, uistinu, ma koliko da se vekovima preterivalo sa suprotnim iskazima, nebu se nikada nije moglo previše verovati. Ovoga puta, međutim, čak i da kiša ponovo počne da sipa iz jednoličnog sivila koje prekriva i okružuje zemlju, neće to biti neki pljusak, seosko groblje je vrlo blizu, nalazi se na kraju jedne od poprečnih ulica koje izlaze na put, a Siprijano Algor, uprkos svojim godinama koje su ni tamo ni ovamo, još uvek ima dug i brz korak kojim mladi idu kad im se žuri. Star ili mlad, bolje da ga danas to niko ne pita. Zaista ne bi ni bilo pametno da mu Marta savetuje da krene kamionetom, jer na groblja, pogotovo na ova seoska, poljska, bukolička, uvek treba da idemo peške, ne zbog nekog kategoričkog imperativa ili nekog onostranog razloga, već iz poštovanja prema najobičnijim ljudskim pogodnostima, uostalom toliki ljudi idu na hodočašće peške da se poklone cevanici nekog sveca, kako bi se drugačije i moglo ići tamo gde unapred znamo da nas očekuje naše vlastito sećanje, a možda i poneka suza. Siprijano Algor će kratko postajati kraj ženinog groba, ali ne da bi izgovorio nekoliko molitvi koje je već zaboravio, niti da je zamoli, da se tamo u svom večnom boravištu, ako su je toliko visoko uznele njene vrline, založi za njega kod onoga za koga neki tvrde da je svemoguć, već da se pobuni da nije pravo, Žušta, to što su mi uradili, rugali su se mom radu i radu naše kćeri, kažu da je prestalo interesovanje za keramičko posuđe, da ga više niko ne želi, što znači da smo i mi postali suvišni kao okrnjen čorbaluk koji ne može da posluži ni kao nokšir, živela si u srećnije vreme. Na uzanim zemljanim stazicama zadržava se voda u malim barama, trava džiglja na sve strane, za manje od sto godina više se neće znati ko leži ispod tih kaljavih humki, pa čak i ako se bude znalo, pitanje je da li će to ikoga više i zanimati, mrtvi su, neko je to već rekao, kao okrnjeni tanjiri koje ne vredi krpiti, ili, drugim rečima, krnjotine sećanja i tuge. Siprijano Algor priđe ženinom grobu, tri godine već počiva ona tamo dole, tri godine je nigde nema, ni u kući, ni u grnčarnici, ni u krevetu, ni u hladu crnog duda, niti pod žarkim suncem, ni za stolom, ni za točkom, ne skuplja pepeo koji je pao sa rešetke, niti okreće komade koji se suše, ne ljušti krompir, ne mesi glinu, ne kaže, Tako je to Siprijano, život je uvek kratak, a nekima još kraći, ne možemo se požaliti. Siprijano Algor se nije zadržao duže od tri minuta, bio je dovoljno pametan da mu nije trebalo reći da nije važno stajati tamo, s molitvama ili bez njih, pogleda uprtog u grob, važno je bilo da dođe, važan je put koji je prešao, prevaljeno rastojanje, ako se namerno zadržavaš, znači da si usredsređen na sebe ili, još gore, da očekuješ da te drugi vide. U poređenju sa munjevitom brzinom misli, koja se kreće pravolinijski čak i kada se čini da je skrenula s puta, kao što smatramo, jer ne shvatamo da misao, trčeći u jednom pravcu, zapravo hrli u svim pravcima, dakle u poređenju s njom, sirotoj reči uvek treba dozvola da za sobom povuče drugu, i opet neprestano posrće, okleva, zamajava se kružeći oko nekog prideva, glagolskog vremena koje je iskrslo a da ga subjekat nije najavio, to je verovatno razlog zašto Siprijano Algor nije imao vremena da kaže ženi sve što je mislio, ono da nije pravedno, Žušta, to što su mi uradili, ali vrlo je verovatno da je ovo mrmljanje koje sada čujemo, dok ide ka izlazu iz groblja, jeste upravo ono što joj nije rekao. Već je bio zaćutao kada se mimoišao sa jednom ženom u crnini koja je ulazila, tako je oduvek bilo, jedni dolaze, drugi odlaze, ona reče, Dobro veče, gospodine Siprijano, takvo ophođenje može se objasniti kako razlikom u godinama, tako i seoskim običajima, a on uzvrati, Dobro veče, to što nije spomenuo njeno ime ne znači da ga nije znao, već zato što je pomislio da ta žena u dubokoj crnini u žalosti za mužem neće imati udela u maglovitim događajima koji će uslediti, niti u odnosu koji će iz njih proizići, iako je sasvim sigurno da ona, makar, namerava da sutra svrati u grnčarnicu i kupi krčag, i kao što smo najavili, Sutra ću svratiti da kupim krčag, ali nadam se da će biti bolji od ovog, čija mi je ručka ostala u ruci kada sam ga podigla, razbio se u paramparčad i iskvasio svu kuhinju, možete zamisliti kako je to izgledalo, mada, istini za volju, već je jadan bio odslužio svoje, a Siprijano Algor odgovori, Nema potreba da dolazite u grnčarnicu, ja ću vam doneti novi krčag u zamenu za stari, koji se razbio, ne morate ništa da platite, kuća časti, Da ne kažete vi to samo zato što sam udovica, upita žena, Ne, taman posla, to je samo poklon, ništa više, imamo toliko krčaga da možda nikada nećemo uspeti ni da ih prodamo, Ako je tako, onda vam se od srca zahvaljujem, gospodine Siprijano, Nema na čemu, Novi krčag nije mala stvar, Tako je, ali ništa više od toga, samo stvar, Vidimo se onda sutra, čekaću vas, i hvala vam još jednom, Vidimo se sutra. Elem, budući da se misli kreću u svim pravcima, kao što smo maločas podrobno objasnili, a zajedno s njima i osećanja, ne treba da nas čudi što je zadovoljstvo udovice što će dobiti novi krčag na poklon bio razlog da se na trenutak ublaži teskoba koja ju je nagnala da izađe iz kuće jednog tako sumornog popodneva da bi obišla poslednje boravište svog muža. Naravno da, iako je još vidimo kako stoji na grobljanskoj kapiji, verovatno razgaljena u dubini svoje domaćičke duše neočekivanim poklonom, neće propustiti da ode tamo gde je zovu žalost i dužnost, ali možda naposletku, kada se tamo nađe, neće plakati onoliko koliko je naumila. Tiho je padala tama, palile su se prve utuljene svetiljke u obližnjim kućama, ali sumrak će potrajati još taman toliko kako bi žena mogla bez straha od anđama i ukletih duša da očita svoj očenaš ili bogorodice djevo, počivaj u miru, nek ti je laka zemlja.
Kada je Siprijano Algor stigao do poslednje kuće u selu i pogledao u pravcu grnčarnice, video je kako se upalilo svetlo ispred kuće, jedna stara lampa od metala koja visi iznad ulaznih vrata, i, iako je svake noći redovno pale, ovoga puta je osetio neki spokoj u srcu koji ga je malo razgalio, kao da mu je kuća govorila, Evo čekam te. Skoro neosetne, donesene nevidljivim vazdušnim strujama koje talasaju vazduh, nekoliko sićušnih kapljica poškropile su mu lice, uskoro će nebesko sito ponovo početi da seje svoje vodeno brašno, Po ovoj vlazi ne znam kako će nam se osušiti glina. Da li pod uticajem blagosti sumraka, ili kratke i setne posete groblju, ili čak, što bi predstavljalo zadovoljstvo izazvano sopstvenom darežljivošću, jer je ženi u crnini obećao da će joj pokloniti novi krčag, Siprijano Algor je, u ovom trenutku, zaboravio da mu posao visi o koncu, zaboravio je i na strah da će ga uskoro izgubiti. U ovakvim trenucima, kada gaziš po raskvašenoj zemlji i prvi sloj neba ti je tako blizu glave, naprosto te više ne dotiču besmislice kao što su nalog da povučeš pola robe, ili da će te ćerka uskoro napustiti. Grnčar stiže do vrha uspona i duboko udahnu. Oslikavajući se na neprovidnom zastoru tmastih oblaka, kao što mu ime nalaže, crni dud je bio crn da crnji ne može biti. Svetlost lampe nije dopirala do krošnje, nije čak ni okrznula lišće s najnižih grana, samo slabašna svetlost lagano klizi po zemlji i jedva da dotiče debelo stablo drveta. Tu je stara kućica za pse, već godinama prazna, otkad je njen poslednji stanovnik izdahnuo u Žustinom naručju, a ona kazala mužu, Ne želim više nikada da imam psa. Na mračnom otvoru kućice nešto je zasvetlucalo i namah nestalo. Siprijano Algor htede da vidi šta je u pitanju, približio se nekoliko koraka i sagnuo da zaviri u kućicu. Unutra je bio mrkli mrak. Shvatio je da telom zaklanja svetlost lampe i malo se izmakao. Bile su to dve iskre, dva oka, jedan pas, ili genetka, ali verovatnije je pas, pomisli grnčar, i verovatno je u pravu, jer se vučja sorta više i ne pamti u ovim krajevima, a mačje oči, bilo da je reč o pitomim ili divljim, kao što svaki čovek mora da zna, to su zaista mačje oči, u najboljem slučaju, mada bismo u najgorem slučaju mogli da ih pobrkamo s mladunčetom tigra, jer odrastao tigar sigurno ne bi mogao da stane u jednu takvu kućicu. Kada je ušao u kuću, Siprijano Algor nije pominjao ni mačke ni tigrove, niti je spomenuo odlazak na groblje, a što se tiče onog krčaga koji će pokloniti ženi u crnini, svakako nije ni vreme ni mesto da to pominje, Tu je neko kuče napolju, nakratko zaćuta, kao da očekuje odgovor, i dodade, Ispod duda, u kućici. Marta se upravo bila okupala i presvukla, sela je malo da predahne pre nego što počne da sprema večeru, tako da nije baš bila raspoložena da razmišlja o mestima kuda prolaze i gde se zavlače odbegli ili napušteni psi u svojim lutanjima, Pusti ga, ako ne voli noću da luta, sutra će otići, reče, Ima li tu nešto od hrane što bih mogao da mu dam, upita otac, Ima ostataka od ručka, nešto hleba, a voda mu neće trebati, već je dovoljno napadala s neba, Odneću mu, Kako god hoćeš, tata, ali znaj da ga se više nećemo otarasiti, I meni se čini, da sam na njegovom mestu ostao bih ovde. Marta preruči ostatke hrane u stari tanjir koji joj je stajao ispod ognjišta, udrobi malo bajatog hleba i preli sve to s malo supe, Evo ti, ali samo da znaš da je ovo tek početak. Siprijano Algor uze tanjir i već je iskoračio iz kuhinje kada ga ćerka upita, Sećaš se šta je mama rekla kad je Konštante uginuo, da ne želi više psa u kući, Naravno da se sećam, ali mogao bih se zakleti da kad bi ona bila živa ne bih ja sada nosio ovaj tanjir psu kojeg ona ne želi, odgovori Siprijano Algor i izađe ne čuvši da je ćerka promrmljala, Verovatno si u pravu. Kiša je ponovo počela da pada, ona ista sitna kiša od koje ne može ni da se pokisne, vodeni prah koji pleše vazduhom i zamagljuje vid, pa se čak činilo da je beličasta peć krenula na neku drugu stranu, a što se kamioneta tiče, više je ličio na neku sablasnu kočiju nego na savremeno motorno vozilo, iako nije od novijih modela, kao što nam je već poznato. Ispod crnog duda voda se na mahove slivala sa lišća u krupnim kapima, čas jedna, pa malo kasnije druga, bez reda, kao da zakoni hidraulike i dinamike tečnosti, koji još uvek važe van nepouzdanog kišobrana krošnje, ovde ne važe. Siprijano Algor ostavi tanjir sa hranom na zemlji, povuče se tri koraka unazad, ali pas nije izašao iz skrovišta. Nemoguće je da nisi gladan, reče grnčar, ili si jedan od onih pasa koji drže do sebe, možda nećeš da vidim koliko si izgladneo. Sačekao je još minut i zatim se povukao u kuću, ali je samo pritvorio vrata. Kroz otvor nije moglo baš dobro da se vidi, ali ipak uspeo je da razazna crnu priliku kako izlazi iz kućice i prilazi tanjiru, takođe je mogao da prepozna da je u pitanju pas, bio je to pas, a ne vuk ili mačka, prvo je pogledao prema kući a tek potom spustio glavu da jede, kao da je pomislio da duguje to poštovanje onom ko je došao po kiši, uprkos nevremenu, da mu utoli glad. Siprijano Algor zatvori vrata i uputi se ka kuhinji, Jede, reče, Ako je bio izgladneo, sigurno je već sve smazao, odgovori Marta kroz smeh, Vrlo moguće, nasmeja se i otac, ako su današnji psi isti kao oni negdašnji. Večera je bila jednostavna i uskoro se našla na stolu. Kada su bili pri kraju, Marta reče, Još jedan dan bez vesti od Marsala, nije mi jasno zašto se ne javlja, da kaže barem jednu reč, jedna obična reč bila bi dovoljna, niko od njega ne traži da drži govor, Možda još nije uspeo da porazgovara sa šefom, Onda neka nam barem to kaže, Nije njemu tamo baš lako, znaš to vrlo dobro, reče grnčar, iznenađujuće pomirljivim tonom. Ćerka ga pogleda iznenađena više tonom nego rečima, Nemaš baš običaj da opravdavaš i podržavaš Marsala, reče, Baš mi je drag, Možda jeste, ali ne uzimaš ga za ozbiljno, Ako nekog ne mogu da uzmem za ozbiljno to je onaj čuvar u koga se izmetnuo onaj fini i simpatični mladić koga sam poznavao, Sada je fini i simpatičan čovek, a biti čuvar nije ništa manje časno i pošteno od bilo kojeg drugog zanimanja, Ne bih baš rekao da je kao bilo koje drugo, U čemu je razlika, Razlika je u tome što je tvoj Marsal, kakvog ga danas znamo, pravi čuvar, čuvar od glave do pete, a bojim se da je čuvar i u srcu, Tata, molim te, ne možeš tako da govoriš o mužu svoje ćerke, U pravu si, izvini, danas ne bi trebalo da bude dan za grdnju i opanjkavanja, Zašto baš danas, Bio sam na groblju, obećao sam novi krčag jednoj komšinici, a došao nam je i pas, a sve su to značajni događaji, Kakva je to priča o krčagu, Ostala joj je ručka u ruci i krčag se razbio u paramparčad, To se dešava, ništa nije večno, Ali ona je bila dovoljno pristojna da prizna da je krčag već bio odslužio svoje, i zato sam mislio da je stoga zaslužila da joj poklonim novi, recimo da je stari imao neku fabričku grešku, a ne moramo ništa ni da kažemo, poklon je poklon, ne treba ga pravdati, A ko je ta komšinica, Izaura Eštudioza, ona što joj je muž umro pre nekoliko meseci, Ona je mlada žena, Nemam nameru da se ponovo ženim, ako si na to mislila, Ako sam i mislila, nisam toga bila svesna, ali možda bi trebalo, tako ne bi ostao ovde sam, kad već odbijaš da se preseliš s nama u Centar, Opet ti kažem da nemam nameru da se ženim, a pogotovo ne s prvom na koju naletim, a uostalom molio bih te da mi ne kvariš veče, Izvini, to mi nije bila namera. Marta ustade i pokupi tanjire i pribor, presavi stolnjak i salvete, grdno se vara onaj ko smatra da su grnčarskom zanatu, čak i kada se radi o izradi grubog posuđa, kao što je ovde slučaj, čak i kada se obavlja u jednom malom i neuglednom selu, kao što se već dalo pretpostaviti da je takvo, strani prefinjenost i fini maniri kojima se odlikuju današnje više klase, koje su već zaboravile ili nikad nisu ni saznale za sirovost svojih čukundeda i divljaštva njihovih čukundeda. Ovi Algorovi su svet koji lako usvaja ono čemu ga uče i kadri su da to znanje kasnije usavrše, a Marta, kao najmlađi izdanak porodice, i samim tim u najboljem položaju, zahvaljujući napretku porodice, već je imala tu sreću da se školuje u gradu, jer veliki urbani centri svakako imaju izvesnu prednost u odnosu na sela. A to što se na kraju posvetila grnčarstvu bilo je pod uticajem svesne i očigledne sklonosti za modelovanje, iako je na njenu odluku uticala i činjenica da u porodici nema muških potomaka koji bi nastavili tradiciju, a ne treba zanemariti i treći, možda i najvažniji razlog, a to je ljubav dece prema roditeljima koja joj nikad ne bi dopustila da prepusti svoje roditelje na milost i nemilost sudbini kada ostare. Siprijano Algor uključi televizor, ali ga ubrzo ugasi. Da ga je neko u tom trenutku pitao šta je video i čuo između ta dva čina, paljenja i gašenja aparata, ne bi znao šta da odgovori, ali ako bi mu neko postavio drugačije pitanje, on bi odbio da odgovori, O čemu razmišljaš kad si tako odsutan. Rekao bi, Šta ti pada na pamet, nisam odsutan, rekao bi to samo da ne bi morao da prizna da je zaokupljen detinjastom brigom za psa, da li se dobro smestio u kućici, da li je, kad je utolio glad i povratio snagu, nastavio put u potrazi za boljom hranom ili gazdom koji živi na mestu koje je manje izloženo vetrovima i kiši. Idem u sobu, reče Marta, već neko vreme odlažem šivenje, ali danas ću morati, Neću ni ja dugo, reče otac, umoran sam iako ništa nisam radio, Mesio si, pregledao si peć, nešto si ipak radio, Znaš vrlo dobro kao i ja da ona glina mora da se premesi, a peći ne treba nikakvo održavanje, pogotovo ne islužene dadilje, Dani su svi isti, ali sati nisu, kada se dan završi on uvek ostavi za sobom svoja dvadeset i četiri puna sata, čak i kada su bili prazni, ali to nije slučaj ni sa tvojim satima ni sa tvojim danima, Marta, mudrica za koju vreme nema tajni, reče otac, i poljubi je u čelo. Ćerka mu uzvrati nežnost i reče s osmehom, Ne zaboravi da obiđeš svog psa, Za sada je to samo pas koji je ovde došao i nabasao na kućicu u koju je mogao da se skloni od kiše, možda je bolestan ili povređen, možda na ogrlici ima gazdin broj telefona, možda pripada nekom iz sela, možda su ga tukli pa je pobegao, ako je sve to tako, sutra ujutru više neće biti ovde, znaš kakvi su psi, gazda je gazda čak i kad kažnjava, zato nemoj da trčiš pred rudu i govoriš da je to moj pas, nisam ga ni video, ne znam da li bi mi se dopao, Znaš da bi voleo da ti se dopadne, i to je već nešto, A sad si počela da mudruješ i o osećanjima, reče otac, Ako se rešiš da ga zadržiš, kako ćeš ga nazvati, upita Marta, Rano je da o tome razmišljamo, Ako sutra ujutru još bude tu, prva reč koju treba da čuje od tebe je njegovo ime, Neću ga zvati Konštante, tako se zvao pas koji se neće vratiti svojoj gazdarici, a i ako bi se vratio, ne bi je zatekao, možda ovog nazovem Izgubljen, ime mu baš pristaje, Ima jedno drugo koje bi mu još bolje leglo, Koje, Ašado, Ašado nije ime za psa, Nije ni Izgubljen, Da, ima smisla, bio je izgubljen pa je nađen, tako će se zvati, Laku noć, tata, lepo spavaj, Laku noć, i nemoj dugo da šiješ, čuvaj oči. Pošto se ćerka povukla u sobu, Siprijano Algor otvori ulazna vrata i pogleda prema crnom dudu. Uporna kišica i dalje je sipila, a u kućici se nije nazirao nikakav znak života. Da li je još uvek tamo, pitao se grnčar. Izmislio je neki lažni razlog da ne ode tamo, Samo bi mi još to falilo, da pokisnem zbog neke landare, jednom je već bilo dovoljno. Otišao je u sobu i legao, onda je čitao još pola sata dok nije zaspao. Probudio se usred noći, upalio lampu, sat kraj uzglavlja pokazivao je pola pet, ustao je, uzeo baterijsku lampu koju je držao u fioci i otvorio prozor. Kiša je bila prestala, na mračnom nebu videle su se zvezde. Siprijano Algor upali lampu i uperi je prema kućici. Svetlost nije bila dovoljno jaka da se vidi čega ima unutra, ali Siprijanu Algoru to nije bilo ni potrebno, bila su dovoljna dva ugarka, dva oka, a ona su bila tamo.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:56 am

Pećina - Jose Saramago 1317130456_www.nevsepic.com.ua_22654

Od kada su ga vratili s polovinom isporuke koju, uzgred budi rečeno, još nije izvadio iz kamioneta, Siprijano Algor je izgubio preko noći glas radnika ranoranioca koji je stekao tokom života ispunjenog sa mnogo truda i malo odmora. Ustajao bi posle sunca, umivao se i brijao sporije nego što je zahtevalo jedno izbrijano lice i jedno telo koje se naviklo na redovnu higijenu, prezalogajio nešto malo ali sporo, i naposletku, sa onom istom mrzovoljom s kojom je ustao iz kreveta, odlazio da radi. Danas, međutim, pošto je pre nego što se probudio sanjao nekog tigra koji mu jede šaku, digao se iz postelje čim su se prvi zraci sunca javili na nebu. Nije otvorio prozor, samo je odškrinuo šalone da vidi kakvo je vreme, to mu je bila namera, ili je mislio da mu je to namera, ali to mu zapravo uopšte nije bio običaj, ovaj čovek je već i više nego dovoljno proživeo da bi znao da je vreme uvek onakvo kakvo jeste, sunčano, kao što deluje da će danas biti, kišovito, kao što se juče ispostavilo, u stvari, kad otvorimo prozor i podignemo nos ka nebeskim visinama, činimo to samo da bismo proverili da li je vreme onakvo kakvo priželjkujemo. Dok je virio napolje, Siprijano Algor je želeo, prosto i jednostavno, da proveri da li pas i dalje čeka da mu nadenu novo ime, ili se umorio od neizvesnosti i otišao da traži nekog brižnijeg gazdu. Video mu je samo njušku položenu na ukrštene prednje šape i oborene uši, ali nije bilo razloga za strah da ostatak tela nije i dalje u kućici. Crn je, reče Siprijano Algor. Još sinoć kad mu je nosio hranu učinilo mu se da je pas te boje, ili, kao što mnogi tvrde, da to nije boja već njeno odsustvo, ali bila je noć, a ako su noću i bele mačke sive, isto to može da se kaže i za psa koga smo po prvi put ugledali ispod nekog crnog duda dok je sitna noćna kiša brisala liniju koja odvaja bića i stvari, približavajući ih onome u šta će se pre ili kasnije preobraziti. Pas nije baš crn, možda mu njuška i uši jesu skoro crni, ali ostatak tela više vuče na sivo, prošarano tamnijim nijansama, sve do kao gar crnog. Jednom grnčaru od šezdeset i četiri godine, kome je vid oslabio kao što to s godinama uvek biva i koji je prestao da nosi naočare zbog jare koja izbija iz peći, ne može se zameriti što je rekao, Crn je, tim pre što je bila kišovita noć, a sada daljina zamagljuje sumrak svitanja. Kada se Siprijano Algor napokon bude približio psu, uvideće da nikada više neće moći da kaže, Crn je, ali i da će se grdno ogrešiti o istinu ako ustvrdi, Siv je, pogotovo kada bude otkrio da se jedna uzana bela mrlja, kao neka tanka kravata, spušta niz pseće grudi sve do stomaka. Martin glas začu se s druge strane vrata, Tata, probudi se, čeka te pas, Budan sam, evo idem, odgovori Siprijano Algor, ali se smesta pokaja što su mu se omakle te dve poslednje reči, bilo je detinjasto, gotovo smešno, da se čovek njegovih godina uzbudi kao neki klinac koji je dobio poklon o kojem je sanjao, kad svi znamo, naprotiv, da je pas tim vredniji koliko je korisniji, što je vrlina koja igračkama nije potrebna, a što se snova tiče, i njihovog ispunjenja, nekome ko je noćas sanjao tigra, pas ne bi bio dovoljan. Uprkos tome što se ugrizao za jezik, Siprijano Algor ovog puta nije gubio vreme s doterivanjem, obukao se navrat-nanos i izašao iz sobe. Marta ga upita, Hoćeš da mu spremim nešto da pojede, Kasnije, hrana bi mu sad samo odvukla pažnju, Idi, idi onda, idi da pripitomiš zver, Nije to nikakva zver, jadno kuče, gledao sam ga s prozora, I ja sam ga videla, I kako ti se čini, Ne verujem da je odavde, Ima pasa koji nikada ne izađu iz dvorišta, žive i uginu tamo, osim u slučajevima kada ih izvedu u polje da bi ih obesili na neku granu ili da bi ih dokrajčili metkom u glavu, Nije to baš prijatno čuti za dobro jutro, Stvarno nije, hajde onda da ga počnemo na neki možda manje ljudski način, ali saosećajniji, reče Siprijano Algor izlazeći u dvorište. Ćerka nije pošla za njim, ostala je na vratima i posmatrala ga, Neću da ti kvarim ugođaj, pomisli. Grnčar napravi nekoliko koraka i reče jasno, sigurno, ali ne previše glasno, izabrano ime, Ašado. Pas je već bio podigao glavu kada ga je ugledao, a sada, kada je najzad začuo ime koje je očekivao, izađe iz kućice, ni veliki ni mali, mlad pas, skladan, oštre dlake, zaista sive, koja vuče na crno, sa uzanom belom mrljom koja mu deli grudi na dva dela kao neka kravata. Ašado, ponovi grnčar, učinivši još dva koraka napred, Ašado, dođi ’vamo. Pas je ostao na svom mestu, uzdignute glave i lagano mašući repom, ali nije se pomerio. Tada je grnčar čučnuo da bi se spustio do visine njegovih očiju i ponovo je rekao, ovoga puta odlučnim i prodornim glasom, kao da mu je to od presudnog značaja, Ašado. Pas načini jedan korak, pa drugi, i još jedan, i više nije oklevao, sve dok nije prišao nadohvat ruke onoga koji ga je zvao. Siprijano Algor ispruži desnu ruku, skoro dodirujući mu nozdrve i zastade.
Pas njušnu nekoliko puta, zatim izduži vrat, i njegova hladna njuškica okrznu vrhove prstiju koji su ga vabili. Grnčareva ruka je lagano blago dotakla i pomazila psa iza uveta. Pas je načinio i poslednji korak, Ašado, Ašado, reče Siprijano Algor, ne znam kako si se ranije zvao, ali odsad pa nadalje zvaćeš se Ašado. Tek tada je primetio da pas nema ogrlicu i da mu dlaka nije siva, već uprljana od blata i suve trave, ponajviše na nogama i stomaku, što je nesumnjivo svedočilo o njegovom prolasku preko njiva i ledina, a ne o lagodnom prolasku glavnom džadom. Marta se primakla, nosila je tanjir sa nešto hrane za psa, ništa previše konkretno, tek toliko da se obeleži susret i proslavi krštenje, Daj mu ti, reče otac, ali ona uzvrati, Bolje ti, biće prilike da ga ja hranim. Siprijano Algor spusti tanjir na zemlju, zatim se jedva uspravi, Jadna moja kolena, šta bih dao da su mi barem kao od pre godinu dana, Zar je to tolika razlika, U ovim godinama čak i jedan dan čini razliku, samo što nam se ponekad čini da ide nabolje. Pas Ašado, a sada kada već ima ime, ne bi trebalo da koristimo drugo, nego bilo pas, zbog navike koju smo stekli usled ranije upotrebe, bilo životinja ili živuljka, što su imena koja služe za sve ono što ne spada u svet minerala ili biljni svet, međutim, ponekad nećemo moći da pobegnemo od tih varijanti, da bismo izbegli dosadna ponavljanja, a to je i jedini razlog što smo s vremena na vreme umesto Siprijano Algor pisali grnčar, ali i starac i Martin otac. Dakle, kao što smo već rekli, pas Ašado, pošto je brže-bolje olizao tanjir sa hranom, što je nesumnjivi dokaz da još nije dovoljno utolio jučerašnju glad, podigao je glavu kao da očekuje novu porciju jela, ili je tako barem Marta protumačila njegov pokret, pa mu je zato i rekla, Strpi se, ručak ćeš dobiti kasnije, budi zadovoljan s onim što imaš u stomaku, ali to je bio preuranjen zaključak, što se inače često dešava u ljudskom mozgu, uprkos preostalom apetitu, koji nikada ne bi porekao, nije hrana u tom trenutku bila glavna Ašadova briga, on je očekivao da mu daju neki znak šta dalje da radi. Osećao je žeđ koju je lako mogao da utoli iz bilo koje od onih mnogobrojnih barica koje je kiša ostavila svud naokolo, ali nešto ga je sprečavalo, nešto što bismo, kada bismo govorili o ljudskim osećanjima lako mogli nazvati obzirom ili lepim vaspitanjem. Ako su mu hranu dali na tanjiru, ako već nisu želeli da jede prostački iz blata, to znači da bi i vodu trebalo da popije iz odgovarajuće posude. Sigurno je žedan, reče Marta, psima treba mnogo vode, Ima ove barice, odgovori otac, ne pije zato što nije žedan, Ako ćemo da ga zadržimo, onda neće da pije vodu iz bara kao da nema ni kuću ni gazdu, dužnost je dužnost. Dok je Siprijano Algor bio zaokupljen izgovaranjem nepovezanih rečenica, bez nekog smisla, čiji je jedini cilj bio da navikne psa na svoj glas, ali među kojima se uporno kao refren ponavljala reč Ašado, Marta je donela jednu veliku činiju punu čiste vode koju je spustila pored kućice. Prkoseći sumnjičavosti, bezbroj puta potvrđeno posle sijaset pročitanih i ispričanih izlaganja o uzornim životima pasa i njihovom često neobjašnjivom ponašanju, moraćemo ipak reći da je Ašado ponovo iznenadio svoje nove vlasnike time što je ostao na mestu, licem u lice sa Siprijanom Algorom, očekujući, po svemu sudeći, on dovrši ono što je imao da mu kaže. Tek kada je grnčar ućutao i mahnuo mu kao da mu daje voljno, pas se okrenuo i otišao da pije vode. Nikada nisam videla psa koji se ovako ponaša, primeti Marta, Najgore od svega će naposletku biti, odgovori otac, ako mi neko bude rekao da je pas njegov, Ne verujem da će se to desiti, mogla bih se kladiti da Ašado nije iz ovog kraja, psi ovčari i čuvari ne rade ovakve stvari, Posle doručka ću malo da prošetam okolo i da se raspitam, Iskoristi priliku pa odnesi krčag komšinici Izauri, reče Marta, ne trudeći se da sakrije osmeh, I meni je to palo na pamet, što je govorio moj deda, ono što možeš danas, ne ostavljaj za sutra, odgovori Siprijano Algor gledajući na drugu stranu. Kada se napio vode, i pošto mu se niko od ovo dvoje nije obraćao, Ašado je odlučio da se opruži ispred kućice, gde je zemlja bila manje mokra.
Posle doručka, Siprijano Algor izabra jedan krčag iz skladišta, smesti ga pažljivo u kamionet, uglavi ga između kutija s tanjirima, da se ne kotrlja, zatim uđe, sede i upali motor. Ašado podiže glavu, očigledno mu je bilo poznato da takav zvuk najavljuje udaljavanje, a zatim i nestanak, ali njegova ranija životna iskustva sigurno su ga podsetila da postoji način da se, barem ponekad, spreče takve neprijatnosti. Podigao se na svoje duge noge, mašući repom kao da maše nekim prutom, i prvi put od kada je ovde našao utočište, Ašado zalaja, Siprijano Algor lagano krenu kamionetom prema crnom dudu i zaustavi se nedaleko od kućice. Mislio je da razumeo šta je Ašado hteo da mu poruči. Otvorio je vrata suvozača i pre nego što je stigao da ga pozove da krene s njim, pas je već uskočio unutra. Siprijano Algor nije imao nameru da ga povede sa sobom, hteo je samo da ide od kuće do kuće i pita da li poznaju takvog i takvog psa, sa takvom dlakom i te veličine, sa onom kravatom i moralnim vrlinama, i dok bi opisivao sva ta njegova svojstva molio bi se u sebi svim svecima nebeskim i svim demonima zemaljskim da, kako znaju i umeju, nateraju sagovornika da odgovori da nikada u životu nije imao niti je čuo za takvu živuljku. Prisustvom Ašada u kamionetu izbeći će se jednoličnost opisivanja i beskrajno ponavljanje, biće dovoljno pitati, Da li je ovo vaš, ili tvoj, pas, zavisno od stepena bliskosti sa sagovornikom, i čuti odgovor, Ne, Da, u prvom slučaju bez zadržavanja krenuti do narednog komšije kako ne bi imao vremena da se predomisli, u drugom da se dobro obrati pažnja na Ašadove reakcije, jer on nije pas koji bi se dao prevariti bilo kakvim lažnim tvrdnjama tobožnjeg vlasnika. Začuvši brundanje motora, Marta je sa rukama umrljanim glinom izašla na vrata grnčarnice, i pitala da li i pas ide. Otac joj odgovori, Ide, ide, i već sledećeg trenutka dvorište je bilo tako pusto i Marta tako sama kao da je i njemu i njoj to bio prvi put.
Pre nego što je stigao do ulice u kojoj živi Izaura Eštudioza, prezime kojem se ne zna poreklo i uzrok, kao i Gašo i Algor, grnčar je kucao na vrata dvanaest komšija i imao je zadovoljstvo da od svih njih čuje isti odgovor, Moj nije, Nemam pojma čiji je. Ženi nekog trgovca Ašado se toliko dopao da je htela da ga kupi za lepe pare, što je Siprijano Algor odlučno odbio, a u tri kuće iz kojih se niko nije pojavio na poziv, čulo se besno lajanje pasa čuvara, što je grnčaru bilo dovoljno da mudro zaključi da Ašado nije odande, kao da postoji neki opštevažeći zakon o domaćim životinjama u kojem piše da tamo gde postoji jedan pas ne može postojati još jedan. Siprijano Algor napokon zaustavi kamionet pred kapijom žene u žalosti, pozva je, a kad se ona pojavila, u bluzi i crnoj suknji, poželeo joj je dobar dan zvonkijim glasom nego što bi prirodno ponašanje nalagalo, a za to je bila kriva Marta, kojoj je pala na pamet neumesna ideja braka dvoje isluženih udovaca, izraz koji zaslužuje strogi prekor, ali odmah da kažemo, barem što se Izaure Eštudioze tiče, da nije mogla imati više od četrdeset pet godina, a čak i ako je po tačnoj računici imala i koju više, to se nije primećivalo. Ah, dobar dan želim, gospodine Siprijano, reče ona, Došao sam da ispunim obećanje, da vam donesem vaš krčag, Baš vam hvala, ali zaista nije trebalo da se trudite, nakon onog našeg razgovora na groblju pomislila sam kako ne postoji velika razlika između stvari i ljudi, imaju svoj vek, traju izvesno vreme, i ubrzo im dođe kraj, kao i svemu na svetu, Čak i da je tako, ako jedan krčag može da zameni drugi, a da ne moramo time mnogo da se bavimo, osim da bacimo krhotine starog i ispunimo vodom novi, to ne važi za ljude, jer kao da se pri rođenju svakog čoveka razbije kalup iz kojeg je izašao, pa su zato ljudi neponovljivi, Ljudi ne izlaze iz kalupa, ali mislim da razumem šta hoćete da kažete, To su grnčarske priče, ne obraćajte pažnju, Evo ga, daj bože da ovom ne otpadne tako brzo drška. Žena pruži obe ruke da prihvati krčag za ručke, prisloni ga na grudi i još jednom se zahvali. Baš vam hvala, gospodine Siprijano, i tada je spazila psa u kamionetu, Onaj pas, reče. Siprijano Algor oseti da ga nešto žacnu, nije mu ni padalo na pamet da bi baš Izaura Eštudioza mogla da bude Ašadova vlasnica, a sad je rekla, Onaj pas, kao da ga je prepoznala, a izgovorila je to sa izrazom iznenađenja koji je mogao da znači da je napokon našla ono što je tražila, možemo zamisliti koliko je Siprijanu Algoru bilo mrsko da kojim slučajem bude u pravu kad je upitao, Je l’ vaš, a zamislimo i olakšanje s kojim je primio njen odgovor, Ne nije moj, ali sećam se da sam ga videla kako skita ovuda pre dva ili tri dana, čak sam ga i pozvala, ali on se pravio da me ne čuje, baš je lep pas, Kada sam se juče vratio kući sa groblja, zatekao sam ga šćućurenog u kućici koja stoji ispod duda, u kojoj je živeo naš prethodni pas, Konštante, već je bio mrak, i samo su mu oči sijale, Tražio je gazdu koji mu odgovara, Ne znam da li ću mu biti gazda koji mu odgovara, može biti da ga već ima, upravo to sada proveravam, Gde, ovde, upita Izaura Eštudioza, i, ne sačekavši odgovor, dodade, Da sam na vašem mestu ne bih traćila vreme, ovaj pas nije odavde, došao je izdaleka, iz drugog mesta, iz drugog sveta, Zašto kažete iz drugog sveta, Ne znam, možda zato što se toliko razlikuje od ovdašnjih pasa, Jedva ste ga i videli, I to mi je bilo dovoljno, i ako ga ne želite, rado bih ga uzela, Da se radi o nekom drugom psu, ja bih vam ga rado dao, ali ovog smo već rešili da zadržimo, ako ne pronađemo gazdu, naravno, Stvarno ga želite, Čak smo mu i ime dali, Kako se zove, Ašado, Izgubljenom psu to ime najbolje pristaje, To je i moja ćerka rekla, E pa onda ako ga hoćete za sebe nemojte više da tražite, Dužan sam da ga vratim gazdi, i ja bih voleo da mi vrate psa koga sam izgubio, Ako tako učinite, ogrešićete se o njegovu volju, setite se da je on sam želeo da izabere drugu kuću za život, Ako tako posmatramo stvari, ne bih mogao reći da niste u pravu, ali zakon obavezuje, običaji obavezuju, Ma okanite se vi i zakona i običaja, gosn Siprijano, uzmite za sebe ono što je već vaše, Bilo bi to suviše slobodno, Ponekad treba tu slobodu i zloupotrebiti, Mislite, Mislim, Baš mi je prijao ovaj razgovor sa vama, I meni, gosn Siprijano, Vidimo se, Vidimo se. S krčagom prislonjenim na grudi, Izaura Eštudioza posmatrala je sa svojih vrata kamionet koji se okrenuo da bi se vratio na put kojim je došao, pogledala je psa i čoveka za volanom, čovek joj odmahnu levom rukom, a pas je sigurno mislio na svoju kuću i na crni dud koji je bio njegovo nebo.
Tako se, pre nego što je računao, Siprijano Algor vratio u grnčarnicu. Savet komšinice Izaure Eštudioze, ili samo Izaure, bez dodatka, da bismo skratili, bio je razborit, razuman, potpuno primeren prilici, i ako bi se primenio na opšte ustrojstvo sveta, bez ikakvih problema bi se mogao uklopiti u poredak stvari kojem bi malo falilo da bude smatran savršenim. Ali ono što zadivljuje, međutim, bio je neposredan način na koji se ona izrazila, bez premišljanja, kao neko ko kaže da su dva i dva četiri, koji ne mora da lupa glavu da bi najpre sabrao da su dva i jedan tri, a zatim da su tri i jedan četiri, Izaura je u pravu, pre svega treba da poštujem želju životinje i volju kojom je tu želju ispoljila. Ko god da mu je gazda, ili, bolje rečeno, ko god da je bio, više nema prava da se žali, Ovaj pas je moj, jer ti prividi i očiglednosti ukazuju na to da je Ašado obdaren ljudskim govorom, mogao bi da dâ samo jedan odgovor, E pa ja ovog gazdu više ne želim. Elem, neka je hiljadu puta blagosloven polomljen krčag, blagosloven naum da pokloni ženi u crnini novi krčag, i, dodajmo unapred ono što će se kasnije dogoditi, neka bude blagosloven susret koji se desio onog vlažnog i kišovitog predvečerja, kad je voda tekla na sve strane, neprijatna i za telo i za duh, a već dobro znamo da, osim u izuzetnim slučajevima skorašnjeg gubitka, to nije vreme po kojem ožalošćeni idu na groblje da oplakuju svoje pokojne. Nema sumnje, Ašadu se osmehnula sreća, moći će da ostane tamo gde je naumio dokle god bude hteo. A pritom postoji još jedan razlog zbog kojeg je Siprijano Algor osetio olakšanje i zadovoljstvo, to jest da nije morao da pokuca na vrata Marsalovih roditelja, koji su takođe stanovali u selu i s kojima nije bio baš u najboljim odnosima, koji bi se samo pogoršali da im je bez preke potrebe pokucao na vrata. Uostalom, ubeđen je da Ašado nije bio njihov, porodica Gašo, kad su psi u pitanju, uvek je bila više naklonjena mastifima i drugim rasnim psima. Lepo nam je počeo dan, reče Siprijano Algor psu.
Nakon nekoliko minuta bili su kod kuće. Kad se kamionet uparkirao, Ašado je upro pogled u gazdu, shvatio da je za sada oslobođen svojih suvozačkih obaveza i udaljio se, ali ne u pravcu kućice, već sa očiglednom namerom da ispita teren. Da li da ga vežem, pitao se sa zebnjom grnčar, a zatim, kada je video šta pas radi, da njuška i obeležava teritoriju mokraćom, čas ovde, čas onde, Ne, ne verujem da treba da ga držim vezanog, da je hteo, već bi pobegao. Ušao je u kuću i čuo ćerku kako razgovara telefonom, Čekaj čekaj, evo stiže tata. Siprijano Algor zgrabi slušalicu i bez okolišanja upita, Ima li nešto novo. S druge strane, posle kratke pauze, Marsal Gašo nastavi kao da smatra da to nije najprikladniji način da se započne razgovor između dve osobe, tasta i zeta, koji se čitavu nedelju nisu čuli, zato mu je mirno poželeo dobar dan, pitao ga, Kako je, tata, na šta je Siprijano Algor hladno uzvratio pozdrav, i onda s neba pa u rebra, Čekao sam, celu nedelju sam čekao, baš bih voleo da vidim kako bi se ti osećao na mom mestu, Izvinite, ali tek sam jutros uspeo da razgovaram sa šefom odeljenja, objasni Marsal odustajući da tastu skrene pažnju, makar i posredno, na nezasluženu grubost s kojom mu se obraćao, I šta je rekao, Da još nisu odlučili, ali da vaš slučaj nije jedini, roba koja ima potražnju i roba za kojom je potražnja prestala nešto je što se skoro svakodnevno dešava u Centru, to su njegove reči, skoro svakodnevna stvar, A ti, kakav si utisak stekao, Kakav sam utisak stekao, Da, kakav mu je bio glas, pogled, da li ti se učinilo da želi da izađe u susret, Sigurno znate, iz sopstvenog iskustva, da oni uvek ostavljaju utisak da misle na nešto drugo, Jeste, i to je tačno, Ako mi dozvolite da budem potpuno iskren, mislim da više neće otkupljivati vaše posuđe, njihov rezon je jednostavan, ili neki proizvod ima prođu ili je nema, sve ostalo je nebitno, za njih nema polovičnih rešenja, A da li za mene, za nas, sve je takođe prosto i jednostavno, takođe nema polovičnih rešenja, Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći, ali ja sam samo jedan običan čuvar, Nisi mogao da učiniš ništa više od toga, reče grnčar glasom koji je pukao pri poslednjoj reči. Marsal Gašo se sažali na tasta kada je čuo promenu u glasu i pokušao je da ublaži mračnu prognozu, Bilo kako bilo, nije vam potpuno zatvorio vrata, samo je rekao da će još da se pozabave vašim slučajem, a do tada još postoji nada, Nisam više u godinama da se nadam, Marsale, hoću da budem načisto, i da to bude odmah, da ne moram da čekam sutra koje možda i ne dočekam, Potpuno vas razumem, tata, život je niz uspona i padova, sve se menja, ali nemojte očajavati, imate nas, Martu i mene, s grnčarnicom ili bez nje. Nije bilo teško shvatiti na šta Marsal cilja s tom pričom o porodičnoj solidarnosti, po njegovom mišljenju, svi problemi, kako trenutni tako i oni koji će se javiti u budućnosti, rešiće se onog dana kada se sve troje budu preselili u Centar. U nekoj drugoj prilici, i drugačijeg raspoloženja, Siprijano Algor bi odgovorio jetko, ali sada, da li zbog toga što ga je rezignacija okrznula svojim setnim krilom, ili zato što se pas Ašado nije izgubio, ili, ko zna, možda usled jednog kratkog razgovora između dve osobe koje je razdvajao jedan krčag, grnčar blago reče, U četvrtak, u uobičajeno vreme, doći ću po tebe, ako u međuvremenu još nešto saznaš, javi se, i pre nego što je Marsal stigao da išta odgovori, završi razgovor, Evo ti žena. Marta razmeni nekoliko reči s mužem, reče, Videćemo na šta će to da izađe, a zatim se i ona pozdravi s njim, Vidimo se u četvrtak, i spusti slušalicu. Siprijano Algor je već bio izašao, bio je u grnčarnici, sedeći za jednim od točkova, pognute glave. Baš na tom mestu je jedan žestok srčani napad prekinuo život Žušte Izaške. Marta je sela za drugi točak i čekala. Posle jednog minuta koji se odužio, otac ju je pogledao, a zatim skrenuo pogled. Marta reče, Nisi se dugo zadržao u selu, Stvarno nisam, Da li si obišao sve kuće da se raspitaš da li poznaju kuče, da li je nečiji, Raspitao sam se kod nekih, a onda sam shvatio da nema smisla da idem dalje, A zašto, Je li ovo neko ispitivanje, Ne tata, samo pokušaj da te malo razonodim, teško mi je da te gledam tako tužnog, Nisam tužan, Onda si neraspoložen, Nisam ni neraspoložen, Utoliko bolje, tako ti je kako ti je, ali ipak mi reci zašto si smatrao da ne vredi da nastaviš da se raspituješ po selu, Mislio sam da ako ker ima gazdu u selu, a pobegao je od njega, a pritom i kada je mogao nije mu se vratio, da je to zato što je želeo da bude slobodan da nađe drugog gazdu, te tako nisam imao pravo da mu namećem svoju volju, Ako tako posmatramo, imaš pravo, To sam i ja rekao, baš tim rečima, A kome si rekao. Siprijano Algor ne odgovori. Zatim pošto ga je ćerka i dalje mirno posmatrala, odvaži se, Komšinici, Kojoj komšinici, Onoj što je ostala bez krčaga, Ah da, odneo si joj krčag, Zašto bi ga inače stavio u kamionet, Baš tako, Jeste, Znači, ako dobro razumem, ona ti je objasnila da ne vredi da nastaviš da tražiš Ašadovog gazdu, Da, ona, Po svemu sudeći, žena je pametna, I meni se čini, I zadržala je krčag, Je l’ tu ima nešto loše, Nemoj da se ljutiš, tata, samo pričamo, odakle ti ideja da mogu i da pomislim da ima nečeg lošeg u tako jednostavnom gestu kao što je pokloniti neki krčag, Dobro, ali imamo mnogo ozbiljnije stvari koje treba da raspravimo, a ti se praviš kao da nam život teče kao po loju, Baš o tome i želim da porazgovaramo, Onda ne razumem zašto toliko okolišaš, Zato što volim da razgovaram s tobom kao da nisi moj otac, volim da zamišljam, kao što ti kažeš, da smo dve osobe koje su veoma drage jedna drugoj, otac i ćerka koji se vole samim tim što to jesu, ali koji bi se i da nisu otac i kći voleli kao prijatelji, Rasplakaćeš me, da znaš da u mojim godinama čovek lako zasuzi, Znaš da bih sve učinila da te vidim srećnog, Ali pokušavaš da me ubediš da se preselimo u Centar, iako znaš da je to nešto najgore što može da mi se desi, Mislila sam da je najgora stvar koja može da ti se desi da se odvojiš od svoje ćerke, To nije fer, možda bi trebalo da mi se izviniš, Stvarno nije fer, evo izvinjavam se. Marta ustade i zagrli oca, Izvini, ponovi. Nema veze, odgovori grnčar, da smo manje nesrećni ne bismo tako razgovarali. Marta privuče hoklicu do oca, sede i držeći ga za ruku započe, Palo mi je nešto na pamet dok si vozio psa kroz selo, Kaži, Hajde da ostavimo po strani tu priču o Centru, odnosno, tvoju odluku da li ćeš ići sa nama, ili ne, Slažem se, To nećemo rešavati ni sutra ni za mesec dana, kad dođe vreme ti ćeš odlučiti hoćeš li poći ili ne, ti odlučuješ o svom životu, Hvala ti što mi daješ da napokon predahnem, Ne dajem, Šta još ima, Kada si otišao došla sam ovamo da radim, ali sam pre toga bacila pogled na skladište i videla da nedostaju vazne za cveće, tako da sam došla ovde u nameri da napravim nekoliko, a onda najednom, kad mi je glina već bila na točku, shvatila sam koliko je besmisleno nastaviti raditi naslepo, Zašto naslepo, Zato što mi niko nije naručio vazne za cveće, ni velike ni male, zato što niko ne čeka nestrpljivo da ih ja završim pa da pojuri da ih kupi, a kada kažem vazne za cveće, mislim na sve komade koje pravimo, velike ili male, upotrebne ili ukrasne, Razumem, ali svejedno moramo biti spremni, Spremni za šta, Za nove porudžbine, A šta ćemo da radimo dok te porudžbine ne stignu, šta ćemo da radimo ako Centar prestane da ih otkupljuje, kako ćemo živeti i od čega, hoćemo li čekati da dudinje sazru i da Ašado ulovi nekog ćopavog zeca, Ti i Marsal nećete imati taj problem, Tata, dogovorili smo se da ne spominjemo Centar, Slažem se, nastavi, Pa dobro, pod pretpostavkom da Centar nekim čudom promeni odluku, u šta lično ne verujem, a ni ti ukoliko ne želiš da se zavaravaš, koliko ćemo još ostati ovde skrštenih ruku ili praveći sudove ne znajući ni zašto ni za koga, U ovoj situaciju u kojoj se nalazimo, ne vidim šta bismo drugo mogli da radimo, E pa ja imam drugu ideju, A kakva ti je to sjajna ideja sinula, Da pravimo neke druge stvari, Ako Centar prestane da kupuje ove koje imamo, teško je poverovati da će želeti da kupi neke druge, Možda neće, možda, ko bi ga znao, Ma o čemu ti to meni pričaš, ženo božija, Da treba da počnemo da pravimo lutke, Lutke, uzviknu Siprijano Algor sablažnjeno, lutke, nikada nisam čuo veću budalaštinu, Da, dragi moj tata, lutke, statue, marionete, figurice, džidža-bidže, zovi ih kako god hoćeš, ali nemoj već unapred da govoriš da je glupo, dok ne vidiš šta će da se desi, Govoriš kao da si ubeđena da će Centar da ti otkupi tu menažeriju, Ni u šta nisam sigurna, jedino znam da ne možemo i dalje da sedimo ovde skrštenih ruku čekajući da nam padne plafon, Na mene je već pao, Sve što bude palo na tebe, pašće i na mene, pomozi mi i ja ću pomoći tebi, Posle toliko godina pravljenja posuđa, sigurno sam izgubio osećaj za modelovanje, To mogu i ja da kažem, ali ako se naš pas izgubio, da bi mogao biti nađen, kao što je vrlo pametno objasnila Izaura Eštudioza, onda će možda i glina uspeti da nađe naše ruke, To je pustolovina koja se neće slavno završiti, Nije se slavno završilo ni ono što nije bilo pustolovina. Siprijano Algor pogleda ćerku bez reči, zatim uze malo gline i dade joj ljudske obrise. Odakle počinjemo, upita, Odande odakle se uvek počinje, od početka, odgovori Marta.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:56 am

Pećina - Jose Saramago 1317130450_www.nevsepic.com.ua_41777

Autoritarne, parališuće, cirkularne, a ponekad i eliptične krilatice, takođe u šali nazvane biserima, prava su pošast, jedna od najgorih koje su poharale svet. Nedoumičarima kažemo, Spoznaj samoga sebe, kao da upoznati sebe nije peta i najteža ljudska aritmetička operacija, bezvoljnima kažemo, Hteti znači moći, kao da okrutna stvarnost ovoga sveta iz čiste zabave ne menja mesta glagolima, kažemo kolebljivcima, Počnite od početka, kao da je taj početak uvek vidljivi kraj zamršenog klupka koji je dovoljno samo povući i povlačiti ga sve dok ne stignemo do drugog kraja, i kao da smo između jednog i drugog imali u rukama pravu i neprekinutu nit čije čvorove nije trebalo razmrsiti, niti rasplitati ono što je zamršeno, jer nema tog klupka koje se neće zamrsiti, što takođe važi, ako nam je dozvoljeno da upotrebimo još jednu krilaticu, i za životne zamrsotine. Marta reče ocu, Počnimo od početka, i činilo se da samo treba jedno i drugo da sednu za sto i počnu da oblikuju lutke prstima koji su najednom dobili spretnost i umešnost, i kojima se vratila stara veština nakon duge obamrlosti. To je čista zabluda naivnih i neobaveštenih, početak nikada ne počinje od jedne određene tačke, početak je spor i dugotrajan proces koji zahteva vreme i strpljenje da bi se shvatilo u kojem pravcu treba ići, koji ispipava put kao slepac, početak je samo početak, i sam po sebi ne vredi ništa. Upravo stoga je ono na šta je Marta zatim podsetila bilo mnogo manje izričito, Imamo samo tri dana da pripremimo prezentaciju projekta, tako se valjda kaže u poslovnom svetu, Budi malo jasnija, nisam u stanju da te pratim, reče otac, Danas je ponedeljak, a u četvrtak ideš po Marsala, tako da tada treba da odneseš šefu nabavke naš predlog proizvodnje lutaka, sa nacrtima, modelima, cenama, jednom rečju, sa svim što može da ih ubedi da kupe i da ih podstakne da donesu odluku na koju nećemo čekati sto godina. Nesvestan da ponavlja reči koje je već izgovorio, Siprijano Algor upita, Odakle ćemo da počnemo, ali Martin odgovor ovoga puta nije bio isti, Treba da se usredsredimo na pet-šest modela, ili još manje, da ne bismo sebi isuviše iskomplikovali posao, treba da izračunamo koliko lutaka dnevno možemo da proizvedemo, a to zavisi od toga kako ih budemo zamisli, da li ćemo oblikovati direktno glinu, ili ćemo prvo praviti jednake figure muškarca ili žene i kasnije ih oblačiti u uniforme zavisno od toga šta predstavljaju, govorim, naravno, o stajaćim lutkama, po mom mišljenju, sve bi trebalo takve da budu, lakše ih je napraviti, A šta ti znači to kad kažeš da ih obučemo, Oblačenje je oblačenje, znači da im prilepimo na golo telo odeću i alatke koje su tipične za njihovo zanimanje i po čemu se razlikuju, pretpostavljam da će ako radimo udvoje, ovaj posao ići mnogo brže, posle samo treba pažljivo da ih obojimo, ne sme da bude brljotina, Vidim da si dosta razmišljala, reče Siprijano Algor, Ma nisam, sve sam smislila na brzinu, Dobro si to smislila, Nemoj tako, pocrveneću, I mnogo si mislila, iako kažeš da nisi, Vidiš da sam već pocrvenela, Na moju sreću, umeš brzo da misliš, da misliš mnogo i dobro, i sve to u isto vreme, Roditeljska ljubav je slepa, vidi samo ono što joj se svidi, A koje figure misliš da pravimo, Ne previše starinske, ima mnogo zanata koji su izumrli, danas više niko ne zna čemu su služili, čime su se bavili, ali ne treba da budu ni neke savremene, za to postoje plastične igračke, tamo neki novi heroji, neki ramboi, neki astrounauti, mutanti, čudovišta, superpolicajci i superbanditi, njihovo oružje, pre svega oružje, Razmišljam, i meni ponekad padne na um neka ideja, iako ne tako dobra kao tvoja, Okani se lažne skromnosti, ne stoji ti dobro, Mislio sam da bacimo pogled na ilustrovane knjige koje imamo, na primer na onu enciklopediju koju je tvoj deda kupio, možda tamo nađemo modele koje možemo da iskoristimo za naše lutke, a time bismo rešili i problem nacrta koje treba da odnesem, šef nabavke neće primetiti da smo iskopirali, a i ako primeti biće mu svejedno, Bravo, to je ideja za desetku, Zadovoljan sam i šesticom, koja manje upada u oči, Hajdmo na posao.
Kao što se može pretpostaviti, kućna biblioteka Algorovih ne može se podičiti ni količinom ni kvalitetom. Od ljudi iz naroda, u jednom ovakvom selu, udaljenom od civilizacije, ne možemo očekivati previše učenosti, ali, bez obzira na to, može se prebrojati dvesta ili trista knjiga poređanih na police, nekoliko starih, većina sredovečnih, dok su ostale manje-više novije, a tek poneka baš nova. Ne postoji u selu nijedna radnja koja bi se mogla podičiti uglednim i starinskim nazivom knjižarnice, postoji samo jedna mala papirnica koja od izdavača naručuje najnužnije udžbenike, a tek s mene pa na uštap neko književno delo o kojem se često govori na radiju i televiziji i čija sadržina, stil i namena u potpunosti odgovaraju interesovanjima jednog prosečnog stanovnika. Marsal Gašo ne spada među one koji rado i često čitaju, ali bilo kako bilo, kada se pojavi u grnčarnici s nekom knjigom koju je kupio Marti, mora se priznati da ume da razluči između dobrog i osrednjeg, iako je činjenica da je kriterijume dobrog i prosečnog teško uspostaviti i da se o njima uvek može raspravljati. Enciklopedija koju su otac i kći upravo otvorili na kuhinjskom stolu u svoje vreme bila je najbolja, a danas može da posluži samo za čeprkanje po znanju koje je zastarelo ili koje je, tada, činilo svoje prve i nesigurne korake. Kada se poređaju enciklopedije današnje, jučerašnje i prekjučerašnje, one svedoče o nizu zamrznutih predstava o svetu, pokreta zaustavljenih u svom kretanju, reči u potrazi za svojim krajnjim ili konačnim značenjem. Enciklopedije su kao nepromenjive ciklorame, sprave za prikazivanje svetskih čuda čiji su se zupčanici zaglavili i sa bolesnom upornošću prikazuju jedan te isti pogled koji, osuđen tako na izdvojenost, za večita vremena, čuva ono što je negda bilo, a u isto vreme zastareva, propada i gubi značaj. Enciklopedija koju je kupio otac Siprijana Algora toliko je čarobna i beskorisna, kao stih kojeg ne možemo da se setimo. Ne budimo, međutim, nadmeni i nezahvalni, prisetimo se mudrog nauka naših starijih, kada su nas savetovali da čuvamo ono što nam ne treba jer ćemo, pre ili kasnije, tamo pronaći ono što će nam usfaliti, iako to tada nismo znali. Nagnuti nad starim i požutelim stranicama, udišući memljivi zadah koji je godinama bio zaptiven, bez ijednog dodira vazduha niti daha svetlosti, u razmekšanim listovima, otac i ćerka danas se služe tim starinskim naukom i traže ono što im treba u onome za šta su mislili da je davno odslužilo svoje. Usput su već naišli na jednog učenjaka sa dvorogim šeširom ukrašenim perjem, kratkom sabljom i naboranom košuljom, već su naišli na pajaca i ekvilibristu, već su naišli na kostura sa kosom i nastavili dalje, već su naišli na amazonku na konju i na admirala bez lađe, već su naišli na toreadora i čoveka u prsluku, već su naišli na rvača i njegovog protivnika, već su naišli na žandarma i kardinala, već su naišli na lovca i njegovog psa, već su naišli na mornara na odsustvu i notara, dvorsku ludu i rimljanina u togi, već su naišli na derviša i kopljonošu, već su naišli na poreznika i pisara koji sedi, već su naišli na poštara i fakira, kao i gladijatora i hoplita, bolničarku i cirkuzanta, lorda i trubadura, pronašli su mačevaoca i pčelara, rudara i ribara, vatrogasca i frulaša, pronašli su dve pozorišne lutke, pronašli su jednog čamdžiju, jednog ratara, pronašli su jednog sveca i jednu svetiteljku, pronašli su jednog đavola, pronašli su sveto trojstvo, pronašli su vojnike i oficire svih činova, pronašli su jednog ronioca i klizača, videli su jednog stražara i drvodelju, jednog obućara s naočarima, naišli na jednog koji je lupao u bubanj i drugog koji je duvao u trubu, pronašli su zabrađenu staricu, starca s lulom, pronašli su jednu veneru i apolona, pronašli su gospodina s cilindrom, pronašli su biskupa s kamilavkom, pronašli su karijatidu i atlanta, pronašli su kopljanika na konju i drugog na zemlji, pronašli su arapina sa turbanom, pronašli su kineskog mandarina, pronašli su avijatičara, pronašli su poslastičara i pekara, pronašli su musketara, pronašli su služavku sa keceljom i eskima, pronašli su bradatog asirca, pronašli su železničara, pronašli su baštovana, pronašli su golog čoveka kome se vide mišići i čitav nervni sistem i krvni sudovi, a našli su i jednu golu ženu, ali ova je prekrila stidnicu desnom rukom i grudi levom. Pronašli su još svašta i koješta, ali te slike nisu bile prikladne za ono što su naumili, bilo zato što bi izrada tih figura u glini bila isuviše komplikovana, bilo zato što bi neobazrivo korištenje, što pravih, što izmišljenih likova starinskih i savremenih uglednika kojima je enciklopedija ilustrovana, moglo zlobno da se protumači kao nedostatak poštovanja, pa čak i da bude razlog, kad je reč o uglednicima koji su još uvek živi, ili o slavnim pokojnicima koji imaju zainteresovane i uvek budne naslednike, za pogubne sudske parnice zbog uvrede, moralne štete i zloupotrebe lika. Koga ćemo izabrati iz ove hrpe, upita Siprijano Algor, ne zaboravi da ne možemo više od tri ili četiri, neće imati prođu, a da ne pričamo o tome da ćemo, dok Centar bude odlučivao da li će da otkupi ili ne, morati mnogo da vežbamo ako želimo da im ponudimo pristojan i reprezentativan proizvod, U svakom slučaju, tata, mislim da je najbolje da im predložimo šest, reče Marta, ili će oni pristati a mi ćemo podeliti proizvodnju u dve faze, zavisno od rokova isporuke, ili će oni, a to mi se za početak čini verovatnijim, sami izabrati dve ili tri lutke da bi ispitali tržište i procenili zainteresovanost kupaca, Mogu na tome i da ostanu, Naravno, ali verujem da imamo veće šanse da ih ubedimo ako im odnesemo šest nacrta, količina je bitna, količina može biti presudna, sve je pitanje psihologije, Psihologija nikad nije bila moja jača strana, Ni moja, ali čak i samo neznanje može imati svoje proročke trenutke, Nemoj u te proročke trenutke da uplićeš budućnost svog oca, on je uvek više voleo da svakog dana sazna šta mu nosi taj dan, bilo dobro ili zlo, Nije to isto, jedno je ono što nam nosi dan, a drugo je ono što mi, sa svoje strane, donosimo tom danu, Prethodni dan, Ne razumem šta time hoćeš da kažeš, Prethodni dan unosimo u novi dan koji živimo, u životu gomilamo prethodne dane kao što neko gomila kamenje, a kad pokleknemo pod teretom, ne možemo ga više nositi, poslednji dan je jedini koji ne možemo nazvati prethodnim, Hoćeš da me rasplačeš, Ne, ćero moja, ali možda si ti kriva, A za šta to, Sa tobom razgovor uvek skrene na ozbiljne teme, Hajde onda da pričamo o nečemu mnogo ozbiljnijem, hajde da izaberemo naše lutke. Siprijano Algor nije čovek koga je lako zasmejati, čak mu se retko usta razvuku u iskren osmeh, u najboljem slučaju može mu se u očima namah primetiti neki sjaj koji kao da je promenio mesto, ponekad se može i nazreti blago pomeranje usana koje kao da moraju da se nasmeju da bi zaustavile osmeh. Siprijano Algor nije čovek koga je lako zasmejati, ali upravo se moglo videti da je za današnji dan čuvao smeh koji do sada nije uspeo da se pojavi. Hajdmo onda, reče, ja biram jednu, ti drugu, dok ih ne bude šest, ali pazi, uvek imaj na umu koliko je izrada složena i mogući ukus mušterija, Važi, izvoli pa počni, Luda, reče otac, Pajac, reče ćerka, Bolničarka, reče otac, Eskim, reče ćerka, Mandarin, reče otac, Go muškarac, reče ćerka, Go muškarac ne može, moraš da izabereš nešto drugo, golog muškarca neće primiti u Centar, Zašto, Pa baš zato što je go, A šta bi bilo s golom ženom, Još gore, Ali ona je pokrivena, Gore je biti tako pokriven nego biti potpuno otkriven, Ne mogu da verujem koliko si upućen u tu materiju, Živeh, gledah, čitah, osetih, Šta će tu čitanje, Čitanjem se skoro sve saznaje, Pa i ja čitam, Onda valjda nešto i znaš, Nisam više baš tako sigurna, Moraćeš onda da čitaš na drugi način, Kako, Ne postoji jedan za sve, svako nađe svoj, koji mu odgovara, ima ljudi koji čitaju čitavog života a da nikad nisu ništa pročitali između redova, koji se slepo drže onoga što je napisano, ne shvataju da su reči samo kamenje koje nam pomaže da pregazimo neku rečicu, da su tu da bismo mogli da pređemo na drugu stranu, a važna je samo ta druga strana, Osim ako nije, Šta ako nije, Osim ako te rečice nemaju samo dve obale, već više, i da je svaki čitalac ta obala, svoja sopstvena obala, njegova i ničija više, ona na koju treba da stigne, Baš lepo rečeno, kaza Siprijano Algor, još jednom se ispostavilo da starci ne treba da raspravljaju s novim generacijama, jer su uvek na gubitku, ali uostalom, moraš priznati da nešto i nauče, Mnogo ti hvala, barem na onome što se na mene odnosi, Vratimo se šestoj lutki, Dakle go muškarac ne dolazi u obzir, Ne, Ni gola žena, Onda neka bude fakir, Fakiri, u principu, kao i pisari i grnčari, sede, fakir koji stoji ne razlikuje se od bilo koje druge osobe, a ako sedi manji je od ostalih. U tom slučaju neka bude musketar, To nije loše, ali morali bismo da rešimo problem mača i pera na šeširu, s perjem bismo još nekako i izašli na kraj, međutim, mač bismo mogli samo da priljubimo za nogu, a priljubljen mač više liči na udlagu, Onda bradati Asirac, Predlog prihvaćen, pravićemo bradatog Asirca, lako je, iz jednog dela, Pada mi na pamet i onaj lovac sa psom, ali pas bi nam zadao veće muke nego musketarov mač, A i puška, potvrdi Siprijano Algor, a kad smo već kod psa, šta li Ašado radi, potpuno smo zaboravili na njega, Sigurno spava. Grnčar ustade i razmaknu zavese, Ne vidim ga u kućici, reče, Tu je negde, obavlja svoju dužnost čuvarkuće, obilazi imanje, Osim ako nije pobegao, Sve je moguće, ali ne verujem. Uznemiren, zabrinut, Siprijano Algor naglo otvori vrata i gotovo se saplete o psa. Ašado je ležao na otiraču, popreko prema pragu, s njuškom okrenutom prema vratima. Kada je ugledao gazdu ustao je i čekao. Evo ga ovde, objavi grnčar, Vidim, odgovori Marta iz kuće. Siprijano Algor krenu da zatvori vrata, Gleda u mene, reče, Sigurno mu nije poslednji put, Šta da radim, Ili zatvori vrata i ostavi ga napolju, ili mu daj znak da uđe pa onda zatvori vrata, Nemoj da me zavitlavaš, Ne zavitlavam te, danas moraš da odlučiš hoćeš li ili nećeš da dozvoliš Ašadu da ulazi u kuću, znaš vrlo dobro da ako sada uđe više nećeš moći da mu zabraniš, Konštante je takođe ulazio u kuću kad god mu se prohtelo, Da, ali prirodnije bi bilo da mu je milije da bude slobodan u svojoj kućici, dok je ovaj, ako se ne varam, željan društva više nego hleba, Rekao bih da si u pravu, reče grnčar. Otvori širom vrata i dade znak, Uđi. Ne skidajući pogled s gazde, Ašado stidljivo zakorači, a zatim, kao da hoće da pokaže da nije siguran da je razumeo naređenje, zastade. Uđi, navaljivao je grnčar. Pas lagano uđe i zastade nasred kuhinje. Dobrodošao u naš dom, reče Marta, ali odmah te upozoravam da bi ti bilo bolje da se upoznaš sa kućnim redom, psećim potrebama, kako sa čvrstim, tako i sa tečnim, obavljaju se napolju, a napolju se i jede, preko dana možeš da ulaziš i izlaziš do mile volje, ali noću moraš da budeš u kućici, da čuvaš kuću, ali to ne znači da te manje volim od tvog gazde, a dokaz za to je što sam mu baš ja rekla da si ti pas kome treba društvo. Dok mu je čitala lekciju, pas je netremice gledao u nju. Nije mogao da razume šta Marta hoće od njega, ali njegov maleni pseći mozak je znao da će razumeti ako bude gledao i slušao. Sačekao je još nekoliko trenutaka pošto je Marta završila priču, zatim se šćućurio u jednom uglu kuhinje, ali nije stigao ni da zagreje mesto, čim je Siprijano Algor seo premestio se i prućio pored njegove stolice. I da gazde ne bi posumnjale da nije dobro razumeo svoje obaveze i dužnosti, za nepunih četvrt sata već je ustao odatle i legao pored Marte. Pas uvek vrlo dobro zna kada je nekome potrebno njegovo društvo.
Tri dana nisu dizali glavu od posla, od nervoze i uzbuđenja, od neprestanog prepravljanja na papiru i u glini. Nijedno od njih nije htelo ni da pomisli da bi ishod njihovih ideja i truda koji su ulagali u njeno ostvarenje mogao da bude jedno hladno odbijanje, bez ikakvog dodatnog objašnjenja, Prošlo je vreme ovakvih lutaka. Kao brodolomnici, veslali su u pravcu ostrva ne znajući da li se radi o pravom ostrvu ili o priviđenju.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:56 am

Pećina - Jose Saramago 1313938082_28775_www.nevsepic.com.ua

Od njih dvoje, Marta je bolje crtala, tako da je ona preuzela na sebe da prenese na papir šest izabranih likova, da ih poveća, uobičajenim geometrijskim postupkom, tačno do veličine kolike će lutke biti kada se ispeku, jedan dobar pedalj, ali ne po meri njene šake, jer je ona mala, već očeve šake. Zatim je usledilo bojenje crteža, prilično složena, ali ne zbog preterane brige da se postigne što veća vernost u izradi, već zato što je bilo potrebno izabrati i složiti boje za koje nisu znali da li odgovaraju prirodi figura, jer je enciklopedija bila ilustrovana prema grafičkoj tehnici svog vremena, imala je samo vrlo precizne gravure, ali bez drugih hromatskih tonova, izuzev raznih nijansi sive koje su dobijene prilikom štampanja. Najlakše je bilo nacrtati bolničarku. Bela kapa, bela bluza, bela suknja, bele cipele, sve belo belo belo, sve besprekorno belo, kao da se radi o nekom milosrdnom anđelu koji se spustio na zemlju sa zadatkom da olakša muke i ublaži boli dok, pre ili kasnije, ne bude morao brže-bolje da dođe drugi anđeo jednako odeven da ovom prvom ublaži i olakša muke i boli. Ni eskim nije mnogo komplikovaniji, kožusi koje nosi na sebi mogu se obojiti delom bež a delom braonkasto, ispresecano s nekoliko beličastih mrlja, da bi što više dočaralo prevrnutu medveđu kožu, najvažnije je bilo da eskim zaista liči na eskima, da bi bio ono za šta se rodio. A što se pajaca tiče, problemi će biti mnogo veći, samo zato što je siromašan. Umesto da je bedni odrpanac kao što jeste, bio neki bogati pajac, bilo koja živa boja, sjajna, prošarana šljokicama tu i tamo po polucilindru, košulji i čakširama, rešila bi problem. Ali pajac je siromašan, da siromašniji ne može biti, na sebi ima neke prnje pokupljene ko zna gde, ništa se ni sa čim ne slaže, nešto je predugačko, nešto kuso, prsluk mu dopire do kolena, pantalone do listova, a kragna je toliko široka da bi u nju komotno mogla da stanu tri vrata, mašna koja liči na vetrenjaču, drečava košulja, cipele kao čamci. Sve to je moglo biti obojeno kako bilo, jer, pošto se radi o ubogom pajacu, niko neće gubiti vreme da proverava da li boje ove glinene spodobe odgovaraju bojama jednog pravog siromaha, čak i kada ne glumi pajaca. Nevolja je u tome što, kada se stvari bolje sagledaju, tog svaštara neće biti ništa lakše oblikovati nego lovca i musketara koji su se već pokazali komplikovanim. Preći odavde na ludu biće isto što i preći sa sličnog na isto, s podudarnog na identično, sa srodnog na analogno. Ako se drugačije rasporede, boje upotrebljene za jednog mogu poslužiti za drugog, a dve ili tri odevne varijante brzo će jednu ludu pretvoriti u pajaca, a pajaca u ludu. Kada se malo bolje pogleda, to su dve figure koje, kako po odeći tako i po ponašanju, liče jedna na drugu, a jedina bitna razlika između njih, sa društvene tačke gledišta, jeste ta što pajac nema običaj da posećuje kraljevsku palatu. Tako i mandarin sa svojim kimonom i asirac sa svojom tunikom ne zahtevaju naročiti trud, dovoljna su dva poteza oko eskimovih očiju pa da se njegovo lice iskoristi za kineza, a asirčeva gusta i kovrdžava brada će olakšati posao oko dela lica koji ona pokriva. Marta je napravila tri serije crteža, prvu potpuno vernu originalima, drugu bez alata, a treću bez suvišnih detalja. Time će se olakšati posao onima koji u Centru odlučuju o sudbini ponude, i, u slučaju da ona bude prihvaćena, možda bude umanjena, tako se barem očekuje, mogućnost budućih reklamacija zbog razlike između figura prikazanih na crtežu i onih urađenih od gline. Dok Marta nije prešla na treću seriju crteža, Siprijano Algor je samo nestrpljivo posmatrao šta ona radi, voljan da pomogne, mada je bio svestan da bi bilo kakvo njegovo uplitanje jedino otežalo i usporilo posao. Međutim, kada je Marta uzela novi papir za poslednju seriju crteža, pokupio je na brzinu prve crteže i uputio se ka grnčarnici. Marta je uspela još da mu dobaci, Ne sekiraj se ako ti ne ispadnu dobro iz prve. Satima i satima nakon toga, sve do kraja tog dana i tokom dela sledećeg, sve dok nije došlo vreme da ode po Marsala u Centar, grnčar je pravio, kvario, i iznova oblikovao lutke bolničarke i mandarina, lude i asirca, eskima i pajaca, gotovo neprepoznatljivih u prvim pokušajima, a onda su ubrzo počeli da poprimaju prepoznatljiv oblik onom brzinom kojom su prsti počeli da na svoj način i po sopstvenim pravilima tumače naređenja koja im dolaze iz glave. Zapravo retko ko zna da svaki prst na ruci ima jedan poseban majušni mozak, možda negde između tri falange, prvi, drugi i treći članak. Onaj drugi organ koji nazivamo mozgom, onaj s kojim smo došli na svet, onaj koji nosimo u lobanji i onaj koji nas nosi da bismo mi mogli njega da nosimo, nikada nije uspeo da proizvede ništa više od površnih namera, opštih, neodređenih, a najpre poprilično jednoličnih, o tome šta šake i prsti treba da rade. Na primer, ako je onom mozgu iz glave sinula zamisao o nekoj slici ili melodiji, ili skulpturi, ili književnom delu, ili lutki od gline, on samo ispolji želju, a zatim čeka, da vidi šta će se dogoditi. Samo zato što je izdao naređenje šakama i prstima, veruje, ili se pretvara da veruje, da je to sasvim dovoljno da delo, nakon nekoliko radnji izvršenih gornjim ekstremitetima, bude završeno. Nikada nije bio dovoljno radoznao da se upita kako to da krajnji ishod tog posla, uvek složenog čak i u svojim najsitnijim pojedinostima, tako malo podseća na ono što je on zamislio pre nego što je izdao uputstva rukama. Napomenimo da kada se rodimo, prsti još uvek nemaju mozgove, oni nam se s vremenom i pomoću onoga što oči vide postepeno formiraju. Pomoć očiju je značajna isto koliko i pomoć onoga što se zahvaljujući njima vidi. Zato su upravo prsti uvek umeli najbolje da otkriju skriveno. Ono što se mozgu može učiniti kao urođena, čudesna ili natprirodna pojava, šta god urođeno, čudesno ili natprirodno značili, mozak je naučio zapravo od prstiju i njihovih majušnih mozgova. Da bi mozak iz glave saznao šta je kamen, najpre je bilo neophodno da ga prsti dotaknu, da osete njegove neravnine, težinu i gustinu, bilo je neophodno da se na njega ogrebu. Tek je mnogo kasnije mozak shvatio da od tog komada stene može da se napravi nešto što će nazvati sečivo i nešto što se zove totem. Mozak koji nosimo u glavi čitavog života je kanio za rukama, i čak i u ovo doba, kada nam se čini da ih je već pretekao, još uvek prsti moraju da mu objasne istraživanja dodirom, podrhtavanje epiderma prilikom dodira sa glinom, prilikom udaraca dleta, kada kiselina nagriza metalnu ploču, jedva primetno podrhtavanje lista hartije, raznovrsnost tekstura, isprepletanost vlakana platna, suština sveta. I boje. Radi istine treba reći da se mozak mnogo manje razume u boje nego što misli. Tačno je da manje-više jasno uspeva da vidi ono što mu oči pokazuju, ali vrlo često pati od onoga što bismo mogli nazvati lošom orijentacijom kad god je primoran da viđeno pretoči u spoznaju. Zahvaljujući podsvesnoj samouverenosti koju je stekao tokom života, bez zazora izgovara nazive boja koje zove osnovnim i složenim, ali odmah zatim se izgubi, zbunjen, kolebljiv, kada pokuša da smisli reči koje bi mogle da posluže kao uputstva ili objašnjenja nečega što se graniči s neizrecivim, nečega što dotiče nepojamno, ona nepostojeća boja koja se još uvek nije rodila, koja s pristankom, saučesništvom i neretko sa iznenađenjem rođenih očiju, ruke i prsti stvaraju i koja verovatno nikada neće dobiti tačno ime. Ili ga možda ima, ali ga samo ruke znaju, jer su one izmešale boje kao da razlažu sastavne delove muzičke note, jer su se umrljale u svojoj boji i tu mrlju sačuvale duboko ispod kože, jer će se jedino tim nevidljivim znanjem prstiju moći jednog dana naslikati beskrajno platno snova. Uzdajući se u ono što oči misle da su videle, mozak koji nosimo u glavi tvrdi da, zavisno od svetlosti i senki, vetra i zatišja, vlage i suše, žalo je belo ili žuto, ili pozlaćeno, ili sivo, ili ljubičasto, ili nešto između ovoga i onoga, ali posle nastupe prsti i jednim potezom, kao da žanju, podižu sa tla sve boje ovog sveta. Ono što je u prvi mah delovalo kao jedno bilo je mnogostruko, ono što je mnogostruko biće ga još više. Ništa manje nije istina da, ipak, u ushićenju sjaja samo jedne nijanse, ili u njenoj muzičkoj modulaciji, prisutne su i žive sve druge, kako one koje imaju ime, tako i one koje još čekaju na njega, kao što i neko prostranstvo, naizgled ravno, može u isto vreme i da skriva i da otkriva tragove svega što je čovečanstvo proživelo i doživelo od postanka sveta. Svaka arheologija materijala jeste i arheologija čovečanstva. Ono što ova glina skriva i otkriva, to je putovanje bića kroz vreme i njegov prolazak kroz prostore, otisci prstiju, tragovi noktiju, pepeo i ugarci zgaslih ognjišta, naše i tuđe kosti, putevi koji se večno račvaju i udaljavaju i zanavek razilaze. Ovaj mali grumen koji izbija na površinu jeste sećanje, ovo ulegnuće je trag koji je ostavilo položeno telo. Mozak je pitao i tražio, ruka je odgovarala i radila. Marta je to drugačije rekla, Već si ušao u štos.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:57 am

Pećina - Jose Saramago 1313938081_29035_www.nevsepic.com.ua

Idem da obavim neka ljudska posla, ovog puta ćeš morati da ostaneš kod kuće, Siprijano Algor reče psu, koji je trčao prema njemu kada je video kako prilazi furgonu. Naravno da Ašadu nisu morali da narede da uskoči u kamionet, dovoljno je bilo da mu ostave otvorena vrata dok ne shvati da ga neće kasnije izbaciti, ali pravi razlog njegovog usplahirenog trka, ma koliko to moglo čudno zvučati, bio je taj što je pas svojom psećom zebnjom pretpostavio da će da ga ostave samog. Marta je izašla u dvorište razgovarajući s ocem i otpratila ga do furgona, a u ruci je nosila fasciklu sa crtežima i ponudom, i mada pas Ašado nije imao jasnu predstavu čemu služe fascikla, ponuda i crteži, u svakom slučaju zna iz iskustva da ljudi koji se spremaju da uđu u kola obično nose sa sobom neke stvari koje, pre nego što uđu, bace na zadnje sedište. Poučen tim iskustvom, sasvim je razumljivo što ga je njegovo pamćenje navelo na pomisao da će Marta pratiti oca na ovom putovanju kamionetom. Iako je ovde tek nekoliko dana, uopšte ne sumnja da je kuća njegovih gazda i njegova kuća, ali njegov osećaj svojine, samim tim, još mu ne daje za pravo da kaže, gledajući oko sebe, Sve ovo je moje. Zapravo, pas, bilo koje da je veličine, rase i karaktera, nikada se ne bi usudio da izgovori tako surovo posesivne reči, u najboljem slučaju, rekao bi, Sve ovo je naše, a čak ni tada, imajući u vidu konkretan slučaj ovih grnčara i njihove pokretne i nepokretne imovine, pas Ašado ni za deset godina neće moći sebe da vidi kao trećeg suvlasnika. Možda bi eventualno kao pas u poznim godinama mogao da nejasno i mutno oseti da učestvuje u nečemu neizvesnom i zamršenom, i samim tim, neuhvatljivog značenja, jedne celine sačinjene od delova koji je svaki za sebe, u isto vreme, deo onoga što jeste i celine kojoj pripada. Ovako smele ideje, koje je ljudski mozak uglavnom manje ili više kadar da zamisli, ali koje veoma teško razlaže na pojedinosti, jesu hleb naš nasušni za razne vrste pasa, bilo samo sa teorijske tačke gledišta, bilo sa praktične. Međutim, nemojmo se zavaravati da je pseći duh kao paperjasti oblak koji lako klizi nebom, blaga svetlost prolećne zore, jezerce u nekom vrtu po kojem plove beli labudovi, da je tako, ne bi Ašado počeo najednom tako tužno da cvili, A ja, a ja, pitao je. Da bi odgovorio na to otvaranje ucveljene duše, Siprijano Algor, zabrinut zbog odgovorne misije koja ga je vodila u Centar, nije našao bolje reči od ovih, Ovog puta ostaješ kod kuće, ali ono što je zaista značilo tužnom psu bilo je to što se Marta udaljila par koraka pošto je predala ocu fasciklu, pa je tako shvatio da ga neće ostaviti samog, u stvari, čak i kada svaki deo po sebi predstavlja celinu kojoj pripada, kao što verujemo da smo već razjasnili formulom a + b, dva dela, kada su spojena, zajedno daju novi rezultat. Marta umorno mahnu ocu i pođe ka kući. Pas nije odmah krenuo za njom, sačekao je da kamionet, pošto se spustio niz padinu i izašao na put, zađe iza prvih seoskih kuća. Kada je ubrzo zatim ušao u kuhinju, zatekao je gazdaricu kako sedi na istoj stolici sa koje skoro da nije ni ustajala svih ovih dana dok je radila. S vremena na vreme trljala je oči kao da želi da ih oslobodi nekih senki ili bola. Najverovatnije zato što je u prvoj mladosti, Ašado još nije imao vremena da stekne jasnu i opštu predstavu o neophodnosti i značenju ljudskih suza, pa ipak, imajući u vidu da se ova tečna raspoloženja stalno iznova javljaju u čudnoj kaši osećanja, razuma i surovosti od koje je ljudsko biće sazdano, pomisli da možda ne bi bilo zgoreg da priđe uplakanoj gazdarici i da joj nežno položi glavu na kolena. Neki stariji pas, samim tim što je stariji, i pod pretpostavkom da godine moraju da podnose udvostručenu krivicu, više cinično nego što je starosti svojstveno, sarkastično bi protumačio taj osećajni gest, ali to bi učinio samo zato što je usled praznine koju starost donosi zaboravio da je kada je reč o stvarima srca i osećanja uvek bolji višak nego manjak. Dirnuta, Marta ga je lagano pomazila po glavi, a pošto se on nije pomerao i nastavio da je netremice gleda, uzela je jedan ugljen i počela nešto da skicira na papiru. U početku od suza nije mogla jasno da vidi, ali, malo-pomalo, kako joj je ruka postajala sve sigurnija, i oči su se razbistrile, a glava psa, kao da je izranjala iz mutne vode, pojavila joj se u svojoj punoj lepoti i snazi, u svojoj tajnovitosti i nedokučivosti. Od toga dana, Marta je zavolela Ašada isto onoliko koliko znamo da ga je Siprijano već zavoleo.
Grnčar je ostavio selo iza sebe, tri izdvojene kuće koje niko neće obnoviti, sada vozi pored potoka ugušenog truležom, proći će kroz zapuštena polja, upropašteni šumarak, toliko je puta prošao ovim putem da i ne primećuje pustoš koja ga okružuje, ali danas ima dve brige koje opravdavaju njegovu odsutnost. Jedna od njih, poslovna ponuda koju nosi u Centar, ne mora, naravno, posebno ni da se pominje, ali druga, za koju se još uvek ne zna koliko će ga još zaokupljati, još više mu uznemirava duh, onaj nagon, zaista neočekivan i neobjašnjiv, kada je prolazio pored ulice u kojoj živi Izaura Eštudioza, da ode da se raspita za krčag, kako se pokazao, da li ima neku falinku, da li podliva, da li čuva svežinu vode. Očigledno je da Siprijano Algor ne poznaje ovu komšinicu od juče, u stvari, čak je i nemoguće da on ne poznaje bilo koga u selu, s obzirom na to kojim poslom se bavi, i, iako nikada nisu održavali, u pravom smislu reči, bliske odnose s tom porodicom, Algorovi, otac i ćerka, bili su na groblju na sahrani pokojnog Žoakima Eštudioza, po čijem je prezimenu i Izaura, rodom iz nekog dalekog sela, kad je došla ovamo da se uda, takođe postala poznata, kao što je običaj u selima. Siprijano Algor se seća da joj je izjavio saučešće na izlazu sa groblja, na istom mestu gde su se nekoliko meseci kasnije ponovo sreli i razmenili utiske i obećanja povodom polomljenog krčaga. Ona je bila samo još jedna udovica u selu, još jedna koja će nositi duboku crninu narednih šest meseci, a zatim još šest meseci umerene crnine, a zapravo je imala sreće, jer su svojevremeno duboka i umerena crnina, opterećujući svaka na svoj način žensko telo, a ko zna koliko i dušu, čitavih godinu dana i danju i noću, a da ne govorimo o onim ženama kojima je običaj nalagao da pod stare dane nose crninu do poslednjeg dana. Siprijano Algor se pitao da li je u dugom razmaku između ova dva susreta na groblju još nekad razgovarao s Izaurom Eštudiozom, a odgovor ga je iznenadio, Nisam je ni video, a tako je i bilo, međutim ta jedinstvena situacija ne treba da nas čudi, jer kad je o slučajnostima reč potpuno je svejedno da li živimo u gradu od deset miliona stanovnika ili u selu od nekoliko stotina ljudi, dešava se samo ono što je suđeno. Tada je misao Siprijana Algora pokušala da skrene ka Marti, delovalo je kao da će ponovo njoj da prigovori što su mu fantazije zavrtele mozak, ali su njena razboritost, njena nepristrasnost, budnost, uspeli da prevagnu, Nemoj da izvrdavaš, ostavi dete na miru, ona je samo izgovorila reči koje si želeo da čuješ, sada treba videti da li imaš da ponudiš Izauri Eštudiozi nešto više od krčaga, a nemoj da zaboraviš da razmisliš da li će ona biti spremna da prihvati ono što zamišljaš da imaš da joj daš, ako išta i zamišljaš. Unutrašnji monolog je zapeo na ovoj primedbi, za sada još bez odgovora, i nagli prekid odmah je iskoristila druga briga, u stvari tri brige koje proizlaze jedna iz druge, keramičke lutke, Centar, šef nabavke, Hajde baš da vidimo na šta će to da izađe, promumla grnčar dvosmislenu rečenicu koja, ako malo bolje pogledamo, može da se odnosi i na uzbudljiv slučaj Izaure Eštudioze. Ali već je bilo kasno, već prelazimo kroz Poljoprivredni pojas, ili Zeleni, kako ga i dalje nazivaju oni koji obožavaju rečima da prikrivaju surovu stvarnost, ovu boju prljavog leda koja pokriva zemlju, ovo nepregledno more najlona u kojem plastenici, svi jednako skrojeni, liče na okamenjene ledene bregove, na džinovske domine bez oznaka. Unutra nikada nikada nije hladno, naprotiv, ljudi koji tamo rade guše se od vrućine, kuvaju se u sopstvenom znoju, ošamućeni, liče na mokre krpe koje su iscedile snažne ruke. Nekom hladno, nekom vruće, a svi istu muku muče. Danas kamionet ide prazan, Siprijano Algor već više ne spada u dobavljače zato što je njegova roba iznenada i bez jasnog objašnjenja prestala da zanima kupce, sada sa sobom na sedištu pored sebe nosi šest crteža, tamo ih je Marta ostavila, a ne na zadnjem sedištu, kako je Ašado pretpostavio, i ti crteži su jedini nesigurni kompas na ovom putovanju, sva sreća da je već bio krenuo od kuće pre nego što je nekoliko trenutaka kasnije ona koja je te crteže nacrtala izgubila kompas. Kažu da je pejzaž duševno stanje, da spoljni predeo vidimo unutrašnjim očima, možda zato što ovi naročiti unutrašnji organi vida nisu uspeli da vide ove fabrike i hale, ovaj dim koji guta nebo, ovu otrovnu prašinu, ovo večno blato, ovaj skoreli gar, jučerašnje đubre koje se baca preko starog đubreta, sutrašnje đubre koje se baca preko današnjeg, da bi se to videlo dovoljne su obične oči da ubede i najzadovoljniju dušu da posumnja u sreću kojoj se nada.
U nastavku Industrijskog pojasa, ne na putu, već na onom delu koji zauzimaju udžerice, stoji spaljen kamion. Nema tragova robe koju je prevozio, samo razbacani i ugljenisani delovi kutija na kojima se ne vidi ni šta je u njima bilo, niti odakle su došli. Ili je tovar izgoreo s kamionom, ili su uspeli da ga istovare pre nego što se vatra proširila. Asfalt oko kamiona je mokar, što ukazuje na to da su vatrogasci stigli u pomoć nevoljniku, ali očigledno kasno, jer je kamion potpuno izgoreo. Ispred kamiona parkirana su dva automobila saobraćajne policije, a sa druge strane puta stajalo je vojno vozilo za prevoz ljudstva. Grnčar uspori da bi bolje video šta se dogodilo, ali su mu policajci grubo, s odbojnim izrazom lica naredili da odmah produži dalje, imao je tek toliko vremena da upita da li je neko stradao, ali, nisu ga udostojili odgovora, Teraj dalje, teraj dalje, vikali su i snažno mahali rukama. Tada je Siprijano Algor pogledao u stranu i primetio da se neki vojnici muvaju između udžerica. Usled brzine nije uspeo da vidi ništa više od toga, osim da su izgleda terali stanovnike iz kuća. Bilo je očigledno da se ovog puta razbojnici nisu zadovoljili samo pljačkom. Iz nekog nepoznatog razloga, jer se tako nešto nikada ranije nije desilo, zapalili su kamion, možda se vozač opirao, ili možda čak i pružio veći otpor, ili su možda organizovane grupe iz udžerica odlučile da promene strategiju, iako bi bilo teško shvatiti kakvu su korist mogli da očekuju od jednog tako nasilnog čina, koji će, naprotiv, samo poslužiti kao opravdanje za podjednako nasilnu akciju organa vlasti. Koliko ja pamtim, pomisli grnčar, ovo je prvi put da vojska zalazi među udžerice, do sada se poterama bavila isključivo policija, štaviše, stanovnici su na to i računali, policajci su dolazili, nekada postavljali pitanja, nekada ni to nisu, odveli bi dvojicu ili trojicu i život se nastavljao kao da se ništa nije desilo, pre ili kasnije zatvorenici bi se ponovo pojavili. Grnčar Siprijano Algor zaboravio je na komšinicu Izauru Eštudiozu, onu kojoj je poklonio krčag, i na šefa nabavke iz Centra, onog za koga ne zna da li će uspeti da ga ubedi u estetsku vrednost svojih lutaka, sad su mu sve misli zaokupljene kamionom koji je plamen toliko ugljenisao da nije ostalo ni traga od tovara koji je nosio, ako ga je uopšte nosio. Ako, ako. Ponavljao je taj veznik kao neko ko se, pošto se sapleo o kamen, iznova vraća natrag da bi se ponovo sapleo, kao da ga udara očekujući da iz njega kresne varnica, ali varnica kao da nije bila voljna da se pojavi, u tom razmišljanju Siprijano Algor je već potrošio dobra tri kilometra i polako je od njega već dizao ruke, Izaura Eštudioza se već pripremala da se bori za teritoriju sa šefom nabavke, kada je najednom sevnula varnica, i bi svetlo, kamion nisu zapalili stanovnici udžerica, već policija, da bi vojska imala povod da interveniše, Dajem glavu ako nije bilo tako, promrmlja grnčar, i najednom oseti težak umor, ne zato što je previše naprezao mozak, već zato što je shvatio da je svet baš takav, da u njemu ima previše laži a nimalo istine, ili možda bar jedna, da, sigurno je tu negde, ali se neprestano menja, i ne samo da nam ne da vremena da o njoj razmišljamo kao o mogućoj istini, nego najpre moramo da dokučimo da nije možda u pitanju još jedna prerušena laž. Siprijano Algor baci pogled na sat, ako je hteo da sazna koliko je sati, taj pokret mu ništa nije značio, jer s obzirom na to da je usledio odmah nakon rasprave o verovatnoći laži i verodostojnosti istine, bilo je to kao da je očekivao da će rešenje naći u položaju kazaljki, prav ugao koji znači da, oštar ugao koji bi mu ukazao na jedno mudro možda, tup ugao koji bi jasno i glasno kazao ne, a prava linija bi značila da je bolje da o tome i ne razmišlja. Kada je, ubrzo zatim, opet pogledao na brojčanik, kazaljke su ponovo pokazivale samo sate, minute i sekunde, ponovo su postale ono što jesu, funkcionalne i poslušne kazaljke na satu, Neću zakasniti, reče, i bio je u pravu, stići će na vreme, na kraju krajeva, tako uvek i idemo, na vreme, s vremenom, u vremenu, a nikada van vremena, koliko god nas zbog toga kudili. Već je bio ušao u grad, vozio je bulevarom koji ga je vodio ka cilju, ispred njega, brže od furgona, hitale su misli, šef službe za nabavke, šef službe, šef nabavke, Izaura Eštudioza, sirotica, ostala je iza njega. Ispred njega u daljini, na visokom sivom zidu koji mu je presecao put, mogao je videti ogroman beli pravougaoni natpis, gde je bleštavim plavim slovima pisalo, s kraja na kraj, ŽIVITE BEZBEDNO, ŽIVITE U CENTRU. Ispod toga, s desne strane, mogle su se razaznati još tri reči, ispisane crnim slovima, koje kratkovide oči Siprijana Algora nisu uspevale da razaznaju s te daljine, mada su one zasluživale podjednaku pažnju kao i poruka ispisana krupnim slovima, možemo ih, ako tako želimo, smatrati dopunskim, ali nipošto suvišnim, OBRATITE SE OVDE. Taj natpis ne stoji uvek tu, postavljaju ga povremeno, s istim rečima, samo u različitim bojama, a ponekad prikazuje srećne porodice, muža od svojih trideset pet godina, ženu od trideset i tri, sina od jedanaest, ćerku od devet, kao i, ali ne uvek, dedu i babu, sede kose, sa pokojom borom i neodređenih godina, svi sa usiljenim osmehom koji svima otkriva besprekorne, bele, blistave zube. Siprijanu Algoru je ovaj poziv delovao kao loš znak, već je čuo zeta kako ga po stoti put obaveštava da će se preseliti u Centar čim ga unaprede, Još ćemo i sve troje završiti na jednom ovakvom plakatu, pomisli, što se mladog para tiče, već imaju Martu i njenog muža, deda ću biti ja ako uspeju da me nagovore, a babe nema, umrla je pre tri godine, za sada nam nedostaju unuci, ali umesto njih možemo staviti Ašada, pas se uvek dobro uklapa u reklame sa srećnim porodicama, ma koliko to čudno delovalo, budući da se radi o beslovesnom stvorenju, dodaje jedan fini ton, gotovo neprimetan, lako prepoznatljiv, uzvišene ljudskosti. Siprijano Algor skrenu nadesno, u ulicu koja prolazi pored Centra, razmišljajući pritom da to ipak nije moguće, da Centar ne prima ni pse ni mačke, u najboljem slučaju prihvata ptice u kavezu, papagaje, kanarince, zebe, trobojne amadine, a svakako i akvarijumske ribice, pogotovo ako se radi o tropskim, koje imaju mnogo peraja, mačke ne, pse još manje, samo nam još to fali, da Ašado ponovo ostane bez gazde, jednom je bilo dovoljno, i u tom trenutku uspeo je u tok misli Siprijana Algora da se uplete lik Izaure Eštudioze pored grobljanskog zida, zatim sa krčagom privijenim na grudi, a potom kako maše sa kućnog praga, ali kako se naglo pojavila, tako je naglo i nestala, jer se tamo napred već nazire ulaz u suteren gde se dostavlja roba i gde šef nabavke proverava dopremnice i fakture i odlučuje šta će da zadrži a šta ne.
Osim kamiona koji su upravo istovarivali robu, samo su još dva čekala na red. Grnčar je zdravorazumski zaključio da budući da ne isporučuje robu, ne mora da stane u red s kamionima. Posao zbog kojeg je došao isključivo se ticao šefa nabavke, stoga nije o tome mogao da razgovara s nekim od nižih službenika koji su po pravilu nesigurni, dakle samo treba da se najavi na prijavnici i kaže kojim poslom je došao. Parkirao je furgon, uzeo fasciklu, i ma koliko se trudio da mu korak bude čvrst, čak i nepažljiv posmatrač lako bi prepoznao da mu noge pomalo klecaju, prešao je preko trake za vozila išarane starim i novim flekama od ulja i prišao prijemnom pultu, ljubazno je pozdravio dežurne službenike i tražio da razgovara sa šefom odeljenja. Službenik je preneo usmeni zahtev, ubrzo se vratio, Evo dolazi, reče. Prošlo je dobrih desetak minuta pre nego što se napokon pojavio, ne šef koga je tražio, već jedan od njegovih pomoćnika. Siprijanu Algoru nije bilo po volji da ispriča svoju priču nekome čija je uloga, uopšte uzev, u sistematizaciji radnih mesta i u praksi, samo da posluži kao posrednik nekome ko mu je nadređen. Srećom, dok je bio usred priče, sam pomoćnik je shvatio da će ako odsluša do kraja samo gubiti vreme jer će u svakom slučaju konačnu odluku doneti onaj koga on zastupa i ko je uostalom za to i plaćen. Pomoćnik šefa je, kao što se lako da zaključiti iz njegovog ponašanja, nezadovoljan svojim položajem. Naglo je prekinuo grnčara u pola reči, zgrabio ponudu i crteže i udaljio se. Trebalo mu je nekoliko minuta da se ponovo pojavi na vratima kroz koja je ušao, i odande je rukom dao znak Siprijanu Algoru da priđe, ne treba ponovo podsećati da, u ovakvim trenucima, noge vole nekontrolisano da klecaju više nego ranije, i, pošto ga je pustio da uđe, vratio se svojim obavezama. Šef nabavke je držao ponudu u desnoj ruci, a crteži su bili poređani na stolu ispred njega kao karte za pasijans. Dao je znak Siprijanu Algoru da sedne, što je grnčaru dalo priliku da prestane da razmišlja o nogama, da se posveti izlaganju svog predloga, Dobar dan vam želim, gospodine, izvinite što vas prekidam u poslu, ali ovo je nešto što je mojoj ćerki i meni palo na pamet, ako ćemo pravo, više njoj nego meni. Šef ga prekide, Pre nego što nastavite, gospodine Algor, dužan sam da vas obavestim da je Centar odlučio da obustavi nabavku proizvoda vašeg preduzeća, a tu mislim na one koje ste nam isporučivali pre obustave, to je sada naša konačna i neopoziva odluka. Siprijano Algor pognu glavu, morao je vrlo pažljivo da bira reči, šta god da se desi nije smeo da kaže ili učini ništa čime bi rizikovao mogućnost sklapanja posla sa lutkama, zato je samo promrmljao, To sam već i očekivao, gospodine, ali ako mi dozvolite da budem iskren, teško je, posle tolikih godina saradnje sa vama, čuti iz vaših usta takve reči, Takav je život, stalno se nešto prekida, Ali stalno i nešto započinje, Ali to nikad nisu iste stvari. Šef nabavke na trenutak zaćuta, prelista ovlaš crteže, kao da misli na nešto drugo, zatim reče, Vaš zet je razgovarao sa mnom, Ja sam ga zamolio, ja sam ga to zamolio, da me reši neizvesnosti u kojoj sam se našao, zato što nisam znao da li da nastavim sa proizvodnjom ili ne, Sada znate, Da, gospodine, sada znam, Trebalo bi takođe da znate da je pravilo Centra, i da se Centar time diči, da ne prihvata nikakve pritiske ili mešanja trećih lica u njegovo poslovanje, a još manje kad je reč o službenicima naše kuće, Nije to bio nikakav pritisak, gospodine, Ali je bilo mešanje, Izvinjavam se zbog toga. Ponovo nastade ćutanje, Šta ću još sve čuti, pomisli grnčar ogorčeno. Nije morao dugo da čeka, šef je otvorio registrator i počeo da ga lista, poneki list bi pažljivije pregledao, zatim je nešto sabrao na malom digitronu, i naposletku rekao, Imamo u magacinu još poprilične zalihe vaših proizvoda koje nikako ne možemo da prodamo, čak ni sa popustom, čak ni ispod nabavne cene, proizvode raznih vrsta koji nam zauzimaju dragoceni prostor, pa sam stoga primoran da vam dam rok od dve nedelje da ih odnesete odande, baš sam nameravao da zadužim nekog da vam sutra to javi, Ko zna iz koliko ću puta morati to da nosim, furgon mi je mali, Biće dovoljno jednom dnevno, A kome ću onda da prodam svoje posuđe, upita grnčar potišteno, To je vaš problem, a ne moj, Da li barem imam pravo da nudim robu trgovcima u gradu, Naš ugovor više ne važi, možete da poslujete s kim god želite, Ako vam se to uopšte isplati, Da, ako se isplati, tim pre što vlada velika kriza, Osim toga, šef nabavke ućuta, skupi crteže, zatim ih pažljivo pregleda, jedan po jedan, delovalo je da ih posmatra sa iskrenom pažnjom, kao da ih vidi prvi put. Siprijano Algor nije mogao da upita, Šta osim toga, morao je da se strpi, da prikrije nestrpljenje, na kraju krajeva, ili na njihovom početku, uvek je šef nabavke taj koji diktira pravila, a ovde se sada odigrava jedna neravnopravna igra, jer su sve karte na jednoj strani, vrednost štihova se menja u zavisnosti od volje onoga ko ih drži u ruci, tako da kralj može vredeti više nego kec, a manje nego dama, ili žandar koliko i džoker a ovaj više nego ful, iako treba priznati da, ako mu to ičemu može poslužiti, s obzirom na šest prikazanih lutaka, grnčar ima, iako tesnu, brojčanu prednost. Šef nabavke iznova skupi crteže, odloži ih sa strane odsutnim pokretom, i, pošto je još jednom pogledao registrator, završi rečenicu, Osim toga, u stvari, osim katastrofalne situacije u kojoj se nalazi tradicionalno tržište, nimalo naklonjeno artiklima koje su vreme i promena ukusa potcenili, grnčarnici će i dalje biti zabranjeno da posluje s nekim drugim ukoliko Centar odluči da poruči proizvode koji su mu ovde predloženi, Ako sam dobro shvatio, gospodine, mi nećemo smeti da prodajemo lutke trgovinama u gradu, Dobro ste shvatili, ali ne sve, Ne razumem na šta ciljate, Ne samo da nećete smeti da im prodajete lutke, već nećete imati pravo da im prodajete ni bilo koji preostali proizvod vaše grnčarnice, čak i da vam ih oni, ma koliko to neverovatno zvučalo, poruče, Shvatam, od trenutka kada me ponovo uzmete za dobavljača Centra, moraću da budem isključivo vaš, Upravo tako, i to ne treba da čudi, pravila su uvek bila takva, Ali, gospodine, u ovakvoj situaciji, kada Centar više ne zanimaju neki proizvodi, bilo bi pravo dozvoliti dobavljaču da pronađe kupce za njih, Krećemo se po teritoriji tržišnih činjenica, gospodine Algor, sve one teorije koje ne služe činjenicama i ne idu njima u prilog Centar ne priznaje, a dozvolite mi da vam odmah kažem da i mi umemo da razvijamo teorije, a neke smo već i plasirali na tržište, odnosno, samo one koje su mogle da posluže i, u slučaju potrebe, opravdaju činjenice ako se nekad ispostavi da su neprimerene. Siprijano Algor reče sebi da je najpametnije da se ogluši o ovaj izazov. Pasti u iskušenje jednog kažem ja tebi, kažeš ti meni sa šefom nabavke, ja tvrdim, ti poričeš, ja se bunim, ti potvrđuješ, loše bi se završilo, nikad se ne zna kada jedna pogrešno protumačena reč može da potre i najprefinjeniji i najrazrađeniji postupak ubeđivanja, kao što kaže stara mudrost, ne može šut s rogatim, u koga sila u njega i pravda. Šef nabavke ga pogleda s nekim poluosmehom na usnama i dodade, U stvari, ja i ne znam zašto vam sve ovo govorim, Da budem iskren, gospodine, i mene to čudi, ja sam samo običan grnčar, ovo malo što imam da prodam ne zavređuje da na mene trošite svoje strpljenje i da me udostojite svojih razmišljanja, odgovori Siprijano Algor i istog trenutka se ugrize za jezik, tek što je odlučio da ne doliva ulje na vatru jednog očigledno napetog razgovora, a već se usled svoje nepromišljenosti ponovo našao u nebranom grožđu. Misleći da će tako uspeti da izbegne oštar odgovor od kojeg je strepeo, ustao je i rekao, Izvinite što sam vam oduzeo vreme, gospodine, ostavljam vam crteže da razmislite, osim, Šta osim, Osim ako već niste doneli odluku, Koju odluku, Ne znam, gospodine, ne mogu da vam čitam misli, Odluku da ne poručim lutke, na primer, upita šef nabavke, Da, gospodine, odgovori grnčar ne skrećući pogled, dok je u mislima proklinjao samog sebe što je ispao tako glup i nepromišljen, Nisam još ništa odlučio, A mogu li vas upitati da li će dugo potrajati, jer znate već u kakvoj smo situaciji, Biću brz, prekide ga šef, možda ćete već sutra dobiti odgovor, Sutra, Da, sutra, ne bih želeo da posle pričate da vam Centar nije pružio poslednju priliku, Mislim da mogu da zaključim na osnovu ovoga što sam čuo da će odluka biti pozitivna, Mogla bi biti, to je sve što u ovom trenutku mogu da vam kažem, Hvala gospodine, Još je rano da mi zahvaljujete, Zahvaljujem vam što ste mi dali nadu, i to je već nešto, U nadu se nikada ne treba previše uzdati, Slažem se, ali šta nam drugo preostaje, za nešto moramo da se uhvatimo kad nam krene nizbrdo, Doviđenja, gospodine Siprijano Algor, Doviđenja, gospodine. Tek što se grnčar mašio kvake spreman da izađe, šef nabavke se seti još nečega, Dogovorite tamo s mojim pomoćnikom, onim koji vas je primio, plan povlačenja vašeg posuđa, ne zaboravite da imate svega dve nedelje da odavde odnesete sve, do poslednjeg tanjira, Razumeo sam, gospodine. Taj izraz, plan povlačenja, ne zvuči dobro kada ga izgovori civil, više odgovara nekoj vojnoj operaciji nego običnom odnošenju robe, a ako se doslovce primeni na odnose pozicija jedinice Centra i jedinice grnčarnice, ishod može da bude kao taktičko povlačenje da bi se pregrupisale razbijene snage, da bi se zatim, u pogodnom trenutku, to jest, kada bude odobrena proizvodnja lutaka, krenulo u napad, kao što bi i suprotan ishod značio kraj svega, poraz na svim frontovima, bežanija, spasavaj se ko može. Siprijano Algor je slušao pomoćnika šefa kako mu u jednom dahu i ne gledajući u njega govori, Svakog dana u četiri popodne moraćete sami da se snađete ili da povedete pomoć, mi za to nemamo ljude, makar im i vi platili, i pitao se da li ima smisla biti ovde i trpeti poniženje, dozvoliti da se prema njemu ophode kao prema budali, nikogoviću, a da pritom još mora i da prizna da su oni u pravu, da Centru ništa ne znače tamo neki bezvezni glazirani tanjiri ili neke smešne lutke koje predstavljaju bolničarke, eskime, bradate asirce, ništa to njima ne znači, baš ništa. Eto šta smo mi za njih, ništa. Najzad je seo u furgon, pogledao na sat, ostalo je skoro još sat vremena dok zet ne izađe s posla, palo mu je na pamet da uđe u Centar, već dugo nije ušao na ulaz za mušterije, bilo da razgleda, bilo da kupuje, Marsal je uvek obavljao kupovinu zbog popusta koji imaju zaposleni, a da uđe samo da bi razgledao ne bi bilo zgodno, jer neko ko šeta a ne ulazi u radnje brzo bi privukao pažnju obezbeđenja, a da stvar bude još smešnija, mogao bi da ga presretne i njegov rođeni zet, Tata, šta radite vi ovde, ako ništa ne pazarite, a on bi odgovorio, Idem u odeljenje za posuđe da vidim da li još uvek ima izložen neki komad iz grnčarnice Algor, da vidim koliko košta ona testija ukrašena utisnutim komadićima kvarca, da kažem, Bogami lepa testija, malo koji zanatlija još ume da napravi jedan takav predmet, tako savršene izrade, a onda bi možda prodavac zadužen za to odeljenje, podstaknut mišljenjem vrsnog stručnjaka, naručio od službe za nabavke hitnu isporuku stotinak testija, onih ukrašenih kvarcom, i tako ne bismo morali da se upuštamo u pustolovine s pajacima, ludama i mandarinima, za koje ne znamo na šta će izaći. Siprijano Algor nije morao sebi da kaže, Ne idem, već nedeljama to ponavlja ćerki i zetu, i jednom bi trebalo da je dosta. Bio je udubljen u to besmisleno razmišljanje, s glavom oslonjenom na volan, kada mu je prišao čuvar koji je nadgledao izlaz iz suterena i rekao, Ako ste već završili ono zbog čega ste došli, molio bih vas da odete, ovo nije garaža. Grnčar reče, Ma znam, uključi motor i udalji se bez reči. Čuvar zapisa registarski broj kamioneta na nekoj ceduljici, nije morao to da radi, poznaje ga od prvog dana kada se zaposlio kao čuvar u suterenu, ali onako teatralno je zapisao broj zato što mu se nije svidelo ono hladno Ma znam, ljudi, a naročito ako su čuvari, zaslužuju poštovanje i uvažavanje, ne odgovara im se tek tako sa Ma znam, čiča je trebalo da kaže Da, gospodine, to su prave i poslušne reči, uvek mogu da posluže, u stvari, čuvar nije toliko bio time pogođen, pre bi se reklo da je bio zbunjen, i zato je pomislio da ni on nije trebalo da kaže Ovo nije garaža, pogotovo ne tako nadmenim tonom, kao da je rimski papa, kao da ne provodi svoje dane u ovom prljavom suterenu. Precrtao je broj i vratio se na svoje mesto.
Siprijano Algor je potražio neku mirnu ulicu da prekrati vreme dok čeka zeta da izađe na službeni izlaz. Parkirao je furgon na jednom ćošku odakle se nazirao, na udaljenosti od tri bloka zgrada, tek deo jedne od ogromnih fasada Centra, tačnije ona koja je namenjena za stanovanje. Ako se izuzmu ulazna vrata, ni na jednom od ostalih pročelja nema nikakvih otvora, to su neprobojne zidine na kojima okačeni natpisi koji obećavaju bezbednost ne mogu da zaklanjaju svetlost i sprečavaju ulazak vazduha onima koji unutra stanuju. Za razliku od tih slepih fasada, strana okrenuta ka njemu načičkana je prozorima, stotinama i stotinama prozora, hiljadama prozora, uvek zatvorenih zbog sistema za klimatizaciju. Poznato je da kada ne znamo tačnu visinu neke zgrade, ali želimo da stvorimo bar približnu sliku o njenoj veličini, kažemo da ima određeni broj spratova, kojih može biti dva, ili pet, ili petnaest, ili dvadeset, ili trideset i tako dalje, manje ili više od ovih brojeva, od jedan do beskonačno. Zgrada Centra nije ni tako mala ni tako velika, zadovoljili su se sa četrdeset osam spratova iznad zemlje i još deset sakrivenih ispod. I sada, kada je Siprijano Algor već parkirao kola na tom mestu, možemo da pokušamo da procenimo veličinu Centra, recimo da su kraće fasade dugačke oko sto pedeset metara, a one duže nešto više od trista pedeset, ne uzimajući u obzir, naravno, dodatke koje smo detaljno opisali na početku naše pripovesti. Da malo produbimo našu računicu i pretpostavimo da je svaki sprat u proseku visok tri metra, računajući tu i debljinu tavanice koja ih razdvaja, dobićemo, uključujući i deset podzemnih spratova, ukupnu visinu od sto sedamdeset i četiri metra. Ako taj broj pomnožimo sa sto pedeset metara širine i trista pedeset metara dužine, dobićemo rezultat, ne baš precizan, približan, plus, minus, zapreminu od devet miliona sto trideset pet hiljada kubnih metara, pedalj gore, pedalj dole, đa ovamo, đa onamo. Nema tog čoveka koji ne bi s divljenjem priznao da je Centar zaista ogroman. A tu, procedi Siprijano Algor kroz zube, moj dragi zet hoće da se ja preselim, iza jednog od ovih prozora koji ne mogu da se otvore, kažu da je to da se ne bi remetila unutrašnja temperatura, ali u drugom grmu leži zec, ljudima može da padne na pamet da se ubiju, ali niko ne želi da skoči sa visine od sto metara na ulicu, jer bi to privuklo morbidnu pažnju prolaznika, koji bi odmah želeli da saznaju razlog. Siprijano Algor je već rekao, ne jednom, već mnogo puta, da nikada neće pristati da se preseli u Centar, da nikada neće napustiti grnčarnicu koju je nasledio od oca i od dede, a čak i Marta, koja sirota nema drugog izbora nego da ide za mužem kada bude unapređen, shvatila je, pre dva ili tri dana, u trenutku iskrenosti, da konačna odluka zavisi isključivo od oca, bez pritiska i navaljivanja sa strane, pa čak i da nalaze opravdanje u ljubavi ćerke, ili u onom cmizdravom sažaljenju koje starci, čak i kada ga odbijaju, pobuđuju u duši odraslih osoba. Ne idem, ne idem, pa ne idem, čak ni mrtav, progunđa grnčar, pritom ipak svestan da te reči, baš zato što deluju tako odlučno, tako neopozivo, mogu da glume odlučnost koju zapravo ne oseća u dubini duše, da prikrivaju unutrašnju slabost, kao nevidljiva naprslina na najtanjem delu krčaga. Ovo je očigledno bio najbolji razlog, kad se već ponovo spominje krčag, da se Izaura Eštudioza vrati u misli Siprijana Algora, a to se i desilo, ali put kojim je ta misao krenula, ili umovanje, ako je toga uopšte bilo, ako nije bio u pitanju samo trenutni blesak munje, odvela ga je do jednog prilično neugodnog zaključka, izraženog sanjalačkim mrmljanjem, Tada ne bih morao da se preselim u Centar. To što je Siprijano Algor nezadovoljno odmahnuo rukom čim je izgovorio ove reči, nije dovoljan razlog da okrenemo leđa činjenici da se grnčarovo raspoloženje pokvarilo uprkos zadovoljstvu koje mu je pričinilo razmišljanje o Izauri Eštudiozi i koje je bilo primetno. Zalud bismo gubili vreme objašnjavajući zašto mu je to prijalo, postoje stvari u životu koje su same po sebi jasne, neki muškarac, neka žena, neka reč, neki trenutak, dovoljni su da ceo svet razume o čemu se radi, ali ima tu i drugih stvari, mogu to biti isti taj muškarac i ista ta žena, ista ta reč, i isti taj trenutak, ako ih posmatramo iz drugog ugla, na drugom svetlu, mogu da dovedu do sumnje i nedoumice, nemira, nekog čudnog treperenja, te je zato Siprijana Algora najednom prošla volja da razmišlja o Izauri Eštudiozi, za šta je bila kriva ona rečenica, Tada više ne bih morao da se preselim u Centar, kao da je time hteo da kaže, Ako se njome oženim, imaće ko da brine o meni, još jednom se potvrdilo ono što ne treba potvrđivati, ili, čoveku je najteže da prepozna svoje slabosti i da ih prizna. Pogotovo ako se one ispoljavaju kad im vreme nije, kao voćka koju grana jedva drži jer je kasno sazrela. Siprijano Algor uzdahnu, zatim pogleda na sat. Bilo je vreme da pokupi zeta na ulazu za obezbeđenje.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:57 am

Pećina - Jose Saramago 1313938081_28778_www.nevsepic.com.ua

Marsal se nije svideo Ašadu. Imao je toliko toga da ispriča, toliko novosti, toliko uspona i padova nade i raspoloženja kroz koje je prošao poslednjih dana, da Siprijanu Algoru nije ni palo na pamet, na putu od Centra do grnčarnice, da ispriča zetu o tome kako se pas misteriozno pojavio i o čudnovatim pojedinostima njegovog ponašanja. Međutim, ljubav prema istini koju pripovedač gaji s puno obzira, nalaže da se spomene jedan jedini i kratak trenutak kada je grnčar pomislio da ispriča taj nenadani događaj, ali ta njegova namera nije uspela da se ostvari jer je Marsal, s punim pravom, prekinuo tastovo izlaganje da bi pitao zašto se, koga vraga, ni on ni Marta nisu setili da ga obaveste šta se dešava kod kuće, o lutkama, nacrtima, eksperimentima s kalupima, Ja za vas kao da ne postojim, reče ogorčeno. Svestan da je pogrešio, Siprijano Algor zbrza neko opravdanje pozivajući se na nervozu i koncentraciju koje zahteva svako umetničko stvaranje, kao i na neljubaznost dežurnih koji se javljaju na telefon kada zove rodbina čuvara koji ne žive u Centru, i najzad, nekoliko ljubaznih, pomalo neveštih reči, da bi se do kraja nafilovala i završila priča. Srećom, prolazak pored izgorelog kamiona skrenuo im je pažnju s nesporazuma koji je vrlo lako mogao da se izrodi u porodičnu svađu, koja, da kažemo unapred, neće buknuti, premda Marsal Gašo ima nameru da se vrati na tu temu kada se bude našao nasamo sa ženom u sobi, iza zatvorenih vrata. S vidljivim olakšanjem, Siprijano Algor zanemari glinene lutke da bi izložio pretpostavke koje je u njegovom duhu požar pobudio, na šta je Marsal, još uvek pogođen zanemarivanjem kojem je bio izložen, odgovarao s određenom odsečnošću u skladu sa deontologijom, etičkom odgovornošću i jasnoćom procedura kojima se vojska po prirodi stvari uvek isticala, kao i državna a naročito policijska uprava. Siprijano Algor sleže ramenima, Kažeš to zato što si čuvar u Centru, a da si civil kao ja drugačije bi posmatrao stvari, To što sam čuvar u Centru ne znači da sam policajac ili vojno lice, odgovori Marsal jetko, Ne znači, ali tu si negde blizu, na granici, Sada ćete morati da mi kažete da li vas je sramota što jedan čuvar iz Centra sedi ovde pored vas, u vašem kamionetu, i diše isti vazduh. Grnčar ne odgovori odmah, pokajao se što je ponovo poklekao pred glupim i neosnovanim porivom da podbada zeta, Zašto to radim, pitao se, kao da već nije isuviše dobro znao odgovor, taj čovek, taj Marsal Gašo hteo bi da mu odvede ćerku, zapravo ju je već odveo kad se njome oženio, odveo ju je bez povratka, Još ću ja, kad mi već dojadi da se nećkam, otići da živim s njima u Centru, pomisli. Zatim je sporo, kao da mora da čupa svaku reč iz sebe, rekao, Izvini, nisam hteo da te uvredim, nisam hteo da budem neprijatan, ponekad ne mogu da se suzdržim, kao da je to jače od mene, i ne vredi da me pitaš zbog čega, ne bih ti odgovorio, ili bih te slagao, ali ima razloga, ako ih tražimo, uvek ćemo ih naći, nikada nije nedostajalo razloga da se objasni bilo šta, čak i kada nisu pravi, vremena su ta koja se menjaju, a starci svakog dana postaju sve stariji, posao više nije ono što je nekada bio, a mi koji možemo biti samo ono što smo bili, najednom shvatimo da svetu više nismo potrebni, ako smo ikada to i bili, ali i samo verovanje da smo to bili delovalo je dovoljno, puna kapa, i na neki način nas je to večno pratilo kroz život, jer to i jeste večnost, samo to i ništa više. Marsal ništa nije rekao, samo je položio svoju levu ruku na tastovu desnu koja je držala volan. Siprijano Algor proguta knedlu, pogleda ruku, meku ali žilavu, koja kao da je htela da zaštiti njegovu, onaj krivi i kosi ožiljak koji je presecao kožu, poslednji znak strašne opekotine koja ko zna kojim volšebnim slučajem nije zahvatila vene. Neiskusan, nevešt, Marsal je hteo da pripomogne u loženju peći, da se pokaže pred devojkom s kojom je tek počeo da se zabavlja, ali možda još i više pred njenim ocem, da mu pokaže da je zreo čovek, iako je zapravo tek izašao iz puberteta i jedino što je zaista znao o životu i svetu o čemu je smatrao da zna sve što se treba znati bilo je da mu se sviđa grnčareva kći. Svakome ko je prošao kroz to iskustvo neće biti teško da zamisli s kolikim je oduševljenjem sa drvare donosio trupčiće i odmah ih ubacivao u ložište, koliko mu je samo tada značilo Martino oduševljenje, blagonakloni osmeh njene majke, ozbiljno i suzdržano odobravanje njenog oca. A onda najednom, a da niko ne ume da objasni kako i zašto, jer se u grnčarskoj tradiciji tako ništa nikada nije desilo, jedan plameni jezičak, brz i zavojit kao zmijski jezik suknuo je iz ložišta i žestoko ugrizao mladićevu ruku koja se tu našla, bezazlena i nespremna. Od tada potiče prećutna netrpeljivost porodice Gašo prema porodici Algor, smatrajući ih da su neoprostivo nemarni i neodgovorni, i da su, po neodstupnom sudu Gašovih, bezobzirno iskoristili osećanja jednog bezazlenog mladića da bi radio za njih zabadava. Ne javljaju se takve ideje samo u najzabačenijim delovima ljudskog mozga u najzabačenijim selima daleko od civilizacije. Marta je mnogo puta previjala Marsalovu ruku, mnogo puta ju je tešila i osvežavala svojim dahom, i time održavala obostranu naklonost koja je posle nekoliko godina prerasla u brak, međutim, to nije uticalo da se porodice zbliže. Ali sada njihova ljubav kao da je izgubila žar, šta se tu može, izgleda da je to prirodna posledica vremena i životnih nedaća, ali ako drevna mudrost i dalje ičemu služi, ako još uvek nekako može biti od koristi današnjoj gluposti, neka nas ona podseti, nenametljivo, da nam se ne bi smejali, jer dokle god se živi ima i nade. Da, tako je, koliko god da su oblaci koji se nadvijaju iznad naših glava tmasti i crni, nebo iznad njih ostaće zauvek plavo, ali kiša, grad i munje uvek padaju nadole, u stvari, čovek ne zna šta da misli kad je primoran da se suoči s takvim višnjim naumima. Marsal je već izmakao ruku, među muškarcima je tako, prilikom ispoljavanja osećanja, da bi sačuvali muškost, moraju da budu brzi, trenutačni, neki čak tvrde da je to zbog muške stidljivosti, možda je i tako, ali mora se priznati da bi još više priličilo jednom muškarcu, u pravom smislu te reči, a da time nimalo ne bi doveo u pitanje svoju muškost, da je Siprijano Algor istog trenutka zaustavio kamionet kako bi zagrlio zeta i zahvalio mu na lepom gestu jedinim rečima koje odgovaraju toj prilici, Hvala ti što si položio svoju ruku preko moje, eto to je trebalo da kaže, a ne da sada naruši svečanost tog trenutka da bi se žalio na ultimatum koji mu je dao šef nabavke, Zamisli, dao mi je petnaest dana da odnesem svo posuđe, Petnaest dana, Dobro si čuo, petnaest dana, a nemam nikoga da mi pomogne, Žao mi je što ja ne mogu da vam se nađem, Naravno da ne možeš, niti imaš vremena, niti bi bilo poželjno za tvoju karijeru da te vide kao nosača, a najgore od svega je što ne znam kako da se ratosiljam drangulija koje nikome više ne trebaju, Mogli biste još ponešto da prodate od tog posuđa, Već ga ima dovoljno u grnčarnici, Ako je tako, onda je stvarno nezgodno, Razmisliću, možda ih ostavim ovde negde usput, Policija to neće dozvoliti, Kad ova šklopocija ne bi bila kamionet nego jedan od onih kamiona koji mogu da kipuju, bilo bi prosto ko pasulj, samo pritisneš dugme i gotovo, u tren oka sve bi već bilo u nekom jarku, Umakli biste par puta saobraćajnoj policiji, ali na kraju bi vas uhvatili na delu, Drugo rešenje bi bilo da na nekoj livadi pronađem rupu, koja ne mora da bude mnogo duboka i da sve tamo natrpam, zamisli kako bi bilo smešno da kroz jednu ili dve hiljade godina posmatramo rasprave arheologa i antropologa o poreklu i razlozima zašto se tolika količina tanjira, šolja i drugog posuđa tu nalazi, i njihova nejasna namena na jednom takvom nenaseljenom lokalitetu, Nenaseljen je danas, ali za jednu ili dve hiljade godina nije nemoguće da će se grad proširiti sve dovde, primeti Marsal. Ućuta na trenutak, kao da reči koje je upravo izgovorio zahtevaju da o njima bolje promisli, i, zbunjeno, tonom nekoga ko ne shvata kako je to postigao, dođe do logički besprekornog zaključka i dodade, Ili Centar. Ako znamo da je u životu ovog tasta i ovog zeta neprijatna tema Centra uvek izazivala trzavice, imamo razloga da se čudimo što su se posledice neočekivane opaske unutrašnjeg čuvara Marsala Gaša zadržale na tome, što ta opasna rečenica ili Centar nisu istog trenutka izazvali novu raspravu u kojoj bi se ponovile sve one poznate nesuglasice i isti niz oštrih optužbi i neprihvatanja tuđih argumenata. Razlog što su obojica nastavila da ćute, pod pretpostavkom da je moguće da neko kao mi, koji posmatra stvari sa strane, otkrije ono što vrlo verovatno ni njima nije bilo jasno, leži u tome što su reči koje je Marsal izgovorio, pogotovo imajući na umu okolnosti u kojima su izgovorene, predstavljale potpunu novinu. Moglo bi se reći da nije tako, da, naprotiv, pretpostavljajući mogućnost da će Centar jednog dana progutati, po sili svog nezadrživog prostornog širenja, livade i polja pored kojih furgon sada prolazi, čuvar Marsal Gašo naglašava, za svoj račun, i u dubini duše podržava ekspanzivnu moć, kako u prostoru tako i u vremenu, firme koja ga plaća za njegovu skromnu službu. Takvo tumačenje bilo bi prihvatljivo i konačno bi rešilo pitanje da nije napravio onu neprimetnu stanku, da taj trenutak prividnog prekida toka misli nije bio u vezi sa, ako dozvolimo ovako smelu interpretaciju, pojavljivanjem nekoga ko drugačije razmišlja. Ako je tako, onda je lako razumeti zašto Marsal Gašo nije mogao da nastavi putem koji se otvarao pred njim, jer je taj put bio namenjen osobi koja nije on. Što se grnčara tiče, on je iza sebe imao i više nego dovoljno godina da bi znao da je najbolji način da se upropasti jedna ruža onaj da se otvori tek što je počela da pupi. Upamtio je reči svoga zeta i pravio se da nije shvatio njihovo puno značenje. Nisu progovorili sve dok nisu ušli u naselje. Kao i uvek kada bi dovozio zeta iz Centra, zaustavio se pred kućom svojih netrpeljivih prijatelja, tek toliko da Marsal uđe, poljubi majku, i oca, ako bi ga zatekao kod kuće, pita ih za zdravlje i odmah zatim izađe uz reči, Sutra ću na miru da svratim. Obično je pet minuta bilo i više nego dovoljno da bi ispunio svoju rutinsku obavezu prema roditeljima, sve ostalo i sve bitne teme ostajale su za sutradan, nekad za ručkom, nekad ne, ali skoro uvek bez Marte. Danas, međutim, pet minuta nije bilo dovoljno, ni deset, prošlo je skoro dvadeset pre nego što se Marsal ponovo pojavio. Uskočio je u kamionet i snažno zalupio vrata. Lice mu je bilo ozbiljno, gotovo smrknuto, s nekim grubim izrazom zrelog čoveka za koji mladalačke crte njegovog lica još nisu bile dozrele. Danas si se dugo zadržao, nešto nije u redu kod tvojih, neki problem u familiji, upita tast, brižno, Ne, ništa ozbiljno, izvinite što ste morali toliko da me čekate, Nešto si zabrinut, Nije ništa ozbiljno, već sam vam rekao, ne brinite. Samo što nisu stigli, kamionet je već skrenuo ulevo da bi počeo da se penje uzbrdicom koja vodi do grnčarnice, i dok je menjao brzine Siprijano Algor se setio da je prošao pored kuće Izaure Eštudioze a da nije ni pomislio na nju, i baš u tom trenutku neki pas je strčao odozgo lajući, to je drugo iznenađenje za Marsala danas, ili treće, ako kao drugo računamo posetu roditeljima. Odakle se sad stvorio ovaj pas, upita, Pojavio se ovde pre neki dan i dozvolili smo mu da ostane, umiljata životinja, nazvali smo ga Ašado, iako, ako malo bolje razmislimo, nađeni smo bili mi, a ne on. Kada je kamionet stigao na vrh puta i zaustavio se, nekoliko stvari se desilo u isto vreme, ili u veoma kratkim razmacima, Marta se pojavila na kuhinjskim vratima, grnčar i unutrašnji čuvar izašli su iz kola, Ašado je zarežao, Marta je prišla Marsalu, Marsal Marti, pas je ozbiljnije zarežao, muž zagrli ženu, žena zagrli muža, odmah su se i poljubili, pas je prestao da reži i bacio se na Marsalovu čizmu, Marsal otrese nogu, ali pas nije puštao plen, Marta uzviknu, Ašado, otac isto to povika, pas ostavi čizmu i pokuša da ga zgrabi za zglob, Marsal ga šutnu, ali ne prejako, Marta reče, Nemoj da ga biješ, Marsal se pobuni, Ali ujeo me je, To je zato što te ne poznaje, Mene čak ni psi ne poznaju, te strašne reči izašle su iz Marsalovih usta kao neki vapaj, u kojem se sakupila sva gorčina i jed, Marta stavi ruke mužu na ramena, Nemoj to više nikad da kažeš, i naravno da nije rekao, nije bilo ni potrebe, postoje neke stvari koje je dovoljno reći jednom i nikad više, Marti će te reči odjekivati u glavi do kraja života, a što se Siprijana Algora tiče, ako želimo da znamo šta on u tom trenutku radi, najjednostavniji odgovor bio bi, Ništa, da ga nije odalo to što je naglo skrenuo pogled čim je čuo Marsalove reči, znači ipak je nešto radio. Pas je krenuo ka kućici, ali je zastao na pola puta, okrenuo se i gledao. Svaki čas bi zarežao. Marta reče, Ne zna on šta su zagrljaji, sigurno je pomislio da si me napao, ali utom je Siprijano Algor, da bi smanjio napetost, nabacio jedno jednostavnije objašnjenje, Možda zazire od uniforme, znam za takve slučajeve. Marsal ništa nije odgovorio, misli su mu lutale između dve vatre, kajao se zato što je izrekao reči koje neće biti zaboravljene i zauvek će ga pratiti kao otvoreno priznanje skrivenog nezadovoljstva koje je do tog trenutka držao duboko zakopano u sebi, i nagonske slutnje da bi to što su mu na taj način izletele značilo da se upravo našao na raskršću koje će ga skrenuti s jednog i odvesti drugim putem, za koji još uvek ne zna kuda bi mogao da vodi. Poljubio je Martu u čelo i rekao, Idem da se presvučem. Naglo se spuštalo veče, za manje od pola sata biće noć. Siprijano Algor reče ćerki, Razgovarao sam s onim tipom iz nabavke, Zbog ove gluposti s kučetom umalo zaboravih da te pitam kako je tekao razgovor, Rekao mi je da će mi verovatno sutra odgovoriti, Tako brzo, Stvarno je teško poverovati, a još mi je teže da zamislim da će odluka biti pozitivna, tako mi se barem učinilo, Daj bože da si u pravu, Siguran sam samo da si ti jedino lepo što imam, Šta hoćeš time da kažeš, otkud ti sad ta priča o lepoti i neizvesnosti, Zato što posle dobre vesti uvek dolazi jedna loša, A koja je to sada, Moraću da povučem za dve nedelje sve posuđe koje čuvaju u skladištu, Ići ću s tobom da ti pomognem, Taman posla, ako dobijemo porudžbinu od Centra, nećemo imati vremena ni za šta, treba osmisliti lutke, napraviti kalupe, izliti lutke, obojiti ih, ubacivati i vaditi iz peći, voleo bih da im isporučim prvu turu pre nego što ispraznim police u skladištu, pre nego što se čovek predomisli, A šta ćemo sa svom tom grnčarijom, Ništa ne brini, već sam se dogovorio s Marsalom, baciću je u neku rupčagu nasred polja, pa ko voli nek izvoli, S tolikim tumbanjem većina će se izlomiti, U to nema sumnje. Pas priđe i dodirnu Martinu ruku njuškom, kao da traži da mu objasne ko je tu kome rod, a ko pomoz bog, kao što se to svojevremeno govorilo. Marta mu odbrusi, Ako nastaviš tako da se ponašaš, budi siguran da ću između tebe i muža izabrati muža. Poslednja senka crnog duda povlačila se malo-pomalo da bi se stamnila sa senkom noći koja se prikradala. Siprijano Algor promrmlja, Moraš da se čuvaš Marsala, vidiš da ume da ujede, a Marta odgovori, takođe upola glasa, Baš me je ujeo, zabolelo me je. Svetlo iznad vrata se upalilo. Marsal Gašo izađe na prag, više nije bio u uniformi, presvukao se u kućnu odeću. Ašado ga je pažljivo odmerio, uzdignute glave je napravio nekoliko koraka prema njemu, zatim se ukočio u iščekivanju. Marsal mu je prišao, Jesmo li se pomirili, upita. Hladna njuška je ovlaš dodirnula ožiljak na levoj ruci, Jesmo. Grnčar reče, Eto vidiš da sam bio u pravu, naš Ašado ne voli uniforme, U životu uvek nosimo neke uniforme, u civilu smo samo kada smo potpuno goli, odgovori Marsal, ali u njegovom glasu više nije bilo prizvuka gorčine.
Tokom večere razgovor se vodio najviše o tome kako je Marti palo na pamet da prave lutke, kao i o nedoumicama, strahovima i nadama koje su potresale kuću i grnčarnicu poslednjih dana, a kada su pretresli praktična pitanja, izračunali su koliko im vremena treba za svaku fazu proizvodnje, kao i kako da ispune obaveze koje se svakako razlikuju od onih na koje su navikli, Sve zavisi od količine koju nam budu poručili, najbolje bi bilo da ne naruče ni premalo ni previše, kao što grožđu treba sunce, a paprici kiša, kao u ona vremena kad još nisu postojali plastenici, reče Siprijano Algor. Pošto je raspremila sto, Marta je pokazala mužu svoje nacrte, razne verzije, različite kombinacije crta i boja, staru enciklopediju iz koje je precrtavala modele, na prvi pogled reklo bi se da to nije bio veliki posao za tako veliko iščekivanje, ali treba imati na umu da u životnim plovidbama ono što je za neke laki povetarac za druge je kobno nevreme, sve zavisi od vrste plovila i stanja jedara. U sobi, iza zatvorenih vrata, Marsal pomisli da više nema smisla da pita Martu zašto mu ranije nije rekla za lutke, kao prvo zato što je već mnogo vode proteklo ispod mosta i udaljilo ga od ljutnje i mrzovolje, a drugo zato što je imao preča posla nego da se oseća uvređeno. Ozbiljnija i preča posla. Kada se čovek vrati kući kod žene posle deset dana odsustva, a pogotovo kad je mlad kao ovaj Marsal, ili, u slučaju da je star, ako mu godine još nisu ugasle ljubavni žar, prirodno je da poželi da dâ trenutnog oduška svojim uzavrelim čulima, a da priču ostavi za kasnije. Žene se uglavnom s tim ne slažu. Ako nije baš stani-pani, ako je, naprotiv, noć pred nama, a ko kaže noć, misli i na veče i na jutro, izglednije je da će žena radije poželeti da ljubavni čin počne jednim opuštenim razgovorom, bez ikakve žurbe, što je potpuno suprotno onom nagonu koji muškarcu zuji u glavi kao kakva nesnosna zunzara. Kao duboki krčag koji se lagano puni, žena se polako približava muškarcu, ili, možda sigurna u sebe, učini da on njoj priđe, sve dok uspaljenost jednog i uzbuđenje drugog, već ispoljene, već podudarne, već neodložne, istovremeno ne ispune krčag. Međutim, postoje i izuzeci, kao što je ovaj slučaj s Marsalom, koji ma koliko želeo da odvede Martu u krevet nije mogao to da učini dok ne isprazni tešku vreću briga koje nosi, ali ne iz Centra, ne od razgovora koji je usput vodio sa tastom, već iz roditeljske kuće. Međutim, i ovog puta prvu reč će izgovoriti Marta, Moguće je da te psi ne poznaju, Marsale, ali tvoja žena te poznaje, Ne želim o tome da razgovaram, Moramo da razgovaramo o onome što nas peče, Ispao sam glup i nepravedan, Nisi ispao glup, jer glup nisi, nego zadržimo se samo na nepravednom, To sam već priznao, Ali nisi ispao ni nepravedan, Hajde Marta, molim te, nemoj da komplikujemo stvari, šta je bilo bilo je, Ono što izgleda da je prošlo u stvari nikada ne prođe, nepravedni smo bili mi, Koji to mi, Ja i tata, a naročito ja, tata ima udatu ćerku i plaši se da je ne izgubi, i to je jasno kao dan, A ti, Za mene nema opravdanja, Zašto, Zato što te volim, a ponekad, čak i previše često, delujem kao da sam to zaboravila, ili čak zaista i zaboravim, da jednoj određenoj osobi, od krvi i mesa, koja ima svoje ja, dugujem tu ljubav, a ne nekome ko bi morao da se zadovolji nekakvim neodređenim osećanjem koje bi se s vremenom gubilo, kao da tako mora biti jer je sve na svetu prolazno i smrtno, Ali u braku je tako, ljudi tako žive, dovoljan mi je primer mojih roditelja, Imam još nešto da ti priznam, Prestani, ako boga znaš, Idemo do kraja, Marsale, sad moramo da raščistimo sve do kraja, Molim te, Marta, Ne želiš da nastavim jer naslućuješ šta imam da ti kažem, Molim te, Kada si rekao da tebe ni psi ne poznaju, hteo si zapravo da kažeš tvojoj ženi da te ona ne samo ne poznaje, nego da ništa nije ni učinila da bi te upoznala, odnosno, moglo bi se reći skoro ništa, To nije istina, poznaješ me, niko me ne poznaje bolje od tebe, Tek onoliko koliko je dovoljno da proniknem u smisao tvojih reči, ali ni tu nisam bila pronicljivija od svog oca, koji je tvoje reči shvatio isto kao i ja, Od nas dvoje, ti si zrelija, ja sam još uvek kao neko dete, Možda si u pravu, barem meni daješ za pravo, ovoj divnoj zreloj osobi kakva sam ja, ta razborita supruga Marsala Gaša, nije mogla da shvati u pravom trenutku šta predstavlja neko ko je dovoljno bezazlen i iskren da prizna za sebe da je dete, Neću uvek biti takav, Nećeš uvek ostati takav, i zato dok je još vreme, učiniću sve što je u mojoj moći da te prihvatim takvog kakav jesi, i verovatno ću doći do zaključka da u tvom slučaju biti dete, na kraju krajeva, znači biti odrastao na jedan neuobičajen način, Ako tako nastavimo neću više znati ni ko sam ni šta sam, Siprijano Algor bi ti sada rekao da je to jedna od onih stvari koje nam se često u životu dešavaju, Čini mi se da tvoj otac i ja počinjemo da se razumemo, Ne možeš ni da zamisliš, a zapravo možeš, koliko sam srećna zbog toga. Marta uhvati Marsala za ruke i poljubi ih, a zatim ih prisloni na grudi, Ponekad, reče, morali bismo da se vratimo nekim starim nežnostima, Šta ti znaš o tome, nisi živela u vreme klanjanja i rukoljuba, Čitala sam u knjigama, kao da sam to doživela, ali svakako nisam ni mislila na klanjanje i rukoljub, Bili su to drugačiji običaji, izražavanje osećanja i opštenja koji više nisu naši, Ma koliko ti ovo poređenje može zvučati strano, postupci su za mene mnogo više od običnih gestova, kao neki crteži koje telo ispisuje na drugom telu. Poziv je bio jasan, ali Marsal se napravio kao da ga nije razumeo, iako je shvatio da je došao trenutak da privuče Martu sebi, da je pomazi po kosi, da joj polako ljubi lice, kapke, nežno, kao da ne oseća žudnju, kao da je samo zanesen, ali bila bi teška zabluda razmišljati tako, jer u tim prilikama požuda potpuno obuzima telo da bi se njime poslužila, neka nam bude oprošteno poređenje, kao da je u pitanju neka alatka za višestruku upotrebu, kojom s podjednakom lakoćom može i da se kopa i da se ravna, koja je podjednako moćna da daje i da prima, podjednako dobra za brojanje i za merenje, podjednako živa za penjanje i za spuštanje. Šta ti je, upita Marta, koja je najednom postala kolebljiva, Ništa naročito, neke sitne brige, Na poslu, Ne, Pa šta je onda, Tako malo vremena provodimo zajedno, a još nam se i drugi mešaju u život, Ne živimo pod staklenim zvonom, Svratio sam do mojih, Da li se nešto desilo, da se niste zakačili. Marsal odmahnu glavom i nastavi, S velikim zanimanjem su me ispitivali da li već znam kada mogu da očekujem unapređenje, na šta sam ja odgovorio da ne znam, da čak nisam ni siguran da će do toga doći, Ali skoro si siguran, Da, skoro siguran, ali neću da pravim račun bez krčmara, Još nije rešeno, i onda, Onda su još malo okolišali, a ja nisam bio svestan na šta ciljaju, i najzad su mi saopštili svoju genijalnu ideju, A kakva je to ideja, Ni manje ni više nego da razmišljaju da prodaju kuću i dođu da žive sa nama, Sa nama, a gde, U Centru, Ako sam te dobro čula, tvoji roditelji žele da se presele u Centar sa nama, Baš tako, A šta si im ti na to odgovorio, Prvo sam im predočio da je još rano razmišljati o tome, ali oni su mi odgovorili da se ni kuća ne prodaje od danas do sutra, da sigurno neće čekati da se nas dvoje tamo smestimo, ti i ja, pa da tek onda traže kupca, I šta si ti na to rekao, Misleći da ću time završiti priču, rekao sam im da nameravamo da povedemo i tvog oca sa sobom, da ne ostane ovde sam, tim pre što u grnčarnici ima sve manje posla, To si im rekao, Da, ali nisu to uzeli za ozbiljno, malo je falilo da počnu da viču, da plaču, tu mislim na majku, naravno, otac baš i nije tako osetljiv, on se bunio i besno gunđao, kakav sam ja to sin kad dajem prednost ljudima koji nisu naše krvi nad svojim stvoriteljima, baš su tu reč upotrebili, ne znam odakle im stvoritelji, gde su iskopali tu reč, kao da nikad nisu mogli da pomisle da bi ikada mogli da čuju iz mojih usta da se odričem onih kojima dugujem život, onih koji su me stvorili i podigli, u redu je da se ode od kuće, ali nisu bili spremni da prihvate poniženje, da se ja ni slučajno ne sekiram za njih, da za sada neće završiti na ulici da prose, ali ne smem da zaboravim da će me pre ili kasnije stići griža savesti, a ako ne za života, onda posle smrti, a to je još gore, i ne dao mi bog da imam decu koja će me kazniti zato što sam bio tako surov prema svojim roditeljima, Da li je to bila njihova poslednja reč, Ne znam da li je to bila njihova poslednja reč, verovatno sam nešto i propustio, neke na isti kalup, Trebalo je da im objasniš da ne treba da se brinu, dobro znaš da moj otac neće hteti da živi u Centru, Znam, ali nisam to hteo da im kažem, Zašto, Da ne bi pomislili da su jedini u igri, Ali ako budu navaljivali nećeš imati drugog izbora, Biće dovoljno da odbijem unapređenje, treba samo da smislim neko opravdanje koje će ovi u Centru da prihvate, Čisto sumnjam da ćeš uspeti. Sedeli su na krevetu, mogli su da se dodirnu, ali trenutak nežnosti je prošao, kao da je otišao toliko daleko koliko i vreme rukoljuba i naklona, pa čak i onaj trenutak kada je žena poljubila obe čovekove ruke i prislonila ih na svoje grudi. Marsal reče, Znam da jednom sinu ne priliči takva izjava, ali istina je da ne želim da živim sa svojim roditeljima, Zašto, Nikada se nismo razumeli, ni ja njih, ni oni mene, Ali oni su tvoji roditelji, Jeste, oni su mi roditelji, jedne noći legli su u krevet i osetili želju, iz toga sam se rodio, sećam se da sam ih kad sam bio mali čuo kako u slast prepričavaju kao neku anegdotu da je on u toj prilici bio nacvrcan, Uz pomoć vina ili bez vina, svi se iz toga rađamo, Svestan sam da preterujem, ali muka mi je kad pomislim da je moj otac bio pijan kad me je pravio, osećam se kao da sam sin nekog drugog čoveka, kao da onaj ko je trebalo da bude moj pravi otac nije mogao to da postane, kao da je njegovo mesto zauzela neka druga osoba, onaj koji je danas rekao dabogda me stigla kazna od moje dece, Nije baš tim rečima, Ali upravo je to mislio. Marta obema rukama prihvati Marsalovu levu šaku, steže je i promrmlja, Svi su roditelji bili deca, mnoga deca postanu roditelji, ali neki zaborave da su to bili, a drugima nema ko da objasni da će to postati, Nije lako to razumeti, Ne razumem ni ja, tako mi je izletelo, ne obraćaj pažnju, Hajdmo u krevet, Hajde. Skinuli su se i legli. Trenutak nežnosti ponovo je ušao u sobu, uz izvinjenje što se toliko dugo zadržao napolju. Nisam mogao da nađem put, pravdao se, i najednom, kao što se trenucima ponekad dešava, postao je večan. Četvrt sata kasnije, dok su im tela još uvek bila ispreplitana, Marta promrmlja, Marsale, Molim, upita on sanjivo, Kasni mi dva dana.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:58 am

Pećina - Jose Saramago 1313938080_28900_www.nevsepic.com.ua

U intimnoj tišini sobe, u posteljini izgužvanoj ljubavnim nemirom koji je trajao do maločas, čovek je čuo kako mu žena saopštava da joj menstruacija kasni dva dana, a ta vest mu je zazvučala kao nešto nečuveno i u svakom slučaju zastrašujuće, neka vrsta drugog fiat luksa u doba kada je latinski prestao da se upotrebljava i koristi, jedan surge et ambula po naški, koji nema predstavu gde je krenuo i baš zato uliva strah. Marsal Gašo, koji je pre samo sat vremena, a možda ni toliko, u nastupu dirljive razneženosti koja se retko dešava muškarcima, priznao da se oseća kao dete, bio, uostalom, iako to nije ni sanjao, već nekoliko nedelja otac jednog zametka, što nas još jednom uči da nikada ne smemo biti sigurni u ono što smatramo da jesmo, jer, u istom tom trenutku, lako nam se može desiti da smo već postali nešto drugo. Skoro sve što su Marta i Marsal rekli jedno drugom tokom noći, pre no što su premoreni utonuli u san, opisano je već u hiljadu i jednoj priči o parovima sa decom, ali konkretna analiza konkretne situacije u kojoj se ovaj brak nalazi, zahtevala je da se postave određena konkretna pitanja, recimo smanjena Martina sposobnost da podnosi naporan rad u grnčarnici, i neizvesnost da li će se dete roditi pre ili posle preseljenja u Centar, s obzirom na to da u tom trenutku očekivano unapređenje još nije bilo rešeno. Povodom prvog pitanja, Marta je ustvrdila da ne veruje da je njena majka, pokojna Žusta Izaska, koja je neumorno radila do poslednjeg dana, ikada i pomislila da se prepusti uživanjima u potpunoj dokolici samo zato što je trudna, Ja bih mogla to da posvedočim, kada bih mogla da se setim onih devet meseci koje sam provela u njenom stomaku. Dete koje se nalazi u majčinom stomaku nikako ne može da zna šta se napolju dešava, odgovori Marsal zevajući, Verovatno da je tako, ali barem moraš da priznaš da bi bilo savršeno prirodno da dete oseća ono što se dešava u majčinom telu, a po meni jedini problem je u pamćenju, Jer se ne sećamo ni onoga što smo propatili u činu rađanja, Verovatno se tada gubi to prvo pamćenje, Gde sad ti odluta, bolje me poljubi. Pre tog osetljivog razgovora i ovog poljupca, Marsal je izrazio žarku želju da se presele u Centar pre nego što se dete rodi, Tamo ćeš imati bolju medicinsku i drugu negu nego što si ikada mogla da zamisliš, nema toga s čim se može porediti, ni iz daleka ni izbliza, kako u medicini, tako i u hirurgiji, Otkud ti sve to znaš, ako nikada nisi bio u tamošnjoj bolnici, a verovatno tamo nisi čak ni kročio, Znam ljude koji su tamo ležali, jedan moj pretpostavljeni primljen je tamo skoro mrtav, a izašao je kao nov, ima čak i ljudi sa strane koji bi sve dali da budu primljeni, ali pravila su neumoljiva, Ko te sluša rekao bi da u Centru niko ne umire, Umire, naravno da umire, ali to se manje primećuje, To je svakako prednost, Videćeš kada budemo tamo živeli, Šta ću videti, da se smrt manje primećuje, je l’ to hoćeš da kažeš, Nisam govorio o smrti, Jesi, bogami, jesi, Smrt me nimalo ne zanima, govorio sam o tebi i o našem detetu, o bolnici u kojoj ćeš se porađati, Ako tvoje unapređenje ne bude previše kasnilo, Ako me ne unaprede za devet meseci, neće nikad, Poljubi me, čuvaru, pa da spavamo, Evo ti poljubac, ali moramo još o nečemu da popričamo, O čemu, O tome da od danas počneš manje da radiš u grnčarnici, a da za dva ili tri meseca potpuno prestaneš, Misliš da moj otac može sve sam da radi, pogotovo ako Centar naruči lutke, Uzećemo nekoga da mu pomogne, Znaš i sam da je to prazna priča, niko ne želi da radi u grnčarnicama, A tvoje stanje, Šta moje stanje, mama je stalno radila dok je mene nosila, Otkud znaš, Sećam se. Oboje su se smejali, a zatim Marta predloži, Za sada nećemo ništa pominjati mom ocu, on bi bio presrećan, ali bolje je da mu ne govorimo, Zašto, Ne znam, mislim da mu se svašta mota po glavi, Grnčarnica, Grnčarnica je jedna od njih, Centar, I Centar, neizvesnost oko porudžbine, sudovi koje treba da vrati, ali ima i drugih pitanja, recimo, priča o vrču kojem se polomila drška, to ću ti kasnije ispričati. Marta je prva zaspala. Marsala je bio prošao prvi strah, otprilike je već pretpostavljao kako će se stvari razvijati posle rođenja deteta, a kada ga je posle pola sata san dotakao svojim maglenim prstima, prepustio mu se mirne duše. Poslednje što mu je svesno prošlo kroz glavu bilo je pitanje da li mu je Marta zaista pominjala nekakvu dršku od vrča, Koješta, gluposti, mora da već sanjam, pomisli. On je kraće spavao, prvi se probudio. Jutarnja svetlost probijala se kroz proreze na unutrašnjim šalonima. Dobićeš dete, reče samom sebi, i ponovi, dete, dete, dete. Zatim je, podstaknut nekom nehotičnom radoznalošću, skoro bezazlenom, ako uopšte bezazlenost postoji na tom mestu u svetu koje se zove postelja, zadigao je prekrivač da osmotri Martino telo. Ležala je okrenuta prema njemu s malo savijenim kolenima. Spavaćica joj se zarozala oko struka, a belina stomaka jedva se nazirala u senci i gubila se u tami njenog venerinog brega. Marsal odbaci prekrivače i shvati da trenutak nežnosti nije prošao, da je celu noć probdeo u sobi i čekao. Marta uzdahnu i promeni položaj, verovatno osetivši hladan vazduh koji su pokrivači zatalasali. Kao mlada ptica koja traži mesto gde bi se ugnezdila, Marsalova leva ruka nežno joj dotiče stomak. Marta otvori oči i nasmeši se, a zatim šeretski reče, Dobro jutro, gospodine oče, ali njen izraz se naglo promeni, upravo je bila shvatila da nisu sami u sobi. Trenutak nežnosti se uvukao između njih, među čaršave, nije tačno znala šta želi, ali bilo joj je po volji.
Siprijano Algor je već bio na dvorištu. Nije mogao da spava jer su mu se po glavi vrtele misli o odgovoru šefa nabavke, i kakav će taj odgovor biti, pozitivan ili negativan, suzdržan ili izričit, ali ono zbog čega nekoliko sati nije mogao da zaspi bila je pomisao koja mu se javila u glavi u gluvo doba noći i koja mu se, kao i sve misli koje nas saleću u časovima nesanice, učinila izvanredna, čudesna, pa čak i, u ovom slučaju, kao nalet dara za pregovaranje dostojnog svake pohvale. Pošto se probudio nakon dva štura sata nemirnog sna koje je premoreno telo moglo da oduzme od sopstvene iznurenosti, shvatio je da ta pomisao, na kraju krajeva, ništa ne valja, da bi bilo mnogo mudrije ne pothranjivati zablude o prirodi i ličnosti onoga koji vedri i oblači i da bi svaka zapovest koja dolazi sa mesta višeg od uobičajenog mora da bude primljena kao da je reč o neumitnom glasu sudbine. Zapravo, ako je jednostavnost vrlina, nijedna pomisao ne bi mogla da bude časnija, kao što će se uskoro ispostaviti, Gospodine šefe nabavke, rekao bi Siprijano Algor, razmišljao sam o onome što ste mi kazali, da u roku od dve nedelje pokupim sudove koji zauzimaju prostor u vašem skladištu, nisam se odmah toga setio, verovatno zato što me je ponela varljiva nada da ću i dalje biti vaš snabdevač, ali kad sam dobro razmislio i uvideo da to nije lako, da je čak i nemoguće, ispuniti u isti mah dve obaveze, odnosno, pokupiti sudove i napraviti lutke, dobro de, vrlo dobro znam da mi ih još niste naručili, ali pod pretpostavkom da ćete to učiniti, palo mi je na pamet, zahvaljujući mom pukom smislu za predviđanje, da vam dam predlog koji će mi omogućiti da prve nedelje prionem na proizvodnju lutaka, a da druge nedelje pokupim polovinu sudova, treće da se opet posvetim lutkama i četvrte završim s transportom sudova, da, znam, naravno da znam, ne morate da mi kažete, ne kažem da ne postoji i neka druga mogućnost, recimo da krenemo sa sudovima prve nedelje, a zatim naizmenično, čas lutke, čas sudovi, pa opet lutke, ali mislim da u konkretnom slučaju treba uzeti u obzir psihološki faktor, svi znamo da stanje stvaralačkog duha nije isto kao stanje rušilačkog duha, onog koji uništava, ako bih mogao da počnem od lutaka, odnosno od stvaranja, s obzirom na stvaralački zamah u kojem se nalazim, drugačije bih prihvatio težak zadatak da uništim plodove sopstvenog rada, jer nema razlike da li ih uništavate ili nemate kome da ih prodate, a što je još gore, ne možete da nađete nikoga ko bi ih prihvatio čak i kao poklon. Siprijanu Algoru se u tri sata izjutra učinilo da nema ničega logičnijeg od te njegove zamisli, koja mu je u prvi osvit zore već delovala besmisleno, a na izdajničkoj sunčevoj svetlosti postala je smešna. Uostalom, biće ono što mora biti, reče grnčar svom psu, đavo ponekad i spava. Usled očigledne razlike u poimanju i potpuno drugačijeg načina izražavanja jednog i drugog, Ašado nije mogao čak ni da nasluti ono što je gazda namerio da mu saopšti, a na neki način je i dobro što je tako, jer nužni uslov da se pređe na viši stepen razumevanja podrazumevao bi pitanje šta je đavo, predstava, biće ili ličnost, kako se pretpostavlja, nepostojeća u psećem duhovnom svetu od kada je pasa i veka, i to nam već govori da bi jedno takvo pitanje odmah na početku otvorilo raspravu bez kraja i konca. Kada su se Marta i Marsal pojavili, neuobičajeno nasmejani, kao da im je noć ovog puta darovala nešto više od običnog zadovoljenja žudnje nagomilane tokom desetodnevnog neviđanja, Siprijano Algor odbaci poslednje ostatke lošeg raspoloženja, a zatim, zahvaljujući toku misli koji lako može pratiti onaj ko poznaje princip pretpostavke i zaključka, uhvatio je sebe kako razmišlja o Izauri Eštudiozi, o njoj lično, ali i o imenu koje nosi, jer nije jasno zašto bismo je i dalje zvali Eštudioza, kad joj je to bilo prezime koje je uzela od muža, a on je umro. Prvom prilikom, pomisli grnčar, setiću se da je pitam kako se preziva, koje joj je devojačko prezime. Što je bio obuzet teškom odlukom koju je upravo doneo, koja je zalazila na klizav teren imena, samo svedoči o tome da nije prvi put da jedna ljubavna priča, na primer, spomenimo samo njih, započinje iz kobne radoznalosti, Kako se zovete, upitala je, Siprijano Algor nije odmah primetio da su se Marsal i pas zbližili i da se igraju kao stari prijatelji koji se dugo nisu videli, To je bilo zbog uniforme, govorio je zet, a Marta je ponavljala, To je bilo zbog uniforme. Grnčar ih je pogledao s nevericom, kao da je sve na svetu najednom dobilo novi smisao, možda zato što je o komšinici Izauri razmišljao više kao o imenu koje je nosila nego kao o stvarnoj ženi, i to se ljudima retko dešava, čak i kad su im misli rasejane, da jednu stvar zamene drugom, osim ako nije reč o dugačkom životnom iskustvu, verovatno postoje stvari koje počinjemo da shvatamo tek kad tamo zađemo, Gde tamo, U godine. Siprijano Algor se udaljavao u pravcu peći mrmljajući, kao neki napev bez značenja, Marta, Marsal, Izaura, Ašado, a zatim izmenjenim redom, Marsal, Izaura, Ašado, Marta, pa opet, Izaura, Marta, Ašado, Marsal, i opet, Ašado, Marsal, Marta, Izaura, a naposletku je tom nizu dodao i svoje ime, Siprijano, Siprijano, Siprijano, ponavljao je to do besvesti, sve dok nije osetio nesvesticu koja mu je pomutila pamet do te mere da više nije ni shvatao smisao onoga što govori, a onda je izgovorio reč peć, reč nadstrešnica, reč glina, reč dud, reč guvno, reč lampa, reč zemlja, reč drva, reč vrata, reč krevet, reč groblje, reč krilo, reč vrč, reč kamionet, reč voda, reč grnčarnica, reč trava, reč kuća, reč vatra, reč pas, reč žena, reč muškarac, reč, reč, i sve stvari ovog sveta, navedene i nenavedene, znane i skrivene, vidljive i nevidljive, kao jato ptica koje se umorilo od leta i sletelo iz oblaka, sletale su jedna za drugom na svoja mesta ispunjavajući praznine i zadobijajući svoja prava značenja. Siprijano Algor sede na staru kamenu klupu koju je još njegov deda postavio pokraj peći, naslonio je laktove na kolena, bradu na otvorene šake, nije video ni kuću, ni grnčarnicu, ni polja koja su se prostirala s druge strane puta, ni krovove seoskih kuća s njegove desne strane, video je samo patos posejan mrvicama pečene gline, beličastu i grumenjavu zemlju koja se ispod njih videla, zalutalog mrava koji je na svojoj moćnoj vilici nosio vrh klasa dvaput veći od njega, delić kamena ispod kojeg je izvirivala glava guštera, koja je ubrzo šmugnula. Ništa nije ni mislio ni osećao, kao da je i on sam bio tek komad gline, doduše najveći, parče keramike koje bi i najblaži dodir prstiju pretvorio u prah, klas koji se odvojio od stabljike i slučajno ga nosi neki mrav, kamen na kojem se ponekad šćućuri neko živo biće, skarabej, gušter ili neki privid. Ašado kao da se pojavio niotkud, nije ga bilo, a sad je najednom tu, naglo je podigao šape na gazdina kolena, narušavajući time nepomični stav posmatrača ispraznosti sveta koji gubi vreme, ili veruje da ga dobija zamajavajući se pitanjima o mravima, skarabejima i gušterima. Siprijano Algor ga pomazi po glavi i postavi novo pitanje, Šta hoćeš, ali Ašado nije odgovorio, samo je dahtao i kezio se, kao da se smeje na to besmisleno pitanje. Utom se začuo Marsalov poziv, Tata, dođite, doručak je spreman. Bio je to prvi put da ga zet tako pozove, mora da se nešto neobično dešava u kući i u životu njih dvoje, a on nije znao šta bi to moglo biti, pomislio je da je ćerka rekla, Zovi ga ti, ili opet, nešto još neobičnije, da se Marsal sam ponudio, Zvaću ga ja, sigurno postoji neko objašnjenje za sve to. Ustao je s klupe, još jednom pomilovao psa po glavi i pođoše. Siprijano Algor nije stigao da primeti da se mrav nikad više neće vratiti na put koji treba da ga dovede do mravinjaka, još hrabro nosi klas u svojoj vilici, ali put mu se tu završio, krivicom Ašadove nesmotrenosti, koji ne gleda gde gazi.
Dok su doručkovali, Marsal je, kao da odgovara na neko pitanje, izjavio da je telefonirao roditeljima da im kaže da ga je hitan posao sprečio da ruča s njima, na šta je Marta, sa svoje strane, izrazila mišljenje da prevoz sudova ne mora da počne danas, tako ćemo provesti čitav dan zajedno, jasno je da u periodu od dve nedelje jedan dan manje ili više neće oštetiti nikoga, Siprijano Algor primeti da je i njemu to palo na pamet, pogotovo zbog šefa nabavke, koji bi svakog časa mogao da zove, I ja moram da budem ovde da se javim. Marta i Marsal se zgledaše sumnjičavo, a on oprezno reče, Da sam na vašem mestu, znajući kako Centar funkcioniše, ne bih baš bio toliko uveren, Seti se da mi je on sam nagovestio da će mi danas odgovoriti, Jeste, ali mogao je to da kaže tek da bi nešto rekao, i što ga ni na šta ne obavezuje. Nije stvar u uverenosti, pogotovo kada je odluka u tuđim rukama, kada ne zavisi od nas da li će nešto pomeriti na ovu ili onu stranu, onda nam jedino preostaje da čekamo. Nisu morali dugo da čekaju, telefon je zazvonio dok se Marta podizala od stola. Siprijano Algor je požurio, brže-bolje zgrabio slušalicu drhtavom rukom, i rekao, Grnčarnica Algor, a s druge strane je neko, sekretarica ili telefonistkinja, upitao, vi ste gospodin Siprijano Algor, Ja sam, Samo trenutak, povezaću vas s gospodinom šefom odeljenja, a onda je tokom predugačkog minuta grnčar morao da sluša melodiju koju nam s manijačkom upornošću puštaju dok čekamo vezu, gledao je u ćerku, ali kao da je nije video, u zeta, ali kao da on nije bio tamo, a onda je najednom muzika prestala i veza se uspostavila, Dobar dan, gospodine Algor, reče šef nabavke, Dobar dan želim, gospodine, baš sam sad govorio ćerki i zetu, danas mu je slobodan dan, da će gospodin šef odeljenja, kao što je obećao, danas telefonirati, O ispunjenim obećanjima treba mnogo pričati da bi se zaboravila druga koja nisu ispunjena, Tako je gospodine, Razmotrio sam vaš predlog, uzeo sam u obzir različite faktore, kako pozitivne, tako i negativne, Izvinite što vas prekidam, čini mi se da ste pomenuli neke negativne faktore, Ne negativne u strogom smislu te reči, pre bih rekao faktore koji, iako su u principu neutralni, mogu da izvrše negativan uticaj, Nije mi baš lako da vas pratim, ako mi dozvolite da vam kažem, Reč je o tome da vaša grnčarnica do sada nije imala nikakvog iskustva u izradi proizvoda koji predlaže, To je istina, gospodine, ali i moja ćerka i ja umemo da radimo s kalupima i ako mogu da kažem, bez lažne skromnosti, da smo prilično vešti u tome, a ako se nikada nismo posvetili serijskoj proizvodnji, to je zato što se grnčarnica od početka orijentisala na izradu sudova, To mi je jasno, ali u ovim uslovima nije bilo lako podržati ponudu, Da li to znači, ako mi dozvolite da pitam i sam protumačim vaš odgovor, znači da ste je podržali, Jesam, podržao sam, I kakvu ste odluku doneli, Doneta odluka je pozitivna u prvoj fazi, Ah, vrlo sam vam zahvalan, gospodine, ali moram da vas zamolim da mi objasnite šta znači ta prva faza, Znači da ćemo da izvršimo probnu narudžbinu od dve stotine figura od svakog modela i da će nova porudžbina zavisiti, naravno, od toga kako mušterije budu prihvatile proizvod, Ne znam kako da vam se zahvalim, Što se Centra tiče, gospodine Algor, najbolja zahvalnost je zadovoljstvo naših mušterija, ako su one zadovoljne, to jest, ako počnu i nastave da kupuju, bićemo zadovoljni i mi, pogledajte samo šta se desilo s vašim sudovima, prestali su da se interesuju za njih, i, pošto proizvod, za razliku od nekih drugih prilika, nije zavređivao trud i trošak da ih ubeđujemo da greše, zaključili smo našu trgovinsku saradnju, kao što vidite, stvar je vrlo prosta, Da gospodine, vrlo je prosta, daj bože da ove figurice ne dožive istu sreću. Doživeće je pre ili kasnije, kao i sve u životu, ono što više ničemu ne služi odbacuje se, Uključujući tu i ljude, Baš tako, uključujući i ljude, i mene će odbaciti kad više ne budem koristan, Vi ste šef, Jesam šef, fakat, ali samo onima koji su mi podređeni, iznad mene sede druge sudije, Centar nije sud, Varate se, baš jeste sud i to nepogrešiv, kao nijedan drugi za koji znam, Iskreno govoreći, gospodine, ne znam zašto trošite svoje dragoceno vreme na razgovor o takvim stvarima s jednim beznačajnim grnčarom, Primećujem da ponavljate reči koje ste juče čuli od mene, Sećam se kao kroz maglu, otprilike, Zato što ima stvari koje možemo reći samo nekome ko je ispod nas, A ja sam ispod, Nisam vas ja tu postavio, ali jeste, Barem nečemu još služim, ali ako budete napredovali u karijeri, što će se svakako desiti, mnogi će ostati ispod vas, Ako tako bude, gospodin Siprijano Algor postaće za mene nevidljiv, Kao što ste maločas rekli, takav je život, Takav je život, ali za sada sam ja taj koji će vam potpisati porudžbinu, Gospodine, imam još jedno pitanje koje bih vam predočio, Koje pitanje, Vezano za odnošenje posuđa, To je već rešeno, dao sam vam rok od petnaest dana, Ali u međuvremenu mi je nešto palo na pamet, Šta, Pošto je u našem interesu, u našem i u interesu Centra, da vam narudžbinu isporučimo što pre, mnogo bi pomoglo ako bismo mogli da radimo naizmenično, Kako naizmenično, Tako što bismo jedne nedelje odnosili posuđe, a druge radili na figuricama, i tako redom, Ali to znači da biste mi ispraznili skladište tek za mesec dana, umesto za dve nedelje, Da, ali bismo time dobili na vremenu da odmaknemo s poslom, Rekli ste jedne nedelje sudovi, druge figurice, Tako je gospodine, Hajde onda obrnuto, prva nedelja neka budu figurice, a druge sudovi, reč je o psihološkom momentu, stvaranje je uvek podsticajnije nego uništavanje, Nisam se usuđivao da toliko od vas tražim, gospodine, veoma ste dobronamerni, Nisam dobar, samo sam praktičan, prekide ga šef nabavke, Možda je i dobrota stvar praktičnosti, promrmlja Siprijano Algor, Ponovite, nisam vas dobro razumeo, Nema veze, gospodine, ništa bitno, Svejedno, ponovite, Rekao sam da je dobrota možda stvar praktičnosti, To je mišljenje jednog grnčara, Da gospodine, ali ne misle tako baš svi grnčari, Grnčari izumiru, gospodine Algor, Ovakve misli takođe. Šef nabavke nije odmah odgovorio, razmišljao je vredi li nastaviti da se zabavlja tom vrstom igre mačke i miša, ali njegov položaj u sistematizaciji Centra opomenuo ga je da se hijerarhijske nadležnosti određuju i održavaju samim tim što su utvrđene i što ih treba strogo poštovati, i nikada ih ne treba prekršiti ili zloupotrebiti, a ne treba smetnuti s uma da svako ophođenje prema podređenima i pomoćnicima sa preteranom prisnošću uvek narušava poštovanje i dovodi do slobodnog ponašanja, ili, ako želimo da budemo jasni, bez okolišanja, do neposlušnosti, nediscipline i anarhije. Marta je već neko vreme bezuspešno pokušavala da privuče očevu pažnju jer je bio toliko obuzet verbalnim duelom, nažvrljala je krupnim slovima dva pitanja i podmetnula mu pod nos, Koje, Koliko. Kada ih je pročitao, Siprijano Algor prinese slobodnu ruku glavi, njegova zaboravnost nije imala opravdanja, toliko naglabanja, toliko nadgovaranja, a ono što je zaista bilo bitno samo je delimično saznao, a i to samo zato što mu je šef nabavke to rekao, to jest, da će naručiti po dvesta komada od svake figure. Tišina nje potrajala onoliko dugo koliko im se učinilo, ali nije na odmet ponoviti da se u jednom trenutku ćutanja, čak i kraćem od ovog, mnoge stvari mogu dogoditi, a kada ih kao u ovom slučaju treba nabrojati, opisati, objasniti kako bi se shvatio smisao svake pojedinačno i svih zajedno, odmah se pojavi neko zakeralo da prigovori kako je to nemoguće, kako svet ne može da stane u iglene uši, a u stvari u njih može da stane cela vaseljena, i još više od toga, na primer dve vaseljene. Međutim, sada je već došlo vreme da Siprijano Algor obazrivim tonom glasa, da buđenje uspavanog zmaja ne bi bilo isuviše naglo, promrmlja, Gospodine, vreme je i da šef nabavke stavi tačku na ovaj razgovor zbog kojeg će se, iz gore navedenih razloga, možda već sutra kajati i poželeti da ga nije ni bilo, Dobro, razumeli smo se, možete početi s poslom, narudžbenicu ćemo vam poslati već danas, i, najzad, vreme je da Siprijano Algor kaže da treba da se dogovore oko još jedne pojedinosti, Koja je to pojedinost, Koje su to, gospodine, Kako koje, govorili ste o jednoj pojedinosti, a ne o više njih, Koje su to figurice, od šest, koje ćete naručiti, to bi još trebalo da znam, Sve, odgovori šef nabavke, Sve, ponovi zapanjeno Siprijano Algor, ali onaj drugi ga nije čuo jer je već bio prekinuo vezu. Grnčar je zbunjeno gledao u ćerku, zatim u zeta, Ovo nisam očekivao, čuo sam šta sam čuo i ne mogu da verujem svojim ušima, rekao je da će naručiti po dvesta komada od svakog modela, Od svih šest, upita Marta, Izgleda, tako je rekao, od svih. Marta pohrli ka ocu i čvrsto ga zagrli bez ijedne reči. Marsal takođe priđe tastu, Stvari, ponekad, idu loše, ali onda naiđe dan koji donese samo dobre vesti. Da je Siprijana Algora bio makar malo više zanimalo šta se govori, da nije bio van sebe od radosti zbog zagarantovanog posla, sigurno bi želeo da sazna koje je još dobre vesti taj dan doneo. Uzgred, zavet ćutanja koji su pre par sati sklopili budući roditelji umalo tada nije prekršen, što je Marta shvatila kad je zaustila da kaže, Tata, izgleda da sam trudna, ali je ipak uspela da zadrži jezik za zubima. To nisu primetili ni Marsal, koji se čvrsto držao dogovora, niti Siprijano, koji ništa nije ni slutio. Zapravo to je mogao da prokuži samo neko ko osim sposobnosti da čita s usana, koja je relativno česta, ume i da predvidi šta će ta usta da izreknu tek što su se otvorila. Taj čudesan dar podjednako je redak kao i drugi, pomenut negde drugde, sposobnost da se vidi unutrašnjost tela kroz kožnu vreću koja ga obavija. Bez obzira na privlačnu opširnost obe teme, pogodne za najsočnija promišljanja, moramo ih odmah napustiti da bismo se posvetili onome što je Marta upravo rekla, Tata, izračunaj, šest puta dvesta je hiljadu i dvesta, moraćemo da isporučimo hiljadu i dvesta figurica, to je mnogo posla za dvoje i strašno malo vremena. Ta ogromna cifra je zasenila drugu dobru vest tog dana, moguća Martina trudnoća, gotovo izvesna, najednom je izgubila na značaju, ponovo je postala jedna od svakodnevnih mogućnosti, slučajna ili namerna posledica ljubavnog opštenja muškarca i žene na način koji nazivamo prirodnim, bez zaštite. Tada unutrašnji radnik obezbeđenja Marsal Gašo, malo u zbilji, malo u šali, reče, Već vidim da ću odsad pa nadalje postati nevidljiv, nadam se samo da barem nećete zaboraviti da sam živ, Nikada nisi bio toliko živ, uzvrati Marta, a Siprijano Algor prestade na trenutak da razmišlja o onih hiljadu i dvesta figurica da bi se zapitao šta je ona time htela da kaže.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:58 am

Pećina - Jose Saramago 1313938080_28717_www.nevsepic.com.ua

Uostalom, i oni koji žive u Centru umiru, reče Siprijano Algor dok je ulazio u kuću sa psom koji ga je pratio pošto je otpratio zeta na posao, Pretpostavljam da niko nikad nije zamišljao nešto suprotno, odgovori Marta, svi znamo da oni tamo unutra imaju svoje groblje. Groblje se ne vidi sa ulice, ali vidi se dim, Koji dim, Dim iz krematorijuma, U Centru ne postoji krematorijum, Nije ga bilo, ali sada ima, Ko ti je to rekao, Marsal, kada smo izbili na aveniju video sam dim kako izlazi iz dimnjaka, o tome se već i ranije govorkalo i ispostavilo se da je tačno, Marsal kaže da su počeli da kubure s prostorom, Mene je začudio taj dim jer bih se skoro mogao kladiti da u savremenoj tehnologiji on više i ne postoji, Verovatno su nešto eksperimentisali, palili neke druge stvari, možda odeću koja više nije u modi, kao i naše tanjire, Mani se više tih tanjira, imamo mnogo posla, Došao sam najbrže što sam mogao, samo sam dovezao Marsala do ulaza i odmah se vratio, odgovori Siprijano Algor. Prećutao je malo skretanje koje mu je omogućilo da prođe ispred kuće Izaure Eštudioze i nije bio svestan da njegove reči zvuče kao nevešto opravdanje, a možda je i bio svestan, ali nije uspeo da ih izbegne. Svakako nije imao dovoljno hrabrosti da zaustavi kamionet i pokuca na vrata udovice Žoakima Eštudioza, ali to nije bio jedini razlog jer se, da upotrebimo jaču reč, prepao, najviše se plašio da ne ispadne smešan kada se pojavi pred ženom ne znajući šta da joj kaže i da tek da bi se nekako izvukao iz neprilike na kraju pita za vrč. Ta bitna nedoumica ostaće zauvek nerazjašnjena, to jest, da li bi Siprijano Algor, u slučaju da je mogao da popriča makar dva minuta sa Izaurom Eštudiozom, ipak ušao u kuću da nastavi priču o pokojnicima, dimu i krematorijumima, ili bi, naprotiv, zadovoljstvo neobaveznog razgovora na vratima navelo na neku prijatniju temu, recimo povratak lasta ili bokori cveća koji već uveliko cvetaju u poljima. Marta je po kuhinjskom stolu rasporedila šest crteža iz poslednje pripremne faze, po sopstvenom izboru, luda, pajac, bolničarka, eskim, mandarin, bradati asirac, po svemu slični onima koji su odneseni na procenu šefa nabavke, a i da dođe do neke sitne, jedva primetne izmene, niko neće moći da primeti da se razlikuju od ponuđenih modela. Marta je privukla stolicu da i otac sedne, ali on je ostao na nogama. Oslanjao se rukama na sto, zagledao figure jednu po jednu, i najzad reče, Šteta što nemamo i crteže iz profila, Zašto, Imali bismo jasniju predstavu kako treba da ih napravimo, Ja sam, sećaš se, zamislila da ih najpre napravimo gole, a zatim da ih obučemo, Mislim da to nije najbolje rešenje, Zašto, Zaboravljaš da je poručeno hiljadu i dvesta komada, Da, znam, ima ih hiljadu i dvesta, Napraviti hiljadu i dvesta golih figura, a zatim ih odevati jednu po jednu, značilo bi da radimo dupli posao, sve opet nanovo, U pravu si, baš sam glupa što mi to nije palo na pamet, Kad smo već kod toga, i ja sam bio glup kao i ti, cenili smo da Centar neće izabrati više od tri ili četiri figurice, a nismo ni sanjali da će prva porudžbina biti tako velika, Dakle, ništa nam drugo ne preostaje, reče Marta, Upravo tako, Treba da napravimo šest lutaka koje će služiti kao model, da ih ispečemo, napravimo kalupe, da li ćemo raditi sa tečnim barbotinom ili kao i do sada, mislim da sa barbotinom nemamo dovoljno iskustva, to što teoretski znamo kako se s njim radi nije dovoljno, ovde smo uvek radili prstima, reče Siprijano Algor, Onda neka bude prstima, Što se tiče kalupa, za to će se pobrinuti neki stolar, Ali prvo moramo da ih iscrtamo iz profila, reče Marta, kao i s leđa, naravno, Moraćeš ti to da smisliš, Neće biti teško, tek nekoliko jednostavnih linija koje će olakšati modeliranje. Bili su kao dva generala u vreme mira koji proučavaju mapu dejstava, razrađuju strategiju i taktiku, proračunavaju troškove, procenjuju žrtve. A neprijatelji koje treba savladati jesu ovih šest figurica, pomalo ozbiljnih i pomalo grotesknih, napravljenih od bojenog papira, treba ih naterati na predaju oružjem od gline i vode, drveta i gipsa, boja i vatre, kao i neumornim nežnim dodirima ruku, jer ni ruke ni milovanje ne služe samo za ljubav. Tada Siprijano Algor reče, Na jedno moramo da obratimo pažnju, da kalup ima samo dva dela, ako bismo išta dodali samo bi nam otežalo posao, Mislim da će dva biti dovoljno, ove lutke su jednostavne, lice i leđa, i to je to, ne želim da pomislim kako bismo se namučili ako bismo se usudili da pravimo kopljonošu ili mačevaoca, kopača ili frulaša, ili kopljanika na konju, ili musketara sa perjem na šeširu, reče Marta, Ili smrt sa krilima i kósom, ili sveto trojstvo, reče Siprijano Algor, Zar ima krila, Na koga misliš, Na smrt, Ima, iako mi nije jasno kog đavola je prikazuju s krilima ako je ona već svuda i na svakom mestu, pa čak i u Centru, kao što se jutros moglo videti, Pretpostavljam da je to nešto iz tvog vremena, primeti Marta, ne kaže se badava da o čamcu priča onaj ko hoće da se preveze, To nije iz mog vremena, već iz vremena tvog pradede, koji nikada nije video more, ako unuk toliko priča o čamcu, to je zato što ne želi da zaboravi da njime ne želi da se vozi, Tražim primirje, dragi oče, Ali ne vidim belu zastavu, Evo ti je, reče Marta i poljubi ga. Siprijano Algor sakupi crteže, plan bitke je već bio zacrtan, preostalo je još samo da se dune u trubu i izda naređenje za napad, Napred, svi na svoje zadatke, ali u poslednjem trenutku spazio je da nedostaje ekser u potkovici jednog od konja iz prvih redova, ali možda će ishod rata zavisiti baš od tog konja, od te potkovice i od tog eksera, poznato je da hromi konj poruke ne nosi, ili, ako ih nosi, može lako da ih usput izgubi. Ostalo je još jedno pitanje, a nadam se i da je poslednje, reče Siprijano Algor, Čega si se sad setio, Kalupa, Već smo pričali o kalupima, Govorili smo samo o matičnim kalupima, samo o matičnim, a njih moramo da čuvamo, u pitanju su kalupi koje ćemo koristiti, nema šanse da izlijemo dvesta figurica samo iz jednog kalupa, ne bi dugo izdržao, počeli bismo od ćosavog pajaca i završili sa bradatom bolničarkom. Marta je skrenula pogled kod prvih reči, osetila je kako joj krv navire u lice i da je potpuno nemoćna da je obuzda i vrati tamo gde joj je i mesto, tamo gde se stid i smernost prave da su prirodni i spontani, kriva je bila ta reč, matični, i druge koje se iz nje izvode, matica, majka, materinstvo, majčinstvo, za sve je bilo krivo njeno ćutanje, Za sada ovo nećemo pominjati mom ocu, rekla je, a sada nije mogla da se uzdrži, naravno da kašnjenje od dva ili tri dana, ako računamo i ovaj, ne predstavlja ništa za većinu žena, ali njoj je uvek stizalo na vreme, matematički tačno, nepogrešivo, kao neko biološko klatno, ako se tako može reći, a da je i najmanje sumnjala, nikada to ne bi saopštila Marsalu, i šta sad, otac očekuje neki odgovor, otac je začuđeno gleda, nije se čak ni nasmejala na njegovu dosetku o bradatoj bolničarki, jednostavno ju je prečula. Zašto si tako pocrvenela, to nije mogla da porekne, uskoro će već moći da mu kaže, jer će naglo prebledeti, jedini način da se izađe na kraj s izdajničkom krvlju i njenim hirovitim naletima i povlačenjima jeste potpuna iskrenost, Tata, mislim da sam trudna, reče i obori pogled. Siprijano Algor razrogači oči od iznenađenja, izraz lica mu se menjao od čuđenja do neverice, zbunjenosti, do smušenosti, zatim je delovao kao da traži najprikladnije reči za takvu priliku, ali jedino je uspeo da prozbori, Zašto mi to sada govoriš, zašto mi to tako saopštavaš, naravno da ona neće reći, Odjednom sam se setila, dosta je bilo prećutkivanja, Zato što si spomenuo reč matični, Stvarno, Da, kada si govorio o kalupima, Jeste, stvarno, u pravu si, sad se sećam. Razgovor je brzo postao besmislen, komičan, Martu obuze ludačka želja za smehom, ali najednom joj grunuše suze, lice joj povrati boju, nije neuobičajeno da se tako različiti, tako protivrečni potresi kao što su ovi ispoljavaju na sličan način, Mislim da jesam, tata, mislim da sam trudna, Još nisi sigurna, Da sigurna sam, Pa zašto onda kažeš da misliš, Nemam pojma, uznemirena sam, uzbuđena, prvi put mi se to dešava, Da li Marsal zna, Rekla sam mu kad je došao, Znači, zato ste juče ujutru delovali drugačije nego obično, Ma šta ti je, samo ti se učinilo, najnormalnije smo se ponašali, Ne misliš valjda da smo se tvoja majka i ja normalno ponašali kada si ti bila na putu, Naravno da ne, izvini. Pitanje koje je Marta očekivala od početka napokon je došlo na red, A zašto mi nisi ranije rekla, Imaš i previše briga, tata, Zar ti delujem zabrinuto, sad kada znam, upita Siprijano Algor, Ne izgledaš mi ni naročito veselo, primeti Marta, nastojeći da skrene neizbežni tok razgovora, Radujem se iznutra, stvarno se radujem, pa ne očekuješ valjda da sad ovde zaigram, ja nisam takav, Povredila sam te, Da znaš da jesi, da nisam pomenuo reč matični, koliko dugo bih još čekao da saznam da mi je ćerka trudna, koliko dugo bih te još gledao a da ne znam, Tata, molim te, Verovatno dok ne postane vidljivo, dok ti ne bi krenula mučnina, onda bih ja morao da te pitam da li si bolesna kad ti je stomak tako naduven, a ti bi odgovorila, pričaš bez veze tata, trudna sam, zaboravila sam da ti kažem, Tata, molim te, ponovi Marta već u suzama, danas ne bi trebalo da bude dan za suze, U pravu si, sebičan sam, Nije stvar u tome, Sebičan sam, ali koliko god se trudio, ipak ne uspevam da razumem zašto mi to nisi rekla, pominjala si brige, moje brige su iste kao i tvoje, grnčarnica, sudovi, figurice, budućnost, ko deli jedno deli i drugo. Marta na brzinu rukom obrisa suze, Postojao je jedan razlog, ali to je bila moja nezrelost, da zamišljam osećanja koja najverovatnije ne postoje, a i ako postoje mene ne treba da se tiču, O čemu ti to pričaš, šta hoćeš da kažeš, upita Siprijano Algor, ali glas mu je već bio drugačiji, aluzija na nekakva neodređena osećanja u čije postojanje se čas sumnja, čas veruje, uznemirila ga je, Pričam o Izauri Eštudiozi, nastavi dalje Marta, kao da samu sebe gura u nebrano grožđe, Šta, uzviknu otac, Mislila sam da se zanimaš za nju, tako mi se ponekad čini, i ako bih ti ja onda rekla da ćeš dobiti unuče mogao bi, jasno mi je da je to čista glupost, ali nisam mogla da je izbacim iz glave, Ma šta nisi mogla, Ne znam, da samom sebi ne ispadneš smešan, To je budalaština, to je smešno, To ti kažeš, a ne ja, Drugim rečima, matori udovac juri sojke, i očijuka sa ženom koja je takođe udovica, ali mlađa, i odjednom čiči dođe ćerka da mu saopšti da će postati deda, što je isto kao da mu kaže okani se ćorava posla, nije to više za tebe, dođi da ljuljaš unuče i zahvali bogu što si i toliko poživeo, Bože tata, Teško ćeš me ubediti da nešto slično nisi pomislila kada si odlučila da prećutiš ono što je odmah trebalo da mi kažeš, Barem nisam imala lošu nameru, Samo je još to falilo, Izvini, promrmlja Marta popustljivo, i ponovo briznu u plač. Otac je nežno pomilova po kosi, reče, Ma pusti sad to, vreme je ceremonijalmajstor koji nas uvek na kraju stavi na mesto koje nam pripada, napredujemo, zastajkujemo i povlačimo se po njegovoj volji, a naša greška je u tome što umišljamo da se mi tu nešto pitamo. Marta uhvati ruku koja se već povlačila i poljubi je, čvrsto je priljubi uz usne, Oprosti, oprosti, ponavljala je. Siprijano Algor požele da je uteši, ali reči koje je izgovorio, Ma pusti sad to, na kraju krajeva ništa nije bitno, svakako nisu bile najprikladnije u toj prilici. Izašao je na guvno zbunjen neizbežnom pomišlju da je bio nepravedan prema ćerki i, štaviše, svestan da je upravo priznao samom sebi ono što je do maločas odbijao da prihvati, da je doba njegove muškosti već isteklo, da je sve ovo vreme žena zvana Izaura Eštudioza bila samo njegova tlapnja, opsena na koju je dobrovoljno pristao, poslednja izmišljotina duha za utehu žalosne ploti, varljivi utisak večernje svetlosti koja gasne, slabašni dašak koji je prošao ne ostavivši traga, sićušna kap kiše koja je pala i ubrzo iščilela. Pas Ašado oseti da gazdi opet nisu sve koze na broju, juče čak, kada je otišao po njega do peći, začudio se njegovom odsutnom izrazu nekoga ko se s uživanjem prepušta mislima o stvarima nedokučivim. Dodirnuo ga je hladnom i vlažnom njuškom po ruci, a neko je već morao da nauči ovu primitivnu životinju da digne prednju šapu kao što uvek prirodno rade psi koji su naučeni kako se treba ponašati u društvu, štaviše, ne postoji drugi način da se izbegne da se voljena ruka gospodara naglo povuče, a to je zapravo dokaz da nije baš sve rešeno u odnosima između ljudskih i psećih ličnosti, možda ta vlažnost i ta hladnoća pobuđuju u nama prastare strahove u najdubljim slojevima naše svesti, nezaboravna sluzavost ogromnog puža golaća, jezovito i krivudavo gmizanje neke zmijurine, ledeni dah koji izbija iz pećine nastanjene bićima s drugog sveta. Siprijano Algor je zaista trgao ruku, iako činjenicu da je odmah zatim pomazio Ašada po glavi, što je bio nesumnjivi znak izvinjenja, treba protumačiti kao nagoveštaj da će možda jednog dana prestati tako da reaguje, naravno pod pretpostavkom da će vreme koje zajedno provedu biti dovoljno dugo da bi moglo da se pretvori u naviku ono što se za sada još uvek ispoljava kao nagonsko zaziranje. Pas Ašado nije u stanju da razume te finese, on nos koristi prirodno, to mu je priroda dala, što je samim tim nepatvorenije od ljudskog rukovanja, ma koliko nam ono delovalo srdačno na pogled i na dodir. Pas Ašado jedino želi da zna kuda će otići njegov gazda kad reši da se pokrene iz zanesenosti u kojoj se nalazi. Da bi mu dao do znanja da ga čeka da se odluči, ponovo ga dotiče njuškom, a kako je Siprijano Algor odmah zatim krenuo prema peći, životinjski duh, koji, koliko god da nam je teško to da priznamo, mnogo je logičniji od svih duhova na svetu, naveo je Ašada na zaključak da u ljudskom životu važi pravilo jednom kao nijednom. I dok se Siprijano Algor spuštao kao klada na kamenu klupu, pas se opredelio da njuška šljunak ispod kojeg je izvirio gušter, ali očigledne brige njegovog gazde više su zaokupljale njegovo raspoloženje nego izazov jednog neizvesnog plena, i zato nije mnogo oklevao da mu se prući pored nogu, spreman za jedan zanimljiv razgovor. Prve reči koje je grnčar progovorio, Gotovo je, precizne i jasne kao neopoziva presuda, kao da nisu najavljivale dalju priču, međutim, u ovakvim slučajevima, najpametnije za jednog psa je da ćuti koliko god je to potrebno, dok se njegov vlasnik ne umori od ćutanja, psi savršeno dobro znaju da su ljudi po prirodi brbljivi, nesmotreni, laprdavi, klepetavi, nesposobni da drže jezik za zubima i da ne otvaraju usta. Mi u stvari nikada nećemo moći ni da zamislimo dubinu do koje može da pronikne prodoran pogled jedne takve životinje kada se zagleda u nas, smatramo da čini upravo to, da nas prosto naprosto samo gleda, a ne shvatamo da nam se to samo tako čini, a zapravo nas vidi i pošto nas je videla odlazi, ostavlja nas da se kao bezumnici bakćemo površnim stvarima, da zasipamo svet varljivim i zaludnim objašnjenjima. Ćutanje jednog psa i ona čuvena tišina univerzuma na koju smo se već iz teološkog ugla osvrnuli, iako deluju kao neuporedivi po svojim materijalnim i objektivnim dimenzijama, jesu, na kraju krajeva, jednaki po gustini i specifičnoj težini dvema suzama, a jedina je razlika u bolu iz koga će se javiti, skliznuti i pasti. Gotovo je, ponovo reče Siprijano Algor, na šta Ašado nije ni trepnuo, isuviše dobro je već znao da se to ne odnosi snabdevanje Centra sudovima, od toga više nema ništa, ovde su se umešale neke suknje, a nema čije da budu osim one Izaure Eštudioze koju je video iz kamioneta kad joj je gazda odneo vrč, žena lepog lica i stasa, mada treba napomenuti da nije pas tako formulisao tu pomisao, jer pojmovi ružnoće i lepote u njegovom svetu ne postoje, kanone lepote su izmislili ljudi, Čak i da si najružniji čovek na svetu, rekao bi pas Ašado o svom gazdi kada bi umeo da govori, tvoja ružnoća meni ništa ne znači, jedino bi mi bilo čudno kada bi drugačije mirisao ili me na drugačiji način pomilovao po glavi. Nezgodna strana digresije je lakoća s kojom ona može da zavede zanesenjaka na sporedne puteve i da tako izgubi nit misli i događaja, kao što se upravo desilo Ašadu, koji je narednu rečenicu Siprijana Algora uhvatio tek od sredine, a to je razlog, kao što će se primetiti, što će nedostajati veliko slovo, više me ne zanima, odluči grnčar, ali se to očigledno nije odnosilo na pomenuto veliko slovo, s obzirom na to da ga ne koristi kad govori, već na ženu po imenu Izaura Eštudioza, s kojom je, od tog trenutka, odlučio da prekine svaku vezu, Ponašao sam se kao neki blesavi klinac, od sad pa nadalje više me ne zanima, tako je glasila puna rečenica, ali pas Ašado, iako se nije usuđivao da sumnja u ono malo što je čuo, nije mogao da ne primeti da je seta na licu njegovog gazde jasno stajala u suprotnosti s odlučnošću njegovih reči, ali mi znamo da je odluka Siprijana Algora čvrsta, Siprijano Algor neće više posećivati Izauru Eštudiozu, Siprijano Algor je zahvalan ćerki što ga je prizvala pameti, Siprijano Algor je čovek zreo, sazreo, ali ne i prezreo, nije jedan od onih smotanih balavaca koji, upravo zato što se nalaze u dobu nepromišljenih zanosa, provode vreme trčeći za maštarijama, prividima i iluzijama, i od njih ne odustaju čak ni kada glavom i umišljenim osećanjima udare u zid nemogućeg. Siprijano Algor ustade sa kamene klupe, činilo se da se jedva od nje odvojio, ne treba da nas čudi, jer nema te vage koja može tačno da izmeri težinu našeg tela, nekad ga nosimo lakše, a nekad teže. Siprijano Algor će ući u kuću, ali nasuprot onome što je ranije najavljeno, neće zahvaliti ćerki što ga je prizvala pameti, bilo bi suviše tražiti tako nešto od čoveka koji se upravo odrekao svog sna, ma koliko mu on bio nadohvat ruke, jedna obična udovica iz komšiluka, reći će da hoće da naruči kalupe od stolara, ne zato što mu je to sada najpreče, ali uvek je dobro dobiti malo na vremenu, jer što se rokova tiče stolari i šnajderi nikad nisu bili pouzdani, barem je tako nekad bilo, od kad su se pojavili konfekcija i uradi sam, svet se mnogo promenio. Da li si još uvek ljut na mene, upita Marta, Nisam se ni naljutio, samo sam bio zatečen, ali nećemo valjda još o tome da razglabamo, ti i Marsal ćete dobiti dete, ja ću dobiti unuče, i sve će izaći na dobro, svaka stvar na svom mestu, bilo je krajnje vreme da prestanem da se zanosim, čim se vratim prionućemo na posao, moramo što bolje da iskoristimo ovu nedelju, jer ću naredne biti zauzet isporukom sudova, barem dobar deo dana, Idi kamionetom, reče Marta, nemoj džabe da se zamaraš, Nema potrebe, stolarska radionica je blizu. Siprijano Algor pozva psa, Hajdmo kuco, i Ašado krenu za njim, Možda će je ipak sresti, pomisli. Takvi su psi, kada im se prohte, misle gazdine misli.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:59 am

Pećina - Jose Saramago 1313938073_28893_www.nevsepic.com.ua

Zbog suvislih primedbi Siprijana Algora na nemilosrdnu poslovnu politiku Centra, detaljno izloženih u ovoj pripovesti s jasnim simpatijama prema njegovom staležu, ali, po našem uverenju, nijednog trenutka ne udaljavajući se od zdravog razuma, ne sme se zaboraviti, makar i da time rizikujemo neumesno potpirivanje zgaslog plamena istorijskih sukoba između kapitala i rada, dakle, ne sme se zaboraviti, kao što rekosmo, da dotični Siprijano Algor ima i svog udela u krivici u ovoj priči, a prva je naivna, bezazlena, ali, kao što je sa naivnošću i bezazlenošću često slučaj, iz njih se može izroditi zlo, pomislio je da će neke potrebe i ukusi savremenika njegovog dede, osnivača grnčarnice, kada se radi o keramičkim predmetima, ostati nepromenjeni per omnia saecula saeculorum, ili barem, do kraja njegovog života, što mu, kad bolje razmislimo, dođe na isto. Već smo videli kako se glina ovde mesi na tradicionalan način, već smo videli kako su ovi grnčarski točkovi starinski i gotovo primitivni, već smo videli da je peć tamo napolju sačuvala svoj prvobitni oblik nezamisliv u današnja vremena koja su, uprkos nedopustivim propustima i netrpeljivosti kojima se odlikuju, imala dovoljno dobre volje da do sada dozvole postojanje jedne takve grnčarnice kada već postoji jedan onakav moderan Centar. Siprijano Algor može da se žali do mile volje, ali izgleda da ne razume da se umešena glina više ne skladišti na taj način, da savremenoj keramičkoj industriji malo nedostaje da se pretvori u laboratoriju sa zaposlenima u belim mantilima koji samo nešto zapisuju a besprekorni roboti obavljaju posao. Ovde očigledno nedostaju, na primer, sprave koje mere stepen vlažnosti vazduha i elektronske naprave koje ga održavaju na istom nivou, korigujući je svaki put kada prekorači gornju ili donju granicu, ne može se više raditi odokativno ili na dodir, na pipkanje ili njuškanje, po zastarelim tehnološkim postupcima Siprijana Algora, koji je upravo saopštio ćerki, kao nešto najprirodnije na svetu, Glina je taman kako treba, vlažna i rastegljiva, dobra za rad, e sad, pitamo se mi, kako on može biti toliko siguran u ono što govori ako je samo prislonio dlan na glinu, ako je samo promesio malo gline između prstiju, kao da, zatvorenih očiju, sav predan ispitivačkom čulu dodira, ne procenjuje homogenu mešavinu crvene gline, kaolina, silicijuma i vode, već tkanje i finoću svile.
Najpre će biti, kao što smo ovih poslednjih dana imali priliku da primetimo i damo na razmatranje, da njegovi prsti znaju bolje nego on. U svakom slučaju, procena Siprijana Algora sigurno odgovara kakvoći gline, jer je Marta, mnogo mlađa, mnogo savremenija, mnogo više od ovog vremena, i koja je, kao što znamo, takođe upućena u ovu veštinu, bez primedbe prešla na drugu temu, upitavši oca, Da li misliš da je ova količina gline dovoljna za hiljadu dvesta lutaka, Mislim da jeste, ali ako treba dodaću još. Prešli su u deo grnčarnice u kojoj drže boje i druge materijale za finalnu izradu, zapisali su šta imaju i šta im nedostaje, Trebaće nam još boja, reče Marta, figurice moraju da privuku pažnju već na prvi pogled, Treba nam i gipsa za kalupe, i kalijevog sapuna, i petroleja, dodade Siprijano Algor, treba odjednom sve da nabavimo sve što nedostaje, da ne bismo prekidali posao i trčali svaki čas da nešto dokupimo. Marta se najednom zamisli. Šta ti je, upita otac, Imamo ozbiljan problem, Koji, Odlučili smo se da punimo modle prstima, Tako je, Ali nismo razmišljali kako ćemo da proizvedemo toliku količinu, nemoguće je napraviti hiljadu i dvesta lutaka ručno, niti bi kalupi izdržali, niti bi se posao isplatio, to bi bilo kao da kašikom hoćeš da isprazniš more, U pravu si, To znači da ćemo morati da ih ispunjavamo barbotinom, Sa tim nemamo mnogo iskustva, ali nikad nije kasno da se nešto novo nauči, Ali to i nije najteži problem, tata, Nego, Sećam se da sam negde pročitala, u nekoj od ovih knjiga, da u smesi barbotine ne treba koristiti crvenu smesu za pečenje u kojoj ima kaolina, a u našoj ima bar trideset posto, Ova moja glava više nije ni za šta, kako sam mogao da zaboravim na to, Nemoj sebe da okrivljuješ, nismo navikli da radimo s barbotinom, Da, ali to su osnovne stvari grnčarskog zanata, abeceda. Zgledaše se u čudu, više nisu bili ni otac ni ćerka, ni budući deda ni buduća majka, samo dvoje grnčara suočeni sa ogromnim poslom da iz zamešene gline izdvoje kaolin, a zatim mu smanje masnoću dodajući posnu glinu crvenog pečenja. Tim pre što je takva alhemijska radnja naprosto neizvodljiva. I šta ćemo sad, upita Marta, hajde da pogledamo u knjizi, možda, Ništa ti to ne vredi, ne može se iz gline izdvojiti kaolin, niti se može neutralizovati, ovo što ti govorim nema nikakvog smisla, pitam ja tebe, kako izdvojiti ili neutralizovati kaolin, jedino rešenje je da pripremimo novu glinu sa odgovarajućim sastojcima. Nema vremena, tata, Da, u pravu si, nema vremena. Izašli su iz grnčarnice, dve smušene prilike kojima Ašado nije pokušao ni da priđe, a sada su već sedeli u kuhinji, gledali crteže koji su gledali njih, i nikako nisu uspevali da smisle kako da se posao izvede do kraja, znali su iz iskustva da se masna glina mnogo skuplja, puca, deformiše, isuviše je plastična, žitka, mekana, ali nisu znali na šta to može da izađe sa barbotinom, a pre svega ne koje bi to negativne posledice moglo imati na samom kraju. Marta je potražila i našla knjigu, a u njoj je slovilo da nije dovoljno rastopiti glinu da bi se pripremila barbotina, potrebno je koristiti razređivače, kao što su natrijum-silikat ili natrijum-karbonat, ili kalijum-silikat, kao i kaustična soda, da nije toliko opasna za upotrebu, keramika je veština u kojoj je zaista nemoguće odvojiti hemiju od njenih fizičkih i dinamičkih svojstava, ali u knjizi ne stoji šta će se desiti sa mojim lutkama ako ih napravim od jedine gline koju imam, tu neće biti pomoći, drugi problem je količina, da ih je malo punili bismo kalupe ručno, ali hiljadu i dvesta, bože me sakloni. Ako sam dobro razumeo, reče Siprijano Algor, osnovni preduslovi koje barbotina treba da ispunjava su gustina i žitkost, Tako ovde piše, reče Marta, Pa pročitaj onda, Što se gustine tiče, idealna je jedan zarez sedam, drugim rečima, litar barbotine treba da teži kilogram i sedamsto grama, u nedostatku odgovorajućeg merača gustine, ako želite da saznate gustinu vaše barbotine, upotrebite epruvetu i vagu, tako što ćete, naravno oduzeti težinu epruvete, A šta kaže za žitkost, Za merenje žitkosti koristi se merač žitkosti, postoje različite vrste, svaki od njih koristi različite jedinice mere, Ta knjiga nam i nije baš od neke pomoći, Jeste, slušaj sad, Slušam, Najčešće se u upotrebi može naći torzioni merač koji očitava vrednosti u stepenima Galenkampove skale, A ko mu je taj, Ne piše, Nastavi, Po toj skali, idealna žitkost kreće se od dvesta šezdeset do trista šezdeset stepeni, Ima li tu išta što bi meni bilo jasno, upita Siprijano Algor, Evo sad, reče Marta, i nastavi da čita, U našem slučaju upotrebićemo zanatski postupak, empirijski i neprecizan, ali kroz praksu može postići približne rezultate, Koji je to postupak, Zagnjuriti ruku duboko u barbotinu i izvući je sa raširenim prstima i pustiti da barbotina klizi, žitkost je odgovarajuća ukoliko se između prstiju stvore membrane od barbotine kao na pačijim nogama, Na pačijim nogama, Da, na pačijim nogama. Marta odloži knjigu i reče, Nismo daleko odmakli, Jesmo bar malo, saznali smo da ne možemo da radimo bez razređivača i dok ne budemo imali pačije noge nećemo imati odgovarajuće punjenje od barbotine, Barem si dobro raspoložen, Raspoloženje je kao plima, čas raste, čas opada, moje je sada poraslo, videćemo koliko će potrajati, Mora potrajati, ti si stub ove kuće, Kuće jesam, ali ne i života, Zar se već tako brzo povlači plima, upita Marta, Trenutno se koleba, okleva, ne zna da li da plavi ili da prazni, Onda ostani sa mnom, jer ja osećam da plutam, kao da nisam sigurna da sam ono što mislim da jesam, Mislim da je ponekad bolje da ne znamo ko smo, reče Siprijano Algor, Kao Ašado, Da, pretpostavljam da psi znaju manje o sebi nego o svom gazdi, ne umeju čak ni da se prepoznaju u ogledalu, Možda su gazde njihovo ogledalo, možda samo u njima uspevaju da se prepoznaju, natuknu Marta, Lepo si to smislila, Kao što vidiš, čak i ono što nije tačno može biti lepo, Ako nam propadne posao sa grnčarnicom, možemo da gajimo pse, U Centru nema pasa, Jadan Centar, ni kerovi ga neće, Naprotiv, Centar je taj koji neće kučiće, To može da zanima one koji tamo žive, preseče je Siprijano Algor jetko. Marta ništa ne odgovori, bilo joj je jasno da bi svaka reč mogla da podstakne novu raspravu. Dok je ponovo raspoređivala crteže, pomisli, Ako Marsal sutra dođe i kaže da je već unapređen, da moramo da se selimo, ovo što sada radimo gubi svaki smisao, bez obzira da li će tata poći s nama ili neće, grnčarnica će u oba slučaja propasti, čak i ako on bude insistirao da ostane, neće moći sam da radi, i toga je potpuno svestan. Nije poznato kakve su se misli vrzmale po glavi Siprijana Algora u međuvremenu, i ništa nam ne vredi da sada mi zamišljamo o čemu misli jer to možda neće biti istina, ali pod pretpostavkom da, u krajnjoj liniji, reč nije data čoveku da bi njome prikrio ono što misli, mogli bismo s velikom verovatnoćom da zaključimo iz onoga što je grnčar rekao, nakon duge pauze, Nije strašno imati iluziju, strašno je zaluđivati se, da je verovatno razmišljao o istim stvarima kao i ćerka i zaključak jednog morao bi biti, po sili logike, isti kao zaključak drugog. U svakom slučaju, dodade Siprijano Algor, nesvesno, a možda i svesno, možda je baš u trenutku dok ih je izgovarao shvatio proročansku lepezu te tri reči, u svakom slučaju, čamac koji stoji ne plovi, šta god da nas čeka sutra, danas valja raditi, dok sadiš drvo ne znaš da li će te njegova senka hladiti ili ćeš se na njemu obešen klatiti, U tako mračnom raspoloženju naš čamac se sigurno neće otisnuti, reče Marta, ali u pravu si, vreme ne gubi vreme, moramo da se bacimo na posao, moj prvi hitan zadatak je da iscrtam bočne i leđne strane figura i da ih obojim, računam da mogu da završim posao do mraka ako me niko ne bude ometao, Ne očekujemo nikoga, reče Siprijano Algor, ja ću se pobrinuti za ručak, Treba samo da ga podgreješ i napraviš salatu, reče Marta. Otišla je po papire za crtanje, vodene boje, čančiće, četkice, staru krpu da ih obriše, sve je to lepo i uredno rasporedila na stolu, sela i privukla bradatog asirca, Počeću od njega, reče, Pojednostavi najviše što možeš da ne bi bilo ispupčenja i udubljenja kada se skida kalup, dva dela su dovoljna, treći bi nam već iskomplikovao život, Držaću se toga. Siprijano Algor postaja nekoliko minuta gledajući kćer kako crta, a zatim ode u grnčarnicu. Krenuo je da odmeri snage sa glinom, da se uhvati ukoštac sa novim izazovom, da razgiba utrnulu ruku, da napravi nekoliko probnih figura koje ne moraju biti ni lude ni pajaci, ni eskimi ni bolničarke, ni asirci ni mandarini, niti predstave bilo koje ljudske prilike, muške ili ženske, stare ili mlade, koje bi po sopstvenom ukusu a možda i taštini mogao da odnese kući i da se podiči tako vernom predstavom koju o sebi ima, dođite u grnčarnicu i pitajte Siprijana Algora koliko košta ona divna figura, a Siprijano Algor će reći da ona nije za prodaju, mušterija će pitati zašto, a on će odgovoriti, Zato što sam to ja. Spuštalo se veče, i samo što se smrklo, Marta je ušla u grnčarnicu i rekla, Završila sam, ostavila sam ih da se suše na kuhinjskom stolu. Zatim je primetila šta je otac napravio, dve nedovršene figure visine oko dva pedlja, uspravne, jednu mušku, drugu žensku, obe gole, a iz ramena jedne od njih virila je žica, Nije loše tata, reče, nije loše, ali naša lutkarija ne mora da bude tako velika, znaš da smo razmišljali da budu veličine tvoje šake, Bolje bi bilo da budu nešto veće, biće primetnije na policama u Centru, a moramo računati i da će se prilikom pečenja smanjiti jer gube vlagu, ovo je samo proba, Svejedno, sviđaju mi se, baš mi se sviđaju, i nikad nisam videla ništa slično, mada me ipak žena podseća na nekoga, Kako sad to, upita Siprijano Algor, prvo kažeš da nikad nisi videla ništa slično, a sad kažeš da te žena na nekoga podseća, Imam dvostruki utisak stranog i poznatog, Možda neću morati da uzgajam pse, možda ću se posvetiti skulpturi, jer je to jedna od najunosnijih umetničkih delatnosti koliko mi je poznato, Kakva smo mi umetnička porodica, primeti Marta sa poluironičnim osmehom, Na svu sreću, bar će Marsal da se spase, da ne bi sve propalo, odgovori Siprijano Algor, ali se ne nasmeja.
Bio je to prvi dan stvaranja. Drugog dana grnčar je otišao u grad da kupi keramički gips za kalupe, za razređivanje je našao natrijumkarbonat, boje, nekoliko plastičnih posuda, nove keramičarske alatke od drveta i žice, spatule, zumbalice. Oko izbora boja vodila se živa rasprava tokom i posle večere pomenutog prvog dana, a sporno pitanje je glasilo da li komadi treba da budu stavljeni u peć već obojeni ili, naprotiv, da se boje posle pečenja i da se više ne vraćaju u peć. U jednom slučaju koristi se jedna vrsta boja, a u drugom mora da se koristi druga vrsta, stoga su morali unapred da odluče, nisu smeli to da ostave za kasnije, sa četkicom u ruci, Marta je govorila, To je pitanje estetike, To je pitanje vremena, suprotstavljao se Siprijano Algor, i manjeg rizika, Ako ih obojimo pre pečenja postići ćemo bolji kvalitet i sjaj, insistirala je ona, Ali ako ih budemo bojili na suvo izbeći ćemo neprijatna iznenađenja, boje se neće promeniti, nećemo zavisiti od dejstva toplote na pigmente, tim pre što i peć ponekad ima svoje ćudi. Prevagnulo je mišljenje Siprijana Algora, kupiće, dakle, boje koje su na tržištu među ljudima iz branše poznate kao emajl za keramiku, koje se lako nanose i brzo suše, s velikom paletom nijansi, a što se razređivača tiče, neophodnog zato što je boja kada se kupi previše gusta, ako ne želite da koristite sintetički razređivač, onda može da posluži i petrolej ili špiritus. Marta ponovo otvori knjigu o grnčarstvu, potraži poglavlje o bojenju nasuvo i pročita, Nanosi se na već ispečene komade, komad mora biti išmirglan finom šmirglom, tako da se uklone bilo kakva ispupčenja ili neke druge nepravilnosti nastale prilikom izrade, tako da površina postane ravnomerna kako bi što bolje primila boju na mestima gde je komad prepečen, Ima da rodimo mečku dok ne išmirglamo hiljadu i dvesta figurica, Kada se to obavi, nastavila je Marta sa čitanjem, moraju se ukloniti svi ostaci prašine preostale od šmirglanja, koristeći kompresor, Nemamo kompresor, prekinu je Siprijano Algor, Ili, iako je sporije, bolje bi bilo upotrebiti molersku četku s oštrom dlakom, Starinski postupci još uvek imaju svoje prednosti, Ne baš uvek, ispravi ga Marta i nastavi, Kao što je slučaj sa skoro svim sličnim bojama, emajl se u konzervi od stajanja razlaže i zato ga uvek treba dobro promešati pre upotrebe, To znaju i ptice na grani, teraj dalje, Boje se mogu nanositi direktno na predmete, ali će se bolje primiti ako se najpre premažu osnovnom bojom, uglavnom mat belom, Nismo o tome razmišljali, Teško je razmišljati o onome što ne znamo, Ne slažem se, razmišljamo upravo zato što ne znamo, Ostavi tu zanimljivu temu za neku drugu priliku, i slušaj me, Samo to i radim, Osnovna boja može se naneti četkicom, ali možda je zgodnije da se nanese špricem da bi sloj bio ravnomerniji, Nemamo špric, Ili se mogu uranjati u boju, To je stari način, koji se oduvek primenjivao, dakle, uranjaćemo ih, Čitav postupak se odvija nasuvo, Odlično, Kada se jednom oboji i osuši, predmet ne treba niti sme ponovo da se peče na bilo koji način, To je ono što sam ti govorio, koliko se vremena uštedi, Ovde daju još neka uputstva, ali najvažnije je da jedna boja mora dobro da se osuši pre nego što počnemo da nanosimo drugu, osim ako ne želimo da postignemo neku mešavinu, Ne želimo nikakve mešavine, želimo samo brzinu, ne slikamo ulje na platnu, Kako god, mandarinov kimono zahtevaće posebnu pažnju, podseti Marta, pogledaj kako se već na crtežu vidi raznolikost i bogatstvo boja, Pojednostavićemo. To je bila reč koja je zaključila diskusiju, ali je ostala u glavi Siprijana Algora dok je obavljao kupovinu, tako da je u zadnji čas nabavio čak i špric. S obzirom na veličinu figura, osnova ništa ne bi dobila time što bi bila deblja, objasni kasnije ćerka, mislim da bi nam špric mnogo bolje poslužio, samo malo poprskamo lutku i gotovo, Trebaće nam maske, reče Marta, Maske su skupe, nemamo para rasipanje, Nije to rasipanje, to je predostrožnost, udavićemo se od farbe, Ima i za to leka, Koji je to, Taj deo posla obaviću napolju, na otvorenom, vreme je lepo, Zašto kažeš obaviću, a ne obavićemo, upita Marta, Ti si trudna a ja nisam, koliko mi je poznato, Opet si se oraspoložio, dragi tata, Činim što mogu, jasno mi je da mi neke stvari izmiču, a da ima i onih koje samo što nisu, ne znam samo kako da razlikujem one za koje se još vredi boriti od onih drugih koje treba pustiti bez žaljenja, Ili sa žaljenjem, Najveća žalost, ćero moja, nije ona koja se oseti u prvom trenutku, nego ona koja nastupa kasnije, kad joj više nema leka, Kaže se da vreme sve leči, Ne živimo dovoljno dugo da bismo se u to uverili, reče Siprijano Algor, i istog trenutka shvati da sedi za istim onim točkom za kojim je njegovu ženu pokosio infarkt. Zatim, primoran svojom čestitošću, upitao se da li je i ta smrt uračunata u opšte žaljenje o kojem je govorio, ili je bilo tačno da je u ovom slučaju vreme ispunilo svoju ulogu časnog vidara, ili da li se žalost o kojoj je govorio na kraju krajeva nije ticala smrti nego života, ne samo jednog, nego i tvog i mog i našeg i čijeg god. Siprijano Algor je pokušavao da napravi bolničarku, Marta se bavila pajacom, ali ni on ni ona nisu bili zadovoljni s nekoliko prvih pokušaja, možda zato što je kopirati teže nego slobodno stvarati, što Siprijano Algor može da potvrdi, pošto je sa toliko žara i veštine izradio dve figure muškarca i žene koji tamo stoje, umotani u vlažne krpe da im se ne osuši i ne ispuca duh koji ih održava uspravnim, statičnim i samim tim, živim. Marta i Siprijano Algor neće se skoro iskobeljati iz ovog posla, jedan deo gline koji sada koriste za oblikovanje figura korišten je već za druge koje su odbacili i premesili, a to važi za sve stvari na ovom svetu, pa čak i za reči, koje nisu stvari, koje ih samo imenuju najbolje što mogu, a imenujući ih i oblikuju, pa čak i kada odlično posluže, pretpostavimo da se i tako nešto ponekad može desiti, u sijaset slučajeva se od tolike druge upotrebe i bace, da bismo zatim mi, ponizno, podvijenog repa, kao pas Ašado kada nešto skrivi, iznova otišli po njih, premešena glina, eto šta su reči, premešena i prežvakana, progutana i obnovljena, večni povratak odista postoji, dragi gospodine, ali to nije onaj, nego ovaj. Možda će pajac koga Marta oblikuje moći da posluži, luda takođe počinje da liči na ludu, ali bolničarka, koja je delovala tako jednostavno, tako svedena, tako obična, opire se da pokaže svoje bujne grudi ispod gline, kao da je i ona umotana u vlažnu krpu čije krajeve čvrsto drži. Kada prva nedelja stvaranja bude pri kraju, Kada Siprijano Algor zađe u prvu nedelju uništavanja, tovareći grnčariju iz Centra i bacajući je okolo kao beskorisno smeće, tada će prsti dvoje grnčara, u isti mah i slobodni i poslušni, napokon početi da smišljaju i zacrtavaju trasu koja će ih najkraćim putem dovesti do željenih razmera, do skladnog ostvarenja njihovog nauma. Ništa se ne dešava ni prerano ni prekasno, svaki trenutak nastupi u svoje vreme, ne u naše, i ne treba zbog toga da zahvaljujemo slučaju, kada se poklopi ono što oni nose i ono što je nama potrebno. Tokom dela dana u kojem se otac bavio zaludnim poslom istovara izlišne robe koja nikome više ne treba, Marta je sedela sama u grnčarnici sa svojih šest skoro završenih figurica, kojima je trebalo samo tu i tamo ponešto da dotera i ponešto da oduzme ili doda, da im se ujednači visina, da se učvrste postolja, da se za svaku figuru izračuna najbolje mesto za spojnu liniju kalupa. Stolar još uvek nije dostavio kalupe, gips čeka u velikim kesama od nepromočive debele hartije, ali vreme izlivanja figura se bliži.
Kada se Siprijano Algor vratio kući posle prvog dana uništavanja, više ophrvan sramotom nego umorom, ćerki je ispričao smešne doživljaje čoveka koji baulja poljima u potrazi za nekim usamljenim mestom gde bi mogao da ostavi beskorisni tovar koji je nosio, kao da je tražio mesto da se on sam istovari, Kao da trčim okolo s raskopčanim pantalonama, rekao je, tako sam se osećao, dva puta su me presreli neki ljudi i pitali me šta tamo tražim, na privatnom posedu, sa furgonom pretovarenim keramičkim sudovima, morao sam nešto da ih lažem i mažem, prilično nevešto, rekao sam da tražim neki put i da sam mislio da tuda mogu da presečem, izvinite molim vas, a kad smo već ovde, da li vam se sviđa nešto od ovih stvari u furgonu, biće mi drago da vam ih poklonim, jedan nije hteo ništa, vrlo neljubazno je odgovorio da u njegovoj kući ni životinje ne jedu iz takvih posuda, ali drugome se svidelo jedno tavče i uzeo ga je, I gde si na kraju ostavio sudove, Pored reke, Gde, Mislio sam da bi najpogodnije bilo da ih sručim u neku prirodnu rupu, ali uvek je postojala mogućnost da ih neko u prolazu vidi i lako prepozna, svi bi znali čiji su to proizvodi, a već smo se dovoljno izbrukali i osramotili, što je mnogo, vala je i previše, Što se mene tiče, ne osećam se ni izbrukano ni osramoćeno, Možda bi se tako osećala da si bila na mom mestu od samog početka, Moguće, verovatno, ali šta si na kraju našao, Našao sam idealnu rupu, Zar postoje idealne rupe, upita Marta, Zavisi od onoga što u rupu želiš da staviš, zamisli u ovom slučaju veliku rupu, recimo okruglog oblika, jedno tri metra duboku i u koju se lako spušta, ispunjenu žbunjem i drvećem, spolja posmatrano liči na zeleno ostrvo usred ledine koju zimi plavi voda, i na dnu se uvek zadrži malo vode, Nalazi se na stotinak metara od obale, reče Marta, I ti znaš za nju, upita otac, Naravno da znam, otkrila sam je još kada sam imala deset godina, to je zaista savršena, to je stvarno idealna rupa, svaki put kada sam tamo silazila činilo mi se kao da prelazim u neki drugi svet, Ta rupa je bila tamo još kada sam ja bio tvojih godina, A verovatno i moj deda, I moj, Sve se menja, tata, tokom godina ta rupa je bila samo rupa, magična vrata za neke maštovite klince, a sada, zatrpana sudovima, ni jedno ni drugo, Nema tamo baš toliko krša, ženo božija, uskoro će ga zelenilo progutati, neće se više ni primećivati, Znači sve si tamo izručio, Jesam, Barem su blizu sela, jednog dana će se ovdašnja deca, ako se još budu igrala po rupama, vratiti kući s nekim napuklim tanjirom, onda će ga upitati gde ga je našao, i onda će svi pohrliti da uzmu ono što danas ne žele, Takvi smo ti mi, ne bi me čudilo, Siprijano Algor ispi šolju kafe koju mu je ćerka skuvala kada je stigao i upita, Ima li vesti od stolara, Nema, Moraću da odem da ga malo stisnem, Mislim da bi trebalo. Grnčar ustade, Idem da se operem, reče, i napravi dva koraka pa zastade, Šta je ovo, upita, Koje ovo, Ovo, pokazivao je na tanjir prekriven vezenom salvetom, Kolač, Napravila si kolač, Nisam ja, doneli su ga, to je poklon, Od koga, Pogodi, Nije mi do pogađanja, Da znaš da nije teško. Siprijano Algor sleže ramenima kao da hoće da pokaže da ga ne zanima, ponovo reče da ide da se opere, ali je ipak ostao na mestu, nije napravio korak koji bi ga izveo iz kuhinje, u njegovoj glavi odvijala se rasprava između dva grnčara, jedan je tvrdio da je naša obaveza da se u svakoj životnoj situaciji ponašamo prirodno, da ako je neko toliko ljubazan da nam donese kolač prekriven vezenom salvetom, najnormalnije je da se upitamo kome dugujemo tu ničim izazvanu darežljivost, i, ako nam umesto odgovora kažu da treba da pogodimo, bilo bi više nego sumnjivo da se pravimo da nismo čuli, te sitne rodbinske i društvene igre nisu preterano bitne, niko neće izvlačiti preuranjene zaključke iz proste činjenice što smo pogodili, pogotovo zato što osoba koje umišljaju da imaju razloga da nam poklone kolač sigurno nema mnogo, ponekad možda samo jedna, to je govorio jedan grnčar, ali drugi je odgovarao da nije raspoložen da igra ulogu saučesnika u besmislenoj predstavi, da upravo zato što zna ime osobe koja je poslala kolač neće da ga kaže, kao i da, barem u nekim slučajevima, kod zaključaka nije najgore to što su ponekad ishitreni, već to što su naprosto zaključci. Znači, nećeš da pogađaš, navaljivala je Marta s osmehom, a Siprijano Algor, pomalo ljut na ćerku a još više na sebe, ali svestan da je jedini način da se iskobelja iz neprilike u koju se sam upetljao da prizna poraz i legne na rudu, reče, ne bi li se nekako izvukao, i umotavajući u reči, jedno ime, Donela ga je udovica, komšinica, Izaura Eštudioza, da se zahvali za krčag. Marta lagano odmahnu glavom, Ne zove se Izaura Eštudioza, ispravi ga, zove se Izaura Madruga, A pa dobro, reče Siprijano Algor, i pomisli kako više ne mora da pita ženu, Kako je vaše devojačko prezime, ali onda se odmah setio da je, sedeći na kamenoj klupi pored peći, a Ašado mu je bio svedok, odlučio da proglasi ništavnim sve reči i postupke izražene i doživljene između njega i udovice Eštudioze, ne zaboravimo da je izgovorena reč upravo bila, Gotovo je, ne privodi se tako naglo kraju jedna epizoda u ljubavnom životu da bi posle dva dana bilo puj pike ne važi. Neposredni ishod tog razmišljanja bio je da Siprijano Algor sa opuštenim i nadmoćnim stavom, i sa velikim samopouzdanjem, sigurnom rukom, podiže salvetu, Dobro izgleda, reče. Tada Marta pomisli da bi bilo zgodno da i ona doda, Na neki način ovo je poklon za rastanak. Ruka se lagano spusti, nežno ispusti salvetu da padne na kolač ovalnog oblika, Rastanak, začu Marta pitanje, i odgovori, Da, u slučaju da ovde ne bude posla za tebe, Posla, Ponavljaš sve što ja kažem, tata, Nisam ja eho, ne ponavljam tvoje reči. Marta se nije potrudila da odgovori, Hajde da popijemo kafu, ja sam htela da načnem kolač, ali mi ona nije dozvolila, zadržala se duže od sat vremena, popričale smo, ispričala mi je neke stvari o sebi, o svom braku, nije bilo dovoljno vremena da zaključim da li je to bila sreća ili je prestajala da bude, to su njene reči, a ne moje, uostalom, ako ne nađe posao vratiće se u rodno selo, a tamo joj je i najbliža rodbina, Ovde nema posla ni za koga, reče Siprijano Algor hladno, I njoj se tako čini, zato je kolač kao neka prva polovina rastanka, Nadam se da neću biti kod kuće kada dođe vreme za drugu polovinu, Zašto, upita Marta. Siprijano Algor ne odgovori, iz kuhinje je otišao u sobu, skinuo se na brzinu, ovlaš je pogledao deo svog tela koji se video u ogledalu na komodi i ušao pod tuš. Malo slane vode pomešalo se sa slatkom vodom koja je curila iz tuša.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 10:59 am

Pećina - Jose Saramago 1313938069_28847_www.nevsepic.com.ua

U nespornom i uverljivom jednoglasju oko značenja reči, rečnici definišu pojam smešnog kao sve ono što je dostojno smeha i sprdnje, sve što zaslužuje podsmeh, sve što je podrugljivo, sve što se može smatrati komičnim. Izgleda da rečnici ne priznaju okolnosti, iako su po svojoj prirodi najpozvaniji da objasne od čega se one sastoje, nazvaće ih stanjem ili pojedinostima koje prate neku činjenicu, što nas, u zagradi, očigledno upućuje na to da ne razdvajamo činjenicu od njenih okolnosti i da ne sudimo o njoj dok ne razmislimo o njima. Može se reći da je veoma smešan Siprijano Algor koji se zlopati dok silazi u rupu noseći u naručju pregršt neželjenog posuđa, umesto da ga jednostavno izruči odozgo, kako bilo, gde će se odmah razbiti i pretvoriti u krš, kako je on to sa prezirom nazvao kada je ćerki opisivao svoje zgode i nezgode prilikom mučnog iskustva bacanja robe. Smešno, međutim, ne zna za granice. Ako bi jednog dana, kao što je Marti palo na pamet, neki klinac iz sela izvukao iz tog šuta neki napukli tanjir i odneo ga kući, znaćemo da je ta napuklina nastala u magacinu, ili zbog neizbežnog truckanja keramike izazvanog neravninama na putu, prilikom prevoza od Centra do rupe. Dovoljno je videti s koliko opreznosti Siprijano Algor svaki put silazi niz strminu, s kolikom pažnjom postavlja na njeno dno različite keramičke posude, kako ih uparuje, kako ih uklapa kada je to moguće i pogodno, dovoljno je videti tu komičnu scenu koja se odvija pred našim očima kako bismo mogli da tvrdimo da tu nije polomljen ni jedan jedini tanjir, niti je ijedna šolja izgubila dršku, niti je ijednoj testiji odlomljen vrh. Posuđe poređano u pravilnim redovima pokriva kutak koji je odabrao, okružuje stabla, krivuda kroz sitno rastinje, kao da je u nekoj od velikih knjiga pisalo da samo tako posuđe može da se ređa, sve dok ga zub vremena ne nagrize ili, što je manje verovatno, neko iskopa. Reklo bi se da je ponašanje Siprijana Algora krajnje komično, ali barem u ovom slučaju bilo bi uputno da ne izgubimo iz vida vitalni značaj tačke gledišta, ovoga puta mislimo na Marsala Gaša, koji je prilikom dolaska kući na odsustvo ispunjavao ono što nazivamo osnovnim porodičnim dužnostima, ne samo da je pomogao tastu u istovaru posuđa, nego je, bez trunke čuđenja ili oklevanja, bez direktnih ili okolišnih pitanja, bez ironičnih ili sažaljivih pogleda, bez reči sledio primer, da je čak i po sopstvenoj volji dozvolio sebi da učvrsti pokoju gomilu, poravna poneki red, da smanji poneku gomilu. Stoga bi prirodno bilo očekivati da Martu, u slučaju da ponovi onu pogrdnu i rogobatnu reč koju je upotrebila u razgovoru s ocem, njen rođeni muž ispravi, zahvaljujući nepobitnom autoritetu onoga ko je sopstvenim očima video sve ono što je imalo da se vidi, To nije šut. A ako ona, koju smo već upoznali kao nekoga ko želi da sve izvede na čistac, i dalje bude insistirala, Jeste, to je šut, jer su tako oduvek nazivali krhotine i odbačeni materijal kojim se pune rupe, isključujući jedino ljudske posmrtne ostatke koji imaju drugo ime, Marsal bi joj sigurno odgovorio ozbiljnim glasom, Nije to nikakav šut, bio sam tamo. I dodao bi, Nije ni smešan, ukoliko bi ona potegla to pitanje.
Kada su ušli u kuću, saznali su, svaki na svoj način, dve krupne novosti. Stolar je najzad doneo kalupe, a Marta je u svojoj knjizi pročitala da, ukoliko ih budu ispunjavali žitkom glinom, ne bi bilo umesno očekivati da bi iz jednog kalupa moglo da se izvuče više od četrdeset uspelih primeraka, Što će reći, reče Siprijano Algor, da će nam biti potrebno još najmanje trideset kalupa, po pet za svakih dvesta lutaka, to je ogroman posao i pre i posle, a nisam čak ni siguran da ćemo ovako neiskusni uspeti da ih napravimo kako valja, Kad računaš da ćeš uspeti da izvučeš sve posuđe iz Centra, upita Marta, Mislim da ću uspeti pre isteka druge nedelje, možda će mi dva ili tri dana biti dovoljno, Ovo je već druga nedelja, ispravi ga Marsal, Jeste, druga od četiri, ali prva za odvoz, treća će biti druga za proizvodnju, objasni Marta, U čitavoj toj zbrci nedelja za odvoz i proizvodnju, nije ni čudo da ste se ti i otac pogubili, Svako od nas ima svoje razloge, ja sam, recimo, trudna i još se nisam potpuno navikla na to stanje, A tata, Tata neka govori u svoje ime, ako hoće, Nema za mene veće zabune nego što je proizvodnja hiljadu i dvesta lutaka od gline a da pritom ne znam da li ću uspeti to da postignem, odbrusi Siprijano Algor. Nalazile su se u grnčarnici, poređane jedna pored druge, šest lutaka koje su delovale potpuno nakazno, šest suvišnih, beskorisnih predmeta, sve jedan nakaradniji od drugog, ali svi isti u zajedničkoj besmislenosti. Da bi muž mogao da ih vidi, Marta je skinula vlažne krpe u koje su bili umotani, ali umalo se nije pokajala što je to uradila, kao da te sklepane rukotvorine nisu bile vredne toliko uloženog truda, onoliko pokušaja i pogrešaka, onoliko želje i nemoći, onoliko proba i ispravki, nije istina da samo velika umetnička dela nastaju po cenu patnje i nedoumice, i jedno obično telo sastavljeno od nekoliko delova od gline može da se opire prstima koji pokušavaju da ga oblikuju, očima koje ga odmeravaju, volji koja ih je zamislila. U nekoj drugoj prilici tražio bih odmor i mogao bih bar malo da vam pomognem, reče Marsal. Uprkos tome što je ta rečenica zvučala dovršeno, iza nje su ostali repovi koji nisu morali da budu izgovoreni da bi ih Siprijano Algor razumeo. Ono što je Marsal zaista imao da kaže, i što je i bez reči uspeo da izgovori, bilo je da, s obzirom na to da očekuje manje-više sigurno unapređenje u zvanje čuvara-stanara, njegovim pretpostavljenima sigurno ne bi bilo po volji kad bi baš u to vreme zatražio odmor, kao da zvanično obaveštenje o njegovom napredovanju nije jedna obična formalnost bez ikakvog značaja. Taj rep je, međutim, bio očigledan i najmanje sporan, s obzirom na to koliko ih je bilo. Suštinsko pitanje, koje se nehotice podrazumevalo u pozadini Marsalovih reči, i dalje je bila zabrinutost za budućnost grnčarnice, za posao koji se u njoj obavljao i za one koji su ga obavljali, i koji su kako-tako od njega do sada uspevali da žive. Tih šest lutaka bile su kao šest podrugljivih i upornih znakova pitanja, a svaki od njih kao da je želeo da zna da li Siprijano Algor veruje da ima, i koliko, dragi gospodine, snage da bi sam vodio posao kada se ćerka i zet budu preselili u Centar, da li je toliko naivan da misli da će moći redovno da isporučuje zahtevane količine robe, ukoliko mu se posreći da budu naručivane, i, naposletku, da li je toliko glup da umišlja da će odsad pa nadalje njegovi odnosi sa Centrom i šefom nabavke, kako poslovni tako i lični, teći kao med i mleko, ili, kako je to sa surovom tačnošću i gorkom sumnjičavošću, sročio eskim, Zar ti stvarno misliš da ću uvek imati dobru prođu. I baš u tom trenutku Siprijano Algor priseti se Izaure Madruge, zamisli kako mu pomaže u grnčarnici, kako ga prati u Centar sedeći pored njega u kamionetu, a onda je počeo da je zamišlja u različitim i sve intimnijim i idiličnijim prilikama, na primer kako zajedno ručaju za istim stolom, kako ćaskaju na kamenoj klupi, hrane Ašada, beru dudinje, pale svetlo iznad ulaznih vrata, razmeštaju krevet, a to su svakako bile preterane maštarije i isuviše smele za nekoga ko čak nije hteo da proba ni parče kolača. Jasno je da Marsalove reči nisu zahtevale odgovor, samo su potvrđivale opštepoznatu činjenicu, a mogao je to i jednostavnije da kaže, Voleo bih da mogu da vam pomognem, ali to nije moguće, međutim Siprijano Algor je smatrao da treba glasno da izrazi bar deo svojih misli koje su ga zaokupljale u tišini koja je usledila nakon Marsalovih reči, ali ne svoja intimna razmišljanja koja ljubomorno čuva zaključana u sefu svog patetičnog staračkog ponosa, već ona koja su, manje-više, poznata svima onima koji tu žive pod tim krovom, bilo da to priznaju ili ne, i koje bi se mogle svesti na svega nekoliko reči, Ko zna šta nas sutra čeka. Zatim reče, Kao da svi bauljamo po mraku, sledeći korak može nas odvesti napred, kao što možemo i da se sapletemo i padnemo, a ono što nas čeka saznaćemo pošto naša prva isporuka bude puštena u prodaju i tek tada ćemo moći da svedemo računicu o vremenu koje će nam biti potrebno, da li mnogo, malo, ili ništa, kao da otkidamo latice i igramo se voli me ne voli me, da vidimo šta će na kraju ispasti, Život je vrlo sličan toj igri, primeti Marta, Svakako, ali ono čime smo se nekada igrali godinama, sada se svelo na nekoliko sedmica ili dana i budućnost je najedanput postala kratka, ako se ne varam, jednom si nešto slično već rekla. Siprijano Algor zaćuta, a zatim dodade, sležući ramenima, To samo dokazuje da je istina, Imamo samo dva izbora, reče Marta, odlučna i nestrpljiva, ili da nastavimo da radimo kao do sada, a da pritom ne lupamo glavu ni oko čega osim kako ćemo što bolje da obavimo posao, ili da dignemo ruke od svega, izvestimo Centar da smo odustali od proizvodnje i da čekamo, A šta da čekate, upita Marsal, Da te unaprede, da se preselimo u Centar, da se tata napokon odluči da li hoće da ostane ovde ili da pođe sa nama, jedino ne možemo da nastavimo u ovoj neizvesnosti koja traje već nedeljama, Drugim rečima, reče Siprijano Algor, niti kosku glođe niti drugom daje, Oprostiću ti ovo što si sada rekao, uzvrati Marta, jer znam šta ti se mota po glavi, Samo nemojte da se svađate, ako boga znate, zamoli Marsal, dovoljno mi je već svađa u mojoj familiji, Ništa ne brini, reče Siprijano Algor, bez obzira na to kako to drugima moglo izgledati, tvoja žena i ja nikada se nećemo ozbiljno posvađati, Naravno, ali ponekad mi dođe da te izudaram, pripreti Marta s osmehom na licu, a da znate da će odsad pa nadalje biti još gore, čuvajte me se obojica, jer koliko sam čula od drugih trudnica, one lako i naglo menjaju raspoloženje, imaju svoje ćudi, hirove, prohteve, napade plača, nastupe lošeg raspoloženja, dakle, budite pripremljeni na ono što vam se sprema, Što se mene tiče, ja sam se s tim pomirio, reče Marsal, i onda se obrati Siprijanu Algoru, A vi, tata, Ja sam se na to već navikao još otkad se rodila, Napokon, sva moć je u rukama žene, čuvajte se muškarci, i vama je dogorelo, uzviknu Marta. Grnčar ovog puta nije osetio šaljivi ton ćerkinih reči, već je ozbiljnim i mirnim glasom progovorio, kao da skuplja jednu po jednu reči koje je ostavio iza sebe, tamo gde su mu se javile i gde ih je ostavio da sazru, ali ne, ove reči nisu bile ni promišljene niti je trebalo da sazrevaju, izronile su u tom trenutku iz njegove duše kao korenje koje je naglo izbilo na površinu zemlje, Posao će se nastaviti uobičajenim tokom, reče, ispunjavaću naše obaveze koliko god je u mojoj moći, i više se neću ni žaliti ni kukati, a kad Marsal bude unapređen, razmisliću šta mi je činiti, Razmislićeš šta ćeš činiti, upita Marta, šta time hoćeš da kažeš, Ako se ispostavi da ne mogu više da održavam grnčarnicu, zatvoriću je i prestaću da snabdevam Centar, E baš lepo, od čega ćeš onda da živiš, gde, kako, s kim, bocnu ga Marta, Poći ću sa svojom ćerkom i zetom u Centar, ako još budu hteli da me prime. Ta neočekivana i konačna izjava Siprijana Algora ostavila je različite utiske na ćerku i zeta. Marsal uskliknu, Hvalim te bože, i snažno zagrli tasta, Ne možete da zamislite koliko ste me obradovali, reče, i koliki ste mi teret skinuli s duše. Marta prvo pogleda oca sumnjičavo, kao da ne veruje svojim ušima, ali malo-pomalo lice joj se ozarilo razumevanjem, njeno pamćenje se potrudilo da prizove u sećanje neke opštepoznate narodne umotvorine, klasične citate, neke uvrežene predstave, ruku na srce, nije mogla odmah svih da se seti, na primer, pametniji popušta, srušiti sve mostove za sobom, iščupati zlo iz korena, lako je biti general posle bitke, odustati na pola puta, bolje vrabac u ruci nego golub na grani, ne treba žaliti za prolivenim mlekom, a možda je time hteo da kaže samo jedno, Ne želim ono što ne mogu, ne mogu ono što ne želim. Marta priđe ocu, i lagano i nežno ga pomilova po licu, skoro majčinski, Tako će biti najbolje, ako zaista tako želiš, promrmlja, nije iskazala više zadovoljstva od onog koje je bilo sadržano u to malo šturih i škrtih reči, ali bila je ubeđena da će otac znati da ih nije izabrala iz puke ravnodušnosti, već iz poštovanja. Siprijano Algor najpre spusti ruke ćerki na ramena, zatim je privuče u zagrljaj, poljubi je u čelo i tihim glasom prozbori jednu kratku reč koju je ona želela da čuje ili pročita iz njegovog pogleda, Hvala. Marsal nije pitao, Za šta hvala, odavno je shvatio da je teren po kojem se kreću taj otac i ta ćerka, bio na neki način neprikosnoven i nepristupačan, i da je bio mnogo više od običnog odnosa između roditelja i dece. Nije osetio nimalo ljubomore, samo malo tuge koju osećaju odbačeni, ali ne odbačeni sa tog terena, koji nikada ne bi ni mogao biti njegov, već sa onog drugog na kojem bi pronašao i najzad prepoznao svog rođenog oca i rođenu majku, ako bi oni tamo ikada bili ili ako bi se on neki put mogao tamo naći s njima. Nije se mnogo iznenadio kada mu je palo na pamet da, ako ikada tast odluči da živi u Centru, plan njegovih roditelja da prodaju kuću u selu i presele se sa njima definitivno pada u vodu, ma koliko im to teško palo i ma koliko se bunili, pre svega zato što u strogim pravilima Centra, nametnutim pravilnikom i kućnim redom, stoji da treba izbegavati mnogočlane porodice, a i zbog toga što se dve porodice nikada nisu dobro slagale lako je zamisliti u kakav bi se pakao pretvorio zajednički život u tako skučenom prostoru. Uprkos nekim situacijama i grubim rečima koje bi mogle da nas navedu na suprotno mišljenje, Marsal ne zaslužuje da ga smatramo lošim sinom, jer razilaženje u osećanjima i željama u njegovoj porodici nisu samo njegova krivica, međutim, ovim se još jedared potvrđuje da je ljudska duša bunar zaražen protivrečnostima, on je srećan što neće morati da stanuje pod istim krovom sa onima koji su ga doneli na svet. Sada kada je Marta zatrudnela, daj bože da nepredvidljiva sudbina ne potvrdi u njihovom slučaju onu drevnu izreku koja s nepobitnom strogošću tvrdi, Dete jesi, roditelj ćeš da budeš, kako seješ, tako žanješ. Na ovaj ili onaj način, po nekom nepogrešivom urođenom nagonu, priroda potomka nagoni decu da traže druge roditelje, svaki put kad, iz bilo kojih razloga, opravdanih ili neopravdanih, ne mogu, ne žele ili ne umeju sebe da nađu u svojim. A zapravo, uprkos svim svojim manjkavostima, život voli ravnotežu, kada bi samo od nje zavisilo, zlatno i plavo bi uvek išli zajedno, svako udubljenje bi imalo svoje ispupčenje, ne bi bilo rastanka bez ponovnog sastanka, reč, pogled i pogled uvek bi bili nerazdvojni kao blizanci koji u svim prilikama govore isto. Sledeći tokove misli koje nismo ni sposobni ni dužni da navodimo do najsitnijih detalja, ali u čiju smo sposobnost opštenja potpuno ubeđeni, kao i u sopstveno mišljenje, upravo je sve ono što je do sada rečeno učinilo da se u Marsalu Gašu javi ideja koju je saopštio tastu uz uzbuđenje koje se lako da naslutiti, Može sve preostalo posuđe da se prebaci odjednom, objavi, Ne znaš ni koliko ga je još ostalo, mislim da nam treba još tri-četiri ture furgonom, uzvrati Siprijano Algor, Ne govorim o furgonu, već hoću da kažem da sigurno nema toliko da ne može da stane u običan kamionet i da se tako sve prebaci odjednom, A gde ćemo da nađemo taj dragoceni kamionet, upita Marta, Iznajmićemo ga, Ali to mnogo košta, neću imati dovoljno para, reče grnčar, ali glas mu je već podrhtavao od očekivanja da će sve izaći na dobro, Jedan dan nam je dovoljan da to obavimo, ako skupimo sve pare, naše i vaše, siguran sam da ćemo uspeti, a osim toga, budući da sam njihov službenik, možda će mi dati i neki popust, ništa nas ne košta da pokušamo, Ali nisam siguran da sam u stanju da sve sam utovarim i istovarim, izdaju me i ruke i noge, Nećete biti sami, ići ću s vama, reče Marsal, To nikako, mogu da te prepoznaju, a to bi moglo samo da ti naškodi, Ne verujem da postoji ikakva opasnost, samo sam jedan jedini put išao u službu za nabavke, ako stavim tamne naočare i nataknem kačket, mogu da prođem neopaženo, E to ti je dobra ideja, baš dobra, reče Marta, tako ćemo moći odmah da se bacimo na proizvodnju figura, To sam i ja mislio, reče Marsal, I ja, priznade Siprijano Algor. Zgledali su se bez reči, nasmejani, sve dok grnčar nije upitao, A kad to, Već sutra, odgovori Marsal, iskoristićemo moj slobodan dan, sledeći je tek za deset dana, a tada će već biti kasno, Sutra, ponovi Siprijano Algor, znači da odmah zatim možemo da počnemo da radimo punom parom, Upravo tako, odgovori Marsal, i da time dobijete skoro dve nedelje, Sad se osećam ko preporođen, reče grnčar, a zatim upita, Kako ćemo onda to da izvedemo, mislim da ovde u selu ne postoji nijedan kamionet za izdavanje, Iznajmićemo ga u gradu, krenućemo ujutro da bismo imali dovoljno vremena da nađemo nekoga ko će nam iznajmiti po najboljoj ceni, Jasno mi je da bi to bilo najbolje, reče Marta, ali ipak mislim da bi trebalo da ručaš sa svojima, prošli put nisi bio kod njih i pretpostavljam da si im se time zamerio. Marsal se namršti, Ne ide mi se tamo, a osim toga, onda se okrenu prema tastu i upita, U koliko sati treba da budete u skladištu, U četiri, Eto vidiš, nema vremena da ručam s mojima, da posle idemo u grad, iznajmimo kamionet i da do četiri stignemo da pokupimo sudove, Reci im da imaš neodložne obaveze i da moraš ranije da ručaš, Ni tako ne bi bilo vremena, a osim toga uopšte mi se ne ide, otići ću sledeći put, Onda se barem javi majci, Hoću, ali nemoj da se čudiš ako me ona bude ponovo pitala kada ćemo da se preselimo. Siprijano Algor ostavi ćerku i zeta da rasprave o aktuelnom problemu porodičnog ručka u porodici Gašo i priđe tezgi na kojoj je stajalo šest lutaka. Veoma pažljivo je uklonio vlažne krpe, brižljivo ih osmotrio jednu po jednu, bilo je potrebno izvršiti samo neke male popravke na glavama i licima, delovima tela koji su se, pošto se radi o malim figurama, nešto većim od jednog pedlja, deformisali pod težinom krpa, Marta će se pobrinuti da ih dotera, zatim moraju da ostanu nepokrivene, da se osuše, pre nego što ih stave u peć. Bolno telo Siprijana Algora uzdrhta od zadovoljstva, osećao se kao da počinje najteži i najosetljiviji posao u svojoj grnčarskoj karijeri, neizvesno pečenje jednog komada izuzetne estetske vrednosti koju je oblikovao jedan veliki umetnik koji se nije libio da svoju genijalnost spusti na nivo jedne skromne radionice, i koji ne bi mogao da podnese, govorimo ovde o komadu, ali i o umetniku, pogubne posledice koje bi mogle da proisteknu iz promene temperature, bilo da je previsoka ili preniska. Ono o čemu se ovde zaista radi, da mnogo ne dramimo, jeste da treba staviti u peć i ispeći šest beznačajnih figura kako bi od svake od njih moglo da se izradi po dvesta beznačajnih primeraka, neko bi rekao da se svi rađamo sa zacrtanom sudbinom, ali je očito da samo retki pojedinci dođu na ovaj svet da bi od gline napravili adame i eve ili umnožavali hlebove i ribe. Marta i Marsal su izašli iz grnčarnice, ona da bi zgotovila večeru, on da bi se još više zbližio s Ašadom, koji je, iako se još ustezao da prihvati jednog člana porodice u uniformi, izgleda bio spreman na prećutno prihvatanje, ukoliko dotična uniforma odmah bude zamenjena, odmah po dolasku, za bilo koje civilno odelo, moderno ili staromodno, novo ili staro, čisto ili prljavo, njemu je bilo svejedno. Siprijano Algor je ostao sam u grnčarnici. Rasejano je isprobao čvrstoću kalupa, prebacio, bez potrebe, s jednog mesta na drugo vreću gipsa i, kao da ga je vodio slučaj a ne namera, našao se pred figurama koje je oblikovao, muškarcem i ženom. Nakon nekoliko trenutaka muškarac se pretvorio u bezobličnu glinenu masu. Možda bi žena i preživela, da do ušiju Siprijana Algora nije doprlo Martino pitanje koje bi već sutra izjutra čuo, Zašto, zašto muškarac a ne žena, zašto jedno, a ne oboje. Umesio je žensku glinu s muškom, i sada su ponovo bili jedno.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 11:04 am

Pećina - Jose Saramago 1313938066_28748_www.nevsepic.com.ua

Prvi čin je priveden kraju, kulise su sklonjene, akteri se odmaraju posle uspešne završne scene. U skladištima Centra nije preostao ni jedan jedini komad izrađen u grnčarnici Algor. Tek malo crvenog praha zaostalog na policama, nikad nije naodmet setiti se da je sve na svetu podložno raspadanju, ako nevidljivi zub vremena lako nagriza mermer i granit, kako onda tek ne bi običnu trošnu glinu verovatno pečenu na nepostojanoj temperaturi. Marsala Gaša nisu prepoznali u odeljenju za nabavke, sigurno zahvaljujući kačketu i tamnim naočarima, ali i zbog brade od dva-tri dana koju je on namerno pustio, da bi se time još više prerušio, budući da jedna od mnogih pravila koja čuvari u Centru moraju da poštuju podrazumeva i savršeno izbrijano lice. U svakom slučaju, zamenik šefa se pomalo začudio pojavi novog i boljeg vozila, što se moglo očekivati od nekoga ko se često podsmevao kad bi ugledao izanđali furgon, ali bilo je iznenađujuće, to je u ovim okolnostima najblaža reč koja se može upotrebiti, što nije mogao da se suzdrži i da pogledom i gestovima ne pokaže koliko mu je bilo krivo kada mu je Siprijano Algor saopštio da je došao da pokupi sve preostalo posuđe, Baš sve, upita, Sve, odgovori grnčar, došao sam kamionetom i doveo pomoćnika. Ako bismo tom zameniku šefa koji se pokazao kao naopak čovek ostavili još malo prostora u ovom našem izlaganju, sigurno bismo ga ovih dana pitali da nam otkrije razloge svojih osećanja u tom trenutku, ili, drugim rečima, zašto se tako nedolično, bez ikakvog vidljivog razloga tako poneo, ili zašto nije mogao ili nije bio u stanju da prikrije svoju zlovolju, verovatno bi pokušao da nas obmane pričom kako je, na primer, navikao na svakodnevne dolaske Siprijana Algora, iako istini za volju ne bi mogao da se zakune da se s njim sprijateljio, u svakom slučaju, prema njemu je gajio izvesnu naklonost, pre svega zbog nezavidne situacije u kojoj se siromah nalazio. Jasno je da je ovo gnusna laž, jer ako bismo dublje kopali, lako bismo shvatili da ono što je zamenik šefa pokazao zapravo bilo odraz njegovog nezadovoljstva da vidi kako mu izmiče iz ruku zadovoljstvo, ono najniže od svih, a to je da uživa u tuđoj nesreći, iako od toga nema ni najmanje koristi. Pod izgovorom da će im biti potrebni sati i sati da obave taj posao i da će time ometati istovar drugih dobavljača, ta zlica od čoveka pokušao je da spreči utovar kamioneta, ali Siprijano Algor se, kako rečiti ljudi umeju da kažu, uzjogunio, pitao ko će da plati najam vozila u slučaju da mora da se vrati, zatražio je knjigu žalbi, i kao poslednju kartu potegnutu iz očaja, rekao je da se neće pomeriti s mesta dok ne razgovara sa šefom odeljenja. I u najosnovnijem priručniku iz primenjene psihologije, u poglavlju ponašanje, stoji da su zlonamerni ljudi vrlo često obične kukavice, te zato ne treba da nas čudi da je iz straha da ne izgubi autoritet pred svojim nadređenim, zamenik šefa najednom promenio svoje ponašanje. Nešto je opsovao sebi u bradu da bi time prikrio svoje razočaranje i povukao se u dno skladišta, odakle je izmileo tek kada je kamionet, napokon natovaren, izašao iz suterena. Siprijano Algor i Marsal Gašo nisu na sav glas slavili tu pobedu, previše su bili umorni da bi preostalu snagu trošili na klicanje i čestitanja, ovaj stariji je samo rekao, Zagorčaće nam život kada donesemo novu robu, ima svaku lutku da gleda pod lupom i odbiće ih na desetine, a mlađi je odgovorio da možda hoće, ali da ne mora da znači, jer sve zavisi od šefa odeljenja, ovoga smo se sad ratosiljali, tata, a za dalje ćemo da vidimo, tako i treba da bude u životu, kad jedan počne da tone, drugi skupi svu snagu da ga izvuče. Furgon su parkirali na ćošku obližnje ulice i tamo će ostati dok ne istovare sve posuđe u rupu pored reke, zatim će odvesti kamionet u garažu i onda će, mrtvi umorni, jedan zbog toga što je u uglancanim hodnicima Centra izgubio zdravu naviku da se bavi fizičkim poslom, a drugi zbog opštepoznatih ograničenja koja godine donose, napokon stići kući kada se već bude smrkavalo. Potrčaće im u susret pas Ašado, skačući i lajući kao što mu priliči, a Marta će ih čekati na vratima. Upitaće ih, Dakle, sve ste obavili, a oni će potvrdno odgovoriti, da su sve obavili, a zatim će sve troje pomisliti, ili osetiti, ako uopšte postoji razlika između osećanja i mišljenja, da je posao koji su upravo obavili isti onaj koji jedva čeka da bude započet, da su prvi, drugi i treći čin, kako u životu, tako i u pozorištu, zapravo delovi jedne iste predstave, istina je da se scenografija menja, ali glina od koje će biti napravljene nove kulise ista je ona od juče, a glumci će sutra, kad ponovo stupe na scenu, spustiti desnu nogu ispred mesta gde su već spustili levu, a zatim levu ispred desne i šta god da učine, nikada neće skrenuti s puta. Uprkos tome što je on bio umoran, Marta i Marsal će ponoviti, kao da to čine prvi put, pokrete, kretnje i ljubavne uzdahe i zvuke. I reči. Siprijano Algor će spavati mrtvim snom. Sutra izjutra, kao i obično, odvešće zeta na posao. Možda će mu u povratku pasti na pamet da prođe pored rupe kraj reke, bez posebnog razloga, čak ni iz puke radoznalosti, zna vrlo dobro šta je tamo ostavio, ali uprkos tome možda će prići ivici rupe, a ako to učini pogledaće nadole, a zatim će se zapitati da li bi možda mogao da iseče nekoliko grana da bi bolje pokrio posuđe, možda iz želje da niko nikad ne sazna šta se tamo nalazi, da ostavi posuđe tako, skriveno, sačuvano, dok ponovo nekom ne zatreba, eh kako se teško rastajemo od onoga što smo sami stvorili, bila to neka stvar ili san, čak i kad smo ga svojom voljom uništili.
Idem da očistim peć, reče Siprijano Algor čim je stigao kući. Na osnovu prethodnih iskustava, pas Ašado pomisli da će gazda opet da sedne na klupu za razmišljanje, da mu je jadničku glava još puna zbrkanih misli, da mu je život krenuo nizbrdo, a u takvim prilikama psi su od najveće pomoći, kad stanu pred nas sa nepogrešivo upitnim pogledom, Treba li ti pomoć, a premda je izvesno, na prvi pogled, da jedna takva životinja nije u mogućnosti da ublaži ničiju patnju, teskobe i nemire, lako je moguće da je uzrok svemu tome zapravo u nemogućnosti da shvatimo ono što je izvan naše ljudske moći poimanja, kao da se patnja meri samo prema našim aršinima ili, prostije rečeno, kao da je patnja samo čoveku data. Siprijano Algor nije seo na kamenu klupu, prošao je pored nje, a zatim je, pošto je otvorio tri bakarne reze postavljene jedna ispod druge, otvorio vrata od peći, čije su šarke zaškripale. Posle prvih čulnih ispitivanja koja su zadovoljila onu urođenu znatiželju svakoga ko se zatekne na nekom novom mestu, peć više nije privlačila Ašadovu pažnju. Bila je to jedna stara i oronula konstrukcija, sa visokim i uzanim vratima, nepoznate svrhe, u kojoj niko nije živeo, konstrukcija koja je na vrhu imala neka tri ispusta koji su ličili na dimnjake, ali to sigurno nisu bili dimnjaci, s obzirom na to da se iz tih ispusta nikada nije osetio privlačan miris hrane. A sada su se iznenada otvorila vrata i gazda je ušao unutra kao da ulazi u rođenu kuću, kao u onu drugu pravu. Jedan pas treba da laje, iz opreza i principa, svaki put kada u životu doživi neko iznenađenje, jer ne može unapred da zna da li će dobra da se izrode u loša, i da li će loša prestati da budu ono što jesu, i zato je Ašado lajao i lajao, najpre od zebnje da mu se gazda ne izgubi u pomrčini peći, a zatim od sreće kada ga je ugledao kako izlazi zdrav i čitav, ljubav je tako čudesna, jer ne bi bila ljubav da onima koje volimo ne želimo sve najbolje. Kada je Siprijano Algor iznova ušao u peć, ovoga puta sa metlom u rukama, Ašado se nije zabrinuo, gazda je, po prirodi stvari, nalik na sunce i mesec, moramo imati strpljenja kada nestane, čekati da vreme prođe, da li kratko ili dugo, to jedan pas ne bi umeo da kaže, jer on ne primećuje razliku između jednog sata i jedne sedmice, između meseca i godine, jedna takva životinja sve doživljava samo kao prisustvo i odsustvo. Dok je Siprijano Algor čistio peć, Ašado nije ni pokušavao da uđe, udaljio se u neki ćošak da se skloni od kiše opiljaka pečene gline, krhotina razbijenog posuđa koje je metla izbacivala napolje i prućio se koliko je dug i širok, s glavom između prednjih šapa. Delovao je odsutno, kao da će svakog trenutka zaspati, ali i najneiskusnijim poznavaocima pseće ćudi bilo bi jasno, već po načinu kako je on otvarao i zatvarao oči, da Ašado naprosto budno iščekuje. Kada je završio sa čišćenjem, Siprijano Algor izađe iz peći i uputi se u grnčarnicu. Dok mu je bio u vidokrugu, pas se nije ni mrdnuo, ali ubrzo se polako podigao na noge i ispruživši vrat provirio kroz vrata peći. Bila je to neka čudna i prazna kuća, zaobljene tavanice, bez nameštaja i ukrasa, obložena izbledelim kamenom, ali ono što je najviše iznenadilo njuh psa Ašada bio je izuzetno suv vazduh koji je iznutra dopirao, kao i snažni nalet jedinog mirisa koji se u njoj osećao, konačni miris beskonačnog pečenja, neka vas ne iznenadi ova protivrečnost između konačnog i beskonačnog, jer ne govorimo o ljudskim osećajima, već o onome što mi kao ljudi možemo da zamislimo da bi jedan pas mogao da oseti kada se prvi put nađe u praznoj grnčarskoj peći. Suprotno onome što bi bilo prirodno pretpostaviti, Ašado nije mokraćom obeležio novo mesto. Ruku na srce, u prvi mah je zamalo podlegao svom instinktu, zaista je preteći podigao nogu, ali se uzdržao, obuzdao i u poslednjem trenutku, ko zna, možda uplašen ćutanjem minerala ili odbojnim izgledom te neotesane građevine, avetinjskom belinom poda i zidova, a ko zna, možda i iz mnogo prizemnijeg razloga, da će gazda da upotrebi silu prema njemu ako primeti da je mokraćom zaprljano njegovo kraljevstvo, presto i oganj, lonac za topljenje u kojem glina svaki put mašta da se pretvori u dijamant. Naježene dlake i podvijenog repa kao da dotrčava izdaleka, pas Ašado je izašao iz peći. Nije video nikoga od gazda, kuća i dvorište izgledali su pusti, a crni dud, svakako zbog čudnog ugla pod kojim je padalo sunce, bacao je neobičnu senku koja se vukla po zemlji kao da pripada nekom drugom drvetu. Nasuprot uvreženom mišljenju, pseći život, pored sve pažnje i mažnje koje dobijaju, nije lak, pre svega zato što do dana današnjeg još uvek nisu uspeli da dobiju zadovoljavajuću predstavu o svetu na koji su preneti, a i zato što se taj problem neprestano povećava protivrečnim i neuravnoteženim ponašanjem ljudi s kojima dele, ako se tako može reći, kuću, hranu, a ponekad i krevet. Gazde nema, a gazdarica niotkuda da se pojavi, pas Ašado olakšava tugu i bešiku na kamenoj klupi koja više ne služi ničemu osim za razmišljanje. U tom trenutku su Siprijano Algor i Marta izašli iz grnčarnice. Ašado potrča prema njima, u takvim trenucima pas pomisli da će najzad shvatiti svet, ali taj utisak nije trajao dugo, nikada ne traje dugo, gazda mu gromkim glasom povika, Marš odavde, a gazdarica sva usplahirena, Miran, ko će ikada shvatiti taj ljudski svet, pas Ašado će tek za koji trenutak primetiti da njegove gazde ređaju nekakve figure od gline na neke daščice, po tri na svakoj, zamislite samo kakva bi katastrofa bila da me nisu na vreme sprečili u mojim izlivima nežnosti. Ekvilibristi su se uputili ka dugim daskama za sušenje na kojima već nedeljama nije bilo tanjira, krigli, šolja, tanjirića, bokala, vrčeva, čorbaluka, krčaga, testija, vazni i drugih drangulija za kuću i baštu. Ovih šest figurica, koje će se sušiti na otvorenom, zaštićene senkom crnog duda, ali ponekad okrznute nekim zrakom sunca koji se probija i provlači kroz lišće, prethodnica su nove vojske, stotina istovetnih figura koje će u zbijenim redovima zauzeti dugačke daske, hiljadu i dvesta figura, šest puta po dvesta prema prvim proračunima, ali proračun nije bio tačan, radost pobede nije uvek najbolji savetnik, ovi grnčari, uprkos iskustvima tri generacije, izgleda kao da su zaboravili da uvek treba računati na furdu, na ono što će otići u rastur, neka će da padne i da se slomi, druga će da se izobliči, treća će da se skvrči, četvrta će da pukne od toplote jer je loše umešena, peta će biti nedopečena zbog lošeg kruženja toplog vazduha, a uza sve to što ima neposredne veze sa samim obavljanjem posla u kojem ima mnogo elemenata alhemijske veštine, koja, kao što nam je poznato, nije egzaktna nauka, uza sve, dakle, kao što rekosmo, treba računati i na to da će svaka od tih figurica u Centru biti podvrgnuta, kao i obično, strogoj proveri kvaliteta izrade, a pogotovo što je tamo onaj zamenik šefa koji ih je izgleda uzeo na zub. Dok je čistio peć, Siprijano Algor se setio dve opasnosti, jedne sigurne i druge moguće, to je dobra strana nadovezivanja misli, jedne povuku druge, kao vozić, a veština je u tome da se ne zamrsi klupko, da se shvati da jedna krhotina koja leži na zemlji nije samo to što sada predstavlja, već nosi u sebi i prošlost celine kojoj je pripadala, a i krajnje neizvesnu budućnost.
Legenda kaže da je u drevno doba postojao neki bog koji je rešio da napravi čoveka od nakvašene zemlje koju je prethodno stvorio, i odmah zatim, da bi ovaj mogao da diše i oživi, dunuo mu je vazduh u nozdrve. Neki zadrti i zli duhovi prigovaraju u pola glasa, pošto nemaju tri čiste da to kažu glasno i jasno, da se posle tog vrhunskog stvaralačkog čina dotični bog više nije bavio grnčarskim zanatom, čime su zapravo hteli izokola da ga optuže da je prestao da radi. Upravo zato što je ova tema zaodenuta onostranošću, ne smemo je tako olako tumačiti, zahteva detaljno razlaganje, veliku nepristrasnost, objektivan pristup. Istorijski je potrvrđeno da veština oblikovanja, počev od tog nezaboravnog dana, više nije bila u isključivoj nadležnosti tvorca, već je prešla u nevešte ruke stvorenja koja, što je izlišno i pominjati, nisu bila obdarena darom duvanja. Na kraju je vatri predata odgovornost za sve završne radove koji treba da daju konačnu boju, sjaj, pa čak i zvuk, koliko-toliko sličan živim stvorenjima kada budu izašli iz peći. Ali to je samo površan utisak. Vatra je vrlo moćna, to niko ne može da porekne, ali nije ni svemoćna, ima ozbiljna ograničenja, a čak i poneku veliku manu, kao na primer, nezajažljivu proždrljivost koja je nagoni da proguta i pretvori u pepeo sve što joj se nađe na putu. Ali da se vratimo našoj temi, grnčarnici i poslu koji se u njoj obavlja, elem, opšte je poznato da vlažna glina kad se stavi u peć vrlo brzo puca. Jedan od prvih i neophodnih uslova koje vatra postavlja jeste da ako hoćemo da uradi ono što od nje očekujemo, glina mora dobro da se osuši pre nego što je stavimo u peć. I sada se smerno vraćamo duvanju u nozdrve, sada ćemo morati da priznamo koliko smo nepravedni i brzopleti bili kada smo posinili i prihvatili bogohulnu predstavu da je pomenuti bog ravnodušno okrenuo leđa, izgubivši zanimanje za sopstveno delo. Da, tačno je da ga nakon toga više niko nikada nije video, ali ostavio nam je možda i svoj najbolji deo, dah, dašak, povetarac, zefir, baš te koji baš sada prodiru u nozdrve šest glinenih lutaka koje su Siprijano Algor i ćerka upravo s velikom pažnjom spustili na jednu od dasaka za sušenje. Uostalom, i pisac, pored grnčara i već pomenutog boga, ume da piše krivudavo a da misli pravo, pošto više nije ovde da bi lično dunuo, našao je nekoga ko će za to da se pobrine umesto njega, a sve to da ovaj tek započeti život ove gline ne bi već sutra nestao u slepom i svirepom zagrljaju ognja. To što kažemo sutra, to je samo način izražavanja, jer je sasvim izvesno da bi jedan jedini dah bio dovoljan da čovek od blata počne da diše i živi, a što se tiče luda, pajaca, bradatih asiraca, mandarina, eskima i bolničarki, biće potrebno mnogo više da se duva, kako ovima, tako i onima koji će se u zbijenim redovima postrojiti na ovim daskama, da iz njihovih vlažnih telašaca lagano ispari voda bez koje ne bi bili ono što jesu, i da bi mogli bezbedno da uđu u peć i postanu ono što će morati da budu. Pas Ašado se izdigao na zadnje šape, a prednjim se oslonio na ivicu daske da bi što bolje osmotrio šest lutaka poređanih ispred njega. Njušnuo je jedanput, dvaput, i odmah zatim prestao da se za njih zanima, ali ne dovoljno brzo da bi izbegao bolnu i oštru ćušku kojom ga je gazda raspalio po glavi, kao ni ponavljanje grubih reči koje je ranije već čuo, Marš odatle, kako sad on da objasni da nije nameravao ništa loše da učini lutkama, da je samo hteo da ih bolje onjuši, nisam zbog takve sitnice zaslužio batine, ispada da ne znaš da se psi ne služe samo očima da bi upoznali svet oko sebe, njima je njuška kao dodatno oko, vidi ono što namiriše, ali dobro je da ovog puta ona nije viknula, Miran, srećom, uvek se nađe neko ko je kadar da shvati tuđe pobude, oni kojima je priroda uskratila moć govora, nisu znali da se izraze, Nije trebalo da ga udariš, tata, samo je hteo da onjuši, reče Marta. Verovatno ni Siprijano Algor nije želeo da naudi psu, tako mu se otelo, jer protivno onom što se obično smatra, ljudska bića još nisu izgubila instinkt, niti će skoro. On je najbliži rod inteligenciji, ali je neuporedivo brži od nje, i zato ona jadnica vrlo često zaostaje i u mnogim prilikama je zanemarena, kao što je bilo i u ovom slučaju, grnčar je reagovao bez razmišljanja iz straha da mu se ne uništi ono što je s teškom mukom napravio, kao što lavica štiti svoje mladunce. Ali ne zapostavljaju svi tvorci svoje tvorevine, bilo da su psi ili glinene lutke, niti im svi okreću leđa i ostavljaju kao zamenu nestalni lahor koji dune samo ponekad, kao da mi nemamo potrebu da rastemo, da se pečemo u peći, da znamo ko smo. Siprijano Algor pozva psa, Dođi ovamo, Ašado, dođi ovamo, ko će ikada razumeti ova stvorenja, najpre udare, a zatim maze onoga koga su udarili, dobiju batine, a odmah idu da ljube ruku koja ih je udarila, možda je sve to samo posledica nesporazuma koji nas prati od pamtiveka, ne bismo li uspeli da se razumemo, mi psi, mi ljudi. Ašado je već zaboravio pljusku koju je dobio, ali gazda nije, gazda ima pamćenje, zaboraviće je sutra ili za sat vremena, ali trenutno ne može, u ovakvim prilikama pamćenje je kao onaj trenutak kada sunce saslepi zenicu, kada nas zamah zaboli ali brzo prođe, bolje bi bilo pozvati psa i reći mu, Ašado, dođi ovamo, i Ašado će doći, uvek dođe, ako liže ruku koja ga mazi to je zato što psi tako ljube, uskoro će bol minuti, vid se povratiti, kao da se ništa nije ni dogodilo.
Siprijano Algor ode da vidi koliko ima drva i učini mu se da ih nema dovoljno. Godinama je s uživanjem maštao da će jednog dana srušiti staru peć na drva da bi na njenom mestu nikla nova peć, jedna od ovih savremenih, na plin, koje mogu da razviju najvišu temperaturu, koje se brzo greju i odlično peku. Međutim, u dubini duše znao je da se tako nešto nikad neće dogoditi, najpre zato što to zahteva gomilu para koju on nikada neće moći da skupi, ali i iz drugih razloga, koji nisu materijalne prirode, na primer zato što je unapred znao da bi mu bilo žao da sruši ono što je njegov deda napravio a otac zatim doterao, kada bi to učinio, bilo bi to kao da, bukvalno, jednim potezom briše sa lica zemlje obojicu, jer se peć upravo i nalazi na licu zemlje. Postojao je još jedan razlog, koji nije bio baš voljan da prizna, a koji je izražavao u pet reči, Već sam mator za to, ali koji je u stvari podrazumevao upotrebu pirometara, cevčica, sigurnosnih ventila, grejača, to jest, novih tehnika i novog načina rada. Dakle, nije mu preostajalo ništa drugo nego da nastavi da svoju staru peć loži na stari način, drvima, drvima i samo drvima, možda je to najteži deo grnčarskog zanata. Kao što ložač starih parnih lokomotiva mora stalno da ubacuje ugalj lopatom u gorionik, grnčar, barem ovaj naš, Siprijano Algor, koji ne može sebi da priušti pomoćnika, satire se satima da ubaci to starinsko gorivo u peć, cepanice koje vatra istog trenutka proguta, granje koje vatra gricka i liže malo-pomalo, dok ih ne pretvori u žar, a još je bolje kada možemo da dodamo i šišarke i piljevinu, koji sporije gore i stvaraju veću toplotu. Siprijano Algor će se nekako već snabdeti u selu i okolini, naručiće od drvoseča i ratara nekoliko metara drva za loženje, kupiće u pilanama i drvarama u Industrijskom pojasu nekoliko džakova piljevine, po mogućstvu od nekog tvrđeg drveta, kao što je hrast, orah ili kesten, a sve će to morati da obavi sam, očigledno mu ne pada na pamet da zatraži od ćerke, pogotovo sada, kad je trudna, da mu pomogne da utovari džakove u furgon, povešće samo psa sa sobom da bi se pomirili, što nam govori o tome da u sećanju Siprijana Algora još živi ona ćuška. Drva naslaganih ispod nadstrešnice ima više nego dovoljno da se ispeče šest figura koje će poslužiti kao uzorci, ali Siprijanu Algoru se čini besmisleno, glupavo, neoprostiv, taj ogroman raskorak između neophodnih sredstava i krajnjeg ishoda, drugim rečima, da bi se ispekla beda od šest lutaka, peć mora da se loži kao da je dupke puna. Rekao je to Marti, koja se složila sa njim, a pola sata kasnije se pojavila s rešenjem, Evo ovde u knjizi piše kako da rešimo taj problem, čak ima i crtež koji to bolje objašnjava. Vrlo je verovatno da je Martin pradeda, koji je živeo pre hrista, koristio ovu tehniku kada je počinjao da se bavi grnčarskim zanatom, koja je već u ta davna vremena bila zastarela, a to je pečenje u rupi, međutim, s izgradnjom prve peći verovatno je zanemario taj primitivni način pečenja, tako da ga nije preneo ni ocu Siprijana Algora. Na svu sreću, postoje knjige. Možemo da ih zaboravimo na nekoj polici, u nekoj škrinji, da ih prepustimo prašini i moljcima, da ih ostavimo u mraku podruma, možemo da ih ne pogledamo ili ne dodirnemo godinama, ali njima je to svejedno, strpljivo čekaju, zatvorene u sebe da sačuvaju sve, čekaju trenutak koji uvek dođe pre ili kasnije, trenutak kada je upitamo, Gde li se denula ona knjiga o pečenju keramike, a dotična knjiga, napokon prizvana, evo je sada, u Martinim rukama, dok njen otac pored peći kopa malu rupu duboku pola metra i isto toliko široku, za ovoliko lutaka i ne treba da bude veća, a zatim na dno rupe polaže sloj grančica i pali ih, plamen se diže, liže zidove, smanjuje im vlagu, uskoro će vatra da zgasne, ostaće samo žar i pokoji ugarak, a na njih će Marta, pošto doda otvorenu knjigu ocu, spustiti, veoma pažljivo, jednu po jednu, šest probnih lutaka, mandarina, eskima, bradatog asirca, pajaca, ludu, bolničarku, vreo vazduh još uvek podrhtava u rupi, dotiče sivu kožu iz koje je već isparila skoro sva voda putem provetravanja, i sada, Siprijano Algor na vrhu rupe postavlja, u nedostatku odgovarajuće rešetke, ni previše zbijene ni previše razmaknute, kako knjiga nalaže, tanke gvozdene šipke, između kojih će propadati žar od vatre koju je grnčar već počinjao da loži. Presrećni što su otkrili spas u knjizi, otac i ćerka nisu primetili da je već počelo da se smrkava kad su počeli da lože vatru i da će morati je održavaju čitave noći dok žeravica u potpunosti ne ispuni rupu i dok se pečenje ne završi. Siprijano Algor reče ćerki, Idi ti lezi, ja ću da pazim na vatru, a ona odgovori, Ne bih ovo propustila ni za šta na svetu. Seli su na kamenu klupu i gledaju plamen, Siprijano Algor je s vremena na vreme ustajao i dodavao drva, ne previše debele grane da bi žar mogao da propada kroz improvizovanu rešetku, a kada je došlo vreme večere Marta je otišla do kuće da pripremi lagani obrok koji su pojeli uz treperavu svetlost koju je plamen bacao na zidove peći i ličilo je kao da i ona iznutra plamti. Pas Ašado je večerao s njima, a zatim je legao kod Martinih nogu i netremice gledao plamenove, i ranije u svom psećem životu bio je kraj drugih vatri, ali nijedna nije bila ni nalik na ovu, što verovatno znači nešto drugo, vatre, velike ili male, sve liče jedna na drugu, to je samo drvo koje gori, varnice, ugarci i pepeo, ali ono na šta je Ašado zaista mislio da se dešava prvi put jeste da sedi kraj nogu dve osobe kojima je zauvek podario svoju pseću ljubav, kraj kamene klupe prikladne za ozbiljno razmišljanje, kao što i on sam, od danas i na osnovu neposrednog iskustva, može da posvedoči. Da bi se rupa od pola kubika napunila žarom potrebno je određeno vreme, pogotovo ako drvo, kao u ovom slučaju, nije potpuno suvo, što se može videti po tome što cvrči i ispušta sok na krajevima koji još nisu obuhvaćeni plamenom. Bilo bi zanimljivo zaviriti unutra, kada bi to bilo moguće, i videti da li je žar već stigao do struka figurica, ali ipak možemo zamisliti kako izgleda unutrašnjost rupe, kako titra i sjaji sijaset plamičaka koji su upravo progutali sitne ugarke koji padaju kroz rešetku. Kada je noć donela svežinu, Marta je ušla u kuću da donese ćebe kojim su se otac i ćerka zaogrnuli. Spreda nisu morali da se pokriju, sada im se dešavalo isto što i svim ljudima, u davna vremena, kada smo prilazili vatri da se ogrejemo u zimskim noćima, leđa su nam bridela od hladnoće dok su nam lica, ruke i noge bile tople. Pogotovo noge, jer su bile najbliže vatri. Sutra nas čeka veliki posao, reče Siprijano Algor, Ja ću pomoći, reče Marta, Pomoći ćeš, sigurno, nema ti druge, ma koliko mi to teško palo, Uvek sam ti pomagala, Ali sada si trudna, Tek mesec dana, ako i toliko, još ne osećam nikakve promene, osećam se odlično, Bojim se da nećemo uspeti da privedemo posao do kraja, Uspećemo, Kada bismo samo još mogli da nađemo nekoga da nam pomogne, Ti si sam rekao da niko ne želi da radi u grnčarnicama, osim toga, potrošićemo grdno vreme da nekog obučimo, a time ne bismo ni bogzna šta postigli, I to je tačno, složi se Siprijano Algor, najednom rasejan. Setio se da Izaura Eštudioza, ili Izaura Madruga, kako se izgleda sada zove, traži posao, a ako ga ne nađe napustiće selo, ali ta pomisao ga nije previše uznemirila, zapravo nije mogao, a ni želeo da zamisli dotičnu Madrugu kako radi u grnčarnici, s glinom do lakata, jedina sklonost koju je pokazala ka grnčarskom zanatu bio je način na koji je uzela u naručje krčag, ali to je od slabe pomoći kad je reč o izradi figurica. Svako može da ih ljuljuška, pomisli, ali znao je da to baš i nije tako. Reče Marta, Ono što bismo mogli da uradimo je da pozovemo nekoga da se pobrine za kućne poslove, tako da ja mogu da se posvetim poslu u grnčarnici, Nemamo para da plaćamo služavku, ili kućnu pomoćnicu, ili bedinerku, ili kako se to već zove, prekide je grubo Siprijano Algor, Možda nekoga kome je preko potreban posao i kome nije važno koliko će zaraditi, navaljivala je Marta. Oca je već uhvatila nervoza pa je zbacio ćebe s ramena kao da ga guši, Ako misliš na ono što ja mislim da ti misliš, bolje da odmah prekinemo razgovor, Samo još da mi kažeš šta si mislio da ja mislim, reče Marta, ili si na to već pomislio pre nego što sam ja pomislila, Ne igraj se rečima ako boga znaš, ti imaš taj dar, ali ja ga nemam, nisi ga od mene nasledila, Pa nešto valjda možemo i sami da steknemo, u svakom slučaju, to što ti zoveš igrom reči samo je način da se izrazim slikovitije, E, pa tu sliku možeš da skloniš, mene ne zanima. Marta ponovo zaogrnu oca ćebetom, Evo sklonila sam je, reče, ako je neko ikada ponovo izvuče to sigurno neću biti ja. Siprijano Algor ponovo zbaci ćebe s ramena, Nije mi hladno, reče, i ode da doda drva u vatru. Marta je bila ganuta pažnjom s kojom je on dodavao cepke na žar, posvećen i unesen kao da se obavezao, da bi odagnao neprijatne misli, da svu svoju pažnju posveti jednom uzgrednom poslu. Nije trebalo da se vraćam na tu priču, pomisli u sebi, pogotovo ne sada, kada je rekao da će se preseliti s nama u Centar, osim toga, čak i ako bi se njih dvoje dogovorili da žive zajedno, navalili bismo na sebe jedan težak i gotovo nerešiv problem, jer jedno je preseliti se u Centar s ćerkom i zetom, a nešto sasvim drugo je povesti i ženu, u tom slučaju, umesto jedne porodice bile bi dve, sigurna sam da nas ne bi ni primili, Marsal mi je već rekao da su stanovi mali, tako da bi morali da ostanu ovde, a od čega bi onda živeli, dve osobe koje se jedva i poznaju, koliko bi im trebalo vremena da se usklade, ne igram se ja samo rečima, igram se tuđim osećanjima, osećanjima rođenog oca, odakle meni pravo, odakle tebi, Marta, pravo, pokušaj da se staviš u njegov položaj, ali ne možeš, naravno, e, pa kad ne možeš, onda ćuti, kaže se da je svaki čovek ostrvo, ali to nije tačno, svaki čovek je svoja tišina, baš tako, svoja tišina, svako živi sa svojom tišinom, sa tišinom od koje je sazdan. Siprijano Algor se vrati na kamenu klupu, sam se ponovo zaogrnu ćebetom iako je još bio zagrejan vatrom, Marta se ugnjezdi uz njega, Tata, tatice moj, reče, Kaži, Ništa, nema veze. Već je bilo oko jedan izjutra kada se rupa najzad napunila. Više ne moramo da dežuramo ovde, reče Siprijano Algor, ujutru, kada se ohlade izvući ćemo lutke i videćemo kako su ispale. Pas Ašado ih je ispratio do kućnih vrata.
Zatim se vratio kod vatre i legao. Ispod tanušnog sloja pepela, žar je još uvek treptao, bacajući blagu svetlost. Tek kada je i poslednji ugarak zgasnuo, Ašado je sklopio oči i zaspao.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 11:04 am

Pećina - Jose Saramago 1313938063_28889_www.nevsepic.com.ua

Siprijano Algor je sanjao da se nalazi u svojoj novoj peći. Bio je srećan što je uspeo da ubedi ćerku i zeta da naglo povećanje posla u grnčarnici zahteva korenite promene u načinu izrade i brzu modernizaciju sredstava i alata za proizvodnju, počev od hitne zamene stare furune, arhaičnog zaostatka zanatlijskog života koji ne zaslužuje da se sačuva ni kao muzejski eksponat. Manimo se nostalgije koja nas samo sputava u napretku, rekao je Siprijano s neuobičajenim žarom, napredak se ne može zaustaviti, na nama je da rešimo hoćemo li ga pratiti, teško onima koji, iz straha od mogućih budućih neuspeha, ostaju da sede skrštenih ruku i oplakuju prošlost koja čak ni po čemu nije ni bila bolja od sadašnjosti. Tako zaokružena, savršena i završena rečenica koja mu se otela, ubedila je kolebljivi mladi par. U svakom slučaju, mora se priznati da nova peć u odnosu na staru nije predstavljala nikakvu tehnološku revoluciju, ono što je kod jedne bilo zastarelo, kod druge je bilo modernizovano, jedina razlika koja je zaista upadala u oči bila je veličina, nova peć je imala dvostruko veći kapacitet, a sigurno je, iako to nije naročito upadalo u oči, da su bile različite i da su proporcionalni odnosi između visine, širine i dubine peći bili pomalo neprirodni. Budući da se radi o snu, ovo poslednje ne treba da čudi. Ono što je zaista bilo čudno, bez obzira na slobodu i preterivanja koju onirička logika dozvoljava sanjaru, bilo je prisustvo kamene klupe u peći, istovetne sa onom za razmišljanje, i koju je Siprijano Algor mogao da vidi samo sa zadnje strane, dakle njen naslon, jer je začudo ta klupa okrenuta ka zidu u dnu peći, na svega nekoliko pedalja od njega. Mora da su je ovde ostavili zidari da bi predahnuli u vreme ručka, a posle su zaboravili da je sklone, pomisli Siprijano Algor, ali znao je da greši, jer su zidari, što je istorijski potvrđeno, oduvek voleli da jedu na otvorenom, čak i kada su morali da rade u pustinji, a kako tek ne bi ovde, na tako prijatnom mestu u prirodi, sa daskama za sušenje ispod crnog duda, i prijatnim podnevnim lahorom. Odakle god da si došla, stajaćeš napolju, reče Siprijano Algor, samo ne znam kako ću te izneti odavde, preteška si da te nosim, a ako te budem vukao izgrebaćeš mi pod, ne znam kome je moglo da padne na pamet da te unese u jednu furunu i da te ovako postavi, neko ko bi na tebe seo udarao bi nosem u zid. Da bi samom sebi dokazao da je u pravu, Siprijano Algor lagano stiže do klupe i sede na nju. Morao je da se pomiri s tim da njegov nos nije ni blizu opasnosti da udari o zid od šamotnih opeka, a da će mu kolena, iako najisturenija, biti pošteđena ogrebotina. Jedino je ruka lako mogla da dotakne zid. Elem, u trenutku kada je Siprijano Algor svojim prstima krenuo da ga dotakne, jedan glas koji je dopirao spolja reče, Ne isplati ti se da pališ peć. To neočekivano naređenje izgovorio je Marsal, kao što je njegova bila i senka koja je namah prešla preko zida i odmah zatim nestala. Siprijanu Algoru je to zvučalo kao drskost i potpuno odsustvo svakog poštovanja od strane zeta, Nikad mu nisam dozvolio takvu bliskost, pomisli. Hteo je da se okrene i upita zbog čega to ne treba da pali peć i otkud sad to da mi govoriš ti, ali nije uspeo da okrene glavu, to se često u snovima dešava, želimo da potrčimo ali noge nas ne slušaju, uglavnom je reč o nogama, ali ovoga puta glava je odbila da se okrene.
Senke više nije bilo, od nje nije mogao da traži odgovor, pod uzaludnom i iracionalnom pretpostavkom da senka ima jezik i da može da govori, prateći zvuci reči koje je Marsal izgovorio još uvek su odjekivali između svoda i poda, između šamotnih zidova. I pre no što je i poslednji šum minuo i razbijena tišina ponovo uspela da se zgusne, Siprijano Algor je hteo da sazna tajanstvene razloge zbog kojih nije vredelo truda paliti peć, ako je upravo to zetov glas kazao, sada mu se čak činilo da je izgovorio neke druge reči, još zagonetnije, Ne vredi da se žrtvujete, kao da je Marsal smatrao da njegov tast, kome je, očigledno, prestao da govori ti, odlučio da na sopstvenom telu isproba moć vatre pre no što joj prepusti svojih ruku dela. Ovaj je lud, promrmlja grnčar sebi u bradu, ovaj moj zet mora da je potpuno šenuo kad može tako nešto da pomisli, ako sam ušao u peć, ušao sam samo zato, i tu je rečenica morala da se prekine, jer ni sam Siprijano Algor nije znao tačno zbog čega se tamo obreo, a to ne treba ni da čudi, kad nam se to vrlo često dešava i u budnom stanju, da ne znamo zbog čega činimo ili smo učinili ovo ili ono, a kako nam se to onda ne bi desilo i u snovima. Siprijano Algor pomisli da je najbolje i najlakše bilo da jednostavno ustane sa kamene klupe, da izađe i tamo napolju pita zeta šta je to bulaznio, ali telo mu je bilo teško kao olovo, čak i više, jer olovo u stvari nikada ne može da bude toliko teško da uz malo veći napor ne može da se podigne, on je u stvari bio vezan za naslon klupe, vezan bez konopaca i bez lanaca, ali vezan. Pokušao je ponovo da okrene glavu, ali vrat ga nije slušao, Sad sam kao neki kameni kip koji sedi na kamenoj klupi i gleda u kameni zid, pomisli, premda je znao da to baš i nije tako, u najmanju ruku, zid, kao što su njegove oči vrsnog poznavaoca minerala mogle da primete, nije bio napravljen od kamena, već od šamotnih opeka. I baš u tom trenutku Marsalova senka se ponovo ukazala na zidu, Donosim vam dobru vest koju smo toliko dugo priželjkivali, prozbori njegov glas, napokon sam unapređen, tako da ne treba ni da nastavite proizvodnju, samo se objasni Centru da smo zatvorili grnčarnicu i oni će to prihvatiti, pre ili kasnije to bi se ionako desilo, zato bolje izađite odatle, kamionet za selidbu je već spreman, žali bože para uloženih u ovu furunu. Siprijano Algor zausti da odgovori, ali senka je već nestala, a grnčar je zapravo hteo da kaže da je razlika između reči jednog zanatlije i božje zapovesti u tome što zapovest mora da bude na papiru, pa čak i tako bez mnogo vajde, kao što je poznato, a i ako mu se toliko žuri, slobodno neka ide, što je doduše pomalo grub izraz i u suprotnosti sa svečanim obećanjem koje je sam nedavno dao ćerki i zetu da će se preseliti s njima ako Marsal bude unapređen, s obzirom na to da bi njihov odlazak u Centar onemogućio dalji rad grnčarnice. Siprijano Algor je kudio samog sebe što je obećao ono što mu ponos nikada neće dozvoliti da ispuni, kad se na zidu pojavi nova senka. Pri slabašnoj svetlosti koja se jedva probijala kroz uska vrata ovolike peći, vrlo je lako pobrkati dve ljudske senke, ali je grnčar odmah znao o kome se radi, niti su senka, tamnija, niti glas, dublji, pripadali njegovom zetu, Gospodine Siprijano Algor, došao sam samo da vas obavestim da je naša porudžbina vaših keramičkih figura upravo otkazana, reče šef nabavke, ne znam, niti želim da znam zašto ste se tu zavukli, da li zato što umišljate da ste neki romantični junak koji očekuje da mu zid otkrije životne tajne, meni naprosto delujete smešno, ali ako je vaša namera druga, ako ste naumili da se spržite u vatri, na primer, znajte da Centar odbija da snosi bilo kakvu odgovornost za vašu pogibelj, samo još fali da neko kaže da smo mi krivi za samoubistva nesposobnih ljudi koji su propali jer nisu bili kadri da se prilagode zakonima tržišta. Siprijano Algor nije okrenuo glavu ka vratima, iako je bio siguran da bi sad to već mogao, znao je da se san okončao, da ga više ništa ne može sprečiti da ustane sa kamene klupe kad mu se prohte, samo ga je još jedna nedoumica pritiskala, svakako besmislena, svakako glupa, ali ipak razumljiva uzmemo li u obzir stanje mentalne smušenosti u kojem se našao posle sna u kojem je morao da ide da živi u istom onom Centru koji je upravo s prezrenjem odbio njegove proizvode, a ta nedoumica, njoj se vraćamo, nismo je zaboravili, ima veze sa kamenom klupom. Siprijano Algor se pita da li je kamenu klupu poneo u krevet, ili će se probuditi prekriven rosom na nekoj drugoj kamenoj klupi, onoj za razmišljanje, takvi su ljudski snovi, ponekad se nadovezuju na stvarne događaje i preobražavaju ih u vizije, drugom prilikom dozvoljavaju bunilu da se u potaji poigrava sa stvarnošću, i zato tako često priznajemo da i ne znamo gde smo i šta smo, san nas vuče na jednu stranu, stvarnost nas gura na drugu, ako ćemo pravo, prava linija postoji samo u geometriji, a čak i tako je samo apstraktan pojam. Siprijano Algor otvori oči. U krevetu sam, pomili s olakšanjem, i tog trenutka shvati da mu san već izmiče, da će uspeti samo da zapamti neke deliće i nije znao da li da mu bude milo što ima i to malo što je preostalo, ili da tuguje za onim što se izgubilo, a to se često dešava kada se prenemo iz sna. Napolju je još bio mrak, ali ne zadugo na nebu će se javiti prve promene koje najavljuju osvit. Siprijano Algor nije mogao ponovo da zaspi. Svakojake misli su mu se vrzmale po glavi, pomislio je da je sav njegov trud postao uzaludan, da je i samo njegovo postojanje na ovom svetu izgubilo opravdanje, a donekle i svrhu, Ja sam njima samo na teretu, promrmlja, u taj mah mu se vrlo jasno javi jedan deo sna, kao neka slika isečena i zalepljena na zid, bio je to šef nabavke koji mu je govorio, Ako ste već imali nameru da se spržite u vatri, gospodine moj, nek vam je alal, obaveštavam vas, međutim, da Centar sebi ne dozvoljava takve ekstravagancije, ako ikakve i dozvoljava, da šalje svoje predstavnike i vence na sahrane svojih bivših snabdevača. Siprijano Algor iznova zadrema, ali da budemo jasni, pre nego što nam se prigovori ova samo naizgled protivrečnost, da zadremati nije isto što i zaspati, grnčar je samo nakratko sanjao san koji je već usnio, a ako ove druge reči šefa nabavke nisu bile potpuno iste sa onim prvim, to se naprosto desilo zato što čak i kada smo budni reči koje izgovaramo zavise od trenutnog raspoloženja. Ta neumesna i po svemu neprilična opaska o mogućem spaljivanju bila je, međutim, zaslužna za skretanje misli Siprijana Algora na figurice ostavljene da se peku u rupi, i odmah zatim, stazama i bogazama uma koje nismo u stanju da pratimo i opišemo dovoljno precizno, shvatio je prednosti šuplje lutke u odnosu na punu, kako u brzini izrade, tako i u količini neophodnog materijala. Ova česta pojava oklevanja u dokazivanju s namerom da se izbegne prekomerno hvaljenje trebalo bi da bude tema detaljne studije stručnjaka, kojih svakako ima tu negde oko nas i koji stoje na različitim, ali sigurno ne na suprotnim stanovištima o vidljivom i nevidljivom, ne bi li se utvrdilo da li u najdubljoj nutrini onoga što se može videti postoji, a za šta postoje jaki razlozi da se tako misli, nešto hemijsko ili fizičko sa iščašenom sklonošću ka negaciji i brisanju, jednom pretećom težnjom klizanja ka nuli, jedan opsesivni san o praznini. Bilo kako bilo, Siprijano Algor je zadovoljan samim sobom. Do maločas je smatrao da je teret za ćerku i zeta, kočnica, balast, višak, a ta reč opisuje sve ono za šta mislimo da više ničemu ne služi i da nam ne treba, a evo ipak mu je pala na pamet ideja čija se suštinska korist vidi iz činjenice da su je mnogi drugi ranije, i pre njega, više puta ne samo zamislili, već i ostvarili. Nije uvek moguće imati originalne ideje, dovoljno je da su lako ostvarive. Siprijano Algor bi se najradije razbaškario u krevetu, prepustio se slatkom jutarnjem snu, koji, od svih snova, možda zato što ga se jedva i sećamo, može najviše da nas okrepi, ali uzbuđenje zbog zamisli koja mu je pala na pamet, pomisli na statue zatrpane pepelom, sigurno još uvek vrelim, a pritom ne treba ni zaboraviti onu ranije navedenu ishitrenu informaciju da nije mogao da zaspi, dakle, zbog svega toga skupa on je odbacio prekrivače i hitro kliznuo na pod, krepak i gibak kao mladić. Tiho se obukao, izašao iz sobe s čizmama u ruci, i na vrhovima prstiju uputio se ka kuhinji. Nije želeo da probudi ćerku, ali probudio ju je, ili je ona već bila budna, zaokupljena sklapanjem delova svojih snova, ili osluškujući slepe udarce života koji se budio u njenoj utrobi. Začuo se njen jasan i zvonki glas u tišini koja je vladala u kući, Tata, gde si krenuo tako rano. Ne mogu da spavam, idem da vidim kako je ono ispalo, ali ti samo lezi, nemoj da ustaješ. Marta samo reče, To sam i mislila, dobro te poznajem, nije mi bilo teško da zaključim da želiš sam da obaviš taj težak čin vađenja pepela i figura iz rupe, kao neko dete koje u gluvo doba noći drhteći od straha i uzbuđenja baulja uza zid mračnog hodnika ne bi li otkrilo koje su mu snevane igračke i pokloni ostavljeni u čarapi. Siprijano Algor se obuo, otvorio kuhinjska vrata i izašao. Gusta krošnja crnog duda uporno je zadržavala noćnu tamu, nije joj dozvoljavala da se tako rano raseni, prvi zraci svitanja javiće se tek za otprilike pola sata. Bacio je pogled ka psećoj kućici, zatim se osvrnuo uokolo, začuđen što nigde ne vidi psa. Tiho je zazviždao ali Ašado se nije odazvao. Grnčar, koji je u prvi mah bio iznenađen i zbunjen, sada se istinski zabrinuo, Ne mogu da verujem da je otišao, ne mogu da verujem, mrmljao je. Mogao je da ga pozove po imenu, ali to nije učinio da ne bi uznemirio kćer. Mora da je tu negde, juri neku noćnu živuljku, reče u sebi da bi se smirio, ali je sve vreme dok je prelazio dvorište više mislio na Ašada nego na glinene figure koje je jedva čekao da vidi. Kada je već bio nadomak rupe, video je psa kako izlazi ispod kamene klupe, Baš si me pošteno prepao, mangupe moj, zašto se nisi pojavio kada sam te zvao, grdio ga je, ali Ašado ništa nije odgovorio, bio je zauzet protezanjem, vraćanjem mišića na mesto, najpre je svesrdno protegao prednje šape, spuštajući glavu i prednji deo tela, a zatim izveo nešto za šta pretpostavlja da je neophodna vežba podešavanja i nameštanja, toliko spuštajući i protežući zadnje noge da je to više izgledalo kao da želi da se od njih odvoji. Svi znamo da su životinje još davnih dana prestale da govore, međutim, nikada se ne bi moglo dokazati da su ikada prestale da izražavaju svoje misli. Pogledajmo samo na primer slučaj ovog psa Ašada, kako mu se, uprkos ovoj oskudnoj svetlosti koja polako počinje da se spušta sa neba može pročitati na licu ono što misli, ni manje ni više nego, Ne može uvek baš po tvom, gde ti okom, ja skokom, što na njegovom jeziku znači da Siprijanu Algoru, sa svojim dugogodišnjim životnim iskustvom, ne naročito bogatim, nema potrebe da se objašnjava šta su dužnosti jednog psa, opšte je poznato da ljudima moraju da se izdaju stroga naređenja, ali psima nije potrebno reći, a pogotovo ne ovom, Ostani ovde da nadzireš vatru, možemo biti sigurni da neće okom trenuti dok i poslednja žiška ne zgasne. U svakom slučaju, treba razumeti i ljude i način njihovog razmišljanja, njihova poslovična sporost ne sprečava ih baš uvek da dođu do pravih zaključaka, kao što se upravo sada dogodilo u glavi Siprijana Algora, najednom mu se upalila neka lampica i zahvaljujući njoj uspeo je da pročita a zatim i naglas izgovori reči kojima je psu Ašadu odao zasluženo priznanje, Dok sam ja spavao u toplom krevetu, ti si ovde budno stražario, bez obzira što tvoje bdenje ničim nije doprinelo boljem pečenju gline, ali bitan je gest. Kada je Siprijano Algor završio sa hvalospevima, Ašado trknu da podigne nogu i olakša bešiku, zatim se vratio mašući repom i prućio se nedaleko od rupe, spreman da posmatra operaciju izvlačenja lutaka. U tom času se upalilo svetlo u kuhinji, Marta je ustala. Grnčar se osvrnuo, nije mu bilo baš najjasnije da li bi ostao sam ili bi mu bilo milije da mu kći pravi društvo, ali nedoumica je nestala ubrzo čim je shvatio da je ona odlučila da mu prepusti glavnu ulogu do kraja. Granica noći i jutra klizila je ka zapadu kao po svodu neke kupole. Najednom je dunuo vetrić koji je podigao u kovitlac pepeo s površine rupe. Siprijano Algor je kleknuo, odvojio na jednu stranu gvozdene šipke i pomoću iste one male lopate kojom je iskopao rupu, počeo da vadi pepeo, pomešan s komadićima nedogorelog ugljevlja. Skoro nevidljive bele čestice lepile su mu se za prste, a neke su mu ulazile i u nos i terale ga da šmrkće i frkće, kao što je Ašado ponekad činio. Kako je lopata silazila sve niže prema dnu rupe, pepeo je bivao sve topliji, ali ne toliko da bi mogao da opeče, bio je naprosto mlak, kao ljudska koža, i mekan i nežan kao ona. Siprijano Algor odloži lopatu i zaroni obe ruke u pepeo. Prstima je dodirnuo dobro poznatu blagu hrapavost pečene gline. Zatim, kao da pripomaže pri porođaju, uhvati između palca, kažiprsta i srednjeg prsta još uvek zatrpanu glavu jedne od lutaka i izvuče je nagore. Potrefilo se da je to baš bila bolničarka. Stresao joj je pepeo s tela, dunuo joj u lice, izgledalo je kao da joj time udahnjuje neki novi život, da joj predaje dah sopstvenih pluća, damare svog srca. Zatim je izvadio, jednu po jednu preostale lutke, bradatog asirca, mandarina, ludu, eskima, pajaca, sve ih je izvadio i poređao pored bolničarke, koliko-toliko očišćene od pepela, ali bez dodatnog životnog daha. Nikoga nije bilo tu da upita grnčara iz kojeg razloga se tako različito ophodi prema njima, možda zato što je ona bila jedina ženska figura, osim ako ta njegova demijurška intervencija nije bila naprosto posledica proste činjenice što je njena figura prva izašla iz rupe, jer je oduvek, otkad je sveta i veka, tako bivalo, stvoritelji bi se uvek brzo zasitili svojih dela. Međutim, ako se prisetimo teških muka koje je Siprijano Algor imao prilikom oblikovanja bolničarkinih grudi, ne bi bilo previše smelo pretpostaviti da je glavni razlog njegove posebne pažnje bio, iako ni njemu samom to nije bilo sasvim jasno, taj što je uložio ogroman trud da bi uspeo da izvede obline od neposlušne gline. Ko će ga znati. Siprijano Algor ponovo napuni rupu zemljom kojoj je tu i bilo mesto, utabao je dobro, da se ne primeti nikakva izbočina i, sa po tri lutke u svakoj ruci, uputio se ka kući. Ašado je radoznalo skakutao oko njega. Senka crnog duda oprostila se od noći, nebo se celom širinom otvorilo prvom jutarnjem plavetnilu, a uskoro će se pojaviti i sunce, na obzoru koji se odavde ne može dosegnuti.
Kako su ispale, upita Marta kada je otac ušao, Izgleda da su na kraju ispale dobro, ali treba ih još očistiti od preostalog pepela. Marta napuni vodom keramičku činiju, Operi ih ovde, reče. Prva koja je ušla u vodu, prva koja je izašla iz pepela, da li igrom slučaja ili namerno, ova bolničarka bi na nešto mogla i da se požali, ali sigurno ne na nedostatak pažnje. A kako je ovaj ispao, upita Marta, nesvesna rodne rasprave koja se zapodenula, Dobro, odgovori otac. I zaista je dobro ispao, ravnomerno pečen, dobio je lepu bakarnu boju, bez greške, bez ijedne naprsline, a tako su savršeno ispale i druge figurice, izuzev bradatog asirca koji je na leđima imao neku crnu mrlju, što je na sreću posledica procesa karbonizacije izazvanog neželjenim ulaskom vazduha. Nema veze, nije neka velika šteta, a sada, molim te, sedi i odmori se dok ti spremam doručak, jutros si baš poranio, Uhvatili me neki pundravci, nisam uspeo ponovo da zaspim, Lutke su mogle da sačekaju da svane, Ali ja nisam, Kao što kaže stara izreka, koga brige more, ustaje pre zore, Ili spava da bi usnio brige koje ga more, Probudio si se tako rano da ih ne bi sanjao, upita Marta, Ima snova iz kojih je bolje što pre pobeći, odgovori otac, Tako je noćas bilo, Da, tako je bilo noćas, Hoćeš da mi ispričaš, Ne vredi truda, U ovoj kući svi smo uvek delili dobro i zlo, Ali ne i snove, Osim ako nisu zloslutni, S tobom čovek nikad ne može da izađe na kraj, Kad je već tako, nemoj da gubiš vreme nego ispričaj, Sanjao sam da je Marsal unapređen i da je porudžbina otkazana, Od ta dva, manje je verovatno da će porudžbina biti otkazana, I meni se tako čini, ali brige se kače jedna za drugu kao trešnje s peteljkama, vuku jedna drugu, i tako ode cela kotarica, što se tiče Marsalovog unapređenja, znamo da može da se desi svakog časa, Tako je, San je bio upozorenje da brzo radimo, Snovi ne upozoravaju, Osim kada oni koji ih sanjaju osete da su upozoreni, Danas si ustao pun mudrosti, tatice dragi, Svako vreme nosi svoje breme, a u ovim mojim godinama sve mi teže pada, Utoliko bolje, sviđaju mi se tvoje mudrolije, uvek nešto naučim, Čak i kada su u pitanju obične igre reči kao što je ova sada, upita Siprijano Algor, Mislim da su reči i stvorene samo da bi mogle da se igraju jedne s drugima, jer ništa drugo ni ne znaju, i da, suprotno onom što se smatra, ne postoje prazne reči, Mudrice moja, To nam je porodična boljka. Marta postavi doručak na astal, kafu, mleko, kajganu, prepečen hleb i puter, malo voća. Sela je naspram oca da ga gleda kako jede. A ti, upita Siprijano Algor, Nisam gladna, odgovori ona, To nije dobar znak, u tvom stanju, Kažu da je kod trudnica nedostatak apetita česta pojava, Ali ipak moraš dobro da jedeš, po nekoj logici bi trebalo da jedeš za dvoje, Ili za troje, ako nosim blizance, Ozbiljno ti kažem, Ne brini, tek me čeka mučnina i ko zna kakve još muke. Nastupi tišina. Pas se sklupčao ispod stola, pravi se da ne oseća mirise hrane, ali samo se suzdržava, zna on vrlo dobro da će na njega doći red tek za koji sat. Hoćeš odmah da počneš da radiš, upita Marta, Čim doručkujem, odgovori Siprijano Algor. Ponovo tišina. Tata, reče Marta, zamisli da Marsal danas nazove i javi da je unapređen, Da li to kažeš tek tako ili znaš nešto, Ne znam ništa, to je samo pretpostavka, Dobro, zamislimo onda da baš ovog trenutka zazvoni telefon, i da ti ustaneš da se javiš, da ti Marsal saopštava da je unapređen, Šta bi ti tata uradio u tom slučaju, Završio bih doručak, odneo lutke u grnčarnicu i počeo da pravim kalupe, Kao da se ništa nije desilo, Kao da se ništa nije desilo, Misliš da bi to bila razumna odluka, zar ti se ne čini da bi bolje bilo da odustaneš od proizvodnje, okreneš novi list, E, dušo moja, vrlo je verovatno da su nerazboritost i nedoslednost svojstveni mladosti, ali starci na to imaju pravo koje treba poštovati, Zapamtiću deo priče koji me se tiče, Čak i ako ti i Marsal budete morali da se preselite u Centar ranije, ja ću ostati dok ne završim ugovoreni posao, a onda ću se preseliti kod vas kao što sam i obećao, Bila bi to čista ludost, tata, Ludost, nerazboritost, nedoslednost, kakvo ti loše mišljenje imaš o meni, Ludost je upustiti se sam u jedan tako zamašan posao, šta misliš kako će mi biti kad znam šta se ovde događa, A šta ti misliš kako bih se ja osećao ako bih usred posla digao ruke, zar ne shvataš da u ovim godinama nema baš mnogo toga za šta bih mogao da se uhvatim, Imaš mene, imaćeš unuče, Izvini, ali to mi nije dovoljno, Biće dovoljno kada budeš živeo sa nama, Moguće, ali barem bi do tada trebalo da dovedem svoj poslednji posao do kraja, Ne budi patetičan, tata, otkud ti znaš koji i kada će biti tvoj poslednji posao. Siprijano Algor ustade od stola. Jesi li najednom izgubio apetit, upita ga ćerka, videvši da je ostalo hrane u tanjiru, Teško mi je da gutam, nešto mi se steglo u grlu, To su nervi, Verovatno nervi.
Pas je takođe ustao, spreman da prati gazdu. E, reče Siprijano Algor, zaboravih da ti kažem da je Ašado dreždao celu noć ispod kamene klupe i motrio na vatru, Očigledno da i od pasa nešto može da se nauči, Da, ponajviše da ne treba raspravljati šta treba da se uradi, i instinkti imaju svojih prednosti, Hoćeš da kažeš da ti instinkt nalaže da dovršiš posao, da u ljudima, ili bar ponekim, postoji faktor ponašanja koji nalikuje instinktu, upita Marta, Znam jedino da bi razum mogao samo jedno da me posavetuje, A šta to, Da ne budem glup, da neće biti smak sveta ako ne dovršim lutke, Pa stvarno, svetu je svejedno da li na njemu ima više ili manje keramičkih lutaka, Kladim se da ti ne bi bilo toliko svejedno da se umesto o keramičkim lutkama radi o devetim ili petim simfonijama, nažalost, ćero moja, tvoj tata se nije rodio da bude kompozitor, Žao mi je ako si zaista pomislio da mi je svejedno, Naravno da nisam, izvini. Siprijano Algor ponovo krenu ka izlazu, ali zastade u vratima, Istini za volju, mora se priznati da je razum u stanju da izrodi i neke korisne ideje, noćas, kada sam se probudio, palo mi je na pamet da možemo da uštedimo mnogo vremena i nešto materijala ako budemo pravili šuplje figure, brže se suše i peku, a uštedećemo i na glini, Živeo razum, ipak, Pa nisam baš siguran, i ptice prave šuplja gnezda pa se ne hvale okolo.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 11:04 am

Pećina - Jose Saramago 1313938061_40298_www.nevsepic.com.ua

Od tog dana pa nadalje Siprijano Algor je prekidao posao samo da bi jeo i spavao. Usled nedovoljnog vladanja tehnikama pogrešio je u odnosu gipsa i vode prilikom pravljenja modli, i upotrebio je pogrešnu količinu gline, vode i razređivača neophodnih da se pripremi uravnotežena mešavina za tečnu glinu, i još povrh toga isuviše je brzo nalio smesu i tom prilikom stvorio vazdušne mehuriće u kalupima. Prva tri dana je neprestano proveo u pokušajima, uspešnim i neuspešnim, čas je očajavao nad greškama i proklinjao sebe što je tako nevešt, da bi zatim sav ustreptao od oduševljenja kad god bi uspeo da izvede neku osetljivu radnju. Marta mu je nudila pomoć, ali on je zamolio da ga ostavi na miru, izraz koji nimalo ne odgovara stvarnosti u staroj radionici, između gipsa koji prebrzo tvrdne i vode koja kasno stiže do njega, među smesama koje nisu bile dovoljno suve i previše gustih smeša koje nisu mogle da se procede, mnogo bi tačnije bilo da joj je rekao, Ostavi me da na miru ratujem. Tek četvrtog dana izjutra, kao da su se zli i pakosni vilenjaci u obliku različitih materijala pokajali što su tako okrutno postupali prema početniku u novom zanatu, Siprijanu Algoru je počelo da ide glatko tamo gde je išlo teško, materijal je počeo da ga sluša, što ga je ispunjavalo zahvalnošću, tajne su počele da mu se otkrivaju. Priručnik mu je bio otvoren na tezgi, vlažan, isflekan dodirima prstiju, svako malo je u njemu tražio pomoć, ponekad bi pogrešno razumeo ono što je pročitao, a neki put bi mu najednom čitava stranica postala jasna, ne bi bilo neumesno ustvrditi da se Siprijano Algor kretao od najdubljeg očaja do potpunog ispunjenja i sreće. Ustajao je iz kreveta u cik zore, nešto bi prezalogajio na brzinu i do ručka ne bi izbijao iz grnčarnice, a zatim bi nastavio da radi čitavo popodne i veče, uz kratku pauzu za večeru, koja je bila mršava kao i svi ostali obroci. Ćerka se bunila, Razbolećeš mi se tako, radeći od jutra do sutra, a jedeš ko ptica, Ma dobro sam, odgovarao bi on, nikada se u životu nisam bolje osećao. To i jeste i nije bila istina. Uveče, kada bi najzad legao, pošto bi sprao sa sebe mirise napornog rada i tragove blata svog zanata, osećao je da mu zglobovi škripe, da ga čitavo telo boli. Nisam više ono što sam bio, govorio je samom sebi, ali, tamo negde u dubini svoje svesti, jedan glas, koji je takođe bio njegov, protivio se, Sad si i bolji nego što si ikad bio, Siprijano, bolji nego ikad. Spavao je kao što verovatno klada spava, bez snova, nepomično, kao da nije ni disao, kao da je svalio sa sebe sav teret svog beskrajnog umora. Kao brižna majka, nesvesno već preuzimajući svoju buduću ulogu, Marta je više puta tokom noći išla da obiđe oca. Tiho je ulazila u sobu, nečujno prilazila krevetu, naginjala se nad njega i osluškivala, zatim je isto tako tiho izlazila. Taj krupni čovek, sede kose i izboranog lica, njen otac, bio joj je i kao sin, onaj ko to ne shvata ne zna mnogo o životu, niti koje kao mreža povezuju ljude, uopšte, a pogotovo kada je reč o rođacima, pre svega bliskim, zamršenije su nego što to na prvi pogled deluje, kažemo roditelji, kažemo deca, smatramo da odlično znamo o čemu govorimo, a nikad se ne zapitamo o dubokim razlozima osećanja koja nas s njima vezuju, ili ravnodušnosti, ili mržnje. Marta izlazi iz sobe i misli, Spava, to je reč koja naizgled samo konstatuje činjenicu, a zapravo, u tih pet slova, i dva sloga, staje sva ljubav koja može da stane u ljudsko srce. Treba napomenuti, zarad neiskusnih, da, kada su u pitanju osećanja, ona najiskrenija, sa što manje reči, više ćemo reći.
Četvrti dan je bio onaj kada je morao da ide po Marsala u Centar da ga dovede na kućni odmor, koji bismo uobičajeno nazvali sedmičnim, da nije, kao što znamo, desetični, to jest, na svakih deset dana. Marta je rekla ocu da će ona da ide, da on ne bi prekidao posao, ali Siprijano Algor joj odgovori da i ne pomišlja na tako nešto, Činjenica je da su drumske pljačke sve ređe, ali uvek postoji opasnost, Ako je opasno za mene, onda je i za tebe, Prvo i prvo, ja sam muško, a kao drugo, nisam trudan, Dobri su ti razlozi i dobro ti pristaju, Ima tu još i treći razlog, vrlo bitan, Reci, Ne bih bio u stanju da radim dok se ne vratiš, tako da posao neće trpeti, osim toga, vožnja će mi dobro doći da malo provetrim mozak, to mi je baš potrebno, neprestano mi se vrte po glavi samo kalupi, modle i smese, I meni bi dobro došlo da malo provetrim misli, hajde zato zajedno da pokupimo Marsala, Ašado će da čuva dvorac, Ako ti tako hoćeš, neka ti bude, Ma pusti, samo sam se šalila, ti uvek ideš po Marsala, ja uvek ostajem kod kuće, da ne kvarimo tradiciju, Ozbiljno ti kažem, idemo, Ozbiljno ti kažem, idi. Oboje se nasmejaše i time je odložena centralna rasprava o objektivnim i subjektivnim razlozima tradicije. Kada je popodne došlo vreme da krene, Siprijano Algor se nije ni presvukao da ne gubi vreme, već je odmah krenuo u Centar. Kada je već bio na izlazu iz sela, setio se da nije okrenuo glavu kada je prolazio pored ulice Izaure Madruge, a kada kažemo da nije okrenuo glavu, to znači ni na jednu ni na drugu stranu, jer je Siprijano Algor do sada nekada gledao da bi video, a drugi put kako bi bio siguran da neće videti. Palo mu je na pamet da se upita kako treba da shvati tu uznemirujuću ravnodušnost, ali neki kamen mu se našao na putu, odvratio mu je pažnju i misao mu se izgubila. Put do grada protekao je mirno, jedino ga je zadržala policijska kontrola koja je zaustavljala svako drugo vozilo radi rutinske kontrola. Dok je čekao da mu vrate dokumenta, Siprijano Algor je imao vremena da primeti da su se udžerice primakle putu, Uskoro će ih verovatno vratiti gde su bile, pomisli.
Marsal ga je čekao, Izvini što sam zakasnio, reče tast, trebalo je ranije da krenem, a još me je i policija zaustavila da proveri dokumenta, Kako je Marta, upita Marsal, juče nisam mogao da telefoniram, Rekao bih da je dobro ali bolje je ti pitaj, loše jede u poslednje vreme, nema apetita, kaže da je to normalno kod trudnica, možda i jeste, ne razumem se u te stvari, ali da sam na tvom mestu, ne bih to uzeo zdravo za gotovo, Razgovaraću s njom, ne brinite, možda je takva zato što je na početku trudnoće, Mi o tome ne znamo ništa, kada se radi o tim stvarima isti smo kao neko zalutalo dete, moraš da je vodiš kod lekara. Marsal ne odgovori. Tast ućuta. Najverovatnije obojica misle na isto, da bi u bolnici u Centru imala bolju negu nego bilo gde drugde, barem se tako priča, a pogotovo zato što je žena njihovog službenika. Nedugo zatim, Siprijano Algor reče, Samo kaži kad hoćeš, dovešću Martu. Izašli su iz grada, sada su mogli brže da voze. Marsal upita, Kako ide posao, Tek smo na početku, ispekli smo samo modele figura, sada se bakćem sa kalupima, Pa kako ide, Živimo u zabludi da je svaka glina ista, da kad umeš da radiš jedno, znaćeš i drugo, a onda shvatiš da nije baš tako, da moramo da učimo sve od početka. Na trenutak je ućutao i zatim dodao, Ali ipak sam zadovoljan, to ti je pomalo kao da pokušavaš da se ponovo rodiš, ma koliko to zvučalo preterano, Sutra ću da vam pomognem, reče Marsal, nemam blagu predstavu o tome, ali možda ću ipak biti od neke koristi, Ma kakvi, bolje ti budi sa svojom ženom, izađite negde, prošetajte malo, Ne bismo baš šetali, ali sutra moramo da idemo na ručak kod mojih, oni još ne znaju da je Marta trudna, danas-sutra će početi da se primećuje, pa zamislite samo šta bih morao da slušam, S pravom, ako ćemo pravo, reče Siprijano Algor. Ponovo tajac. Lepo je vreme, primeti Marsal, Daj bože da tako potraje još dve-tri nedelje, odgovori tast, lutke moraju baš dobro da se osuše da bi išle u peć. Opet tajac, ovog puta duži. Policijska patrola više nije zaustavljala vozila, put je bio slobodan. Dvaput je Siprijano Algor zaustio nešto da kaže, a tek treći put je nešto i progovorio, Ima li nekih novosti o tvom unapređenju, upita, Još uvek ništa, odgovori Marsal, Da se nisu možda predomislili, Ne, radi se o proceduri, birokratija u Centru je teška zapetljancija kao uostalom i u ovom spoljnjem svetu, Ima policijske patrole koje proveravaju saobraćajne dozvole, polise osiguranja i zdravstvena uverenja, Vrlo slično tome, Izgleda da ne umemo da živimo drugačije, Možda i ne može da se živi drugačije, Ili je isuviše kasno za bilo kakav drugi način. I više ne progovoriše ni reč dok nisu ušli u selo. Marsal zamoli tasta da svrate kod njegovih, Samo da im kažem da ćemo sutra doći na ručak. I zaista, nije ga dugo čekao, ali, Marsal ponovo nije izgledao zadovoljno kada se vratio u furgon, Šta se sad desilo, upita Siprijano Algor, Šta bi se pa desilo kad s mojim roditeljima uvek mora nešto da pođe naopako, Ne preteruj, čoveče, porodični odnosi nikada nisu med i mleko, čas se slažemo, čas se svađamo, ja lično mislim da čak imamo i sreće što je u većini slučajeva tako, Kada sam ušao, zatekao sam samo mamu, tata još nije stigao, rekao sam joj zašto sam došao, i da bih je malo zaintrigirao, svečanim i radosnim glasom sam joj najavio da ću sutra prijatno da ih iznenadim, I šta je onda bilo, Možete da pretpostavite kako je mama reagovala, Moj proročki dar ne doseže dotle, Pitala me je da li je to veliko iznenađenje vest da će da se presele sa mnom u Centar, A šta si joj ti na to odgovorio, Rekao sam joj da nije, da u stvari i neću da čekam do sutra, bolje da vam odmah kažem, rekoh, Marta je trudna, dobićemo dete, Sigurno joj je bilo drago, Jeste, nije prestajala da me grli i ljubi, Pa šta onda nije u redu, To što u odnosu s njima nikad nije sve glatko, kao da je stalno nadvijen neki crni oblak, sada imaju tu fiks-ideju da hoće da žive u Centru, Vrlo dobro znaš da bih ja rado ustupio svoje mesto, O tome nema ni govora, i ne pomišljajte na to, ne zato što mi je tast draži od roditelja, već zato što moji roditelji imaju jedno drugo, a vi biste ostali sami, Ne bih bio jedina osoba na svetu koja živi sama, Za Martu biste bili, to vam garantujem, Sad si me ostavio bez odgovora, Ima stvari koje su onakve kakve jesu, koje ne moramo da objašnjavamo. Pred tako izričitim izlaganjem osnovnih životnih mudrosti, grnčar je ponovo bio zatečen i nije znao šta da kaže. Ali to njegovo naglo ćutanje imalo je još jedan razlog, okolnost što su baš tog trenutka prolazili pored ulice Izaure Madruge, prema čemu Siprijano Algor nije mogao da ostane ravnodušan, kao što je uspeo kada je išao ka Centru. Kada su stigli u grnčarnicu, Marsal je doživeo neočekivano zadovoljstvo da ga Ašado dočeka kao da umesto zastrašujuće uniforme čuvara nosi na sebi najprostije, bezopasno civilno odelo. Osetljivo mladićevo srce, još uvek povređeno neprijatnim razgovorom sa svojom stvoriteljkom, toliko je bilo dirnuto otvorenom naklonošću psa, da ga je zagrlio kao da se radi o osobi koju voli najviše na svetu. To su posebni trenuci, ne treba podsećati da Marsal najviše na svetu voli svoju ženu, ovu koja tu pored njega čeka s nežnim osmehom svoj red da dobije zagrljaj, ali kao što postoje prilike u kojima nas najprostiji dodir nečije ruke po ramenu dirne do suza, takođe nam se može desiti da iskrena radost jednog psa bar na trenutak može ublažiti bol razočaranja i neprijatnosti koje nam je svet priredio. Pošto se Ašado slabo razume u ljudska osećanja, čije je postojanje, kako pozitivnih tako i negativnih, prilično dobro dokazano, a Marsal se još manje razume u pseća osećanja, za koja nema mnogo dokaza, ali ima sijaset nedoumica, neko će jednog dana morati da nam objasni iz kojih se nedokučivih razloga, razumljivih za obe strane, ova dva stvorenja toliko grle i maze, kad čak i ne pripadaju istoj vrsti. Pošto je proizvodnja u kalupima bila novost u grnčarnici, Siprijano Algor nije mogao da ne pokaže zetu šta je poslednjih dana uradio, ali njegova taština, zbog koje je već odbio ćerkinu pomoć, nije mogla da prihvati ni samu pomisao da bi zet mogao da primeti neki propust, neki loš spoj, ili neki drugi nedostatak od mnogih koji bi lako razotkrili duhovne muke koje su ga morile između ona četiri zida. Iako je Marsal bio isuviše zauzet s Martom da bi obratio pažnju na glinu, natrijum-silikat, gips, modle i kalupe, grnčar je rešio da ne radi posle večere i da im te večeri pravi društvo, što mu je na kraju dalo vremena da sa popriličnom teoretskom preciznošću promisli gde je sve pogrešio i kakve mogu biti praktične posledice tih grešaka. Marsal je saopštio Marti da će sutradan ići na ručak kod njegovih, ali nije se ni dotakao mučnog razgovora koji je imao s majkom, što je tastu dalo do znanja da je ta tema prešla u polje intimnog, problem koji će biti raspravljen u bračnoj postelji, a ne da se njome bave i o njoj razglabaju utroje, osim ako je Marsal, vrlo mudro i svake hvale vredno, hteo da izbegne još jedan razgovor o selidbi u Centar, kad smo već mnogo puta videli kako počinje i takođe mnogo puta videli kako se obično završava.
Narednog jutra, Siprijano Algor je već ponovo prionuo na posao, Marsal je ušao u grnčarnicu, Dobar dan želim, reče, šegrt se javlja na posao. Marta je došla s njim, ali se nije ponudila da pomogne, iako je bila sigurna da je ovoga puta otac ne bi odbio. Grnčarnica je ličila na bojno polje po kojem se samo jedna osoba četiri dana borila sama sa sobom i svim što je okružuje. Ovde je pomalo nered, izvinjavao se Siprijano Algor, ništa nije kao ranije, kada smo pravili posuđe znao se red, sve je išlo svojim uobičajenim tokom, To je samo pitanje vremena, reče Marta, s vremenom će se stvari i predmeti navići jedni na druge, i od tog dana niti će stvari smetati, niti će ruke dozvoliti da im nešto smeta, Uveče sam toliko umoran da mi ruke same padaju pri pomisli da treba da sredim ovaj džumbus, S velikim zadovoljstvom bih se prihvatila tog posla da mi nisi zabranio da ovde ulazim, reče Marta, Nisam ti zabranio, pobuni se otac, Tako je, nisi baš tim rečima, Samo ne želim da se umaraš, kad dođe vreme za bojenje figura biće drugačije, radićeš sedeći, nećeš morati da se naprežeš, Hajde, baš da vidimo da li mi tada nećeš reći da miris farbe može da naškodi detetu, Očigledno je da s ovom ženom ne može ljudski da se razgovara, reče Siprijano Algor Marsalu kao da od njega traži podršku, Poznajete je duže nego ja, ne dajte se, ali činjenica je da ovo ovde vapi za jednim dobrim čišćenjem i sređivanjem, Mogu li ja da predložim jednu ideju, upita Marta, ako mi gospoda dozvole, ja bih predložila jednu ideju, Već je imaš i pući ćeš ako je ne kažeš, progunđa otac, Pa daj da čujemo, reče Marsal, Neka se ovog jutra glina odmara, hajde sve ovo da sredimo, a pošto moj voljeni otac ne želi da se zamaram, ja ću izdavati naređenja. Siprijano Algor i Marsal se zgledaše, da vide koji će prvi da progovori, a pošto se ni jedan ni drugi nisu odvažili da uzmu reč, najzad rekoše uglas, Dobro, važi. Pre nego što su Marsal i Marta morali da krenu na ručak, grnčarnica i sve što se u njoj nalazilo bilo je čisto i sređeno onoliko koliko se može očekivati od mesta gde je glina osnovna sirovina za proizvodnju. I zaista, ako bismo pomešali vodu i glinu, ili vodu i gips, ili vodu i cement, možemo da razmišljamo koliko hoćemo i nadevamo im razne manje grube, manje proste, manje obične nazive, ali uvek, pre ili kasnije, vratićemo se pravoj reči, reči koja najbolje odgovara, blato. Mnogi bogovi, čak i oni najpoznatiji, nisu izabrali drugi materijal za svoje kreacije, ali ostaje otvoreno pitanje da li taj izbor danas ide ili ne ide naruku blatu.
Marta je ostavila spremljen ručak za oca, Samo treba da ga podgreješ, reče dok je izlazila s Marsalom. Zvuk motora furgona se sve slabije čuo i uskoro nestao, tišina je zavladala u kući i grnčarnici, Siprijano Algor će biti sam nešto duže od sat vremena. Rasterećen nervoze koja je vladala u poslednje vreme, vrlo brzo je osetio da mu se stomak buni. Prvo je odneo hranu Ašadu, a zatim je ušao u kuhinju, podigao poklopac i pomirisao. Dobro je mirisalo i još je bilo toplo. Nije bilo razloga da čeka. Kada je završio s jelom, i već sedeo u svojoj fotelji, osetio je spokojstvo. Više je nego poznato da duševno zadovoljstvo nije sasvim neosetljivo na dobar zalogaj, međutim, ako se u tom trenutku Siprijano Algor osetio spokojnim, ako je osetio neku vrstu blaženstva u celom svom biću, to nije bilo samo materijalna posledica jela. Tom blaženom duhovnom stanju doprineli su najpre njegov očigledan napredak u savladavanju tehnika oblikovanja, nada da će odsad pa nadalje sve ići lakše i da će bez poteškoća rešavati nove probleme, zatim lep odnos Marte i Marsala, koji, kao što se obično kaže, ne može da se ne primeti, i naposletku, ali ne i najmanje bitno, besprekorno sređena grnčarnica. Kapci Siprijana Algora polako su se sklapali, otvorili su se još jednom, zatim ponovo s većim naporom, a treći put je bio samo jedan neubedljiv pokušaj. Pune duše i stomaka, Siprijano Algor se prepusti snu. Tamo napolju, u senci crnog duda, Ašado je takođe spavao. Mogli su tako da ostanu sve dok se Marsal i Marta ne vrate, ali pas najednom zalaja. Ali u tom njegovom lavežu nije bilo ni pretnje ni straha, već samo uobičajen znak upozorenja, po dužnosti čuvara kuće, Iako poznajem osobu koja dolazi, moram da lajem jer se to od mene očekuje. Nije, međutim, Siprijana Algora probudio Ašadov rekreativni lavež, već jedan glas, ženski glas koji je s dvorišta vikao, Marta, i odmah zatim pitao, Marta, jesi li kod kuće. Grnčar nije ustao iz fotelje, samo je uspravio telo, kao da se sprema da pobegne. Pas je već bio prestao da laje. Kuhinjska vrata bila su otvorena, žena se uputila ka njima, bila je sve bliže, svakog trenutka će se pojaviti, ako ovaj novi susret nije ishod srećnih okolnosti, obične slučajnosti, ako je bio predviđen i upisan u knjigu sudbina, ni zemljotres ga sada više ne bi mogao sprečiti. Ašado je ušao prvi, mašući repom, odmah za njim pojavila se Izaura Madruga. Ah, učini ona, iznenađena. Siprijanu Algoru nije bilo lako da ustane, niska fotelja i najednom nesigurne noge svesrdno su pomogle da deluje jadno. Reče on, Dobar dan. Reče ona, Dobar dan, dobro jutro, ne znam više ni koliko je sati. Reče on, Već je prošlo podne. Reče ona, Mislila sam da je manje. Reče on, Marta nije kod kuće, ali uđite, molim vas. Reče ona, Ne bih da vam smetam, doći ću drugi put, nisam došla ni zbog čega bitnog. Reče on, Otišla je s Marsalom kod njegovih na ručak, neće dugo. Reče ona, Samo sam došla da kažem Marti da sam uspela da nađem posao. Reče on, A gde to. Reče ona, Ovde, u selu, srećom. Reče on, A šta ćete da radite. Reče ona, U jednoj prodavnici, kao prodavačica, moglo je da bude i gore. Reče on, Da li volite to da radite. Reče ona, U životu ne možemo uvek da radimo ono što volimo, meni je bilo bitno da ostanem ovde, i na ovo Siprijano Algor nije imao odgovor, zaćutao je, zbunjen pitanjima koja su mu, skoro bez razmišljanja, izlazila na usta, svakome je jasno da ljudi nešto pitaju zato što ih zanima, a ako ih nešto zanima, za to imaju razlog, a glavno pitanje na koje Siprijano Algor mora da nađe odgovor u zbrci svojih osećanja, zašto ta njegova pitanja, ako se bukvalno shvate, a drugačije se u ovom slučaju ne bi ni mogla shvatiti, pokazuju zanimanje za život i budućnost te žene koje daleko prevazilazi ono što se očekuje od dobrog komšije, zanimanje koje je, s druge strane, kao što vrlo dobro znamo, u radikalnoj i nepomirljivoj suprotnosti s odlukama i mislima koje je, na ovim stranicama, dotični Siprijano Algor donosio i povezivao sa Izaurom, prvo Eštudiozom, a sada Madrugom. Problem je ozbiljan i zahtevao bi da se pretrese nadugačko i naširoko, ali naracija ima svoju logiku i pravila, koja poneki put i mogu da se prekrše, ili čak, kad se tako sluči, i moraju da se prekrše, ali u ovom slučaju nam ne dozvoljavaju da ostavimo Izauru Madrugu i Siprijana Algora u ovoj nelagodnoj situaciji, dok smušeno i nemo stoje jedno naspram drugog i dok ih pas gleda i ne shvata šta se događa, i dok se zidni sat verovatno pita svojim tiktakanjem, čemu ovima dvoma služi vreme ako ga već ne koriste. Dakle, treba nešto učiniti. Da, učiniti nešto, ali ne bilo šta. Mogli bismo i trebalo bi da se oglušimo o logiku i pravila pripovedanja, ali nikad ni po koju cenu o ono što čini suštinu svake pojedinačne osobe, drugim rečima, o njenu ličnost, njenu prirodu, njenu jedinstvenu i neponovljivu narav. Dozvoljeno je da ličnost bude kontradiktorna, ali ne sme da bude nedosledna, a na ovome naročito insistiramo, jer suprotno onome što stoji u rečnicima, kontradiktornost i nedoslednost nisu sinonimi. Jedna osoba, ili lik kontradiktorni su unutar sopstvene doslednosti, dok je nedoslednost, po sebi, mnogo više od kontradiktornosti, ona je konstanta ponašanja, odbija od sebe kontradiktornost, odbacuje je, ne može s njom da se složi. S te tačke gledišta, iako se izlažemo opasnosti da se zapletemo u neraspletivu mrežu paradoksa, ne bi se smela isključiti pretpostavka da je kontradikcija, na kraju krajeva, i upravo, jedna od najdoslednijih suprotnosti doslednosti. Jadni mi, ove špekulacije, možda ne potpuno nezanimljive onima koji se ne zadovoljavaju površnim i običnim izgledom predstava, još više su nam odvukle pažnju od nezgodne situacije u kojoj smo ostavili Siprijana Algora i Izauru Madrugu, koji su sada ostali sami, jer se Ašado, shvativši da tu ne može ništa ni da doda ni da oduzme, vrlo razborito udaljio i vratio u hlad crnog duda kako bi nastavio svoj prekinut san. Vreme je, dakle, da pronađemo rešenje za ovu nedopustivo stanje stvari, tako što bismo, na primer, učinili da Izaura Madruga, preduzimljivija zbog same činjenice što je žena, izgovori nekoliko reči, da vidi na šta će to da izađe, svaka bi bila dobrodošla, pa i ova, Pa idem ja onda, često je to sasvim dovoljno, treba samo razbiti tišinu, načiniti neki lagani pokret telom, kao da se spremamo da odemo, barem je u ovom slučaju to bilo dobro rešenje, mada grnčaru Siprijanu Algoru nažalost ništa pametnije nije palo na pamet nego da postavi jedno pitanje zbog kojeg će kasnije da čupa kosu, ali neka svako od nas proceni da li je ta reakcija bila preterana, Kakve mi vesti nosite o našem krčagu, da li još dobro služi. Siprijano Algor će čupati kosu za kaznu što je dozvolio sebi da izgovori jednu takvu neoprostivu budalaštinu, ali nadajmo se da će se kasnije, kada ga prođe samokritički gnev, prisetiti da Izaura Madruga nije uzvratila podrugljivim smehom, nije se okrutno cerekala, čak se nije ni nasmešila onim jedva primetnim ironičnim osmehom koji bi u toj prilici bio sasvim na mestu, nego je, naprotiv, ostala mrtva ozbiljna, prekrstila je ruke na grudima kao da još uvek grli onaj krčag, onaj koji je Siprijano Algor, nesvesan svoje verbalne omaške, nazvao našim, možda će ga uveče, dok bude čekao san da naiđe, ta reč ispitivati o pravoj nameri koju je imao kada ju je izgovorio, da li je krčag naš zato što je jednog dana prešao iz jedne ruke u drugu i zato što se o njemu u tom trenutku govorilo, ili je naš zato što je naš, naš bez okolišanja, naprosto naš, naš od nas dvoje, naš i tačka. Siprijano Algor neće odgovoriti, promumlaće kao i ranije, kakva budalaština, ali učiniće to automatski, svakako žustro, ali ne i ubedljivo. Sada kada se Izaura Madruga već udaljila pošto je promrmljala, Vidimo se, sada kada je izašla na ona vrata kao neka lagana senka, sada kada ju je Ašado ispratio do nizbrdice koja vodi na put i ušao u kuhinju sa očigledno začuđenim izrazom, što se videlo po nakrivljenom položaju glave, mahanju repa i podignutim ušima, dakle tek sada je Siprijano Algor shvatio da je njegovo pitanje ostalo bez odgovora, bez ijednog da ili ne, samo onaj pokret ruku kojim je obgrlila svoje telo, možda se nađe u njemu, možda da ga odbrani, ili da se odbrani od njega. Siprijano Algor je zbunjeno gledao oko sebe, kao nesmajnik, dlanovi su mu bili znojavi, srce mu je tuklo kao ludo, osećao se kao neko ko je upravo izbegao veliku opasnost čije ozbiljnosti nije bio ni svestan. I tada se prvi put uhvatio za kosu.
Kada su se Marta i Marsal vratili s ručka, zatekli su ga u grnčarnici kako sipa gips u kalup, Kako ti je bilo bez nas, upita Marta, Nije bilo vremena da vas se zaželim, ako me to pitaš, nahranio sam kuče, ručao, malo dremnuo, i evo me opet ovde, a kako je vama bilo, Ništa naročito, reče Marsal, pošto sam im već rekao da je Marta trudna, nije bilo velikog slavlja, samo uobičajeno čestitanje, nismo se doticali drugih tema, Tako je i bolje, reče Siprijano Algor i nastavi da sipa gipsanu smesu u kalup. Ruke su mu se blago tresle. Sada ću da dođem da vam pomognem, samo da se presvučem, reče Marsal. Marta nije krenula za mužem. Malo zatim Siprijano Algor, ne gledajući je, upita, Nešto si htela, Ne, ništa, samo te gledam kako radiš. Prođe još koji minut, a onda Marta upita, Nije ti dobro, Naravno da mi je dobro, Nešto si mi čudan, drugačiji, To ti tako vidiš, Obično me oči ne varaju, Imaš sreće, ja nikad nisam tako siguran, odgovori otac suvo. Marsal će uskoro da se vrati. Marta ponovo upita, Da li se desilo nešto dok nismo bili tu. Otac spusti kofu na pod, očisti ruke krpom i odgovori gledajući kćer pravo u oči, Svraćala je Izaura, ona Eštudioza, ili Madruga, ili kako se već zove, tebe je tražila, Izaura je svratila, Ako se ne varam, upravo sam to rekao, Nemamo svi tvoje analitičke sposobnosti, a šta je htela, ako se sme znati, Da ti javi da je našla posao, Gde, Ovde, Baš se radujem, otići ću kasnije kod nje. Siprijano Algor pređe na drugi kalup, Tata, zausti Marta, ali on je prekide, Ako hoćeš da pričaš o tome, molim te nemoj, preneo sam ti ono što su mi rekli da ti prenesem, nema tu više šta da se kaže, I semenje se zatrpava, ali na kraju nikne, izvini što ne menjam temu. Siprijano Algor ne odgovori. Kada je ćerka izašla, a pre nego što je zet došao, ponovo se uhvatio za kosu.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 11:05 am

Pećina - Jose Saramago 1313938056_28903_www.nevsepic.com.ua

Da se mnogi antropogenetski mitovi nisu odrekli blata kao materijala za stvaranje čoveka činjenica je koja je već spominjana ovde i koja je dostupna svakome ko je iole zainteresovan za sadržaj sveznajućih almanaha i skoro sveznajućih enciklopedija. Opšte je pravilo da to neće biti slučaj sa vernicima različitih religija, s obzirom na to da oni putem crkvenog učenja dobijaju i prihvataju te i mnoge druge pouke podjednakog ili sličnog značaja. Postoji ipak jedan slučaj, barem jedan slučaj, u kojem je glina morala da se ubaci u peć da bi za delo moglo da se kaže da je dovršeno. A i tako tek nakon nekoliko pokušaja. Taj jedinstveni tvorac o kojem govorimo i čije smo ime zaboravili verovatno bi zanemario, ili se ne bi dovoljno pouzdao u delotvornost čudotvorne moći svog daha kojem je onaj drugi tvorac prethodno pribegao ili će kasnije pribeći, kao što je u ovo naše doba učinio i Siprijano Algor, iako mu je jedina i skormna namera bila da očisti pepeo s lica bolničarke. Ali ako se ponovo vratimo na tog tvorca koji je morao da stavi figuru čoveka u peć, to se odvijalo na način koji ćemo upravo sad objasniti, iz čega će se videti da je do neuspelih pokušaja koje pominjemo zapravo došlo samo zato što pomenuti tvorac nije umeo da podesi pravu temperaturu pečenja. Prvo je napravio ljudsku figuru od gline, nije bitno da li mušku ili žensku, stavio je u furunu i zapalio vatru. Posle izvesnog vremena, za koje je on mislio da je dovoljno, izvadio je odande, kad ono, Bože moj, umalo se nije srušio. Figura je ispala crna kao gar, nimalo nalik na njegovu zamisao o tome kako čovek treba da izgleda. Međutim, pošto je tek bio početnik u tom poslu, nije imao duše da uništi svoj neuspeli pokušaj. Dao mu je život, pretpostavlja se da je to učinio tako što mu je lupio čvrgu, i pustio ga u svet. Potom je oblikovao novu figuru i stavio je peć, ovog puta je bio mnogo pažljiviji s vatrom. Uspeo je u tome, ali isuviše, tako da je figura ispala bela, belja od bilo čega belog. To još uvek nije bilo ono što je zamislio. Ipak, uprkos novom neuspehu, nije izgubio strpljenje, verovatno je pomislio, pokajnički, Siroma, nije on kriv, i onda je i ovom dao život i pustio ga u svet. Na svetu su dakle već postojali jedan crnac i jedan belac, ali nevešti tvorac još uvek nije uspeo da stvori stvorenje o kojem je sanjao. Ponovo se latio posla, još jedna ljudska figura se našla u peći, suština problema je verovatno bila u tome što nije postojao termostat, sigurno bi mu to olakšalo posao, to jest, tajna je bila u tome da se furuna zagreje na pravu temperaturu, ni previše ni premalo, da ne bude ni pregrejana ni nedogrejana, a i treći put bog pomaže. Nije pomogao. Činjenica je da nova figura nije ispala crna, sigurno nije ispala ni bela, ali, majko mila, ispala je žuta. Neko drugi bi možda digao ruke, na brzinu bi napravio neki potop da dođe glave i crncu i belcu, slomio bi vrat onom žutaću, što bi čak moglo da se smatra i logičnim zaključkom misli koja mu je prošla kroz glavu formulisana u pitanju, Ako ja nisam u stanju da napravim čoveka kako valja, kako bih onda danas-sutra mogao da zahtevam od njega da mi ispostavlja račune za svoje greške. Tokom nekoliko narednih dana, naš novopečeni grnčar nije imao tri čiste da uđe u radionicu, ali kasnije, kako to narod ume da kaže, crv stvaranja mu nije dao mira i nakon nekoliko sati četvrta figura bila je zamešena i spremna da ide u peć. Pod pretpostavkom da je nad tim tvorcem postojao drugi tvorac, vrlo je verovatno da je manji većem uputio nešto što bi se moglo nazvati prizivanjem, molitvom, preklinjanjem, ili tome slično, Nemoj me sada ostaviti na cedilu. Na kraju je, sav ustreptao od uzbuđenja, ubacio glinenu figuru u furunu, zatim je pažljivo izabrao i odmerio količinu drva za koju je mislio da je odgovarajuća, izbacio sirova i previše suva, izvadio ona koja su loše i tiho gorela, dodao ona koja imaju razigran plamen, izračunao otprilike vreme pečenja i jačinu vatre i dok je ponavljao vapaj, Nemoj me sada ostaviti na cedilu, prineo je šibicu gorivu. Mi, savremeni ljudi, koji smo prošli kroz raznorazne peripetije kao što su težak ispit, devojka koja nije došla na sastanak, dete koje se ne vraća kući, posao koji nismo dobili, lako možemo da zamislimo koliko je tvorac patio dok je iščekivao ishod svog četvrtog pokušaja, kako ga je oblivao znoj koji bi bio hladan da nije sedeo pored peći, kako je grizao nokte do mesa, svaki minut bio je dugačak kao deset godina bitisanja, po prvi put u povesti raznoraznih stvaranja svetova na svetu njihov tvorac je spoznao muke i pometnje koje nas čekaju u večnom životu, zato što je večan, a ne zato što je život. Ali vredelo je. Kada je naš tvorac otvorio vrata od peći i video šta se unutra nalazi, od oduševljenja je pao na kolena. Ovaj čovek više nije bio ni crn, ni beo, ni žut, nego crven, crven kao zora i zalazak sunca, crven kao užarena lava iz vulkana, crven kao oganj iz kojeg je izašao, crven kao krv koja mu je već tekla venama, jer ovoj ljudskoj figuri, pošto je ispala kako je zamišljena, nije trebalo udariti čvrgu, dovoljno je bilo reći, Dođi, i ona je sama na svojim nogama izašla iz peći. Ko ne zna zbivanja iz potonjih epoha, rekao bi da je, nezavisno od tog niza propalih pokušaja i entuzijazma, ili, zbog pouka izvučenih iz eksperimenata, zahvaljujući njima, priča imala srećan kraj. Kao i u svim drugim stvarima na ovom svetu, a svakako i u drugim svetovima, sud će zavisiti od tačke gledišta posmatrača. Oni koje je tvorac odbacio, oni koje je, pored najbolje volje, odbio od sebe, to jest, oni sa crnom, belom i žutom kožom, najviše su se razmnožili, prekrili su, ako se tako može reći, celu zemaljsku kuglu, dok su oni crvene kože, zbog kojih se toliko trudio i zbog kojih se dobrano napatio, postali, u današnje vreme, nemoćni dokazi da uspeh može da se pretvori, s vremenom, u varljivi uvod u poraz. Četvrti i poslednji pokušaj prvog tvorca ljudi koji je svoja stvorenja pekao u peći, onaj koji mu je naizgled doneo konačnu pobedu, ispostavio se kao zaludan. Siprijano Algor, kao prilježan čitalac priručnika, enciklopedija i sveznanja, pročitao je tu priču još kao dečak i premda je mnoge stvari u životu zaboravio, ova mu je ostala u sećanju, ko bi ga znao zbog čega. Bila je to indijanska legenda, pripadala je tradiciji crvenokožaca, tačnije rečeno, njome su drevni tvorci mita verovatno hteli da dokažu nadmoć svoje rase nad svim ostalim, uključujući i one o kojima u ta drevna doba ništa nisu znali. Što se ovog poslednjeg tiče, treba odmah napomenuti, bez obzira na to bila ta napomena isprazna i beskorisna, kad već nisu znali za druge rase, onda nisu mogli ni da ih zamišljaju da su bela, crna ili žuta, ili šućmurasta. Čista zabluda. Ko bi tako rezonovao samo bi pokazao svoje neznanje da se ovde radi o grnčarima, i o lovcima takođe, koje je teški rad pretvaranja gline u jednu posudu ili u figuru boga naučio da iz furune svašta može da izađe, kako propast tako i slava, kako savršenstvo tako i jad, kako uzvišeno tako i nakaradno. Koliko su samo puta, od pamtiveka, generacije i generacije morale da iz peći izvlače krive, naprsle, prepečene, sirove i nedopečene komade kojima nije bilo pomoći. Ruku na srce, ne postoji baš neka velika razlika između onoga što se događa u utrobi grnčarske i pekarske peći. Testo od kojeg se mesi hleb samo je druga vrsta gline, umešen od brašna, kvasca i vode, i isto tako će iz peći izaći pečen, nedopečen ili prepečen. Tamo unutra verovatno nema nikakve razlike, vajkao se Siprijano Algor, ali kako stvari sada stoje, mnogo bi mi bolje bilo da sam pekar.
Dani i noći su se nizali, kao i večeri i jutra. I knjige i život nam kazuju da je ljudski rad uvek bio duži i teži od božjeg, pogledajmo na primer slučaj već pomenutog stvoritelja crvenokožaca koji je sveukupno napravio samo četiri ljudska lika i za to malo, a povrh svega ni to malo nije naišlo na neki odjek u javnosti, dobio je svoje mesto u almanasima, dok će Siprijano Algor, čiji životni put i delo zasigurno neće biti zabeleženi i odštampani, morati da izvuče iz utrobe gline, samo u ovoj prvoj fazi, sto pedeset puta više, to jest, šeststo lutaka različitog društvenog porekla, osobina i prilika, od kojih se za troje, ludu, pajaca i bolničarku lako može odrediti ko su i šta su na osnovu profesija koje obavljaju, što nije slučaj s mandarinom i bradatim asircem, za koje se, uprkos pristojnoj količini informacija prikupljenim iz enciklopedije, nije moglo ni naslutiti čime se u životu bave. Što se eskima tiče, pretpostavka je da se, kao i do sada, bavi lovom i ribolovom. Ali Siprijanu Algoru je za to zasigurno svejedno. Kada su figurice počele da izlaze iz kalupa, jednake po veličini, jednoličnom bojom ublaženih razlika u odeći po kojoj su se razlikovali, trebalo je dobro obratiti pažnju i zagledati kako ih ne bi pomešali i pobrkali. Od silne predanosti poslu, ponekad će zaboraviti da gipsani kalupi imaju svoj vek trajanja, da iz svakog od njih može da izađe otprilike četrdesetak figura, posle čega će rubovi početi da se ulubljuju, da gube čvrstinu i jasnoću, kao da i samu figuru obuzima umor da uvek bude ono što jeste, kao da je privlači povratak u prvobitno stanje golotinje, ne samo njene kao predstave ljudskog oblika, već potpune ogoljenosti gline pre no što je zadobila prvi oblik nečije zamisli. Da ne bi gubio vreme, najpre je bacao neupotrebljive lutke u jedan ćošak, ali ih je ubrzo, vođen čudnim i neobjašnjivim osećanjem sažaljenja i krivice, ponovo odande pokupio, onako izobličene i pomešane od pada i udarca, i pažljivo ih odložio na jednu policu u grnčarnici. Mogao je ponovo da ih premesi i tako im pruži još jednu priliku za život, mogao je da ih spljeska bez milosti kao one dve figure muškarca i žene koje je na početku oblikovao, još uvek se tu nalaze njihovi ostaci, suvi, ispucali, bezoblični, ali ipak je izvadio iz otpada ta deformisana stvorenja, zaštitio ih je, prihvatio, kao da su mu greške koje nije umeo da izbegne bile draže od svih savršeno izlivenih lutaka. Neće te lutke odneti u peć, jer bi to bilo traćenje drva, ali ostaviće ih tu dok glina ne ispuca i ne okruni se, dok delovi ne počnu da se odvajaju i otpadaju, i dok se, ako dočeka to vreme, njihov prah ponovo ne pretvori u vaskrslu glinu. Marta će ga upitati, Šta traže ovde ovi defekti, na šta će on samo odgovoriti, Baš su mi slatke, a neće reći Baš su mi slatki, jer kada bi to rekao, zauvek bi ih prognao iz sveta za koji su se rodile, i više ih ne bi priznavao kao svoje delo, već bi ih osudio da za sva vremena ostanu siročići. Njegovo delo, delo njegovog teškog truda, takođe su i desetine uspešno izlivenih lutaka koje svakodnevno prebacuje na daske za sušenje tamo napolju, u senci crnog duda, ali one, budući da ih ima mnogo i da se skoro ne razlikuju jedna od druge, zahtevaju samo neophodnu pažnju i brigu da se ne bi oštetile u poslednjem trenutku. Što se Ašada tiče, nije bilo drugog izbora osim da ga vežu kako se ne bi penjao na daske, gde bi nesumnjivo napravio najveći dar-mar koji je ikad viđen u burnoj istoriji grnčarnice, koja, kao što je poznato, obiluje krhotinama i nepoželjnim spojevima. Setimo se samo kada su prvih šest lutaka, prototipa, tu postavljene da se suše, Ašado je želeo da proveri, u direktnom dodiru, šta je to u stvari, Siprijano Algor se tako na njega izdrao i tako ga udario, da se njegov lovački instinkt, dodatno podstaknut nedoličnom nepomičnošću predmeta, povukao ne stigavši da napravi nikakvu štetu, ali priznajmo da bi bilo krajnje nesuvislo očekivati sada od jedne takve životinje da odoli izazovu čitave horde pajaca i mandarina, luda i bolničarki, eskima i bradatih asiraca, svih loše maskiranih u crvenokošce. Čitav sat je bio lišen slobode. Zadivljena poslušnošću i obzirnošću s kojom je Ašado prihvatio kaznu, Marta je kazala ocu da vaspitanje uvek nečemu služi, čak i kada je reč o psima, Samo treba prilagoditi određene metode, reče, A kako ćeš to da izvedeš, Najpre ga treba pustiti s lanca, I onda, Ako bude pokušao da se popne na daske, ponovo ga vežemo, I onda, Puštamo ga i vezujemo koliko god puta bude potrebno, sve dok ne nauči, Na prvi pogled ta zamisao zvuči razumno, ali nemoj prebrzo da pomisliš da je naučio lekciju, naravno da se neće usuditi da se penje kada si ti tu, ali, kada bude bio sam, bez ičijeg nadzora, bojim se da tvoji vaspitni metodi neće biti dovoljno jaki da ukrote nagone dede šakala koji vrebaju u njegovoj glavi, Ašadov dedica šakal sigurno ne bi ni obratio pažnju na lutke, zaobišao bi ih u širokom luku i nastavio svojim putem, u potrazi za nečim što se zaista može pojesti, Dobro, samo te molim da pomisliš šta bi se dogodilo ako bi se pas popeo na daske, koliki bi samo trud bio protraćen, Mnogo ili malo, videćemo, ali, ako se tako nešto desi, obećavam da ću ja sama da napravim polomljene lutke i tako te ponovo ubedim da mogu da ti pomognem, Nismo pričali o tome, idi sada i posveti se svom pedagoškom eksperimentu. Marta izađe iz grnčarnice, i bez ijedne reči otkači lanac od ogrlice. Zatim učini nekoliko koraka prema kući pa zastade kao da se premišlja.
Pas je pogledao i zatim legao. Marta učini još nekoliko koraka, pa ponovo zastade, i odmah zatim odlučno uđe u kuhinju, ali ostavi otvorena vrata. Pas se nije ni pomerio. Marta zatvori vrata.
Pas malo počeka, zatim ustade i polako poče da se približava daskama. Marta nije otvorila vrata. Pas pogleda u pravcu kuće, zatim u stranu, pa ponovo ka kući, a zatim osloni šape na rub daske gde su se sušili bradati asirci. Marta tad otvori vrata i izađe. Pas brže-bolje spusti šape na zemlju i ostade na mestu, kao ukopan, iščekujući. Nije imao razloga da beži, savest mu je bila čista, nije učinio ništa loše. Marta ga uhvati za ogrlicu, i dalje bez reči, i veza ga lancem. Zatim se vratila u kuhinju i zatvorila vrata. Nadala se da će pas razmisliti o onome što se desilo, razmisliti, ili učiniti ono što psi obično čine u ovakvim prilikama. Nakon nekoliko minuta, ponovo ga je odvezala, kako ne bi psu dala vremena da zaboravi ono što se desilo, odnos između uzroka i posledice mora mu se utuviti u glavu. Psu je ovog puta trebalo više vremena da bi podigao šape na dasku, ali se na kraju ipak odvažio, mada ne toliko odlučno kao prethodni put. Ubrzo je ponovo bio vezan. Tek posle četvrtog puta počeo je da daje znake da je napokon shvatio šta se od njega očekuje, ali je i dalje podizao šape kao da želi da se napokon uveri da baš to ne sme da radi. Za sve to vreme dok ga je vezivala i odvezivala, Marta nije prozborila ni jednu jedinu reč, ulazila je i izlazila iz kuhinje, otvarala i zatvarala vrata, na svaki pseći potez, uvek isti, odgovarala je svojim potezom, uvek istim u nizu uzastopnih i recipročnih pokreta koji će se završiti tek kad jedan od njih prekine taj beskonačni niz jednim drugačijim potezom. Kada je Marta po osmi put zatvorila za sobom kuhinjska vrata, Ašado je ponovo krenuo ka daskama, ali, kad im je već prišao, nije digao šape kao da hoće da dohvati bradate asirce, zurio je prema kući, nepomičan, iščekujući, kao da čika gazdaricu da bude smelija od njega, kao da je pita, Kako ćeš sad da uzvratiš na ovaj moj genijalan potez, koji će meni doneti pobedu, a tebi poraz. Marta je, zadovoljna sobom, mrmljala, Pobedila sam, znala sam da ću uspeti da pobedim. Prišla je psu, pomilovala ga po glavi i tepala mu, Lepi moj Ašado, dobri moj Ašado, otac se pojavio na vratima grnčarnice da posmatra taj srećan rasplet, Bravo, sad još samo da vidimo da li će tako i da ostane, Stavljam ruku u vatru da nikad više neće ni pokušati da se popne na dasku, reče Marta. Veoma je malo ljudskih reči koje psi uspevaju da usvoje u svoj rečnik laveža i režanja, samo zbog toga, zato što ih nije razumeo, Ašado se nije protivio naivnom nezadovoljstvu koje su njegove gazde iskazivale, jer i svaka osoba koja se iole razume u ove stvari, mogla bi da prozre šta se ovde zapravo dogodilo, rekla bi da pobednik ove partije nije bila Marta, gazdarica, ma koliko u to bila ubeđena, već naprotiv, pas, iako takođe moramo priznati da bi suprotno ustvrdili oni koji o stvarima umeju da sude samo po izgledu. Dakle, nek se svako diči pobedom koju smatra da je postigao, čak i oni bradati asirci i njihova sabraća, koji su srećom izvukli čitavu glavu. Što se Ašada tiče, nećemo tek tako pristati da ga ostavimo u nepravednoj ulozi gubitnika. Najbolji dokaz da je on izašao kao pobednik bila je činjenica da je od tog dana postao najsavesniji čuvar koga su keramičke lutke ikada imale. Vredelo je čuti ga kako je lajao i dozivao gazde kada je neočekivani nalet vetra oborio desetak bolničarki.
U prvoj turi je ispečeno trista figura, ili tačnije, trista pedeset, imajući u vidu rastur. Više od toga nije moglo da stane. To se nekako podudarilo sa Marsalovim odsustvom, tako da mu je usledio naporan dan. Strpljiv, predusretljiv, pomogao je tastu da poređa lutke na unutrašnje police, pobrinuo se za loženje peći, što je posao za kršne ljude, s obzirom na to da zahteva fizički napor da se drva prebace i ubace u ložište, kao i zbog trajanja čitavog posla, jer jedna ovakva peć, starinska, primitivna u poređenju s novim tehnologijama, zahteva dosta vremena da bi postigla optimalnu temperaturu pečenja, ne zaboravljajući da ta temperatura, kada je jednom postignuta, mora da se održava. Marsal će raditi preko noći, sve dok tast, koji je sebi zadao zadatak da što pre završi posao, ne dođe da ga zameni. Marta je odnela večeru ocu, zatim je donese i Marsalu i zajedno večeraše na klupi za razmišljanje. Ni jedno ni drugo nisu bili pri apetitu, svako iz svojih razloga. Nešto slabo jedeš, sigurno si premoren, Priznajem da jesam, izgubio sam kondiciju za fizički rad, zato se toliko umaram, reče on, Ove lutke su moja zamisao, Znam to vrlo dobro, Moja zamisao, ali u poslednje vreme osećam neku grižu savesti, svaki čas se preispitujem da li je uopšte vredelo upustiti se u proizvodnju figura, nije li sve to zaludan posao, U ovom trenutku je tvom ocu najbitnije da nastavi da se bavi svojim poslom, a ne korist od njega, ako mu oduzmeš posao, bilo koji posao, oduzećeš mu, na neki način, i jedan razlog za život, a ako mu kažeš da to što radi ničemu ne služi, najverovatnije, čak i ako mu dokazi za to bodu oči, on neće poverovati, prosto naprosto zato što ne može, Centar je prestao da kupuje naše posuđe a on je uspeo da izdrži taj udarac, Zato što si ti odmah smislila tu priču s lutkama, Osećam da dolaze loši dani, još gori od ovih, Moje unapređenje, koje će se svakog časa desiti, biće loš dan za tvog oca, On je rekao da će da se preseli s nama u Centar, Jeste, ali je to rekao isto onako kao što svi mi kažemo da ćemo jednog dana umreti, svi se mi jednim delićem našeg razuma opiremo da prihvatimo ono što je sudbina svih živih stvorenja, pravimo se kao da to nema veze s nama, a to važi i za tvog oca, kaže da će doći da živi sa nama, ali u dubini duše kao da u to ne veruje, Kao da očekuje da mu se u poslednjem trenutku pojavi nešto što će ga odvesti na drugu stranu, Morao bi da zna da za Centar postoji samo jedan put, onaj koji iz Centra vodi u Centar, radim tamo, znam o čemu govorim, Dosta je onih koji kažu da je život u Centru čudesan. Marsal ne odgovori odmah. Dade parče mesa psu koji je od početka večere strpljivo čekao da nešto ostane i za njega, i tek tada odgovori, Da, baš kao što je Ašado sada pomislio kako je čudesno ovo meso koje sam mu dao u gluvo doba noći. Pogladi psa po leđima, dva puta, tri puta, prvi put po navici, a zatim pomalo očajnički, kao da mu je hitno potrebna uteha, ali uteha je zapravo bila potrebna njemu, da bi odagnao pomisao koja mu je odjednom sinula iz nekog skrovitog mesta, U Centru je zabranjeno držati pse. Tačno, u Centru je zabranjeno držati pse, i mačke, dozvoljene su samo ptice u kavezu ili ribice u akvarijumu, a čak i njih je sve manje otkad su izmislili veštačke akvarijume bez riba koje mirišu na ribe i bez vode koju treba menjati. U njima graciozno pliva pedeset primeraka deset različitih vrsta koje, da ne bi uginule, zahtevaju brigu i hranu kao da su živa bića, kvalitet tobožnje vode stalno mora da se proverava, mora da se proverava i temperatura, i, da se ne bi sve svelo na obaveze, ne samo da dno akvarijuma može da se ukrasi različitim vrstama kamenja i bilja, već srećni vlasnik tih čudesa ima na raspolaganju čitavu lepezu zvukova koji mu mogu priuštiti, dok posmatra svoje ribice bez creva i bez kostiju, da se opusti uz različite zvučne ambijente kao što su karipska plaža, tropska prašuma ili bura na moru. U Centru ne primaju pse, iznova pomisli Marsal, i primeti da je ta briga namah potisnula drugu, Da joj kažem, da joj ne kažem, počeo je da naginje prema da, zatim pomisli da bi bolje bilo da to pitanje ostavi za kasnije, kad zaista više ne bude moglo da se izbegne. Rešio je, dakle, da ćuti, ali budući da je naša volja kolebljiva kao ribica u zamišljenom akvarijumu naše glave, ubrzo je rekao Marti, Sad sam se setio da ne možemo da povedemo Ašada u Centar, tamo ne primaju pse, bio bi to veliki problem, jadno kuče, opet će biti napušteno, Možda se i nađe neko rešenje, reče Marta, Znači već si o tome razmišljala, iznenadi se Marsal, Naravno da jesam, i to već duže vremena, A kakvo si rešenje smislila, Pomislila sam da Izaura ne bi imala ništa protiv da se stara o Ašadu, čak mislim da bi joj to veoma prijalo, a osim toga već se i poznaju, Izaura, Da, Izaura, ona sa krčagom, sećaš se, ona što je donela kolač, ona je što me je tražila kada smo prošli put ručali kod tvojih, Čini mi se da je to dobra ideja, Mislim da bi to bilo najbolje za Ašada, Samo još da se i tvoj otac složi, Znamo unapred da će se jedan njegov deo protiviti, reći će da ne dolazi u obzir, da jedna sama žena nije dobro društvo za psa, mislim da bi čak bio u stanju da nam izmisli čitavu teoriju o takvim i sličnim neslaganjima, da postoje i druge osobe koje bi vrlo rado prihvatile životinju, ali takođe znamo da bi drugi njegov deo želeo, najviše što se želeti može, da onaj prvi deo ne prevagne, Kako ide ta romansa, upita Marsal, Jadna Izaura, jadan tata, Zašto kažeš jadna Izaura, jadan tata, Zato što je jasno kao dan da joj se on sviđa, ali ne uspeva da pređe ogradu koju je on podigao, A on, On je kao i obično cica s dva lica, s jedne strane verovatno samo o tome razmišlja, A s druge, S druge ima šezdeset i četiri godine, i boji se, E ljudi su stvarno mnogo komplikovani, Tako je, ali da smo jednostavni ne bismo ni bili ljudi. Ašado više nije bio pored njih, najednom se setio da u kući nema nikoga ko bi pravio društvo starom gazdi, koji radi sam tamo u grnčarnici i već se bakće sa drugom turom od trista lutaka prve isporuke od šeststo, pas uviđa te stvari i to ga veoma zbunjuje, shvata ih ali mu nisu jasne, toliko rada, toliko truda, toliko znoja, a pritom ne mislim na količinu novca koju će zaraditi od ovog posla, verovatno malo, verovatno ni tamo ni ovamo, ali sigurno neće biti mnogo, dakle, zato je Marta maločas rekla da je možda sve to zaludan posao. Kao što smo ranije već videli, a sada, zahvaljujući ovom dugačkom i sadržajnom dijalogu između Marte i Marsala, pružila nam se prilika da se uverimo da ta kamena klupa u potpunosti opravdava svoje ozbiljno i zvučno ime koje smo joj nadenuli, klupa za razmišljanje, ali dužnost zove, vreme je da se posveti pažnja peći, da se doda još drva u ložište, ali pažljivo, Marsale, ne zaboravi da umor otupljuje odbrambene reflekse, produžuje vreme reakcije, nemoj da ti opet, kao onog kobnog dana, iz peći iskoči plameni jezik koji te je obeležio do kraja života. Upravo mu je to, manje-više, Marta rekla, Idem da operem sudove i da legnem, a ti se čuvaj, Marsale.
Sutradan, rano izjutra, kao i obično, Siprijano Algor je furgonom odvezao Marsala u Centar. Čim su izašli iz kuće, rekao mu je, Ne znam kako da ti se zahvalim za pomoć, a Marsal mu je odgovorio, Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći, daj bože da sve bude u redu, Siguran sam da će sledeća tura lutaka zahtevati manje truda, smislio sam nekoliko caka da olakšam posao, to su prednosti sticanja iskustva, verujem da će narednih trista lutaka biti spremno za sušenje već za nedelju dana, Ako za deset dana, kad ponovo budem na odsustvu, budu već spremne za pečenje, računajte na mene, Baš ti hvala, nego da ti kažem nešto, da se grnčarija bolje prodaje, nas dvojica bismo mogli da budemo dobri ortaci u poslu, ostavio bi taj posao čuvara u Centru i posvetio bi se grnčarnici, Nije isključeno, ali je suviše kasno da se o tome razmišlja, uostalom, samo se setite, da smo to uradili, sada bismo obojica bili bez posla, Ja nisam bez posla, Tako je. Malo kasnije, već na putu ka gradu, i posle dugog ćutanja, Siprijano Algor prozbori, Nešto mi je palo na pamet, baš me zanima šta misliš o tome, Recite, Da odnesem u Centar, čim ih obojimo, ovih prvih trista primeraka, i tako će oni iz Centra videti da smo ozbiljni, i počeli bi da ih prodaju pre ugovorenog roka, a to bi za njih bilo dobro, a za nas još bolje, ne bismo morali dugo da čekamo da vidimo kako ćemo proći, a ako sve bude prema očekivanjima, moći ćemo mirnije da pripremimo nove isporuke, a ne ovako navrat-nanos, kao što je moralo ovog puta, kako ti to zvuči, Mislim da vam je to dobra ideja, reče Marsal, i u tom trenutku se setio da mu se dopala i Martina ideja da ostavi psa na čuvanje onoj komšinici koja je dobila krčag, Kad te ostavim na poslu otići ću da porazgovaram sa šefom nabavke, siguran sam da će se složiti s mojim predlogom, reče Siprijano Algor, Daj bože, odgovori Marsal, i ponovo primeti da je maločas upotrebio istu tu reč, a to nam se često događa, stalno ih ponavljamo, ali u pojedinim slučajevima, ne zna se zašto, to nam više pada u oči. Kada je furgon već ulazio u grad, Marsal upita, A ko će sada da boji lutke, Marta navaljuje da ih ona boji, pod izgovorom da ja ne mogu istovremeno i da budem i pop i crkvenjak, naravno, nije rekla tim rečima, ali smisao je isti, Tata, boje su otrovne, Vala jesu, A s obzirom na Martino stanje, mislim da to nije dobro za nju, Ja ću da uradim podlogu, sa špricaljkom, jeste da se tako rasipa boja, ali je mnogo brže, I onda, Onda ih bojimo četkicom, to ne smeta, Trebalo je da kupite bar jednu zaštitnu masku, Bila je skupa, promrmlja Siprijano Algor, kao da ga je sram sopstvenih reči, Ako smo uspeli da skupimo pare da iznajmimo kamionet kojim smo iz Centra odvezli ostatak robe, skupićemo valjda dovoljno i za jednu masku, Nismo razmišljali, reče Siprijano Algor, a zatim se ispravi, nisam razmišljao. Već su išli avenijom koja je vodila pravo ka Centru i uprkos razdaljini jasno su mogli da pročitaju reči na ogromnoj reklami koja je na njemu visila, VI STE NAŠA NAJBOLJA MUŠTERIJA, ALI, MOLIMO VAS, NEMOJTE TO REĆI SVOJIM KOMŠIJAMA. Siprijano Algor nije ništa prokomentarisao, a Marsala je iznenadila jedna misao, Sprdaju se na naš račun. Kada se furgon zaustavio ispred ulaza za obezbeđenje, Marsal reče, Kada završite sa šefom nabavke, svratite do mene, videću da li mogu da nabavim neku masku, Meni ne treba, već sam ti rekao, a Marta će koristiti samo četkice, Dovoljno je dobro poznajemo i vi i ja, iskoristiće prvu priliku kada ne budete gledali, a kad primetite biće već kasno, Ne znam koliko ću se zadržati u službi za nabavke, tražiću te ovde, ili ću ući u Centar da te potražim, Nemojte ulaziti, nema potrebe, ostaviću masku kolegi koji dežura na vratima, Kako ti kažeš, Vidimo se za deset dana, Vidimo se za deset dana, Čuvajte mi Martu, tata, Hoću, čuvaću je, budi bez brige, znaš da je niko ne voli više nego ja, Ne znam da li više ili manje, ja je volim na drugi način, Marsale, Recite, Zagrli me, molim te. Kad je Marsal izašao iz furgona, oči su mu bile pune suza. Siprijano Algor nije čupao kosu, samo je rekao sebi u bradu, s tužnim poluosmehom, Na šta zreo čovek može da spadne, da vapi za zagrljajem kao neko dete željno ljubavi. Upalio je motor i napravio krug oko kvarta, koji je sada bio veći zbog radova na proširenju Centra, Uskoro se više niko neće sećati kako je ovo ranije izgledalo, pomisli. Nakon petnaest minuta, učinilo mu se da je čudno kako neko ko se posle dugog odsustva vraća na neko staro mesto ne prepoznaje na njemu nikakve promene koje bi opravdale to osećanje odsustva, a da pritom ne može da ga se oslobodi, spuštao se niz rampu u suteren. Pošto je obavestio čuvara na ulazu da je došao samo da se nešto raspita, a ne da isporuči robu, parkirao je furgon sa strane. Kamioni su već čekali u dugom redu, neki od njih su bili ogromni. Prijem robe počinjao je tek za dva sata. Siprijano Algor se smestio u sedištu i pokušavao da zaspi. Poslednji put kada je bacio pogled u peć, pre nego što je krenuo u grad, video je da su figure pečene i da sada samo treba ostaviti peć da se ohladi, sama od sebe, bez žurbe, kao neko ko stvari radi svojim tempom. Da bi se uspavao, počeo je da broji lutke kao da broji ovce, počeo je od luda i sve ih izbrojao, zatim je prešao na pajace i takođe je uspeo da ih prebroji do kraja, pedeset ovih, pedeset onih, nisu ga zanimali oni koji su napravljeni kao višak, za rastur, odmah je hteo da pređe na eskime, ali su mu se neobjašnjivo nametale bolničarke i dok je pokušavao da ih odbije, zaspao je. Nije mu to bilo prvi put da svoj jutarnji san dovrši u suterenu Centra, nije bilo prvi put da ga budi buka motora kamiona, pojačana i umnožena odjecima. Izašao je iz furgona i prišao prijavnici, predstavio se, rekao da želi da se nešto dogovori sa šefom ako je moguće, Stvar je vrlo bitna, dodade. Službenik kome se obratio sumnjičavo ga je pogledao, bilo je više nego očigledno da ni razlog ni osoba koja je stajala pred njim ne mogu biti bitni, jer je izašao iz jednog bednog furgona na kojem je pisalo Grnčarnica, i zato je odgovorio da je šef zauzet, Na sastanku je, pojasni, i biće zauzet čitavo pre podne, zato treba da kaže zašto je došao. Grnčar je rekao ono što je trebalo da kaže, ne zaboravljajući pritom, kako bi ostavio utisak na sagovornika, da pomene telefonski razgovor sa šefom nabavke, da bi mu napokon ovaj odgovorio, Pitaću zamenika šefa. Siprijano Algor se uplaši da će se pojaviti onaj baksuz koji mu je zagorčavao život, ali zamenik šefa koji se pojavio bio je pristojan i predusretljiv, složio se da se radi o izvanrednoj ideji, Odlično ste se to setili, gospodine, to je dobro za vas i još bolje za nas, dok pripremate drugu turu od trista lutaka i pripremate se za proizvodnju preostalih šeststo, bilo u dve isporuke ili odjednom, mi ćemo pratiti kako je potrošačka publika prihvatila proizvod, kakve su reakcije na novi proizvod, šta će o njima da kažu ili ne kažu, čak ćemo imati vremena da sprovedemo i neku anketu, koja bi išla u dva pravca, kao prvo, kakva je situacija pre kupovine, to jest, interesovanje, volja, spontana ili izazvana želja potrošača, a kao drugo, upotreba, to jest, zadovoljstvo proizvodom, prepoznata korist, zadovoljenje potreba, kako sa ličnog stanovišta, tako i sa grupnog, bilo iz pozicije porodice, poslovne ili bilo koje druge, nama je najbitnije da utvrdimo da li se upotrebna vrednost, taj promenljivi, nestabilni, po prirodi subjektivni element, nalazi mnogo iznad ili mnogo ispod prodajne vrednosti, A kada to utvrdite, šta ćete onda, upita Siprijano Algor tek da bi nešto pitao, na šta je zamenik šefa odgovorio pomirljivim tonom, Gospodine, nadam se da ne očekujete da ću da vam otkrijem tajnu čarobnog štapića, Koliko znam, čarobni štapić ne postoji, to je puka izmišljotina, lažna misterija, bajka za malu decu, U pravu ste, čarobni štapić ne postoji, ali mi znamo tajnu. Siprijano Algor ustuknu kao da ga je neko iznenada nasrnuo na njega. Zamenik šefa se smeškao, ljubazno je ponavljao da je ideja bila dobra, čak vrlo dobra, da jedva čeka prvu isporuku i da će mu odmah javiti utiske. Potišten, pod stalnim utiskom da mu nad glavom visi neka pretnja, Siprijano Algor je ušao u furgon i izašao iz suterena. Poslednje reči zamenika šefa zujale su mu u glavi. Čarobni štapić ne postoji, ali mi znamo tajnu, ne postoji, ali mi znamo tajnu, mi znamo tajnu, mi znamo tajnu. Video je kako spada jedna maska i shvatio je da se ispod nje nalazi jedna druga, potpuno ista, bilo mu je jasno da će i sledeće maske biti neminovno istovetne s onima koje su već spale, tačno je da čarobni štapić ne postoji ali oni znaju tajnu. Ne želi da podeli tu svoju zebnju s Martom i Marsalom jer oni to ne bi razumeli, ne bi razumeli jer nisu bili tamo s njim, s druge strane pulta, i čuli zamenika šefa kako mu objašnjava prodajnu i upotrebnu vrednost, možda se tajna čarobnog štapića krije zapravo u dovoljnom podsticanju nadražaja kod mušterije da bi postepeno počela da prihvata značaj upotrebne vrednosti, a zahvaljujući tome će ubrzo zatim da poraste i prodajna vrednost, koju je proizvođač nenametljivo nametnuo potrošaču kojem je malo-pomalo popuštao, neprimetno, odbrambeni sistem koji je bio proizvod svesti o sopstvenoj ličnosti, onaj koji mu je nekada, ako je ikada bio čitav, pružao, makar i delimično, izvesnu mogućnost za otpor i samokontrolu. Glavni krivac za ovako naporno i zbrkano objašnjenje je Siprijano Algor, jer samim tim što je ono što jeste, odnosno jedan običan grnčar koji nema diplomu iz sociologije, niti je učio ekonomiju, usudio se, u svojoj neotesanoj glavi, da ko muva bez glave sledi jednu ideju, da bi se naposletku, u nedostatku adekvatnog rečnika i usled ozbiljnih i očiglednih nepreciznosti u vladanju pojmovima koje je trebalo da upotrebi, nevešt da sve to prevede na koliko-toliko naučni jezik koji bi nam možda omogućio da napokon shvatimo ono što je hteo da kaže svojim običnim rečima. Ostaće mu zabeležen u sećanju ovaj drugi trenutak kad mu je život izmakao i kad nije mogao da ga uhvati, kada je otišao u službu za nabavke da postavi jedno najobičnije pitanje, a odande se vratio sa najzakukuljenijim odgovorom, toliko neshvatljivim i zloslutnim da mu nije ništa drugo preostajalo nego da se izgubi u zamršenom lavirintu svojih misli. Barem mu je namera bila jasna. Siprijano Algor će u svoju odbranu uvek moći da tvrdi da je učinio sve što je u njegovoj grnčarskoj moći da razmrsi tajni smisao one zagonetne rečenice nasmejanog zamenika šefa, i ako je makar njemu bilo jasno da u tome nije uspeo, barem je potvrdio onima koji budu sledili put kojim je on zabasao, da on zapravo nikuda ne vodi. To su stvari kojima treba da se bakću oni koji se u to razumeju, pomisli Siprijano Algor, ne uspevajući da stiša nespokoj koji ga je bio obuzeo. U svakom slučaju, ne kaže se badava, mnogo ruku a malena snaga.
U paketu koji je Marsal ostavio čuvaru na vratima bile su dve maske, a ne jedna. U slučaju da se nekoj od njih začepi filter, stajalo je u cedulji. I iznova molba, Molim vas, čuvajte mi Martu. Bilo je skoro vreme ručka. Propade mi celo pre podne, pomisli Siprijano Algor, setio se kalupa, gline koja ga čeka, na peć koja se hladila, na nizove lutaka u njoj. Zatim je, već nasred avenije, leđima okrenut Centru, gde je rečenica, Vi ste naša najbolja mušterija, ali nemojte to da kažete komšijama, sa ironičnim podsmehom opisivala zamršene odnose koji su se svodili na nesvesno saučesništvo grada sa svesnim obmanjivanjem koji je njime manipulisao i gutao ga, palo mu je na pamet, Siprijanu Algoru, da nije izgubio samo ovo pre podne, da je skaredna rečenica zamenika šefa poništila sve što je ostalo od stvarnosti u kojoj je naučio i navikao da živi i da će od danas pa nadalje sve biti tek puki privid, iluzija, besmisao, pitanja bez odgovora. Dođe čoveku da se zakuca furgonom u zid, pomisli. Upitao se zašto tako i ne uradi i zašto nikada to, verovatno, neće ni učiniti, a zatim je počeo da nabraja razloge. Iako se ovaj ne nalazi u kontekstu analize, za početak treba precizirati da je osnovni preduslov za samoubistvo da čovek bude živ, a prvi jak razlog koji je Siprijana Algora sprečavao u tome bila je upravo činjenica da je živ, odmah zatim mu se javila Marta, tako privržena, tako vezana za očev život, da se javila skoro u istom trenutku, zatim mu se javila grnčarnica, peć, zatim i Marsal, naravno, jer je veoma dobar dečko i mnogo voli Martu, a potom Ašado, iako mnogi mogu na to da se zgroze i, ruku na srce, teško je to i objasniti, čak je i jedan pas u stanju da pruži čoveku razlog za život, i šta još, i šta još, šta još, Siprijano Algor nije mogao da se seti nijednog drugog razloga, a ipak je imao utisak da mu još jedan nedostaje, šta bi to moglo biti, šta bi to moglo biti, kad najedanput, bez najave, sećanje ga tresnu posred lica, ime i lik pokojne žene, slikom i prilikom Žušte Izaške, ali zašto, ako je Siprijano Algor jedino pokušavao da dokuči razloge zbog kojih ne bi trebalo da se zakuca kolima u zid i kad ih je već našao sasvim dovoljno i po broju i po značaju, i to ovim redom, Marta, grnčarnica, peć, Marsal, Ašado, i još i crni dud, koji smo ovde zaboravili da pomenemo, bilo je besmisleno da je poslednji, ovaj neočekivani razlog čije ga je postojanje uznemirilo kao neka utvara ili opsena bio neko ko je već napustio ovaj svet, istina je da to nije bilo ko, to je ipak žena s kojom je bio u braku, njegova družbenica u poslu, mati njegove ćerke, ali bez obzira na to koliko se dijalektičkih sastojaka našlo na tanjiru, bilo bi teško odbraniti tezu da sećanje na pokojnika može biti razlog da onaj koji je i dalje živ nastavi da živi. Ljubitelj poslovica, izreka, dosetki i ostalih narodnih mudrosti, jedan od onih retkih čudaka koji umišljaju da znaju više od onog čemu su ih učili, rekao bi, htela mačka da se skrije, al’ joj rep dao nije. Uz izvinjenje zbog ovog neumesnog i nepriličnog poređenja, reći ćemo da u ovom slučaju rep predstavlja pokojnu Žuštu, a da bismo pronašli ostatak mačke, dovoljno je samo zaći za ćošak. Siprijano Algor to neće učiniti. Međutim, kada bude stigao u selo, parkiraće furgon kod ulaza u groblje, na koje nije kročio još od onog dana, i uputiće se ka ženinom grobu. Postajaće tamo nekoliko minuta, možda da se zahvali, a možda i da upita, Zašto si mi se javila, možda da čuje pitanje, Zbog čega si se ti ovde pojavio, a zatim će podići glavu i osvrnuti se uokolo kao da nekoga traži. Po ovom suncu, u vreme ručka, slaba vajda.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 11:05 am

Pećina - Jose Saramago 1313938055_28970_www.nevsepic.com.ua

Prva polovina regimente koja je izašla iz furune bili su eskimi, jer su bili nadohvat ruke, najbliže vratima. Bila je to, po Martinom mišljenju, srećna slučajnost, Za početak nije moglo ispasti bolje, njih je lako obojiti, lakše je bojiti samo bolničarke, koje su sve u belom. Kad su se figurice potpuno ohladile, prebacili su ih na daske za sušenje, gde ih je Siprijano Algor, naoružan špricem za bojenje i zaštićen maskom, sistematski prekrivao osnovnom belom bojom. S vremena na vreme je gunđao sebi u bradu da nema potrebe da pokriva nos i usta tom maskom, Dovoljno bi bilo da okrenem leđa vetru i boja bi se raspršila, ne bi me dotakla, ali ubrzo bi se setio da je nezahvalan i nepravedan, svestan da će po ovom lepom vremenu biti dana kad neće biti ni daška vetra. Kada je završio svoj deo posla, Siprijano Algor je pomogao ćerki da razmesti boje, posudu sa razređivačem, četkice, obojene crteže koji su služili kao model, privukao je hoklicu na koju će da sedne, i čim je načinila prvi potez četkicom primetio je, Nismo ovo dobro osmislili, s obzirom na to da su lutke ovako poređane u nizu, morala bi neprestano da pomeraš hoklicu duž daske, umorićeš se, kao što je Marsal rekao, A šta je to Marsal rekao, upita Marta, Da treba mnogo da se paziš, da se ne zamaraš, Najviše me zamara što moram bezbroj puta da slušam jedne te iste savete, To je za tvoje dobro, Pogledaj, ako ispred sebe postavim desetak lutaka, vidiš ovako, sve će mi biti nadohvat ruke i jedino ću morati da pomeram hoklicu četiri puta, a uostalom i prija mi da se krećem, a sad kad sam ti objasnila kako će funkcionisati ova proizvodna linija unatraške, samo da te podsetim da nema ničeg goreg za onoga koji radi od prisustva onih koji ne rade ništa, što u ovom trenutku važi za tebe, Upamtiću ti to, pa ću ti reći isto kad i ja budem radio, Već si mi rekao, u stvari, još gore, izbacio si me, Ma idem ja, s tobom čovek ne može ni da razgovara, Samo još dve stvari da ti kažem pre nego što odeš, prvo, ako sa nekim možeš da razgovaraš, to sam ja, A šta je drugo, Poljubi me. Još koliko juče Siprijano Algor je molio zeta da ga zagrli, sada Marta moli oca da je poljubi, nešto se dešava u ovoj porodici, jedino još fali da se na nebu pojavi neka zvezda padalica, polarne zore i veštice na metlama, da Ašado zavija čitave noći na mesec, čak i kad meseca nema, da preko noći crni dud prestane da rađa. Osim ako sve to nije posledica preosetljivosti svih njih, Martine zato što je trudna, Marsalove zato što je Marta trudna, a Siprijanove iz razloga koje već znamo i ponekog koji samo on zna. Naposletku, otac poljubi ćerku, ćerka poljubi oca, Ašadu posvetiše malo pažnje koju je tražio, nije mogao da se požali. Kao što se obično kaže, sve kako dolikuje. Siprijano Algor uđe u grnčarnicu da započne modelovanje sledeće ture od trista lutaka, a Marta se, u hladu crnog duda, pod Ašadovim budnim okom, a on se vratio svojim dužnostima psa čuvara, spremala da nastavi sa bojenjem eskima. Ali nije mogla da počne, zaboravila je da najpre treba da ih išmirgla, da im poravna spojeve, da ukloni neravnine, tragove od kalupa, zatim da ih očisti od praha, a kako nesreća nikad ne dolazi sama, tako i jedno podsećanje povlači drugo, takođe nije mogla da ih oboji kako je zamislila, koristeći čas jednu čas drugu boju naizmenično i bez prekidanja, sve do poslednjeg poteza četkicom. Setila se uputstva iz priručnika u kojem je izričito stajalo da tek kad se jedna boja dobro osuši može da se nanosi druga, E sad bi mi stvarno dobro došla prava proizvodna linija, reče, da se lutke smenjuju ispred mene da na njih nanosim najpre plavu, pa onda žutu, zatim ljubičastu, pa onda crnu, pa crvenu, pa zelenu, pa belu, i na posletku blagoslov, onaj koji u sebi nosi sve dugine boje, Neka te Bog nadahne umećem jer ja sam sa svoje strane učinila sve što je u mojoj moći, ali neće mi božja pomoć dati umeće, jer Bog je takođe, kao i svaki običan smrtnik, sklon zaboravu i nepredvidljivosti, nagrađuje učinjene napore, dali smo sve od sebe jer za bolje nismo bili sposobni. Raspravljati o onome što je moglo biti samo je gubljenje vremena, ako ćemo pravo, to je samo manje-više slučajan sklop reči koje očekuju da budu složene po sintaksičkim pravilima koje će im dati smisao za koji ni one same nisu sigurne da ga poseduju. Marta je ostavila Ašada da motri na lutke i bez rasprave s onim što je neizbežno otišla u kuhinju da potraži jedino parče fine šmirgle za koju je znala da postoji u kući, Potrošiće se začas, pomisli, ko zna koliko ću još morati da dokupim. Da je provirila u grnčarnicu, videla bi da tamo ne ide baš sve kako treba. Siprijano Algor se hvalio Marsalu da je smislio nekoliko trikova da ubrza posao, što je, recimo, s opšte tačke gledišta, bilo tačno, ali uskoro će se ispostaviti da brzina i savršenstvo ne idu ruku pod ruku, zbog čega će se pojaviti znatno veći broj lutaka sa greškom nego u prvoj turi. Kada se Marta vratila svom poslu, već su prve sakate lutke bile odložene na policu, ali Siprijano Algor je, nakon što je sveo računicu između vremena koje je štedeo i lutaka koje je morao da baci, odlučio da ne odustane od svojih plodonosnih, ali ne i savršenih i još nedokazanih trikova. I tako su prolazili dani. Nakon eskima došli su pajaci, zatim su izašle bolničarke, a za njima mandarini, pa bradati asirci, i naposletku lude, koje su stajale u dnu peći. Drugog dana Marta je sišla u selo da kupi dva tuceta listova šmirgle. Baš u toj prodavnici je Izaura nedavno počela da radi, što je Marta već znala pošto je išla da je poseti nakon onog uznemirujućeg susreta, s emotivne tačke gledišta, da budemo precizni, koji je komšinica imala sa ocem. Njih dve se ne viđaju često, ali imaju razloga napretek da postanu odlične prijateljice. Marta je tiho, da ne čuje gazda, upitala Izauru kako joj je na poslu i ona joj je odgovorila da je dobro, da joj ništa ne fali, Čovek se navikne, reče. Govorila je bez žara, ali ubedljivo, kao da želi da pokaže da to nije pitanje izbora, nego da je taj posao prihvatila iz nužde. Marta se setila njenih reči, Bilo kakav posao, samo da mogu i dalje ovde da ostanem. U sledećem pitanju koje je Izaura postavila, dok joj je uvijala šmirgle, ne previše usko, kao što treba, Marta je prepoznala prizvuk, prigušen ali prepoznatljiv, tih reči, A kako je kod kuće, kako ste, Umorni, mnogo radimo, ali uglavnom smo dobro, Marsal je, siroma, morao da opslužuje peć kada je imao slobodan dan, pretpostavljam da ga i dalje bole krsta. Listovi šmirgle su već bili smotani. Dok je naplaćivala i vraćala kusur, Izaura je, ne podižući pogled, upitala, A tata. Marta je uspela samo da odgovori da je tata dobro, jedna neprijatna misao joj je najednom proletela kroz glavu, Šta će biti s ovom ženom kad se mi budemo odselili. Izaura se pozdravila s Martom, morala je da usluži sledeću mušteriju, Pozdravi ih, reče, a da ju je u tom trenutku Marta upitala, Šta ćeš ti da radiš kada se mi odselimo, možda bi joj odgovorila, mirno, kao i malopre, Čovek se navikne. Da, to često čujemo, ili sami ponavljamo, Čovek se navikne, kažemo, ili kažu, sa spokojem koji deluje iskreno, jer zaista ne postoji, ili još uvek nije otkriven način da dostojanstveno izbacimo iz sebe svoje rezignacije, jer niko ne pita koliko nas to navikavanje košta. Marta je izašla iz prodavnice na ivici plača. Osećala je neku neočekivanu grižu savesti, kao da optužuje sebe što je obmanula Izauru, mislila je, Ali ona nema pojma, niti sluti, da se spremamo da se odselimo.
Već dva puta su zaboravili da daju psu da jede. Sećajući se vremena kada je gladovao, kada je iščekivanje sledećeg dana bilo jedina nada koja mu je preostala, kada su mu krčala creva, Ašado se nije žalio, zabatalio je svoju dužnost čuvara i prućio se pored kućice, odavno je poznato da opruženo telo mnogo lakše podnosi glad, i strpljivo je čekao da se neko od gazda lupi po čelu i uzvikne, za boga miloga, zaboravili smo na psa. Ali to nije nikakvo čudo, jer su poslednjih dana zaboravljali i na sebe. Ali zahvaljujući toj potpunoj predanosti svojim dužnostima, po cenu sna, iako je Siprijano Algor uvek korio Martu, Moraš da se odmaraš, moraš da se odmaraš, dakle, zahvaljujući toj zajedničkoj posvećenosti trista ispečenih lutaka bilo je išmirglano, očetkano, obojeno i osušeno, sve do jedne, kada je osvanuo dan da Siprijano Algor krene po zeta u Centar, a drugih trista besprekornih i doteranih u lepoti sirove gline, bez vidljivih mana, takođe su, uz pomoć toplote i povetarca, bili suvi i spremni za pečenje. Grnčarnica kao da se odmarala od velikog napora, tišina je legla da se odmara. U hladu crnog duda otac i ćerka su posmatrali šest stotina lutaka poređanih na daske i činilo im se da su besprekorno obavili posao. Siprijano Algor reče, Sutra ne radim u grnčarnici, Marsal neće morati sam da opslužuje peć, a Marta reče, Mislim da treba da se odmorimo nekoliko dana pre nego što počnemo da radimo sledeću turu, a Siprijano Algor upita, A šta veliš na tri dana, na šta Marta odgovori, Daj šta daš, a Siprijano Algor ponovo upita, Kako se osećaš, Marta odgovori, Dobro, samo sam malo umorna, a Siprijano Algor reče, A ja sam bolje nego ikad, a na to će Marta, Verovatno je to ono što obično nazivamo zadovoljstvom zbog obavljenog posla. Suprotno onome što se moglo pomisliti, u njenim rečima nije bilo nimalo ironije, u njima se samo mogao čuti umor koji bi ona vrlo rado nazvala beskrajnim kada to ne bi bio preteran i nesrazmeran opis onoga što je osećala. Kako god, nije joj telo bilo toliko umorno, koliko ju je umarao osećaj nemoći koji je u njoj izazivalo posmatranje gorkog nemira i loše sakrivene tuge njenog oca, njegovih promena raspoloženja, njegovih patetičnih napada samopouzdanja i autoriteta, njegovog kategoričkog i opsesivnog insistiranja na sopstvenim nedoumicama, kao da veruje da će na taj način uspeti da ih istisne iz glave. A bila je tu i ona žena, Izaura, Izaura Madruga, komšinica sa krčagom, kojoj je pre neki dan odgovorila kratko Dobro je, na pitanje koje je ova oborenog pogleda promrmljala, dok je prebrojavala sitninu, A tata, a u stvari je trebalo da je uhvati za ruku, popne se s njom u grnčarnicu, uđe u prostoriju u kojoj je otac radio, kaže Evo je, i zatim zatvori vrata i ostavi ih same sve dok im reči nečemu ne posluže, jer tišina, jadna, nije ništa više od toga, tišina, niko ne poriče da i oni koji deluju rečito ponekad omanu i budu pogrešno shvaćeni, što dovede do ozbiljnih i ponekad fatalnih posledica. Previše smo strašljivi, prevelike smo kukavice da bismo se usudili na tako nešto, pomisli Marta posmatrajući oca koji kao da je bio zadremao, previše smo upleteni u mreže takozvanih društvenih pravila, u paukovu mrežu pristojnog i nepristojnog, kada bi neko saznao da sam to uradila odmah bi došli da mi prigovore da gurnuti jednu ženu čoveku u lice, to bi bio izraz koji bi upotrebili, predstavlja potpuni nedostatak poštovanja tuđeg bića, a povrh toga je i neodgovorno i ishitreno, jer ko zna šta će im se desiti u budućnosti, ljudska sreća nije nešto što danas može da se napravi i za šta možemo biti sigurni da će postojati i sutra, jednog dana zateknemo razdvojene one koje smo nekada sjedinili i u opasnosti smo da nam kažu, Ti si kriva. Marta nije želela da se preda tom klišeu zdravog razuma, skeptičnom plodu koji je proizašao iz teških životnih bitaka, Glupo je izgubiti sadašnjost samo zbog straha da nećemo imati budućnost, reče u sebi, i odmah zatim dodade, U stvari, i neće se sve desiti sutra, ima stvari koje samo prekosutra, Šta si rekla, upita otac iznenada, Ništa, odgovori, sedim u miru i ćutim da te ne probudim, Nisam spavao, E pa meni se činilo da spavaš, Rekla si ima stvari koje samo prekosutra, Stvarno, zar sam stvarno to rekla, upita Marta, Nisam valjda sanjao, Onda sam ja sanjala, verovatno sam zadremala i odmah se probudila, takvi su snovi, bez glave i repa, ili još bolje, imaju i glavu i rep, ali nisu uvek na suprotnim stranama, što snove čini teškima za razumevanje. Siprijano Algor ustade, Bliži se vreme da krenem po Marsala, ali nešto sam mislio da bi možda bilo zgodno da krenem malo ranije i svratim u službu za nabavke, obavestim ih da je prvih trista spremno i dogovorim isporuku, Meni to dobro zvuči, reče Marta. Siprijano Algor ode da se presvuče, obuče čistu košulju, preobu se, i za manje od deset minuta je već ulazio u furgon, Doviđenja, Doviđenja, tata, čuvaj se, A još se više čuvaj u povratku, propustila si da kažeš, Da, još više u povratku, jer će vas biti dvojica, To je ono što stalno govorim i govoriću, s tobom ne može ni da se svađa ni da se raspravlja, imaš odgovor na sve. Ašado je prišao gazdi da ga pita da li ovoga puta može da ide s njim, ali Siprijano Algor reče da ne može, da se strpi, da gradovi nisu baš najbolje okruženje za pse.
Još jedno putovanje u nizu palo bi u zaborav da nije bilo uznemirujućeg predosećanja grnčara da će nešto loše da se dogodi. Slučajno se setio reči koje je čuo od Marte, Ima stvari koje samo prekosutra, nekoliko nevezanih reči, bez jasnog uzroka ili smisla, koje ona nije umela ili nije htela da objasni, Sumnjam da je spavala, ali ne znam šta ju je navelo da kaže da je sanjala, pomisli, i odmah zatim, u nastavku rečenice koje se prisetio, pustio je da mu misli teku tim putem i počnu da tvore u glavi jednu opsesivnu mantru, Ima stvari koje samo prekosutra, ima stvari koje samo sutra, ima stvari koje već danas, a onda ih je slagao obrnutim redom, Ima stvari koje već danas, ima stvari koje samo sutra, ima stvari koje samo prekosutra, i toliko je puta to ponavljao i ponavljao da je počelo da gubi zvučanje i smisao, značenje sutra i prekosutra, ostalo mu je u glavi, kao lampica upozorenja koja se pali i gasi, Već danas, već danas, već danas, danas, danas, danas. Šta danas, upita grubo samog sebe, pokušavajući da suzbije besmislenu nervozu od koje su mu podrhtavale ruke koje su držale volan, idem u grad po Marsala, svratiću u službu za nabavke da im javim da je prvi deo narudžbine spreman za isporuku, sve što i inače radim, što sam nebrojeno puta do sada uradio, što je logično, nemam nikakvog razloga da budem uznemiren, vozim pažljivo, saobraćaja ima malo, više nema pljačkaša na putu, ili barem skoro nisam čuo da su nekoga opljačkali, dakle, ne može mi se ništa desiti osim uobičajene jednoličnosti, istih koraka, istih reči, istih pokreta, prijavnica u službi za nabavke, onaj nasmejani ili onaj neprijatni zamenik šefa, ili možda čak i šef, ako nije na sastanku i dune mu da me primi, zatim vrata furgona koja se otvaraju, Marsal koji ulazi, Dobar dan, tata, Dobar dan, Marsale, kako je bilo na poslu ove nedelje, ne znam da li za deset dana može da se kaže nedelja, ali nemam bolju reč, Kao i obično, reći će on, Prva tura lutaka je gotova, već sam dogovorio isporuku sa odeljenjem za nabavke, reći ću ja, Kako je Marta, pitaće on, Umorna ali dobro, odgovoriću ja, a i ovo je fraza koju stalno koristimo, ne bih se nimalo iznenadio kada bismo na prelasku iz ovog na drugi svet uspeli da skupimo snagu i odgovorimo nekome ko je imao suludu ideju da nas pita kako smo, Umirem, ali dobro sam. Da bi se otarasio društva zloslutnih misli koje su pretile da mu pokvare raspoloženje, Siprijano Algor pokuša da obrati pažnju na okolinu, ali to je bio očajnički pokušaj, jer je znao da ne može naći ništa umirujuće u depresivnom spektaklu plastenika koji se prostiru koliko i pogled, sa obe strane, do obzorja, kao što se najbolje moglo videti s vrha uzvišenja na koje se furgon upravo uspinjao. I ovo oni zovu Zeleni pojas, pomisli, ovu tugu, ovo što liči na neki sumorni logor, ovu hrpu blokova prljavog leda koji topi u znoju one koji u njima rade, mnogi ove plastenike smatraju mašinama, mašinama za proizvodnju povrća, a to i nije teško, za to postoji recept, pomešaju se odgovarajući sastojci, podesi se termometar i merač vlage, pritisne se dugme i uskoro odande izađe jedna zelena salata. Naravno da Siprijana Algora nezadovoljstvo nije sprečilo da prizna da zahvaljujući tim plastenicima ima povrće na trpezi tokom čitave godine, ono što mu zaista smeta jeste ime Zeleni pojas koje su nadenuli mestu gde od te boje nema ni traga, izuzev nekih travčica koje rastu između plastenika. Da li bi bio srećniji kada bi najlon bio zelen, upita ga iznenada misao koja je bauljala po malom mozgu, ona nestašna misao koja nikada nije zadovoljna onim što je veliki mozak smislio i odlučio, ali Siprijano Algor, na to umesno pitanje, radije nije odgovorio, pravio se da ga nije čuo, možda zbog neumesnog tona koji sva umesna pitanja, iz prostog razloga što su uopšte i postavljena, i koliko god se trudila da to prikriju, nose u sebi. Industrijski pojas, koji je sve više ličio na cevnu konstrukciju koja se neprestano širi, na splet cevi koji je projektovao neki gnevan čovek, a izgradio ga neki mahnit, nije mu popravio raspoloženje, iako se mora priznati da se, koliko-toliko, njegovo uznemirujuće i mračno predosećanje povuklo i nastavilo da gunđa u sebi. Primetio je da se sirotinjsko naselje ponovo prilično približilo putu, kao mravinjak posle bujice, pomisli, slegnuvši ramenima, da će uskoro ponovo početi da pljačkaju kamione, i naposletku, svesrdno se trudeći da odagna senku koja je sedela pored njega, uključio se u trku gradskog saobraćaja. Još je bilo rano da pokupi Marsala, imao je vremena napretek da ode do odeljenja za nabavke. Nije tražio da razgovara sa šefom, znao je da je razlog njegove posete samo izgovor da ih podseti na sebe, da ostavi poruku u prolazu, da ga ne bi zaboravili, da se sete da tridesetak kilometara odande jedna peć vredno peče glinu, i jedna žena je boji, i njen otac je oblikuje, svi očiju uprtih u Centar, i nemojte mi sad reći da peći nemaju oči, imaju ih, i te kako, da ih nemaju ne bi znale šta rade, dakle, imaju ih, ali ne liče na naše. Primio ga je zamenik šefa, onaj simpatični i nasmejani, Kojim dobrom nam danas dolazite, upita, Trista lutaka je već spremno, došao sam da pitam kada da ih donesem, Kad god želite, evo može već sutra, Ne znam da li ću moći sutra, zet će biti kod kuće, ima slobodan dan, a tada će mi pomagati da ispečem narednih trista, Onda prekosutra, što pre možete, imam jednu ideju koju bih što pre da primenim u praksi, Vezanu za moje figure, Upravo tako, sećate se da sam vam pominjao anketu, Sećam se, naravno, onu o raspoloženju pre kupovine i o raspoloženju tokom prodaje, Bravo, imate odlično pamćenje, Za moje godine nije tako loše, E, pa ta ideja je već primenjena na druge slučajeve s vrlo povoljnim rezultatima, suština je u tome da se određeni broj proizvoda podeli potencijalnim kupcima, s obzirom na njihov socijalni status i obrazovni nivo, a da nam oni daju svoje mišljenje o proizvodu, ja vam ovo prepričavam najjednostavnijim rečima, ali naša pitanja su mnogo složenija, kao što možete da pretpostavite, Nemam iskustva u tome, gospodine zameniče, niti sam ikada pitao, niti su me ikada pitali, Čak mi je palo na pamet da uključim u anketu tih vaših prvih trista lutaka, izaberem pedeset mušterija, i da svakom od njih poklonim komplet od šest lutaka i kroz nekoliko dana saznaću njihovo mišljenje o proizvodu, Besplatno, upita Siprijano Algor, da li to znači da mi ih nećete platiti, Taman posla, gospodine, ispitivanje je na naš račun, dakle mi ćemo snositi sve troškove, ne želimo da vas oštetimo. Trenutno olakšanje koje je Siprijano Algor osetio brzo je zamenila briga koja mu je naglo pokvarila raspoloženje, odnosno, Šta će se desiti ako ishod ankete bude nepovoljan za mene, ako većina mušterija, ili čak svi, odgovore isto na sva pitanja, Ovo nas ne zanima. Čuo je samog sebe kako izgovara, Hvala, ali ne samo iz pristojnosti, već i, mora se priznati, zato što se ne dešava svakog dana da nas neko obraduje vešću da ne želi da nas ošteti. Ponovo je osetio nemir u stomaku, ali ovoga puta nije dozvolio sebi da zebnju prevali preko usta, otići će odande kao da u džepu nosi zapečaćenu presudu o svojoj sudbini koju sme da otvori samo ako se nađe u opasnosti, pismo u kojem je njegova sudbina zapisana, određena, usmerena, danas, sutra, prekosutra. Zamenik šefa ga je pitao, Kojim dobrom nam danas dolazite, posle je rekao, Već sutra, zatim je zaključio, Onda prekosutra, činjenica je da su reči baš takve, odlaze i vraćaju se, odlaze, vraćaju se, i vraćaju se, i odlaze, ali zašto su me ovde baš ove sačekale, zašto su krenule sa mnom od kuće i pratile me celim putem, ne sutra, ne prekosutra, već danas, baš sada. Najednom je Siprijano Algor osetio odbojnost prema tom čoveku koji se nalazio pred njim, prema tom simpatičnom i srdačnom, gotovo prijatnom zameniku šefa s kojim je pre neki dan mogao da razgovara na ravnoj nozi, naravno ako se izuzmu očigledne razlike u godinama i društvenom položaju, mada nijedna od njih nije stajala na putu njihovom uzajamnom poštovanju. Bilo bi mnogo poštenije kad ti neko već zabode nož u stomak, da barem pokaže malo obzira i to učini sa izrazom lica koji odgovara ubilačkim namerama, izraz mržnje i besa, izraz ludačkog gneva, čak i hladne bezosećajnosti, ali, za ime Boga, neka se ne smeškaju dok ti paraju utrobu, neka te barem poštede prezira u tom poslednjem času, neka ti ne pružaju lažnu nadu rečima kao što su, Ne brini, nije to ništa, kad te zakrpi doktor bićeš kao nov, ili, Najiskrenije se nadam da će rezultat ankete biti povoljan, retko šta bi me toliko obradovalo, verujte mi. Siprijano Algor jedva primetno klimnu glavom, pokretom koji je mogao da znači i da i ne, koji možda ništa nije ni značio, a zatim reče, Moram da idem po zeta.
Izašao je iz suterena, obišao oko Centra i parkirao furgon na mesto odakle se vidi ulaz za radnike obezbeđenja. Marsal je kasnio više nego obično, a kad je ušao u kola delovao je nervozno, Dobro veče, tata, reče, a Siprijano Algor uzvrati, Dobro veče, kako je bilo na poslu ove nedelje, kao i obično, odgovori Marsal, a Siprijano Algor reče, Završili smo prvu turu lutaka, već sam dogovorio isporuku s odeljenjem za nabavku, Kako je Marta, Malo je umorna ali je dobro. Više nisu progovorili ni reči sve do izlaska iz grada. I tek kada su prolazili pored sirotinjskog naselja, Marsal reče, Tata, upravo su me obavestili da sam unapređen, od danas sam čuvar koji stanuje u Centru. Siprijano Algor se okrete prema zetu, pogleda ga kao da ga prvi put vidi, danas, ne prekosutra, a ni sutra, baš danas, predosećanje ga nije prevarilo. Šta danas, upita samog sebe, pretnja skrivena u upitniku za potrošače, ili ova sada, koja se najzad ostvarila posle dugog iščekivanja. Mnogo puta smo se osvedočili, premda manje u životu nego u knjigama koje nam pričaju priče, da od iznenađenja može čovek naglo da izgubi glas, ali polovično iznenađenje koje nije izrečeno, da li zato što se pretvara, ili zato što želi da bude primljeno kao veliko iznenađenje, u principu ne bi trebalo uzimati u razmatranje. Obratite pažnju, samo u principu. Od početka nam je poznato da ovaj čovek koji upravlja furgonom nijednog trenutka nije sumnjao da će jednog dana čuti vest od koje je strepeo, ali razumljivo je da danas, kada se našao između dve vatre, najednom više nije imao snage da odluči koju prvo da gasi. Međutim, otkrijmo odmah, iako znamo da ćemo time narušiti redosled izlaganja koji događaji moraju da prate, da Siprijano Algor neće saopštiti, u narednih nekoliko dana, bilo zetu bilo ćerki, jednu jedinu reč o uznemirujućem razgovoru koji je vodio sa zamenikom šefa službe za nabavke. Na kraju će im saopštiti, naravno, ali tek kasnije, kada sve bude bilo izgubljeno. Sada je samo rekao zetu, Čestitam, pretpostavljam da si sad zadovoljan, obične i skoro ravnodušne reči koje nisu ni morale toliko dugo da čekaju da bi bile izgovorene, a Marsal se neće zahvaliti, kao što neće ni potvrditi da je zadovoljan kao što je tast pretpostavljao, ili malo manje, ili malo više, njegov odgovor je dobronameran kao pružena ruka, To za vas nije dobra vest. Siprijano Algor je shvatio poruku, pogledao je u stranu s jedva primetnim osmehom kojim je možda želeo da prikrije sopstvenu rezignaciju, i reče, Čak ni najbolje vesti nisu svakome dobre, Videćete da će na kraju sve izaći na dobro, reče Marsal, Nemoj ništa da brineš, sve je bilo rešeno još onomad kada sam vam rekao da ću se preseliti s vama u Centar, jednom data reč više se ne povlači, Život u Centru nije nikakva kazna, reče Marsal, Ne znam kako će izgledati život u Centru, saznaću kada se tamo preselim, a ti to već znaš, ali od tebe nikada nisam čuo nijednu reč, nijedno objašnjenje koje bi mi pomoglo da shvatim, ako uopšte išta može da se shvati, to što si s tolikom sigurnošću rekao da to nije kazna, Ali vi ste već bili u Centru, Vrlo retko i uvek u prolazu, samo u ulozi mušterije koja je znala šta traži, Mislim da bi se Centar najbolje mogao opisati kao grad unutar drugog grada, Ne znam da li je to baš najbolji opis, u svakom slučaju nije dovoljan da bih shvatio čega sve u Centru ima, Ima svega što se nalazi u bilo kom drugom gradu, prodavnice, prolaznici koji kupuju, razgovaraju, jedu, zabavljaju se, rade, Hoćeš reći baš kao i u zaostaloj selendri u kojoj živimo, Može i tako da se kaže, ali radi se o veličini, Istina ne može biti tako jednostavna, Pretpostavljam da postoje neke jednostavne istine, Može biti, ali ne verujem da ih možemo pronaći u Centru. Nakon pauze, Siprijano Algor reče, Kad već govorimo o veličini, zanimljivo je da kad god spolja posmatram Centar, imam utisak da je veći od samog grada, odnosno, Centar se nalazi u gradu, ali je veći od grada, dakle deo je veći od celine, verovatno zato što je viši od zgrada koje ga okružuju, viši od bilo koje zgrade, verovatno zato što od samog početka guta ulice, trgove, čitave kvartove. Marsal nije odmah odgovorio, tast je upravo skoro slikovito izrazio njegovo osećanje izgubljenosti koje ga je obuzimalo svaki put kada se vraćao u Centar posle slobodnog dana, a pogotovo za vreme noćnih smena, kada je u polumraku obilazio puste hodnike, spuštao se i penjao liftovima, kao da čuva ništa da bi moglo i dalje da bude ništa. Kada se čovek nađe u nekoj ogromnoj praznoj katedrali i podigne pogled prema svodu kupole, prema njenom vrhu, stiče utisak da je ona viša od nebeskog svoda koji vidimo kada se nalazimo na otvorenom polju. Posle još jedne pauze, Marsal reče, Mislim da shvatam šta želite da kažete, i tu je ponovo zaćutao, nije želeo da dodaje ulje na vatru, da se ovaj ne bi u očaju predomislio. Ali brige Siprijana Algora krenule su u drugom pravcu, Kada se selite, Čim pre, već sam video stan koji mi je dodeljen, manji je od naše kuće, ali to se moglo i očekivati, ma koliko Centar bio veliki, prostor je ipak ograničen, mora se racionalno koristiti, Misliš da će biti mesta za sve nas, upita grnčar u nadi da zet neće primetiti prizvuk setne ironije koja se u poslednjem trenutku ušunjala među reči, Naravno, budite bez brige, stan je sasvim dovoljan za porodicu kao što je naša, odgovori Marsal, nećemo morati da spavamo na smenu. Siprijano Algor pomisli, Povredio sam ga, bolje da ga ništa nisam pitao. Nisu više progovorili dok nisu stigli kući. Marta je ravnodušno primila vest. Ono što očekujemo da će se desiti, u neku ruku kao da se već desilo, duga očekivanja ne samo da neutrališu iznenađenje, već i otupljuju osećanja, banalizuju ih, sve ono što smo priželjkivali ili od čega smo strepeli, već smo proživeli dok smo priželjkivali ili strepeli. Tek za vreme večere Marsal je saopštio jednu važnu vest na koju je zaboravio, i ona je zaista razočarala Martu, Hoćeš da kažeš da ne možemo da preselimo i naše stvari, Neke možemo, na primer ukrasne predmete, ali ne i nameštaj, posuđe, staklariju, ni escajg, ni peškire, ni zavese, ni posteljinu, stan je već potpuno opremljen, Dakle selidbe, prave selidbe, onoga što zovemo selidbom, neće zapravo biti, reče Siprijano Algor, Sele se ljudi, to je selidba, Znači ostavićemo celu ovu kuću i sve što je u njoj, reče Marta, Valjda ti je jasno da nema druge. Marta malo razmisli, zatim prihvati ono što se mora, Dolaziću ovamo s vremena na vreme da otvorim prozore, da provetrim sobe, zatvorena kuća je kao biljka koju su zaboravili da zalivaju, ugine, osuši se, uvene. Kada su završili s večerom, i pre nego što je Marta ustala da raspremi sto, Siprijano Algor reče, Nešto sam razmišljao. Ćerka i zet se zgledaše, kao da jedno drugom upućuju reči upozorenja, Nikad se ne zna na šta će da izađe kada on krene da razmišlja. Prvo što mi je palo na pamet, nastavi grnčar, bilo je da mi Marsal sutra pomogne oko peći, Da li smem da te podsetim da smo se dogovorili da ćemo dati sebi tri dana odmora, podseti Marta, Tvoji počinju već sutra, A tvoji, I moji će uskoro, samo moraju malo da pričekaju, Dobro, to ti je bila prva zamisao, a koja je druga, ili treća, upita Marta, Stavićemo u peć, odmah ujutru, sve lutke koje su spremne za pečenje, ali nećemo je upaliti, ja ću se posle za to pobrinuti, a vi ćete mi onda pomoći da utovarim u furgon gotove lutke, i dok ih ja budem vozio u Centar, vi ćete ovde moći da uživate, bez oca i tasta koji zabada nos tamo gde mu nije mesto, Da li si ste se tako dogovorili sa službom za nabavke, da sutra isporučite lutke, upita Marsal, nisam takav utisak stekao, mislio sam da ćemo ih zajedno odvesti, kada budemo išli sve troje, Bolje je ovako, odgovori Siprijano Algor, dobijamo na vremenu, S jedne strane se dobija, a s druge strane se gubi, ostale lutke će da kasne, Neće mnogo, čim se vratim upaliću peć, ko zna, možda i po poslednji put, Šta ti pada na pamet, treba da napravimo još šeststo lutaka, reče Marta, Nisam baš siguran, Zašto, Kao prvo, selidba, Centar nije čovek da bi čekao da tast čuvara Marsala Gaša dovrši porudžbinu, mada moram da dodam da ću, s vremenom, ukoliko ga bude, moći to sam da završim, a kao drugo, Šta kao drugo, upita Marsal, U životu uvek naiđe nešto iza onog što nam se čini da je prvo, ponekad mislimo da znamo šta je to, ali se pravimo da ga ne vidimo, a ponekad i ne zamišljamo šta bi to moglo da bude, mada vrlo dobro znamo da je tu, Molim te prekini da govoriš kao neki prorok, reče Marta, Dobro, prorok će ućutati, zadržimo se onda kod onoga što dolazi prvo, hteo sam da kažem da ako moramo brzo da se selimo neće biti vremena da napravimo još preostalih šeststo lutaka, O tome se treba dogovoriti sa Centrom, reče Marta obraćajući se mužu, ali tri ili četiri nedelje ne bi trebalo da budu problem, razgovaraj s njima, ako im je već toliko vremena trebalo da odluče da te unaprede, mogli bi sada da nam izađu u susret, odnosno da sami sebi pomognu, jer će tako dobiti čitavu isporuku, Neću da razgovaram, nema svrhe, reče Marsal, imamo tačno deset dana da se preselimo, ni minut više, tako stoji u pravilniku, sledeći slobodan dan već ću provesti u stanu, Mogao bi i ovde da ga provedeš, reče Siprijano Algor, u svojoj vikendici, To ne bi bilo preporučljivo, da budem unapređen i da se prvom prilikom napustim Centar, Deset dana je malo, reče Marta, Možda bi bilo malo kada bismo morali da selimo nameštaj i ostalo, ali jedino što zaista moramo da preselimo jesmo mi sami i garderoba, a sve to se može obaviti za manje od sat vremena, Ako je tako, šta ćemo sa ostatkom porudžbine, upita Marta, Centar zna, Centar će nas pravovremeno obavestiti, reče grnčar. Uz pomoć muža, Marta raskloni sto, zatim izađe pred kuću da istrese stolnjak, malo se zadrža napolju i kada se vratila reče, Imamo još jedan problem koji treba rešiti i koji ne smemo ostaviti za zadnji čas, A koji to, upita Marsal, Pas, odgovori ona, Ašado, ispravi je Siprijano Algor, a Marta nastavi, Kad već nismo jedni od onih koji mogu da ubiju psa, ili da ga napuste, moramo da ga zbrinemo, da ga nekome ostavimo, Zato što u Centru nije dozvoljeno držati životinje, objasni Marsal obraćajući se tastu, Ni kornjaču, čak ni kanarinca, nijednu nežnu zebu, ispitivao je Siprijano Algor, Kao da te odjednom ne zanima sudbina psa, reče Marta, Ašadova sudbina, Pas, Ašado, to nije bitno, bitno je da odlučimo šta ćemo s njim, što se mene tiče, imam jedan predlog, A ja jednu nameru, prekinu je Siprijano Algor, nakon čega smesta ode u svoju sobu. Posle nekoliko minuta pojavio se ponovo, bez reči prošao kroz kuhinju i izašao napolje. Pozvao je psa, Dođi ovamo, idemo da se prošetamo, reče. Spustio se s njim do kapije, a kada su izbili na put, krenuo je levo, u suprotnom pravcu od sela i krenuo u polje. Ašado se nije odvajao od gazde, sigurno se sećao nesrećnih vremena dok je bio lutalica, kada su ga isterivali iz dvorišta a ni vodu nisu hteli da mu daju. Iako uopšte nije bio plašljiv, iako se nije bojao noćnih senki, sada bi radije ležao ispred svoje kućice, ili još bolje, sklupčan u kuhinji, kod nogu nekog od njih, ne kaže nekog od njih zato što mu je svejedno, već zato što bi bdeo nad ono drugo dvoje dokle god mu vid i njuh dosežu, i zato što bi mogao da promeni mesto kad god bi mu se prohtelo, a da se time ne remete sklad i porodična idila. Šetnja nije dugo potrajala. Kamen na koji je Siprijano Algor upravo seo poslužiće mu sada kao klupa za razmišljanje, zato je i izašao iz kuće, da je otišao da sedne na onu pravu, ćerka bi ga videla sa kuhinjskih vrata i ubrzo bi mu prišla da ga upita kako je, to je pažnja koja se obično prima sa zahvalnošću, ali ljudska priroda je tako čudno sazdana da čak i najiskreniji i najneposredniji postupci srca mogu u izvesnim prilikama delovati neumesno. Ne vredi govoriti o čemu je Siprijano Algor razmišljao jer je o tome već i ranije razmišljao, u drugim prilikama i o tome smo već i previše pisali. Jedina novost koja se večeras dogodila bilo je to što mu se teškom mukom otelo nekoliko suza, odavno ih je potiskivao u sebi, stalno su bile na ivici da poteku, ali kao da su čekale ovaj tužni trenutak, ovu noć bez mesečine, ovu osamu. Ono što zaista nije bilo nimalo novo, jer se već desilo u pričama i podvizima psećeg soja, bilo je to da je Ašado prišao Siprijanu Algoru i polizao mu suze, vrhunski gest saosećanja koji, ma koliko nam dirljivo izgledao, kadar da dodirne i najokorelija srca, ne bi trebalo da nas navede da zaboravimo surovu stvarnost da je ukus soli, koji se nalazi u suzama, psima jedan od omiljenih. Jedno, međutim, ne isključuje drugo, kada bismo upitali Ašada da li je zbog soli lizao lice, Siprijano Algor bi nam verovatno odgovorio da nemamo ni trunke ljudskosti, da ne vidimo dalje od sopstvenog nosa. I tako ostadoše više od dva sata pas i njegov gazda, svaki sa svojim mislima, sada već bez suza koje bi jedan ronio a drugi brisao, možda iščekujući da planeta svojim kruženjem vrati stvari na svoje mesto, uključujući i one koje još uvek nisu našle svoje mesto.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 11:06 am

Pećina - Jose Saramago 1313938054_28755_www.nevsepic.com.ua

Narednog jutra, kao što su se dogovorili, Siprijano Algor je poneo dovršene lutke u Centar. Ostale su već bile u peći, čekajući da i na njih dođe red. Siprijano Algor je poranio, ćerka i zet su još spavali, a kad su se napokon Marsal i Marta bunovni pojavili na kuhinjskim vratima, već je pola posla bilo obavljeno. Doručkovali su zajedno, izgovarajući samo najnužnije rečenice, hoćeš još kafe, dodaj mi hleb, ima li još pekmeza, onda je Marsal pomogao tastu šta je još trebalo, odmah je preuzeo na sebe pipav posao da smesti trista gotovih lutaka u kutije koje su ranije služile za pakovanje posuđa, Marta reče ocu da će ići sa Marsalom kod svekra i svekrve, morali su da ih obaveste o predstojećoj selidbi, videćemo kako će primiti vest, u svakom slučaju neće ostati tamo da ručaju, Verovatno ćemo već biti ovde kada se ti vratiš iz Centra, zaključi. Siprijano Algor reče da će povesti Ašada sa sobom, a Marta ga upita da li je imao na umu nekoga iz grada kada je sinoć pomenuo da i on ima rešenje kako da udomi psa, a on odgovori da nema, ali da o tome treba razmisliti, tako bi Ašado bio blizu njih i mogli bi da ga vide kad god im se prohte. Marta primeti da, koliko je njoj poznato, otac nema bliskih prijatelja u gradu, ljudi od poverenja, namerno je upotrebila reč poverenje, jer ne može da se bilo kome poveri jedna životinja koja je navikla da se prema njoj odnose kao prema članu porodice. Siprijano Algor odgovori da se ne seća da je ikada spomenuo da ima bliske prijatelje u gradu, i da će povesti psa sa sobom samo zato da bi se rasteretio od misli koje mu nisu po volji. Na to Marta uzvrati da bi takve misli trebalo da podeli sa svojom jedinom ćerkom, na šta Siprijano Algor odgovori da bi to bilo isto kao da uči pticu da leti, jer je ona i bolje od njega poznavala njegove misli, naravno da ne prenosimo ovo reč po reč, kao neki diktafon, već samo ono suštinsko i najbitnije, i onda ona reče da, po njenom skromnom mišljenju, stvarnost je nešto potpuno drugo, da o suštini i najbitnijem ne zna ništa i da su mnoge reči koje je čula samo dimna zavesa, što s druge strane i nije toliko čudno jer reči, vrlo često, samo tome i služe, ali postoji i nešto još gore, a to je kada one utihnu i pretvore se u neprobojni zid ćutanja, pred kojim smo potpuno nemoćni, Sinoć sam te ovde čekala, posle sat vremena Marsal je otišao da spava, a ja sam te čekala i čekala, dok je moj dragi tatica šetao kera ko zna gde, Tu okolo, po poljima, Naravno, po poljima, stvarno nema ničeg prijatnijeg nego se noću smucati po poljima, kada ne vidimo ni gde hodamo, Bolje bi ti bilo da si legla, To sam na kraju i uradila, naravno, da se ne bih pretvorila u kip, Onda je sve u redu, više nećemo o tome, Ništa nije u redu, bogami nije, Zašto, Zato što si mi ukrao ono što sam u tom trenutku najviše želela, A šta je to, Da te vidim da si se vratio, samo to, da te vidim da si se vratio, Jednog dana kašće ti se samo, Nadam se da hoće, ali ne rečima, molim te, sita sam reči. Martine oči su se zacaklile od suza, Ne brini, reče, izgleda da mi, osetljive žene, ne umemo drugačije da se ponašamo kada smo trudne, sve previše primamo k srcu. Utom Marsal doviknu iz dvorišta da je roba utovarena, da može da krene kad želi. Siprijano Algor izađe, uđe u furgon i pozva Ašada. Pas, kome nije ni prošlo kroz glavu da će ga zadesiti tolika sreća, stvorio se pored gazde u tren oka i tamo seo, nasmejan, otvorenih usta i isplaženog jezika, sav srećan zbog puta koji ga očekuje, po tome su, kao i po mnogo čemu drugom, ljudska stvorenja ista kao i psi, polažu sve svoje nade u ono što ih čeka iza ćoška, a posle ćemo već da vidimo. Kada je furgon zamakao iza prvih seoskih kuća, Marsal upita, Jesi li se naljutila na njega, To je naša stara priča, ako nešto prećutimo onda smo nesrećni, a ako kažemo odmah izbije neki nesporazum, Moraš imati strpljenja, ne treba čovek da bude naročito pronicljiv da bi shvatio da tvoj otac doživljava sebe kao da živi na nekom ostrvu koje se iz dana u dan smanjuje, s jedne strane, s druge strane, vidiš da je rešio da odnese lutke u Centar, onda će se vratiti kući da upali peć, ali sve to radi kao da sumnja u smisao svega što čini njegov život, kao da potajno priželjkuje da naiđe na neku nesavladivu prepreku da bi najzad mogao samom sebi reći, E sad je najzad gotovo, Mislim da si u pravu, Ne znam da li sam u pravu, samo pokušavam da se stavim na njegovo mesto, za nedelju dana sve što ovde vidimo izgubiće značaj koji je do sada imalo, kuća će i dalje biti naša, ali više nećemo u njoj živeti, peć više neće biti peć ako je niko ne bude koristio, crni dud će i dalje rađati dudinje, ali neće biti nikoga da ih obere, čak će i meni, koji se nisam rodio niti odrastao pod ovim krovom, biti teško da se od svega ovoga rastanem, a tvom ocu pogotovo, Dolazićemo često ovde, Da, u vikendicu, kao što on podrugljivo reče, Ima li drugog rešenja, upita Marta, da odustaneš od posla u Centru i pridružiš nam se u grnčarnici, da praviš posuđe koje nikome ne treba, ili figurice koje će uskoro izgubiti prođu, Pošto stvari tako stoje, ja nemam drugog izbora osim da radim kao čuvar u Centru, Što si tražio, to si dobio, Nekada sam mislio da to tražim, A sada, U poslednje vreme sam od tvog oca naučio nešto što nisam znao, možda nisi primetila, ali moram da te obavestim da je čovek za koga si udata mnogo stariji nego što izgleda, Ništa mi time novo nisi rekao, imala sam tu čast da budem svedok starenja, reče Marta uz osmeh. Ali se odmah zatim uozbilji, Ako ćemo pravo, srce mi se steže pri pomisli da ćemo morati sve ovo da napustimo, reče. Sedeli su ispod crnog duda jedno pored drugog, na jednoj od dasaka za sušenje, posmatrali su kuću, grnčarnicu koja se na nju naslanjala, a kad bi malo skrenuli pogled, ugledali bi kroz lišće otvorena vrata furune, jutro je bilo lepo, sunčano, ali sveže, možda se menja vreme. Bilo im je lepo, uprkos seti, bili su skoro srećni, ali s prisenkom melanholije koju sreća često sa sobom nosi, ali onda Marsal naglo ustade sa daske za sušenje i uzviknu, Jao umalo da zaboravim na moje roditelje, moramo da razgovaramo s njima, kladim se u šta hoćeš da će opet da kažu da treba oni da žive u Centru, a ne tvoj otac, U mom prisustvu to najverovatnije neće reći, to je pitanje vaspitanja, takta, Nadam se da je tako, nadam se da si u pravu.
Nije bio. Kada je Siprijano Algor, pri povratku iz Centra, prolazio kroz selo na putu za kuću, video je ćerku i zeta kako peške idu ka kući. On ju je zagrlio oko ramena i činilo se da je teši. Siprijano Algor zaustavi furgon, Upadajte, reče, nije oterao Ašada na zadnje sedište jer je znao da njih dvoje žele da sednu zajedno. Marta je brisala suze dok joj je Marsal govorio, Nemoj da se nerviraš, znaš kakvi su, da sam mogao da pretpostavim da tako nešto može da se desi ne bih te ni poveo, Šta se desilo, upita Siprijano Algor, Isto što i prošli put, rekli su da hoće da žive u Centru, da su to zaslužili više nego bilo ko drugi, da je došlo vreme da i oni malo uživaju u životu, uopšte ih nije doticalo to što je Marta bila tu, stvarno su se poneli kao bednici, izvinjavam se u njihovo ime. Ovog puta Siprijano Algor se nije ponudio da se menja s njima, nije hteo da sipa so na ranu, samo je upitao, I kako se to na kraju završilo, Rekao sam im da je stan koji mi je dodeljen praktično dovoljan samo za bračni par s jednim detetom, i da eventualno može da se nategne da tu živi još jedan član porodice, ako može da se smesti u prostoriju koja je zamišljena kao ostava, ali nikako dve osobe, jer naprosto tamo ne bi mogle da stanu, A šta su oni na to rekli, Pitali su šta će biti ako dobijemo još neko dete, a ja sam im odgovorio, i stvarno je tako, da će nam u tom slučaju Centar dodeliti veći stan, na šta su oni pitali zašto to ne može odmah da se uradi, ako čuvarevi roditelji već žele da žive s njim, A šta si im ti na to odgovorio, Rekao sam im da je sada kasno za to, jer postoje pravila, rokovi koji moraju da se poštuju, ali da bi kasnije možda i moglo nešto da se učini, Da li su prihvatili tu priču, Ne verujem, ali sve u svemu ta mogućnost da bi kroz izvesno vreme nešto moglo da se učini malo im je popravila raspoloženje, Do naredne prilike, Da, to se može videti po tome što nisu propustili da kažu da nisu oni krivi što ta procedura nije pokrenuta na vreme, Roditelji ti nisu nimalo naivni, Pogotovo mama, u suštini je ova bitka mnogo više njena nego njegova, ona je uvek bila tvrd orah. Marta je prestala da plače, A kako si ti, bilo je pitanje koje je postavio Siprijano Algor, Ponižena i postiđena, prvo sam bila ponižena što sam morala da slušam svađu u kojoj sam ja bila nesumnjivi krivac, ali u koju nisam mogla da se mešam, a sada zbog svega osećam stid, Ne razumem baš najbolje šta hoćeš da kažeš, Hteli mi to ili ne, oni imaju isto prava kao i mi, mi smo razlog zašto oni ne mogu da se presele u Centar, Ne mi, već ja, prekide je Marsal, ja ne želim da živim sa svojim roditeljima, ti i tvoj otac nemate nikakve veze s tim, Ali mi smo saučesnici u počinjenoj nepravdi, Znam da bi neko ko posmatra sa strane mogao da mi zameri zbog takve odluke, ali ja sam smišljeno i namerno sve uradio kako sam uradio da bih izbegao probleme, ako ja ne želim da živim sa sopstvenim roditeljima, još manje želim da ih moja žena i dete trpe, ljubav sjedinjuje, ali ne sve, a vrlo lako može da se desi da je ono što je jednima razlog za sjedinjenje drugima razlog za razjedinjenje, A kako možeš da budeš siguran da ćemo se mi lepo slagati, upita Siprijano Algor, Postoji samo jedan razlog zašto sam srećan što nisam vaš sin, odgovori Marsal, Da li mogu da pogodim koji, To je lako, Jer da jesi ne bi mogao da se oženiš Martom, Upravo tako, pogodili ste. Obojica se nasmejaše. A Marta reče, Nadam se da je do sada moje dete mudro odlučilo da se rodi kao ćerka, Zašto, upita Marsal, Zato što jadna majka neće imati snage da se sama i bez ičije pomoći bori sa tim savezom oca i dede. Ponovo se nasmejaše, sreća da Marsalovi roditelji nisu bili u blizini, pomislili bi da se Algorovi smeju na njihov račun, da su im toliko zaludeli sina da se podsmeva onima koji su mu život dali. Već su i poslednje seoske kuće ostale iza njih. Ašado je zalajao od zadovoljstva kada je na vrhu uzvišenja ugledao krov grnčarnice, crni dud, gornji deo jednog od bočnih zidova peći. Kažu znalci da je za razvoj duha veoma važno putovati, međutim, ne treba biti nikakav intelektualni lučonosac da bi se shvatilo da duhovi, ma koliko voleli da putuju, moraju ponekad da se vrate kući jer samo u njoj mogu da dobiju i sačuvaju koliko-toliko zadovoljavajuću ideju o sebi samima. Marta reče, Pričamo ovde o porodičnim neslaganjima, stidu, poniženjima, taštinama, jednoličnim i sitnim ambicijama, a nismo se ni na trenutak setili ove jadne zverke koja i ne pomišlja da za deset dana već neće biti s nama. Ja jesam, reče Marsal. Siprijano Algor ništa ne reče. Sklonio je desnu ruku sa volana i pomazio kuče po glavi kao neko dete. Kada se furgon zaustavio ispred nadstrešnice za drva, Marta prva izađe, Idem da skuvam ručak, reče. Ašado nije čekao da mu otvore vrata s njegove strane, provukao se između sedišta, preskočio preko Marsalovih nogu i odjurio prema peći da bi što pre olakšao bešiku. Marsal reče, Sad kad smo ostali sami, recite mi kako je prošla isporuka robe, Sve po starom, kao i obično, popunio sam formulare, istovario kutije, prebrojali su ih, službenik koji je primao robu pregledao je lutke, jednu po jednu i nije našao nijednu falinku, nijedna nije bila naprsla, niti im je boja bila oštećena, odlično si ih upakovao, I to je sve, Zašto pitaš, Od juče imam utisak da nešto krijete, Rekao sam ti kako je bilo, ništa nisam prećutao, Ne mislim ja sada na isporuku robe, nego imam taj utisak još od kada ste došli po mene u Centar, Na šta onda misliš, Ne znam, čekam da mi vi objasnite, recimo one zagonetne aluzije u sinoćnjem razgovoru za vreme večere. Siprijano Algor ništa nije odgovorio, lupkao je prstima po volanu, kao da se premišlja, kao da igra par-nepar, pa da vidi šta da odgovori. Najzad reče, Hajde sa mnom. Izađe iz furgona i zajedno s Marsalom pođe prema peći. Već je bio spustio ruku na jednu od reza na vratima peći, ali se zaustavio na trenutak i zamolio, Marti da nisi rekao ni reči o ovome što ćeš čuti, Obećavam, Ni jednu jedinu reč, Već sam obećao. Siprijano Algor otvori vrata od peći. Na svetlosti dana najednom su se pokazale uredno poređane figurice, slepe od mraka, maločas, slepe od svetlosti, sada. Siprijano Algor reče, Moguće je, čak vrlo verovatno, da ovih trista figura neće nikada ni izaći odavde, Otkud sad pa to, upita Marsal, Služba za nabavke je rešila da sprovede anketu da bi ispitala zainteresovanost mušterija, lutke koje sam im danas isporučio poslužiće im za to, Anketa zbog tamo nekih glinenih lutaka, upita Marsal, Tako mi je objasnio jedan od šefovih zamenika, Onaj što vas je uzeo na zub, Ne, jedan drugi, onaj što deluje simpatično, nasmejan, onaj što s ljudima razgovara kao da su mu prirasli za srce. Marsal malo razmisli pa reče, Uostalom, potpuno je svejedno, ionako ćemo za desetak dana već živeti u Centru, Zar stvarno misliš da je svejedno, da nema veze, upita tast, Vidite, ako rezultat ankete bude pozitivan, imaćemo još vremena da dovršimo ove lutke i isporučimo ih, a što se ostatka narudžbine tiče, logično je da će automatski biti otkazana zbog činjenice da je grnčarnica prestala da radi, A ako rezultat bude negativan, Iskreno govoreći, možda bi mi to bilo i draže, da se i vi i Marta poštedite posla. Siprijano Algor pažljivo zatvori vrata od furune i reče, Zaboravljaš na neke činjenice, možda i beznačajne, Koje, Zaboravljaš na udarac koji čovek pretrpi kad vidi da odbijaju plod njegovog rada, zaboravljaš da bismo, da nije selidbe u Centar, koja se podudarila sa ovim dešavanjima, bili u istom nebranom grožđu kao i onda kad su prestali da nam otkupljuju posuđe, a samim tim bez i makar zaludne nade da bi šačica smešnih glinenih lutaka mogla da nas spase, Moramo da raspolažemo onim što imamo, a ne onim što bi moglo biti a i ne mora, Dobra ti je ta filozofija mirenja sa sudbinom, Žao mi je što nisam sposoban za više domete, Ni ja ne dobacujem visoko, ali rođen sam s ovom glavom koja pati od neizlečive bolesti da se brine upravo o onome što će se desiti ili što bi moglo da se desi, I šta ste postigli tom brigom, upita Marsal, U pravu si, ništa, kao što si me lepo podsetio da moramo da raspolažemo onim što imamo, da ne možemo živeti od fantazija šta bi bilo kad bi bilo. Kada je obavio svoju fiziološku potrebu i protegao ukočene noge po dvorištu, Ašado je prišao mašući repom, što je bio uobičajeni znak zadovoljstva i privrženosti, ali ovoga puta, budući da se bližilo vreme ručku, odjednom je osetio drugu fiziološku potrebu. Siprijano Algor ga počeška iza uveta, Moramo da sačekamo da nas Marta pozove, mladiću, nije pristojno da pas jede pre gazde, mora se poštovati hijerarhija, reče. Zatim reče Marsalu, kao da mu je u tom trenutku sinula ideja, Naložiću peć danas, Rekli ste da ćete to uraditi tek sutra, kada se vratite iz Centra, Razmislio sam u međuvremenu, tako ću imati čime da se bavim dok se vas dvoje odmarate, ili, ako vam se više sviđa, da sednete u furgon i malo se provozate, verovatno posle seobe nećete baš brzo poželeti da izađete iz svoje nove kuće, a pogotovo ne da obilazite ove krajeve, Da li ćemo dolaziti ovamo ili ne, i kada, o tome ćemo kasnije, a ja hoću da vas pitam da li zaista verujete da sam ja takav čovek da se vozikam s Martom, a vas ostavim samog da ložite peć, Mogu ja to i sam, Naravno da možete, ali ja bih, ako nemate ništa protiv, takođe želeo da učestvujem u ovom poslednjem pečenju, ako je zaista poslednje, Počećemo odmah posle ručka, ako si baš navalio, Dogovoreno, Samo molim te ne zaboravi, ne pominji anketu, Budite bez brige. Sa psom koji je išao za njima uputiše se ka kući, i dok su prilazili pojavi se Marta na kuhinjskim vratima, Baš sam izašla da vas zovem, reče, ručak je spreman, Prvo ću da dam keru da jede, mora da mu se na putu otvorio apetit, reče otac, Njegova hrana je ovde, pokaza Marta, Siprijano Algor dohvati šerpicu i reče, Dođi ovamo, Ašado, sreća tvoja što nisi čovek, da jesi, već bi ti bila sumnjiva nežnost i pažnja koju ti u poslednje vreme ukazujemo. Ašadova činija bila je, kao i obično, pored kućice, i Siprijano Algor se tamo i uputio. Preručio je sadržaj šerpice u čanče i zadržao se na trenutak gledajući psa kako jede. U kuhinji je Marsal rekao Marti, Upalićemo peć posle ručka, Zar danas, začudi se Marta, Tvoj otac nije hteo da odlaže, Nigde ne žurimo, imamo još tri slobodna dana, Ima on svoje razloge, I kao i obično, ti razlozi su samo njemu znani. Marsal je smatrao da je bolje da ne odgovori, jer kad ne znamo šta da kažemo, bolje je da držimo jezik za zubima. Ubrzo zatim Siprijano Algor je ušao u kuhinju. Jelo je već bilo na stolu, Marta je služila. Uskoro će otac reći, Danas ćemo založiti peć, a Marta će odgovoriti, Znam, Marsal mi je već rekao.
Ovim i nekim drugim rečima već smo ovde ponovili da su svi protekli dani bili dani uoči narednih dana i svi budući dani će isto to biti. Biti ponovo dan uoči, barem na sat vremena, neostvariva je želja svakog juče koje je prošlo i svakog danas koje protiče. Nijednom danu nije pošlo za rukom da zauvek ostane dan uoči. Još juče su Siprijano Algor i Marsal Gašo ložili peć, neko ko bi tuda slučajno prošao i nije upućen u ono što se dešava, lako bi mogao da pomisli, ubeđen da je u pravu, Evo njih ponovo, ceo će im život proći u tome, i eno ih u furgonu na čijim stranicama još uvek piše Grnčarnica, na putu ka gradu i Centru, a i Marta je sa njima, sedi pored vozača, ovoga puta to je njen muž. Siprijano Algor sedi sam na zadnjem sedištu, Ašado nije pošao, ostao je da čuva kuću. Rano je jutro, sunce još nije izašlo, Zeleni pojas će se uskoro pojaviti, a za njim i Industrijski, a zatim sirotinjsko naselje, potom ničija zemlja, a onda gradilište na periferiji i naposletku grad, široka avenija i najzad Centar. Kojim god putem da se krene, stiže se do Centra. Nijedan od putnika u furgonu neće prozboriti ni reč tokom puta. Osobe koje su tako pričljive poput ovih, kao da sada nemaju šta da kažu jedna drugoj. U stvari, jasno je da nema svrhe pričati, gubiti vreme i trošiti pljuvačku na govoranciju, rečenice, reči i slogove kad je svima jasno da svi misle isto. Kad bi Marsal, na primer, rekao, Idemo u Centar da vidimo stan u koji ćemo se preseliti, Marta bi odgovorila, Kakva slučajnost, i ja sam na to mislila, pa čak i ako bi se Siprijano Algor usprotivio, Ali ja nisam, ja neću ulaziti, nameravam da ostanem napolju da čekam, ma koliko ton njegovog glasa zvučao ubedljivo, ne bi trebalo ozbiljno da ga shvatimo, Siprijano Algor ima šezdeset četiri godine, odavno je prerastao dečije durenje, a ima još da poživi dok ne stigne u godine staračkog durenja. Ono što Siprijano Algor zaista misli, to je da mu ne preostaje ništa drugo nego da prati ćerku i zeta, da što ljubaznije reaguje na njihove opaske, da im kaže svoje mišljenje ako mu ga zatraže, jednom rečju, kao što se govorilo u starim romanima i dramama, da ispije čašu žuči do taloga. Zahvaljujući tome što je tek svanulo, Marsal je uspeo da se parkira na svega dvestotinak metara od Centra, kad se budu preselili, biće sasvim druga priča, službenici obezbeđenja imaju pravo na korišćenje šest kvadratnih metara garaže. Stigli smo, reče Marsal bez ikakve potrebe kada je povukao ručnu kočnicu. Centar se nije video iz ulice gde su se zaustavili, ali se pojavio pred njima čim su zašli za ugao. Slučaj je udesio da su izbili baš na onu stranu, deo, fasadu, kraj, krilo u kojem žive stanari. Prizor nikome od njih nije predstavljao novinu, ali postoji ogromna razlika između pogleda ravnodušnog posmatrača i onog koji će svakog časa da nam kaže, Dva od onih prozora su naša, Samo dva, upita Marta, Ne treba da se žalimo, ima stanova koji imaju samo jedan prozor, reče Marsal, a da ne govorimo o onima koji gledaju prema unutrašnjosti, Unutrašnjosti čega, Unutrašnjosti Centra, naravno, Hoćeš da kažeš da ima stanova čiji prozori gledaju samo na unutrašnjost Centra, Samo da znaš da ima ljudi koji to više vole, misle da je pogled odande neuporedivo prijatniji, raznolikiji i zabavniji, dok se s ulične strane vide uvek isti krovovi i isto nebo, Kako god bilo, oni koji žive u tim stanovima uvek će moći da vide samo sprat Centra koji se nalazi naspram njihovog, primeti Siprijano Algor, ali samo zato da ne bi pomislili da ga se taj razgovor ne tiče, Spratovi na kojima se nalaze prodavnice veoma su visoki, prostrani i široki, čuo sam da ljudima nikad nije dosadno da ih posmatraju, naročito onim starijim, Nikad nisam ni primetila te prozore, požuri Marta da kaže da bi preduhitrila očekivan očev komentar o zabavi koja priliči starcima, Kamuflirani su, reče Marsal. Hodali su duž krila zgrade na kojem se nalazio ulaz za radnike obezbeđenja, Siprijano Algor je išao dva neodlučna koraka iza, kao da ga vuče neka nevidljiva nit. Imam tremu, reče Marta tiho, da je otac ne čuje, Videćeš kako će sve biti lakše kada se preselimo ovamo, samo da se malo naviknemo, reče Marsal, takođe tiho. Malo kasnije, Marta upita, već prirodnim glasom, Na kojem spratu je naš stan, Na trideset četvrtom, Tako visoko, Ima još četrnaest spratova iznad nas, Ptica u kavezu okačenom kraj prozora na toj visini pomislila bi da je slobodna, Ovi prozori se ne otvaraju, Zašto, Zato što je vazduh klimatizovan, Naravno. Stigli su do ulaza. Marsal je ušao prvi, pozdravio se sa dvojicom dežurnih čuvara, i uzgred reče, Ovo je moja žena, moj tast, i otvori klizna vrata koja su vodila u Centar. Uđoše u lift, Idemo po ključ, reče Marsal. Izađoše na drugom spratu, prođoše dugim i uzanim hodnikom, sivih zidova, s nizom vrata s jedne i sa druge strane. Marsal otvori jedna od njih. Ovde je moja služba, reče. Pozdravi kolege i ponovo predstavi, Ovo je moja žena, moj tast, zatim dodade, Došli smo da vidimo stan. Priđe jednom ormančetu na kojem je pisalo njegovo ime, otvori ga, uze svežanj ključeva i reče Marti, Evo ih. Zatim uđoše u drugi lift. Ima dve brzine, objasni Marsal, krenućemo onom sporijom. Pritisnu odgovarajuće dugme, a zatim dugme na kojem je stajao broj dvadeset, Idemo prvo na dvadeseti sprat da biste mogli da uživate u pogledu, reče. Zadnja strana lifta je bila u staklu. Lift se lagano penjao, a nizali su se spratovi, galerije, prodavnice, stepenište, pokretene stepenice, odmorišta, kafei, restorani, platoi sa stolovima i stolicama, bioskopi i pozorišta, diskoteke, ogromni televizijski ekrani, bezbroj ukrasa, elektronske igrice, baloni, raznovrsne fontane, platforme, viseći vrtovi, natpisi, panoi, reklame, lutke za izloge, kabine za isprobavanje odeće, pročelje crkve, ulaz na plažu, tombola, kazino, teniski teren, fiskulturna sala, tobogani, zoološki vrt, pista za automobile na sudaranje, ciklorama, veštački vodopad, sve isključeno, sve tiho, i još prodavnica, i još galerija, i još izložnih lutaka, i još visećih vrtova, i stvari kojima verovatno niko ne zna ime, kao neko uspenje u raj. A čemu ova brzina služi, samo da bi se uživalo u pogledu, upita Siprijano Algor, Liftovi se koriste u ovoj brzini kao dodatno sredstvo nadzora, reče Marsal, Zar nisu za to dovoljni čuvari, kamere, detektori, i slične skalamerije, ponovo upita Siprijano Algor, Ovuda svakog dana prođe na desetine hiljada posetilaca, mora se brinuti o bezbednosti, odgovori Marsal, ovoga puta kao da pomalo gubi strpljenje, Tata, reče Marta, prestani da zakeraš, ako boga znaš, Ne brini, reče Marsal, mi se uvek razumemo, čak i kad ne izgleda tako. Lift se i dalje lagano peo. Osvetljenje na spratovima još uvek je bilo prigušeno, tu i tamo neko prođe, neki službenik koji je poranio po dužnosti ili po sopstvenoj volji, Centar će biti otvoren za potrošače najranije za sat vremena. Stanari koji rade u Centru nemaju razloga da žure, oni koji moraju da izađu ne prolaze kroz deo u kojem se nalaze prodavnice i zabavni sadržaji, iz svojih stanova silaze pravo u podzemnu garažu. Kada se lift zaustavio, Marsal pritisnu dugme za drugu brzinu i za nekoliko sekundi se nađoše na trideset četvrtom spratu. Dok su prolazili hodnikom koji je vodio u stambeni deo, Marsal objasni da ima liftova koji mogu da koriste samo stanari, a da su danas koristili ovaj zato što su morali da idu po ključeve. Od sada ključevi ostaju kod nas, naši su, reče. Suprotno onome što su Marta i otac očekivali, nije postojao samo jedan hodnik koji je delio stanove koji gledaju na ulicu od onih okrenutih prema unutrašnjosti. Postojala su, zapravo, dva hodnika, a između njih još jedan blok stanova, ali duplo veći od ostalih, što znači, ako ćemo da ulazimo u detalje, da stambeni deo Centra čine četiri niza paralelnih vertikala stanova, raspoređenih kao blokovi akumulatora ili košnice, u kojima se spoljne jedinice naslanjaju jedna na drugu, a unutrašnje se oslanjaju na konstrukciju poprečnih prolaza. Marta reče, Ovi ljudi ne vide svetlost dana kada su kod kuće, Oni koji žive okrenuti ka unutrašnjosti Centra takođe ne vide, odgovori Marsal, Ali ovi, kao što si rekao, uvek mogu da se zabave posmatrajući šta se dešava u Centru, dok su ovi ovde potpuno zatvoreni, život u ovim stanovima mora da nije nimalo prijatan, bez sunčeve svetlosti, i bez prirodnog vazduha, Ali već sam ti rekao da ima i onih koji vole tu da žive, osećaju se udobnije, bolje su opremljeni, da ti navedem samo jedan primer, svi imaju ultraljubičaste sijalice, filtere i osveživače vazduha, regulatore temperature i vlažnosti vazduha toliko precizne da i danju i noću tokom čitave godine održavaju stalnu vlažnost i temperaturu, Sreća, nije nam zapao jedan od tih stanova, ne znam da li bih dugo mogla u njemu da izdržim, reče Marta, Čuvari moraju da se zadovolje običnim stanom, koji ima prozore, Nikad mi nije bilo ni na kraj pameti da je najveća sreća i najveća privilegija koja me može zadesiti u životu da budem tast službenika obezbeđenja, reče Siprijano Algor. Stanovi su bili obeleženi kao sobe u hotelima, s tom razlikom što je između broja sprata i broja stana stajala crtica. Marsal gurnu ključ u bravu, otvori vrata i izmače se u stranu, Izvolite uđite, stigli smo kući, reče glasno, glumeći razdraganost koju zapravo nije osećao. Nisu bili ni zadovoljni ni uzbuđeni ovom novošću. Marta zastade na ulazu, zatim nesigurno kroči unutra, osvrte se oko sebe. Marsal i otac su ostali iza nje. Posle kratkog oklevanja, kao da se dvoumi šta bi bilo najprikladnije učiniti, uputila se prema najbližim vratima, provirila unutra i nastavila dalje. Njeno prvo upoznavanje stana bilo je takvo, obišla je na brzinu spavaću sobu, pa kupatilo, pa kuhinju, pa dnevnu sobu u kojoj je i trpezarija, i na kraju prostoriju koja je namenjena ocu, Nema mesta za dete, pomisli, a zatim, Dok je malo, može da bude sa nama, posle ćemo videti, verovatno će nas preseliti u drugi stan. Vratila se do ulaznih vrata, gde su je Marsal i Siprijano Algor čekali. Jesi već sve obišla, upita muž, Jesam, I kako ti se sviđa, Meni deluje lepo, Verovatno si primetila da je sav nameštaj nov, sve je novo, kao što sam ti rekao, a kako se vama čini, tata, Ne mogu ništa da kažem dok ne vidim, Pa uđi onda, ja ću ti pokazati stan. Moglo se primetiti da je napeta, nervozna, da ne liči na sebe, hvalila je na sva usta svaku prostoriju, Ovde je bračna spavaća soba, ovde je kuhinja, ovde je kupatilo, ovde je dnevni boravak s trpezarijom, ovde je udobna i prostrana soba u kojoj će moj dragi tata spavati, uživati u zasluženom odmoru, jedino nema mesta za devojčicu kad malo poraste, ali dok raste i ne poraste naći će se već neko rešenje. Ne sviđa ti se, upita je Marsal, To će sad biti naša kuća, ne vredi sad da raspravljamo da li nam se sviđa mnogo, malo, ili nam se uopšte ne sviđa, kao da se igramo voli me, ne voli me. Marsal pogleda u tasta kao da traži podršku, ne reče ništa, samo ga pogleda u oči, Ruku na srce, ovo ovde uopšte ne izgleda loše, reče Siprijano Algor, sve je novo, nameštaj je kvalitetan, sigurno nije mogao da bude kao naš, sada se tako pravi, u svetlim tonovima, a ne kao onaj kod nas u kući, koji izgleda kao da je izašao iz furune, a što se ostalog tiče, navići ćemo se, čovek se na sve navikne. Marta je upitno slušala očevu praznu priču, razvukla je usne u osmeh i ponovo krenula da razgleda stan, ovoga puta pažljivije, otvarala je i zatvarala fioke i ormane, da vidi čega sve ima u njima. Marsal se jednim migom zahvali tastu, zatim pogleda na sat i objavi, Uskoro moram da se javim na posao. Marta se javi iz stana, Neću još dugo, evo me idem, to su prednosti malih stanova, čovek može veoma tiho da ispusti uzdah koji je u sebi nosio i odmah zatim će neko s drugog kraja stana da ga prozove, Uzdahnuo si, nemoj da se praviš lud. I onda se još neko žali na čuvare, video-kamere, detektore i ostalu skalameriju. Obilazak stana je završen, i ako je suditi po izrazu lica s kojim su ušli i izrazu s kojim su izašli, izgleda da se isplatilo, iako nemamo nameru da otkrivamo tajne koje su čuvali u sebi. Spustili su se pravo s trideset četvrtog sprata u prizemlje, jer je Marsal morao da ih isprati do izlaza zato što Marta i njen otac još nisu imali propusnice stanara. Samo što su se vrata lifta za njima zatvorila, Siprijano Algor reče, Imam neki čudan osećaj, kao da mi pod bridi pod nogama. Zastade, naćuli uši, i dodade, A čak mi se čini da čujem nešto što mi liči na zvuk kopačice, To i jesu kopačice, reče Marsal, ubrzavajući korak, rade neprestano po šest sati na smenu, ali prilično duboko ispod površine, Izvode neke radove, upita Siprijano Algor, Da, priča se da će postaviti nove hladnjače i verovatno još nešto, možda nove parkinge, ovde se stalno nešto radi, Centar se svakodnevno širi čak i kad se to ne vidi, ako se ne širi u stranu, raste u visinu, a ako ne raste u visinu, onda se spušta u dubinu, Pretpostavljam da uskoro, kada sve dođe na svoje mesto, više nećemo moći da čujemo buku mašina, reče Marta, Uz muziku, reklame preko razglasa, žagora ljudskih razgovora, pokretnih stepenica koje neprestano idu gore-dole, nećemo ih ni osetiti. Stigli su do izlaza. Marsal reče da će se javiti čim bude nekih novosti, da u međuvremenu treba pripremati selidbu, odvojiti samo ono što je najpotrebnije. Sada kada ste videli prostor kojim raspolažemo, jasno vam je da nema puno mesta za previše stvari. Bili su već na ulici, a kada je trebalo da se pozdrave, Marta je još dodala, U stvari, kao i da se ne selimo, kuća i grnčarnica i dalje će biti naše, ono što odande možemo preneti je zanemarljivo, kao da skidamo jednu odeću da bismo obukli drugu, kao neka vrsta maskenbala, Da, primeti otac, tako izgleda na prvi pogled, ali nasuprot ustaljenom verovanju koje se bez razmišljanja izgovara, da odelo ne čini čoveka, to nije sasvim tačno, odelo ipak govori o čoveku, možda se to ne može odmah videti, ali samo treba malo vremena. Doviđenja, doviđenja, reče Marsal dok se opraštao od žene poljupcem, možete usput da filozofirate do mile volje. Marta i otac se uputiše ka furgonu. Na fasadi Centra, iznad njihovih glava, ugledaše novi džinovski natpis na kojem je pisalo, PRODALI BISMO VAM SVE ONO ŠTO VAM TREBA, ALI BISMO VIŠE VOLELI DA VAMA TREBA ONO ŠTO VAM MI NUDIMO.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 11:06 am

Pećina - Jose Saramago 1313938046_29018_www.nevsepic.com.ua

U povratku kući, ili, kao što je Marta rekla da bi napravila razliku, kući sa grnčarnicom, otac i kći, uprkos Marsalovom polušeretskom, polunežnom pokušaju da ih razgali, razmenili su jedva poneku reč, iako bi svakom bilo jasno da su, s obzirom na okolnosti, mnogo razmišljali. Ali da se ne bismo zaletali, na osnovu prenagljenih pretpostavki, ili na osnovu proizvoljnih zaključaka, ili, još gore, na osnovu pukih nagađanja, ono o čemu su razmišljali, ne bi bilo, u principu, ako uzmemo u obzir brzinu i lakomislenost s kojom se tako olako nipodaštavaju najdublje tajne koje ljudi u srcu nose, ne bi bilo, kao što smo rekli, nemoguće, ali, pošto će te misli, pre ili kasnije, morati da se pretvore u dela, ili u reči koje će voditi delima, radije smo se opredelili da nastavimo dalje našu pripovest i mirno sačekamo da se misli izraze rečima i delima. Što se prve misli tiče, nismo morali dugo da čekamo. Otac i kći su ćutke ručali, što znači da su im navirale i nove misli, dok ona napokon nije rešila da prekine tišinu, Ona tvoja ideja da damo sebi tri slobodna dana bila je odlična, i mada je za svaku pohvalu, u tom trenutku je bila potpuno opravdana, ali je Marsalovo unapređenje sve preokrenulo, vidiš da nam je ostalo svega nedelju dana da se pripremimo za seobu i obojimo onih trista već ispečenih lutaka koje stoje u peći, jer barem njih moramo da isporučimo, I ja sam se setio naše lutkarije, ali sam došao do potpuno drugačijeg zaključka, Ne razumem, Centar sada raspolaže sa trista lutaka, što je za sada dovoljno, keramičke lutke nisu igrice za kompjuter ili magnetne narukvice, ljudi se neće otimati o njih i vikati hoću mog eskima, hoću mog bradatog asirca, hoću moju bolničarku, Dobro, i meni je jasno da se mušterije u Centru neće potući zbog mandarina, ili zbog lude, ili pajaca, ali to ne znači da ne treba da završimo posao, Naravno da ne, međutim, mislim da ne treba da trčimo pred rudu, Ponovo te podsećam da imamo samo nedelju dana za sve, Nisam to zaboravio, Pa onda, Onda kao što si i sama rekla na izlasku iz Centra, u suštini selidbe kao i da neće biti, kuća s grnčarnicom, kako si je nazvala, nalazi se ovde, a kako kuća, tako i grnčarnica, Poznato je da si veliki ljubitelj zagonetki, Nisam ja ljubitelj zagonetki, ja volim kada je sve čisto i jasno, Dobro, svejedno, ne voliš zagonetke, ali si zagonetan, tako da bih ti bila veoma zahvalna kad bi mi objasnio na šta ciljaš, Ciljam upravo na trenutak u kojem se već sada nalazimo, na mesto gde ćemo ostati još nedelju dana a nadam se i mnogo duže, Molim te nemoj da se igraš s mojim strpljenjem, Ja tebe molim da shvatiš da je to prosto kao dva i dva, U tvojoj glavi dva i dva su uvek bili pet ili tri, ili bilo koji broj, samo ne četiri, Kajaćeš se, Sumnjam, Zamisli onda da ne obojimo lutke, da se preselimo u Centar i ostavimo ih ovde u peći, Evo zamislila sam, Život u Centru, kao što nam je Marsal vrlo jasno i glasno predstavio, nije izgnanstvo, ne žive tamo kao u zatvoru, mogu da izađu kad god im se prohte, da čitav dan provedu u gradu ili na selu i da se uveče vrate. Siprijano Algor načini pauzu i radoznalo pogleda ćerku znajući da će joj uskoro sve biti jasno. Tako i bi, Marta reče s osmehom, Evo povlačim reč, ipak su u tvojoj glavi ponekad dva i dva četiri, Rekao sam ti da je prosto, Doći ćemo da završimo posao kad bude potrebno, i tako nećemo morati da otkazujemo porudžbinu šest stotina figurica koje još treba da napravimo, samo treba još da se dogovorimo sa Centrom oko rokova isporuke koji odgovaraju i njima i nama, Baš tako. Ćerka zapljeska rukama, otac se zahvali na aplauzu. I još nešto, reče Marta, najednom ispunjena poletom pri pomisli na sijaset mogućnosti koje će im se otvoriti, pod pretpostavkom da Centar neće izgubiti interesovanje za lutke, možemo da nastavimo s proizvodnjom, nećemo morati da zatvorimo grnčarnicu, Baš tako, A ne moramo da pravimo samo lutke, možda nam u međuvremenu i nešto drugo padne na pamet što će njima odgovarati, ili da dodamo još neke figurice pored ovih šest koje već imamo, Tako je. Dok su otac i kći s uživanjem zamišljali svetlu budućnost koja nam još jednom dokazuje da đavo ipak ponekad spava, iskoristićemo tu pauzu da bismo razmotrili stvarnu vrednost i stvarno značenje toka misli jednog i drugog, ta dva razmišljanja koja su se, nakon dužeg ćutanja, najzad izrazila. Upozorimo unapred, međutim, da neće biti moguće doći do zaključka, makar i privremenog, kao što su uostalom svi zaključci, ako najpre ne prihvatimo početnu premisu koja će sigurno zapanjiti one rigidne i pravoverne duše, ali koja se time ne dovodi u pitanje, dakle premisu da je, vrlo često, izražena misao gurnuta napred, da se tako izrazimo, od strane druge misli koja je smatrala da ne treba da se ističe. Što se Siprijana Algora tiče, nije nimalo teško pogoditi da su neki od njegovih neobičnih postupaka motivisani brigama vezanim za ishod ankete i da je, shodno tome, podsetivši ćerku da će i kad se presele u Centar moći da dolaze i rade u grnčarnici, time je naprosto hteo da je odgovori od bojenja lutaka, da ne bi sutra ili prekosutra stigla vest od onog nasmejanog zamenika šefa ili njegovog vrhovnog komandanta da se narudžbina otkazuje, jer je hteo da je poštedi razočaranja što bi morala da ostavi nedovršen posao, ili čak i ako ga završi da od njega neće biti nikakve vajde. Više bi nas iznenadilo Martino ponašanje, njena nagla i donekle neprimerena radost zbog još neizvesne pretpostavke da će dolaziti u grnčarnicu da radi, kada ne bismo mogli da uspostavimo vezu između njenog ponašanja i misli koja ga je podstakla, misli koja ju je uporno pratila otkako je kročila u stan u Centru i za koju je samoj sebi obećala da je nikome neće poveriti, čak ni ocu, iako je sada tu pored nje, niti, zamislite, ni rođenom mužu, iako je toliko voli. Ono što je Marti prošlo kroz glavu i tu se ukorenilo dok je prelazila prag svog novog doma, na onom previsokom trideset četvrtom spratu sa svetlim nameštajem i dva vrtoglava prozora kojima nije smela ni da priđe, bila je pomisao da neće moći tamo da živi doveka, i u to nije nimalo sumnjala, kao da nije bilo nikakve sumnje da je žena čuvara Marsala Gaša i da u stomaku nosi ćerku. Ili sina. O tome je razmišljala celim putem do kuće sa grnčarnicom i kasnije dok je pripremala ručak i dok je, pošto nije bila gladna, mrljala po tanjiru, a ta misao je nije napustila ni kad je rekla ocu da pre nego što se presele u Centar imaju obavezu da završe figurice koje čekaju u peći. Završiti figurice značilo je obojiti ih, a to je upravo bio njen deo posla, kad bi joj barem barem ostavili još tri ili četiri dana da sedi ispod crnog duda, dok Ašado leži pored nje i osmehuje se otvorenih usta i isplaženog jezika. Kao da se radi o poslednjoj želji nekog osuđenika, to je bilo sve što joj treba, kad joj je najednom otac, jednom običnom rečju, otvorio vrata slobode, ipak će moći da dolazi iz Centra kad god poželi, da otvori vrata svoje kuće s ključem svoje kuće, da sve nađe na svom mestu kao što je ostavila, da uđe u grnčarnicu i proveri da li je glina dovoljno vlažna, zatim da sedne za točak, da uroni ruke u hladnu glinu, tek je sada shvatila koliko voli sva ta mesta, kao što bi drvo, da može, volelo svoje korenje koje ga hrani i podiže u visinu. Siprijano Algor je posmatrao ćerku, čitao je sa njenog lica kao iz otvorene knjige, i srce mu se stezalo zato što joj nije rekao pravu istinu i da nepovoljan ishod ankete može da znači da će Centar u potpunosti odustati od lutaka. Marta je ustala sa stolice, prišla mu da ga poljubi, zagrli, Šta li će biti kroz nekoliko dana, pomisli Siprijano Algor, uzvraćajući joj nežnost, ali reči koje je izgovorio bile su druge, bile su one uobičajene, Kao što su naši stari manje-više verovali, dokle god smo živi, ima nade. Pomirljiv ton kojim je izgovorio ove reči možda bi pokolebao Martu da ona nije bila toliko obuzeta svojim radosnim iščekivanjima. Uživajmo onda u ta naša tri slobodna dana, reče Siprijano Algor, dobrano smo ih zaslužili, nikome ih nismo ukrali, a onda ćemo početi da se spremamo za seobu, Za početak idi malo odremaj, reče Marta, juče čitav bogovetni dan nisi stao radeći oko peći, danas si morao sabajle da ustaneš, čak i jedan otac kao što je ovaj moj mora nekad da se odmori, a što se selidbe tiče, o tom potom, sve ćemo stići, o tome se brine domaćica. Siprijano Algor se povukao u svoju sobu, svukao se laganim i umornim pokretima, ali ne samo od fizičkog umora i opružio se na krevet i odahnuo duboko. Nije dugo ostao u tom položaju. Podigao je glavu na jastuk i pogledao oko sebe kao da se prvi put obreo u toj sobi i sad mora da je dobro upamti iz nekog nepoznatog razloga, kao da je to ujedno i poslednji put da tu boravi pa želi da sačuva u pamćenju onu fleku na zidu, onaj tračak svetlosti na podu, ženinu sliku na komodi. Napolju je Ašado zalajao kao da se neki neznanac penje ka kući, ali ubrzo je prestao, najverovatnije je tim lavežom samo odgovorio na lavež nekog psa iz komšiluka, ili je hteo samo da skrene pažnju na sebe, mora da je nanjušio u vazduhu nešto što nije mogao da shvati. Siprijano Algor zatvori oči ne bi li prizvao san, ali oči su želele nešto drugo. Nema ničeg tužnijeg, ničeg neutešno žalosnijeg od jednog starca koji plače.
Vest je stigla četvrtog dana. Vreme se promenilo, s vremena na vreme je tako pljuštala kiša da bi u tren oka preplavila dvorište i dobovala po listovima crnog duda kao hiljadu bubnjarskih palica. Marta je pravila spisak najnužnijih stvari koje treba da ponesu u stan, ali sve vreme su se u njoj borila dva protivrečna nagona, jedan koji joj je saopštavao pravu istinu, to jest, da selidba nije selidba ako nema šta da se preseli, a drugi ju je naprosto savetovao da ostavi sve tako kako jeste, Nikako ne zaboravi da ćeš ovde često dolaziti da radiš i da dišeš svež seoski vazduh. Što se Siprijana Algora tiče, da bi se iskobeljao iz lavirinta briga zbog kojih je svaki čas gledao na sat, uzeo je da čisti i riba grnčarnicu s kraja na kraj, ponovo odbijajući Martinu ponudu da mu pomogne, Meni će posle Marsal to da trlja na nos, reče.
Ašada su već pre izvesnog vremena poslali u kućicu pošto je usvinjio kuhinjski pod blatom koje je doneo na šapama nakon prvog izlaska između dva pljuska. Kiša nikada ne poplavi toliko da bi mu ušla u kućicu, ali za svaki slučaj, gazda ju je podigao na četiri cigle, pretvarajući obično pseće boravište u praistorijsku sojenicu. Bavio se time kada je zazvonio telefon. Marta se javila, u prvom trenutku, kada je začula glas s druge strane, Ovde Centar, pomislila je da Marsal zove, pomislila je da će da prebace vezu, ali čula je druge reči, Gospodin šef odeljenja za nabavke želi da razgovara sa gospodinom Siprijanom Algorom. U načelu, sekretarica uvek zna o čemu će šef da razgovara kada joj kaže nekoga da pozove, ali obična telefonistkinja nema pojma ni o čemu, zato se javlja onim bezličnim, ravnodušnim glasom, kao da ne pripada ovom svetu, u svakom slučaju, da ne budemo nepravedni, recimo da bi verovatno pustila koju suzu kada bi samo mogla da pretpostavi šta se desilo nakon što je ona mehanički rekla, Preuzmite vezu. Marta je prvo pomislila da šef službe nabavke zove da se žali zbog odugovlačenja sa isporukom preostalih trista figurica, a ko zna, možda i svih onih šest stotina koje još nisu ni počeli da prave, i kada je, pošto je telefonistkinji rekla, Samo malo, otrčala do grnčarnice da pozove oca, imala je nameru da mu na brzinu prebaci što nije nastavio s proizvodnjom čim je završio prvu seriju. Ali ugrizla se za jezik čim je videla promenu na očevom licu kada mu je rekla, Zove šef službe za nabavke, hoće da razgovara s tobom. Siprijano Algor je smatrao da ne treba da žuri, dovoljno je bilo što je čvrstim korakom krenuo ka sudnici u kojoj će mu biti izrečena presuda. Uzeo je slušalicu koju je ćerka bila ostavila na stolu, Siprijano Algor ovde, telefonistkinja reče, Dobro, povezaću vas, nastala je tišina, zatim tiho zujanje, krčanje, i napokon se s druge strane začuo zvonak i pun glas, Dobar dan, gospodine Siprijano Algor, Dobar dan, gospodine, Pretpostavljam da znate zašto vas danas zovem, Dobro pretpostavljate, samo nastavite, Imam ovde ispred sebe rezultate i zaključke ankete o vašim proizvodima, koju je jedan od zamenika šefa u odeljenju odlučio da sprovede uz moje odobrenje, I kakvi su ti rezultati, gospodine, upita Siprijano Algor, Žao mi je što moram da vam saopštim da nisu baš tako povoljni kao što smo se nadali, Ako je tako, onda nikome ne može biti više žao nego meni, Bojim se da se vaše učešće u životu našeg Centra završilo, Svakoga dana nešto počinje, ali pre ili kasnije svemu dođe kraj, Da li želite da vam pročitam rezultate, Više me zanimaju zaključci, oni su mi već poznati, Centar više neće otkupljivati naše figurice. Marta, koja je kao na iglama slušala svaku očevu reč, prinela je ruku ustima kao da je time htela da zaustavi jauk. Siprijano Algor joj dade znak da se smiri, dok je u isto vreme odgovarao na pitanje šefa službe za nabavke, Razumem vašu želju da stvari izvedemo na čistac, slažem se s onim što ste mi upravo rekli, da navođenje zaključaka bez prethodnog iznošenja razloga koji su do njih doveli može biti shvaćeno kao nevešti pokušaj da se prikrije proizvoljna odluka, što se naravno nikada, očigledno, ne može odnositi na Centar, Drago mi je što se slažete sa mnom, Kako i ne bih, gospodine, Zabeležite onda rezultate, Izvolite recite, Ciljna grupa u okviru koje smo sproveli ispitivanje izabrana je tako što smo isključili one osobe koje po godištu, društvenom statusu, obrazovanju i vaspitanju, kao i po nama poznatim potrošačkim navikama, za koje smo unapred mogli da pretpostavimo da ih takvi proizvodi ni u kom slučaju neće zanimati, hteo bih da napomenem da smo takvu odluku doneli, gospodine Algor, da vas ne bismo oštetili već na samom početku, Mnogo vam hvala, gospodine, Navešću vam samo jedan primer, da smo na primer izabrali pedeset mladića i devojaka koji prate modne trendove, budite sigurni, gospodine Algor, da niko od njih ne bi poželeo da ponese kući nijednu od vaših lutaka, ili čak i ako bi ih poneo, služile bi mu samo kao meta za pucanje, To mi je jasno, Izabrali smo po dvadeset i pet osoba oba pola, prosečnih primanja i zanimanja, osoba skromnog porekla, koje još nisu raskinule sa tradicijom, i u čijim kućama neki starinski predmet kao što je vaš proizvod ne bi previše odskakao, I uprkos svemu tome, Upravo tako, gospodine Algor, uprkos svemu tome rezultati su bili loši, Šta je, tu je, gospodine, Dvadeset muškaraca i deset žena rekli su da ne vole keramičke lutke, četiri žene su odgovorile da bi ih možda kupile samo da su malo veće, tri bi ih kupile da su malo manje, od pet preostalih muškaraca četvorica su rekla da su isuviše matori da bi kupovali igračke a peti se pobunio što tri lutke predstavljaju strance, a pritom još i egzotične, a što se tiče osam žena koje vam još nisam pomenuo, dve su rekle da su alergične na glinu, četiri su imale ružne uspomene vezane za tu vrstu predmeta, a samo su se poslednje dve zahvalile što im je Centar omogućio da besplatno ukrase kuću tako slatkim lutkicama, ali treba napomenuti da je reč o starijim osobama koje žive same, Rado bih da saznam imena i adresu tih gospođa da im se zahvalim, reče Siprijano Algor, Žao mi je, ali ne bih da otkrivam lične podatke ispitanika, to je strogo pravilo svake ankete ove vrste, mora se poštovati anonimnost odgovora, Možda biste barem mogli da mi kažete da li te osobe žive u Centru, Na koga mislite, na sve njih, upita šef službe za nabavke, Ne gospodine, samo ove dve koje su bile tako ljubazne da prihvate naše lutke, reče Siprijano Algor, Pošto se radi o podatku koji nje naročito bitan, pretpostavljam da se neću ogrešiti o pravila anketiranja ako vam kažem da te dve žene žive izvan Centra, u gradu, Mnogo vam hvala na toj informaciji, gospodine, Da li vam je to bilo od pomoći, Nažalost nije, gospodine, Zašto ste onda pitali, Zato što sam pomislio da bih ih možda mogao naći i lično zahvaliti, ali pošto žive u gradu to je neizvodljivo, A kad bi živele ovde, Kada ste mi na samom početku razgovora rekli da je moje učešće u životu Centra okončano, hteo sam da vas prekinem, Zašto, Zato što suprotno onome što mislite, i uprkos tome što više ne želite da imate posuđe i lutke ovog grnčara, moj život će i dalje biti vezan za Centar, Ne razumem, budite malo jasniji, Za pet-šest dana se selim u Centar, moj zet je unapređen u stalnog čuvara i ja ću živeti s njim i sa svojom ćerkom, Raduje me što to čujem i mogu samo da vam čestitam, ipak imate sreće, ne možete se požaliti, upravo ste dobili sve kada ste pomislili da ste sve izgubili, Ja se uopšte ne žalim, gospodine, Mislim da u ovom slučaju možemo reći da su čudni putevi Centrovi, ono što vam uzme na jednoj strani, na drugoj vam da, Ako se ne varam, to o čudnim putevima kaže se za Boga, primeti Siprijano Algor, U današnje vreme to vam praktično dođe na isto, mislim da ne preterujem kad kažem da je Centar, kao savršeni distributer materijalnih i duhovnih dobara, što i jeste, uspeo da sam po sebi, iz čiste potrebe, iako to pravovernicima može zvučati kao svetogrđe, preuzeo deo uloge božanskog, Zar se tamo dele i duhovna dobra, gospodine, Naravno, ne možete ni da zamislite u kojoj meri, čak i najljući protivnici Centra, doduše sve malobrojniji i sve pomirljiviji, uopšte ne žele da sagledaju duhovnu stranu naših delatnosti, kad je zapravo baš zahvaljujući njoj život miliona i miliona ljudi dobio novi smisao, ljudi koji su bili nesrećni, izgubljeni, nezaštićeni, a to nije bilo, sviđalo se to nama ili ne, verujte mi na reč, delo zlih sila, već uzvišenog duha, Naravno, gospodine, Baš mi je drago, gospodine Algor, što sam u vama našao nekoga s kim, čak i u neugodnim prilikama kao što je ova, uvek uživam u razgovoru o ovim ili drugim ozbiljnim temama kojima pridajem veliki značaj zbog njihove metafizičke dimenzije koja mi, na izvestan način, pomaže u mom poslu, nadam se da ćemo posle vašeg skorašnjeg preseljenja u Centar moći ponekad da se sretnemo i razmenimo ideje, I ja se nadam, gospodine, Doviđenja, Doviđenja. Siprijano Algor spusti slušalicu i pogleda ćerku. Marta je sedela s rukama spuštenim u krilo, kao da je najednom morala da poduhvati jedva vidljiv stomak. Neće više da naručuju, upita, Da, napravili su anketu među potrošačima i rezultati su loši, Neće ni onih trista što su u peći, Ne. Marta ustade i otide do dvorišnih vrata da posmatra kišu koja nije prestajala da pada i odande je, blago okrenuvši glavu, upitala, Znači nemaš više ništa da mi kažeš, Imam, odgovori otac, Onda reci, pretvorila sam se u uho. Siprijano Algor takođe priđe vratima i osloni se na dovratak, duboko udahnu, pa reče, Vest me nije zatekla, znao sam da je to moglo da se desi, jedan od zamenika šefa odeljenja mi je rekao da će sprovesti anketu o našim lutkama da bi ispitali tržište, a to je najverovatnije poteklo od samog šefa, Dakle, ova prethodna tri danas sam živela u zabludi, ti si me zamajavao, tata, maštala sam kako grnčarnica radi punom parom, zamišljala nas kako rano izjutra krećemo iz Centra, dolazimo ovamo da zasučemo rukave, da udahnemo miris gline, da radimo zajedno, da radim s Marsalom kada ima slobodne dane, Hteo sam da te poštedim patnje, Ali sada zbog tvoje dobronamernosti patim dvostruko više, nisi me poštedeo, Oprosti mi, I nemoj molim te da gubiš vreme tražeći od mene oproštaj, znaš vrlo dobro da ti je sve od mene unapred oprošteno, šta god da uradiš, Da je odluka bila drugačija, da je Centar odlučio da ipak otkupi naše lutke, nikada ne bi ni saznala da smo hodali po ivici, Sada više barem nema te neizvesnosti, to je surova stvarnost, Imamo kuću, možemo da dođemo kad god nam srce ište, Da, imamo kuću, kuću s pogledom na groblje, Kakvo sad pa groblje, Na grnčarnicu, na peć, na daske za sušenje, na nadstrešnicu za drva, eh, bilo pa prošlo, šta će ti veće groblje od ovoga, upita Marta na ivici plača. Otac joj spusti ruku na rame, Nemoj da plačeš, priznajem da sam pogrešio što ti nisam ranije rekao šta se dešava. Marta ne odgovori, podsećala je samu sebe da nema pravo da grdi oca, jer i ona ima tajnu koju čuva od muža, koju mu nikada neće poveriti, Kako ćeš sada, kada je izgubljena svaka nada, moći da živiš u onom stanu, pitala se. Ašado je izašao iz kućice, krupne kapi su se na njega slivale sa crnog duda, ali to mu nije smetalo. Šape su mu bile kaljave, dlaka mu se cedila i znao je da neće biti dočekan s dobrodošlicom. A ipak se baš o njemu vodio razgovor na dvorišnim vratima. Kada ga je ugledala kako je provirio, Marta je upitala, A šta ćemo s našim psom. Mirne duše, kao da se o tome već hiljadu puta razgovaralo, i da tu nema više šta da se doda, otac odgovori, Pitaću komšinicu Izauru Madrugu da li želi da ga uzme, Nisam sigurna da sam dobro čula, molim te ponovi, da li si zaista rekao da ćeš zamoliti komšinicu Izauru Madrugu da uzme Ašada, Odlično si čula, baš sam to rekao, Zar Izauru Madrugu, Kad već navaljuješ, ponoviću, da, Izauru Madrugu, a ti ćeš opet pitati, Zar Izauru Madrugu, i tako do prekosutra, Zapanjena sam, Šta si se toliko zapanjila kad si i ti htela njoj da ostaviš kuče, Nisam se zapanjila zbog osobe, već zbog toga što je tebi pala na pamet ta ideja, Nema nikoga drugog u selu, čak ni na belom svetu kome bih poverio Ašada, radije bih ga ubio. Ašado je nestrpljivo mahao repom i posmatrao ih iz daljine. Siprijano Algor se sagnu i pozva ga, Ašado, dođi ovamo. Pas se onako sav mokar otresao bacajući vodu na sve strane, kao da sme pred gazdu samo pristojan i doteran, zatim je potrčao i sledećeg časa je već oslanjao glavu na grudi Siprijana Algora toliko snažno kao da hoće da mu se uvuče pod kožu. Tada je Marta upitala oca, Da ne bi sve bilo tako savršeno, da se ne bi sve završilo sa Ašadom u tvom zagrljaju, reci mi da li si Marsalu rekao za anketu, Jesam, Ništa mi nije rekao, Iz istog razloga zbog kojeg ti ni ja nisam rekao. uǝpoq :ɐpɐɹqo Kada razgovor dođe do ove tačke, može se očekivati da će Marta uzvratiti, Pa stvarno, tata, ne mogu da verujem da si njemu rekao, a mene držao u mraku neznanja, ljudi obično tako reaguju, niko ne voli da ga ignorišu, da mu uskraćuju pravo da zna šta se dešava, međutim, negde tamo, s mene pa na uštap, ipak se nabasa na neki izuzetak u ovom čamotnom svetu ponavljanja, kako su mogli da ga nazovu i orfičari i pitagorejci i stoici i nepolatoničari da se nisu, zaneti pesničkim nadahnućem, opredelili za lepše i zvučnije ime večnog povratka. Marta se nije naljutila, nije napravila scenu, samo je rekla, Ljutila bih se da nisi rekao Marsalu. Siprijano Algor se oslobodi psa, naredi mu da se vrati u kućicu, i reče, I ćorava koka ubode zrno. Zagledali su se u kišu koja nije jenjavala, osluškivali su šaputanje crnog duda, a onda Marta upita, Šta bismo mogli da uradimo s onim lutkama što su još u peći, a otac odgovori, Ništa. Hladna, odsečna reč nije ostavila ni tračak sumnje, Siprijano Algor nije izgovorio, umesto nje, nijednu od onih uobičajenih fraza kojima u nameri da zvuče isključivo odrično, nije teško da sadrže dvostruku negaciju, što bi ih, po uvaženom mišljenju dičnih gramatičara, preobratilo u potvrdne, kao da se neka od tih fraza, na primer ova, Ne možemo ništa da učinimo, izlaže neprijatnosti da poriče samu sebe da bi naposletku imala značenje da ipak još uvek može nešto da se učini.
Marsal se javio posle večere, Zovem od kuće, reče, danas sam napustio spavaonicu za čuvare i noćas ću već spavati u našem krevetu, Baš lepo, biće ti udobnije, naravno, Da, a imam i neke vesti, Imamo ih i mi, reče Marta, Odakle onda da počnemo, od mojih ili od vaših, upita on, Bolje da počnemo od loših, a da one dobre, ako ih uopšte ima ostavimo za kraj, Moje nisu ni dobre ni loše, to su samo vesti, Onda ću ja da počnem, danas su nam javili iz Centra da neće otkupljivati lutke, sproveli su anketu i ishod je bio negativan. S druge strane nastade ćutanje. Marta je čekala. Zatim Marsal reče, Znao sam za tu anketu, Znam da si znao, tata mi je rekao, Strepeo sam da će ishod biti takav, Bio si u pravu, Da li se ljutiš što ti nisam rekao šta se dešava, Ne ljutim se ni na tebe ni na njega, tako je kako je, moramo da se potrudimo da prihvatimo stvari kakve jesu, najteže mi je palo što su mi se raspršili snovi o tome da ćemo i kada se preselimo u Centar i dalje moći da nastavimo da dolazimo i radimo u grnčarnici, To mi nikada nije ni palo na pamet, Nije ni meni, ta ideja se rodila u razgovoru s tatom, Ali on nije mogao da bude siguran da će lutke biti prihvaćene, Hteo je da me poštedi, kao i ti, a rezultat te iluzije bio je da sam ovih dana cvrkutala veselo kao ptičica, što znači da nije sve izgubljeno, uostalom nećemo uzalud žaliti za onim što je prošlo, bolje ti meni reci kakve vesti imaš da nam saopštiš, Odobrili su mi tri dana za seobu, uključujući i onaj slobodan dan, koji ovog puta pada u ponedeljak, što znači da ću izaći odavde u petak uveče, taksijem, nema smisla da tvoj otac dolazi po mene, sve ćemo spremiti u subotu, a u nedelju dižemo sidro, Ja sam već izdvojila sve što ćemo poneti, reče Marta rasejano. Ponovo nastade ćutanje. Nisi baš presrećna, upita Marsal, Ma jesam, srećna sam, odgovori Marta. Zatim ponovi, Jesam, baš sam srećna. Iz dvorišta se začu Ašadov lavež, mora da se neka senka pomerila u noći.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 11:07 am

Pećina - Jose Saramago 1313938043_40331_www.nevsepic.com.ua

Kamionet je bio natovaren, prozori i vrata grnčarnice i kuće već zatvoreni, trebalo je još samo, kako je Marsal rekao nekoliko dana ranije, podići sidro. Sav krut, napet u licu, delujući kao da je naglo ostario, Siprijano Algor pozva psa. Uprkos tegobnom prizvuku koji je pažljivo uho moglo u njemu razabrati, gazdin glas je popravio Ašadovo raspoloženje. Vrzmao se okolo, zbunjen, uznemiren, trčkarao je s kraja na kraj i njušio kofere i kutije koji su izneti pred kuću, glasno je lajao da privuče pažnju, dok je pred njim bio dokaz da ga predosećaj nije varao, nešto posebno i neobično se spremalo poslednjih dana, i sada je došao čas kada će sreća, ili sudbina, ili slučaj, ili nestalnost ljudske volje i prihvatanje sudbine, odlučiti o njegovom postojanju. Legao je kraj kućice, s glavom spuštenom na ispružene šape, i čekao. Kada je gazda rekao, Ašado, dođi, mislio je da ga zovu da se popne u furgon kao mnogo puta do tada, što bi bio znak da se ipak ništa nije promenilo u njegovom životu, da će današnji dan biti jednak jučerašnjem, o čemu mašta svaki pas. Začudio se kada su mu stavili povodac, to nisu činili kada se išlo na put, ali začuđenost se pretvorila u potpunu zbunjenost kada su mu mlada gazdarica i mladi gazda prišli i pomilovali ga po glavi, dok su istovremeno mumlali neke nerazumljive reči među kojima je njegovo ime Ašado odisalo nemirom, iako ono što su mu govorili nije bilo toliko loše, Svratićemo nekad da te vidimo. Blago povlačenje povoca dalo mu je na znanje da treba da krene za gazdom, situacija je iznova postala jasnija, furgon je bio za druge gazde, s ovim se ide peške u šetnju. Ipak, povodac ga je i dalje čudio, ali ipak je to bio detalj koji ne može imati značaja. Kada se domognu atara, gazda će ga pustiti da trči za bilo kakvim živinčetom koje mu se pojavi pred očima, pa makar se radilo i o najobičnijem gušterčiću. Jutro je sveže, nebo oblačno, ali ne preti kiša. Kada su stigli do puta, umesto da skrene levo, ka ataru, kao što je očekivao, gazda je skrenuo desno, dakle, ide se u selo. Tri puta je usput Ašado morao naglo da stane. Siprijano Algor hodao je kao što svi hodamo u ovakvim prilikama, kada se upustimo u dokonu raspravu s našim unutrašnjim bićem da li želimo ili ne želimo ono što je postalo jasno da želimo, zausti se neka nedovršena rečenica, naglo se zastane, žuri se kao da treba oca skinuti s vešala, opet se staje, na kraju bi se čak i najstrpljiviji i najverniji pas zapitao da nije možda zaslužio odlučnijeg gazdu. Ni na kraj pameti mu nije, međutim, koliko je kobna odluka koja ga tim putem vodi. Siprijano Algor već se nalazi ispred vrata Izaure Madruge, podiže ruku da pozvoni, okleva, iznova je podiže, u tom trenutku vrata se otvaraju kao da ga je očekivala, a nije bilo tako, Izaura Madruga je čula zvono i došla da vidi ko je. Dobar dan želim, gospođo Izaura, reče grnčar, Dobar vam dan, gospodine Algor, Izvinite što vas ometam ovde u vašem domu, ali hteo sam s vama o nečemu da popričam, da vas zamolim za veliku uslugu, Uđite, Možemo i ovde, ne moram da ulazim, Hajte molim vas, ulazite, manite se ceremonije, Da li i kuče može sa mnom, upita Siprijano Algor, šape su mu prljave, Ašado je skoro pa član porodice, stari smo prijatelji. Vrata se zatvoriše, pomrčina nevelike prostorije sklopi se nad njima. Izaura pokaza na jednu stolicu, sede i ona sama. Imam utisak da već znate šta me je kod vas dovelo, reče grnčar dok je polegao psa do svojih nogu, Može biti, Možda je moja ćerka s vama o tome razgovarala. O čemu, O Ašadu, Ne, nikada o Ašadu nismo pričale tako kako vi sada kažete, A kako ja to kažem, Tako, da smo o njemu razgovarale, sigurno se Ašado spominjao i to ne jedared, ali nikada razgovor nije bio o njemu. Siprijano Algor obori pogled, Želim da vas zamolim da brinete o Ašadu dok budem odsutan, Odlazite, upita Izaura, Odlazim, a kao što pretpostavljate ne možemo da povedemo psa, u Centru životinje nisu dozvoljene, Čuvaću ga, Znam da ćete ga paziti kao da je vaš, Paziću ga i bolje nego da je moj, jer je vaš. Siprijano Algor nesvesno, verovatno da bi smirio nerve, skide psu povodac. Mislim da bi trebalo da vam se izvinim, reče, Zašto, Zato što nisam uvek bio pristojan prema vama, Moja su sećanja drugačija, na primer ono popodne kada sam vas srela na groblju, razgovor o dršci koja je otpala s krčaga, vaša poseta kada ste došli samo da biste mi doneli novi krčag, Da, ali docnije sam se loše poneo, ispao sam prost, i to ne samo jedanput ili dvaput, To nije bilo bitno, Jeste, To što ste ovde upravo dokazuje da nije, Prestaje da bude, Da, prestaje da bude. Napolju su se verovatno navukli crni oblaci, jer je pomrčina u kući postala još gušća, normalno bi bilo da Izaura sada ustane sa stolice i ode da upali svetlo. Međutim, ona to ne čini, ne zato što joj je svejedno ili iz nekog drugog nedokučivog razloga, već naprosto zato što nije primetila da jedva razaznaje crte lica Siprijana Algora koji sedi tu pred njom, nadohvat ruke samo ako bi se malo nagnula. Da li krčag i dalje dobro služi, da li je voda iz njega još uvek sveža, upita Siprijano Algor, Kao i prvog dana, odgovori Izaura, i upravo u tom trenutku primeti koliko je u kući mračno, Trebalo bi da upalim svetlo, reče samoj sebi, ali ne ustade. Nikada joj niko nije rekao da su mnoge sudbine doživele zaokret zbog tako jednostavnih radnji kao što je paljenje ili gašenja svetla, bilo da se radi o staroj uljanoj lampi, sveći, ili petrolejki, ili o nekoj modernijoj lampi, ispravno je pomisliti da se treba odmah podići s mesta, jer tako nalaže pristojnost, ali telo se nećkalo, nije se pokretalo, odbijalo je da se povinuje naređenju koje je stizalo iz glave. To je bila pomrčina koja je nedostajala Siprijanu Algoru da se usudi najzad da izjavi, Dragi ste mi, Izaura, i ona odgovori glasom koji je delovao bolno, I to mi kažete baš na dan kada odlazite, Bilo je beskorisno reći ranije, kao što je, uostalom, i sada, Ali ste ipak rekli, Ovo je bila poslednja prilika, primite to kao oproštaj, Zašto, Nemam ništa da vam pružim, moj soj izumire, nemam budućnost, nemam čak ni sadašnjost, Sadašnjost imate, ovaj čas, ovu prostoriju, svoju ćerku i zeta koji vas odvode, ovog psa koji vam leži kod nogu, Ali ne ovu ženu, Niste pitali, Neću ni da pitam, Zašto, Ponavljam, zato što nemam šta da vam pružim, Ako je ovo što ste maločas rekli bilo svesno i iskreno, imate ljubav, Ljubav nije kuća, ni odeća, ni hrana, Ali hrana, odeća i kuća, sami za sebe, nisu ljubav, Hajde da se ne igramo rečima, jedan muškarac neće zaprositi ženu ako nema načina da zaradi za život, Da li je to vaš slučaj, upita Izaura, Dobro znate da jeste, grnčarnica je zatvorena a ja ne znam ništa drugo da radim, Ali živećete zetu na grbači, Nema mi druge, Tako možete da živite i od onoga što vaša žena zaradi, Koliko dugo bi ljubav u tom slučaju trajala, upita Siprijano Algor, Nisam radila dok sam bila udata, moj muž me je izdržavao, Niko u tome nije video ništa loše, takvi su bili običaji, ali stavite muškarca u takvu situaciju i recite mi šta će se kasnije desiti, Da li bi ljubav morala onda na silu da umre zbog toga, upita Izaura, da li ljubav prestaje zbog tako jednostavnih razloga, Nisam u prilici da vam odgovorim, nemam dovoljno iskustva. Ašado se tiho podiže, po njegovom mišljenju ova kurtoazna poseta se previše odužila, hteo je da se vrati u kućicu, crnom dudu, klupi za razmišljanje. Siprijano Algor reče, Moram da idem, čekaju me, Tek tako ćemo da se rastanemo, upita Izaura, Svratićemo neki put da vidimo kako je Ašado, da li kuća još stoji, ovo nije zbogom zauvek. Ponovo je zakačio povodac i predao ga Izauri u ruke, Evo ostavljam vam ga, to je samo pas, ali, nikada nećemo saznati koje je ontološke razloge Siprijano Algor planirao da iznese nakon veznika koji je ostao da visi u vazduhu, jer se njegova desna ruka, ona koja je držala kraj povoca izgubila ili dozvolila da se nađe u rukama Izaure Madruge, te žene koju nije želeo da pusti u svoju sadašnjost i koja mu je, uprkos tome, sada govorila, Volim vas, Siprijano, znate da vas mnogo volim. Povodac je skliznuo na pod, čim je osetio slobodu Ašado se udalji da onjuši jedan prag, kada se nemalo zatim osvrnuo shvatio je da je poseta skrenula s puta, da onaj zagrljaj više nije bio kurtoazan, kao ni ovi poljupci, ni ovo isprekidano disanje, ni ove reči koje, iako iz sasvim različitog razloga, takođe ne uspevaju da budu izgovorene do kraja. Siprijano Algor i Izaura su se podigli, ona je plakala od sreće i bola, on je mrmljao, Vratiću se, vratiću se, zaista je šteta što se ulazna vrata sada širom ne otvore da bi komšiluk mogao da vidi i razglasi kako između Eštudiozove udovice i starog grnčara postoji istinska, a sada i izjavljena ljubav. Glasom koji je donekle povratio svoju uobičajenu boju, Siprijano Algor ponovi, Vratiću se, vratiću se, mora da postoji rešenje za nas, Jedino rešenje je da ostaneš, reče Izaura, Vrlo dobro znaš da ne mogu, Čekaćemo te ovde, Ašado i ja. Pas nije shvatao zašto žena drži njegov povodac u trenutku kada sve troje idu ka vratima, što je očigledan znak da će on i gazda najzad da pođu, nije shvatao razlog zašto povodac nije u rukama onog koji mu ga je, po datom mu pravu, stavio. Panika ga je obuzimala od creva do grla, ali, istovremeno, počeo je sav da se trese od uzbuđenja proisteklog iz namere koju mu je instinkt odjednom nametnuo, da se jednim snažnim trzajem oslobodi kada se vrata otvore i, zatim, trijumfalno, tamo napolju sačeka gazdu da mu dođe u susret. Vrata su se otvorila tek nakon još zagrljaja i još poljubaca, još nejasno prošaptanih reči, međutim, žena ga je čvrsto držala, dok je govorila, Ti ostaješ, ti ostaješ, jezik je čudna rabota, isti glagol koji nije uspevao da zadrži Siprijana Algora bio je onaj koji sada nije dozvoljavao Ašadu da pobegne. Vrata se zatvoriše, odvojivši psa od svog gospodara, ali, i osećanja su čudna rabota, teskoba izazvana napuštanjem kod jednog nije mogla, barem ne u ovom trenutku, da očekuje sažaljenje ni saosećanje u upropaštenoj sreći drugog. Nije daleko dan kada ćemo saznati kako je Ašado proveo život u svojoj novoj kući, da li mu je bilo lako ili mukotrpno da se navikne na svoju novu gazdaricu, da li su mu pažnja i bezgranična ljubav koje mu je ponudila bili dovoljni da zaboravi tugu nastalu zato što je nepravedno napušten. Ovoga časa moramo da sledimo Siprijana Algora, ništa više od toga, da ga sledimo, idemo za njim, pratimo njegov mesečarski hod. Tek da možemo da razmišljamo kako je moguće da se u jednoj osobi mogu sresti tako suprotstavljena osećanja, u datom slučaju koji posmatramo, najveća radost i najgore razočaranje, da bismo kasnije otkrili ili skovali onaj jedinstveni naziv kojim će se opisivati to posebno osećanje proisteklo iz ovog spoja, radi se o zadatku koji je u prošlosti mnogo puta bio preduziman i u svakom od tih pokušaja rešenje je izmicalo, kao horizont koji neumorno beži, toliko da nije stigao ni do praga vrata neizrecivosti koja čekaju da to više ne budu. Ljudsko izražavanje rečima još uvek ne uspeva, a verovatno nikada i neće uspeti, da upozna, prepozna i saopšti sve što ljudsko biće može da iskusi i oseti. Ima onih koji tvrde da se glavni uzrok ove veoma ozbiljne poteškoće nalazi u činjenici da su ljudi u svojoj osnovi sačinjeni od gline, koja je, kako nam enciklopedije predusretljivo objašnjavaju, sedimentarna stena nastala taloženjem, sačinjena od majušnih delova minerala, veličine jednake dvesta pedeset šestom delu milimetra. Sve do danas, uprkos raznoraznim pokušajima jezika i govora, ovome se nije našlo imena.
Utom je Siprijano Algor stigao do kraja ulice, okrenuo se ka putu koji je delio selo napola i, nit normalnim hodom, nit vukući se, nit trčeći, nit leteći, kao da sanja da želi da se oslobodi samog sebe i da se stalno sudara sa sopstvenim telom, stigao je do vrha uzvišenja gde su ga u furgonu čekali zet i ćerka. Nebo je, ranije, delovalo kao da nije raspoloženo da kvasi zemlju, ali sada je počela da promiče neka neodlučna, nehajna kiša, koja možda nije rešena da potraje, ali koja je jačala čežnjivo raspoloženje ovih ljudi koji su bili na okret točka od napuštanja dragih im mesta, čak je i Marsal osećao da mu se stomak steže od uzbuđenja. Siprijano Algor uđe u furgon, sede pored vozača, na mesto koje mu je namenjeno, i reče, Idemo. Nije više izustio ni reč dok nisu stigli do Centra, dok nisu ušli u lift koji ih je s koferima i paketima odneo na trideset i četvrti sprat, dok nisu otvorili vrata od stana, dok Marsal nije uzviknuo, Eto nas, tek tada je otvorio usta da bi izgovorio nešto malo uredno poređanih zvukova, međutim, nije uspeo da iscedi ništa svoje, ograničio se samo na ponavljanje, uz sitan retorički umetak, zetove rečenice, Stvarno, eto nas. S druge strane, Marta i Marsal jedva da su nešto prozborili tokom puta. Jedine reči vredne zabeleške u ovoj priči, a i to će biti površno, na sasvim slučajan način, jer se u njima pominju osobe za koje smo samo čuli, bile su one kada je furgon prolazio ispred kuće Marsalovih roditelja, Da li si im javio da idemo danas, upita Marta, Da, prekjuče, kada sam se vraćao iz Centra, svratio sam na brzinu, čekao me je taksi, Nećeš da staneš, upita ona opet, Umoran sam od rasprava, sit sam ih i presit, Ali ipak, Sećaš li se kako su se ponašali kada smo ih zajedno posetili, sigurno ne želiš da se to ponovi, reče Marsal, Šteta, bilo kako bilo, oni su tvoji roditelji, Ta je uzrečica vrlo zanimljiva, Koja, Bilo kako bilo, Tako se kaže, Upravo tako, reči koje na prvi pogled ne deluju kao ništa više do ukras rečenice bez kojeg se svakako može, a koje nas na kraju ispune strahom kada o njima razmislimo i shvatimo na šta ciljaju, Bilo kako bilo, reče Marta, jeste drugi, prikriveni način da se kaže da nema pomoći, šta god da uradimo, jer tako već mora biti, ili, naprosto, pomirljivost, što je jaka reč, Na kraju krajeva, uvek ćemo morati da živimo s roditeljima kakve imamo, reče Marsal, S tim da ne smemo da zaboravimo da će neko morati da živi s roditeljima kakvi ćemo mi biti, zaključi Marta. Tada Marsal pogleda udesno i reče, uz osmeh, Naravno da ovaj razgovor o roditeljima i zabludeloj deci nema nikakve veze s vama, ali Siprijano Algor ne odgovori, već je samo jedva primetno klimnuo glavom. Sedeći iza muža, Marta je oca videla iz poluprofila. Šta li se desilo kod Izaure, pomisli, sigurno nije samo otišao tamo, ostavio Ašada i otišao, koliko se zadržao, sigurno su nešto više rekli jedno drugom, šta bih dala da znam kakve planove kuje, lice mu deluje mirno, ali u isto vreme to je lice nekoga ko nije sasvim prisutan, nekoga ko je izbegao opasnost te i dalje ne veruje da je ostao živ. Saznala bi mnogo više kada bi mogla oca da vidi spreda, tada bi možda rekla, Znam te suze koje ne ističu i utapaju se u očima, znam tu srećnu bol, tu vrstu bolne sreće, to biti a ne biti, to imati a nemati, to hteti a ne moći. Ali još je bilo rano da bi Siprijano Algor mogao da joj odgovori. Izašli su iz sela, ostavivši iza sebe tri urušene kuće, sada su prelazili most preko tamne i smrdljive reke. Tamo, ispred, usred polja, gde se videla skupina stabala, sakriveno grmljem i drugim rastinjem, nalazi se arheološko blago grnčarnice Siprijana Algora. Svako bi rekao da je prošlo deset hiljada godina od kada su tamo istovareni poslednji ostaci neke drevne civilizacije.
Kada je onog jutra koje je sledilo posle slobodnog dana Marsal sišao s trideset četvrtog sprata da se javi na posao čuvara koji je sada bio i stanar, stan je bio spremljen, čist, sređen, sa stvarima donesenim iz druge kuće na svojim mestima i u iščekivanju da se i stanari, bez otpora, uklope u enterijer. Neće biti lako, čovek nije stvar koju stavite negde i ona tu ostane, čovek se kreće, razmišlja, pita, sumnja, istražuje, želi da sazna, i ako je istina da, silom navike pomirljivosti, počne, pre ili kasnije, da izgleda da se ponaša kao stvar, ne treba misliti da će ta pokornost, u svim slučajevima, biti večna. Prvi zadatak koji stoji pred novim stanarima, sa izuzetkom Marsala Gaša koji će nastaviti sa svojim poznatim i ustaljenim poslom nadgledanja bezbednosti osoba i dobara institucionalno ili povremeno vezanim za Centar, prvi zadatak, rekosmo, biće da nađu zadovoljavajući odgovor na pitanje, A šta sada da radim. Marta na svojim plećima nosi upravljanje domaćinstvom, kada joj za to dođe vreme podizaće dete, i to će joj biti više nego dovoljno da je zaokupi tokom mnogo sati danju i nekoliko sati noću. Međutim, osim što su ljudi, kako je gore već spomenuto, bića koja delaju, takođe i bića koja misle, ne treba da nas iznenadi ako ona sebe usred nekog posla koji joj je već oduzeo sat vremena i verovatno će još više, upita, A šta sada da radim. U svakom slučaju, Siprijano Algor je onaj koji je u najgorem položaju, onom da pogleda u svoje šake i da zna da ničemu ne služe, onom da pogleda na sat i da zna da će čas koji dolazi biti isti kao ovaj u kojem se nalazi, onom da pomisli na sutrašnji dan i da zna da će biti zaludan kao i današnji. Siprijano Algor nije klinac, da može da provede dan ispružen na krevetu koji jedva staje u njegovu premalu sobu, da misli na Izauru Madrugu, da ponavlja reči koje su jedno drugom rekli, da iznova proživljava, ako se uopšte mogu tako ambiciozno nazvati nematerijalne radnje pamćenja, poljupce i zagrljaje koje su razmenili. Sigurno ima onih koji će pomisliti da je najbolji lek za boljku Siprijana Algora da se odmah spusti do garaže, sedne u furgon i ode da poseti Izauru Madrugu, koja, više nego sigurno, prolazi, tamo daleko, kroz ista uzbuđenja tela i duha, i da za jednog čoveka koji se nalazi u njegovoj situaciji i za koga život više ne čuva zanatske i umetničke uspehe prve ili druge kategorije, imati ženu koju voli i koja mu je priznala uzajamna osećanja, jeste vrhunac blagoslovenosti i sreće. Takvi ne poznaju Siprijana Algora. Baš kao što nam je već rekao da muškarac neće zaprositi ženu ako ne može da joj obezbedi ni najosnovnije, sada bi nam rekao da on nije čovek koji će da se okoristi o povoljne okolnosti i koji će da se ponaša kao da ima neko tobože pravo na korist koja proizilazi iz te prilike, mada bi se to moglo pravdati i osobinama i vrlinama koje ga krase, i koju zaslužuje samo zato što je muškarac i zato što je svoju mušku pažnju i žudnju usmerio ka jednoj ženi. Drugim rečima, iskrenijim i neposrednijim, ono na šta Siprijano Algor nije spreman, makar ga to koštalo svih muka i gorčina usamljenosti, jeste da sebi da ulogu čoveka koji povremeno posećuje svoju ljubljenu i odande se vraća bez većih emotivnih uspomena od onih koje izazove jedno popodne ili noć provedena u mrdanju tela i razmrdavanju osećanja, ostavljajući na izlazu rasejani poljubac na licu na kojem su se izgubili tragovi šminke, i, u ovom konkretnom slučaju koji nas zanima, milujući po glavi jednog psa, uz reči, Vidimo se opet, Ašado. Ipak, Siprijano Algor ima dve mogućnosti da se izvuče iz zatvora u koji se stan najednom pretvorio, a da pritom ne mislimo na obično i kratkotrajno poboljšanje koje bi ponekad bilo izazvano odlaskom do prozora i posmatranjem neba iza stakla. Prva mogućnost je grad, to jest, Siprijano Algor, koji je čitav život proveo u beznačajnom seocetu koje jedva da smo upoznali i koji grad poznaje samo onoliko koliko je video u prolazu, mogao bi sada da troši vreme u šetnjama, lutanjima, da proluftira pero, ovo je figurativan i karikaturalan idiom koji verovatno dolazi iz prošlih vremena, kada su plemići i gospoda s dvora koristili pera na šeširima i sa njima izlazili da se proluftiraju. Takođe mu na raspolaganju stoje javni parkovi i vrtovi grada u kojima se tokom popodneva okupljaju vremešni muškarci, muškarci koji imaju tipične pokrete penzionera i nezaposlenih, što su dva različita načina da se kaže isto. Mogao bi da im se pridruži i združi s njima, i da zdušno zaigra karte čak do sumraka, dok više ne bude mogao svojim kratkovidim očima da razluči da li se radi o crvenim ili crnim znacima. Tražiće revanš, ako izgubi, daće ga, ako pobedi, pravila u parku su jednostavna i brzo se uče. Druga mogućnost, koja se podrazumeva, upravo je Centar u kojem živi. Poznat mu je, očigledno, odranije, u svakom slučaju slabije nego grad, jer nikada nije uspeo da zapamti kojim putem je išao kada je ovde dolazio, uvek s ćerkom, da nešto kupe. Sada je Centar, moglo bi se reći, čitav njegov, poslužen mu je na tacni zvuka i svetlosti, može po njemu da lunja koliko god mu duša ište, da se časti lakom muzikom i prijatnim glasovima. Da su, kada su dolazili da razgledaju stan, išli liftom koji se nalazi na suprotnoj strani, bili bi u prilici da uživaju, tokom laganog penjanja, osim u novim galerijama, prodavnicama, pokretnim stepenicama, tačkama okupljanja, kafeima i restoranima, u drugim atrakcijama koje po zanimljivosti i atraktivnosti nisu zaostajale od prvih, kao što su ringišpil s konjima, ringišpil s raketama poput onih koje lete u svemir, centar za najmlađe, centar za treće doba, tunel ljubavi, viseći most, voz duhova, astrološka ordinacija, kladionica, streljana, teren za golf, luksuzna bolnica, još jedna manje luksuzna kuglana, salon za bilijar, stolovi za stoni fudbal, džinovska mapa, tajna vrata, još jedna na kojima piše, Isprobajte prirodne senzacije, kišu, vetar i sneg po želji, kineski zid, tadž mahal, egipatska piramida, hram iz karnaka, otvoren akvadukt kojim voda teče dvadeset četiri sata dnevno, manastir u mafri, toranj kleriguš, fjord, letnje nebo po kojem plove beli oblaci, jezero, prava palma, kostur tiranosaurusa, tiranosaurus koji izgleda kao da je živ, himalaji sa svojim everestom, reka amazon s indijancima, kameni splav, isus sa korkovada, trojanski konj, električna stolica, streljački vod, anđeo koji duva u trubu, satelit za komunikaciju, kometa, galaksija, veliki patuljak, mali džin, uostalom, spisak atrakcija je toliko dugačak da ni osamdeset dokonih godina ne bi bilo dovoljno da se u svemu u potpunosti uživa, tačno da se osoba rodi u Centru i nikada ne izađe u spoljni svet.
Pošto je posmatranje grada i njegovih krovova s prozora eliminisano zbog očiglednog nedostatka atraktivnosti, i pošto su otpali parkovi i vrtovi zato što Siprijano Algor još nije dostigao duševno stanje koje bi se moglo opisati kao tiha jeza ili potpuna zgađenost, pošto su stavljene u stranu, iz jakih razloga već iznetih ovde, izazovne ali problematične posete Izauri Madrugi koje bi donele samo privremeno sentimentalno i fizičko olakšanje, Martinom ocu nije ostalo ništa drugo, osim ako nije želeo da ostatak života provede u zevanju i, figurativno, udaranju glavom u zidove svoje unutrašnje tamnice, nego da se baci na otkrivanje i sistematsko istraživanje predivnog ostrva na koje su ga doveli nakon brodoloma. Svakog jutra, dakle, odmah nakon doručka, Siprijano Algor dobaci ćerki na brzinu jedno Doviđenja, i, kao neko ko ide na posao, nekada ode nagore do poslednjeg sprata, drugi put opet nadole do prizemlja, koristeći liftove, shodno svojim osmatračkim potrebama, čas najvećom brzinom, čas najmanjom, napredujući kroz hodnike i prolaze, prolazeći kroz salone, obilazeći ogromne i složene nizove vitrina, izloga, rafova i gondola svega što postoji za jelo i piće, oblačenje i obuvanje, kosu i kožu, nokte i dlake, za ono gore i ono dole, za kačenje oko vrata, za kačenje na uši, za stavljanje na prste, za zveckanje oko zgloba, za činjenje i raščinjavanje, za šivenje i paranje, za farbanje i brisanje, za povećavanje i smanjivanje, za zgušnjavanje i razređivanje, za širenje i skupljanje, za punjenje i pražnjenje, i navesti sve ovo isto je što i ne reći ništa, jer ne bi dovoljno bilo ni osamdeset dokonih godina da se pročita i prouči katalog Centra sa svojih pedeset i pet tomova od hiljadu i petsto strana svaki, formata A četiri. Siprijana Algora, očigledno, ne zanima izložena roba, naime, kupovina nije njegova odgovornost niti dužnost, za to ima ko novac zarađuje, to jest, zet, i ko njime kasnije upravlja, rukovodi i ulaže ga, to jest, ćerka. On je onaj koji dokono lunja, zastajkuje tu i tamo, pita čuvara za pravac, međutim, nikada Marsala, tačno da se s njim i sudari, da se ne bi videlo da su rod, i, pre svega, koristi najvredniju i zavidnu prednost onih koji žive u Centru, a to je da mogu besplatno ili po sniženim cenama da uživaju u raznim atrakcijama koje se nude mušterijama. O tim atrakcijama smo već sačinili dva jasna i svedena izveštaja, prvi o onome što se vidi iz lifta s ove strane, drugi o onome što bi moglo da se vidi iz lifta s one strane, međutim, da bismo ipak zadržali objektivnost i disciplinu u informisanju, setićemo se da, kako u jednom slučaju tako i u drugom, nikada nismo otišli dalje od trideset četvrtog sprata. Iznad ovog, kao što ćete se setiti, smešten je univerzum od još četrnaest. Kako se radi o relativno radoznaloj osobi, skoro da i ne mora da se kaže da su prvi koraci istraživanja Siprijana Algora bili u pravcu misterioznih tajnih vrata, koja su misteriozna ipak morala i da ostanu, jer, uprkos insistiranju na zvonu i nekoliko kucanja zglobovima prstiju, niko nije došao da otvori vrata i upita ga šta traži. Objašnjenja, opširna i potpuna, morao je da dâ jednom čuvaru koji mu je, privučen zvucima ili, još verovatnije, naveden slikom sa video-nadzora, prišao i pitao ko je i šta tamo traži. Siprijano Algor mu je objasnio da živi na trideset i četvrtom spratu i da mu je, dok je onuda prolazio, natpis na vratima privukao pažnju, Čista radoznalost, gospodine, čista radoznalost nekoga ko nema pametnija posla. Čuvar mu je tražio ličnu kartu, a zatim i identifikacionu karticu koju poseduju stanari, poredio je njegov lik s onima koji su se nalazili na karticama, pažljivo je ispitao otiske prstiju u dokumentima, i, za kraj, uzeo otisak istog prsta, koji je Siprijano Algor, nakon što je saslušao detaljno uputstvo, položio na nešto što bi trebalo da bude prenosni čitač za kompjuter koji je čuvar izvadio iz jedne torbe koju je nosio oko pojasa, dok je istovremeno govorio, Ne brinite, ovo su formalnosti, u svakom slučaju, prihvatite moj savet, nemojte se više pojavljivati ovde, mogli biste navući sebi komplikacije u životu, dovoljno je biti znatiželjan jedanput, kasnije ne vredi, nema ničeg tajnog iza ovih vrata, svojevremeno, da, bilo je, sada više ne, Ako je tako kako kažete, zašto ne skinete tablu, upita Siprijano Algor, Služi nam kao mamac da vidimo ko su radoznalci koji žive u Centru. Čuvar je sačekao da se Siprijano Algor udalji desetak metara, zatim ga je pratio dok nije naišao na jednog kolegu, na koga je, da bi izbegao da bude prepoznat, preneo zadatak, Šta je uradio, upita čuvar Marsal Gašo, krijući zabrinutost, Zvonio je na tajna vrata, Nije strašno, to se dešava po nekoliko puta dnevno, reče Marsal, s olakšanjem, Da, ali ljudi moraju da nauče da ne budu radoznali, da naširoko zaobilaze, da ne guraju nos gde im nije mesto, to je pitanje vremena i veštine, Ili snage, reče Marsal, nego da mi ne umakne, Ako primetiš nešto sumnjivo, obavesti me, da dodam u izveštaj, potpisaćemo ga obojica. Drugi čuvar ode, a Marsal, pošto je izdaleka pratio tastovo geganje na sledeća dva sprata, pustio ga je da slobodno nastavi. Preispitivao se šta je bolje, da li da razgovara s njim i savetuje ga da bude vrlo oprezan u svojim lutanjima po Centru, ili da se pravi da ne zna za mali incident i da se nada da se veći i ozbiljniji neće desiti. Tako je na kraju i odlučio, ali pošto mu je Siprijano Algor, uz večeru, ispričao, uz smeh, šta se desilo, nije imao drugog izbora nego da preuzme ulogu mentora i zamoli ga da svojim ponašanjem ne privlači bilo čiju pažnju, kako čuvara, tako i onih koji to nisu, To je jedini ispravan način ponašanja za nekoga ko živi ovde. Tada Siprijano Algor iz džepa izvadi list hartije, Prepisao sam ove rečenice s nekih natpisa, reče, nadam se da time nisam privukao pažnju nijednog špijuna ili posmatrača, I ja se nadam, reče Marsal neraspoloženo, Je li sumnjivo prepisivati rečenice koje su izložene da bi ih mušterije čitale, upita Siprijano Algor, Normalno je čitati ih, ne i prepisivati, a sve što nije normalno, u najmanju ruku deluje neuobičajeno. Marta, koja do tada nije učestvovala u razgovoru, zamoli oca, Hajde, pročitaj nam te rečenice. Siprijano Algor poravna papir na ploči stola i poče da čita, Budi hrabar, sanjaj. Pogleda ćerku i zeta, i pošto nisu delovali kao neko ko je raspoložen da komentariše, nastavi, Živela hrabrost da se sanja, ova je varijacija one prve, a sada ostale, prva, postanite delotvorni, druga, južna mora nadohvat vaše ruke bez izlaska iz kuće, treća, ovo nije vaša poslednja prilika, ali jeste najbolja, četvrta, mi stalno mislimo na vas, sada je red na vas da mislite na nas, peta, dovedite svoje prijatelje ako će da kupe, šesta, s nama nikada nećete poželeti da budete nešto drugo, sedma, vi ste naša najbolja mušterija, ali nemojte to da kažete svojim komšijama, Ta je bila napolju, na fasadi, reče Marsal, Sada je unutra, sigurno se dopala mušterijama, odgovori tast. Šta si još otkrio u toj tvojoj istraživačkoj avanturi, upita Marta, Zaspaćeš ako krenem da ti pričam, Uspavaj me onda, Najviše su me zabavile, poče Siprijano Algor, vremenske prilike, Šta je to, Probaj da pogodiš, Probaću, Uđeš u prijemnu salu, platiš kartu, meni su naplatili samo deset odsto, dali su mi popust od četrdeset pet odsto zato što sam stanar i još toliko zato što sam stariji od šezdeset godina, Izgleda da je fenomenalno biti stariji od šezdeset godina, reče Marta, Baš vala, što si stariji, više dobijaš, umreš bogat, I šta se posle desilo, upita Marsal nestrpljivo, Zar nikada tamo nisi ušao, začudi se tast, Znao sam da to postoji, ali nikad nisam ušao, nisam imao vremena, Onda nemaš pojma šta propuštaš, Ako ne ispričaš, odoh da legnem, zapreti Marta, Dobro, evo, pošto platiš i pošto ti daju kabanicu, kapu, gumene čizme i kišobran, sve u raznim bojama, možeš da uzmeš i sve crno, ali za to se dodatno plaća, prelaziš u jednu svlačionicu u kojoj ti glas iz zvučnika naređuje da nazuješ čizme, kabanicu i kapu, i zatim ulaziš u neku vrstu hodnika u kojem ljudi stoje u redu po četvoro, ali s dosta prostora između da bi mogli slobodno da se kreću, bilo nas je oko trideset, neki su bili po prvi put, kao ja, a neki su, koliko sam uspeo da procenim, dolazili s vremena na vreme, a barem petoro ih je bilo iskusnih, jednog sam i čuo kako kaže Ovo je ko droga, jednom probaš i ne možeš da staneš. I onda, upita Marta, Onda je počela da pada kiša, prvo pokoja kapljica, onda malo jače, svi smo otvorili kišobrane, i onda nam je glas iz zvučnika izdao naređenje da krenemo napred, to se ne može opisati, treba to doživeti, kiša je počela da pljušti kao iz kabla, onda je odjednom krenula vetrina, jedan nalet, drugi, neki kišobrani su se prevrnuli, kape su spale s glava, žene su vrištale da se ne bi smejale, muškarci se smejali da ne bi vrištali, a vetar sve jači, kao tajfun, ljudi proklizavaju, padaju, ustaju, opet padaju, kiša se pretvara u potop, utrošili smo dobrih deset minuta da pređemo po mom proračunu nekih dvadeset i pet ili trideset metara, I onda, upita Marta zevajući, Onda smo se vratili nazad i odmah je počeo da pada sneg, prvo pokoja pahulja koja je ličila na komadiće vate, onda sve gušće i gušće, padale su pred nama kao debela zavesa od koje smo jedva mogli da vidimo jedni druge, neki su i dalje držali otvorene kišobrane, što ih je samo još više ometalo, najzad smo stigli do svlačionice i tamo je bilo predivno sunce, Sunce u svlačionici, posumnja Marsal, U tom trenutku još nije bila svlačionica, već nešto kao livada, I to su bile vremenske prilike, upita Marta, Da, Nije to nešto što ne može da se vidi svakog dana tamo napolju, To sam baš i ja rekao dok smo vraćali opremu, ali bolje bi bilo da sam držao jezik za zubima, Zašto, Jedan od veterana me je pogledao s prezirom i rekao, Žao mi vas je, nikada nećete moći da razumete. Uz Marsalovu pomoć, Marta poče da rasklanja sto. Sutra ili prekosutra ću ići na plažu, najavi Siprijano Algor, E, tu sam već bio jednom, reče Marsal, I kako je tamo, Tropskog je tipa, veoma je vruće a voda je mlaka, A pesak, Nema peska, pod je od plastike koja ga imitira, izdaleka deluje kao pravi, Ali talasa naravno nema, E, tu se varate, ima tamo unutra neki mehanizam koji pravi talase iste kao na moru, Ma ne pričaj, Evo pričam, Šta sve čovek neće da izmisli, Da, reče Marsal, stvarno je tužno.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 11:08 am

Pećina - Jose Saramago 1313938031_28821_www.nevsepic.com.ua

Siprijano Algor ustade, napravi dva kruga po prostoriji, zatraži neku knjigu od ćerke i kada je ulazio u svoju sobu reče, Bio sam tamo dole, pod se više ne trese, i ne čuje se zvuk mašina za kopanje, a Marsal odgovori, Biće da su završili posao.
Marta je predložila mužu da prvi slobodan dan otkako su se preselili u Centar iskoriste da odu do stare kuće i uzmu neke stvari koje joj, kako reče, fale, U normalnim selidbama ponese se sve što ima u kući, ali to nije bio naš slučaj, uostalom, sigurna sam da ćemo morati tamo da idemo više puta, a na kraju krajeva i zabavno je, možemo da prenoćimo u našem krevetu i vratimo se sledećeg jutra, kao što si nekada radio. Marsal odgovori da mu se ne čini da je pametno da se dovedu u situaciju u kojoj neće znati gde zaista žive, Tvoj otac kao da želi da ostavi utisak da mu je vrlo zabavno da otkriva tajne Centra, ali znam ga ja, iza onog lica glava i dalje radi, Nije mi ni reč rekao šta se desilo kod Izaure, skroz se zatvorio, a to mu nikada nije bio običaj, obrni-okreni, čak i besan, čak i nepristojan, na kraju bi mi se uvek poverio, mislim da bi odlazak kući mogao da mu pomogne, sigurno bi želeo da vidi kako je Ašado, ponovo bi s njom razgovarao, Dobro, ako si tako zamislila, ići ćemo, ali zapamti ovo, ili živimo ovde, ili živimo u grnčarnici, praviti se da su oba mesta isto biće kao da ne živimo nigde, Možda će s nama tako morati da bude, Tako, kako, Da ne živimo nigde, Svim ljudima treba kuća, a mi tu nismo izuzetak, Kuća koju smo imali nam je oduzeta, I dalje je naša, Ali ne kao nekad, Ovo nam je sada kuća. Marta pogleda oko sebe i reče, Ne verujem da će ikada postati. Marsal slegnu ramenima, pomisli kako je ove Algorove teško shvatiti, ali da ih, uprkos tome, ni za šta na ovom svetu ne bi menjao. Hoćemo da kažemo tvom ocu, upita, Tek pred polazak, da se ne bi dugo jeo iznutra i trovao krv.
Siprijano Algor nije stigao da sazna da su ćerka i zet imali planove za njega. Slobodan dan Marsala Gaša bio je otkazan, a isto se desilo i kolegama iz smene. U apsolutnoj tajnosti, čuvarima koji žive u Centru, i samo njima, zato što ih smatraju najdostojnijima poverenja, saopšteno je da su radovi na izgradnji novih hladnjača otkrili, na nivou nula-pet, nešto što zahteva pažljivo i dugotrajno ispitivanje, Za sada je pristup lokaciji ograničen, reče komandant čuvarima, za nekoliko dana će mešovita ekipa stručnjaka početi tamo da radi, biće geologa, arheologa, sociologa, antropologa, stručnjaka za sudsku medicinu, ljudi iz marketinga, rekli su mi da će u grupi biti čak i dva filozofa, ne pitajte me zašto. Malo zastade, pređe pogledom preko stroja od dvadeset ljudi pred sobom, pa nastavi, Zabranjeno vam je da bilo kome pričate o ovome što sam vam upravo rekao, kao ni o onome što ćete u budućnosti saznati, a kada kažem bilo kome tako i mislim, ni ženi, ni deci, ni roditeljima, tražim od vas potpunu i opštu tajnost, je li jasno, Ra-zumem, odgovori stroj jednoglasno, Vrlo dobro, ulaz u špilju, zaboravio sam da vam kažem da se radi o špilji, biće čuvan i danju i noću, neprekidno, u četvorosatnim smenama, na ovoj tabli možete videti u kojoj ste smeni, sada je pet po podne, u šest počinjemo. Jedan od čuvara podiže ruku, hteo je da zna, ako je moguće, kada je špilja otkrivena i ko ju je do sada čuvao, Odgovornost za bezbednost, reče, postaje naša od šest sati, stoga niko ne može da nas tereti za neku nepravilnost koja se ranije desila, Ulaz u špilju je pronađen jutros dok su ručno iznosili zemlju, radovi su prekinuti do daljnjeg i administracija je obaveštena, od tada su tri inženjera koji rukovode radovima na lokaciji sve vreme, Ima li nešto u špilji, interesovalo je drugog čuvara, Da, odgovori komandant, imaćeš priliku svojim očima da vidiš o čemu se radi, Da li je opasno, treba li da idemo naoružani, upita isti čuvar, Koliko je poznato, nema nikakve opasnosti, ali, iz predostrožnosti, ne treba ništa da dirate niti da se previše približavate, nisu nam poznate posledice do kojih može doći prilikom kontakta, Za nas ili za ono što je tamo, odluči da upita Marsal, I za jedne i za druge, Ima li više od jedne špilje, Da, reče komandant, i lice mu promeni izraz. Zatim, delujući kao da savladava samog sebe, nastavi, E, sada, ako nema drugih pitanja, primite ovo k znanju, kao prvo, što se tiče dileme da li ići naoružan ili ne, smatram da je dovoljno da ponesete pendrek, ne zato što mislim da ćete biti u prilici da ga upotrebite, već da biste se sigurnije osećali, pendrek je kao neizostavni deo odeće, bez njega se uniformisan čuvar oseća kao go, kao drugo, ko nije na straži treba da se obuče u civilno odelo i kruži po svim spratovima da bi slušao razgovore koji imaju, ili deluju kao da imaju veze sa špiljom, i ako se to desi, mada verovatnoća da se to desi skoro i da ne postoji, treba odmah obavestiti centralnu službu, preduzećemo neophodne mere.
Komandir napravi pauzu i zaključi, To je sve što treba da znate, i, još jednom, poštujte naređenje, potpuna tajnost, vaša karijera je u pitanju. Čuvari su se približili tabli na kojoj je bio raspored straže, Marsal je video da je bio deveti, dakle dežuraće od dva do šest ujutru za dva dana. Tamo dole, na trideset ili četrdeset metara dubine, neće se primetiti razlika između dana i noći, sigurno neće biti ničega osim pomrčine koju seče hladno svetlo reflektora i drugih svetiljki. Dok ga je lift vozio na trideset četvrti sprat, razmišljao je šta bi mogao da kaže Marti a da se ne ogreši mnogo o obavezu koju je prihvatio, ta zabrana mu je delovala smešno, čovek ima, više nego pravo, ima obavezu da veruje svojoj porodici, međutim, tako je u teoriji, što više razmišlja o tome shvata da nema druge nego da uradi kako je naloženo, naređenje je naređenje. Tast nije bio kod kuće, sigurno kao neko radoznalo dete šeta okolo, u potrazi za smislom stvari a svakako je dovoljno vispren da ga pronađe, ma koliko da je skriven. Marti je rekao da je privremeno dobio novu dužnost, sada treba da radi u civilnom odelu, neće to biti zauvek, samo nekoliko dana. Marta upita zašto i on odgovori da nema dozvolu da o tome priča, da je poverljivo, Dao sam časnu reč, reče opravdavajući se, a to nije istina, komandir nije od njega tražio da se obaveže čašću, to su formulacije iz nekog drugog vremena i drugih običaja koje nam nekad izlete bez razmišljanja, kao što se dešava i sa sećanjem, koje uvek ima da nam da mnogo više nego što mi od njega tražimo. Marta ne reče ništa, samo otvori orman i skide s vešalice jedno od dva muževljeva odela, Mislim da je ovo bolje, reče, Savršeno, reče Marsal, zadovoljan zato što se slažu oko toliko bitne stavke. Pomisli da bi bilo bolje da joj odmah sve ispriča, da jednim potezom završi priču, da je na mestu kolege koji uskoro treba da preuzme smenu baš sada bi morao Marti sve da ispriča, Radim od šest do deset, ništa me ne pitaj, poverljivo je, ova fraza može da posluži, samo treba menjati sate i dane, Radim prekosutra, od dva do šest ujutru, ništa me ne pitaj, poverljivo je. Marta ga pogleda ljubopitljivo, Tada Centar ne radi, Pa neću raditi baš u Centru, Znači negde napolju, Unutra je, ali nije u Centru, Ne razumem, Bolje bi bilo da me ništa ne pitaš, Samo kažem da mi nije jasno kako nešto može istovremeno da se dešava u nekom mestu i van njega, Biću u iskopinama namenjenim za hladnjače, ali neću ti reći ništa više od toga, Da li su našli naftu, rudnik dijamanata ili kamen koji obeležava pupak sveta, upita Marta, Ne znam šta su pronašli, A kada ćeš saznati, Kada dođe moja smena, Ili kada pitaš kolege koje će tamo biti pre tebe, Zabranjeno nam je da pričamo o tome između sebe, reče Marsal, skrećući pogled jer ove reči ne zaslužuju da budu nazvane istinitim, ali se može reći da su nategnuta verzija komandirovih naređenja i preporuka koja odgovara govorniku, slobodno prilagođena retoričkim teškoćama trenutka, Velika misterija, reklo bi se, reče Marta, Tako deluje, složi se Marsal, dok je preterano prilježno pokušavao da namesti manžetne da vire koliko treba ispod rukava sakoa. U civilu je izgledao starije. Da li dolaziš na večeru, upita Marta, Niko mi nije naredio suprotno, ali, ako ne budem mogao da dođem, javiću ti telefonom. Izašao je pre nego što se žena setila da pita još nešto, s olakšanjem što je uspeo da pobegne od njene uporne radoznalosti, ali i s gorčinom jer se u razgovoru nije pokazao kao uzoran primer vernosti. Vala jesam bio veran, pobuni se samom sebi, prvo što sam joj rekao bilo je da je stvar poverljiva. Uprkos ubedljivosti i logike koje su podržavale njegovu pobunu, Marsal nije uspeo sebe da ubedi. Kada se, sat vremena kasnije, Siprijano Algor, još uvek prestravljen od vožnje vozom strave, vratio kući, Marta ga upita, Jesi li sreo zeta, Ne, nisam, I da si ga video, možda ga ne bi prepoznao, Zašto, Bio je da se presvuče, sada stražari u civilu, To je novost, Takvo je naređenje dobio, Stražarenje u civilu nije stražarenje, to je špijuniranje, presudi otac. Marta mu je ispričala ono što je znala, što je bilo skoro ništa, ali dovoljno da Siprijano Algor oseti kako čili njegovo interesovanje za amazon i indijance, s kojima je hteo da putuje sutradan, Čudno, od samog početka sam imao predosećaj da se ovde nešto sprema, Šta hoćeš time da kažeš, od samog početka, upita Marta, Ono podrhtavanje, vibriranje tla koje sam osećao, zvuk kopačica, sećaš se, kada smo bili da vidimo stan, Gde bi nam bio kraj kada bismo imali predosećanje svaki put kad čujemo kopačicu kako radi, kao onaj zvuk šivaće mašine koji smo mislili da čujemo u zidu kuhinje i za koji je mama govorila da je znak prokletstva jedne švalje, sirotice, koja je zgrešila zato što je radila u nedelju, Ali izgleda da je ovoga puta bilo tačno, Izgleda da jeste, reče Marta, ponavljajući muževe reči, Videćemo šta će imati da nam ispriča kada se vrati, reče Siprijano Algor. Ništa više nisu saznali. Marsal nije otkrio ništa više od onoga što je već rekao, ponovio je iste reči nekoliko puta, i na kraju rešio da stavi tačku na tu priču, Biću prvi, ako insistirate, koji će priznati da je naređenje besmisleno, ali takvo je kakvo je, i tu nema dalje priče, Barem nam reci zašto odjednom patrolirate u civilu, zamoli tast, Ne patroliramo, staramo se o bezbednosti Centra, ništa više, Dobro, neka je tako, Nemam ništa da dodam, ne pitajte me više, molim vas, prekide ga Marsal iznerviran. Pogleda u ženu kao da je pita zašto ćuti, zašto ga ne brani, a ona reče, Marsal je u pravu, tata, ne navaljuj, i, obraćajući se njemu, dok ga je u isto vreme ljubila u čelo, Oprosti nam, mi, Algorovi, malo smo sirovi. Posle večere gledali su televizijsku emisiju koju je emitovala interna televizija Centra, koju su mogli da gledaju samo stanari, zatim su se povukli u sobe. Kada su svetla već bila ugašena, Marta se ponovo izvinila, Marsal ju je poljubio, a nije krenuo dalje zato što je na vreme shvatio da će, ako krene tim putem, na kraju sve ispričati. Sedeći na krevetu, s upaljenim svetlom, Siprijano Algor je razmišljao i premišljao, da bi zaključio da mora da otkrije šta se dešava u dubinama Centra, da, ukoliko postoje druga tajna vrata ovog puta barem neće moći da mu kažu da s one strane nema ničega. Ne vredi iznova pritiskati Marsala, osim toga, nije bilo u redu to što su radili sa sirotim momkom, ako je dobio naređenje da ne govori i poštovao ga, trebalo mu je čestitati zbog toga, a ne izlagati ga raznim i besramnim vrstama emotivnih ucena u kojima su porodice izvrsne, ja sam ti tast, ti si moj zet, sve mi reci, Marta je bila u pravu, pomisli, mi, Algorovi, prilično smo sirovi. Sutra će ostaviti na miru amazon sve zajedno s indijancima i posvetiti se krstarenju Centrom s kraja na kraj i osluškivanju razgovora ljudi. U suštini, jedna tajna je otprilike isto što i šifra nekog sefa, iako je ne znamo, znamo da se sastoji od šest cifara, da je moguće čak da se neka ili neke od njih ponavljaju, i ma koliko mnogo bilo mogućih kombinacija, njihov broj nije beskonačan. Kao i s drugim stvarima u životu, sve je pitanje vremena i strpljenja, jedna reč ovde, druga onde, nešto se podrazumeva, nešto se kaže pogledom, nagla tišina, sitne raštrkane naprsline koje se otvaraju u zidu, veština njuškala je u tome da ih približi, da ukloni pukotine koje ih razdvajaju, uvek će doći onaj trenutak u kojem ćemo se upitati da nije san, težnja, pritajena nada tajni, uostalom, mogućnost, makar i pusta, možda i daleka, da više ne budu tajne. Siprijano Algor se skide, ugasi svetlo, pomisli kako će provesti besanu noć, ali nakon pet minuta već je spavao toliko teškim, toliko mrklim snom, da ni Izaura Madruga ne bi mogla da priviri na zadnja vrata koja su se u njemu zatvarala. Kada je Siprijano Algor izašao iz sobe, kasnije nego što je uobičavao, zet je već bio otišao na posao. Još uvek pospan, požele ćerki dobro jutro, sede da doručkuje, i tada zazvoni telefon. Marta se javi i uskoro se vrati, Za tebe je. Srce Siprijana Algora poskoči, Za mene, ko bi mene mogao da traži, upita, već ubeđen da će mu ćerka odgovoriti, Izaura, ali umesto toga rekla je, Odeljenje za nabavku, zamenik šefa. Neodlučan između razočaranja zato što poziv nije od osobe za koju bi voleo da je zvala i olakšanja što neće morati da objašnjava ćerki razloge intimnosti s komšinicom, iako ne smemo zaboraviti da je moglo jednostavno da se radi o nekom razlogu u vezi sa Ašadom, tuga za gazdom, na primer, Siprijano Algor se uputi ka telefonu, predstavi se i odmah zatim je na drugom kraju veze čuo ljubaznog zamenika šefa, Baš sam se iznenadio kada sam saznao da ste se doselili u Centar, kao što vidite, đavo nije uvek iza vrata, to je stara izreka, ali mnogo je više istinita nego što se misli, Upravo tako, reče Siprijano Algor, Zovem vas da vas zamolim da svratite ovamo danas popodne da vam platimo figurice, Koje figurice, Onih trista koje ste nam isporučili za anketu, Ali te figurice nisu prodate, stoga nemate šta da platite, Dragi moj gospodine, reče zamenik šefa s neočekivanom ozbiljnošću u glasu, dozvolite nam da mi sudimo o tome, ali, kako bilo, znajte da čak i kada isplata predstavlja štetu od više od sto odsto, kao što je bilo u ovom slučaju, Centar nikome ne ostaje dužan, to je stvar principa, sada kada živite kod nas možete da počnete bolje to da razumete, Dobro, samo ne razumem kako šteta uspe da bude veća od sto odsto, Baš zato što o tome ne razmišljaju, mnogi kućni budžeti propadaju, Gde to ne znadoh ranije, Vidite, kao prvo platićemo figurice tačno onoliko za koliko smo zaduženi, ni cent manje, To sam već shvatio, Kao drugo, očigledno, moraćemo da platimo i troškove ankete, to jest, korišćene materijale, osobe koje su analizirale podatke, vreme koje je za to bilo potrebno, eto, ako razmislite videćete da su taj materijal, te osobe i to vreme mogli biti upotrebljeni za profitabilne zadatke, ne treba vam mnogo pameti da dođete do zaključka da se zaista radi o šteti većoj od sto odsto, ako se uzme u obzir ono što nije prodato i ono što se potrošilo da se dođe do zaključka da ne treba da ih prodajemo, Žao mi je što je Centar zbog mene imao štetu, Sve je to deo posla, nekada se gubi, nekada dobija, u svakom slučaju, nije bilo ništa strašno, u pitanju je veoma mali posao, Mogao bih i ja, reče Siprijano Algor, da prizovem svoje etičke skrupule i odbijem da zaradim na robi koju ljudi nisu hteli da kupe, ali novac će mi dobro doći, To je dobar razlog, najbolji, Svratiću popodne, Ne morate da me tražite, idite pravo na kasu, ovo je poslednja poslovna transakcija koju radimo s vašom zatvorenom firmom, želimo da vam ostane u lepoj uspomeni, Mnogo vam hvala, A sada uživajte u ostatku života, nalazite se na idealnom mestu za to, I meni se tako čini, gospodine, Iskoristite plimu srećnih okolnosti, To i radim. Siprijano Algor spusti slušalicu, Platiće nam figurice, reče, nismo sve izgubili. Marta mrdnu glavom, što je moglo da znači bilo šta, pomirljivost, neslaganje, indiferentnost, i povuče se u kuhinju. Da li si dobro, upita je otac, promolivši se na vratima, Samo sam malo umorna, verovatno od trudnoće, Nešto mi deluješ bezvoljno, otuđeno, trebalo bi malo da se zabaviš, da malo prošetaš okolo, Kao tata, Da, kao ja, Da li te mnogo zanima sve što ima ovde, upita Marta, razmisli dobro pre nego što mi odgovoriš, Ne moram, ništa me ne zanima, samo se pravim, I meni to polazi za rukom, naravno, Već si dovoljno odrasla da znaš da je to jedini način, iako tako deluje, ne pretvaramo se mi pred drugima, već pred samima sobom, Raduje me da to čujem iz tvojih usta, Zašto, Zato što to potvrđuje ono što sam mislila o tebi u vezi s Izaurom Madrugom, Situacija se promenila, To su još bolje vesti, Ako bude prilike ispričaću, za sada su mi usta zapečaćena kao Marsalova.
Osluškivačka ekspedicija Siprijana Algora ispostavila se kao jalova, kasnije, tokom ručka, držeći se neke vrste prećutnog sporazuma, nijedno od njih troje nije se dotaklo škakljive teme iskopavanja i šta je bilo pronađeno. Tast i zet izađoše u isto vreme, Marsal da se vrati svom zadatku osluškivanja i špijunaže, valjda kako jednom tako i drugom, kao i tog jutra, a Siprijano Algor da se raspita, po prvi put, kako se iz unutrašnjosti Centra dolazi do odeljenja za nabavke. Shvatio je da mu status stanara, kao i slika i otisak prsta, obezbeđuju određene olakšice u kretanju, kada mu je čuvar koga je pitao pokazao put kao da je to najnormalnija stvar, Idite ovim hodnikom, samo pravo, kada stignete do kraja samo pratite putokaze, ne možete da promašite, reče. Nalazio se u prizemlju, u nekom trenutku svoje putanje trebalo je da siđe u suteren gde je, u neka srećnija vremena, a to je činjenica koju simpatični zamenik šefa zasigurno ne poznaje, dolazio da istovari svoje tanjire i svoje šolje. Jedna strelica i jedne pokretne stepenice rekle su mu kojim pravcem da ide. Silazim, pomisli. Silazim, silazim, ponavljao je, i zatim, Kakva glupost, očigledno je da silazim, za to stepenice i služe kada ne služe za penjanje, na stepenicama, oni koji ne silaze penju se, a oni koje se ne penju, silaze. Izgledalo je kao da je došao do zaključka koji se ne može dovoditi u pitanje, jedan od onih za koji ne postoji bilo kakva mogućnost logičkog dovođenja u pitanje, ali najednom, blesnuvši brzo kao munja, druga pomisao mu prođe kroz glavu, Sići, sići tamo. Da, sići tamo. Odluka koju je Siprijano Algor upravo doneo jeste da će večeras pokušati da ode tamo gde Marsal dežura, između dva i šest ujutru, ne zaboravimo. Zdrav razum i mudrost, koje u ovakvim situacijama uvek imaju da kažu koju reč, već su ga upitali kako zamišlja da on, koji ne poznaje put, stigne do jednog tako zabitog mesta, a on je odgovorio da kombinacije i splet slučajnosti, pošto ih je zaista mnogo, nisu beskonačne, i da će uvek više vredeti rizikovati i popeti se uz smokvu da se dohvati plod nego da legnemo u njen hlad i čekamo da nam padne u usta. Siprijano Algor koji je stajao pred kasom odeljenja nabavke nakon što se dva puta izgubio, uprkos pomoći putokaza i natpisa, nije bio više onaj koga poznajemo. Ako su mu se ruke onoliko tresle, nije to bilo zbog tričavog nemira izazvanog dobijanjem novca na koji nije računao, već zato što su naređenja i uputstva mozga, sada zauzetog uzvišenijim stvarima, stizala nepovezana, zbrkana, protivrečna, u odgovarajuće centre. Kada se vratio u trgovački deo Centra delovao je malo mirnije, uzbuđenje je bilo prešlo unutra. Razrešen bavljenja šakama, mozak se u nizu bavio smicalicama, lukavstvima, obmanama, zamkama, pričama, suptilnostima, išao je čak i tako daleko da dozvoli mogućnost pribegavanja telekinezi da bi, na vrhuncu, preneo s trideset četvrtog sprata do misterioznih iskopina ovo nestrpljivo telo kojim sada toliko teško vlada.
Pošto je pred sobom imao još mnogo sati čekanja, Siprijano Algor odluči da ode kući. Hteo je da ćerki da novac koji je dobio, ali ona reče, Zadrži ga za sebe, ne treba mi, i zatim upita, Hoćeš kafu, Da znaš da hoću, baš si se dobro setila. Kafa je skuvana, sipana u šolju, ispijena, sve ukazuje da za sada njih dvoje više neće razmeniti reči, izgleda, kako je Siprijano Algor već pomislio nekoliko puta, iako tada o tim razmišljanjima nismo ostavili nikakvog traga, da kuća, ova u kojoj sada žive, ima lošu osobinu da ućutka ljude. Međutim, mozgu Siprijana Algora, koji je već morao da odstrani mogućnost telekineze zbog nedovoljnog vladanja veštinom, neophodna je određena i tačna informacija bez koje će njegov plan noćnog pohoda, prosto-naprosto, propasti. Zato postavlja pitanje, dok, kao da se zamajava, meša kašičicom ostatak kafe na dnu šolje, Znaš li na kojoj se dubini nalaze iskopine, Zašto te to zanima, Čista radoznalost, ništa više, Marsal o tome ništa nije rekao. Siprijano Algor sakri što je bolje mogao nezadovoljstvo i reče da ide da odrema. Čitavo popodne proveo je u sobi i izašao je tek kada ga je ćerka pozvala da jede, a Marsal je već bio za stolom. Do kraja večere, baš kao što se zbilo i za ručkom, nije se pričalo o iskopavanju, tek kada Marta opomenu muža, Treba da odspavaš dok ne dođe vreme da siđeš, probdećeš noć, i on odgovori, Mnogo je rano, ne spava mi se, Siprijano Algor, koristeći neočekivanu pauzu, ponovi pitanje, Na kojoj se dubini su te iskopine, Zašto vas zanima, Da bih stekao neku predstavu, iz obične radoznalosti. Marsal je oklevao s odgovorom, ali izgledalo mu je da ta informacija ne bi trebalo da je u grupi vrlo poverljivih, Pristupa se preko nivoa nula pet, reče na kraju, Mislio sam da su stigli mnogo dublje s iskopavanjem, U svakom slučaju, ipak se radi o petnaest ili dvadeset metara pod zemljom, reče Marsal, U pravu si, ipak je to duboko. Više se nisu dotakli te teme. Marsal nije odavao utisak da mu nije prijao kratak razgovor, naprotiv, moglo bi se čak reći da je osećao i neko olakšanje jer je mogao, bez zalaženja u opasne i poverljive teme, da priča malo o stvari koja ga brine, što se lako može primetiti. Marsal nije ništa strašljiviji od bilo koga drugog, ali nije mu prijatna pomisao da provede četiri sata zabijen u neku rupu, u potpunoj tišini, znajući šta mu se nalazi iza leđa. Nismo obučeni za ovakvu situaciju, reče mu jedan kolega, daj bože da se stručnjaci o kojima je komandir govorio pojave što pre pa da nas oslobode ove dužnosti, Jesi se plašio, pitao ga je Marsal, Plašio, šta znači plašio, možda ne, ali odmah da te upozorim da ćeš osećati, u svakom trenutku, kao da je neko iza tebe i da ti stavlja ruku na rame, Može da bude i gore od toga, Zavisi od ruke, ako hoćeš da budem skroz iskren, to su četiri sata bitke s ludačkom željom da pobegneš, zbrišeš, nestaneš odande, Obazriv čovek vredi za dvojicu, ovako barem već znam šta me čeka, Ne znaš, samo zamišljaš, i pogrešno, ispravio ga je kolega. Sada je pola dva posle ponoći, Marsal se poljupcem oprašta od Marte, ona ga moli, Nemoj da se zadržavaš nigde posle dežurstva, Vratiću se trčeći, sutra ću ti sve ispričati, obećavam. Marta ga isprati do vrata, poljubiše se još jednom, zatim se vratila unutra, sredila nešto po kući, i otišla da legne. San joj nije dolazio. Govorila je sama sebi da nema razloga za brigu, da su drugi čuvari već bili tamo na dežurstvu i ništa se nije desilo, koliko su se samo puta od usta do usta isplele užasne misteriozne priče, kao da se radi o pravim alama sa sedam glava, a kada se ode tamo i proveri, nema ničeg osim dima, vetra, iluzije, želje da se veruje u neverovatno. Minuti su prolazili, san nije dolazio ni blizu, Marta upravo pomisli kako bi joj pametnije bilo da upali svetlo i uzme da čita neku knjigu, kad joj se učini da čuje kako se otvaraju vrata očeve sobe. Pošto nije imao naviku da ustaje u toku noći, naćulila je uši, verovatno je krenuo u kupatilo, međutim, ubrzo zatim, počeli su da se čuju koraci, pažljivi ali ipak ne dovoljno, u malom ulaznom hodniku. Možda ide do kuhinje da pije vode, pomisli. Prepoznatljiv zvuk okretanja ključa u bravi natera je da brzo ustane. Na brzinu ogrnu kućni mantil i izađe. Oca je zatekla s rukom na kvaci. Gde si krenuo u ovo doba, upita Marta, Idem malo, reče Siprijano Algor, Imaš pravo da ideš kud god želiš, punoletan si i vakcinisan, ali ne možeš da izađeš tako, bez reči, kao da kod kuće nema nikoga osim tebe, Nemoj da me zadržavaš, Zašto, plašiš se da ne stigneš posle šest, upita Marta, Ako već znaš gde sam naumio, ne treba ništa da ti objašnjavam, Seti se barem da možeš da napraviš problem svom zetu, Kao što si i sama rekla, punoletan sam i vakcinisan, Marsal ne može biti odgovoran za moje postupke, Možda će njegove gazde imati drugačije mišljenje, Niko me neće videti, a i da se neko pojavi i otera me natrag reći ću da patim od mesečarenja, Ovo nije prilika za tvoje pošalice, Onda ću da budem ozbiljan, Nadam se da hoćeš, Dole se dešava nešto što moram da saznam, Šta god da se dešava ne može ostati tajna zauvek, Marsal mi je rekao da će mi sve ispričati, kada se vrati s dežurstva, Lepo je to, ali meni jedna verzija nije dovoljna, hoću da vidim sopstvenim očima, Ako je tako, idi, idi, i ne muči me više, reče Marta, već u suzama. Otac joj priđe, položi ruku na ramena, zagrli je, Molim te nemoj da plačeš, reče, najgore od svega je, znaš, to što više nismo isti od kada smo se ovamo preselili. Poljubi je jednom, zatim izađe pažljivo zavarajući vrata. Marta ode po pokrivač i knjigu, sede na jedan od malih kauča u dnevnoj sobi, pokri kolena. Nije znala koliko dugo će ovo čekanje potrajati.
Plan Siprijana Algora nije mogao biti jednostavniji. Namerio je da se teretnim liftom spusti do nivoa nula pet i da se odande preda sreći i slučaju. S mnogo manje oružja odnošene su pobede, pomisli. I s mnogo manje su doživljavani porazi, dodade zarad objektivnosti. Primetio je da teretni liftovi, verovatno zato što su namenjeni bezmalo samo za prevoz tereta, nemaju sigurnosne kamere, barem ne da se mogu primetiti, a i da ima neka, jedna od onih sićušnih i skrivenih, sigurno je pažnja čuvara u centrali okrenuta spoljnim pristupima i trgovačkim spratovima i atrakcijama. Ako se vara, vrlo brzo će to saznati. Kao prvo, ako znamo da spratovi sa stanovima iznad zemlje zajedno sa deset podzemnih nivoa formiraju blok, logično je bilo da koristi teretni lift koji je najbliži unutrašnjoj fasadi da ne bi gubio vreme u traženju puta između hiljadu kontejnera svih vrsta i veličina za koje je pretpostavljao da su ispod zemlje uskladišteni, pogotovo na tom nivou nula pet koji ga je zanimao. Međutim, nije bio previše iznenađen kada se suočio sa širokim prostorom, otvorenim, bez robe, koji je očigledno bio namenjen lakšem pristupu lokaciji iskopavanja. Jedan blok nosećeg zida, između dva stuba, srušen je, tuda se ulazilo. Siprijano Algor pogleda na sat, bilo je dva sata i četrdeset pet minuta. Uprkos tome što je bilo utuljeno, redovno osvetljenje podzemnog nivoa nije dozvoljavalo da se vidi ima li neke svetlosti unutar iskopine da ublažuje tmušu čeljusti koje će ga progutati. Trebalo je da ponesem baterijsku lampu, pomisli. Tada se seti da je jednom čitao da je najbolji način da se čovek navikne na mrak, ako želi odmah da vidi čega ima u prostoriji, da zatvori oči pre nego što uđe i otvori ih posle. Kako da ne, pomisli, baš ću tako da uradim, da zažmurim i upadnem tamo, u središte zemlje. Nije pao. Dole, skoro u nivou zemlje, s njegove leve strane, videla se blaga svetlost koja je uskoro postala konkretna, nakon nekoliko koraka, u obliku niza sijalica povezanih produžnim kablom. Osvetljavale su zemljanu rampu u čijem je dnu bila zaravan odakle je počinjala nova rampa. Tišina je bila toliko gusta, toliko zbijena da je Siprijano Algor mogao čuti otkucaje sopstvenog srca. Hajdmo sad, pomisli, Marsal će se uplašiti kao nikada u životu. Počeo je da se spušta niz rampu, stigao do zaravni, spustio se niz sledeću rampu, još jedna zaravan i onda stao. Tamo napred, dva reflektora postavljena s dva kraja, tako da svetlost ne udara direktno u unutrašnjost, osvetljavala su duguljasti oblik ulaza u špilju. Na jednoj zaravnatoj gomili zemlje nalazila su se dva mala rovokopača. Marsal je sedeo na jednoj hoklici, pored njega bio je sto na kojem je bila baterijska lampa. Još nije bio primetio tasta. Siprijano Algor izađe iz polumraka poslednje zaravni i reče naglas, Ne plaši se, ja sam. Marsal naglo poskoči, htede nešto da kaže ali grlo nije propuštalo reči, a kako i ne bi, neka prvi baci kamen onaj koji bi najmirnije na svetu rekao, Zdravo, eto tebe. Tek kada se tast našao pred njim, Marsal je, uz dosta truda, uspeo da izusti, Šta tražite ovde, kako vam je samo pala na pamet takva glupost da siđete ovamo, međutim, suprotno onome što bi logika nalagala, u glasu nije bilo ljutnje, u njemu se moglo primetiti, osim prirodnog olakšanja nekoga kome ipak ne preti zlokobna utvara, neka vrsta postiđenog zadovoljstva, nešto poput uzbuđenog osećanja zahvalnosti koje će jednog dana možda biti i priznato. Šta tražite ovde, ponovi, Došao sam da vidim, reče Siprijano Algor, A niste pomišljali na probleme koje mogu da imam ako se sazna, niste pomislili da me to može koštati posla, Reći ćeš da ti je tast potpuni idiot, neodgovorni čovek kome je mesto u ludnici, u ludačkoj košulji, Mnogo bih dobio s tim opravdanjem, nema sumnje. Siprijano Algor okrenu pogled ka otvoru i upita, Da li si video šta ima unutra, Jesam, odgovori Marsal, I, šta ima, Idite sami pa vidite, evo ima ovde baterijska lampa, ako hoćete, Hajde sa mnom, Neću, i ja sam bio sam, Ima li neka utabana staza, neki prolaz, Nema, morate samo stalno da se držite leve strane i ne gubite dodir sa zidom, tamo u dnu ćete naći to što tražite. Siprijano Algor upali lampu i uđe. Zaboravih da zažmurim, pomisli. Indirektno svetlo reflektora osvetljavala je prva tri ili četiri metra poda, sve ostalo bilo je crno kao unutrašnjost nekog tela. Naišao je na nagib koji nije bio previše strm, ali je bio neravan. Pažljivo, klizeći levom rukom po zidu, Siprijano Algor poče da silazi. U jednom trenutku mu se učinilo da je primetio da mu se s desne strane nalazi nešto što bi moglo biti neka platforma i bedem. Reče samom sebi da će u povratku proveriti o čemu se radi, Verovatno su to izgradili da bi zadržali zemlju, i nastavi da silazi. Imao je utisak da je već mnogo hodao, možda nekih trideset ili četrdeset metara. Pogledao je unazad, ka ulazu u špilju. Oivičen svetlošću reflektora, zaista je delovao daleko. Nisam baš toliko hodao, pomisli, počinjem da gubim osećaj za prostor. Postalo mu je jasno da panika, podmuklo, počinje da mu kida nerve, a mislio je da je tako hrabar, toliko superioran u odnosu na Marsala, a sada mu je malčice falilo da se okrene i trkom pobegne nazad. Nasloni se na stenu, duboko uzdahnu, Makar i kosti ostavio ovde, reče, i nastavi da hoda. Najednom, kao da se sam presavio pod pravim uglom, zid se našao pred njim. Stigao je do kraja špilje. Osvetlio je tlo pod sobom da bi proverio da li je čvrsto, napravio dva koraka i bio je napola trećeg kada mu je desno koleno udarilo u nešto tvrdo od čega je jauknuo. Od udarca se i svetlost zatresla, pred očima mu se pojavilo, na tren, nešto što je ličilo na kamenu klupu, i zatim, narednog trenutka, jedna do druge, jedva raspoznatljive ljudske prilike, pojaviše se i nestadoše. Žestoka drhtavica protresla je čitavo telo Siprijana Algora, hrabrost mu je oslabila kao konopac kojem pucaju poslednje niti, ali u sebi je čuo poklič koji ga je pozivao da se pribere, Seti se, makar i kosti ovde ostavio. Drhtavo svetlo lampe prešlo je lagano preko belog kamena, ovlaš dotaklo neku tamnu tkaninu, uspelo se, i tu se nalazilo ljudsko telo u sedećem položaju. Pored njega, pokrivena istim tamnim tkaninama, još pet tela u istovetnom položaju, uspravljena kao da im je čelična šipka zabijena kroz lobanju i tako ih drži prikovane za stenu. Glatki zid špilje bio je na deset pedalja od prikucanih očnih dupalja, u kojima su se oči pretvorile u zrno prašine. Šta je ovo, promumla Siprijano Algor, kakva je ovo nesreća, ko su bili ovi ljudi. Još se približio, polako je osvetljavao potamnele i sasušene glave, ovo je muško, ovo je žensko, još jedan muškarac, još jedna žena, i još jedan muškarac, i još jedna žena, tri muškarca i tri žene, video je ostatke konopca koji je izgleda poslužio da im se privežu vratovi, zatim je spustio svetlo, isti takav konopac im je vezivao noge. Zatim, polako, veoma polako, kao svetlost kojoj se ne žuri da se pojavi, ali koja je došla da prikaže istinu o stvarima do najmračnijih i najskrivenijih kutaka, Siprijano Algor vide sebe kako ponovo ulazi u peć grnčarnice, vide kamenu klupu koju su zidari tamo ostavili zaboravljenu i sede na nju, i ponovo ču Marsalov glas, ali te reči su sada drugačije, dozivaju i ponovo dozivaju, zabrinute, izdaleka, Tata, da li me čujete, odgovorite mi. Glas tumara po špilji, odbija se od zida do zida, množi se, ako Marsal ne ućuti na trenutak nećemo moći da čujemo glas Siprijana Algora kako govori, iz daljine, kao da je i sam već odjek, Dobro sam, ne brini, neću dugo. Strah je nestao. Svetlost lampe pomilovala je još jednom jadna lica, šake od kosti i kože prekrštene u krilu, i, još više od toga, vodila je šaku Siprijana Algora kada je ova dotakla, s poštovanjem koje bi bilo versko da naprosto nije bilo ljudsko, isušeno čelo prve žene.
Nije imao više šta tamo da traži, Siprijano Algor je shvatio da kružni put jedne golgote vodi do naredne golgote, uspinjanje je bilo dugo i bolno.
Marsal mu je krenuo u susret, pružio ruku da mu pomogne, iz mraka u svetlo uđoše zagrljeni a da nisu znali od kada. Potpuno iscrpljen, Siprijano Algor se stropošta na hoklicu, nagnu glavu nad sto, i, nečujno, jedva se primećivalo blago podrhtavanje ramena, poče da plače. Manite se, tata, i ja sam plakao, reče Marsal. Malo zatim, koliko-toliko oporavljen od uzbuđenja, Siprijano Algor se u tišini zagleda u zeta, kao da u tom trenutku nije bilo boljeg načina da mu iskaže poštovanje, zatim upita, Znaš li šta je ono, Znam, čitao sam svojevremeno nešto, odgovori Marsal, A znaš li i da ono što je tamo, samim tim što je ono što jeste, nije stvarno, ne može biti stvarno, Znam, A ipak sam ovim prstima dotakao čelo jedne od onih žena, to nije bio privid, nije bio san, kada bih se sada tamo vratio ponovo bih našao ista tri muškarca i iste tri žene, iste kanape koji ih vezuju, istu kamenu klupu, isti zid ispred, Ako oni nisu drugi, ako nisu postojali, ko su oni, upita Marsal, Ne znam, ali pošto sam ih video razmišljao sam da možda zapravo ne postoji ono što mi zovemo nepostojanje. Siprijano Algor ustade lagano, noge su mu još podrhtavale, ali, sve u svemu, snaga mu se vratila u telo. Reče, Dok sam silazio, imao sam utisak da sam u nekom trenutku primetio nešto što bi moglo biti bedem i zaravan, ako bi mogao malo da usmeriš jedan od reflektora, nije morao da završi rečenicu, Marsal je počeo da vrti jedan krug, da odvrće i zavrće jednu polugu, i uskoro se svetlo raširilo duž poda dok nije udarila u dno jednog bedema koji je preprečavao špilju s kraja na kraj, ali nije dosezao do zidova. Nije bilo nikakve platforme, samo jedna staza duž bedema. Samo još jedno fali, promrmlja Siprijano Algor. Krenu napred nekoliko koraka i najednom stade. Evo ga, reče. Na zemlji se mogla videti velika crna fleka, zemlja je na tom mestu bila spržena, kao da je tu dugo gorela vatra. Više nema smisla pitati se da li su postojali ili nisu, reče Siprijano Algor, evo dokaza, svako će izvući svoje zaključke za koje misli da su pravi, ja već imam svoje. Svetlo se vratilo na svoje mesto, mrak takođe, zatim Siprijano Algor upita, Hoćeš da ti malo pravim društvo, Ne, hvala, reče Marsal, vratite se kući, Marta se tamo sad sigurno unervozila, pomišlja na najgore, Onda doviđenja, Doviđenja, tata, reče Marsal i napravi pauzu, da bi odmah zatim, s pomalo usiljenim osmehom, kao neki momčić koji se u isto vreme i predaje i povlači, dodao, Hvala što ste bili.
Kada je stigao na nivo nula pet, Siprijano Algor pogleda na sat. Bilo je pola pet. Teretni lift ga je odveo na trideset četvrti sprat. Niko ga nije video. Marta mu je tiho otvorila vrata, i podjednako pažljivo ih zatvorila, Kako je Marsal, upita, Dobro je, ne brini, odličnog si čoveka izabrala, to ti ja kažem, Šta ima tamo dole, Čekaj prvo da sednem, osećam se kao da me je neko premlatio, ovakve akcije više nisu za moje godine, Šta ima tamo dole, iznova upita Marta kada su seli, Tamo dole ima šest mrtvih ljudi, tri muškarca i tri žene, Nisam iznenađena, to sam i mislila, da se verovatno radi o ljudskim ostacima, to se često dešava prilikom kopanja zemljišta, samo mi nije jasno čemu sva ta misterija, tolika tajnovitost, toliko obezbeđenje, kosti pobeći neće, a ne verujem ni da vredi truda ukrasti ih, Da si sišla sa mnom shvatila bi, uostalom još imaš vremena da siđeš tamo, Ama šta ti pada na pamet, Nije lako osloboditi pamet kada vidiš ono što sam ja video, Šta si video, ko su te osobe, Te osobe smo mi, reče Siprijano Algor, Kako to misliš, Da smo to mi, ja, ti, Marsal, čitav Centar, verovatno i svet. Molim te objasni mi to, Onda me saslušaj. Priča je potrajala pola sata. Marta ju je saslušala u savršenoj tišini. Na kraju je samo rekla, Da, mislim da si u pravu, to smo mi. Ponovo su progovorili kada je Marsal došao. Marta ga je odmah s vrata snažno zagrlila, Šta ćemo da radimo, upita, ali Marsal nije imao vremena da odgovori. Samouverenim glasom, Siprijano Algor je govorio, Vi ćete odlučiti o svom životu, a ja odlazim.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 11:08 am

Pećina - Jose Saramago 1313938029_28679_www.nevsepic.com.ua

Stvari su ti ovde, reče Marta, nema ih mnogo, nisu napunile ni najmanji kofer, kao da si znao da ćeš ovde biti samo tri nedelje, Dođe vreme u životu kada bi trebalo da bude dovoljno da možeš da nosiš sopstvena pleća, reče Siprijano Algor, Lepo si to sročio, svakako, ali volela bih da mi kažeš od čega ćeš živeti, Pogledajte ljiljane kako rastu, ne trude se niti predu, Lepa vam je i ta, ali zato oni nikad nisu ništa više od ljiljana, Ti si jedna besna sumnjalica, jedna nadžak-baba, Tata, molim te, ozbiljno govorim, Izvini, Jasno mi je da ste doživeli šok, kao što sam i ja, iako nisam tamo bila, jasno mi je da su oni muškarci i one žene mnogo više od mrtvih ljudi, Ne pričaj više, baš zato što su oni mnogo više od mrtvih ljudi ja neću više da živim ovde, A mi, a ja, upita Marta, Odlučite sami o svojim životima, ja o svom već jesam, neću da provedem ostatak života vezan za kamenu klupu i da gledam u zid, A od čega ćeš živeti, Imam novac koji su mi dali za lutke, to je dovoljno za mesec ili dva, a onda ću da vidim, Nisam mislila na novac, u svakom slučaju imaćeš dovoljno za hranu i odeću, mislila sam na to što ćeš živeti sam, Imam Ašada, a i vi ćete me posećivati ponekad, Tata, Molim, Izaura, Kakve veze sada ima Izaura, Rekao si mi, tata, da se situacija između vas promenila, nisi objasnio ni kako ni zašto, ali tako si rekao, Istina je, Onda, Šta onda, Mogli biste zajedno da živite, to sam htela da kažem, Siprijano Algor ne odgovori. Zgrabi kofer, Odoh ja onda, reče. Ćerka ga zagrli, Doći ćemo čim Marsal dobije slobodno, do tada se javljaj, kada stigneš zovi me da mi kažeš u kakvom si stanju zatekao kuću, i Ašada, ne zaboravi Ašada. Na samom izlazu, Siprijano Algor još reče, Pozdravi Marsala, Već si ga pozdravio, već ste se oprostili, Znam, ali pozdravi ga još jednom. Kada je stigao do kraja hodnika, okrenuo se. Ćerka je stajala u daljini, u dovratku, mahala mu jednom rukom dok je drugu držala na ustima da ne brizne u plač. Do skorog viđenja, reče, ali ona ga ne ču. Teretnim liftom se spustio u garažu, sada je trebalo naći kamionet i videti hoće li upaliti nakon tri nedelje stajanja, ponekad akumulatori sprečavaju polaske, Samo još to fali, pomisli, uznemiren. Nije se desilo to zbog čega je brinuo, kamionet je ispunio svoju obavezu. Tačno je da nije uhvatio iz prve niti iz druge, ali iz treće je upalio sa zvukom dostojnim drugog motora. Koji minut kasnije, Siprijano Algor bio je na bulevaru, nije imao ono što se kaže otvoren put pred sobom, ali moglo je biti i mnogo gore, uprkos sporosti, saobraćajna struja ga je sama nosila. Nije se čudio što je saobraćaj gust, automobili obožavaju nedelje a vlasnicima automobila skoro da je nemoguće da se odupru takozvanom psihološkom pritisku, dovoljno je da je automobil tu, ne mora ništa da kaže. Na kraju je grad ipak ostao iza, delovi predgrađa upravo prolaze, uskoro će se pojaviti udžerice, za tri nedelje su stigle do puta, ne, još im fali tridesetak metara, i odmah iza je Industrijski pojas, skoro sve je zatvoreno, osim nekoliko fabrika koje kao da od neprekidne proizvodnje čine svoju religiju, i sada tužni Zeleni pojas, posiveli, beživotni plastenici, verovatno su zato jagode izgubile boju, malo fali da postanu bele spolja kao što su već iznutra i da imaju ukus nečega što ne podseća ni na šta. Sada ćemo s leve strane, u daljini, videti, tamo gde su ona stabla, da, ona koja kao buket stoje jedno do drugog, jedan važan arheološki lokalitet koji tek treba istražiti, znam to iz pouzdanih izvora, nema čovek svakog dana takvu sreću da dobije jednu takvu informaciju direktno iz usta proizvođača. Siprijano Algor se već pitao kako je mogao da dozvoli sebi da se zatvori tokom tri nedelje, da ne vidi ni sunce ni zvezde, osim ako ne bi krivio vrat na nekom trideset četvrtom spratu s prozorima koji ne mogu da se otvore, a ovde ima ovu reku, činjenica je da je neprijatnog mirisa i da se suši, ovaj most, činjenica je da je star i loše održavan, ove ruševine koje su bile kuće u kojima su ljudi živeli, i selo u kojem se rodio, odrastao i radio, s putem koji ga preseca napola i trgom koji se raspada, oni što tamo prolaze, onaj čovek i ona žena, to su Marsalovi roditelji, još ih nismo videli od kada je priča počela, na prvi pogled niko ne bi rekao da su takvi skotovi kao što im se pripisuje i za šta su dali dovoljno dokaza, to je opasnost izgleda, kada nas prevari uvek je na zlo. Siprijano Algor je izbacio ruku kroz prozor kamioneta i mahao im kao da su mu najbolji prijatelji, bolje bi bilo da to nije uradio, sada će verovatno misliti da ih je preskočio, a to nije istina, namera nije bila ta, istina je da je Siprijano Algor srećan, za tri minuta će videti Izauru i držati Ašada u naručju, ako se ne bude desilo baš obrnuto, što će reći, Izaura u naručju, a Ašado izbezumljeno skače, u iščekivanju da mu poklone pažnju. Trg je ostao iza, najednom, bez najave, Siprijanu Algoru se steže srce, on poznaje život, oboje znaju, da nijedna današnja slast neće moći da umanji sutrašnju gorčinu, da voda s ovog izvora neće moći da ti utoli žeđ u toj pustinji. Nemam posao, nemam posao, mumlao je, i to je bio odgovor koji je trebalo da dâ, bez ukrasa i izvrdavanja, kada ga je Marta pitala od čega će živeti, Nemam posao. Na istom ovom putu, na istom ovom mestu, kao onog dana kada je dolazio iz Centra s vešću da mu više neće kupovati grnčariju, Siprijano Algor uspori kamionet. Nije hteo da stigne, želeo je da je već tamo, i tako, od jedne do druge misli, eto ćoška ulice u kojoj živi Izaura Madruga, ono tamo joj je kuća, odjednom se kamionetu mnogo žurilo, odjednom je stao, odjednom iz njega iskoči Siprijano Algor, odjednom se popeo uza stepenice, odjednom je zazvonio na vrata. Pozvonio je jedanput, dvaput, tri puta. Niko se nije pojavio da otvori vrata, niko nije dao znak života iznutra, nije izašla Izaura, Ašado nije zalajao, pustinja koja je trebalo da nastane sutra poranila je danas. A danas bi trebalo oboje da su tu, nedelja je, neradan dan, pomisli. Vrati se u kamionet, razočaran, prekrsti ruke preko volana, normalno bi bilo da ode da se raspita kod komšija, ali on nikada nije voleo da se zna o njegovom životu, uistinu, kada se raspitujemo za nekoga govorimo mnogo više o sebi nego što bi moglo da se zamisli, ali dobra strana je što osobe koje pitamo, u većini slučajeva, nemaju dovoljno istančan sluh da čuju ono što se krije iza naizgled naivnih reči kao što su, Jeste li možda videli Izauru Madrugu. Dva minuta kasnije shvatio je da je, kad bolje razmisli, to što sedi i čeka ispred kuće podjednako sumnjivo kao i da, uz imitiranje prirodne gestikulacije, ode i pita prvog komšiju da li je, možda kojim slučajem primetio da je Izaura izašla. Potražiću ih okolo, pomisli, možda ih nađem. Obilazak sela se pokazao beskorisnim, Izaura i Ašado kao da su nestali s lica zemlje. Siprijano Algor na kraju odluči da ide kući, pokušaće ponovo predveče, Negde su otišli, pomisli. Motor kamioneta zapevao je pesmu povratka kući, vozač je već mogao da vidi najviše grane duda, i odjednom, kao crna munja, Ašado se stuštio odozgo, lajao je, trčao nizbrdo kao da je poludeo, srce Siprijana Algora lupalo je do iznemoglosti, ali ne zbog životinje, ta ljubav, iako velika, nije baš tolika, bilo je zbog pomisli da Ašado nije sam, i da, ako nije sam, samo jedna osoba na svetu može da bude s njim. Otvorio je vrata kamioneta, pas mu se u jednom skoku našao u naručju, ipak je bilo tačno da će se on tu prvi naći, i lizao mu je lice od čega nije mogao da vidi put, na čijem vrhu se pojavila zbunjena Izaura Madruga, neka se sada sve zaustavi, molim vas, neka svi ućute, neka se niko ne pomeri, neka se niko ne meša, ovo je dirljiva scena par ekselans, kola idu uzbrdo, ženi koja je napravila dva koraka noge su se odjednom odsekle, pogledajte je kako šakama pritiska grudi, Siprijano Algor izađe iz kamioneta kao da ulazi u san, Ašado ga sledi i mota mu se oko nogu, ali neće se ništa loše dogoditi, samo bi još to falilo, da se dozvoli da jedan od glavnih likova neestetski padne kad radnja dostiže kulminaciju, taj zagrljaj i taj poljubac, ti zagrljaji i ti poljupci, koliko puta vas treba podsetiti da ista ona ljubav koja proždire takođe preklinje i da bude proždrana, tako je oduvek bilo i biće, ali u nekim prilikama se baš zbog toga potpuno predajemo. U pauzi između dva poljupca Siprijano Algor upita, Otkud ti ovde, ali Izaura ne odgovori odmah, bilo je tu još poljubaca da se daju i prime, neodložnih koliko i prvi od svih njih, na kraju je najzad skupila daha da kaže, Ašado je pobegao već prvog dana pošto si ti otišao, iskopao je rupu u ogradi dvorišta i došao ovamo, nikako nisam mogla da ga nateram da se vrati, odlučio je da te čeka koliko god da treba, jedino rešenje je bilo da ga ovde ostavim, da mu donosim hranu i vodu, da mu malo pravim društvo, iako mislim da mu nije bilo neophodno. Siprijano Algor potraži ključ od kuće u džepovima, razmišljajući i maštajući, Ući ćemo oboje, ući ćemo zajedno, i kada mu je najzad bio u ruci primeti da su vrata otvorena, kao i što treba da budu nekome ko stiže izdaleka, nije morao da priupita kako to, Izaura mu je već mirno pripovedala, Marta mi je ostavila jedan ključ da ponekad dođem i provetrim kuću, da obrišem prašinu, tako da sam, uz ovo što je Ašado uradio, počela da dolazim svakog dana, ujutru, pre nego što bih otišla u prodavnicu, i predveče, posle posla. Izgledalo je kao da ima još nešto da doda, ali usta joj se zatvoriše čvrsto, kao da zaključavaju reči u ustima, Nećete izaći odatle, naređivala je, međutim one se skupiše, sjediniše snage, i najviše što je stid mogao da učini bilo je da spusti Izaurinu glavu i glas joj pretvori u mumlanje, Jednu sam noć prespavala u tvom krevetu, reče. Neka bude jasno, ovaj čovek je grnčar, zanatlija dakle, koji nema prefinjenost dobijenu intelektualnim obrazovanjem ili umetničkim, osim ako se izuzme ono neophodno za obavljanje njegovog zanata, u više nego zrelim godinama, odrastao u vreme kada su ljudi najviše od svega morali da se suzdržavaju, svako u sebi i svi u svima, izrazi osećanja i uzbuđenost tela, iako je tačno da ne bi bilo mnogih iz njegovih društvenih krugova koji bi mogli da se podiče većom osećajnošću i visprenošću, čuti ovako iznenada, iz usta žene s kojom nikada nije legao da deli intimnosti, da je spavala, ona, u njegovom krevetu, ma koliko žustro on kročio ka kući u kojoj se ovaj zbunjujući slučaj rodio, nije mogao da ne uspori korak, da zapanjeno pogleda to smelo stvorenje, muškarci, priznajmo to jednom, nikada neće razumeti žene, sreća da je ovaj uspeo, iako ni sam ne zna kako, da usred svoje zbunjenosti pronađe prave reči koje je ovakva situacija zahtevala, Nikada u drugom nećeš ni spavati. Zaista, ova rečenica je morala da bude takva, izgubio bi se sav efekat da je rekao, na primer, kao neko ko potpisuje sporazum o suživotu, Pa dobro, ako si ti već spavala u mom krevetu, i ja ću u tvom. Obesila se opet Izaura Siprijanu Algoru o vrat nakon što je to rekao, ništa ne košta zamisliti s koliko je žara to uradila, ali on se najednom trgnuo i, naizgled, bez strasti, Zaboravio sam da izvadim kofer iz kola, samo to reče. Iako još nije mogao da predvidi posledice ovog bezazlenog čina, u pratnji Ašada koji je skakutao iza njega, otvorio je vrata od kamioneta i uzeo kofer. Prvi put je osetio šta će se desiti kada je ušao u kuhinju, drugi kada je ušao u sobu, ali potpuno je bio siguran tek kada ga Izaura, glasom koji se trudio da ne podrhtava, upita, Došao si da ostaneš. Kofer je bio na podu, u iščekivanju da ga neko otvori, ali taj čin, iako neophodan, mogao je da sačeka. Siprijano Algor zatvori vrata. Ima takvih trenutaka u životu, da bi se nebo otvorilo neka vrata treba da se zatvore. Pola sata kasnije, već smiren, kao plaža s koje se plima povlači, Siprijano Algor ispriča šta se dogodilo u Centru, otkriće špilje, nametanje tajnovitosti, straža, silazak u iskopine, tmuša tamo dole, strah, mrtvaci vezani za kamenu klupu, pepeo u ognjištu. Isprva, kada ga je videla kako se kamionetom penje uzbrdo, Izaura je pomislila da se Siprijano vraća kući zato što nije mogao više da izdrži razdvojenost i odsustvo, i ta pomisao, kao što se može pretpostaviti, bila je melem za njeno uzbuđeno srce ljubavnice, ali sada, dok joj je glava počivala na udubljenju njegovog ramena, osećajući njegovu ruku na svom kuku, oba razloga joj se učiniše podjednako valjanim, i, osim toga, ako se potrudimo da primetimo da postoji barem jedna tačka, tačka neizdrža, u kojoj se i jedna i druga dodiruju i postaju zajedničke, prestaje da postoji bilo kakav ozbiljan razlog da se tvrdi da su dva razloga protivrečna. Izaura Madruga nije baš upućena u drevne priče i mitološke izmišljotine, ali bile su joj dovoljne četiri jednostavne reči da shvati suštinu priče. Iako smo ih već čuli, ništa se ne gubi ako ih iznova napišemo, To smo bili mi.
Predveče, po dogovoru, Siprijano Algor se javio Marti da joj kaže da je dobro stigao, da je zatekao u kući sve na svom mestu, da Ašado umalo nije poludeo od sreće i da je Izaura pozdravlja. Odakle se to javljaš, upita Marta, Pa od kuće, odakle bih, A Izaura, Izaura je ovde pored mene, hoćeš da razgovaraš s njom, Hoću, ali prvo mi reci šta se dešava, Na šta misliš, Pa baš na to, što je Izaura tu s tobom, Je l’ ti to smeta, Ne pričaj gluposti, prestani da se prenemažeš kao seoska mlada i odgovori mi, Izaura ostaje sa mnom, A s kim ti ostaješ, Ostajemo jedno s drugim, ako si to htela da čuješ. S druge strane nastade ćutanje. Zatim Marta reče, Mnogo si me obradovao, Po glasu ti se ne bi reklo, Glas nema veze s ovim rečima, već sa drugim, A sa kojim to, Sa sutrašnjicom, s budućnošću, Imaćemo vremena da razmišljamo o budućnosti, Šta se praviš slep, ne zatvaraj oči pred stvarnošću, vrlo dobro znaš da mi sadašnjicu više nemamo, Vi ste obezbeđeni, a mi ćemo ovde da se snađemo, Nismo dobro ni ja ni Marsal, Zašto, Ako tamo nema budućnosti, nema je ni ovde, Budi malo jasnija, molim te, Nosim dete u stomaku, ako ono jednog dana bude želelo, kada stasa, da živi na jednom ovakvom mestu, neka radi šta hoće, ali ja ga ovde vala neću roditi, Trebalo je o tome ranije da misliš, Nikada nije kasno da se ispravi neka greška, čak i kada su posledice već neizbežne, ali ove se mogu izbeći, Kako, Prvo i prvo moramo Marsal i ja ozbiljno da porazgovaramo, a onda će se videti, Razmisli dobro, nemoj da prenagljuješ, Greška, dragi moj tata, ponekad može da bude posledica preteranog razmišljanja, a osim toga, koliko mi je poznato, nigde ne piše da ishitrenost uvek mora da dovede do nepovoljnog ishoda, Nadam se da si uvek u pravu, Ne pucam toliko visoko, jedino ne bih želela da se ovog puta prevarim, a sad, ako mi dozvoliš, da stavimo tačku na ovaj razgovor oca i ćerke i daj mi Izauru na telefon zato što imam štošta da popričam s njom. Siprijano Algor dade slušalicu Izauri i izađe na dvorište. Eno je grnčarnica u kojoj se suši nešto preostale, napuštene gline, tamo je peć u kojoj se tristotinak lutaka pita šta su ih kog đavola uopšte pravili, tamo je i kamara drva koja će uzaludno čekati da bude bačena u peć. I uza sve to Marta koja kaže, Ako ovde nema budućnosti, nema je ni tamo. Siprijano Algor je danas saznao šta je sreća, beskrajno nebo ljubavi koja je postala opipljiva, a evo sad opet se navlače olujni oblaci, zloslutne senke sumnje i straha, dovoljno je samo imati u vidu da pare koje je dobio od Centra za lutkice ne mogu potrajati, čak i ako budu stegli kaiš do poslednje rupe, ni dva meseca, i da je razlika između onoga što prodavačica Izaura Madruga zarađuje u radnji i nule verovatno još jedna nula. I šta onda, upita, gledajući u crni dud, a on mu odgovori, Onda, stari druže, kao i uvek, dolazi budućnost.
Četiri dana kasnije Marta se ponovo javila, Dolazimo sutra popodne. Siprijano Algor se na brzinu preračuna, Ali još nije vreme za Marsalov slobodan dan, Pa i nije, Pa onda, Ostavi ta pitanja za sutra kad dođemo, Hoćeš da dođem po vas, Nema potrebe, uzećemo taksi. Siprijano Algor reče Izauri da mu je malo čudna ta iznenadna poseta, Osim ako, dodade, raspored slobodnih dana nije promenjen zbog nekih birokratskih zavrzlama koje je izazvalo otkriće pećine, ali u tom slučaju bilo bi logično da mi je to rekla, a ne da odlaže moja pitanja za sutra, Dan brzo prođe, reče Izaura, sutra ćemo već sve saznati. Dan, međutim, i nije prošao tako brzo kao što je Izaura mislila. Dvadeset i četiri sata je mnogo za razmišljanje, to se tako kaže, dvadeset i četiri sata, jer se tu računa i vreme koje provodimo u snu, noću nam se verovatno motaju po glavi i neke druge misli koje navuku zavesu i nastave da misle same sebe, skrivene od svih. Siprijano Algor nije zaboravio Martine odlučne reči koje su se odnosile na dete koje treba da se rodi, Ali ja ga ovde vala neću roditi, vrlo izričita rečenica, bez okolišanja, nimalo nalik na one zvučne donekle uređene sklopove koji kada i nešto tvrde deluju kao da su nesigurni u sebe. Dakle, jedini logični zaključak bi bio da Marta i Marsal napuštaju Centar. To im uopšte nije pametno, reče Siprijano Algor, od čega će da žive, To isto možeš da se upitaš i za nas, reče Izaura, ali kao što vidiš ja se ne brinem, Veruješ u božansku promisao koja štiti unesrećene, Ne, ja verujem da ponekad treba da se prepustimo matici događaja, kao da nemamo snage da joj se suprotstavimo, ali iznenada shvatimo da nas reka nosi u dobrom pravcu, i to niko ne primećuje osim nas, onaj ko gleda sa strane pomislio bi da ćemo svakog časa da potonemo, ali zapravo nikada nismo tako mirno plovili, Daj bože da se to odnosi i na ovu našu situaciju. Nećemo dugo čekati da to saznaju. Marta i Marsal su izašli iz taksija, istovarili su nekoliko koleta iz prtljažnika, manje nego što su odneli u Centar, Ašado je dao oduška svom uzbuđenju optrčavši dva kruga oko crnog duda, a dok se taksi spuštao niz padinu u povratku ka gradu Marsal reče, Više nisam službenik Centra, dao sam otkaz na mesto čuvara. Siprijano Algor i Izaura nisu smatrali da treba da pokažu iznenađenje, koje bi, ruku na srce, bilo lažno, ali jedno su morali da pitaju, jedno od onih suvišnih pitanja bez kojih izgleda ne umemo da živimo, Jesi li siguran da je to najbolje rešenje za vas, a Marsal odgovori, Ne znam da li je najbolje ili najgore, uradio sam ono što sam morao, i nisam jedini, još dvojica kolega su dali otkaz, jedan koji živi u Centru i drugi koji ne živi, A kako je Centar reagovao na to, Koga nema bez njega se može, a ja se nisam prilagodio, ove dve poslednje rečenice bile su izgovorene već posle večere, A kada si osetio da ne možeš da se prilagodiš, Ona špilja je bila kap koja je prelila čašu, kao i vama, A za tvoje kolege, Da, i njima. Izaura ustade i poče da rasklanja sto, ali Marta reče, Ostavi to, posle ćemo zajedno sve to da sredimo, sad treba da rešimo šta nam je činiti, Izaura smatra, reče Siprijano Algor, da treba da se prepustimo matici događaja, da uvek naiđe trenutak kada shvatimo da nas reka nosi u dobrom pravcu, Nisam rekla uvek, ispravi ga Izaura, rekla sam da postoje neke prilike, u svakom slučaju, ne obraćajte pažnju, to je samo jedna slika koja mi se javila, Meni dobro zvuči, reče Marta, barem se uklapa u ono što nam se upravo dešava, I šta ćemo sad, upita otac, Marsal i ja ćemo započeti novi život daleko odavde, tako smo rešili, Sa Centrom je svršeno, s grnčarnicom takođe, preko noći postadosmo tuđini na ovom svetu, A šta ćemo mi, upita Siprijano Algor, Ne očekuješ valjda da vam ja delim savete šta vam je činiti, Jasna bi mi bila takva tvoja reakcija jedino ako bi nam predložila da se rastanemo, E pa nije ti jasna, hoću da kažem da ono što važi za jedne ne mora da važi i za druge, Mogu li ja nešto da kažem, da nešto predložim, upita Izaura, mada ne znam da li imam pravo na to jer nisam član ove porodice ni nedelju dana, još uvek se osećam kao da sam na nekoj probi, kao da sam ušla na sporedna vrata, Prisutna si ti ovde već mesecima, od onog čuvenog krčaga, reče Marta, a što se tiče ostalog, neka na to moj tata odgovori, Osim ako ona nema nešto da predloži, neku ideju, još ništa nisam čuo, zato bi svaka moja ocena u ovom trenutku bila izlišna, reče Siprijano Algor, Šta si to htela da predložiš, upita Marta, Nešto u vezi s onom maticom koja nas nosi, reče Izaura, Pojasni nam malo, To je vrlo prosto, Već znam šta ti je palo na pamet, prekide je Siprijano Algor, Šta, upita Izaura, Idemo i mi, Baš tako. Marta duboko uzdahnu, Ženama uvek padaju najbolje ideje na pamet, Ali ne treba da srljamo, reče Siprijano Algor, Šta hoćeš da kažeš, upita Izaura, Imaš svoju kuću, svoj posao, Pa šta, Tek tako ćeš sve da ostaviš, svemu da okreneš leđa, Već sam sve ostavila ranije, već sam jednom svemu okrenula leđa, onog trenutka kada sam privila krčag na grudi, zaista samo muški mozak ne može da shvati da sam tada tebe grlila, poslednje reči su se već bile izgubile u naletu jecaja i suza. Siprijano Algor stidljivo pruži ruku, dotače joj mišicu, a ona nije imala snage da se suzdrži i briznu u još jači plač, ili joj je baš to bilo potrebno, ponekad nisu dovoljne suze koje smo već isplakali, već moramo da ih molimo da nastave da teku.
Čitav sledeći dan protekao im je u pripremama. Prvo iz jedne, a zatim iz druge kuće, Marta i Izaura su izabrale ono najnužnije za putovanje u nepoznato i za koje se ne zna ni kako ni kada će se završiti. Muškarci su natovarili stvari u furgon, pripomognuti Ašadovim lavežom, nimalo uznemirenim kao što je bio ranije, bio je britak, jer njegova pseća glava nije mogla ni da pomisli da će ga ponovo napustiti. Jutro je osvanulo oblačno, preko noći je padala kiša, u dvorištu su ovde i onde stajale barice, a crni dud, zauvek vezan za zemlju, još uvek je otresao preostale kapi. Idemo, upita Marsal, Idemo, reče Marta. Ušli su u furgon, njih dvojica napred, njih dve pozadi, Ašado između, i kad je Marsal već pokrenuo kola, Siprijano Algor naglo reče, Čekaj. Izađe iz furgona i uputi se ka peći, Kuda ćeš, upita Marta, Šta li će sad da uradi, promrmlja Izaura. Siprijano Algor je otvorio vrata od peći i ušao. Kada je uskoro zatim izašao, bio je u košulji, a u jakni je nosio nešto teško, nekoliko lutaka, šta bi drugo moglo biti, Hoće da ih ponese za uspomenu, reče Marsal, ali se prevario, Siprijano Algor priđe kućnim vratima i poče da ređa lutke, uspravno, da ih zabada u vlažnu zemlju, a kada ih je sve poređao i vratio se u peć, tada su i svi ostali putnici izašli iz furgona, niko ništa nije pitao, jedan za drugim ulazili su u peć i iznosili lutke, Izaura je otrčala do furgona da nađe neku korpu ili torbu, bilo šta, a lutke su malo-pomalo zauzimale prostor ispred kuće a onda je Siprijano Algor otišao u grnčarnicu i veoma nežno poskidao sa police oštećene lutke koje je tamo čuvao, i pridružio ih njihovim zdravim i pravim sestrama, kiša će ih pretvoriti u blato, a onda u prašinu kada ih sunce ogreje i osuši, ali to je sudbina svih nas, sada lutke više nisu stražarile samo ispred kuće, čuvale su i ulaz u grnčarnicu, na kraju će više od trista lutaka biti postrojeno, pajaci, lude, eskimi, mandarini, bolničarke, bradati asirci, Ašado još nijednog nije srušio, Ašado je razborit pas, osetljiv, skoro pa čovek, ne treba da mu objašnjavaju šta se ovde dešava. Siprijano Algor ode da zatvori vrata od peći, Sada možemo da krenemo. Furgon se spusti niz padinu. Kada je izbio na drum, skrenu nalevo, Marta je plakala u sebi, Izaura ju je grlila, dok se Ašado sklupčao u jednom kraju sedišta jer nije imao koga da teši. Posle nekoliko kilometara, Marsal reče, Pisaću roditeljima čim negde stanemo da ručamo. A zatim, obraćajući se Izauri i tastu, Postavili su jedan ogroman natpis na fasadu Centra, da li možete da pogodite šta je na njemu pisalo, Nemamo predstavu, odgovoriše oboje, i onda Marsal reče, kao da deklamuje, USKORO OTVARANJE PLATONOVE PEĆINE, NEVIĐENA ATRAKCIJA, JEDINSTVENA NA SVETU, OBEZBEDITE SEBI ULAZNICU ŠTO PRE.

od Mustra Ned Maj 06, 2018 11:09 am

O piscu

Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao auto-mehaničar, referent u zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika Diário de Nóticias smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle cenzure i napada portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu, 1991, što je sprečilo njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. od posledica upale pluća.
Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. godine. Godine 1953. poslao je jednom izdavaču svoj drugi roman, Svetlarnik (Claraboia), ali nije dobio odgovor sve do 1994, pa je ovaj roman prvi put objavljen posthumno, 2011. godine. Do 1966. nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Remon Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je najznačajnije savremene portugalske pisce toga doba i sprijateljio se s njima pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi, koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama, Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnikov prtljag (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Beleške (politički članci, 1977), Lažni predmet (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i dr., i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Sa tla uzdignuti (1980), Sedam Sunaca i Sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Slepilo (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Zapis o pronicljivosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005), Putovanje jednog slona (2008) i Kain (2009). Pisao je i drame, od kojih su najpoznatije Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987), In Nomine Dei (1991).
Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969, ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede s Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je Saramagovom krstaškom ratu protiv imperije u vidu globalizma.“
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade, 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog govornog područja.

od Sponsored content

Pećina - Jose Saramago

Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago

Re: Pećina - Jose Saramago