Stoleće u Alentežu - Žoze Saramago

Nagrada grada Lisabona.

Porodična saga koja obuhvata gotovo čitav XX vek u Portugaliji, uključujući i „karanfil revoluciju“ 1974. godine, kada je posle četiri decenije srušena diktatura i uspostavljen demokratski sistem u zemlji. Roman duboko ličan, Stoleće u Alentežu (1980) prvo je Saramagovo delo s piščevim prepoznatljivim rukopisom, blistavim stilom koji zanemaruje pravopisne norme i specifičnim glasom i humorom koji uzdižu njegove romane do najviših ostvarenja savremene svetske književnosti.

Upečatljiv portret savremene portugalske istorije, ovaj roman ispunjen je pitoresknim i nezaboravnim likovima nekoliko generacija seljačke porodice Mau-Tempo iz Alenteža, koja je sa svojim sunarodnicima, mahom seoskim stanovništvom, ponela najteže breme portugalske povesti XX veka. Pod Saramagovim perom, socijalna istorija i prikaz napornog težačkog rada na selu uzdiže se do poetske metafore o ljudskom životu uopšte i čovekovoj veri u srećniju budućnost.

Uspomeni na Žermana Vidigala i Žozea
Adelina doš Santoša, koji su ubijeni



I pitam političke ekonomiste i moraliste da li su već izračunali broj duša koje je neizbežno osuditi na oskudicu, mukotrpan rad, čemer, zaostalost, bestidnu neukost, bespoštednu bedu i krajnju nemaštinu kako bi se proizveo jedan bogataš.
Almeida Garet
(1799–1854)

Ono čega na zemlji ima u obilju jesu predeli. Koliko god oskudevala u nečem drugom, zemlja od pamtiveka obiluje predelima i to se može objasniti samo nekim neumornim čudom jer predeo svakako prethodi čoveku i, uprkos tome što postoji od pamtiveka, još nije iščezao. Možda zato što se stalno menja: u nekim godišnjim dobima tlo je zeleno, u nekima žuto, a potom smeđe ili crno. Ponegde je i crveno, boje ilovače ili razlivene krvi. Zavisno od toga, svakako, šta se i da li se nešto seje i uzgaja ili još ne, od toga da li je nešto samo od sebe proklijalo, bez pomoći ljudske ruke, pa vene kada mu prirodno dođe kraj. Ovo ne važi za pšenicu, u kojoj život još vri i kad je požnjevena. Kao ni za hrast plutnjak, kojem u jeku života, mada to svojim dostojanstvenim držanjem ne odaje, gule koru. Kroz krik.
Predeli ne oskudevaju ni u bojama. Ipak, nisu u pitanju samo boje. Ima dana turobnih koliko i studenih, i dana kad dah u grudima zastaje od vreline: svet nikad nije zadovoljan, a kada jednom bude, čeka ga sigurna smrt. Ne nedostaju svetu ni mirisi, pa ni ovoj zemlji koja je deo sveta i po kojoj se prostiru predeli. Ako je u šumi uginula životinja, proširiće se zadah truleži mrtvog trupa. Sve dok vetar miruje, to se ne dâ osetiti čak i ako neko blizu prolazi. Kasnije ostaju samo gole kosti, svejedno da li okupane kišom ili spečene suncem, premda, ako je zverka bila sitna, ni to od nje neće ostati jer će se crvi i rovčice pobrinuti da nestane s lica zemlje.
To je, uslovno govoreći, bujno tlo, sa mnogo brežuljaka, rečnih tokova, koje voda s neba koliko daruje toliko i lišava, obrušujući se na kopno, ravno i glatko nalik ljudskom dlanu, iako se mnogi dlanovi, sudbinski, s vremenom oblikuju prema držalji motike, srpa ili kose. Zemlja. Baš kao i ljudski dlan izbrazdana linijama i stazama, svojim kraljevskim drumovima, kasnije nacionalnim, odnosno u vlasništvu uvažene gospođe opštine, tri takva puta pružaju se upravo pred nama, jer broj tri je poetski, čaroban, duhovni broj, a svi pravci pružaju se linijama ponavljanih odlazaka i povrataka, stazama bosih i oskudno obuvenih stopala, po grumenju, kroz šiblje, preko strništa, kroz divlje rastinje, između zidina i pustopoljina. Toliki predeli. Čovek bi ceo život mogao njima lutati a da sebe nikad ne pronađe, pogotovu ako se rodio izgubljen. Ni za smrt ne bi hajao kad bi mu kucnuo poslednji čas. Nije on zec ili geneta pa da istrune na suncu, jer ako bi se na nekom pustom mestu srušio na zemlju zbog gladi, mraza, žege ili neke bolesti koja mu ne daje ni vremena da o njoj razmisli, a kamoli da nekog dozove u pomoć, kad-tad bi ga pronašli.
Ratovi i druge nedaće odneli su mnoge živote iz ovog i iz drugih krajeva, a opet kao da ih vidimo žive: neko misli da je to nedokučivo čudo, ali istinski razlozi su u ovoj grudi, u ovoj latifundiji koja se brežuljkastim padinama s vrha proteže do ravnice i širi unedogled. A ako to nije ovo imanje, neko drugo sigurno jeste, sve dok je jasno šta je moje a šta tvoje: sve je na vreme popisano u zemljišne knjige, s međama na severu i jugu, na istoku i zapadu, kao da je tako zapisano još u vreme postanja, kad je sve bilo samo predeo s nekoliko golemih beštija i tek ponekim čovekom, i kad svi behu nasmrt preplašeni. U to doba, kao i docnije, odlučeno je kakva će biti budućnost sadašnje latifundije i kakvim će sve lupeškim sredstvima zemljište biti izdeljeno među vlasnicima noževa, shodno tome čija je oštrica britkija, čiji bodež duži. Da li je pripadao, na primer, njegovom veličanstvu kralju ili vojvodi, ili pak vojvodi koji će kasnije postati njegovo kraljevsko veličanstvo, da li biskupu ili majstoru nekog reda, da li zakonitom sinu ili kopiletu rođenom iz slasne preljube ili divljeg braka sa koga je ljaga sprana priznavanjem, da li ocu devojke koja živi u nevenčanom braku s velikaševim sinom ili, možda, onom vrhovnom zapovedniku vojske koji je već prigrabio polovinu kraljevskog dobra, a katkad je dovoljno samo reći, dragi prijatelji, ova zemlja je moja, zaposednite je i množite se kako bi i meni i vašem potomstvu bila od koristi, i čuvajte je od nevernika i svake druge pogibelji. Veličanstveni je to molitvenik svetih molitvi, najsvetijih čvorića na brojanicama, koji je stizao u dvorce i samostane, u predvorja palata, u osmatračke kule, svaki očenaš jedan novčić, zdravomarijo - deset novčića, a sto novčića - zdravokraljice, Marija je kralj. Ogromne škrinje, silosi bez dna, ambari krcati kao prekomorsko brodovlje, bačve i burad, sanduci, moja gospo, sve mereno na lakat, vrljiku i mericu, na vedro, čabar i polić, svako parče zemlje prema svom aršinu.
Tako su proticale i reke i četiri godišnja doba, neumitno, uprkos promenama. Velika istrajnost vremena i, ništa manje, novca, koji je, izuzev čoveka, najpostojanija mera, iako se menja kao godišnja doba. Uvek su čoveka kupovali i prodavali. Svako stoleće imalo je svoj novac, svako kraljevstvo svog menjača talira, zlatnika i srebrnjaka, reala, bakrenjaka, kruzadoša, reiša, dublona i inostranih forinti. Od svakakvog nestalnog metala, vazdušastog kao miris cveta ili okus vina: novac raste, krila mu služe samo da uzleće, nipošto da sleće.
Novcu je mesto na rajskim nebesima, na visoko uzdignutom mestu gde sveci menjaju imena kad god je to neophodno, ali ne menjaju svoju latifundiju.
Mati bujnih dojki za gladna i nezajažljiva usta, materica, zemlja izdeljena među najvećima i velikašima, ili, tačnije, uvećana pripajanjem najvećem imanju, kupovinom ili savezom, možda prevejanom pljačkom ili golim zločinom, feudalnim pravom na dedovinu i zaostavštinu mog milostivog oca, slava im i hvala. Stoleća su minula da bi se sve ovo postiglo, ko bi, uopšte, sumnjao da to neće trajati doveka.
Ali ko su ova prosta i uboga čeljad prispela zajedno sa zemljom, ko je taj svet čija imena u tapijama nisu upisana, jesu li to mrtve duše ili nekakva živa bića? Božja je mudrost, voljena deco, beskrajna: evo zemlje i onih koji će na njoj raditi, rastite i množite se. Rastite i umnožite me, reče latifundija. Ali sve ovo može se ispričati na drugi način.

Kiša ih je iznenadila kasno popodne, sa suncem zdesna, na pola pedlja iznad niskih brežuljaka, zacelo su se veštice češljale, ovo je njihovo omiljeno vreme. Čovek je zaustavio magarca na blagoj uzbrdici i da bi mu olakšao breme gurnuo je nogom kamen pod točak kola. U ovo doba godine kiša je retka pojava, kako je uopšte pala na pamet upravniku nebeskih voda. Otud tolika prašina na putu i poneka suva balega ili konjski izmet koje niko neće pokupiti, daleko su od naselja. Nema dečačića s košarom na ramenu da se odvaži na potragu za prirodnim đubrivom, jagodicama prstiju pipavo skupljajući rastresite gomilice, katkad raspukle kao zreo plod. Naprasno utuljene zvezde rasule su se s kišom po bledom i užarenom tlu, bešumno padajući na meku prašinu, a onda se iznenadni pljusak sručio i sve prelio. Žena je, ipak, imala vremena da iznese dete iz kola, iz udubljenja koje je prugasta slamarica napravila između dva sanduka. Privivši ga na grudi, prekrila mu je lice slobodnim krajem šala i kazala, Spava. Tako je glasila njena prva misao, druga je već bila, Sve će se pokvasiti. Muškarac je, nabravši nos, pogledao u visoke oblake i, pouzdavši se u ljudsku promućurnost, odlučno izgovorio, Proći će, to je oblak, ali je, za svaki slučaj, rasprostro ćebe i prekrio nameštaj, Baš danas je morala da padne, bestraga joj glava.
Snažan nalet vetra raspršio je kapljice. Magare je, strižući ušima na gazdino lupkanje po sapima, povuklo rudu, a čovek mu je, poguravši točak, olakšao napor. Produžiše da se uspinju omanjom padinom. Sa sinom u naručju žena je hodala iza i, srećna zbog detetovog spokoja, zagledavši mu se u lice, prošaptala, Čedo moje. S obe strane zaprežnog puta zemlja je bila obrasla šibljem, s nekoliko usamljenih hrastova uraslih u šipražje do sredine stabla, prepuštenih zaboravu ili samorastu. Kolski točkovi su, uz škripu i buku drobljenja, prolazili kroz glib i kaljugu, drmusajući se i truckajući kad god bi poneki kamen na putu naglo odskočio. Nameštaj je, pod ćebetom, škriputao. S desnom rukom na rudi muškarac je pored magareta nemo koračao. Tako stigoše do vrha obronka.
Preko proplanka slamnožute boje, s juga im se primicala gusta, uskovitlana tama oblaka. Put je skretao nadesno, gotovo neprimetan od jaruga koje su izravnali vetrovi što vladaju u ovoj zabiti. Zaprežni put se pri dnu ulivao u širok drum, premda je reč drum preterana, imajući na umu tešku prohodnost ovdašnjih puteva. Sleva, gotovo obujmljujući niski obzor, omanje naselje bilo je okrenuto svojim belim zidovima ka zapadu. Već smo opisali ravnicu kao glatku i prostranu, s retkim hrastovima, usamljenim i uparenim, i još ponekim rastinjem tu i tamo. S ove najniže tačke lako je poverovati da svet nema kraja. A ova naseobina, posmatrana odatle, pri žućkastoj svetlosti, pod masivnom olovnom pločom oblaka, izgleda nedodirljiva. Sao Krištovao, reče čovek. A žena, koja prvi put putuje tako daleko na jug, reče, Monte Lavre je veći, ali iza ovog tobožnjeg poređenja krila se seta.
Kiša ih je ponovo zasula nasred visoravni. I dok su prve krupne kapi zapretile kao najava proloma oblaka, pljusak se već sručio. Zatim su zamasi vetra kao metlom prebrisali polje, uskovitlavši slamu i prašinu, a mlaz se s horizonta obrušio poput pepeljaste zavese, nakratko prekrivajući krajolik u daljini. Bila je to uporna kiša, od onih koje, sipajući i plaveći, satima traju i nemaju nameru da prestanu, a kada tlo više ne bude moglo da upije toliku vodu, biće svejedno da li nas nebo kvasi ili nas zemlja plavi. Čovek je ponovio, Bestraga joj glava, reči olakšanja koje ljudi izgovaraju u nedostatku suvislijih izraza. Zaklon je daleko, a bez gunja na leđima nemaju kud nego da izdrže pljusak, ma kako snažan bio. Odatle do sela, uz tromog magarca, bezvoljnog i posustalog od zamora, ima najmanje sat hoda, pašće noć. Ćebe koje jedva pokriva pokućstvo cedi se, natopljeno, s njegovih belih resa voda kaplje, šta li će biti s rubljem u sanducima, jedinom sirotinjskom imovinom ove porodice koja se seli, koja iz sebi znanih razloga gazi preko latifundije. Žena gleda u nebo, drevno i seljačko čitanje velike otvorene stranice nad našim glavama, odgoneta da li će se uskoro razvedriti, ali ne, pre će biti da su nanosi tamnog mastila sve gušći i gušći, vreme ni popodne neće biti bolje. Kolska zaprega grabi kao lađa koja ponire u potop, sve će uroniti, zašto čovek toliko udara magarca, ali to je zato što samo tako mogu da se dokopaju hrasta koji će im poslužiti kao utočište od kijameta. Muškarac, zaprega i magare uspevaju da se domognu hrasta, samo još da ih žena, gacajući po kaljuzi, pristigne, da trči ne sme, probudiće dete, svet je tako sazdan, nismo kadri da se saživimo s tuđom mukom, ne razumemo je čak ni kad je veza prisna poput ove bliskosti majke i sina.
Muškarac je pod hrastom žustro mlatarao rukama, on ne shvata kako je nositi dete u rukama, što ne zategne užad, čvorovi su se u ovoj jurnjavi olabavili i nameštaj može da sklizne, samo nedostaje da se polomi ovo malo što imamo. Pod drvetom je kiša ređa, ipak, krupne kapi padaju s lišća, nije ovo krošnja narandžinog drveta, skloniti se pod ovo široko, razgranato drvo isto je kao stajati u tremu punom procepa, čovek ne zna gde da se dene, dobro je što je dete zaplakalo, ta briga je uvek hitnija, otkopčaj bluzu, privij ga na grudi s jedva nešto mleka, makar mu zavaraj glad. Plač je utihnuo, majka i odojče su se, ušuškani ravnomernim romorom kiše, umirili, dok je otac hodao oko zaprege, razvezivao pa zavezivao čvorove, s kolenom na šaragama zatezao je konopce, a magarac je, kao rasejan, neumorno mrdao ušima i gledao u izlokanu, potopljenu rasputicu. Čovek onda reče, Malo je nedostajalo da stignemo, ali spustio se pljusak, nije bilo velikog gneva u tim rečima, izviralo je iz njih nezadovoljstvo bez nade, kao da je kazao, neće kiša stati zato što meni smeta, ali ovo je već piščeva misao, možemo i bez nje. Bolje da pazimo šta radi otac, koji je, najzad, upitao, Kako je mali, zavirio je pod nabor šala, pa on joj je muž, ali se žena tako hitro i smerno pokrila, da on nije znao da li je poželeo da vidi sina ili njenu obnaženu dojku. Ipak je imao vremena da u polumraku, u mirisnoj toplini zgužvane odeće, prepozna sinovljeve svetloplave oči koje su ga posmatrale iz svog zaštićenog kutka, tu živu i jarku svetlost koja je do njega obično dopirala iz kolevke, prozirna i postojana, kao oči nekoga ko se oseća izgnanikom među tamnim, kestenjastim očima porodice u kojoj je rođen.
Gust oblak donekle se raspreo, prvi nalet kiše već je sporiji. Čovek je, izgledajući u nebo, stao na put, okrenuo se na sve četiri strane i rekao ženi, Moramo dalje, ne možemo ovde ostati do noći. I žena je kazala, Hajdemo. Izmigoljila je bradavicu iz detetovih usta, dojenče je nastavilo da sisa vazduh, na tren je izgledalo da će grunuti u plač, ali ne, protrljalo je lice o majčinu već uvučenu dojku i, odahnuvši, zaspalo. Bio je to miran dečak, dobre ćudi, prijatelj svoje majke.
Sada su koračali jedno kraj drugog, zaogrnuti kišom, toliko mokri da ih ni najprimamljiviji ambar ne bi u ovom trenutku zadržao, zaustaviće se tek kad stignu u svoj novi dom. Noć se brzo spuštala. Na zapadu se poslednji bledi sjaj pretočio u crvenilo, da bi namah utrnuo, zemlja se preobratila u mračan bunar, ispunjen tišinom i odjekom, kako je svet veliki kad zacari noć. I škripa točkova smesta je postala bučnija, a drmusanjem isprekidano disanje životinje iznenađujuće poput kakve naprasno izgovorene tajne, čak je i šljapkanje pokvašene odeće nalikovalo neprekidnom prijateljskom ćućorenju. Miljama unaokolo mrkli mrak. Žena se prekrstila i prekrstila i detetovo lice. Treba odbraniti telo i zaštititi dušu, ovo je doba kad sablasti saleću ljude na putevima, bilo u magnovenju, bilo dok sede na kamenu u očekivanju namernika kome će postaviti tri pitanja bez odgovora, ko si, odakle dolaziš, kuda ideš. Čovek korača uz zapregu, on bi da zapeva, ali glasa nema, sva mu snaga odlazi u pretvaranje da se nije prepao noći. Još malo, rekao je kad su izbili na drum, treba samo ići pravo, a i put je bolji.
Pred njima, vrlo daleko, bleštavilo prosijava oblake, ko bi pomislio da su se spustili toliko nisko. Nakratko je zavladao mir, a onda iz sve snage začuo se potmuli tutanj groma. Samo nam je još to trebalo. Žena reče, Sveta Barbaro, spasi nas, ali grmljavina, ako nije bila ostatak neke daleke olujine, kao da je zavila drugom putanjom, ili ju je prizvana Sveta Barbara uputila ka manje pobožnim mestima. Već su se našli na drumu, znali su to po širem putu, druge razlike otkrili bi samo uz krajnju strpljivost i pri dnevnom svetlu, preko rovina i kaljuga su stigli, preko rovina i kaljuga idu, a pomrčina je tako duboka da ne vide kuda gaze. Magarac je instinktivno zaobilazio jaruge. Čovek i žena gacali su za njim. S vremena na vreme, na zavojima puta, muškarac bi istrčavao napred u želji da dokuči gde se nalazi Sao Krištovao. I kad su se usred tmuše pred njim zabelele prve zidine, kiša je iznenada stala, kao na zapovest, u prvi mah nisu ni bili svesni toga. Maločas je pljuštala, sad je prestala. Kao da je nekakav džinovski krov šîrom prekrio drum.
Prirodno je da žena pita, Gde je naša kuća, nestrpljiva je da se pobrine za dete, ili želi da rasporedi pokućstvo, pre nego što se, izmoždenog tela, prući na krevet. I čovek odgovara, Na drugom kraju. Sva vrata na kućama su zatvorena, tek nekoliko procepa s prigušenim svetlom odaju prisutnost žiteljа. Na jednom imanju kevće pas. Pas laje kad neko prolazi, ostala njegova bratija to uzima zdravo za gotovo, pa i oni ispunjavaju svoju pseću dužnost. Jedno prozorče na vratima se otvorilo i zatvorilo. A sad kad je kiša prestala i kuća je blizu, muž i žena postaju osetljiviji na studeni vetar koji struji ulicom, zavija u bočne sokake i njiše grane koje natkriljuju niske krovove. Bura je razbistrila noć. Krupan oblak sve se više udaljava, a nebo se, tu i tamo, sjaji. Ne pada više, obratila se žena usnulom detetu, jedinom od četiri bića koje ovu dobru vest još nije saznalo.
Pred njima je pukao trg, nekoliko krošnji iznenada je zašumelo. Čovek je zaustavio zaprežna kola, rekao ženi, Čekaj me tu, i prošao ispod drveća u pravcu osvetljenih vrata. Bila je to krčma u kojoj su trojica muškaraca sedela na klupi, a četvrti je pio za šankom, držeći čašu između palca i kažiprsta, kao da se namestio za fotografisanje. Iza te tezge, koščat, ispijen starac bacio je pogled na dovratak s kog je muškarac sa zapregom, ušavši, rekao, Dobro veče svima, to je pozdrav ljudi koji stižu i žele da uspostave dobar odnos sa svima koji se tu nađu, bilo da imaju bratske pobude ili ih vodi poslovna vajda, Došao sam da živim ovde, u Sao Krištovau, zovem se Domingoš Mau-Tempo i obućar sam. Jedan od one trojice s klupe okrenu na šalu, Pa si doneo i loše vreme sa sobom, a onaj što je pio za tezgom, samo što je iskapio čašu, coknu jezikom i dobaci, Nadam se da su ti đonovi bolji od vremena, ostali se, naravno, zacerekaše. Nisu to bile reči uvrede niti podsmeha, noć je pala na Sao Krištovao, sva vrata su zatvorena i ako bane došljak koji se zove Mau-Tempo, samo bi lud propustio priliku da ne tera šegu. Domingoš Mau-Tempo uzvrati kiselim osmehom, šta je drugo mogao. Onda je starac otvorio ladicu i odatle izvadio poveći ključ, Evo ključa, već sam mislio da nećete doći, svi gledaju u Domingoša Mau-Tempa, odmeravaju novog komšiju, nema sela kojem ne treba obućar, ni Sao Krištovao nije u tome izuzetak. Domingoš Mau-Tempo im objašnjava, Put od Monte Lavrea dovde je dug, padala je kiša dok smo putovali, ne mora on da polaže račune o svom životu, ali bi hteo da im se umili, pa kaže, Piće za sve, ja častim, ovo je pravi način za čoveka koji bi da dopre do džepova ljudskih srca. Ona trojica s klupe poskakaše, posmatraju svečanost punjenja čaša, i bez žurbe, svako se laća za svoju, laganim i brižljivim pokretima, ovo je vino, nije to rakija koju iz čokanjčeta saspeš u grlo. Hajte i vi, gazda, kaže Domingoš Mau-Tempo i starac odgovara, Uzdravlje za mog novog kirajdžiju, ovaj birtaš baš poznaje velegradske manire. Oni i dalje behu zaneti nazdravljanjima, kad je žena kročila na vrata, ali nije stupila u birtiju, to je muška teritorija, te ona mirnim glasom reče, kao i obično, Domingoše, čedo se uzvrpoljilo, a i stvari su nam mokre, da ih snesemo s kola.
Ima žena pravo, ali Domingošu Mau-Tempu nije po volji da ga žena proziva pred svetom, šta će ljudi da misle, i dok prelaze preko trga, gunđa, Još jednom ovo uradi i obrala si bostan. Žena, zauzeta umirivanjem deteta, ne odgovara. Kola polako krenuše preko džombi. Magare beše skočanjeno od studeni. Zamakli su u bočnu ulicu u kojoj su se ređale kuća, pa bašta, pa kuća, pa bašta, i zaustaviše se pred niskom udžericom. Je l to, pitala je žena, a muž reče, Da.
Glomaznim ključem, Domingoš Mau-Tempo otključa vrata. Pri ulasku moraju da se sagnu, nije ovo palata s visokim ulaznim krilima. Kuća nije imala prozor. S leve strane bio je uzidan kamin s ognjištem na podu. Domingoš Mau-Tempo kresnuo je vatru, razgoreo punu šaku slame i svetlucavom bakljom opisao krug u vazduhu, kako bi žena mogla videti njihov novi dom. U uglu kamina ležala su drva za potpalu. Dovoljno za ovo veče. Za tili čas žena je položila dete u kutak za spavanje, skupila cepanice i grančice, vatra je zapucketala i rascvetala se na belom, okrečenom zidu. Kuća je oživela.
Kroz širom otvorenu kapiju Domingoš Mau-Tempo uvodi magarca i zaprežna kola, s njih spušta nameštaj i unosi ga u kuću navrat-nanos, sve dok se žena ne pojavi da mu pomogne. Dušek je s boka nakvašen. Voda je prodrla u sanduk s posteljinom, noga kuhinjskog stola polomljena. Ali na vatri, u šerpenji, uveliko se krčka slatki kupus s pirinčem, sinčić je podojen, usnuo na suvom kraju dušeka. Domingoš Mau--Tempo izašao je da nešto obavi u bašti. Nasred kuće Sara da Konseisao, Domingošova žena, Žoaova majka, stajala je ne mičući se, pogleda uprtog u ognjište, kao neko ko očekuje da mu ponove vest koju nije razumeo. Osetila je micanje u stomaku. Opet. Ali kada je muž ušao, to je prećutala. Valjalo je misliti o drugim stvarima.

Domingoš Mau-Tempo neće dočekati starost. Jednoga dana, ženi je već bio podario petoro dece, mada ne iz tog prostodušnog razloga, vezaće uže o granu drveta, na pustopoljini s pogledom na Monte Lavre, i obesiće se. Pre tog čina nosaće na leđima pokućstvo u nova sela i varoši, tri puta će bežati od porodice, ali poslednjeg puta biće dockan da se s njom pomiri, kucnuće mu poslednji čas. Gorak svršetak života već mu je naslutio tast Laurijano Karanka, primoran da popusti pred Sarinom svojeglavošću, do te mere je bila navrla da pođe za Domingoša Mau-Tempa da se zaklela, Ili ću poći za njega ili neću ni za jednog drugog. Laurijano Karanka je u srdžbi zagrmeo, On je jedna propalica, ispičutura koja se ne trezni, nigde taj čorbu skuvati neće. Buknula je zavada u porodici sve dok Sara nije ostala bremenita, što je onaj neoboriv argument za odlaganje kopalja, onda kad sva ubeđivanja i preklinjanja padnu u vodu. Jednog jutra Sara da Konseisao iskrala se iz kuće, bio je maj, i prešla nekoliko polja do mesta sastanka s Domingošom Mau-Tempom. Opruženi u bujnom klasju proveli su ne više od pola sata, a kad se Domingoš vratio obućarskom kalupu i šilu a Sara roditeljskoj kući, on je zviždukao od zadovoljstva, a ona drhtala uprkos vrelini kojom ju je sunce usput obasulo. I pošto je pregazila reku, bila je primorana da čučne ispod vrba i obriše krv koja joj se slivala niz butine.
Žoao je bio napravljen, to jest, da se biblijski izrazimo, začet istog dana, što je prilično nesvakidašnje, jer imajući na umu zbrku i žurbu u tim trenucima, prvog puta sperma obično omane u postizanju učinka, to se obično desi kasnije. Istina je da su Žoaove plave oči izazivale zgranutost, da ne kažemo sumnju, jer ih niko u familiji nije imao niti se iko sećao da ih je ikad video kod nekog bližeg ili daljeg rođaka, znamo koliko je nepravde sve to donelo ženi koja je, duboko pateći, i da bi se čestito udala, skrenula s čedne devičanske staze i legla u ložnicu pšeničnog polja s jedinim muškarcem, raširivši noge slobodnom voljom. Nesumnjivo protiv njene volje, približno petsto godina ranije, jednoj devojci koja je, sama, na izvoru vrčem zahvatala vodu, prišao je stranac iz grupe pristigle s Lambertom Orkešom Alemaom, koga je kralj Don Žoao Prvi postavio za guvernera Monte Lavrea, muškarac čiji govor nije razumela i koji ju je, ne hajući za devojčina preklinjanja i vapaje, oborio u paprat i iz pukog sladostrašća, obljubio. Bio je to naočit muškarac, svetle puti i plavih očiju, čija je strastvena krv bila njegova jedina krivica, ali devojka ga nije mogla zavoleti, iznevši bez ičije pomoći trudnoću do porođaja. Tako su te oči, došavši iz Germanije, četiri stoleća nicale i tonule poput kometa koje, zalutavši na putanjama, odnekud izrone kad ih već svi zaborave, možda i zato što nikome nije padalo na pamet da ih redovno prati i beleži učestalost njihovog pojavljivanja.
Porodica se, evo, prvi put seli. Došli su iz Monte Lavrea u Sao Krištovao jednog letnjeg dana koji je okončan pljuskom. Prepešačili su ceo okrug od severa do juga, zašto je Domingošu Mau-Tempu palo na pamet da se odluči na tako daleku selidbu, golja jedan i lezilebović, a u Monte Lavreu mu se život zakomplikovao, odao se vinu i sumnjivim poslovima, Sinjor taste, pozajmite mi zaprežna kola i magarca, idem da živim u Sao Krištovau. Idi, ali opameti se za svoje dobro i za dobro svoje žene i deteta, samo da mi što pre vratiš magare i kola, trebaju mi. Odabraše najkraći put, prateći postojeće kolske tragove, izbijajući na glavni drum kad god je bila prilika, ali uglavnom grabeći poljem prečicom, duž podnožja visoravni. Ručali su u senci jednog drveta i Domingoš Mau--Tempo iskapi bocu vina, koje je, tog vrelog dana, isparilo s njegovim znojem. U daljini su, s leve strane, videli Montemor, te produžiše prema jugu. Kiša je počela kada su bili na samo sat od Sao Krištovaa, bio je to potop koji je slutio na zlo, ali danas je sunčano i Sara da Konseisao, sedeći u bašti, šije sebi suknju, dok se sinčić, još nesiguran na nogama, gega uza zid kuće. Domingoš Mau-Tempo oterao je magarca i kola u Monte Lavre svom tastu i kazao mu da oni žive u lepoj kući, da mu mušterije već navaljuju na vrata i da će posla za njega tu biti preko glave. Vratiće se sledećeg dana peške, daće Bog da se ne napije, pa nije on bitanga, na stranu njegova sklonost ka piću, ali on još može da se vrati na pravi put, pa toliki silni ljudi, gori od njega, vratili su se iz ćorsokaka, tako mora biti, ako ima pravde na zemlji, s ovim detencetom i drugim već na putu, uspeće on da postane valjan otac, činim sve što mogu da bismo dobro živeli.
Žoao je stigao do kraja zida, tu već počinje taraba s vrljikama. Čvrsto se drži za nju, snažniji je u rukama nego u nogama, viri. Vidik mu je mali, parče kaljavog puta s odsjajem neba u barama, žuti mačak, opružen na pragu preko puta, sunča trbuh. Odnekud dopire kukurikanje petla. Vriskavi ženski glas zove, Marija, i drugi, gotovo dečji, odaziva se, Da, sinjora. I onda tišina velike vrućine koja ponovo počinje, blato će se ubrzo stvrdnuti i pretvoriti u prašinu kakva je bila i pre ove kaljuge. Žoao se odvaja od ograde, dovoljno je piljio u pejzaž, s naporom se okrenuo za pola kruga i kreće na dug put k majci. Sara da Konseisao ga je ugledala, odlaže šivenje u krilo, širi ruke ka detetu, Hodi, zlato moje, hodi. Njene ruke su kao dve žive ograde koje ga štite, između njih i Žoaa prostire se zbunjujući, nesiguran svet, bez početka i kraja. Sunce na tlu iscrtava kolebljivu senku, drhtavo proticanje vremena. To je kazaljka sata na latifundiji.
Kada se Lamberto Orkeš Alemao popeo na ravan krov svog zamka, koji je ujedno i veranda, pogledom nije mogao obuhvatiti predeo koji se pred njim prostirao. On je bio gospodar sela i okolne zemlje, deset milja dužinski, tri milje u širinu, s pravom na ubir poreza, pa iako je na toj zemlji čeljad koja se rađa i množi bila u njegovoj nadležnosti, devojka na pomenutom izvoru nije bila obeščašćena po njegovoj zapovesti, ali šta je – tu je, desilo se. I on sâm, sa svojom cenjenom suprugom i njihovom decom, rasejaće vlastito seme gde god bude zgodna prilika i kako mu se prohte, Zemlja ne sme ostati nenaseljena kao sada, jer naseljenih mesta, s kraja na kraj gazdinstva, ima tek toliko da se na prste mogu izbrojati, a neobrađenog zemljišta ima koliko i vlasi na glavi, Znate, gospodaru, žene su ovde garave, to su ukleti ostaci Mavara, njihovi muškarci ćute, ali umeju da se svete, a uzgred, naš kralj vas nije pozvao da se množite i rađate kao Solomon, nego da je obrađujete i na njoj gazdujete, tako da narod može doći i ostati na njoj. To činim i činiću sve što smatram celishodnim, jer ovo zemljište i sve što je na njemu jeste moje, a sigurno će biti onih koji će hteti da me ugroze i nanesu mi zlo, takvih uvek ima. U pravu ste, gospodaru, koliko samo znanja nosite u sebi iz svog hladnog zavičaja, tamo su ljudi daleko vičniji od nas koji potičemo iz ovih zabačenih zapadnih krajeva. Dogovorili smo se, dakle, a sad da razgovaramo o porezima koje ćemo neizostavno nametnuti na zemlji čiji sam vlasnik i gospodar. Bio je to uzgredan događaj u povesti latifundije.


Ovaj šuster je aljkav. Krpi cipele, stavlja đonove i pete, otaljava kad mu nije do rada, batali alat, šilo i nož, odlazi u mehanu, svađa se s nestrpljivim mušterijama i, zbog svega toga, tuče ženu. Ne samo zato što mora da krpi cipele i stavlja potplate i pete, već zato što ne može da se svrti, to je mahnit čovek koji samo što je seo, već skače na noge, još ne stigne u novo mesto a već mu se drugo vrzma po glavi. Vetropir, probisvet, ovaj Domingoš čije je prezime Zlo-Vreme, koji po dolasku iz kafane udara o zidove kuće, razdraženo gleda sina i ni zbog čega bije ženu, evo ti na, prokleta ženturačo, sad ćeš da naučiš. Pa opet izlazi, banči s pajtašima, Stavi recku na raboš, gazda, Zapisujem recku, ali raboš je pun, Pa šta, ja sam dobar platiša, nikom ni cvonjak ne ostajem dužan. Ne jednom je Sara da Konseisao, ostavivši dete kod komšinice, odlazila noću u potragu za mužem, prikrivajući suze maramom i pomrčinom, od birtije do birtije, u Sao Krištovau ih nije bilo napretek, mada ih nije ni nedostajalo, te ga je, ne ulazeći u njih, pogledom tražila s vrata, ako bi bio unutra, povukla bi se u senku, čekajući, kao neka druga senka. Katkad bi ga nalazila izgubljenog na putu, nema pojma gde mu je kuća, bratija ga napustila, i svet bi tada odjednom sinuo jer bi Domingoš Mau-Tempo, iz zahvalnosti što ga je pronašla u toj zastrašujućoj pustari, okružen hordama sablasti, stavljao ženi ruku na rame i dopuštao da ga ona vodi kao dete, što je, bez sumnje, i bio.
Jednoga dana, nemoćan da završi nagomilane poslove, Domingoš Mau-Tempo zaposlio je šegrta, priuštivši tako sebi više vremena za terevenke s društvom, kad, nedugo posle toga, jednog kobnog dana, uvrte sebi u glavu da ga žena, sirota nedužna Sara da Konseisao, vara u njegovom odsustvu i to beše kraj Sao Krištovaa, te je šegrt, potpuno nedužan, morao da utekne pred oštricom noža, a Sara, bremenita, i to sasvim zakonito, morala je istrpeti svoj Put suza, i tako su kola ponovo natovarena, još jedno putovanje u Monte Lavre, toliko tabananje, Sinjor taste, dobrog smo zdravlja, vaša ćerka i unuk su srećni, imaćete uskoro još jednog, ali našao sam bolji posao u Tore da Gadanji, tamo živi moj otac, on će nam pomoći. I opet se uputiše na sever, samo što ih je ovog puta na izlazu iz Sao Krištovaa čekao gazda, Stoj, Mau-Tempo, duguješ mi kiriju i veresiju za vino koje si ispio, ako mi ne platiš, ja i ova moja dva sina koja vidiš naučićemo te pameti, zato plaćaj il si mrtav.
Putovanje je kratko trajalo, dobro je, jer samo što je Sara da Konseisao kročila u kuću, rodila je sina, kome su, ko zna zašto, nadenuli ime Anselmo. Taj je imao sreće od kolevke jer mu je deda po ocu bio drvodelja i mnogo se radovao što mu se unuk rodio baš tu, kraj njega, maltene vrata do vrata. Deda je bio majstor tesarskog zanata za rustiku, bez gazde, bez šegrta, i takođe bez žene, pa je živeo između greda i dasaka, mirisao je na piljevinu, koristeći samo reči letva, strug, lajsna, drveni malj i bradva. Bio je to ozbiljan, malorek čovek koji nije pio i stoga je zamerao sinu što mu je obrukao ime. No neće se dugo nauživati kao deda, imajući na umu mahnitost Domingoša Mau-Tempa. Stići će samo da najstarijeg unuka nauči ovo je keser, ovo je strug, a ovo dleto, ali Domingoš Mau-Tempo nije mogao da istrpi ni očeve reči ni njegov mûk, nego put pod noge, pa u Landeiru, na krajnji zapad tog područja, kao ptica koja se prsimice baca na rešetke krletke, ova moja duša je tamnica, prokleta da je. I još jednom, sve što ima ukrcao je na kola, ovog puta vuče ih mazga za debele pare unajmljena, jer tast bi već posumnjao, tolike selidbe, a sigurnosti niotkud, bolje da ćutim pa ću posle da mu pričam. Mužu moj, kad ćemo se skrasiti, od mesta do mesta bazamo bez mira, kao lutajući Jevrejin, i još s ovom dečicom, velika nas je nevolja snašla, Ćuti, bre, ženo, znam ja dobro šta radim, ima finog sveta u Landeiri, biće posla, a ja znam zanat, nisam ja ko tvoj otac i braća što samo motiku umeju da drže. Nisam to htela da kažem, ti si obućar otkako te znam i za obućara sam se i udala, ali kad bismo mogli nekako da se skrasimo i sredimo. Sara da Konseisao ni reč nije progovorila o zlostavljanju koje je od njega trpela, ne bi ni imalo smisla jer je Domingoš Mau-Tempo grabio prema Landeiri kao da ide u raj, nosio je starijeg sina na ramenima, držeći ga za nežne gležnjeve, uzgred, prljave, ali zar je to važno. Nije osećao detetovu težinu, jer su godine provedene u šivenju kože ojačale njegove tetive i mišiće, te behu kao od čelika. S mazgom koja joj je iza leđa trupkala, trap-trup, sa sunašcem kao najmekšim ćebetom, i Sara da Konseisao je bila u mogućnosti da sedi na zaprežnim kolima. Ali kad su stigli u novu kuću, videli su da je njihovo pokućstvo još jednom bilo upropašćeno. Ako ovako nastavimo, Domingoše, ostaćemo bez nameštaja.
Žoao, koji je već imao nekoliko pravih kumova u Monte Lavreu, stekao je u Landeiri još jednog, viđenijeg. To je bio otac Agamedeš koji je, živeći sa ženom za koju je tvrdio da mu je nećaka, podario, na taj način, Žoau i jednu pozajmljenu kumu. Detetu, dakle, nije nedostajalo blagoslova, te beše zaštićeno i sa neba i sa zemlje taman koliko treba. Naročito kad je Domingoš Mau-Tempo prihvatio primamljivu ponudu oca Agamedeša, postao crkvenjak i počeo da mu pomaže u bogosluženju i pri sahranama, sveštenik se sprijateljio s njim i Žoaa uzeo za kumče. Privivši crkvu na nedra, jedini cilj Domingoša Mau-Tempa bio je pronaći valjan razlog za vrdanje od posla i predah od svog nepresušnog lutalačkog nemira. Ali ga je Bog nagradio čim ga je video kako u oltaru trapavo obavlja priučene obredne kretnje, te s obzirom da je otac Agamedeš bio dobar poznavalac vina, sveštenik i crkvenjak počeše uskoro da se sastaju i zbog ovog drugog žrtvovanja. Sveštenik Agamedeš je u blizini crkve imao bakalnicu, njome se bavio u vreme slobodno od bogosluženja, a kada bi bio zauzet, onda bi njegova nećaka silazila u prizemlje i iza tezge vodila ovaj porodični ovozemaljski posao. Domingoš Mau-Tempo bi svraćao na čašu vina, pa na još jednu i još jednu, sve dok sveštenik ne bi došao da piju u društvu. Bog je, gore, lepo živeo s anđelima.
Ipak, sva nebesa imaju svoje Lucifere, svi rajevi svoja iskušenja. Domingoš Mau-Tempo poče da gleda na kumu sa željom, što nećaka povređenog dostojanstva izokola napomenu ujaku, a to beše bačena kost među dva raba svete majčice crkve, prvog stalnog, drugog privremenog. Otac Agamedeš nije imao petlju da progovori otvoreno, strahujući da će time potvrditi opake misli meštana koji su s podozrenjem gledali na prisnost ujaka i nećake, i zato je, da bi sačuvao čast, sve svalio na bračno stanje onog grešnika. Lišen lakog pristupa dudi, i napaćen udvaranjem i rastezanjem obućarske kože ovde, tamo i onamo, Domingoš Mau--Tempo stade da larma po kući kako će se osvetiti svešteniku. Kakvu osvetu je skovao nije rekao, a Sara da Konseisao nije pitala. Trpela je ćutke.
Crkva je imala svega nekoliko parohijana, pa ni oni nisu bili redovni posetioci. Nedaće im nije vidala, a zar je imala obavezu da to čini, mada po svemu viđenom nije ih ni umnožavala. Problem nije ležao u tom grmu. Manjkavost apostolskog pregalaštva nije doprinela procvatu verske posvećenosti, ne samo zato što je otac Agamedeš živeo s nazovinećakom i imao dućan, ko god je potekao iz naroda zna bez čega se ne može živeti, već zato što ovaj sveštenik nije poštovao molitvenik, a krštenja, veridbe i opela služio je podjednako hladno kao što je klao svinju i mrsio, ne pokazujući ni trunke poštovanja prema svetom pismu i duhovnoj budnosti. A narod je osetljiv. Zato je Domingoš Mau-Tempo smislio kako će crkvu ispuniti narodom, Naredna liturgija biće u svemu posebna, otac Agamedeš je rekao da će se ubuduće sav posvetiti svetom učenju, praviće lepe pauze, a počeće i da titra glasom, naredno bogosluženje samo bi lud propustio, nemojte se posle žaliti što niste došli. Zapanji se otac Agamedeš ugledavši dupke punu crkvu. Niti je suša bila na vidiku, niti je bio praznik nekog sveca pa da se kaže da je pomoć s neba bila nasušno potrebna. Ali ćutao je, za svaki slučaj. Ako su ovce svojom voljom ušle u tor, utoliko je čobaninu lasnije kad s večeri treba gazdi da položi račun. Međutim, kako ne bi ispao nezahvalan, sveštenik nadmaši sebe i, ne znajući, potvrdi predviđanja Domingoša Mau--Tempa. Ali, šuster unapređen u zvonara, poodavno već nameran da ponovo potegne da se seli, uveliko je skovao plan osvete. Kada je tokom mise trebalo zazvoniti za blagovest, lagano je zaljuljao zvono. I da je zamahnuo kokošjim percem kroz vazduh, isto bi bilo. Vernicima se isprva učini da su svi zajedno ogluveli, drugi, po navici, pognuše glave, a ostali su u neverici gledali, dok je Domingoš Mau-Tempo, bezazlenog izraza lica, u mukloj, dramskoj tišini, nastavljao da ljulja gluvo zvono. Sveštenik se zbuni, vernici zažagoriše, najmlađi se zakikotaše. Bruka živa, sa svim svecima što motre i svevidećim Bogom. Otac Agamedeš prestade da se suzdržava, prekinuvši pričešće zarad prečeg posla, gurnu ruku u zvono, metnu i drugu unutra, opipa. Nema brenceta. A munje da sevne i kazni ovu bezbožnost ni od korova. Raspamećen, otac Agamedeš, u svetoj pomami, odalami Domingošu šamarčinu, o, zar je u ovom božjem hramu i to moguće. Ali i Domingoš Mau-Tempo smesta uzvrati, kao da pripomaže da se služba održi. I naprečac se popova mantija i crkvenjakova riza nađoše u divljem kovitlacu, drž odozgo, drž odozdo, počeše da se bogohulno valjaju napipavajući jedan drugom rebra na stepenicama oltara, pod okruglookim pogledom monstrance. Narod se diže da rastavi dve zaraćene strane, a beše i onih koji su u krkljancu ruku i nogu ućarili da ugase staru žeđ pa da uzvrate jednoj ili drugoj strani. Starice se skupiše u ćošku, moleći se svim svecima s nebesa, prikupiše naposletku snagu mišića i odvažnost duha, te prodreše u oltar da spasu sveštenika, mada ovaj to nije zasluživao. Bio je to, ukratko, trijumf vere.
Sutradan je Domingoš Mau-Tempo napustio varoš, praćen grajom dečje povorke koja je porodicu i njega ispratila do ledina predgrađa. Sara da Konseisao držala je pognutu glavu od stida. Žoao je ozbiljnim plavim očima gledao negde daleko. Drugi dečak je spavao.

Onda je stigla republika. Muškarci su zarađivali po dvanaest-trinaest vintenša, žene pak, po običaju, manje od pola. Svi oni jeli su isti crni hleb, iste listove kupusa, iste stabljike. Republika, poslata iz Lisabona, putovala je od sela do sela telegrafom, tamo gde ga je bilo, reklamirala se u novinama onima koji su umeli da čitaju ili je išla od usta do usta, što je oduvek najlakši put. Kralj je pao, crkva novo kraljevstvo nije priznavala, latifundija je to primila k znanju i prstom nije mrdnula, a litar vina koštao je preko dve hiljade reiša, deset puta više od jedne muške dnevnice.
Živela republika, Živela, Gazda, kolika je danas nadnica, Da vidimo, koliko drugi plaćaju, plaćam i ja, pitaj nadzornika, Nadzorniče, kolika je danas nadnica, Jedan vinten više, Kako od toga da se živi, Pa ako nećeš da radiš, ima ko će, Majko božja, umrećemo od gladi, a deca, kako decu da nahranim, Nek rade, Pa nema posla, Onda što rađaš toliku decu, Ženo, pošalji muške glave po drva, a kćeri po slamu, pa lezi, Ja sam božja sluškinja, radi sa mnom šta ti volja, i gotovo, evo, noseća sam, bremenita, nosim čedo pod srcem, rodiću, postaćeš otac, izostalo mi je mesečno pranje, Ma dobro je, gde nema za sedam ustiju, nema ni za osam.
Razlog što se latifundija u monarhiji nije razlikovala od latifundije u republici nego je u svemu ostala ista bio je taj što su plate bile toliko bedne da su više budile glad nego što se za njih nešto dalo kupiti, nekoliko naivnih radnika okupilo se i otišlo kod sreskog načelnika da traži bolje uslove za život. Zahtev im je napisao neko ko je umeo da piše, naglašavajući da su probuđena nada i ushićenje u portugalskom narodu kćeri republike, dobro zdravlje vam želimo i šaljemo vam bratske pozdrave, gospodine načelniče, u očekivanju smo vašeg odgovora. Kad je otpustio molioce, Lamberto Orkeš sede na svoju hanzeatsku stolicu, duboko razmislivši šta mu valja činiti za dobro imanja, svoga vlastelinstva i državnih dobara kojima je raspolagao, te preletevši pogledom preko mapa s iscrtanim međama poseda, zari prst u najnaseljeniji i pozva komandanta žandarmerije. Ovaj je pripadao žandarmerijskom sastavu i u novoj uniformi izgledao je kao kakav ratnik, ali kako je bio kratkog pamćenja, nije se više sećao doba kada je na levom rukavu nosio pandursku plavo-belu traku. Zahvaljujući vlastitoj prilježnosti i budnosti, Lamberto je znao da su se seljaci pobunili i digli protiv visokih zajmova i svakojakih nameta kao glavnog uzroka svoje očajne ishrane, a te žalbe koje su u zahtevu već bile napisane, zacelo su služile tome da se prikriju druge, opakije pobude. Bauk pobune počeo je da kruži velikim seoskim gazdinstvima, zarežao je ostrvljeni, u ćošak saterani vuk, koji će mnoga zla naneti ako se preobrati u armiju očnjaka. Bilo je presudno, dakle, dati im lekciju, naučiti ih pameti. Po završetku razgovora, primivši naređenja, poručnik Kontente kucnu petom o petu i zapovedi da se na vežbalištu oglasi truba. Žandarmerija se postroji, sablje na bok, uzde zategni, amovi, brci i grive zablistaše i, kad se Lamberto primakao prozoru svoje sobe, žandarm ga je vrhovima prstiju pozdravio kao da je izustio doviđenja, sjedinjujući privrženost i poslušnost. Lamberto se zatim povuče u svoje odaje i pozva suprugu da se s njom zabavi.
Evo žandarmerije, leti preko polja. Kasom, galopom, sunce tuče u njihove uniforme, podsedlice se zapliću konjima oko kolena, o, konjice, O, Rolande, Oliveiroše i Ferabraše, blagoslovena bila otadžbina koja takve sinove rađa. Izabrano gazdinstvo već je na vidiku i poručnik Kontente zapoveda eskadronu da se pregrupiše za juriš, na zvuk trube, trupe će ratničko-lirskim nabojem kidisati, sa isukanim sabljama, cela nacija je pohitala na balkon da posmatra zbitije, i kad seljaci izvire iz kuća, ambara, staja, na grudi će im se svaliti udarci konjskih kopita, a na leđa sablje, sve dok Ferabraš, propet poput bika kog je ubo obad, ne počne da uvrće dršku sablje, da reže, komada, probada, slep od jarosti, a zašto, to ni sâm ne zna. Seljani ostadoše na zemlji jaučući, batrgajući se od bola, ali oni koje su preneli do njihovih potleuša, nisu u njima ostali da se odmaraju nego da zaceljuju rane kako najbolje umeju, sipajući vodu, so i pokrivajući ih lekovitim paukovim mrežama, Bolje da umremo, reče jedan. Tek kad za to dođe vreme, kaza drugi.
Žandarmerijski eskadron, ovo voljeno čedo republike, napušta selo, konji još drhte, kapljice pene pršte kroz vazduh, a sad počinje druga faza plana bitke, jahaće preko brda i vododerina u hajci za radnicima koji narod podstiču na pobunu i štrajk, ostavljajući zemlju poluobrađenu i marvu prepuštenu samu sebi, tako su uhapsili njih trideset trojicu, zajedno s glavnim bundžijama, i odveli ih u vojni zatvor. Straža ih je sprovela kao povorku mazgi, osedlane bičevima, udarcima i huljenjem, kurvini sinovi, pazi, rogonjo, gledaj gde ćeš udariti rogovima, živela žandarmerija republike, živela žandarmerijska republika. Seljake su vezali svakog ponaosob kanapom, a sve zajedno jednim zajedničkim užetom, kao robove galijote, ovo mora da se razume jer su to priče iz varvarskih vremena, iz doba Lamberta Orkeša Alemaa, dakle, to je, uvrh glave, petnaesti vek.
A u Lisabon, ko će vođe pobune sprovesti u Lisabon? Ide pešadijska jedinica broj sedamnaest, vodi ih poručnik, i on se, takođe, zove Kontente, i sa njim osamnaest vojnika, tajno će se ukrcati u noćni voz, trideset osam očiju nadziraće petoricu seoskih najamnika optuženih za dizanje pobune i podstrekivanje štrajka. Predaće ih vladi, javlja naš zabrinuti izveštač, naša vlada je dom za sirotinju, ona milosrdno širi ruke za ovolike isporuke, I opet je maj, gospodo. Evo kreće voz, tu-tu, evo ide voz, tu-tu, evo pišti voz, tu-tu, i u njemu pet seljana, da istrunu u Limoeiru, tu-tu. U ta varvarska vremena, vozovi su se sporo kretali, obreli bi se nasred neke nedođije i najedared bi se ni zbog čega zaustavili, možda na nekoj usputnoj stanici, kao stvorenoj za zamku i naprasnu smrt, a zaključan vagon u kome prevoze zločince ima namaknute zavese, ako je zavesa bilo u vreme Lamberta Orkeša i ako te ludorije postoje u vagonima treće klase, a sedamnaesta pešadijska jedinica ima zapete puške, možda i pričvršćene bajonete, Držite odstojanje, i s voza silaze po desetorica svaki put kad se voz zaustavi, treba da onemoguće pljačku i osujete pokušaj oslobađanja uhapšenika. Sirota vojska ne sme da spava, vojnici nervozno bulje u tvrda, štrokava lica petorice lupeža koji toliko liče na tebe, na nas. Kad odslužim vojsku, ko zna, brale, možda i mene vojska uhapsi i ovako me sprovede u Lisabon, noćnim vozom, kroz mrkli mrak, Danas si živ, a sutra, ko zna, Dali su ti pušku u ruke, ali nikad ne rekoše da je uperiš u neki bogataški posed, sve što te tu uče, Nišani! Pali! – sve je protiv tebe, ta cev puške zjapi i zuri u tvoje vlastito srce, ne razumeš ništa od onog što činiš, i jednog dana kad dreknu, Pali, sam ćeš sebe usmrtiti, Začepi gubicu, bando prevratnička, dobićeš ti svoje u Lisabonu, nemaš pojma koliko ćeš leta tamo da truneš, Da, Lisabon je veliki grad, najveći na svetu, kažu, tamo stanuje republika, ona će nas osloboditi, imamo pravo na to, Sve je po zakonu.
A sad dve grupe radnika stoje čelo u čelo jedna s drugom, na razmaku od deset koraka. Pridošlice sa severa kažu, Sve je po zakonu, unajmili su nas i hoćemo da radimo. Ovi s juga kažu, Vi pristajete da radite za crkavicu, došli ste ovde na našu štetu, vratite se u zavičaj, pacovi, Radnici sa severa kažu, Nemamo tamo posla, sve goli kamen i šiprag, mi smo iz Beire, nismo pacovi, što vređaš. Radnici s juga kažu, Pacovi ste nego šta, došli ste ovde da nam glođete hleb. Ti sa severa kažu, Gladni smo, Ovi s juga kažu, I mi smo, ali ne pristajemo na bedu, ako pristanete na tu nadnicu, ostaćemo bez posla. Ovi sa severa kažu, Sami ste krivi, digli ste nos umesto da uzmete to što gazda daje, bolje išta nego ništa, onda će biti za sve, jer vas je malo, a mi smo došli da pomognemo. Ovi s juga kažu, To je obmana, hoće da nas prevare, pridružite nam se i gazda će morati da povisi dnevnicu. A ovi sa severa kažu, Svako nek brine za sebe, a Bog za sve nas, nećemo da se udružujemo, došli smo izdaleka i nećemo u rat protiv gazde, željni smo rada. A ovi s juga vele, Ovde, vala, nećete raditi. Ovi sa severa vele, Bogami hoćemo. Ovi s juga kažu, Ova zemlja je naša. Ovi sa severa kažu, A vi nećete da je obrađujete. A ovi s juga kažu, Za tu crkavicu ne. Ovi sa severa kažu, Nama je ta zarada dobra. Nadzornik kaže, Dobro, dosta je bilo priče, sklonite se i pustite ove ljude da rade. Ovi s juga vele, Ne slušajte ga. A nadzornik kaže, Odmah na posao, naređujem, ili ću da zovem žandarma. Kažu ovi s juga, Pre nego što straža stigne, krv će poteći. Nadzornik veli, Ako straža dođe, krv će liptati, nemojte posle da mi cvilite. Ovi s juga kažu, Ama braćo, čujte šta govorimo, pridružite nam se, za ime boga. Ovi sa severa kažu, Već smo rekli, hoćemo da radimo.
Uto prvi severnjak krenu ka pšenici sa srpom u šaci, a prvi južnjak ga ščepa za rame, počeše da se rvu tvrdo, nezgrapno, sirovo, divlje, gladna usta protiv gladnih usta, beda na bedu, o, gorki hlebe koliko nas koštaš. Žandarm stiže, razdvaja ih, obrušuje se samo na jednu stranu, zamasima sablje satera one s juga kao marvu u obor. I vodnik pita, Da ih apsim. A nadzornik kaže, Džaba im bilo, šaka jada je to, neka ih tu, dok im se glave ne ohlade. Vodnik kaže, Al ovom pacovu su razbili glavu, napali su ga, a zakon je zakon. A nadzornik kaže, Ma pusti kraju, moj vodniče, zverinja je to krv, da l je sa severa ili s juga, vredi koliko i gazdino pišanje. A vodnik na to kaže, Kad pomenu gazdu, treba mi naramak drva. Nadzornik veli, Poslaćemo ti ceo vagon. Vodnik kaže, A i crep mi je dotrajao. A nadzornik kaže, Pa nećeš valjda da spavaš pod otvorenim nebom. Vodnik kaže, Život je skup. A nadzornik kaže, Poslaću ti krvavice.
Ljudi sa severa uranjaju u polje. Zlatno klasje pada na garavu zemlju, kakva je to divota, miriše kao telo odavno neokupano, a izdaleka se približava i zaustavlja tilburi dvokolica. Nadzornik kaže, Evo gazde. Vodnik odgovara, Zahvali se u moje ime i, ako treba još neka pomoć, tu sam. Nadzornik kaže, Drži ove vucibatine na oku. Vodnik kaže, Bez brige, znam ja s kim imam posla. Nekoliko južnjaka kaže, A da zapalimo pšenicu. A drugi dodaju, Biće to velika grehota. A svi kažu, Nema grehote za te duše.


Izvesno vreme živeli su u Landeiri, pa u Santana do Matu, pa unutar parohije, pa van parohije, u Tarafeiru i Afeiteiri, i usred svih tih putovanja rodilo im se treće dete, ovog puta kćer, Marija da Konseisao, i još jedno, sin, dobio je ime Domingoš, po ocu. Podariće mu Bog više sreće u životu, jer se o njegovom roditelju sve najgore moglo čuti, koji je između vina i rakije, između obućarskog čekića i eksera, činio samo zlo i naopako. Nameštaj i da ne pominjemo, iz kuće na kolsku zapregu, sa zaprege u kuću, tumbao se po brdima i vododerinama, od sela do sela, stigao je novi šuster, zove se Mau-Tempo, da vidimo kakav je majstor, pazi, on vino pije preko cele godine kao što ti piješ vodu u avgustu, to je muškarčina, sigurno je i dobar zanatlija. Dok je Sara da Konseisao s mužem i decom živela u Kanji, dve godine je bolovala od malarije, za neupućene – to je vrsta groznice koja se javlja i nestaje svakog četvrtog dana. Zato je Žoao Mau-Tempo, onaj s plavim očima, koje se kod braće nisu ponovile, onih dana kad bi majka ležala u postelji, išao na izvor, i jednom, kad je hteo da zahvati vodu u vrč, okliznu se, ko kaže da nevine duše Bog čuva, pade u vodu, koja je bila prilično duboka za njega, sedmogodišnjaka. Žena koja ga je spasla donela ga je njegovoj kući u naručju, i otac ga je pretukao, dok je majka ležala u krevetu tresući se od groznice toliko da su i mesingane kuglice na uzglavlju kreveta podrhtavale. Ne tuci dete, Domingoše, ali bolje da je zidovima govorila.
I tako je osvanuo dan kad je Sara da Konseisao pozvala muža i on se nije odazvao. Bilo je to prvi put da je Domingoš Mau-Tempo prezreo porodicu i odlutao ko zna kud. Tada je Sara da Konseisao, koja je toliko dugo ćutala o svojoj muci, zamolila jednu komšinicu koja je umela da piše da joj sastavi pismo i kao da je celu svoju dušu izlila na papir, jer ovakvog čoveka više nije htela uza se. Najdraži oče, kumim vas Bogom da dođete s vašim magarcima i kolima i odvedete me kući, u zavičaj, da budem kraj vas, oprostite mi sve nevolje i muke koje sam vam zadala i razočaranja koja sam vam nanela, gorko se kajem što nisam poslušala vaše reči kojima ste me bezbroj puta savetovali, da ne gradim ovaj nesrećan brak s čovekom koji me je kinjio svakojako i od koga mi je samo zlo došlo, i beda, i čemer, i batine, valjan sam savet za život dobila, ali sam žićem loše brodila, završnu rečenicu je iz sopstvene riznice književnog dara dodala komšinica, mireći klasično i moderno s divljenja vrednom smelošću.
Šta bi svaki otac koji drži do svog imena uradio, ne zaboravljajući prethodnu bruku, šta je uradio Laurijano Karanka? Poslao je svog zlovoljnog i bandoglavog sina, Žoakima, poslao ga je u Kanju da doveze sestru i njenu decu koliko god ih ima. Ne zato što ih je voleo, sve je to bio nakot tog šustera pijandure, a iver ne pada daleko od klade, obožavao ih sigurno nije, naročito kad je kraj sebe imao druge, omiljene unučiće. Tako su sirota žena i deca, napušteni od muža i oca, dospeli u Monte Lavre, još jednom je rabatno pokućstvo natrpano na gomilu, sve sama starudija, nešto od toga je, iz nevoljnog sažaljenja, ostavljeno u kućama roditelja i babe i dede, a ostalo odmah potrpano u senaru, dok se ne nađe kuća za čeljad. I dok su tražili krov nad glavom, spavali su na rogozini, na podu, a da bi se prehranili, starija deca išla su u prošnju, i naš Gospod Bog je jednom prosio, samo je krasti sramota. Sara da Konseisao je teško radila, nije ona živela tek da bi donosila decu na ovaj svet, i roditelji su joj, koliko su mogli, pomagali, majka mnogo obilnije, razume se, majka je majka. Eto, nekako su životarili. Kad, prođe nekoliko nedelja, pojavi se Domingoš Mau-Tempo, šunjajući se po Monte Lavreu i vrebajući izdaleka ženu i decu, a onda ih jednom sačeka u zasedi, skrušeno, pokajnički, da upotrebimo njegove reči, sigurno ih je naučio onda kad je bio crkvenjak. Laurijana Karanku obuze nesavladiv bes, nikad više u životu kćer da vidi neće ako sad pođe s ovom bitangom, s tom nepopravljivom vucibatinom od zeta, ama ne vredi ni misliti da će se ona opepeliti. Manji od makova zrna, Domingoš Mau-Tempo je došao kod tasta da razgovara s njim, ubeđujući ga da je spoznao svoje nedostatke, da je okrenuo novi list, da ga je ova odvojenost od porodice otreznila, bio je slep kod očiju koliko voli svoju ženu i decu, Kunem vam se, sinjor taste, kleknuću ako treba. Razmirice se malo stišaše, ublažene opštim prolivanjem suza, i porodica se uputi u obližnje selo Kortisadaš de Monte Lavre, skoro da se moglo videti iz očeve kuće. Domingoš Mau-Tempo, ostavši bez alata koji mu je omogućavao da radi onako kako je voleo – da sam sebi gazduje, bio je prinuđen da se zaposli u radionici majstora Gramišoa, dok je Sara da Konseisao mukotrpno ušivala zakrpe na cipelama, kako bi mužu olakšala posao i mogla da podiže decu. A šta sa sudbinom? Domingoš Mau-Tempo ponovo poče da pada u očaj, poput neke izgnane nemani, a to je najdublja od svih tuga, što se zna iz bajke o lepotici i zveri, i nije prošlo mnogo, reče ženi, Moramo da odemo odavde, ne mogu da izdržim više, ostaćeš tu još koji dan s decom dok ne nađem posao negde drugde. Sara da Konseisao, ne verujući da će joj se muž vratiti, čekala je dva meseca, šta je drugo mogla, po drugi put napuštena bela udovica, kad eto ti Domingoša Mau-Tempa, razdraganog kao slavuj, punog slatkih reči, Saro, našao sam posao i dobru kuću, idemo u Siboro. Odatle su otišli u Siboro i nije bilo loše, tamošnji svet je bio miroljubiv i dobar platiša. Posla je imao dovoljno i izgledalo je da se obućar manuo kafane, ako ne u potpunosti, to bi bio prevelik zahtev, onda taman toliko da ga meštani poštuju. I to se zbilo u pravo vreme jer otvoriše osnovnu školu i Žoao Mau-Tempo, koji je bio stasao za đaka, počeo je da uči da čita, piše i računa.
A sudbina? Iz nekog razloga vukodlaci, ta mahnita stvorenja, vrzmaju se po raskršćima, donose prokletstvo, nije da se ja, gospodo, razumem u te vradžbine, ali kao da njih nešto omađija, te tačno određenog dana izlaze iz svojih kuća i, na prvom raskršću na koje nabasaju, sve sa sebe svlače, bacaju se na zemlju, valjaju se po prašini i onda se pretvore u ono što je tu ostavilo trag, Kakav je to trag, da nije onaj od živinčeta sisara, Kakav god da je, dragi gospodine, jednom se desilo da se čovek pretvorio u zaprežni točak, kotrljao se ovuda obrćući se, obrćući, strašno beše, ali najčešće se preobrate u beštije, kao što je bio onaj svima znani slučaj, a i čista je istina, taj čovek, kako se ono zvaše, što je živeo sa ženom u Monte do Kural da Legui, kod sela po imenu Pedra Grande, njegov usud beše da svakog utorka noću izlazi iz kuće, ali ovaj je znao šta će se desiti i zato je upozorio ženu da mu ni za živu glavu ne otvara vrata kad se on zadesi napolju, šta god da čuje, a tada bi on vrečao i urlikao, nema hrišćanina kome se ne bi sledila krv u žilama, niko nije mogao da spava, kad jedne noći, žena skupi hrabrost, jer žene su, boguhvala, radoznale, sve hoće da znaju, odluči da otvori vrata, i šta je imala da vidi, Isuse Bože, pred njom je stajala ogromna svinja, razjareni nerast, s ovolikom glavudžom, ma još većom, ovolikom, baci se na nju kao lav da je pojede, ali na svoju sreću ona uspe da zatvori vrata, mada ipak ne tako brzo da joj vepar ne otkine i deo suknje, možete misliti kako se nesrećnica prepala kad joj se muž u zoru vratio kući, a iz usta mu viri odgrizena tkanina, ali vajda je bila što joj je tada ispričao kako zaista jeste, da se on svakog utorka kad izađe iz kuće preobrati u životinju, ovog puta je bio vepar i mogao je ozbiljno da joj naudi, neka mu sledeći put ne otvara vrata jer on tada vladati sobom ne može, Jezivo, Žena ode da razgovara sa svekrom i svekrvom, kojima teško pade što im je sin postao vukodlak, dotad ne beše takvih u familiji, pa nađoše vračaru koja se bavila isterivanjem zlih duhova i ona im reče da spale njegov šešir prvi put kad se ponovo preobrati u vukodlaka, posle toga nikad više neće biti vukodlak, i tako mu spališe šešir, i to beše zlatan lek, izleči se čovek, Da nije zato što je imao opsednutu glavu, pa ga izlečiše kad su mu spalili šešir, E, to ne znam, žena ništa ne reče o tome, ali da vam ispričam drugi slučaj, muž i žena živeli na jednom imanju, tu, nije daleko od Sibora, sve se dešava između muža i žene, zašto li je to, ne znam, tu su oni gajili kokoške i drugu pernatu živinu, a muž je noću, ovaj je izbijao iz kuće svake noći, ustajao iz kreveta, izlazio u dvorište i počinjao da kokodače, možete da zamislite, a kad je žena počela da viri kroz prozorče na vratima, ugledala ga je preobraženog u golemu kokošku, Šta, veliku kao svinja, Ma da ne veruješ, da vidiš šta je posle bilo, ti ljudi su imali kćer koja je bila pred udajom, pa su poklali mnogo kokošaka za svadbeno slavlje, jer su ih imali gomilu, ali te noći žena nije čula muža da ustaje niti da kokodače, ma i ne sanjate šta se desilo, čovek je otišao onamo gde su zaklali kokoške, uzeo jednu nožekanju, kleknuo pred činiju i zario sebi nož u šiju, i kljoknuo, a kad je žena opazila da ga nema u krevetu, pojuri da ga traži i nađe ga mrtvog u lokvi krvi, već sam vam rekao, sve je to zla sudbina.
Domingoš Mau-Tempo vratio se starim navikama, vino, nerad, tuče, bubecanja, vređanja. Majčice, je l tata proklet, Nemoj tako da govoriš, sine, to je tvoj otac. Reči izgovorene u ovakvim i sličnim prilikama ne treba uzimati ozbiljno, ni one optužujuće, ni one ublažujuće. Siromaštvo je zasenčilo lica ovih ljudi, starija deca su već okusila hleb prošnje. Ipak je još bilo dobrih i savesnih osoba, kao što su bile gazde kod kojih je porodica Mau-Tempo stanovala, davali su im hranu, ali deca su okrutna, kada bi se u kući vlasnika pekao hleb, ostavili bi za Žoaa Mau-Tempa po jednu zemičku, međutim, dečaci iz te porodice, svi su išli u istu školu i bili drugovi, šegačili su se s Žoaom Mau-Tempom, vezujući ga užetom za jasle, poturajući zemičku pred njega i ne puštajući ga sve dok je ne pojede. I još kažu da ima Boga.
I onda, ono što se moralo desiti, desilo se. Domingoš Mau-Tempo stigao je do dna svoje zle sreće. Jednog popodneva sedeo je na klupici bruseći potpeticu, a onda, naprasno, sve što je imao u rukama ostavi, odreši kecelju, uđe u kuću, napravi zamotuljak od odeće, iz sanduka izvadi četvrt pogače, sve gurnu u naprtnjaču i izađe. Žena je radila, s njom je bilo i dvoje najmlađe dece, Žoao je bio u školi, a drugo dete je negde lunjalo. Tada je Domingoš Mau-Tempo poslednji put napustio zajednički dom. Pojaviće se još samo da bi izustio nekoliko reči i čuo odgovor, ali kazivanje o njemu je završeno. Naredne dve godine potucaće se od nemila do nedraga.

Priroda stvara svoja raznorodna stvorenja sa zadivljujućom sirovošću. Između umrlih i bogalja od rođenja, smatra da joj neće nedostajati onih koji uspevaju da joj obezbede rezultate reprodirekcije, što je dvosmislena i labava kovanica kojom se objedinjuju reprodukcija i direkcija, s onom komotnom i dopustivom nepreciznošću koja menja značenja onoga što se govori, onoga što se čini i onoga što jeste. Priroda sama po sebi ne deli zemlju na privatna dobra, ali se time služi. Pa ako posle žetve ambari bezbrojnih mravinjaka u polju ostaju nejednako popunjeni, sva dobit i gubici beleže se u velikom računovodstvu planete, te nijedan mrav neće ostati bez svog statističkog udela hrane. Za zaključni račun nevažno je da li je smrt miliona mrava uzrokovana prirodnom najezdom vode, zamasima motike ili pobudom uriniranja, ko je živeo, hranio se, ko je uginuo, ostavio je drugima. Priroda mrtve ne računa, broji žive, i kad joj oni preteknu, pravi nova krvoprolića. Sve je sasvim jednostavno, vrlo jasno i veoma pravično, jer dokle god seže pamćenje mrava i slonova, niko se dosad nije žalio u velikom životinjskom carstvu.
Srećom, čovek je kralj životinja. Ume da računa olovkom na papiru ili finijim načinom, koji se ispoljava prigušenim glasom, nagoveštajima, sevanjem očima i klimanjem glavom. U grubljem obliku, ovu mimiku i onomatopeju prožimaju borbene predigre i pevanja, zavođenja i mamljenja kojima se neke životinje služe kako bi postigle cilj. Ovako ćemo bolje razumeti svakodnevno upražnjavan dvostruki aršin Laurijana Karanke, krutog i zadrtog čoveka, setite se samo njegove nepopustljivosti i neizlečivog nezadovoljstva zbog braka svoje kćeri Sare da Konseisao, sad kad u istoj kući, kao nerado pružena milostinja, s njim žive unuk Žoao, i drugi, omiljeni unuk, po imenu Žoze Nabisa. Da objasnimo zašto, iako to nije isuviše bitno za razumevanje priče, ali će poslužiti našem boljem uzajamnom upoznavanju, što je jevanđeoski zahtev. Ovaj Žoze Nabisa bio je sin sestre Sare da Konseisao i muškarca čija se anonimnost učvrstila u opštem pretvaranju da se ne zna ko je otac deteta, iako su svi znali ko je on. Takve okolnosti neretko dovode do kovanja grupnog saučesništva, utemeljenog na činjenici da svi znaju sve, možda u želji za spoznajom onog osećaja svojstvenog glumcima, što i nije za prekor, jer život nudi tako malo prave zabave. Ovu novorođenčad začetu Božjom ljubavlju odbacuju često i otac i majka, prepuštaju ih crkvenim sirotištima, ostavljaju na putu da ih prožderu vuci ili milosrdna bratstva. Ali ovaj srećnik, Žoze Nabisa, uprkos ljage na svom poreklu, bio je blagosloven time što je imao oca s izvesnom imovinom, i dedu i babu koji su priželjkivali naslednike, što je veoma daleka mogućnost, ali svakako osnovana i dovoljna da obezbedi budućnost porodice Karanka. Ista ta porodica prema Žoau Mau-Tempu odnosila se kao da joj nije ni rod ni pomoz bog: to je značilo da ovaj sin obućara srozanog do probisveta neće naslediti ni groša, ni grumen zemlje. A ovog drugog unuka, premda čeda greha neočišćenog zakonitim brakom, deda je držao kao malo vode na dlanu, gluv i slep za glasine i činjenicu da mu je ćerka ukaljala čast kuće, sve u nadi da će se ovajditi od ćara koji mu, naposletku, nikad neće dopasti. Dokaz da Božja pravda postoji.
Žoao Mau-Tempo pohađao je nastavu još godinu dana i tu je njegovom školovanju došao kraj. Deda Karanka je, posmatrajući to žgoljavo telašce, po hiljaditi put prozrevajući u te plave oči, čiji je pogled iz straha ponirao u zemlju, naredio, Ideš sa ujakom u krčevinu, pazi šta radiš, jer ću te inače propustiti kroz šake. Od tog krčenja, iskorenjivanja, kopanja, verovatno mu je došlo i ime, pa iako to nije bio posao za jedno dete, bilo je za njegovo dobro da nauči kakvo mu je mesto predodređeno na ovom svetu kad odraste. Žoakim Karanka bio je svirep čovek, ostavljao bi noću Žoaa samog u polju, na straži u brvnari, ili na gumnu, iako je to prevazilazilo detetove slabašne snage. I grđe od toga, noću je, iz čiste zlobe, odlazio da proveri da li njegov sestrić spava, bacao bi na njega džak žita, na šta bi siroto dete zajecalo, pa kao da to preterivanje nije bilo dovoljno, ubo bi ga metalnim šiljkom pastirskog štapa, i što bi sestrić više plakao i zapomagao, ovaj bi se, bezdušnik, više cerekao. Sve su to istiniti događaji, zbog čega je u njih teško poverovati kad smo vođeni fikcijom. Sara da Konseisao rodila je, u međuvremenu, još jednu ćerkicu, koja je osam dana kasnije umrla.
Pročulo se u Monte Lavreu da je izbio rat u Evropi, o kojoj je tek poneko nešto natucao. Imali su oni svoje ratove, i to ne male, radeći od jutra do mraka ako je posla bilo, i svakodnevno pobeđujući glad, radeći ili ne radeći. Jedino smrti nije bilo u tolikoj meri, tela su u rake, mahom, ubacivana cela. Ali jedna smrt je, ipak, stizala na vreme, kao što je već ranije predočeno.
Kada je stiglo do ušiju Sare da Konseisao da joj je muž viđen u Kortisadašu, skupila je decu koja su živela s njom i, nesigurna u očevu zaštitu, uzela usput Žoaa i sklonila se kod svojih rođaka Pikansoa, vodeničara u selu Ponte Kava, na pola milje odatle. Sve što je ostalo od mosta po kojem je naseobina dobila ime bio je trošni luk i kabasto kamenje u koritu reke, pa ipak se Žoao Mau-Tempo, zajedno s braćom, kod brane okupao gô, i dok je ležeći plutao na vodi i posmatrao svod, jedino što je video bili su nebo i voda. Tu, u Ponte Kavi, porodica je našla pribežište, u stalnom strahu od pretnji koje su do njih stizale preko zlobnika iz Kortisadaša radih da odnesu muštuluk. Možda Domingoš Mau-Tempo ne bi ni došao u Monte Lavre da ga jedan glasnik, po povratku u selo, nije obavestio o bekstvu prestrašene porodice. Jednoga dana je na rame nabacio naprtnjaču, spustio se kolskim putem pa preko ledina i, zaslepljen sudbinom, pojavio se pred vodenicom, tražeći izvinjenje i povratak porodice. Žoze Pikanso je izašao iz kuće da razgovara s njim, dok je žena, u kući, čuvala prebeglice. Domingoš Mau-Tempo reče, Dobro jutro, Pikanso. A Žoze Pikanso reče, Dobro jutro, Mau--Tempo, zašto si došao. A Mau-Tempo veli, Tražim svoju ženu i decu koji su pobegli od mene, i neko mi reče da su u tvojoj kući. A Žoze Pikanso uzvrati, Taj ko ti je to rekao nije lagao, oni su u mojoj kući. I Domingoš Mau-Tempo reče, Onda ih pošalji ovamo jer sam prestao da se potucam. A Žoze Pikanso reče, Koga ti hoćeš da napraviš budalom, Mau-Tempo, mene, vala, nećeš, dobro te poznajem. Domingoš Mau-Tempo reče, To je moja porodica, nije tvoja. Ovde je svakako u boljim rukama, ali odavde niko izići neće jer oni ne žele da idu s tobom. Domingoš Mau-Tempo reče, Ja sam njihov otac i muž. A Žoze Pikanso reče, Odlazi, čoveče, video sam svojim očima kako si kinjio svoju ženu kad smo bili komšije, a ona je pošteno radila, i tu sirotu čeljad u kakvu si bedu uvalio, da im ja i ostali ljudi nismo pomagali, ne bi ti danas stajao ovde da pitaš za njih, svi bi već pomrli od gladi. A Domingoš Mau-Tempo će na to, Ja sam njihov otac i muž. A Žoze Pikanso reče, Idi odavde, opet ti kažem, onamo gde neće biti ni traga ni glasa od tebe, ti si čovek kome nema oprosta.
Dan je divan. Sunčano jutro posle kiše, jesen. Domingoš Mau-Tempo ispred sebe crta štapom po zemlji, Pikanso to shvata kao izazov, znamenje svađe, zato i on dohvata štap. Nije ovo njegova briga, ali koliko puta čovek ne može da bira ako se zatekne u pravo vreme na pravom mestu. Iza njegovih leđa, iza vrata, krije se četvoro prestravljene dece i jedna žena, koja bi ih, da može, branila sopstvenim telom, ali snage su neravnopravne, zato Pikanso iscrtava svoju šaru na zemlji. Ali, bez potrebe. Domingoš Mau-Tempo ni reč neće izustiti, neće učiniti nikakav pokret, i dalje mu odzvanja to što mu je rečeno, i ako dobro razume, on ne može da ostane ovde. Okreće leđa i kreće putem kojim je došao, putem koji prati reku i prolazi pored Monte Lavrea. Neki prolaznici ga primećuju i zastaju, ali on ih ne vidi. Kao da mrmlja, Prokleto mesto, ali to kaže s dubokom tugom, jer pravih razloga da mrzi ovo mesto nema, sva su mesta, možda, čemerna i ukleta, sva su za osudu i sva ona osuđuju, ova duševna bol koja ga tišti jeste bol što se uopšte rodio. Spušta se niz jednu travnatu padinu, prelazi preko brzog potoka naskačući na tri kamena i uspinje se. Ima jedno brdo ispred Monte Lavrea, svaki čovek ima svoje brdo s maslinama i sebi znan razlog zašto tamo odlazi. Domingoš Mau-Tempo leže u mršav hlad i zagleda se u nebo, ne znajući šta posmatra. Oči su mu tamne, duboke kao rudnik. On ne razmišlja, osim ako razmišljanje nije ovo sporo promicanje slika, napred, nazad, i jedna izdvojena, neodgonetnuta reč, koja se, ko zna zašto, zakotrljala kao kamen s brda. Oslanja se na laktove, Monte Lavre se pred njim pruža kao kakve božićne jasle, na najvišoj tački, povrh tornja, veliki čovek stoji i udara potplatu na cipeli, podižući čekić i spuštajući ga uz lupnjavu. Čudno je da sve ovo vidi a da nije pijan. On to samo spava i sanja. Evo, sad promiče zaprega pretovarena nameštajem, Sara da Konseisao sedi na njoj, klateći se, na vrhu, on sâm vuče kola, ala je teško, oče Agamedeše, oko vrata stavlja zvono bez brenceta, jako ga je zaljuljao da bi zazvonilo, mora da zazvoni, ali zvono je od plute, bestraga mu i misa. I rođak Pikanso mu prilazi, skida zvonce i umesto njega stavlja žrvanj, ti si čovek kome nema oprosta.
Osećao je kao da je čitavo popodne proveo sanjajući, a proteklo je samo nekoliko minuta. Sunce se jedva pomerilo, senke su ostale iste, Monte Lavre nije ni narastao niti se smanjio. Domingoš Mau-Tempo ustade, prođe desnom rukom kroz naraslu bradu, i u toj kretnji mu se jedna slamka zakači za prste. Protrljao ju je jagodicama, prelomio i bacio. Onda je zavukao ruku u torbu, izvadio konopac i pošao duž maslinjaka, uveliko skriven od pogleda Monte Lavrea. Hodao je, zagledao oko sebe, ličio je na gazdu koji procenjuje letinu, odmeravao je visinu i otpornost i najzad odredio mesto gde će umreti. Nabacio je konopac na granu, čvrsto ga zavezao i, pošto je seo na nju, stavio sebi omču oko vrata i skočio. Niko dosad, vešajući se, nije svisnuo tako hitro.


Sada je Žoao Mau-Tempo glavno muško u kući, najstariji je. Prvenac bez nasleđa prvorođenog, posednik ničega, njegova senka pravi omanji guber. Klepeće drvenim cokulama koje je majka naručila da mu se naprave, ali su one toliko glomazne da mu spadaju s nogu, pa se on dovija tako što pravi traljave podvezice koje provlači ispod đonova cokula i vezuje ih za rupe na porubu pantalona. Izgleda groteskno, prteći pijuk veći od sebe, ustaje iz postelje zarana, pri hladnoj svetlosti uljane lampe, sav je zbunjen, još sanjiv, toliko se nespretno kreće da se, najverovatnije, diže iz slamarice s pijukom već na ramenu i s uveliko obuvenim cokulama, on je jedno malo, osnovno oruđe kadro da izvede samo jednu radnju, podići će pijuk i on će se zariti u zemlju, odakle mu snage za to. Sara da Konseisao kaže, Sine moj, dali su mi posao za tebe kao milostinju, da bi zaradio neku crkavicu, jer teško živimo i nemamo nikog da nam pomogne. A Žoao Mau-Tempo, koji već poznaje život, pita, Je l treba da kopam, majko, Sara da Konseisao bi, da može, rekla, Nemoj, sine, imaš samo deset godina, to nije posao za dete, ali šta da radi kad na ovoj latifundiji nema drugog načina da prežive, a zanat pokojnog oca je uklet. Žoao Mau-Tempo ustaje još po mraku i na putu ka imanju Pedra Grande, na svoju sreću, prolazi kroz Ponte Kavu, za njega i dalje srećno mesto, kao što je opisano u prethodnom poglavlju, gde je sirota čeljad onomad spasena od gneva Domingoša Mau-Tempa, zapravo je to mesto obdareno dvostrukom srećom, jer uprkos njegovom surovom samoubistvu i brojnim gresima, ako taj obućar sada ne sedi s desne strane Boga Oca, onda na ovom svetu nema milosrđa. Domingoš Mau-Tempo beše jedan tužan nesrećnik, neka ga dobre duše ne optužuju. Njegov sin sad hoda pod izlazećim suncem, ono je još uvek u daljini, u susret mu hrli Pikansova žena, veli, Ej, Žoao, kuda si krenuo. I plavooki odgovara, Idem u Pedru Grande da krčim. A Pikansa kaže, Jadno dete, kako ćeš s tolikim pijukom, a grmlje je golemo. Jasno je da je u pitanju razgovor sirotinje, odrasle žene i muškarca koji je tek na pragu odrastanja, oni govore o stvarima bez nekog naročitog sadržaja, lišenog duhovnosti, jer već znamo da nije u pitanju školovan svet, čak i da iole obrazovanja imaju, i ono će ubrzo iščileti. Žoao Mau-Tempo ume da odgovori, niko ga tome nije učio, ali svaki drugi odgovor ne bi priličio ni vremenu ni prostoru, Biće kako Bog dâ, trudiću se, jer hoću da pomognem sirotoj majci, vi znate kako mi živimo, a moj brat Anselmo bogoradi i donosi mi u polje gde radim da nešto pojedem, jer naša majka nema para da mi kupi užinu. Pikansova žena reče, Pa ti ideš u polje bez obroka, čedo Božje. A čedo rasejanog Boga odgovara, Da, sinjora, idem.
Ovde bi bila zgoda da kakav antički hor zavapi i time upriliči dramsko raspoloženje za dobročinstva širokog srca. Ipak, vrhunska samilost stiže iz ruku sirotinje, barem se sve obavlja među jednakima. Pikanso je tad radio u mlinu, a žena ga dozva, Mužu, dođi. Vodeničar dođe, a ona reče, Pogledaj Žoaa. Ponoviše malopređašnji razgovor i odlučiše da Žoao Mau-Tempo ostaje u njihovoj kući onih dana kada radi na imanju Pedra Grande, i tako mu je Pikansova žena, dobra duša, davala zavežljaj s užinom. I ona, isto tako, sedi s desne strane Oca Našeg i, bez sumnje, ozbiljno razgovara s Domingošom Mau-Tempom o tome otkud toliko nesreće na ovom svetu, a tako malo nagrade za nju.
Žoao Mau-Tempo je zarađivao dva toštoiša, mušku nadnicu još od pre četiri godine, ali koja danas predstavlja bednu crkavicu u odnosu na skupoću života. Nadzornik je prema Žoau bio blagonaklon, bio mu je, uz to, i dalji rođak i pravio se da ne primećuje dečakovu borbu s korenjem grmlja, suviše žilavim za dete. Po ceo bogovetni dan, satima i satima bez prestanka, skoro neprimetan u žbunju, krčeći ga pijukom, zašto, Gospode naš, činiš da deca ovoliko pate. Nadzorniče, šta ovaj mali radi ovde, kakva je korist od njega, primeti Lamberto jednom, u prolazu. A poslovođa reče, uzeli smo ga iz samilosti, otac mu beše Domingoš Mau-Tempo, nesreća jedna. Shvatam, reče Lamberto i uđe u staju da vidi konje, koje je obožavao. Tu je bilo toplo i mirisalo je na slamu. Ovaj se zove Sultao, ovaj Delikado, ovaj Tributo, ova Kamarinja, a ovo ždrebe bez imena neka bude Bom-Tempo.
Kad su završili krčidbu, Žoao se vratio u majčin dom. Ali sreća mu se opet nasmešila, samo dve nedelje kasnije dobio je novi posao na latifundiji jednog drugog gazde, taj se zvao Norberto, a nadzornik mu je bio Gregorio Lameirao. Ovaj Lameirao beše zver bez premca. On je u najamnim radnicima video razularen čopor koji se samo štapom i bičem dâ obuzdati. Norberto se u to nije mešao, pričalo se o njemu da je čovek plemenitog kova, već u poodmaklim godinama, sedih vlasi, gospodskog držanja i s brojnom familijom, finim svetom, premda su živeli na seoskim imanjima, a leti bi odlazili na more, u Figeiru. Posedovali su nekretnine u Lisabonu, te je mlađi naraštaj u familiji, malo-pomalo, napuštao Monte Lavre. Svet je za njih bio veliki pejzaž, iako su to znali samo po čuvenju, naravno, ali približavao se trenutak kada će oni izvući noge iz blata i poći u potragu za popločanim ulicama civilizacije. Norberto se tome nije opirao, čak mu je taj novi zahtev njegovih potomaka i rođaka s bočnih linija pružao diskretno zadovoljstvo. Zahvaljujući pluti i pšenici, hrastovom žiru i tovljenim svinjama, latifundija je porodicu snabdevala obiljem, koje je odmah pretvarano u novac. Sve dok su, naravno, najamni radnici obavljali svoje poslove, i oni i svi ostali. Brigu o tome vodili su nadzornici, rustične kopije poručnika Kontentea, bez prava na konja i sablju, ali s podjednakom moći. S tankom šibom pod pazuhom, koja mu je služila kao korbač za konje, Gregorio Lameirao koračao je duž kolone radnika, uočavajući kao kobac i najmanji znak posustalosti ili iznurenosti. A beše to čovek koji se kruto držao pravila, slavljen bio, i primer je davao na sopstvenim sinovima. Svi su zbog njega patili, najpre najmlađi, jer jedva da je mogao proći dan da nekoga od njih ne ispraši, čak i dvojicu ili trojicu, ako bi toga dana bio loše volje. Kada bi Gregorio Lameirao izlazio iz kuće ili iz kasarne, srce bi ostavljao okačeno iza vrata i odlazio odatle rasterećeniji, bez ikakvih drugih briga osim onih koje su se ticale sticanja gazdinog poverenja i sasvim zasluženo zarađene više dnevnice i bolje hrane, tako je on poimao dužnost nadzornika i kamdžije na feudu. U svakom slučaju, beše kukavica. Jednom mu se našao na putu otac jedne njegove nesrećne žrtve i jasno mu stavio do znanja da će, ukoliko mu još jednom bezrazložno kazni sina, ugledati, ako uopšte bude u stanju da vidi, sopstveni mozak rasut po vratima kuće. Pretnja je u ovom slučaju urodila plodom, ali je kažnjavanje ostalih žrtava bilo udvostručeno.
U Norbertovoj kući gospođe su uživale u svim otmenostima ženskog roda, pile su čaj, plele, i postajale kume kćerima svojih najbližih sluškinja. Na kanabetima soba za dnevni boravak ležali su modni časopisi, ah, Pariz, izabrani grad za posetu porodice čim se završi ovaj glupi rat zbog kojeg je, uz sve nanete manje i veće štete, i njihov plan putovanja odložen do daljnjeg. Nismo u mogućnosti da izmenimo neprijatnosti ovakve vrste. A vremešni Norberto, dok bi slušao nadzornikа kako bobonja o obavljanju svakojakih poslova na vlastelinstvu, s ciljem da uveliča sopstvene sposobnosti koje doprinose uvećanju prihoda, uzvrpoljio bi se kao da čita zvanične izveštaje s bojišta. Bio je germanoljubac po svojoj naklonosti imperiji i, možda, po nesvesnim tragovima sećanja na otadžbinu Lamberta Orkeša, zacelo svog pretka. Jednoga dana, iz čiste razigranosti duha, reče to Gregoriju Lameirau koji je, širom otvorenih očiju, piljio u njega, ne shvatajući o čemu to gazda govori, gedža nepismeni. Za svaki slučaj, Lameirao postade još snishodljiviji, a prema radnicima još suroviji. Stariji sinovi odbiše da nastave da rade kod njega, te potražiše posao na drugim latifundijama, gde je bilo ljudskijih nadzornika i veće sigurnosti, premda je veća sigurnost jedino značila da neće skončati u tako bliskoj budućnosti.
Behu to zlatna vremena za disciplinu. Sara da Konseisao je, sasvim razumljivo, s obzirom na tegoban život s mužem i nagrizajući osećaj krivice zbog njegove nesrećne smrti, ponavljala Žoau, Da znaš, ako se ne vladaš kako treba, biće batina, valja nam misliti kako da preživimo. Tako mu je majka govorila, a Lamberto je dolivao, Ej, Mau-Tempo, reče mi tvoja mati da je namerila od tvojih kostiju da isteše stolicu, a od tvoje kože da napravi bubanj. Pred ovim jednoumnim, ali dvojnim autoritetom, šta je drugo mogao Žoao nego da poveruje. Ali jednoga dana, skrhan batinama i iscrpljen argatovanjem, pobuni se uprkos pretnji lomljave kostiju i dranja kože s leđa, otvoreno progovori pred zgranutom majkom. Sirota Sara da Konseisao, tako je malo znala o svetu. Prokletnik jedan, ja mu to nikad nisam rekla, zar zato majke rađaju decu, jao, kako bogataši sirotinju bagatelišu, pa taj ni rođenu decu ne voli, beštija jedna. Ali o svemu tome smo već govorili.
Žoao Mau-Tempo nema telo sokola. On je desetogodišnji mršavko, štrkljasto šilježe koje u drveću radije vidi strehe za ptičja gnezda nego proizvođače plute, žira ili maslina. Čine mu nepravdu što ga teraju da se diže pre zore, odlazi od kuće još bunovan i praznog stomaka, bilo da je mesto gde radi blizu ili daleko, i potom ceo bogovetni dan tamo provodi, sve do sumraka, da bi se kući vratio opet po mraku, mrtav umoran, ako se to još može nazvati umorom, ako to već nije pir smrti. Ali ovo dete, reč koju koristimo samo iz udobnosti, jer se na latifundiji čeljad ne grupiše prema ljudskim kategorijama, jedino se računaju živi, mrtve treba samo ukopati, kako mrtve da nateraš na rad, ovo dete je jedno od hiljadu dece, sva su ista, sva dirinče, sva su bezazlena po pitanju greha koji su počinila da bi bila osuđena na ovakvu kaznu. S očeve strane, on vodi poreklo od zanatlija, otac obućar, deda tesar, ali eto kako se sudbine kuju, nema ni traga od šila i struga, posvuda samo presušena zemlja, smrtna vrelina, ubistvena hladnoća, goleme letnje suše, zimska studen koja prožima kosti, težak jutarnji mraz, prâvi pravcati čipkani milje, veli dona Klemensija, modre promrzline, rasekotine na koži koje krvare, i ako otekla ruka dodirne stablo ili kamen, meka koža se otcepljuje, ko može reći kakav jad i bol leže ispod. Zar nema drugačijeg života od ovog kuluka, i životinja na zemlji živi zajedno s drugim životinjama, i domaća i divlja, i korisna i opasna, pa tako i ovo dete, sa njegovom sabraćom, procenjuju kao štetnog ili korisnog, u zavisnosti od potreba latifundije, sad mi trebaš, sad mi više ne trebaš.
Kada nema posla, najpre otpuste najmlađe, zatim žene, na kraju i muškarce. Kolone ljudi idu putevima u potrazi za najbednijom dnevnicom na nekom drugom imanju. U tim vremenima nema ni poslovođa, ni nadzornika, ni starešina na vidiku, još manje gazda dobara, svi se oni zatvore u svoje kuće, odnosno, borave daleko odatle, u prestonici ili na nekim drugim skrovitim mestima. Da li je tad zemlja suva krasta ili kaljuga, svejedno je. Može se skuvati drač i živeti od toga, oči se užare, trbuh nadima, bolan i dugotrajan proliv navali, kao da se telo otkida samo od sebe i nestaje, zaudara, strašan je to teret. Poželiš da umreš, mnogi i umiru.
Kazali smo već da je u Evropi rat. U Africi takođe. To su kao krici s vrha brda, ko je vikao, samo on zna da je vikao, a ponekad je to poslednje što čini, ali naniže će se sve slabije i slabije čuti, i na kraju će utihnuti. Monte Lavre rat poznaje iz novinskih vesti, to je za one koji umeju da čitaju. Ostali uočavaju da cene skaču ili da odjednom nema osnovnih namirnica za ishranu, pitaju se zašto, Zbog rata, odgovaraju ovi koji se razumeju. Nekom rat – nekom brat. Rat je neman koja ljudima, pre no što ih proždere, istrese džepove, i to novčić po novčić, kako se ništa ne bi izgubilo i kako bi se sve pretvorilo u nešto drugo, prema osnovnom zakonu prirode, što se tek kasnije nauči. I pošto se zasiti ića i pića, te samo što ne počne da povraća, on nastavlja da potkrada taj isti narod, zavlačeći ruku u iste te džepove. Ta je navika stečena u mirnim vremenima.
U nekim okolnim mestima ljudi su nosili crninu, naš rođak je poginuo u ratu. Vlada je slala izjave saučešća, izražavala duboku žalost i pričala o otadžbini. Po ustaljenom postupku pominjani su Afonso Enrikeš i Nuno Alvareš Pereira, mi smo otkrili morski put za Indiju, ah, Francuskinje obožavaju naše vojnike, o afričkim ženama ne rekoše ništa osim onoga što već znamo, car je svrgnut, velike sile izražavaju zabrinutost zbog zbivanja u Rusiji, u toku je velika ofanziva na zapadnom frontu, avijacija će biti prvo oružje budućnosti, ali pešadija je, dabogme, kraljica bitke, nema ničeg bez artiljerije, vladavina morskim vodama je neizostavna, revolucija u Rusiji, boljševizam, Adalberto je čitao novine, uznemireno gledao kroz prozor u maglovito vreme, i saglasivši se s nezadovoljstvom u novinskim vestima, glasno rekao, To će proći.
Ruže ne cvetaju ni na jednoj strani, iako se, kao što smo ranije objasnili, raspodela trnja vrši prema znanim pravilima nesrazmernosti, gurajući onu poslovicu u laž, a koja je, možda, u pitanjima plovidbe i istinita, Što veća lađa, to veća bura. Na kopnu je drugačije. Ubog je i dotrajao čamac porodice Mau-Tempo, ravno je njegovo dno, samo se pukim slučajem i zbog potreba ovog kazivanja još svi, koliko ih ima, nisu utopili. Njihova barka je, međutim, davala sve moguće predznake da će se razbiti o prvu hrid na koju nabasa ili kad ponestane hrane u brodskoj komori, kad Žoakim Karanka, Sarin brat, ostade udovac. Da se ponovo ženi, nije imao volje, niti je imao neku listu pretendentkinja, uz to je trebalo podizati troje dece, a u gadnoj naravi nije oskudevao, ali je glad združena sa željom za jelom ujedinila brata i sestru, njihove živote i potomstvo. Posao je dobro krenuo, brat je ponovo postao otac, sestra još jednom majka, oni jedni drugima braća i sestre, ujaci i tetke, kuda to vodi, da vidimo. Nije bilo gore od onog što se moglo očekivati, čak, možda, beše i bolje. Deca Mau-Tempo prestadoše da prose pred vratima i Žoakim Karanka nađe ko će im prati odeću, što svakom čoveku treba, a zatim i ko će brinuti o deci. I pošto nije običaj da brat tuče sestru, ili barem ne u onoj meri u kojoj muževi tuku žene, Sari da Konseisao život krenu nabolje. Biće onih koji će smatrati da je to jedva neki pomak. Rekli bismo da su to osobe koje slabo poznaju život.

Svaki dan ima svoju priču, jedan jedini minut života uzeo bi godine opisa, kao što i najmanji gest, pažljivo ljuštenje jedne reči, jednog sloga, jednog zvuka, da ne pominjemo misli koje su stvari od debelog štofa, misliti o tome šta misliš ili šta si mislio, ili šta upravo misliš, i kog je kova misao koja promišlja drugu misao, gde je tome kraj. Bolje je reći da će naredne godine doneti Žoau Mau-Tempu stručno obrazovanje, po tradicionalnom ruralnom shvatanju da čovek koji radi u polju sve mora znati, i da kosi i da guli plutu, da je vičan kopanju jama koliko i sejanju a da mu leđa budu jaka za nošenje i za kopanje. To znanje prenosi se s kolena na koleno bez provere i bez zbora, to je tako, jer je uvek tako bilo, ovo je motika, ovo kosa, a ovo znoj. A možda je i gusta, bela pljuvačka koju na pripeci osećaš u usnoj duplji ili sunce koje tuče u glavu, dok ti kolena klecaju od pregladnelosti. Od desete do dvadesete godine života sve ćeš ovo vrlo brzo naučiti ili posla nećeš imati.
Žoakim Karanka jednoga dana reče sestri da bi bilo najbolje da nađu gazdu koji će celu porodicu uzeti kao najamne radnike i plaćati im zajedno, i ona se složi, saglasno godinama sticanoj navici poslušne supruge, mada ju je u ovom slučaju obasjala nada da će svi celu godinu provesti bez strepnje od gubitka posla, što se pokazalo kao njena skromna, ali stamena težnja, svaka druga bila bi pružanje preko gubera. U to vreme trojica braće naslediše Monte de Bera Portaš, nakon smrti starog vlasnika, njihovog oca, koji ih je svojevremeno posejao u utrobi nadasve prepredene naložnice, a koja ga je mic-po-mic, ispoljavajući tobožnu pokornost pred gospodarevim pogibeljnim hirovima i gromoglasnim jadikovkama i izlivima besa, pripitomila kao jagnje, do te mere da je na kraju poslušno pristao da liši nasledstva bliske rođake u korist svojih bioloških sinova. Pedro, Paulo i Saul počeše da upravljaju imanjem, svake sezone po jedan, i dok je vladao Pedro, druga dvojica su izvršavala zapoveđeno, bilo je to nadigravanje koje je moglo uroditi plodom samo da svaki od ove trojice ponaosob nije upražnjavao špijuniranje druge dvojice, Saul galameći da kad on ne upravlja njime, imanje propada, Paulo grmeći da je samo on sposoban da vodi poslove, upetljavši se sva trojica u porodične spletke i tabore, kao što već biva u porodicama. Sama priča o ovom trijumviratu bila bi dovoljna da od nje nastane romansa. A tu je bila i majka, jadajući se da su sinovi proneverili imovinu, u stvari, opljačkali je, da se izrazimo jasnije, posle svih žrtvi koje je podnela za njih, prvo je matoroj svinji morala da bude sluškinja, da bi sad bila sužanj sopstvene dece, koji jedva da joj daju cvonjka za život i drže je zatvorenu u kući. Noću, kada bi imanje prekrila tišina kako bi se što bolje sakrilo u velikim tajnama mraka, čula bi se galama nalik skvičanju krmače koju kolju i divlje lupanje po podu, bio je to rat majke i sinova.
Žoao Karanka je našao posao kod ovih gazda, i Žoao Mau--Tempo počeo je da radi za nadnicu. Svi zajedno zarađivali su bedno, tek toliko da se ne tresu od neprekidne gladi, ali ako je ičega bilo dobrog u svemu tome, barem su bili na okupu i imali pristup bašti gde su, nedeljom i o praznicima nekog sveca, mogli da skapavaju od rada. U to vreme, zarada Žoakima Karanke bila je šezdeset kila kukuruznog brašna, sto eškudoša, tri litra maslinovog ulja, pet kilograma kravljeg pasulja, smeštaj i drva za ogrev, i na kraju godine, najmizernija napojnica. Što se tiče zarade najmlađih članova porodice, nju je činilo četrdeset kila kukuruznog brašna, litar i po maslinovog ulja, tri kila kravljeg pasulja i pedeset eškudoša. I tako iz meseca u mesec. Donosili bi džakove i vreće u žitnicu, krčage u podrum, tu bi nadzornik vagao njihove zalihe, poslovođa bi im isplaćivao gotovinu, i s time je trebalo da održe i telesne i duhovne snage koje su svakodnevno iscrpljivali radom. Naravno da nisu sve one mogle biti obnovljene, i to su prihvatali, vreme, ionako, svaku stvar izjeda, otud im se i lobanje ispod kože sve jasnije naziru, pa mi se i rađamo da bismo umrli. Žoakim Karanka je umro ne stigavši da padne u postelju, došao je jednoga dana iz bašte, beše jedna od onih nedelja kad nije teško verovati u Boga, čak i bez pomoći oca Agamedeša, šteta što je motika bila toliko teška, te on sede na stoličicu od plute pred kućom, umoran kao nikad ranije, i kada je Sara da Konseisao došla da kaže bratu da je večera postavljena, Žoakim Karanka nije više osećao glad. Oči su mu bile širom otvorene, ruke klonule u krilu, bio je tako spokojan kao što nikad za života nije bio, i nije bio tako loš čovek, sa svim svojim izlivima besa i uprkos surovosti koju je ispoljavao prema svom najstarijem sestriću, ali šta je bilo, bilo je. Smrt je kao velika letva za ravnanje koja prelazi preko merice života i odbacuje sve što pretekne, mada često ni sama ne zna kakva su joj merila, kao u slučaju Žoakima Karanke, koji je još uvek bio potreban svojoj porodici.
Život ili ko god da njime vlada, bilo sigurnom ili ravnodušnom rukom, traži od nas istovremeno sticanje zanatskih veština i sentimentalnog vaspitanja. Očevidno da postoji greška u tom spoju, bez sumnje uslovljena kratkim trajanjem života, koja ne dopušta da sve što radimo činimo lagodno i natenane, drugim rečima, niti stižemo da dovoljno steknemo niti da dovoljno razvijemo osećanja. Ali, pošto se svet u tome neće promeniti, Žoao Mau-Tempo, dok je pekao zanat, išao je u okolna sela, udvarajući se i plešući gde god bi se začula harmonika, a dobro je igrao, te su ga devojke saletale, ko bi rekao. Imao je, kao što znamo, plave oči, nasleđene od svog pretka od pre četiristo godina, istog onog koji je nedaleko odatle, ležeći na preteči ove sadašnje paprati, obljubio devojku koja je krenula da zahvati vodu s izvora, oboje praćeni pogledom ptica čije je perje ostalo kao što je bilo, i koje su odozgo posmatrale par koji se rvao u zelenilu, koliko su to već puta ova stvorenja, još od postanja, gledala iz vazduha. I te plave oči duboko su uranjale u srca sadašnjih devojaka, topeći ih, kada bi na igranci pogled Žoaa Mau-Tempa iznenada počeo da se zamagljuje, ni on sam nije bio svestan da je plamen u njegovom pogledu stari bes ljubavi koji je bujao, toliko je snažna skrivena moć zbivanja iz prošlosti. Ah, mladost. U stvari, Žoao Mau-Tempo se dosta udvarao, ali nije išao dalje od toga. Sve je bilo u okviru gestova, a u danima kad bi malo više popio, odvažio bi se i na neki smeliji dodir ili na nespretan poljubac, bez sveg onog znanja koje će stoleće potom nakupiti za buduću opštu upotrebu.
U starim eklogama pastiri sviraju laute, pastirice pletu venčiće od cveća, a Žoao Mau-Tempo tokom svog desetonedeljnog ugovora, koji ga je odveo na guljenje plute u Salvateri, pojeo je čitav venac belog luka u nadi da će se tako spasti od komaraca, zbog čega se zadah osećao na deset koraka od njega. Izučio je zanat guljenja kore hrasta plutnjaka u želji da jednoga dana njegova zarada skoči na osamnaest eškudoša, koliko su plaćali majstore sekače plute, ali na svu sreću, nije bio blizu devojaka koje, iako prilično trpeljive prema raznim mirisima, verovatno ne bi bile trpeljive prema ovom mirisu. Od takvih sitnih detalja zavisi, znamo već, ljudska sreća.
A sad je Žoao Mau-Tempo dobio poziv za regrutaciju. Budan sanja, sebe već vidi daleko od Monte Lavrea, ko zna, možda u Lisabonu, kad odsluži vojsku, bio bi lud da ne nađe posao kao tramvajdžija ili u policiji, ili u nacionalnoj gardi, što se znanja tiče, jedva da nešto natuca, ali samo malo treba da se potrudi, ne bi bio ni prvi ni poslednji. Ovaj sistematski pregled za regrutaciju prava je svečanost, biće i vatrometa i vina, ti mladi momci najzad su zaslužili da ih nazovu muškarcima, svi na sebi imaju čistu odeću, dok kao od majke rođeni zbijaju muške šale kako bi prikrili stid i stoje u stavu mirno, zarumenevši se pred lekarem koji im postavlja pitanja. Regrutna komisija se zatim sastaje i odlučuje. Nekoliko mladića je odabrano, a od četvorice koja nisu, samo je jedan otišao pokunjen. Bio je to Žoao Mau-Tempo, čiji se san o uniformi raspršio, iako je već video sebe kako naslonjen na ogradu tramvaja zvoni zvoncem, ili kao policajac patrolira prestoničkim ulicama, ili kao žandarm čuva, ali za koga, ta polja u kojima sada dirinči, i ova mu je mogućnost bila toliko mučna da mu je pomogla da prebrodi razočaranje. Ne može se očekivati da se na sve može misliti, i to u isto vreme.
Šta će sad Žoao Mau-Tempo? Tek je napunio dvadesetu, vojsku služiti neće, telo mu se nije mnogo raskrupnjalo od vremena kada se, patuljak, borio s grmljem u Pedra Grandeu i hranio kukuruznom kašom koju je za njega iz rođačkog sažaljenja pripremala Pikansova žena. U Salvateri je kupio svoju prvu kabanicu i u njoj se šetao kočoperan kao mačak koji maše podignutim repom. Nezgrapna je i dopire mu do peta, ali ko u selu mari za besprekornu eleganciju, kad je najbesprekornija od svih ona kad se ima nov-novcijat komad odeće, bez obzira koliko je koštao. Kad Žoao Mau-Tempo zarije budak u zemlju, seti se kabanice, igranki, devojaka, i onih ozbiljnijih veza i simpatija, zaboravlja na bol što tu živi, zarobljen ovim tlom, tako daleko od Lisabona, ako je ikada dosad i pomislio da bi mogao živeti tamo, ako to nije bio samo mladalački san, a čemu drugom mladost služi nego da se sanja.
Stiže vreme velikih bura, jedne naviru uz svoju prirodnu tutnjavu, druge mlako, ne ispaljujući ni tane, dolaze izdaleka, iz Brage, ali o njoj ćemo nešto kasnije čuti, kad se više ništa neće moći učiniti. Ali pošto sva zbivanja treba opisati redom, iako je smrt Žoakima Karanke, koja se, u stvari, desila nekoliko godina kasnije, već nagoveštena, vredi to poštovati, kako se pravila pripovedanja ne bi stalno narušavala, dakle, pošto sva dešavanja treba opisati po redu, da pričamo, onda, o velikoj buri koja je u sećanju ljudi ostala zbog ogromne žalosti i gubitaka. Bilo je leto, gospodo, kada burama nije vreme, iako se povremena svečana grmljavina prolamala preko strništa, brum-brum-bruuuum, čas daleka i maltene uspavljujuća, čas tik iznad naših glava, sevajući i tukući nemoćnu zemlju, šta bismo mi bez zaštitnice naše, Svete Barbare. Kao da je porodica Mau-Tempo odabrana da joj se svaka zla sreća sruči na glavu, ali bilo bi to olako shvaćena sudbina. Naposletku, dosad je samo jedan član porodice umro i ako, saosećajući, mislimo pritom na glad i bedu, svaka porodica bi mogla biti primer, gladi i bede u narodu ima u izobilju. Pored toga, s tim tečom nisu bili u krvnoj vezi. Augušto Pinteu, radnik u polju, a u slobodno vreme vozač zaprežnih kola, bio je oženjen jednom od sestara Sare da Konseisao i sa smrću je imao zakazan susret, ali kako stvari umeju najedared da se preokrenu, taj jednostavan čovek, mirne naravi i nepričljiv, imao je vrlo buran kraj, s velikom nebeskom i zemaljskom halabukom, kao neki lik iz tragedije. Ovaj ozbiljan čovek nije okončao život s ozbiljnošću Žoakima Karanke, a ove protivrečnosti bi i te kako mogle da nas nateraju na razmišljanje.
Rekosmo već da je Augušto Pinteu takođe zarađivao za život kao kiridžija. Od Vendaš Novaša do Monte Lavrea, da budemo sasvim precizni. Bila je tu železnička stanica na koju je s parom mula i zaprežnim kolima odvozio plutu, ugalj i drva, a s nje dopremao namirnice za bakalnicu, zrnevlje i šta god je bilo potrebno, nije mnogo ljudi uživalo u tako dobrom životu. S obzirom na to da je bilo leto, trebalo je da dan bude dug i svetao, ali popodne se nebo prekrilo crnim oblacima i nastupila je zaglušujuća grmljavina. Nebo se otvorilo i prosulo na zemlju svu vodu koju je Bog imao. Augušto Pinteu nije se previše zabrinuo, jer te letnje oluje kako dođu tako i prođu, mirno je nastavio da ukrcava i iskrcava robu s kola, ne misleći da mu se može desiti išta gore od toga da kući stigne pokisao do gole kože. Kada je napustio Vendaš Novaš, već uveliko zavladalu noć presecalo je sevanje munja, izgledalo je da na nebu teče neko narodno veselje i da se komeša povorka u čast Gospoda našeg. Mule su i zatvorenih očiju tako dobro poznavale put da su ga mogle pronaći čak i ako je poplavljen, kakav je u nižim deonicama i bio. Zaštićen dvema debelim vrećama koje je stavio na glavu, Augušto Pinteu se tešio da po ovoj kiši barem neće biti razbojnika da ga opljačkaju, kao što mu se već jednom desilo. Po ovom nevremenu, pljačkaši su u svojim jazbinama, pržeći ukradene svinjske šnicle i pijući loše vino, jer osim retkih izuzetaka, ništa drugo nisu ni pljačkali. Od Vendaš Novaša do Monte Lavrea ima tri milje, ali poslednju Augušto Pinteu neće prevaliti. Ni on ni njegove mule. Kada su stigli do obale reke, sačekala ih je noć crna kao katran, voda se stropoštavala uz zastrašujući huk. Tuda se po lepom vremenu moglo preći gazom, kad voda dopire do kolena, ali nalazilo se tu, za pešake namernike, i podebelo brvno što spaja dve obale, tik uz gorostasni jasen samorast, nikao u doba dok tok reke još nije bio izmenjen. Usred vode, jasenovo drvo, koje je iždžikljalo i debelim korenjem štitilo svoj životodavni grumen zemlje, sada je bilo ugroženo snagom i brzinom bujice. Augušto Pinteu je bezbroj puta sa svojom zapregom i mulama tuda prolazio. Više neće. Odmah na početku gaza korito reke uranjalo je u vrtlog nazvan – jer svemu se mora dati ime – Pego da Karisa – Carićev vir. Augušto Pinteu uzdao se u Presvetu Bogorodicu i u instinkt dveju mula i tako su se domogli sredine reke, gde je voda uveliko dopirala do dna zaprežnih kola. Ali tada, iz straha od najezde vode koja je pred njima bujala, bez nade u spas od tonjenja, poterao je mule nagore. Životinje su se opirale dok su imale snage, ali naterane šibom i uzdama, povinovaše se. U trenu, mula koja je bila s desne strane izgubi tlo pod nogama, jedan točak skliznu do ivice vira i, uz krike i tutnjavu gromova, utopiše se Augušto Pinteu i njegove mule, zaprega, bakalska i druga trgovačka roba, tiho tonući u duboku tminu vode, u smrtnu tišinu, u bezizlaz. Dotakli su dno, umireni, Augušto Pinteu i dalje držeći vođice, jer u dubini vode nisu nemirene, spokojne su, kao da su takve još od postanja. Narednog dana su ih izvukli, praćeni lelekom udovice i plačem siročadi, uz veliki napor hrabrih muškaraca koji su vukli užad, dok je mnoštvo sveta pristizalo odasvud i tiskalo se na obalama reke. Kiša više nije padala. To leto donelo je velike patnje. Vremenske stihije bile su tako snažne da su obarale ljude koji su sekli plutu u šumama hrastova plutnjaka, pa bi se često, padajući, posekli na sekiru. Ovaj život je mnogo mukotrpniji nego što se dâ ispričati.
U to vreme, porodica Mau-Tempo živela je u Monte de Bera Portašu sa svojim ujakom i bratom, Žoakimom Karankom. Sledeće godine, kada je već minulo šest meseci otkako je Portugaliju zahvatila pobuna u Bragi, Žoao Mau--Tempo je sa svojim bratom i sestrom, Anselmom i Marijom da Konseisao, počeo da radi zimi u polju, za drugog gazdu, na imanju koje se, ko zna zašto, zvalo Pendao daš Muljereš – Simbol žena. Bilo je četiri milje udaljeno, hodom preko vododerina, računajući od Monte da Bera Portaša, jer bi od Monte Lavrea bilo udaljeno svega milju i po. I devojaka je bilo više, zapravo ih nije bilo malo, pa su zato momci bili orniji, radnu nedelju bi provodili s njima, a subotom bi išli kući. Uglavnom je to bio mlad svet. Sve je ključalo od udvaranja, a bilo je i onih koji su se opekli. Žoao Mau-Tempo imao je devojku koja nije radila na ovom imanju, pa se tu pravio da je slobodan, a igrački dar mu je doneo slavu jednog od najprivlačnijih momaka.
Između rada i ašikovanja, tako su mu proticale sedmice, sve dok im se nije pridružila jedna devojka iz Monte Lavrea, koja mu je bila par u igri tazbine, uobičajenoj u vreme uskršnjeg posta, i u koju je zbog toga, a ne zbog neke veće bliskosti, imao poverenja, e, njih dvoje su nebrojeno puta i plesali i pevali. Ali nisu se odmah zaljubili. Pola u zbilji, pola u šali, obraćali su se jedno drugom – prijatelju Žoao, prijo Fauština, tako se ona zvala. Naizgled, nije se imalo šta više reći o ovim dvoma. Ispašće, međutim, drugačije.
Da li zbog slobode u kojoj su uživali ili zato što je kucnuo čas da se njih dvoje spoje, Žoao se zaljubi u Fauštinu, a Fauština u Žoaa. Kad je o ljubavi reč, ona može procvetati u dijamantskom prstenju u staklenim izlozima, kao što i divlja može cvetati među biljkama ricinusa, jedino u čemu se razlikuju je govor. Ljubav je nabujala, Žoao Mau-Tempo zaboravio je svoju pređašnju dragu, no pošto je njegova nova veza bila ozbiljna, složili su se da neko vreme ništa o tome ne govore Fauštininoj porodici, jer iako Žoao Mau-Tempo ništa loše nije radio, nasledio je od oca ime na rđavom glasu, a te stvari se lepe za čoveka, iver ne pada daleko od klade, veli poslovica. Ipak je tajna dospela do ušiju Fauštininih roditelja, i tu počeše njene muke. Kako taj ne može biti valjano čeljade, kako je on, zacelo, neka vrdalama, s onim plavim očima koje niko nikad ranije nije video, pa još od kakvog je oca potekao, od onog ološa pijanog, jednu jedinu dobru stvar taj je u životu učinio kad se obesio. Ovako su se u selu provodile neke večeri, pod zvezdanim svodom, dok je istovremeno mužjak genete slobodno, bez zazora, osvajao ženku genetu i pario se s njom u paprati. Ljudski život je daleko složeniji, zato i jesmo ljudi.
Bio je januar i zavladala je ciča, čitavo nebo pretvorilo se u gust, glomazan oblak, radnici su se vraćali na svoj dvonedeljni odmor, putem prema Monte Lavreu, i kao i svaki pristojan par, Žoao je razgovarao s Fauštinom, a ona mu se, iz bojazni od galame koja ju je čekala kod kuće, poverila i ispričala šta je tišti. Pred njih se iznebuha ispreči srdit glas i besno mlataranje rukama Fauštinine sestre, budući da je ona, zbog poodmaklih godina njihove majke, sada bila glasnogovornik kuće i namerila je da iz zasede isprepada par. I reče Natividade, to joj beše ime, Sram te bilo, Fauština, tvrda glavo, ne vrede tebi ni batine ni lepa reč, Bog zna šta će od tebe biti. I još joj je štošta govorila, ali se Fauština nije odmakla od Žoaa. Natividade stade pred njih da im se ispreči na put i sudbinu, ako je to uopšte u moći sestara, i tada je Žoao Mau-Tempo, da tako kažemo, položio ruku na svet da oseti njegovu težinu, jer od tog trenutka, više nego ikad, to postade stvar između čoveka i sveta, kuća, deca, zajednički život. Stavio je ruku na Fauštinino rame, jer ona će postati njegov svet, i reče, drhteći od vlastite odvažnosti, Ne možemo više ovako, ili ćemo završiti ovde pa da više ne patiš, ili ćeš poći sa mnom u kuću moje majke, dok ja ne nađem kuću za nas, i od danas ću činiti sve što mogu da te zaštitim. Nebo je bilo jedan gust, glomazan oblak, kao što je već rečeno, i nije se promenilo, pokazujući na taj način, prirodnim dokazima, da nebesa ne mare za nas, jer da mare, onda bi se ona na sve ovo, slavno otvorila. Jer Fauština, hrabra i ozbiljna devojka, čiju boju očiju i obličje – još nismo opisali, postojanim glasom reče, Žoao, kuda ti ideš, idem i ja, ako mi obećaš da ćeš me uvek voleti i čuvati. A Natividade kaza, Jao, nesrećnice, i okrenu se i polete prema kući, kao strela koja najavljuje krajnju propast. Dvoje zaljubljenih ostade tu, u tonuće dana, bili su okruženi s nekoliko ljudi s imanja, i tada je Žoao Mau-Tempo uzeo njenu ruku u svoju i rekao, Sve ću učiniti za tebe dok god živimo, u zdravlju i u bolesti, ali sada ćemo se razdvojiti, svako će svojim putem do sela, a kad stignemo, naći ćemo se i dogovoriti za beg.
Sa Žoaom Mau-Tempom na imanju Pendao daš Muljereš radili su i njegov brat Anselmo i sestra Marija da Konseisao, oni su se tu zatekli i donekle prisustvovali onome što se zbilo. On im reče odlučnim glasom, Idite u selo i kažite majci da ću dovesti devojku sa mnom u kuću, da računam na njen blagoslov, a objasniću joj sve potom. I Anselmo reče, Dobro razmisli, mili brate, šta činiš, znaš li šta radiš. A Marija da Konseisao kaza, Bojim se da pomislim šta će majka i ujak reći. I Žoao Mau-Tempo reče, Ja sam svoj čovek, već sam bio na regrutaciji, i ako moj život mora da krene u drugom pravcu, onda bolje danas nego sutra. A Anselmo reče, Jednog dana će ujaku Žoakimu Karanki šunuti nešto u glavu, nestaće, znaš kakav je on, a ti ćeš nam trebati u kući. I reče Marija da Konseisao, Ko zna je li pametno to što radiš. Ali Žoao Mau-Tempo uzvrati, Mir, braćo, takav je život. Njih dvoje se udaljiše, a jednu suzu je Marija ponela u oku.
U tim sedmičnim odlascima i povracima od Pendao daš Muljereša do Monte da Bera Portaša, čeljad Mau-Tempo konačila je u Monte Lavreu, u kući tetke Siprijane, to je ona žena što je plakala na obali reke, kad joj je bujica u Pego da Karisi odnela muža, opisali smo to. Nosi crninu u kojoj će ostati do smrti, mnogo godina kasnije, dotad ćemo je već izgubiti iz vida. Podstaknuta ovim sestrićevim smelim potezom, poželela je da postane provodadžika, časna naravno, nikako ne svodnica, dakle, zaštitnica onih ljubavi na koje je svet gledao popreko, nijedanput se ne pokajavši niti postavši predmet javne osude. Ali to je druga priča. Kad je Žoao Mau-Tempo stigao, rekao je tetki, Tetka, molim te, dopusti da se Fauština i ja sastanemo ovde, u tvojoj kući, da bismo posle mogli da odemo u Monte de Bera Portaš, u kuću moje majke. I Siprijana odgovori, Pazi šta radiš, Žoao, neću sebi da navučem bedu na vrat niti da ukaljam sećanje na tvog pokojnog teču. A Žoao uzvrati, Ne brini, ostaćemo samo do mraka.
Žoao se već o svemu dogovorio s Fauštinom kad je došao da se sretne s njom, a ona je namerno odugovlačila, to je, doduše, normalno kad ste zaljubljeni, ipak nije mogao da je odvrati da prvo svrati kući, jer nije htela da pobegne a da ne vidi majku, premda ni njoj nije rekla kuda ide. Žoao Mau--Tempo je otišao kod berberina, odakle je izašao nalickan kao mladoženja, glatko obrijanog lica, nije mu se mililo da započne nov život s bradom od petnaest dana. Kad se ta lica, uglavnom prekrivena čekinjama, podvrgnu britvi, i najednom osvanu onako bezazlena i nezaštićena, srce nam se stegne od te vidljive nežnosti. Vrativši se u kuću tetke Siprijane, zatekao je Fauštinu u iščekivanju, uplakanu zbog sestrinih grdnji, očeve razjarenosti i majčine bolne utučenosti. Iskrala se iz kuće, ali su znali da po Monte Lavreu već traže gde se denula, zato su Žoao i Fauština morali što pre uteći. Siprijana reče, Pašćete od umora na tom putu, a noć je puna vlage i mrkli je mrak, de, uzmite ovaj kišobran, evo, na, malo hleba s kobasicom da nešto usput čalabrcnete, i uzmite se u pamet nadalje, jer ste svima već dobro zamesili, to je Siprijana izgovorila, ali duboko u sebi, ona ih je blagosiljala, sladeći se tim mladalačkim prestupom, ah, da mi je da sam opet mlada.
Odatle do Monte de Bera Portaša ima dve i po milje, noć se spustila na zemlju, preti kiša. Put koji treba da prepešače ima dve i po milje, naokolo su samo senke, strašni zvuci i obrisi, naviru im priče o vukodlacima, a moraju da pređu preko mostića Pego da Karise, nema druge putanje, Da se pomolimo za mog teču, beše to dobar čovek i nije zaslužio onako žalosnu smrt. Jasenovo drvo se nežno lelujalo, voda je žuborila nalik tamnoj, šuštavoj svili, ko bi pomislio da je to ono isto mesto. Žoao Mau-Tempo držao je Fauštinu za ruku, žuljeviti prsti su mu podrhtavali, vodio ju je ispod drveća, uz grmlje i po vlažnoj travi, kad, naprečac, ne znajući kako se to dogodilo, možda zbog nagomilanog umora od silnih nedelja rada, možda zbog nesnosne drhtavice, legoše. Fauština je nedugo zatim izgubila čednost i kad su završili, seti se Žoao hleba i kobasice, pa ih podeliše kao muž i žena.

Već je jasno da Lamberto, kao Nemac ili kao novopečeni Portugalac, nije čovek koji će sopstvenim rukama raditi na tako velikom imanju. Kada ga je nasledio ili kupio od kaluđera, ili, imajući u vidu slepu pravdu, ukrao, dovedena je živinčad s rukama i nogama, srasla za posed kao busen s korenjem, jer ona će, svakako, biti gajena u skladu sa svojom sudbinom, rađaće decu i podizaće ih da budu korisna. Čak i tada, da li iz pragmatizma, da li zbog običajnog prava, bontona ili samovolje, tek Adalberto nije u neposrednom dodiru s onima koji obrađuju imanje. Pa tako i treba. Ako ni kralj svojevremeno, ni predsednik republike u svoje doba, nisu išli naokolo rasipajući reči i gestove u prekobrojnim susretima s pukom, zar bi valjalo da se Floriberto na latifundiji, budući da je kao vlasnik – i veći predsednik i veći kralj od kraljeva po krvi – umrlja prekomernom bliskošću. Ipak, čekaj, ova odmerena suzdržanost dopušta promućurno sračunate izuzetke, predodređene da postanu predmet drugačije prefinjenosti i privuku besprekorne vazale, to jest ponizna stvorenja što primajući i milost i bič, vole ovo prvo na isti način kao što cene drugo. Taj odnos gazde i kmeta posve je tanan poduhvat koji se otima opisu koji bi bio s mnoštvom reči, treba to oslušnuti, neprimećen posmatrati, pretvoriti se u mušicu. Dodaj još golu silu, tupost, umišljenost i dvoličnost, sklonost ka patnji, ogromnu zavist, umešnost i sklonost ka spletkarenju, i eto savršenih diplomatskih priprema za onoga ko hoće da uči. Mada, i nekoliko empirijskih pravila, dokazanih stoletnom uvežbanošću, doprinose razumevanju suštine ovih slučajeva.
Posle zemlje, nadzornik je prva neophodna stvar za Lamberta. Nadzornik je kamdžija koja čopor dovodi u red. Pseto među psima odabrano da ujeda pse. Mora biti pas, jer poznaje sve pseće marifetluke i manjkavosti. Ne možemo tražiti nadzornika među Norbertovom decom. Alberto je Umberto, a nadzornik je prvi sluga, s privilegijama i novčanom dobiti u zavisnosti od razmera dirinčenja koje je u stanju da izvuče od čopora. Ali, u bîti je sužanj. Postavljen je između prvih i poslednjih, on je neka vrsta ljudske mazge, izopačenje, juda, izdao je bližnje u zamenu za više vlasti i malo puniji čanak.
Neznanje je najubitačnije i najrazornije oružje. Dobro je što oni ništa ne znaju, govorio je Sižižberto na svojoj rođendanskoj večeri, ni da čitaju, ni da pišu, ni da broje, ni da misle, što smatraju i prihvataju da se svet ne može menjati, da je ovo jedini mogući svet, takav kakav je, da je raj ostvarljiv samo posle smrti, kao što će im to otac Agamedeš bolje objasniti, da samo rad donosi dostojanstvo i novac, ali oni ne smeju da misle da zarađujem više od njih, zemlja je moja, kad dođe vreme plaćanja poreza i dažbina, ja ne idem kod njih da tražim pare na zajam, pa tako je oduvek bilo i biće, ako im ja ne dam posao, ko će im dati, tu smo ja i oni, ja sam zemlja, oni su rad, što je dobro za mene, dobro je i za njih, Bog je tako hteo, neka im to otac Agamedeš bolje utuvi prostim rečima, da ne naprave još veću zbrku od one koju već imaju u glavi, a ako nije dovoljno to što će sveštenik reći, neka žandarm projaše na konju kroz selo, dovoljno je da ga vide, i onda im neće biti teško da shvate. Ali, kaži mi, mati, da li žandarm isto tako tuče i gazde imanja, Ovom detetu fali nešto u glavi, gde si to video, sine moj, žandarmerija je stvorena i postoji da tuče narod, Kako to, majčice, da je žandarmerija stvorena da tuče narod, a šta radi narod, Narod nema nikoga ko bi tukao gazdu kad taj naredi žandarmima da ga tuku, Ali ja mislim da narod može da pita žandarme da istuče gazdu imanja, Slušaj, Marija, ovo dete nije sasvim čisto, ne daj mu da ide okolo i priča ovakve stvari, još ćemo navući žandarmeriju sebi na vrat.
Narod je stvoren da bude štrokav i praznog stomaka. Narod koji se kupa jeste narod koji ne radi, možda je drugačije u gradu, ne poričem, ali ovde, na latifundiji, uzimaju najamne radnike daleko od kuće na tri-četiri nedelje, ponekad i na nekoliko meseci, ako to Alberto hoće, i za to vreme, to je pitanje časti i muškosti, ne umivaju ni lice ni ruke, niti briju bradu. A ako se, ipak, umiju i obriju, što je naivna i malo verovatna pretpostavka, onda neka računaju da će svi, i gazde i kompanjoni s polja, zbijati šale na njihov račun. Ovo je zlatno doba epohe, mučenici se diče svojom patnjom, sužnji sužanjstvom. Neminovno je da ova zver zemlje i dalje ostane zver koja od jutra do mraka ne otire nagomilane krmelje s očiju, kako bi prljavština ruku, lica, pazuha, prepona, stopala, čmara, bila slavna aura rada na zemljoposedu, neumitno je da čovek bude niži od životinje, ona se, uostalom, liže kad se umiva, a čoveka valja uniziti, jer tako neće poštovati ni sebe ni bližnje.
I više od toga. Nadničari se razmeću time koliko je ko udaraca primio dok je radio na gumnu. Svaki udarac je medalja kojom se u krčmi, između dve čašice, busaju u prsa. Već sam primio ne znam koliko udaraca kad sam radio za Berta i Umberta. To su pravi radnici, njih kad išibaš, oni će ti, otečeni, pokazati crvene podlive, ako uz to i krvare, tim bolje, podjednako su razmetljivi kao ona bagra iz grada koja misli da joj je muškost veća što ima više veneričnih kvrga ili prišteva, stečenih trgovinom u unajmljenom krevetu. Ah, narode, očuvan na loju ili na medu neznanja, tebi izrabljivača nikad ne manjka. Pa kuluči onda, rmbaj do smrti, skapaj ako treba, tako će te se i nadzornik i gazda dugo sećati, ali teško tebi ako se pročuje da si bitanga, ko će te takvog voleti. Možeš obijati pragove mehana sa svojom sabraćom hude sreće, ali i oni sami će te omrznuti, i nadzornik, i gazda, ako izvoli da te primeti, gledaće te prezrivo, a ti ćeš ostati bez posla, ako, i treba da naučiš. Drugi su već naučili lekciju, svakodnevno se satiru od rada na latifundiji, i kad se vratiš kući, ako se taj ćumez može nazvati kućom, kako ćeš imati obraza da im kažeš da nisi našao posao, drugi jesu a ti nisi. Popravi se, još ima vremena, zakuni se da si već primio dvadeset udaraca, raspni se na krst, pruži ruku da krv poteče, raspori vene i kaži, Ovo je krv moja, pijte, ovo je telo moje, jedite, ovo je moj život, uzmite ga, uz blagoslov crkve, pozdrav zastavi, defile vojske, uručivanje akreditiva, dodelu univerzitetskih diploma, neka bude volja tvoja, na nebu kao i na zemlji.
Ah, ali život je i igra, razigrana vežba, igranje je ozbiljan, važan, čak filozofski čin, za decu je to deo odrastanja, za odrasle spona s detinjstvom, nekima i korisna. Čitave biblioteke napisane su o ovom pitanju, i sve su temeljne, debelotomne, samo bi glupak posumnjao. Ali greška leži u shvatanju da se te duboke istine nalaze samo u knjigama, dok je u zbilji dovoljan blesak pogleda, časak usredsređenosti na igru mačke i miša, te kako je ovaj pojeden od dotične. Pitanje, jedino važno pitanje jeste saznanje ko će istinski iskoristiti početnu bezazlenost igre, na primer, one igre koja nikad nije bila bezazlena, a to je kad nadzornik kaže radnicima, Hajde sad da trčimo, baš da vidimo ko će poslednji stići. I naivčine, kojima je lako baciti prašinu uoči, jurnule bi, potrčale, zaletele se, od Monte Lavrea do Vale de Kaiša, u želji da dosegnu slavu pobednika ili osete kiselo zadovoljstvo što nisu stigli poslednji. Zato što će poslednji, a neko to mora biti, izbeći se ne može, biti izvrgnut ruganju i ismevanju zadihanih pobednika, koji još nisu ni počeli da rade, a već ostaju bez daha u ovoj graji, sirote budale. Jao, pa jadničak Žoao Mau-Tempo poneo je titulu šonje, ne zna baš svako šta je to, to je nagrada kojom si obeležen kao nesposobnjaković, kao šeprtlja koja nema dovoljno snage u nogama, a ako nisi muško, nisi ništa. Portugalija je zemlja muškaraca, oni ovde ne nedostaju, samo onaj ko stigne poslednji u trci nije muško, beži odavde, lenja bubo, nisi zaslužio hleb koji jedeš. Ali igrarijama nikad kraja. Ko stigne poslednji, ako imalo stida ima, poželeće da uprti pre svih, biće to kakva-takva nadoknada. Kamara trupaca od koje će nastati ugalj raste, i ti, pošto si nabacio džak na leđa, da bi ublažio nadolazeći bol, kažeš, Dignite taj balvan, ja ću ga poneti. Nadzornik posmatra, moraš da dokažeš kompanjonima da si muško kao i oni, a osim toga, ne smeš da ostaneš bez posla sledeće nedelje, imaš decu, i onda ova dvojica podižu balvan, oni nisu tvoji sinovi, ali kao da jesu, i oni već stenju od napora, stavljaju ti ga na ramena, savio si se kao kamila, zar si je već negde video, i osetio si teret, a kolena su ti klecnula, ali stegni zube, podmetni grbaču i malo-pomalo ćeš se ispraviti, ova klada je kô od brega odvaljena, liči na nožurdu nekog diva, čini ti se da na ramenima nosiš stogodišnji hrast plutnjak, i činiš prvi korak, daleko si od gomile balvana, drugovi te gledaju, nadzornik kaže, Ajde da vidimo da l ćeš ti to moći, ako uspeš, onda si pravi muškarac. U tome je cela stvar, da budeš muško, da izdržiš i težinu klade i krckanje lopatica i bol u srcu, da porasteš u nadzornikovim očima, da on posle može da kaže Adalbertu, Ovaj Mau-Tempo, a može izgovoriti i bilo koje drugo ime, srčan je, stavili su mu trupac na leđa, ne znate, gazda, koliki je to trupac bio, bogami je ljudina. Možda, ali tek si napravio tri koraka. Ono što uistinu želiš jeste da zbaciš teret na tlo, tvoje namučeno telo to traži, Tvoja duša, ako na nju imaš pravo, tvoj duh, ako si smogao snage da ga u sebi začneš, kažu ti da to ne radiš, pre ćeš crći nego što ćeš dopustiti da te u tvom selu gledaju s prezrenjem, slabiću jedan, sve, samo sramotu nećeš. Krupnih li izjava, istih već dve hiljade godina, o tome kako je Hrist poneo krst na Golgotu, a pomogao mu je Simon Kirinejac, a o ovom raspetom čoveku koji hoda ovuda ni reči, on jedva da je sinoć nešto večerao, a danas bezmalo nije ni jeo, treba još pola puta da prevali, pogled mu se muti, ovo je hropac, gospodo, svi gledaju i žale ga, Jao, neće uspeti, jao, neće moći, i ti nisi više ti, ali još se nisi pretvorio u životinju, u preimućstvu si jer životinja bi smrvljena teretom pala na kolena, ali ti ne, čovek si, nadigrani lakovernik u opštoj igri varanja, baci kockicu, šta bi ti više, plata ti nije dovoljna za hranu, ali život je ova vesela igra na sreću, Još mu samo malo nedostaje, čuješ nekog da kaže, i osećaš kao da nisi s ovog sveta, ovolika klada, smilujte se, pomozite, braćo, zajedno ćemo lakše nego svako za sebe, ali ne, nipošto, ovo je pitanje časti, smrtno ćeš se naljutiti ako ti neko pritekne u pomoć, do te mere ste se svi vi prevarili. Svaljuješ balvan tačno na mesto gde ga treba skladištiti, kakav uspeh, kompanjoni kliču, Bravo, više nisi poslednji u trci, nadzornik ozbiljno izusti, Alal vera, delijo. Noge ti podrhtavaju, podnaduo si kao pretovarena mazga, jedva dišeš, jak bol u grudima, blagi Bože, jak bol u grudima, e, neznalice jedna, ti si mišić istegao, mišićnu rupturu si zaradio, čak ni prave reči ne znaš, jadni stvore.
Rad i opet rad. Sada idu daleko od Monte Lavrea, neki vode i porodice, tamo će raditi na paljenju ćumura, u okolini Infantada, muškarci bez žena spavaju u onoj velikoj baraci, a oni koji su poveli žene, smestiće se u ovoj ovde, okačiće asure, zavese od pamuka ili privremene krpare kako bi se odvojili od drugih parova, deca, ako ih ima, postelju dele s očevima i majkama. Komarčine ljuto ujedaju, ali tokom dana još je gore, doleću u roju velikom kao oblak, toliko su brojni da zamračuju pogled, zuzukajući, kao kiša srče, govorile su naše bake, vidi se da su poznavale život, Jao, unučići moji, nikad ih više neću videti, umreće mi daleko od kuće. One dobro znaju, te stvari se ne zaboravljaju, da će se dečja telašca pretvoriti u žive rane, u muku, postaće mali gubavci koji će noću ležati u dronjcima, želudac će im vapiti za hranom, nikad je neće biti dovoljno, a oni rastu, i to bez roditeljske utehe, roditelji se ispotiha dodiruju, vrpolje i uzdišu, zbog potrebe kakvog-takvog telesnog zadovoljenja u opštoj utišanosti, dok kraj njih, drugi par ponavlja dodire, meškoljenje i uzdisaje, iz sopstvene žudnje ili na podsticaj drugog, a dečurlija iz velike barake širom otvaraju oči i čulje uši, proživljavajući vlastite pokušaje i nevičnost.
S vrha hrasta plutnjaka vidi se, kad je dan vedar, Lisabon, ko bi pomislio da je ovoliko blizu, a mi smo mislili da živimo u zapećku sveta, zablude su to onih koji ništa ne znaju niti imaju koga da ih poduči. Evo guje iskušenja, gamiže uz krošnju odakle Žoao Mau-Tempo posmatra Lisabon i obećava mu sva čuda i bogatstva prestonice u zamenu za jeftinu kartu za feribot, uostalom i ne tako jeftinu za onoga ko nema ništa, ali, uzmi sve što ti život daje, budala se nećka, posle se kaje. Iskrcaćemo se na Kaiš do Sodreu i, ozareni, reći, To je, znači, Lisabon, velegrad, vidi more, koliko vode, a onda ulazimo u onu ulicu sa slavolukom, to je Rua Augušta, koliko samo sveta ima u njoj, a mi nenaviknuti na hod po pločniku, malo-malo pa se okliznemo zbog prokletih blokeja i cimamo jedni druge u strahu od tramvaja, dvojica od nas su već pala, nasmejali ste Lisabonce. Eh, gedžo, Eh, Manuelčiću. Vidi ovo, Avenida da Liberdade, a kakav je ono uspravan štap na sredini, to je trg Reštauradoreš, a, nisam znao, i tajno, sebi u bradu velim, I dalje ništa ne znam, najteže je priznati srâm od neukosti, u svakom slučaju, ne sekiraj se, hajde da se uspnemo ulicom Avenida da Liberdade i potražimo našu sestru koja tu radi kao služavka, ovo je ta ulica, jeste, broj je devedeset šest, eto, kaži ti, ti umeš da čitaš, Greška je, kako to, ovde ide od devedeset pet na devedeset sedam, gde je devedeset šest, ali ko traži, taj i nađe, evo ovde je, smeju nam se zato što nismo znali da je devedeset šest s ove strane, ljudi se u Lisabonu mnogo smeju. Ovo je ta zgrada gde radi naša sestra, baš je visoka, vlasnik i stanar na prvom spratu je sinjor Alberto, on je isto tako i naš gazda ponekad, sve to pripada istoj porodici, Vidi ko je došao, reći će Marija da Konseisao, ah, radosti, kako se samo zaoblila, ima li išta bolje nego biti sužanj. Potom ćemo svi zajedno izaći, gospođa je blagodarna i pustiće Mariju, mada će joj to obračunati od budućeg slobodnog vremena, takvi su izlasci, ima jedno slobodno popodne u petnaest dana, i to od ručka do večere. Posetićemo rođake koji žive u blizini, u uličicama i ponekom sokačetu, svuda će ih dočekati ista razdraganost, Vidi ko nam je došao, i dogovorićemo se da noćas svi idemo u varijete, ali pre toga ne smemo da propustimo zoološki vrt, majmuni su prava zabava, a ono je lav, vidi slona, kad bi ti se ova grdosija promolila onamo, na gumnu, uneredio bi se od straha, a zabavno veče se zove Burrié, igraju Beatriž Košta i Vaško Santana, joj, taj šeret od čoveka, plakao sam od smeha. Spavaćemo tu, u kujni i u hodniku, bez brige, seko, mi smo ti na sve navikli, drugačije su noći u Lisabonu zbog ove tišine, nije to ista tišina, I, kako ste spavali, niko da prevali preko usta da je imao tanak san, da se cele noći obrtao, hajdemo da popijemo kafu, a posle ćemo da se prošetamo gradom, ovo nije grad, ovo je čitav srez po veličini, i u Alkantari ćemo nabasati na grupu radnika koja radi na železnici, oni nam doviknuše, Ej, đilkoši, i eto ti svađe, naš šurak se rasrdi i ode da se s njima raspravi, Ponovi šta si rekao, izbi tuča, a posle utekosmo podvijenog repa, dok su oni za nama galamili, Vidi onog u gunju, Vidi gedžu ala trči, a mi nismo gedže, pa čak i da jesmo, to nije razlog za prezir. Ponovo smo preplovili reku, Vidi koliko je more, a gospodin koji je s nama putovao brodićem ljubazno je rekao, Ovo je Težo, reka, a more je onamo, i pokazao je, a onda smo zapazili da se kopno tamo nije ni naziralo, kako je to moguće. Kad smo se iskrcali u Montižu, još smo prevalili nekoliko kilometara, osam, da budem tačan, dok ne stigosmo do baraka, ala smo potrošili para, ali vredelo je, a kad se vratimo u Monte Lavre, imaćemo o čemu da pričamo, pa ima život i dobrih strana.
U vreme svadbi, neretko se dešava da je dete već na putu. Sveštenik blagosilja dvoje a blagoslov pada na troje, što se i vidi po zaobljenoj suknji, često i uveliko nabrekloj. Čak i kad nije tako, bilo s nevestom devicom ili s razdevičenom mladom, nije uobičajeno da prva godina prođe bez rođenja deteta. Te ako tako Bog želi, jedno je već napolju, drugo unutra, samo što se žena porodi, eto, opet je bremenita. Sirov je to svet, neuk, gori od životinja jer životinje ne pate od neprestanog teranja, poštuju zakone prirode. A ovi muškarci se vraćaju s rada ili iz krčme, pružaju se na ležaj, i da li zbog opojnosti žene, da li zbog tek iskapljenog vina ili zbog umora i s njim nadolazeće žudnje, u njima uzavri krv, oni zaskoče ženu odozgo, drugi položaj ne znaju, i dahću, bez trunke prefinjenosti, a onda izliju spermu, koju sluzna membrana upija u kolovratu ženske nutrine, što niko od njih ne razume. To je dobro, bolje nego da švrlja okolo s drugim ženama, ali porodica raste, čeljadi je sve više, pa kad nisu pazili, Mama, gladan sam, dokaz da Bog ne postoji leži u činjenici što ovaj nije stvorio ljude kao jagnjad, da pasu travu po polju, niti kao prasad, pa da drobe žir. Čak i kad bi jeli žir i travu, ne bi to na miru mogli da rade jer eno stražara, gleda ko kobac, prst drži na orozu, i ako te stražar u ime Norbertovog imanja ne pogodi u nogu ili te ne usmrti na licu mesta, žandarmerija, koja to isto radi po naređenju, a nekad i ne čekajući ga, ima na raspolaganju najbezazlenija zatvorska sredstva, kaznu i batine između četiri zida. Ali ovo je, gospodo, kotarica s trešnjama, rukom pođeš za jednom, još tri-četiri podigneš s njom, ima tu latifundija sa svojim zasebnim apsanama i vlastitim krivičnim zakonikom. Na ovoj latifundiji pravda se izvršava svakoga dana, kad ne bi bilo vlasti, šta bi od nas bilo.
Porodica se umnožava, premda mnoga deca umiru od dijareje, raspadaju se siroti anđelčići u sopstvenim govnima, trnu kao fitilj sveće, ruke i noge im najviše liče na štapiće, naduvenih trbuha i tako tavore sve dok ne dođe čas kad poslednji put otvaraju oči samo da bi ugledala svetlost dana, a kad ni toga nema, umiru u tmini, u tišini krovinjare, i kad se majka probudi i zatekne svoje umrlo čedo, počinje da leleče, uvek je to lelekanje isto jer te majke kojima deca umiru nisu u stanju da smisle ništa drugo, glupače. A očevi, oni ćute i sledeće noći odlaze u krčmu u potrazi za nečim ili nekim koga će ubiti. Vraćaju se pijani, i nikoga i ništa nisu ubili.
Muškarci odlaze da rade daleko, tamo gde se može zaraditi još nešto para. U suštini, svi su nadničari, idu tamo i onamo, a vraćaju se kući nedeljama ili mesecima kasnije kako bi napravili još jedno dete. U međuvremenu, radeći u rasadnicima hrastova plutnjaka, pod budnim okom nadzornika, svaka kaplja znoja je kap prolivene krvi, ovi kleti gorko pate tokom celog božjeg dana, ponekad i noću, sati rada broje se prstima triju šaka, osim kad treba uposliti i četvrtu, marvenu ruku, da marva izbroji koliko joj još nedostaje, odeća na telu nije suva po dve sedmice. Da bi se odmorili, ako ta reč ovde uopšte paše, pružaju se na krevet od vresa sa slamom odozgo, noću drhte, musavi, s podlivima, stenju, ovako se više ne može, zar da veruju ocu Agamedešu koji ide na nedeljnji ručak u Floribertovu kuću, a ručak je bogat, što se potvrđuje podrigivanjem koje odjekuje latifundijom.
Ovo je moć nebesa. Uz to, to je često ponavljana priča. Muškarci su u barakama, iznemogli, još uvek obučeni, jedni spavaju, drugi ne mogu oka da sklope, i kroz šupljikastu trsku koja služi kao zaklon, pomalja se dotad neviđena jasna svetlost, jutro je još daleko, znači da to nije svetlo svitanja, jedan od njih izlazi napolje i zastaje sleđen od straha, čitavo nebo obasuto je zvezdama, padajućim svetiljkama, zemlja blista kao što ni na kakvoj mesečini ne blista. Svi hrle da vide, neki su se istinski prepali, zvezde nemo padaju, ovo je smak sveta, a šta ako je ovo tek ishodište, bilo je krajnje vreme. A jedan reče, a taj je važio za jasnovidog, Kad se zvezde pokrenu i zemlja se pokrene, Zbili su se jedan uz drugog, motre uvis, izvili su vratove, po čađavim licima prosipa se blistava prašina zvezda padalica, jedinstvena kiša koja zemlju ostavlja s drugačijom i žešćom žeđi. A jedan probisvet, napola lud, koji je juče ovuda prošao, tvrdio je, zaklevši se u živu majku, da ti nebeski znaci ukazuju da se u pastirovoj trošnoj kolibi, na tri milje odavde, rodilo dete, ali od druge majke, zacelo ne device, dete koje samo u slučaju da ga krste drugim imenom neće biti Isus Hrist. Niko mu ne poverova, a to je, blagodareći opštem podozrenju, pojednostavilo zadatak oca Agamedeša, on je sledeće nedelje, u crkvi koja je, mimo običaja, vrvela od ljudi i uzbuđenog čavrljanja, nagrdio lakovernike koji su uzeli zdravo za gotovo da će se Isus Hrist vratiti na zemlju tek tako, Ja, vaš paroh, tu sam da vam kažem ono što bi vam on rekao, imam svetu dužnost i nalog, šalje me sveta majka naša katolička apostolska rimska crkva, da li me razumete ili treba da vam otvorim još jedno uho na temenu.
U pravu je bio onaj mudrijaš koji je predvideo, Kad se zvezde pokrenu i zemlja se pokrene, Abisinci su to prvi potvrdili, odmah za njima Španci, a kasnije i polovina sveta. Ovde se zemlja pomera u skladu sa starim običajima. Subota je i sa sobom donosi pijacu, ali ona je tako slabo snabdevena, da se ni nazreti ne može čime ćemo naredne nedelje napuniti torbice za ručak, čovek se naježi i pri pomisli na to. Žena je otišla kod bakalina i kazala mu, Molim vas, mogu li da uzmem na veresiju, ova nedelja je bila teška zbog lošeg vremena. Ili bi to rekla drugim rečima, počinjući na isti način, Molim vas, mogu li da uzmem na veresiju jer ove sedmice moj muž nije zaradio ništa, nije bilo posla. Ili čak, od stida upirući pogled u tezgu, kao neko ko nema ni marjaša, Sinjor, moj muž će na leto zaraditi veću nadnicu, onda ćemo sravniti račune za sve što vam dugujemo. A bakalin bi odgovorio, lupivši pesnicom po papiru za uvijanje, Otkad ja to slušam, leto će doći i proći, a ker će lajati po starom, jer dugovi su kerovi, ima rezona u tome, ko je to prvi smislio, ovaj narod ima bistre i brze dosetke, zamislio je listu računa piljara ili pekara, krupne brojke ispisane olovkom, ovaj toliko i toliko, ovaj ovoliko, ovaj je kao nežno štene koje može izrasti u beštiju s vučjom čeljusti, debeli lanjski dug, Ili plati ili brišem poček, Ali deca su mi gladna, i neka su mi bolesna, čovek mi nema posla, nemam odakle, Ma šta me se tiče, možeš da uzmeš tek kad platiš. Kerovi laju sa svih strana, čujemo ih na vratima, kidišu na one koji nisu platili, grizu im cevanice, ujedaju za dušu, piljar izlazi na ulicu i glasno, tako da ga svi čuju, veli, Poruči svom mužu, ostalo znamo. Ima i onih koji vire ukraj prozora, kako bi videli ko je posramljena, to je okrutnost sirotinje, danas si ti, sutra sam ja, ne treba to primati k srcu.
Kada se čovek žali, nešto ga tišti. Mi se žalimo na ovu bezimenu surovost, šteta koja nema imena. Kako ćemo danas preživeti, imamo samo ovoliko para, nekoliko sedmica nismo mu platili, neće više da daje na veresiju, svaki put kad odem, preti da će nam ukinuti poček, ni cvonjka više, Idi, ženo, probaj još jedared, veli muž tek da nešto kaže, nema ni on kamen umesto srca, Sama više ne idem, nemam obraza da uđem na ona vrata, samo ako i ti pođeš sa mnom, Ajmo onda zajedno, ali muškarac nije baš vešt u ovim stvarima, njegova dužnost je da zarađuje, a ženina da to razvuče, umeju to one, bune se, i zaklinju, i cenkaju, plaču, kadre su da se bace na pod, jao, daj sirotoj čašu vode, vidiš da ima slom živaca, a kad muškarac ode tamo, on drhti jer bi trebalo da zarađuje, a on ne zarađuje jer bi trebalo da prehrani porodicu, a on je ne prehranjuje, Oče Agamedeše, kako da ispunim obećanje koje sam dao kada sam se ženio, kažite mi. Stigosmo do bakalnice, tamo su i druge mušterije, jedni izlaze, drugi ulaze, ne kupuju svi na lagodan način, neki se i bune i cenkaju, mi stajemo na kraj reda, u ovaj ćošak, pored džaka s pasuljem, valjda on ne misli da hoćemo da ga ukrademo. Nema više mušterija, iskoristićemo trenutak, pošto sam muško, ja istupam prvi, ruke mi se tresu, Sinjor Žoze, budite ljubazni da mi date još kredita, ali ne mogu vam isplatiti ove nedelje sve što vam dugujem, bila je teška ova sedmica, a posle kad dobijem bolju zaradu, sve ću vam nadoknaditi, budite bez brige, ni pare vam neću ostati dužan. Nisu ove reči ništa novo, već behu izgovorene na prethodnim stranicama, provlače se kroz celu knjigu latifundije, zar bi se uopšte mogao očekivati drugačiji odgovor, Ne, ne dam više ništa na veresiju, ali pre nego što je ova rečenica bila izgovorena, bakalinova šaka pohlepno je ščepala sav novac koji sam, da bih ga odobrovoljio, metnuo na hartiju za pakovanje, tek onda je odgovorio. A ja sam rekao, sa svim mogućim mirom, Bog zna da ga nisam imao mnogo, Sinjor Žoze, nemojte mi ovo činiti, kako ću decu da prehranim, smilujte se. A on reče, Ne tiče me se, ne dam više na veresiju, još mi mnogo duguješ. A ja rekoh, Sinjor Žoze, molim vas, barem mi pozajmite za ovoliko koliko sam vam dao u ruke, samo da se povratim, da deci imam šta da dam za jelo, dok se ne snađem. A on reče, Ne mogu više da ti dam na zajam, ovo što sam primio ne pokriva ni četvrtinu onog što mi duguješ. Tresnuo je po hartiji za pakovanje, izazivajući me, krenuh da ga udarim, ili da mu zarijem nož, da, britvu, ovu krivu oštricu, ovu mavarsku kamu, Ajoj, čoveče, šta to radiš, misli na decu, nemoj, sinjor Žoze, ne uzimajte za zlo, to je očaj sirotinje. Odvlače me do vrata, Pusti me, ženo, ubiću ovu hulju, ali mislim, neću ga ubiti, ne znam kako se ubija, a iz dućana mi on govori, Ako svima dam na kredit a vi mi ne platite, kako ću ja živeti. Svi smo u pravu, ko mi je, onda, neprijatelj.
Zbog ovakvih i sličnih nedostataka, izmišljamo priče o skrivenom blagu ili ih već pronalazimo izmišljene, znak je to drevne potrebe, nema tu ničeg novog. I uvek ima upozorenja koja treba razumeti uz veliki oprez, jedan pogrešan pokret i zlato se pretvara u katran, srebro u dim, čovek oslepi, bilo je već takvih slučajeva. Neki kažu da se snovima ne može verovati, ali ako ja tri noći zaredom sanjam zlato i nikome o tome ne pričam niti otkrivam mesto koje sam u snu video, zasigurno ću ga pronaći. Međutim, ako pričam o tome, neću ga naći jer blago isto tako ima svoju sudbinu, ne može biti razdeljeno čovekovom voljom. Postoji ona stara priča o devojci koja je triput uzastopce sanjala da je na grani jednog drveta visilo četrnaest vintenša, a pod korenjem se nalazio ćup pun zlatnika. Takvim stvarima treba uvek verovati, čak i kad su izmišljene. Devojka ispriča svoj san babi i dedi s kojima je živela i oni svi zajedno odoše do tog drveta. Na grani je visilo četrnaest vintenša, pola sna se ispunilo, ali im je bilo žao da kopaju oko korena, jer je drvo bilo lepo, pa bi se s ogoljenim korenjem osušilo na suncu, ovde je reč o toplini srca. Vest se, ne zna se kako, proširila, te kad su devojka, baba i deda rešili da se onamo vrate, izlečeni od bolećivosti, stablo je ležalo na zemlji, a na dnu rupe bio je razbijen glineni ćup, ništa više. Ili je zlato iščezlo nekom mađijom, ili je neko manje osećajan odnosno hladnijeg srca, odneo blago i nestao. Sve je moguće.
Jedan još jasniji događaj zbio se s dva kamena kovčega koje su Mavri zakopali, prvi beše pun zlata, a drugi kužan. Vele da niko nije imao hrabrosti da ih traži iz straha da ne otvori pogrešan kovčeg. Ako je istina da nije otvoren, zar bi svet bio ovakav kakav jeste, do guše kužan.

Žoao Mau-Tempo i Fauština su se venčali, to je pitom rasplet romantičnog zapleta, koji je u sumornoj, kišnoj januarskoj noći, bez mesečine i slavuja, u zbrci raspojasane odeće, zadovoljio uzajamnu žudnju. Imali su troje dece. Najstariji je dečak, zove se Antonio, mnogo liči na oca mada je snažnije građe i nema plave oči, te se još nisu pojavile, kuda li one lutaju. Drugo dvoje su curice, nežne i smerne kao što je njihova majka bila i ostala. Antonio Mau-Tempo već radi, pomaže u čuvanju svinja, nema još ni dovoljno godina niti snage u mišicama za teže poslove. Starešina stada ga tlači, ali to je u ono doba, u tom kraju bio običaj, zašto bi nas obuzimao gnev ni zbog čega. Da ni drugi običaji ne bi nedostajali, torbica za ručak Antonija Mau-Tempa je lagana, gozbu čine polovina skuše i komadina kukuruzne pogače. Čim izađe iz kuće, skuša nestaje, jer ima gladi koje ne mogu da čekaju, a ova glad je stara. Hleb je sve što ima za ostatak dana, štrpni ovde, štrpni onde, štrpka koricu i strogo pazi da mu ni mrvica ne padne u travu, gde mravi s rilicama uvis, kao psi, vrebaju sve što pretekne i svaki otpadak za svoju ostavu. Starešina bi stao na neko parče gole zemlje i, s nadležnošću starešine stada, povikao, Ajde, mali, trči na onu stranu i vraćaj krmad, i Antonio Mau-Tempo, metlica za brisanje, obigravao bi oko svinjskog krda kao pas ovčar. Starešina bi se, rasterećen jer neko drugi brine o poslu, zabavljao skupljanjem zrelih šišarki, koje je prvo pekao i ljuštio, a zatim iz njih vadio semenke, pažljivo ih okretao na žaru i stavljao u svoju naprtnjaču, uživajući u poljskoj tišini, među divnim drvećem. Plamen se rumeneo, smolaste šišarke otvarale su se na vrelini vatre, a kada bi Antonio Mau-Tempo, dok mu je voda išla na usta, čežnjivim pogledom uspeo da se domogne šišarke koju je proviđenje poslalo da mu padne u vidokrug, on bi je sakrio, kako njegov pinjol ne bi smesta obogatio tuđu riznicu, kao što se u nekolikim uzbudljivim prilikama već desilo. Pravične su i veličanstvene osvete iz detinjstva. Jednoga dana, starešina je, po običaju, bio zabavljen pečenjem šišarki, tamo, nadomak pšeničnih polja, i reče Antoniju Mau-Tempu, bila je to svakidašnja naredba, Idi onamo i da držiš svinje na oku da ne odu u polje. Duvao je divalj vetar, britak, nesnosan, Antonio Mau-Tempo, goluždrav, u oskudnoj odeći, jer sve ima svoje opravdanje, pusti svinjama na volju, našavši zaklon iza jednog mašuša, Šta je mašušo, Mašušo je mladi šaparo, to svi znaju, A šta je šaparo, Šaparo je mladi hrast plutnjak, dabome, Znači mašušo je, u stvari, plutnjak, Dabome, zar nije očigledno, Ah, Elem, rekoh, Antonio Mau-Tempo se zaklonio iza mašuša, umotao se u džak koji mu je služio kao kabanica za svako nevreme, i na pljusku i na mrazu, to je bio džak za gnojivo, Bog šalje hladnoću u skladu s odećom, sve u svemu, zavlada opšta sreća, svinje u žitu, starešina peče šišarke, Antonio Mau--Tempo u svom utočištu gricka koricu, I još ima onih koji o ovoj latifundiji nešto loše govore, Baš vala, ali nevolja je bila u tome što je starešina imao kera, bistru živuljku, bilo mu je sumnjivo šta Antonio Mau-Tempo radi iza stabla, stade besno da laje, Istina je kad kažu da je pas čovekov najbolji prijatelj, Ovaj sigurno nije bio prijatelj Antonija Mau-Tempa, Starešina stada skoči na uzbunu, zateče dečaka i dreknu, šta, ti spavaš, zavrljači štap na njega, a taj, da ga je pogodio, Antonija Mau-Tempa više ne bi bilo, dečak je bio dovoljno priseban da ne čeka novu priliku, dohvatio je štap i zavitlao ga u polje, nađi ga, sad, ako možeš, i klisnuo. Pa ono uživanje svinja i nije baš potrajalo, Nije, ali tako uvek biva.
To su zgode pastirskog života, blagodarja srećnog detinjstva. Treba videti i uveriti se kako je lako živeti srećno na latifundiji. Čist vazduh, na primer, dobija nagradu ko pronađe bolji. A tek ptice, pevaju nam iznad glava, kad zastanemo da uberemo cvetić ili da posmatramo mrave, ili ovu sporu crnu bubu koja se ničega ne plaši, dugim kracima lazi puteljkom, neustrašiva je, a ugine ako mi to hoćemo, zgnječena našom cokulom, što zavisi od našeg raspoloženja, jer u nekim drugim prilikama i najmanji život poštujemo kao svetinju, čak i stonoge pošteđujemo. Kad je starešina došao da se žali, otac Antonija Mau-Tempa poče da ga brani, Nemojte da tučete dete, znam tačno šta se zbiva, vi tamo pečete pinjole, pričate s kim bilo, a on vam služi kao ovčarski pas, mora da trči i brani krdu da se raštrka, nije dečko buba da ga gazite. Starešina stada otišao je u potragu za novim pomoćnikom a Antonio Mau-Tempo počeo je da čuva svinje kod drugog gazde, dok ne stasa i ne ojača.
Mnogobrojni su poslovi čovečiji. Neke smo već opisali a ovde ćemo dodati ostale radi opšte spoznaje, jer varoški svet, u svojoj neupućenosti, misli da se sve svodi na setvu i letinu, i živeće u zabludi ako ne nauči da izgovori sve reči i razume njihova značenja, žnjeti, vezivati snopove, kositi, vršiti vršilicom ili rukom, mlatiti ječam, pokrivati plastove sena, vezivati u denjak seno i slamu, komišati kukuruz, kruniti ga, đubriti gnojivom, sejati žitarice, preorati, seći stabljike kukuruza i ubacivati vilama, vezivati ih, prekopavati, zatrpavati rupe, obrezivati, omotavati, ravnati, okopavati, praviti male humke za prekrivanje korenja, kopati duboke rupe za đubrivo ili mladu vinovu lozu, rovati jame, saditi lozni kalem i obrazovati humke da bi se kalem zaštitio, prskati lozu plavim kamenom, natovariti grožđe, raditi u podrumima, raditi u povrtnjacima, pripremiti zemlju za povrće, mlatiti maslinovo drveće, raditi u mlinu za masline, guliti plutu, šišati ovce, čistiti bunare, trsiti šiblje, seći balvane, slagati trupce na gomilu, paliti ih u peći, nabacivati zemlju, puniti džakove, o, koliko lepih reči, sveti Bože, obogatiće naš rečnik, blagosloveni bili svi ratari, šta bi tek bilo da se damo u detaljno opisivanje tih poslova i u koje doba godine se oni obavljaju, kakve alatke se koriste, koje oruđe za rad, i koje poslove obavljaju muškarci a koje žene, i zašto je tako.
Čovek, dakle, marljivo radi, u ovom slučaju – muškarac, ili, još bolje, kod kuće je, stigao posle posla, a na vrata mu ulazi hrt gonič, ne zove se ni Gvadijana ni Piloto, ima dve noge i ljudsko ime, to je besna zver, i kaže, Nosim jedan papir da potpišeš, u nedelju treba da idete u Evoru, održaće se sabor podrške španskim nacionalistima, to je skup protiv komunista, imaćete besplatan prevoz kamionom, sve plaćaju gazde i vlada. Najradije bi rekao ne, ali nema volje da to izgovori, nastavlja da sedi, žvaćući, pravi se da nije dobro čuo, ali šta vredi, onaj ponavlja svoje reči, sad drugačijim tonom, je li to pretnja, i Žoao Mau-Tempo gleda u ženu, koja je takođe tu, i Fauština gleda u muža, njemu se tamo ne ide, a hrt, s hartijom u šaci, čeka njegov odgovor, šta da kažem, šta se mene tiču te stvari, ne razumem se ja u komunizme, pa dobro, nije baš tako, prošle nedelje sam našao neke papire pod kamenjem, krajičak im je virio, kao da su mahali, ja sam zaostao iza drugih i otišao da ih uzmem, niko nije primetio, jer je ovaj gonič zečeva iskezio zube, a možda mu je neko rekao, pa je došao da vidi da li se usuđujem da kažem da neću da idem u Evoru, da neću da potpišem, ali posle ti se crno piše, svi znaju kakvo je ovo pašče, to je Rekinta, čim nešto čuje, odmah ide da otkuca, ima, sigurno, onih koji me ne vole, ali ako bih našao neko opravdanje, da me boli želudac ili da moram da opravim letve na zečinjaku, neće mi verovati, šta znam, mogu posle i da me uhapse, U redu, Rekinta, potpisaću.
Žoao Mau-Tempo se potpisao ispod ostalih, neki su to učinili sami, a neki koji nisu umeli, a to je bila većina, zamoliše druge da ih potpišu. I kada je Rekinta izašao kako bi nastavio sa skupljanjem potpisa, s nosem nebu pod oblake, ushićen što služi, skot, Žoao Mau-Tempo osetio je nesnosnu žeđ, te iskapi krčag, gaseći naprasnu vatru vodom, što beše znak neobjašnjivog stida, neki bi se, na njegovom mestu, mašili vina. Fauština je ponešto od razgovora razumela i, mada joj se nije svideo, želela je da uteši muža, Eto ideš u Evoru, to je zabavno, a nećeš ništa platiti, prevoz za tamo, prevoz za ovamo, šteta što i Antonija ne možeš da povedeš, dopalo bi mu se. Nije to bilo sve što je Fauština rekla, nastavila je da mrmlja sebi u bradu, ne razmišljajući dublje o onome što govori, i Žoao Mau-Tempo je dobro znao da su njene reči bile, na kraju krajeva, neka vrsta gestova koji nisu nudili spasenje, ali koji bolesnika teše isto kao stavljanje meke ruke na čelo, u stvari, hrapave ruke na čelo, gde vi mislite da živite, ali ipak je svejedno. Ali nije svejedno da prisiljavaju čoveka da ide, to su prisilne mere, oni to čine, bolje da se pravim da sam bolestan. Fauština reče, ma pusti kraju, gledaj to kao izlet, neće nam pasti kruna s glave, vlada zna šta radi. Žoao Mau-Tempo reče, U pravu si. Svako ko bi čuo ovaj razgovor pomislio bi da je narod izgubljen slučaj i da nema nikakvu predstavu o onome šta se dešava, ali vreme je da kažemo da ovaj narod živi u dubokoj zabiti, da vesti do njega ne dopiru odnosno ako i dopru, on ih ne razume, a napor koji ulaže da bi opstao samo on poznaje.
Taj dan je osvanuo, ljudi su se u zakazano vreme okupili na ulici, neki su, dok su čekali, ulazili u krčmu, i dokle je džep dopuštao, ispijali penušavo vino iz čaša od tri decilitra, pripijajući usne da bi okusili bubrenje mehurića raspršivanih pod nosem, ah, vino, blažen bio onaj ko te je izmislio. Oni finiji ili upućeniji među njima, iščekivali su sjaj Evore i čuvali se za posle, ali su se uskoro naučili pameti, sve su ih ostavili na ulazu u arenu za borbu s bikovima, preuzevši ih odmah posle sabora. Sveća koja prednjači dvostruko osvetljava, bolje vrabac u ruci nego golub na grani, ove poslovice uveseljavaju ljude, za nekoga one su jedina životna mudrost koju zna, i takav čovek je srećan, ne umire zbog toga. Ovoga puta, oni koji su popili bili su u pravu, budući uveliko veseli kad su kamioni stigli, sa stomacima koji su pevali osana, sa svetim podrigivanjem od vina i ovom finom oporošću preostalom u ustima, pravim ukusom raja.
Putovanje traje. Na krivinama, čak i pri manjoj brzini, kamion se naginje na jednu stranu, ljudi se uzajamno pridržavaju da ne bi svi poispadali, gaze jedan drugog, vetar im nosi kape, drže ih da im ne odlete s kamiona, Ej, majstore, smanji gas, pašće nam neko u more, kumašine. To reče jedan duhovitiji čovek, e, to vredi, kad ne bi bilo pošalica, život bi bio tugo-moja-drûgo. Zaustaviše se u Forošu da bi povezli još ljudi, a odatle poče mirna plovidba, Montemor je na vidiku, ali nije bilo vremena za posetu, pa Santa Sofija i Sao Matijaš, Ovde nisam nikad bio, ali tu mi živi svojta, svastikin brat od tetke, on je brica i dobro mu ide, al pevao bi on drugu pesmu kad bi muška brada prestala da raste, ko što bi se i kurvama loše pisalo kad bi đoka prestao da raste. Ovaj što to reče precizno cilja na nešto, pa dobro, može na jedan dan da se opusti, još od vojske nisam kročio u kupleraj, sad ću da ispalim sav šaržer, joj, moliće me ona da stanem. To su muški razgovori. Čovečanstvo ulaže ogromne napore da unapredi komunikaciju, čak i latifundija već raspolaže kamionima, Evora je pred njima, i hrt Rekinta je, takođe, pošao na put, laje, Kad iziđemo, svi da idete iza mene, i s ovim sudbinskim rečima, gasnu, jedna po jedna, raznorazne žudnje za vinom i ženkama, a ovaj san o ženi miriše na promaštanu i probdevenu noć, ali snovi, ovo je cela istina, pate od manjka čvrstine.
Arena je puna. Seljaci pristižu u gomilama, u kamarama, dovedeni na ispašu, neke je poveo nasmejani i pričljivi gazda imanja, s lakejem čankolizom uz bok, čiji je zadatak da posrami razboritost pojedinaca strahom od gubitka posla. Opšte uzev, ljudi, ipak, nastoje da izgledaju srećni. Narodska je to ljubaznost, da ne razočaramo onog ko se od nas nada da izgledamo razdragani, pa ako ovo i nije neko slavlje, nije, vala, ni sahrana, kakav izraz lica da napravim, da l da klikćem Živeo il Smrt čemugod, da se smejem il da ronim suze, kažite. Sede na klupama, tiskaju se u areni, bolje pustite bikove, ne znaju šta treba da se dogodi, šta je to sabor, Gde je Rekinta, Ej, Rekinta, kad počinje zabava. Prijatelji i poznanici mašu jedni drugima, najstidljiviji među njima menjaju mesta u potrazi za otresitijim dušama, Dođi ovde, i onda Rekinta reče, Držite se zajedno i slušajte pažljivo, ovo je ozbiljna stvar, došli smo ovde da saznamo ko nam želi dobro a ko zlo, kako bi to bilo dobro, zar ne, da vođeni Rekintinom rukom, stižemo do spoznaje dobra i zla, ko bi pomislio da je to tako lako, oče Agamedeše, sve što treba da uradimo jeste da ne mislimo i smestimo dupe na klupu, Ej, Rekinta, gde se ovde ide na pišanje, ovakvo obraćanje prvi je pokazatelj manjka poštovanja, pa se Rekinta namrštio i napravio gluv, a sad, evo, počinje, Dame i gospodo, ovo je zanimljivo, dakle, ja sam gospodin u areni za borbu s bikovima u Evori, ni na jednom drugom mestu to dosad nisam bio, čak ni svojom voljom, šta kaže onaj čovek, Živela Portugalija, ne čujem ga, Mi smo se danas ovde okupili, zbratimljeni istom patriotskom svetinjom, da pokažemo našoj vladi da smo verni garanti i nastavljači velike luzitanske epopeje i onih naših najvećih predaka koji su celom svetu podarili nove svetove, proširivši i veru i carstvo, i dok truba svira, mi ćemo ujedinjeni kao da smo jedan čovek, oko Salazara, genija koji je život svoj posvetio, tu sad svi kliču salazar, salazar, salazar, genija koji je život posvetio služenju svojoj otadžbini, protiv varvarstva Moskve, protiv tih ukletih komunista što prete našim porodicama i spremni su da vam ubiju roditelje, siluju vaše supruge i kćeri, prognaju vaše sinove u Sibir na prisilan rad i unište svetu majku crkvu jer svi su oni listom ateisti, bezbožnici bez morala i srama, dole komunizam, dole, smrt izdajnicima otadžbine, uaaa, arena ječi u saglasju s parolom, bilo je i onih kojima je i dalje nejasno šta tu rade, drugi su, shvatajući, postajali utučeni, nije nedostajalo ni ubeđenih ni obmanutih, jedan radnik je održao govor, evo još jednog govornika, ovaj je iz Portugalske legije, ispuženu ruku je ukrutio i grmi, Portugalci, ko izdaje naređenja, Portugalci, ko živi, ovo je dobro pitanje, gazda izdaje naređenja, a živeti, šta to beše. Ali pokorna arena šalje tačan odziv na onu lozinku, sva sreća te legionar nije zaćutao, evo još jednog koji urla, ala ovi pričaju, pa nešto o Španiji, o tome kako se nacionalisti tuku s komunistima i kako se na poljima Kastilje i Andaluzije brane svete i večne vrednosti zapadne civilizacije, kako je naša zajednička obaveza da pomognemo našoj braći po veri, a da je lek protiv komunizma povratak hrišćanskom moralu čiji je simbol Salazar, o, nebesa, imamo jedan živi simbol, ne smemo biti milosrdni prema dušmaninu, buljuk reči, buljuk reči, buljuk reči, a onda počinje da raspreda o dobrom narodu u srezu, koji svojim prisustvom na ovom mestu odaje zahvalnost besmrtnom državniku i velikom Portugalcu koji je čitav svoj život posvetio otadžbini, Bog neka ga čuva, a ja ću gospodinu predsedniku preneti šta sam danas video u ovom istorijskom gradu Evori i obećati mu da će ove hiljade i hiljade srca kucati u sazvučju sa srcem otadžbine, svako srce je otadžbina, ta besmrtna, uzvišena i najlepša među svim otadžbinama, jer srećni smo što imamo vladu koja najviše interese nacije stavlja iznad interesa bilo koje klase, utoliko što ljudi nestaju a otadžbina traje, smrt komunizmu, dole, dole komunizam, smrt, u čemu je razlika, ma, ko će to u ovoj gunguli primetiti, a ne smemo izgubiti iz vida, oprečno onome što mnogi misle, da život u Alentežu nije podoban za razvoj subverzivnih misli, zato što su težaci istinski ortaci veleposednika, budući da s njima dele sav profit i poljoprivredne gubitke, ha, ha, ha, O, Rekinta, gde ovde može da se piša, pa to je samo šala, ko bi se usudio da ovako nešto izgovara u tako ozbiljnom trenutku, kad otadžbinu, koja nikada nema potrebu za malom nuždom, priziva ovaj otmeno odeven gospodin na tribini, šireći ruke kao da želi da nas sve obujmi, a pošto ne može da dopre do nas, onda se oni na tribini grle, komandant legije, major iz Setubala, skupštinski poslanici, čovek iz njihovog nacionalnog ujedinjenja, kapetan petog konjičkog puka, čovek iz n-i-r-s-o, ako ne znaš šta je, pitaj, to je nacionalni institut za rad i socijalno osiguranje, i svi ostali koji su doputovali iz Lisabona, liče na svrake načičkane na vrhu hrasta, ali tu se grdno varaš, svrake smo svi mi, poređani ovde, na klupama, mlatarajući krilima, grakćući, a sad je vreme za muziku, ovo je himna, svi ustaju, neki već znaju da je takav red, a većina ih oponaša, Rekinta proverava svoje ljude, Svi da pevate, pevao bih kad bih umeo, ko zna himnu, eh, da je izvorna muzika, znali bismo, je l izlazimo, još nije vreme za izlazak, kad bismo mogli da poletimo, raširiš krila i odlepršaš odavde u beskraj, preko polja, gledajući s visine kamione u povratku, kako je ovo tužno, sve je bilo žalosno, a mi smo urlali kao da su nam platili za to, ne znam šta je moglo da bude crnje od ovog, pa ovo je nepravda, bilo je kao da mečka igra, Šta, nisi uživao, Žoao, Ma ni malčice, Fauština, odvezli su nas kao stado i vratili kao stado. Evo ih u kamionu, veče se spušta ruku podruku s melanholijom, neko je zapevao, dvojica se pridružuju, ali gde je prekomerna tuga i setan glas utihne, jedino se čuje brujanje motora kamiona, svi sede u tišini, bacaka ih s jedne na drugu stranu, to je rinfuza, labavo privezana roba, rasipa se, ovo nije bio posao za ljude, Žoao Mau-Tempo. Kamion istovaruje ljude pred Monte Lavreom, jato crnih ptica razilazi se, ne znaju tačno kuda bi, jedni odlaze u krčmu da ugase žeđ i gorčinu, drugi mrse sebi u bradu, najutučeniji se vraćaju kući, Ispali smo marionete za tamo-ovamo, ko će nam platiti današnju nadnicu, čekao me je danas posao u bašti, da nije bilo pseta Rekinte, osvetiću mu se jednom, reči i obećanja koji vrede koliko i unutarnji bol, ali s naporom ga iskazuju, ostaje nedorečen, on, možda, čak, i ne boli, ali čovek, pak, ostaje hrom. Zato ga Fauština pita, Da nisi bolestan. Žoao Mau-Tempo kaže da nije, a kaže tako malo, nevešt je u izražavanju osećanja. I u postelji će razmeniti nekoliko reči, Znači, nije ti bilo lepo, Nimalo, i najveći odušak i ispovest biće kad Žoao Mau-Tempo nasloni glavu na Fauštinino rame i tako zaspi.
Gospoda veleposednici se penju na brežuljak kako bi sunce samo njih ogrejalo, sirov san sanja Žoao Mau-Tempo, u njemu vlastela nema lica niti brežuljak imena, ali to je tako kad se Žoao probudi, to je tako kad ponovo utone u san, povorka finog sveta se šeta a ispred nje je on, plevi korov motikom, prti put veselom društvu muškaraca, golim rukama krči vres, krvari, a gospoda veleposednici ćaskaju i smeju se, milostivi su i strpljivi kad on zaostane s kukoljem, čekaju ga, ne tlače ga i ne zovu žandarme, jednostavno čekaju, i dok čekaju, prave piknik, i Žoau Mau-Tempu navire snaga iz samog srca, zamahuje motikom, sada to može, plevi zemlju, seče korenje, već je uveliko muškarac, a tamo iznad, s jedne strane brežuljka, vidi kamione kako prolaze, na njima je ispisano Pomoć iz Portugalije, idu ka Španiji, crvenima ne dajte ni mrvicu, a drugima, svecima, čistima, njima koji me čuvaju, tako mi imena Žoao Mau-Tempo, koji me čuvaju od opasnosti da se strmoglavim u pakao, dole s njima, smrt njima, a evo, sustiže me jedan gospodin na konju, a konj, to je jedino što u ovom snu znam, konj se zove Bom-Tempo, na kraju krajeva, konji dugo žive, probudi se, Žoao, vreme je da kreneš na posao, reče mu žena, uzgred, napolju je i dalje mrkla noć.

Drugi su, međutim, već bili ustali, ne u smislu odvajanja od sumnjivo udobne slamarice, ako to uopšte postoji, već u onom drugom, posebnom smislu buđenja usred podneva, sa saznanjem da je samo minut ranije još vladala noć, da zbiljsko vreme čoveka i promena, čiji je on nosilac, nije u vlasti rađanja sunca i pomaljanja meseca, koji su deo nebeskog i zemnog pejzaža. Velika je istina da postoji vreme za sve, a ovom događaju beše suđeno da se desi u vreme žetve.
Ponekad je neophodan nemir tela, ako ne i njegova razdraženost, da bi se duše, najzad, pokrenule, i kad kažemo duše, njima označavamo stvari koje nemaju pravog imena, već je to, možda, celo telo, samo i jedino telo. Jednoga dana, ukoliko ne posustanemo, svi ćemo znati koje su to stvari i koliko su one daleko od reči kojima nastojimo da ih objasnimo, te koliko su same reči udaljene od bîti tih stvari. I sam opis ovoga je složen.
Podjednako složeno, na primer, izgleda ova mašina, a jednostavna je. Zovu je vršilica, naziv joj besprekorno odgovara jer ona tačno to radi, vršidbom razdvaja zrno od klasa, slama na jednu stranu, žito na drugu. Spolja gledano, to je velika drvena kutija na gvozdenim točkovima, gajtanom vezana za motor koji drhće, brekće, čekeće i, s oproštenjem, bazdi. Njena izvorna boja žumanceta izjedena je prašinom i žegom, tako da sad više liči na neki obris na tlu, pored tolikih drugih, kao što su stogovi sena, teško ih je jasno razlikovati na ovom suncu, ništa tu ne miruje, motor đipa, vršilica bljuje slamu i zrna, mlitav gajtan titra, a vazduh treperi kao da je on sav odraz sunca u ogledalu koje nestašne ručice dokonih anđela na nebu muštraju. Usred jare nazire se nekoliko prilika. Ceo bogovetni dan su radili, i juče, i prekjuče, i nakjuče, i pre toga, otkako je vršidba počela, petorica ih je, jedan stariji i četvorica mlađarije, sa svojih, za ovakav napor, nedoraslih sedamnaest-osamnaest godina. Spavaju na gumnu između bala sena, i u trenutku kad mašina zamre noć je uveliko odmakla, a izlazak sunca još je daleko kada se začuje prvo brektanje beštije koja se iz kanistera hrani crnom i lepljivom tečnošću, i potom, celog božjeg dana, đavo da je nosi, probija uši. Motor je taj koji nameće ritam rada, vršilica ne sme da obrće na prazno, što se smesta dâ razumeti kad se nadzornik pojavi iz svog zaklona i stane da galami. Grotlo mašine pravi je vulkan, džinovsko ždrelo, te najstariji od petorice najduže hrani neman. Ostali brinu o tome da stogovi sena rastu uvis, kao mahniti vrte se u tom oblaku pleve koja pršti, tegle suvo i hrapavo žito, krute stabljike, čekinjasto klasje, prašinu, a polje je već obraslo baršunastim zelenilom proleća i zemlja uistinu izgleda kao raj. Pripeka je, međutim, nepodnošljiva. Najvremešniji vršilac silazi, jedan od mladića se penje, mašina liči na bezdan. Još joj samo nedostaje čovek unutra. Tako bi hleb imao odgovarajuću crvenu boju, nauštrb bezazleno belе ili svetlosmeđе boje.
Nadzornik prilazi i kaže, Idi, skupljaj plevu. Pleva je ona ala bez težine, ona prašina od košuljica žitnog zrnevlja koja pršti i zavlači se u nozdrve, začepljuje ih i zadire u svaki otvor na odeći, prianjajući uz kožu, kao sloj blata, to je da poludiš od svraba, gospodo, a od žeđi pogotovu. Voda iz krčaga postaje mlaka i ustajala, kao da je, potrbuške, pijem pravo iz močvare, šta me briga za crve i gliste, tako mi ovde zovemo pijavice. Momče prilazi plevi i prima je na lice kao kaznu, a telo stidljivo počinje da se buni, nemam više snage za ovo, ali onda, samo onaj ko je to iskusio zna o čemu govorim, očaj počinje da se hrani iznurenošću tela, dobija snagu koja se, divlja, vraća u telo, udvostručujući se, a mladić, on se zove Manuel Ešpada i o njemu će još biti reči u ovom kazivanju, okreće leđa plevi, doziva drugove i kaže im, Idem, ovo nije posao, ovo je umiranje. Na vrhu vršilice ponovo stoji stariji čovek, A bale sena, ali reči će ostati da vise u vazduhu, a ruke će mu pasti pored tela, jer se četvorica momaka udaljavaju zajedno, otresajući odeću, liče na glinene lutke koje tek treba staviti u peć da se peku, boja im je zagasitosmeđa, lica išarana prugama znoja, zbilja izgledaju kao pajaci, ali ničim ne izazivaju smeh. Najstariji čovek skače s vršilice, isključuje motor. Tajac kao prasak para uši. Nadzornik dotrčava kao bez duše, Kakva je ovo rabota, i Manuel Ešpada odgovara, Ja odlazim, a ostali kažu, I mi odlazimo, gruda je zgranuta, Znači, nećete da radite. Svako ko gleda naokolo, vidi uzdrhtali vazduh, to je treperenje jare, ali kao da čitava latifundija podrhtava, pa to su samo četvorica mladića, slobodna da napuste posed jer nemaju ni žene ni decu koje treba da nahrane, Zbog njih sam, rekao je Žoao Mau-Tempo Fauštini, rešio da idem u Evoru. A žena mu odgovori, Nemoj više da misliš o tome, ustani, vreme je.
Manuel Ešpada i njegovi drugovi odlaze kod poslovođe, taj se zove Anakleto i razrok je, traže od njega nadnicu za dane kada su radili, napuštamo posao jer ne možemo više da izdržimo. Anakletovo zrikavo oko zuri u četiri bitange, jao, što bi ih slatko išibao da mogu, Pare nećete dobiti, samo da znate da vas vodim kao štrajkače. Šta mu to znači četiri bundžije ne znaju, bezazleni su i premladi, nemaju životnog iskustva. Vraćaju se u Monte Lavre, koje je čak tamo, starim putem, pravo, nit očajni nit orni, šta je tu je, ne može čovek celog veka samo tuđu volju da namiruje, a ova četvorica ljudi, da ne preteramo ako ih tako nazovemo, pričaće i govoriće o stvarima u skladu sa svojim godinama, jedan od njih će zavitlati kamen na pupavca koji je stresao krila kad im je prešao put, kad bolje razmisle, jedino za čim žale je što ostavljaju one žene sa severa koje su s njima radile na gumnu, baš je nedostajalo ruku ove sezone.
Ko putuje peške, gospodar je svog vremena, ali ko se nađe u velikoj stisci s njim, i s još većom žeđi za pravdom, kad zlodela i zlotvori zaprete da latifundiju dovedu do ruba propasti, bolje je da Anakleto krene teretnim kolima u Montemor, besan i uzdrhtao, s onim svetačkim rumenilom koje oblije lica vatrenih boraca za očuvanje sveta, pa to je dobro što je požurio u Montemor gde se tim pitanjem propisno bave i što će u žandarmeriji prijaviti da su četvorica iz Monte Lavrea proglasila da su u štrajku. Šta ću, jadan, da radim kad me gazda bude pitao kako ide vršidba, a meni fale ljudi. Poručnik Kontente reče, Idi s mirom, ne brini, preuzećemo to na sebe, te se Anakleto vratio na gumno laka srca, a još dok je bio na putu, sad već natenane, samozadovoljno uživajući u ispunjenoj dužnosti, zaobiđoše ga kola dupke puna ljudi, neko mu je iznutra mahnuo, pa to je sreski načelnik, a s njim su bili, doviknuvši, Zbogom Anakleto, žandarmerijski narednik i cela patrola, grabeći prema neprijatelju u bornim kolima pancer šerman, krcatim oružjem svih kalibara, od standardnog pištolja do bestrzajnog topa, i evo idu, otadžbina upire pogled u njih, nude prsa za tanad, automobilska sirena trubi i to je vojnička truba koja poziva na juriš, dok na nekom drugom kraju imanja, hodajući starim putem, kao što je već rečeno, četiri opaka zlikovca zastaju na tren da odmere ko će u pišanju uz vetar dobaciti dalje, a ko više.
Na ulazu u Monte Lavre, laju kerovi na kola-koja-bi--da-budu-tenk, bez tog detalja izgledalo bi sve nestvarno, a pošto je put strm, patrola iskače iz kola, razvija se u strelce, ovog puta sa sreskim načelnikom na čelu, dobro je, čuvaju mu leđa. Prvi zahvat, izvršen s učinkom nekog ko zna da je u pitanju manevar i da je sve samo smuti pa prospi, vodi ih kod župana, kome je, da tako kažemo, maca pojela jezik, videvši da mu poručnik i sreski načelnik ulaze u radnju, dok napolju straža sumnjičavo izviđa okolinu. Na drugoj strani ulice, skupila se grupica dečaka, majke ih dozivaju s nekih odatle neuočljivih i neodređenih mesta, kao što su činile i prilikom pokolja nedužnih. Neka galame, šta im vredi, hajdemo u radnju, župan je već povratio glas, sav se prepodobio, slatkorečiv, ljubazan, gospodine načelniče, gospodine poručniče, samo što ne kaže gospođo pešadijo, ali čudno bi zvučalo, gospođo pešadijo, sreski načelnik vadi iz džepa hartiju s razbojničkim imenima, Anakletovu prijavu, Kažite mi gde ovi žive, Manuel Ešpada, Augušto Patrakao, Feližberto Lampaš, Žoze Palminja, no župan, kome je stalo da se istakne kao neko ko je više od prostog dojavljivača, poziva ženu da stane na branik tezge i blagajne, te se, sad, sastav pojačan jednim pride, upućuje u splet staza i bogaza Monte Lavrea, jednim okom na oprezu od stupice, kao što i u Španiji to čini tamošnja žandarmerija, Bog da ih čuva. Monte Lavre je živa pustinja pod buktinjom sunca, čak su i dečaci ošamućeni, vrelo je kao u furuni, sva vrata su zatvorena, ali tu su okanca, a okanca su srećna okolnost za sve koji ne žele da budu viđeni, te kad žandarmerija tuda prolazi, prate ih oči žena i pokojeg radoznalog starca, kakva ovaj, dokon, druga posla ima. Zamislite da se sad upletemo u kučine opisa izraza tih očiju, pa ova priča nikad kraja videla ne bi, premda je sve to, i ono što izgleda važno i ono što izgleda nevažno, deo istog kazivanja i podjednako dobar način za opis latifundije.
Ima tu i smejurije, eto, vojska i gradska vlast navalile su da hapse četvoricu ljutih huškača, a ostadoše kratkih rukava. Bundžije su još daleko. Ne mogu se nazreti čak ni s najvišeg vrha Monte Lavrea, pa ni s tornja, ako je ovo toranj, a jeste, odakle je Lamberto Orkeš posmatrao svoju konjicu onomad, u petnaestom veku, to već pomenusmo. Ni sunce neće dozvoliti da se u tom klupku krajolika primete četiri sićušna lupeža, najverovatnije prućena u senci drveta, u dremežu i čekanju da prehladi. Ali one kojima ovaj zaplet nimalo nije zabavan jesu njihove majke, upozorene od poručnika i sreskog načelnika da im se sinovi sutra ujutru iz istih stopa pojave u Montemoru ili će u Monte Lavre po njih doći žandarm da ih, s nogom u dupe, odvuče za uši, malo su se nezgrapno izrazili. Borna kola odlaze, prašina leti na sve strane, ali pre toga, sreski načelnik odlazi da uputi svoje srdačne pozdrave najvećem veleposedniku sreza, zove se Lamberto ili Dagoberto, je li to bitno, i ovaj ih je sve primio, osim pešadije koju su poslali u vinski podrum, dakle, poručnika Kontentea i uputioca srdačnih pozdrava primiće u hladovitoj prostoriji na prvom spratu, kakva je divota ova zamračenost, gospođa i kćeri su dobro, nadam se i vaša ekselencija takođe, još jedna čašica likerčića, na izlasku poručnik besprekorno salutira, paradnim stilom, načelnik se trudi da s njim razgovara na ravnoj nozi, ali vlastelinstvo je tako veliko, Alberto mu snažno steže šaku i veli, Ne dajte im da se osile, a sreski načelnik, Gonseljo, on ima to retko ime, Ko bi njih razumeo, kad nema posla, zašto nema posla, kad ima posla, e, sad ne možemo prstom da mrdnemo. Nije nešto posebno vešt u lepom izražavanju, ali tako mu je izletelo, a latifundija pruža tu slobodu izražavanja, u našem seoskom komšiluku možemo otvoreno govoriti jedni s drugima, tako da se i Norberto popustljivo smeška, Jadnici, đavolja je to sirotinja koja čak ne zna ni šta hoće, Rulja nezahvalna, reče sreski načelnik, a poručnik ponovi salutiranje, gle, ume li ovaj nešto drugo osim da salutira, zacelo je vičan i drugim veštinama, naročito vojnim, samo nema priliku da ih pokaže.
Na izmaku dana, eto optuženika. Samo što su kročili, majke navališe da kukaju, sve isto, Šta ste to radili, Isuse bože, a oni, Ništa nismo radili, batalili smo posao, više nismo mogli da podnesemo mašinu. Ako niste ništa uradili, niste, ali ako jeste, onda šta je učinjeno, učinjeno je, sutra idete u Montemor, neće vas apsiti, rekoše im roditelji. Noć je protekla u zagušljivoj vrelini, mladići bi u ovo doba već trebalo da spavaju na gumnu, i možda bi neka žena sa severa izašla da mokri i zadržala se, udišući noćni vazduh ili, čak, iščekujući da svetu svane bolje sutra, kad, Hoćeš ti ili da idem ja, sve dok neko od njih ne prelomi, srce hoće da iskoči iz grudi, prepone su mu nabrekle, jeste, on ima samo sedamnaest godina, šta očekujete, ali žena se ne odmiče, stoji, možda će svet, uistinu, sutra biti bolji, a ovaj prostor između stogova kao da je skrojen za tu svrhu, taman da na njega legnu, jedno na drugo, dva tela, nije to prvi put, dečko ne zna ko je ova žena niti žena zna ko je dečko, bolje je tako, dan neće obelodaniti sram ako ga ni noć nije videla, fer je to igra, svaki igrač pruža koliko može, i ova blaga omama pri porinjanju u plast sena, taj sladak miris, i zanjihani udovi, celo telo drhće, ali ovako nećemo ni oka sklopiti, a sutra moram da idem u Montemor.
Četvorka putuje malim zaprežnim kolima, vuče je, naizgled iznemogla mula, ali besprekornog kasa, najveće bogatstvo očevine Žozea Palminje, momci ćute, srca su im u petama, prelaze most i penju se na ono brdo, sad su u Forošu, ovde je jedna kuća, druga čak onamo, takvi su ovi zaseoci u zabiti, a onda, s leve strane, Pedra Grande, i malo--pomalo, u već otoplelom jutru, uzdiže se nad horizontom zamak Montemor, šta je ostalo od razorenih bedema, tuga jedna. Sedamnaestogodišnji muškarac počinje da nagađa, šta će biti sa mnom, sad kad me je Anakleto prijavio kao štrajkača, a jedina krivica ove trojice jeste ta što su stali na moju stranu, a druga, neoprostiva krivica jeste što nismo imali snage da izdržimo da nas vršilica kinji, ta vrši žito kao što vrši i mene, upadam u čeljust mašine, a iz nje ispadaju moje oguljene kosti, postajem slama, trunje, pleva, a prisiljen sam da kupujem pšenicu po ceni koju ne biram. Augušto Patrakao, koji je strašan zviždač, zviždi da bi odagnao nervozu, ali stomak ga bolno tišti, nije on nikakav heroj niti zna šta je to heroj, a Žoze Palminja drži misli na okupu držeći uzde, savršeno obavlja taj posao, ispada da je mula vrhunski uvežban pastuv. Feližberto Lampaš, zove se Feližberto samo slučajno, inače je mrzovoljan, sedi i klati noge, okrenuvši leđa sudbini, celog života će ostati takav. Kad, najednom, stvori se Montemor iznad njih.
Zapregu ostavljaju pod platanom, zobnicu pod mulinu gubicu, ima li za mulu slađeg života od ovog, četvorka se penje do kasarne, jedan kaplar ih osorno obaveštava da u gradskoj većnici treba da budu u jedan. Četvorica mladića moraju ostatak jutra da predrežde u Montemoru, a zbog godina nemaju pravo da se okrepe u krčmi, nemoguće je opisati te sate iščekivanja pre saslušanja, svašta se u njima dešava, kakve sve strepnje i brige minu čoveku kroz glavu, i taj teško savladiv nemir lica, i ta knedla u grlu koju ni voda ni vino neće smekšati. Manuel Ešpada kaže, Ja sam kriv što ste ovde, ali drugi sležu ramenima, šta mari, i Feližberto Lampaš odgovara, Samo treba da izdržimo i da ne pokleknemo.
Dobro su prošli ovi zeleni momci. U jedan sat bili su u hodniku većnice, slušajući urlanje sreskog načelnika Gonselja, od kojeg se zgrada tresla, Jesu li tu ljudi iz Monte Lavrea. Manuel Ešpada odgovori kao što je priličilo, on je, uostalom, bio glava pobune, Tu smo, gospodine, i ostaše da stoje jedan iza drugog u redu, u iščekivanju onog što će se desiti. Sreski načelnik Gonseljo odigrao je svoju ulogu nadležnih vlasti, dok je pored njega stajao poručnik Kontente, Je li, bre, bitange jedne, kako vas nije sramota, ima da vas pošalju na onu-onamo-stranu Afrike, da naučite da poštujete zapoveđeno, neka uđe Manuel Ešpada, i saslušanje je počelo, Ko vas podučava, ko vas je podučio, očito imate dobre učitelje, vi ste štrajkači, i odgovori Manuel Ešpada, svom snagom nedužnog, Niko nas nije podučio, ne znamo nikoga, ni za štrajk ne znamo, mašina je postala alava, a plastovi nebu pod oblake. A sreski načelnik reče, Znam ja vas dobro, to su vas podučili da kažete, a ko će sad ovde da govori u vaše ime, načelnik Gonseljo pripremao je teren, jer kad se u Montemoru saznalo da je grupa mladića iz Monte Lavrea optužena za štrajk, dvoje-troje razboritih ljudi razmenilo je nekoliko reči s njim i poručnikom Kontenteom, Nije to ništa ozbiljno, još su zeleni, šta znaju goluždravci šta je štrajk. Ipak, sve su ih saslušali, a na kraju ispitivanja, načelnik održa govor kojim je saopštio već poznato, Pamet u glavu, da naučite da poštujete one koji vam daju posao, ovog puta smo vam progledali kroz prste, ali nemojte da vas moje oči opet ovde vide, jer vas zatvor neće zaobići, i neka vam niko ne puni uši, ako kogod stane da vam nutka hartiju u ruke ili da vas navodi na otpadništvo, javite žandarmu, on će to rešiti, i da budete zahvalni onima koji su se za vas zauzeli, nemojte da ih razočarate, a sad idite, kažite doviđenja poručniku Kontenteu, on vam je prijatelj, kao što sam i ja, samo vam želim najbolje, nemojte to da zaboravite.
Takva je ova gruda. Lambertu Orkešu kralj je kazao, Obrađujte je i naselite je, brinite o mojim interesima, ne zaboravljajući svoje, ovaj savet vam dajem jer on i meni odgovara, i ako uvek budete tako i vredno radili, živećemo svi u miru. A otac Agamedeš reče ovcama na paši, Vaše kraljevstvo nije od ovog sveta, ja sam patio da biste se na nebo uzdigli, što više suza budeš ronio u ovoj dolini suza, bliži ćeš Gospodu biti pri napuštanju sveta, zla kôb svet je ovaj, sotona i meso, a ja vam kažem da ću uprti pogled u vas, i varate se ako mislite da će vam Bog Gospod Naš pustiti na volju da činite kako dobra tako i zla, sve se na vagi mora naći kad stigne sudnji dan, bolje da platiš na ovom svetu nego da se s dugovima obreteš u onom. Jaka su ovo učenja, zacelo zbog njih ona četvorica iz Monte Lavrea pristaju da im zarađene nadnice ne isplate, devet eškudoša na dan, za ukupno tri dana i četvrt u onoj nedelji zločina, udeliće staračkom domu, mada je Feližberto Lampaš gunđao u povratku, Oni će naše pare straćiti na pivo. A nije bila istina, mladom svetu moramo oprostiti što tako olako loše misli o iskusnijima od sebe. Zahvaljujući svoti od sto sedamnaest eškudoša, koja ostade u šaci sreskog načelnika, štićenici staračkog doma bogato se najedoše, doživevši istinsku orgiju, ne možete ni zamisliti kakvu, jer minulo je toliko leta, a ta se gozba još pamti, i dan-danas pominju šta je onaj prastari štićenik rekao, E, sad mogu da umrem.
Čudna su to stvorenja, muškarci, a mladići su, izgleda, još čudniji, jer oni kao da su neka druga sorta. O Feližbertu Lampašu već smo dosta rekli, uvek je loše volje, te pitanje ukradene plate za njega predstavlja samo pretekst. Ali svi su se vratili pokunjeni u Monte Lavre, kao da im je nešto vrednije oteto, možda ponos, naravno da ga nisu izgubili, ali bilo je tu, bez sumnje, neke uvređenosti, obraćali su im se s prezirom, poređali ih u red da slušaju govoranciju sreskog načelnika, dok ih je poručnik sa strane posmatrao, upijajući obrise njihovih lica i ćudi. Čak su osetili bes prema ljudima koji su se zauzeli za njih. A možda im ni to posredovanje ništa ne bi vredelo da nije bilo dva dana pre podmetanja bombe Salazaru, a on je izbegao neozleđen.
U nedelju su sva četvorica otišla na trg i nisu našla gazdu kod koga bi radili. I sledeće nedelje, i one tamo nedelje. Latifundija ima dobro pamćenje i laku komunikaciju, ništa joj ne promiče, prenosi reči drugima, oprostiće samo onda kad sâma poželi da oprosti, ali nikad neće zaboraviti. Kada su, najzad, našli posao, svako je otišao svojim putem. Manuel Ešpada bio je prinuđen da čuva svinje i u tom pastirskom životu upoznao je Antonija Mau-Tempa, čiji će, kasnije, kada dođe vreme za to, postati zet.

Sara da Konseisao narušenog je zdravlja. Sanjala je muža, maltene ne prođe noć, a da joj se ne javi u snu opružen na tlu maslinjaka, ima purpurnu modricu od konopca na vratu, telo ne može ovakvo u raku, i zato ga pere vinom, jer ako ta masnica iščili, opet će joj muž biti živ, a to je poslednja stvar koju bi želela na javi, ali san je san, ko bi njega odgonetnuo. Ova žena, koja je toliko proputovala u mladosti, živi sada mirno i tiho, i radi isto što i oduvek, pomaže u kući svog sina Žoaa Mau-Tempa i svoje snahe Fauštine, brine o unukama Grasindi i Ameliji, hrani kokoške, krpi odeću, nanovo je krpi, prišiva zakrpe na stražnji deo pantalona, veština koju je prenela iz vremena kada je kratko radila kao švalja cipela, a opsednuta je nečim što niko ne razume, po mrklom mraku izlazi iz kuće, dok njena porodica spava. Istina, ne ide daleko. Od straha i ne sme, dovoljno joj je putovanje do kraja ulice. Komšiluk misli da je starica poluluda, bogme i jeste, jer kad bi sve starmajke izlazile na ulicu da bi njihovi sinovi i snahe, odnosno kćeri i zetovi, na miru mogli da se prepuste svojim užicima, taj potez bio bi dostojan beleženja u povesti malih ljudskih gestova, zamislite buljuk starica koje tumaraju u senci ili po mesečini, pa sede na zemlji kraj niskog podzida, ili na stepeništu uz portu crkve, ćutke čekajući, šta bi one imale da ispričaju čeprkajući po sećanjima svojih sopstvenih prošlih užitaka, kako je bilo, kako nije bilo, i koliko je to trajalo, sve dok jedna od njih ne kaže, Sad možemo nazad, i sve ustaju, Doviđenja do sutra, i stigavši kući, nečujno podižu rezu na vratima, a mladi par spava nevinim snom neupražnjenih bračnih aktivnosti, pa ne može to svake noći, sinjora nano. Ali Sara da Konseisao bi radije, iz opreza, da bude u zabludi, jedino joj teško pada loše vreme, tada stoji pod tremom okućnice, ali Fauština, iz sažaljenja, ona je razume, takve su žene, doziva je s vrata, što je znak da će noć proteći u nedirnutoj čistoti, nalik čistoti onih hladnih zvezda, izuzev ako Žoao Mau-Tempo ne potraži svoju zakonitu ženu, u jednoj od tih zvezdanih noći, pod plahtama.
Možda Sara da Konseisao sa svim tim izađi-uđi bezmalo beži od snova koji je vrebaju, ali jedna stvar je sigurna, u zoru će se opet naći u maslinjaku, to je dan posle smrti, kad su našli telo, što će saznati kroz san, i s bocom vina i krpom u ruci ponavlja pokret, trlja i trlja, glava joj se klima tamo-amo, kad je na tamo, zure u nju hladne muževljeve oči, kad je na ovamo, leš nema lice, što je još gore. Sara da Konseisao budi se oblivena hladnim znojem, čuje sina kako hrče, nemirno okretanje unuka u snu, unuke i snahu ne čuje, žene su, zato ćute, i pribija se uz dve devojčice s kojima spava; ko zna kakva ih sudbina čeka, neka im bude srećnija od ove koja ovakve snove snuje.
Desilo se jedne noći da je Sara da Konseisao izašla i više se nije vratila. Našli su je ujutru, izvan sela, šenulu pameću, o mužu je pričala kao da je živ. Tuga i bol. Pomogla joj je kćer, koja je radila kao služavka u Lisabonu, Marija da Konseisao, sva u suzama, molila je svoje gazde da joj pomognu, i oni su joj pomogli, i još pričaju gadosti o bogatašima. Sara da Konseisao putuje iz Monte Lavrea i prvi put se vozi taksijem, od brodića s doka Tereiro do Pasoa, na jug, jugoistok, u sanatorijum Riljafoleš, gde će ostati do smrti, kao utrnuli fitilj bez ulja. Ponekad, ipak ne često, svako ima svoj život, zar ne, Marija da Konseisao posećivala je majku, dugo bi gledale jedna u drugu, šta su drugo mogle. Kada su, nekoliko godina kasnije, doveli Žoaa Mau-Tempa u Lisabon, iz razloga koje ćemo ubrzo saznati, Sara da Konseisao već je okončala život, okružena smehom bolničarki, od kojih je sirota lűda krotko tražila bocu vina, pa zamislite samo, zbog nekog posla koji je morala da obavi pre nego što bude dockan. Kako je ovo žalosno, dame i gospodo.

U popisu ratova, latifundiji pripada jedan deo, ne prevelik. Znatno više ih ima Evropa, gde samo što nije buknuo novi rat i, koliko se zna, a to nije mnogo u zemlji tolike neukosti i odvojenosti od sveta, Španija je do te mere u ruševinama da je duši plakati. Ali nema rata koji nije bezrazložan, mislio bi svako ko je u njemu ubijen, koji taj rat nije želeo.
Kada je svojevremeno Lamberto Orkeš preuzeo vlast nad Monte Lavreom, tlo je još bilo natopljeno svežom krvlju Kastiljaca, mada je na ovom mestu svežina pomenuta samo kao metafora krvoprolića, ako je uporedimo s mnogo drevnijom krvlju Luzitanaca i Rimljana, sa svom gungulom i rusvajem koje su doneli Alani, Vandali i Švabe ako su, zbilja, čak dovde stigli, kao što Vizigoti svakako jesu, a potom i Arapi, ta pogana rulja garavog lica, a onda su navalili Burgonjci da prolivaju i svoju i krv drugih, pa nekolicina krstaša, daleko od toga da su svi bili junaci poput Osberna, pa opet Mavri, Device Marijo, koliko smrti je ova gruda videla, i ako o portugalskoj krvi nije još bilo govora, to je zato što je sva ta krv i bila portugalska ili će to postati pošto prođe dovoljno vremena da zavredi naturalizovanje, eto zato ne pomenusmo ni Francuze ni Engleze, strance u doslovnom smislu reči.
Stvari se nisu promenile ni posle Lamberta Orkeša. Granice su otvorena vrata, reku Kaju moguće je preći u skoku, a ravnica izgleda kao da su je namerno i ljupko izravnali anđeli vojnici, da bi na njoj ratnici mogli da se bore prsa u prsa, strele nesmetano da lete, a kasnije i sve vrste najraznovrsnije tanadi. Sočan je to vokabular oružane sile, od šlema do oklopa, od oštroperca do tandžare, od brdskog topa do katapulta, te od same pomisli da su ovom zemljom hodali, gazili i tukli se toliki silni arsenali, običan hrišćanin naježio bi se od straha, a drugi nalet drhtavice spopao bi ga pred uspešnošću tih izuma. Na kraju krajeva, krv i služi tome da teče, iz te rane na grudima ili iz te, pod suncem, rasporene utrobe, ispalo bi dobro mastilo za pisanje enigmi čuvanih u najvećoj tajnosti, kao što je ona o saznanju da li je sav taj narod poginuo znajući za šta gine i prihvatajući smrt. Tela su odatle odnošena ili zakopavana na mestu gde su pala, latifundija bi bila počišćena i tlo spremno za nove bitke. To je razlog zbog kojeg vredi valjano naučiti i uvežbati taj zanat, ne mareći za troškove, kao kada je onomad grof De Vimiozo pisao detaljno pismo njegovom veličanstvu, Sinjor, konjica neka bude naoružana karabinom i sa dva pištolja po vojniku, karabin će se puniti tanetom muškete ili manjim zrnom, a cev ne sme biti kraća od tri pedlja, to će biti taman, jer ako bude trebalo da se pojača, kao što bi trebalo za tu tanad, pa cev, stoga, ispadne duža, takav karabin neće biti lak za rukovanje, trebaće mu, takođe, i metalni šaržer, pištolji će biti s podjednako dobrim mecima i s cevima od blizu dva pedlja, a smeštaće se u futrole za karabine, i dva kaiša će futrole držati pričvršćene za sedla, a od rezervnih pištolja i karabina, bilo bi korisno ako bismo dobili nešto od toga da se prema njima naprave nove, i da se veća količina gvožđa pošalje u Vilu Visozu, i podeli vojnicima koji nose puške, od tog gvožđa nešto može da ostane u Montemoru i u Evori, to su moja potraživanja za konjicu, u svakom slučaju, vaše veličanstvo će odlučiti šta je najprikladnije.
Ali njegovo veličanstvo, jer je kuburio s budžetom, nije uvek bio dobar i revnostan platiša, U Montemoru smo radili na podizanju utvrđenja s dve hiljade kruzadoša koje je vaše veličanstvo bilo ljubazno da nam pošalje, i sa još dve hiljade koje je dao narod, a pošto je dogovor bio da vaše veličanstvo dâ šest hiljada, a narod još dodatnih šest, gradsko veće mi je pisalo da je neophodno da se vaše veličanstvo isprsi za još dve hiljade, kako bi oni namakli još toliko, Ja sam im odgovorio da oni ulože svoje dve hiljade, a ja ću, u međuvremenu, skrenuti pažnju vašem veličanstvu da pošalje svoje dve hiljade, kako bi i narod dao svoje. To su birokratska preganjanja u prepisci s obostranim podozrenjem i guranjem odgovornosti u tuđe ruke, ali svakako nije u pitanju cenkanje oko krvi, niko ne kaže, Dajte, vaša visosti, jedan litar svoje krvi, crvene ili plave, svejedno, da bi posle pola sata prolivanja po tlu zemlja primila dotičnu boju. Narod se ne usuđuje da ide toliko daleko jer ni sva krv kraljevske kuće, izlivajući u istu bačvu i krv kraljevića i princeza, i krv potomstva nečiste krvi kralja i kraljice, ne bi zadovoljila potrebe ratova. Neka narod dâ i krv i kruzadoše, a njegovo veličanstvo će dati istu količinu novca koju je prethodno od naroda skupio porezom i nametima.
Ali, nesreće nikad ne manjka. Sve te priče o konjici, kruzadošima i utvrđenjima, sa sve krvlju koja ih povezuje, potiču još iz sedamnaestog veka, to je bilo pre sijaset godina, no stanje se nikad nije poboljšalo, tako smo u Ratu pomorandži izgubili Olivensu i nikad je nismo povratili, i to tek tako, bez ijednog ispaljenog metka, kakva bruka, Manuel Godoj ulazi u grad, bez otpora, i na našu sramotu i grehotu, a iz svoje uglađenosti, šalje granu narandžinog drveta punu plodova svojoj ljubavnici, kraljici Mariji Luizi, samo je nedostajalo da se mi prostremo kao dušek za njih dvoje. Bezmerna nesreća, bol bez utehe, i jedno i drugo traju od devetnaestog veka sve do prekjuče, zaista ima nečeg čudnog u narandžama, imaju poguban uticaj na ličnu i kolektivnu sudbinu, jer da nije tako, zar bi Alberto naredio da se sve pomorandže koje na hladnoći pootpadaju s grana zakopaju, i rekao nadzorniku, Zatrpaj narandže, a koga zatekneš da ih jede, u subotu mu sleduje otkaz, tako su neki ljudi bili otpušteni jer su kriomice jeli zabranjeno voće, ali narandže su još bile dobre, bolje to nego da smo ih ostavili da istrule pod zemljom, žive zakopane, sirote, šta smo to loše uradili, mi i pomorandže. Ali sve ima svoje razloge zašto je tako, hajde da bolje pogledamo stvari, zato što će krajem ovog rata koji je upravo započeo u Evropi, neki Hitler Orkeš Alemao slati dvanaestogodišnju i trinaestogodišnju decu od koje će obrazovati poslednje bataljone poraza, u uniformama koje im vise s ramêna i upliću im se oko gležnjeva, tegleći mrske puške na plećima nejakim da bi ih nosila, a to je isto ono zbog čega su se vlastelini žalili, kako im nedostaje dece od šest-sedam godina da čuvaju svinje ili ćurke, na šta će to izaći ako dečurlija ne zaradi svoje parče hleba za danas, to oni govore njihovim prostim roditeljima, koji su već dali i krv i novac, a još ništa nisu shvatili, ili su, možda, već počeli da podozrevaju, kao što su u prošlom stoleću posumnjali da njegovo veličanstvo izbegava obaveze.
I kada bi samo ratovi bili u pitanju. Čovek se na sve navikne, između jednog i drugog rata, ima vremena da napravi nekoliko dece i preda ih latifundiji, a da mu ni koplje ni karabin ne prekinu san o tome da će dečak, možda, imati sreće i jednoga dana postati nadzornik, ili poslovođa, ili odani sluga, ili će radije otići da živi u gradu, gde se umire u čistijim uslovima. Najcrnje od svega jesu čuma i glad, ove godine neminovno, sledeće godine možda, to narod dovodi do propasti, polja ostaju pusta, sela ugasla, miljama i miljama unaokolo nema žive duše, tu i tamo nabasaš na grupu bednika i nevoljnika, na putevima gde ni sam đavo ne bi kročio izuzev ako ga čovek ne nosi nakrkače. Neki ostaju kraj puta, to je putni vodič od mrtvih tela, te kad čuma stane i gladi je manje, preživele nije teško prebrojati, samo šaka ljudi ostane živa.
Sve je to zlo, veliko zlo. Neko bi kazao, da se izrazimo rečima oca Agamedeša, to su trojica jahača apokalipse, kojih je bilo četvorica, pa ako počnemo s brojanjem, makar i na prste, ko ne ume drugačije, imamo prvog, to je rat, drugog, koji je kuga, trećeg, koji je glad, a tu je uvek i četvrti jahač, zver zemlje. Nju najčešće viđamo i ona ima tri lica, prvo je lice latifundije, drugo je lice žandarmerije koja čuva imetak uopšte, a latifundiju posebno, a tu je i treće lice. To je troglava neman sa samo jednim istinskim ciljem. Ne zapoveda uvek onaj najvičniji, a najvičniji nije uvek onaj koji izgleda najvičniji. Ali, bolje će biti da govorimo jasno. U svim gradovima, u svim varošima, u svim selima i zaseocima, taj konj postoji i kasa, sa svojim olovnim očima i udovima koji su tobože čovekove noge i ruke, ali nisu ljudske. Nije čovek onaj koji će reći Manuelu Ešpadi, godinama kasnije, dok je služio vojsku na ostrvima Asoreš, da ne preduhitrimo priču, Kad zbrišem odavde, idem u državnu policiju za odbranu zemlje, i Manuel Ešpada upita, Šta je to, a drugi odgovori, To je PIDE, politička policija da znaš kako je dobro, odeš tamo, i ako ti se neki tip ne sviđa, uhapsiš ga, privedeš ga u komandu, i ako ti se hoće, ispališ mu metak u glavu, kažeš da je pružao otpor, i gotovo. To je konj koji čiftanjem probija vrata kuće, jede za vlastelinskom trpezom sa sveštenim licem Agamedešom, a karte igra s žandarmima, dok ždrebac Bom-Tempo kopitama tuče zatvorenika u glavu. Ovi konji mogu se naći u gradovima, palankama, selima, svuda, oni njište, trljaju se njuškama međusobno, razmenjuju tajne i dojave, izmišljaju ubedljiva nasilja i nasilna ubeđenja, a mi na osnovu svega toga vidimo da oni ne pripadaju konjskoj rasi, glup je sveštenik Agamedeš ako misli, samo zato što je u bibliji pročitao konji, da su u pitanju pravi konji, to je osnovna greška koju je, na Asorešu, Manuelu Ešpadi otkrio njegov perspektivni drug redov. Korenje drveta znanja ne bira tlo, niti se plaši velikih razdaljina.
Ali otac Agamedeš isto tako grmi s propovedaonice, Ima tu pojedinaca koji u potaji idu naokolo i hoće da vam popiju mozak, a milost Gospoda Našega i Device Marije htela je da u Španiji ti isti budu satrveni, vade retro, satano, odstupi, od njih morate bežati kao od kuge, gladi i rata, jer oni su najcrnja nesreća što se na našu svetu zemlju može obrušiti, pošast ravna najezdi skakavaca u Egiptu, zato neću prestati da vas dozivam pameti da oprezni budete i poslušni prema onima koji više znaju o životu i svetu, na žandarme gledajte kao na vaše anđele čuvare, ne gajite gnev prema njima, jer čak je i otac ponekad primoran da svoje čedo, nad kojim toliko bdi i voli ga, tuče, svi mi znamo da će pre ili kasnije, to dete reći, Bilo je to za moje vlastito dobro, izgubljeni su samo oni koji su pali na zemlju, takva je, deco moja, žandarmerija, da ne pominjem i druge autoritete, i građanske i vojne, gospodina gradonačelnika, gospodina sreskog načelnika, gospodina zapovednika žandarmerijskog puka, gospodina župana, gospodina komandanta vojske i drugu gospodu na vlasti, počev od onih koji vam daju posao, jeste, pa šta bi s vama bilo da nema onih koji vam omogućavaju da radite, kako biste hranili svoje porodice, kažite vi meni, odgovorite, zato vas i pitam, znam da nije običaj da se na misi govori, ali vaša svest treba da odgovori, i zbog svega ovoga ja vas pozivam, zaklinjem i nalažem da ne slušate te crvene sotone koje se šunjaju ovuda i žele nam propast, nije zato Bog stvorio našu zemlju, stvorio ju je zato da bi se ona očuvala u ljubljenom krilu Device Marije, i ako posumnjate da neko hoće da vas navede na stranputicu milim rečima, odmah idite u kasarnu da javite žandarmeriji, jer ćete tako učiniti Božje delo, ali ako nemate kuraži, iz straha od osvete, ja ću vas saslušati u ispovedaonici, a s vašom ispovešću ću učiniti što mi duša i savest nalažu da činim, pomolimo se sada svi, jedan očenaš za spas naše otadžbine, jedan očenaš za preobraćenje Rusije, jedan očenaš za vladare našeg naroda, koji se toliko žrtvuju i toliko nam dobra žele, oče naš koji jesi na nebesima, nek se sveti ime tvoje.
Otac Agamedeš je u pravu. Vrzmaju se oko latifundije neki ljudi, u grupicama od troje-četvoro, tajno se sastaju na skrivenim i pustim mestima, katkad u napuštenim kućama, uvek na oprezu, ponekad u poljskim izbama, neki su odavde, neki odonud, dugo razgovaraju. Uvek jedan priča, a ostali slušaju, kogod bi ih iz daljine video, kazao bi, To su najamni radnici, to su Cigani, apostoli, a kad završe, razilaze se po predelu, birajući zaobilazne puteve, noseći sa sobom papire i odluke. To nazivaju organizacijom, i otac Agamedeš je modar od srdžbe, gnev je to pravednika, O, prokleti bili, dabogda im se duše survale na najcrnje dno pakla, opaka je to zaraza koja ište vašu propast, još juče sam razgovarao sa gospodinom predsednikom opštine i on mi reče, Gospodine oče Agamedeše, Ova ubistvena bolest se već zapatila u našem selu, moramo nešto preduzeti protiv tog kužnog učenja koje neprijatelji naše vere i civilizacije šire među porodicama, O nezahvalnici, obraćam vam se sad, zar ne znate da naša zemlja budi zavist drugih naroda zbog ovog spokoja i ovog reda koji u njoj vladaju, a sad ste došli da mi kažete da sve to hoćete da izgubite, razmažena čeljadi, tako je.
Žoao Mau-Tempo nije imao običaj da ide u crkvu, ali otkad živi u Monte Lavreu, povremeno je posećuje, kako bi udovoljio ženi i potrebi. Sluša ognjenu propoved oca Agamedeša i u glavi je poredi s onim što je uspeo da zapamti s tajno dostavljenih papira, sâm o tome rasuđuje kao prost čovek, i ako iole veruje napisanom na hartiji, od sveštenikovih reči ne veruje nijednoj. Izgleda da, čak, i otac Agamedeš teško može da poveruje u njih, ma koliko god osuo paljbu i pena mu izlazila na usta, što ne priliči jednom božjem vikaru. Po završetku mise, Žoao Mau-Tempo izlazi na trg sa ostalim vernicima, sastaje se s Fauštinom, koja je u crkvi sedela među ženama, do sredine ulice ide s njom, a onda se pridruži prijateljima na čašicu pića, uvek naručuje samo jedno, iako mu se svi smeju, Ej, Mau-Tempo, piješ kao sisanče, on se na to samo nasmeje, tim osmehom kaže sve, tako da ostali zaćute, izgleda kao da je trup obešenog s grede krčme pao na pod. A jedan od drugova mu veli, I, je l otac danas dobro propovedao, pitanje ne traži odgovor, jer ovaj je jedan od dvojice-trojice koji u Monte Lavreu nikada ne posećuju misu, pita da bi ga žacnuo. Žoao Mau-Tempo se opet osmehuje, Beseda je uvek ista, više ne izgovara ni reč, jer već je na pragu četrdesetih i pije taman toliko da ne izgubi vlast nad jezikom. No, iz ruku ovog galamdžije primio je one papire, jedan drugog posmatraju, a onda mu Sižižmundo, tako se zove, namiguje i podiže čašu vina, Uzdravlje.

U doba kada je čuvao svinje Antonio Mau-Tempo upoznao je Manuela Ešpadu, koji je bio primoran na ovaj prost posao posle obznanjivanja da je štrajkač, jer nije mogao naći ništa drugo u opsegu od dve milje, ni on ni njegovi drugovi. Baš kao i svi u Monte Lavreu, Antonio Mau-Tempo znao je šta se dogodilo, a za to je, u svojoj još dečjoj uobrazilji, nalazio neke sličnosti sa svojim pobunjeništvom protiv starešine stada, onog koji je pekao šišarke i gađao ga štapom, mada nije bio preterano poverljiv prema Manuelu Ešpadi, jer je ovaj bio šest godina stariji, što je velika razlika u tom uzrastu između pravog deteta i mladića odnosno mladića i pravog muškarca. Starešina ovog stada nije bio marljiviji od prethodnog, uz debelo opravdanje što je bio mator, a momci nisu uzimali za zlo njegova naređenja, neko mora da zapoveda, on nama, mi krdu svinja. Dug je čobanski dan, zimi se sati lenjo vuku, ne žure se nikuda, kao senka koja se pomera odavde prema tamo, a svinja je stvor siromašne mašte, njuška joj je uvek pri zemlji, ako se previše udalji i nije neka šteta, pogodiš je kamenom ili je udariš batinom po plećki, ona se iz tih stopa vraća krdu, strižući ušima. I naprasno sve zaboravi, blagoslovena bila, nije prznica, a pamćenje je kratko služi.
Stoga je vremena za razgovore bilo napretek, dok je starešina spavao pod hrastom crnikom ili je nagonio krdo na onu stranu. Manuel Ešpada pričao je o svojim štrajkačkim pustolovinama bez preterivanja, jer nije bio razmetljivac, i u tim kazivanjima donekle je rasvetljavao šta se sve može odigrati noću, na gumnu, sa najamnim radnicama, naročito ako su sa severa i nemaju muškarca uza se. Tako su se ova dvojica sprijateljili, a Antonio Mau-Tempo postade veliki obožavalac postojanosti starijeg druga, vrline njemu samom nesvojstvene, jer su ga tabani svrbeli za skitnjom, što ćemo tek videti. Želju za lutanjem nasledio je od dede, Domingoša Mau-Tempa, od koga se, što je za svaku pohvalu, bitno razlikovao po vedroj naravi, a to, ipak, nije značilo da je uvek samo okretao brigu na veselje. Zanimale su ga i uzrujavale, pritom, iste stvari kao i njegove vršnjake, vladao se prema drevnom i neodgonetnutom pitanju po čemu se to dečaci razlikuju od vrabaca, čiji je naročit pokazatelj slobodan žagor i uzvrpoljenost, koje su ga i učinile skitarom i vetropirom. Voleće igranke poput svog oca u mladosti, ali će slabo mariti za okupljanja. I biće veliki kazivač priča, i viđenih, i izmišljenih, i proživljenih, i izmaštanih, sa snažnim darom brisanja granica među njima. Ali će uvek, po svojoj prirodi, biti marljiv u svim poslovima vezanim za zemljoradnju. Ne čitamo mi njemu sudbinu s dlana, ovo su samo osnovne činjenice jednog života koji je sobom nosio i druge stvari, neke od tih kao da nisu bile obećane njegovom pokolenju.
Antonio Mau-Tempo nije mnogo vremena proveo čuvajući svinje. Prepustio je to Manuelu Ešpadi, počevši da uči veštine koje je njegov stariji drug već imao, i s trinaest godina je stao, rame uz rame, sa zrelim muškarcima, paleći šiblje, kopajući i podižući brane, počeo s radom koji zahteva ogroman napor i jake mišice. S petnaest godina, već je umeo da guli plutu, s tim dragocenim darom usavršiće se do majstorstva, kao i u svemu čega će se latiti, bez imalo sujete. Rano je napustio roditeljsku kuću i počeo da putuje od mesta do mesta po kojima je i njegov deda cunjao, ostavljajući tamo tragove i poneku gorku uspomenu. Ali se po ponašanju toliko razlikovao od svog pretka, da niko nije povezao njihova prezimena i shvatio da je u pitanju ista loza. Privlačilo ga je more, otkrio je obale reke Sado i prepešačio je uzduž, što nije mali put, samo da bi zaradio neku paru više od skromne plate koju je imao u Monte Lavreu. A onda će, jednoga dana, mnogo docnije, sve ima svoje vreme, otići u Francusku da zameni nekoliko godina života za jaču valutu.
Latifundija s vremena na vreme ima svoje predahe, tada su dani mlaki ili tako izgledaju, danas je takav dan. Istina je da ljudi umiru i rađaju se kao i u daleko znamenitijim vremenima, glad se i dalje ne obazire na potrebe stomaka, a tegoban rad nimalo nije ublažen. Najveće promene zbivaju se napolju, ima više puteva i više vozila na njima, više radio--aparata i više vremena za slušanje, mada je razumevanje onoga o čemu na njemu govore jedna posve druga veština, ima više piva, više sode, ali kada se čovek noću opruži u svom krevetu ili na slami u polju, bol u telu je isti, nek bude presrećan što imao posao. O ženama ne vredi govoriti, njihova sudbina plodne ženke i tegleće marve ista je.
U svakom slučaju, dok gledamo ovu, naizgled, mrtvu močvaru, samo onaj ko je slep od rođenja ili neko ko ne želi da vidi, neće uočiti komešanje vode koje s dna naprasno izbija na površinu, rezultat je to nagomilanog naboja u mulju, hemijskih sjedinjavanja, razjedinjavanja i ponovnih sjedinjavanja, sve dok oslobođeni gas ne eksplodira. Ali da bi se to uočilo, potrebno je biti pažljiv posmatrač, ne samo u prolazu reći, Ne vredi se zaustavljati, idemo. Ako se na neko vreme udaljimo, zaneseni raznolikim predelima i živopisnim zbivanjima, primetićemo pri povratku da se, uprkos tome što nije tako izgledalo, sve promenilo. To će se desiti i kada Antonija Mau-Tempa budemo prepustili njegovom životu, vrativši se niti započete priče, mada su to samo kazivanja, čak i ona o Žozeu Gatou i o nesreći koja je zadesila njega i njegov klan, što Antonio Mau-Tempo može posvedočiti i potvrditi.
Ovo nije jedna od onih praznih priča o brazilskom razbojniku Lampijau, koje sam već čuo, niti jedna od ovdašnjih, o Žoau Brandau ili Žozeu do Teljadu, tom ološu a možda i samo usijanim glavama, ko bi to razlučio. Neću da kažem da na vlastelinstvu nije bilo naopakog sveta, drumskih aramija koji su za groš pljačkali i ubijali putnike, ali koliko ja znam, samo je Žoze Gato bio od te fele, on i njegova bratija, bolje rečeno banda, a to su bili, ako se dobro sećam, Pariljaš, Venta Rašada, Ludžero, Kaštelo i još neki kojima sam pozaboravljao imena, pa ne može čovek sve da upamti. Čak nisam siguran da su bili razbojnici. Najamnici, da, to su svakako bili. Kada bi im davali posao radili su kao i ostali, i dobro i mnogo, nisu bili pljačkaši, kad jednoga dana, kao da ih je vetar ošinuo u glavu, batališe oni motike i sekire, pa pravac kod poslovođe da mu traže nadnicu za minule dane, ko bi se usudio da njima nešto duguje, i odmetnuše se. Prvo se rasturiše svako na svoju stranu, svako za sebe i bez reči, a kasnije se okupiše i osnovaše bandu. Kad sam ih upoznao, Žoze Gato je već uveliko bio njihov vođa, ne verujem da je neko smeo i da pomisli da zauzme njegovo mesto. Mahom su krali svinje, kojih beše mnoštvo. Pljačkali su da bi se hranili i da bi ih prodavali, dabome, jer čovek ne može živeti samo od onoga što jede. U to vreme su imali ukotvljen brod na reci Sado, služio im je kao klanica. Klali su marvu i držali je usoljenu u sanduku, za-kad-zatreba. A što se tiče tog sanduka sa solju, da vidiš šta je bilo, ponestade im jednom soli, pa su većali šta da rade, te ajde ovo, te ajde ono, a Žoze Gato, taj je govorio samo kad mora, reče Pariljašu da ide da je nabavi iz bazena solane. Obično bi bilo dovoljno da Žoze Gato kaže, Neka bude tako, i kao da je sam Gospod Bog Naš zapovedio, to bi odmah i bilo učinjeno, ali ne znam šta bi toga dana Pariljašu, reče da neće da ide. E, debelo se pokajao. Žoze Gato ščepa Pariljašovu kapu, zavitla je u vazduh i dok je letela, opali iz puške, rasturi je u dva pucnja, a onda kaza Pariljašu, najblažim glasom, Idi i donesi so, i Pariljaš osedla magarca i ode po so. Takav je bio Žoze Gato.
Svima koji su radili na okolnim imanjima i koji su imali dovoljno smelosti, Žoze Gato bio je glavni dobavljač svinjskog mesa. Jednom, dođe kod mene Venta Rašada na imanje gde sam radio, došao je kriomice da pita ko od nas hoće meso. Ja sam hteo, htela su još dvojica mojih drugova, pa se dogovorismo za sastanak na mestu koje se zove Silja doš Pinjeiroš. Odosmo onamo, svako sa svojim džakom od jute, ponesmo samo malo para, a za svaki slučaj, nešto novca koji smo imali, sakrili smo na imanju, zamisli da smo otišli po vunu i vratili se ostriženi. Ja sam poneo pedeset hiljada reiša, a i drugi su poneli, otprilike, isto. Mrkla noć, jezivo mesto, Venta Rašada se sakrio i već nas čeka, čak je napravio štos, kad smo prolazili, on iskoči, A sad, ako hoću, pa uperi pušku u nas, mogu da vas orobim, a mi se nasmejasmo, mada nam se želuci prevrnuše, a ja dodadoh, Ne bi se mnogo ovajdio, na to se Venta Rašada zacereka i uzvrati, Hajde, ne bojte se, idemo.
U to vreme, Žoze Gato imao je kasapnicu na vrhu brda Loreiro, kod Palme, sigurno ste čuli za taj kraj. Tu je raslo jagoda-drveće veće od kuće, niko tamo nije zalazio. Iz prošlih vremena preostala je jedna baraka za najamne radnike sa imanja, bila je napuštena, e, tu im je bila klanica. U toj baraci živeli su svi zajedno i samo kad bi u nešto posumnjali, ako je kogod tuda prolazio ili su se žandarmi vrzmali u blizini, banda bi se selila u drugi kraj. I tako smo išli i išli, i kad dođosmo do mesta odakle se mogla videti baraka, ugledasmo dvojicu na straži, sa zapetim puškama. Pariljaš se predstavi, te mi uđosmo, tu je bio Žoze Gato s drugima, svirali su usnu harmoniku i plesali fandango, nisam neki znalac, ali čini mi se da su dobro igrali, pa svako ima pravo da ponekad dâ sebi oduška. Bile su tu neke žice okačene za gredu barake, a na njima je visio poveći kotao, gorela je vatra, krčkali se svinjske iznutrice. Reče Žoze Gato, To su, znači, kupci. A Venta Rašada reče, To su ti, nije ih bilo više. A Žoze Gato reče, Raskomotite se, momci, pre nego što pređemo na posao, da probate naš paprikaš, to behu, baš cela istina, njegove reči dobrodošlice, a meni pođe voda na usta samo od onog mirisa. I vina su imali, i svega. Da probudimo apetit, mezetismo šunku i nekoliko čaša vina, Žoze Gato zasvira usnu harmoniku, jednim okom motreći na kotao, na sebi je imao do stopala duge čakšire od jagnjeće kože, one s velikom dugmadi, kako se tad nosilo, a onako odeven u gunj, izgledao je, obešenjak, kao običan orač. U ćošku barake beše poređano nekoliko pušaka, to im je bila oružarnica, a u jednu je, čak, moglo da stane pet metaka, ona je bila Marselinova, posle ću o tome. Tako se mi predasmo zakusci, kad iznenada začusmo zvuk čegrtaljke, čegrlj-čegrlj, moram priznati da me uhvatio zort, ovo može loše da se svrši. A Žoze Gato, kad vide da sam usceptao, reče, Ne bojte se, znanci su, došli su da kupe meso. Bio je to Manuel da Revolta, tako su ga zvali, jer je imao radnju na Monte da Revolti, a o njemu ima još dogodovština da se priča, samo, drugi put ću o tome. Elem, stiže tako znanac Manuel da Revolta, naslaže šest svinja na čeze i odveze ih, a sledećeg dana, naravno, poče da obilazi imanja kako bi ih prodao, praveći se da ih je sam zaklao, čak su i žandarmi kupovali od njega, i ja i dan-danji ne znam da li je žandarm podozrevao ili je jatakovao u toj raboti. Onda dođe jedan trgovac ribom, koga smo svi znali, on nas je snabdevao ribom i duvanom, a za Žozea Gatoa je nabavljao još ponešto. Odnese jednu svinju na biciklu, a glavu ostavi, nije hteo da je nosi. Posle dođe još jedan, ovog puta ne čusmo čegrtaljku, nego taj zazvižda i ovi što su bili na straži mu uzvratiše, to su sve radili po dogovoru, radi sigurnosti. Odnese dve svinje, metnu ih na mulu s obe strane, opet bez glave, pa svinje, jašta, muli je trebala glava da gleda kud gazi. Malo-pomalo, svega nestade, na kraju ostaše samo dve svinje povrh dve stare vreće. Pirjan beše skuvan, u njega staviše nešto slanine i malo začina, luk i tako to, pa onda sve ravno u naše stomake, uh, što beše dobar paprikaš, a i vinom sve dobro zalismo. Pa reče Žoze Gato, da vidimo koliko si doneo, to on meni, Antoniju Mau-Tempu kaza, i ja izustih, Pedeset eškudoša, toliko imam. A Žoze Gato mi kaže, nije bog zna šta, ali nećeš otići praznih ruku, pa raspori jednu svinju po sredini, mogla je imati šezdeset--sedamdeset kila, Otvori džak, naredi mi, ali je prvo uzeo novčanicu i gurnuo je u džep. I sa ostalima je uradio isto, i svima stavio do znanja, O ovome da niste pisnuli, ili ćete se pokajati, i tako smo otišli natovareni mesom, dobro je što smo bili upozoreni i zastrašeni, jer se ispostavilo da su svinje bile ukradene s vlastelinstva gde smo radili, i nadzornik nas pritisnu s pitanjima. Ali, dobro smo se izvukli, sva trojica. Ja sam, za svoje meso, iskopao rupu u zemlji, obložio je plutom, stavio poklopac odozdo i prekrio ga krpom, a meso sam isekao na sitne komade i usolio ga. I nije se upropastilo, zamislite, dugo mi je trajalo.
To je samo jedna priča. Da je bio u pitanju Žoao Brandao, ne znam da li bi sve ispalo ovako ili onako, ali ja sam imao posla sa Žozeom Gatoom, za ovog drugog nisam siguran. Kasnije se banda preselila u kraj Vale de Reiš, vi, varošani, ne možete zamisliti kakva je to divljina. To su pećine i špilje nad sablasnim ritom, niko drugi ne bi smeo tamo ni da zaviri, čak bi se i žandarmi plašili. Tu su se ulogorili, a na Monte da Revolti su imali dogovoren znak za opasnost, kad bi se žandarmerija pojavila, mati Manuela da Revolte bi proturila dugačku motku kroz odžak, sa zakačenom krpom na vršku, to im je bio znak. Jedan član bande uvek je gledao u dimnjak, pa čim bi video krpu navrh motke, upozorio bi druge, ovi bi se posakrivali, nestali bi, ni traga ne bi ostalo za njima. Žandarmi nikad ne uhvatiše nijednog od njih. Mi koji smo znali za taj znak, dok smo radili u polju, kazali bismo, ralo se zaglavilo.
A da vidiš šta se desilo s Marselinom, ma sad ću da vam pričam. Marselino je bio nadzornik u Vale de Reišu i imao je jednu čuvenu pušku koju mu je gazda kupio da može da puca ako nekog iz bande Žozea Gatoa zatekne u krađi. Ali pre ove, da vam ispričam jednu drugu priču, isto o pušci, jahao jednom Marselino kobilu, kad ga prepade busijaš Žoze Gato s uperenom puškom i reče, podrugljivo, a to je baš ličilo na njega, Ti samo raširi ruke, a ja ću je uhvatiti, pa Marselo nije imao kud nego ga posluša, ali ga je to koštalo živaca. Žoze Gato beše omalen čovek, ali velikog srca. A sad je red na ono o pušci s pet metaka, čovek počne da priča jednu priču, a druge mu se upliću. Marselino je prolazio preko vododerina, svud naokolo divlje žbunje, niko to nije krčio, skidali su plutu, sekli je na komade, nisu imali vremena za krčenje, te je šiblje poprilično iždžikljalo. Marselino je, prolazeći tuda sav važan, sa svojom puškom petometkom i sa svih pet metaka u njoj, mislio, E, sad da vidim da mi se neko ispreči na putu, ma šta mi reče, kad đipi Žoze Gato, koji se skrivao iza jednog tankog hrasta plutnjaka, s jednim okom na nišanu, Daj ovamo pušku, treba mi, i ode. Kasnije, reče gazda Marselinu, Ja ću ti kupiti karabin, neću da od tebe prave budalu, a Marselino oporo odgovori, Gazda, ne treba, ne treba mi nikakav karabin, odsad ću čuvati imanje samo jašući kobilu, samo s mojim štapom, tako ću ga najbolje čuvati.
Izgleda da je Marselino bio baksuz s tim puškama. Čak je i tu jednu koju je imao i čuvao u kući, a ta nije bila gazdina, nego baš njegova, izgubio. Jednom zalajaše svinjarevi kerovi, nanjušiše da se nešto dešava, pa svinjar dotrča do Marselina i reče mu, Laju kerovi, to su svinjokradice. Marselino, kad to ču, dograbi pušku i redenik s municijom i stade da čuva stražu kod svinja. Povremeno je pucao, a ljudi Žozea Gatoa, odande, iz žbunja, znajući da se na njih pucalo, uzvratiše, Marselino to nije znao, mada nisu ni potrošili mnogo metaka. A gde je bio Žoze Gato za to vreme, na vrhu krova, popeo se onamo neprimećen i ostao tu preko noći, priljubivši se kao gušter da ga ne bi otkrili, beše to smeo čovek. U svanuće, a možda i malo kasnije, već se razdanjivalo, reče Marselino, a pucnji s druge strane već su uveliko zamukli, Mora da su pobegli, Odoh do kuće samo da popijem kafu, odmah se vraćam, A svinjar, i njemu se od tih reči probudi apetit, Pa i ja ću nešto da čalabrcnem, što da ne, Kad je video da su neprijatelji otišli s polja, skoči Žoze Gato s krova, a, zaboravio sam da kažem, Marselino je ostavio pušku u svinjarevoj kolibi, skoči s krova, uze pušku i nove svinjareve čizme, i jedno ćebe, možda im je nedostajalo ćebadi, i dok je to radio, petorica saučesnika, u to vreme su bila petorica, ščepaše pet krmača i odneše ih u šikaru. Svinje su kao i mi, imaju ovaj zglob, kad im ga presečeš, ostaju nepomične, tako je bilo i s ovima, na oko sto pedeset metara od obora, ni toliko. A sve vreme je straža bila tu. I drugi primetiše da nema krmača, ali su otišli da ih traže daleko, drumom, a niko se ne seti onog mesta blizu kuće. Te noći, Žoze Gato vratio se po krmače. I tako je nestala još jedna puška.
A ima jedna još važnija priča, bio Marselino na straži, nema pušku, sve su mu ukrali, i Žoze Gato je hteo da ukrade već obran bob, koji je na gomili ležao na gumnu. Ono je bilo blizu skrovišta bande, niko to nije znao, a saznali smo tek kad smo počeli da sečemo šumu na tom mestu, kada su oni odatle već pobegli. Našli smo njihovo leglo u dobro prokopanim pećinama, šanac je bio dubok kao neki bezdan. To su bila visoka brda, obrasla vrbama, a oni su kroz njih prokopali puteljke vešto kao mungosi, izdubili su niše u zidovima i napravili komotne ležajeve od šaše i pruća. I tako je Žoze Gato išao u krađu boba, a Marselino je primetio da ga je neko dirao, jer je na zemlji bilo praznih i zgaženih mahuna. Reče Marselino, Kurvini sinovi, kradu mi bob, i evo šta je uradio, Idem tamo, upregao je kobilu daleko od očiju ostalih, poneo jednu veliku vreću, jer nam leti ćebad nije bila potrebna, i dugačak pendrek. Iznenada, ču da nešto šuška, to je bio Žoze Gato, bacajući u platno tri-četiri naramka boba, gnječio je mahune nogama da se raspuknu, mada su već bile ispucale od toplote i raspršene vetrom, onda je, u dogovoren čas, došao jedan iz bande da zajedno ponesu tovar, odnesoše oko sto kilograma boba. Zacelo su ih odneli Manuelu da Revolti u zamenu za hleb ili druge potrepštine, ne znam. I tako se Žoze Gato bio udubio u gaženje mahuna, a Marselino mu se, bosonog, prišunjao, bio mu je sve bliže i bliže, jao, i on sâm je smešno pričao tu priču, kaže ovako, Bio sam bos, pa nogu pred nogu, te dođoh vrlo blizu njega, na šest-sedam metara razdaljine, a da sam mu se primakao još koja tri-četiri metra, mogao sam ga lupiti pendrekom, ali on me oseti, okretan beše, i ovolicko mi je nedostajalo da ga mlatnem batinom, e, hoćeš šipak, samo odjednom nestade, ono nije bio mačak, Gato, već vidra od čoveka, sad ga vidiš, sad ga ne vidiš, i onda, u dva skoka me stiže, nisam ni ja sporo trčao, ali on me zaskoči, ispreči mi se i uperi pušku u mene. Žoze Gato reče Marselinu, to Marselino priča, Imaš sreću da si onomad učinio dobro jednom mom čoveku, to se desilo u vreme kad je žandarmerija bila dozlaboga surova, Marselino primio jednog iz bande da prenoći u njegovoj kući i dao mu da jede, To je tvoja velika sreća, inače bi ležao ovde mrtav, marš. Ali i Marselino beše hrabar na svoj način. Čekaj, moram da zapalim jednu, maši se za duvankesu, zavi jednu cigaru, stavi u usta, zapali je, E, sad odoh.
Kasnije su celu bandu pohapsili. Počelo je na Pisarašu, između Munjole i Landeire, u jednom skrovitom kraju. Prvo čarkanje s žandarmerijom, pa pucnjava, pravi rat. Uhapsili su ih, ali svakom su našli posao kod lokalnih zemljoradnika, Venta Rašada postade čuvar vinograda u Zambužalu, i drugi isto tako. Ako ima ičeg što bih želeo da sam čuo, to bi bio jedan takav razgovor između žandarma i zemljoradnika, Uhapsili smo jednog čoveka, Dajte ga meni, ne znam ko bi od njih dvojice osećao manje srama. Žoze Gato je tek kasnije bio uhvaćen, u Vendaš Novašu, živeo je s jednom ženom, piljaricom koja je prodavala povrće, a on je uvek išao prerušen, zato ga žandarmi nikad nisu uhvatili, a neki kažu da ga je ona prijavila, ja to ne znam. Dolijao je u kući svoje švalerke, na tavanu, dok je spavao, i čak je rekao, Da me nisu uhvatili na spavanju, nikad me ne bi uhvatili. Posle su pričali da su ga sproveli u Lisabon, i pošto su sve njih zaposlili na majurima, vele da je Žoze Gato poslat u kolonije da bude policijski agent za nadzor i odbranu države. Ne znam da li bi on ikad pristao na to, teško u to mogu da poverujem, ili su ga ubili i izmislili priču, ne bi im bilo prvi put.
Žoze Gato imao je i neke dobre osobine, mora se priznati. Nikad ništa nije ukrao od sirotinje, otimao je samo od bogatih i tamo gde je preticalo, kao što narod priča da je činio i Žoze Teljado. Ali jednom je Pariljaš presreo ženu koja je išla da kupi hranu za porodicu, i opljačkao ju je, đavolčina. To mu se gadno obilo o glavu, jer je Žoze Gato zatekao sirotu ženu svu u suzama, i prema onome što mu je ispričala, shvatio je da ju je pokrao Pariljaš. Odmah je ženi dao novac za tri obroka, a Pariljaš je dobio najteže batine u svom životu. E, neka je.
Taj Žoze Gato beše čovek bez iluzija, nizak rastom, ali kuražan. Ovo se dogodilo u Monte da Revolti, a tu je bilo mešovitog sveta iz svakojakih krajeva, dovoljno je reći da je, čak, jedan iz Algarvea tu radio kao orač, napravio je sebi daščaru i u njoj živeo, a bilo je onde i drugih sličnih njemu, koji nisu imali ni doma ni života, a ako su ih i imali, ćutali su o tome. Tu je jedan spletkaroš hteo da zavadi Žozea Gatoa i Manuela da Revoltu, rekao je Manuelu da Revolti da mu je Žoze Gato kazao da je spavao s Manuelovom ženom. Ali Manuel da Revolta, koji je verovao Žozeu Gatou, prenese mu to otvoreno, Onaj mi je rekao to i to. A na to će Žoze Gato, Kurva barapska, idemo kod njega, i odoše u njegovu baraku, Ej, badžo, čujem da si Manuelu rekao to i to, sad ćeš te iste reči da ponoviš i meni u lice. A ovaj drugi kaže, Čuj, malo sam se napio i rekao sam, ali ti mi to nikad nisi kazao, to je jedina istina. I Žoze Gato mu reče, mrtav ozbiljan, A sad hodaj sto koraka ispred mene, znao je da ga tako neće ubiti, bum, bum, ispali dva hica u njegovu kičmu, jedno tane okrznu kožu, drugo se odbi, nije hteo da ga ubije, dvaput ga je ošinuo bičem dok je ovaj ležao na zemlji, Ovo ti je da naučiš da se vladaš kao muško, nemoj više da se igraš s ljudima. Oduvek sam mislio da se Žoze Gato odao razbojništvu samo zato što nije zarađivao dovoljno za hranu.
On je i u ovim krajevima boravio, u to vreme sam još bio dete. Bio je nadležni nadzornik te ravnice od Monte Lavrea do Koruša. Ceo put su izgradili nadničari, mnogi su tad tako radili, po tri-četiri nedelje, dok ne skupe dovoljno gotovine da mogu da odu, a drugi su dolazili na njihovo mesto. Žoze Gato se pojavio, očito je znao šta radi kad je uspeo da postane nadzornik, ali nikad nije silazio u dolinu. Ja sam tu čuvao svinje, to je bilo pre nego što sam upoznao Manuela Ešpadu, i sve sam video. Znalo se da je imao nekoliko ozbiljnih sukoba s žandarmerijom, te ga je ona otkrila, ili je neko otkucao da se on krije u tom kraju, napraviše hajku i uhvatiše ga. Tad još nisu znali da je to Žoze Gato. Išao je ispred patrole, sav skrušen, žandarmi su koračali zadovoljni ulovom, kad ti on skoči, zagrabi punu šaku zemlje i baci u oči jednom od njih, hop ovde, hop onde, uteče im. Sve do njegovog konačnog hapšenja, niko ga više nije video. Žoze Gato je bio prava lutalica. Cenim da je uvek bio čovek samotnjak, to ja mislim.

Svet, sa svom svojom težinom, ova kugla bez početka i kraja, prekrivena morima i kopnom, ispresecana uzduž i popreko rekama, rečicama i potocima bistre vode, koja otiče i vraća se, oduvek je ista, bilo okačena o oblake ili skrivena u vrelima pod gromadnim podzemnim pločama, ovaj svet koji izgleda kao ogromna gomila survanih stena na nebu ili kao nemušta čigra, kako će je, jednom, astronauti videti, a što se već dâ naslutiti, svet je, viđen iz Monte Lavrea, delikatna stvarčica, majušni časovnik koji može da izdrži samo određen broj obrtaja i nijedan više, a počinje da se trza i drhti ukoliko se nečiji debeo prst isuviše približi točkiću za navijanje i hoće da takne, makar i ovlaš, zapinjaču, nervoznu poput srca. Satni mehanizam je čvrst i otporan na rđu unutar svoje izglačane kutije, zaštićen od udaraca do izvesne mere, otporan na vodu, za one koji imaju istančanu potrebu da plivaju s njim na ruci, ima garanciju na određen broj godina, a kojih bi moglo biti mnogo samo kad moda ne bi ismevala ono što smo kupili juče, tako fabrika održava opticaj svojih satova i priliv dividendi. Ali ako bi mu se skinula ljuštura, ako bi vetar, sunce i kiša počeli da se vrte i udaraju u njegovu nutrinu, u njegovo drago kamenje i zupčanike, mogli biste se mirne duše opkladiti da su njegovi srećni dani odbrojani. Posmatran iz Monte Lavrea, svet je otvoren časovnik, s iznutricama izloženim na suncu, u očekivanju da kucne čas.
Setva je obavljena na vreme, pšenica je rodila, narasla i već je zrela. Na kraju polja, otkidamo jedan klas, trljamo ga, po starom običaju, među dlanovima. Topla i suva ljuska kruni se, na dlanu prebiramo osamnaest do dvadeset semenki ovog struka i govorimo, Vreme je za žetvu. To su te čarobne reči koje će pokrenuti i mašine i ljude, to je trenutak kada će zmija zemlje, da je nadalje ne nazivamo časovnikom, svući košuljicu i ostati nezaštićena. Treba je uhvatiti pre nego što se sakrije, ako nešto želimo da promenimo. S najvišeg vrha Monte Lavrea, vlasnici latifundije posmatraju široke žute talase koji šumore pod naletima blagog vetra, govoreći nadzornicima, Vreme je za žetvu, ili, budući o tome izvešteni u svojim lisabonskim kućama, ravnodušno izgovaraju iste reči odnosno kratko, Neka se obavi, verujući da će svet obići još jedan krug na istom mestu, a latifundija ponoviti redovnost svojih učinaka i godišnjih sezona, prepuštajući sve, na neki način, neodložnosti porođajnih trudova grude. Rat samo što se završio, pred nama je epoha sveopšteg bratstva. Već kolaju priče da, još malo, pa će beležnice za sledovanja hrane prestati da postoje, ti papirići u boji kojima stičeš pravo da se hraniš, ako imaš novca i ako ima onoga što kupuješ novcem. U suštini, ovi ljudi nemaju radi čega da strahuju. Čitavog života su malo i oskudno jeli, poznaju samo besolicu, hod gladi koji se ovde upražnjava potiče iz davnina kao i tradicija i bapske priče o urocima. U svakom slučaju, sve ima svoje vreme. Svako može da vidi da je ova pšenica zrela, kao što su i ljudi.
Dva su zahteva, ne prihvatiti dnevnicu od dvadeset pet eškudoša i ne raditi za manje od trideset tri eškudoša dnevno, od jutra do sutra, jer još uvek mora tako da se radi, ne sazrevaju svi plodovi u isto vreme. Kad bi žitna polja umela da govore, u čudu bi rekla, Šta se dešava, nećete da nas požanjete, neko ovde ne radi svoj posao. Maštanja i maštanja. Žitna polja su nabrekla od zrelosti, čekaju, još malo i biće kasno. Ili će ljudi odmah ući u njih ili će, ako sezona prođe, stabljike postati krte, klasje će se iskruniti, a zrnevlje će sa zemlje pozobati ptice, insekti, sve dok, da šteta ne bude potpuna, ne puste stoku u polja, kao da živimo u zemlji dembeliji. I to su pusta maštanja. Jedna strana mora da popusti, niko se ne seća da je letina ikad ostavljena da propadne na zemlji, ako se nekad i desilo, jedna lasta ne čini proleće. Latifundija od nadzornika i poslovođa traži nepokolebljivo držanje, ratničko izražavanje, Ni koraka nazad, kraljevska garda će pre umreti nego što će se predati, samo bi još nedostajalo da žandarmi umru, ali dovde dopire slaba jeka vojničkih truba, ili je to, možda, samo čežnja za upravo izgubljenim bitkama. Počinju da se otvaraju žandarmerijske čaure, kaplari i narednici pojavljuju se na prozorima svojih baraka kako bi udahnuli vazduh, neki podmazuju puške i daju konjima po dva sledovanja iz rezervi za vanredno stanje. Ljudi se po selima udružuju, zbijaju rame uz rame, mrmljaju. Nadzornici će još jednom doći da razgovaraju s njima, I, jeste li odlučili, i oni odgovaraju, Jesmo, nećemo da radimo za manje. Iz daljine, tog vrelog popodneva, nalet toplote stiže iz srca tla, a obronci i dalje čvrsto drže za sebe korenje suvih stabljika. Skrivene u gustišu žitnog polja, jarebice izoštravaju svoj tanani sluh. Ne čuje se ni čovekov korak, ni brujanje motora, klasje se ne povija, ne drhti na primicanje srpa ili vihora žetelice. Čudan je svet.
Tako je stigla subota. Nadzornici su otišli na razgovor s vlastelinima i kazali, Oni ne odustaju, a vlasnici latifundije, Norberto, Alberto, Dagoberto, jednoglasno uzvratiše, svako sa svog pojedinačnog mesta u pejzažu, Onda neka nauče. U svojim kućama, ljudi samo što su večerali, nešto malo ili ništa, kao i svakoga dana, žene gledaju u njih i ćute, neke, ipak, pitaju, I šta sad, i neki muškarci bezvoljno sležu ramenima, drugi vele, Sutra će se naučiti pameti, među njima su i oni koji su već odlučili da rade po ceni koju su im ponudili, onoj lanjskoj. Istina je da sa svih strana dopire vest da mnogi odbijaju da rade za tu crkavicu, ali šta da radi čovek koji ima ženu i decu, te derane širom otvorenih očiju, koji bradama taru rubove oskudne trpeze, loveći ovlaženim kažiprstom mrvice kao da love mrave. A neki drugi muškarci, srećnije ruke, mada nisu tako izgledali u očima onih koji malo o tome znaju, našli su posao kod gazde manjeg imanja, zemljoradnika koji nije smeo da stavlja na kocku da mu letina propadne, i takvi su već zarađivali nadnicu od trideset tri eškudoša. Noć će biti duga, kao da je zima. Nad krovovima, kao i uvek, zvezde, rasipno mnoštvo njih, kad bi se, barem, mogle jesti, ali daleko su, hvalisava ozbiljnost neba kojom se otac Agamedeš služi i stalno je poteže, za drugu besedu i ne zna, jer tamo gore, završavaju se sve naše borbe u ovoj dolini suza, svi smo pred Gospodom našim jednaki. Prazni stomaci se bune, krče naprazno, dokazuju nejednakost. Žena kraj tebe još ne spava, ali ti nemaš želju da legneš na nju. Možda će se gazde sutra sporazumeti i složiti se, možda otkrijemo pun lonac zlatnika zakopan iza ognjišta, možda kokoška snese zlatna jaja, neka budu i od srebra, a ako se sirotinja sutra probudi kao bogata, a bogataši osvanu kao siromasi. Ali, ovakva zadovoljstva se, čak, ni u snovima ne ostvaruju.
Voljena deco, reče otac Agamedeš na misi, jer već je nedelja i gde su nestala čuda, Voljena deco, praveći se da ne primećuje kako malo sveta, i to samo onog u poodmaklim godinama, sedi u crkvi, jedino starice i dečaci koji služe kod oltara, Voljeni sinovi, prirodno je da starice rasejano pomisle da one nisu sinovi već kćeri, ali šta se tu može, ovaj svet je stvoren za muškarce, Voljena deco, budite na oprezu, vetrovi pobune duvaju preko naše srećne zemlje, opet vam velim, ne obazirite se na njih, ostatak govora ne vredi dalje zapisivati, znamo propoved oca Agamedeša napamet. Po završetku mise, sveštenik je skinuo odoru, nedelja je, najsvetiji dan, a ručak, blagosloven bio, biće poslužen u prijatno svežoj Klaribertovoj trpezariji, iako on na liturgiju dolazi samo kad mu se prohte, dakle retko, podjednako retko kao njegove dame, malo su se ulenjile, ali otac Agamedeš im to ne uzima za zlo, u slučaju prêko nužne molitve ili prekomernih prohteva odozgo, u bašti postoji kapela s novim, tek prelakiranim svecima, sveti velikomučenik Sebastijan, ugodno proboden strelama, Bog neka mi oprosti ako svetac ne izgleda kao da u tome uživa više nego što bi čast dopustila, a na vrata na koja je otac Agamedeš kročio izlazi poslovođa Pompeu, noseći u ušnoj školjci utešnu poruku, Ni paru više, nema toga što bi se moglo porediti s čovekom na vlasti, kako na zemlji, tako i na nebu.
Vrzma se onuda nekolicina ljudi udaljenih međusobno, te iako ponude za posao obično stižu kasno popodne, ima onih koji prilaze poslovođama i pitaju ih, Šta je gazda odlučio, ovaj odgovara, Ni paru više, zašto bismo ovde trošili i narušavali fino sročene fraze izlišnim varijacijama, a na to ovi ljudi kažu, Ali neke gazde već plaćaju trideset tri, a Pompeu uzvraća, To su njihova posla, ako hoće da propadnu, neka propadnu. To je trenutak kad će Žoao Mau-Tempo progovoriti, a reči će poteći kao voda iz snažnog izvora, Onda će pšenica ostati nepožnjevena, mi za manje nećemo da žanjemo. Poslovođa nije odgovorio, jer ga je čekao ručak i nije mu bilo do uznemirujućih razgovora. Sunce je peklo i bleštalo kao žandarmerijska sablja.
Ko je imao, ručao je, ko nije, duvao je u prste. A sad na trgu počinje pijaca za posao, svi najamnici iz Monte Lavrea su tu, čak i oni koji su već unajmljeni, ali samo oni koji će raditi za trideset tri eškudoša, ostali koji su pristali da rade po staroj nadnici, sram će progutati kod kuće, kivni na decu koja se ne skrašavaju, udaraju im ćuške, niko ne zna zašto, a žena, jer ona je večni glas pravde u svakom kažnjavanju, Mi smo ih rodili, buni se, Zašto tučeš nedužno dete, ali muškarci s trga su, isto tako, nedužni, oni ne traže nemoguće, samo trideset tri eškudoša za rad od svanuća do zaranka, nije to nikakvo izrabljivanje, ono što hoće da kažu jeste da gazda neće biti na gubitku. Pompeu i ostale poslovođe govore suprotno, možda se ovaj grubo izražava zbog svog rimskog imena. To što vi tražite je izrabljivanje, hoćete da upropastite useve. Nekoliko glasova viče, Neke gazde već plaćaju toliko, a poslovođe u horu uzvraćaju, To je njihova stvar, mi nećemo. Tako se odvija ovo pijačno cenkanje, jedni pritiskaju, drugi im odbruse, videćemo ko će se pre umoriti, nije da je takav dijalog vredan beleženja, ali nema drugog, to je.
More udara o obalu, eto jednog načina da se ovo opiše, neće svi moći da razumeju na šta mislimo, jer ima mnogo onih koji nikada nisu videli more, more udara u obalu i ako se nadohvat talasa nađe zamak od peska ili neka klimava taraba, porušiće ih, ako ne iz prvog, onda iz drugog zamaha, zamak će sravniti s peskom, a od tarabe će ostati parmaci koje će talasi sprati i odvući, zadirkujući ih. Bilo bi jednostavnije reći da se većina ljudi složila i prihvatila cenu od dvadeset pet eškudoša, da se samo nekolicina uzjogunila i nastavila da pruža otpor. A sada stoje sami na trgu, pitaju jedni druge da li je vredelo truda, i reče Sižižmundo Kanaštro, i on je bio među njima, Ne smemo da pokleknemo, ovo se ne dešava samo u Monte Lavreu, moramo pobediti, i onda ćemo svi biti na dobitku. Kakve on razloge ima da veruje u to, kada su samo dvadesetorica ostala bez posla, Kad bi nas, barem, bilo više, kaže Žoao Mau-Tempo sumorno. I već se i ova dvadesetorica razilaze, svaki na svoju stranu, kuda bi se uputili nego kući, a to i nije neko srećno mesto ovog današnjeg dana. Sižižmundo Kanaštro iznosi svoju zamisao, Sutra idemo svi zajedno u polje da tražimo od naših drugova da ne rade, na sve strane ljudi se bore za trideset tri eškudoša, zašto mi iz Monte Lavrea da posustanemo, nismo manje hrabri od drugih, kad bi svi u okrugu isto radili, pobedili bismo gazde. Neko u grupi pita, A na drugim mestima, i neko odgovara, a to je ili Sižižmundo Kanaštro, ili Manuel Ešpada, ili neko treći, svejedno, isto se zbiva i u Bejži, u Santaremu, u Portealegreu, u Setubalu, nije ovo ideja samo jednog čoveka, ili ćemo svi zajedno da krenemo, ili smo gotovi. Budući da je Žoao Mau-Tempo jedan od najstarijih među prisutnima i njegova odgovornost je dvostruka, gleda u daljinu kao da pogledom procenjuje sebe, mereći sopstvenu snagu, govori, Treba da činimo kao što on kaže. Odatle gde stoje, vidi se žandarmerijska kasarna. Kaplar Takabo se pojavljuje na vratima da udahne svežinu predvečerja, i zacelo sasvim slučajno, upravo tad izleće, meko presecajući vazduh, i prvi slepi miš tog zaranka. Čudne li zverke, bezmalo je slep, tobož pacov s krilima, leti kao svitac, a nikad ni s čim niti s kim da se sudari.
Vrelo junsko jutro. Dvadeset dvojica muškarca izašla su iz Monte Lavrea, jedan po jedan, da žandarmeriji ne zapadnu za oko, ali su se okupili na obali reke, u ševaru, odmah kod Ponte Kave. Raspravljali su da li da pođu zajedno ili da se razdvoje, a onda odlučiše da se ne rasturaju, pošto ih je malo. Moraće da hodaju duže i brže, ali ako stvari dobro krenu, uskoro će im se pridružiti još ljudi. Napravili su plan puta, prvo Pedra Grande, onda Pendao daš Muljereš, zatim Kazalinjo, pa Karisa, Monte da Fogeira i Kabeso do Dežgaro. Videće kasnije kako će se sve odvijati, kada budu imali više vremena i ljudi da ih pošalju u druga mesta. Krenuli su odatle, prešavši prilično plitak gaz, neku vrstu prirodne luke, dečački razdragani, ali ozbiljnih osmeha, ili kao veseli regruti s malo oružja, izuvajući se i obuvajući, uz to je jedan rekao, u šali, očito, da bi se od svega najradije okupao u reci i ne bi izlazio iz vode. Ima tri kilometra do Pedra Grandea, put je loš, onda još četiri do Pendao daš Muljereša, još tri do Kazalinja, odatle više ne vredi brojati da ljudi ne bi odustali ne načinivši ni prvi korak. Pođoše tako apostoli, što bi nam dobro došlo jedno čudo s ribama, ispečenim na žaru, zalivenim maslinovim uljem i posutim krupnim zrnima morske soli, baš tu, pod ovom krošnjom crnike, samo kad nas dužnost ne bi zvala tako umilnim glasom da ne znamo da li dopire iz nas ili odnekud spolja, da li nas gura u leđa ili neko pred nama širi ruke, kakav Hrist, kakvi bakrači, to je prvi drug koji je napustio žitno polje sopstvenom slobodnom voljom, ne čekajući da mu neko navede razloge, sada ih je dvadeset trojica, to je već prava gomila. Pedra Grande je na vidiku, a pšenična polja leže pred nama, dobro su ih požnjeli, svoj gnev su okapali, ko to s njima govori, to govori Sižižmundo Kanaštro, on zna više od ostalih, Drugovi, ne dajte da vas obmanu, mora postojati zajedništvo među radnicima, ne smemo dopustiti da nas izrabljuju, ono što mi tražimo nije ni za cenu plombe jednog gazdinog zuba. Onda istupa Manuel Ešpada, Zar da budemo slabiji od naših drugova iz drugih krajeva, koji u ovom trenutku zahtevaju višu nadnicu. I jedan Karloš, jedan drugi Manuel, jedan Afonso, jedan Damiao, jedan Kuštodio, i jedan Diogo, takođe i jedan Filip, svi govore isto, ponavljaju reči koje su upravo čuli, samo ih ponavljaju, jer dosad nisu imali vremena da izmisle sopstvene, a sad je red na Žoaa Mau-Tempa, Jako mi je žao što moj sin Antonio nije ovde, ali duboko se nadam da bi, gde god da se nalazi, govorio iste stvari kao njegov otac, ujedinimo se u zahtevima za našu zaradu, jer je stiglo vreme da govorimo o vrednosti rada koji obavljamo, ne mogu uvek samo gazde odlučivati koliko će nas plaćati. Kao što apetit raste s jelom, tako se i veština govora uči govoreći. Stižu nadzornici, mlataraju rukama, liče na strašila koja plaše vrapce, Marš odavde, pustite one koji hoće da rade – da rade, svi ste vi bitange, vas bi trebalo dobro nalupati, ali radnici u polju su već stali, ne vezuju snopove, prilaze muškarci i žene, tamni od prašine, spečeni suncem, toliko da se i ne znoje. Rad je završen, dve grupe su se sjedinile, Idi reci gazdi da ako hoće da sutra radimo, neka nam plati trideset tri eškudoša po danu. Hristove godine, dobaci jedno spadalo, upućeno u veronauku. I umesto da se desi umnožavanje riba, zbilo se umnožavanje ljudi. Podelili su se u dve grupe i razdelili, prema planu, deonice puta, jedni će ići u Pendao daš Muljereš, drugi u Kazalinjo, a u ovom trenutku se ponovo okupljaju na brdu da bi se još jednom pregrupisali.
Gore, na nebesima, anđeli se nalaktiše na parapete prozora, a možda su i na onom balkonu s priručjem od srebra, koji okružuje ceo horizont, i pri lepom vremenu, jasno se može videti, oni upiru prstom, dozivaju jedni druge, pravi su derani, pa to je i primereno njihovim godinama, a jedan od njih, koji ima viši rang, leti da dozove dvojicu-trojicu svetaca koji su ranije brinuli o pitanjima zemljoradnje i stočarstva, da bi ih upozorili šta se dešava na latifundiji, neki nemiri, neke gomile mrkih ljudi kreću se putevima, tamo gde ih ima, ili skoro nevidljivim stazama kroz šumarke, prečicama, u kolonama, uz žitna polja, kao kolona crnih mrava. Otkad se anđeli nisu ovako dobro zabavljali, sveci drže blažena predavanja o biljkama i životinjama, sećanje ih, doduše, ne služi kao ranije, ipak, govore o tome kako raste pšenica i kako se peče hleb, i kako je baš svaki deo svinjetine jestiv, i kako, ako želiš da upoznaš svoje telo, treba da rasporiš svinju, jer smo mi isti kao one. To tvrđenje je smelo i jeretičko, dovodi u pitanje časnost tvorca, jer ispada da je on, u nuždi da stvori muškarca i ne umevši ništa novo da smisli, ponovio svinju, pa ako to svi kažu, mora da je istina.
Sveci bivstvuju tako visoko i tako daleko, toliko udaljeni od sveta u kome su nekad živeli, da nisu kadri da objasne otkud ta gungula od ljudi koji hodaju od Kazalinja do Karise, od Monte da Fogeire do Kabesa do Dežgara, i dok neki ostaju tu, drugi nastavljaju prema Erdade daš Mantašu, Monte da Areji, sve su to mesta gde Gospod naš nikada kročio nije, a i da jeste, šta bismo i on i mi time dobili. To su otpadnici, svakodnevno će, od tog trenutka, otac Agamedeš grmeti, istim ovim rečima već grmi s prozora svoje kuće, jer hodočasnici pristižu u Monte Lavre, hoće li on postati novi Jerusalim, sve izgleda kao da se svečana povorka kreće na Vaznesenje Gospodnje, žandarmerijski kaplar u ovom trenutku pretrčava ulicu, kuda ide, neko ga je pozvao, Gazda hoće da razgovara s tobom, on namešta beretku, zateže redenik, to su pravila vojne službe, jer žandarmeriji samo malčice nedostaje pa da dosegne vojsku i zbog toga što joj tako malo nedostaje i jeste nesrećna, on ulazi u mirišljavi mir vinskog podruma, gde ga čeka Umberto, Elem, vi znate šta se ovde dešava, naravno da kaplar Takabo to zna, dužnost mu je da zna, zato ga plaćaju, Da, gospodine, štrajkači vrbuju najamnike po imanjima, a sad su se vratili, I šta mi treba da radimo, Već sam tražio naređenja iz Montemora, treba da otkrijemo ko stoji iza ove pobune. Ne brinite, imam ovde listu na kojoj su dvadeset dvojica, videli su ih da šuruju u Ponte Kavi pre nego što su pošli da vršljaju po gazdinstvu, i dok su izgovarali ove rečenice, kaplar Kabo Takabo se poslužio pićem, Norberto je hodao gore-dole, jako lupajući potpeticama o kameni pod, Vucibatine jedne, neće da rade, da je prava strana pobedila u ovom ratu, ne bi oni smeli ni prstom da mrdnu, ćutali bi kao pacovi, radili bi za bilo kakvu nadnicu, ovo kaže Alberto, a siroti kaplar ne zna šta na to da odgovori, on ne voli Nemce, ali ni Ruse ne može da smisli, simpatiše Engleze, no dok misli ovo i ono, više i ne zna ko je od njih dobio rat, uzima listu s imenima, dobro će mu doći za njegov kriminalni dosije, dvadeset dvojica registrovanih štrajkača nije šala, iako sve ovo svojski zabavlja anđele, klinčadija je to, moramo im oprostiti, jednog lepog dana spoznaće i oni svu surovost života, ako budu počeli da prave decu jedni drugima, pretpostavljajući, naravno, da gore ima anđela devojčica, ukoliko je sve pravično i moralno, a posle će morati da ih hrane, pa ako se nebo preobrati u latifundiju, onda će videti šta ih čeka.
Ipak, mravi su pobedili. U smiraj dana, ljudi se okupiše na trgu, dođoše poslovođe, turobni i škrti na rečima, poraženi, Sutra idete da radite za trideset tri eškudoša, i pokupiše se odatle, poniženi, misleći kako da uzvrate udarac. Te noći, u krčmama vlada opšte veselje, čak se i Žoao Mau-Tempo, mimo običaja, odlučio na drugu čašu vina, vlasnici trgovina već računaju na otplate dugova svojih dužnika i o tome kako da povise cene, deca su čula da je reč o parama, ali ne znaju, čak, ni šta bi poželela da im se kupi, a pošto je telo osetljivo na slasti duše, muškarci se pribijaju uz žene, žene uz muškarce, svi toliko razdragani da, ako nebo išta poima o ljudskom životu, onda ćemo začuti osana i zov truba, mesečina se cakli, pravi je mesec jun.
Opet je jutro. Svaki dan rada od danas vredi osam eškudoša više, to je manje od deset toštoiša po satu odnosno ništa za minut, toliko ništavno da ne postoji kovanica koja bi ga predstavljala, i svaki put kad srp zaseče pšenicu, svaki put kad leva ruka stegne struk stabljike, a desna je oštricom britko sreže do zemlje, samo će znalac više matematike umeti da proceni koliko košta ovaj potez, koliko nula treba napisati desno od decimalnog zareza, i s koliko hiljaditih delova možemo izmeriti znoj, tetivu ručnog zgloba, mišicu, oronula leđa, iscrpljenošću zamućen vid, podnevnu jaru. Toliko patnje za tako malu nagradu. A opet, u polju uvek neko zapeva, kratko je ipak, trajalo, jer se izrana pronela vest da je žandarmerija juče, u Montemoru, napunila arenu najamnim radnicima, sateravši ih tamo kao stado, i zarobila ih. Oni koje pamćenje dobro služi, sećaju se krvoprolića u španskom gradu Badahozu, i ono se desilo u koridi, izgleda da je to neumitnost, pokosili su ih mitraljezima, ali kod nas se to neće dogoditi, mi nismo tako okrutni. Crne misli kruže pšeničnim poljima, red žetelaca nesigurno napreduje, gubi ritam, nadzornici su kivni, galame, kao da je novac njihov, Sad kad dobijate više, polje mi je puno zabušanata. Red žetelaca iz vlastitog ponosa neće da ostane dužan gazdi, življe se kreće, ali onda ih uobrazilja odnese u koridu u Montemoru, punu naših drugova, i to sa svih strana latifundije, i nekima se od straha osušiše usta, pa vičući, stadoše da dozivaju vodonošu da im donese vode, Ko zna šta će se nama desiti. Znaju to žandarmi koji upravo stižu, gazeći preko grumenja, po nekoliko njih na svakom kraju žetelačkog reda, s uperenom puškom i prstom na orozu, Ako neko pokuša da pobegne, prvo pucaj u vazduh, onda u noge, a ako treba da pucaš i treći put, neka bude i poslednji, prištedi municiju, ne vrede oni ni za toliko. Žeteoci se ispravljaju na prozivku svojih imena, Kuštodio Kalsao, Sižižmundo Kanaštro, Manuel Ešpada, Damijao Kanelaš, Žoao Mau-Tempo. Ovo su glavne bundžije na ovoj latifundiji, ostale ćemo odmah uterati u tor, ili smo ih već uterali, ili samo što nismo, ako su mislili da neće platiti za svoju neposlušnost, grdno se varaju, ne znaju oni na kom gazdinstvu žive. Oni koji su ostali na njivi, pognuli su glave, ruke, trupove, sve zajedno sa srcem i plućima, napeli su leđa da bi održali telo, i srp je ponovo zaronio u pšenicu, sekući šta, kako šta, pa suvo klasje, šta drugo. Nadzornik je radnicima s boka režao kao kurjak, Sreća vaša te vas sve nisu odveli, a zaslužili ste, eh, da je to od mene zavisilo, zapamtili biste vi moju lekciju.
Petorica zaverenika okružena su žandarmima, ovi ih kinje, Hteli ste ovde da se prsite kao kolovođe štrajka, e, sad ćete videti šta vas čeka. Niko od petorke ne odgovara, glave drže uspravno, iako im se želudac, ne zbog gladi, grči i, uz to, jedva se drže na nogama, to je od straha, obuzima nas bez obzira da li govorimo ili ćutimo, ali proći će i to, jer zna se, prema staroj poslovici, da je čovek – čovek, mada se ni dan-danas ne zna pouzdano da li je mačka – mačka. Žoao Mau-Tempo bi hteo nešto da kaže Kanaštru, nikad nećemo saznati šta, jer žandarmi uglas, kao da govori jedan čovek, jedan komandant, jedna volja, Ko otvori gubicu, dobiće po njoj tako da će mu se zubi prosuti po putu, i pošto se niko ne usuđuje da progovori, oni ćutke stižu u Monte Lavre, penju se uzbrdicom do žandarmerijske kasarne, a uzgred budi rečeno, i sve ostale su uhapsili, dvadeset dvojica ih je, dakle, neko nas je izdao. Strpali su nas u baraku u zadnjem dvorištu, sve na gomilu, nemamo gde da sednemo osim na zemlju, ma šta im fali, navikli su oni na to, kukolj na mrazu ne mrzne, koža im je kao u magarca, a to im ide naruku, otporni su na zaraze, to mi, koji živimo u gradu, patimo od infekcija, mi to ne bismo izdržali. Vrata su otvorena, ali ispred, pod tremom, stoje trojica žandarma s uperenim puškama, jedan od njih ne izgleda isuviše srećan zbog svog stražarskog mesta, skreće pogled u stranu, cev puške uperen u zemlju, kažiprst ne drži na orozu, Očajan je, ko bi to rekao. Zatvorenici to samo misle, nipošto ne izgovaraju, pod strogom su komandom, ipak, Sižižmundo Kanaštro govori prigušenim glasom, Hrabro, drugovi, a Manuel Ešpada kaže, Šta god da nas pitaju, uvek isto odgovorite, mi smo samo hteli pravičnu zaradu, a Žoao Mau-Tempo reče, Ne bojte se, niko nas neće ubiti niti poslati u Afriku.
S ulice dopire žamor nalik razbijanju talasa o pustu plažu. To su rođaci i komšije zatočenika u potrazi za vestima o njima, moleći za njihovo nemoguće oslobađanje, i čuje se glas kaplara Takaba, njegov urlik, Svi odstupite, ili ću da naredim juriš, to je svakako taktička pretnja, kako će u juriš kad nemaju konje, a ne može se ni zamisliti da žandarmerija sad navali s nataknutim bajonetima i počne da probada trbuhe dece, žena, mada za neke i ne bi bilo grdna šteta, o, komandante naš, na primer, za starice, koje jedva stoje na nogama, one su ionako jednom nogom već u grobu. Ali gomila se sabija u stranu i čeka, čuju se jedino prigušeni jecaji žena koje neće da prave skandal iz straha da će im muževi, sinovi, braća ili očevi nastradati, premda one same isuviše pate, šta će biti s nama ako ga uhapse.
Potom, u smiraj dana, iz Montemora stiže kamion s jakom žandarmerijskom patrolom, oni nisu iz našeg kraja, na ove domaće već smo navikli, šta možemo, nećemo im oprostiti, kako možemo ako oni, isto kao i mi, potiču iz ovog narodskog, napaćenog stomaka, a onda se okreću protiv naroda koji im nikad ništa nažao nije učinio. Kamion se penje i stiže do deonice koja se račva, jedan krak vodi u Montinjo, gde je Žoao Mau-Tempo već živeo, kao i njegova pokojna majka Sara da Konseisao, i njegova braća i sestre, jedni sad žive tamo, drugi drugde, no niko od njih ne živi u Monte Lavreu, ali ovo je priča o onima koji su ostali, ne o onima koji su otišli, i da ne zaboravimo da kažemo, drugim krakom najčešće kolima prolaze lokalni zemljoposednici, a sad se, evo, kamion vraća i truckajući ide prema njima, ispušta dim i diže prašinu sa druma, a žene i deca, podjednako i starci, sklanjaju se u stranu pred tim klimavim kosturom, a kad se on zaustavi, tačno ispred zida koji podupire nagib na kojem je izgrađena žandarska osmatračnica, hvataju se, u očaju, za bočne pregrade kamiona, samo ovoga puta opreznije, jer ih žandarmi iznutra udaraju kundacima po prljavim i crnim prstima, ovaj svet se ne kupa, oče Agamedeše, to je istina, dona Klemensija, nesnosni su, gori od životinja, a narednik Armamento iz Montemora viče, Ko priđe, dobiće metak, odmah se vidi ko je ovde vlast. Svetina se ućuta, povuče se na sredinu ulice, između osmatračnice i škole, O, škole, posejte svoje seme, i tada počinje prozivanje zatvorenika, s patrolom postrojenom u dva reda, od vrata barake do pregrada kamiona i unutra, kao živa ograda ili neka vrsta mreže u kojoj su počele da se koprcaju nagnječene ribe odnosno ljudi, pošto su razlike među njima neznatne u trenutku kad ih ulove. Sva dvadeset dvojica su izašla, i svaki put kad bi se jedan od njih pojavio na pragu, začuli bi se u gomili neutaživ vapaj i plač, zapravo vapaji, jer se već kod drugog-trećeg zatvorenika sve pretvaralo u opšti jauk, O, mili moj mužu, O, mili oče, i puške su bile uperene ka zlotvorima, dok je mesni odred držao oko na gomili, u slučaju da bukne pobuna. Istina je da stotine ljudi tamo stoji i da su očajni, ali tu su i cevi pušaka koje govore, Priđite, samo priđite, pa da vidite šta vas čeka. Zatočenici izlaze iz kasarne, pogled im luta, ali vremena nema, moraju dalje i, stigavši do kraja zida, moraju da uskaču u kamion, to je predstava, kao da je uigrana da zastraši narod, u međuvremenu, kasno popodne uranja u senke u kojima se lica ne razaznaju, prvi zatvorenik samo što je ušao u kamion, a već su i svi ostali u njemu, i kamion kreće, pravi jednu oštru kretnju kao da žanje gomilu, neko pada, ali na sreću, zadobija tek nekoliko ogrebotina, nizbrdo je lako, oni koji sede u dnu kamiona tumbaju se kao džakovi, i žandarmi, pridržavajući pregrade kamiona, zaboravljaju da drže uperene puške, jedino je narednik Armamento, leđima okrenut kabini i čvrsto stojeći na nogama, licem u lice s gomilom ljudi koja trči za kamionom, jadnici, debelo će zaostati za njim, samo donekle će ga pristići, kada on bude usporio pri zaokretu nalevo, ali nadalje će izgubiti bitku, kamion žustro daje gas prema Montemoru, a siroti, zadihani ljudi nastavljaju da mašu rukama i galame, a sve to razdaljina ubrzo briše, više ne mogu da nas čuju, oni koje noge bolje drže, trče još neko vreme, ali čemu to, kamion nestaje s vidika već na prvoj krivini, još ćemo ga videti kako, malo dalje, prelazi most, sada, sada, kakva je ovo pravda i kakva je ovo zemlja, zašto je naša porcija patnje ovolika, bolje da nas sve odjednom pobiju, pa da svršimo s kletom sudbinom.
Svako je utonuo u svoje misli. Po onome što su čuli dok su čekali na izlazak iz kasarne, Sižižmundo Kanaštro, Žoao Mau-Tempo i Manuel Ešpada znaju da su proglašeni čelnicima štrajka. Od njih trojice, Sižižmundo Kanaštro je nasmireniji. Sedeći na podu, kao i ostali, glavu je stavio na prekrštene ruke, oslonjene na kolena, već možete da zamislite. Hteo je dublje da razmisli, ali mu prođe kroz glavu da bi drugovi mogli pomisliti, na osnovu toga kako sedi, da se pokunjio, samo bi još to falilo, pa je raskrstio ruke, ispravivši trup, kao da kaže, evo me. Manuel Ešpada se seća i upoređuje. Kaže da je pre osam godina ovim istim putem išao manjim kolima s drugovima iz mladosti, od njih je još samo tu Augušto Patrakao, Palminja se opametio i krenuo drugim putem, a Feližberto Lampaš je postao nadničar i otad ga nije više video. Manuel Ešpada sam sebi govori da je ovo sada ozbiljno, ne može se ni porediti s onim pređašnjim, prvi put sve je bilo dečja igrarija, a sada su već odrasli ljudi, i odgovornost im je veća, niko to ne može poreći. Ova trojica, to, ipak, ne važi za sve ostale, neprekidno razmišljaju, mešaju im se volja, strah i odvažnost, drhtanje ruku i nogu, niko nije imun na te stvari. Žoao Mau-Tempo se predao nekoj vrsti sna, noć samo što nije pala, i ako mu vidite suze u očima, šta možemo, čovek nije sazdan od kamena, bitno je da drugovi ne dokuče šta mu se vrzma po glavi, pa da i oni klonu. S obe strane puta su pustopoljine, čim se prođe Foroš, odasvud je samo ravnica, uskoro će se i mesec pojaviti, jun je, pa rano izlazi, a tamo napred je neko veliko stenje, kakvi su ga to divovi ovde dokotrljali, mesto je pogodno za zamku, zamislite da je sad tu Žoze Gato sa svojim razbojnicima, Ventom Rašadom, Pariljašom, Ludžerom, Kaštelom, svima vičnim svom zanatu, iskačući iznebuha iza poprečenog debla na džadu, uz povike, Stoj, pa se kamion naglo zaustavlja, škripeći po makadamu, odoše mi gume, grom ih spalio, Ko se makne, popiće metak, svi drže zapete puške i ne šale se, vidi im se na licu, tu je i ona puška s pet metaka koju je Žoze Gato oteo Marselinu, narednik Armamento načini jedan pokret, to njegovi nadređeni očekuju od njega, ali pada s visine, s rupom posred srca, i Žoze Gato stavlja drugo tane u magacin puške i veli, Svi zarobljenici napolje, za to vreme žandarmi drže ruke uvis kao u filmovima o divljem zapadu, i Venta Rašada i Kaštelo počinju da skupljaju puške i remenike s municijom, a iza stenja su dve mule na kojima obično prenose svinje, ponesite i to đubre. Žoao Mau-Tempo se koleba da li da se smesta vrati u Monte Lavre ili da ostane ovde skriven, dok se sve ne smiri, ali mora da pošalje poruku porodici, da ne brinu, sve se, na sreću, dobro završilo.
Svi iskaču, življe, življe, kaže vaskrsli narednik Armamento, bez ijedne rupe na srcu. Nalaze se pred kapijom žandarmerijske kasarne u Montemoru, nema vesti o Žozeu Gatu. Žandarmi se postrojavaju, manje su napeti, kod kuće su, nema bojazni od oružane klopke, a onaj obrt sa Žozeom Gatom je bio, pogodili ste, uobrazilja Žoaa Mau-Tempa. Stene su ostale kraj puta, od pamtiveka tu stoje, ali niko nije iskočio iza tog stenja, kamion je tuda prošao sa svojim uobičajenim mehaničkim mirom, izručio je ljude ispred kasarne i otišao, zadatak je izvršen. Dvadeset dvojicu guraju u hodnik, svi zajedno prelaze dvorište, pred vratima stoje dvojica stražara, jedan od njih ih otvara, unutra je gomila ljudi, neki stoje, neki sede na zemlji, na slami rasutoj s dveju razbucanih bala, da bi poslužila za ležanje. Pod je od betona, a soba je prava ledara, što je začuđujuće, s obzirom na vrelinu godišnjeg doba i komešanje ljudi, možda zato što je zid u dnu prostorije urastao u krilo zamka. S ljudima koji su već bili unutra, ukupno ih je šezdesetak, od njih bi se napravila odlična skupina najamnika. Vrata se zaključavaju uz zaglušujuću buku, izgleda da je to namerno, a čangrljanje ključa u bravi kida nam živce kao srča, ona koju latifundija ređa po podzidama svojih plantaža, a kada sunce padne na nju, postaje radost za oči, sve se blista, i s one strane podzide narandže su bujno rodile, to divno voće na granama, i nije samo narandža nego i kruška, što je podjednako lepo voće, a ruže su upletene na lukovima duž staza voćnjaka, čovek, radeći, prođe tuda, mirisi mu zapahnu nozdrve, ali ja ne znam imaju li oni dušu da osete sve ove lepote, oče Agamedeše. Tavanica tamnice je niska, osvetljena jednom jedinom sijalicom, ima dvadeset pet sveća, ne više, još nismo izgubili smisao za štednju, i najzad, vrućina je nepodnošljiva, nema šta. Ljudi se prepoznaju ili se upoznaju, neki su iz Eškourala i Tore da Gadanje, priča se da su one iz Kabrele poslali u Vendaš Novaš, ali niko ne zna tačno, šta će sad s nama da rade. Šta god da je, ovo kaže jedan iz Eškourala, trideset tri eškudoša više ne mogu da nam uzmu, samo treba da čekamo.

Čekaju. Sati prolaze. S vremena na vreme, vrata se otvaraju, stižu nove grupe, tamnica postaje skučena za toliko duša. Niko bezmalo nije stavio ni zalogaj u usta od jutros, a znakova da žandarm uopšte pomišlja na obrok zatvorenika nema. Neki od njih su se prućili po slami, a najpostojaniji i oni najjačih živaca su zaspali. Ponoć stupa, čuje se odbijanje gradskog časovnika, za danas je gotovo, u ovo doba se ništa ne dešava, bolje da spavamo, prazan stomak se joguni, ali ne preterano, i zajednička spavaonica već se predaje snu, omamljena mirisom i toplotom tela zbijenih na gomili, kad se vrata naprasno otvaraju i pojavljuju se kaplar Takabo sa šest žandarma, i to kaplar s hartijom u ruci, a panduri s puškama kao da su izašle iz majčinog stomaka istovremeno kad i oni, kaplar se dere, Žoao Mau-Tempo iz Monte Lavrea, Agoštinjo Direito iz Safire, Karolino Dijaš iz Tore da Gadanje, Žoao Katarino iz Santjago do Eškourala. Četvorica ustaju, to su četiri senke, i izlaze. Njihovi drugovi osećaju da će im srce iskočiti iz grudi, šta će biti s njima, siroti ljudi. I tada se začu glas nekog ko više nije u stanju da čuva tajnu, Izgleda da su juče tu ubili jednog čoveka.
Ovog puta ne prolaze kroz dvorište. Hodaju duž zida, između stražara, guraju ih prema vratima. Svetlost lampe je tu mnogo snažnija, oči zatočenika žmirkaju kako bi se zaštitile od iznenadnog nasrtaja, prvog u toj noći. Žandarmi su izašli, ostao je samo kaplar, koji je otišao da stavi list papira na radni sto za kojim su dotad sedela dva muškarca, jedan u uniformi, to je bio poručnik Kontente, i drugi u civilnoj odeći. Žoau Mau-Tempu, Agoštinju Direitu, Karolinu Dijašu i Žoau Katarinu naređeno je da stanu u red po dvojica, Gore njuške, da vidimo da li ličite na svoje kurvetine od majki, rekao je onaj u civilu. Žoao Mau-Tempo nije izdržao da ne odbrusi, Moja majka je umrla, kad ovaj, Hoćeš da ti smrskam vilicu, možeš, bre, da govoriš samo kad ti ja kažem, još malo pa će te proći želja za pričom, a baš tad ćeš morati da otvoriš gubicu. Poručnik Kontente poče da naređuje, Ispravite se, nije ovo krevet za badavadžije, ovo je, ipak, vojničko izražavanje, i da slušate šta govori gospodin agent. Policajac u civilu je ustao, počeo da pregleda dronjavu četu, piljeći u njih, kakav skot od čoveka, kao da ulazi u mene i, radi zastrašivanja, dugo zuri u svakog ponaosob, Kako se zoveš, a upitani odgovara, Žoao Katarino, a ti, Karolino Dijaš, a ti, Agoštinjo Direito, a ti si onaj s mrtvom majkom, kako je tebi ime, Žoao Mau-Tempo. Agent se široko nasmeja od zadovoljstva, Imaš lepo ime, stvarno, baš odgovara situaciji. Onda, neočekivano, u tri koraka, nađe se kod radnog stola, izvadi pištolj iz futrole, s jarošću ga metnu na sto, i okrete se, besno, prema sirotim ljudima, Stavljam vam do znanja da odavde nijedan od vas živu glavu izvući neće ako ne izbljuje sve što zna o ovom štrajku, o organizaciji, ko vam je dao naređenja, o propagandi, sve, hoću sve da otkrijete, propištaćete majčino mleko ako ne progovorite. Poručnik Kontente dohvati četiri školske sveske koje su, razdvojene, ležale na radnom stolu, Svaki od vas će ostati zaključan u jednoj sobi s ovom sveskom, ima tamo olovka, da zapišete u tu svesku sve što znate, imena i datume, mesta gde ste se nalazili i kuće, kako i ko je rasturao letke, i koliko ih je bilo, jeste li razumeli, i nećete odande izaći dok sve ne bude crno na belo. Agent PIDE se vratio do radnog stola, pištolj je gurnuo u futrolu, završio se čas pokazivanja moći, Treba da poludim zbog vas, pred vama stoji iznuren čovek, on ne može da spava zbog tog prokletog štrajka, zato se uzmite u pamet i napišite sve što znate, nemojte da ste nešto sakrili, jer ako to posle saznam, crno vam se piše. Žoao Katarino kaže, Ja jedva umem da pišem, Agoštinjo Direito kaže, Ja samo znam da napišem svoje ime, Žoao Mau-Tempo kaže, Ja ne umem da pišem, Karolino Dijaš kaže, Ni ja. Znate to dovoljno za ono što nama treba, kaže agent, vas smo odabrali jer umete da čitate i pišete, a ako vam nije po volji, gore po vas, što niste naučili, sad ćete se pokajati što niste ostali da blejite kao ovnovi, kakvi ste se i rodili. Nasmeja se agent na svoj kalambur, zasmeja se kaplar, zasmeja se pandur, nasmeja se, krotko, i poručnik Kontente. Poručnik Kontente zapovedi kaplaru, kaplar zapovedi panduru, pandur otvori vrata, izađoše četvorica razbojnika, napolju stoji čitav odred žandarma, pa to je javni događaj, i kao kad neko uteruje svinje u svinjac, sateruju četvorku u hodnik, otvarajući vrata i gurajući ih u sobe, svakog sa po jednom sveskom, Dijaš, Direito, Katarino i Mau-Tempo, bagra je to, oče Agamedeše, neka mi Bog oprosti.
Velika tišina vlada kasarnom, a kroz žamor, kakve su, inače, velike tišine. Ljudi zatočeni u tamnici jecaju i uzdišu u besanici, čak i oni koji spavaju, ali to je svagda tako kad je telo iznureno, ma to mene boli još od onda kad sam radio u ćumurani, htedoh da dignem kladu tešku kao tuč, a da se to desilo danas, pokazao bih im lakat, evo vam naj, i šta će biti s našim drugovima, ništa se ne čuje, samo koraci stražara napolju, i odbijanje časovnika s tornja, što ne zatvori gubicu prokleta jejina, uteruje mi crne misli. Zaključani u zasebnim sobama, sva četvorica činili su iste pokrete, prvo su gledali oko sebe, tu su bili sto i olovka, sve ovo liči na igru, kao da su se vratili u školu, valja pisati diktat, jedino što nije bilo učitelja da ga oceni, tako će im učitelj biti sopstvena savest, ona će odlučiti šta treba sastaviti sporim i krivim slovima, i svi su oni, pre ili kasnije, ispisali svoja imena, na prvoj strani, na prvoj liniji, uz samu ivicu presavijenog papira, kao da su hteli da štede hartiju za mnoštvo reči koje će tek napisati, zovem se Agoštinjo Direito, zovem se Žoao Mau--Tempo, zovem se Žoao Katarino, zovem se Karolino Dijaš, i onda su nastavili da pilje, koliko linija ima do kraja strane, i još, i još, sve do poslednje, izgleda kao žitno polje, samo što ova kosa u vidu olovke neće da kosi, ne znam šta joj je, ne ide napred, zaglavila se u korenju, zapela je o kamen, o, gospodo, šta treba tu da napišem, da li od mene priželjkuju da napišem sve što znam, po ovim krivim linijama ili mi se samo čini da su krive, jer mi se oči sklapaju od želje za snom, Žoao Katarino prvi odlaže svesku na stranu, ispisao je ime, više ništa neće napisati, neka to ime bude dokaz da njegov vlasnik nije napisao ništa više od imena, ni reči više, i tako je svaki od njih, u različito vreme, istim pokretom tamne i krupne šake odgurnuo svesku, neko je zatvorio, neko nije, ostavili su je otvorenom da bi ime bila prva stvar koja će im pasti u oči kada budu došli po njih, i ništa više.
Pukotina je zasvetlela, što je prilično slikovit način izražavanja, i ruralan, rođen sa strehom od ćeramide, onom s gusto naređanim crepom, koja zbog zuba vremena i ošljarenja krovara razjapljuje ždrelo, bolje rečeno rupe, kroz koje se u obzor promalja svetlost, mada se može uočiti i ranije, ako neka zvezda, na svom putu, bude zapretena u pogledu osobe bez sna. Najverovatnije je ova zamisao o sveskama potekla od agenta PIDE i poručnika, kako bi obojica mogli zasluženo i spokojno da se naspavaju, dok se zločinci budu ispovedali, a možda su našli i fin način da zaobiđu zapisničara i ispovest dobiju džabe. Istina se ne može doterivati, Istina se ne može utvrditi, biće dovoljno pomenuti je u ovoj priči o zatvoru i saslušanju. Pukotina je zasvetlela, moramo se vratiti ovoj rečenici, ostavismo je nedovršenu, pa se značenje izgubilo, vrata su se otvorila i jedan nalickan agent, od glave do pete nagizdan i bodar kao da je, uistinu, spavao kod kuće i u udobnom krevetu, išao je iz sobe u sobu, sve bešnji, jer mu je svaka sveska govorila samo ono što je već znao, da se ova hulja zove Žoao Katarino, da se ovaj gad zove Agoštinjo Direito, da se ova pederčina zove Karolino Dijaš, da se ovaj kurvin sin, da, kurvin sin, zove Žoao Mau-Tempo. Mora da su sve ovo zajedno skuvali, bagra bezbožnička, Svi ovamo, nema više igre, hoću da znam ko je organizovao štrajk, ko su vam veze, ili ćete proći isto ko i onaj drugi. Ne znaju ko je taj drugi, ne znaju ništa, odmahuju glavom, istrajni i neispavani, hrabri i iznureni glađu, magli im se pred očima. A poručnik Kontente, koji je, takođe, tu, kaže, Završićete u Lisabonu, bolje vam je da sve priznate ovde, kod kuće, gde vas znaju. Ali, iz nekog razloga, agent je sve ublažio, Vodite ih kod ostalih, a posle ćemo videti šta ćemo s njima. Sva četvorica su gotovo odvučena hodnikom u dvorište, a nebo, pogledaj gore, prijatelju, sasvim je vedro, iako se sunce još ne pojavljuje, a onda su zaronili, saplićući se o tela na podu, u mrak tamnice, gde su im bili drugovi. Oni koji su spavali, hteli-ne hteli su se probudili, ili su se, gunđajući, okrenuli na drugu stranu, umirivši se na kraju, zato što su se ova četvorica, pre nego što su se i sami pružili i zaspali, a na šta su imali prava, zakleli, s rukom na srcu, da ništa nisu priznali, ni jednu jedinu reč. Počinak nije dugo trajao, ti ljudi su navikli na kratak san, na zamotavanje ćebeta u vreme kad se sunce tek promalja iza visova Španije, a, osim toga, blizak je i nespokoj koji uranja u nabore nesvesnog, trese ih i raspiruje, sve to je surovo, isto tako se razgrađuje i čaura leptira, a povrh svega je ovaj šupalj bol u želucu, koji nije nahranjen, ko zna koliko sati, ni prema životinjama se ovako ne postupa.
Jutro se bliži izmaku, vrata se ponovo otvaraju, i kaplar Takabo zove, Žoao Mau-Tempo, imaš posetu, i Žoao Mau--Tempo, koji je razgovarao s Manuelom Ešpadom i Sižižmundom Kanaštrom o sudbini koja ih čeka, skače kao oparen, i vidi da su i ostali iznenađeni, svi znaju da u ovakvim prilikama nema poseta, to se nikad nije desilo, poneko i podozreva da je njihov drug uistinu držao jezik za zubima, stoga Žoao Mau-Tempo prolazi kroz zamukao i strog špalir, i vuče noge kao da na sebi nosi sve krivice sveta. Sličan je razboju, sad tamo, sad amo, nebo je puno sunčeve svetlosti, ko mi je to mogao doći u posetu, mora da su Fauština i deca, ne, nemoguće, poručnik im ne bi dozvolio, a onaj agent u civilu, pseto prljave gubice, tek taj ih ne bi pustio. Hodnik mu izgleda mnogo kraći, iza ovih vrata probdeo je noć, gledajući u školsku svesku, nisu lake ove lekcije, zovem se Žoao Mau--Tempo, a sad, dok žandarm kuca na susedna vrata i čeka da ga pozovu da uđe, to je, zasigurno, Fauština, ili oni kažu da je poseta samo da bi me obmanuli, a u stvari će me opet ispitivati, zacelo će me tući, šta je agent hteo da kaže kad nam je pretio da će nam se, ako ne progovorimo, desiti isto što i onom drugom, ama kom drugom. Misli mu brzo promiču i zato Žoao Mau-Tempo ima vremena da razmišlja dok čeka, ali kada su se vrata otvorila, mozak se ispraznio, kao da mu je gusta tama noći napunila glavu, tada je osetio ogromno olakšanje, jer je između agenta i poručnika stajao otac Agamedeš, neće me tući pred sveštenikom, šta on radi ovde.
Ovako će biti na nebu, ja u sredini, što odgovara duhovnoj dužnosti koju vršim otkad sebe znam i otkad me znate, vi, poručniče, s moje desne strane, kao zaštitnik zakona i onaj koji ga pravi, i vi, gospodine agente, s moje leve strane, kao onaj ko ga izvršava i sve pride što s tim ide, što nisam voljan da znam, čak i da sam primoran. Otvaraju se vrata ove disciplinske kuće, i šta imam da vidim, o, jadne moje oči, za šta ste se rodile, što slepe ovaj svet ne ugledaste, kažite da me varate, nije li ovo Žoao Mau-Tempo iz Monte Lavrea, mesta gde živi moje stado, što mi tolike muke zadaje, Čoveče, jeste li pri zdravoj pameti, rekli su mi gospodin poručnik i gospodin agent, ili gospodin agent i gospodin poručnik, kako nećete da kažete sve što znate, a bolje bi vam bilo da progovorite, za svoje dobro i za dobro svoje porodice, ona, sirota, nije kriva za greške i stranputice svoga oca, kako vas nije sramota, Žoao Mau-Tempo, već ste odrastao čovek, ozbiljan čovek uhvaćen u ovakvim budalaštinama, gde je, još, viđena takva pobuna, koliko puta sam rekao vama i drugima, u crkvi, Voljena braćo, put kojim ste pošli vodi vas u ponor i pakao, tamo je sve samo cviljenje i škrgut zuba, toliko puta sam vam to rekao, toliko puta ponovio, i šta je vredelo, Žoao Mau-Tempo, nije da ja ne brinem i za ostale, ali su mi gospodin agent i gospodin poručnik rekli da su tražili od čoveka iz Monte Lavrea da ispiše sve što zna u tu svesku, a ja te druge ne poznajem, a vi niste ništa napisali, niste hteli da pomognete, kao da ste im se rugali, a oni mučenici, pokazali su toliko strpljenja, noć su probdeli, nisu se ispavali, pa imaju i oni svoje porodice, šta mislite, i njih kod kuće čekaju, a oni zbog vaše bandoglavosti moraju da kažu, Danas ću kasno doći kući, ili, Noćas ću morati da radim, imam jedan posao da završim, večerajte bez mene i idite na spavanje, doći ću tek sutra, a možda, čak, ni tada, jer uskoro će vreme ručka, a gospodin agent i gospodin poručnik su još uvek ovde, ne mogu da verujem, Žoao Mau-Tempo, potrebno je nemati nikakvog obzira prema autoritetima da bi se neko ponašao na taj način, šta vas je koštalo da kažete ko je organizovao štrajk, i to o lecima, ko ih prima, ko deli, i odakle oni dolaze i koliko ih je, jakako, šta vam je to bilo teško, Božji čoveče, još ću početi i da bogohulim, čega ima prostijeg nego dati im imena, za ostalo će se pobrinuti gospodin agent i gospodin poručnik, vi ćete se vratiti kući, kod svojih, šta je lepše od toga, čovek u okrilju svoje porodice, pa kažite sami, premda, moj položaj mi ne dopušta da otkrivam tajne ispovedaonice, ali zar to nisu bili Taj-i-taj i Onaj-kako-mu-beše-ime, zar nisu oni bili ti, odgovorite, samo klimnite glavom, ako nećete da kažete glasno, sve ostaje među nama četvoricom, bilo da jeste Taj-i-taj, dabome, i Onaj-kako-mu-beše-ime, tako sam čuo, ali ja ne kažem da su oni, samo pitam, jako ste me razočarali svojim držanjem, Žoao Mau-Tempo, kažite mi, zar se ne kajete što svojoj porodici nanosite bol, progovorite, čoveče.
Čoveče, progovori, ovde ste samo otac Agamedeš, poručnik, policajac i ti, nema drugih svedoka, možeš da kažeš sve što znaš, mada je to malo, ali pruži ono što imaš, više od toga ne možeš. Oče Agamedeše, ja ništa ne znam, kako mogu da se pokajem za nešto što nisam učinio, sve bih dao da mogu da budem sa svojom ženom i kćerima, ali to što od mene tražite ne mogu da vam pružim, ne mogu zato što ne znam, a i kad bih znao, ne znam da li bih rekao, Jao, bitango, viče agent, sad si otkrio svoje pravo lice, Ma manite, kaže otac Agamedeš istiha, sve je to puka sirotinja, ja to stalno govorim, eto, i pre neki dan, u kući Dona Klemensije, taj zasigurno ništa ne zna, poveo se za drugima, Ali vode ga kao čelnika štrajka, kaže poručnik Kontente, U redu, kaže agent, u tamnicu s njim.
Žoao Mau-Tempo izlazi i dok prolazi hodnikom po stoti put, pojavljuju se na vratima, pod jakom stražom, Taj-i-taj i Onaj-kako-mu-beše-ime, prepoznaju se i gledaju, obojica su pretučeni, jadnici, i Žoao Mau-Tempo, hodajući dvorištem, oseća da su mu oči pune suza, to nije od sunca, na njega je navikao, već iz nekog besmislenog zadovoljstva, zarad toga što su Taj-i-taj i Onaj-kako-mu-beše-ime uhapšeni, a nije ih on izdao, nisam ih ja izdao, dobro je što su uhapšeni, strašno je što su uhapšeni, pa ja ne znam šta govorim, i dvaput plačem, jednom od sreće, a drugi put jer mi je žao, a oba puta jer ih je ovde video, i već su ih tukli, to je istina kao što se ja zovem Žoao Mau-Tempo, onaj policajac je dobro primetio da moje ime odgovara vremenu u kojem živimo.
Ušao je u tamnicu i ispričao ostalima šta se dogodilo. Primetili su mu suze u očima i pitali da li su ga tukli. Rekao je da nisu, ali je nastavio da plače, u velikom duševnom uzbuđenju, već usahnulog zadovoljstva, i samo s razdirućim bolom. Ljudi iz Monte Lavrea okupiše se oko njega, oni njegovih godina, a mlađi svet se udaljio, snebivajući se, zbog nelagode da stoje kraj čoveka čija je kosa već posedela, a on rida kao dete, to, zacelo, i nas čeka. Mudro je prihvatiti ovakve skrupule bez velikih razmatranja i rasprava.
Podne je već prošlo, kada je sve krenulo nabolje. Odveli su ih u dvorište, gde su se sreli s porodicama, pristiglim izdaleka, došli su oni koji su mogli, a tek sad su ih pustili da uđu u predvorje ispred kancelarije, dok su dotle čekali pred kasarnom, i straža ih je držala na odstojanju, te su tu uzdisali i jecali, no kada se kaplar Takabo pojavio da im dozvoli ulazak, nade im sinuše, a tu su bile i Fauština sa dvema kćerima, Grasindom i Amelijom, prepešačivši put od Monte Lavrea, odatle ima četiri milje, jao, što život ume da namuči, i druge, većinom, žene. Eno ih, i uto je kordon žandarma popustio bezbednosne mere, ah, kakvih li izgladnelih poljubaca u šumi, ma kakva šuma, kakvi bakrači, oni, siroti, grle jedni druge i plaču, kao da su uskrsnuli mrtvi, a što se tih poljubaca tiče, nevični su, ali Manuel Ešpada, kome niko od porodice nije došao, zagledao se u Grasindu, ona je zagrlila oca, a već je bila viša od njega, i pogledala ga je preko očevog ramena, naravno da su se poznavali, nije se desila nikakva ljubav na prvi pogled, a onda je ona rekla, Ej, Manuele, i on je odgovorio, Ej, Grasinda, i to je bilo to, ko misli da je potrebno mnogo više od toga, vara se.
Porodice su još bile u žaru grljenja, kad su poručnik Kontente i agent PIDE kročili u dvorište i dvoja usta su, u isti mah, započela govor, teško bi bilo dokučiti ko je od te dvojice oponašao ovog drugog, ili je tu bio u pitanju neki mehanizam, električnim kablovima spojen s Lisabonom, pa ih je nagonio da govore ovako, kao dva fonografa, Momci, odsad budite oprezni, jer ovog puta ćemo vas pustiti, ali imajte na umu, ako vas ponovo uhvate u terorističkim rabotama, duplo ćete platiti za to, i ne dajte da vam pune glavu lažnim učenjima, ne budite naivni da poverujete u te dušmanske doktrine protiv naše otadžbine, ako nađete letke na putu ili na sokaku u varoši, ne čitajte ih, a ako ih pročitate, odmah ih spalite, nikome ih ne pokazujte i ne ponavljajte šta ste pročitali, zato što je to zločin, pa ćete i vi i vaše nedužne porodice grdno zarad toga propatiti, ako budete imali da rešite neki problem, nipošto se ne uplićite u štrajk, odmah idite kod nadležnih, jer oni su tu da vas upute i da pomognu, tako ćete dobiti sve što je po zakonu pravično, bez larme i besa, zato smo mi ovde, a sad idite i radite s mirom, neka vam je Bog na pomoći, ali pre nego što odete, morate da platite trošak za gorivo kamiona koji vas je prevezao od Monte Lavrea do Montemora, vi ste napravili ovo zlo, morate i da ga platite, Država ne može da preuzme na sebe taj trošak.
Nekako napabirčiše traženu svotu, izvrnuše džepove i kesice, razvezaše ubruse, evo para, gospodine poručniče Kontente, barem neće ostati dužni Državi, znamo da su državi pare preko potrebne, šteta što putovanje nije bilo duže, jer već svi znamo ovaj montelavreovski put. Ove reči nisu bile izgovorene, nego je pripovedač dao sebi na volju, ali ove koje slede jesu, izgovorio ih je agent PIDE, ovog puta sâm, sad kad ste namirili račune, idite kući i neka je Bog s vama, i čujte, zahvalite se gospodinu parohu, koji je pokazao da vam je svima prijatelj. Na ove reči, otac Agamedeš podiže ruke, kao da je stajao pred oltarom, a oni ne znaju šta treba da čine, jedni mu prilaze i zahvaljuju se, drugi se pretvaraju da nisu ni čuli ni videli, te gledaju u vazduh ili pričaju sa ženom i decom, a Manuel Ešpada, koji, iz nekog razloga, stoji tik pored Grasinde Mau-Tempo, govori kroz zube, kao da su ga uboli u srce, Čak me je i sramota, misleći da od ovog ne može biti gore, kad, otac Agamedeš, širokog osmeha, izusti, Imam jednu dobru vest, Pođite sa mnom, na ulici nas, dole, čeka prevoz za sve, to vam gazde poklanjaju, ništa ne treba da platite, odvešće vas kući sopstvenim automobilima i kolima, a još ima onih koji im žele zlo. I otac Agamedeš polazi ispred svih, s crnom mantijom isprskanom voskom, koja ćarlija na povetarcu, povede blagoslovenim tragom siroto stado koje je uzbuđeno žvakalo užinu donesenu od kuće, skroman zalogaj, i Manuel Ešpada koji je, ko zna zašto, stajao uz Grasindu Mau-Tempo, reče joj, Oni još očekuju od nas i da im se zahvalimo, pa to je gnusno. Grasinda Mau-Tempo nije odgovorila i Manuel Ešpada se ponovo vrati na temu, Mene neće povesti, ja idem peške. Na to se uznemirena devojka pomerila i rekla, u isti mah i stidljivo i smelo, Tako daleko, ali se odmah ispravila, ne znajući sa sigurnošću koga treba da hvali, a koga da kudi, da li ove koji su prihvatili da ih prevezu ili ovog bundžiju, Ti znaš šta radiš. Manuel Ešpada je odgovorio da zna da je put dug, napravio je tri koraka, odlazeći, ali još u koraku, osvrnuo se da kaže, Hoćeš li da mi budeš devojka, a ona je samo pogledom odgovorila, to je sve što je bilo potrebno, i kad je Manuel Ešpada već zamakao za prvi ćošak na putu, Grasinda Mau-Tempo je u svom srcu rekla Da.
Narednih dana, otac Agamedeš napunio je, zahvalnošću svojih parohijana, ionako krcatu ostavu, izvinite što nije više, ali od srca je, za sve što ste učinili za nas, merica pasulja, džakče kukuruza, koka nosilja, boca maslinovog ulja, tri kapi krvi.

Ole. Paž, po naređenju upravnika arene za borbu s bikovima, silazi u nju i proverava brave boksova, broji ulare i smatra da ih je dovoljno, vraća se u arenu da bi pogledom odmerio ceo prostor, tribine, lože, mesto za orkestar, gde je hladovina, a gde pada sunce, u vazduhu oseća vonj sveže balege, i kaže, Neka uđu. Otvara se kapija i krdo ulazi, to su bikovi koji će se danas boriti prema svim pravilima koride, dražiće ih plaštom, zabadati im strelice, kažnjavati štapovima, i na kraju će vrat bika krunisati balčakom mača, čiji mu vrh i oštrica probadaju srce, ole. Stižu sprovedeni stražom, dolaze iz okolnih mesta i izdaleka, iz mesta koja su u ovom kazivanju već pomenuta, ali ne i iz Monte Lavrea, ko zna zbog čega, i malo-pomalo arena se puni, ne, ma kakve tribine, druga je to publika, sve sâm žandarm do žandarma, u potrazi za kakvim-takvim hladom, sve su okružili, sa zapetim karabinčićima, jer se bez njih ne bi osećali kao ljudi. Arena se puni tamnim stadom, sateranim u miljama unaokolo izvojevanim junačkim bitkama žandarmerije, na bedem, juriiiš, i evo ih, napadajući ove štrajkačke beštije, ove lavove srpa, ove ljude od čemera, Ovo su zarobljenici iz teške borbe, pred vaša stopala, Gospode, prostiremo zastave i topove osvojene od dušmanina, pogledajte koliko su crvene, ipak, mnogo su manje crvene nego što to behu na početku rata, jer smo ih u međuvremenu, uvaljali u prašinu, ispljuvali ih, možete ih okačiti u muzej ili u kapelu korpusa, tamo gde regruti, klečeći, iščekuju da im se ostvari ova naša mistična sreća – biti žandarm, a možda je, ipak, bolje, Gospode, da ih spalimo, jer i pogled na njih vređa osećanja kojima si nas učio, a mi druga osećanja ne želimo. Paž je, blagonaklonim dopuštenjem upravitelja arene naredio da se snoplje slame raspe po tlu, da bi ljudi, naposletku, ipak su u pitanju ljudi, jer to jesu ljudi, nisu lavovi, ni srpove nisu poneli sa sobom, da bi mogli sesti ili leći, uglavnom se grupišu u skupine prema mestu odakle su, teško se može izbeći ovo zajedništvo, ali ima i onih drugačijih, nema ih mnogo, koji idu od grupe do grupe, ovde kažu neku reč, tamo nekome polože ruku na rame, tu dobace pogled ili učine jedva primetan pokret sve dok je to, onoliko koliko je moguće, bezbedno i jasno, sad samo treba čekati. Straža motri s osmatračnice, i jedan od njih veli drugom, kroz veseo, vojnički smeh, Ovo liči na kavez s majmunima, kad bih imao kikiriki, bacio bih im, bilo bi ludo, ala bi se podžapali. To kazuje da su neki žandarmi i putovali, znaju šta je zoološki vrt, vladaju pravilima sažetog uočavanja i hitre kategorizacije, pa ako oni kažu da su ovi bedni ljudi, učoporeni u areni za borbu s bikovima u Montemoru, isto što i majmuni, ko smo mi da im protivrečimo, a oni su uz to uperili svoje karabinčiće u nas, rekoh karabinčić jer mi se rimuje s pištoljčić, naopako bi bilo da kažem karabinčina zarad rime s pištoljčina, mada bi baš dobro leglo sa žandarmčinom, osim ako bi umesto žandarmčina kazao žandarmić ili žandarmče, a ima i toga. Pričamo radi priče, da nam prođe vreme, ili da ga zadržimo, u neku ruku mu time stavljamo šaku na prsa, moleći ga, Ne prolazi, ne pomeraj se, ako napraviš još jedan korak, zgazićeš me, ništa ti nažao nisam učinio. To je isto kao da sam se sagnuo, stavio ruku na zemlju i rekao joj, Stani, ne obrći se, hoću da se nagledam sunca još malo. Dok se mi time bakćemo, ovom igrom rečima koje nabacujemo jednu preko druge, željni da otkrijemo da li će iz njih nići neke drugačije, niko ne primećuje da je paž sišao u arenu i traži jednog čoveka, samo jednog u ovom trenutku, koji nije nikakav lav sa srpom, niti je stigao izdaleka, taj čovek, kad bi mu dali svesku da u nju ispiše sve što zna, i, što će narednog dana onoj četvorici iz Monte Lavrea, Eškourala, Safire i Tore da Gadanje dati, kada bi taj čovek ispisao na prvoj liniji ili, možda, na svakoj liniji sveske, kako ne bi bilo zabune i da se dotična osoba ne bi predomislila prelistavajući stranu po stranu, kada bi stavio svoje ime, kažem vam, on bi napisao Žermano Santoš Vidigal, kako glasi njegovo puno ime.
Već su ga pronašli. Dva žandarma ga sprovode, gde god se okrenemo, isto vidimo, odvode ga iz arene, izlaze na kapiju sektora šest, pridružuju im se još dvojica žandarma, i sada izgleda kao da je sve smišljeno, penju se uzbrdo, izgleda kao film o Hristovom životu, gore je Golgota, ovo su centurioni okorelih čizama i ratničkog znoja, nose uperena koplja, vrelina guši, stoj. S brda se spušta nekoliko ljudi, i kaplar Takabo, iz straha da to opet nisu Žoze Gato i banda, kaže, Prođite na širokom odstojanju, vodimo uhapšenog. Prolaznici ih zaobilaze u širokom luku, zbijeni uza zid, opasnost ih tu ne vreba, čak izgleda da su zahvalni na zapovesti i obaveštenju, te povorka ima još samo sto metara hoda, gore, na vrhu, vidimo je preko zidina, jedna žena kači čaršav na kanap za sušenje veša, bilo bi zgodno kad bi se zvala Veronika, ali ne, to je samo Sezaltina, a ta i ne mari mnogo za crkvu. Ona vidi da jednog čoveka sprovodi straža, prati ga očima, ne poznaje ga, ali predoseća, privija lice uz vlažan čaršav kao uz pokrov, i kaže sinu koji bi da ostane da se igra na suncu, Idemo unutra.
Straža prelazi put koji vodi do zamka, a na kraju se proširuje, te liči na neki trg, ima još dosta da se korača, a nikakve vajde od njih, ako mislite da je to ono što uhapšeni čovek misli, grdno se varate, ne znamo ni šta misli ni šta će misliti, ali vreme je da mi počnemo da mislimo. Ako ostanemo s ove strane, napolju, ako pratimo onu ženu, Sezaltinu, i prepustimo se, na primer, igri s detetom, pa ko još ne voli decu, nećemo znati šta se dešava, to sebi ne možemo dopustiti. Pred vratima su dvojica stražara, žandarmi su kao na žeravici, orni za rat, o, uzdignite danas ponovo sjaj Portugalije, odavde se pruža lep pogled na pejzaž, na kapelu Blagovesti Presvete Bogorodice, čudotvorke po potrebi, ne želimo ovde nacionalna hodočašća, i na nekoliko bašti, jer iz ovog skučenog sobička pogled dalje ne dopire. Idemo unutra, rekla je žena Sezaltina sinu, Hajdemo i mi unutra, ovuda, prolazimo pored stražara, oni nas ne vide, u preimućstvu smo, hajde da prođemo kroz dvorište, ne, tamo ne, to je tamnica, neka vrsta veleprodajnog skladišta za sve vrste prekršaja, sutra će tu stići još ljudi iz Monte Lavrea i drugih mesta, sve je to maltene beznačajno, ovuda treba da idemo, ali ne tim hodnikom, skrenućemo iza ovog ćoška, još deset koraka, pazite da se ne sapletete o tu klupu, evo, to je tu, ne treba da idemo dalje, stigli smo, samo treba da otvorimo vrata.
Nismo stigli na vreme da prisustvujemo onom što je prethodilo. Zaneli smo se posmatranjem krajolika, igrom s dečačićem koji voli da se igra na suncu, bez obzira na dozivanje roditelja, zapitkivanjem Sezaltine, čiji muž, uzgred, nije u ovim nevoljama, on radi u opštini i zove se Orik, i sve što smo dosad činili, bio je pretekst, odlaganje, način da skrenemo pogled, no sada, između ova četiri okrečena zida, nad ovim podom od opeke, zapažamo njegove okrnjene ćoškove, koliko stopala je njime gazilo, zaobljenim od upotrebe, i zanimljivo je kako ova kolona mrava ide proširenim procepima kao kroz polja, dok se iznad, gore, ustremljeni ka belom nebu, to jest tavanici, i suncu, to jest uključenoj lampi, pomiču neki visoki tornjevi, to su ljudi, što mravi dobro znaju, jer im iz naraštaja u naraštaj osećaju težinu stopala, kao što poznaju dugi, vreli izliv tečnosti iz neke vrste visećeg droba iz tela, mravi na svim krajevima sveta umiru ovako podavljeni i zgnječeni, iako ima izgleda da će ovoga puta izbeći tu sudbinu, jer su ljudi zaneti drugim stvarima. Slušni aparat mrava i njihovo muzičko obrazovanje ne dozvoljavaju im da razumeju šta ljudi govore i pevaju, te oni ne mogu da uhvate svaku reč ovog saslušanja, ali ništa zato, sutra, u ovom istom garnizonu, samo na manje tajnovitom mestu, ljudi iz Monte Lavrea, Tore da Gadanje, Safire i Eškourala će takođe biti saslušavani, a onda ćemo sve saznati, sve uvrede, kurvin sine, gade, kurvin sine, vucibatino, kurvin sine, pederčino, sve toliko ofucano, da nas ni ne vređa, liči na smutnje spletkašica, na rekla-kazala, ko još mari za to, za tri dana sve će se smiriti, mada u ovom slučaju izgleda da neće.
Hajde da uzmemo ovog mrava, a možda je bolje da to ne radimo, jer se pod tim podrazumeva da treba da ga uhvatimo, to napominjemo samo zato jer je on jedan od najvećih, a glavu podiže kao pas, sad korača pored zida u koloni s ostalim mravima, imaće vremena da svoje dugo putovanje ponovi deset puta od mravinjaka do štagod smatrali zanimljivim, retkim ili, jednostavno, hranljivim u ovoj tajnoj odaji, pre nego što se okonča epizoda kojoj je suđena smrt. U ovom trenutku jedan od dvojice ljudi pada, u istoj je ravni s mravima, ne znamo da li ih vidi, ali oni njega svakako vide, a on će još toliko puta pasti da će oni, naposletku, naučiti napamet njegovo lice, boju kose i očiju, oblik ušne školjke, tamni luk obrve, klonulu senku s uglova usana, a od čega će se kasnije ispresti duge priče u mravinjaku, kako bi se sve to prenelo novim pokolenjima, jer mladi treba da znaju šta se zbiva na ovom svetu. Čovek je pao i druga dvojica ga odmah pridižu na noge, galameći svako sa svoje strane, postavljajući dva različita pitanja istovremeno, pa kako je moguće da odgovori odjedanput na oba, čak i da ima tu želju, što ovde nije slučaj, jer će čovek koji je pao i koga su podigli na noge, umreti bez ijedne izgovorene reči. Iz njegovih usta izlazi samo stenjanje, a iz tišine njegove duše dopiru duboki uzdasi, ali i onda kada mu zubi budu polomljeni i kada će njihove komadiće morati da ispljune, što će drugoj dvojici dati pravo da ga iznova tuku, jer državna imovina ne sme da se prlja, čak i onda kad zvuk pljuvanja bude i ono jedino čujno, nesvesno pomeranje usana, a potom i pad razlivene, krvlju zgusnute pljuvačke na tlo, čime će probuditi nadražaje ukusa mrava, koji će jedni drugima početi da telegrafišu o ovoj jedinstvenoj crvenoj mani paloj s tog tako belog neba.
Čovek je ponovo pao. To je onaj isti, rekli su mravi, ima isti oblik uha, luk obrve, senku na uglu usana, zabune ne može biti, a zašto uvek isti čovek pada, što se ne brani, što ne uzvrati udarac. To su merila mrava i njihove civilizacije, oni ne shvataju da se Žermano Santoš Vidigal ne bori protiv svojih ubica Eškara i Eškarinja, iliti Ispljuvka i Ispljuvčića, već sa svojim vlastitim telom, sa munjevitim, žeženim bolom između nogu, to jest u testisima, da se izrazimo rečnikom iz udžbenika fiziologije, ili da kažemo prosto muda, jer se ulični govor najbolje razume, te krhke loptice, baloni puni bestežinskog etra koje nas u ushićenju podižu, o muškarcima govorim, one nas uzdižu na putovanje između neba i zemlje, ali to nisu ove jadne mošnice koje šake usplahireno nastoje da pokriju i u ovom trenutku puštaju, jer se prasak i jak udarac potpetice zarivaju u krsta. Mravi se čude, ipak, samo usputno. Na kraju krajeva, imaju oni svoje obaveze, radni raspored, već dovoljno čine time što podižu glave kao psi i upiru slabovid pogled u čoveka koji je pao, da bi se uverili da je to isti onaj muškarac, a ne neka nova varijanta priče. Najkrupniji mrav promiče kroz krnjatak zida, zamiče ispod vrata, još će vremena proteći dok se ne vrati i zatekne sve izmenjeno, dobro-de, tako se kaže, i dalje su tu trojica, ali ova dvojica što nikad ne padaju dobro se zabavljaju, zacelo je u pitanju neka igra, daće Bog da se Sezaltinin sin nikad ove igre ne igra, zabavljaju se guranjem onog čoveka na zid, grabe ga za ramena i nasumice bacaju na njega, on udara čime stigne, čas leđima, čas glavom, čak se i njegovo podliveno lice urezuje u beli kreč i ostavlja na njemu nešto krvi, ne mnogo, a ona mu curi iz usta ili iz desne arkade. A ako ga tu ostave, skliznuće niza zid, ne krv, čovek, pa će ostati da kleči na podu, kraj puteljka mrava, naprasno uplašenih padom ove goleme mase s visine, koja ih, naposletku, nije ni takla. I dok je bio klonuo u tom položaju, jedan mrav mu se popeo na odeću, želeći da ga osmotri izbliza, budala, umreće prvi, pošto će baš tu gde se on sad nalazi pasti prvi udarac pendreka, drugi već ne oseća, ali čovek ga oseća, jer mu s bolom, ne on, već njegov želudac skače, i ponovo je obamro, sav u zebnji, to je želudac, žestok pogodak ili šut u stomak, a odmah za njim još jedan u prepone, što je uobičajena reč koja ne vređa uši.
Jedan od one dvojice izlazi, treba mu odmor od napora. To je Eškariljo, rođen od oca i majke, oženjen je i ima decu, što i ne govori bog zna šta o njemu, jer je i onaj koji je ostao unutra da čuva zatvorenika, Eškaro, isto tako rođen od oca i od majke, oženjen je i ima decu, kako bismo ih razlikovali ako ne po crtama lica, uz to i prema imenima, jedan je Eškaro, a drugi je Eškariljo, nisu u srodstvu, iako su iz iste familije. Ide kroz hodnik, od premora se spotiče o klupe, Dokrajčiće me ovi tipovi što neće da govore, ali platiće mi, ne zvao se ja Eškariljo, joj, debelo će mi platiti. Napiće se vode, žar groznice ga trese, onda ga obuzima živčani napad i naboj mu se vraća, ponovo je grunuo u sobu, pravi je tajfun, kidiše kao ker na Žermana Santoša Vidigala, to je džukela po imenu Eškariljo, kao da ga sâm Eškaro pujda i cokće, c, c, možda će ga zbilja i ujesti, kasnije će videti da su ovo ovde i ovde otisci zuba, da li od psa ili od čoveka, teško je reći, jer ljudima ponekad izrastu pseći zubi, to svi znaju. Sirota paščad, istrenirana da ujeda one koje bi trebalo da poštuje i to za delove tela koje nikad ne bi trebalo da grizu, ovde, na primer, za ono mesto koje me čini muškarcem, ništa manje ne bi trebalo da ujedaju ni za ruku ili bradu, ili za ovo drugo mesto, srce – te unutarnje oči, niti za mozak – naše istinske oči. Ali, odmalena su me učili da je ovaj nemiran stroj ono najmuškije u meni, pa iako u to ne verujem sasvim, poštujem ga, nije pošteno da ga psi komadaju.
Velikom mravu je ovo peto putovanje i igra se nastavlja. Red je na Eškara da predahne, otišao je u dvorište da popuši cigaru, svratio je u kabinet poručnika Kontentea da bi se izvestio o napredovanju operacija na terenu, manevri su veliki, i poručnik mu je kazao da prave opštu hajku na štrajkače u celoj oblasti, da su mobilisali sve snage, bilo bi dobro da nam pošalju i pojačanje, računa da će ih, na kraju pohvatati isto onoliko koliko ih je bilo u areni za borbu s bikovima, A taj Žermano Vidigal, je li progovorio, ovo pita poručnik Kontente, diskretno, jer na kraju krajeva, to nije u njegovoj nadležnosti i Eškaro nema nikakvu obavezu da mu odgovori, ipak uzvraća, Ma nije još, tvrd je orah, na šta poručnik brižno i uslužno veli, Zategnite šrafove. Ovaj mali torkemada iz Montemora je dobar pomoćnik, pruža im krov nad glavom i zaštitu, čak ih i savetuje, i dok pali cigaretu, čuje Eškarov zloslutan odgovor, Znamo mi šta radimo, već je izašao zalupivši vrata, mrmlja, Kreten, zacelo zbog te poteškoće, ulazi u sobu gde su mravi i vadi iz ladice višežilni železni korbač, smrtonosno oružje, navukao je dršku preko ručnog zgloba, hvat će biti čvršći, i dok onaj napaćeni čovek pokušava, ošamućen, da se oslobodi Eškariljovih nasrtaja, na ramena mu sručuje fijukavu kamdžiju, i odmah zatim niz leđa, centimetar po centimetar, kao da mlati zelenu raž, sve do bubrega gde oteže, slep kod širom otvorenih očiju, nema goreg slepila od ovog, ritmično udarajući po čoveku koji se skljokao na pod, i metodično, kako se ne bi previše zamorio, jer zamor je rođeni ubica, ali malo-pomalo gubi vlast nad sobom, preobraćuje se celim bićem u pomahnitalu mašinu za batinanje, u pijani automat, sve dok mu Eškariljo ne stavi šaku na mišicu, Stani, čoveče, preterao si, ubićeš ga. Mravi znaju šta je smrt, naviknuti su da gledaju svoje mrtve i u istom trenu postavljaju dijagnozu, ponekad se na svojim putevima, noseći osje, spotaknu o nešto majušno i smežurano, maltene neodgonetljivo, ali ga antenama podrobno, bez ustezanja, opipavaju, uprkos težini tereta koji prte, no njihov Morzeov kod krajnje je precizan, Ovo je jedan mrtav mrav, i dok nam samo na časak nešto drugo zaokupi pažnju, kad se ponovo okrenemo, leš je već nestao, takvi su mravi, ne ostavljaju za sobom svoje mrtve koji su pali u vršenju dužnosti, i zbog svega toga, kao što rekosmo, veliki mrav, kome je ovo sedmo putovanje tamo-amo, podiže glavu i vidi krupan oblak pred očima, a onda čini poseban napor, izoštrava vid i misli, Kako je bled ovaj čovek, ne liči na sebe, lice mu je oteklo, usne su mu rasečene, a oči, jadne oči, i ne vide se od podliva, toliko je drugačiji od onoga na koga je ličio kad je stigao, ali ga prepoznajem po mirisu, a to je i dalje najoštrije čulo mrava. Mrav još uvek tako razmišlja, kad mu čovekov lik naprečac pobeže iz vidokruga, jer su ga druga dvojica muškaraca odvukli i okrenuli na leđa, pljusnuli mu vodu po licu, čitav bokal sveže vode, izvađene pumpom s dna mračnog bunara, voda nije ni slutila za šta je čuvana, prispela iz utrobe zemlje, stara podzemna putnica, pošto je upoznala druga mesta, kamene stepenice vrela, blistavu hrapavost peska, mekanu toplinu gline, gnjilu zamrlost močvare, i plamen sunca koji ju je natenane utro s tla, kojim putem je otekla niko nije video, i evo je najzad u ovom oblaku koji plovi, koliko vremena kasnije, iznebuha se sručila na zemlju, bespomoćno pada s visine, prelepa je zemlja koju voda vidi, i kada bi ona mogla izabrati mesto na koje će pasti, kada bi mogla, bilo bi osetno manje žeđi i znatno manje prezasićenosti njome u budućnosti, ona se iznenada sručila na tlo, počinje da putuje, pretačući se u čistu, prebistru vodu, sve dok ne nađe svoju žilu, tajnu bujicu, arteski izdan probušen usisavajućom pumpom, tavni bunar koji odjekuje, kad, eto najednom bokala, u prozirnu klopku uhvaćena voda, kakva joj je sad sudbina namenjena, da utaži nečiju žeđ, ili ne, izlivaju je s visine na nečije lice, eto vrletnog pada ublaženog laganim slivanjem preko usana, očiju, niz nos i bradu, osušene obraze, čelo ovlaženo drugim vidom vode, znojem, i na ovaj način upoznajemo još uvek živu masku ovog čoveka. Ali voda se sliva na pod, uprskala je sve okolo, pločice su pocrvenele, da ne pominjemo podavljene mrave, a onaj najveći se spasao, jer taj neumorno lazi na svom osmom putovanju.
Eškaro i Eškariljo hvataju Žermana Santoša Vidigala pod miške, uspravljaju ga, on ne bi da ih deranžira, sručuju ga na stolicu. Eškaro još uvek drži korbač, s drškom navučenom na zglob ruke, uminuo je gnev batinjanja, ali i dalje galami, Skote, i pljuje u lice čoveka bačenog na stolicu kao neki skinut, prazan sako. Žermano Santoš Vidigal otvara oči i, koliko god neverovatno izgledalo, on vidi kolonu mrava, možda zato što su se toliko zgusnuli na mestu gde mu pogled pada, ali šta je tu čudno, ljudska krv je poslastica za mrave, kad bolje razmislimo, oni od drugog i ne žive, a ovde su pale tri kapi krvi, oče Agamedeše, a od tri kapi krvi narasta bunar, jezero, okean. Otvorio je oči, ako se to može nazvati otvaranjem, ti uski procepi, kroz koje svetlost jedva prodire, a ona koja prodre prekomerna je, živa bol u zenicama, oseća je samo zato što je nova, to je bodež zariven gde je već stotinu drugih bodeža zabijeno i obrće se u mesu, kroz stenjanje je promucao nekoliko reči na koje su Eškaro i Eškariljo napregli uši, već se kaju što su ga toliko kažnjavali te ne može da govori, ali ono što Žermano Santoš Vidigal hoće, mučenik, još uvek podložan potrebama tela, jeste da olakša bešiku, koja, ko zna zašto, u ovom trenutku upućuje poziv na hitnost, ili će pući. Eškaro i Eškariljo ne žele da već zaprljan pod dodatno opogane i s podjednakom nadom da su najposle slomili otpor ovog bandoglavca, a njegov zahtev je prvi znak toga, jedan odlazi do vrata da vidi da li je hodnik slobodan, maše ovom drugom i vraća se unutra, te obojica podupiru Žermana Santoša Vidigala i vuku ga tih pet metara koliko ih razdvaja do zahoda, naslanjaju ga na rub pisoara, a jadnik će, drhtavim prstima, morati sâm da se raskopča, tražeći i vadeći iz čakšira zlostavljani ud, penis, ne usuđujući se da dodirne otekle testise, ranjave mošnice, a onda usredsređuje pažnju, sve mišiće priziva upomoć, moli ih da se najpre napnu i odmah potom opuste, kako bi sfinkteri omekšali i oslobodili se strašnog pritiska, proba jednom, drugi put, treći put, i najedared mlaz ističe, to je krv, možda pomešana s mokraćom, ko bi to razabrao u ovoj jedinstvenoj crvenoj brizgotini, kao da su sve vene u telu popucale i s ove strane pronašle izlaz. On bi da se suzdrži, ali mlaz se ne zaustavlja. To život ističe iz njega. Ističe i onda kad, najzad, uspeva da vrati sve unutra, bez snage da se zakopča. Eškaro i Eškariljo ga odnose, stopala mu se vuku po podu, u sobu mrava, ponovo ga smeštaju na stolicu, Eškariljo mu postavlja pitanje glasom punim nade, Hoćeš li sad da govoriš, to je imao na umu kad ga je pustio da ide u zahod, sad mora da progovori, učinjena usluga plaća se uzvraćenom uslugom, ali Žermano Santoš Vidigal obara ramena, glava mu pada na prsa, svetlost trne u njegovom mozgu. Najveći mrav nestaje ispod vrata, pošto je okončao svoje deseto putovanje.
Kada se bude vratio iz mravinjaka, ugledaće sobu punu ljudi. Biće tu Eškaro i Eškariljo, poručnik Kontente, narednik Armamento, kaplar Takabo, dva neimenovana žandarma i trojica pažljivo odabranih zatvorenika koji će svedočiti da su pomenuti policijski agenti, samo na minut okrenuvši leđa, ne više, jer su morali nešto hitno da obave, u povratku zatekli uhapšenika obešenog o žicu, kao što tu sad visi, jednim krajem namotana oko onog klina, a drugim dvaput obavijena oko vrata Žermana Santoša Vidigala, da, zove se Žermano Santoš Vidigal, važno je zbog umrlice, moramo pozvati doktora, i na kolenima je, kao što vidite, da, na kolenima, što se čudite, pa kad neko hoće da se obesi, čak i o rešetku kreveta, sve je to stvar želje, ima li pitanja, Ja nemam, kažu poručnik, narednik i kaplar, i dva žandarma i tri zatvorenika, koji će zbog ovog udarca sreće verovatno biti pušteni na slobodu još danas. Buknu veliko nezadovoljstvo među mravima, koji su svemu prisustvovali, jednom jedni, drugi put drugi, ali su se u međuvremenu ujedinili i zajedno sklopili sliku onoga što su videli, znaju celu istinu, čak i najveći mrav koji mu je poslednji video lice, u krupnom planu, kao neki divovski pejzaž, a poznato je da pejzaži umiru jer ih usmrćuju, nipošto zato što sami dižu ruku na sebe.
Već su odneli leš. Eškaro i Eškariljo raspremaju alat svog zanata, pendrek, korbač, trljaju zglobove prstiju, pregledaju vrhove i pete cipela, da se neka nit iz odeće slučajno nije zakačila ili zaostala neka mrlja krvi koja bi oštrom oku Šerloka Holmsa razotkrila labav alibi ove dvojice, nepodudaranje vremena, ali bez brige, Holms je mrtav i ukopan, podjednako mrtav kao Žermano Santoš Vidigal, podjednako ukopan kao što će Žermano uskoro biti, i proći će godine od ovog slučaja obavijenog tišinom, sve dok mravi ne budu stekli dar govora i ne progovore istinu, istinu i samo istinu. U međuvremenu, ako požurimo, stići ćemo na vreme da zateknemo gospodina doktora Romana, eno ga tamo, pognute je glave, s crnom torbicom preko levog ramena i zato možemo da ga zamolimo da podigne desnu ruku, Zakunite se da ćete govoriti istinu, istinu i samo istinu, tako je to s doktorima, oni su navikli na svečano obavljanje poslova, Kažite, doktore Romano, doktore medicine, vi koji ste položili Hipokratovu zakletvu, uz sve njene moderne verzije po obliku i smislu, kažite, doktore Romano, pod ovim suncem koje sjaji, da li je cela istina da se ovaj čovek obesio. Doktor podiže svoju desnu ruku, gleda u nas svojim čestitim očima, to je u varoši veoma cenjen čovek, uredan je posetilac crkve i pregalac u ispunjavanju svojih društvenih obaveza, i pokazavši nam šta je to imati čistu dušu, kaže, Ako neko ima dvaput obmotanu žicu oko sopstvenog vrata, sa jednim krajem žice zavezanim za klin iznad svoje glave, i ako je žica zategnuta zbog, čak i samo delimične težine tela, reč je, bez sumnje, tehnički gledano, o vešanju, i rekavši to, spustio je ruku i otišao svojim putem, Ali čujte, doktore Romano, doktore medicine, kuda žurite kad još nije vreme za večeru, samo ako vi još uvek imate apetit posle ovoga što ste ovde videli, ja vam na takvom stomaku zavidim, kažite, zar niste videli čovekovo telo, zar niste videli podlive, crne modrice, raspukle genitalije, krv, Nisam video, rekli su mi da se zatočenik obesio i on je bio obešen, nisam imao šta više da vidim, Vi ste lažov, doktore Romano i doktore medicine, kako ste, i zašto, i otkad usvojili ružnu naviku da lažete. Nisam lažov, ali istinu ne mogu reći, Zašto, Iz straha, Idite s mirom, doktore Pilate, spavajte spokojno sa svojom savešću, dobro je pojebite, ona zaslužuje i vas i jebanje, Zbogom, gospodine pišče, Zbogom, gospodine doktore, ali poslušajte moj savet, izbegavajte mrave, posebno one koji uzdižu glave kao psi, to su veoma oštroumna stvorenja, doktor Pilat i ne sanja u kojoj meri, bićete pod budnim okom svih mrava, ne bojte se, neće vam nauditi, samo će hteti da vide da li će vam vaša savest jednog dana nabiti rogove kao nekom rogonji, biće to vaše spasenje.
Ulica u kojoj se nalazimo zove se Rua da Pareira – Ulica čardaklije, ne zna se zašto, možda su u minula vremena neke fine sorte grožđa isprepletene u venjak ovde pravile hladovinu, pa pošto ulici niko nije dodelio ime nekog sveca, političara, dobročinitelja ili crkvenog velikomučenika, da ga okače na ćošak, ostade joj naziv Rua da Pereira, do daljeg. I šta sad mi da radimo, kad ljudi iz Monte Lavrea, Eškourala, Safire i Tore da Gadanje stižu tek sutra, kad je arena za borbu s bikovima zatvorena i niko u nju ne ulazi, šta da radimo, hej, pa hajdemo na groblje, ko zna, možda je Žermano Santoš Vidigal tamo već stigao, mrtvaci, kad to hoće, umeju brzo da hodaju, a nije ni daleko, idemo ovom ulicom, popodne će prehladiti, onda treba da skrenemo desno, kao da idemo u Evoru, ma lako je, onda skrenemo levo, ma ne možemo da promašimo, tu su beli zidovi i čempresi, kao i svuda. Mrtvačnica je onamo, ali je zatvorena, oni sve zaključaju i odnesu ključ, ne možemo ući, Dobar dan, sinjor Orik, nema za vas odmora, Istina je, šta možemo da radimo, ne umiru ljudi svakog dana, ali svakog dana im moramo nameštati krevete, očistiti ulice, eto, Video sam gore vašu ženu i sina, imate lepo dete, Istina je, Istina je lepa reč, sinjor Orik, Istina je, Kažite mi da li je istina da je telo koje leži u mrtvačnici umrlo zbog zlostavljanja ili samo zato što je njegov bivši vlasnik rešio da ga obesi, Istina je da je moj sin lepo dete, mnogo voli da se igra na suncu, istina je da je telo onog koji tamo leži bilo obešeno, istina je da je u stanju u kom je bio nije imao snage da se obesi, istina je da su mu stidni delovi popucali, istina je da je ceo on mlohava masa krvi, istina je da mu ni posle smrti otekline od batinjanja, veličine prepeličinog jajeta, nisu splasnule, i istina je da bih ja umro od daleko manjeg, a ja sam navikao na smrt, Hvala sinjor Orik, vi ste grobar i ozbiljan čovek, možda zato što toliko volite svoga sina, recite mi čiju lobanju držite u ruci, da li ona pripada kraljeviću, To ne znam, nije iz mog vremena, Doviđenja, sinjor Orik, vreme je da zaključate kapiju, pozdravite Sezaltinu i poljubite sinčića koji toliko voli da se igra na suncu.
Tako se govori pri opraštanju, odavde iz dola vidi se zamak, ko bi sve njegove priče mogao ispričati, i minule i one koje će tek nastati, bila bi velika greška prosuditi da su se samo zato što se ratovi više ne vode oko bedema zamka sve vojne akcije okončale, čiji je on deo, makar sitničavih, makar i neslavnih, kao što je govorio markiz de Marialva, Vašoj visosti sam već predočio da Manuel Ruiž Adibe, guverner Montemora, nije kadar da bude starešina ovog garnizona, jer osim njegove beznadežne nesposobnosti za bilo kakav posao, on opravdava izostanke radnicima koji treba da zidaju tvrđavu za pare koje mu daju, i iz tog razloga je gradnja toliko zaostala, kao što se dâ primetiti, te zato molim vašu visost da mi dopusti da predložim osobe koje su dorasle ovom položaju, budući da general-potpukovnika artiljerije, Manuela da Roša Pereiru, odlikuju sva bitna svojstva, postižnost i revnost, kao i voljnost da stupi na ovaj položaj, te ako bi vaša visost bila ljubazna da mu napiše naimenovanje s titulom feldmaršala, tada bi Manuel Ruiž Adibe mogao da uživa u svojoj mirovini zabavljajući se, kao što uživaju i drugi konjički kapetani koje je vaša visost već penzionisala, a on nije bez imetka niti ima obaveza napretek da ne bi mogao živeti udobno, čak i kad mu plata ne bi bila isplaćena na vreme. Đavo je uzeo Adibea pod svoje, koji tako loše vodi poslove vaše visosti, a tako prilježno svoje vlastite, vremena se menjaju, sad sve više ima predanih činovnika voljnih da usmrte čoveka unutar garnizonske zgrade u Montemoru i potom izađu da popuše cigaru, mahnu doviđenja stražaru koji junački zuri u liniju horizonta, da se uveri da nema Španaca na vidiku, i potom se spuštaju ulicom mirno ćaskajući, sigurnim korakom, svode račune današnjeg radnog dana, toliko i toliko udaraca u glavu, toliko i toliko šutiranja, toliko i toliko pendrečenja, i osećaju se ponosnim, ni jedan od njih se ne zove Adibe, njihova imena su Eškaro i Eškariljo, liče na blizance, a sad se zaustavljaju pred bioskopom, tu je reklama za film u nedelju, pa to je sutra, počinje letnja sezona sa zabavnom komedijom Veličanstveni dokoličar, Povedite žene, one, sirote, to vole, tako će se stvari stišati, vredi pogledati, ali onaj za koji može da se kaže da je dobar, baš dobar film davaće se u sredu, sa Eštrelitom Kaštro, boginjom pesme i plesa, a s njom igraju i Antonio Viko, Rikardo Merino, Rafaela Satoreš, u sjajnom mjuziklu koji se zove Marikila Teremoto, ole.

Između mrtvih i ranjenih, ovi su promakli. Nećemo izgovarati ime po ime, dovoljno je znati da neki odoše da žive u Lisabonu, u hapsanama i lagumima, dok se drugi vratiše vršidbama, s novom platom dok traje žetva. Sveštenik Agamedeš očinski savetuje ove pomahnitale ljude i kad to ne čini direktno, on ih izokola podseća na to koliko mu duguju i kako, i više od toga, moraju da ispunjavaju svoje hrišćanske dužnosti, pošto je već sveta mati bila kadra da pokaže svoju moć i uticaj tako jasno, te kad ona dotaknu zatvorske mandale ovi popadaše, a prozorske rešetke se razmakoše, aleluja. Sve ove krupne reči on izgovara u polupraznoj crkvi, tu su samo starice, jer se ostali parohijani premišljaju koliko ih je koštala ta zahvalnost i ne mogu da se usaglase. U Monte Lavreu vrlo malo znaju o tamnicama, sve je to površno, koliko god da im Sižižmundo Kanaštro ponavlja da ih je bilo mnogo, a tek sutra će saznati tačan broj mrtvih, sve od usta do usta, s jednog imanja na drugo, unedogled, ali iznurenost živih tegobnija je od neizlečive agonije, Otac mi je bolestan i ne znam šta da radim s njim, lične su to brige koje svako domaćinstvo ima, da i ne govorimo o žetvi koja se primiče kraju, a šta ćemo posle. Biće isto kao i ranije, ali sad Norberto, Alberto i Dagoberto proklinju, kroz usta nadzornika, pokajaće se taj ološ što je dizao štrajk, a skupo će ih koštati i ova povišica nadnice. Adalberto je već poslao pisana naređenja iz Lisabona, da po završetku žetve i vršidbe, ostaju samo svinjari i govedari, i straža, neće da mu po zemlji gaze kojekakvi štrajkači i dokoličari, posle će javiti šta još treba da se uradi, zavisi od maslinjaka, uzgred, kako je maslina rodila. Nadzornik će odgovoriti, ali to je ona vrsta prepiske koju niko ne čuva, primi se pismo, uradi ono što se u njemu traži ili se odgovori, i onda, gde li sam ga metnuo, baš bi bilo zabavno ispričati celu priču o tim pismima, to bi bio neki drugi vid pripovedanja, naš problem je što mislimo da su samo velike stvari važne, samo o njima pričamo, a kad poželimo da saznamo kako je stvarno bilo, ko se tu zatekao, šta je taj rekao, onda se nađemo u nebranom grožđu.
Zove se Grasinda Mau-Tempo i ima sedamnaest godina. Udaće se za Manuela Ešpadu, samo ne odmah. Devojka je mlada, ne može tek tako, preko noći, da se uda, bez devojačke spreme, strpite se oboje. To je danak očiglednih društvenih ograničenja, a baška što nemaju kuće gde će živeti, Pa znači da ćemo morati da odemo u drugi kraj, Nećeš, valjda, kao tvoj brat, da zauvek odeš daleko, znam da nije isto, ti si devojka, ali je l mi je malo jedno dete koje ne viđam, jao, sine moj. To govori Fauština, a Žoao Mau-Tempo odobrava glavom, u grudima ga stegne svaki put kad se o sinu povede reč, taj đavo od deteta, samo osamnaest godina je imao kad se pokazalo da je skitara na svog pokojnog dedu. Grasinda Mau-Tempo će kasnije prepričati Manuelu Ešpadi srž ovih razgovora, i on će odgovoriti, Ne marim da čekam, hoću da se oženim tobom, i to veli ozbiljno, kao što čini i u svim drugim prilikama, to je bit njegove prirode koja ga izgledom čini starijim no što jeste, a ni razlika u godinama nije mala, kao što reče Fauština kad joj je kćer saopštila da ju je Manuel Ešpada pitao da li hoće da mu bude devojka, Ali on je mnogo stariji od tebe, Jeste, pa šta, odgovorila je Grasinda, uvređena i to s pravom, jer nije to ono glavno, glavno je da je ona zavolela Manuela Ešpadu onog junskog dana u Montemoru, šta godine imaju s tim, iako je Manuel Ešpada, kad je razgovarao s njom, naglasio, Ja sam sedam godina stariji od tebe, a ona, smešeći se, zbunjena svojim osećanjima rekla, Pa šta, muž i treba da bude stariji od žene, pa se izustivši to, zarumenela, jer je rekla Da – ne izgovorivši Da, što je Manuel Ešpada vrlo dobro razumeo, prešavši na drugo pitanje, Znači, pristaješ, a ona je odgovorila, Da, i otad provedoše vreme zabavljajući se prema pravilima zabavljanja, na pragu kuće, jer je za ulazak u nju još bilo rano, ali ono u čemu Manuel Ešpada nije sledio pravila bilo je to što je odmah otišao da razgovara s njenim roditeljima, umesto da sačeka dokaz ljubavi i njihove nevešto čuvane tajne. Tada su Žoao Mau-Tempo i Fauština objasnili, nije tu bilo nekih novína, da nemaju sredstava za svadbu i da zato moraju da se strpe, Čekaću koliko treba, reče Manuel Ešpada, rešen da odsad radi i štedi, iako je morao da pomaže svojim roditeljima, s kojima je živeo. Sve su to detalji iz života malih ljudi, nepromenljivi ili toliko neznatno promenljivi da se u dvema generacijama neće primetiti gotovo nikakva razlika, i Grasinda Mau-Tempo takođe zna da će ubuduće morati da se dovija, u sporazumu s majkom, koliko će od njenih prihoda moći da odvoji za devojačku spremu, što je i njena dužnost.
Mnogo smo kazivali o muškarcima, a malo o ženama, i to samo kao o usputnim senkama, a ponekad su bile i nezaobilazne sagovornice, kao ženski hor, mada većinom beščujan zbog težine tereta ili stomaka, ili u ulozi mater dolorose iz različitih razloga, jedan sin mrtav, drugi vagabund, ili je kćer obeščašćena, ovog nikad nije manjkalo. Nastavićemo da pričamo o muškarcima, ali sve više i o ženama, ne samo zbog ovog zabavljanja i budućeg braka, jer smo već imali priliku da svedočimo o zabavljanju i braku Sare da Konseisao, davno umrle bake, i Fauštine, na sreću, još žive majke Grasinde Mau-Tempo, o tome smo malo kazali, drugi su razlozi posredi, zasad još nejasni, ali to je zato što se vremena menjaju. Izjave ljubavi pred kapijom zatvora ili pred žandarmerijskom kasarnom i mestom smrti, što je isto, protive se tradiciji i pravilima ponašanja, i povrh svega se dešavaju u vreme takvih patnji, nesumnjivo da je sve nadoknađeno radošću slobode, mada još uvek s velikom strepnjom, ali da momak devojci kaže, Hoćeš li da mi budeš devojka, toga u moje vreme nije bilo.
Grasinda je rođena dve godine pre svoje sestre Amelije, koja je, budući da se ranije raskrupnjala, neupućenima izgledala kao da joj je vršnjakinja. Nisu previše ličile jedna na drugu, možda i zbog svih tih mešanja krvi s toliko sklonosti ka ispoljavanju posebnosti. Imamo na umu onog pretka stiglog s hladnog severa, koji je napastvovao devojku na izvoru, prošavši nekažnjen kod svog gospodara Lamberta Orkeša, zabrinutijeg za jedno drugo poreklo i za svoje konje. Međutim, kako bi se u nama učvrstila skromnost i sićušnost ovog sveta, imamo ovde Manuela Ešpadu koji Grasindu Mau-Tempo prosi kraj istog onog izvora, nadomak polja paprati, ovog puta neulegnute i neizlomljene kao onda kada je obljubljeno telo smalaksalo i predalo se. Kad bismo samo mogli zavezati sve raspuštene krajeve, i svet bi bio jači i bolji. I kada bi zdenac mogao da govori, što je samo pretpostavka, a bilo bi to zasluženo i pravično, jer tako postojano žubori-nikad-se-ne-umori već petsto godina, pa i više ako je istina da su ga sazidali Mavri, kad bi samo umeo da govori, sigurno bi kazao, Ova deva je ovde već bila, greška je razumljiva, s vremenom se čak i zdencima pobrkaju sećanja, a da ne pominjemo ogromnu razliku kada je reč o ponašanju Manuela Ešpade, koji samo uzima ruku Grasinde Mau-Tempo u svoju, Znači pristaješ, i ustaju, ostavljajući paprat za neku drugu priliku.
Ova deca mnogo znaju i to štošta. Između Antonija Mau--Tempa, najstarijeg, i Amelije Mau-Tempo, najmlađe, ima četiri godine razlike, ne više. Jednom to behu tri loše uhranjena i odevena zamotuljka, kakvi su i danas, samo što su to već adolescenti, ukoliko ova reč nije suviše probrana za ove predele i ovu latifundiju. Nošena na leđima oca i majke, u košari na glavi roditelja dok još nisu umela da hodaju ili su im se noge brzo zamarale, na očevim ramenima, ili u majčinom krilu, a docnije i sopstvenim nogama, ova deca proputovala su više, shodno svom uzrastu, nego lutajući Jevrejin. Vodila su velike ratove s komarcima u pirinčanim poljima, sirota bespomoćna i nedužna stvorenja, bez ikakvog osećaja da oteraju sa svojih lica eskadrile letećih kopljanika koji su zujali iz čistog i jakog užitka. Ali, s obzirom na to da je život komaraca mnogo kraći i pošto nijedno dete nije umrlo, od ove dece o kojoj pričamo, ne od druge, umrle od malarije, ako se može reći da je bilo pobednika u tom ratu, bili su to oni koji su pružali pasivan otpor. To se ne dešava često, ali biva.
A sad pogledajte ova tri deteta, bilo koje od njih, najstarijeg dečaka, ili srednju devojčicu, ili ovu najmanju, koja leži u kutiji, u hladovini hrasta kitnjaka, dok njena majka radi u blizini i, iako ne odveć blizu, može je videti s te razdaljine, a mi znamo šta su deca, u uzrastu u kom još ne umeju da govore, pa kad ih zaboli stomak, čak ne mora biti ni to, dovoljno je da ih samo muče gasovi, joj, dobro je, ovog puta barem nemamo dizenteriju, te kad Fauština dođe po nju, jer je vreme za ručak, Amelija je sva ukakana, prekrivena rojem muva kao kakvo bunjište što, daleko bilo, i jeste. I dok je pere, ne pere samo telašce zamazano sve do leđa, već i dronje u koje je ono povijeno, a za koje se nada da će se osušiti na hrpi drva za potpalu, no vreme protekne, a s njim i apetit. I u ovom trenutku ne znamo o kome da brinemo, da li o Ameliji koja je, iako okupana i sveža, sasvim sama, ili o Fauštini koja se vraća na posao, grizući komad suvog hleba. Ostaćemo ovde, pod hrastom kitnjakom, mašući ovom granom nad lišcem deteta kome se spava, jer evo muva opet, ali i da bismo njegove roditelje sačuvali od tuge, ako ovuda prođe povorka kraljeva i vitezova, i dadilja jalove kraljice ugleda ovo usnulo anđelče te odnese Ameliju u palatu, kako bi užasno bilo da nađena devojčica ne prepozna svoje prave roditelje, jer je sad odevena samo u brokat i kadifu, svira lutnju u svojoj visoko uzdignutoj sobi s pogledom na latifundiju. Ovakve priče će kasnije Sara da Konseisao pričati unucima, a Amelija nam ne bi poverovala kada bismo joj rekli kakva bi joj velika opasnost zapretila da mi nismo bili tamo prisutni, sedeći na ovom kamenu, mlateći ovom granom.
Ali deca, onda kada mogu, rastu. Dok ne stasaju za rad, ostaju u kući s bakama ili s majkama, ako za njih nema posla, ili s ocem i majkom, ukoliko ni otac nema posla, a kad malo odrastu i dece u kući gotovo i da nema, već svi rade, ako se desi da posla nema ni za očeve, ni za majke, ni za decu i bake, evo idealne portugalske porodice – na okupu, dame i gospodo, ujedinjena u bedi, što zavisi od sezone. Ako je vreme žira, otac ide da ga skuplja, sve dok Norberto, Adalberto ili Sižiberto ne pošalju žandarmeriju da stražari noću, za to ju je gospođa republika i obrazovala odmah pri svom rođenju. Duge su to i naširoke priče. Ali priroda je bujna, izdašno je to vime koje mleko izliva u svakom jarku, Hajde da naberemo artičoku, zelje, salatu potočarku, pa kažite posle ima li izobilja većeg od ovog. A zelje je isto što i spanać, u stvari samo izgledaju isto, ali se razlikuju po ukusu, dovoljno je da se skuva, proprži na masti s malo crnog luka, izvinite ako sam podrignuo. A o artičoki. Oljušti se artičoka, doda se nešto zrna pirinča, i to je gozba, izvolite oče Agamedeše, poslužite se, ko jede meso, može da skrcka i kosti. Svaki hrišćanin, čak i nehrišćanin, treba da jede tri puta dnevno, za doručak, ručak i večeru, ili kako god ih zovete, važno je da tanjir odnosno šerpa ne budu prazni, ili ako ima samo hleba-i-jedva-nešto-uz hleba, da to bude i nešto više od finog mirisa. To pravilo je isto toliko zlatno kao i bilo kakvo drugo plemenito pravilo, to je ljudsko pravo i očeva i dece, pa tako ja mogu da ne jedem jedan obrok da bi oni mogli da imaju tri obroka, vidi se da sve ovo služi više da zavara stomak nego da ga napuni. Ljudi pričaju i pričaju, ali ne znaju šta je preka potreba, a to je da odu do sanduka i uvide da je poslednja korica pojedena juče, pa čak i kad znaju, oni za svaki slučaj ponovo podižu poklopac, da se, možda nije ponovilo ono čudo ruža, što bi, u svakom pogledu, bilo nemoguće, jer se ni ja ni ti nismo setili da u sanduk metnemo ruže, a za to bi bilo potrebno da ih prethodno uberemo, a kad ste videli da ruže niču u hrastu plutnjaku, pa baš bi bilo lepo, glad, kao što se vidi, vodi u buncanje. Danas je sreda, ideš u veliku kuću, Grasinda, povešćeš i svoju sestru Ameliju, vodi je za ruku, ovog puta Antonio ne ide s vama. Uvođenje u prošnju, zar je to vaspitanje koje roditelji treba da pruže deci, ja ne znam zašto se moj jezik ne zaveže u čvor dok ovo pričam, ili ne padne na zemlju u odskocima kao gušterov rep, to bi me naučilo da pazim šta govorim, i da ne blebećem o siromaštvu punog stomaka, to nije pristojno.
Sreda i subota su dani kad Naš Gospod Bog silazi na zemlju i bivstvuje u slanini i kravljem pasulju. Da je otac Agamedeš tu, zaorilo bi se da je ovo jeres, tražio bi svetu inkviziciju protiv nas koji rekosmo da je Gospod pasulj i slaninica, ali nevolja je što otac Agamedeš nema mašte, navikao se da Boga vidi u hostiji, pahuljici od pšeničnog brašna, i ne ume da ga vidi u drugom obliku, osim, s dugom bradom i tamnim očima Oca, s malom bradom i svetlim očima Sina, a s ovom razlikom u bojama, pitamo se da nije, možda, slučaj sa zdencem i paprati bio umešan i u svetu priču. Ipak je dona Klemensija najupućenija u ove preobražaje, budući da je supruga i čuvarica vrlina od Lamberta do poslednjeg Berta, zato što ona sredom i subotom predsedava skupljanjem hrane za sirotinju, dajući savete i nadzirući tankoću rezanja slaninice, birajući onu s manje mesa, a još bolje ako je čista masnoća, hranljivija je, prevlačeći letvu za ravnanje po merici pasulja prema skrupulama čiste pravde, a svakako iz brižnosti da izbegne rat zbog dečje zavidnosti, Ti imaš više od mene, Ja imam manje od tebe. To je prelep obred, tope se srca od svetog milosrđa, nijedno oko ne ostaje suvo, niti nosevi, zima je, a napolju je veliki mraz, naslonjena na zid kuće stoje deca iz Monte Lavrea koja su došla da prose, pogledajte te jadničke, bosi su, bolno se mrznu, vidite kako curice podižu prvo jedno stopalo a odmah im zatim i drugo beži s ledenog tla, oba bi odjednom digle u vazduh kad bi im još za života izrasla krila kao što kažu da im u smrti izrastu, samo ako bi bile dovoljno razumne da rano umru, i vidite kako samo istežu haljinice preko nogu, ne zbog probuđenog stida, ovi dečaci još ne primećuju te stvari, već od jezive studeni. Napravili su red, svako sa svojom limenkom u ruci, s podignutim nosevima, šmrčući sline, u iščekivanju kad će se već jednom odozgo otvoriti prozor i košara na kanapu spustiti s neba, polagano, velikodušnosti se nikad ne žuri, taman posla, žurba je nešto prostonarodsko i alavo, samo nemoj da gutaš kravlji pasulj takav kakav je, jer je sirov. Prvi u redu stavlja svoju limenku u košaru, evo velikog uspenja, penji se i ne odugovlači, studen duž zida brije kao britva, ko ovo može da izdrži, čuj, svi će izdržati u ime onoga što će se pojaviti, i tad se promalja služavkina glava, spušta se korpa s punom ili polupraznom limenkicom, da bi se pametnjakovići i novajlije naučili da veličina konzerve ne utiče na darivateljku iz ove katedrale dobročinstva. Mislio bi neko da pošto je ovo video, sve je video. Ali to nije istina. Niko ne mrda odatle sve dok poslednji ne dobije svoje sledovanje i korpu uklanjaju do subote. Sad još samo da se pojavi dona Klemensija na prozoru, sva umotana toplim šalovima, da izvede svoj pokret opraštanja i blagoslova, dok se svež i ljubak dečji hor zahvaljuje na razne načine, izuzev onih koji samo pomeraju usne i gotovo, Aj, gospodine oče Agamedeše, koliko mojoj duši ovo čini dobra, i ako neko pomisli da je dona Klemensija licemerna, debelo se vara, jer samo ona poznaje razliku između osećaja u svojoj duši sredom i subotom i osećaja u preostalim danima. I sada da pristupimo priznanju i veličanju hrišćanske mortifikacije dona Klemensije, koja imajući je nadohvat, s vremenom i novčanim sredstvima, trajnu i pouzdanu utehu svoje besmrtne duše, ona je se odriče, ne darujući slaninicu i kravlji pasulj svakoga dana, i upravo to je njeno pokajanje. Osim toga, sinjora dona Klemensija, ta deca ne treba da stiču rđave navike, na šta bi to ličilo kad odrastu, već uveliko navađena na silne prohteve.
Kad je odrasla, Grasinda nije pošla u školu. Ni Amelija neće ići. Ni Antonio nije išao. U stara vremena, kad je otac ovo troje dece i sâm bio dete, propagandisti republike saletali su narod, Dajte decu u školu, bili su kao apostoli sa špicastim bradama, brkovima i šeširima mekog oboda, obznanjujući dobre vesti, svetlost obrazovanja, pozivajući na krstaške ratove, s ključnom razlikom što nije trebalo izgoniti Turčina iz Jerusalima i iz grobnice Gospoda, to pitanje se nije ticalo odsutnih kostiju, već prisutnih života, dece koja će potom pešačiti s lanenim torbuljacima s uzicom preko ramena, noseći u njima bukvar, poklon iste te republike koja je žandarmeriju slala u juriš kada su praoci te dece tražili višu zaradu. Zato je Žoao Mau-Tempo naučio da čita i piše, dovoljno da u svesci u Montemoru ispiše svoje ime Žoao Mautenpo, dakle, nepravilno, iako se, sumnjajući u ispravnost, neretko i potpisivao Žoao Mautempo, što i nije tako loše, mada je netačno, jer je Mau-Tempo očigledno razmetanje gramatičkom samouverenošću. Svet napreduje, no u okvirima mogućeg. U Monte Lavreu svet nije napredovao toliko koliko je trebalo da bi dve sestre i brat mogli ići u školu, i kako će sad Grasinda Mau-Tempo pisati svom dragom ako se on nađe daleko, dobro pitanje, i kako će Antonio Mau-Tempo javiti loše vesti kući ako sirotan nije naučio da piše i potuca se s bandom probisveta, Samo da mu se nešto ne desi, reče Fauština mužu, Ti si mu bio samo za primer.
Žoao Mau-Tempo klima glavom u znak saglasnosti, a u srcu se koleba. Tišti ga što sin nije uz njega, gleda oko sebe, sve same žene. Fauština više nije ona Fauština iz mladih dana, a ni tad nije bila lepa, i kćeri čija svežina još odoleva pred težačkim radom na njivi, šteta što su Ameliji zubi tako propali. Ali u to da je sinu bio samo za primer, Žoao Mau--Tempo sumnja. Čitavog života ništa drugo nije radio do za puki hleb, i to ne svakog dana, i sama pomisao na to stvara mu mrtav čvor u glavi, to što čovek dolazi na ovaj svet a da nije ni tražio, još od ranog uzrasta zebe od studeni i trpi glad više nego što je ljudski, ako uopšte postoji ono što je ljudski, jer kad odraste čeka ga ista ona, sad već udvostručena pregladnelost kao kazna za telo koje je sve to izdržalo, da bi ga onda zlostavljale gazde i nadzornici, seoski panduri i republička žandarmerija, a kad napuni četrdeset godina i prvi put kaže šta misli, zatvoriće ga kao marvu za pijacu ili klanicu, u zatvoru će ga kinjiti, pa i ta sloboda je šamar u lice, kora hleba bačena na zemlju, da vidimo hoće li je podići s tla. To radimo kad hleb padne na zemlju, uzimamo ga u ruku, nežno duvamo u njega kao da mu vraćamo dušu, i ljubimo ga, ali ga neću odmah pojesti, rasparčaću ga na četiri komadića, dva veća i dva manja, uzmi na, Amelija, evo, na, Grasinda, ovo je za tebe, ovo za mene, a ko pita kome su pripala dva veća parčeta, manji je od životinje, jer životinja bi znala odgovor.
Roditelji nisu kadri da učine sve. Oni donose decu na ovaj svet, to malo što znaju i umeju čine za njih, u nadi da će sve izaći na dobro, uvereni da ako bdiju nad decom, pa čak i ako manje paze na njih, a često se otac prevari, misli da je dobar otac, a nije, pa naposletku bude, ne, nemoguće je da je moj sin vagabund, da je moja kćer obeščašćena, da je moja krv zatrovana. Kad Antonio Mau-Tempo provodi dane u Monte Lavreu, Žoao Mau-Tempo zaboravlja da mu je otac i da je stariji, te počinje da trči oko njega, kao da želi da otkrije istinu koja se krije iza njegovih izbivanja od kuće, čak tamo gde su Koruš, Sado, Samora Koreja, Infantado, pa i dalje, s one strane reke Težo, a istinite priče koje čuje iz sinovljevih usta i potvrđuju i zapliću legendu o Žozeu Gatou, kažemo legendu, premda je reč prejaka, Žoze Gato je jedan neslavan hvalisavac, jer je pustio da nas odvedu iz Monte Lavrea u apsanu, a ova kazivanja su vrednija pošto je u njih neposredno upleten i Antonio Mau-Tempo, koji je tamo ili bio ili je o njima čuo, nego kada bismo samo izređali slikovite činjenice u priči o malom, seoskom razbojništvu. A Žoao Mau-Tempo katkad ima misli koje ne ume da izrazi rečima, ali koje kao da kažu – uzgred, bacili smo pogled na njih, pošto je već reč o dobrom primeru – možda ovaj Žoze Gato i nije tako loš, iako je lopov i čak i kad se ne pojavi na mestu gde je preko potreban. Jednog dana, Antonio Mau--Tempo će reći, U svom životu imao sam jednog učitelja i jednog nastavnika dopunske nastave, a u ovom dobu u kom sam sad, vratio sam se na početak da bih sve ponovo naučio. Ako je ovo potrebno pojasniti, hajde da kažemo da mu je otac bio učitelj, Žoze Gato dopunski nastavnik, a gradivo koje Antonio Mau-Tempo sada uči, neće učiti sâm.
Ova porodica Mau-Tempo dobro uči lekcije. Kad se Grasinda Mau-Tempo bude udala, već će umeti da čita. Jedan deo zabavljanja činio je i bukvar koji je sastavio pesnik Žoao de Deuš, s crnim i sivim slovima, da bi se razlikovali slogovi, ali nije prirodno da ove prefinjenosti ostaju u pamćenju obrazovanom u drugačijim uslovima, dovoljno je da, oklevajući, ona polako nastavi da čita i da zastaje između reči u iščekivanju da u mozgu zasja putanja svetlosti razumevanja, nije plitva, Grasinda, nego blitva, ne brkaj, Manuelu Ešpadi je već dozvoljeno da ulazi u kuću, da nije bukvara, on bi još neko vreme oklevao na pragu, samo na šta bi to ličilo da sede napolju i uče da čitaju dok drugi prolaze, a uzgred, njihova veza je ozbiljna, Manuel Ešpada je divan momak, rekla bi Fauština, i Žoao Mau-Tempo bi se zagledao u budućeg zeta, videvši ga kako pešači od Montemora do Monte Lavrea, prezirući i automobile i zaprežna kola, da bi ostao odan svojim uverenjima i da ne bi ostao dužan istim tim ljudima koji mu ne daju zarađeni hleb. To je ujedno bila i lekcija, tako ju je Žoao Mau-Tempo shvatao, uprkos tome što je Sižižmundo Kanaštro rekao, Manuel Ešpada je dobro uradio, ali ni mi nismo ništa loše učinili, niti je on bio na dobitku time što je tabanao, niti smo mi izgubili time što smo se vozili zapregom, svako sudi prema svojoj savesti. I Sižižmundo Kanaštro koji ima opak osmeh, premda bezmalo bezub, posle reče, A da i ne pričam da je on još mlad, a nama su noge omatorile i otežale. Jašta, ali ako ima trideset tri razloga zarad kojih su Grasindi roditelji s blagonaklonošću prihvatili udvaranje Manuela Ešpade njihovoj kćeri, prvi među njima bio je, ako je Žoao Mau-Tempo to ikad sebi priznao, peške pređenih dvadeset kilometara, momkovo uporno odbijanje, potvrđivanje sebe kao čoveka u toku skoro četiri sata pod neprestanim suncem, cokulama drobeći makadam, kao da je nosio neku ogromnu zastavu koja nije smela biti izložena vijorenju iz kola i s veleposedničkih zaprega. Eto tako je, kao što biva otkad je sveta i veka, mator učio od mladog.

Maj je mesec cveća. Neka pesnik ide svojim putem u potrazi za belim radama o kojima je čuo, a ako mu ne pođe za rukom da ispeva odu ili sonet, barem će napisati neki katren, što je mnogo jednostavnije. Sunce još ne prži kao u julu i avgustu, pirka svež povetarac, i gde god da bacimo pogled odavde, s vidikovca koji je nekad služio kao osmatračnica, posvuda su zelena polja, nema prizora koji bi dublje rasteretio dušu, samo tvrdo srce ne bi zadrhtalo od sreće. Gledano s ove strane, gusto žbunje nalik je bašti, nezalivanoj i bez gradinara, sve ovo rastinje samouko je u traženju pomirenja s prirodom, s ovim sirovim kamenom koji se opire prodiranju korenja, i možda baš zato, zbog te nepokolebljive energije na mestima od kojih se ljudi udaljuju, tu gde se vodi borba između biljnog i mineralnog, izviru prodiruće esencije eteričnih ulja, te kad sunce zažari obronke, svi mirisi se otvaraju i tu bismo mogli večno zaspati, pa i umreti s licem prema zemlji, dok bi mravi podižući glave kao psi, napredovali zaštićeni gas-maskama, jer ovo je ujedno i njihov dom.
To je laka poezija. Čudno je što nema ljudi. Polja bujaju, jarkozelena, grmlje je uronilo u spokoj i zapah eteričnih ulja, a ponovni pogled govori nam da je pšenica izgubila svoju ranu svežinu, to je sićušna žuta kap u nepreglednom prostranstvu, gotovo neprimetna, a ljudi, gde su ljudi, ne vidimo ih u ovim srećnim krajolicima, možda naposletku i nije istina da su oni sužnji grude zemlje i da su baš kao koze vezani za kolac da bi jeli samo ono što im je nadohvat ruke. Dugo traje besposlica u vreme zrenja pšenice, čovek je zasejao seme u crnicu, i ako je plodna godina, lezi i spavaj, javi kad bude vreme za letinu. uǝpoq :ɐpɐɹqo Teško je shvatljivo da je ovaj maj sav u cvasti jedan mrgudan mesec, ne mislimo na lepo i vedro vreme, već na ova tmurna lica, oči, usta, na ovu namrštenosti, Nema posla, kažu, ali ako priroda peva, nek joj je sa srećom, nama nije do pevanja.
Pođimo u šetnju poljem, popnimo se na brdo, i na putu, blesak sunca odbio se o ovaj kamen, on se zacakli, a mi skloni lakovernom shvatanju sreće, rekosmo, To je zlato, kao da je zlato sve što zasija. Ne vidimo ljude na njivi i namah izgovaramo, Lakog li života, pšenica buja, a žeteoci su se prućili. Međutim, nije tako. Zima je minula, kao što smo već opisali, u velikim gozbama i svetkovinama s dračom, zeljem i biljkom potočarkom, na malo isprženog crnog luka, s nekoliko zrna pirinča i s mrvicama hleba, uzetih od svojih usta da bi bilo za decu, ne bi trebalo ovo da ponavljamo, misliće da se hvalimo ovim žrtvovanjem, otkud to, naši roditelji su isto to činili, i njihovi roditelji, i roditelji roditelja, još u vreme sinjora Lamberta i ranije, sve do davnina kojih se više niko i ne seća, tako je prošla zima, i ako bi neko umro od gladi, uzroci smrti bili su nazivani mnogim imenima, manje uvredljivim za skromnost i pristojnost. Sredina je januara, već naređuju da se grane drveća poseku, nebitno je da li za Dagoberta ili za Norberta, počinjemo da zarađujemo pomalo, ali posla nema dovoljno za sve, Izaberi najbolje, one koji nisu skloni kavzi, i onda, kad je drveće posečeno, drva su na zemlji, stižu trgovci ugljem, kupi ovde, kupi onamo, i sad je vreme kad oni treba da pokažu svoju umešnost s vatrom, i dok mi uživamo u odgovarajućim rečima, pravljenje ćumura, slaganje trupaca na gomilu u peći, nabacivanje zemlje i potpaljivanje vatre, oni će raditi to što one govore, mi s tim nemamo veze, samo znamo te reči, a pre ih nismo ni znali, na brzinu ih naučismo iz preke potrebe, e ako je sve gotovo, hajde da napunimo džakove ćumurom i potovarimo ga, pa zbogom do sledeće godine, ja sam Pereš, imam u Lisabonu dvadeset pet ugljara i još nekoliko u predgrađu, i kažite vašoj gazdarici da je ovaj drveni ugalj dobar, to je hrastovina, sporo gori, zato je skuplji, mora da bude. Mi gorimo, prijatelju moj, u ovoj suvoći, ovoj prašini, ovom dimu, šta ima da se pije, prinosim krčag ustima, zabacujem glavu unazad, voda grgolji, šteta što nije hladnija, ona klizi niz uglove usana i iscrtava reke blede kože između obala uglja. Svi smo morali proći kroz ovakve i neke druge stvari, kroz sve to, jer život, iako kratak, čuva mesto i za njih i za još štošta, iako ima onih koji su kratko živeli i sav život potrošili na ovaj zadatak.
Ćumurdžije su otišle, šta sad. Maj je mesec cveća, ko ume da piše stihove, neka proba da li se mogu jesti. Treba ovce ošišati, ko to zna da radi, Ja znam, Ja znam, samo nekolicina to ume, a ostali će nastaviti da uživaju u dobrom životu, u čitavim nedeljama bednog životarenja, izlaze iz kuće, ulaze u kuću, sve dok polja ne dozru za žetvu, ovde ranije, tamo kasnije, hajde sada vi, ostali neka čekaju, koza je zavezana za kolac i nema više šta da brsti. Za neko vreme. I, kolika je nadnica, pitaju radnici na trgu koji služi kao berza za posao, dok nadzornici prolaze duž nenaoružanih bataljona, srpove su ostavili kod kuće, a čekiću nisu vični, i u prolazu kažu, ili se zaustavljaju igrajući se prstima u džepu prsluka, Dnevnica je ista kao i kod drugih, koliko drugi plaćaju, toliko plaćamo i mi. Stari je ovo razgovor, još u doba kraljeva ovako se govorilo, a republika ništa nije izmenila, nisu to stvari koje se menjaju zbacivanjem kralja i ustoličenjem predsednika, nesreće leže u nekim drugim monarhijama, Lamberto rodi Dagoberta, Dagoberto rodi Alberta, Alberto rodi Floriberta, i onda dođoše Norberto, Berto i Sižižberto, i Adalberto i Anžilberto, Žilberto, Anžberto, Kontraberto, zašto je čudno što svi imaju slična imena, ona samo znače da su to vlasnici latifundije, druga imena malo vrede, zato ih nadzornik i ne izgovara, nego kaže ostali, niko i ne pita ko su ti ostali, jedino bi se žitelji grada prevarili u tome.
I tako, kad neko priupita, Koliko ćemo dobiti, nadzornik to ne otkriva, Isto koliko i kod drugih, već zatvara krug na ovaj način, naslepo, ja pitam, ti ne odgovaraš, Idite da radite, pa ćete videti. Drugim rečima, mada samo malo drugačijim, muž isto to kaže ženi, Idem da radim, a posle ćemo videti, a ona misli, odnosno izgovara naglas, a možda ne bi trebalo to da kaže, pošto te stvari bole, Barem imaš posao, i u ponedeljak su težaci već u polju, uveliko obavljaju svoje poslove, i jedni drugima govore, Šta misliš koliko ćemo dobiti, niko ne zna, A oni onamo, preko, koliko oni dobijaju, Već sam pitao, ali ni oni ne znaju, utom stiže subota, poslovođa dođe i kaže, Ovolika vam je dnevnica, radili su celu nedelju, a nisu znali koliko vredi njihov rad, a noću ga žena pita, I, je l već znaš, a muž joj preko volje i jetko odgovara, Ne znam, nemoj da me gnjaviš, ženo, a ona na to kaže, Nije zbog mene, nego pekar pita kad ćemo namiriti veresiju, joj, čemernih li razgovora. I nastavljaju se, Samo toliko, Ne znam, ne znam, kad mi drugi plate više i ja ću namiriti dugove. Svi znamo šta su laži, ali ove su bile dogovorene između Anžberta i Anžilberta, između Floriberta i Norberta, između Berta i Latifundije, što je drugi način da se kaže sve.

Svake godine, određenog datuma, otadžbina zove svoje sinove. To je preteran izraz, umešno oponašanje nekih obznana korišćenih u vremenima ozbiljne ugroženosti nacije, ili rečima onog ko govori u svoje ime, kada je važno pokazati, u svrhu ispovesti ili neispovesti, da svi mi činimo jednu veliku bratsku porodicu, ne izuzimajući Avelja i Kaina. Otadžbina zove svoje sinove, čuje se otadžbinski glas koji doziva, doziva, i ti koji do dana današnjeg ništa nisi stekao, čak ni hleb da bi zadovoljio glad koja te muči, niti lek za bolest koja te poseduje, niti znanja da potreš svu tu neukost, ti, sin ove majke koja te čeka otkad si se rodio, vidiš svoje ime na komadu hartije na opštinskim vratima, ne umeš da čitaš, ali neko ko ume upire kažiprst na liniju na kojoj se crni crv uvija i ispruža, to si ti, saznaješ da si ti taj crv i tvoje ime, koje je ispisao okružni pisar za regrutaciju, i jedan oficir koji te ne poznaje i zanimaš ga samo zbog ovoga, potpisuje svoje ime ispod, to je jedan još naboraniji i zbunjeniji crv, nećeš uspeti da saznaš čak ni kako se oficir zove, i odsad pa nadalje nemaš kud da bežiš, otadžbina pilji u tebe, hipnotiše te, samo bi falilo da oskrnaviš sećanje na naše dedove i velika prekomorska otkrića. Zoveš se Antonio Mau-Tempo, otkako si došao na ovaj svet ja te čekam, sine moj, znaš da sam ja brižna majka, i ako svih ovih godina nisam previše obraćala pažnju na tebe, moraš mi oprostiti, jer vas je mnogo i ne mogu u sve vas uperiti pogled, morala sam da pripremim svoje oficire koji će ti zapovedati, bez oficira se ne može živeti, kako bi drukčije naučio da marširaš, jedan--dva-leva-desna, nadeeeee-sno, stoj, ili da rukuješ oružjem, pazi kako puniš magacin puške, joj, seljo, hoćeš da izgubiš prst, i još mi kažu da ne znaš da čitaš, ja sam zgranuta, zar nisam ustanovila osnovne škole na svim strateškim mestima, srednje škole ne, naravno, jer ti one neće ni trebati, tvoj život je drugačiji, a ti dolaziš da mi kažeš da ne umeš ni da čitaš, ni da pišeš, ni da računaš, zadaješ mi velike brige, Antonio Mau-Tempo, moraćeš to da naučiš u vojsci, neću nepismene sinove pod mojim zastavama, i ako posle zaboraviš šta sam ti zapovedila da naučiš, šta se tu može, neće to biti moja greška, ti ćeš ispasti glupak, tikvan i seljačina, i istinu ti govorim, puna mi je armija gedža, dobro je što neće trajati dugo, kad odslužiš vojsku, vraćaš se svom redovnom poslu, mada ako hoćeš neki drugi podjednako težak posao, i to se može naći.
Kada bi otadžbine govorile istinu, čuli bismo ovakav govor, uz ovde-dodaj-zarez-tamo-ga-izbriši, ali onda ćemo morati i da se razočaramo zbog prestanka verovanja u drage bajke, i one od juče i ove današnje, sad s oklopom i rukavicama, sad s epoletama i štitnicima za noge, kao što je, na primer, ona o malom vojniku koji je, živeći u rovu, čeznuo za svojom pravom majkom, koja je, nek joj se nebesa smiluju, već bila pokojna, satima zureći u portret one koja mu je podarila život, sve dok ga jednog dana zalutali metak ili, možda, sasvim precizno tane koje je ispalio naročito obučeni strelac s neprijateljske strane, nije rasparčalo, raskomadavši obličje voljene starice i sinjore mame na pet delova, i tada mali vojnik, raspamećen od bola, preskače grudobran i s uperenom puškom trči ka dušmanskim šancima, ali nije odmakao daleko jer ga je pokosio rafal koji se po njemu osuo, tako govore kad ispredaju ratne priče, a taj rafal je raspalio jedan nemački redov koji je takođe u džepu imao sliku svoje voljene stare mati, ovo dodajemo da bismo upotpunili priče o majkama i otadžbinama i o onima koji umiru ili ubijaju zbog ovakvih priča.
Antonio Mau-Tempo ostavio je započeti posao nedovršen, zaputio se ka Monte Lavreu, sišao s voza u Vendaš Novašu, iz daljine osmotrio kasarnu u koju je za tri dana trebalo da se javi i bacio je put pod noge, do tamo ima tri milje, a kako je vreme bilo lepo, korak mu je bio siguran, ali bez žurbe, za sobom je, sa svoje leve strane, ostavio poligon za gađanje, postoje krajevi koji su ukleti od početka, a ovaj je kažnjen jalovim pobunama, baš kao i neki ljudi, na kraju ga gubi iz vida ili, preciznije, više mu nije u vidnom polju, iako zna da je on tamo, uznemiruje ga i sama pomisao da će svoju slobodu izgubiti na godinu i po dana. Setio se Žozea Gatoa, da li je taj služio vojsku, pada mu veliki teret sa srca, kao da mu sudbina otvara vrata ka novim putevima i kaže mu, Ostavi sve za sobom, šta ćeš u kasarni, zarobljen između četiri zida, samo da bi se ponovo vratio da guliš plutu, da kopaš, da kosiš, o, budalo, vidi Žozea Gatoa, e to ti je pravi život, nego, ko sme njega da pipne, uz to ima i svoju bandu, on je vođa, šta taj kaže, to se i bude, iako još uvek nisi ničiji vođa, treba da učiš, mlad si, nije to loš početak. Iskušenja, svi ih u skladu s guberom i poreklom imamo i učimo. Sulude su ovo misli za mladića koji potiče iz poštene porodice, na stranu ona jedna mrlja sa životom i smrću njegovog dede Domingoša Mau-Tempa, pa ne može se ceo život provesti misleći samo na to, ali neka prvi kamen baci onaj ko nikad nije sanjao o ovim i još gorim stvarima, a baška što u to vreme Antonio Mau-Tempo još ne zna celu priču o Žozeu Gatou, biće tu još zbivanja, i jedino o čemu misli je zanosni miris svinjetine koju je kupio na crno svojim pošteno zarađenim novcem.
Tokom petnaest kilometara dugog hoda, čovek ima dosta vremena za razmišljanje, stavlja svoj život na vagu, sve do juče bio je mališa, a sad još malo pa će postati regrut, ali onaj ko korača ovim drumom, stamenog koraka, jeste najbolji plutoseča među devetoricom početnika, možda će nekog od njih sresti u vojsci. Otoplilo je, vreća nije teška, ipak se klati i spada mi s ramena, sešću ovde da se odmorim, nekoliko metara od puta, ne mnogo daleko, ali tako da me ne vide, prostrću ponjavu, zemlja je vlažna, spuštam glavu na vreću i zaspao sam, imam vremena da stignem u Monte Lavre. Sede sad kraj mene jedna starica, jako matora, hude sreće po mene, a dobre po nju, ne znam šta od mene hoće, kakvu to moć ima, da nije veštica, uze moju šaku, otvori mi stegnute prste i reče, Piše ti na dlanu, Antonio Mau--Tempo, da se nikad nećeš oženiti niti ćeš imati decu, da ćeš imati pet velikih putovanja u daleke krajeve sveta i da ćeš narušiti svoje zdravlje, svoje parče zemlje steći nećeš osim one za ukop, nisi ti drugačiji od ostalih, pa i nju ćeš imati samo dok ne postaneš prah i ništa više, i tih par kostiju što ti pretekne, istih kao i kod svih, koje će gdegod završiti, dalje od ovog što rekoh kadra da vidim nisam, ali dok budeš živ nećeš ništa loše raditi, makar ti i suprotno govorili, a sad ustani, vreme je. Ali Antonio Mau-Tempo, znajući da sve to sanja, pravio se da ne čuje i nastavio je da spava, loš potez, jer nikad neće saznati da je kraj njega sedela princeza sva u suzama i da mu je ona uzela ogrubelu i žuljevitu ruku, iako je bio još tako mlad, tako mlad, i onda, pošto je toliko dugo čekala, ustade princeza i ode, dok joj se preko divljih ruža i žutilovki vukao satenski plašt, i zato, kad se Antonio Mau--Tempo probudio, livada sva beše posuta belim cvetovima kakve on nikada nije video.
Život latifundije pun je ovakvih zbivanja koja su tobož nemoguća, a cela su istina. Štaviše, odatle do Monte Lavrea Antonio Mau-Tempo se bio udubio u misli, jer je našao dve kapi vode na svom dlanu i nije mogao da dokuči odakle su se tu stvorile, a uz to se nisu pomešale jedna s drugom, kotrljale su se kao biseri, to su čuda koja su na latifundiji uobičajena, samo nadmen svet u njih sumnja. Antonio Mau-Tempo bi i dan-danas, verujemo, imao one kapi vode da mu nisu, kad je stigao kući i zagrlio majku, skliznule sa šake i, proletevši kroz vrata napolje, zalepršale belim krilima, Kakve su ovo ptice, Ne znam, majko.

Neki ljudi imaju dubok san, neki lako usnu, neki se kad zaspu odvoje od ovog sveta, a neki samo kad leže na istoj strani mogu da sanjaju. Recimo da Žoana Kanaštra pripada ovim poslednjima. Ako mirno spava, a to je kad je bolesna, i ako je ne muči jak bol, ona spava kao u kolevci, rekao bi neko ko je otad poznaje, s obrazom na raširenom dlanu, tamnoputa i umorna, utonula u dug i dubok san. Ali ako ima posla, posla koji treba obaviti u tačno određeno vreme, onda ona petnaest minuta pre tog časa naprasno otvara oči, kao da je poslušnik nekog unutrašnjeg satnog mehanizma i kaže, Sižižmundo, ustaj. Kad bi ova priča bila kazivana iz usta onog ko ju je proživeo, bilo bi jasno da su izvrtanja već počela, neka nenamerna, a neka smišljena i u skladu s pravilima, jer ono što je Žoana Kanaštra zbiljski rekla bilo je, Sižmundo, ustaj, i tu vidimo koliko je nebitna neka sitna greška kada oboje znaju šta je posredi, a dokaz je to što Sižižmundo Kanaštro, koji ni sâm nije siguran kako se piše njegovo ime, zbacuje ćebe sa sebe, đipa u dugačkim gaćama iz kreveta i trči kroz kuću kako bi otvorio kapke i provirio napolje. Noć je još uvek gusta, samo bi se oštrim okom, koje Sižižmunda Kanaštra više ne služi, ili hiljadugodišnjim iskustvom, kojim obiluje, mogla zapaziti nemerljiva promena na strani istočnika dana, možda, ko može da razume ove zagonetke prirode, jači sjaj zvezda u vreme kada bi trebalo da bude sasvim suprotno od toga. Noć je hladna, nije ni malo čudno, novembar je mesec studeni, ali nebo je vedro i takvo će ostati, jer je novembar podjednako i mesec vedrog neba. Žoana Kanaštra je već ustala, pali vatru, stavlja čađavo lonče za kafu da je zagreje, tako još uvek zovu ovu smesu ječma i cikorije ili isprženog i samlevenog semenja belog vučjaka, ni oni sami ne znaju šta tačno piju, odlazi do škrinje i vadi polovinu hleba i tri ispržene sardine, nije mnogo ostalo u njoj, ako je ičeg i ostalo, stavlja sve na sto i kaže, Kafa je vrela, sedi i jedi. Ove beznačajne reči moraju se ovde pojaviti, oskudan govor ljudi oskudne mašte koji nikad nisu naučili kako se uveličavaju sitni činovi postojanja uzvišenijim rečima, uporedimo, na primer, opraštanje Đulijete i Romea na balkonu sobe u kojoj je ona od deve postala žena, s rečima koje je izgovorio Nemac plavih očiju onoj, ništa manje devici, samo pučanki, koja je na preobraćanje u ženu bila prisiljena. I šta mu je ona rekla. Da su ovi dijalozi bili na visini koju su date prilike zahtevale, znali bismo, mada mu ovo nije prvi put, da vam o ovom izlasku Sižižmunda Kanaštra moramo ispričati, zbog čega ga i prepričavamo, jer on ima i neko drugo značenje. Pojeo je Sižižmundo Kanaštro pola sardine i komad hleba, bez tanjira i viljuške, režući parčiće sardine i kriške hleba britkom oštricom peroreza, tu kašu u želucu prelio je toplim ugođajem erzaca kafe, ima onih koji bi se zakleli da su sâmo postojanje i sjedinjenje kafe i pržene sardine dokaz da Bog postoji, ali to su teološka pitanja, i ne tiču se jutarnjih putovanja, stavio je kapu na glavu, zavezao pertle na cokulama, obukao iznošeni kožuh i rekao, Videćemo se kasnije, ženo, ako pitaju za mene, reci da ne znaš kud sam se denuo. Nije bilo potrebno da joj dâ ovaj savet, uvek je isto, uzgred ni Žoana Kanaštra ne bi mnogo šta rekla, jer znajući kuda joj muž ide, a to ne bi kazala ni da je ubiju, ona ne zna kuda on ide, i zato čak i da je ubiju, ona ne bi rekla kuda joj je muž otišao. Sižižmundo Kanaštro će ceo dan izbivati napolju, vratiće se tek kad se smrkne, više zbog puta i razdaljine nego zbog stvarnog vremena koje je za to potrebno, mada nikad se ne zna. Žena kaže, Doviđenja, Sižmundo, ona je navalila da ga tako zove, ne treba da se smejemo, čak ni da se nasmešimo brkom, jer je to ime, i kada je on izašao na kapiju okućnice, ona je sela na plutanu stoličicu kraj vatre i tu presedela sve do osvita, stežući ruke, ali ne znamo da li se molila.
Fauština Mau-Tempo, na drugom kraju Monte Lavrea, nije navikla na sve to, ovo je prvi put. Zbog toga, znajući jedino da muž treba da izađe iz kuće s već rođenim suncem, cele noći nije oka sklopila, u čudu što Žoao Mau-Tempo, koji je obično nemirnog sna, tako spokojno spava, kao neko ko se ničeg ne plaši, a trebalo bi. To je način na koji telo umiruje uzvrpoljenu dušu. Žoao Mau-Tempo se budi, evo zore, sunce još nije izašlo, i pomisao o tome šta treba da radi naglo mu ulazi u oči, toliko snažno da ih odmah sklapa, i oseća teskobu u stomaku ne od strepnje, već od nekakvog poštovanja, slično onom koje osećamo pred crkvom, grobljem ili rođenjem deteta. Sâm je u sobi, čuje iz kuće zvuke i spoljni, promrzao ćurlik usamljene ptice, glasove kćeri i pucketanje drva u plamenu. Ustaje, to je, kao što smo već rekli, sitan i suvonjav čovek, drevnih svetloplavih očiju, i u ovoj dobi od četrdeset dve godine koliko mu je, kosa mu je proređena, a to što je od nje ostalo posedelo je, no pre nego što ustane, zastaje, kako bi se telom namestio udobnije zbog oštrog bola koji mu ležanje izaziva iz noći u noć, mada ne bi trebalo da je tako već suprotno, ako se već telo dobro odmorilo. Obukao se i ušao u kuhinju, prilazi vatri kao da želi da zadrži toplinu postelje, izgleda da nije navikao na veliku hladnoću, kaže, Dobro jutro, i ćerke prilaze da mu poljube ruku, sreća je videti porodicu ponovo na okupu, svi su nedavno ostali bez posla, moraće nečim da se zabave tokom dana, krpljenjem odeće na primer, Grasinda svojom devojačkom spremom, ona to sporo radi, koliko se može, svadba je ionako tek dogodine, popodne će ići sa sestrom da peru rublje na reci, jedan pozamašan denjak odeće koje su donele iz velike kuće, bolje i dvadeset eškudoša nego ništa, Fauština koja lagano glúvi, nije čula muža, ali ga je osetila, možda je to bilo seizmičko podrhtavanje tla kojim joj se približavao ili kretnja vazduha koju samo njegovo telo može da proizvede, svako je drugačiji, to je istina, ali oni žive zajedno već dvadeset godina i samo bi se slep prevario, možda, ali ona nema razloga da se žali na oči, sluh je izdaje, iako joj se čini, i to je njeno svakidašnje pravdanje, da danas ljudi mrmljaju sebi u bradu kad govore, kao da to namerno čine. Liči na staračko zakeranje, a zapravo je reč o zamoru koji ljudi osećaju pre vremena. Žoao Mau-Tempo se okrepljuje za predstojeći dan, ispio je kafu, podjednako bljutavu kao što je bila kafa Sižižmunda Kanaštra, pojeo je hleb od mešanog brašna, pitajući se koliki je pšenični deo u njemu, i progutao jedno sirovo jaje, bušeći rupicu s ove strane, i drugu s one strane, to je jedno od njegovih velikih životnih užitaka, naravno, kad se može. Već ga je prošlo žiganje u stomaku, i sada, dok se sunce pomalja, najednom se žuri, kaže, Videćemo se kasnije, ako neko pita za mene, ne znate kud sam otišao, i to nisu nikakve dogovorene reči, nego one koje prirodno naviru, nema razloga da za njih tražimo neke druge uzroke. Ni Grasinda ni Amelija ne znaju kuda otac ide, i pitaju pošto je on izašao, ali majka je gluva, kao što znamo, i pravi se da ne čuje. Ne može joj se uzeti za zlo, devojke su mlade i ljubopitljive, to je samo zato što još nisu dorasle, nikako iz bezobzirnosti, bila bi to velika uvreda za Grasindu, poznavaoca dogodovština Manuela Ešpade, prvog poznatog štrajkača iz Monte Lavrea, zajedno s njegovom družinom, u vreme kad su bili momčići.
Sastanak je na mestu Tera Fria. Mestima nadevaju imena svakako iz nekog valjanog razloga, ali da bismo shvatili zašto se baš tako zove mesto Tera Fria, iliti Hladna Zemlja, smešteno na latifundiji, onoliko vrelo leti koliko hladno zimi, trebalo bi se vratiti sve do njegovog iskona, a on je, vele lenjivci, iščezao u magli vremena. Ali pre nego što su tamo stigli, Sižižmundo Kanaštro i Žoao Mau-Tempo sastaju se na čuki Atalaja, ne na samom vrhu, naravno, svakako ne žele da ih neko primeti, iako latifundija, u ovom delu i u ovoj prilici, nije nikakav trg Žiraldo, ako razumete šta hoćemo da kažemo. Našli su se u podnožju brda, gde je šuma gusta, Sižižmundo Kanaštro dobro poznaje ovo mesto, Žoao Mau--Tempo i ne toliko, ali svi putevi vode u Rim. I odatle do Tere Frije koračaće zajedno, stazama kojima Bog nikada nije nogom kročio, a Đavo samo onda kad bi ga na to naterali.
Nikoga nema na kružnom balkonu neba, onom, iznad horizonta, uobičajenom podijumu za anđele, kada se u areni vlastelinstva odigravaju krupna komešanja. I to je golema i kobna greška nebeskih trupa, jer o svemu sude prema merilima krstaških ratova. Bagatelišu male izvidnice, odrede pustolova, dobrovoljce koji se javljaju da izvrše taj zadatak, sićušne čestice koje ovde čine dvojica ljudi, jedan već onamo, drugi još daleko i zaostao, no obojica stremeći, čak i kad izgleda da skreću s puta, ka mestu koje na nebu nema imena, ali ovde dole zove se Tera Fria. Možda gore, na mirnom nebeskom svodu misle da ovi smrtnici, sasvim svakidašnje, idu na posao, uprkos tome što ga nema, što bi čak i nebo moralo znati, zahvaljujući povremenim porukama oca Agamedeša, a istina je da ovde i jeste reč o poslu. To polje rada je drugačije, odgovornost je toliko velika da će Žoao Mau--Tempo pitati Sižižmunda Kanaštra kada se budu našli, posle nekoliko koraka, zapravo kad bude savladao sramežljivost, Misliš da će me primiti, i Sižižmundo Kanaštro će odgovoriti, s uverenošću starijeg i iskusnijeg, Već si primljen, ne boj se, ne bi danas išao sa mnom da je bilo nekih nedoumica.
Jedan čovek je stigao biciklom. Dvotočkaš će sakriti u grmlju, na lako prepoznatljivom mestu, u slučaju da se dezorijentiše i ne uspe odmah da ga pronađe. U ovom slučaju ne treba strahovati za broj tablica, sve je u okviru sreza, ako bi ga neki žandarm i zaustavio, bilo bi to iz kočoperenja ili neke naprasne sumnjičavosti, Kuda idete, odakle dolazite, pokažite dozvolu, ovaj čovek se slučajno zove Silva, ali se zove i Manuel Dijaš da Košta, samo pretpostavljamo, Silva je za one s kojima će se naći na Teri Friji, za žandarme je Manuel Dijaš da Košta, u matičnim knjigama ima treće ime i prezime, a četvrto za oca Agamedeša, koji ga je krstio daleko od ovih krajeva. Neki tvrde da bez imena koje imamo ne bismo znali ko smo, to je promućurna i filozofska izreka, ali ovaj Silva odnosno Manuel Dijaš da Košta koji okreće pedale po kaljuzi zaprežnog puta sišao je, srećom, s druma na kojem se žandarmi povremeno pojavljuju ili ih, drugom prilikom, danima nema, ali nikad se ne zna, ko pogodi – sreća mu se dogodi, kaže dečja pesmica, ovaj biciklista napreduje s takvim mirom u duši, da je očito da ga ova tanana pitanja identiteta nimalo ne dotiču, bilo njegovog vlastitog, bilo onog koji piše u njegovim dokumentima. Ipak, ako bolje obratimo pažnju, nije baš tako, sigurniji je u to ko je on sâm nego u dokumenta koja ga imenuju. A pošto je on, pride, i misleći čovek, razmišlja o čudnoj pojavi da žandarmi manje veruju onome što golim okom vide, čoveku i njegovom biciklu, nego komadu ispisanog papira s pečatom, već istanjenom od tolikih otvori-zatvori, Možete proći, ali dok stavlja stopalo na pedalu i hvata zalet, misli kako bi bilo mudro izbeći da u bliskoj budućnosti ponovo ovuda prođe, i zato prvi put ide ovom stranom, imajući sreće, jer mu niko nije zapovedio Stoj.
Neko putuje vozom, silazi u Sao Torkatu, na peronu Setil, ili u Vendaš Novašu, ili u samom Montemoru, ako se sastanak održava u Tera da Toreu, ili na ovim najbližim stanicama, ako treba da se sastanu kod Tere Frije. Ko dolazi sa Sao Žeralda, mogao bi se tu naći u tri skoka, ali svako ko je danas pošao s trga Sao Žeraldo zarad sličnog posla, produžiće malo dalje kroz polje, zacelo nimalo slučajno, već prema čvrsto zasnovanom pravilu. Prošla je već polovina prepodneva, bicikl se ne vidi, vozovi prolaze daleko odatle, on ide i zviždi, i nad Terom Frijom kruži jastreb, lepo ga je videti, ali je lepše prvo ga posmatrati, pa iznenada začuti njegovo kliktanje, ono dugo pijukanje koje niko ne ume da izrazi rečima, ali čim ga čujemo dobijemo želju da kažemo kakvo je bilo, samo ne umemo, a ptica koje cvrkuću uvek ima, među svim vrstama ptica to je najuobičajeniji poj, no ovaj kliktaj je drugačiji, toliko je divalj da budi jezu, ne bi me začudilo kad bi nam, ako bismo ga dovoljno često slušali, izrasla krila, svakakva čuda se dešavaju. Lebdeći visoko, crveni jastreb neznatno je oklembesio glavu, to je jednostavna kretnja, jer nema potrebe da se sasvim približi da bi dobro video, mi imamo te nedostatke kratkovidosti, astigmatizma, reči koje treba pažljivo upotrebljavati na ovoj latifundiji, anđeli bi mogli da je pobrkaju sa stigmatizmom i pohrle na balkon u očekivanju da će videti Fransiška de Asiša, a umesto njega će zateći jednog običnog crvenog jastreba koji klikće i petoricu ljudi koji pristižu na Teru Friju, jedni iz blizine, drugi iz nešto veće daljine. Jedini ko ih odozgo vidi jeste onaj jastreb, ali to nije ptica koja će ići naokolo i spletkariti.
Prvo su stigli Sižižmundo Kanaštro i Žoao Mau-Tempo, potrudili su se da tu dospeju rano jer je jedan od njih bio novajlija. Dok su čekali, sedeći na suncu, da se ne bi prebrzo ohladili, Sižižmundo Kanaštro reče, Ako skineš kapu, stavi je tako da joj vrh bude nagore, Zašto, pitao je Žoao Mau--Tempo, i Sižižmundo Kanaštro je odgovorio, Zbog imena, mi jedni drugima ne treba da znamo imena, Ali ja znam tvoje, Znaš, ali nećeš reći, drugovi će isto tako postupiti, to je za slučaj da nas uhapse, ako ne znamo imena, spaseni smo. Još su o koječemu govorili, tek radi razgovora, ali je Žoao Mau-Tempo i dalje ovome razmišljao, koliko treba biti oprezan, te kad je stigao čovek s biciklom, shvatio je da pravo ime ovog čoveka nikad neće saznati, pošto je video sa koliko poštovanja mu se Sižižmundo Kanaštro obraća, premda je s njim bio na ti, a to tikanje je, možda, bilo i najveće poštovanje koje je mogao da mu ukaže. Ovo je novi drug, reče Sižižmundo Kanaštro, čovek s biciklom pružio je ruku, nije to bila krupna zemljoradnička šaka, ali bila je jaka i čvrstog stiska. Drug, ta reč nije nova, oni su upravo to, drugovi u poslu, ali to je isto kao kad nekome kažeš ti, isto je, a opet toliko različito, da kolena Žoaa Mau-Tempa klecaju, a grlo se steže, neočekivano za čoveka koji je prevalio četrdesetu godinu i već video dosta od života i sveta. Njih trojica ćaskaju dok ostali ne pristignu, Čekaćemo pola sata, ako ne dođu, mi ćemo početi, u jednom trenutku Žoao Mau-Tempo skida kapu i pre nego što će je odložiti na zemlju, vrhom nagore, kao što ga je Sižižmundo Kanaštro posavetovao, baca hitar pogled, krišom, na postavu kape, i na traci vidi pogrešno ispisano Žoao Mautempo, šeširdžijinim slovima, to ispisivanje imena na kapama je u ono doba u palanci bio običaj, dok je u gradovima već zaživela anonimnost. Čovek s biciklom, mi to znamo, a Žoao Mau-Tempo misli da je i taj čovek, isto tako, ceo put prepešačio, čovek s biciklom nosi beretku, ime mu u njoj zacelo nije ispisano, a da jeste, koje bi bilo, beretke se kupuju na vašarima, kod priučenih starinara bez diplome školovanog majstora i bez alatki za pirografiju ili pozlatu, a pritom im je svejedno da li će njihova mušterija beretku izgubiti ili će je pronaći.
U nekoliko minuta razlike, svako sa svoje strane, stigla su i druga dvojica. Svi su se poznavali odranije i nekoliko puta se već sastajali, osim Žoaa Mau-Tempa, koji je tu stajao kao milje za pokazivanje mustre, ako hoćete, i u koga su ostali piljili ne bi li mu upamtili lice, što je bilo lako, jer s onim njegovim plavim očima nije moglo biti zabune. Čovek s biciklom je jednostavno, ozbiljnim glasom, zamolio za veću tačnost ubuduće, iako priznajući da je teško proračunati vreme na tako velikim razdaljinama, I ja sâm stigao sam posle ove dvojice drugova, a trebalo je da budem prvi. Na red je došlo plaćanje opštih dažbina, ne mnogo, samo sitninom, i svako je primio svežanj pamfleta, prethodno prebrojanih, i da je tu bilo dopušteno izgovaranje imena, ili da ih je crveni jastreb, čuvši ih, ponovio, ili da su kape ispod oka gledale jedna u drugu, čuli bismo, Ovi su za tebe, Sižižmundo Kanaštro, ovi su za tebe, Fransiško Petinga, ovi su za tebe, Žoao doš Santoš, ti, Žoao Mau-Tempo, ovog puta ih nećeš poneti, pomoći ćeš Sižižmundu Kanaštru, a sad mi kažite šta se dešava, ti pričaj. To je bio Fransiško Petinga, i ovaj reče, Gazde su sad otkrile novu modu, nov način da uštede na jednom danu kad moraju da nas prime na zahtev naše seoske zadruge, čim dođe subota, sve nas otpuste, sve do jednoga, i onda nam kažu, Idite u ponedeljak u seosku zadrugu, kažite da sam tražio da mi pošalje iste radnike, to kaže gazda, ne znam da li razumeš, a rezultat je da mi izdangubimo celi ponedeljak što idemo u seosku zadrugu, a gazda počinje da nam plaća tek od utorka, i šta mi sad treba da radimo. A onda Žoao doš Santoš reče, Kod nas seoska zadruga šuruje s gazdama, inače ne bi radila to što radi, ona nas pošalje, mi odatle odemo na imanja, a gazde neće da nas uzmu, pa se mi vraćamo u seosku zadrugu, Oni neće da nas prime, opet nam kažu da idemo tamo, eto tako stoje stvari, niti nas gazde hoće, niti seoska zadruga ima snage da ih primora na to, a možda se i sprdaju s radnicima, i šta mi sad treba da radimo. Reče Sižižmundo Kanaštro, Radnici koje uzmu kao najamnike zarađuju šesnaest eškudoša od jutra do mraka, ali mnogi ne dobiju nikakav posao, svi mi podjednako gladujemo, i s tih šesnaest eškudoša ništa ne može da se kupi, vlasnici se poigravaju s nama, posla ima, ali oni puštaju da im imanja propadaju, ne proizvode, ono što treba da uradimo jeste da zaposednemo zemlju, i ako treba da umremo, umrećemo, znam, drug je već kazao da bi to bilo samoubistvo, ali samoubistvo je ovo što se događa, pretpostavljam da niko od nas ne može da se pohvali da je sinoć išta večerao, a to se ne tiče samo naše utučenosti, nego nešto moramo i da preduzmemo. Svi zaklimaše glavama, osetiše krčanje stomaka, podne je već prošlo, pomisliše da bi tu mogli da prezalogaje malo leba-i-uz-leba, poneto od kuće, ali ih je u isti mah bilo stid da pokažu koliko malo imaju, iako su svi znali šta je siromaštvo. Čovek s biciklom je tako otrcano odeven da je očito da u džepovima nema baš ničeg za jelo, i isto tako, ovo mi dodajemo, jer drugi u ovom trenutku to ne znaju, šta vredi mravima što idu uz bicikl, pa niz bicikl, tamo neće naći ni mrvicu, dakle, čovek s biciklom okrete se ka Žoau Mau-Tempu i upita ga, A ti, imaš li nešto da kažeš, pitanje je bilo grom iz vedra neba, iziskivanje odgovora prepalo je pridošlicu, Ne znam, nemam šta da kažem, i onda se ućutao, ali ostali su isto tako ćutali, gledajući u njega, nije moglo na tome da ostane, petorica ljudi koji sede pod hrastom, u igri strogosti, i pošto nije imao šta više da kaže, kazao je, Okapavamo od rada danju i noću kad ima posla, ali i dalje gladujemo, radim na to malo zemlje što nam daju da obrađujemo do kasno u noć, ali sad nigde nema posla, i ja bih hteo da znam zašto je to tako i da li će tako biti dok svi ne poumiremo, nije pravedno da jedni imaju sve, a drugi ništa, i samo sam hteo da kažem da drugovi mogu da računaju na mene, samo to i ništa više.
Svako od njih govorio je o svojim razlozima, iz daljine izgledaju kao statue, vidimo ih skoro nepomične, a sad čekaju šta će čovek s biciklom da kaže, šta će reći, šta upravo govori. Istim redom kao maločas, on se prvo obraća svima, onda Fransišku Petingi, a zatim Žoau doš Santošu, samo nakratko Sižižmundu Kanaštru, ali sa Žoaom Mau-Tempom dugo razgovara, kao da, jednu uz drugu, ređa kocke kaldrme ili mosta, pre će biti mosta, jer preko njega treba da pređu godine, koraci, težak tovar, a ispod je provalija. Sve odavde izgleda kao neka nečujna predstava, vidimo samo pokrete ruku, a njih je malo, sve je sadržano u reči i u njenom naglašavanju, i podjednako u pogledu koji odavde, čak ni onaj onako plav pogled Žoaa Mau-Tempa, ne razaznajemo. Nedostaje nam oštar vid crvenog jastreba, onog koji leti i lebdi vrlo visoko nad hrastom, kružeći i s vremena na vreme, kad bi se vazdušne struje stišale, spuštajući se, a zatim laganim i gipkim zamahom krila ponovo uzlećući, da obuhvati i blisko i daleko, ovo i ono, preveliku latifundiju i pravu meru strpljenja.
Sastanak se završio. Prvo se udaljio čovek s biciklom, a potom, u istom talasu razilaska, kao raspuklo sunce, ljudi su krenuli ka svojim odredištima, isprva još uvek jedni drugima u vidokrugu, za slučaj da treba da se vrate, mada to neće uraditi, to je, takođe, jedno od pravila, da ne treba da se skrivaju, same kosine brda ih već skrivaju, ili se njihove prilike brišu u daljini iza grebena brežuljaka odnosno pukom daljinom i snagom studeni, koju, najzad, počinju da osećaju, a koja ih nagoni da napola zatvore oči, a čovek treba da gleda kuda gazi, ne može se hodati ovuda nasumice. Crveni jastreb snažno klikće i kliktanje odjekuje nebeskim svodom, i udaljava se prema severu, a anđeli, poskočivši, hrle ka prozoru sudarajući se, ali već nikoga ne vide.

Muškarci rastu, rastu žene, sve u njima raste, i telo, i prostor njihovih potreba, i želudac prema meri gladi, i polni organi u skladu sa žudnjom, a grudi Grasinde Mau-Tempo dva su morska vala i dva blaga talasa, ali bilo bi ovo lirsko naklapanje, plemićko pevanje svojoj dragoj i devojačko pevanje svom dragom da nije snage njenih i snage njegovih mišica, pričamo o Manuelu Ešpadi, nije tu bilo nestalnosti osećanja, pre je bilo velike čvrstine, a već su tri godine protekle, mala je razlika u izdržljivosti ruku ovog para, koje latifundija ili prigrli ili prezre, naposletku nema ni velike razlike između žena i muškaraca, izuzev u nadnici. Mila mati, hoću da se udam, reče Grasinda Mau-Tempo, evo moje devojačke spreme, sirotinjska je, ali dovoljna da legnemo ja i Manuel Ešpada u krevet koji će biti naš, i u kome ćemo biti muž i žena, i neka on uđe u mene i ja neka budem u njemu, i oboje neka budemo kao što smo uvek bili, jer ja ne znam mnogo o onome što se dešavalo pre nego što sam se rodila, ali sva moja krv seća se devojke koju je na zdencu u Amijeiru obljubio jedan muškarac s plavim očima kakve i naš otac ima, i znam da će se iz ove moje utrobe roditi sin ili kćer koji će imati iste oči, a otkud mi to, joj, ne znam, ne.
Samo je još ovo falilo, a da je Grasinda Mau-Tempo, kojim slučajem, izgovorila ove reči, bila bi to revolucija na latifundiji, ali naša dužnost je da razumemo šta su istinske reči kazale, šta upravo govore ili šta će tek reći, jer veoma dobro znamo koliko je teško izraziti se s ovih nekoliko reči koje svakodnevno izgovaramo, katkad ne znajući koja bi reč bila najprikladnija nekom značenju, ili od dveju reči kojima raspolažemo ne znamo koja je prava, pritom mnogo puta nas nijedna od njih ne zadovoljava, i onda očekujemo da će ova kretnja to objasniti, ovaj pogled potvrditi, ovaj ton otkriti. Majčice moja, reče Grasinda Mau-Tempo, ovo malo što imam dovoljno je da se skućimo, Majčice moja, Manuel Ešpada kaže da je već vreme, a možda i ništa od ovoga, već to samo beše snažno kliktanje usamljenog crvenog jastreba, Mati moja, ako se ne udam, otići ću da legnem u paprat kraj zdenca u Amijeiru ili nasred žitnog polja i tamo ću čekati Manuela Ešpadu da dođe i prodre u moje telo, i posle ću podići haljinu i na potoku se oprati, krv koja će iz mene poteći gde će završiti ne znam, ali ja ću znati ko sam. A možda i nije bilo ovako, možda je jedne od tih noći Fauština rekla Žoau Mau-Tempu, verovatno prekidajući njegove misli o tome kako će sutra staviti pamflete u šupljinu jednog drveta koje su za to odredili, najbolje će biti da devojku udamo, ona već ima svoju spremu, a Žoao Mau-Tempo je odgovorio, Svadba će morati da bude skromna, mnogo bih voleo da bude bogatija, ali to se ne može, ni Antonio ne može da pomogne, pošto služi vojsku, kaži Grasindi da sredi papire, a mi ćemo učiniti šta budemo mogli. Roditelji još uvek imaju poslednju reč.
Kuću imaju, onakvu kakvu im dopušta dubina džepa, koliko je džep mali, toliko je i kuća mala, unajmljuju je naravno, da ne pomislite da se Grasinda Mau-Tempo i Manuel Ešpada razmeću govoreći, Ovo je naša kuća, ne, radije će to zatajiti i samo reći, Živim tu, u blizini, kao da se igraju žmurke ili skrivalice vruće-hladno, osim ako to nisu one igre koje se igraju u školi i gradu, samo da niko ne bi doznao i video gde stanujem, u ovoj kući koja ima samo vrata i zidove, jednu prostoriju dole i jednu gore, lestve koje se klate kad stanem na njih, i ugaslu vatru kad nismo u kući. Živećemo na ovoj padini Monte Lavrea, na ovom imanjcu, nema ni toliko mesta da se zamahne motikom ako bismo hteli da uzgajamo leju kupusa, tačno je da ga sunce greje tokom celog dana, ali ne znam kakve vajde od toga, jer se od kupusa nećemo ugojiti. Spavaćemo dole, u kujni, ali ona to neće biti dok mi u njoj ležimo, kao što neće biti ni spavaća soba kada ustanemo iz postelje, kako ćemo je nazvati, kuhinja kad kuvamo, šivaća sobica kad Grasinda Mau-Tempo bude krpila odeću, a kad ja budem sedeo, gledajući u brda pred sobom, s rukama u krilu, čekaonica, videćemo kasnije za šta, ovo liči na neku igru rečima, a u pitanju je njihova uzajamna uzrujanost, u kojoj pričaju jedno preko drugog.
Ako odemo previše napred s pričom, uskoro ćemo pričati o deci i nevoljama koje ona donose. Danas je slavlje, ženi se Manuel Ešpada s Grasindom Mau-Tempo, dugo se već nije videlo ovakvo venčanje u Monte Lavreu, tolika razlika u godinama, njemu je dvadeset sedam, a njoj dvadeset, ali lep su par, on je viši kako mu i dolikuje, a ni ona nije niska, nije na oca. Upravo ih gledam, ona ima roze haljinu koja joj dopire do polovine lista, s visokom kragnom uz vrat, dugih rukava, sa zakopčanim manžetnama uz šaku, ako je previše toplo, ona to i ne oseća, i da je zima svejedno bi joj bilo, a on je odeven u tamni žaket koji više liči na kaput nego na svadbeno odelo, pantalone su uskih nogavica, a cipele nikakvo glancanje nije moglo nagnati da se zasjaje, košulja mu je bela, a kravata ima neke neodgonetljive grane na sebi, kao vrh drveća koje niko ne kreše, ali da ne bude zabune, drveće je ovde samo radi poređenja, ništa više, jer je kravata nova i verovatno nikad više neće biti stavljena, a možda i hoće na nekoj drugoj svadbi, ako nas na nju pozovu. Nije to veliko svadbeno veselje, ali ima dovoljno prijatelja i poznanika, i dece privučene mirisom bombona, i starica na vratima koje bog zna o čemu pričaju, nikad se ne zna šta babe govore, da li reči blagoslova ili uroka, sirota stvorenja, u čemu im život prolazi.
Venčanje je obavljeno posle mise, po običaju, pa hajde da se prepustimo veselju jer u ovo doba posla uvek ima. I kako je samo divan dan, Zar nije nevesta lepa, momci se ne usuđuju da se previše šale na račun svatova, jer na kraju krajeva, Manuel Ešpada je stariji, ima maltene trideset godina, preteruju u tome, kao što znamo, a on je i stariji naraštaj, ali zanimljivo je da se, čak, i oženjeni muškarci ustručavaju da teraju šegu, ovaj mladoženja nije mlado momče, a ima taj ozbiljan izraz lica, još kao dete je bio takav, nikad ne znaš o čemu misli, ista majka koja mu je lane umrla. Debelo greši ko tako misli, tačno je da Manuel Ešpada ima ozbiljan izraz lica, takvog je lika, kako se ranije govorilo, ali u njemu, i kad bi on sâm hteo ne bi umeo da objasni, u njemu kao da voda peva između kamenja, kao onamo, u Ponte Kavi, goletnom mestu koje noću budi izvesnu jezu, ali posle čega svane dan i vidi se da nema razloga za strah, i voda peva među kamenjem.
Velike se nepravde čine ljudima na osnovu njihovog izgleda, tako je bilo i s majkom Manuela Ešpade, ženom koja je izgledala kao da je od granitnog kamena stvorena, a koja se noću, u svojoj postelji, topila od miline, možda zbog toga otac Manuela Ešpade nečujno jeca, neki kažu, Plače od sreće, a samo on zna da nije tako. Da vidimo koliko ovde ima, dvadesetoro ljudi, i svako od njih bio bi po jedna priča, ne možete ni zamisliti, godine i godine življenja mnogo je to vremena i mnogo zbivanja, kada bi svako napisao svoju životnu priču kolika bi to biblioteka bila, morali bismo nositi knjige na Mesec, i kad bismo hteli da saznamo koji Taj-i-taj beše ili je bio, putovali bismo vasionom da otkrijemo taj svet, ne mesec, već život. Rado bismo se, makar malo, vratili unatrag i naširoko ispričali život i ljubav Tomaša Ešpade i Flor Martinje, kad nas ne bi vodila hitnost ovih događanja i novi život i ljubav njihovog sina i Grasinde Mau-Tempo, koji su već ušli u crkvu, praćeni buljukom razgaljene dece, ne treba obraćati pažnju, dečurlija ko dečurlija, dok stariji svet, poznavalac obreda i beseda, ulazi skrušen, zbijen, u staroj odeći iz svog vitkijeg doba. Sâm taj ulazak u crkvu i prisustvo, sama ta lica, obris po obris, i svaka bora zasebno, bili bi poglavlja velika poput vlastelinstva koje izgleda kao more oko Monte Lavrea.
Otac Agamedeš stoji pred oltarom, ne znam šta mu je danas, kakav mu je dobar vetar pirnuo u lice kad je jutros ustao, možda je bio Sveti Duh, nije da se otac Agamedeš previše kočoperi naročitom prisnošću s trećim bivstvom Svetog Trojstva, i sâm sumnja u jednostavnost teoloških proglasa, ali šta god da je, ovaj đavo od sveštenika dobro je raspoložen, bogami jeste tako, sinjor obazrivče, ali oči vam sjaje, i neće biti da je to od očekivanog okrepljenja ićem i pićem, jer svadbeni ručak neće biti nikakvo čudo od preobilnosti. Rekli bismo da je u pitanju prostodušno zadovoljstvo pružanja blagoslova, otac Agamedeš je dubokohuman sveštenik kao što se uvek i svuda tokom ove priče videlo, i poštuje, iako na trenutke ne pomišlja na potrebe težaka na latifundiji, koje su raznorodne, on poštuje to što se ovaj čovek sjedinjuje s ovom ženom kako bi pravili decu, koja će posle ovde odrasti i sigurno će doneti neku dobrobit crkvi time što će se rađati, venčavati i umirati, kao što je ovde prisutna pastva već donela i doneće. Ovo je stado što daje bolje-malo--vune-nego-nikakve, od ovih mrvica se mesi kolač pao-de-lo, Uzmite još jedno parče, sinjor oče Agamedeše, i popijte još jednu čašicu porta, i još jedno parče, Ne mogu više, sinjora dona Klemensija, sit sam kao pravednik, Ali žrtvujte se, sinjor oče Agamedeše, a to je, na kraju krajeva, ono što on svakodnevno i čini, to žrtvovanje svete mise, a sad pristupite jer želim da vas učinim mužem i ženom.
Među kumovima nastade mali darmar, niko nikad ne zna s koje strane treba da stane, i otac Agamedeš izgovara neophodno, savija stolu, razvija stolu, iskosa baca pogled na đakona koji je odocnio, šta vam pada na pamet, kakav Domingoš Mau-Tempo, ih, kad je to bilo, čak ni sveštenik nije isti, pa nisu ljudi večni. Niko nije primetio zabunu, svetlost se nije izmenila, crkva se nije napunila prestolima i serafimima, a grlica koja je gugutala na imanju nastavila je da guguče, zacelo zaokupljena drugim venčanjima, i Grasinda Mau-Tempo gleda u Manuela Ešpadu i može da kaže, Ovo je moj muž, i Manuel Ešpada može da pogleda Grasindu Mau-Tempo i kaže, Ovo je moja žena, što će, sudeći po svemu, od ovog trenutka biti istina, jer paprat kraj vrela nikad nije primila ova dva tela, iako je izgledalo da je bilo suđeno.
Mladenci su upravo prolazili tanušnim crkvenim brodom kad se na vratnicama crkve pojavio Antonio Mau-Tempo u svojoj vojničkoj uniformi, okasnivši na sestrinu svadbu, beše ono s kašnjenjem vozova, gubljenjem veza za presedanje, a on besan, brojeći kilometre koji mu još fale do kuće, no nakon svih izgovorenih kletvi, a koje bi rastopile i tučane kuglagere voza i, naizmeničnog što trčanja, što krupnog koračanja uz ivicu kolovoza, na sreću, đavo ne vreba uvek iza vrata, jedan kiridžija za prevoz ribe koji je kamionom tuda prolazio, zaustavio se pod utiskom vojničke uniforme, Kuda idete, Idem u Monte Lavre, sestra mi se udaje, ostavio ga je u samom podnožju brda, uz reči, Čestitajte srećnim mladencima, i on se odatle do gore uspentrao kao jare, prošao je pored velike kuće i žandarmerijske kasarne i ne gledajući ih, govna pogana, kad mu najednom prolete kroz glavu da je venčanje, zacelo, već obavljeno, ama ne, eno ljudi napolju, pa se opet dade u trk, u dva skoka nadlete stepenike crkvene porte, i evo moje sestre, evo moga zeta, Dobro je što si došao, braco, Ma došao bih, makar i da sam morao celi puk da zapalim. Tokom celog jednog minuta, sada već na ulici, glavna tema razgovora nije bila venčanje, već Antonio Mau-Tempo, koji je dobio odsustvo zbog sestrine svadbe, a pošto mora sve da ih izgrli, oca i majku, rođake i prijatelje, svadbena povorka je malo narušena, moramo biti strpljivi, ni Grasinda Mau-Tempo nije ljubomorna, ona ima svog divnog čoveka kraj sebe, Manuela Ešpadu, drže se ruku podruku, kao na otmenim venčanjima i ona se sva zarumenela, Bože na nebesima, zar ti ne vidiš ove stvari, ti ljudi i žene koji su stvorili boga, zaboravili su da mu daju oči, ili mu ih namerno nisu dali, jer nijedan bog nije dostojan svog tvorca, pa zato i ne treba da ga vidi.
Iznova su Manuel Ešpada i Grasinda Mau-Tempo kralj i kraljica slavlja, ometanje nije potrajalo, Antonio Mau--Tempo već je u začelju, s društvom iz detinjstva, s kojim se svaki put iznova učvršćuju karike rasplinutog prijateljstva posle njegovih predugih odsustvovanja u Salvateri, Sadu i Lezirijašu, i severnije, prema varoši Leiriji, a sad je na odsluženju vojnog roka. Svadbeno veselje odvija se u kući koju su unajmili na jedan dan. Tu su vino, jagnjetina pirjanjena u umokcu od hleba, nevestini kolačići, dve boce muskatnog vina, i takođe, nešto sočnog svinjskog paprikaša, nije to nikakav pir, ovo je svadba siromašnog sveta, toliko siromašnog da ćemo ugledati Žoaa Mau-Tempa kako se u očaju hvata za glavu ako budemo hteli da se priseti, mada bi to bilo surovo, troškova i učetvorostručenog duga kod bakalina i trgovca sitnom robom, svima dobro znane paščadi, koja će potom dužniku režati za petama, a sad podmuklo ćuti, Hoćeš li još nešto da pazariš, pa ne udaješ kćer svakoga dana.
Dok otac Agamedeš ne stigne, hranu niko ne pipa, baksuz od sveštenika, kad bi taj bio gladan kao ja, od ovog mirisa umokca krči mi stomak, ne znam kako sam dosad izdržao, sinoć nisam večerao da bih danas bio željniji jela. Otkad se takve stvari pričaju naglas, pa taman posla, alavost poput ove, ne večerati da bi se moglo jesti obilnije na račun drugih, ali svi dobro poznajemo ljudske slabosti, dakle i svoje sopstvene, te možemo oprostiti i tuđe. Kad je otac Agamedeš najzad stigao, reći će nekoliko reči Tomašu Ešpadi i bračnom paru Mau-Tempo, Fauština ga ne razume baš najbolje, ali odlučno klima glavom u znak odobravanja, a lice joj ima izraz najdublje skrušenosti, pune kćerinskog poštovanja, nije ona dvolična, sirota, već joj boja glasa oca Agamedeša izaziva zujanje u ušima, kad toga ne bi bilo, besprekorno bi ga čula. Očinski je odnos oca Agamedeša prema mladencima, kretnje pravi desnom rukom, blagosiljajući ljude na sve strane, glad je na tren zavarana, ali se vraća s krikom, najzad počinjemo. Donose tepsije i činije za supu, sve pozajmljene, da tako kažemo, dobro, dve nisu bile, a što se tiče nevelikog broja zemljanih posuda koje je Grasinda Mau-Tempo imala u svom pokućstvu, majka se tu pokazala neumoljivom, Ovo na svadbu ne ide, snaći ćemo se, samo nedostaje da počneš život udate žene s olupanim posuđem, nesreću da navuče. Najzad počeše s jelom, najpre halapljivo, pa sporije, svesni da osim ovog ničeg više neće biti za posluženje, te se razborito posvetiše umokcu i svinjskom paprikašu, vina još beše napretek, a to je, vala, sreća.
U neko doba, ustao je otac Agamedeš, napravio je potez kojim je zatražio tišinu, jednom jedinom kretnjom, nije ni progovorio, postigao je to samim svojim ustajanjem, visok i suvonjav, parohijani su se uveliko čudili i uvek raspravljali o tome gde ocu Agamedešu stane sve što pojede, a toga nije bilo malo, što se moglo videti na svadbama i krštenjima, ustao je, pogledao ljude koji su oko njega sedeli za stolom, nabrao nos zgađen neurednošću trpeze, nemaju oni vaspitanja, sinjora dona Klemensija, ali onda je osetio da je pun milosrđa, nesumnjivo hrišćanskog, i rekao, draga deco, obraćam se svima, a posebno mladencima, ovog srećnog dana u kom sam imao čast da sjedinim svetim vezama braka Grasindu Mau-Tempo i Manuela Ešpadu, nju, kćer Žoaa Mau-Tempa i Fauštine Gonsalveš, njega, sina Tomaša Ešpade i Flor Martinje, već počivše. Vi ste se zakleli na vernost i uzajamno pomaganje koje sveta mati crkva zahteva od svakog ko u nju dođe da svetom učini zajednicu čoveka i žene dok ih smrt ne rastavi. Otac Agamedeš je loše postupio kad je pomenuo smrt, jer je Tomaš Ešpada sklopio oči da mu suze ne bi grunule, ali ih ništa nije moglo zadržati, one su poput vode koja curi iz namučene pukotine zida, svi se prave da ne primećuju, bolje je tako, i otac Agamedeš govori i ne zaustavlja se, već je u tome odmakao, Ova naša zemlja je mala, ali srećom, među nama vlada veliko prijateljstvo, nema ovde svađa i trvenja kao na drugim mestima koja sam video, i mada je istina da se u crkvu, tu najdražu majku koja uvek čeka svoju decu, ne dolazi prečesto, isto tako je tačno da svi dolaze na pričešće, a oni koji fale odavno su već izgubljene ovce, za koje, nažalost, više nade nemam da se mogu spasiti, Bog nek mi oprosti, jer jedan božji izaslanik nikada ne bi smeo izgubiti nadu da će celo svoje stado odvesti u Božje ruke. Tu je bio prisutan jedan od zabludelih ovaca, kao i njegova žena, koja se po tome nije mnogo razlikovala od muža, a to su bili Sižižmundo Kanaštro i Žoana Kanaštra, oboje nasmejani, kao da su reči oca Agamedeša bokori ruža u korpici, Daleko od toga da se hvalim, ali dokazao sam da sam postojan i dobar pastir, kao na primer, kad sam pre tri godine, a nadam se da su to svi upamtili, u vreme onog štrajka, prisutni su ovde i neki koje sam tad oslobodio iz zatvora, kao što i sami mogu da potvrde i, možda, da Monte Lavre nije u takvom miru s nebesima, tu dvadeset dvojicu bi poslali u arenu za borbu s bikovima, kao što se desilo ljudima iz mesta manje blagoslovenih od Gospoda Našeg i Device Majke, iako ja dobro znam da se ta zasluga ne može pripisati meni, sirotom grešniku, no, ipak, pokajniku.
U tom času, Žoao Mau-Tempo okrete se crven u licu, i prinuđen da u nekoga gleda, gledao je u Sižižmunda Kanaštra koji je, ozbiljan, već prestavši da se smeje, čvrstim pogledom zurio u sveštenika, kad se začu glas Antonija Mau-Tempa, Mi smo na svadbi moje sestre, sinjor oče Agamedeše, nije vreme da govorimo o štrajkovima niti o zaslugama, i glas mu je bio tako stamen da nije zvučao ljutito, mada je bio, svi su se ućutali u iščekivanju onoga što će se desiti, i otac je rekao da ispija čašu u zdravlje mladenaca, a potom sede. Nije vam bila dobra ta zamisao, oče Agamedeše, rekao je kasnije Norberto, šta vam bi da pričate o tome, to je kao da pominjete konopac u domu obešenog, U pravu ste, uzvratio je otac Agamedeš, ne znam šta mi bi da im otvaram oči da bez nas, crkve i latifundije, dvaju bića svetoga trojstva, budući da je treće bivstvo Država, o, najčistija golubice, kojim putem ideš, da nije bilo nas, kako bi oni održali na okupu dušu i telo, i kome bi dali glas, to jest od koga bismo uzeli glas na izborima, ali priznajem da sam pogrešio, mea culpa, mea maxima culpa, zato nisam tamo duže ostao, opravdao sam se svojim svešteničkim obavezama i otišao, bio sam pripit, iako onaj bućkuriš nisam mnogo ni pio, a tek kakvu mi je kiselinu to napravilo u želucu, jedino pravo vino je ono iz vašeg podruma, sinjor Lamberto.
Tada reče Antonio Mau-Tempo, on je davao reč ostalima, Otac Agamedeš je već otišao, sad smo u okviru porodice, neka svako priča šta želi, prema svojim nahođenjima i po srcu, i tako će Manuel Ešpada razgovarati s Grasindom, svojom ženom i mojom sestrom, a moja druga sestra, Amelija, dakako se i ona u nekoga zagledala, pa iako ne može da priča s njim, a i on nije ovde, zacelo misli na njega, svi to razumemo, ponekad je to i jedino što možemo da učinimo, i naši roditelji se sećaju svojih i naših života, i kakvi su oni bili kao mladi, pa na taj način opraštaju i naše greške, a svi vi razmišljate o sebi i svojim najdražima, neki su već umrli, znam, ali ako ih pozovete, oni će se vratiti, mrtvi za tim više od svega žude, i ja ovde već osećam prisustvo Flor Martinje, neko ju je dozvao, ali pošto sam ja onaj koji govori, nastaviću s tim, i nemojte se čuditi mojim finim rečima, jer se u vojsci ne uči samo kako se ubija, ako stvarno želiš, možeš da naučiš da čitaš, pišeš i da računaš, i tako ćeš početi da shvataš svet i nešto malo od života, koji nije samo rodi se, radi i umri, ponekad treba da se pobunimo svi zajedno, i baš o tome hoću da vam pričam.
Utihnuše sva ćaskanja oko njega, razdvojiše se pogledi, ali ne i ruke Grasinde Mau-Tempo i Manuela Ešpade, oprosti se Flor Martinja, zbogom, Tomaše, i duž stola naređaše se laktovi, ovi ljudi nemaju manire za trpezom, i ako je kogod stavio prst u usta da bi iz šupljine zuba izvadio parče jagnjetine, nemojte mu zameriti, živimo na zemlji gde se hrana ne sme razbacivati, tim pre što Antonio Mau-Tempo, u svojoj pamučnoj uniformi, upravo o tome govori, o hrani. Istina je da na našoj zemlji ima mnogo gladi, primorani smo da jedemo rastinje i stomaci nam otiču i rastežu se kao koža bubnja, pa ako zbog toga komandant puka misli da izgladneli magarac jede i drač, a budući da smo mi magarci, na vežbalištu kasarne ne čuje se druga reč, ej, bre, magarče jedan, a čuju se i druge, još gore, ješćemo, onda, drač, bolje i to nego hranu iz kasarne, samo joj svinje ne bi okrenule leđa.
Antonio Mau-Tempo zastaje, ispija malo vina kako bi pročistio grlo, briše usta nadlanicom, nema prirodnijeg ubrusa od ovog, i nastavlja govor, Oni misle da ako mi gladujemo na našoj zemlji onda možemo sve da istrpimo, ali tu se grdno varaju, jer je naša glad čista, a drač koji čupamo, naše ruke čupaju, koje su čiste čak i kad su prljave, nema čistijih ruku od naših, to je prvo što naučimo kad stupimo u kasarnu, a to je ono što se ne uči s veštinom baratanja oružjem, ali se oseća, i čovek može da bira između potpune gladi i sramote da jede ono što nam daju, zna se da su oni došli u Monte Lavre da me pozovu da služim otadžbini, ili samo tako kažu, ali ja ne znam šta to znači, da li je otadžbina moja majka i moj otac, i to kažu, a ja, kao i svi drugi, znam ko su moji pravi roditelji, sebi su od usta zakidali da bi bilo za nas, tako bi i otadžbina trebalo sebi iz usta da vadi da bi bilo hrane za mene, i ako ja moram da jedem drač, neka je i otadžbina jede sa mnom, ili, ako ne, ispada da su jedni sinovi otadžbine, a drugi su kurvini sinovi.
Neke žene se preneraziše, neki muškarci namrgodiše, ali će Antoniju Mau-Tempu, koji u sebi ima nečeg drskog, uprkos uniformi, sve oprostiti, jer on ume da postavi oca Agamedeša na mesto, i pored toga, ume da govori ove druge reči koje su kao vino iz vajata gazde Lamberta, što je, opet, naša sanjarija, jer usnama nikad ne dotakosmo to vino, U svakom slučaju, u kasarni smo odlučili da krenemo u štrajk glađu, da ni mrvu koju metnu pred nas ne stavimo u usta, kao da smo svinje koje odbijaju da jedu iz valova u koji stavljaju više pomija od onih koje je svinja u stanju da pokusa, ne marimo što pojedemo pola čabra zemlje godišnje, zemlja je čista kao i mi, ali ove splačine nećemo, i ja, Antonio Mau--Tempo koji vam sad ovo govorim, ja sam došao na ovu zamisao i dičim se time, možeš da osetiš razliku tek pošto nešto iskusiš, pričao sam s mojim drugovima i oni su se složili da bi gore od ovoga bilo jedino da nas odozgo popljuju, i tako je došao taj dan, zvonilo je za ručak i mi smo seli za sto kao da ćemo jesti, ali hranu nismo pipnuli, i koliko god da su narednici urlali, niko nije takao kašiku, bila je to revolucija svinja, a onda se pojavio dežurni oficir i održao propoved kao otac Agamedeš, i mi smo se pravili da ne razumemo tu misu, kao da je govorio na latinskom, prvo je hteo da nas obrlati slatkim rečima, ali ga je brzo prošla volja, pa poče da se dere, naredi da se postrojimo na vežbalištu, a mi smo to jedva čekali, jer smo i hteli da izađemo iz kuhinje, i čim smo izašli, jedan drugog smo, šapćući, počeli da hrabrimo rečima, ne odustaj, hrabro, samo napred, svi smo zajedno u ovome, pa smo se postrojili, tu su nas ostavili da stojimo pola sata, i kad smo pomislili da je to bila kazna, videli smo da postavljaju tri mitraljeza i upiru ih u nas, sve prema pravilima, strelci i njihovi pomagači, pa kutije municije, i onda je oficir rekao da ćemo ili jesti li će on narediti paljbu, bio je to glas otadžbine, kao da mi je moja mati rekla, ili jedi ili ću ti slomiti vrat, niko nije verovao da bi to stvarno uradili, ali onda su počeli da pune puške i mitraljeze i od tog trenutka više nismo znali šta će se desiti, osetio sam jezu niz kičmu, a šta ako je istina, ako počnu da pucaju i sve se pretvori u krvoproliće zbog jedne činije supe, da li je vredno toga, nije da smo počeli da se kolebamo, ali u takvim situacijama ne možeš da zaustaviš misli, a u redovima, ne zna se tačno odakle, nije poteklo čak ni od drugova koji su stajali blizu, začuo se jedan glas, vrlo smiren glas, kao da nas pita za zdravlje, Drugovi, ne pomerajte se, i još jedan glas, sa suprotne strane, Hajde, pucajte, a ne znam kako se to desilo, i sad mi se plače, ceo stroj je vikao, izazivao, Hajde, pucajte, mislim da neće raspaliti po nama, ali ako to urade, znam da svi moramo ostati ovde, i to je bila naša prava pobeda, nismo uspeli u tome da nam poboljšaju hranu, ali nekad počnemo borbu za jednu stvar, a postignemo drugu, a ova druga stvar je bolja. Antonio Mau-Tempo je zastao i dodao, znatno mudriji od svojih godina, Ali da bi se izvojevala druga stvar, mora se započeti borba za prvu.
Žene plaču, muškarcima suze oči, ovo je najlepša svadba koja se mogla zamisliti, takvu Monte Lavre dosad još nije video, Manuel Ešpada ustaje i grli Antonija Mau-Tempa, misleći kako se vojska promenila, u vreme kad je on služio vojni rok na Asorešu, njegov kolega je govorio, preteći ko zna kome, Kad izađem odavde, idem u policiju za nadzor i bezbednost države, i ako ti se neko ne sviđa, dovoljno je da ga uhapsiš, a ako hoćeš da ga ubiješ, pucaš mu u glavu i posle kažeš da je pokušao da pobegne, nema ničeg lakšeg od toga.
A sad ustaje Sižižmundo Kanaštro, visok i mršav kao suv šipurak, nazdravlja mladencima, i pošto su svi slatko i žudno iskapili tu širicu, kaže da će ispričati jednu priču koja nije slična priči Antonija Mau-Tempa, već je, čak, ista kao njegova, jer te priče i dogodovštine, kad bolje pogledamo, uvek na kraju ispadnu iste, ma koliko to izgledalo nemoguće. Pre mnogo godina, i tu zastade, da se uveri da ga svi slušaju, a i slušaju ga, gledaju ga u oči, neki malčice pospani, ali odolevaju, pa on može da nastavi, Pre mnogo godina, pođoh ja u lov, i desilo se, o, ne, opet neka čiča-miča-lovačka priča, koliko kažeš-toliko slažeš, ali Sižižmundo Kanaštro se niti šali nit odgovara na ovu upadicu, samo gleda unaokolo kao neko kome je žao zbog tolike neozbiljnosti, i da li zbog tog pogleda ili iz znatiželje da čuju koliko je velika ta izmišljotina, svi se stišaše, i Žoao Mau-Tempo, koji dobro poznaje Sižižmunda Kanaštra, pouzdano zna da će priča imati izvestan smisao, neće biti lako razumeti je, U to vreme, još nisam imao svoju pušku, uzajmljivao sam je od ovog i onog, kako kad uzmognem, i nisam bio loš lovac, ne, ne, bratac, pitajte one iz mog vremena, a imao sam malo pseto koje sam vežbao jednu sezonu, pravi dragulj, imao je mnogo dobar njuh, i jednog dana, krenusmo nas nekolicina, svaki sa svojim kerom, baš smo bili dobra družina, dosta smo prepešačili, i svi smo već bili spremni, ova zgoda se zbila blizu Guarita do Godeala, najednom se vinu malteška jarebica i prolete kao munja, ja pribih pušku na obraz, jarebica poče da se strmoglavljuje baš kad sam hteo da povučem oroz, ja je sigurno nisam takao ni zrncem olova, na sreću nije bilo drugih lovaca u blizini, da se ne brukam, ali Konštante, tako mi se zvao pas, već trči prema jarebici, sigurno je mislio da je ranjena i da leži skrivena u vresu, jer je tamo takav gustiš od grmlja koji se retko viđa, a još je bilo i krupnog stenja koje pokriva vidik, kad eto ti, nestade pas, i što sam više zvao Konštante, Konštanteee, i zviždao, on se nije promaljao, pa je još veća bruka bila vratiti se u selo bez živinčeta, a o tuzi i da ne pričam, jer to pašče beše takvo da samo što nije govorilo. Publika je gutala svaku njegovu reč, slušajući i vareći, ne treba mnogo da se usreći čovek, a žena učini zadovoljnom, pa iako je priča bila čista izmišljotina, bila je dobra i jasno ispripovedana, i tako Sižižmundo Kanaštro nastavlja, Prođoše otad dve godine i desi se da opet zabasah u onaj kraj, te se nađoh u velikoj posečenoj šumi koju su bili počeli da krče, ali su posle, ne znam zašto, odustali, i onda se setih onog što se zbilo, uvukoh se među stenje, bio je to đavolski posao, ne znam kakva me je to misao vodila, kao da me je neko savetovao, ne odustaj, Sižižmundo Kanaštro, i odjednom, šta imam da vidim, kostur mog psa koji stoji i drži kostur jarebice, tako su tu stajali dve godine, svako u sopstvenoj ukrućenosti, kao da ga sad vidim, moj pas Konštante, s ispruženom njuškicom, podignute šape, nije bilo tog vetra koji ga je mogao oboriti niti kiše koja bi mu rastočila kosti.
Sižižmundo Kanaštro ne reče više ništa i sede. Svi su ćutali, niko se nije smejao, čak ni najmlađi, naraštaj manje naivan od prethodnog, i onda Antonio Mau-Tempo reče, I još su tamo to dvoje, pas i jarebica, jednom sam ih sanjao, nema boljeg dokaza, i pošto to reče, svi u horu zagrajaše, I još su tamo, i još su tamo, i tako su poverovali u priču i prasnuli u grohotni smeh. I nastaviše da pričaju kroz smeh, ostadoše u tome čitavo popodne, te o ovome, te o onome, hajde, deder, još jedno piće, u ovo vreme je vežbalište u kasarni prazno, dok su prazne šupljine psa Konštantea i prazne šupljine jarebice čvrste, svaka za sebe. A kad je pala noć, oprostiše se, neki su ispratili Grasindu Mau-Tempo i Manuela Ešpadu do kućnog praga, sutra je radni dan, sreća te je radni, Nemoj dugo, Grasinda, Evo, dolazim, Manuele. U susednom dvorištu, jedno kuče zbunjeno je novim komšilukom i laje.

Žoze Kalmedo je jedan od sijaset žandarma. Kad je na smotri, ne primećuje se, ne razlikuje se od ostalih kolega iz puka, a kad je van njega, u patroli ili na nekoj drugoj dužnosti, on je nenametljiv čovek, mirne naravi, u nekom svom svetu, uvek zanet drugačijim mislima. Jednoga dana, niko se tome nije nadao, čak ni on sâm, predao je komandantu kasarne u Monte Lavreu zahtev za demobilisanje, da bi bio prosleđen, odselio se sa ženom i dvoje dece daleko odatle, naučivši da živi kao građansko lice i provede ostatak života zaboravljajući da je bio žandarm. On je svakako čovek koji ima svoju priču, ali koju ovde, nažalost, nećemo iznositi, osim onu o njegovom prezimenu, jer je kratka i ljupka, i oslikava lepotu imena i jedinstvenost njihovog nastajanja, od svega je najgore naše slabo pamćenje ili, pak, zera radoznalosti koja čini da zaboravimo ili uopšte i ne znamo da sousa, zapravo, znači divlji golub, vidite tu lepotu, a ne ova banalnost zapisana u knjizi rođenja, kojom vam odmah odrežu krila, opasno je o tome pisati i kazivati. Ali najlepše od svega je kad se imena rađaju izvrtanjem izvornih ili iz nehotice izgovorenih reči, bez namere da od njih nastanu nova imena, kao što se prezime Pantalijao preinačilo u Ešpanta-Lioiš, sirote li familije koja ima ovo prezime i hoda svetom s tom novom dužnošću da kroti lavove iz sela i grada. Ali mi ovde pripovedamo o žandarmu Žozeu Kalmedu, kratku i ljupku pričicu o njegovom imenu koje je rođeno – to je priča koju pričamo – iz nehatne bravure jednog njegovog pretka koji je, umesto da se uplaši, zacelo nije bio svestan opasnosti u kojoj se našao, mrtav-hladan odgovorio osobi koja ga je pitala za razloge njegovog manjka straha, Qual medo – Kakvog straha, i to sučeljavanje s pitanjem beše toliko prirodno da je iz njega nastalo čudo, pa tako Kalmedo postade slučajni hrabriša, a s njim, docnije, i svi potomci, sve do ovog žandarma i njegovih sinova, mada se kasnije rodila i jedna druga verzija, po kojoj Kalmedo znači veliki mir, ili jaka pripeka, kao što je ova sad, u času kad izlazi iz kasarne da izvrši jedan izuzetno poverljiv zadatak.
Ima tri kilometra hoda na tamo i tri na ovamo, takav je žandarski život, u konjici se druga pesma peva, i evo Žozea Kalmeda, iz Monte Lavrea se spušta u dolinu, ide od istočne strane sela prema zapadu, izbija na put, polja pirinča ostavlja sa svoje leve strane, predivnog li julskog jutra, vrelo je, kao što rekosmo, žeže, kao što neki drugi kažu, zavisi kako se ko izražava, ali će popodne biti još vrelije. Dole je rečica, žeđ je velika, vode malo, njegove čizme čvrsto gaze krajem puta, oseća se snažnim dok hoda po ivici druma, glava mu je negde u oblacima, ove reči su nekada imale smisla i izgubile su ga, gazimo makadamom na uzvišici i već se strminom spuštamo nadesno, ispod vijadukta je sveža hladovina, i sad smo pod reskim šûmom jasenova, to je prava pustinja, nekad bilo, sad se pripoveda, bazen za vodu je prazan, mlin u ruševinama, a iznad je raspukla peć crepane, kao da latifundija nagriza sve što može da joj preotme mesto. Žoze Kalmedo stavlja pušku na rame, skida kapu i maramicom briše znoj sa čela, gde potamneli i svetli delovi kože pokazuju dejstvo sunca i njegov nedostatak, bezmalo da gornji deo glave i ne pripada njemu nego kapi, mada su ovo čiste izmišljotine u očima onih koji tragaju za zbiljom.
Već je blizu, ide u Kabeso do Dežgaro, računa da će onamo stići pre ručka. U povratku će povesti Žoaa Mau-Tempa, kao mamac za jedan nebitan slučaj s kojim on nema nikakve veze, priča ne treba da bude previše složena, što prostija to bolja, lakše će u nju poverovati. Između drveća nazire odmorište, neki ljudi stoje oko vatre, skidaju lonac s plamena pre nego što proključa ili prekipi, brzo će to obaviti, prići će mu i reći, Pođi sa mnom u kasarnu, ali Žoze Kalmedo ne čini tih par koraka koji bi ga stavili u položaj da ga primete, ako bi slučajno pogledali. Povlači se među visoko grmlje i tu se primiruje, dajući vremena Žoau Mau-Tempu da završi svoj mršavi ručak, dok nebom promiču sporadični oblaci, toliko retki da ni senku ne prave. Žoze Kalmedo puši cigaru, sedi na zemlji, naslanja pušku na stablo jednog drveta, sam sebe je razoružao. Dobar je ovaj žandarski život, obaveza je malo, a dani prolaze, tek s vremena na vreme desi se poneki ozbiljniji slučaj, mada će ih biti još, ali između njih meseci dođu i prođu, mir i spokoj vladaju vlastelinstvom, mir i spokoj su i u kasarni i kraju, između žalbi i noćnih patrola, između pisanih izveštaja i tužbi koje zle komšije uvek imaju. Život se tako kotrlja, i pre nego što osetiš, eto vremena za penziju. To su misli miroljubivog čoveka, kad biste pomislili da on nosi pušku i redenik s municijom, glomazne čizme od sedam milja, nad glavom Žozea Kalmeda peva ptica, ime joj ne znamo, skače s grane na granu, silueta joj se može nazreti odavde, samo lepezica repa i jedno krilo. Ako pogledamo u tlo, uočićemo mileću družinu insekata, jednog mrava koji podiže glavu kao pas, drugog koji je uvek drži pognutu, sitnog paukčića, gde njemu stane hrana, ali ne možemo se sad opustiti, treba da idemo da uhapsimo jednog čoveka, samo ga ostavljamo na miru dok ne završi ručak, mi jesmo žandarmi, ali imamo srce, šta ste vi mislili.
Nema velikih gozbi na latifundiji. Žoze Kalmedo viri iz žbunja, svi su već završili obed. Zatim ustaje, uzdišući verovatno od napora ili će ga tek učiniti, namiče remnik puške na rame, pokret po pokret, ne zato što su oni toliko bitni, već zato što predstavljaju tačke oslonca, način da se čovek uhvati za nešto i ne izgubi se u besmislu svojih postupaka, počinje da se spušta niz padinu ka dolu gde su ljudi. Još iz daljine ga primećuju, ko zna da li im srca brže udaraju, zakoni latifundije su strogi, bilo da se odnose na imanja sa žirom, na ona s drvima, ili su u pitanju još teži izgredi. Prilazi im, najzad, Žoze Kalmedo i, zaustavivši se, poziva nadzornika, ne želi da svi o tome počnu da raspredaju, jedan muškarac nije nikakva curica, ali ima svoju smernost, Kažite Žoau Mau-Tempu da hoću da razgovaram s njim.
Srce Žoaa Mau-Tempa lupa snažno kao u ptičice. Ne oseća se krivim ni zbog kakve gnusne radnje, od onih koje ne bivaju oproštene niti kaznom niti debelim batinama. Osetivši da njega traže, i da će od trenutka kad nadzornik bude izgovorio, Žoao Mau-Tempo, idi da razgovaraš s žandarmom, sve biti poput guljenja sloja plute, čućeš njeno škrgutanje i znaćeš da će napor biti priveden kraju, moj napor, napor plutnjaka, ovde nedostaje čovekov uzvik, Uuuh, krik drveta se oslobađa, kraaak, Izvolite, sinjor Žoze Kalmedo, zašto sam vam potreban, ovo pita Žoao Mau-Tempo, delujući smireno kao da žandarmu čestita na njegovom dobrom izgledu, samo su, na sreću, naša srca skrivena, kad tako ne bi bilo, svaki čovek bi bio okrivljen, pre ili kasnije, za svoju nevinost ili za svoj zločin, jer je srce ćudljiva, nestrpljiva stvar bez razboritosti. Ko je pravio srca slabo je poznavao zanat, ali lukavstvu se uči, i dobro je da je tako, jer kako bi, u protivnom, Žoze Kalmedo kazao, a da ga niko nije podučio, Ma nije ništa važno, samo hoćemo da raščistimo jedan slučaj s dvojicom koja su ukrala nekoliko snopova žita, gazda njih nabeđuje, kune se da su oni, a oni kažu da im je Žoao Mau-Tempo svedok da oni to nisu uradili, eto ti, takva je to zbrka, da ni ja sâm ne mogu da se snađem. Uvek je tako, ma kako namere bile dobre, čovek se ušeprtlja onda kad najmanje treba i ono što izgovori preobliči se u đavolji plašt koji koliko pokriva, toliko i otkriva, kratka je đavolja pelerina, pa kad Žoao Mau-Tempo, koji je u ovom slučaju potpuno nedužan, kaže, Ali kakve veze ja imam s tim, nit sam viđen nit upleten u to, vlast se laća odlučujućeg i najpouzdanijeg argumenta, Nemaš čega da se plašiš, dođeš tamo, kažeš šta imaš i slobodan si.
Neka tako bude. Žoao Mau-Tempo bi hteo da skokne da pokupi alatke i ostatke svog ručka, ali Žoze Kalmedo i dalje nošen talasom svog pronalaska, veli, Ma pusti, brzo ćeš se vratiti, neće to dugo trajati. I ispunivši svoju kvotu laži odlazi, vodeći uznemirenog Žoaa Mau-Tempa za sobom, koji klepeće svojim drvenim napuklim cokulama, to je obuća koju nosi kad ide na rad. Odatle do Monte Lavrea lice Žozea Kalmeda ima ljutit izraz, kao što priliči žandarmu koji svog uhapšenika sprovodi pod stražom, ali nije to bio pravi razlog, potištenost zbog tako bedne pobede bila je veća, nije valjda da su se njih dvojica rodila za ovo. I Žoao Mau-Tempo, duboko zamišljen i prilično uznemiren, sam sebe pokušava da ubedi da se krađa snopova pšenice zbilja desila i da će njegovo svedočenje spasti dvojicu nedužnih.
Žoao Mau-Tempo ponovo ulazi u kasarnu u kojoj je pre četiri godine bio zarobljen nekoliko sati. Sve izgleda isto, kao da vreme nije proteklo. Žandarm Žoze Kalmedo javiće kaplaru da je uhapšeni već tu, nije bilo nepredviđenosti, zadatak je izvršen, ali vas molim da sačuvate medalje za drugu priliku, pustite me da živim svoj život, s ovim oblacima od misli, jednog dana ću presaviti list pečatanog papira pred sobom, prečasni gospodine komandante žandarmerije republike, ekselencijo, i kaplar Takabo naređuje mu da uđe i kaže, Sedite, gospodine Mau-Tempo, nemojte se čuditi ovoj učtivosti, ne ponašamo se mi uvek kao dželati, Znate zašto smo vas pozvali u kasarnu. Žoao Mau-Tempo bi hteo da kaže da ako je tu zbog snopova pšenice, on o tome ništa ne zna, ali ne uspeva da otvori usta, mada je tako i bolje, jer bi tako ljaga lažljivca pala na Žozea Kalmeda, na sreću, kaplar Takabo odmah prelazi na stvar, što pre, to bolje, Vi ne znate, dakle, zašto ste u Vendaš Novašu, To je neka greška, ja nisam ništa uradio, E pa ja imam ovde jedno naređenje iz kasarne Vendaš Novaš da vas uhapsim kao komunistu.
Evo primera jednostavnog, neposrednog razgovora, lišenog harmonizacije ili tehnike arpeđa na žicama, bez pratnje ili kićenja mislima i prefinjenostima, čak i ne izgleda da je reč o ozbiljnim stvarima, kao da kažu, Pa kako ste, Dobro, hvala, a vi, Jedan vaš prijatelj iz Vendaš Novaša šalje vam pozdrave, Uzvratite i vi njemu moje, ako ga opet vidite. U glavi Žoaa Mau-Tempa naprasno je počeo da udara zvečak zvona, zvuk je jak kao da su se s treskom zalupila vrata nekog zamka, niko ovde neće ući. Ali vlasnik zamka drhti, drhte mu i ruke i glas, Brani se, moja dušo, to je trajalo samo sekund, vreme koje je dovoljno da se oseti zaprepašćenost, okaljana i nagrđena nevinost, Gospodine, otkud vam to, pre četiri godine sam se svega toga manuo, još onda kad sam bio zatočen u Montemoru, mora da je neka greška, a na to će kaplar Takabo, Utoliko bolje po vas, ako niste umešani, nadležni će vas odmah pustiti. Možda će sve biti najbolje što može, možda je uzbuna bila lažna, možda se niko ne davi, možda će se požar ugasiti sam od sebe, a da ne oprlji ruke. Gospodine kaplare, zamolio bih vas da pozovete moju ženu da razgovaram s njom. Čega ima prirodnijeg od ovog rečenog, ali glavnokomandujući, a glavnokomandujući je kaplar, ovaj Monte Lavre nije neka bogzna kolika varoš, to je selendra na latifundiji, ne treba mu više od jednog žandarmerijskog kaplara, samo taj odgovara s istom čvrstinom generala-komandanta koji šalje naređenja iz Lisabona, Ne, gospodine, vaša žena ne može da razgovara s vama, niti ona niti bilo ko drugi, vodite se kao opasan element, kažite šta vam treba, otići će jedan redov da iz vaše kuće uzme šta je potrebno.
Vodi se kao opasan element, Žoao Mau-Tempo. Odveli su ga u sobu koja služi kao zatvorska samica, po drugi put ga vodi Žoze Kalmedo, zar u celoj kasarni nema nikog drugog, i Žoao Mau-Tempo, pre nego što je ostao zaključan u ćeliji, kaže, Znači, prevarili ste me, i Žoze Kalmedo najpre ništa ne odgovara, uvređen je, samo je radio svoj posao, a evo šta je ispalo, ali nije mogao da ostane nem kao da je počinio nekakav zločin, Nisam hteo da dođete ovamo s teskobom, ovaj Žoze Kalmedo stvarno ne zaslužuje uniformu koju nosi, zato će je jednog dana svući i započeće život u kraju gde neće znati da je on nekad bio žandarm, e, to je sve što znamo o njegovom životu.
Fauština Mau-Tempo i njihove dve ćerke došle su i stoje pred kasarnom. Grcaju u suzama, još ne znaju za šta je on optužen, jedino što znaju jeste da će njihov muž i otac biti odveden u Vendaš Novaš, i kao što se već dešava kad potera baksuz, kako se kaže, u jednom času, zbog ovog ili onog, nijedna od njih tri nije tu, iz Vendaš Novaša stiže džip s patrolom naoružanom puškama i bajonetima, došli su po zločinca. Kad se budu vratile, saznaće da onaj koga traže više nije ovde, tri žene stoje napolju, pred kapijom žandarmerijske kasarne, On nije više ovde, primili smo naređenje, Idite kući, pa ćete saznati kad dođe vreme, govore sirotim nesrećnicama, u stvari im se rugaju, kao što su se žandarmi koji su došli iz Vendaš Novaša rugali Žoau Mau-Tempu, s ravnodušnim osmehom, Uskači u kola, idemo malo da se provozamo, Žandarmi, zapravo, nikad ne bi pozvali ovog čoveka na put po drugim mestima, i to prevozom na račun države, koja ovakve stvari plaća iz naših džepova, a i Žoao Mau-Tempo bi i te kako voleo da putuje, da se udalji od latifundije i vidi druge krajeve, ali pošto je proglašen opasnim elementom, sad se ne razmišlja o nelagodnosti žandarma koji uživaju u svom odmoru, niti o ceni benzina, niti o amortizaciji vrednosti vozila, i tako su odmah pronađeni i džip i patrola s puškama i bajonetima koji će otići u Monte Lavre da uhvate zločinca i sprovedu ga pod najjačim nadzorom u Vendaš Novaš, Uskači u kola, idemo malo da se provozamo, ako to nije šegačenje, onda ne znam šta je šegačenje.
Putovanje je kratko, protiče u ćutanju, žandarmi su očas iscrpli izvor svojih pošalica, uvek istih, i Žoao Mau-Tempo, posle dužeg razmišljanja, kaže sebi, ako već moram da visim, nek visim zbog ovce, a ne zbog jagnjeta, niko iz njegovih usta neće saznati informaciju koja kompromituje druge, ako progovorim, bolje neka se sva ogledala na svetu razbiju u paramparčad i sve oči koje bi da me vide zatvore, samo da opet ne gledam sopstveno lice. Ovaj drum vrvi od sećanja, tu je umro Augušto Piteu, prelazeći reku s mulama i zaprežnim kolima, a tamo, iza onog brda, prvi put sam legao s Fauštinom, bila je zima i trava je bila vlažna, kako smo mogli, eto, što ti je mladost. Osetio je u ustima ukus hleba s dimljenom kobasicom koje su potom jeli, i to je bio njihov prvi obed kao muža i žene venčanih prema zakonu prirode. Žoao Mau-Tempo podiže ruku do očiju koje kao da su počele da ga peku, dobro, priznajemo da su to suze, i jedan žandarm mu kaže, Nemoj da plačeš, čoveče, a drugi ponižava, Kad ih uhvate, onda se sete da plaču, samo to nije istina, Ne plačem, odgovara Žoao Mau-Tempo, i pravo govori, iako su mu oči pune suza, nije on kriv što žandarmi ne razumeju ljude.
Sada se Žoao Mau-Tempo nalazi u kasarni Vendaš Novaša, putovanje je bilo samo san, a ovaj agent PIDE u civilnom odelu, ko bi se prevario, ako si video jednog, video si ih sve, Žoao Mau-Tempo ima s njima iskustva napretek, agent kaže, dok komandant kasarne čačka zube, Jeste, tu je džentlmen koji će se sa mnom prošetati do Lisabona, ma šta je ovim ljudima, samo o šetnji pričaju, hajdemo da se provozamo, a katkad su to vožnje s kojih nema povratka, takve priče kolaju, ali u međuvremenu, agent se okreće ka jednom žandarmu i naređuje, komandant kasarne je tu da sluša, on je slepo oruđe, figurant, Vodi ovog čoveka u vežbaonicu, neka se odmori do sutra, i Žoao Mau-Tempo oseća da su ga ščepali za mišice i vode ga ka sporednom izlazu, to je neka bašta, ta naklonost žandarmerije ka baštovanstvu, možda su joj zarad nje oprošteni silni gresi, jer nije baš sve izgubljeno u ogrubelim dušama, jedan trenutak lepote i miline iskupljuje u očima vrhovnog sudije i najopakiji zločin, kao što je ovaj zločin odvoženja Žoaa Mau-Tempa u Monte Lavre i bacanja u privremenu tamnicu, a zatim i u druge, dugoročnije, da ne pričamo o onom što će se tek docnije saznati. Za sada je to varoška ćelija, a ovo ovde je poljski krevet s rogozinom i jednim zamotuljkom gadne ćebadi, i takođe s jednim zemljanim vrčom za vodu, toliko je žedan, prinosi vrč usnama, voda je topla, ali je ispija tek pošto je stražar izašao, sad mogu da plačem, ne smejte mi se, imam četrdeset četiri godine, ma šta su četrdeset četiri godine, još si mladić, u jeku si životne snage, nema smisla govoriti mi to u lice, na ovoj latifundiji, kad se tako izmoždeno osećam, onaj bol koji me nikad ne napušta, i ove bore, koje ogledalo zasad može da mi pokaže, ako je to životna snaga, onda me pustite da plačem.
Preći ćemo preko noći u kojoj Žoao Mau-Tempo nije spavao, četiri koraka ima tamo i četiri ovamo, jer nije hteo da telo odmara na zatvorskom ležaju. Dan je svanuo, ovaj čovek je umoran i uzrujan, šta će od mene biti, i kad je odbilo devet sati, vrata su se otvorila i jedan žandarm reče, Idi ispred mene da te vidim, tako taj govori, niko ga nije učio drugačijem ophođenju, a sada agent PIDE kaže, Idemo na voz, vreme je, pođimo u našu šetnju. I izlaze, do vrata praćeni komandantom kasarne, koji je ovde pun obzira i ljubazno se ponaša. Doviđenja, kaže, pa iako je Žoao Mau-Tempo nedužan čovek, nije toliko bezazlen da pomisli da se ovaj oproštaj odnosi na njega, ali se na putu do železničke stanice, kroz onu prostranu pustaru, zaklinje u očaju, Gospodine, nevin sam. Da voz ne treba svaki čas da krene, mogli bismo ovde sesti i razgovarati sve dok ne utvrdimo šta je uistinu nevinost i šta zaista znači biti nevin, i da li Žoao Mau-Tempo istinski veruje u zakletvu koju je dao, i kako je to verovati u nešto što izgleda kao krivokletstvo, a otkrićemo, ako nam vreme i promućurnost dopuste, razliku koja postoji između značenja biti bezazleno nevin i biti besprekorno nevin, premda ove tananosti ne dotiču pratioca Žoaa Mau-Tempa, koji mu besno odgovara, Prestani, bre, da cmizdriš, srediće oni tebe u Lisabonu.
Da preskočimo sad putovanje, pošto ionako nije ušlo u istoriju železnice u Portugaliji. Telo je toliko moćan vladar da je Žoao Mau-Tempo zadremao, pri laganom ljuljuškanju vagona i kloparanju točkova po šinama, klop-klоp, ali kad bi otvarao oči, svaki put bi, preplašen, otkrivao da ne sanja. Posle je to bila barka do trga Tereiro do Paso, a da se bacim u vodu, ovo su mračne misli, da svršim sa sobom, i nisu herojske, u svemu tome nesvakidašnje je to što Žoao Mau-Tempo nikad nije gledao nijedan film i stoga ne zna kako pubika lako i s oduševljenjem pljeska skoku s broda s odskokom bez oslanjanja ruku na ogradu palube, besprekornom ronjenju i onom američkom stilu plivanja koji begunca odnosi do tajanstvene unajmljene lađe koja ga u daljini čeka, s groficom pod velom, a koja je, da bi ovaj poduhvat uspeo, raskinula svete porodične veze i pogazila pravila aristokratskog nasleđa. Ali Žoao Mau-Tempo, tek će se kasnije doznati, sin je kralja i jedini prestolonaslednik, veličanstveniiii, veličanstveniiii, za Žoaa Mau-Tempa, kralja Portugalije, tu brodić pristaje uz ponton, ko se uspavao budi se, i kad je uhapšeni došao k sebi, pred njim su već stajala dvojica, Znači, samo ovaj jedan, pitaju, a onaj iz pratnje odgovara, Ovog puta nema više.
Preskačemo bez posebnog osvrtanja njihov prolazak kroz grad, tramvaji, mnoštvo putničkih automobila, prolaznici, Koja je prâva to jest pràva noga konja Don Žozea, trg presecaju dijagonalno, Žoao Mau-Tempo prepoznaje mesta, ovako veliki trg ne može se zaboraviti, a lukovi, veći su od onih na trgu Žiraldo, ali iznenada mu se sve čini novo, ove uske, strme uličice kojima se prečicom penju, i samo što je osetio da mu se putovanje odužilo, ono se naprasno skratilo, jedno krilo vrata se otvara, muva ulovljena u sredini paukove mreže, čemu neka preciznija i življa poređenja.
Sad se treba popeti stepenicama. Žoao Mau-Tempo hoda i dalje između dvojice, oprez nikad nije naodmet, preduzete su jake mere bezbednosti, on je proglašen opasnim elementom. Iznad i ispod je mravinjak, termitsko gnezdo, prava tarapana, trutovi obavljaju poslove zunzarajući, čuje se zvrjanje telefona, ali što se više penju, prvi sprat, drugi sprat, visoka stepeništa, sve je manje žamora i žurbe, ljudi su sve ređi, i na trećem spratu vlada skoro savršena tišina, jedino s ulice dopiru prigušeni zvuci automobilskih motora i neodređena vreva grada pod pripekom popodneva. Ono su sobe u potkrovlju, a ovaj hodnik vodi do jedne dugačke, niske prostorije, s tavanicom tik iznad glave, a na ovim dugačkim klupama sede neki muškarci, pored kojih ću i ja sesti, Ja, Žoao Mau-Tempo, poreklom i stanovnik Monte Lavrea, četrdeset četiri godine star, sin Domingoša Mau-Tempa, obućara, i Sare da Konseisao, lude žene, proglašen opasnim elementom, po tome kako me je ljubazno obavestio kaplar Takabo iz žandarmerijskog garnizona u mom kraju. Ljudi koji sede gledaju u Žoaa Mau-Tempa, ali niko ne progovara ni reči. Ovo je kuća strpljenja, tu se iščekuje neposredna sudbina. Krov je ravno iznad naših glava, škripi od toplote, kad bismo na njega sipali vodu, proključala bi, i Žoao Mau-Tempo ne jede već dvadeset četiri sata, on ne oseća vrućinu, ovaj dan je zimski, drhti kao da je izložen decembarskom vetru na latifundiji, bez ikakve zaštite osim svoje gole kože. Ovo poređenje je fino kao i dosadašnja, i čista je istina, ovo je klupa obnaženih, svako je za sebe, niko nikome neće pomoći, pokrij se svojom snagom i čvrstinom, usamljenost pustare, visoki let crvenog jastreba koji se, najzad, prizemljio da bi pričao o svojoj hrabrosti i procenio njihovu.
Međutim, treba nahraniti žrtve, samo nam još treba da ih izgubimo pre vremena koje nama odgovara. Prošlo je pola sata i još pola, i najzad se pojavio jedan redov-poslužitelj koji je svakom zatvoreniku doneo po činiju supe i dva decilitra vina, bila je to ljubaznost otadžbine prema ovoj svojoj pastorčadi, možete joj se zahvaliti. I u trenutku kad je Žoao Mau-Tempo grebao kašikom dno tanjira, čuo je da jedan policajac kaže drugom, njih dvojica su stajala pred vratima, čuvajući marvu i skupljajući papire, Onaj tip onamo ide kod inspektora Paveje, a drugi je uzvratio, Taj ide u prave ruke, i Žoao Mau-Tempo reče sam sebi, O meni govore, i bilo je tačno, kao što će kasnije saznati, bolje bi bilo da to nije saznao. Tanjire i čaše su izneli, čekanje se nastavilo, šta će biti s nama, noć je bila na izmaku kad su im naredili da krenu, jedne šalju ovde, druge tamo, Kašijaš ili Alžube, privremeni smeštaj za sve, uskoro sledi novi premeštaj, sve gore od goreg, i onoliko koliko neko ime sve više postaje lice, takvo lice se sve više preinačuje u metu. I bio je to bez sumnje glas otadžbine, glas Done Patrosinio, službenice ove društvenokorisne državne službe, taj-i-taj ide ovde, onaj-i--onaj ide onamo, nije mogla imati savršenije ime na svom pokroviteljskom poslu, kao što je slučaj i s Dona Klemensijom, koja sad sigurno razgovara s ocem Agamedešom, Čula sam da je Žoao Mau-Tempo uhapšen, Istina je, moja sinjora, sve svoje grehe je odjedared isplatio, kad se samo setim da sam onda išao da njemu i ostalima pomažem, A izgledalo je da je dobar čovek, Takvi su uvek najgori, sinjora Dona Klemensija, A ni u kafane nije zalazio, Kamo lepe sreće da jeste, barem ga one ne bi odvukle u to zlo u koje se upleo, Pa šta se to desilo, Ah, to ja ne znam, ali da je bio nedužan, ne bi ga uhapsili, Valjalo bi, ubuduće, pomoći njegovoj ženi tu i tamo, Sinjora Dona Klemensija, prava ste svetica, da nije bilo vašeg milostivog dobročinstva, ne znam šta bi bilo od ovih jadnika, ali neka još malo vremena prođe, da vidimo hoće li naučiti da ne budu gordi, to im je najveća mana, gordost, U pravu ste, sinjor oče Agamedeše, taština je smrtni greh, Najgori od svih, zato što čoveka pobunjuje protiv svog gazde i protiv svoga boga.
U povratku, kamion je prošao kroz varoš Boa-Ora da bi ukrcao nekoliko zatvorenika kojima su tamo sudili. Sve je to dobro proračunato i premereno, policijska kola moraju se iskoristiti do kraja, da se napune do svog poslednjeg mesta, kao kad se kaže, ko skuplja lišće, pokupi i ljuske, budući da nam je otadžbina tako uboga, zatvorenici će se prvi saglasiti s tim, i ko zna, možda će predložiti ovo, Da prođemo kroz Boa-Oru, iliti Dobar Čas, a neko misli i, Kakvo baksuzno ime, pa da povedemo i one kojima tamo časne sudije sude, tako ćemo ići svi zajedno, u društvu je bolje, šteta što nemamo gitaru da proprati ove boli. Nikada u životu Žoao Mau--Tempo nije ovoliko putovao. Bolje rečeno, ni manje ni više od ostalih na latifundiji, ali daleko manje nego što je njegov sin, Antonio Mau-Tempo, sada vojnik, prošao, što zbog životnih obaveza, što trbuhom za kruhom, s naprtnjačom na leđima, s motikom i kosom, sekirčetom i bradvom, ali zemlja na latifundiji je svuda ista, tamo raste više hrastova kitnjaka, ovde više hrastova plutnjaka, negde ima više pšenice, a negde više pirinča, više žandarma ili nadzornika, poslovođa ili preduzimača, svejedno je, ali to su druge priče, asfaltni put je dobar, i ako je vedar dan, sve ćete videti usput, Otadžbina vodi računa i o svojoj neposlušnoj deci, što se primećuje po bezbednosti ovih visokih zidova i po ovoj brizi žandarma, oh, gospodo, pa oni su prava pošast, svuda ih ima, ili su, možda, ukleti pri rođenju, te im ovo dođe kao nekakav njihov usud, da budu tamo gde su i napaćene duše, ne zato da bi blažili njihove nesreće, za tako nešto oni nemaju nit očiju nit ruku, nego da bi rekli, Uskači u džip i idemo da se provozamo, Drži rastojanje, ili, Da ideš ispred mene i idemo u kasarnu, ili, Uzo si žir, pa plati, deder, kaznu i popij batine, mora da su to naučili u žandarskoj školi, jer inače ne bi bili žandarmi, niko na ovom svetu nije rođen za žandarma.
Kako da razlikujemo pripovedačeve misli od razmišljanja Žoaa Mau-Tempa, a želimo da sve bude jedno uverenje, ako ima grešaka, delimo ih. Ova birokratija zapisnika, registarskih kartončića i papirića ista je otkako smo se rodili, ali mi je zanemarujemo, sve dok ne svane dan kad možemo doći ovde i do detalja saznati koliko je uredno i predano ona bila vođena, sa isprekidane linije na kojoj je ispisano ime, Žoao Mau-Tempo, četrdeset četiri godine star, oženjen, poreklom i žitelj Monte Lavrea, gde mu je to, u srezu Montemor-o--Novo, mora da si dobar čovek. Odveli su Žoaa Mau-Tempa u prostoriju gde su bili i ostali zatvorenici, spavaj ako možeš, a ako si gladan, izdrži, jer je vreme večere već prošlo. Vrata se zamandaljuju, svet iščezava. Monte Lavre je san, Fauština je, jadnica, gluva, međutim, nećemo reći, samo zarad tupog sujeverja, da je ovo vreme slepih miševa, kukumavki i buljina, sirote životinje nisu krive što su ružne, ti, možda, za sebe misliš da si lep, e, budalo.
Žoao Mau-Tempo će tu provesti dvadeset četiri sata. Neće imati mnogo prilike za razgovore, iako će mu sledećeg dana prići jedan zatvorenik i kazati, Čuj, prijatelju, ne znamo zašto si ovde, ali za svoje dobro poslušaj moje savete.

Trideset dana zatočeništva je mesec koji ne može da se uklopi ni u jedan kalendar. Koliko god pažljivo da računamo i proveravamo račun, neki dani uvek preteknu, to je aritmetika koju su ludi izmislili, počneš da brojiš, jedan, dva, tri, dvadeset sedam, devedeset četiri, na kraju ispadne da si pogrešio, samo šest dana je prošlo. Niko ga ništa ne pita, doveli su ga iz Kašijaša, ovog puta po vedrom danu, pa je video pejzaž kroz ove pukotine, to je kao da hoćete da vidite svet kroz iglene uši, i kad su mu naredili da se skine, to su stvari koje se tiču otadžbine, već su mi jednom to isto naredili, doktori vojne inspekcije, može da služi, ne može, ali za ovo mogu da služim, neće da me puste, pretresaju mi džepove, zagledaju, premeću, istresaju naprtnjaču, i čupaju mi gazišta iz cokula, o, pametni svete koji znaš gde skrivamo stvari u potaji, ali ništa ne pronalaze, od dve maramice koje sam poneo, uzeše jednu, od dva pakovanja cigara, jedno prisvojiše, zbogom nožu, ovi policajci su ponekad i rasejani, tek sad su mi uzeli britvu – moju pratilju, šta ako mi padne na pamet da se ubijem, Poju mi pričasten, Sve dok budeš u samici, nemaš pravo na posete, niti možeš da pišeš porodici, i još ovo ne možeš, i još ono ne možeš, u protivnom ćeš biti kažnjen. Ali, jednoga dana, mnogo kasnije, dopustiše mu da piše i doneše čistu odeću, Fauštininim rukama opranu i ispeglanu, s nekoliko suza po njoj, ovo je sentimentalan narod kome izvori suza još uvek nisu usahnuli.
Dvadeset petog dana, u tri sata u zoru, Žoao Mau-Tempo je, kao i obično, loše spavao, tako da se odmah probudio, otvoriše se vrata samice, i stražar mu reče, Mau-Tempo, ustaj i oblači se, napuštaš ćeliju. Šta veliš, čoveče, puštate me na slobodu, mašta jadnika ne poznaje granice, uvek misle ili najbolje ili najgore, u zavisnosti od raspoloženja, a ovog privlače krajnosti, nadajmo se da ga neće slomiti. Vode ga u prizemlje i neko ga tu čeka, jedan hrt opakog lica, i stražar kaže, rugajući se, Evo ove ništarije da idete u šetnju, pa ovo je neka opsednutost, već smo videli šta njima znači šetnja, koga misle da prevare, ali oni sve jedno te isto, šetnja pa šetnja, kao da ništa drugo ne umeju da kažu, jedva da postoji neka razlika, Hodaj ispred mene, da te naučim koji je put do brigade, ovo reče hrt, lajući na Žoaa Mau-Tempa, a žandarm iz Alžubea je učtiv, skot od čoveka koji u ove sitne sate u zoru i u ovim uslovima još može da izgovori, Srećan vam put. Reči nisu date ljudima na dar, daleko od toga, sve reči su osvojene i često zloupotrebljene, a ima i takvih reči koje bi trebalo prodati po najvišoj ceni, imajući na umu ko ih izgovara i s kojim ciljem, kao u ovom slučaju, Srećan vam put, kad se zna da će putovanje biti teško, životinje su blagorodnije jedna prema drugoj, one barem ne govore. Ali ovaj hrt koji me vodi pustim ulicama, noć je, makar, lepa, iako od nje vidi samo ovaj hodnik neba iznad zgrada, s leve strane je katedrala Se, a s desne se nalazi druga, crkva Santo Antonio, manja, i odmah tu, dole, još jedna, ni velika ni mala, crkva Madalena, ovo je ulica crkava, hodam pod zaštitom nebeskog dvora, ovaj hrt fino govori, možda baš zato, Nemojte pričati šta sam vam rekao, ali stvari ne stoje najbolje, jedan vaš drug i zemljak dao im je vaše ime, bolje vam je da priznate sve što znate, tako ćete se najbrže vratiti porodici, samo možete da izgubite ako budete tvrdoglavi. Ova ulica se zove Sao Nikolau, a ona druga, ispred je Sao Fransiško, ako mi je neki svetac promakao u hodu, vaš je, Ne znam o čemu govorite, gospodine agente, nisam kriv, otkad sam se rodio, ceo život radim, ništa ne znam o tome, jednom sam bio uhapšen, ali to je bilo davno, nikad se više nisam mešao u politiku, ove reči je izgovorio Žoao Mau-Tempo, neke behu istinite, neke ne, nikakve druge više neće izreći, ono što je kod reči dobro jeste to što su one poput reke koja se sliva preko kamenja, uvek na isti način, pazite da se ne sapletete, jer voda tako brzo teče, da zavarava oči, oprez. Sada hrt laje, Žoao Mau-Tempo prepoznaje ovo mesto, to je ona kosina s tramvajskim šinama koje se cakle, Ah, on je takav, znači, e sad ćeš videti šta će te snaći, i meka zora trpi teške reči bačene na njega, ti si ovaj, ti si onaj, reči koje su na latifundiji nepoznanica. I Žoao Mau-Tempo već oseća da ga snaga napušta, dvadeset pet dana proveo je u samici, bezmalo ne krećući se, od ćelije do klozeta, od klozeta do ćelije, misleći svojom sirotom glavom, povezujući pokidane krajeve košmarne teskobe koji bi se odmah zatim ponovo kidali, pa sve besane noći, a sad još i ovo dugo koračanje, ništavno u poređenju s razdaljinama na vlastelinstvu koje njegove noge već poznaju, i najednom ga hvata strah da neće izdržati, da će reći sve što zna, pa i ono što nikad ne bi mogao znati, ali ponovo čuje zatvorenika iz Kašijaša, Čuj, prijatelju, ne znamo zašto si ovde, ali za svoje dobro, poslušaj moje savete, i na vreme se toga setio, poslednjih nekoliko metara su kao u snu, već je prošao vrata, penje se stepeništem, popeće se liftom, opet je prvi sprat, nikoga ne vidi, vlada zlokobna tišina, drugi sprat, treći sprat, stigli smo, sudbina Žoaa Mau-Tempa tu čeka na njega, prekrštenih nogu, e, to je velika mana sudbina, ništa ne rade, samo čekaju, motre, a mi sve sami treba da uradimo, na primer, treba da naučimo da govorimo i treba da naučimo da ćutimo.
Prošlo je nekoliko minuta otkako Žoao Mau-Tempo stoji u kabinetu u koji ga je hrt gurnuo i tu ostao kao čuvar, kad se vrata naglo otvoriše i banu jedan doteran gospodin, sveže obrijan, mirišući na kolonjsku vodu i briljantin, mahnu ovom drugom da izađe, i stade da urla, Zbog ovog gada, zbog ove komunističke žgadije, danas neću otići na misu, kazujemo ono što je on stvarno rekao i možda nam niko neće poverovati, ali istina je, verovatno su na to uticali fini maniri već pomenutog eklektičkog komšiluka, dok smo mi pristizali iz Alžubea, pa pored crkve Velikomučenika i Trga Dveju Crkava, Crkve Ovaploćenja i one druge, kako se, dođavola, zove, onaj ko bi sigurno voleo da živi ovde je otac Agamedeš, mogao bi saslušati ispovest ovog inspektora Paveje, besnog što ne može da prisustvuje misi, kako to da ovaj policajac nema svog ličnog kapelana, a sad, da bismo upotpunili moralnu sliku, zamislimo da je Žoao Mau--Tempo kazao, O, gospodine, nemojte propustiti misu zbog mene, ako želite, ići ću s vama. Ne možemo da poverujemo sopstvenim ušima, ni sâm Žoao Mau-Tempo ne zna zašto je to rekao, ali nemamo vremena da istražujemo ove varnice odvažnosti ili, možda, nesvesno izrečene, pošto nam inspektor Paveja ne dâ vremena ni da razmislimo, Gade, guzičaru, svinjo, strvino, oprostite sinjor oče Agamedeše, ali on je baš te reči izgovorio, nisam ja kriv, i, Začepi usta iz ovih stopa, inače ćeš ti meni na trapez, kakva je ovo cirkuska veština Žoao Mau-Tempo ne zna, ali vidi inspektora Paveju kako prilazi stolu, pa njemu ne pristaje to ime koje ima, kad se samo setim da paveia znači snop pšenice koji sam privijao na grudi, i vadi iz ladice pištolj, pendrek i debeli lenjir, Ubiće me, pomislio je Žoao Mau-Tempo, a ovaj drugi mu reče, Vidiš ovo, e, to je za tebe, ako mi ne ispričaš celu priču, i pazi se, odavde izlaziš tek kad budeš rekao sve što znaš, imaš da stojiš, i ne pomeraj se, ni prst da nisi makao, ako se mrdneš, popićeš debele batine.
Na svaka tri sata, jedan izlazi, drugi ulazi. Žrtva je uvek ista, I, šta si radio tamo, u svom selu, Radio sam da zaradim da bih mogao da prehranim porodicu, prvo pitanje i prvi odgovor, pitanje podjednako naslutivo koliko je ispravan i odgovor, i ovaj čovek bi trebalo da bude pušten na slobodu, jer je govorio istinu, Radio si ili si širio komunističke novine Avante, misliš da mi to ne znamo, O, gospodine, ja nisam bio upleten u te stvari, Dakle, nisi delio novine, svaka čast, nego si ga primao u dupe, i ti i tvoji pajtaši ste davali da vas guzi komesar što vas podučava toj doktrini iz Moskve, je l to, čuj, ako hoćeš da se vratiš u Monte Lavre i ponovo vidiš svoju decu, pričaj, bre, celu priču, ne pokrivaj te svoje ortačiće s kojima si se sastajao, pomisli na svoju porodicu i na slobodu. Žoao Mau-Tempo pomišlja na porodicu i na slobodu, seća se priče o psu i jarebici, koju je pričao Sižižmundo Kanaštro, i ne odgovara, Ajde, pričaj, bre, priču, kako to vi, govorite, vucibatine, ovi lopovi iz vlade nam ne daju ono što tražimo, ali mi ćemo im doći glave, pobunićemo se protiv njih i svih Salazarovih zakona, je l tako vi govorite jedni drugima, to mislite da radite, reci istinu, komunjaro, ne prikrivaj, ako kažeš sve što znaš, sutra se vraćaš u Monte Lavre, kod dece, i Žoao Mau-Tempo, kostur psa – čelo u čelo s jarebicom, ponavlja, Gospodine, već sam ispričao sve što znam, bio sam uhapšen hiljadu devetsto četrdeset pete, ali otad se nikad više nisam uplitao u politiku, ako je neko rekao da nije tako, slagao je. Bacili su ga na zid, tukli, nazivali svim postojećim pogrdnim imenima koja pod suncem postoje, i to je bilo ponavljano, nanovo i nanovo, bez popuštanja, ali žrtva nije izmenila iskaz.
Žoao Mau-Tempo će prestajati sedamdeset dva sata kao kip. Imaće otekline na nogama, vrtoglavice, biće šiban lenjirom i pendrekom, svaki put kad mu noge posustanu, ne suviše snažno, ali bolno. Nije plakao, ipak, oči su mu plivale u suzama, i kamen bi se sažalio. Posle nekoliko sati, otok je splasnuo, ali su na koži nabubrele vene debljine prsta. Srce je promenilo mesto, to je čekić koji bubnja i ošamućuje, odjekivaće u glavi, i na kraju, napustiće ga sva snaga, ne može više da stoji na nogama, savija se, nesvesno, i sad čuči, jadni nadničar s latifundije, iz kog curi govno poslednjeg kukavičluka, Diži se, svinjo, ali Žoao Mau-Tempo ne može da ustane, nije se pretvarao, to je bila još jedna njegova istina. Prošle noći čuo je larmu i krike u susednoj sobi, a onda je inspektor Paveja ušao praćen brojnim policajcima, dok su jauci iznova počinjali, sve prodorniji i prodorniji, Paveja se približio sa sračunatom sporošću i izgovorio zastrašujućim glasom, Pa, Mau-Tempo, već si bio i vratio se iz Monte Lavrea, pričaj, onda, svoju priču. S dna svoje nesreće, skoro u ravni dasaka poda, zgrbljenih leđa i zamagljenih očiju, Žoao Mau-Tempo je odgovorio, Nikakvu priču nemam da ispričam, već sam rekao šta sam imao. To je skromna rečenica, to je skelet psa dve godine kasnije, skoro da i ne zavređuje poseban zapis, u poređenju s onim što ostali izjavljuju, S vrha ovih piramida, četrdeset vekova vas posmatram, Radije kraljica jedan dan i noć negoli vojvotkinja celoga života, Ljubite jedan drugog, ali ključa krv inspektora Paveje, A, tako dakle, a šta sa dvadeset petoro novina koje si razdelio u svom selu, ako porekneš, ubiću te, bre, na licu mesta. I Žoao Mau-Tempo je mislio, Ili smrt, ili život, i ništa nije rekao. Da li zato što je inspektor Paveja opet kasnio na misu, ili zato što su sedamdeset dva sata stajanja poput kipa bila dovoljna za prvu rundu, tek on je rekao, Vodite ovo kopile u Alžube, nek se odmori, posle ga vratite ovde još jedared, da bi nam ispričao svoju priču, ili će skončati na groblju.
Priđoše mu dvojica zmajeva, ščepaše Žoaa Mau-Tempa za mišice i odvukoše niz stepenice, noge mu se vuku po podu, s trećeg sprata u prizemlje, i dok su ga vukli, govorili su, Mau-Tempo, pričaj, čoveče, bolje je i za tebe i za tvoje, ako ne progovoriš, gospodin inspektor će te poslati u Tarafal, on sve zna, jedan tvoj prijatelj iz Vendaš Novaša mu je pričao o tebi, samo treba da priznaš. I Žoao Mau-Tempo, koji ne može da stoji na nogama i oseća da mu se stopala suljaju sa stepenika na stepenik kao da su tuđa, odgovara, Ako hoćete da me ubijete, ubijte me, ali ja nemam šta da pričam. Ubacili su ga u patrolna kola, kratko je trajalo putovanje, prošlo je bez zemljotresa, sve crkve su stajale uspravno i pobedonosno, i kad su stigli u Alžube i otvorili vrata kola, Iskači napolje, sirot čovek je pao, jer je promašio basamak, pa su ga ponovo odvukli unutra, noge su mu bile nešto čvršće, iako malaksale, i gurnuli su ga u ćeliju, koja je nenamerno ili, možda, smišljeno bila ista ona pređašnja. Žoao Mau-Tempo se sručio ničice na skupljeni madrac, skoro onesvešćen, ali, iako mu se činilo da sanja, smogao je snage da ga otvori i padne na njega, ostao je tu četrdeset osam sati, kao mrtav. Obučen je i obuven, on je izlomljen kip, povezan jedino unutrašnjim žicama, marioneta vlastelinstva koja pomalja glavu iznad zavese i pravi grimase dok sanja, brada mu raste i s ugla usana sliva se pljuvačka koja otvara spori put između malja i znoja. Tokom ta dva dana, žandarm će dolaziti da proveri da li je ovaj što zauzima ćeliju živ ili mrtav, odahnuvši već pri drugoj poseti, jer je usnuli čovek promenio položaj, ali ovo žandarmi odvajkada znaju, kad nekog donesu u vidu kipa, taj uvek ovako spava, ne mora ni da jede, ali dosta je bilo spavanja, san je već plići, Probudi se, čoveče, eno ti ručka na polici, i Žoao Mau-Tempo je seo na madrac, ne zna da li je sve ovo sanjao, u ćeliji nema nikog drugog, međutim, miriše mu hrana, oseća snažnu i neodgodivu glad, i pri prvom pokušaju da se uspravi, noge mu klecaju i obnevideo je, od izmoždenosti je to, ponovo pokušava, nema više od dva koraka odatle do police, najgore je što ne može da sedne, jer se ovde jede stojeći, da hrana brže sklizne, a Žoao Mau-Tempo je odmalena bio nizak i otad nije mnogo izrastao, ne doseže do police, i da bi jeo, treba da se popne na prste, to je mučenje za ovoliko slabog čoveka, a ako ispusti jednu jedinu mrvu na pod, zna da neće proći bez kazne, ko hleb daje, taj i vaspitava.
Pet dana je prošlo, koji bi nam mogli ispričati isto koliko i svi drugi dani, ali to su slabe strane pripovedanja, katkad treba preskočiti vreme, kao u igri trule kobile, jer se pripovedaču iznenada žuri, ali ne da završi, ne, još nije vreme, već da stigne do jednog bitnog mesta, jednog obrta, kao na primer, kad srce Žoaa Mau-Tempa poskoči, jer mu je žandarm ušao u ćeliju i rekao, Mau-Tempo, skupljaj svoje stvari, napuštaš ovu samicu, i da si vratio ćebad u magacin, i činiju, i kašiku, i sve to da skupiš što pre, dok se ja ne vratim. Problem s ovim ljudima s latifundije, a naročito kad su nedužni, jeste što oni sve shvataju doslovce, hleb je hleb, sir je sir, i zato je Žoao Mau-Tempo srećan, on već zamišlja jednu od onih narodnih svetkovina. Možda će me pustiti na slobodu, e, lakovernog li čoveka, a to je odmah bilo jasno kad se pandur vratio da bi ga sproveo do intendantske komore, gde Žoao ostavlja ćebad, kašiku i činiju, i gde preuzima nekoliko stvari za ličnu upotrebu koje su dotad tu čuvane, i sad, Ideš u grupnu ćeliju, nisi više u izolaciji, možeš da pišeš porodici i da tražiš šta hoćeš da ti donesu, i kad je otvorio vrata, tamo beše celi beli svet, svi narodi sveta, ovo se, naravno, samo tako kaže, a misli se na to da je tamo bilo mnoštvo ljudi i da je među njima bilo, takođe, i stranaca, ali sramežljivost Žoaa Mau-Tempa i njegov izrazit alentežanski govor onemogućavaju ga da bude slobodnog ponašanja, i samo što su se vrata zatvorila, već ga je okružilo društvo Portugalaca, u želji da sazna zbog čega je u zatvoru i zna li neke spoljne vesti. Žoao Mau-Tempo nema šta da krije, priča o svemu šta mu se desilo, i odlučno tvrdi da od hiljadu devetsto četrdeset pete ne učestvuje u političkim aktivnostima, i to ponavlja opet, i opet, a nema potrebe, jer ga o tome niko ne pita.
Žoao Mau-Tempo postao je toliko omiljen, da je videvši jednog zatvorenika da puši, zatražio od njega cigaru, što je bilo vrlo smelo, jer ga nije poznavao, a odmah zatim mu je još nekolicina njih ponudila duvan, ipak najlepše od svega bilo je kad mu je drugi zatvorenik, stojeći po strani i slušajući razgovor, prišao s uncom najfinijeg duvana, jednim pakovanjem papira za umotavanje duvana i kutijom šibica, Drugovi, kad vam nešto zatreba, samo recite, ovde je pravilo, dok ima za jednog, ima za sve, možete samo zamisliti kako se oseća Žoao Mau-Tempo, prvi put uvlači dim i raste za pedalj, s drugim uvlačenjem vraća se u svoju prirodnu veličinu, ali znatno osnažen, onakav sitan među ostalim muškarcima koji ga gledaju kako puši i smeše se. A kako čak i u životu zatvorenika ima srećnog sticaja okolnosti i nepredviđenosti, Žoaa Mau-Tempa su dva dana kasnije pozvali u kabinet koji se nalazio izvan zajedničke prostorije za zatvorenike i tamo mu je jedan čuvar rekao s blagonaklonim izrazom lica, kao da je to dobročinstvo bilo njegovo vlastito delo, imaju žandarmi u sebi tu neku nedoslednost, Mau-Tempo, imaš ovde odeću i četiri unce duvana, i dvadeset eškudoša koje ti je doneo jedan gospodin iz tvog kraja. Žoao Mau-Tempo je bio dirnut, možda više pominjanjem Monte Lavrea nego neočekivanim darovima, i upita, Ko je taj gospodin, a čuvar odgovori, To nije važno, za nas je donosilac – donosilac, i ništa više od toga. Žoao Mau-Tempo to nije znao. Vratio se u prostoriju sa svojim blagom i samo što je kročio u nju, na sav glas je povikao, tako da se čulo s kraja na kraj vlastelinstva, A sad, drugovi, ko hoće da puši, evo duvana, i drugi glas mu je, podjednako gromko, odgovorio, jer to su važne stvari koje je potrebno glasno izreći, Tako treba, drugovi, dok ima za jednog, ima za sve, ovde smo svi braća i svi imamo ista prava. Obično se za pokazivanje solidarnosti biraju gestovi različitih sadržaja, ali svako uzima prema svojim potrebama i daje ono što ima, cigare, uske hrpice duvana uvijene su u beli duvanski papir, a sad drhtavi vrh jezika prelazi njegovom ivicom, i najzad ga zavija, gotovo, ko ne razume veličinu ovih poteza, teško da će razumeti čovečanstvo.
Jedni izlaze, drugi ostaju, stižu nova lica, najčešće nisu nepoznata, uvek se nađe neko ko kaže, Dakle, i ti si ovde zaglavio, i tako prođe nekoliko dana, pojavi se policajac na vratima i reče, Mau-Tempo, spremi se, obuci kaput, idemo u šetnju, ali brzo ćeš se vratiti, nemoj ništa da nosiš. Da li će se vratiti ili se neće vratiti, ko zna, ali tu je Žoao Mau-Tempo da potvrdi da mu je srce sišlo u pete, što je daleko istinitije od njegove tvrdnje da se već četiri godine ne upliće ni u kakve političke aktivnosti. Ponovo ide istim putem s hrtom pored sebe, ovog puta s nekom krupnom, bezbradom momčinom, prilično nervoznom, koji izgleda nije navikao na ovo, sve vreme drži ruku na zadnjem džepu i ne progovara ni reč, Žoao Mau-Tempo barem može da gleda u prolaznike, sigurno vide da sam zatvorenik, posmatra tramvaje, baca pogled na izloge, zaboravlja na strah, ali sad strah ponovo navaljuje, brka mu misli, urušava krv, oseća čežnju za zajedničkom zatvorskom sobom, za cigarom koja kruži među drugovima i za razgovorom koji se tu čuje. U njemu se budi saosećanje s kipom, mi o tome i ne mislimo, ali ko zna koliko je teško ovim bronzanim i mramornim figurama da stoje uspravno, kako ih ne uhvati grč, ovi muškarci raširenih ruku, ove životinje zaustavljene u večno istom zamahu, ne pomeraju se ni napred ni nazad, iako niko od njih nema volju čoveka od krvi i mesa, i uprkos tome pokleknuo je, čuči, više ga ni šutiranjem ne mogu uspraviti, štiti se tim položajem kao poslednjim utočištem, možda će se i unerediti, dovoljno je da mu se jezik sveže, osim za ponavljanje jedne te iste laži. Ali slutnja da će se mučenje nastaviti, ponovni susret s dobro znanim bolom, ili uobražavanje još gore patnje, to je ono o čemu Žoao Mau-Tempo razmišlja i iznenada gusta tmina pade na grad, a zapravo je vedar dan, i vreo, kakvi su inače dani u avgustu, šta će biti sa mnom, kakvo me mučenje čeka.
Ponovo se otvorilo jedno krilo vrata, Žoao Mau-Tempo popeo se stepenicama, hrt ga gura, ušli su u ovaj kabinet, koga to vidim, čovek iz Vendaš Novaša, onaj koji je putovao sa Žoaom Mau-Tempom do trga Tereiro do Paso, zove se Lijandro Lijandreš, i sad taj kaže prezrivim tonom, Znaš zašto si ovde, a Žoao Mau-Tempo odgovara učtivo i s poštovanjem, Ne, gospodine, ne znam, a Lijandro Lijandreš, Došao si da ispričaš ostatak priče, ali čemu dalja ponavljanja, sve su to stare priče – pada kiša po mokroj džadi, te koliko si novina razdelio, kako obrazujete lokalni komitet, i zašto ste prestali da se sastajete, koliko vas je, ko su članovi, čuj, tu je jedan koji je odao tvoje ime, i pošto je to istina, ako ne priznaš, nećeš odavde izvući živu glavu, bolje ti je da progovoriš, ali u to Žoao Mau-Tempo ne veruje, pa čak i kad bi poverovao, Ima četiri godine kako nisam takao te papire, samo sam tu i tamo neke nalazio na ulici i na putu, a osim toga, ne sećam se da mi je iko išta davao, već je prošlo nekoliko godina, samo mislim na svoj rad, zaklinjem se. Sve je bilo stara pesma, isti razgovor, ista pitanja i odgovori, ista prisila, iste laži, ali ovog puta nije bilo batinjanja i kip Žoaa Mau--Tempa zauzimao je prirodan položaj, sedeći na stolici kao da pozira za portret, mada je duša, unutar srca, poskakivala kao neka sirota prestravljena bezumnica, i bleda, ali postojana volja mu je govorila, Ne smeš da progovoriš, laži koliko ti volja, ali ne smeš da progovoriš. I bila je još jedna razlika, to što je jedan hrt s najnižim činom kucao pitanja i odgovore na mašini, a onda je u jednom trenutku prestao da ih beleži, jer je razgovor bio kao zahvatanje vode iz bunara vedrima bez dna, vrteo se ukrug, već je i mula gazila sopstvenu balegu i sunce je počelo da tone, pa se tu završio i izveštaj, i onaj zapisničar je upitao, Gde je zvaničan iskaz ovog momka, a Lijandro Lijandreš je odgovorio, Tamo, zajedno s onim Albukerkovim, nesvestan onog što je izgovorio, a koliko se Žoao Mau-Tempo namučio u težnji da sazna ko ga je odao, sad zna, to je Albukerk, oseća jak bol, i tugu, šta su mu radili da bi progovorio, ili je to, možda, svojevoljno uradio, ili mu je nešto sinulo u glavu, ljudi ponekad naprasno nešto učine, i Žoao Mau-Tempo u tom trenutku ne zna da će nekoliko godina kasnije videti Albukerka u Monte Lavreu, potkazivača, a isti taj je ranije govorio, ako dođu ovde, ubiću ih, stvarno, a na kraju je on izdao, i još kad je izašao iz zatvora, postao je protestantski sveštenik, nemam ništa protiv vere, ali kako to da on ide i propoveda spasenje svih ljudi, kad nije umeo da sačuva ni nekoliko svojih drugova, ko zna šta će i sâm sebi reći u času smrti, ali danas, danas Žoao Mau--Tempo oseća veliku gorčinu i olakšanje što nije progovorio, možda me više neće tući niti od mene praviti kip, ne znam da li bih sad sve izdržao.
Žoao Mau-Tempo se vratio u Alžube, a nekoliko dana kasnije odatle su ga poslali u Kašijaš, i ta vest je, naposletku, stigla u Monte Lavre. Razmenjivaće pisma, Fauština i Žoao Mau-Tempo će se o svemu detaljno dogovoriti, jer takve stvari nisu šala, treba sve utanačiti, kad neko stiže iz velike daljine da bi na određenom mestu bio u naznačeno vreme, iako nije u pitanju nikakav ilegalni sastanak, štaviše, policija će glavom i bradom otvoriti vrata i kazati, Uđite, ali moramo ispričati i nepredviđenosti koje su se usput dešavale, od Monte Lavrea do Vendaš Novaša zaprežnim kolima, onda od Vendaš Novaša do Bareira vozom, a ko zna, možda i istim vagonom kojim su doputovali Žoao Mau-Tempo i Lijandro Lijandreš, i sad brodićem, po drugi put u životu Fauština Mau-Tempo vidi more, ovo ušće kolosalne širine, a potom opet vozom do Kašijaša, more je najedared mnogo bujnije, Aj, kumice, ovo je pravo more, i prijateljica, koja je došla da je sačeka na Tereiro do Pasu i živi u gradu, smeška se, gledajući blagonaklono na ovo neznatno iskustvo i kaže, da, ovo je more, ali taji sopstveno neznanje o tome šta je more, koje nije ovo usko širenje ruku među dva tornja, već tečan i beskrajan nemir, neprekidno komešanje mase stakla i pene, mineralna tvrdoća koja omekšava i mrzne, prostranstvo velikih riba i turobnih brodoloma, poezije.
Cela je istina da onaj ko zna, ne zna sve, i prijateljica Fauštine Mau-Tempo zna gde treba sići s voza u Kašijašu, ali ne i gde se nalazi zatvor, a pošto to ne želi da prizna, kreće jednim pravcem, mora da je s ove strane, avgust je, vrelina žeže u ovo doba dana sve bliže satu koji je s naporom bio utanačen i napamet naučen, vreme posete već teče, zato su pitale jednog prolaznika i shvatile da su pogrešile put, vratile su se natrag, umorne od hodanja tamo-amo, i Fauština Mau-Tempo se izuva, jer joj stopala nisu naviknuta na stezanje cipela, ostaje u čarapama, ali sad nas duša boli, samo bi se bezdušnik tome smejao, to su ona duboka poniženja koja plamte u sećanju za sav ostatak života, katran se topio od tolike jare i već pri prvim koracima čarape su se zalepile, i što ih je Fauština više povlačila, one su se više rastezale, ovo je cirkuska tačka, najbesprekornija u sezoni, dosta, dosta, pajačeva majka upravo je umrla, i svi plaču, klovn ne izaziva smeh, prestrašen je, mi stojimo pored Fauštine Mau-Tempo i zaklanjamo je dok joj prijateljica pomaže da izuje čarape, ona to radi krajnje smerno, stid žena koje jedva da su upoznale jednog muškarca je neizlečiv, i ona sad hoda bosa, a mi se vraćamo kući, pa ako se neko od nas i osmehuje, to je od blagonaklonosti. Ali kad Fauština Mau-Tempo bude povratila snagu, stopala će joj biti izranavljena, i povrh toga kazniće ih obuvanjem cipela na bosu nogu, tuga jedna, crna od katrana i raskrvavljena trenjem, kako je težak golaćki život.
Posete su se razišle, vreme im je isteklo, i Žoau Mau--Tempu niko nije došao, zadirkuju ga drugovi, to je ona glupa muška šega, Baš nju briga za tebe, To stvarno nisi očekivao, dok se na ulazu sirota Fauština Mau-Tempo borila da uđe, je l ovde moj muž, pitala je, zove se Žoao Mau-Tempo, a onaj s vrata je vraški odgovorio, Nije ovde ta osoba koju tražite, a drugi se narugao, Aaa, došli ste da vidite muža u zatvoru, to je za njih zabava, ovi ljudi imaju jednoličan život, čak ni ne batinaju zatvorenike, to oni drugi rade, ali ih Fauština Mau-Tempo ne razlikuje, Jeste, istina, ovde ste ga doveli, mora da je tu, i bila je to srdžba vrapčića, jarost pileta, gnev jagnjeta, ništa značajno, ali je muškarac, na kraju, ipak, prelistao jednu knjigu i rekao, Imate pravo, ovde je, u sobi šest, ali više ne možete da ga posetite, prošlo je vreme za posete. Fauština Mau-Tempo ima puno pravo na ovaj izliv plača. Ona je stub koji se ruši, gledamo kako se pukotine otvaraju i komadi odvaljuju, stopala ovog stuba latifundije su sva izranavljena, sad i zbog njih može da plače, zbog svega što je propatila u životu i zbog čega će tek patiti, vreme je da izroniš sve svoje suze, preteraj u tome ako možeš, Fauština Mau-Tempo, raspadni se od suza, možda uspeš da takneš srca ove dvojice gvozdenih zmajeva, ili ako nemaju srca, možda ne žele da ih uznemiravaš, a pošto si ti sirota žena, neće te nasilno izbaciti, pa onda plači, traži da vidiš muža, Ćuti, aman, ženo, odoh da vidim da l će da učine izuzetak, ovaj izraz Fauština Mau-Tempo ne razume, da se ovaj zatvor ne zove izuzetak, pa će učiniti da mogu da vidim svog muža. I krivim putem se takođe stigne do cilja, ukupno je trajalo pet minuta, ali biće dovoljno za ovoliku čežnju, ako ne može duže, Žoao Mau-Tempo stiže pun nade, pošto su mu drugovi rekli, Sigurno je tvoja žena, i jeste, ona je, Fauština, Žoao, i ovo dvoje se grle, jedno plače koliko i drugo, i on pita za decu, a ona pita za njega, i već je prošlo tri minuta, i da li si dobro sa zdravljem, i kako si ti, je l imaš posla, a Grasinda, a Amelija, i Antonio, svi su dobro, smršao si, čuvaj se da se ne razboliš, pet minuta, zbogom, zbogom, kaži im da ih volim, jao, mnogo, mnogo, dođi opet, sad znam gde je, neću da se izgubim, ni ja neću, zbogom.
Imaće i drugih poseta, drugačijih, mirnijih, doći će mu kćeri, doći će mu brat Anselmo, doći će Antonio Mau-Tempo i izaći ljut, niko ga nije naljutio, ali će on biti ljut, neko vreme će stajati i iz daljine, srditog lica, posmatrati zatvorsko utvrđenje, to nije onaj Antonio Mau-Tempo koga znamo, doći će Manuel Ešpada, ući će ozbiljan i odatle izaći lica obasjanog smirenošću, i isto tako će doći još neki rođaci i nekoliko stričeva, oni žive u Lisabonu, ali će im poseta biti dopuštena u hodniku, iza jedne toliko guste mreže, da je teško nazreti osobu s druge strane, i jedan policajac sve vreme šeta gore-dole, prisluškujući na šta se žale zatvorenici. I proteći će meseci, dugi dani i preduge noći u zatvoru, leto će minuti, jesen proći, zima je na pragu, Žoao Mau-Tempo je još uvek tu, ne zovu ga na saslušanja, zaboravili su da on postoji, možda će večno ostati zatočen, kad jednog dana, nenadano, ugleda Albukerka i Sižižmunda Kanaštra, a Sižižmundo Kanaštro je takođe bio zatvoren, samo Žoao to nije znao, to je bio Albukerk, saznaće Žoao Mau-Tempo kasnije, kad već budu bili u Monte Lavreu i kad bude čuo da je Sižižmundo Kanaštro oslobođen i da će se vratiti, i obojica se izgrliše čistog srca, Ja nisam progovorio, Ni ja nisam, Albukerk jeste, i Sižižmundo Kanaštro koji je još više propatio od Žoaa, smeje se, a Žoao Mau-Tempo ne može da izbegne izvesnu melanholiju, to je od nepravde koja im je učinjena. U sobi šest se mnogo govori, raspravlja se o pitanjima politike i drugim temama, neko uči ili podučava drugog, drže se časovi čitanja ili aritmetike, neki crtaju, to je narodni univerzitet, nećemo više o tome, jer nam ni večnost ne bi bila dovoljna da to ispričamo.
Danas je dan izlaska na slobodu. Prošlo je šest meseci, januar je. Još prošle nedelje, Žoao Mau-Tempo radio je na sporednom putu s ostalim drugovima iz sobe, po kiši, toliko hladnoj, da kao da nije bila kiša već rastopljen sneg, a sada sedi, utonuo u misli o tome šta mu život sprema, mnogima su već sudili, ali ne i njemu, a ima i onih koji tvrde da je to dobar znak, kad se otvoriše vrata i pojavi se žandarm koji zove, uobičajeno nadmenim glasom, Žoao Mau-Tempo, i Žoao Mau-Tempo staje u položaj koji propisuju zatvorska pravila, a žandarm kaže, Spremi svoje stvari da napustiš zatvor, i požuri. Kakva radost među onima koji ostaju, kako to mogu, kao da su oni oslobođeni, i jedan veli, Što pre isprazne lagum, tim bolje, ovde ništa ne radimo, to je podjednako logično kao kad kažu, Što mi pre budu dali alat, pre ću se baciti na posao, to je takva ustreptalost, kao da majka oblači sina, našao se ko će mu obuti cipele ili mu pomoći da upaše košulju, istresaju mu gunj, pomislio bi neko da Žoao Mau--Tempo ide na sastanak s papom, čudo jedno, pa oni su kao deca, još malo pa će zaplakati, ako ne oni, Žoao Mau-Tempo hoće, kad ga budu upitali, I, Mau-Tempo, nemaš para da se vratiš kući, a on odgovara, Drugovi, imam nešto malo, ma snaći ću se, i oni počeše da skupljaju novac, jedan dade pet eškudoša, drugi deset, i tako nakupiše dovoljno za put, još će i preteći, a kad bude video kako sirotinjski novac može biti i velika ljubav, Žoao Mau-Tempo neće moći zadržati suze i kazaće, Hvala, drugovi, i zbogom, svako dobro želim svima, i isto tako vam hvala na svemu što ste učinili za mene. Svaki put kad neko napušta zatvor, biva ista ovakva svetkovina, to su radovanja iz zatvorskog života.
Noć se već spustila kad su patrolna kola ostavila Žoaa Mau-Tempa pred vratima Alžubea, kao da đavolski kombi, zovu ga vesela udovica, ne poznaje drugi put osim ovog, i kad je Žoao Mau-Tempo izašao iz njega, sada već kao slobodan čovek, policajac mu reče, Gubi se odavde, izgleda da mu je žao što odlazi, ti policajci su takvi, prionu uz zatvorenika i posle im je teško kad treba da se rastanu. Žoao Mau-Tempo počinje da trči niz ulicu, kao da mu je sâm đavo za petama, i dok juri, baca pogled preko ramena da bi video da li ga neko prati, ko će me ubediti da se policija ne predaje ovoj vrsti zabave, pretvara se da je pustila nekog zatvorenika na slobodu i onda napravi pravu hajku, i koliko god da nesrećnik beži, sačekaće ga mreža u nekom prolazu, ponovo je uhvaćen, strpali su ga u patrolna kola, svi mu se grohotom smeju, policajci se drže za stomake, joj, ovo je ludo, ne mogu više, otkad se nisam ovako slatko smejao, ma ni u cirkusu. Nemojte misliti da se ovakvi trikovi više ne upražnjavaju.
Ulica je pusta, potpuno pusta, noć je sve zatamnila, srećom ne pada kiša, ali vetar između ovih visokih zgrada je jedna užurbana i tupa berberska britva, brije preko tanke odeće Žoaa Mau-Tempa, i opet brije, vetar je nag, koliko i on, tako izgleda. Više ne trči, posustao je u nogama, i dah mu zastaje, ni da hoda ne zna, naslanja se na jedan ćošak, sa svojom vrećom i koferčetom zavezanim kanapom, pa iako je sve lako, ruke jedva uspevaju da drže prtljag, stavlja sve na zemlju, ko je ovog čoveka video ranije, kakav je sve teret nosio, a sad ne može ni mačku za rep da uhvati, a da nije tako hladno, on bi se skljokao na tlo, previše je patnje na tim leđima da bi ona ostala u uspravnom položaju, ipak izdržava. Ljudi prolaze, prolaznika uvek ima, i ne gledaju ga, svako misli na svoj život, i ja sâm imam dosta problema, i ne sanjaju da je taj čovek s ćoška upravo izašao iz Kašijaša, proveo je tamo šest meseci, tamo je bio kip sedamdeset dva sata, batinali su ga, ne, takve stvari se ne dešavaju u našoj divnoj zemlji, ko to priča – preteruje. Šta da radi Žoao Mau-Tempo u gradu koji ne poznaje, nema vrata na koja bi mogao da zakuca, Drugovi, pružite mi utočište ove noći, samo što sam izašao iz zatvora, bio bi to neuobičajen razgovor, ko zna čije su ovo kuće, njega je u Monte Lavreu uhapsio Žoze Kalmedo, i tamo treba da se vrati, ne sada, mrak je, ali sutra sigurno, s ovim parama koje su mi ljudi dali, a njima su one isto bile potrebne, on zna da tamo ima drugove, ali kako sad da se vrati u Kašiaš i zalupa na vrata sobe šest, pod pretpostavkom da tamo može slobodno da uđe, i kad mu budu otvorili vrata reći će, Drugovi, pružite mi utočište za ovu noć, samo što sam ušao u zatvor, pa on je potpuno lud, ili je, možda, zaspao uprkos hladnoći, da, stvarno je zaspao, jer više ne stoji kao što je mislio, već sedi na koferčetu, e, sad se setio, u stvari setio se toga još ranije, ali sad se ponovo setio, da ide i zakuca na vrata kuće u kojoj mu sestra radi kao služavka, i da kaže, Marija da Konseisao, misliš da će me tvoje gazde pustiti da prenoćim ovde, međutim, on to neće uraditi, možda u nekim drugim okolnostima ne bi imali ništa protiv, naredili bi Mariji da Konseisao da razmesti dušek u kuhinji, ne možemo dopustiti da jedan hrišćanin spava na ulici kao kerovi lutalice, ali u ovim okolnostima, s obzirom da je izašao iz zatvora, iz tog zatvora, zbog toga naročito, čak i da se slože, gledali bi docnije na njegovu sestru s podozrenjem, jadnica, nije se ni udala, sve vreme radi za istog gazdu, kao da je samo za to rođena, ko zna šta su joj dosad sve već rekli, nije teško pogoditi, Nezahvalnici jedni, da nema nas, umrli biste od gladi, te zle ideje tvoga brata još će nas skupo koštati, oni su protiv nas, možeš li to da razumeš, oni su svi protiv nas, ali mi smo ti prijatelji i nećemo te kažnjavati zbog njegove usijane glave, ali odsad je bolje da ne dolazi više ovde, u kuću, a ti se pazi, na vreme smo te upozorili.
To su samo domaća nagvaždanja gazdarice, ujedno i vaspitačice, jer je gazda odsečniji i manje pričljiv, Neka taj nikada više ne kroči ovde, i javiću u Monte Lavre da za nas više ne može da radi, nek ide u Moskvu. Izgleda da je Žoao Mau-Tempo ponovo zaspao, toliko je umoran da može da utone u san na ovoj studeni, smrzava se, udara nogama o pločnik, i buka višestruko odjekuje ledenim prostorom, još bi se neki policajac mogao pojaviti i ponovo ga uhapsiti zbog narušavanja javnog mira, i tako Žoao Mau-Tempo uzima svoju vreću i koferče i ide niz ulicu, jedva hoda, hramlje, priseća se da bi stanica trebalo da bude s leve strane, ali se plaši da ne zaluta, zato pita jednog čoveka u prolazu i ovaj mu kaže, Na dobrom ste putu, dodavši još nekoliko detalja, sreća po Žoaa Mau-Tempa, koji ručku koferčeta i čvor vreće hvata skočanjenim rukama i hoće da produži, ali ga onaj drugi pita, Hoćete li da vam pomognem, ovde premiremo od neizvesnosti, šta ako je ovaj prolaznik lopov i već je smislio kako da opljačka sirotog seljaka, ima li ičeg lakšeg od tog, iako je noć, vidi se da on jedva stoji na nogama, Ne, gospodine, hvala vam, kaže Žoao Mau-Tempo, ljubazno, i čovek ne navaljuje, najzad, nije u pitanju nikakav lupež, samo pita, Bili ste u zatvoru, tako delujete, i mi koji poznajemo Žoaa Mau-Tempa znamo koliko je on osetljiv na lepu reč, i već ga vidimo kako sve redom priča, da je šest meseci proveo u Kašijašu i sad je odatle stigao, pustili su ga na slobodu i treba da se vrati na rodnu grudu, u Monte Lavre, srez Montemor, ja sam Alentežanin, dabome, znate li da li u ovo vreme ima neka barka, a voz, Idem da vidim na stanicu, ne, nemate gde da prenoćite, a kod vaše sestre, Neću da joj smetam, gazde bi se, možda, ljutile, a ovaj drugi pita, ah, radoznalog li čoveka, Ako nema ni broda ni voza, gde ćete spavati, i Žoao Mau-Tempo jednostavno odgovara, Provešću noć na stanici, naći ću neku klupu, najgora je ova hladnoća, ali već sam se navikao, mnogo vam hvala na pomoći, i rekavši to polazi, ali drugi čovek kaže, Idem s vama, dajte da vam ponesem vreću, pomoći ću vam, i Žoao Mau-Tempo, zašto bi sumnjao, jer posle šest meseci provedenih s plemenitim ljudima, koji su pazili na njega, podučavali ga, davali mu duvan, novac za put, nije imao razloga da sumnja, dao je vreću u ruke drugom čoveku, s vremena na vreme dogode se u gradu ovakva iznenađenja, i evo ih gde idu zajedno, spuštaju se preostalim ulicama, a onda je tu prostran trg, duž lukova, tu je i stanica, Žoao Mau-Tempo ne može da se snađe u čitanju reda vožnje, ti sitno ispisani brojevi, i čovek mu pomaže, prstom prevlači preko stubaca, Ne, nema vozova, tek sutra ujutru, i čuvši ovo, Žoao Mau-Tempo traži mesto gde bi mogao da se svije, ali mu čovek kaže ovim rečima, Umorni ste i očigledno gladni, dođite da prespavate u mojoj kući, poješćete tanjir supe i odmorićete se, ako ostanete ovde, umrećete od hladnoće, to su bile te izgovorene reči, niko ne veruje da se takve stvari mogu desiti, a to je cela-celcijata istina, Žoao Mau-Tempo jedino što ume da izgovori jeste, Vrlo sam vam zahvalan, to je dobročinstvo, ovde bi sad otac Agamedeš otpočeo pojanje osane, slavio bi ljudskost, otac je u pravu, tom čoveku koji nosi vreću na leđima svaka čast, iako nije neko ko posećuje crkvu, što nije on rekao, već pripovedač zna, kao i druge stvari koje nemaju veze s pričom, jer je ovo priča o latifundiji, a ne o gradu. Čovek je stariji od Žoaa Mau-Tempa, ali snažniji i hitrijih kretnji, i zato usklađuje svoj hod s bolnim korakom uskrslog, a da bi ga oraspoložio, kaže, Ja stanujem u blizini, na Alfami, i skreće u Rua da Alfandega, Žoao Mau-Tempo se već bolje oseća, počinju da zamiču nekim vlažnim i strmim uličicama, punim magle, pa nije ni čudo po ovom vremenu, jedna vrata, vrlo uske stepenice, mala mansarda, Dobro veče, Ermelinda, ovaj gospodin će noćas spavati u našoj kući, sutra se vraća u zavičaj i nema gde da prenoći, a Ermelinda je punačka žena koja otvara vrata kao da širi ruke, Uđite, i Žoao Mau-Tempo, neka mu oproste osetljivi čitaoci i oni koji jedino cene velike dramske zaplete, ali prvo što primećuje je miris hrane, čorbu od povrća i pasulja koja se krčka, i čovek mu kaže, Osećajte se kao u svom domu, a odmah zatim, Kako se zovete, i Žoaa Mau-Tempa koji već sedi, hvata naprasna zebnja, ali izgovara ime, na šta mu drugi uzvraća, Ja se zovem Rikardo Reiš, a moja žena je Ermelinda, to su imena ljudi i uglavnom sve što o njima znamo, to i ove činije supe na kuhinjskom stolu. Slobodno jedite koliko vam volja, studen neprimetno jenjava, Lisabon je, naposletku, ugodno mesto, ovaj prozor sa začelja gleda na reku, sićušna svetlucanja dopiru s barki, na drugoj obali ih je manje, ko bi pomislio da će jednog dana, posmatrana odavde, ona biti prava svetkovina za oči, Ispijte još jednu, i možda baš zato, zbog te druge čaše jakog vina, Žoao Mau-Tempo ima taj širok osmeh, čak i kad priča šta mu se dešavalo u zatvoru, i već je dockan kad završava priču, samo što ne usni za stolom, Rikardo Reiš je vrlo ozbiljan i Ermelinda briše suze, kažu mu, Sad se naspavajte, vreme je, potreban vam je odmor, i Žoao Mau-Tempo ne zapaža da je krevet bračni, čuje korake u hodniku, ali to nisu koraci žandarma, nisu koraci žandarma, nisu koraci žandarma, i, slobodan, pada u san.

Beše to šest meseci promena, koje katkad izgledaju neznatne, a katkad ogromne. U krajolicima se jedva primećuju, izuzev menjanja godišnjih doba, ali ono što zapanjuje jeste starenje ljudi, kako su oronuli oni koji nisu ni koraknuli iz Monte Lavrea, i deca, kako su izrasla, jedino se, jedan u očima drugog, nisu izmenili Žoao Mau-Tempo i Sižižmundo Kanaštro, koji je juče stigao i već rekao da treba da se sastanu i razgovaraju, ah, ta njihova bandoglavost i upornost, ne treba im uzimati za zlo. A milina je videti neke osobe, takav je slučaj s Grasindom Mau-Tempo, izrasla je u prelepu mladu ženu, brak joj prija, to govore i dobronamerne dušebrižnice, i kopci koji je sa žudnjom gledaju, ali dalje od toga ne idu, ali biće i drugih promena, na primer, otac Agamedeš se za zericu vremena od visokog i mršavog premetnuo u niskog i punačkog, dugovi u bakalnici su se nagomilali, kad čovek tako često izbiva iz kuće, to se, na kraju, i desi. Zato se, kad je došlo vreme, Žoao Mau-Tempo uputio s ćerkom Amelijom prema pirinčanim poljima u blizini Elvaša, i da bismo stekli sliku o poznavanju geografije ovih gedža, u Monte Lavreu se govorilo da se s one strane Elvaša prostire španska Estremadura, samo nebo zna odakle potiče ovo kosmopolitsko znanje koje ne haje za granice, a ako nas zanimaju razlozi koji stoje iza ovog izleta, oni su uobičajeni, ali glavni jeste podozrenje latifundije u zakulisne radnje Žoaa Mau-Tempa, političkog zatvorenika. Tačno je da su ga iz zatvora pustili bez suđenja, ali to je greška policije koja nije bila dovoljno prilježna. Posle nekoliko meseci, stvari će se vratiti na svoje mesto, ali u međuvremenu, držaćemo ga podalje, tako neće zatrovati našu voljenu zemlju, a Sižižmundu Kanaštru su rekli da nema posla, nađi ga gde ti je volja.
I tako se Žoao Mau-Tempo zaputio ka Elvašu, vodeći i svoju kćer Ameliju, onu s rđavim zubima, a koja se, da je imala bolje zube, mogla meriti sa sestrom. Odmah ćemo reći da pakao nije daleko. Sto pedeset muškaraca i žena, razdeljenih u pet grupa, ovo kinjenje trajaće šesnaest nedelja, to je žetva šuge i groznice, pravi poduhvat patnje, plevljenje i sejanje koje počinje pre rađanja sunca i traje do zalaska, a kad padne noć, njih stopedesetoro prave su utvare koje se vuku do brda na kojem su barake, muškarci na ovu stranu, žene na onu, svi se na isti način češu zbog svraba od šuge iz naplavljenih polja, i svi pate od groznice koju su dobili na plantaži pirinča. Sa šećerom, mlekom i pirinčem, i dodate još nekoliko jaja, pravi se ova poslastica, a sutlijaš, Marija, koliko puta sam vam to rekla, treba da bude tvrđi, nikakva kašica, tako da se može jesti zrno po zrno, hajde to naučite. Tokom cele noći, u spavaonicama se čuje stenjanje i drhtanje ovih sirotih ljudi, žustro češanje tvrdim i crnim noktima kože koja već krvari, dok neki drugi glasno cvokoću i upiru pogled u strop, očiju staklastih od groznice. Nema velike razlike između ovog i koncentracionih logora, jedino što se ovde manje umire, nesumnjivo zbog obilnog hrišćanskog milosrđa i pratećih interesa koji čine da gazde, skoro svakoga dana, ukrcavaju ovu šugavu i grozničavu bedu u kamione i odvoze je u bolnicu u Elvašu, danas jedne, sutra druge, to je metež odvoženja i dovoženja bez kraja, i sirotinja ide polumrtva, ali spasava je čudotvorna medicina koja za tri-četiri dana okrepi tela te postaju kao nova, klecavih i drhtavih nogu, ali koga briga za te trice, možeš da ideš na posao, ti takođe, i ti, i ti, lekari nam govore ti, i kamion ponovo na brdu istovaruje svoj teret sa zdravljem na pola koplja, ovo je posao, ne sme se gubiti vreme, Je li vam bolje, moj oče, pitala je Amelija, i on je odgovorio, Jeste, kćeri, ima li ičeg jednostavnijeg.
Naposletku, nema ni velikih promena. Pirinač se plevi i seje kako ga je sejao i moj deda, vodeni crv nije menjao svoju žaoku ni sluz otkako ga je Gospod naš stvorio, i ako neki skriveni komad stakla poreže prst, krv je iste boje. Bujna bi nam mašta bila potrebna za izmišljanje najnesvakidašnjijih događaja. Ovaj način života sastoji se od ponovljenih reči i ponovljenih kretnji, srpom iscrtan lûk milimetarski je usklađen s dužinom ruke, a zarivanje zubaca testere u suve stabljike pšenice proizvodi isti zvuk, uvek isti zvuk, kako se uši ovih muškaraca i žena ne zamore, isto je i sa onom promuklom pticom koja živi u hrastu plutnjaku, između kore plute i stabla, i koja krešti kad srubljuju koru, ili joj je to, možda, perje, ono što se vidi je naježeno i bolno tkivo, ali ovo su već slabosti pripovedača, to zamišljanje da drveće pati i plače. Bolje da obratimo pažnju na Manuela Ešpadu, na samom vrhu plutnjaka, uz to neobuvenog, prava je bosonoga ptica, skače s grane na granu, a ne peva, nije mu do pevanja, ko u ovom poslu zapoveda je sekira, tuk, tuk, tuk, zaseci se urezuju kružno oko krupnijih grana ili vertikalno na samom stablu, i tad drška sekire treba da posluži kao poluga, hajde zapni, sad, pa to je istina, evo promukle ptice koja živi u hrastu plutnjaku, to je pravi jauk, ali nikom nije žao. S vrha pljušti kiša oblih komada kore, padaju na gomilu već srubljene plute sa stabala, nema u tome nikakve poezije, ko bi uopšte pisao sonet o čoveku koji je iskosio sekiru, a ona je skliznula niz debelu granu krošnje, iverje plute zapršti, i zarila se u golo stopalo, štrokavo i ogrubelo, ali toliko krhko, jer kad je reč o koži i oštrici sekire, mala je razlika između ružičastog stopalca kakve gradske gđice i kožure sekača plute, za isto vreme oboma krv počne da lipti.
Pričamo o radu i o radnim danima, i samo što nismo zaboravili da opišemo noć u kojoj se Žoao Mau-Tempo vratio u Monte Lavre, kad su se u njegovoj kući okupili, jedva su svi stali, najbliži prijatelji sa ženama, ko ih je već imao, čitav čopor dečaka, među njima se našlo i uljeza, jer ni s kim od prisutnih nisu bili u srodstvu, ali ko bi se zbog toga uzbuđivao, i Antonio Mau-Tempo, koji je odslužio vojsku i već radio u Kortisadašu, s njim i sestre Grasinda i Amelija, i njegov zet Manuel Ešpada, sve u svemu, gungula od ljudi. Fauština je sve vreme preplakala, od sreće i od bola, bilo je dovoljno da se seti onog dana kad joj je muž bio uhapšen, ne zna se zašto, i odveden u Vendaš Novaš i Lisabon, ko zna kad će se vratiti, ako se uopšte vrati. Nije pričala o svom žalosnom slučaju s čarapama koje je katran upropastio, ni reči o tome, to će zauvek ostati tajna ovog braka, oboje će osećati stid, kad bi drugi znali, čak bi se i u Monte Lavreu našli oni koji bi zbijali šale na račun onog što se zbilo, sirota žena u čarapama ulepljenim crnom smolom, samo ko je to video, zna kakav je to užas, svako od nas bi učinio sve da se odbrani od takve sprdnje. Žoao Mau-Tempo ispriča svoje muke, i nijednu nije prećutao, da bi se znalo šta sleduje onom ko padne u šake zmajeva policije PIDE i republičke žandarmerije. Sve će to, nešto kasnije, biti potvrđeno i ponovljeno iz usta Sižižmunda Kanaštra, no ovaj je, iako bez namere da olako predstavi stvari, već možda i nesvesno, kazivao te strahote kao nešto najprirodnije na svetu, svemu je davao ton savršene jednostavnosti da čak ni žene nisu suzile iz saosećanja, a dečaci su se udaljavali razočarani, izgledalo je kao da je u pitanju razgovor o stanju na žitnim poljima, što, možda, i jeste jedno te isto, ko zna. Verovatno je zato Manuel Ešpada, jednog dana, prišao Sižižmundu Kanaštru da bi s njim razmenio par reči, s poštovanjem na koje ga je obavezivala razlika u godinama, Sinjor Sižižmundo, ako sam vam potreban, ja mogu da pomognem. Grdno bismo se prevarili kad bismo prosudili da je ovaj poriv došao od mirnog načina pripovedanja Sižižmunda Kanaštra, koji bi kod priroda poput one Manuela Ešpade mogao da utiče na donošenje odluke takve važnosti, a dokaz naše greške je to što Manuel Ešpada reče, Ne postupa se s čovekom tako kao što su postupili s mojim tastom, i Sižižmundo Kanaštro odgovori, Ne postupa se s ljudima tako kao što s nama postupaju, razgovaraćemo kasnije, vode su se zamutile posle ovih hapšenja i zatvaranja, da pustimo da vreme malo prođe, dok se voda ne razbistri, ovo je kao ribarska mreža, više vremena treba da se ona zakrpi, nego da se probuši, i Manuel Ešpada uzvrati ovim rečima, Čekaću koliko treba.
Ponekad, sednete da čitate istoriju ove portugalske zemlje i naiđete na takva preuveličavanja da biste se rado nasmejali, što je najblaži izraz, bliže istini bilo bi da bi vas spopao napad smeha, bez želje za vređanjem, svako radi ono što može i što mu po starešinstvu sleduje, i kad je časno i pohvalno što je Dona Filipa de Viljena proizvela svoje sinove u vitezove kako bi se borili za preporod otadžbine, šta tek reći o Manuelu Ešpadi, koji je, iako nije pripadao nijednom viteškom redu, kazao, Tu sam, a nije ga poslala majka, koja je mrtva, već njegova vlastita volja. Dona Filipi prave su hvalospeve sastavljali oni koji su se divili njenoj odvažnosti, među njima Žoao Pinto Ribeiro, pa grof od Eriseire, pa Visente Gušmao Soareš, pa Garet, čak je i Vijeira Portuense naslikao njen portretić, samo Manuel Ešpada i Sižižmundo Kanaštro nemaju nikog da se zauzme za njih, to je razgovor dvojice muškaraca, rekli su šta su imali i sada svako ide svojim putem, niko ne traži brbljarije i kičice, ovaj pripovedač im je puna kapa.
Vredi, radi boljeg razumevanja ovih događanja, još jednom poći u laganu šetnju latifundijom, bez prethodno smišljenog cilja, tu i tamo podići neki kamen i granu, izgovoriti njihova imena, gledajući koje životinje tu žive i zašto, kako to da se s ove strane čuju pucnji, šta to može biti, evo, da počnemo odavde, kakva slučajnost, to je onaj put Žozea Kalmeda kojim je išao da uhapsi Žoaa Mau-Tempa, čak izgleda da je latifundija neka minifundija, tako je lako zateći se na istom mestu gde smo već bili. Istina je da smo ovuda prošli jednom prilikom s manje buke, tu je ruševina vodenice, i gore, nevidljiva, peć crepane, ali ne treba se plašiti pucnjeva, to su vežbe gađanja, samo kog tipa je to streljaštvo, ovo je pravi metak, fine obrade, a ne ova sitnurija od olova s kojom se ide u lov na zečeve, ovo je većeg kalibra.
Pucnjava je prestala, možemo proći ne strepeći, ali s onog mesta odakle su dopirali pucnji silazi muškarac koji je po držanju i izgledu čovek iz naroda, on ide preko polja, preko te glatke tamne zemlje, prelazi preko mostića s niskom ogradom, to je samo potočić od tri koraka, i uspinje se s ove strane, kroz bodljikavi šiprag koji jedino preseca slab trag kola i u njemu nestaje. Šta bi taj čovek mogao tamo da radi, bez motike i pijuka, bez sekire i kuke za obrezivanje, sešćemo ovde da se odmorimo dok se on ne popne, a on će još jednom sići i tad ćemo saznati, kažete da je ovo sve divljina, rekao je, Jeste, i nemojte misliti da će put kroz čestar biti od neke velike koristi lakeju koji je upravo prošao, On je lakej, Da, on je lakej, Ali ne nosi livreju, To su prevaziđeni običaji, iz onog vremena kad je grofica proizvela sinove u vitezove, ne znam da li znate tu priču, ovi lakeji se oblače kao i mi, ne, naravno, kao vi, vi ste čovek iz grada, ljudi se ovde razlikuju jedino po delima, Ali zašto ste rekli da mu put neće biti od velike koristi, Jer ono što ide da uzme nije na ovom putu, i ne može da se vrati, to bi bilo još gore, mora da ide samo pravo, tako mu je zapoveđeno, uz to, neka koristi pastirski štap za probijanje kroz šiblje, a to je isto kao da ide golih ruku, Zašto to radi, Zato što je lakej, što bude izgrebaniji kad se tamo bude vratio, više će ga ceniti. To je, znači, i ovde isto, Da, isto je, ali da se vratimo na naš razgovor, rekoh vam da je ovo divljina, ali nije uvek bilo tako, verujte, ranije je ovo bilo obrađivano zemljište sve do podnožja doline, zemlja je plodna, vrêla ima napretek, reku da i ne spominjemo, Pa kako se onda stiglo do ove pustare, Evo kako, otac ovih današnjih gazda, onih koji su maločas vežbali gađanje, preduzeo je sve da bi ova zemlja u celosti pripala njemu, što se i desilo, ali kako to već biva, nekoliko manjih gazdinstava zapalo je u nevolje zbog para, i onda je on, kako mu beše ime, da li Žilberto, ili Adalberto, ili Norberto, tako nekako, pozajmljivao njima novac, a oni posle nisu mogli da mu vrate, behu mršave godine, i njemu je pripalo sve, Izgleda nemoguće, Ne izgleda, tako se oduvek radilo na latifundiji, veleposed je kao one mule što imaju maniju da ujedaju one do sebe, Nisam to znao, Nije to ništa, kad bih vam ispričao sve što znam, ostali bismo ovde do kraja života razgovarajući, a priča bi se nastavila sve do naših unuka, ne znam da li ih imate, ali obratite pažnju na lakeja, evo stiže, hajdemo za njim.
Buka je dopirala od neke teške stvari, čulo se suljanje nogu i kotrljanje nekog predmeta nizbrdo, Jednom je pao i otkotrljao se sve do podnožja, mogao je poginuti. Šta to nosi na leđima, To je kanister koji služi kao meta vlasnicima kanistera i ovog lakeja, Ali ropstvo je ukinuto, To vi mislite, Ali kako to da se neko povinuje tome, Pitajte ga, I hoću, čujte, prijatelju, šta to nosite na leđima, To je kanister, Ali on je skroz izbušen, ne može da posluži ni za vodu ni za neku drugu tečnost, ili ćete ga, možda, napuniti kamenjem, On je meta mojim gazdama Albertu i Anžilbertu, oni gađaju, ja idem po kanister da bi izbrojali koliko puta su pogodili, a koliko promašili, i posle idem da ga metnem na isto mesto, a kad ga skroz izrešetaju, onda nosim drugi, eto to radim, I vi na to pristajete. Svet najednom postaje nemilo mesto za razgovor, s one strane galame Alberto i Anžilberto, nestrpljivi zbog čekanja koje se oteglo, uskoro će pasti mrak, a mi imamo još dve kutije metaka, grdiće lakeja, i jadni sluga dade se u trk preko polja, prelazi most, kanister je jedna ogromna grba boje rđe, Da li još uvek mislite da je ropstvo okončano, Ovo izgleda nemoguće, Ali šta znate o nemogućem, I dalje učim, Čujte, onda, još i ovo, tamo na desnoj obali reke, kad se prođe vijadukt, nalaze se polja koja se prostiru do brda, možete li da ih vidite, dakle, ti strelci odozgo prodali su tu zemlju nekim manjim ratarima, i da su bili časni i pošteni ljudi, kako bi priličilo, prodali bi im tlo sve do reke, ali, ne, taman posla, zadržali su za sebe deset do dvadeset metara zemlje, i ako ti ratari hoće da koriste vodu, primorani su da kopaju zdence, šta kažete na to, To izgleda nemoguće, Zaista izgleda nemoguće, to je isto kao da ste vi žedni, a ja koji imam čašu vode – neću da vam je dam, pa ako hoćete da dođete do vode, morate da kopate zemlju noktima, dok ja svoju vodu prosipam iz čaše i zabavljam se gledajući je kako se izliva, Čak i pas može da ode na reku i da pije vodu, ali ne i zemljoradnici, Najzad ste počeli da shvatate, pogledajte, lakej nam opet prilazi i nosi novi kanister, Znači, vaše gazde su imale dobre pogotke, Da, gospodine, ali pitali su me ko ste vi i ja sam rekao da ne znam, i oni su rekli ako smesta ne odete odavde, pozvaće žandarmeriju. Dvojica šetača se povukoše, pretnja ima težinu i argument je od vlasti, upad na tuđe imanje, iako ono nije ograđeno, bio bi to ozbiljan prekršaj, naročito ako bi žandarm bio zle volje, uzalud bi bilo objašnjavati da nisu znali gde su međe, ovde, na primer, pošto nema puta koji ide preko privatnog imanja, a kojim i drugi mogu da se služe, imali su veliku sreću da ih metak nije pogodio, Pravili bismo se da je metak zalutao, dobili bi šta su tražili, brate Alberto.
A opet, ima i prilika u kojima je potpuno opravdano grohotom se smejati onome što se dešava na vlastelinstvu, ako uopšte imamo volje za zabavu, samo ne znam da li bi iole vredelo, jer često posle slatkog smeha grunemo u plač ili urliknemo od besa tako da se to čuje do neba, ma do kakvog usranog neba, otac Agamedeš je najbliži i ništa ne čuje, a možda se pravi da je gluv, i taj urlik prolama se čitavom zemaljskom kuglom, ne bi li nas čuli ljudi i došli da pomognu, ali biće da nas, po svoj prilici, ne čuju zato što i oni, takođe, galame. Pa da ispričamo tu priču i neka se smeje ko može, naročito zato što žandarmi tome i služe, ne, taman posla da služe tome da im se smejemo, oprosti nam Gospode Naš ovo iskušenje, nego služe tome da ih pozovu i zapovede im, pa premda je istina da njih najčešće zovu i zapovedaju im sreski načelnik i druga zvanična tela, latifundija je nad njima vrlo vlasna i moćna, što će se videti iz izvrsne priče u koju su upleteni Adalberto, jedan čobanin, dvojica njegovih pomoćnika, tri psa, šeststo ovaca, jedan džip, jedna patrola republičke žandarmerije, da ne preteramo pa kažemo brigada, O desno rame, Napred, marš.
Ove ovce idu kud ne treba. Na Bertovoj su zemlji, i dalje nastavljaju da gaze po Bertovoj zemlji, i mada je to opšteprihvaćena pretpostavka, nije u potpunosti tačna, jer ovi pašnjaci pripadaju Adalbertu, nikom drugom, i u tom prelasku, one idu po Norbertovoj zemlji, a dok prolaze – pasu, jer ovce nisu isto što i čopor pasa kojima se mogu navući brnjice, pa čak i kad bi to zaživelo kao običaj i ovce to dopustile, čobanin ih ne bi metnuo, jer čemu bi služio ovaj prepad, ali treba napomenuti još jednu mogućnost, a to je ona kad se čobanin pravi da ne vidi, onda kad nema opravdanja za prelazak s livade koja pripada jednom gazdi na pašnjak koji pripada drugom, on može da tvrdi da je zalutao i iz nehata prešao granicu, dok stvarni razlog leži u mnogouganosti tih međa i predstavljanju tih upada kao slučajnih, s besprekornom nedužnošću, pravom na povređenost nepravičnim sumnjama, jao, nisam video, išao sam sa stadom, neka oslepim ako ne govorim istinu, presekao sam pravo, mislio sam da sam i dalje na gazdinoj livadi, to je sve, nisam ništa drugo hteo. Ovaj pastir šuruje sa svojim gazdom, kažu oni najishitreniji, i nisu daleko od istine, ne, gospodo, ali ponekad su ovi slučajevi pipaviji, i prva stvar koju bi trebalo utvrditi jeste, nije li čobanin u trenutku ovog teškog prekršaja više mislio na ovčje burage nego na interese svog gazde Berta koji se skriva iza ovog šurovanja. I pošto smo ovo zabeležili kako nam ne bi promakla ni najmanja slučajnost, vratimo se priči, šest stotina ovaca mreškajući se stiže, pod okriljem starešine stada, pomoćnika i pasa, a mi, ljudi iz grada, smestili smo se u hladovinu, divno je videti stado kako se rasipa što po obroncima, što po ravnom polju, kakav spokoj, daleko od štetne gradske vreve, od razuzdanog meteža velegrada, Počnite, Muze moje, zapevajte vašu bukoličku pesmu, i imamo sreće da nam stado prilazi, nadajmo se da nas nijedan pas neće ujesti.
Sudbina je toga dana htela da Adalberto krene kolima u kratak obilazak svog imanja, zna se da ljubav prema prirodi traži s vremena na vreme ovakve izlete, iako vozilo ne može da se kreće svim vrstama puteva, kolskom stazom i preko ugara, u svakom slučaju, može sobodno da cunja jer su mu okretno rukovanje volanom i izdržljivi amortizeri dovoljni, pod uslovom da se nikud ne žuri. Adalberto se vozi sâm, da bi bolje procenio seosku osamu, poj ptičica, iako motor automobila uznemirava i tišinu i pesmu, ali sve je to pitanje umešnosti usklađivanja klasičnog i modernog, bolje to nego ostati prilepljen za staromodne užitke, laki kas konja koji vuče tilburi i, iz profila, slameni šešir pod gipkim uvijanjima biča koji povremeno gladi sapi kasača, više od toga ne treba, konj sve razume. Sve su ređe i ređe ove lepote vlastelinskog života, jedan konj vredi čitavo bogatstvo, jede čak i kad ne radi, dobro znamo da je konj posebna životinja, on u sebi nosi eho feudalnog doba, ali vremena se menjaju, šta možemo, i istina je da je automobil daleko čistiji, u svetini budi strahopoštovanje, i štedi na izlišnoj bliskosti s njom, điha-điha, hajdemo, postade kasno.
Danas, međutim, Adalberto vozi s mirom, iscrtavajući blage krivine, isturivši lakat kroz prozor, sva ova zemlja je moja još od Lamberta, doduše ne sva ona koju je Lamberto imao, bila bi to još jedna dobra priča o deobama, ponovnim deobama, ujedinjavanjima i širenjima, ali nemamo vremena za to, trebalo je ranije da počnemo, u ovom trenutku Adalberto promiče između drveća, na suncu blista izglancana i hromirana površina automobila, kad naprečac zastaje, Da nas nije video, bolje da krenemo da se spuštamo s ove strane i tako izbegnemo pitanja, ja sam miran čovek koji poštuje tuđu imovinu, i kad smo se okrenuli da vidimo da li nam je besni Adalberto za petama, primetili smo, u čudu, da on izlazi iz kola i gnevan pilji u tromo stado koje ga ne primećuje, kao što ni nas nije primetilo, čak ga ni psi nisu primetili, oni njuškaju za zečevima, i onda, uz žustar preteći pokret, ponovo ulazi u auto, zaokreće, truckajući se po džombastoj zemlji, i nestaje u oblaku prašine, kao što obično piše u romanima. Mi smo već sišli, nešto će se desiti, zašto je ovaj čovek otišao, ovo je stado ovaca, nije čopor lavova, ali samo Adalberto, sad u veličanstvenoj jurnjavi prema Monte Lavreu, zna prave razloge, tražiće pojačanje, a to su žandarmi koji u ovom trenutku umiru od dosade u kasarni, ali takva je latifundija, čas su u pitanju velike hajke, čas duboka zamrlost, to je, naposletku, sudbina onih koji žive vojničkim režimom, zato imaju manevre i vežbe, inače bi bilo, kaplare naš, ili sve ili ništa.
Adalberto je pred vratima kasarne, u oblaku prašine, i iako mu je telo opterećeno godinama i drugim neumerenostima, s lakoćom ulazi, prostor nije širok, ali je dovoljno prostran da na pristojan način omogući nekadašnju propisanu smenu ulazaka i izlazaka iz vremena trideset tri eškudoša, sigurno se sećate toga, pri čemu će na izlasku imati pratnju, to su kaplar Takabo i jedan običan žandarm, ulaze u kola, Za ime sveta, Gospo Marijo, kuda ovi žandarmi ovako jure, starice koje sede na kamenim klupama kraj vrata to ne znaju, ali mi znamo, Oni idu onamo gde ovce pasu, dok se starešina stada odmara ispod jednog hrasta, a njegovi pomoćnici, zajedno sa psima, čuvaju ovce, manevar je ovo niske strategije, ali ima svoju problematiku, držati ovako brojno stado na ispaši, u skupini, bez velikog razmaka između životinja, čak i jedna ovca voli da slobodno diše, A sad, dok Adalberto ne stigne, ima nešto što me kopka, ova bliska saradnja latifundije i žandarmerije, otkud to, Vi ste ili naivni, ili vas pažnja slabo drži, s pričom smo došli dovde, a vi ste još u nedoumici, ili ste, možda, prepredeni, pa se pretvarate, ili su to veštine retorike, učinak ponavljanja, ali šta god da je, i deca znaju da su žandarmi ovde da bi čuvali vlastelinstvo, Od čega da ga čuvaju, kad ono ne beži, Od opasnosti krađe, pljačke i drugih razbojništava, jer ovi ljudi o kojima smo dosad pričali imaju zlu krv, pa zamislite, ti jadnici celog svog veka, i u vreme njihovih očeva, i dedova, i u vreme njihovih pradedova, jedino za šta znaju jeste glad, kako da ne budu zavidljivi na tuđem dobru, I to je loše, zavideti, Najgore od svega, Šalite se, Šalim se, naravno, ali mnoštvo ljudi misli da ova seoska rulja hoće da pokrade njihovu zemlju, presvetu imovinu čije vlasništvo seže iz davnina, i zato su tu postavili žandarme da bi održavali red među njima, da se niko ne bi usudio da pisne, I žandarmi to vole, Vole, dobijaju oni nagradu za to, imaju uniformu, čizme, pušku, vlast i da je upotrebe i da je zloupotrebe, i pažnju latifundije, evo jednog primera, u znak zahvalnosti za ovu uspešnu operaciju, kaplar Takabo primiće nekoliko desetina litara maslinovog ulja, nekoliko tovara drva za ogrev, a žandarm će, ako ovaj dobije sedamdeset, dobiti manje zbog nižeg hijerarhijskog čina, ali dobiće i on jedno trideset-četrdeset čega god, tu je latifundija sasvim pouzdana i izdašna, nikad ne ostaje dužna za uslugu, a žandarma je lako zadovoljiti, mogu samo da zamislim šta se tek dešava u Lisabonu, iza zatvorenih vrata, To je žalosno, Nemojte odmah da zaplačete, šta biste radili ako bi vam se desilo da stignete izdaleka, noseći na leđima torbu punu drva za potpalu, ceo dan ste krčili zemlju, i hodate zadihani kao tegleća životinja, žandarm vam prepreči put, s uperenom puškom, ruke uvis, šta to nosite unutra, i vi odgovarate, dolazim odatle i odatle, i oni proveravaju da li je to istina ili nije, ako nije, nagrabusili ste, Radije bih da me presretne Žoze Gato, da je barem on, Da, Žoze Gato bi bio bolji, ali bi još gore bilo nabasati nešto kasnije na vagon drva za vatru, od šeststo-sedamsto kila ili, čak, od čitave tone, spremljenog za žandarme, to je poklon latifundije kao isplata za dobru i lojalnu službu, Jeftino kupuju ljude, Jeftino ili skupo, svejedno je, zlo nije u tome da li je malo ili mnogo.
Razgovor se nije nastavio, ne bi imalo smisla, iako bi pripovedač mogao da kaže šta god želi, to je njegovo preimućstvo, ali sada, stižu Adalberto i njegova armija, kola se zaustavljaju, otvaraju se vrata, to je najezda, iskrcavanje, i s visine široko mašu čobaninu, ali ovaj starešina stada je lukav i majstor je samotnjaštva, on je dotad sedeo i nastavio je da sedi, i najzad, neskriveno pokazujući koliko mu je to naporno, ustao je i povikao, Šta je, i kaplar Takabo naređuje juriš, u napaaad, pritisni dugme za aktiviranje bombe, bolje da ne obraćamo pažnju na ova ratna preterivanja, pa šta mogu da rade, tako malo prilika imaju da se pokažu, dosad je već i starešina stada shvatio šta se dešava, isto to se jednom ranije dogodilo i njegovom ocu, sve u njemu grohotom se smeje, izdaju ga bore oko očiju, čovek bi mogao da legne na zemlju i da se valja od smeha. Dakle, prešli ste na tuđu zemlju bez dozvole, pitanje upućuje kaplar Takabo, gospodar zakona i karabina, koji grmi, Kazna je pet eškudoša za svaku ovcu, da izračunamo, šeststo ovaca po pet eškudoša, šest puta pet jednako trideset, sad dodaj nule, nije šala, kazna je tri kontoša reiša, skupa je ova ispaša, a onda je čobanin rekao, ovo mora da je neka greška, ove ovce su od ovog gazde ovde, i ja sam na njegovoj zemlji, Bre, šta to reče, ozlovolji se kaplar Takabo, a žandarm kraj njega upilji se u nebesa, i Adalberto povrativši se, Znači, ovo je moje, Jeste, sinjor, ja sam pastir ovih ovaca, ove ovce su vaše, Muze moje mile, idite, pevanje je zavšeno.
Snage su se vratile u bazu, trojica muškaraca iz ekspedicije nisu izustila ni reč, Adalberto je, stigavši kući, izdao zapovest u vezi s maslinovim uljem, dok su kaplar Takabo i žandarm odlagali oružje, računajući koliko bi zaradili, uz molitve svetom arhanđelu Mihajlu za još ovakvih pustolovina podjednakog rizika i koristi. Sve su to mala zbivanja na latifundiji, ali od kamenčića se sagradi palača, i od pregršti zrna pogača, A ovo kliktanje, šta je to, To je sova, uskoro će joj i ona druga odgovoriti, Domingoš, to je ova bliža gnezdu.

Samo zato što je Sižižmundo Kanaštro onom zgodom ispričao priču o psu Konštanteu i jarebici, ne znači da je on jedini znalac retkih lovačkih priča. I Antonio Mau--Tempo ih je doživeo, pored onih koje je čuo od drugih, i to toliko njih, mnogih i raznolikih, da je i sâm mogao biti pripovedač gorepomenute zgode, pri čemu bi Sižižmundu Kanaštru pripala uloga potvrđivanja verodostojnosti te epizode neoborivim dokazom snoviđenja. Oni koje ova sloboda dodavanja, izostavljanja i menjanja priča začuđuje, samo treba da se sete prostranstva latifundije, nestajanja reči i njihovog docnijeg pronalaženja, svejedno da li posle nekoliko dana ili posle nekoliko vekova, kao na primer, kad sedite pod hrastom plutnjakom i slušate dug razgovor stabla s komšijom, drevne priče, stvarno zbunjujuće, s godinama hrastovi počinju da brkaju stvari, ali niko nije kriv za to, ili mi, možda, i jesmo krivi za to, jer se nismo potrudili da naučimo njihov jezik. Svako ko se u ovom prostranstvu latifundije izgubi, shvata razliku između pejzaža i reči koje su tu prisutne, i zato ponekad primetimo čoveka koji stoji usred polja, kao da ga je neko, dok je tuda hodao, naglo uhvatio za ruku i kazao, čujte, izvesno je da on tada osluškuje reči, priče, dijaloge, jer se u pravom trenutku tu zatekao i bio ta očekivana osoba, i vazduh započinje priču, koja može biti o veličanstvenom uspehu psa Konštantea, kao i o dokazima radoznalosti zečeva, koju je ispričao Antonio Mau-Tempo, a potvrđena je svim snovima Sižižmunda Kanaštra, pošto se nije našao niko drugi ko je o svojim snovima poželeo da nam priča.
Prvo treba da nađete dobar, ravan kamen, pedalj visok, i dovoljno širok da ga možete prekriti polovinom novinske hartije, Dan ne sme biti vetrovit, kako se ne bi raspršila gomilica bibera, koja će u zbrci naslova i sitnih kosih i okruglih slova poslužiti kao okidač ove puške. Kao što se zna, zec je znatiželjno stvorenje, Još znatiželjnije od mačke, Ne mogu se ni porediti, dovoljno je reći da mačku ne zanima šta se dešava sa svetom, a divlji zec, ako mu se ukaže prilika, ne može da ugleda neke novine koje su pale na put, a da iz istih stopa ne ode da vidi šta se dešava, tako da ima lovaca koji su izmislili metod, stanu iza živice i kad zec priđe da sazna najnovije vesti, bum, ubiju ga, najcrnje je što novine ostaju razbucane od olova i moraju da nabave druge, a već su videli jednog lovca s redenikom punim novina, to nije u redu, Ali čemu služi biber, U biberu je, dabome, tajna veštine, samo je važno da nema vetra, ali taj uslov važi i za novine koje su na putu, ako ih se vetar dočepa odleteće, ni zec se neće zainteresovati za njih, jer taj voli da čita vesti na miru, Nisam to znao, I još bih vam dosta toga ispričao kad bismo imali više vremena na raspolaganju, i pošto ste postavili zamku, kamen, novine i biber, samo treba sačekati, ako se vreme otegne, to je zato što to nije dobro mesto za zečeve, ponekad se i to desi, samo nemojte posle pričati da niste ulovili nijednog zeca, vi ste krivi za sve, ali kad dobro poznajete teren, ne možete omanuti, još malo pa će se pojaviti prvi zec, gricnuće ovde, štrpnuće tamo, i iznenada, uši će načuljiti, primetio je novine, I šta onda radi, Siroto stvorenje, ama ni da posumnja, drži ga onaj naboj želje da sazna sveže vesti, hita ka novinama i počinje da čita, to je zaista jedan srećan i zadovoljan zec, nijedan redak ne propušta, ali najedared njuškom stiže do brdašca bibera i ušmrkuje ga, I šta se onda dešava, Isto što bi se desilo i vama da ste tamo, on kija, udara glavom o kamen i gine, I onda, Samo treba da priđete i uzmete ga, ali ako želite, možete onuda proći nekoliko sati kasnije i tamo ćete naći čitav trofejni niz zečeva okačenih za lovački pojas, jednog uz drugog, oni su toliko radoznali da ne mogu da primete neke novine, a da ih ne obuzme želja za čitanjem, Čujte, ma je li ovo istina, Pitajte koga hoćete, i dete u dupku zna da jeste.
Antonio Mau-Tempo nije imao pušku, i bolje što nije. Da ju je imao, bio bi najobičniji lovac s fabričkim oružjem umesto izumitelj bibera Svetog Uberta, samo to nikako ne znači da je on nipodaštavao veštinu streljaštva, dokaz za to je ona puška s punjenjem na usta cevi, koju je jedared kupio od jednog seoskog zakupca i raspikuće za dvadeset eškudoša i s njom je čuda činio. Žitelji grada skloni su da ne veruju u čuda, uvek im treba dokaza i zakletvi, što nije dobro, jer treba da verujemo onome što nam se kaže, tako je, na primer, jednom prilikom Antonio Mau-Tempo, tada već vlasnik pomenute puške sprednjače, imao barut za punjenje, ali mu je nedostajala sačma. A to je bilo vreme lova na kuniće, moramo odmah da kažemo, da nam se ne bi pojavio neko i pitao nas zašto Antonio Mau-Tempo nije koristio sistem s kamenom, biberom i novinama, kao što je to radio s divljim zečevima. Samo nepoznavaoci lovačkog zanata ne znaju da su kunići živuljke lišene svake radoznalosti, ako vide novine na zemlji ili neki oblak na nebu, to je za njih isto, osim što iz oblaka pada kiša, a iz novina ne, i zbog toga se ne može bez puške, klopke ili štapa, ali ovde sad pričamo o puškama.
Nema veće nevolje za lovca od one kad ima dobro oružje, pa makar i kremenjaču, i dovoljno baruta, a nedostaje mu sačma, Pa što je niste kupili, Nisam imao para, to je bio problem, I šta ste onda uradili, Najpre nisam ništa uradio, stadoh da razmišljam, I da li ste nešto smislili, Smislio sam, dabome, uvek se nešto smisli kad se misli, Pa kažite mi kako ste razrešili taj problem, živo me zanima, Imao sam pri ruci jednu kutiju eksera za čizme, pa sam njima napunio pušku, Kako, zaboga, napunili ste pušku ekserima, Jeste, možda mi ne verujete, Verujem, samo nikad tako nešto nisam čuo, Jednom treba da počnete da verujete u ono što nikad dosad niste čuli, Ispričajte mi, onda, priču do kraja, Već sam išao prema polju kad mi najedared pade na pamet zamisao zbog koje samo što se nisam vratio, A to je, Pa setio sam se da bi od zeca pogođenog paljbom eksera ostala kaša krvi, bio bi raskomadan i ne bi se mogao jesti, I onda, I onda sam ponovo počeo da razmišljam, I nešto ste smislili, Dabome, uvek se nešto smisli kad se misli, zauzeo sam položaj naspram jednog debelog stabla na koje sam naišao i počeo da čekam, Jeste li dugo čekali, Čekao sam koliko je bilo potrebno, u stvari se nikad ne čeka ni predugo ni premalo, Dok se nije pojavio zec, Tačno, i kad me je primetio, dade se u trk prema drvetu, ja sam već proučio teren, i kad je prošao blizu, bum, evo ti metak. I nije bio raznesen, Kako raznesen, pa zašto sam onoliko razmišljao, ekseri su mu probušili uši i prikucali ga za stablo hrasta, uzgred, ono drvo je bilo hrast, Divno, Zaista je divno, samo sam mu još prišao, raspalio štapom u potiljak i iščupao eksere, pa pošto sam pojeo zeca, još su mi pretekli ekseri da okrpim čizme.
Ljudi su tako sazdani da čak i kad lažu delimično govore istinu, a ako nasuprot tome, žele da im iz usta pokulja čista istina, s njom uvek izmigolji i poneka laž, makar nehotice. Zato nikad ne bismo stigli do kraja priče ako bismo se bacili u prepirku oko onoga šta je krivo a šta pravo u ovim lovačkim pričama Antonija Mau-Tempa, dovoljno je što imamo dostojanstva da priznamo da se ono što je rečeno može dotaći prstima, bilo ulovljeni divlji zec ili kunić, puška sprednjača koja se puni na usta cevi, od onih koje još uvek postoje, jeftin barut, ekseri kojima se krpi siromaštvo polubosih, čizma koja je svedok toga, biber čudotvoran još od Indije, kamen svakako, novine koje divlji zečevi čitaju prilježnije od ljudi, i Antonio Mau-Tempo, koji je ovde, kazivač priča, jer ni priča ne bi bilo kad ne bi imao ko da ih ispriča.
Ispričao sam vam jednu, ispričao sam vam dve, ispričaću vam sad i treću priču, jer je tri broj koji je Bog stvorio, otac, sin i sveti duh od uha kojim je zec bio prikovan u sjajnoj priči koju ću vam ispričati, Sad ste nam pokvarili, već znamo kako će se završiti, Pa šta, i ljudi na kraju umiru, važan je sadržaj života kojim živimo ili ćemo živeti, Pričajte nam, onda, o zecu, Imao sam, eto, istu onu pušku, toliko sam se navikao na nju da su mi bile smešne one puške s dve cevi ili one četvorocevke što liče na bojne topove, treba da ih zabrane, Zašto, Zar nije mnogo lepše kad čovek lagano puni svoju pušku, klak-klak, sipa barut, nabija ga, broji zrna, pa, dobro, onda kad ih ima, u miru sa samim sobom, gledajući ulov koji pred njim promiče i sebi govori, neka, neka, ovog puta si utekao, čoveka obuzimaju prijateljska osećanja prema životinji koja odmiče i na sebi ima perje ili krzno, ovo je pitanje verovanja u sudbinu, još nije kucnuo njen poslednji čas, Tako neki ljudi gledaju na to, i šta se posle desilo, Posle, hoćete da kažete ranije, desilo se da ni u toj prilici nisam imao para da kupim sačmu, Prijatelju, vi nikad nemate para, Našao bi se u čudu onaj ko bi vas čuo, izgleda da vi uvek imate para, Dobro, nemojte skretati s teme, moje finansije su samo moja stvar, nastavite priču, Nisam imao para da kupim sačmu, ali sam imao jednu kuglicu od čelika, od onih koje su deo kuglagera, našao sam je među otpacima u radionici, pa sam primenio isti metod, ovoga puta bez drveta, drvo je služio samo za eksere, Ne razumem vas baš najbolje, Mislio sam da bi čelična kuglica, precizno usmerena, bila ista kao metak, niti bi uništila meso životinje, niti bi joj upropastila kožu, sve je u tome koliko se dobro gađa, pa, nije da se hvalim, ali bio sam odličan strelac, I onda, Onda sam otišao u polje, na jedno mesto koje sam dobro poznavao, peskovito tlo, kojim je obično tumarao jedan kunić nalik na jare, to je sigurno bio kunić otac, majku kunića niko još nije video, ona ne izlazi iz jazbine, koja je duboka kao vir Ponte Kave, uvuče se u zemlju i niko ne zna gde je, Dobro, ali to je druga priča, Varate se, sve je ista priča, samo nemam vremena sad da vam pričam, I onda, Taj zec me je i ranije dovodio u iskušenje, ali je umeo da klisne čim bih ja podigao pušku, a tad mi je puška bila puna metaka, Znači, niste se brinuli da ćete mu upropastiti kožu, Zecu te veličine to ne bi smetalo, Ali sad ste rekli, Ja ovako ne mogu da pričam, Dobro, de, nastavite, Čekao sam, i čekao, prođe čitav sat, prođoše dva sata, kad eto ti živuljke kako leti u skoku, da tako kažem, to su bili skokovi kao u jareta, rekoh već, i u onom trenu kad beše u vazduhu, ja zamislih da je umesto njega jarebica, bum, evo ti metak, Ubili ste ga, Nisam, zec je stresao uši pre nego što je pao na zemlju, dovršio je skok, odskočio jedared, pa još jedared, a ja lišen municije, te on jurnu pravo u žbunje, i kao da je hteo da preleti tu živicu, i to daleko, kao odavde do onamo, i šta imam da vidim, Šta tad bi, Zec uhvaćen, koprca se i uvija, izgledalo je kao da ga je neko ščepao za jedno uho, i ja se primakoh i videh šta se zbilo, Prijatelju, nemojte toliko dugo ćutati, pa ja izgoreh od znatiželje, Vi ste baš kao i ti zečevi, Manite se šale, ispričajte mi priču do kraja, Desilo se da su počeli da šišaju žbunje, te nikoše bodlje veličine ovog prsta, i pošto je kuglica probušila uvo zeca, životinja je onamo ostala zarobljena, probodena bodljom kroz bušno uvo, zamislite, Sigurno ste ga odatle otkačili, odalamili iza ušiju, Ne, ja sam ga oslobodio i pustio da ode, Otkud sad to, To vam velim, nije bio cilj probušiti zecu uši, to je bila slučajnost, njegova sreća, i kunić otac nije mogao umreti zbog slučajnosti, Sjajna priča, Sve je živa istina, kao što je istina da su te noći zečevi plesali do zore, beše pun mesec, Zašto, Od sreće što je otac kunić izbegao smrt, Videli ste ih, Nisam, sanjao sam.
Eto, tako je. Riba na usta umire, osim ako je, zato što na udici izgleda tako mala i u tiganju žalosno, čovek ne baci natrag u more, čin za koji se ne zna da li je saosećanje zbog detinjstva ili je lični interes u budućnosti, porasti i ponovo se pojavi, ali je oca kunića, koji svakako ne može više da raste, spasilo, delimično, i poštenje Antonija Mau-Tempa, koji budući kadar za izmišljanje vrsnih priča, nije izmislio bolju od ove, vrlo dobro znajući da je daleko teže pogoditi uho zeca nego njegovo celo telo, i u tišini latifundije odmah je priznao, već su odjeci pucnjeva bili zamrli u strništu, da mu celoga života savest ne bi bila mirna da je morao da se suočava sa sećanjem na prestrašeno i širom otvoreno oko zeca koje ga je gledalo dok se približavao žbunju.
Vlastelinstvo je polje puno trnja i u svakom od njih koprca se po jedan zec s probušenim uhom, ne zato što ga je neko pogodio, već se takav rodio, ostaju tu zanavek, zemlju oru noktima, izmetom je đubre, ako neke trave i ima, jedu svu do koje zubima mogu da dopru, s njuškicom pribijenom uz tlo, dok okolo kruže koraci lovaca, svakog časa mogu da umrem. Jednoga dana, Antonio Mau-Tempo oslobodio se iz šipražja i prešao granicu, pet uzastopnih godina je to činio, svake godine po jednom, otišao je u Francusku, na sever, u Normandiju, ali je bio doveden za uho, proboden rupom potrebe, istina je da se nikad nije oženio niti je imao decu da mu traže hleb, ali ovaj otac će ostati narušenog zdravlja, posledice zatvora, nisu ga ubili, ali su ga smrvili, a u Monte Lavreu je gazdovao nedostatak posla, barem ga je u Francuskoj bilo i dobro se plaćalo, u poređenju s merilima koja su vladala na latifundiji, za nešto više od mesec dana dobijalo se petnaest-šesnaest kontoša, bogatstvo. I bilo bi, da po povratku u Monte Lavre veliki deo nije odlazio na plaćanje zaostalih dugova, a malo je preostajalo za budućnost.
I šta je to Francuska. Francuska je beskrajno polje šećerne repe, gde se u duploj smeni radi šesnaest ili sedamnaest sati dnevno, da tako kažemo, jer pošto ih je toliko, svi sati su još za dana i samo nekoliko je noćnih. Francuska je porodica Normana koja gleda kako joj tri iberijska stvorenja ulaze na vrata, dvojica Portugalaca i jedan Španac iz Andaluzije, naime Antonio Mau-Tempo i Karolino da Avo iz Monte Lavrea, i Migel Ernandez iz Fuente Palmere, ovaj nabada nekoliko reči na francuskom, to je znanje iseljenika, i njima govori da su sva trojica uzeti po ugovoru. Francuska je ambar koji nudi slabu zaštitu, gde se malo spava i za večeru se ima tanjir krompira, to je zemlja u kojoj, nedokučivo, nema ni nedelja ni praznika svetaca. Francuska je iznurenost leđa, dva noža zabodena ovde i ovde, bol napaćenih ljudskih krsta, raspeće na komadu zemlje. Francuska je ona koja je viđena očima na četiri pedlja od stabljike šećerne repe, sve šume i svi vidici Francuske sačinjeni su od šećerne repe, nema ničeg drugog osim nje. Francuska je ovaj prezir, ovo nipodaštavanje u obraćanju i pogledu. Francuska je žandarm koji nam proverava papire, red po red, upoređujući i ispitujući, na tri koraka odmaknut zbog našeg vonja. Francuska je uvek budna nepoverljivost na straži, neposustao nadzor, Norman koji nadzire obavljen posao i korača kao da nam gazi šake i pritom uživa. Francuska je da budeš neuhranjen i štrokav, ne možeš se ni porediti s konjima na posedima, koji su punački, širokih kopita i divni. Francuska je šiprag koji vrvi od trnja, sa zečevima probodenim za uši kao ribe za štap, sve više im nedostaje vazduha, a Karolino da Avo je onaj koji najmanje može da izdrži, presavijen u pasu i malaksao kao britva kojoj je naprasno ispala opruga, oštrica mu je otupela, vrh polomljen, sledeće godine neće doći. Francuska su duga putovanja vozom, duboka tuga, svežanj novčanica zavezan kanapom i tupa ljubomora onih koji su ostali i sada govore o onima koji su otišli, On je bogat, to je zavist sirotinje, zlo koje jedni drugima žele iz sebičluka.
Antonio Mau-Tempo i Migel Ernandez znaju ove stvari i u međuvremenu pišu jedan drugom, Mau-Tempo iz Monte Lavrea, Ernandez iz svoje Fuente Palmere, to su jednostavna pisma, s pravopisnim greškama gotovo u svakoj reči, ono što Ernandez čita nije u potpunosti portugalski, niti je sasvim španski ono što Mau-Tempo čita, to je nekakav njihov zajednički jezik, jezik plitkog znanja i jakih osećanja, ali oni se međusobno razumeju, kao da obojica šalju signale s jedne na drugu stranu granice, na primer, otvaraju i zatvaraju ruke, što je nepogrešiv znak za grljenje, ili stavljaju ruku na srce, što je znak dobronamernosti, ili samo posmatraju, što je znak proziranja misli, i obojica potpisuju pisma s istim naporom, istom grotesknom rukom koja olovku pretvara u dršku motike, zato su slova ispisana kao da su iščupana, potpisuju se, aa Migel Ernandez, ili António Mau-Tempo aa. Jednoga dana Migel Ernandez će prestati da piše, dva pisma Antonija Mau-Tempa ostaće bez odgovora, čovek će ga nehotice povrediti, nije to nikakva strahota, neću izgubiti apetit zbog toga, ali to su stvari koje se govore radi utehe, možda je Migel Ernandez umro, ili je uhapšen kao otac Antonija Mau-Tempa, kad bi samo mogao da ode u Fuente Palmeru i sazna. Mnogo godina potom Antonio Mau-Tempo sećaće se Migela Ernandeza, uvek kada bi pričao o svojim danima u Francuskoj, govorio bi, Moj prijatelj Migel, i oči mu se magle, smeje se da bi to prikrio, priča priču o zečevima ili jarebicama, da bi zabavio ostale, ništa nije izmišljeno, sve dok se talas sećanja ne umiri i ne splasne. Samo u tim prilikama oseća čežnju za Francuskom, za noćima probdevenim u razgovorima u ambaru, pričama Andalužana i prečana stiglih s druge strane reke Težo, iz Haena i Evore, o Žozeu Gatou i Pablu de la Kareteri, i za drugim ludim noćima, po završetku sezonskog rada, odlazili bi kod kurvi, u krađu sladostrašća na brzinu, allez, allez, i krv im se, još nezasita, bunila, što veći umor, veća požuda. Izlazili bi na ulicu, najureni brzim govorom koji nisu razumeli, allez, négres, tako je to s garavim rasama, svi su crnci za onog ko se rodio u Normandiji i sebe smatra čistokrvnim, čak i kurva.
Onda, jedne godine, Antonio Mau-Tempo reši da se više ne vraća u Francusku, a bio je već i oronulog zdravlja. Od tog trenutka ponovo je bio ništa više do običan zec s latifundije, zaprešću sebe ovim trnjem, noktima ću grebati, bik se vraća na brazdu, voda u znano korito, uz Manuela Ešpadu i ostale, da guli plutu, žanje, orezuje, rilja, krči, kako ljudima ne dosadi ova jednoličnost, svaki dan je poput prethodnog, barem po oskudnoj hrani i žudnji da se zaradi parica više za sutrašnji dan, što je velika pretnja na ovim prostorima, sutra, sutra je isto tako dan, kao i juče, umesto da bude u njemu neke nade, bilo čega, da li živeti znači ovo.
Francuska je svuda. Latifundija Karisa nalazi se u Francuskoj, na mapi se to ne vidi, ali je istina, ako nije Normandija, onda je Provansa, to je sasvim nevažno, ali uz Antonija Mau-Tempa nije više Migel Ernandez već Manuel Ešpada, zet i njegov prijatelj, pa iako su im ćudi u mnogome različite, obojica žanju, rade prema dogovoru za posao koji rade za gazdu, već ćemo videti kako. I Grasinda Mau-Tempo je tu, najzad trudna kad se već mislilo da neće imati decu, i njih troje žive, dok žetva traje, u napuštenoj težačkoj kolibi, Manuel Ešpada ju je očistio da bi ženi pružio udobnost, ima pet-šest godina kako niko u njoj ne živi, bila je urušena, puna zmija i guštera, svakovrsne gamadi i gmizavaca, i kad je sve pospremio, Manuel Ešpada doneo je naramak rogozine i prostro je na zemlju da bi se odmorio, zavladala je svežina, jer je kolibu prethodno oprao vodom, te samo što nije zaspao, a bio je tu jedan zid od ćerpiča obrastao bršljanom žutilovke, i slama da posluži kao krov, kad najednom po njemu gmiže jedna zmija, debela kao moj članak, a on nije tanak. Grasinda Mau-Tempo nikad nije saznala za to, ko zna šta bi radila da jeste, možda ne bi ni obratila pažnju, jer se žene iz ovih predela ne obeznanjuju zbog sitnica, i kada je ušla u kolibu, ona je sva bila čista i uredna, s jednim bračnim ležajem, još jednim krevetom koji je Manuel Ešpada nabavio za šuraka, i jednom širokom vrećom kao prekrivačem za dvoje, to je privatnost ljudi koji rade na velikim poljskim gazdinstvima, Nemojte padati u gnev, oče Agamedeše, gde ste, uzgred, dosad bili, ovi ljudi neće ovde zaista spavati, ako se ponekad budu opružili na krevetu, biće to zato da ne bi odmah umrli, i sad je trenutak da razgovaramo o uslovima, oni plaćaju toliko za dan u toku jedne nedelje, i još petsto eškudoša za ostatak žetve, u subotu sve mora biti požnjeveno. Izgleda složeno, a u stvari jednostavnije ne može biti. Tokom cele nedelje, Manuel Ešpada i Antonio Mau-Tempo će žeti danonoćno, treba da razjasnimo šta to znači, kad budu iscrpljeni od celog dana rada, ići će u kolibu na večeru, potom će se vratiti u polje i nastaviće da rade u njemu, žnjeće, neće brati mak, žnjeće čitave noći, i kad se sunce rodi, vratiće se u kolibu da nešto pojedu, ako se i odmore, biće to deset minuta, svako u svom ležaju, brekćući kao mehovi, a potom će ustati i radiće ceo dan, i doći će da jedu, šta, i radiće cele noći, znamo da nam niko neće poverovati, to nisu ljudi, jesu, ljudi su, da su životinje, već bi lipsali, prošla su samo tri dana, to su dve utvare koje hodaju po mesečini napola požnjevenim poljem, Je l misliš da ćemo uspeti, Moramo uspeti, i u međuvremenu, Grasinda Mau-Tempo je otišla da plevi pirinač, ima veliki stomak, i kad ne bude mogla da plevi, ići će da zahvata vodu, i kad ne bude mogla da ide po vodu, ići će da skuva ručak za njih troje, i kad ne bude mogla da skuva ručak za njih troje, vratiće se plevljenju, stomak joj je u visini vode, rodiće sina žabu.
Najzad se i žetva završava, u dogovoreno vreme, došao je Žilberto i isplatio ih, ispred njega su stajale dve sablasti, ali takvih je Žilberto video dosad mnogo, i Antonio Mau--Tempo je otišao da radi na drugu stranu ove Francuske i ovog polja smrti, U kolibi žetelaca i dalje žive Manuel Ešpada i njegova žena Grasinda Mau-Tempo, dok ne dođe vreme da se porodi. Manuel Ešpada je odveo ženu kući i vratio se na latifundiju Karisu, srećom beše posla. Ko god u svemu ovome ne vidi ništa novo, neka skine krljušt s očiju ili probuši rupu na uhu, ukoliko je već uveliko nema i jedino je vidi na ušima drugih.

Grasinda Mau-Tempo porodila se uz jake bolove. Njena majka Fauština došla je da joj pri porođaju pomogne, zajedno s matorom Belizarijom, babicom iz naroda, odgovornom za nekoliko porođajnih smrti, i majki i beba, i, da bi to zataškala, postala je poznata po vezivanju najdivnijih pupaka u Monte Lavreu, priča izgleda smešna, ali nije, pre bi trebalo da bude predmet akušerske istrage, otkriti kakvom majstorijom Belizarija preseca i zašiva pupčane vrpce da bi se one potom preobličile u pehare nikle kao iz hiljadu i jedne noći, što bi se, ako bi bilo prilike i dovoljno odvažnosti, dalo utvrditi poredeći ih s obnaženim pupkovima mavarskih plesačica, koje u tajanstvenim noćima skidaju velove na vrelu Amijeira. Što se tiče trudova Grasinde Mau-Tempo, ne behu ni veći ni manji od uobičajenih bolova žena još od Evinog srećnog greha, srećnog, velimo, zbog doživljenog zadovoljstva, gledište s kojim je, po dužnosti i mogućem ubeđenju, nesaglasan otac Agamedeš, zagovornik najdrevnije kazne u ljudskoj istoriji, u skladu s onim što je Jehova odredio, U mukama ćeš rađati, i to se dešava svih dana svim ženama, čak i onim koje pomenutom Jehovi ne znaju ni ime. Najzad, dugovečniji je božji gnev od ljudskog. Ljudi su sirota đavolja čeljad, spremna na teške osvete, ali podjednako sposobna da briznu u plač i za mrvicu nečega, te ako je čas pravi i svetlost blagougodna, pašće i dušmaninu u zagrljaj, oplakujući to čudno stanje – biti čovek, biti žena, biti osoba. Bog, bilo Jehova bilo drugi, nikad ništa ne zaboravlja, ko greši, mora biti kažnjen, otud ta beskrajna linija otvorenih valvula, proširenih, vulkanskih, odakle nadiru, umrljani krvlju i sluzi, novi muškarci i nove žene, toliko jednaki u tom jadu, toliko različiti istog tog minuta, u zavisnosti od naručja koje ih uzima, od daha koji ih greje, od rublja kojim ga povijaju, dok u unutarnjost majke uvire plima vlastite patnje, a iz njenog rascepljenog tela slatko kaplje poslednji cvet krvi, i dok mlohava sluzokoža nutrine sporo uzmiče i visi u naborima, u mojoj utrobi počinje da zamire mladost.
U međuvremenu, onamo gore, balkoni raja zvrje prazni, anđeli dremaju u vreme sijeste, od Jehove i njegovih preteklih jarosti nema suvislih vesti, čak ni primisli da će se nebeski vatrometi začeti, stvoriti i odapeti neku novu zvezdu, koja bi blistala tri noći i tri dana nad ruševnom kućom u kojoj žive Grasinda Mau-Tempo i njen čovek, Manuel Ešpada, s njima i prva njihova kćer, Marija Adelaide, to ime će joj dati. Uzgred, mi smo u zemlji kojoj ne nedostaje pastira, ni onih koji to behu u detinjstvu, ni onih koji to i dalje jesu i ništa drugo neće ni biti do svoje smrti. I stada su velika, jedno, koje broji šeststo ovaca već smo upoznali, a ima i krda svinja, ali ova životinja nije baš prikladna za kićenje božićnih jasli, nedostaje joj gracioznost jagnjeta, pahuljasto runo, mekoća vune, ljubavi moja, gde ti je predivo, s ovakvim životinjama mogu se nizati hvalospevi, dok svinje čim se rode gube ljupkost, i onaj njihov šarm ružičastog bombončeta, odmah im se zaobljuju njuške i počinju da zaudaraju, ljubitelji su blata, jedino je ukusno meso koje nam daju. A volovi, oni stalno rade, na latifundiji ih nema toliko da bi kasnije mogli pružiti trenutke obožavanja, i magarci, ispod bisaga imaju sve same rane od češanja, zunzare zuje uzrujane krvlju, dok se u kući Manuela Ešpade, iznad Grasinde Mau-Tempo, s njenim mirisom sveže porodilje, grozničavo roje muve, Iš, muvetine, kaže stara Belizarija, a možda i ne, toliko naviknuta na ovu krunu krilatih i zunzastih anđela koji dolaze s letom i onda kad ona pomaže ženama prilikom porođaja.
A i čuda se događaju. Curica leži na čaršavu, udarili su je čim je došla na svet, nije bilo ni potrebno, jer se u grlu već pripremao taj prvi krik njenog života, pustiće potom i druge krike, koje danas nije moguće ni zamisliti, i plače, bez suza, to je boranje očnih kapaka, grimasa koja bi zastrašila i marsovce, samo nas može da rasplače ni zbog čega, a kako je vedar i sunčan dan i vrata su širom otvorena, svetlost se o ovu stranu čaršava odbija, ipak se nećemo posvetiti razmišljanju odakle dopire taj odsjaj, i Fauština Mau-Tempo, gluva toliko da ni unukin plač nije u stanju da čuje, prva je ugledala njene oči, plave su, plave kao oči Žoaa Mau-Tempa, dve kapi nebom okupane vode, dve oble latice hortenzije, samo nijedno od ovih prostih poređenja ne valja, to su reči onih koji nemaju mašte, mada će se na delu svojski potruditi potonji udvarači vlasnice ovih očiju, koje su plave, nit kao voda prozirne nit nebesne, niti su nekakav botanički kapric, niti izašle iz podzemne kovačnice, duboko su plave i blistave, kao što su i oči Žoaa Mau-Tempa, kad stigne, uporedićemo ih i najzad saznati o kakvom je plavetnilu reč. U ovom trenutku samo Fauština Mau-Tempo to zna, i zato može da objavi, Ima oči na dedu, a druge dve žene, Belizarija uvređena što je ostala bez preimućstva babice, Grasinda Mau-Tempo, mladunčetova ljubomorna vučica-mati, obe bi da vide, ali Belizarija grabi priliku i gleda sa sebi svojstvenom sporošću, zato je Grasinda Mau-Tempo poslednja, nije važno, imaće vremena napretek kad bradavicama bude vezana za ova usta odojčeta, vremena da zaboravi i razmišlja o ovim modrim očima dok joj mleko bude strujalo iz dojki, tu, pod ovim naherenim crepom, ili usred polja, pod jednim hrastom, stojeći onda kad ne bude imala gde da sedne, na brzinu kad ne bude mogla natenane, i malo i mnogo iz ovih grudi, ovog života, ove bele krvi koja je od druge crvene nastala.
Uto dođoše tri kralja mudraca. Prvi beše Žoao Mau-Tempo, došao je peške, još za videla, njemu zvezde nisu potrebne, a to što nije stigao ranije – pitanje je muškog stida, jer je lako mogao prisustvovati porođaju, samo da je to bilo uobičajeno u ono vreme i na tom mestu, šta je naopako u tome videti porođaj sopstvene kćeri, ali to se ne može, zli jezici to ne bi prećutali, ostavimo ove zamisli za budućnost. Stigao je rano, jer je bez posla, prethodno je oplevio komad zemlje koju su mu dali da obrađuje, i kad je ušao u kuću, žene nije bilo, ali mu je komšinica rekla da je postao deda jedne devojčice, i bio je srećan, samo ne toliko koliko se moglo očekivati, da se rodio dečak bilo bi mu draže, uglavnom više vole dečake, i tako je ponovo izašao iz kuće, hoda svojim uobičajenim ljuljajućim korakom između dva bola, jedan tamo, drugi amo, prvi je stari bol od teških klada u ugljari, a drugi je slomljen i tup od višečasovnog stajanja kao kip, liči na mornara koji se posle duge plovidbe iskrcao i uznemiren je nepomičnošću kopna kojim gazi, ili, čak, izgleda kao da jaše na grbi kamile, pustinjske lađe, i ovo poređenje će valjano oslikati prizor, jer budući da je Žoao Mau-Tempo prvi kralj mudrac, sasvim je u redu da putuje shodno uslovima i tradiciji, druga dvojica će doći u skladu sa svojim mogućnostima, o poklonima nema ni govora, osim ako poklonom ne smatramo ovaj kovčeg patnje koji Žoao Mau-Tempo nosi u srcu, pedeset godina trpljenja, zlata niotkud, tamjan je miris crkve, oče Agamedeše, pa ako već treba da govorimo o svetom mirisavom ulju, neće nam nedostajati ni mrtvih na putu. Zlo je i naopako predati ovakav dar novorođenčetu, ali ovi ljudi s latifundije mogu da biraju samo između onog što mu je dozvoljeno, tog znoja koliko ga duša želi, radosti ne više od ovog krezubog osmeha, i zemlje neophodne da im izjede kosti, jer je ostala zemlja potrebna za druge useve. I tako ide Žoao Mau-Tempo praznih ruku, ali usput se priseti da mu se rodilo prvo unuče, i u jednoj bujnoj bašti ubra cvet muškatle, čvoraste stabljike, s onim njenim mirisom kojim odišu sirotinjske kuće, tako je divno videti kralja mudraca navrh svoje kamile s grimizno-zlatnom podsedlicom, u skromnom saginjanju da ubere cvet smrdljevka, nije čak ni sužnja poslao, od mnogih koji ga prate i dvore, kakav nam dostojanstven primer držanja ovaj kralj pruža. I kad pred vrata kćerinog doma Žoao Mau-Tempo stane, izgleda da kamila zna svoje dužnosti, savijenih kolena, životinja olakšava silazak ovom gospodaru latifundije, dok je ceo mesni garnizon republičke žandarmerije postrojen u čast njegovog dolaska, premda je kaplar Takabo bio na mukama, razmišljajući o tome da li zverinje ovakve građe i razmera ima pravo da putuje državnim drumom. To su maštarije rođene s jarkim suncem u sporom tonuću na nebu, ali koje još uvek prži svaki kamen na koji usput nabasa, vreo kao da ga je zemlja upravo rodila, Mila moja kćeri, i tad Žoao Mau--Tempo uviđa da su njegove oči besmrtne, ponovo su tu posle dugog hodočašća, ni sâm ne zna kako su se začele, odakle su došle, i na koji način, dovoljno je što u Monte Lavreu nema istih takvih očiju, ni u porodici ni izvan nje, jer čeljad kćeri moje jesu moja unučad, al da l je istina da deda biću i deci svoga sina, niko nije pošteđen pakosnih ogovaranja, ali ko može posumnjati u ove oči, pogledajte me dobro, gledajte u ove moje plave oči, a sad pogledajte oči moje unuke, zvaće se Marija Adelaide i živa je slika svoje pretkinje od pre više od petsto godina, ali s očima svog askurđela tuđinca i razdevičitelja. Sve porodice imaju svoje priče, neke i ne znaju da one postoje, tako je i s porodicom Mau-Tempo, zbog toga bi trebalo da bude zahvalna pripovedaču.
Drugi kralj mudrac stigao je po mrkloj noći. Došao je posle celodnevnog rada, u kući behu pogašena svetla, vatra ugašena, pa tako ne beše ni nade za pun lonac, ali srce mu je zaigralo, a odmah zatim još jednom kad mu je ona ista komšinica rekla, Tvoja sestra je rodila devojčicu, otac i majka su kod nje, u tom trenutku već se zna da je novorođeno čedo devojčica i da ima plave oči, ovo znanje veselo zaokuplja Monte Lavre, samo komšinica ništa ne veli o ovoj drugoj pojedinosti, to je časna žena koja smatra da iznenađenja treba da se dese u pravi čas i na pravom mestu, šta bi značilo da kaže Antoniju Mau-Tempu, Tvoja sestričina ima plave oči, uskratila bi mu zadovoljstvo da ih sopstvenim kestenjastim očima vidi i obraduje se. Žandarmerija se već povukla u kasarnu, nema počasnog stroja u čast dolaska Antonija Mau-Tempa, taman posla, samo bi naivčina u to poverovala, ali kralj mudrac od krvi i mesa spušta se sokakom, prljav kao što i priliči onome koji stiže pravo s posla, nije se okupao, nije bilo vremena, ali ne zanemaruje svoju bratsku dužnost i iz belo obojene konzerve kraj vrata vadi struk bele rade, a da mu se ne bi sparušila među prstima, stavlja je među usne, natapa pljuvačkom, i, najzad, ušavši, kaže, Sestro moja, i pruža joj margaretu, čega ima prirodnijeg od toga da cvet promeni ime, to se već desilo s muškatlom i smrdljevkom, to će se jednoga dana desiti i s karanfilom.
Dobro je što Antonio Mau-Tempo nije očekivao da će ugledati plave oči. Devojčica spokojno spava, zatvorenih kapaka, njena je to odluka, otvoriće ih tek pred trećim kraljem mudracom, no ovaj će stići mnogo kasnije, u grotlu noći, jer stiže izdaleka i peške, već treći dan je na putu, ili tri noći, za one koji iznad svega cene preciznost, znamo, dakle, da Manuel Ešpada putuje treću noć, s vrlo malo sna, na to je navikao, kao i sav ovaj svet, ali da ne bi bilo nesporazuma, bolje da objasnimo, ovako je bilo, Pošto Manuel Ešpada radi daleko od kuće, on obično tamo i spava, u čobanskoj kolibi – ovo i nije baš bitno za priču – ali kako se čas porođaja bližio, evo kako je postupao Manuel Ešpada, prestajao bi s radom sa zalaskom sunca, stizao kući po ponoći, sve što bi od deteta video bio je samo zaobljen stomak, prilegao bi sat vremena kraj Grasinde Mau-Tempo i onda bi ustajao i vraćao se na posao, negde između pola noći i zore, ovo je već treća takva noć, ali pošto je treća – sreća, kad stigne, videće da mu se žena porodila i kćer rodila, eto kako ide život.
Da bi proslavili rođenje deteta, Fauština, Žoao i Antonio Mau-Tempo zaklaše kokošku za večeru, Grasinda Ešpada okusi svoj deo supice, što dobro čini novopečenoj porodilji, a u međuvremenu dođoše stričevi, tetke i ostala rodbina, ulazili su, izlazili, Grasinda treba da se odmori, makar danas, doviđenja, videćemo se sutra, devojčica je jako lepa, ista deda. Sat na tornju odbija ponoć, i ako se huda sreća ne uplete u život putnika, ako se ne surva s neke strmine u jarak, i ako neki nestrpljivi lupež ne pogazi pravilo ne pljačkaj golju kakav si i sâm, uskoro će stići i treći kralj mudrac, kakve li darove nosi, kakvu pratnju vodi, možda jaše arapskog konja s potkovicama od zlata i uzdom od srebra i korala, a šta ako mi umesto nekog bradonje, propalice i hulje, na put bane moja kuma dobra vila i prozbori, Kćer ti se rodila, i pošto je plavih očiju, darivam te ovim konjem da bi ih što pre mogao ugledati, pre nego što ih život izbledi, ali čak i da se vila pojavi, što je mig uobrazilje, ovi drumovi su opaki, noću naročito, i konj je iscrpljen, slomio je nogu, Manuel Ešpada mora dalje peške, o divotna noći zvezdana, bujna, noćce zebnji, tajnovitih romora, pa čak i tako, zna se da su kraljevi mudraci nosioci čarobnih moći Ura i Vavilona, kakvom drugom mađijom objasniti par svitaca koji lete ispred Manuela Ešpade, on zalutati neće, pratiće ih kao da su dva svica – dve strane puta, o, zar su ove čarolije moguće – živuljak iz prirode čoveku da bude ruka vodilja, i tako se oni penju na brda i spuštaju u doline, zaobilaze polja pirinča i gaze preko ravnica, evo prvih kuća u Monte Lavreu, i sad su svici sleteli na dovratak, u visini su njegove glave, osvetljavaju mu put, neka je slava čoveku na zemlji, i Manuel Ešpada prolazi između njih, makar ne fale počasti za onog ko s argatluka stiže i njemu se mora vratiti pre svitanja.
Manuel Ešpada ne nosi darove, ni odavde, niti iz daleka. On pruža ruke i svaka je po jedan krupan cvet, kaže, Grasinda, drugu reč ne zna, i ljubi je u obraz, samo jedanput, a mi ne znamo šta je u tom poljupcu zbog čega nam se grlo steže, čak i kad bismo bili deo porodice, ili ako bismo imali nešto reći u ovoj prilici, ne bismo mogli izustiti reč, i baš u času kad se ti pokreti i posebni šumovi odvijaju, Marija Adelaide otvara oči, kao da je samo na to čekala, to je njena prva dečja hitrost uma, i vidi krupnu priliku i krupne raširene ruke, to je njen otac, samo još da razume šta to znači, to dobro zna Manuel Ešpada, toliko, da srce samo što mu se ne otkine iz grudi, ruke mu bespomoćno drhte, kako će priviti dete, kćer svoju, muškarac je tome nevešt, i tad Grasinda Ešpada reče, Liči na tebe, da li je baš tako, u uzrastu od svega nekoliko sati to se ne zna, ali Žoao Mau-Tempo je u pravu kad kaže, Ima oči na mene, dok Antonio Mau-Tempo ćutke sluša, ipak je on samo ujak, i Fauština, gluva sirota, jedva nagađa šta oni govore i kaže, Ljubav moja, ni sama ne zna zašto je to rekla, te se reči na latifundiji ne izgovaraju u ovim prilikama, iz skromnosti, iz smernosti.
Dva sata kasnije, no koliko god vremena da je tu proveo bilo bi kratko, Manuel Ešpada izašao je iz kuće, ubrzaće korak da bi na posao stigao pre sunčevog izlaska. Dva svica koja su ga čekala ponovo su poletela, ovoga puta nisko, tik iznad tla, svetleći toliko jarko da je mravlja straža povikala u mravinjak, Sunce se rađa.

Priča o žitnim poljima ponavlja se s izuzetnom postojanošću, ali ima svoje raznolike oblike. Ne zato što je pšenica sazrela za žetvu ranije ili kasnije, što zavisi od obilnosti ili oskudnosti kiše, od sunca koje je pregrejalo ili je na to sasvim zaboravilo, niti od toga da li je seme posejano na strmini, na ravnom zemljištu, u ilovači ili u peskovitom tlu. Svet latifundije navikao se i na ćudljivosti prirode i na sopstvene greške da bi zbog tako sitnih ili neumitnih pojava izgubio orijentaciju. I ako je istina da su gorepomenute razlike, i pojedinačno i u celini uzete, zavredele obimnije raspredanje, kazivanje bez žurbe, vraćanje priče unatrag zbog nekog zaboravljenog grumena, bez bojazni da će se slušalac s nestrpljenjem uzvrpoljiti, podjednako je, nažalost, tačno da takvim zapažanjima u pripovedanju nema mesta, čak i u priči o latifundiji. Ostaje nam da, sa žaljenjem, pristanemo da uočene raznolikosti ne prepričavamo, pridružujući manje važnim nedostacima ovu ozbiljnu manu pretvaranja da je iz godine u godinu na pšeničnim poljima sve isto, priupitavši se, jedino, zašto se kasni sa žetvom, zašto žeteoci i vršilice ne ulaze u polje, kad je, čak, i nepoznavaocima iz grada jasno da je pravi trenutak za to i da on polako prolazi, da je suvo šuštanje pšeničnog klasja na vetru hrapavo kao kad zapara krilima vilin konjic, pitamo se, kakva se to šteta ovde priprema i kome.
Priča o žitnim poljima ponavlja se, ali je raznolika. U ovom slučaju, sada, muškarci nisu obuzeti jarošću tražeći višu nadnicu. Istinu govoreći, u pitanju je ista litanija svake godine, svakog godišnjeg doba, pri svakom poslu, Kao da ništa drugo ne umeju da kažu, oče Agamedeše, umesto da se brinu o spasenju svojih besmrtnih duša, ako ih uopšte imaju, samo misle na telesne udobnosti, ništa nisu naučili od isposnika, samo na novac misle, niti pitaju da li ga ima niti da li ja mogu da platim. Crkva je velika utešiteljka u ovakvim prilikama, uzima gutljajčić vina iz pehara, molim još jednu kap, ne udaljavajte ga od mene, i pokajnički podiže pogled ka nebesima gde će je jednoga dana čekati nagrade za latifundiju, kad kucne taj čas, naravno, što kasnije to bolje, Sinjor oče Agamedeše, šta mislite o ovim vucibatinama koje idu ovuda i kliču tom generalu, više se nikome ne može verovati, zar da oficir koji je uživao toliko poverenje, miljenik režima koji je ga je stvorio, ide s kraja na kraj i podbunjuje narod, kako je vlada dozvolila da stvari dođu dovde. Međutim, otac Agamedeš ne zna odgovor, njegovo carstvo nije uvek s ovoga sveta, ali je i on bio svedok i lična žrtva velikog nacionalnog pretrpljenog straha, pojavila se usijana glava, vičući pomamno, smeniću ga, smeniću ga, i na koga je mislio, na gospodina profesora Salazara, nije se vladao kao kandidat za predsednika, kandidat mora da bude pristojan, ali tane mu se vratilo, kažu da je sad u bekstvu, a tako smo mirno živeli, i sad imamo ovaj lom, Ali, među nama, sinjor oče Agamedeše, ovde nas niko ne čuje, stanje može da se pogorša, biće potrebno mnogo veštine da kola ne krenu nizbrdo, moramo biti na oprezu, i prvo što ćemo uraditi jeste da damo lekciju ovim vucibatinama, ni struk pšenice neće ove godine požnjeti, To će ih naučiti pameti, gospodine Norberto, To će ih naučiti pameti, gospodine oče Agamedeše.
Ne zna se gde je ovaj duh didaktike rođen. Da li je dospeo iz Lisabona, ili se u Evori, Bejži ili u Portalegreu obrazovao, ili je nastao iz šaljivih dosetki u sedištu u Montemoru, ili posle konjaka koji je pretekao, ili ga je doneo Lijandro Lijandreš iz kuće zmajeva, ali kakvog god porekla bio, za nekoliko dana proširio se latifundijom, od Norberta do Žilberta, od Berta do Lamberta, od Alberta do Anžilberta, i pošto je bio opšteprihvaćen, pozvali su nadzornike i zapovedili, Žetva koja je u toku, obustavlja se, na ostalim poljima se neće ni započinjati. Mora da je neka beda navalila, možda su polja kužna, pa se latifundija umilostivila nad svojom decom žeteocima i nije želela da ih vidi izobličene, otkinutih prstiju, s panjevima od nogu, otpalih noseva, ako je i za nesreću, dosta je. Ovaj hleb je zatrovan, postavite duž oboda polja strašila s razjapljenim lobanjama, to će zastrašiti i najčvršće duše, pa ako ih i to ne uplaši, pozovite žandarmeriju, nek ih dovede u red. I nadzornik reče, Neće biti potrebe, niko nije toliko lud da ide u polje, a da nema zagarantovanu platu, šta ako zaradi metak između plećki, najcrnje od svega je propala zarada. I reče Alberto, Bolje skinuti prstenje, nego ostati bez prstiju, ako ove godine ostavimo pšenicu nepožnjevenu, neće nam kuća propasti. A nadzornik reče, Oni hoće više plate, kažu da je život sve skuplji i da gladuju. I reče Sižižberto, S tim ja nemam ništa, mi ih plaćamo koliko mi hoćemo da ih plaćamo, i nama je život skup. A nadzornik reče, Oni kažu da će se okupiti i doći da razgovaraju s gazdom. A Norberto kaže, Šta će mi psi da mi laju za petama.
Širom poseda čuje se lavež pasa. Laju kad se između Minja i Algarvea, između obale mora i pograničja na istoku narod diže na pomen generalovog imena i na njegovu reč, i laju novim lavežom, koji na jeziku običnog naroda znači, Ako hoćeš da ti raste plata, glasaj za Delgada kandidata, ova sklonost ka rimi seže od davnina, šta možemo, mi smo zemlja pesnika, i pošto su svi zajedno tako strasno lajali, počeli su da laju i ljudima ispred vrata, Sinjor oče Agamedeše, neće proći mnogo i oni će početi da skrnave crkve, to prvo rade, obeščaste lice svete majke crkve, Ne, samo mi o tome nemojte govoriti, sinjora dona Klemensija, samo mi o tome nemojte govoriti, iako se ja ne plašim palme kao nagrade za svoje mučeništvo, ali Gospod Naš neće dopustiti da se na našoj zemlji ponovi nasilje poput onog u Santjago do Eškouralu, od crkve su napravili školu, zamislite, ja nisam ni bio tamo, niti sam video sopstvenim očima, bilo je to pre mene, ali su mi pričali, Istina je, sinjor oče Agamedeše, istina je, kao što je istina da mi sad sedimo ovde, ah, to su ludorije republike koje se voljom Boga više neće ponoviti, i budite oprezni pri izlasku, pazite da vas ne izujedaju psi. Kada je otac Agamedeš kročio na prag kuće, drhtavim i piskavim glasom upita, Jesu li psi vezani, i neko mu je ravnodušno odgovorio, Ovi jesu, i sad ne znamo koji psi su vezani, a koji pušteni, ali otac Agamedeš duboko veruje da će taj podatak spasiti njegove potkolenice, i izlazi u dvorište, istina je da su psi na lancu, ali kad je zatvorio kapiju i pošao ulicom, naišao je na skupinu ljudi, i nije da oni laju, bilo bi zlo i naopako da ljudi počnu da laju, ali ako ovaj žamor nije isti kao režanje psa, e, onda nek se ne zovem kako se zovem, i otac Agamedeš ne vidi kolonu mrava koji mile duž kuće, podižući glave poput pasa, zasad ćute, ali šta će od nas biti ako se jednog dana ceo ovaj čopor udruži.
Već je rečeno da je zbog kazne za uobičajenu drskost zahtevanja boljih plata i dodatni zločin pružanja podrške Delgadu, svuda i u svemu, žetva na latifundiji ove godine obustavljena. Što se mene tiče, sekiram se kao za lanjski sneg, reče Adalberto, samo hoću da mi garantuju da je nacionalna vlada saglasna. Vlada je saglasna i mi isto, koji smatramo ovu ideju sjajnom, reče Lijandro Lijandreš. A štete, gospodine okružni načelniče, biće golemih šteta, na našu dobru volju možete uvek računati, ali moramo biti plaćeni za to, sve ima cenu, i ovo je jedno sasvim opravdano zapažanje, izgovoreno na nekom bezimenom mestu latifundije, ali to mora da je bio grad, jer šta bi načelnik okruga radio u nekoj palanci, a da pritom nije bilo nikakvog svečanog otvaranja, samo gde god da se zbilo, zbilo se, a možda je to bilo na nekoj verandi gazdinstva s pogledom na pejzaž. Budite bez brige, gospodine Berto, u ovom času već proučavamo najbolje načine koji će doprineti agrikulturi, vlada zemlje vrlo dobro poznaje želje zemljoradnika i nikad ne zaboravlja patriotske usluge kao što je ova. Malo je falilo da okače zastave na jarbole, ali čemu to, dan izbora je minuo, predsednik je Ameriko Tomaš, sad znaš, ako drugi rimuju, što da ne rimujem i ja, nisam gori od drugih, a mogu da sastavim i druge jako lepe rime, šta ste vi mislili, pa na primer, Umirem od strašne gladi/Svakog proleća i zime/Smrt u paklu kaže, radi/Čeka te kosa, uzmi me, i posle ove strofe otpevane u horu, latifundijom je zavladala duboka tišina, šta se to zbiva, i dok o tome razmišljamo, piljeći u zemlju, nad nama promiče hitra senka i mi, podigavši glavu, vidimo velikog crvenog jastreba kako lebdi, njegov krik je, naposletku, bio taj vapaj koji mi se oteo iz grla.
Te noći je Sižižmundo Kanaštro otišao u kuću Žoaa Mau--Tempa, razgovarao je s njim i s Antonijem Mau-Tempom, odatle je otišao u kuću Manuela Ešpade, gde se zadržao duže. Posetio je još tri kuće, dve od njih duboko usamljene u polju, pričajući na ovaj ili onaj način, ovim ili onim rečima, ne može se sa svima govoriti isto, ali ako hoćete da govorite isto, onda će vas drugačije razumeti, a suština njegove poruke jeste da za tri dana treba da se sastanu u Montemoru, na demonstracijama ispred opštine, neka se okupi što više naroda iz okruga i neka traže posao, kojeg ima, ali im ga oni ne daju. Usput će se govoriti o tome šta ljudi s latifundije misle o farsi kojom su za predsednika ove čemerne republike postavili jednog mlitavog zebua i čoveka koji uvek govori Da, jednom je dovoljno, koliko će još puta biti izabran. Ove gorke reči nisu plod preobilnog pića ni jela, tim preobilnostima većina na latifundiji nije sklona, mada ima i onih koji preteruju s dizanjem lakta, za šta ima opravdanja, jer kad je čovek celog veka vezan povocem za stub, pušenje i piće su različiti vidovi bekstva, s tim što se s pićem bolje beži, ali i brže približava smrti. Ova usta su puna jeda jer su se nadala da će najzad moći slobodno da govore, ako sloboda dođe, i na kraju sloboda nije došla, je li neko video slobodu, toliko se o njoj priča, ali sloboda nije žena koja hoda kraj puta, i neće sesti na kamen u iščekivanju da će je neko pozvati na večeru ili da provede u našem krevetu ostatak života. Grupe muškaraca i poneka žena tumaraju tamo-amo, viču Živeo, i sad su nam usta gorka kao posle pića, oči nam vide pepeo i malo više, nepožnjevena žitna polja, Šta ćemo da radimo, Sižižmundo Kanaštro, ti si najstariji i najiskusniji, U ponedeljak idemo u Montemor, da tražimo hleb za našu decu i za roditelje koji treba da ih podižu, Pa to smo uvek radili, i šta smo dobili, Radili smo, radimo i radićemo, sve dok se stvari ne promene, Ta borba se nikad neće završiti, Jednog dana će se završiti, Kad već svi budemo mrtvi i naše kosti budu izrovane naočigled svih, ako bude bilo pasa da ih iskopaju, Kad taj dan stigne, živih će biti napretek, ćerka ti je svakim danom sve lepša, Ima oči na mog oca, ovo reče Grasinda Mau-Tempo, koja je prethodni razgovor vodila s mužem Manuelom Ešpadom, i on kaže, Dušu bih đavolu dao u zamenu za taj dan, i to ne sutra, već danas, i Grasinda Mau-Tempo uzima u naručje trogodišnju kćer, koreći ga, Zaboga, Manuele, takve stvari se ne govore, a Sižižmundo Kanaštro, stariji i po godinama i po iskustvu, smeši se, Đavo ne postoji, ne sastavlja ugovore, to sa zaklinjanjem i obećanjima je smuti-pa-prospi, ono što se radom ne postigne, ničim se ne postiže, a naš rad je da u ponedeljak idemo u Montemor, doći će ljudi sa svih strana.
Divne su ove junske noći. Ako je mesec pun, s ovog brežuljka Monte Lavrea vidi se ceo svet, pa dobro, hajde, barem, da se pravimo da je tako, nismo baš tolike neznalice da ne znamo da je svet mnogo veći, Ja sam bio u Francuskoj, rekao bi Antonio Mau-Tempo, i to je jako daleko, ali u ovoj tišini, svako bi, čak bih i ja poverovao, kad bi mu kazali, Nema drugog sveta osim Montemora, idemo u ponedeljak tamo da tražimo posao. I da nema mesečine, jedini postojeći svet bio bi ovo mesto koje gazim, sve ostalo su zvezde, a možda i one gore imaju neku latifundiju, zarad čega je naš novi predsednik rečni admiral koji je dobio izbore s četiri asa iz špila i još četiri rezervne karte, nema ničeg boljeg nego biti visokouvažen, a biti varalica. Da je Sižižmundo Kanaštro imao ovakve opake i britke misli, povukli bismo se na ivicu puta, sa šeširom u ruci, zadivljeni jasnom poučnom slikom latifundije, ali on sada razmišlja o tome da je već svima kojima je trebalo rekao, da je bolje što je to učinio danas nego da je čekao do sutra, i samo zbog toga ne znamo šta treba da radimo sa šeširom, pa čak ni da li treba da ga držimo u ruci, Sižižmundo Kanaštro ispunio je svoju dužnost, i to je sve. I pošto je on, uprkos težini koraka koje je trebalo da preduzme, malčice i obešenjak i veseljak, kao što je u priči više puta viđeno, Sižižmundo prolazi kraj vrata žandarmerijske kasarne i, videvši da su zaključana i svetla pogašena, prilazi zidu i dugo i sa zadovoljstvom mokri, kao da mokri po korpusu. To su detinjarije matorog čoveka, đoka mu ionako više ne služi bog zna čemu, ali za ovo je još dobar, taj divni mlaz koji nalazi put između kamenja, eh, da mi je da imam litre i litre mokraće pa da cele noći ostanem ovde i pišam, kao brana u Ponte Kavi, možda bi svi mi trebalo da pišamo u isto vreme, poplavili bismo latifundiju, baš da vidim ko bi se spasao. Noć je prelepa, zvezdana. Sižižmundo Kanaštro se zakopčava, nije mu više do lakrdije, krenuo je kući, možda mu i krv proradi, ko zna.
U vreme hodočašća govorilo se da svi putevi vode u Rim, samo je trebalo hodati i usput pitati, tako nastaju izreke koje se ustaljuju i olako ponavljaju, to je slučaj i s drugom izrekom, Ko ima usta, stići će u Rim, a to nije istina, ovde ima mnogo puteva i svi vode u Montemor, ljudi svi do jednog ćute i samo gluv ne bi čuo uzvišen govor koji odjekuje latifundijom. Jedni idu pešice, oni koji su blizu, ali i oni koji stižu izdaleka, ukoliko nisu našli bolji prevoz, poneko se vozi starim biciklom koji se klati i škripi kao zaprega s mulama, dok su se neki dovezli autobusom, i tako se jate, pristigli odasvud iz svih pravaca ruže vetrova, snažan vetar ih donosi. Straže zamka vide kako im se mavarske horde približavaju, nose prorokovu zastavu savijenu na srcu, O, Sveta Bogorodice, nevernici naviru, sakrijte vaše kćeri i supruge, zamandalite vrata i podignite pokretni most, jer istinu vam govorim, danas je sudnji dan. To su pripovedačeva preterivanja, učinak prekomernog čitanja istorije srednjeg veka, uobražavanje naoružane vojske i konjičkih barjaka tamo gde je u pitanju samo rasuta rulja seljana, teško da ih i hiljadu ima na broju, ali čak i tako, s vremenom će gomila narasti, velik će biti njihov konačan skup. Ali, neka sve ide svojim redom, fale još dva sata, zasad je Montemor samo varoš u kojoj ljudi idu ulicom u mnogo većem broju nego što je to uobičajeno, kreću se vašarskim trgom, oni koji imaju nešto novca za trošak kupuju po piće, tihim glasom razgovaraju međusobno, Jesu li već stigli oni iz Eškourala, Ne znam, mi smo iz Monte Lavrea, istina je, nema ih mnogo, ali su došli, i poveli su i jednu ženu, Grasindu Mau-Tempo, i ona je želela da dođe, žene više ništa ne može zadržati, to misle stariji i staromodniji muškarci, ali ništa ne govore, šta bi radili da su čuli razgovor, Manuele, i ja idem s tobom, i Manuel Ešpada je, uprkos svojoj suštini, pomislio da se ona šali i odgovorio joj je, zapravo, njegovim ustima odgovorili su svi manueli sveta, To nije stvar za žene, šta si rekao, muškarac treba da pazi šta govori, ne mogu se reči samo izbacivati iz usta, ispašće smešan i izgubiće autoritet, na sreću Grasinda i Manuel se stvarno vole, ali čak i tada. Pričali su o tome ostatak večeri, nastavili su razgovor i u krevetu, Dete će ostati s mojom majkom, a mi idemo zajedno, ne delimo, valjda, samo postelju, Manuel Ešpada je, naposletku, popustio i zadovoljan što je popustio, zagrlio ženu i privukao je k sebi, to su dodiri muškarca i podatnost žene, devojčica spava i ne čuje ništa, spava i Sižižmundo Kanaštro u svom krevetu, i on je pokušao i uspeo, možda će sledeći put biti još bolje, pravo muško ne posustaje tek tako, u božju lepu mater.
O tim pitanjima se u Montemoru ne priča, šta je ko ove ili prošle noći radio sa svojom ženom ili s mužem, i šta će, po završetku dana, raditi sledeće noći, te kakva ga noć čeka. Iz žandarmerijske kasarne izjahuje konjica, to je uobičajeno, dok unutra razgovaraju poručnik Kontente i Lijandro Lijandreš, naređenja za mobilizaciju već su izdata, sad treba čekati na događaje, međutim ima i onih koji su rešili da čekaju s druge strane, to su vlasnici latifundije koji žive u Montemoru, a njih nije malo, naposletku i nismo bili daleko od istine kad pomenusmo straže u pripovedačkoj uobrazilji, a ono tamo je kolje duž bedema zamka, najodvažniji kraljevići stoje na obnovljenim merlonima, to su brojanice očeva i majki, oni su odeveni u viteške odore, one u svetle boje. Najpakosniji hroničari kazaće da su oni tamo našli pribežište iz bojazni od najezde gedža, to je hipoteza koja je u izvesnoj meri tačna, ali isto tako ne treba zaboraviti da na ovoj zemlji, izuzmemo li borbu s bikovima i bioskop, i nema mnogo zabave, i ovog puta kao da je reč o kakvom pikniku u prirodi, na raspolaganju imaju utešnu hladovinu i, ako bude potrebno, utehu manastira Blagovesti, moli se, Gospo Naša, za nas. Isto tako je, međutim, istinito i utvrđeno da su oni svoje kuće napustili iz dotad nikad nepreživljenog straha, ostavivši služinčad da im čuva dom, onu od najvećeg poverenja, koja je u ranom uzrastu počela da služi u kući, kakva je Amelija Mau-Tempo, takođe služavka u Montemoru, sve su to i protivrečnosti i neminovnosti, ali s obzirom na to da živimo u vremenima u kojima se nikome ne može verovati, ne zato što se sirotinja s latifundije ujedinila, njena prošnja nije skorašnja, posla nam dajte, već zato što se lako može videti kako se te šake stežu u pesnice, tamo je mnogo gneva, a i zavera, draga tetka, a i zavera. Odavde, s visine, gledamo kako se iz uskih uličica slivaju na trg pred opštinom. Liče na mrave, kaže jedno maštovito gospoče naslednik, i otac ga ispravlja, Liče na mrave, ali su psi, pa tako imamo celu situaciju objašnjenu kratkom i jasnom rečenicom, a onda zavlada tišina, sad ne smemo propustiti ništa od zbivanja, pogledaj, čitav žandarmerijski eskadron već je postrojen pred opštinom, živela žandarmerija, eno vodnika, šta li to drži u ruci, pa to je mitraljez, isto je pomislila i Grasinda Mau-Tempo, te podigavši pogled prema zamku punom ljudi, ko su oni.
Trg je pun. Ljudi iz Monte Lavrea stoje jedni uz druge, Grasinda, jedina žena, njen muž Manuel Ešpada, njen brat i njen otac, Antonio i Žoao Mau-Tempo, i Sižižmundo Kanaštro, koji kaže, Nemojmo se razdvajati, a tu su još dvojica koji se zovu Žoze, ovaj prvi, Pikanso, praunuk je vodeničara Pikansa iz Ponte Kave, a drugi je Medronjo, o kome dosad nismo ništa rekli. Nalaze se u moru ljudi, sunce tuče u to more i peče kao kataplazma od koprive, gore, u zamku, otvaraju suncobrane, ovo je prava zabava. One puške su napunjene, to se ogleda na licima žandarma, čovek s napunjenom puškom ima drugačije držanje, tvrđi je, hladno mu je, usne mu se stežu, gleda u nas sa srdžbom. A ima onih koji vole konje i ponekad im daju ljudska imena, kao onom ždrepcu koji se zvao Bom-Tempo, samo ne znam da li imaju imena i oni konji koji stoje tamo, na početku ulice, možda im samo daju brojeve, u žandarmeriji su sve sami brojevi, pozovu broj dvadeset sedam i konj izjuri, a na njemu i čovek koji ga jaše, joj, kakva zbrka.
Čuju se povici. Hoćemo posao, hoćemo posao, hoćemo posao, to je sve što izgovaraju, tek tu i tamo poneka uvreda, lopovi, ali tako tiho kao da se onaj ko je to dobacio stidi, i onda još neko uzviknu, Slobodni izbori, čemu sad to, ali velika larma raste i guši sve ostalo, Hoćemo posao, hoćemo posao, kakav je ovo svet koji se deli na one koji od odmaranja prave posao i one koji su bez posla, čak i kad ga traže. Neko je dao znak, ili je bilo dogovoreno da kad prođe toliko i toliko minuta od okupljanja, a možda je telefonirao Lijandro Lijandreš, ili poručnik Kontente, a da nije predsednik opštine provirio kroz prozor, Eno tamo pasa, ali bilo kako bilo, konjička žandarmerija isukala je sablje iz kanija, ah, majčice mila, naježih se, samo kad vidim ovu smelost, ovu gomilu junaka, zaboravih i na sunce, dok se ono ne odbi o izglancane oštrice i beše to božanska svetlost, čovek mora da zadrhti od ove patriotske ganutosti, ko ne bi.
Konji hrupiše kasom, jer prostora za veće konjičke preduzimljivosti nema, i odmah se na tlo sruči čitava gomila ljudi koji pokušavaju da se spasu između kopita i nasrtaja sablji. Čovek bi mogao istrpeti ovaj sram, ali ponekad to odbija, ili ga naprasno zaslepljuje gnev, i more počinje da se nadima, podižu se ruke, šake zaustavljaju kajase ili uzvraćaju kamenjem podignutim sa zemlje, a možda i u džepovima donetim, to je pravo onog ko drugog oružja nema, i sa začelja gomile leti kamenje, verovatno nikog i ne pogađa, nit konja nit konjanika, jer jedan takav, odoka bačen kamen, ako je kamenja uopšte bilo, kad padne na zemlju, mrtav je. Bio je to prizor bitke dostojan da visi na zidu komandantove sobe ili u oficirskoj ručaonici, konji koji se uspravljaju, carska žandarmerija isukanih sablji, udarajući što pljoštimice što oštricom, kako koja padne, pobunjeni narod kreće se unatrag i odmah zatim u plimi navire, prokleti da su. To je bio juriš koji se odigrao dvadeset trećeg juna, dobro utisnite ovaj datum u sećanju, deco moja, mada će biti i drugih datuma koji će ukrasiti istoriju latifundije, podjednako slavnih iz istih ili sličnih razloga. Ovde se, takođe, istakla i pešadija, a naročito narednik Armamento, čovek slepe vere i nepopravljivo pogrešnih nazora o pravdi, evo prvog baraža mitraljeza, i još jednog, oba su ispaljena u vazduh, kao upozorenje, i kad su u zamku začuli paljbu, nastade ushićenje s klicanjem i bodrenjem, svi pljeskaju, nežne gospođice s latifundije, zajapurene od vreline i uzrujanosti krvi, njihovi očevi, majke, i mladići ustreptali od želje da i oni stupe u napad, izađu na kapiju zamka s uzdignutim kopljem u ruci, i dovrše započet posao. Sve ih ubijte. Treća paljba cilja nisko, sad će se videti koliko su vredele vežbe gađanja u metu, neka se sve dimi, nije bilo loše, iako je moglo i bolje, trojica već leže na zemlji, a sad jedan od njih ustaje, držeći se za rame, imao je sreće, drugi bolno puzi, jednu nogu vuče, i onaj tamo se ne pomera, To je Žoze Adelino doš Santoš, jeste Žoze Adelino, kaže jedan iz Montemora koji ga poznaje. Mrtav je Žoze Adelino doš Santoš, metak ga je pogodio u teme i nije odmah poverovao, zamahnuo je glavom kao da ga je ujeo neki insekt, a onda je shvatio, Ah, hulje su me ubile, i pao je na leđa, bespomoćan, bez žene da mu pomogne, krv mu je napravila jastuk pod glavom, crveni jastuk, hvala najlepše. U zamku ponovo tapšu, osećaju da je ovoga puta ozbiljno, konjica juriša, narod se rasipa, treba odneti telo, niko ne prilazi.
Ljudi iz Monte Lavrea čuli su fijuk metaka, i lice Žozea Medronja krvari, imao je sreće, samo ga je okrznulo, ali ožiljak će mu ostati do kraja života. Grasinda Mau-Tempo plače i, priljubljena uz muža, kruži sa ostalima okolnim uskim uličicama, o, bedo, čuju pobednički poklič žandarma dok ih hapse, i odjednom se pojavljuje Lijandro Lijandreš sa ostalim zmajevima PIDE, jedno pola tuceta njih, Žoao Mau-Tempo ih je ugledao i prebledeo, a onda učinio nešto sumanuto, stao je dušmaninu na put, podrhtavajući, ali ne od straha, gospodo, moramo razumeti ovakve poduhvate, samo onaj drugi ga nije primetio, ili ga nije prepoznao, mada to nisu oči koje se lako zaboravljaju, i dok žandarmi prolaze kraj njega, Žoao Mau-Tempo ne može da zadrži suze, suze gneva i, podjednako, duboke tuge, kad će se ova patnja završiti. Rana Žozea Medronja više ne krvari, ko bi rekao da je za milimetar izbegao da mu čeone kosti budu smrskane, kako bi sad izgledao. Sižižmundo Kanaštro teško diše, a ostali su dobro, Grasinda Mau-Tempo je ponovo devojčica koju oblivaju suze, Videla sam ga, pao je na zemlju, mrtav, to ona kaže, ali ima onih koji tvrde da nije, odneli su ga u bolnicu, a kako, niko ne zna, na nosilima ili pod miške, ne bi se usudili da ga odvuku odatle puzeći po tlu, čak i da su hteli, Sve ih poubijajte, čuju se povici iz zamka, no, u svakom slučaju, moraju se poštovati neke formalnosti, čovek nije mrtav sve dok lekar to ne utvrdi, pa i onda. Stiže doktor Kordo, odeven u beli mantil, nadajmo se da mu je duša iste boje, i taman kad je hteo da se približi telu, put mu preseče Lijandro Lijandreš i reče glasom autoriteta koji zahteva neodložnost, Gospodine doktore, ovaj čovek je ranjen, hitno mora biti prebačen u Lisabon, treba da pođete s njim da biste ga održali u životu. Zatečeni smo svi mi koji slušamo ova kazivanja o latifundiji, otkud to da se zmaj Lijandro Lijandreš sažalio na žrtvu i želi da je spase, Vodite ga, gospodine doktore, ambulantno vozilo stiže, jedna kola, brzo, ne smemo gubiti vreme, što ga pre odvedete, tim bolje po njega, čuvši ga kako govori, tako žurno, tako revnosno, teško bismo poverovali u ono što se dogodilo Žoau Mau-Tempu, ili u ono što on kaže da se dogodilo pre osam godina, kad je tamnovao, na kraju krajeva, još je tu, nisu ga, sigurno, tako strašno ni kinjili, osim one njegove iznurenosti kipa, a dokaz je to što je došao iz Monte Lavrea na ovaj protest, očigledno nije naučio lekciju, imao je sreće da ga je metak zaobišao.
Doktor Kordo prilazi Žozeu Adelinu doš Santošu i kaže, Ovaj čovek je mrtav, ove reči ne treba opovrgavati, zar jedan lekar ne provede silne godine života u učenju, a za to vreme nauči da razlikuje mrtvaca od živog čoveka, međutim, Lijandro Lijandreš nije učio iz istog bukvara, njegovo poznavanje živih i mrtvih je druge fele, i na temelju te učenosti i iz sopstvenog interesa insistira, Gospodine doktore, ovaj čovek je ranjen, morate ga odvesti u Lisabon, čak bi i dete razumelo ove reči kao pretnju, ali lekar odgovara, jasno je da mu je duša bela kao mantil koji nosi, i ako na njoj ima krvi, šta je čudno, krv ima dušu, Ranjenog ću odvesti, ali mrtve ne pratim, i Lijandro Lijandreš pada u vatru, gura doktora u jednu praznu prostoriju, Pazite šta radite, ako ga ne odvedete, platićete mi za to, a lekar uzvraća, Radite šta vam volja, ja mrtvog čoveka da pratim neću, i izgovorivši to, napušta sobu i odlazi da previja stvarne ranjenike, mnoštvo ranjenika, neke od njih su potom odveli u zatvor, uhapsivši, kad se sve sabere, više od stotinu muškaraca, što povređenih, što nepovređenih, i ako je Žoze Adelino doš Santoš na kraju, ipak, prenet u Lisabon, bila je to lakrdija PIDE, varka kojom je trebalo pokazati da su sve učinili da ga spasu, prava sprdnja, a zajedno sa Žozeom Adelinom Santošem odveli su i neke druge ljude koje su uhapsili tog dana, i propatili su kao što je propatio i Žoze Mau-Tempo, što je već ispričano.
Skupina iz Monte Lavrea izbegla je patrole koje su tragale i kružile oko varoši, i među onima koji su se vratili, nedostaje jedan, Antonio Mau-Tempo, on je rekao ocu, Ostaću u Montemoru, vratiću se sutra, i nije vredelo preklinjati ga, ostao je pri svom, Idite s mirom, nisam u opasnosti, ni sam nije znao šta je naumio, imao je potrebu da se ne udaljava, i tako su ostali krenuli starim stazama i bogazama ka selu, biće iznureni kad stignu kući, a možda će kasnije, pošto izađu na drum, naići neko ko će da ih poveze do Monte Lavrea, dokle je vest o pucnjavi već doprla, i za divno čudo, Fauština Mau--Tempo odmah je čula kad su joj zakucali na vrata i sve je razumela kao da ima najoštriji sluh na svetu, ona, gluva kao top, a posle će za nju reći da se ona samo pravi da je gluva.
Te noći, takođe zvezdane i bez mesečine, dok su mnoge žene u Montemoru plakale, jedna, doduše, više od drugih, digla se velika uzbuna u kasarni. Još jednom su patrole izašle na ulicu da pretraže okolinu, ulazile su u kuće, budile ljude, ispitivale ih o zagonetnom kamenju koje je palo na krov, polomivši crepove i poneki prozor, u pitanju je šteta naneta državnoj imovini, kamenje srednje veličine, a šta ako je to nekakva osveta anđela ili obično obešenjaštvo iz zaludnosti, odozgo, s nebeskog balkona, jer čudesa ne bi trebalo samo da se odnose na vraćanje vida slepima i hoda hromima, i gađanje kamenjem ima svoje mesto među tajnama sveta i religija, tako bi, barem, mogao da razmišlja Antonio Mau-Tempo, zbog toga je i ostao, da bi mogao da učini čudo, snažnom mišicom baca kamen po kamen, skriven visoko gore, na brdu, u senci zamka crnoj kao katran, a pri prolasku patrole, zavlači se u jedan jendek, i iz njega potom ponovo iskrsava, niko ga nije video, na svu sreću. U jedan sat u zoru, hitnuo je poslednji kamen, ruka mu je bila umorna, i bio je toliko tužan kao da će umreti. Zaobišao je zamak s južne strane, spustio se s brda, to je iscrpljen i gladan čovek, i ostatak noći provešće hodajući uporedo s drumom, ali podalje od njega, kao kakav propalica podozriv prema vlastitoj savesti, prepešačio je četiri milje razdaljine do Monte Lavrea, povremeno zaobilazeći nepožnjevena pšenična polja koja bi se isprečila pred njim, nije mogao da ih gazi, skrivajući se i od žandarma s latifundije s lovačkim puškama u rukama, i od ovih drugih žandarma u republičkim uniformama i s karabinima.
Nebo je postajalo svetlije, bledi sjaj koji bi samo iskusan pogled mogao primetiti, kada je ugledao Monte Lavre. Gazom je prešao potok, da ga neko s mosta ne bi ugledao, produžio uz vodeni tok, kraj vrba, dok nije došao do tačke odakle je mogao da se popne, uvek zaobilaznim putem, jer je i neki žandarm mogao tumarati onuda, vidajući nesanicu. A kad je bio blizu kuće, ugledao je ono što je iščekivao, žižak, upaljenu lampu, nalik maloj svetiljci na ribarskom brodiću u noći, gde je bdela majka tridesetjednogodišnjeg mladića, koji je išao da se igra kamenjem i dockan se vratio kući. Antonio Mau-Tempo uskočio je u dvorište, najzad bezbedan, ovog puta Fauština nije čula, bila je zaneta suzama i crnim mislima, ali je osetila zvek reze na vratima, ili joj je kakav titraj lecnuo dušu. Sine moj, i padoše u zagrljaj jedno drugom kao da se on vratio iz velikih ratnih poduhvata, a znajući da je svojski gluva, nije čekala njegova pitanja, sve je izgovorila kao molitvu s brojanicom, Otac ti je stigao dobro, i Grasinda, i zet ti, i ostali, samo sam se sekirala zbog tebe, i Antonio Mau-Tempo ponovo grli majku, to je najbolji i najjasniji odgovor. Tad, iz susedne sobe u mraku, Žoao Mau-Tempo zapita, i to nije glas nekog ko se tek sad probudio, Dobro si stigao, i Antonio Mau-Tempo odgovara, Jesam, oče. I pošto je vreme da se nešto prezalogaji, Fauština Mau-Tempo založi vatru i pristavi lonče za kafu na sadžak.

Latifundija je unutarnje more. Ima svoja jata omanjih i jestivih riba, svoje barakude i smrtonosne pirane, svoja stvorenja iz okeanskih dubina, levijatane ili želatinaste raže, slepe živuljke koje trbuh vuku po mulju i na njemu lipšu, i isto tako goleme zmijolike nemani daviteljke. More je mediteransko, ali ima plime, oseke i štige, lagane povratne morske struje kojoj treba vremena dok upotpuni svoj krug, a katkad i brzih udara koji uzburkavaju površinu, naleta vetrova koji pristižu spolja ili izliva neočekivanih naplavina, dok se u najtamnijim dubinama sporo valjaju talasi, nanoseći hranljivi mulj i sluz, koliko već dugo ovo traje. Ova poređenja su korisna kao što su i suvišna, reći za latifundiju da je more, ali postoji i jedan lako razumljiv razlog, ako uzburkamo vodu ovde, sva ostala voda oko nje će se pokrenuti, ponekad čak tako daleko da se pogledom ne može dosegnuti, zato bismo pogrešili ako bismo ovo more nazvali močvarom, no ako neko i bi – u grdnoj je zabludi ko po prividu sudi, koliko god mrtvo ovo more izgledalo.
Svakoga dana ljudi ustaju iz svojih kreveta, svake noći ležu u njih, pritom se pod krevetom podrazumeva bilo šta što im služi kao krevet, svakog dana sedaju pred svoj obrok ili pred želju da ga imaju dovoljno, svakoga dana pale i tule neko svetlo, pod ružom sunca ničeg novog. Ovo je veliko more latifundije, sa svojim jatom riba u stadu i proždrljivim zverima, pa ako je tako oduvek bilo, zašto bi se nešto menjalo, nema razloga da se s tim prestane, iako su neke promene neminovne, samo nadzor ne sme da zataji, zato se svakoga dana otiskuju naoružane barke s ribarskim mrežama spremnim da ulove ribare, Odakle ti ovaj džak žira, ili Ovaj naramak drva, ili Šta radiš tu u ovo doba, odakle dolaziš, kuda ideš, ne može čovek birati gde će nogom stupiti van svoje uobičajene staze, osim ako ga nisu unajmili da to čini, i onda ga drže na oku. Ipak, svaki dan tuge nosi sa sobom i nadu, ili je ovo pripovedačeva manjkavost, sigurno je negde pročitao ove reči ili ih je čuo pa su mu se svidele, jer nada koja stiže zajedno s tugom, nit će tuga stati, nit će nada biti nešto više od toga, otac Agamedeš bi se ovim rečima izrazio, on upravo od tuge i nade živi, ko misli suprotno, lud je ili naivan. Bliže istini bilo bi reći da je svaki dan taj koji jeste, plus onaj dan koji je upravo prošao, a zbir oba čini sutrašnji dan, i dete bi moralo znati ove proste stvari, samo ima onih koji dane odvajaju kao da režu koru lubenice za svinje, što sitnija parčad, veća iluzija o večnosti, zato svinje kažu, Oj svinjski Bože, da li ćemo ikad biti site.
Ovo more latifundije izloženo je povratnim strujama, udarima bura, šibanju talasa, što je ponekad dovoljno da sruši zid ili da ga preskoči, kao što znamo da se desilo u Penišeu, sada je jasno zašto pričamo o moru, jer Peniše je i ribarska luka i zatvorska tvrđava, ali oni su uspeli da pobegnu, i o tom bekstvu naširoko će se pričati na latifundiji, ali šta je ovo, kakvo more, kakvi bakrači, ova zemlja je najvećim delom suva kao barut, zato ljudi kažu, Da li ćemo ikad ugasiti ovu žeđ, i onu staru žeđ naših roditelja, i tu koja se pod ovim kamenom sprema za našu decu, ako ih budemo imali. Vest se proširila i bilo ju je nemoguće sakriti, a ono što u novinama nije pisalo, neko će već umeti da objasni, da sednemo mi pod ovaj plutnjak, pa da vam pričam to što znam. Vreme je da se crveni jastrebovi vinu u najviše visine, Oni klikću nad velikom zemljom, ko ih bude razumeo, imaće o mnogo čemu da priča, zasad nam je dovoljan ovaj jezik ljudi. Zato dona Klemensija može da kaže ocu Agamedešu, Svršeno je sa spokojem kojeg nikad nismo ni imali, zvuči protivrečno, no ova gospođa nikad nešto tačnije nije izgovorila, nova vremena stižu velikom brzinom, Ovo liči na kamen koji se kotrlja nizbrdo, tako joj je odgovorio otac Agamedeš, jer on ne voli da upreže sopstvene reči, tu naviku je stekao iza oltara, ali pokažimo jevanđeosku milost i razumimo ga, on hoće da kaže da ne treba ići pred kamen koji se kotrlja, Bog zna šta će se desiti, i oprostimo mu ovu novu smicalicu, jer ne moramo čekati na Boga da bismo saznali šta će se desiti ako stanemo kotrljajućem kamenu na put, nit će se po njemu nahvatati mahovina, nit će poštedeti Lamberta.
I samo što smo ovaj razgovor priveli kraju, mada to nije u potpunosti tačno, jer je proteklo nekoliko meseci u lošim predosećanjima, kad se svetogrđe pridružilo javašluku, zbog javašluka su zatvorenici i pobegli iz tamnice, i svetogrđe je videti brod nekada zvan Santa Marija kako plovi morem pod novim imenom Santa Liberdade – Sveta Sloboda, dona Klemensija se u kapeli svoje kuće vatreno i grozničavo moli za spas crkve i otadžbine, ne zaboravljajući da traži kaznu za pobunjenike, zbog nedostatka uzora smo i dogurali do ove nesreće, ne može se tek tako igrati životima drugih ljudi, a još manje mojim bogatstvom. Međutim, to su izlivi jada i bola gazdarice u svom domu, između četiri zida, podrazumevajući pritom da i Norberto ima volje da je sluša, ako ne, onda će to morati otac Agamedeš, jer ona maltene ne izlazi iz kuće, samo s vremena na vreme boravi u Lisabonu da bi videla šta je po najnovijoj modi, ili u Figeiri, na kupanju, prema porodičnoj tradiciji, štaviše ne zna šta govori, da nisu poodmakle godine u pitanju, reći moje bogatstvo za lađu koja plovi morem, nije to ovo unutarnje more latifundije, biće da je gospođa skrenula pameću, ljuto se prevario ko tako misli, jer ona poseduje deonice kolonijalne brodske kompanije nasleđene od svog oca Alberta, Bog da mu dušu prosti, i to nju boli.
Mraz na latifundiji ne steže samo zato što je januar. Svi prozori kuće su zatvoreni i kada bi ovo bio Lambertov zamak, a ne Norbertova raskošna vila, primetili bismo naoružane muškarce na bedemima, kao što smo ne tako davno videli strašan i krvožedan svet kako zauzima ruševine Montemora, druga su vremena, sada žandarmerijski vodovi kruže latifundijom, u vojničkim čizmama i na ratnoj nozi, dok Norberto čita novine i sluša radio, viče na služavke, što muškarci rade kad su besni. A najviše ga razjaruje ovo lukavo zadovoljstvo prostog naroda, izgleda da je njima proleće već stiglo, ni hladnoću ne osećaju, ipak će im to uživanje biti kratka veka, jer će za dva dana morati da promene pesmu, Bog ne spava i kazna će ih stići, već je Santa Marija oživela, moli se za nas, i nemojmo suditi prestrogo ocu Agamedešu koji je podlegao grehu zavisti, dugo mu je trebalo za tako sveto biće, a sve zbog toga što nije mogao da održi svečanu službu blagodarenja, pojući zahvalnicu Tebe Boga hvalimo, ali na ovoj škrtoj zemlji Monte Lavrea s njenim bezbožnim ljudima, zasluge su nikakve.
Ovo je loša godina za latifundiju. Gospođica jaše svog paripa, lepršaju joj i suknja i abajlija, veo slobodno ćarlija na vetru, nema skladnije slike od ove, kad se životinja iznenada sapliće, to su srednjovekovni putevi, gospodine, O, Jezus-Marijo, gospođica pada na zemlju, otkrivajući svoje najintimnije polusenke, izgleda da se nije ugruvala, ali najstrašnije je bilo đipanje i čiftanje životinje koja se propinjala u svojoj preplašenosti, sirota devojka. Tako je nastala izreka, Preko pada – čifte, konjska verzija još melanholičnije izreke, Nesreća nikad ne dolazi sama, a juče utekoše oni zatvorenici iz Penišea, gadni komunisti, čedožderi, aj, komšinice, jeste li negde videli moju decu, još juče su se uskomešale i duše i mora zbog te nove priče o gusarima, sve ih treba poubijati, tako lepa lađa, sva u belo obučena, Santa Marija hoda vodama sa svojim božanskim sinom, i sad stižu vesti iz Afrike, o crncima, Otkad ja govorim, seko, previše smo bili dobri prema njima, ja sam to predvideo, niste mi verovali, ko je tamo živeo zna kako s njima treba, ne vole da rade, kradu bogu dane, ako ne donesu zlo, dobra doneti neće, i eto sad rezultata, ophodili ste se prema njima hrišćanski, ali naposletku, nije sve još propalo, Afriku nećemo izgubiti, ako tamo pošalju trupe, povedu jedan ozbiljan rat, setimo se Gungunhane, hrabre su reči gospodina predsednika opštine, brzo i žestoko izgovorene, mogao je general biti samo da je završio vojne škole, ali je barem govorio. Ubrzo se raspršio imperijalni san, da požurimo sad, Krpež loše okrpili – dupli bod zlo prošili, crnac je sad portugalski građanin, živeo crnac bez oružja u ruci, ipak ga drži na oku, a ovaj drugi neka odmah crkne, i jednoga dana, probudivši se u dobrom raspoloženju, izjavićemo da su prekomorske kolonije postale države, zar je važno kako se koja zove, važno je da govna ostanu ista i da oni koji su isključivo jeli govna nastave i dalje to da rade, jesu li crnci ili su beli, ko uspe da ih razlikuje, dobija nagradu.
Ali, izgleda, oče Agamedeše, da su i Bog i Devica Marija odvratili milostive svoje oči od portugalske zemlje, pogledaj ove nezadovoljne duše, kako su uznemirene, zacelo se zlo dokopalo blagih srdaca Luzitanaca, možda nismo dovoljno često izgovarali molitvu s brojanicom i Marijo-ti-nas-vodi, lepo su nas opominjali sveštenici, ja činim što mogu, nisam škrt na dobrim savetima, ni za propovedaonicom, ni u ispovedaonici, ovo je, zapravo, dijalog, čas govori jedan, čas drugi, ali ono što otac Agamedeš misli po povratku kući je drugačije, daleko bliže čoveku ovog vremena nego onom drugom, kada su se duše osvajale mačem i vatrom, Sve njih treba dobro isprašiti, e, tako se govori.
Čovek ne zna gde da se okrene, sad su u pitanju tvrđave u Indiji, plačite, o, duše Vaška da Game, Albukerka, Ameide i Noronje, samo nam je još to trebalo, muška srca da plaču, moramo izdržati sve do poslednjeg čoveka, pokazaćemo svetu koliko Portugalci vrede, izdao je otadžbinu onaj ko i za korak zastane, u krajnjem slučaju, nek odu prsti i ostane prstenje, vlada poziva sve na izvršenje svojih dužnosti. Tužan je Božić u Albertovoj kući, ne manjka ni dobre hrane ni blagoslova Gospodnjeg, bila je rodna godina za plutu, to je, barem, vredelo, najgora je ova tmina oblaka što se nad zemljom i vlastelinstvom nadvila s grmljavinom u stomaku, šta će biti s Portugalijom i s nama, ali tačno je da imamo nekog ko nas štiti, evo žandarmerije, za svakog imamo po poklon, za kapetana, za poručnika, za narednika i za kaplara, siroti ljudi, i zaslužili su, tako malo zarađuju, a uvek su tu da štite naša imanja, zamislite samo da ih plaćamo iz svog džepa, papreno bi nas koštali, Činimo natčovečanske napore, međutim, setimo se da nam Goa, Daman i Diu nikada nisu bili previše važni, a sad nam odnose i te poslednje tragove portugalskog prisustva na istoku, vojnike i mornare, kakav poklon, šta vam pada na pamet, ja ne mislim na tu vrstu poklona, već smo pomenuli one koje smo dali kapetanu, poručniku, naredniku i kaplaru, svaki od njih je došao po svoj, ili mu je on odnet, iz razloga diskrecije i kako bi se izbegla pakosna brbljanja, ovo je drugačiji poklon, on je od vojnika i mornara koji se u času smrti pridižu na laktove i, beskrvni, kliču, odgovaraju na prozivku, odsutni, stara je to praksa, kad se mora, čak i mrtvi glasaju, Sreća je što se te stvari odvijaju daleko, Indija, a ni Afrika, nisu tako blizu, požari bukte daleko od mojih granica, između njih i nas je more, ogromno more, oni neće doći ovamo, i Portugaliji neće nedostajati sinova da brane ovu latifundiju odande, ne ujedaj ruku koja te hrani, ostaćeš gladan, njoj će pripasti zrelo, a tebi zeleno voće, prvo ne verujete poslovicama, a posle se žalite.
Sutra je, rekla je dona Klemensija svojoj deci i sinovčadi, Nova godina, misleći na kalendarski sled, polažući nade u godinu koja stiže i izražavajući najbolje želje za blagostanje svih Portugalaca, nisu to njene reči, dona Klemensija se uvek drugačije izražavala, ali i ona sada uči, svako bira svoje učitelje, i dok te reči još lebde u vazduhu, stiže vest da je u Bejži napadnuta kasarna trećeg pešadijskog puka, Bejža nije ni Indija ni Angola ni Gvineja, ona je prva komšinica, to je latifundija, eno čopora pasa kako laje, čak i kad bismo pokušali da suzbijemo te priče, narednih nedelja samo će se o tome govoriti, i narednih meseci, znači da je moguće osvojiti kasarnu, samo im je nedostajalo malo sreće, pa uvek nešto nedostaje u poslednjem trenutku, možda je nedostajalo još u prvom, ali niko nije primetio, to je naš usud, ako otpadne potkovica na konju kog jaše vesnik s naređenjima za početak bitke, tok istorije se obrne u korist naših neprijatelja, koji će samo zbog otpale potkovice slaviti pobedu, baš huda sreća. I ovim ne iskazujemo nepoštovanje prema onima koji su se iz spokoja svojih kuća odali pokušaju rušenja stubova latifundije, Samson će poginuti i svi koji će s njim biti, ali kad se prašina slegne i odemo da vidimo učinak, Samson se mrtav beli, a stubovi su ostali celi, možda bi vredelo da sednemo pod ovaj hrast i jedni drugima kažemo šta nam je u glavi, šta na srcu, nepoverenje je od svega najgore, dobro je da su zauzeli Santa Mariju, i šta onda, dobro je da su u Bejži pokušali, i onda šta, ali nas, pse i mrave s latifundije, niko nije došao da pita da li su ti brodovi i napadi bili naši, Mi istinski vrednujemo to što činite, iako vas ne poznajemo, ali budući da smo samo psi i mravi, šta ćemo sutra reći kad svi zajedno budemo lajali, a vi nas podjednako slabo budete čuli, kao što su nas na ovoj latifundiji čuli oni koje želite da opkolite, potopite i uništite. Vreme je da zalajemo zajedno i ujedamo jače, dragi general-kapetane, i u međuvremenu proverite da konj ima sve potkovice i da nemate tri, umesto četiri metka, koliko vam treba.

Ovi muškarci i žene rođeni su za rad, to je marva na okupu ili marva koja se raštrkala, ispadamo iz majčinih utroba ili nas iz njih vade, na ovaj ili onaj način rastemo, svejedno kako, jedino je važno da steknemo snagu i umešnost ruku, makar i za jednu istu kretnju, nebitno je što će za koju godinu ruke postati ukočene i teške, to su pokretni panjevi koji kad stignu na rad sami sebe protresu i iz otvrdlih tela im izrastaju dve ruke i dve noge koje se kreću tamo-amo, po tome se vidi u kojoj meri je Tvorac dobar i sposoban, stvorivši tako besprekorna oruđa za kopanje, žetvu, plevljenje i opšte služenje.
S obzirom na to da su rođeni za rad, bilo bi protivrečno prepustiti ih odmoru. Najbolja mašina je uvek ona koja najpostojanije radi, dovoljno podmazana da se ne zakoči, strogo hranjena na kašičicu, i po mogućnosti, održavana najjeftinijim pogonskim sredstvima, s naročitim svojstvom da bude lako zamenjiva, ako se pokvari, ako ostari, otpad za ovu starudiju zovu grobljima, ili ta mašina, jednostavno, sedne kraj vrata, sva zarđala i škripava, gledajući u prazno, posmatrajući jedino svoje žalosne ruke, ko bi pomislio da će na ovo spasti. Inače, na latifundiji, muškarci i žene imaju kratak vek, zapanjuje nas kad neke od njih vidimo u poodmaklom dobu, a najviše, kad u prolazu, naiđemo na čoveka koji je po izgledu starac, a čujemo da ima samo četrdeset godina, a da svenula žena, zboranog lica, nema ni trideset godina, znači da živeti na selu zapravo i ne produžava život, to su velegradske izmišljotine, zvuči kao ona najsuvislija poslovica, Ko rano leže i rano mu sviće, zdrav i bogat biće, bilo bi ih zabavno videti ovde, s rukom na dršci motike, očiju uprtih u horizont, u iščekivanju sunca, ili oronulih krsta, žudeći za sumrakom koji nikako da stigne, ovo sunce je nesrećnik kome se žuri da se rodi, ali bez želje da nestane. Kao i ljudi.
U svakom slučaju, vremena slepe pomirenosti sa sudbinom su na izmaku. Jedan glas putuje latifundijom, zalazi u varoši i sela, razgovara na brdima i u lugovima hrastova plutnjaka, jedan glas s dve ključne reči i mnogim drugim koje ih objašnjavaju, osam sati, izgleda da ne govore mnogo, ali ako kažemo osam sati rada, sve je već razumljivije, neki će se pobuniti protiv ovog skandala, šta oni, u stvari, hoće, ako spavaju osam sati i rade osam sati, šta će raditi preostalih osam sati, znam ja šta je to, to je poziv na nitkovluk, neće da rade, to su moderne ideje, za sve je kriv rat, stare običaje okrenuo je naopačke, ko bi se tome nadao, prvo su nam oteli Indiju, sad hoće da nam uzmu i Afriku, pa taj brod koji je plovio morima i obrukao nas u očima celog sveta, i general koji se pobunio protiv onog ko mu je dodelio zvezdice, kome se još može verovati, kažite vi meni, a sad još i tih osam sati, prava propast, zlo se zbiva jer se ne sledi Božji zakon, jedan sat više ili manje, dvanaest sati traje dan i dvanaest noć, zavisno od toga kad se smrkava i kad razdanjuje, i ako to nije zakon Boga, onda jeste zakon prirode, zato se mora poštovati.
Glas koji luta latifundijom možda ne čuje ove reči, i ako ih čuje, da li haje, sve su to stare priče još iz Lambertovog doba, Na kraju krajeva, rad im čini dobro, kad ne bi radili, tavorili bi po krčmama i posle tukli žene, sirote. Ali nemojte misliti da je lako ići ovim putem. Već godinu dana ovaj glas hoda drumovima i ulicama, osam sati, osam sati rada, ima onih koji u to ne veruju i misle da će se to desiti samo kad bude smak sveta i ako latifundija, u želji da spase dušu, na poslednjem sudu kaže anđelima i arhanđelima, Sažalih se nad mojim kmetovima, mukotrpno su radili, i iz ljubavi prema Bogu naterah ih da rade samo osam sati dnevno, da nedeljom imaju odmor, pa pošto sam to učinila, očekujem mesto u raju, s desne strane Gospoda, s druge strane neću. Tako misle nepoverljivci, u strahu da će s promenama kola poći nizbrdo. Ali nosioci glasa ne miruju cele godine, putuju vlastelinstvom, pronoseći te reči, dok žandarmi i agenti PIDE strižu uznemirenim ušima kao magarci na nasrtljive muve. Puštene su s lanca pobesnele, ratoborne patrole, samo im fale vojničke trube i doboš, nije da to ne bi voleli, nego im se ne uklapa u plan akcije, pa zamislite da okupljeni zaverenici budu na nekom pustom brdu ili u dubokoj šumi i začuju jeku truba, tata-rata-ta, tako nikad nikog ne bismo uhvatili. Žandarmeriji je stiglo pojačanje, svakom selu bez doktora dodeljen je lek od dvadeset-trideset žandarma s odgovarajućim naoružanjem, ne zaboravljajući stalno održavanje veze sa zmajevima PIDE koji štite državu, i mene očima ne mogu da vide, jadni oni pravi zmajevi, ružni kao žabe krastače i gekoni, ali koji nisu škodljivi, dokaz je što je raj pun zmajeva koji suču vatru iz žvala, tamo toga ne nedostaje. I pošto je svaki žandarski pendrek obdaren podlošću na pretek, smislili su najprefinjeniju umetnost podmetanja pamfleta pod kamen, ali tako da ih i slepac vidi, od te komunističke rulje koja ide po latifundiji, huškajući, kao sad, i pominjući osam sati rada, hoće zemlju da gurnu Moskvi u šake. I kad nameste klopku, sakriju se iza žive ograde, iza kakvog prevoja, ili iza nekog nedužnog drveta, ili neke stene, pa kad čovek koji i ne sluti šta mu se sprema, tuda prođe, a pritom podigne pamflet i metne ga u džep ili u postavu šešira, ili između kože i košulje, to je ona bela hartijica s crnim, sitnim slovima, a on ne samo da jedva ume da čita, već ga ni vid ne služi dobro, nije prešao ni deset koraka, kad mu žandarm preseca put, Stoj, pokaži šta nosiš u džepu, zar ovo nije bistrina velikog kalibra, i sve što možemo da zaključimo jeste da postoji jaka odbojnost prema žandarmima, koji zaista zaslužuju sve lovorike za tako valjanu primenu hipokrizije i šićardžijske pritvornosti, sticane istovremeno s vojničkom obukom i tehnikom napada iz busije.
Nalazaču pamfleta, našavši se okružen karabinima, ne preostaje ništa nego da isprazni džepove, tu su jedan ciganski nož, pola unce duvana, duvanska hartija, komad žice, parče okrunjenog hleba, deset toštoiša, ali to ne zadovoljava žandarme koji imaju druge namere, Pogledaj malo bolje, čuj, to je za tvoje dobro, ako počnemo da te pretresamo, mogao bi da se povrediš, i onda, između kože i košulje, pojavljuju se papiri već vlažni od znoja, a nije ni toliko toplo, samo što čovek nije od čelika, sâm među ovim žandarmima koji mu se smeju, i sad će postati ozbiljno, kaplar Takabo ili redov u privremenom svojstvu vođe patrole prelazi u napad, zna vrlo dobro kakvi su to papiri, ali se pravi da ne zna, pregleda ih i onda, prepredenjak, kaže, Nagraisao si, uhvaćen si s komunističkom propagandom, vodimo te u kasarnu, ideš ili u Montemor ili u Lisabon, ne bih voleo da sam u tvojoj koži. I kad nalazač hoće da objasni da je te papire maločas pronašao, da ih nije čitao, da i ne zna da čita, prolazio je tuda i video ih, podigao ih, to je prirodna radoznalost, svako to radi, ne uspeva da dovrši, jer dobija kundak u prsa ili u leđa, a možda i udarac nogom, polazi, bre, ili ćeš još ovde da popiješ metak, moja tema su oružje i nenadmašni junaci.
Ovaj razgovor je kao slađenje ubranim trešnjama, uzmete jednu reč, za njom pođu i druge, a možda su one i kao krpelji, zadenu se uzajamno, teško ih je razdvojiti, to se zbiva i s rečima, reč nikada nije sama, čak je i reči usamljenost potreban neko ko od nje pati, i dobro je što je tako. Ova žandarmerija je tako postojana da ide svuda gde je latifundija zove, niti pita, niti diže glas, ona je slepo oruđe, evo šta se dogodilo prošlog Prvog maja, muškarci i žene su propisno slavili svoj radnički praznik, a kad su se sledećeg dana vratili na posao, žandarmi su ih sačekali, Ovde će raditi samo onaj ko juče nije izostao, to je naređenje, mada je to bilo tek da se nešto kaže, jer juče niko od njih nije ni došao na posao. I šta sad, radnici se povukoše u stranu da se dogovore kako će ovo rešiti, i pošto su žandarmi zaposeli zemlju, poslovođa se sakrio negde između njih, ne uputivši im ni jednu jedinu reč, te radnici odlučiše da se vrate kućama, bilo je to rano jutro, imamo još jedan praznični dan, a žandarmi su ostali da paze na mrave koji su išli svojim putem i, iznenađeni, podizali glave kao psi. Ali pre nego što su radnici otišli, narednik je, stojeći uz poslovođu, odnosno palira, to jest kontrolora, ili nadziratelja, kako god da ih zovu, inteligentno primenio svoje metode ispitivanja, Zašto juče niste došli da radite, kakvo pitanje, Nismo došli zato što je bio Prvi maj, a Prvi maj je radnički praznik a mi smo radnici i zato nismo došli. To je naivan odgovor, evo ih ovde, preda mnom, kaplarom žandarmerije, misle da su me prevarili, kao da sam ja od juče, gledaju me ozbiljno, šta je to u ovim bestidnicima, gledaju čoveka ozbiljno i ti ne znaš o čemu misle, ali već ću im ja pokazati, znam ja kako treba s njima, bolje vam je da kažete istinu, niste došli na posao zbog politike, mislite da ćete me prevariti, kad oni opet, Ne, sinjor, nije zbog politike, Prvi maj je Praznik rada, a kad mi to rekoše, ja im uzvratih posprdnim osmehom, A šta vi o tome znate, i jedan otpozadi veli, šteta što mu ne videh lice, Tako je u celom svetu, i ja tu opravdano padnem u vatru, Ovo ovde nije svet, nego Portugalija i Alentežo, mi imamo svoje zakone, i u tom trenutku mi poslovođa došapnu jednu tajnu, nije tajna da smo ovu tajnu već bili ugovorili, i ja izjavljujem, sa svim svojim autoritetom, Ovde će raditi samo oni koji juče nisu izostali s posla, samo što to rekoh, oni već počeše da se razilaze, svi zajedno, po običaju, isto kao i kad pevaju, i za nekoliko minuta svi su otišli, noseći motike na ramenima, jer došli su da obrađuju zemlju, vratili su se kućama, svi zajedno, to zaslužuje određeno poštovanje, ne znam zašto. Reči su kao krpelji, počinje se s jednom trešnjom, u maju one zru, i ako poštovanje nije poslednja reč, makar je prava.
April je mesec hiljadu reči. U poljima se, noću, ljudi okupljaju, jedni drugima jedva razaznaju lica, ali uzajamno čuju glasove, prigušeni su ako mesto nije sasvim bezbedno, čujni i slobodni ukoliko su na nekoj pustopoljini, u oba slučaja, uz prisutnu stražu, u skladu sa strateškom veštinom sprečavanja napada, kao da brane logor. S ove strane, to i jeste miran rat. Ako u noćnoj tami žandarmi prolaze blizu njih, nisu to više one nekadašnje patrole sastavljene od dvojice muškaraca, sada ih je tuce ili pola tuceta, i dokle god ima puta, ako stižu vozilima, dovoze se džipovima i kombijima, onda se raspoređuju u liniju, kao hajkači u lovu, straža se povlači i upozorava radnike, i u tom slučaju, ili će ih žandarmerijske patrole zaobići, uz njihovo potpuno ćutanje, što će biti najbolja odbrana, svi muškarci će, bilo da sede ili stoje, zadržati dah i misli, postaće uspravno kamenje, megalit preistorijskog doba, ili, ako patrole idu u pravcu zajedno, naređenje će biti da se raziđu teško prohodnim stazama, zasad žandarmerija nema pse, to je velika sreća.
Sledeće noći, razgovor se nastavlja tamo gde je prekinut, na istom ili nekom drugom mestu, njihovo je strpljenje beskrajno. Kad stignu, nalaze se i danju, u manjim grupama, ili odlaze u nečiju kuću, razgovaraju kraj vatre, dok žene ćutke peru sudove i deca spavaju u ćošku sobe. I budući da su u polju poređani jedan pored drugog, svaka izgovorena ili saslušana reč zvuči kao udarac maljem u direk, uranjajući dublje u svest, a u vreme ručka, sa tiganjčićem ili šerpicom na zemlji, između nogu, dok se kašika spušta i podiže i telo zebe od hladnog vetra, reči se vraćaju istoj temi, spor je to govor koji veli, Tražićemo osam sati, dosta je bilo dirinčenja od jutra do mraka, i tu se oni najoprezniji pribojavaju budućnosti, Šta će biti s nama ako gazde odbiju da nam daju posao, ali žene koje peru posuđe posle večere, dok bukti vatra, osećaju stid zbog tolikog opreza svojih muževa i saglasne su s prijateljem koji im je zakucao na vrata da bi rekao, Tražićemo osam sati, dosta je bilo dirinčenja od jutra do mraka, jer i one isto toliko rade, često i više, iako s bolovima, menstruacijama, sa stomakom do zuba, ili kasnije, s dojkama nabreklim od navirućeg mleka koje je dete trebalo da posisa, i neka bude presrećna ako joj mleko još nije usahnulo, vara se ko misli da je dovoljno dići barjak i reći, Hajdemo. April treba da bude mesec hiljadu reči, jer i oni najpostojaniji i najsamouvereniji imaju trenutke sumnje, svoje tegobe i utučenosti, tamo je žandarm, tamo su zmajevi PIDE, i crna senka koja se širi latifundijom, nenarušiva u svim vremenima, nema posla, i hajdemo, našim vlastitim rukama, trgnimo zver iz sna, protresimo je i kažimo, Sutra, ja ću sutra raditi samo osam sati, ne, nije Prvi maj, Prvi maj je najmanje od toga, niko me ne može naterati da toga dana radim, ali ako kažem, Osam sati, samo osam, ne više, to je isto kao vabiti besnog psa. A drug mi kaže, sedeći ovde, u lugu plutnjaka, uz mene, ili na gumnu, u noći toliko crnoj da mu ni lice ne vidim, Nije u pitanju samo osam sati rada, tražićemo i platu od četrdeset eškudoša, ako nećemo da svisnemo od gladi i iznurenosti, fino je zahtevati i raditi, teško je to postići. Ono što je važno jeste da u mnoštvu razgovora ima i mnoštva glasova, i iz skupine se izdvaja jedan, i nije ovo tek tako rečeno, istina je, ima glasova koji staju na sopstvene noge, Kakav mi to život vodimo, u dve godine umrlo mi je dvoje dece od gladi, a ovo jedno što mi je preostalo odgajam da bude tegleća marva, kažite vi meni, ako ni ja neću više da budem tegleća marva što jesam, to su reči koje teško padaju osetljivim ušima, ali ih ovde nema, jer niko iz ovog skupa ne želi da se pogleda u ogledalo i vidi sebe upregnutog u rudu kola ili sa sedlom i jarmom, Tako je otkad smo se rodili.
I još jedan glas se podigao, dopire odande, na senku noći pada senka pristigla ne zna se odakle, o čemu on to priča, ne govori o osmočasovnom radnom vremenu, niti o plati od četrdeset eškudoša, zbog ovih tema je sazvan sastanak, međutim, niko nema duše da ga prekine, Oni su oduvek hteli da nam uguše dostojanstvo, i svi znaju na koga misli kad kaže oni, oni su žandarmerija, PIDE, latifundija i njen vlasnik Alberto ili Dagoberto, zmaj i kapetan, nagrizajuća glad i izlomljene kosti, zebnja i kila, Hteli su da nam uguše dostojanstvo, tako više ne može, to mora da stane, čujte svi šta se desilo sa mnom i sa mojim pokojnim ocem, bila je to naša zajednička tajna, ali ja danas više ne mogu da ćutim, ako vas, drugovi, ova moja priča ne uveri, onda se više ništa ne može učiniti, onda smo izgubljeni, pre mnogo godina, bila je mrkla noć kao ova, bili smo zajedno moj otac i ja, išao sam s njim da skupljamo žir za jelo, ničeg drugog nismo imali u kući, već sam bio momak i razmišljao sam o ženidbi, poneli smo jedno džakče, nije bilo veliko, obična vreća, išli smo zajedno zbog društva, a ne zato što je teret bio veliki, i kad smo već bili napunili džak, pojaviše se žandarmi, siguran sam da se isto desilo i mnogima koji su ovde, nije to nikakva sramota, skupljanje žira sa zemlje nije krađa, čak i da jeste, glad je dovoljno dobar razlog za nju, oni što kradu zato što moraju, oprost će naći u raju, znam da poslovica ne glasi baš tako, ali bi trebalo tako da glasi, ako sam lopov ja koji kradem žir, lopov je isto tako i njegov gazda, koji nije proizveo ni zemlju, niti je zasadio drvo, niti gajio, i onda je došao žandarm i rekao, ma nije vredno truda ponavljati njegove reči, i ne sećam se dobro, psovali su nas svim mogućim psovkama, ne znam kako smo izdržali te silne uvrede, i kad ih je moj otac zamolio da nas, za ime Boga, puste da ponesemo žir koji smo skupili sa zemlje, počeli su da se smeju i rekli da možemo da uzmemo žir, ali pod jednim uslovom, čujte koji je bio taj uslov, tražili su da se potučemo i da oni gledaju, i tad je moj otac odgovorio da neće da se tuče sa svojim sinom, i ja sam rekao da neću da se bijem s ocem, ali oni su rekli da u tom slučaju moraju da nas privedu u kasarnu, platićemo kaznu i možda dobiti batine, da bi nas naučili pravilima lepog ponašanja, i tada je moj otac rekao u redu, potući ćemo se, samo vas molim, drugovi, nemojte zameriti sirotom starcu koji je već mrtav, Bog će mi oprostiti ako ga ovim podižem iz groba, ali glad je bila ogromna, i onda me je moj otac, praveći se, udario, i ja sam, pretvarajući se, pao na zemlju, hteli smo da im bacimo prašinu u oči, ali oni su onda rekli, ili se potucite zbiljski, da jedan drugog stvarno povredite, ili vas hapsimo, nemam reči kojima bih ispričao ostatak, moj otac je pao u očaj, video sam mu to u očima, i svojski me je udario, jako me je zabolelo, ne zato što je udarac bio jak, i tad sam mu uzvratio, a minut kasnije, nas dvojica smo se valjali po zemlji, žandarmi su se zacenjivali od smeha, u jednom trenutku sam dotakao lice moga oca i osetio sam da je vlažno, ne od znoja, poludeo sam od besa, uhvatio sam ga za ramena i prodrmao kao da mi je najljući neprijatelj, a on me je, odozdo, udarao u grudi, dotle smo stigli, žandarmi su nastavili da se cerekaju, bila je noć mrkla kao ova, a studen takva da se usecala u kosti, svud naokolo behu livade, kamenje se nije podiglo, zar su ljudi rođeni da bi ovo radili, kad smo došli k sebi, bili smo potpuno sami, žandarmi su otišli, verujem iz čistog prezira, to smo i zaslužili, i tad je moj otac počeo da plače i ja sam ga zagrlio kao da je dete, zakleo sam se da nikad nikome to neću ispričati, ali više o tome ne mogu da ćutim, ne zbog osam sati i četrdeset eškudoša plate, nego zato što moramo nešto da učinimo da ne bismo ostali izgubljeni, ovakav život nije vredan, da se dvojica ljudi tuku, otac i sin, ili bilo ko, samo da bi se žandarmi zabavili, nije im bilo dovoljno što su oni bili naoružani, a mi ne, nećemo biti ljudi ako se ovog puta ne dignemo sa ove zemlje, i ovo ne kažem zbog sebe, već zbog svog mrtvog oca koji drugi život neće imati, siroti starac, kad se setim da sam digao ruku na oca, a žandarmi su se smejali kao pijani, da Boga ima, on bi se pojavio u onom trenutku. Kad je glas utihnuo, svi muškarci su ustali, nije bilo potrebno ništa više reći, svako je sledio svoju sudbinu, čvrsti u odluci da Prvog maja budu tu, da zahtevaju osam sati rada i četrdeset eškudoša plate, a čak i danas, posle toliko godina, ne zna se ko se od njih tukao s vlastitim ocem, kad je u pitanju velika patnja, oči ne mogu dugo da je gledaju.
S brda u lugove, ove i druge reči kolaju latifundijom, ne pominjući svađu oca i sina, ko bi u to poverovao, iako je istina, i u Monte Lavreu se isto tako održavaju dogovoreni sastanci, ima onih koji se plaše i onih koji se ne plaše, i na dan Prvog maja, svi su spremni, najbojažljiviji staju uz najneustrašivije, kao u ratu, kažu oni koji su u njemu bili, da li kao neustrašivi ili bojažljivi, to ne znamo. Mnogo benzina i nafte potrošeno je toga dana, prolećni vazduh napunio se izduvnim gasovima, prošao bi kombi ili džip krcat karabinima i žandarmima pod maskama, stavljaju maske da ne posrame lica, i kad bi stigli u grad ili varoš s mesnom kasarnom, odmah bi ulazili na sastanak generalštaba, razmenjivali bi naređenja i procenjivali stanje, kako stoje stvari u Setubalu, a u Donjem Alentežu, a u Gornjem Alentežu, a kako je u Ribatežu, i to je takođe latifundija, ne zaboravimo. Naoružane patrole obilaze ulice i uličice u nadi da će namirisati prevrat, s vrha obrušavaju poglede orlova ribara na unutarnje more, ne bi li uočili crne ili crvene gusarske zastave, ko bi se uopšte sad time bavio, ali to je žandarska opsesija, žandarmi samo na to misle, a najviše što su bili u stanju da otkriju nije bilo ništa štetno, muškarci se polako šetaju trgom i razgovaraju, obučeni u najbolju odeću koju imaju, s vrlo vešto ušivenim zakrpama, jer su žene s latifundije vrhunski umešne u krpljenju turova i kolena, treba da ih vidite dok prebiraju po korpama punim restlova, u potrazi za komadom pamučne tkanine koji je još uvek u dobrom stanju, kako ga stavljaju na poderanu nogavicu, pre nego što ga pažljivo iseku makazama, čuje se škrgutanje konca, taj posao zahteva veliku preciznost, sedim na pragu svoje kuće, krpeći ove pantalone svog muža, jer ne može nâg na posao, dovoljno je to što ga takvog osećam pod čaršavom.
Neko će pomisliti kakve veze ovo ima s Prvim majem, sa osam sati, i sa četrdeset eškudoša, to su oni koji ne mare mnogo za svet, misle da je svet samo ova kugla koja se okreće u kosmosu, čista astronomija, možda su i slepi, nema ničeg bližeg Prvom maju od ove igle i konca u rukama žene koja se zove Grasinda Mau-Tempo, kako bi njen muž upristojen otišao na proslavu Prvog maja, praznik rada. Žandarmi prolaze baš ispred njihovih vrata, ratnim transporterom, Grasinda privlači k sebi svoju kćer jedinicu, Mariju Adelaide, i devojčica, koja ima sedam godina i najplavlje oči na svetu, posmatra vozilo u prolazu, kako je moguće da ova deca nisu zadivljena kad vide uniformu, ona stoji upirući postojan pogled, dovoljno je od života već videla da bi znala ko su žandarmi i šta te uniforme znače.
Kada je pala noć, muškarci su se vratili u svoje domove. Provešće besanu noć, kao vojnici uoči bitke, ko zna da li ću se kući vratiti živ, jedno su štrajkovi i demonstracije, stari su to običaji, već znamo kako postupaju i gazde i žandarmi, dok je ovo daleko veći izazov, preseći drevnu moć latifundije koja seže do doba njihovih pradedova, Radićeš za mene od jutra do mraka svih dana svoga života, u saglasnosti s mojim željama i potrebama, a ostalih dana radi šta te volja. Od danas, Sižižmundo Kanaštro ne mora više da ustaje tako rano, ni Žoao Mau-Tempo, ni Antonio Mau-Tempo, ni Manuel Ešpada, niti ostali muškarci i žene, koji su još uvek budni u ovo doba, razmišljajući o sutrašnjem danu, to je revolucija, osam sati rada na latifundiji, To je igra na sve ili ništa, u Montaržilu su krenuli i pobedili, i mi ne možemo dozvoliti da budemo manji od njih, u jeku noći osluškuju žandarmerijsko vozilo koje kruži ulicama Monte Lavrea, hoće da nas zaplaše, videće oni.
Ove reči izgovorene su iz drugih usta, kazali su ih Žilberto i Alberto, Videće oni, i bio je to veliki trenutak u istoriji latifundije, čak su i vlasnici zemlje poranili da bi prisustvovali rađanju dana, o svom dobru ko ne brine – đavo se pobrine, sunce je već odskočilo i nema nijednog jedinog đavola koji je prionuo na posao, nervozni su poslovođa, nadzornik, i kontrolor, seoski pejzaž je melem za oči, maj je, predivni maj, i Norberto gleda na sat, pola osam je, nema još nikoga. Ovo liči na štrajk, kaže jedan lakej, ali Adalberto mu besno odbrusi, Umukni, srdit je, on zna šta treba da radi, svi znaju, samo treba čekati. I tada ljudi počinju da stižu, svi zajedno u dogovoreno vreme, učtivo govore Dobro jutro, čemu gorčina, i kad odbije osam, počinju da rade, tako je već odlučeno, ali Dagoberto viknu, Stoj, i svi staju i gledaju ga nedužnim očima, Šta je bilo, gazda, Tolika hladnokrvnost može da ražesti čoveka, Ko vam je naredio da dođete na rad u ovo doba, Norberto hoće da zna, i Manuel Ešpada govori u ime kolektiva. Mi smo tako odlučili, i na nekim drugim mestima počeli su da rade osam sati, ni mi nismo ništa manje vredni od naših drugova iz drugih krajeva, i Berto mu prilazi, izgleda da hoće da ga udari, ali ne, ne bi se usudio da ode toliko daleko, Na mojoj zemlji, vreme rada je kao što je uvek i bilo, od svanuća do mraka, i sad odlučite, ili ostajete, i sutra ima da nadoknadite vreme koje ste ovog jutra izgubili, ili mi se gubite s očiju, da vas više ne vidim, E tako se govori, reći će dona Klemensija kasnije, kad joj se muž bude pohvalio svojim delom, i posle, I posle je Manuel Ešpada, onaj što je oženjen ćerkom Mau-Tempa, on je govorio u ime svih, rekao, U redu, odlazimo, i svi su otišli, a kad su bili na putu ka Monte Lavreu, Antonio Mau-Tempo je upitao, I šta ćemo sad da radimo, ne zato što je bio nespokojan i uplašen, nego da bi tim pitanjem pomogao zetu, i ovaj je odgovorio, Radićemo kao što smo se dogovorili, okupićemo se na trgu, ako se žandarmi pojave da se sukobe s nama, razići ćemo se kućama i sutra se vratiti na posao, počećemo s kosidbom u osam, kao danas, to su, otprilike, bile reči koje je Žoao Mau--Tempo preneo drugom kolektivu, a Sižižmundo Kanaštro svom, i tako su se sutradan svi našli na trgu i tu ugledali žandarme, prišao im je kaplar Takabo, Vi, dakle, nećete da radite, Hoćemo da radimo, ali samo osam sati, a gazda neće da nas pusti da radimo osam sati, sve je istina, ali kaplar proverava činjenice, Znači, ovo nije štrajk, Ne, nije štrajk, mi hoćemo da radimo, gazda nas je oterao, kaže da neće ni da čuje za osam sati, i zbog ovog jasnog odgovora kaplar Takabo će kasnije reći, Ne znam šta da radim s njima, gospodine Dagoberto, oni kažu da hoće da rade, ali vi, ne stiže da završi rečenicu, Dagoberto skoči, Vucibatine su to, ili će da rade od zore do mraka, ili neka crknu od gladi, na mojoj zemlji neće raditi, koliko znam, vlada nije izdala nikakav ukaz o osam sati rada, pa čak i da jeste, ja sam gazda na svojoj zemlji, ja sam njihov vlasnik, i time se završio razgovor s kaplarom Takabom i taj dan, svako je otišao svojoj kući, žene su htele da znaju šta se dogodilo, kao što smo već videli u slučaju done Klemensije, to je pravo i ostalih žena.
Svode računicu, danas nisu ništa zaradili, koliko će još biti ovakvih dana, to zavisi od mesta gde se to odvija, onamo je latifundija poklekla za dva dana, negde za tri, tamo za četiri, a bilo je i mesta gde je ova igra prevlačenja konopca odnela čitave sedmice, ko ima više snage i više strpljenja, na kraju muškarci nisu ni odlazili na posao da bi saznali da li su njihovi uslovi rada prihvaćeni, ostajali su u selima, sad već u štrajku, i to je za žandarme bilo dovoljno da se vrate starim običajima batinanja, patrole su jurcale s kraja na kraj latifundije na ratnoj nozi, nije vredno truda ponavljati, svi to znaju. Dagoberto i Aberto, Umberto i drugi Berto pružali su otpor iz svojih zamaka, međutim, sveti savez je počeo da se raspada, a sa drugih mesta stizale su vesti o predaji, Šta da radimo, Pustite ih, na kraju će platiti za sve, Dobro znam, sinjor oče Agamedeše, da razmišljanja o osveti nisu hrišćanska, ali kasnije ću se pokajati zbog njih, Nije baš sasvim tako, sinjor Alberto, piše u Petoj knjizi Mojsijevoj, Moja je osveta, i ja ću im dati platu, ovaj naš otac Agamedeš je svetionik mudrosti, kako je uspeo da iz onako debele knjige Biblije kao iz rukava izruči ovo dragoceno mesto, nama drugo opravdanje i ne treba.
Ali ovde, u Monte Lavreu, srećna okolnost je ta što su trgovci bili voljni da im produže veresiju, na drugim mestima takođe, i to je bitno za našu priču, jer je Žoao Mau--Tempo morao da hoda ovim ulicama postiđen zbog dugova koje nije bio u stanju da vrati, sa svojom ženom Fauštinom koja je plakala zbog bede i tuge, a sada on mora da ide od radnje do radnje i prenosi poruku, i kada se grubo ophode prema njemu, pravi se da ga to ne dotiče, patnja je učinila da mu koža očvrsne, on ovo ne čini samo za sebe, Sinjora Graniza, borimo se za osmočasovno radno vreme i gazde neće da se saglase s nama, zato smo u štrajku, došao sam da vas zamolim da sačekate jedno dve-tri nedelje, čim se budemo vratili na posao, počećemo da plaćamo, niko vam neće ostati dužan, veliku uslugu od vas tražimo, i vlasnica te radnje, visoka žena svetlih očiju i tamnog pogleda, stavlja na tezgu ruke i odgovara, s poštovanjem mlađe osobe prema starijoj, Sinjor Žoao Mau-Tempo, sigurna sam isto koliko i živim u nadi da ćete me se jednog dana setiti, moja kuća je otvorena, a ove sibilske reči svojstvene su ženi koja vodi duge mistične i političke razgovore sa svojim mušterijama i priča im o nekakvim čudotvornim izlečenjima i posredovanjima, svega i svačega ima na latifundiji, ne dešava se to samo u gradovima. Žoao Mau-Tempo je otišao s dobrom vešću i Marija Graniza je pripremila novu listu dužnika, nadajmo se da će od svih naplatiti dugove, jer joj dvostruko duguju.
Jutarnje ptice su se probudile i nisu videle nikoga da radi. Kako se svet promenio, kaže ševa. Ali crveni jastreb, koji leti visoko i sporo, klikće da se svet promenio mnogo više nego što ševa misli, i ne samo zato što ljudi rade tačno osam sati dnevno, kao što mravi dobro znaju, koji su mnogo toga videli i imaju dobro pamćenje, čemu se ne čudimo, jer su oni stalno zajedno. Šta kažete na to, sinjor oče Agamedeše, Ne znam šta bih vam rekao, sinjora dona Klemensija, zbogom, svete, sve gori i gori.