Stoleće u Alentežu - Žoze Saramago

First topic message reminder :



Nagrada grada Lisabona.

Porodična saga koja obuhvata gotovo čitav XX vek u Portugaliji, uključujući i „karanfil revoluciju“ 1974. godine, kada je posle četiri decenije srušena diktatura i uspostavljen demokratski sistem u zemlji. Roman duboko ličan, Stoleće u Alentežu (1980) prvo je Saramagovo delo s piščevim prepoznatljivim rukopisom, blistavim stilom koji zanemaruje pravopisne norme i specifičnim glasom i humorom koji uzdižu njegove romane do najviših ostvarenja savremene svetske književnosti.

Upečatljiv portret savremene portugalske istorije, ovaj roman ispunjen je pitoresknim i nezaboravnim likovima nekoliko generacija seljačke porodice Mau-Tempo iz Alenteža, koja je sa svojim sunarodnicima, mahom seoskim stanovništvom, ponela najteže breme portugalske povesti XX veka. Pod Saramagovim perom, socijalna istorija i prikaz napornog težačkog rada na selu uzdiže se do poetske metafore o ljudskom životu uopšte i čovekovoj veri u srećniju budućnost.

Žoao Mau-Tempo leži u postelji. Danas će biti dan njegove smrti. Bolesti sirotinje obično su neopisive, lekari su u nevolji kad treba da im popune umrlice, osim ukoliko ih ne pojednostave, uglavnom se umire od bola, od nekog urođenog bola, kako ga pretočiti u jasne nosološke odrednice, tu im malo vrede tolike godine studiranja. Dva meseca je Žoao Mau-Tempo boravio u bolnici u Montemoru, nije bilo poboljšanja, mada se to ne može pripisati slabom bolničkom lečenju i nezi, ima nemogućih spasenja, preneli su ga kući da bi u njoj umro, smrt neće biti drugačija, ali će svakako biti tiša, ovaj miris sopstvenog kreveta, glasovi prolaznika na ulici, i kokodakanje peradi u živinarniku, s večeri, u vreme odlaska kokošaka na legala, dok petao žustro maše krilima, možda će za tim čeznuti na drugom svetu. Dok je Žoao Mau-Tempo ležao u bolnici, probdeo je noći slušajući uzdahe, stenjanje i jauke iz bolničkih soba, uspevao je da zaspi tek u zoru. Ni sada ne spava bolje, ali brine jedino o svom bolu, to je odlučujuće pitanje poverenja između tela i duha koje ga još uvek krepi, porodica mu je jedini svedok, ali čak ni njegovi najbliži nisu kadri da razumeju, vreme će i njih stići, neće zauvek ostati na zemlji da budu seme, šta znači sâm čovek sa svojom smrću, znajući, a da mu to niko nije kazao, da je današnji dan taj. To su izvesnosti koje naviru s mislima u buđenjima pre svanuća, uz čujan romor kiše i njeno slivanje sa streha kao da je mlaz vode s izvora, kao deca bismo se poređali po unutrašnjoj gredi vrata i nagnuti preko prozorčeta na sredini, pružali bismo šaku pod mlaz koji se sliva, to je radio Žoao i drugi koji nisu Žoao. Fauština spava na sanduku, tako je naumila i nije htela da popusti, da bi se muž opustio na bračnom krevetu, nema bojazni da će ova žena zaboraviti svoje dužnosti, njene oči blistaju tokom cele noći, upijajući odblesak zamiruće vatre ili svetlost uljane lampe, možda joj oči blistaju kao nadoknada za to što je potpuno gluva. Ali ako zaspi i bol Žoaa Mau-Tempa postane toliko snažan da ne može da ga izdrži sâm, evo kanapa koji vezuje desni zglob muškarca za levi zglob žene, neće se sad, pod starost, razdvajati, samo bi ga povukao i Fauština bi se probudila iz krhkog sna, ustaje obučena i prilazi krevetu, u dubokoj beščujnosti gluvoće, uzima muževljevu ruku u svoju, i pošto ništa više ne može da uradi, govori mu tople reči, ne može se svako pohvaliti time.
Danas nije nedelja, ali pod ovom kišom, s natopljenim njivama, niko ne može da obavlja poljske poslove, Žoao Mau-Tempo će celu svoju porodicu videti oko sebe, nema ih mnogo i ne može se računati na one koji su daleko i ne mogu doći, njegova sestra Marija da Konseisao, koja i dalje radi kao služavka u Lisabonu, kod istih gazda, ima takvih odanosti, predajte joj zlato u prahu i po povratku ćete ga zateći netaknutog, čak će ga biti i više, a njegov brat Anselmo, otkad se iselio na sever zemlje, nikada više nije dao glasa o sebi, a ko zna, možda je dosad i umro, možda je prvi otišao, kao Domingoš, koje ono godine beše umro, ko bi se toga setio, zar je uopšte važno. Neki životi se celovitije brišu od drugih, ali to je zato što ima previše toga o čemu mislimo, prestajemo da primećujemo te živote sve dok se jednog dana ne pokajemo, Pogrešio sam, trebalo je da pridam više pažnje, dabome, samo da si se ranije setio, najzad, to su mala kajanja koja dođu, na sreću, brzo i prođu. Ni njegova kćer Amelija neće doći, svi znamo da ona odmalena služi u jednoj kući u Montemoru, imala je sreće da je mogla doći u posetu u bolnici, pravila mu je društvo, i dobro je što je Amelija uštedela dovoljno novca kako bi kupila lažne zube, to je njen mali luksuz, ali njen osmeh više se nije dao spasti. Neće mu doći ni neki drugovi, prijatelj Tomaš Ešpada, koji je dugo izdržao odsustvo svoje žene Flor Martinje, nikada niko nije video da su njihovi gležnjevi bili vezani kanapom, neke stvari se ne vide, ali postoje, ni sami ti ljudi, možda, ne bi bili u stanju da ih opišu, a doći će mu i Sižižmundo Kanaštro, najstariji od svih, i Žoana Kanaštra će pomoći koliko god bude mogla, čak i da se našla samo kao oslonac Fauštini, toliko dugo se poznaju da ne moraju da govore, gledaće jedna drugu i neće plakati, Fauština neće moći, a Žoana nikada nije plakala, to su tajne prirode, ko bi mogao odgonetnuti zašto jedna ne može, a druga ne ume.
Biće tu i Antonio Mau-Tempo, moj sin, koji je sad ustao i prišao mi bos, Kako ste, mili oče, i ja, koji znam da je danas dan moje smrti, odgovaram, Dobro, da li će mi poverovati, laktovima se oslonio na ogradu kreveta kod mojih nogu, gleda u mene, ipak mi nije poverovao, niko ne može ubediti nekoga u nešto ako i sam u to ne veruje, kakav je to momak bio, eh, a vidi ga sad, dosta mu još nedostaje do pedesete godine, ali Francuska ga je dotukla, kao što nas sve dotuče na kraju, ovaj duševni bol, oštar bol, a možda i nije taj oštar bol, već neka patnja ispod njega, ne umem da opišem. I doći će mi zet Manuel Ešpada, doći će mi ćerka Grasinda, oboje će stajati kraj kreveta, ovog mog kreveta iz kog će me neko već danas odneti, biće to dvojica muškaraca, snažniji su, ali će me žene okupati, to je njihov posao, kupanje tela proštaca, to žene moraju da rade, teši me to što neću čuti njihov plač. I doći će moja unuka Marija Adelaide, ona što ima plave oči kao ja, pa i ne baš kao ja, zašto se sad hvalim, ove moje oči su dva pepela u poređenju s njenim, možda kad sam bio mlad, kad sam išao po igrankama i zabavljao se s Fauštinom, kad sam je ukrao iz roditeljske kuće, onda su moje oči morale biti ovako plave kao ove koje su upravo ušle, Blagoslov, deko, kako se osećate, je li vam bolje, i ja činim kretnju rukom, to je jedino ostalo od blagoslova, niko od nas više ne veruje u njih, ali je i dalje običaj, i ja kažem da se osećam dobro, okrećem glavu prema njoj, želim bolje da je vidim, Aj, Marija Adelaide, unuko moja, ne izgovaram ove reči, ali ih mislim, volim što je vidim, ima maramu na glavi i vuneni džemperčić, suknja joj je mokra, kišobran je nije zaštitio, i iznenada me obuzima jaka želja da plačem, Marija Adelaide me je uzela za ruku, bilo je kao da smo razmenili oči, kakva bezumna misao, ali čovek na samrti ima svakakvih primisli, ima prava na to, neće imati više dana da bi smislio nove ili ponavljao stare, u koliko sati ću umreti. I sada prilazi Fauština s činijom mleka, davaće mi kašiku po kašiku, možda bi vredelo danas ostati gladan, otići ću lakši, neko drugi bi mogao popiti mleko, a mnogo bih voleo da mi ga moja unuka dâ, ali ne mogu to da tražim, da rastužim Fauštinu u mom poslednjem danu, ko bi je posle utešio, kad bude rekla, Aj, dragi moj mužu, nisam te ni mlekom nahranila onog dana kad si umro, tako bi se u nju uvukao jed prema unuci za ostatak života, možda bi mi mogla dati lek malo kasnije, kako je doktor prepisao, pola sata posle jela, nemoguće su to želje, Marija Adelaide će otići, došla je samo da bi videla kako sam, i ja sam dobro, njeni otac i majka će uskoro stići, i sad je otišla, još je vrlo mlada za ove predstave, ima samo sedamnaest godina i oči plave kao moje, čini mi se da sam to već rekao.
Kada se Žoao Mau-Tempo probudio iz obamrlosti u koju je zapao po primanju leka, bila je to sreća za njega, jer ga je ta dugotrajna pauza poštedela bolova, a dejstvo doze učinilo je da sve bude kao prirodan san, sada ga, međutim, ponovo boli, budi se jaučući, probada ga kao kolac, kad je povratio svest, video je da je okružen ljudima, u sobi više nema mesta ni za koga, Fauština i Grasinda se naginju nad njim, i Amelija takođe, ipak je, na kraju, došla, jauk ih je dozvao, i Žoana Kanaštra stoji pozadi, pošto nije iz familije, muškarci se nalaze podalje, još nije njihov trenutak, stoje uz vrata koja vode u dvorište, zaklanjaju svetlost, to su Sižižmundo Kanaštro, i Manuel Ešpada, i Antonio Mau-Tempo.
Ako je Žoao Mau-Tempo imao ikakvih sumnji, one se završavaju ovde, svi znaju da je danas dan njegove smrti, neko od njih je to naslutio, preneo drugima, ali ako je tako, neće me čuti da jaučem, ovako je razmišljao Žoao Mau--Tempo, i stegao je zube, hajde da tako kažemo, jer gde su mu zubi, nekoliko gore, nekoliko dole, to je sve što je ostalo, krnjaci bez oslonca jednih o druge, ne daju se stegnuti, udaraju u desni, eh, starosti, a uz to ovaj čovek ima samo šezdeset sedam godina, razume se, nije nikakav momak, vreme mu nije prošlo uzalud, ali ima i starijih od njega, a bolje se drže, to su oni koji žive daleko od latifundije. U svakom slučaju, nije to pitanje imati ili nemati zube, nije to ključno, ključno je preseći jauk dok je još u nastanku, pustiti bol da naraste, on se ne može sprečiti, ali oduzeti mu glas, onemeti ga, kao onda, pre više od dvadeset godina, kad je bio uhapšen i primoran da bude kip, ova slomljenost leđa, kad su ga tukli ne gledajući gde udaraju, čelo je obliveno znojem, grče se svi udovi, ruke svakako, ali noge, Žoao Mau-Tempo ih ne oseća, prvo pomišlja da nije sasvim budan, ali onda uviđa da je svestan, hteo bi da pomeri stopala, barem stopala, ona ostaju nepomična, hteo bi da savije kolena, i ne vredi, niko ne sluti šta se dešava ispod ovog čaršava i ćebeta, to je smrt, legla je sa mnom i niko je nije primetio, kažu da ona ulazi na vrata ili kroz prozor, i naposletku, ona je sve vreme bila u mom krevetu, i koliko je dugo tu provela, Koliko je sati. To je pitanje koje se uvek postavlja i uvek ima odgovor, znati koliko je sati opušta ljude da razmišljaju o vremenu koje je još preostalo ili koje je već prošlo, i pošto je rečeno koliko je sati, više niko o tome ne razmišlja, to je, jednostavno, bila potreba da se nešto prekine ili da se pokrene ono što je bilo zaustavljeno, nemamo vremena da saznamo, onaj koga smo čekali stigao je. Žoao Mau-Tempo gleda nejasno oko sebe, tu su njegova porodica i najbliži prijatelji, tri muškarca i četiri žene, Fauština s kanapom zavijenim oko ručnog zgloba, Grasinda, koja je videla pogibiju čoveka u Montemoru, Amelija, i dalje pokorna, ali ne zadugo, Žoana, večni tvrd orah, Sižižmundo, moj saborac, Manuel, ozbiljnog lica, Antonio, sine moj, ah, sine moj, i to su ljudi koje ću ostaviti, Gde je moja unuka, i Grasinda odgovara, glas joj je suzan, dakle, istina je da će Žoao Mau-Tempo umreti, Otišla je kući po odeću, neko se setio da je udalji od svega ovog, još je jako mlada, i Žoao Mau-Tempo oseća veliko olakšanje, nema opasnosti, kad bi svi bili ovde ne bi bilo dobro, dok mu unuka ne dođe ne može umreti, umreće kad svi budu tu, još kad bi oni znali za to, jedan bi uvek nedostajao u sobi, ima li ičeg prostijeg.
Žoao Mau-Tempo se opire laktovima o slamaricu, povlači telo nagore, pomažu mu, samo on zna da mu se noge drugačije ne bi pomakle, siguran je da će se sedećki osećati bolje, oslobodiće se pritiska koji mu je najedared stegao prsa, nije da se uplašio, zna se da se ništa neće desiti sve dok mu unuka ne stigne i neko se, možda, ne seti da izađe iz sobe, da vidi da li se nebo razvedrilo, ala je zagušljivo u sobi, Otvorite vrata, to su vrata koja vode u dvorište, kiša još pada, samo se u romanima nebesa otvaraju u ovakvim prilikama, bela svetlost ulazi, i Žoao Mau-Tempo naprasno prestaje da je vidi, čak ni on ne zna kako ni zašto.

Marija Adelaide radi daleko od kuće, čak kod Pegoiša. To nije posao za odlazak i povratak u istom danu, razdaljina je toliko velika, ima otprilike trideset kilometara, dovoljno je pogledati na mapi, i rad je mukotrpan, kažu oni koji su barem jednom iskusili da kroče u vinograd i motiku obujme šakom, okopavaj sad. Niti je to posao kojem se vidi kraj za nedelju dana, proteklo je više od tri meseca otkako je Marija Adelaide ovde, u ovim okolnostima plava boja njenih očiju nema nikakvog značaja. Boravi kod kuće svake druge--treće sedmice, nedeljom, i dok je tamo, odmara se kao što se žene na latifundiji odmaraju, radeći neki drugi posao, zatim se vraća vinogradu i motici, pod budnim okom komšija koji rade isti posao, što je veliko rasterećenje za roditelje, Manuel Ešpada ne treba da brine za čast svoje jedinice, poreklom iz Monte Lavrea, gde su ljudi podozrivi kada je reč o mladalačkim zabavama, i gde je i sâm prizor momačko-devojačkog razgovora nesnosan, pa ako je neka Marija ili neka Aurora već rođena mimo sveta i s mladićima razgovara slobodno, smejući se njihovim šalama, avaj, upomoć, proglašavaju ih lakomislenim curama i vrdalamama. Sve samo zato što su videli da on i ona, u po bela dana, puna dva minuta razgovaraju na ulici. Ko zna šta šuruju, šapuću odmah starice i žene zrelih godina, te kad glasine dopru do očeva i majki, počinje uobičajeno čantranje, ko je bio taj momak, šta ste pričali, pazi šta radiš, znaš, pa iako su njihove vlastite ljubavne priče bile divne, kao ona Manuela Ešpade i Grasinde Mau-Tempo, mada nismo ispričali baš sve što je zavredelo da bude ispripovedano, roditeljima je svojstvena ta mana, vrlo brzo sve zaboravljaju, a običaji se sporo menjaju. Marija Adelaide ima samo devetnaest godina i ocu i majci dosad nije zadavala brige, jedina joj je briga posao, ovaj težački rad s motikom, nema joj druge, žene nisu stvorene za princeze, što je u ovoj priči opširno pokazano.
Svi dani su isti i nijedan nije nalik drugom. Oko podneva su do plantaža vinograda doprle uznemirujuće vesti, niko ne zna šta se stvarno dešava, Kažu da je nešto u vezi s vojskom u Lisabonu, čuh na radiju, ali ako je tako, trebalo bi odmah sve da znaju, varate se ako mislite da je u šumi od vinograda na samo tri pedlja od pakla lako objasniti činjenice, tamo se ne okopava s radio-aparatom koji visi o vratu, kao da je nekakva klepetuša ili čegrtaljka, kao neko u džep gurnuto stvorenjce koje brblja i peva, takve sanjarije nisu dopuštene, neko je odnekud došao i u prolazu to preneo nadzorniku, da je čuo na radiju, otud cela ta zbrka. Ritam rada je iznenada usporen, zabacivanje motike je postalo sramotno odvlačenje pažnje, i Marija Adelaide je u tome ista kao drugi, podigla je nos, radoznala je, liči na zeca koji je namirisao novine, tako bi njen ujak Antonio Mau-Tempo rekao, šta je bilo, šta je bilo, ali nadzornik nije tu da bi igrao ulogu glasnika, ne plaćaju ga za to, već za nadgledanje i upravljanje ovim kolektivom. Hajde, ljudi, nastavite da radite, i pošto nema više novih vesti, motike se vraćaju kopanju, a za one koje ove stvari zanimaju, sećate se, da su pre mesec dana trupe iz Kaldaš da Rainje izašle na ulicu i ništa se nije desilo. Popodne se nastavlja i završava, i ako još neke vesti stignu u međuvremenu, neće im verovati više nego što su verovali prvim. U ovom delu latifundije, tako daleko od Largo do Karmo u Lisabonu, nije se čuo nijedan pucanj, niti ljudi idu ledinama i galame, nije jednostavno razumeti šta je revolucija i kako se ona pravi, i ako pokušamo da objasnimo, neko će, najverovatnije, reći, zapitati se, s držanjem nekog ko u to ne veruje, A, to je, znači, revolucija.
Izvesno je, međutim, da je vlada pala. Kada su se najamni radnici okupili u barakama, u svojim barakama-prebivalištima, ne u vojnim barakama, svi su oni znali mnogo više nego što su zamišljali, sada, barem, imaju mali radio-aparat, onaj tranzistor na baterije koji izgleda kao raspukla trska, krčeći toliko glasno, da se na metar udaljenosti od uha, ni reč ne može razumeti, ali to nije važno, hvataju suštinu onoga što čuju, i groznica se širi, vrzmaju se tamo-amo uzbuđeni, naširoko pričaju, I šta ćemo sad da radimo, to su velika uzbuđenja, veliki nemir onih koji stoje iza scene i spremaju se da stupe na nju, i ako je istina da među njima ima onih koji su radosni, ima i onih drugih, koji iako nisu tužni, ne znaju šta da misle, pa ako se to nekome čini čudnim, zamislite da se nalazite na latifundiji, gde nema ni glasova ni izvesnosti, pa onda kažite. Noć je donekle odmakla, i najzad su stvari postale jasnije, uvek se traži neko objašnjenje, tako se obično kaže, šta se završilo – znalo se, ali ne i šta je otpočelo. Onda su one komšije s kojima je Marija Adelaide bila, muž, žena i ćerka, jedna starija devojka, to je bila porodica Žeraldoš, odlučile da se sutradan vrate u Monte Lavre, nazvali bismo to hirom kad ne bismo prihvatili valjane razloge koje su imali, hteli su da budu kod kuće, nisu zaradili nadnice za dva-tri dana, ali su shvatili šta se dešava, bolje nego da su ostali u toj nigdini, Žeraldoši su je pitali da li hoće da ide s njima, na kraju krajeva, bila im je poverena na brigu, Tvoj otac će biti srećan da se vratiš kući, i to je bilo rečeno tek da se nešto kaže, jer su o Manuelu Ešpadi jedino znali da je dobar čovek i vredan radnik, a ako su imali neke druge sumnje, bile su to samo one koje su u malim mestima uobičajene, gde se uvek nagađa ono što se ne zna. I drugi su odlučili da se vrate u svoja sela, dolazili bi i odmah se vraćali, i to u tolikom broju da nadzorniku nije preostajalo ništa drugo nego da im izađe u susret, pretvarajući se da je učtiv. Nažalost, usred tih, po svemu sudeći, najboljih vesti, radio je iznebuha promukao, preobrativši se u nekakav strašan katar iz kog se nije dala razumeti ni jedna jedina suvisla reč, i baš danas je ovo sokoćalo moralo da se pokvari. U preostalom delu noći, radničke barake izgledale su kao izgubljeno ostrvo u ovom moru latifundije, okruženog zemljom koja nije imala želju da ode na počinak, skupljajući vesti i glasine, glasine i vesti, kao što je uobičajeno u sličnim prilikama, te pošto nisu imali čemu više da se nadaju od te mehaničke crkotine, svako je legao na svoju prostirku i postarao se da zaspi.
Rano ujutru, putnici su se uputili ka najbližem drumu, odatle ima dobra milja hoda, uz molitve nebeskim silama koje o ovakvim pojedinostima odlučuju, da im se pojavi autobus s nekoliko praznih mesta, i kad im se on ukazao, a videlo se da jeste, onaj kome nisu strana ovakva prikazanja, istog trena shvata, po brzom prebrojavanju glava i po izvesnoj, mada nedokučivoj ljubaznosti vozača. Ovo je autobus koji ide u Vendaš Novaš, ulaze samo porodica Žeraldoš i Marija Adelaide, a dvojica-trojica takođe meštana Monte Lavrea ne htedoše da se popnu, možda ne žele da se izlažu riziku ili neće da se obavezuju, ili su pare u pitanju, neophodnije su im nego ostalima. Oni s drugim odredištima pred sobom ostali su kraj puta, kakva ih sudbina čeka, srećna ili huda, nikad nećemo saznati. Promet nije veliki, putovanje brzo prolazi, i nemiri se u trenu rasipaju, kondukter, vozač i putnici misle isto, vlada je pala, nema više Tomaša, nema više Marsela, a ko će sad da vlada, u ovom trenutku već je raskinut opšti sporazum, svi su zbunjeni, neko pominje odbor, ali drugi su sumnjičavi, kako vlada može da se zove odbor, odbor je naziv za opštinski ogranak ili za upravni odbor za stočne proizvode, za žito, mora da je greška. Autobus stiže u Vendaš Novaš, po ovolikom prilivu naroda reklo bi se da je praznični dan, sirena zaista treba da raširi pluća da bi sebi prokrčila put kroz usku ulicu, a kad smo, najzad, izbili na trg, ko zna zašto, ali i pri samom pogledu na vojsku punu borbenog naboja, svako bi se naježio, i Marija Adealide, koja je mlada i ima snove koji dolikuju njenom uzrastu i položaju, ima utisak da su joj se noge odsekle, kroz prozor autobusa posmatra vojnike koji stoje onamo, pred kasarnom, topovi su prekriveni granama eukaliptusa, i Žeraldoši joj kažu, Zar nećeš s nama, kao da je ceo život provela zatvorenih očiju i sada ih je, najzad, otvorila, i prvo treba da spozna svetlost, te stvari uzimaju više vremena kad ih objašnjavamo nego kad ih osećamo, dokaz je to što kad bude stigla u Monte Lavre i zagrlila oca, shvatiće da zna sve o njegovom životu, iako se u kući o tome govorilo samo okolišno, Kuda je otac otišao, Ima neka posla daleko odavde, noćas neće doći kući, i posle nije bilo smisla pitati o tim poslovima, prvo zato što nije red da kćeri ispituju očeve, drugo zato što ako misterije pripadaju spoljnom svetu, onda neka tamo i ostanu. Pripovedač bi želeo da ih ispriča sve po redu i ne uspeva, na primer, izgleda da samo što smo videli Mariju Adelaide prikovanu za svoje sedište u autobusu, tobož klonulu, kad eto nje iznenada na trgu, prva je izašla iz autobusa, to je mladost. Pa iako je na oku porodici Žeraldoš, ne živi pod njihovim okriljem, slobodna je da pređe ulicu i priđe bliže vojnicima, da ih osmotri, mahne im, vojska ju je ugledala, suspreže nervozu onog ko je obučen da odgovori oružjem i zbog njega može biti pozvan na odgovornost, i pošto je bitka dobijena i disciplina popustila, vojnici odgovaraju mahanjem, ne viđaju se svakoga dana oči ovakvog plavetnila.
U međuvremenu, Žeraldoš otac je otišao da pronađe prevoz do Monte Lavrea, što nikad nije bio lak poduhvat, ali danas, eh, kad bi tako bilo uvek, svako je svakom prijatelj, evo jednog omanjeg kombija, malo ćemo se nagurati, ali kome bi smetale tako neznatne neudobnosti, ovaj narod je navikao da spava opružen na rudi, dok mu držalje rala služe za uzglavlje, Platićete samo za gorivo, ma, ne treba ni to, Evo, barem za piće, Pa dobro, ali samo da ne bih ispao neljubazan, ako Marija Adelaide počne da plače, nemojte se čuditi, plakaće i ove noći kad na radiju bude čula, Živela Portugalija, i da li u tom trenutku, ili je bilo još ranije, možda i pri prvim vestima juče, ili kada je prešla ulicu da bi izbliza videla vojnike, ili kada su joj oni mahali, ili kada je zagrlila oca, ni ona sama ne zna, samo shvata da se život promenio i kaže, Tako bih volela da je deda živ, ništa drugo ne može da izgovori, to je žal kojem nema leka.
Ne treba da mislimo da cela latifundija peva hvalospeve revoluciji. Setimo se pripovedačevog kazivanja o ovom mediteranskom moru s njegovim barakudama i drugim opasnostima, kao i o uobičajenom blagosiljanju ribe po imenu carski anđeo. Cela dinastija Lamberta Orkeša okupila se radi većanja u saboru, sedeći za svojim okruglim stolovima, natuštenih obrva, mračnog izgleda, oni manje gnevni pipavo i s ustručavanjem izgovaraju rečenice, ako, uprkos tome, u svakom slučaju, kako god, možda, u tome je sadržana velika jednoglasnost latifundije, Šta vi o tome mislite, sinjor oče Agamedeše, evo jednog pitanja koje nikad dosad nije ostajalo bez odgovora, i uvek kada je to dolikovalo, ali smotrenost crkve je bezmerna, otac Agamedeš, iako skromni sluga Božji koji je na latifundiju poslat da bi dušama propovedao jevanđeosko učenje, mnogo zna o crkvi i razboritosti, Naše kraljevstvo nije od ovog sveta, dajte, dakle, caru carevo, a Bogu Božje, sejač je ušao u njivu, ali nemojte pridavati važnost tome, kad je sučeljen sa zamršenim pitanjem, oca Agamedeša obuzima nešto blaži gnev, izražava se u parabolama, samo da bi dobio na vremenu dok ne stignu zapovesti njegovog biskupa, ali na njega može da se računa. Na koga se, nažalost, ne može računati jeste Lijandro Lijandreš, lane je umro u svom krevetu, i prethodno pričešćen, kao što je i zaslužio, a za mnoge njegove sledbenike, saradnike, braću i starešine, vele da su ih hapsili po čitavoj zemlji, one koji se nisu dali u bekstvo na vreme, i kažu da je u Lisabonu bilo pucnjave pre nego što su se predali, ljudi su poginuli, šta će im se, pitam se, sad desiti. O žandarmeriji se malo zna, osim da se drži po strani i da čeka naređenja, kaplar Takabo je otišao u Norbertovu kuću da to isto kaže, posramljen, savijene kičme kao da je nag, i izašavši, držao se kao i pri dolasku, pogleda uprtog u zemlju, s naporom podešavajući izraz lica s kojim će proći kroz Monte Lavre, između ovih ljudi koji ga posmatraju i iz daljine prate, ne plaši se on njih, jedan kaplar nacionalne republičke žandarmerije nikad se ne plaši, odjednom je ponestalo vazduha na latifundiji, biće, izgleda, grmljavine.
A onda su počeli da pričaju o Prvom maju, ovaj razgovor se svake godine ponavlja, ali sada je to žestoko javno prepiranje, setimo se da smo ga još prošle godine krijući slavili, dogovarali se, organizovali, stalno se vraćajući na početak, povezujući se s onima od poverenja, ohrabrujući kolebljivce, umirujući bojažljive, pa i sad ima onih koji ne veruju da se Prvi maj može proslaviti slobodno kao što novine pišu, kad je milostinja poveća, sirotinja sumnja. Nije to nikakva milostinja, tvrde Sižižmundo Kanaštro i Manuel Ešpada, otvarajući novine iz Lisabona, Ovde piše da će se Prvi maj slobodno slaviti, biće praznik u celoj zemlji, A šta će žandarmi da rade, ne odustaju oni koji imaju dobro pamćenje, Žandarmi će odsad da nas gledaju, ko bi rekao da ćemo ovo jednog dana dočekati, da žandarmerija ćuti i gleda dok ti kličeš živeo Prvi maj.
I budući da ono što nam je dopušteno uvek prekrivamo onim što zamišljamo, ne bismo, inače, bili ljudi dostojni hleba kojim se hranimo, počelo je da se priča da treba izneti prekrivače na prozore i staviti cveće, kao u danima kad povorka Gospoda Našeg izlazi na trg, još malo i počeće da metu ulice i kreče kuće, tako je lako uspeti se stepenicama zadovoljstva. Međutim, tu leže i ljudske drame, dobro, možda je preterano nazvati ih dramama, ali to svakako jeste nevolja, šta da radim ako u kući nemam ni prekrivača ni baštu s karanfilima i ružama, čija je ovo zamisao bila. Marija Adelaide donekle je u takvom škripcu, ali pošto je mlada i puna nade, kaže majci da moraju nešto da urade, nemaju prekrivač, a umesto njega može da posluži stolnjak, belo platno koje će okačiti da visi s prozorčeta na vratima, barjak mira na latifundiji, svako građansko lice koje tuda prođe mora da prožme poštovanje, a žandarmi ili vojnici u stavu mirno salutiraće u znak odavanja počasti pred vratima Manuela Ešpade, vrednog radnika i dobrog čoveka. I ne brini za cveće, sinjora majčice, idem na vrelo u Amijeiru da naberem divljeg cveća koje u maju prekriva livade i brežuljke, a nabraću i narandžinog cveta, koji se već raspupeo, i tako će i kod nas biti okićen prozor kao i bilo koji balkon zamka, niko na nas neće gledati kao na gore od sebe, jer mi smo jednaki s drugima.
Tako je Marija Adelaide sišla do izvora, i ne zna zašto je odabrala to mesto, ako su livade i brežuljci, kao što je rekla, posuti cvećem, ona bira put između dveju živih ograda, i tu bi bilo dovoljno da samo pruži ruku, međutim, ona to ne čini, to su drevna predodređenja koja su u krvi, ona bi htela da ubere cveće na ovom svežem mestu, među bujnom paprati, i malo dalje, na zaravni koju sunce tuče, poljske bele rade koje su promenile ime otkad ih je Antonio Mau--Tempo odneo ovoj svojoj sestričini na dan rođenja. Naručje joj je puno zelenila, zvezdanog jata sunaca žutog srca, sada se penje istim putem, ubraće pregršt cvetova s narandžinog drveta koje se nadvija nad zidom, ali iznenada oseća čudnu malaksalost, ne znam kako se osećam, nisam bolesna, nikad se nisam osećala bolje, ni toliko srećna, da nije od ovog mirisa paprati privijene na moje grudi, slatko je pritiskam i ona mene isto. Marija Adelaide je sela na zidić kraj izvora, kao da nekog iščekuje. Krilo joj je bilo ispunjeno cvećem, ali niko se nije pojavio.
Zanimljive su ove priče o začaranim izvorima, s Mavarkinjama koje plešu na mesečini i obljubljenim hrišćankama koje jecaju u paprati, a ko ih ne vrednuje, izgubio je ključ svog sopstvenog srca, to je, u najmanju ruku, ono što se može reći. Međutim, nije proteklo mnogo vremena posle aprila i maja, stare sirove mere vratile su se na latifundiju, ne one žandarmerijske niti PIDE, jer je ova druga ukinuta, a prva ne pomalja ni nos iz kasarne, motreći na ulicu kroz zatvoren prozor ili, kad treba da izađe, i samo kad baš mora, korača tik uz zidove kuća, samo da bi što manje upadala u oči. Te sirove mere su drugačije prirode, valjalo bi se vratiti na već ispričano i ponoviti reči, Pšenica je sazrela, ali je nisu požnjeli, ne daju da se požanje, pšenična polja su pusta, i kad ljudi dođu da traže posao, Nema posla, kakva je ovo sloboda, već se uveliko priča da će se rat u Africi završiti, a ovaj rat na latifundiji se nastavlja. Toliko su se uzdizale promene i hvalisalo se nadama, vojska je izašla iz kasarni, okitili su tenkove eukaliptusom i rumen-karanfilima, kažite crvenim, draga gospođo, slobodno izgovorite crvenim, sad se to može reći, i radio i televizija drže propoved o demokratiji i drugim jednakostima, i ja hoću da radim, ali nemam gde, neka mi neko kaže kakva je ovo revolucija. Žandarmi leže izvaljeni na suncu, liče na mačore koji oštre kandže, dakle, opet isti ljudi kroje zakon latifundije kako bi ga sami mogli izvršavati, ja, Manuel Ešpada, ja, Antonio Mau-Tempo, ja, Sižižmundo Kanaštro, ja, Žoze Medronjo s ožiljkom na licu, ja, Grasinda Mau-Tempo i moja kćer, Marija Adelaide koja je plakala kad je čula, Živela Portugalija, ja, muškarac i žena ovog vlastelinstva, naslednik ničega sem svog alata ako se ne potroši ili ne izlomi, kao što sam ja potrošen i izlomljen, pustoš se vratila u Alentežo, krv će iznova poteći.
Videćemo ko je jači, kaže Norberto Klaribertu, ako im ne damo posao, treba samo da pustimo da vreme polako prođe, i svanuće dan kad će nam ponovo lizati ruke, ovo su reči prezira i besa onog ko je nedavno doživeo veliki strah i neko vreme proveo zabravljen i krotak u svojoj kućnoj školjci, šapućući sa ženom i rođacima o strašnim vestima o revoluciji koje stižu iz Lisabona, svetinа je na ulicama, demonstracije su zbog svega i ni zbog čega, zastave, i odmah, već prvog dana, policija je bila primorana da preda oružje, sirota, da tako ponize ponos jednog organa vlasti koji je odlično služio i još je toliko mogao da posluži, ali to je kao snažan morski talas, ne smeš da mu se suprotstaviš jedrinom tela, to bi tobože bilo hrabro, a zapravo bi bila čista ludost, nego se sagni najniže što možeš, i talas će proći i ne opazivši te, skliznuće, ne našavši za šta da te ščepa, i sad si spasen, van domašaja lomljave kreste koja jezdi, pene i struje, to su reči ribara, ali koliko puta treba reći da je latifundija unutarnje more, sa svojim barakudama, piranama, divovskim hobotnicama, te ako imaš radnike, otpusti ih, zadrži samo pastira da čuva svinje i ovce, i žandarma da čuva imanje, da se pastir ne osili.
Sudbina pšeničnih polja je jasna, prinos leži na zemlji i neće mnogo vremena proći do setve, šta će uraditi Žilberto, hajdemo njegovoj kući da ga pitamo, Živimo u slobodnoj zemlji i svi moramo da položimo račune, Kažite gazdi da su došli ljudi koji hoće da znaju šta namerava da učini, već su pale prve kiše, vreme je za setvu, i pošto je služavka otišla po odgovor, ostadosmo pred vratima, jer nas nisu pozvali da uđemo, uto se i služavka vrati loše volje, samo da to u ovoj priči nije Amelija Mau-Tempo, i odbrusi nam, Poručuje vam gazda da vas se to ne tiče, zemlja je njegova, a ako se i sutra vratite, zvaće žandarme, samo što je to izgovorila, tresnula nam je vrata u lice, to ni skitnicama ne rade, jer od njihovog noža iz potaje premiru od straha, Više ne vredi pitati, Žilberto neće da seje, Norberto neće da seje, i ako neko s drugim imenom seje, to je samo zato što se još plaši da mu se vojnici ne pojave na vratima i počnu da ga ispituju, Šta se to ovde dešava, ali ima i drugih načina da se potamane te muve, pretvarajući se, s osmehom i pokazujući dobru volju, da, naravno, svakako, a u stvari činiti suprotno, podgrevajući intrigu, podižući novac iz banke i šaljući ga u inostranstvo, uvek ćete naći nekog ko će u zamenu za razumnu proviziju to učiniti za vas, ili u drugom slučaju, pronašavši za njega skriveno mesto u automobilu, carinici će zažmuriti, jadni, neće da gube vreme zavlačeći se ispod kola, nisu oni više balavci, ili da skidaju blatobrane, oni su dostojni državni službenici, uniformu moraju održavati besprekorno čistom, i tako odlazi pet hiljada kontoša, ili deset, ili dvadeset, ili porodični nakit, srebro i zlato, šta god, kako vam volja. Kakve su pokorne budale ispali radnici koji su, videvši da se maslinjak savijen od roda, crnih i zrelih maslina, blista, kao da je ulje već procurilo iz plodova, počeli da ih beru posle dosta razmišljanja i raspravljanja, kako ćemo, šta ćemo, i odvojivši nadnice koje su im sledovale prema sezonskoj plati za dan, ostatak novca odneli gazdi. Ko vam je to dozvolio, šteta što žandarm nije tuda prošao pa opalio iz puške, da vas nauči da ne turate nos tamo gde niste pozvani, Gazda, maslinjak je bio zreo za berbu, da smo još čekali sve bi propalo, evo para koje su ostale pošto smo odvojili naš deo za nadnice, ima više od onog što smo uzeli za sebe, račun je čist, Ali ja vam nisam to dozvolio, a da ste me pitali, ni tad ne bih, Sami sebi smo dozvolili. Bio je to jedan slučaj, znak da su vetrovi promenili pravac, ali kako ćemo spasti useve na zemlji, ako je Adalberto naredio da mašine preoru njivu, ako je Anžilberto pustio stoku u žito, ako je Anžberto zapalio pšenicu, toliko izgubljenog hleba, toliko surove gladi.
S vrha tornja zamka, oslanjajući se ratničkim i osvajačkim rukama na bedeme, rukama žuljevitim od držalje mača, Norberto razmišlja o svemu što je postigao i zadovoljan je učinkom, i zatim, kao neko ko je pobrkao dane, brojeći ih, nastavlja, Te sotone iz Lisabona bi htele da nam unište nasledstvo koje su nam naši pradedovi ostavili, ali ovde, na latifundiji, mi poštujemo svetinje naše otadžbine i vere, neka uđe narednik Armamento, Stvari se kreću nabolje, neka uđe otac Agamedeš, Oče Agamedeše, dobro izgledate, kao da ste se podmladili, Može biti da je zato što sam se toliko molio za zdravlje vaše ekselencije i za očuvanje naše zemlje, Moje zemlje, gospodine oče Agamedeše, Da, gospodine, zemlje vaše ekselencije, i gospodin narednik žandarmerije isto to izgovara, Tako je, to su naređenja koja sam primio od Don Žoaa prvog, i netaknuta ih prenosim svim naraštajima narednika, i dok su oni to govorili u vili, stigla je zima i ujela radnike, i premda su oni na to bili naviknuti, ne znači da su je osetili manje, Šta da radimo, ovo je ista ona beda od ranije, Gazde su vlasnici zemlje i ljudi koji je obrađuje, Bezvredniji smo od pasa koji žive u vili i u vilama, oni jedu svakog dana, prinose im pun čanak, niko ne može da ostavi životinju da gladuje, Ko ne ume da se stara o životinji, ne treba ni da je ima, Ali s ljudima je drugačije, ja nisam pas, ali ne jedem već dva dana, i ova gomila ljudi koja je ovde došla sa zahtevima je pseći čopor, toliko dugo već lajemo da ćemo jednog dana prestati da lajemo i počećemo da ujedamo, kao što rade mravi crvenih glava, naučićemo od njih, to su oni koji podižu glave kao psi, pogledajte ova mravlja klešta, da mi koža nije tako tvrda, žuljevita od držalje srpa, već bih krvario.
Prazan je to govor, ublažava teskobu, ali ništa ne menja, sad mi je svejedno da li sam bez posla ili ga imam, na primer, ovi ljudi rade, ali čemu to, stiže nadzornik, drži se nadmeno i ne stidi se da to pokaže, i kaže, Ove nedelje nema para, strpljenja, strpljenja, videćemo da li će stići naredne nedelje, ali u njegovom džepu pevaju u duetu Dona Marija prva i Don Žoao drugi, i kroz nedelju dana isti razgovor se ponavlja, i ono, i ta stvar, a za nedelju dana, odnosno za dve, tri, za četiri, za šest nedelja, od para nit obrisa nit mirisa, Gazda nema gotovinu, vlada ne dozvoljava bankama da je isplate, ko bi verovao ovom nadzorniku, iz stoleća u stoleće već laže, pa ne mora ni da ovu lagariju učini maštovitom, ali vlada treba da dođe i objasni šta se dešava, šta vredi da pišu po novinama, kad ne umemo da čitamo, na televiziji reči lete, jedva jednu razumemo, a sto novih se već nadoveže, šta rekoše, a na radiju ne vidimo lica ljudi, ne mogu da verujem u to što mi govoriš ako ti ne vidim lice.
I negde na latifundiji, istorija će se setiti koje je mesto u pitanju, radnici zauzeše jedno imanje.

Da bismo radili, samo zbog toga, nek mi desnu ruku kuga osuši ako lažem. I potom, na jednom drugom imanju radnici rekoše, Došli smo da radimo. Što se desilo tu, desilo se i tamo, kao u proleće, rascveta se jedna bela rada, te ako je Marija Adelaide odmah ne ubere, hiljade srodnih belih rada rađa se u istom tom jedinom danu, gde se denula ona prva, sve su podjednako bele i okrenute suncu, kao da je svadba zemlje neveste. Ipak, ovaj svet nije beo, crnomanjast je, to je mravinjak koji se razmileo latifundijom, zemlja je puna šećera, nikad dosad ne beše ovoliko mrava uzdignute glave, Crne vesti mi stižu od bratanaca i drugih rođaka, sinjor oče Agamedeše, izgleda da Bog vaše molitve nije uslišio, zar sam doživela duboku starost da bih ovakvoj nesreći svedočila i da bi me ovo iskušenje navodilo, da vidim zemlju svojih dedova u šakama ovih pljačkaša, smak sveta nastaje kad nastane otimanje dobara, božanski i profani temelji naše materijalne i duhovne civilizacije, Svetovni, želi da kaže vaša ekselencija, preciznije bi bilo nego profani, oprostite mi što vas ispravljam, Ne, profani je prava reč, jer oni upravo to i čine, obeščašćuju, upamtite šta sam vam rekla, desiće se isto što i u Santjago do Eškouralu, zločin koji će oni jednog dana platiti, o tome smo već pričali, šta će s nama biti, Moramo biti strpljivi, sinjora dona Klemensija, beskrajno strpljivi, ko smo mi da preispitujemo Božji plan i široke puteve gospodnje, samo on ume da piše pravilno po krivim linijama, možda nas on toliko ponižava da bi nas sutra uzdigao, a posle ove kazne sledi nam zemaljska i nebeska nagrada, sve u svoje vreme i na svome mestu, Amin.
Drugačijim rečima istog smisla, Lamberto se obraća kaplaru Takabu, senci nekadašnje dobro znane ratničke figure, Ovo izgleda nemoguće, da jedan žandarm prisustvuje ovim apokaliptičnim zbivanjima i skrštenih ruku dopušta da nam osvajaju imanja, a vaša dužnost je da me branite, vi ni prstom ne mrdate, ni metak da opalite, ni da šutnete, ni pesnicom u bradu, ni kundak da bubne, čak ni kerove ne pujdate da razbucaju tur ovoj bagri, čemu vam služe ti skupi kerovi, pritom uvezeni, je l zato plaćamo porez, što se mene tiče, ja sam prestao da ga plaćam, ima sve ovo da se sruši, odlazim u inostranstvo, u Brazil, u Španiju, u Švajcarsku, tako fino neutralnu, daleko od ove zemlje koje se stidim, U pravu ste, gospodine Lamberto, ali republička žandarmerija u čijem sam sastavu kaplar ima vezane ruke, ništa ne možemo da činimo bez naređenja, navikli smo na naređenja, a više nam ne stižu ona na koja smo navikli, s vama mogu otvoreno, znam da će ostati među nama, glavni komandant žandarmerije je prišao neprijatelju, znam da narušavam disciplinu što ovo govorim, ali možda me jednog dana zbog zasluga unaprede u poručnika, a tad će mi platiti sve račune i to s kamatom, kunem se vašoj ekselenciji. To su prazne pretnje, ne zaceljuju rane, ali teše, u međuvremenu da ne zaboravimo redovnu jutarnju gimnastiku, oružanu obuku, Kakvo mi je srce, doktore, Oštećeno, Utoliko bolje.


U unutarnjem moru latifundije talasi ne prestaju da se mreškaju. Jednoga dana Manuel Ešpada otišao je da razgovara sa Sižižmundom Kanaštrom, obojica su pošla da traže Antonija Mau-Tempa, njih trojica pođoše da nađu Žušta Kanelaša, moramo da razgovaramo, zatim je na red došao Žoze Medronjo, i kad ih je već bilo šestorica, zajedno s Pedrom Kalsaom, održali su svoj prvi sastanak. Na drugom sastanku, pridružila su im se još četiri glasa, dva muška, Žoakim Karoso i Manuel Martelo, i dva ženska, Emilija Profeta i Marija Adelaide Ešpada, kako voli da je zovu, razgovarali su u tajnosti, i pošto im je bio potreban glasnik grupe, izabrali su Manuela Ešpadu. Naredne dve nedelje, muškarci su naizgled bez nekih posebnih namera obilazili gazdinstvo, i shodno poznatim metodama, tu bi ostavili jednu reč, onamo drugu, razrađujući plan i dogovarajući se, svako s vlastitim ratom u srcu, progledaćemo kroz prste ovom ratnom rečniku, budući da su prešli u drugu fazu, koja se sastojala od toga da pozovu poslovođe onih imanja na kojima su zemlju još obrađivali i kažu im, a to beše jedne vrele letnje noći, Sutra, u osam sati, svi radnici, bilo gde da se zateknu, treba da se ukrcaju na prikolice i upute na Erdade daš Mantaš, zaposećemo to imanje, i budući da su se poslovođe saglasile, prethodno su sa svakim ponaosob razgovarali, i upozorivši mnoge od onih koji će sutra biti vojnici u prvoj borbenoj liniji, svi odoše na svoj poslednji počinak u zatvoru.
Ovo sunce je pravedno. Prži i pali presušene strnjike, žute boje poput isprane kosti ili štavljene kože starog polja pšenice, sprženog prekomernom vrelinom i preobilnim padavinama. Iz svih krajeva gde se obavljaju ratarski poslovi pristižu mašine, veliki proboj oklopnih vozila, ah, opet taj zavojevački jezik, kad bismo mogli da ga zaboravimo, to su, zapravo, traktori koji se sporo kreću, treba sačekati one koji dolaze iz drugih mesta, jedni su već stigli, dovikuju se s kraja na kraj, i kolona je narasla, na pročelju je znatno šira, prikolice su krcate ljudima, neki su sišli i pešače, to je mlađi svet, za njih je ovo kao slavlje, uto stigoše na imanje Erdade daš Mantaš, oko sto pedeset muškaraca guli plutu, svi su se sad udružili, i na svakom novoosvojenom imanju obrazuje se grupa odgovornih, više je od petsto muškaraca i žena u koloni, ima ih šeststo, još malo pa će ih biti hiljadu, to je pravo hodočašće kojim se obnavljaju putevi stradanja, sva mesta ovog krsta. Posle gazdinstva Daš Mantaš, odlaze u Vao da Kanseiru, u Relvaš, u Monte da Areju, u Fonte Poku, u Seralju, u Pedra Grande, i na svim imanjima oni preuzimaju ključeve i popisuju živi i mrtvi inventar, mi smo radnici, nismo došli da krademo, na kraju krajeva, ni nema nikog ko bi im protivrečio, jer na svim mestima u koja su ušli i osvojili ih, u kućama, sobama, vinskim podrumima, stajama, konjušnicama, ambarima, oborima, ćoškovima, zakucima i tajnim fiokama, svinjcima i kokošinjcima, cisternama i tankovima za navodnjavanje, nit romore nit govore, nit kliču nit nariču, ni jednog jedinog Norberta niti Žilberta, kuda su otišli, bog sveti zna. Žandarmi se ne pomoliše iz kasarne, anđeli metu nebesa, ovo je dan revolucije, koliko ih ima.
Crveni jastreb leti i broji, jedan milion, ne računajući one koje ne vidimo, to su ukletost i slepilo živih ljudi, zanemaruju tačan broj svih onih koji su doprineli da se nešto postigne, hiljadu živih i sto hiljada mrtvih, ili dva miliona uzdaha koji su se uzdigli s tla, izgovorite bilo koji broj i biće mali ako počnemo da sabiramo od davnina, mrtvi vise na spoljnim pregradama prikolica, pilje unutra ne bi li ugledali nekog koga znaju, nekog ko je blizak njihovom srcu i telu, i ako ne nađu tog koga traže, pridružuju se onima koji koračaju, moj brat, moja majka, moja žena i moj muž, zato lako prepoznajemo Saru da Konseisao, ona hoda onamo, s jednom bocom vina i krpom u ruci, i Domingoša Mau-Tempa, s modricom od konopca, i sad prolazi Žoakim Karanka koji je umro sedeći pred vratima kuće, i Tomaš Ešpada držeći, najzad, za ruku svoju ženu Flor Martinju, dugo te nije bilo, kako to ovi živi ne primećuju, misle da su sami, bave se svojim poslovima živih ljudi, ko je umro, sahranjen je, tako vide stvari, a mrtvi ih mnogo puta posećuju, jednom jedni, drugi put drugi, ali ima dana, mada nisu česti, kad oni svi istovremeno izlaze, i ko bi ih danas mogao zadržati u njihovim rakama, dok traktori tandrču latifundijom i reči se same izgovaraju, Mantaš i Pedra Grande, Vale da Kanseira, Monte da Areja, Fonte Poka – malo vode, mnogo gladi, Seralja – livada čkalja, ima li ičeg što valja, preko brda i dolina, i ovde, na ovoj rasputici stoji Žoao Mau-Tempo smešeći se, nekog čeka ili, možda, ne može da se pomeri, umro je ukočenih nogu, da nije to, izgleda da mi u smrti nosimo sve svoje bolesti, uključujući i one poslednje, ali ne, nismo u pravu, Žoao Mau-Tempo opet ima svoje mladićke noge, skače, on je plesač u punom zamahu, i sešće do jedne jako stare gluve starice, Fauština, ženo moja, nas dvoje smo jeli hleb s kobasicom jedne zimske noći, a tebi se suknja pokvasila, eh, kakva žal me je ophrvala.
Žoao Mau-Tempo stavlja svoju ruku od nevidljivog dima oko Fauštininih ramena, koja niti šta čuje niti vidi, ali počinje da peva, isprva snebivajući se, popularnu staru pesmu, svoju deonicu u horu, seća se vremena kad je plesala sa svojim mužem Žoaom, koji je pre tri godine umro, nek počiva u miru, ova Fauštinina želja je suvišna, ali kako ona to da zna. I ako pogledamo još dalje, više, u visini jastreba, ugledaćemo Augušta Pinteua, koji se utopio sa svojim mulama u olujnoj noći, a iza njega je, gotovo viseći o njemu, njegova žena Siprijana, i takođe, Žoze Kalmedo, stigavši iz drugog kraja, u civilnom odelu, i drugi čija imena ne znamo, ali poznajemo njihove živote. Svi su tu, živi i mrtvi. A ispred svih, skakućući i trčkarajući kao što dolikuje pravom psu, ide Konštante, zar bi taj mogao da izostane ovog uzvišenog i ishodišnog dana.