Knjiga opsena - Pol Oster

First topic message reminder :



Treperava svetlost jedog nemog filma uspeva da prene profesora Dejvida Zimera iz mrtvila dana koje provodi nakon pogibije svoje porodice u avionskoj nesreći. Dok pratimo razrešenje misterije vezane za nestanak Hektora Mana, komičara, „krivca“ za to što Zimer ipak odustaje od suicidnih misli, istovremeno bivamo uvučeni u vrtlog metanarativnog tkiva Osterovog dela. Sa svakim poglavljem, zajedno s piscem, tragamo za odgovorima na večita pitanja o smislu, o prirodi umetnosti, o novim počecima. Knjiga opsena, naravno, ne nudi konačne odgovore, ali oni, čak i da postoje, ionako nisu bitni. Bitno je traganje i uživanje u njemu. Smeštena negde između igre detekcije koju srećemo u Njujorškoj trilogiji, i elemenata bildungsromana koje nam nudi Mesečeva palata, Knjiga opsena urađena je po već oprobanom osterovskom receptu koji, pre svega, nudi dobru i pitku priču uz koju ćete lako savladati čak i strah od letenja.

Naravno da imaš. Osim toga, zaboravljaš da su mi ruke u kadi. Dodirujem ti kičmu i podnožje leđa. Da nisam ovde, ne bih mogao to da činim, zar ne?
Sve je moguće. Mogao bi biti neko drugi, neko ko se samo pretvara da je Dejvid. Nekakav prevarant.
A šta bi jedan prevarant radio s tobom ovde u ovom kupatilu?
Punio bi mi glavu opakim maštanjima, terao me da poverujem da mogu da imam ono što želim. Ne događa se tako često da neko kaže upravo ono što želiš da čuješ. Možda sam te reči izgovorila ja sama.
Možda. A možda ih je izgovorio neko zato što želi ono isto što ti želiš.
Ali ne sasvim. To nikad nije baš sasvim, je li tako? Kako bi mogao da kaže baš sasvim one iste reči koje su meni bile na umu?
Usnama. Otuda dolaze reči. Sa usana.
A gde su onda te usne? Daj da ih osetim. Pritisnite te usne uz moje, gospodine. Ako im je ukus onakav kakav bi trebalo da jeste, onda ću znati da su to vaše, a ne moje usne. Možda ću tada početi da vam verujem.
I dalje zatvorenih očiju, Alma podiže ruke u vazduh, pružajući ih na način na koji to čine mala deca - kad traže zagrljaj, kad traže da ih neko uzme u naručje - i ja se nagnuh i poljubih je, pritisnuvši svoja usta na njena i rastavivši joj usne jezikom. Bio sam na kolenima - s rukama u vodi, šakama na njenim leđima, laktovima oslonjenim na ivicu kade - i kada me je Alma uhvatila otpozadi za vrat i privukla me sebi, izgubio sam ravnotežu i pljusnuo preko nje. Glave su nam se na tren našle pod vodom, a kada smo ponovo izronili, Almine oči bile su otvorene. Voda je pljuskala preko ruba kade, oboje smo hvatali dah, a ipak nismo zastali više no što je bilo potrebno tek za mali udisaj, već smo se vratili u raniji položaj i počeli strastveno da se ljubimo. Bio je to prvi od nekoliko poljubaca, prvi u mnoštvu poljubaca. Ne umem da objasnim pokrete koji su usledili, složene manevre koji su mi omogućili da Almu izvučem iz kade i pri tom sve vreme držim usne pritisnute uz njene, uspevijući da ne izgubim kontakt s njenim jezikom, tek nastupio je trenutak kada se Alma našla izvan vode, a ja sam joj brisao telo peškirom. Toga se sećam. Sećam se isto tako i da je Alma, kad je već bila sasvim suva, svukla sa mene mokru košulju i raskopčala kaiš koji mi je držao pantalone. I sada je vidim kako to čini, a vidim i sebe kako je ponovo ljubim, vidim nas dvoje kako se spuštamo na gomilu peškira i vodimo ljubav na podu.
Kad smo izašli iz kupatila u kući je vladala tama. Nekoliko odsjaja svetla u prozorima s prednje strane kuće, tanki uglačani oblak koji se širio preko horizonta, ostaci sutona. Obukli smo se, popili po nekoliko gutljaja tekile u dnevnoj sobi, i potom prešli u kuhinju da smućkamo nešto za večeru. Smrznute tortilje, smrznuti grašak, krompir-pire - još jedan improvizovani aranžman, snalaženje s onim što nam je bilo pri ruci. Bilo nam je svejedno. Hrana je iščezla za devet minuta, a onda smo se vratili u dnevnu sobu i sipali sebi još po jedno piće. Od tog trenutka nadalje, Alma i ja razgovarali smo isključivo o budućnosti, i kada smo se u deset sati uvukli u krevet, još smo pravili planove, još smo razgovarali o tome kako će naš život izgledati kad mi se ona bude pridružila na mom brdašcu u Vermontu. Nismo znali kada će ona moći da stigne tamo, ali smo računali da joj neće biti potrebno više od nedelju-dve da sredi stvari na ranču, najviše tri. U međuvremenu, razgovaraćemo telefonom, a kad god bude bilo suviše kasno ili suviše rano za poziv, slaćemo jedno drugom faksove. Kako god bilo, zaključili smo, bićemo u vezi svakoga dana.

NAPUSTIO SAM Nju Meksiko a da se nisam ponovo video s Fridom. Alma se nadala da će Frida možda došetati do kolibe da se oprosti sa mnom, no ja to nisam očekivao. Ona me je već bila precrtala sa svog spiska, i s obzirom na to koliko je rano trebalo da krenem (kombi je bio zakazan za pola šest), bilo je malo verovatno da će žrtvovati imalo sna zbog mene. Pošto se nije pojavila, Alma je za to okrivila pilulu koju je ova uzela pre odlaska na spavanje. Meni je to zvučalo prilično optimistički. Prema mom shvatanju situacije, Frida se ne bi pojavila ni pod kakvim okolnostima - ne bi, čak ni da je kombi trebalo da krene u podne.
U to vreme, ništa od svega toga nije mi delovalo previše značajno. Budilnik se oglasio u pet, i pošto sam imao samo pola sata da se spremim i krenem, ne bih nijednom ni pomislio na Fridu da joj ime nije bilo spomenuto. Meni je toga jutra bilo važno to što ću se probuditi s Almom, ispiti s njom kafu na stepenicama na ulazu u kuću, što ću moći da je ponovo dodirnem. Sav ošamućen i razbarušen, sav oglupaveo od sreće, omamljen od seksa i kože i razmišljanja o svom novom životu. Da sam bio budniji, shvatio bih šta ja to u tom času napuštam, ali bio sam previše umoran i previše užurban za bilo šta osim za najjednostavnije gestove: poslednji zagrljaj, poslednji poljubac, i tada se kombi zaustavio pred kućom, i bilo je vreme da krenem. Ušli smo u kuću da bih uzeo torbu, a dok smo ponovo izlazili, Alma je sa stola blizu vrata pokupila jednu knjigu i pružila mi je. (Pogledaj je u avionu, rekla je), i onda je usledio poslednji poslednji zagrljaj, poslednji poslednji poljubac, i ja krenuh na aerodrom. Tek negde na pola puta shvatio sam da je Alma zaboravila da mi da ksanaks.
Da je ma koji drugi dan bio u pitanju, rekao bih vozaču da se okrene i vrati na ranč. I ovako je malo nedostajalo da to učinim, no pošto sam pomislio na sva poniženja koja će proisteći iz takve odluke - propustio bih avion, razotkrio se kao kukavica, iznova potvrdio svoj status neurotičnog slabića - nekako sam uspeo da savladam paniku. Jednom sam već, sa Almom, leteo bez narkotika. Pošto mi je bilo neophodno da nekako odvratim pažnju, knjiga koju mi je dala bila mi je od ogromne pomoći. Imala je preko šest stotina stranica, bila je teška gotovo kilogram i po, i pravila mi je društvo sve vreme. Bio sam u vazduhu. Knjiga je bila priručnik o divljem cveću s jednostavnim, preciznim naslovom Korovi zapada, delo sedam autora (za šestoro njih pisalo je da su specijalisti za korovske biljke; sedmi je bio upravnik herbarijuma u Vajomingu), a objavljena je, sasvim prikladno, kao izdanje Društva za izučavanje korovskih biljaka Zapada, u saradnji sa Udruženjem za praktične delatnosti poljoprivrednih fakulteta američkog zapada. U načelu, botanika me nije preterano zanimala. Nisam umeo da navedem više od nekoliko desetina tipova bilja i drveća, ali ovaj priručnik, sa svojih devet stotina fotografija u boji i preciznim proznim opisima staništa i osobina preko četiri stotine vrsta, održao mi je pažnju nekoliko sati. Ne znam zbog čega mi je bio toliko privlačan, no možda je razlog bio taj što sam upravo dolazio iz te zemlje trnovite, sasušene vegetacije, pa sam želeo da je još malo gledam, nekako se nisam bio zasitio. Većina fotografija bila je snimljena u najkrupnijem mogućem planu, s pozadinom u kojoj nije bilo ničeg osim golog neba. Ode-onde, na slici bi se našlo i malo okolne trave, smeća, ili, još rede, kakva daleka stena ili planina. Upadljivo su nedostajali ljudi, svaki, ma i najmanji nagoveštaj ljudske aktivnosti. Nju Meksiko je bio naseljen hiljadama godina, ali fotografije u toj knjizi ostavljale su utisak da se tamo nikada ništa nije dogodilo, da je čitava njegova istorija bila izbrisana. Nestali su drevni stanovnici litica, nestali su jezuitski sveštenici, nestali su Pet Geret i Bili Kid, nestala su indijanska sela, nestali su graditelji atomske bombe. Ostala je samo zemlja i ono što ju je prekrivalo, slabašno rastinje sačinjeno od korena i stabljika i malih bodljikavih cvetova što su nicali iz sparušenog tla: civilizacija svedena na raštrkani korov. Same po sebi, te biljke i nisu bile bogzna šta, ali su njihova imena u sebi krila moćnu muziku, i pošto sam proučio slike i pročitao reči kojima su bile propraćene (List je jajastog oblika u svojoj donjoj polovini, dok se u gornjoj znatno sužava... Semenke su pljosnate, rebraste, oštrih ivica, papus prekriven sitnim bodljama), napravio sam kratku pauzu da bih neke od tih naziva zapisao u svoju beležnicu. Počeo sam na novoj stranici, odmah nakon onih koje sam upotrebio da bih zapisao odlomke iz Hektorovog dnevnika, koji je opet sledio iza opisa Unutrašnjeg života Martina Frosta. Te reči su u sebi imale sočnu saksonsku gustinu, i sa zadovoljstvom sam ih ponavljao u sebi, osećao na jeziku njihov stameni, zvonki odjek. Kad danas pogledam taj spisak, deluje mi gotovo kao čista budalaština, nasumični skup slogova iz jednog mrtvog jezika možda iz jezika kojim se nekada govorilo na Marsu.
Trstika. Crveni jasmin. Komoljika. Trolista detelina. Glatki drač. Naježeni različak. Dlakava buhača. Pegavi bršljan. Povrat. Staračac. Oštriš. Žilavi kukolj. Paperjasta vratika. Grbaštica. Ognjica. Koprivasti srcepuc. Vilina kosa.

KAD SAM SE vratio, Vermont mi je izgledao drugačije. Bio sam odsutan svega tri dana i dve noći, ali se u mom odsustvu sve nekako smanjilo: sve se zatvorilo u sebe, postalo mračno, vlažno i lepljivo. Zelenilo šuma oko moje kuće delovalo mi je neprirodno, nestvarno bujno u poređenju sa zagasitim i surim pustinjskim predelima. Vazduh je bio gust od vlage, zemlja pod nogama bila je mekana, a na sve strane video sam neobuzdano širenje biljnog sveta, zapanjujuće primere propadanja: grančice podbule od vlage i delove kore drveta kako trule na putevima, lestve od gljiva po drveću, mrlje od vlage po zidovima kuće. Posle izvesnog vremena, shvatio sam da ja sve to posmatram Alminim očima, da pokušavam da vidim stvari s nekom novom jasnoćom, da bih se pripremio za onaj dan kada će se ona doseliti kod mene. Let do Bostona protekao je dobro, mnogo bolje no što sam smeo da se nadam, pa sam izašao iz aviona s osećanjem da sam ostvario nešto značajno. U krupnom poretku stvari, to verovatno i nije bilo mnogo, ali u malom poretku stvari, u onoj mikroskopskoj tački gde se lične bitke dobijaju i gube, to se računalo kao jedinstvena pobeda. Osećao sam se jačim no ikada u poslednje tri godine. Bezmalo celovit, rekao sam sebi, bezmalo spreman da ponovo postanem stvaran.
Tokom sledećih nekoliko dana, nastojao sam da budem što više zaposlen, radeći na nekoliko frontova istovremeno. Radio sam na prevodu Šatobrijana, odvezao svoj razdrndani kombi u servis na popravku, i počistio kuću do najsitnijih detalja, oribao podove, uglačao nameštaj, isprašio knjige. Znao sam da ništa ne može da sakrije suštinsku ružnoću njene arhitekture, ali sam makar mogao da sobe učinim dostojnim pokazivanja, da im dam sjaj kakav ranije nisu imale. Jedinu poteškoću predstavljalo je to što nisam znao šta da radim s kutijama u rezervnoj spavaćoj sobi - koju sam nameravao da pretvorim u Alminu radnu sobu. Biće joj potrebno mesto za rad kako bi dovršila knjigu, a to je bila jedina dostupna prostorija. Skladišni prostor u preostalom delu kuće, međutim, bio je ograničen, a pošto nisam imao na raspolaganju tavan ili garažu, jedini prostor koji sam uspeo da smislim bio je vinski podrum. No tu je problem predstavljao prljavi pod. Sa svakom kišom, podrum se punio vodom, i bilo je izvesno da će se svaka kartonska kutija koju bih dole ostavio neminovno skvasiti. Da bih izbegao tu nepriliku, kupio sam devedeset šest cigala i osam velikih pravougaonika od šperploče. Ređanjem po tri cigle jedne na drugu, uspeo sam da napravim platformu na nivou znatno višem od onog prilikom najgore poplave koja me je do tada zadesila. Radi dodatnog obezbeđenja od vlage, umotao sam svaku od kutija u debelu plastičnu kesu za smeće i otvor zapečatio trakom. To mi se činilo dovoljno, ali mi je trebalo još dva dana da prikupim hrabrost da ih odnesem dole. U tim kutijama nalazilo se sve što je ostalo od moje porodice. Helenine haljine i suknje. Njena četka za kosu i čarape. Njen veliki zimski kaput s krznenom kapuljačom. Todova rukavica za bejzbol i stripovi. Markove slagalice i plastične ljudske figure. Zlatna pudrijera s napuklim ogledalcem. Punjeni medved Huli Tuti. Bedž iz predsedničke kampanje Voltera Mondejla. Sve su mi te stvari bile nepotrebne, ali nisam bio u stanju da ih pobacam, nikada čak nisam razmislio ni o tome da ih poklonim nekoj dobrotvornoj ustanovi. Nisam želeo da neka druga žena ponese Heleninu odeću, i nisam želeo da se bejzbol kape mojih dečaka nađu na glavama nekih drugih dečaka. Odnoseći te stvari u podrum osećao sam se kao da ih zakopavam u zemlju. Nije to, možda, još bio kraj, ali jeste bio početak kraja, prvi međaš na putu ka zaboravu. Težak zadalak, ali ni upola težak kao ukrcavanje u onaj avion za Boston. Pošto sam ispraznio sobu, otišao sam u Bretlboro i odabrao nameštaj za Almu. Kupio sam joj sto od mahagonija, kožnu stolicu koja se pritiskom na dugme ispod sedišta mogla pomerati napred-nazad, ormarić od hrastovine, i jedan lepi šareni ćilim. Bila je to najbolja roba u radnji, vrhunska kancelarijska oprema. Račun je iznosio više od tri hiljade dolara, i platio sam u gotovom.
Nedostajala mi je. Premda nam je plan bio krajnje brzopleto načinjen, nisam imao nikakvih sumnji ili primisli. Nastavljao sam da radim, obnevideo od sreće, iščekujući trenutak kada će ona konačno moći da dođe na istok, i kad god bi počela da mi previše nedostaje, otvorio bih vrata zamrzivača i pogledao pištolj. Pištolj je bio dokaz da je Alma već bila tu - a ako je jednom bila tu, nije bilo razloga da verujem da se neće vratiti. U početku, nisam previše razmišljao o činjenici da je pištolj napunjen, ali je posle dva-tri dana to počelo da me muči. Za sve vreme do tada nijednom ga nisam dotakao, ali sam ga jednog popodneva, za svaki slučaj, izvadio iz frižidera i odneo u šumu, gde sam svih šest metaka ispalio u tlo. Zvučalo je kao prasak niza kineskih petardi, kao pucanje plastičnih kesa. Po povratku u kuću, stavio sam pištolj u gornju fioku noćnog stočića. Sad više nije mogao da ubije, no to nije značilo da je postao manje moćan, manje opasan. Predstavljao je otelovljenje jedne misli, i kad god bih ga pogledao, prisetio bih se koliko je malo nedostajalo da me ta misao uništi.
Telefon u Alminoj kolibi bio je hirovit, pa nisam uvek uspevao da dobijem vezu. Pogrešno je povezan, rekla mi je, negde u sistemu postoji labava veza, što je značilo da čak i kad pozovem njen broj i začujem ono hitro tiho škljocanje i signal koji nagoveštava da je poziv prošao, telefon na njenom kraju ne zvoni. S druge strane, međutim, telefon je uglavnom funkcionisao kad je reč o pozivima s njega. Onoga dana kada sam se vratio u Vermont, nekoliko puta sam bez uspeha pokušao da je pozovem, a kada je Alma u jedanaest (prema planinskom vremenu u devet) konačno pozvala mene, odlučili smo da se u budućnosti pridržavamo takvog postupka. Pozivaće ona mene, a ne ja nju. Prilikom svakog razgovora posle toga, završavali smo tako što bismo ugovorili vreme sledećeg poziva, i tri noći uzastopno postupak je funkcionisao glatko kao kakav trik u mađioničarskoj predstavi. Rekli bismo sedam sati, na primer, i u deset do sedam ja bih se smestio u kuhinju, nasuo sebi dobru čašu tekile (nastavili smo da zajedno pijemo tekilu, čak i tako na daljinu), i tačno u sedam, baš u trenutku kada bi se velika kazaljka zidnog sata pomerala da označi pun sat, telefon bi zazvonio. Postao sam zavistan od preciznosti tih poziva. Almina tačnost bila je znak odanosti, privrženosti principu po kome dvoje ljudi u dva različita dela sveta ipak mogu da budu jedna duša gotovo u svakom pogledu.
A onda, četvrte noći (pete nakon mog odlaska iz Tijere del Suenjo), Alma se nije javila. Pomislio sam da ima problema s telefonom, pa nisam odmah pohitao da nešto preduzmem. Ostao sam da sedim na svom mestu, strpljivo čekajući da telefon zazvoni, no kada se tišina produžila i na narednih dvadeset minuta, potom i na trideset minuta, počeo sam da brinem. Da je telefon bio neispravan, poslala bi mi faks da objasni zašto se nije javila. Almin faks bio je povezan na drugu liniju, a s tim brojem nikada nije bilo nikakvih trzavica. Znao sam da neće vredeti, ali sam svejedno dohvatio svoj telefon i pozvao je - s očekivano nikakvim rezultatom. Potom sam, pomišljajući da se možda zadržala u kakvom poslu sa Fridom, pozvao broj u glavnoj kući, ali je ishod bio isti. Pozvao sam još jednom, tek da bih bio siguran da sam okrenuo pravi broj, ali odgovora ponovo nije bilo. Kao poslednje što sam mogao da učinim, poslao sam joj kratku poruku faksom. Alma, gde si? Je li sve u redu? Zbunjen sam. Molim te piši (faksom) ako telefon ne radi. Volim te, Dejvid.
Imao sam u kući samo jedan telefon, i taj je bio u kuhinji. Bojao sam se da ako se popnem u spavaću sobu neću moći da čujem Almu ako pozove kasnije te noći - ili da, ako i uspem da čujem, neću moći da na vreme siđem niz stepenice da bih se javio. Nisam znao šta da radim sa sobom. Ostao sam da čekam u kuhinji još nekoliko sati, s nadom da će se nešto dogoditi, a onda, kada je već bilo prošlo jedan ujutro, prešao u dnevnu sobu i ispružio se na sofi. Bio je to onaj isti kvrgavi skup opruga i jastuka koji sam u našoj prvoj zajedničkoj noći pretvorio u improvizovani krevet za Almu - zgodno mesto za opsednutost morbidnim mislima. Time sam se i bavio sve do zore, mučeći sebe zamišljenim automobilskim nesrećama, požarima, slučajevima za hitnu pomoć, smrtonosnim padovima niz stepenice. U jednom trenutku, probudile su se ptice i počele da pevaju napolju u granama. Nedugo posle toga, neočekivano sam zaspao.
Nikada nisam pomislio da bi Frida mogla da učini Almi ono što je meni učinila. Hektor je želeo da ostanem na ranču i odgledam njegove filmove; a onda je on umro, i Frida je sprečila da se to dogodi. Hektor je želeo da Alma napiše njegovu biografiju. Sad kad ga više nije bilo, kako to da mi nije palo na pamet da će Frida staviti sebi u zadatak da spreči da ta knjiga bude objavljena? Situacije su bile gotovo istovetne, a ja ipak nisam uviđao sličnost, potpuno sam propustio da primetim podudarnosti. Možda je to bilo zato što su brojevi bili toliko udaljeni međusobno. Gledanje filmova ne bi mi oduzelo više od četiri-pet dana; Alma je na svojoj knjizi radila gotovo sedam godina. Nikada mi nije prošlo kroz svest da bi ma ko mogao biti toliko okrutan da uzme sedam godina nečijeg rada i podere ih u komadiće. Jednostavno mi je nedostajalo hrabrosti da to pomislim.
Da sam shvatio šta se spremalo, ne bih Almu ostavio samu na ranču. Prisilio bih je da spakuje svoj rukopis, ugurao je u kombi, i poveo sa sobom na aerodrom tog poslednjeg jutra. Čak i da nisam tada tako postupio, i dalje je možda bilo moguće da se nešto učini рrе no što postane prekasno. Od mog povratka u Vermont četiri puta smo razgovarali telefonom, i u svakom od tih razgovora bilo je spomenuto Fridino ime. A ja nisam hteo da razgovaram o Fridi. Taj deo priče za mene je bio završen, i zanimalo me je jedino da razgovaram o budućnosti. Trtljao sam Almi o kući, o sobi koju sam pripremao za nju, o nameštaju koji sam naručio. Trebalo je da joj postavljam pitanja, da je ispitujem u kakvom je Frida duševnom stanju, no činilo se da Alma uživa da me sluša kako govorim o tim domaćim stvarima. Još je bila u ranim stadijumima selidbe - punila je kartonske kutije odećom, odlučivala šta da ponese a šta da ostavi, zapitkivala me koje su od knjiga u mojoj biblioteci duplikati njenih i neprilike su bile poslednje što je očekivala.
Tri sata posle mog odlaska na aerodrom, Alma i Frida su se odvezle do mrtvačnice u Albukerkiju da preuzmu urnu. Kasnije istoga dana, u jednom od vetra zaklonjenom uglu bašte, rasule su Hektorov pepeo među ružinim grmljem i lejama tulipana. Bilo je to ono isto mesto gde je Tedija ujela pčela, i Frida je tokom čitave ceremonije bila prilično potresena, tako da je najpre minut ili dva ćutala, a onda počela da popušta pred sve dužim naletima tihog plača. Kada smo Alma i ja te noći razgovarali telefonom, ispričala mi je kako joj Frida nikada nije delovala tako ranjivo, tako opasno blizu potpunog sloma. Rano sledećeg jutra, međutim, otišla je do glavne zgrade i otkrila da je Frida već budna - sedela je na podu u Hektorovoj radnoj sobi, pretresala brda papira, fotografija, i crteža, ukrug rasutih oko nje. Sad su na redu scenariji, rekla je Almi, a posle toga obaviće sistematsku potragu za svakim drugim dokumentom povezanim s proizvodnjom filmova: knjigama snimanja, skicama kostima, fotografijama scenografije, dijagramima osvetljenja, beleškama za glumce. Sve će to morati da bude spaljeno, rekla je, ne sme biti pošteđen ni jedan jedini delić tog materijala.
Tako su, dakle, samo dan po mom odlasku s ranča, granice uništenja već bile pomerene, rastegnute, da bi se prilagodile jednom širem tumačenju Hektorove poslednje volje. Nisu više bili u pitanju samo filmovi. Obuhvaćen je svaki dokaz koji je mogao da uputi na to da su ti filmovi ikada postojali.
Bilo je spaljivanja i u naredna dva dana, no Alma u njima nije učestvovala, ostavila je Huanu i Končiti da pomažu dok se ona bavila svojim poslom. Trećeg dana, izvukli su scenografiju iz sporednih prostorija i spalili je. Spalili su rekvizite, spalili su kostime, spalili Hektorove dnevnike. Spaljena je čak i ona sveska koju sam čitao u Alminoj kući, a mi ni tada nismo shvatili kuda sve to vodi. Ta sveska bila je ispisana početkom tridesetih, davno рrе no što se Hektor vratio radu na filmu. Ona je imala vrednost jedino kao izvor podataka za Alminu biografiju. Uništenjem tog izvora, čak i ako bi knjiga na kraju bila objavljena, priča ispričana u njoj više ne bi bila verodostojna. Trebalo je da to shvatimo, ali kada smo te noći razgovarali telefonom, Alma je to tek usput spomenula. Glavna vest toga dana ticala se Hektorovih nemih filmova. Kopije tih filmova već su, naravno, bile u opticaju, ali je Frida strahovala da bi neko, ako bi one bile otkrivene na ranču, mogao da dovede u vezu Hektora Spelinga i Hektora Mana, pa je stoga odlučila da i njih spali. Odvratan posao, prenela mi je Alma njene reči, ali je morao biti obavljen temeljno. Ako bi ijedan deo tog posla ostao nedovršen, svi ostali delovi izgubili bi svaki smisao.
Sledeći razgovor ugovorili smo za devet sati naredne večeri (sedam po njenom vremenu). Trebalo je da Alma veći deo tog popodneva provede u Sorokou - da obavi kupovinu u supermarketu, da se pobrine za neke lične stvari - no premda je za povratak u Tijera del Sucnjo trebalo sat i po vožnje, računali smo da će se do šest vratiti u kolibu. Kada je njen poziv izostao, ja sam u mašti počeo da popunjavam praznine, i kada sam se u jedan sat ispružio na sofi, već sam bio uveren da se Alma nije ni vratila kući, da joj se desilo nešto užasno.
Ispostavilo se da i jesam i nisam bio u pravu. Pogrešio sam u nagađanju da se nije vratila kući, ali sam što se svega ostalog tiče bio u pravu - premda ni na jedan od načina koje sam zamišljao. Alma je zaustavila auto pred svojom kućom nekoliko minuta posle šest. Vrata nikada nije zaključavala, pa se nije nepotrebno uspaničila kada je videla da su otvorena, ali se iz dimnjaka dizao dim, što joj je delovalo bizarno, potpuno neshvatljivo. Bio je to topao dan usred jula, i čak i ako su Huan i Končita bili došli da donesu oprano rublje ili iznesu smeće, zbog čega bi koga vraga palili vatru? Alma je ostavila namirnice na zadnjem sedištu i ušla pravo u kuću. Ispred ognjišta u dnevnoj sobi klečala je Frida, gužvala listove papira i bacala ih u vatru. Pokret po pokret, bilo je to precizno oživljavanje završne scene Martina Frosta: Norbert Stajnhaus spaljuje rukopis svoje priče u očajničkom pokušaju da oživi Alminu majku. Delići spaljenog papira izletali su u sobu, lebdeći oko Fride kao ranjeni crni leptiri. Rubovi njihovih krila na tren bi zasjali narandžastim sjajem, da bi potom postali beličasto sivi. Hektorova udovica bila je toliko zaokupljena svojim radom, toliko rešena da dovrši započeti posao, da nije čak ni podigla pogled kad je Alma ušla. Nespaljene stranice bile su joj raširene na kolenima, hrpica listova papira, možda dvadeset-trideset takvih listova, možda četrdeset. Ako je samo to preostalo, to je značilo da je preostalih šest stotina stranica već bilo otišlo u nepovrat.
Prema njenim sopstvenim rečima, Almu je obuzeo bes, i otpočela je poganu tiradu, mahnitu viku i vrisku. Jurnula je kroz dnevnu sobu, a kada je Frida ustala da se odbrani, Alma ju je odgurnula u stranu. Bilo je to sve čega se sećala, rekla je. Jedan silovit zamah, i već je bila prošla kraj Fride, već je trčala ka svojoj radnoj sobi i kompjuteru u zadnjem delu kuće. Spaljeni rukopis bio je samo odštampani tekst. Knjiga je bila u kompjuteru, i ako Frida nije petljala sa hard-diskom ili našla snimljene diskete, ništa neće biti izgubljeno.
Trenutak nade, kratki talas optimizma dok je prelazila prag sobe, a onda nestanak svake nade. Alma je ušla u sobu, i prvo što je primetila bila je praznina na mestu gde je nekada stajao kompjuter. Radni sto bio je prazan: nije više bilo monitora, ni tastature, ni štampača, ni plave plastične kutije s dvadeset jednom označenom disketom i pedeset tri različite istraživačke kartoteke. Frida je sve to nekud odnela. Nema sumnje da je Huan s njom sarađivao na tome, a ako je Alma na pravi način shvatila šta se zbilo, bilo je već prekasno da se išta učini. Kompjuter je verovatno već bio uništen, diskete verovatno sasečene u komadiće. A čak i ako se to još nije dogodilo, gde je mogla da počne da ih traži? Ranč se prostirao na preko četiri stotine jutara. Trebalo je jedino odabrati neko mesto, iskopati rupu, i knjiga bi zauvek nestala.
Nije imala predstavu koliko se dugo zadržala u radnoj sobi. Nekoliko minuta, mislila je, ali moglo je biti i duže, možda i čitavih četvrt sata. Sećala se kako je sela za sto i prekrila šakama lice. Htela je da zaplače, rekla je, da se prepusti izlivu neobuzdane vriske i jecanja, no bila je suviše preneražena da bi zaplakala, pa je jednostavno ostala tako da sedi i sluša sebe kako diše kroz sopstvene šake. U jednom trenutku, počela je da zapaža koliko je tiho u kući. Pretpostavila je da to znači da je Frida već otišla - da je jednostavno izašla i otišla u drugu kuću. Pa neka je, pomislila je Alma. Nikakve rasprave i objašnjenja nikada ne bi poništile ovo što se desilo, a povrh svega bila je odlučila da s Fridom više nikada ne progovori ni reč. Da li je zaista bilo tako?Jeste, zaključila je, tako je. Ako je tako, onda je vreme da se ode odatle. Mogla je da spakuje torbu, uđe u kola, i odveze se do nekog motela blizu aerodroma. Sutradan rano ujutro, mogla je već da bude u aviona za Boston.
Tada je Alma ustala od stola i izašla iz radne sobe. Još nije bilo sedam sati, ali poznavala me je dovoljno dobro da bi bila sigurna da ću biti kod kuće - da ću se muvati oko telefona u kuhinji, da ću sipati sebi tekilu u iščekivanju njenog poziva. Nije htela da čeka zakazano vreme. Bilo joj je ukradeno nekoliko godina života, čitav joj se svet u glavi raspadao u paramparčad, i osećala je potrebu da odmah porazgovara sa mnom, da počne da razgovara s nekim pre no što krenu suze i učine je nesposobnom da iz usta iscedi ijednu reč. Telefon se nalazio u spavaćoj sobi, odmah kraj radne. Trebalo je samo da izađe i skrene desno, i deset sekundi kasnije već bi sedela na krevetu i okretala moj broj. Ona je, međutim, kada je stigla do praga radne sobe, na trenutak zastala i okrenula se na levu stranu. Po čitavoj dnevnoj sobi letele su iskre, pa je odlučila da pre no što se posveti dugom razgovoru sa mnom, proveri da li je vatra ugašena. Bila je to razborita odluka, ispravan postupak u takvim okolnostima. Stoga je ona tako skrenula ka drugom delu kuće, i samo trenutak kasnije, priča o toj noći pretvorila se u drugačiju priču, ta noć je postala drugačija noć. To je ono što me užasava: ne samo to što nisam bio u prilici da sprečim ono što se zbilo, već i to što sam znao da se to, da je Alma najpre pozvala mene, uopšte i ne bi dogodilo. Frida bi i dalje ležala mrtva na podu u dnevnoj sobi, ali nijedna Almina reakcija ne bi bila ista, ništa od onoga što je usledilo pošto je otkrila leš, ne bi se odigralo tako kako se odigralo. Razgovor sa mnom učinio bi je malo jačom, malo manje unezverenom, malo bolje pripremljenom da se suoči s tim udarcem. Da mi je, na primer, spomenula taj zamah, da mi je opisala kako je šakom gurnula Fridu u grudi pre no što je kraj nje protrčala do radne sobe, možda sam mogao da je upozorim na moguće posledice. Događa se da ljudi izgube ravnotežu, rekao bih joj, da se zateturaju unatrag, padnu, udare glavom o kakav tvrdi predmet. Idi u dnevnu sobu i proveri, vidi da li je Frida još tamo. Alma bi otišla u dnevnu sobu ne spuštajući slušalicu. Mogao bih da porazgovaram s njom odmah pošto je pronašla leš, i to bi je umirilo, dalo bi joj priliku da bistrije razmisli, da zastane i preispita se pre no što nastavi sa užasnim stvarima koje je nameravala da učini. Alma je, međutim, zastala na vratima, okrenula se na levu umesto na desnu stranu, i kada je pronašla Fridino telo sklupčano na podu, zaboravila je da treba da me pozove. Ne, ne mislim da je zaboravila, ne želim da kažem da je zaboravila - ali je ona zamisao već bila počela da joj se oblikuje u glavi, pa nije mogla da se natera da uzme slušalicu. Umesto toga, otišla je u kuhinju, s olovkom u ruci i uz bocu tekile sela i provela ostatak noći pišući mi pismo.
Kada je faks počeo da pristiže, ja sam spavao na sofi. U Vermontu je bilo šest sati ujutro, ali je u Novom Meksiku još bila noć, pa me je aparat probudio tek trećim ili četvrtim zvonom. Bio sam odlutao na manje od jednog sata, utonuo u komu iscrpljenosti, pa me prva oglašavanja zvona nisu dotakla, osim što su promenila san koji sam u tom trenutku sanjao - košmar o budilnicima i rokovima za završetak posla i obavezi da se probudim i održim predavanje pod naslovom Metafore ljubavi. Retko uspevam da upamtim svoje snove, ali ovog se sećam, baš kao što se sećam svega ostalog što je počelo da mi se događa kad sam otvorio oči. Uspravio sam se, shvativši konačno da zvuk ne potiče s budilnika u mojoj spavaćoj sobi. Telefon je zvonio u kuhinji, no dok sam ja stao na noge i oteturao se kroz dnevnu sobu, zvonjava je prestala. Začuo sam tiho „klik” u aparatu, znak da treba da otpočne primanje faksa, i kada sam konačno stigao do kuhinje, prvi delovi pisma već su se migoljili kroz prorez. Godine 1998. još nisu postojali faks-aparati za papir običnog formata. Papir je pristizao u svicima - na tankom pergamentu sa specijalnim elektronskim slojem - i kad biste primili pismo, izgledalo je kao nešto što je poslato iz daleke prošlosti: kao polovina Tore, ili poruka s kakvog etrurskog bojišta. Alma je utrošila više od osam sati na sastavljanje pisma, na mahove ga je prekidala i ponovo počinjala, uzimala olovku i ostavljala je, a kako je noć odmicala piće ju je sve više hvatalo, pa se na kraju skupilo više od dvadeset stranica. Čitavo pismo pročitao sam stojeći, izvlačeći svitak onako kako je izvirao iz aparata. Prvi deo govorio je o stvarima koje sam upravo opisao: o spaljivanju Almine knjige, nestanku kompjutera, otkrivanju Fridinog leša u dnevnoj sobi. Poslednji deo završavao se sledećim pasusima:
Nemoćna sam. Nemam dovoljno snage da ponesem ovako nešto. Neprestano pokušavam da ga obuhvatim rukama, ali to je za mene preveliko, Dejvide, preteško je, i ja čak ne mogu ni da ga podignem s poda.
Zato te večeras i neću pozvati telefonom. Reći ćeš mi da je to bio nesrećan slučaj, da nisam ja kriva, i počeću da ti verujem. Želeću da ti verujem, ali istina je to da sam je odgurnula snažno, mnogo snažnije no što smeš da odgurneš osamdesetogodišnju ženu, i da sam je tako ubila. Nije sad važno šta mi je učinila. Ja sam nju ubila, i ako ti dozvolim da me u tome razuveriš, to će nas kasnije oboje uništiti. Ništa se tu ne može učiniti. Da bih se zaustavila, morala bih da se odreknem istine, a onog trenutka kada bih to učinila, sve što je u meni dobro počelo bi da umire. Moram da delujem odmah, shvataš, dok još imam hrabrosti. Hvala Bogu što postoji alkohol. Ginis ti daje snagu, pisalo je nekada na bilbordima u Londonu. Tekila ti daje hrabrost.
Kreneš odnekud, i bez obzira na to koliko daleko misliš da si otputovao od tog mesta, na kraju se uvek ponovo nađeš baš tu. Mislila sam da bi ti mogao da me spaseš, da bih mogla da nateram sebe da ti pripadnem, ali ja sam oduvek pripadala samo njima. Hvala ti za san, Dejvide. Ružna Alma našla je sebi čoveka, i zahvaljujući njemu osećala se divno. Kad si za mene mogao da učiniš tako nešto, zamisli samo šta bi mogao da učiniš za neku devojku koja ima samo jedno lice.
Smatraj da si imao sreće. Dobro je što se sve završava pre no što si uspeo da shvatiš ko sam ja zapravo. One prve noći došla sam tvojoj kući s pištoljem, zar ne? Nemoj nikad da zaboraviš šta to znači. Samo bi luda osoba mogla da uradi tako nešto, a ludacima se ne može verovati. Oni njuškaju po tuđim životima, pišu knjige o stvarima koje ih se ne tiču, kupuju pilule. Hvala bogu što postoje pilule. Da li je zbilja tek slučaj to što si ih pre neki dan zaboravio? Stajale su mi u novčaniku sve vreme dok si bio ovde. Stalno mi je padalo na um da ti ih dam, i stalno sam zaboravljala da to učinim - sve do trenutka kada si ušao u onaj kombi. Nemoj mi zameriti zbog toga. Ispostavilo se da su mi potrebnije nego tebi. Mojih dvadeset pet malih purpurnih prijatelja. Najjači ksanaks, garantovano daruje neprekinut noćni san.
Oprosti. Oprosti. Oprosti. Oprosti. Oprosti.
Posle toga pokušao sam da je pozovem, ali nije podigla slušalicu. Ovog puta sam uspeo da dobijem vezu čuo sam kako s drage strane žice zvoni telefon - ali Alma nije podigla slušalicu. Ostavio sam telefon da zazvoni četrdeset ili pedeset puta, tvrdoglavo se nadajući da će joj taj zvuk narušiti koncentraciju, da će je naterati da pomisli na nešto drago osim na pilule. Da li bi išta ispalo drugačije da sam ga ostavio da zazvoni još pet puta? Da li bi je još deset zvonjava sprečilo da nastavi to što je započela? Na kraju, odlučio sam da spustim slušalicu, pa sam pronašao komad papira te i sam poslao faks. Molim te razgovaraj sa mnom, napisao sam. Alma, podigni slušalicu i razgovaraj sa mnom. Ponovo sam je pozvao sekund kasnije, ali se ovoga puta veza prekinula posle šestog ili sedmog zvona. Isprva mi nije bilo jasno zašto, ali sam onda shvatio da je verovatno iščupala kabl iz zida.

9

TE ISTE nedelje, sahranio sam je kraj njenih roditelja na katoličkom groblju, dvadeset pet milja severno od Tijere del Suenjo. Alma mi nikada nije spomenula bilo kakve rođake, a pošto se nije pojavio niko od Grandovih ili Morisonovih da zatraži njeno telo, troškove sahrane sam platio sam. Trebalo je doneti izvesne tegobne odluke, načiniti groteskni odabir s obzirom na relativne prednosti balsamovanja i kremacije, trajnost različitih vrsta drveta, cenu kovčega. A potom, pošto sam se opredelio za sahranu, usledila su nova pitanja o odeći, nijansama ruža za usne, laku za nokte, frizuri. Ne znam kako sam uspeo da sve to obavim, ali pretpostavljam da sam postupao onako kako svi postupaju u takvim prilikama: napola sam bio tu, a napola nisam, napola pri sebi, a napola ne. Sećam se jedino da sam sc usprotivio mogućnosti kremacije. Dosta je vatre, rekao sam, dosta je pepela. Već su je bili rasporili da bi izvršili autopsiju, ali nisam hteo da im dopustim i da je spale.
Te noći kada je Alma izvršila samoubistvo, iz svoje kuće u Vermontu pozvao sam kancelariju šerifa. Na ranč je, da izvrši istragu, bio poslat zamenik po imenu Viktor Guzman, no premda je on tamo stigao pre šest ujutro, Huan i Končita do tada su već bili nestali. Alma i Frida bile su mrtve, pismo koje mi je poslala faksom još je bilo u aparatu, ali malih ljudi više nije bilo. Kada sam pet dana kasnije napustio Nju Meksiko, Guzman i ostali zamenici još su tragali za njima.
Za Fridine zemne ostatke pobrinuo se njen advokat, prema uputstvima iz njenog testamenta. Služba je održana u senici Blu Stoun ranča - odmah iza glavne zgrade, u Hektorovom šumarku od vrba i jasika - no ja sam namerno izostao. Osećao sam prejaku mržnju prema Fridi, pa mi se smučilo na samu pomisao da prisustvujem tom obredu. S tim advokatom se nisam sreo, ali mu je Guzman ispričao o meni, i kada me je ovaj telefonom u motelu pozvao na Fridinu sahranu, jednostavno sam mu rekao da sam prezauzet. Posle toga je nastavio da trtlja još nekoliko minuta, pričajući o jadnoj gospođi Speling i jadnoj Almi i kako je sve to užasno, a onda me je, u najstrožem poverenju, gotovo bez zastajanja između rečenica, obavestio da imanje vredi preko devet miliona dolara. Ranč će biti ponuđen na prodaju kad testament postane izvršan, rekao je, i ta će sredstva, zajedno s novcem od prodaje akcija i obveznica gospođe Speling, biti ustupljena jednoj neprofitnoj organizaciji u Njujorku. Kojoj, upitah. Muzeju moderne umetnosti, reče. Svih devet miliona biće uloženo u anonimni fond za čuvanje starih filmova. Vrlo čudno, rekao je, ne čini li vam se? Ne, odvratih, nije čudno. Bezdušno i gadno, možda, ali ne i čudno. Ako volite loše šale, ovoj biste se mogli smejati godinama.
Poželeo sam da se još jednom, poslednji put, vratim na ranč, no kada sam zaustavio kola pred kapijom, nisam smogao hrabrosti da kroz nju prođem. Nadao sam se da bih mogao pronaći kakve Almine fotografije, da ću po kolibi potražiti nekakve sitnice koje bih mogao da ponesem sa sobom u Vermont, ali je policija već bila postavila one žute trake kakve se postavljaju na mestu zločina, i nervi su me odjednom izdali. Nije tamo bilo nijednog policajca koji bi mi preprečio put, pa sam se lako mogao provući kraj ograde i ući na imanje ali nisam se usudio, nisam se usudio - i zato sam okrenuo kola i odvezao se. Svoje poslednje sate u Albukerkiju proveo sam naručujući ploču za Almin grob. Isprva sam mislio da ću natpis svesti na goli minimum: ALMA GRUND 1950-1988. Ali onda, pošto sam potpisao ugovor i isplatio čoveka za taj posao, vratio sam se u kancelariju i rekao mu da sam se predomislio. Hteo bih da dodam još jednu reč, rekao sam. Natpis treba da glasi: ALMA GRUND 1950-1988 SPISATELJICA. Sa izuzetkom oproštajne poruke ispisane na dvadeset stranica, koju mi je poslala poslednje noći svog života, nikada nisam pročitao ni reč od onoga što je napisala. Alma je, međutim, umrla zbog jedne knjige, te je pravda zahtevala da bude upamćena kao autor te knjige.
Otputovao sam kući. Na putu za Boston nije se dogodilo ništa. Iznad Srednjeg zapada upali smo u snažne vazdušne struje, pojeo sam malo piletine i ispio čašu vina, gledao sam kroz prozor - ali ništa se nije desilo. Beli oblaci, srebrno krilo, plavo nebo. Ništa.

Kad sam se vratio kući, ormarić s pićem bio je prazan, a bilo je prekasno da izađem i kupim novu bocu. Ne znam da li me je to spasio, ali bio sam zaboravio da sam tekilu dokrajčio one poslednje noći koju sam tu proveo, a kako nije bilo nade da ću u krugu od trideset milja oko zabarikadiranog Vest T-a pronaći ikakvo sredstvo za samozaborav, bio sam primoran da na spavanje odem trezan. Sutradan ujutro ispio sam dve šolje kafe i vratio se poslu. Pre toga sam verovao kako ću se predati, kako ću potonuti u svoju staru rutinu beznadne tuge i propadanja u alkoholu, ali se u svetlosti tog letnjeg jutra u Vermontu, nešto u meni oduprlo želji za samouništenjem. Šatobrijan se upravo bližio kraju svog dugog razmišljanja o Napoleonovom životu, pa sam mu se pridružio u dvadeset četvrtoj knjizi memoara, na ostrvu Sveta Jelena sa svrgnutim carem. U izgnanstvu je proveo već šest godina; manje je vremena potrošio na osvajanje Evrope. Iz kuće je već izlazio sve ređe, i dane je provodio čitajući Osijana u Kasarotijevom italijanskorn prevodu... Kad bi izašao, Bonaparta je šetao džombastim putevima oivičenim agavama i mirisnom žutilovkom... ili bi se skrivao u gustim oblacima što su se valjali po tlu. U ovom trenutku istorije, sve usahne za dan; svako ko živi predugo, umire živ. Dok se krećemo kroz život, za sobom ostavljamo svoje tri ili četiri slike, međusobno različite; gledamo ih kroz maglu prošlosti, kao portrete svojih različitih životnih doba.
Nisam bio siguran da li sam uspeo da nateram sebe da poverujem da sam dovoljno jak da bih nastavio s radom - ili sam jednostavno bio otupeo. Do kraja leta osećao sam se kao da živim u drugoj dimenziji, kao da sam svestan stvari oko sebe a istovremeno odvojen od njih, kao da mi je telo obavijeno prozirnom gazom. Provodio sam duge sate sa Šatobrijanom, ustajao rano i kasno odlazio na spavanje, i kako su nedelje prolazile postojano sam napredovao, postepeno podižući svoju dnevnu kvotu od tri stranice Plejadinog izdanja na četiri. To je delovalo kao napredak, osećao sam se kao da napredujem, ali je to istovremeno bio i period u kome sam postao podložan neobičnim opadanjima koncentracije, napadima odsutnosti koji su me, izgleda, spopadali kad god bih se maknuo od radnog stola. Zaboravio sam da platim telefonski račun za tri meseca uzastopno, zanemarujući pri tom sve preteče poruke koje su stizale poštom, pa račun nisam izmirio sve do onog dana kada mi se u dvorištu pojavio čovek sa zadatkom da mi preseče liniju. Dve nedelje kasnije, prilikom odlaska u nabavku u Batlboro, kada je trebalo da svratim i u poštu i banku, uspeo sam da ubacim novčanik u poštansko sanduče, uveren da je reč o svežnju pisama. Ti su me neprijatni događaji zbunjivali, ali nijedanput nisam zastao da razmislim zbog čega mi se dešavaju takve stvari. Postaviti to pitanje značilo bi kleknuti na kolena i otvoriti vrata u podu ispod tepiha, a ja nisam sebi mogao da dozvolim da zavirim u tu tminu. Noću bih uglavnom, kada bih prekinuo s radom i završio večeru, do kasno sedeo u kuhinji, prepisujući beleške koje sam napravio prilikom projekcije Tajnog života Martina Frosta.
Almu sam poznavao svega osam dana. Pet dana od tih osam bili smo razdvojeni, a kada sam sračunao koliko smo vremena proveli zajedno tokom preostala tri, zbir se sveo na pedeset četiri časa. Od toga je osamnaest sati bilo izgubljeno u spavanju. Još sedam je bilo protraćeno na razdvojenost ove ili one vrste: šest sati sam proveo sam u kolibi, pet ili deset minuta proveo sam s Hektorom, četrdeset jedan minut potrošio sam na gledanje filma. Tako je preostalo svega dvadeset devet sati u kojima sam zaista mogao da je vidim i dodirnem, da se ušuškam u zagrljaj njenog prisustva. Pet puta smo vodili ljubav. Zajedno smo pojeli šest obroka. Jednom sam je okupao. Alma je u moj život ušla i iz njega izašla tako brzo, da mi se ponekad učini da sam je izmislio. To je bilo ono najgore u suočavanju s njenom smrću. Nije postojalo dovoljno stvari kojih bi se mogao sećati, pa sam nastavio da se bezbroj puta iznova krećem istim stazama, da sabiram iste brojeve istižem do istih ništavnih zbirova. Dva automobila, jedan avion, šest čaša tekile. Tri postelje u tri kuće u tri različite noći. Četiri razgovora telefonom. Bio sam toliko rastrojen da nisam znao kako drugačije da za njom žalim izuzev tako što ću ostati živ. Nekoliko meseci kasnije, kada sam završio prevod i odselio sc iz Vermonta, shvatio sam da je Alma za mene učinila upravo to. Za svega osam dana, vratila me je iz mrtvih.
Nije važno šta se sa mnom zbivalo posle toga. Ovo je knjiga sazdana od fragmenata, to je zbirka jada i napola upamćenih snova, i da bih ispričao priču, moram da se ograničim samo na događaje iz te priče. Reći ću samo to da sada živim u jednom velikom gradu, negde između Bostona i Vašingtona, i da je ovo prvo što sam pokušao da napišem posle Nemog sveta Hektora Mana. Još neko vreme sam držao predavanja, pronašao drugi posao koji mi je više odgovarao, a onda zauvek napustio tu delatnost. Treba da dodam (zbog onih koji drže do takvih stvari) i to da više ne živim sam.
Prošlo je jedanaest godina od mog povratka iz Nju Meksika, i za sve to vreme nikada nikom nisam ispričao šta mi se tamo dogodilo. Nijedne reči o Almi, nijedne reči o Hektoru i Fridi, nijedne reči o Blu Stoun ranču. Ko bi poverovao u takvu priču, sve i da sam se usudio da je ispričam? Nisam imao dokaza, ničega što bi potvrdilo moje reči. Hektorovi filmovi bili su uništeni, Almina knjiga bila je uništena, i jedino što sam ikome mogao da pokažem bila je moja patetična zbirčica zabeležaka, moja trilogija škrabotina iz pustinje: duševni slom Martina Frosta, delići iz Hektorovog dnevnika, i popis vanzemaljskih biljaka koje nisu imale nikakve veze ni sa čim. Zaključio sam da će biti bolje da držim jezik za zubima, i da misteriju Hektora Mana ostavim nerazrešenu. Sada su već i drugi počinjali da pišu o njegovom radu, a kada su 1992. godine neme komedije dočekale svoje video-izdanje (u kolekciji sačinjenoj od tri video-trake), čovek u belom odelu lagano je počeo da stiče sledbenike. Bio je to tek mali povratak, naravno, sitan događaj u zemlji industrijske zabave i milionskih reklamnih fondova, no ipak dovoljan, pa sam se radovao kad god bih slučajno naišao na kakav tekst u kome je Hektor spominjan kao jedan od manje poznatih majstora žanra ili (da se poslužim rečima Stenlija Vobela iz Sajt end saunda) poslednji veliki stvaralac u umetnosti neme slepstik komedije. Možda je i to bilo dovoljno. Kada je 1994. godine osnovan klub obožavalaca, dobio sam poziv da postanem počasni član. Kao osoba zaslužna za prvu i jedinu opsežnu studiju o Hektorovom radu, uživao sam status duhovnog utemeljivača čitavog pokreta, pa su se ponadali da ću im dati svoj blagoslov. Prilikom poslednjeg popisa, izbrojano je preko tri stotine aktivnih članova Međunarodnog bratstva Hektorovih sledbenika, pri čemu neki od njih žive i u tako dalekim zemljama kao što su Švedska i Japan. Svake godine, predsednik mi šalje poziv da prisustvujem njihovom godišnjem skupu u Čikagu, i kada sam 1997. godine to konačno prihvatio, kraj mog govora bio je pozdravljen ovacijama. Posle toga me je, u delu nastupa rezervisanom za pitanja iz publike, neko zapitao jesam li tokom rada na knjizi otkrio išta u vezi sa Hektorovim nestankom. Nisam, rekao sam, nažalost nisam. Tragao sam mesecima, ali nisam uspeo da iskopam ni jedan jedini sveži trag.
Marta 1988. napunio sam pedeset jednu godinu. Šest meseci posle toga, na prvi dan jeseni, samo mesec dana posle mog učestvovanja u panel-diskusiji o nemim filmovima na Američkom filmskom institutu u Vašingtonu, imao sam prvi srčani udar. Drugi je usledio dvadeset šestog novembra, usred večere povodom Dana zahvalnosti kod moje sestre u Baltimoru. Onaj prvi bio je prilično blag, takozvani predinfarkt, nešto kao kratka solo pesma za jedan glas bez pratnje. Drugi mi je razderao čitavo telo kao horska simfonija za dve stotine pevača i duvački orkestar, i zamalo me nije ubio. Sve do tada, odbijao sam da pedeset jednu godinu shvatim kao starost. Nisu to bile ni neke posebno mlade godine, ali ni doba kada se od čoveka očekuje da počne da se priprema za kraj i sravnjuje račune sa svetom. Držali su me u bolnici nekoliko nedelja, a vesti koje sam dobijao od lekara bile su dovoljno obeshrabrujuće da me nateraju da preispitam to mišljenje. Otkrio sam, da se poslužim izrekom koja mi se oduvek dopadala, da živim na pozajmljenom vremenu.
Ne smatram da sam grešio što sam tolike godine čuvao svoje tajne, niti smatram da sam pogrešio što sam ih sada ispričao. Okolnosti su se izmenile, a kada se to dogodilo i ja sam promenio mišljenje. Iz bolnice su me otpustili sredinom decembra, a početkom januara već sam ispisivao prve stranice ove knjige. Sada je kraj oktobra i, kako se bližim okončanju svog posla, zapažam s izvesnim turobnim zadovoljstvom da se istovremeno bližimo i poslednjim nedeljama ovog veka - Hektorovog veka, veka koji je počeo osamnaest dana pre njegovog rođenja i za kojim niko ko je pri čistoj svesti neće zažaliti. Slediću Šatobrijanov uzor, pa neću ni pokušati da objavim ovo što sam napisao. Svom advokatu sam ostavio pismo s uputstvima, pa će on znati gde da pronađe rukopis i šta da učini s njim kad mene više ne bude bilo. Imam čvrstu nameru da poživim sto godina, no ako bi se kojim slučajem desilo da ne doguram tako daleko, obavljene su sve neophodne pripreme. Ako i kada ova knjiga bude objavljena, dragi čitaoče, moći ćeš da budeš siguran da je čovek koji ju je napisao odavno mrtav.
Postoje misli koje slamaju um, misli koje su tako moćne i pogane da zagade čoveka čim počnu da mu se motaju po svesti. Strahovao sam od onoga što sam znao, strahovao da ne potonem u užas toga što sam znao, pa stoga misli nisam pretočio u reči sve dok nije postalo prekasno da mi reči budu od ma kakve koristi. Nemam činjenica koje bih mogao da ponudim, niti konkretnog dokaza koji bi mogao vredeti na sudu, no pošto sam u poslednjih jedanaest godina sve što se zbilo te noći odvrteo u glavi bezbroj puta, gotovo sam uveren da Hektor nije umro prirodnom smrću. Jeste, bio je slab kada sam ga video, i nesumnjivo je da su ga samo dani delili od smrti, ali misli su mu bile jasne, i kada me je na kraju razgovora uhvatio za ruku, zario mi je prste u kožu. Bio je to stisak čoveka koji je nameravao da nastavi da živi. Želeo je da ostane u životu do okončanja našeg posla, i kada sam sišao pošto mi je Frida rekla da napustim sobu, bez ikakve dileme sam očekivao da ću ga sutradan ujutro ponovo videti. Pomislite samo na tu brzinu - pomislite kako su se vrtoglavo nesreće zgomilale posle toga. Alma i ja otišli smo u krevet, a kada smo zaspali, Frida je na prstima prošla kroz hodnik, ušla u Hektorovu sobu, i ugušila ga jastukom. Ubeđen sam da je to učinila iz ljubavi. Nije u njoj bilo gneva, osećaja da je izdana ili želje za osvetom - već samo fanatične posvećenosti pravednom i svetom cilju. Hektor svakako nije mogao da pruži značajniji otpor. Ona je bila snažnija od njega, pa ga je time što mu je za nekoliko dana skratila život, izbavila od posledica toga što me je nepromišljeno pozvao na ranč. Posle mnogo godina istrajnosti i odvažnosti, Hektor se predao sumnjama i neodlučnosti, počeo da preispituje sve što je u Nju Meksiku učinio sa svojim životom, i onog trenutka kada sam ja stigao u Tijera del Suenjo, sve ono lepo što je stvorio zajedno s Fridom moglo je biti smrskano u paramparčad. Ludilo je počelo tek kada sam ja kročio na ranč. Ja sam bio katalizator svega što se dogodilo za vreme mog boravka tamo, bio sam onaj poslednji sastojak koji je izazvao sudbonosnu eksploziju. Frida je morala da me se otarasi, a to je mogla da učini jedino tako što bi se otarasila Hektora.
Često razmišljam o onome što se događalo sledećeg dana. Toliko toga se svodi na nešto što nikada nije bilo izgovoreno, na male pukotine i ćutanja, na čudnovatu pasivnost kojom se činilo da Alma zrači u određenim prelomnim trenucima. Kada sam se tog jutra probudio, sedela je kraj mene u postelji, milovala mi lice. Bilo je deset sati - poodavno je već trebalo da budemo u projekcionoj sali i gledamo Hektorove filmove - a ipak me nije požurivala. Popio sam šolju kafe koju je bila stavila na noćni stočić, malo smo porazgovarali, grlili se i ljubili. Kasnije, kada se pošto su filmovi bili uništeni vratila u kolibu, činilo se da nije previše potresena prizorom kome je upravo prisustvovala. Nisam zaboravio da je briznula u plač, ali je njena reakcija bila mnogo manje burna no što sam očekivao. Nije otpočela izbezumljenu tiradu, nije izgubila kontrolu nad sobom, nije proklinjala Fridu zbog toga što je upalila lomaču pre no što ju je na to obavezala Hektorova poslednja volja. U prethodna dva dana dovoljno smo razgovarali da bih znao da je Alma bila protiv spaljivanja filmova. Osećala je strahopoštovanje prema Hektorovom titanskom samoporicanju, pretpostavljam, ali je isto tako verovala da je to greška, i rekla mi je da se proteklih godina mnogo puta raspravljala s njim oko toga. Ako je bilo tako, zašto se onda nije više potresla kad su filmovi na kraju zaista uništeni? Njena majka je igrala u tim filmovima, njen otac bio je snimatelj, a ona jedva da je o njima izustila i reč kad su vatre zgasle. Godinama sam razmišljao o tom njenom ćutanju, i jedina teorija za koju mi se čini da ima smisla, jedina koja potpuno objašnjava ravnodušnost koju je Alma ispoljila te noći, jeste ta da je znala da filmovi nisu uništeni. Alma je bila izuzetno inteligentna i dovidjiva osoba. Već je bila napravila kopije Hektorovih ranih filmova i razaslala ih na adrese pola tuceta filmskih arhiva širom sveta. Zar nije mogla da napravi i kopije njegovih poznih filmova? Tokom rada na knjizi dosta je putovala. Šta je moglo da je spreči da prokrijumčari dva-tri negativa prilikom svakog odlaska s ranča i da ih odnese u neku laboratoriju gde bi načinili nove kopije? Skladište nije imalo čuvara, ona je raspolagala svim ključevima, pa je bez ikakvih poteškoća mogla da neprimećeno unosi i iznosi materijal. Ako je to zbilja činila, onda bi kopije svakako negde sakrila i čekala Fridinu smrt da ih iznese u javnost. Moglo je to, možda, da potraje dosta godina, no Alma je bila strpljiva, a otkud je mogla da zna da će se njen život okončati iste noći kada i Fridin? Tome bi se mogla suprotstaviti pomisao da bi me ona svakako uputila u tu tajnu, da tako nešto ne bi zadržala za sebe, ali možda je imala nameru da mi sve ispriča kad stigne u Vermont. U svom dugom, rastrzanom oproštajnom pismu nije spomenula filmove, ali te noći je Almu zadesila preteška nesreća, sva je drhtala u delirijumu straha i apokaliptičkih samoosuđivanja, pa ne verujem da je u času kada je sela da mi napiše to pismo istinski bila još u ovom svetu. Zaboravila je da mi to kaže. Imala je nameru da mi kaže, ali je zaboravila. Ako je tako, onda Hektorovi filmovi nisu nestali. Samo su zagubljeni, i pre ili kasnije pojaviće se neko ko će slučajno otvoriti vrata prostorije u koju ih je Alma sakrila, pa će priča ponovo krenuti od početka.
Živim s tom nadom.




1 hunt /hant/ (eng.) lov.
2 chase /čejs/ (eng.) trka, lov.
3 see more /si: rao:/ (eng.) - videti više.
4 C. Les, što zvuči kao see less /si: les/ (eng.) - videti manje.