Made in America - Bil Brajson

First topic message reminder :



U knjizi Made in America, Brajson demistifikuje svoju otadžbinu objašnjavajući kako je to jedan prašnjavi pustinjski zaseok bez šume i zelenike postao Holivud, zašto Divlji zapad nije osvojen, zbog čega Amerikanci govore drugačije od Engleza, kako su Amerikanci počeli da jedu nutricionistički bezvrednu hranu pre nego što je za nju i smišljen naziv, otkriva kako su se proslavili doktor Kelog i njegove kukuruzne pahuljice...

Put od Kiti Hoka

Priča je poznata. Jednog hladnog dana u decembru 1903, Orvil i Vilbur Rajt, uz pomoć petorice meštana, odvukli su letelicu krhkog izgleda na plažu Kiti Hoka u Severnoj Karolini. Dok je Vilbur pridržavao krilo, Orvil se opružio za kontrolama i pustio avion da se zakotrlja po drvenoj stazi. Nekoliko trenutaka kasnije, avion se sa oklevanjem vinuo, popeo otprilike do visine od četiri i po metra i poleteo nad plažom nekih trideset šest metara pre nego što se spustio na dinu. Let je trajao samo dvanaest sekundi i pokrio je manju udaljenost od raspona krila savremenog džambo-džeta, ali doba avijacije je otpočelo.
Svi znaju da je to bio jedan od velikih događaja za modernu tehnologiju, ali mislim da još vlada utisak da su braća Rajt u suštini bila dva nadahnuta mehaničara koji su skleptali jednostavnu skalameriju u svojoj radionici za bicikle i imali toliko sreće da uspeju daje podignu u vazđuh. Svi smo videli film s prvim letelicama koje se stum-baju na kraju keja ili se zakucaju u plast sena izbačene iz katapulta. Očigledno, avion je bio pronalazak koji je samo čekao da se dogodi. Braća Rajt su samo imala toliko sreće da prva stignu do njega.
U stvari, njihovo dostignuće bilo je mnogo veće od toga. Da bi se ovladalo letenjem sa sopstvenim pogonom, bilo je neophodno smisliti niz ozbiljnih unapređenja u dizajnu krila, motora, propelera i kontrolnih mehanizama. Svaki deo aviona braće Rajt bio je revolucionaran, i svaki taj deo oni su sami projektovali i napravili.
Za samo tri godine grozničavog rada, ta dvojica penzionisanih neženja iz Dejtona, u državi Ohajo, sinovi biskupa Crkve ujedinjene braće, postali su vodeći svetski stručnjaci za aerodinamiku. Oni su kod kuće napravili aerodinamički tunel koji je bio godinama ispred svega što je drugde postojalo. Kada su ustanovili da ne postoji formalna teorija propelerske aerodinamike, da nema formula na osnovu kojih bi mogli da obave komparativne studije različitih tipova propelera, izmislili su svoje. Pošto nam je sada sve to tako očigledno, zaboravljamo koliko je njihov koncept bio revolucionaran. Svi ostali su godinama zaostajali za njima kada je posredi ovladavanje aerodinamičkim svojstvima krila. Njihov mehanizam kontrole krila bio je takvo dostignuće da se i dalje „koristi na svim letelicama fiksiranih krila koje danas lete“.1 Kako je Orvil godinama kasnije zabeležio u nekarakteristično smeloj tvrdnji, „verujem da smo imali više podataka o zakrivljenim površinama, stotinu puta više, nego svi naši prethodnici zajedno“.2
Ništa u njihovom poreklu nije ukazivalo na to da će doneti revoluciju. Oni su imali radnju za bicikle u Dejtonu. Nisu imali nikakvo naučno obrazovanje. Štaviše, niti jedan od njih nije završio srednju školu. A opet, dok su radili sami, otkrili su ili naučili više o mehanici i nauci letenja nego što je iko drugi naslućivao. Kako je to rekao jedan od njihovih biografa: „Ta dva neobučena, samouka inženjera iskazala su dar za čisto naučno istraživanje prema kojem su eminentniji naučnici posvećeni izučavanju problema letenja izgledali kao nespretni amateri.“3
Bili su upadljivo čudni. Pobožni i uzdržani (proslavili su svoj prvi uspešni let kratkim rukovanjem), uvek su na sebi imali poslovna odela s kravatama i uštirkanim kragnama, čak i na probnim letovima. Nikada se nisu oženili, i uvek su živeli zajedno. Često su se žestoko svađali. Jednom, po recima saradnika, otišli su na spavanje besni jedan na drugog zbog pristupa nekom problemu. Ujutro su obojica priznala da u zamisli onog drugog ima nekakve osnove, pa su se opet posvađali, samo sad iz suprotnih razloga. Koliko god njihov odnos bio čudan, očevidno je bio plodonosan.
Imali su mnogo neuspeha, među kojima se ističe onaj kada su se jednog proleća vratili u Kiti Hok i ustanovili da je izgledni model koji su ostavili tamo postao sasvim neupotrebljiv kada je jedna tamošnja šnajderka skinula oblogu krila od francuskog satena kako bi sašila haljine za svoje kćerke.4 Kiti Hok, na obali Severne Karoline, u blizini prve američke kolonije na ostrvu Roa-noki, imao je mnogo nedostataka - čudovišne komarce preko leta, surove vetrove preko zime, i izolovanost zbog koje je blagovremena nabavka materijala i rezervnih delova bila gotovo nemoguća -ali postojale su tu i dobre strane. Vetrovi su bili stalni i uglavnom povoljni, plaže prostrane i bez prepreka, a iznad svega, peščane dine bile su milostivo meke.
Semjuel Pirpoint Lengli, čovek od koga su svi očekivali da izvede prvi uspešan let - on je uživao pogodnosti solidnog naučnog ugleda, ekipa pomoćnika i podrške Instituta Smitson, Kongresa i Američke vojske - uvek je lansirao svoje eksperimentalne avione sa platforme na reci Potomak blizu Vašingtona, zbog čega je svako lansiranje bilo javni spektakl, da bi zatim postalo javna sramota kada bi se njegova nezgrapna probna letelica strovalila sa platforme i zakucala u vodu. Lengliju izgleda nikada nije palo na pamet da će svaki avion lansiran iznad vode, ukoliko ne uspe da poleti, neumitno potonuti. Odani Lenglijev pomoćnik i probni pilot Čarls Menli imao je iznova i iznova tu sreću da probu preživi.
Nasuprot tome, braća Rajt su bila pošteđena nametljive pažnje novinara i posmatrača, kao i pritiska finansijera. Mogli su da istražuju sopstvenim ritmom i nikome nisu morali da polažu račune. A kada bi njihovo eksperimentalno lansiranje bilo neuspešno, avion bi se neoštećen spustio na meku dinu. Oni su svoj avion nazvali „Letač Rajt“ - začudo, ne po njegovim aeronautičkim kvalitetima, već po jednom od svojih bicikala.
U jesen 1903, braća Rajt su znala dve stvari: da avion Semjuela Lenglija nikada neće poleteti, i da njihov hoće. Najveći deo jeseni proveli su u Kiti Hoku - ili preciznije, u brdima Kil Devil u blizini Kiti Hoka - pripremajući svoju letelicu, ali su naišli na niz neočekivanih problema, naročito sa propelerom. Pokazalo se i da je vreme bilo uporno nepovoljno. (Jedinog dana kada su uslovi bili idealni, oni su odbili da polete, ili da rade bilo šta drugo, pošto je to bila nedelja.) Do 17. decembra, dana njihovog uspeha, proveli su u Kiti Hoku osamdeset četiri dana i živeli su uglavnom na pasu-lju. Tog dana su uspešno obavili letove od 36,53,54 i 250 metara, u trajanju od dvanaest sekundi pa do nešto ispod minuta. Dok su stajali posle četvrtog leta i raspravljali o tome treba li da pokušaju ponovo, nalet vetra je podigao avion i poneo ga preko dina, uništivši nosače motora i zadnje žbice. On više nikada nije poleteo.
Pošto se to dogodilo tako daleko od pogleda javnosti, vest o njihovom istorijskom dostignuću pre je procurila nego eksplodirala pred ostatkom sveta. Nekoliko novina izvestilo je o tom događaju, ali često s krajnje nejasnom slikom o tome šta se zapravo dogodi lo. Nujork heraldje izvestio da su braća Rajt letela pet kilometara, a većina drugih novina jednako je grešila u vezi s pojedinostima.
Mnogi među onima koji su posvetili život ostvarenju leta na motorni pogon nisu poverovali da su dvojica neobrazovanih proizvođača bicikala iz Dejtona, radeći samo sa onim što su sami imali, uspeli u onome gde su oni neprestano trpeli neuspeh i odbijali su da se priklone toj zamisli. Institut Smitson je ostao veran Lengliju - on je bio bivši pomoćnik sekretara te institucije - i odbijao je da prizna pronalazak braće Rajt gotovo četrdeset godina.
Rodni grad braće Rajt, Dejton, toliko nije bio dirnut vestima da im je priredio paradu tek šest godina kasnije. Neuzrujana time, braća su se dodatno udaljila od konkurencije. Godine 1905, u usavršenom avionu, leteli su i do trideset devet kilometara i izvodili komplikovane manevre, zadržavajući se u vazduhu gotovo četrdeset minuta. Trajanje njihovih letova bilo je ograničeno samo malim kapacitetom rezervoara za gorivo.5 Sledeće godine, dobili su patent, ali ni to nije bilo potvrda za priznanje kakvo su zasluži li. Štaviše, 1908, kada je Glen Kertis, skloniji publicitetu, preleteo osamsto metara u Hemondsportu, u državi Njujork, mnogi su pretpostavili da je to bio prvi let.
Godine 1914, mnogo godina posle Lenglijeve smrti, Institut Smitson je dozvolio Kertisu da vaskrsne Lenglijev avion, znatno ga modifikuje i pokuša njime da poleti kako bi retroaktivno dokazao da braća Rajt nisu prva projektovala avion sposoban za let. S modifikacijama o kojima Lengli nije ni sanjao, Kertis je uspeo da podigne avion na čitavih pet sekundi, i sledećih dvadeset osam godina Institut Smitson je, na svoju večitu sramotu, izlagao taj avion kao prvu „letelicu za prevoz čoveka u istoriji sveta sposobnu za samostalan slobodni let“.
Prvobitni Letač Rajt proveo je dvadeset pet godina pod ceradama u jednoj šupi u Dejtonu. Pošto ga nije želela nijedna institucija u Sjedinjenim Državama, pozajmljen je Muzeju nauke u Londonu gde je bio izložen od 1928. do 1948. godine. Institut Smitson je tek 1942. prihvatio da su braća Rajt zaista pronalazači prvog leta na motorni pogon, i tek četrdeset pet godina posle njihovog isto-rijskog leta, letelica je stalno izložena u Americi.
Braća Rajt svoju letelicu nikada nisu nazvali avionom (airpla-ne). Ta reč im je bila na raspolaganju - postojala je u Americi već trideset godina, a u obliku aeroplan (aeroplane) u Britaniji, još duže od toga. (Reč aeroplan prvi put je upotrebljena 1869. u jednom britanskom inženjerskom časopisu kako bi se opisala vrsta elise korišćene u eksperimentima.) U rano doba za letelicu nije postojala opšteprihvaćena reč. Lengli je svoju skalameriju nazvao aerodromom. Drugi su koristili izraze vazdušni brod ili vazdušna mašina. Braća Rajt su se zalagala za leteću mašinu. Do 1910, avion je postala standardna reč u Americi, a aeroplan u Britaniji.
Letenje i njegov prateći rečnik vinuli su se u visine izuzetno brzo. Do druge decenije veka većina ljudi, bez obzira da li su ikada bili u blizini aviona ili ne, poznavali su izraze kao što su pilot, hangar, pista, noćni let, kokpit, vazdušni džep, maksimalna visina leta, uzletanje, poniranje, obletanje, kovit, lom (rani izraz zapad), iskakanje i padobran. Za pilote se ponekad koristila reč aeronauti, ali su se u većini slučajeva nazivali avijaticarima.
Godine 1914, u jezik su ušle avio-kompanije (airlines). Prve avio-kompanije nisu osnovane da bi prevozile putnike, već poštu. Panameriken ervejz je počeo prevozom pošte između Ki Vesta i Havane. Branif, firma koje je ime dobila po svom osnivaču Tomu Branifu, pokrivala je jugozapad. Drugi rani igrači bili su kompanija United Aircraft and Transport, od koje će na kraju postati Junaj-ted erlajnz, Pitcair Aviation koja će se razviti u Istern erlajnz, te Delta erlajnz koja je započela kao služba za zaprašivanje na jugu. Izraz avionska pošta izmišljen je 1917, a avionska marka godinu dana kasnije.
Prvi avioni bili su opasni. Godine 1921, prosečan pilot imao je očekivani životni vek od 900 sati letenja.7 Kod pilota koji su prevozili poštu, leteći mahom noću i bez ikakvih prikladnih naviga-torskih pomagala, situacija je bila još gora. Dok je prevozio poštu na relaciji Sent Luis - Čikago, Čarls Lindberg je rizikovao život pouzdajući se u to da momak na jednoj farmi u Ilinoisu neće zaboraviti da svake noći pre spavanja upali sijalicu od 100 vati u svom zadnjem dvorištu. Nije nikakvo čudo što je od prvih četrdeset pilota angažovanih da prevoze avionsku poštu za državu, trideset i jedan poginuo u padu aviona. Sam Lindberg uništio je tri aviona za godinu dana.
Uglavnom zbog opasnosti, letenje je poprimilo romantiku i uzbuđenje kakvo je sada teško zamisliti. Do maja 1927, kada se Lindberg spustio na Kertisovo polje u Long Ajlendu kako bi pole-teo na svoje istorijsko putovanje preko Atlantika, svet je već obuzela manija u vezi s letenjem i bio je spreman da dočeka heroja. Lindberg je samo bio čovek koga je to zadesilo.
Nekoliko meseci pre toga, šest avijatičara je poginulo u pokušaju da pređu preko Atlantika, a nekoliko drugih grupa pilota na Kertisovom polju i oko njega pripremalo se da rizikuje život u potrazi za slavom i isplatom od 25.000 dolara koja se nazivala Otigovom nagradom. Svi drugi su imali ekipe od po najmanje dva čoveka i stamene, dobro snabdevene avione tromotorce. A sada se pojavio neko ko je doleteo niotkuda (i usput postavio brzinski rekord u letu od jedne do druge obale) s ciljem da preleti okean sam u krhkom, jednomotornom komarcu od aviona. To što je bio vitak i dečački zgodan i što je izgledao naivno činilo gaje idealnim, i Ameriku i svet će posle samo nekoliko dana zahvatiti histerija za Lindijem. U nedelju kada je prispeo, 30.000 ljudi se pojavilo na Kertisovom polju u nadi da će ugledati tog neiskušanog dvade-setpetogodišnjeg heroja.
To što je Lindberg leteo sam išlo mu je u prilog. Dok su se drugi gnjavili sa logistikom i skladištenjem porcija za opstanak, on je kupio kesu sa sendvičima na obližnjoj tezgi, napunio rezervoar gorivom i tiho uzleteo malenim avionom po imenu Duh SentLuisa (zvao se tako zato što su njegovi finansijeri bili odatle). Pošao je u 7.52 ujutro 20. maja 1927, i bio je toliko natovaren gorivom da je najveći deo udaljenosti do Nove Škotske preleteo na visini od samo petnaest metara iznad okeana.8 Pošto je rezervoar sa rezervnim gorivom bio prišrafljen za nos aviona, Lindberg nije video ništa iznad sebe. Da bi video kuda leti, morao je da proturi glavu kroz bočni prozor. Trideset četiri sata kasnije, u 10.22 uveče, on se spustio na pistu Leburže kod Pariza. Tamo ga je dočekalo sto hiljada ljudi.
Za Francuze, on je bio Le Boy. Za ostatak sveta, bio je Talični Lindi - i zaista je bio taličan. Iako to nije znao, noć pre nego što je preuzeo avion, jedan od radnika koji su ga punili izgubio je parče creva u rezervoaru. Pošto je parče creva lako moglo da zaguši dovod goriva, nije bilo druge nego da se izvadi. Radnik je isekao rupu prečnika petnaest centimetara u rezervoaru, izvukao crevo i krišom zalemio rupu. Pravo je čudo da je taj lem izdržao turbu-lentni prelazak preko Atlantika.
Lindberg nipošto nije bio prvi čovek koji je vazdušnim putem prešao preko Atlantika. Maja 1919, osam godina pre njega, jedan avion američke mornarice preleteo je od Njufaundlenda do Lisa-bona, premda je usput sleteo na Azorska ostrva. Malo manje od mesec dana posle toga, Džon Alkok i Artur Braun iz Velike Britanije leteli su iz Njufaundlenda za Irsku u prvom letu bez usputnih prekida. Lindberg je preleteo 2.400 kilometara više i uradio je to sam, a to je za većinu ljudi bilo dovoljno. Štaviše, oni nisu ni želeli da ih neko podseća na to da Lindberg nije bio prvi. Kada je u popularnoj novinskoj rubrici „Riplijevo verovali ili ne“ zabeleženo da je dvadesetak drugih ljudi (uključujući i one u dirižablima) prešlo preko Atlantika vazdušnim putem pre Lindberga, redakcija je bila preplavljena bujicom od 250.000 ljutitih pisama.
Nikada ranije u savremenoj istoriji niko nije izazvao tako momentalno i potpuno obožavanje kao Lindberg. Kada se vratio kući u Ameriku, na paradi u njegovu čast bilo je više konfeta nego što je bačeno na vojnike koji su se vratili iz I svetskog rata. Grad Njujork mu je priredio najveću večeru koja je ikada bila priređena za jednog privatnog građanina. Čak je i Njujorška berza tog dana bila zatvorena. Histerija zbog Lindberga bila je tolika da kada je njegova majka otišla kod frizera u Vašingtonu, dvadeset pet policajaca je moralo da kontroliše rulju.9
Ogromno uzbuđenje i osećaj mogućnosti koje je izazvao Lin-dbergov solo-let pomogli su nastanku doba putničkog transporta. Za dve godine, većina poštanskih linija prevozila je putnike, a druge, poput Ameriken ervejza (kasnije erlajnsa), Nacionalne avio-taksi službe i Severozapadne avio-kompanije, pohrlile su da se uključe u tržišnu utakmicu, Lindberg lično je pomogao da se osnuje ono što mnogi opisuju kao prvu pravu putničku avio-kom-paniju. Osnovana 1929, zvala se Transkontinentalni avio-tran-sport, ili TAT, ali svi su je zvali Lindbergova linija. U julu te godine, koristeći Fordove tromotorce, TAT je otvorio prvu dugačku putničku liniju preko Amerike, i pri tom uveo koncepte koji su i dalje sa nama: kabinsko osoblje (isprva su to radili samo muškarci), toalete, hranu tokom leta i pojedinačne svetiljke za čitanje. Tri meseca kasnije, uvedeni su i prvi filmovi za prikazivanje tokom leta. TAT je takođe prvi doneo veoma smelu - u to vreme gotovo nezamislivu - odluku da putnici ne nose padobrane.
Zbog malog broja odgovarajućih aerodroma i određenih nesnosnih ograničenja Fordovih tromotoraca, među kojima se svakako isticala nemogućnost preletanja iole više planine, putnici su letom prevaljivali samo dve trećine ukupne udaljenosti. Putnici na zapad bi započeli noćnom vožnjom železnicom od njujorške stanice Pensilvanija do Kolambusa u Ohaju. Tamo, pošto bi bez-bedno za sobom ostavili planine Alegeni, ukrcali bi se na prvi avion. On je leteo na visini od oko dve i po hiljade „lita“ (750 metara) maksimalnom brzinom od 160 kilometara na sat, zaustavljajući se u Indijanapolisu, Sent Luisu, Kanzas Sitiju, Vičiti i Vejnoki u Okla-homi. U Vejnoki, putnici bi prešli u sledeći voz koji bi ih prevezao kroz Stenovite planine do Klovisa u Novom Meksiku, gde bi ih sačekao avion da ih preveze do Los Anđelesa preko Albukerkija, Vinsloa i Kingmena u Arizoni. Čitav poduhvat je, po savreme-nim merilima, bio izložen promaji, neprijatan i spor. Sveukupno, putovanje je trajalo četrdeset osam sati - premda je to bilo dvadeset četiri sata brže od najbržeg voza. Kao nagrada za hrabrost i za to što su platili ekstravagantnih 351,94 dolara za kartu u jednom smeru, svakom putniku je sledovalo zlatno penkalo od Tifanija.10
Avioni nisu imali kabine pod pritiskom niti ventilaciju. Za mnoge putnike je disanje na visinama bilo teško. Vožnja je često bila toliko neprijatna da je čak tri četvrtine putnika patilo od vazdušne bolesti (još jedan novi izraz tog vremena). Čak je i proslavljena avijatičarka Amelija Erhart viđena kako hita po kesu za povraćanje (takođe novi izraz). Piloti su bili izloženi dodatnim poteškoćama. Fordov tromotorac, koji su vazdušne posade s ljubavlju nazivale imenom Limeni gusan, bio je nezgodan za upravljanje. )eđna od upadljivijih grešaka u njegovom dizajnu bila je i činjenica da su instrumenti bili postavljeni izvan kokpita, na jednom od nosača krila, i često bi se zamaglili po poletanju.11
Gotovo od samog početka, TAT je pratila zla sreća. Šest nede-lja po početku rada linije, avion na letu za Los Anđeles srušio se zbog nevremena u Novom Meksiku, kada je poginulo svih osam putnika. Četiri meseca kasnije, drugi avion se srušio u Kaliforniji, ubivši njih šesnaestoro. Ljudi su počeli da se šegače kako skraćenica TAT znači Take a Train (idite vozom). Između ta dva pada dogodio se još jedan - pad Volstrita, kada su se akcije strmoglavile Crnog ponedeljka, 29. oktobra, označivši početak velike ekonomske krize. TAT-ovo potencijalno tržište je bezmalo nestalo.
TAT je izgubio gotovo 3 miliona dolara prve godine i preuzeo ga je Zapadni avio-ekspres koji se kasnije razvio u Transcontinental and Western Air - TWA. (Naziv Trans World Airlines bio je proizvod kasnijeg, ekspanzivnijeg doba). Za godinu dana, ova kompanija je snizila cenu karte u jednom smeru na samo 160 dolara (mada nije bilo besplatnih penkala) i uvela prvu stjuardesu. (Ime joj je bilo Elen Čerč i sama je odabrala naziv za svoje radno mesto.)
Dana 21. oktobra 1936, samo devet godina posle Linđbergo-vog smelog leta, Pan Am je organizovao prve redovne putničke letove preko Pacifika, od San Franciska do Manile, sa svraćanjem u Honoluluu, Midveju, Vejku i Guamu radi dopune gorivom. Tri godine kasnije, ova avio-kompanija ponudila je i prve redovne linije preko Atlantika, do Marseja preko Azorskih ostrva i Lisabona, na njenim „letećim kliperima“, četvoromotornim Boingovim letećim lađama za dvadeset jednog putnika. Prekookeanski letovi nadah-nuli su nastanak zlokobnog novog izraza, tačka bez povratka, koji se prvi put pojavio u Žurnalu Kraljevskog društva za aeronautiku 1941, i brzo se preselio u jezik s različitim figurativnim značenjima.
Logistika Pan Amove pacifičke operacije bila je strahovito zah-tevna. Vejk i Midvej nisu bili naseljeni, pa je sve što je na ostrvi-ma bilo neophodno, od smese za palačinke do rezervnih motora, moralo da se dovozi. Tri kompletna hotela sagrađena su u San Francisku, razmontirana, prevezena na Midvej, Vejk i Guam, a onda ponovo namontirana. Do septembra 1940, Pan Am je proširio svoju pacifičku liniju i oglašavao je letove do Novog Zelanda za samo četiri i po dana. Ako im se baš žurilo, putnici su umesto toga mogli da se zadovolje Midvejom - „idealnim izborom za one koji tragaju za bezbrižnom atmosferom Južnih mora savršenom za odmor“ - do koga se moglo stići za samo dva dana. Ali u oglasu nije pisalo da je Midvej pusta gomila peska i da ono malo usamljenika koji su tamo bili smešteni vreme provodi uglavnom pucajući na pacove. U svakom slučaju, posle malo više od dve godine, Midvej je postao prilično neprivlačno mesto za odmor kada se oko njega odigrala prva velika bitka u ratu na Pacifiku.
Uprkos rizicima i neprijatnostima, broj putnika avio-kompanija bio je u velikom porastu. Između 1930. i 1940, broj vazdušnih putnika popeo se sa 417.000 na više od 3 miliona.12 Naravno, II svetski rat je zaustavio rast avio-kompanija, ali je isto tako doveo do uvođenja dalekometne avijacije, što su avio-kompanije brzo iskoristile sa povratkom mirnodopskog perioda. Do 1947, Severozapadna orijentalna avio-kompanija hvalila se letom od Čikaga do Šangaja u trajanju od četrdeset jedan sat, i od Njujorka do Tokija za samo trideset devet sati, na njenim čudesnim Stratokrstaricama, koje su nudile sve moguće udobnosti. Pošto hotelske usputne stanice više nisu bile neophodne, u njima su bili kreveti poznati, gotovo neizbežno, pod imenom Nebeske postelje. Šest godina kasnije, Pan Am je uveo transatlantske mlazne linije i kreveti su postali stvar prošlosti kada je verna Stratokrstarica ustupila mesto Boingu 707. Umesto naziva, avioni su sve više imali brojeve - što se veoma odrazilo na smanjenje romantike vazdušnih putovanja. (Kad smo već kod toga, Boing je koristio brojeve od svog prvog komercijalnog aviona, 247-ice, koji je prevozio samo deset putnika.)
Mlazna (jet) putovanja ispunila su jezik novim recima: jet-hop (mlazni skok, 1952), jčtport (mlazna luka, 1953), jet set (džet-set, 1960),;'ef lag (umor posle dugog leta, 1966) i jet fatigue i jet syndrome (alternativne reci za trajniji jet lag, obe izmišljene 1968). Takođe 1968, pojavio se potpuno nov tip putničkog aviona koji je dobio ime, od svih mogućih stvari, po cirkuskom slonu koji je živeo stotinu godina ranije. Naravno, govorim o džambo-džetu.
Džambo je postao prevozno sredstvo kada je Pan Am počeo da ga koristi 21. januara 1970. (Prvi let, od aerodroma Kenedi do Hitroua, započeo je sa zakašnjenjem od sedam i po sati usled problema sa motorom.) Formalni naziv aviona bio je Boing 747, koji je nazvan tako zato što su od 707-ice Boingovi putnički mlažnjaci dobijali brojeve uvećane za po deseticu, redom kojim su pristizali iz projektnog biroa. Zanimljivo, osobina po kojoj se džambo momentalno prepozna, njegova grba, rezultat je Boingovog straha da taj avion neće biti uspešan. Početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je on bio projektivan, svi su bili ubeđeni daje nadzvučni mlažnjak odmah iza ćoška, te će ubrzo poslati džambo--džetove kao sredstva za prevoz putnika u staro gvožđe. Stoga je doneta odluka da se dizajniraju tako da mogu lako da se pretvore u teretnjake. Premeštanjem kokpita u grbu, da ne smeta, tovar se mogao ubacivati kroz nos letelice.
To što je najuspešnija komercijalna letelica u istoriji dobila ime po cirkuskom slonu očevidna je neobičnost. Ljudi se ponekad iznenade kada čuju da se slon Džambo nije zvao tako zato što je bio velik, već se pre velike stvari zovu džambo zahvaljujući njemu. U stvari, kada je dobio ime - to je skraćenica od mambo džambo, izraza za zapadnoafričkog vrača, koji je pronašao posebno korisnu ulogu u engleskom kao sinonim za trabunjanje - bio je tek beba, i samo što je stigao u Londonski zoološki vrt. Niko pojma nije imao da će izrasti toliko da postane najveća životinja koja je ikada držana u zatočeništvu.
Većini Amerikanaca Džambo je postao poznat kada je P. T. Barnum, cirkuski impresario, kupio tog slona od Londonskog zoološkog vrta 1884. godine, u skandalu koji je razbesneo milione Britanaca, i počeo da ga prikazuje širom Amerike. Barnumovi leci opisivali su Džamba kao apsolutno ogromnog - čovek je mogao da prođe kočijom sa zapregom između njegovih nogu, i da pri tom preostane još dosta mesta. U stvari, Džambo uopšte nije bio toliko visok. Iako je nesumnjivo bio najveći slon koji je ikada izmeren, nije bio viši od tri metra i osamnaest centimetara. (Barnum je retko mario za preciznost. Jedna od njegovih trajnijih tvorevina, „divljak sa Bornea“, bio je zapravo stanovnik Patersona, u Nju Džerziju.)13
Svejedno, zahvaljujući Barnumovoj neumornoj i inventivnoj promociji, ime Džambo postalo je povezano s veličinom, a ljudi su ubrzo kupovali džambo cigare, džambo kofere, džambo porcije hrane, da bi se na kraju vozili džambo-džetom. Džambova američka karijera bila je nažalost kratkotrajna. Jedne noći u septembru 1885, pošto je Džambo na turnejama proveo samo oko godinu dana, vozili su ga specijalno konstruisanim teretnim vagonom posle večernje predstave u Sent Tomasu, u Ontariju, kada je neočekivano naišao ekspresni voz i zabio se u njega, sa nepopravljivim posledicama kako po slona, tako i po voz. Bilo je potrebno 160 ljudi da Džamba odvuku sa pruge. Pošto nikada nije propuštao dobru priliku, Barnum je zasebno preparirao Džambovu kožu i sredio mu skelet, pa je potom mogao da izlaže najvećeg svetskog slona na dva mesta odjednom, bez ikakvih troškova za negu ili ishranu. Zaradio je mnogo više novca na mrtvom nego na živom Džambu.
Nov kao nuklearna fisija i dvaput moćniji - novi, noviji, najnoviji, gane nov Sumbarmobil!

Dobro došli u svemirsko doba: Od pedesetih pa nadalje

Godine 1959, nakon što se upustio u jedno od onih predviđanja budućnosti koja su u to doba časopisima bila toliko zanimljiva, Njuzvik je izneo sledeći sigurni scenario za srećnu domaćicu iz 1979: „Pošto se probudila uz šmekersku muziku iz sedamdesetih sa majušnog fonografa ugrađenog u jastuk, domaćica je zevnula, prebacila prekidač kraj kreveta da uključi elektronsku mašinu za pripremanje recepata, a onda ustala i kročila pod svoj ultrazvučni tuš.“
Među mnogim stvarima koje Njuzvikov zvezdočatac nije uspeo da predvidi bilo je to da će 1979. domaćica biti ugrožena vrsta. Umesto toga, svet je dobio reči kao što su radoholik, pucnjava iz kola, krek-kokain, SIDA, oštećenja tkiva od ponavljanja pokreta, zagušenje saobraćaja i serijski ubica. Još čekamo na ultrazvučni tuš.
Ako je Njuzvik 1959. predviđao budućnost iz pomalo optimistične vizure, teško bismo mogli da ga krivimo zbog toga. U pedesetim godinama dvadesetog veka, život je u Sjedinjenim Državama bio dobar u meri u kojoj je to uopšte bilo moguće. II svetski rat ne samo što je okončao veliku ekonomsku krizu i ovenčao Ameriku čašću već je poslužio i kao osnov za ekonomski rast gotovo izvan svih zamislivih proporcija. Dok je rat najveći deo Evrope i Azije ostavio u ruševinama, sa iscrpljenim nacionalnim trezorima, uništenom industrijom i milionima ljudi bez doma ili čak i bez države, Amerika je ostala nedirnuta. Njenih dvanaest miliona muškaraca i žena vratilo se iz vojne službe u zemlju netaknutu bombama. Godine 1945. zemlja je posedovala fabrike vredne 26 milijardi dolara koje nisu postojale kada je rat počeo, a među njima su sve osim one u vrednosti od 6 milijardi mogle manje--više odmah da pređu na proizvodnju mirnodopske robe: kola, televizora, frižidera, traktora, gotove hrane, čeličnih greda, čega god pomislite. I Amerika je, jedina među državama 1945, imala novca za trošenje - više od 143 milijarde dolara samo u Ratnim i Štednim obveznicama.1 Scena je bila pripremljena za najveći potrošački bum u istoriji.
Početkom pedesetih, većina američkih domova imala je telefon, televizor, frižider, mašinu za pranje veša i kola - stvari koje godinama još neće postati standardna imovina u Evropi i Japanu. Sa samo 6 procenata stanovništva Zemlje i 7 procenata njenog kopna, Sjedinjene Države su sredinom pedesetih proizvodile i trošile 40 procenata globalnog proizvoda - gotovo podjednako kao i ostatak sveta zajedno.2 Posebno vredi pomenuti način na koji je Amerika u tom periodu bila sama sebi dovoljna. Tokom pedesetih, uvoz je iznosio manje od 3,2 procenta bruto društvenog proizvoda (ameri-kanizam koji je 1946. smislio ekonomista Sajmon Kuznjec, koji je za svoj trud dobio Nobelovu nagradu), a direktan izvoz ne više od 4,7 procenata. Amerika je postala najbogatija zemlja sveta i ostale zemlje joj nisu naročito bile potrebne.
Učinila je to delom zato što je bila strahovito efikasnija od konkurencije. Dženeral motors, sa 730.000 zaposlenih, imao je 1966. godine profit od 2,25 milijardi dolara. Da bi se pariralo toj brojci, morao se kombinovati ukupan profit četrdeset različitih firmi iz Francuske, Britanije i Nemačke, koje su zajedno zapošljavale 3,5 miliona ljudi. Američke kompanije su postale veće od nekih zemalja. Prodaja Dženeral elektrika je 1966. prevazilazila bruto društveni proizvod Grčke. Ford je bio veći ekonomski entitet nego Austrija ili Danska. IBM je stvarao veći obrt od Švedske, Belgije ili Španije. A Dženeral motors je bio veći od svih njih.
Ukratko, u posleratnoj Americi živelo se u izobilju, sigurnosti i sa beskrajnim mogućnostima. Privreda je radila punom parom, poslova i plata bilo je ohoho, a radnje su bile pune potrošne robe takvog bogatstva i raznovrsnosti da su druge nacije u sve to mogle samo da zijaju. Amerika je uistinu postala, po recima iz knjige Džona Keneta Golbrajta iz 1958, imućno društvo. Samo su dve stvari stajale kao preteći oblaci na horizontu. Jedna je bila sveprisutna mogućnost nuklearnog rata. Druga je bila fenomen mnogo bliži kući i gotovo jednako zabrinjavajući. Govorim o tinejdžerima.
Tinejdžeri su, to ne treba ni pominjati, oduvek bili prisutni, ali tek je odnedavno njihovo prisustvo postalo priznato. Toliko su malo primećivani u prošlosti da je izraz teen-ager ušao u jezik tek 1941. (Kao pridev, teen-age je prisutan još od dvadesetih godina dvadesetog veka, ali nije se mnogo koristio.) Ali u opojnom bumu posleratnih godina, američki tinejdžeri su nadoknadili izgubljeno vreme. Između 1946. i 1960, kada se stanovništvo Sjedinjenih Država uvećalo za oko 40 procenata, broj tinejdžera je porastao za 110 procenata pošto je Amerika prošla kroz veliki bejbi-bum (iako će taj naziv biti smišljen tek 1978, u jednom članku koji je objavio Njujorker).3
Sredinom pedesetih, tinejdžeri ne samo što su bili posvuda već je njihovo prisustvo bilo veoma uznemiravajuće. Starijima su oni izgledali gotovo kao druga vrsta. Odevali su se aljkavo, monopo-Iisali telefon i kupatilo, slušali čudnu muziku i koristili zbunjujuće nepoznate izraze - točkovi (wheels) za kola, square (konzervativan, dosadnjaković), daddyo (baja),/nr out (laća), beat (ritam), cool i coolsville (odlično), what a drag (koja gnjavaža), bad news (nepoželjna osoba), big deal (jaka stvar), chick (riba), neat i neato (sjajno), gone (zaljubljen; trudna), real gone (zaljubljen do ušiju). Oni su imali na raspolaganju bezbroj reći za kulturno prikraćene: loser (gubitnik), creep (gnjida), weirdo (čudak), square (davež),
drip (smarač) i izraz koji nam danas toliko nedostaje, nose-bleed (krvoliptanje iz nosa). Svaki glupi vic, pogotovo ako bi ga ispričao neko od bliskih rođaka, naišao bi na bolan izraz lica i podsmešljivo „hahahaha“. Činilo se da se oni diče time da izgledaju kao da su mentalno zaostali, a čak su i smislili reč za to stanje: kooky (vero-vatno modifikacija reči cuckoo - u slengu: dileja). Filmovi kao što su Buntovnik bez razloga i Divljak, te knjige Na putu i Lovac u raži prikazivali su američku omladinu kao ravnodušnu, bandoglavu, iracionalnu i moguće opasnu. Jedan istaknuti psiholog, Robert Linder iz Baltimora, mrtav ozbiljan je izjavio u nizu predavanja da mladi ljudi „pate od neke vrste kolektivne mentalne bolesti“,4 nagovestivši time daje možda i sam zaražen.
Zlokoban novi izraz, maloletnička delinkvencija počeo je da puni stranice s vestima i izaziva komentare. Džungla u učionici, film iz 1955. koji se bavio delinkvencijom i drugim manifestacijama mladalačkog nemira smatran je toliko senzacionalnim da je Kler But Lis, američka ambasadorka u Italiji, vodila kampanju da se zabrani njegovo prikazivanje u inostranstvu kako ljudi ne bi stekli pogrešan utisak o Americi. Očigledno je nije brinulo to što bi oni umesto toga mogli zaključiti da Amerika više ne veruje u slobodu izražavanja. Glavna muzička tema filma, pesma „Rock Around the Clock“, bila je za većinu netinejdžera njihov prvi susret s muzikom poznatom kao rokenrol, termin koji je popularisao disk-džokej iz Klivlenda po imenu Alan Frid, koji je učio da svira klasičan trombon pre nego što se otisnuo na radio-talase, gde je svoje slušaoce upoznao sa muzikom Caka Berija, Fetsa Domina i drugih sličnih egzotičnih izvođača. On je tu muziku najpre počeo da naziva rokenrol 1951, iako je među crnim Amerikancima taj izraz bio stariji, i prvobitno se primenjivao na seks, a zatim na ples.
Iznad svega, ono čime su se američki tinejdžeri iz pedesetih izdvajali od ranijih generacija bila je činjenica da su bili bogati. Sredinom decenije, zabeležio je jedan istoričar, „Šesnaest i po miliona američkih omladinaca kupovalo je oko 40 procenata svih radio-aparata, ploča i kamera, više od polovine bioskopskih karata, i čak 9 procenata svih novih automobila. Sveukupno, oni su privredi donosili preko 10 milijardi dolara godišnje.“5
Dobar deo tog bogatstva poticao je, i često se vraćao jednom drugom fenomenu tog doba, hamburgerdžinici, koja je obezbeđi-vala zaposlenje hiljadama tinejdžera i utočiše većini ostalih. Iako je hamburger bio deo američke ishrane već pola veka, tokom pedesetih je prošao kroz neku vrstu apoteoze. Još 1950, svinjetina je bila meso koje se u Americi najčešće jelo, i to sa znatnom prednošću u odnosu na ostale vrste, ali u sledeće dve decenije ta situacija se preokrenula. Do 1970, Amerikanci su jeli junetine dvaput više nego svinjetine, gotovo pedeset kilograma godišnje, a polovina od toga bila je u obliku hamburgera. Jedna kompanija je više od bilo koje druge odgovorna za tu veliku promenu u navikama povezanim sa ishranom: Mekdonalds.
Priča je, onako kako je kompanija iznosi, veoma dobro poznata. Jedan prodavač multimiksera po imenu Rej Krok zainteresovao se zbog čega jednom malom kiosku za prodaju hamburgera na ivici pustinje u San Bernardinu, u Kaliforniji, treba osam multimiksera - dovoljno da se pravi četrdeset milkšejkova odjednom, više nego što bi ijedan drugi restoran u Americi mogao da poželi da pravi -pa je rešio da odleti tamo i pogleda o čemu se radi. Restoran koji je pronašao, pod upravom braće Morisa i Ričarda Mekdonalda, bio je mali, sa samo 55 kvadratnih metara, ali pljeskavice su bile ukusne, pomirit hrskav, šejkovi neobično gusti, i nesumnjivo je bio popularan kod tamošnjeg sveta. Krok je u to vreme imao pedeset dve godine, kada bi većina ljudi pomislila da malo uspori s poslom, ali on je tu uočio priliku. Otkupio je ime Mekdonalds i počeo da gradi carstvo. Oduvek se nagoveštavalo kako je originalni Mekdonalds bio zabačena prčvarnica bogu iza leđa, i samo je džinovski genije Reja Kroka od nje stvorio uglađenu i efikasnu instituciju sa zlatnim lukovima koju danas poznajemo i volimo. Nije baš bilo tako.
Do 1954, kada je Krok naišao, braća Mekdonald su već bila legendarna, makar u okviru svoje branše. Časopis Američki restoran doneo je 1952. o njima priču sa naslovne strane i njima su neprestano u posetu dolazili ljudi koji su želeli da vide kako to oni prave toliki obrt na toliko malom prostoru. S prodajom od preko 350.000 dolara godišnje (a sve je to prolazilo kroz jednu jedinu zahuktalu registar-kasu) i profitom od preko 100.000 dolara, Mekdonalds je bio jedan od najuspešnijih restorana u Americi. U svojoj autobiografiji, Krok hoće da nagovesti kako braća Mek-donald nikada nisu pomišljala na franšizu sve dok on nije naišao. U stvari, u vreme kada ih je on posetio, oni su već imali desetak restorana pod franšizom.
Gotovo sve što se kasnije dovodi u vezu sa lancem Mekdonalds izmislila su ili usavršila braća, od metoda pripremanja pomfrita do prakse objavljivanja prodatih hamburgera. Još 1950, imali su ispred ulaza znak koji je obaveštavao: „Prodato više od milion komada.“ Čak su smislili i dizajn kosog krova, crveno-belih pločica na zidovima i spojenih zlatnih lukova - ne za restoran u San Bernardinu, već za njihov prvi restoran pod franšizom, koji je otvoren 1952. u Feniksu, dve godine pre nego što je došao Krok.
Ukratko, braća Mekdonald su bila pravi junaci revolucije brze hrane, i u svakom pogledu su bili izuzetni ljudi. Preselili su se u Kaliforniju iz Nju Hempšira (ili moguće Vermonta; izvori se tu ne podudaraju) za vreme ekonomske krize, i otvorili svoj prvi drajv--in restoran 1937. u blizini Pasadene. U njemu se nisu prodavali hamburgeri. Onda su 1940. otvorili novi restoran na ćošku Četrnaeste i E-ulice, na kraju Puta 66, u San Bernardinu, u prijatnoj osmougaonoj građevini. Bio je to konvencionalni kiosk za hamburgere i dosta dobro je radio.
Međutim, 1948. godine, braću je obuzela neobična vizija. Prekinuli su poslovanje na tri meseca, otpustili dvadeset poslužitelja za vozače, ratosiljali se porcelana i escajga i otvorili restoran ponovo, sa sasvim novom idejom: da mušterija mora da priđe šalteru i uzme hranu umesto da joj hranu donose u kola. Smanjili su jelovnik na samo sedam stavki - hamburgere, čizburgere, pitu, čips, kafu, mleko i bezalkoholna pića. Mušterije više nisu navodile šta žele na svojim pljeskavicama, već su ih dobijale sa kečapom, senfom, lukom i kiselim krastavčićima. Pljeskavice su pravljene manje - sa samo 45 grama mesa - ali je cena prepolovljena na petnaest centi po komadu.
Promena je bila neuspešna. Promet je opao za 80 procenata. Tinejdžeri na koje su se oslanjali otišli su drugde. Međutim, postepeno se razvio novi tip klijentele, porodične, posebno pošto su jelovniku dodali pomfrit i milkšejk, i pogotovo pošto su mušterije shvatile daje hrana sjajna i da možete nahraniti ćelu porodicu za samo nekoliko dolara. Ubrzo, Mekdonalds je imao toliko posla da sa njim nije mogao da izađe na kraj.
Kako je obim rastao, tako su braća neprestano poboljšavala postupak kako bi proizvodnja hrane bila modernizovanija i efikasnija. Sa vlasnikom lokalne mašinske radionice Edom Tomenom izmislili su gotovo sve u vezi sa proizvodnjom brze hrane, od posuda koje štrcaju preciznu količinu kečapa ili senfa, pa do „Lenjih Suzana“ na kojima se dvadeset četiri zemičke za hamburger mogu brzo pripremiti. Uveli su zamisao o specijalizaciji - jedan čovek je samo pekao pljeskavice, drugi je pravio šejkove, treći pripremao zemičke i tako dalje - i razvili su novu univerzalnu praksu da se hrana pripremi i sačeka daje mušterije poruče i smesta preuzmu.
Paralele između braće Mekdonald i braće Rajt su neverovatne. Kao braća Rajt, braća Mekdonald se nikada nisu ženila i živela su zajedno u istoj kući. Kao ni braću Rajt, nisu ih naročito zanimali bogatstvo niti slava. (Jedino u čemu su braća Mekdonald uživala bilo je da kupe po dva nova kadilaka svake godine kad bi se pojavio novi model.) Oba para braće bila su posvećena samo i jedino postizanju savršenstva u odabranoj sferi svog interesovanja, i oba para braće stvorila su nešto iz čega će drugi izvlačiti veće zasluge i slavu. Braća Mekdonald su se samo po jednome razlikovala od braće Rajt. Plašili su se letenja, zbog čega im je bilo teško da drže pod kontrolom stvari u svom sve većem carstvu. Tako, kada je naišao Rej Krok i ponudio im da se uortače s njim kako bi se on brinuo za franšizu u poslovanju, odmah su prihvatili njegovu ponudu.
Krok je bio, to se mora reći, rođeni prodavač franšiza. Do 1961. godine, kada je isplatio braću sa 2,7 miliona dolara, postojalo je dve stotine restorana Mekdonalds, a kompanija je bila na putu da postane nacionalna institucija. Krok je taj uspeh velikim delom postigao tako što se starao da formula originalnog Mekdonaldsa iz San Bernardina bude svuda primenjena krajnje verno. Njegova opsednutost detaljima postala je legendarna. Nalagao je da pljeskavice u Mekdonaldsu moraju imati tačno 9,842 centimetra, da budu teške 45,36 grama i da sadrže tačno 19 procenata masti. Na zemičkama za „Big Mek“ moralo je u prošeku biti 178 semenki šušama. Čak je specificirao, posle mnogo eksperimentisanja, koliko voska mora biti na masnom papiru kojim se jedna pljeskavica odvajala od druge.
Takva opsednutost dovela je do uspeha Mekdonaldsa, ali isto tako i do nastanka kulture koja je bila zaprepašćujuće neprijateljski nastrojena prema inovacijama. Kao što je prepričao u svojoj autobiografiji, kada je ekipa njegovih najpouzdanijih službenika predložila da se osnuje niz minijaturnih prodavnica sa imenom Minimekovi, Krok je bio „tako đavolski besan“ daje bio spreman da pretvori kancelariju u teren za bezbol i da počne po toj trojici da mlati štapom kao palicom. Njihova greška, objasnio je, bila je u tome što su mislili na male stvari. Čovek bi pomislio da im je glavni propust bio što su uopšte mislili svojom glavom.
Kao graditelj carstva, Krok je bio bez premca, ali kao inovator u ishrani, doneo je skromne darove. Kao što je zabeležio jedan njegov biograf: „Svaki novi prehrambeni proizvod koji je on smislio - a spisak je dugačak - propao je na tržištu.“7 Posledica toga bila je da je jelovnik Mekdonaldsa zapravo stalni testament umeću braće osnivača. Relativno nova hrana koja je jelovniku đodava-na od 1954. godine, obično je izmišljena u franšizama, i nije bila tvorevina osoblja iz centrale, a često je bila liberalno nadahnuta tvorevinama konkurentskih lanaca. Big Mek, koji je širom zemlje uveden 1968, izmislio je i tako nazvao vlasnik franšize iz Pitsbur-ga po imenu Džim Deligati, premda je ovaj bio svakako sličan, ako ne i neposredna kopija sendviča sa tri kriške i dve pljeskavice koji je stvorio lanac „Big boj" u Kaliforniji četrnaest godina pre toga. Riblje fileteje smislila franšiza u katoličkom delu Sinsinatija, koja je želela da nudi nešto svojim mušterijama petkom, ali to je zapravo samo veliki riblji štapić u zemički. Mekmafin jaje, prvobitno nazvano Brzi doručak, došlo je kad je jedna franšiza u Santa Barbari razvila prototip, ali opet je samo bilo odjek suparničkog proizvoda, kifle s jajetom Benedikt iz lanca „Čupavac iz kutije“.
Bez obzira na to, Mekdonaldsova formula je očevidno delovala. U prosečnoj godini, samo 4 procenta Amerikanaca nijednom ne ode u Mekdonalds. Tridest dva procenta svih pljeskavica, 26 procenata svih količina pomfrita, 5 procenata svih količina koka-kole i gotovo petina svih obroka koji se uzimaju na javnom mestu jede se u Mekdonaldsu. Mekdonalds kupuje više junetine i krompira i obučava više ljudi od svih drugih organizacija, uključujući i vojsku Sjedinjenih Država. On je najveći svetski vlasnik nekretnina. Godine 1994, imao je 13.000 restorana u 68 zemalja i svakodnevno je usluživao 25 miliona mušterija.8 Big Mek je postao takvo međunarodno ime da od 1986. časopis Ekonomist koristi cenu Big Meka u različitim svetskim gradovima kao manje-više ozbiljan osnov za indeks poređenja relativne vrednosti njihovih valuta.
Mekdonalds, kao i mnogo toga drugog u savremenom američkom životu, od supermarketa do tržnog centra, tvorevina je dva velika fenomena posleratnih godina: kola i predgrađa (suburbs). Oni su zajedno preobrazili način na koji Amerikanci žive.
Predgrađa nisu bila naročito nova u pedesetim godinama dvadesetog veka. Ta reč potiče još iz 1325. godine, a izrazi suburbia i suburbanite u upotrebi su od devedesetih godina devetnaestog veka. Pre Američke revolucije, većina gradova je imala predgrađa - mesta kao Harlem u Njujorku i Medford u Masačusetsu - ali to nisu bile spavaonice u savremenom smislu. Sve do 1850, predgrađe se definisalo kao „nediferencirana zona izvan gradskog atara“.9 To su bile mahom samodovoljne zajednice, a često i mesta za škodljiva preduzeća koja nisu mogla da se uklope u skučeni prostor gradova.
Iz potrebe, ljudi su u kolonijalnoj Americi većinom živeli zajedno u gusto naseljenim gradovima - 1715. je 15.000 stanovnika Bostona delilo samo 700 jutara zemlje - i gotovo svuda su išli peške. Hodanje je bilo toliko neupitan deo svakodnevnog života da sve do 1791, kada je Vilijam Vordsvort izmislio reč pešak (pedestrian), nije postojala posebna reč koja bi opisala nekoga ko ide peške. (Zanimljivo, reč pedestrian u smislu dosadnog ili nemaštovitog značajno je starija i izmišljena je 1716.)
Tek pošto je tridesetih godina devetnaestog veka došlo do razvoja putničkog feribota na parni pogon, mogućnost da se ode na noćenje u dom smešten u zasebnoj (premda neizostavno bliskoj) zajednici počela je da hvata koren. Putnički feribot preobrazio je mesta poput Taritauna, Stoni Pointa i Bruklina u Njujorku, ali trošak, ograničeni kapacitet i sporost feribota doprineli su tome da njihov učinak bude nevelik. Istorija života u predgrađima u Americi započela je zapravo sa železnicom. Počevši od Nejpervi-la u Ilinoisu 1857, železnička predgrađa počela su da niču na sve strane. Orindž i Sekokus u Nju Džerziju, Ouk Park, Lejk Forest i Evanston u Ilinoisu, Skarzdejl u Njujorku, Darijen i Ferfild u Konektikatu - te još stotine drugih zajednica stvorene su ili u potpunosti preobražene zahvaljujući železnici. Čak je i Kalifornija, država koja se inače ne povezuje sa železnicom, iznedrila jedan broj takvih zajednica, posebno San Rafael i Pomonu.10 Kako su železnička predgrađa rasla, dve nove reči ušle su u jezik, commute i commuter (redovno putovati na posao, osoba koja redovno putuje na posao); obe su amerikanizmi i obe su prvi put zabeležene 1865.“
Rastuća popularnost železničkih predgrađa nadahnula je potpuno nov tip zajednice: model-predgrađa. Kao što ime samo ukazuje, model-predgrađa bile su zajednice podignute sa određenim ciljem, prevashodno za imućne. Dok su železnička predgrađa nicala navrat-nanos, često apsorbujući postojeće zajednice, model-predgrađa podizana su od nule i nisu nudila samo lepe reziden-cijalne ulice, već i sve drugo što je moglo da zatreba njihovim bogatim stanovnicima: parkove, škole, trgovačke četvrti i konačno, kantri klubove. (Kantri klub, sagrađen u bostonskom predgrađu Bruklin 1867, izgleda da je obezbeđio i ime i uzor za taj socijalni centar koji najviše odgovara predgrađima.) Među uglednijim model-pređgrađima nalaze se Beverli Hils u Kaliforniji, Šejker Hajts u Ohaju i Forest Hils u Njujorku.
Razvoj tramvaja u poslednjim godinama devetnaestog veka obezbeđio je novi podsticaj i meru demokratizacije životu u predgrađima s nastankom tramvajskih predgrađa, koja su gradove pogurala dublje u seoske predele i ponudila blagodeti svežeg vaz-duha, prostora i bekstva od urbane gungule milionima kancelarijskih i fabričkih radnika i njihovim porodicama.
Čak i ako bi se uzeli svi zajedno, svi ti rani tipovi predgrađa nikada nisu predstavljali ništa više od perifernog elementa američkog života. Četrdesetih godina dvadesetog veka dva faktora su se zaverila da dokrajče „predgradizaciju“ zemlje. Prvi je bio potreba za jeftinim, momentalnim smeštajem odmah posle rata. Drugi je bio uspon automobila početkom pedesetih.
Godine 1945, Americi je trebalo, manje-više odmah, pet milio-na dodatnih kuća pošto su ratom ometeni brakovi bili konzumirani i milioni mladih parova skrasili su se kako bi zasnovali porodicu. Najjednostavnije i najjeftinije rešenje bilo je da građevinska firma kupi zemljište van grada na udaljenosti pogodnoj za svakodnevno putovanje do posla i natrag i da ga ispuni stotinama - ponekad i hiljadama - često istovetnih početnih kuća. Majstor te veštine bio je Abraham Levit, koji je počeo da podiže svoje Levitaune širom istočnih država 1947. godine. Zahvaljujući tome što je svaki dom pravio identično i koristio tehnike izgradnje na montažnoj traci, Levit je mogao da nudi kuće po izuzetno niskim cenama. U vreme kada je prosečnakuća koštala 10.000 dolara, Levitove kuće prodavale su se za samo 7.900 ili 65 dolara mesečno, bez avansa, a one jesu bile opremljene glavnim kućnim aparatima.
Ubrzo su nova naselja počela da niču duž ivica svakog grada. Do 1950, četvrtina Amerikanaca živela je u predgrađima. Deset godina kasnije, ta proporcija se popela na jednu trećinu. Danas više od polovine Amerikanaca živi u predgrađima - više nego u gradovima, na farmama i u seoskim zajednicama zajedno.
Kada su ljudi pohrlili u predgrađa, za njima su došla i radna mesta. Između 1960. i 1990, pet od svakih šest radnih mesta otvorenih u oblasti trideset pet najvećih američkih metropola bilo je u predgrađima. Umesto da preko dana naviru u gradove da rade, milioni Amerikanaca retko su u gradove uopšte zalazili. Za trideset godina od 1960, broj ljudi koji su putovali na posao preko granica okruga - onih koji su zapravo živeli u jednom predgrađu, a radili u drugom - utrostručio se na 27 miliona.12 Predgrađa su preovladala.
Još 1955, taj fenomen je primetio pisac A. C. Spektorski, koji je skovao termin exurbia za tu novu vrstu zajednice koja je bila emotivno i ekonomski nezavisna od metropole iz čijih je nedara potekla, ali tek 1991, kada je novinar Vašington posta po imenu Džoel Garo napisao knjigu s nazivom Rubni grad, ta ogromna promena u obrascu življenja privukla je široku pažnju.
Da bi se kvalifikovala kao rubni grad po Garoovoj definiciji, jedna zajednica mora imati 465.000 kvadratnih metara poslovnog prostora, 56.000 kvadratnih metara prodavnica, te da tamo više ljudi radi nego što stanuje. Amerika sada ima više od 200 rubnih gradova. Los Anđeles i Njujork imaju po desetak. Gotovo svi su nastali posle 1960, i gotovo uvek su to bezdušna, bezlična mesta, razuđeni skup tržnih centara i kancelarijskih kompleksa bezobzirno neprilagođen ljudima bez kola. Mnogi nemaju pločnike niti pešačke prelaze, i tek retko nude bilo šta osim najosnovnijih veza u javnom prevozu do obližnje metropole, gotovo onemogućavajući mnoge od onih koji su ostavljeni u propadajućim unutrašnjim gradovima da dođu tu do posla. Oko trećine svih Amerikanaca sada živi u rubnim gradovima, a do dve trećine Amerikanaca u njima radi.13 To su velika mesta, a opet, većina ljudi izvan njihove neposredne okoline nikada za njih nije ni čula. Pitam se koliko bi Amerikanaca moglo da priđe geografskoj karti i na njoj pokaže otprilike gde se nalazi Volnat Krik, Rančo Kukamonga, Glendejl, Vestport Plaža, Meskit ili Plano? Bili anonimni ili ne, oni su talas budućnosti. Godine 1993, devetnaest od dvadeset pet zajednica s najbržim rastom u Sjedinjenim Državama bili su rubni gradovi.
Ako su jeftine kuće bile ono prvo što je 1945. želela većina vojnika povratnika, onda su izvan svake sumnje kola bila ono drugo. Godine 1950, čak oko 40 procenata američkih domaćinstava još nije posedovalo automobil, ali to će se dramatično promeniti u sledećoj deceniji kada kola postanu ne samo pogodnost savreme-nog života već i neophodnost za milione. U periodu od 1950. do 1980, stanovništvo Amerike poraslo je za 50 procenata, ali se broj automobila učetvorostručio, sve dok nije daleko prevazišao broj domaćinstava (zahvaljujući porodicama sa po dvoja i više kola).14
Držeći korak s američkim samopouzdanim novim razdobljem materijalizma, kola su u posleratnim godinama postala veća, raz-metljivija i moćnija. Čovek koji je stajao iza svega toga bio je izve-sni Harli Dž. Eri, dugogodišnji dizajner Dženeral motorsa koga je njegova opčinjenost Lokiđovim lovcem P-38 Munja iz II svetskog rata navela da na kadilak iz 1948. stavi velika zadnja peraja. Slede-će godine, na bjuicima su se pojavili živopisni brodski prozorčići pod imenom venti-ports. Godinu dana posle toga, studebejker je dao aerodinamičnog „šampiona DXL“ sa nosom u obliku metka, koji je zaista ličio na avion, i trka je počela. Sredinom pedesetih, svaki proizvođač automobila izbacivao je ogromne, drečave zveri sa iscerenim rešetkama hladnjaka, u više boja, okovane hromom i sa čudovišnim repnim perajama, zveri koje su obeležile tu deceniju - kola koja su izgledala, po recima jednog posmatrača, kao igračke. Taj stil se nazivao Pogledom u budućnost.
Kola su dobijala imena koja su sugerisala ne samo to da su moćna već i da se jedva mogu držati pod kontrolom - vatrena kupola V8, ptica gromovnica, bura, kometa, bes, jurišnik - i bila su opremljena tako da su nudila opojnu mešavinu elegancije, udobnosti i kontrole pod vršcima prstiju. Oprema impresivnih naziva bila je već neko vreme deo arsenala prodavača kola - još 1940. De Soto se hvalisao modelom sa „simplimatik-transmisijom fluidnog pogona“ - ali je zapravo razvoj moćnih motora V8, koje je neposredno iznedrila tehnologija iz II svetskog rata, omogućio proizvođačima automobila da obezbede mnoštvo spravica i daju ih ljudima iz marketinga da ovi iskopaju nekakvu tehnološku hiperbolu. Neki su bukvalno ukazivali na aeronautičke kvalitete, kao u slučaju bjuika iz 1955. koji je imao propelerske elise za RSVP (skraćeno od „Really Sensational Variable Pitch“ - ama baš senzacionalne varijabilne oscilacije). Kako su reklame objašnjavale, to je menjalo njihove oscilacije „poput propelera na putničkom avionu, a šta to čini za ubrzanje iz stanja nepokretnosti - ili za bezbednosno ubrzanje kada prilike to nalažu na autoputu - nešto je u šta možete poverovati samo ako to iskusite iz prve ruke“. Drugi, poput tander-berda sa okidačem snage obrtnog momenta i brzinskim okidačem fordomatik-transmisije, zvučali su kao da možda mogu da pokose rafalom suparničke vozače. Sledeće godine, tanderberd je dodao i automatsku krstareću transmisiju, valjda kako bi vozač mogao obema rukama da drži mitraljez.
Do 1956, kola su imala opremu koja gotovo da je obećavala da će poleteti. Krajzleri su bili opremljeni selektorom dometa pogonskog leta, transmisijom letećeg obrtnog momenta, vazdušnom suspenzijom torzije i superpanoramskim vetrobranom. Pakard je nudio novu vožnju s uravnoteženom torzijom i dvostruku ultra-matik-transmisiju, dok je ševrolet bel-er imao zapanjujući dodatak koji se zvao turbo-jedrenje sa trostrukom turbinom. Merkuri, koji je pogrešno sagledao tržište, nije umeo da ponudi ništa domišljatije od automobilskog dizajna iz snova i brojčanika automatik-seđišta koji je pamtio omiljeni položaj vozača, i platio je mnogo svoju tehnološku sramežljivost padom u prodaji.
Vrhunac tog tehnopreterivanja nastupio je 1957, kada je Pakard proizveo model „super osam“ sa 145 konja, koji je od opreme imao sve osim stjuardese. Hvalisao se opremom koja je obuhvatala sedišta sa momentalnim podešavanjem, svetlucave brojčanike za vožnju, udobnu vazdušnu ventilaciju, instrument tablu sa tasterima konzole i robotski kabriolet-krov koji se ne gužva, kontrolisan pritiskom prsta. Nažalost, kretao se kao tenk. Pet godina kasnije, pakard se više nije proizvodio.
Ironično u svemu ovome jeste to da gotovo ništa od savremenih poboljšanja automobila, poput disk-kočnica, ubrizgavanja goriva, pogona na prednjim točkovima, torzionih poluga i slično, nije bilo izmišljeno u Americi. Detroit se više brinuo za sjaj i bleštavilo nego za stvarno istraživanje i razvoj, pa će dvadeset godina kasnije skupo platiti taj propust.15
Godine 1955, usred tog bojnog polja tehnoloških hiperbola i aerodinamičnog stila, pojavila su se kola toliko neprikladnog imena, toliko nezgrapnog stila, toliko lišena sjaja, da su čak i gotovo četrdeset godina kasnije ostala sinonim za komercijalnu katastrofu. Naravno, mislim tu na čudesni edsel.
Sada je teško poverovati koliko su se Ford, njegovi dileri i najveći deo Amerike uzdali u ta kola kada su predstavljena svetu. Posle ogromnog uspeha u prve dve decenije postojanja, kompanija Ford je počela opasno da posustaje, uglavnom zbog izrazite nesklonosti Henrija Forda da nudi motore sa šest cilindara ili modele sa malo oblina i nešto stila. Zaostala je ne samo za Dženeral motor-som već i za Plimutom Voltera Krajslera. U pedesetim godinama dvadesetog veka, Fordu je očajnički bio potreban uspeh. Nova kola srednje veličine činila su se kao najbolji izbor za to. Dženeral motors takva nije izbacio na tržište još od lasala 1927. godine, a Krajsler još od plimuta 1928. Fordov najskoriji pokušaj da se pojavi s novom vrstom vozila bio je merkuri, još 1938.16 Vreme je bilo zrelo za nova kola koja će osvojiti svet. Godine 1952, Ford je počeo da radi na tajnom projektu koji je nazvan Auto E.
Ogromna pažnja bila je posvećena izboru imena. Fordova reklamna agencija, „Fut, Kon i Belding“, pripremila je spisak sa 18.000 predloga, a Fordovo osoblje je dodalo još 2.500. Pesnikinja Marijana Mur angažovana je da smisli spisak naziva, i ponudila je upečatljive, premda neupotrebljive sugestije kao što su mungos sivik, utopijska kornjača, pluma piluma, pastelogram, otporni metak, univerzitetski udar i andante con moto.
Sve je to pažljivo svedeno na uži spisak sa šesnaest imena. Dana 8. novembra 1956, izvršni odbor se okupio da donese konačnu odluku. Posle mnogo rasprava, sveo je spisak na četiri najbolja naziva: gusar, citat, rendžer i brzinac. A onda, iz razloga oko kojih postoji veliki spor (uglavnom zato što kasnije niko nije želeo da bude aktivno povezan sa izborom), članovi odbora odlučili su se za naziv koji nije bio na spisku: edsel.
Ime su autu dali po Edsel Ford, jedinom detetu Henrija i Klare Ford, koje je opet dobilo ime po najboljoj prijateljici Henrija Forda. To ime je već jednom razmatrano, ali je odbačeno kada je istraživanje među potrošačima pokazalo kako gotovo svi misle da je to naziv nekog traktora ili mašine za čišćenje snega.
Pošto je tako uprskala s imenom, kompanija se latila toga da uprska i sa dizajnom i proizvodnjom samih kola. Glavni dizajner edsela bio je Roj A. Braun Mlađi. Po svemu, Braunov prvobitni dizajn bio je izvanredan1, ali beskrajno čačkanje - posebno ubacivanje rešetke koja je kasnije opisivana kao konjski ular ili daska za klozetsku solju - osudila je auto na propast. Takođe je bilo posredi i to da edsel nije bio naročito kvalitetno proizveden. Plan reklamnog odeljenja bio je da sedamdeset pet kritičara iz automobilskih časopisa istovremeno odveze istovetne zeleno-tirkizne „edsel pejsise“ dilerima u svojim rodnim mestima. Ali kad su prvi edseli sišli sa montažne trake, bili su toliko puni grešaka da je Ford morao da potroši u prošeku 10.000 dolara po komadu - dvostruko više od cene kola - kako bi oni uopšte mogli da se voze. Čak je i tada uspeo da pripremi samo šezdeset osam automobila do dana određenog za početak kampanje.17 Dodatni neuspeh zbio se kada se edsel prvi put pojavio uživo na nacionalnoj televiziji i nije hteo da upali.
Edsel je imao najskuplju reklamnu promociju među svim proizvodima tog vremena, ali ljudi ga nisu hteli ni za džabe.18 Posle dve godine, dva meseca, 450 miliona dolara i 110.847 edsela, Ford je zaustavio ćelu proizvodnju i edsel je postao stvar prošlosti.
Ali automobil kao sastavni deo američkog života samo je neprestano jačao. Do 1963, šestina svih američkih kompanija bila je ovako ili onako u neposrednoj vezi s automobilima.19 Proizvodnja kola trošila je 20 procenata američkog čelika, 30 procenata stakla i preko 60 procenata državne proizvodnje gume.20 Do sedamdesetih godina dvadesetog veka, 94,7 procenata zaposlenih Amerikanaca putovalo je svakodnevno kolima na posao. Oko polovine nije imalo nikakav pristup ma kom obliku javnog pre-voza. Morah su da voze na posao želeli to ili ne. Zapravo, većina je želela. Danas su kola takav sastavni deo američkog života daje maksimalna udaljenost koju je prosečan Amerikanac spreman da prepešači, a da ne sedne u kola, samo sto osamdeset metara.
Uprkos privrženosti nacije automobilu, relativno malo vozačkih termina ušlo je u opšti leksikon u posleratnim godinama. Među malobrojnima su: gridlock (saobraćajni kolaps, izmišljen 1971, ali je u opštu upotrebu ušao tek 1980);fast lane (brza traka) u meta-foričkom smislu („živeti u brzoj traci“) 1978; drive-by shooting (pucnjava iz kola u pokretu) 1985; i jump start2 u metaforičkom smislu („pokrenuti privredu“) tek od 1988.1 to je otprilike to.
Ono što se neverovatno promenilo jesu tipovi kola koja su Amerikanci vozili. Sve do početka sedamdesetih, sa izuzetkom folksvagen-bube i nekoliko uzgrednih evropskih sportskih automobila, kola u Americi su bila velikom većinom američka. (Na primer, 1954. godine je od 7,2 miliona automobila prodatih u Americi samo 50.000, prilično ispod jednog procenta, bilo iz uvoza.) Ali stvari su se promenile kada su na tržište došli japanski proizvođači. Made in Japan, što je pedesetih bio šaljiv izraz i sinonim za aljkavost, poprimio je zlokoban prizvuk pouzdanosti i efikasnosti. Japanski proizvođači kola za koje su malobrojni Amerikanci čuli 1970, samo pet godina kasnije bili su poznati svima.3
Američki proizvođači kola, toliko nepobedivi pre samo jedne decenije, najednom su izgledali zabrinjavajuće nesposobni. Nastavili su da proizvode teške, često nepouzdane žderače benzina (amerikanizam od 1969) u fabrikama sa previše radnika koje su bile krajnje nekonkurentne pred efikasnim proizvodnim tehnikama Japanaca. Do 1992, američka auto-industrija gubila je 700 miliona dolara mesečno. Čak i oni koji su se rodoljubivo trudili da kupuju američko (izraz koji je ušao u široku upotrebu krajem sedamdesetih) često to nisu mogli. Od prodajne cene za pontijak le man 1991, koja je iznosila 20.000 dolara, 6.000 je išlo u Zapadnu Koreju, 3.500 u Japan, a između 100 i 1.500 dobavljačima iz Nemačke, Tajvana, Singapura, Britanije, Irske i Barbadosa.22 Do 1988. je na uvoz, prevashodno kola, ali isto tako i kamera, televizora, radio-aparata i mnogih proizvoda koje je Amerika nekada sama pravila, trošeno više od 13 procenata američkog bruto društvenog proizvoda, a njen godišnji trgovački bilans je narastao na 150 milijardi dolara - ili oko 600 dolara po svakom muškarcu, ženi i detetu u zemlji.
Do 1990, američki osećaj opadanja privredne sposobnosti izazvao je uznemirenost koja se ponekad graničila s iracionalnim. Kada je jedan profesor ekonomije na Jejlu obavio anketu među svojim studentima o tome šta bi više voleli, situaciju u kojoj Amerika ima privredni rast od jedan posto dok u Japanu on iznosi 1,5 procenata, ili da Amerika pretrpi pad privrednog rasta od jedan posto, a da u Japanu to bude pad od 1,5 procenata, većina je glasala za potonje. Bilo im je draže da Amerika bude siromašnija ukoliko Japan bude siromašniji od nje, od situacije u kojoj su obe zemlje prosperitetnije.
Godinama pre nego što je Amerika pretrpela to poniženje da posmatra kako opada njena industrijska prednost, iskusila je ništa manje zabrinjavajući udarac tehnološkom prestižu. Dana 26. avgusta 1957, zemlju je do srži potresla vest daje Sovjetski Savez uspeš-no lansirao satelit po imenu Sputnjik (što znači: „Zemljin saput-nik“). Nema veze što je Sputnjik bio velik otprilike kao lopta za plažu i što nije mogao da radi ništa osim da reflektuje svetlost. Bio je to prvi predmet koji je sa Zemlje odaslan u svemir. Uvodničari su, u mahnitom strahu, tragali za žrtvenim jarcem i uglavnom su krivili obrazovni sistem (što će se od tada pa nadalje neprestano usavršavati i primenjivati na druge tobožnje nacionalne neuspe-he). Četiri meseca kasnije, Amerika je pohrlila da odgovori na izazov lansiranjem sopstvenog satelita „Izvidnik".23 Nažalost, taj satelit se odigao samo nekoliko metara iznad lansirne rampe, preturio se i izgoreo u plamenu. Postao je poznat, gotovo neizbežno, kao Kaputnjik.* Posle nešto više od tri godine, Amerika je pretrpela novo poniženje kada su Sovjeti lansirali svemirski brod, Vostok, s astronautom Jurijem Gagarinom, koji je obišao jednu jedinu orbitu oko Zemlje i bezbedno se vratio. Nedelju dana kasnije, kubanski izgnanici, uz američku pomoć, započeli su katastrofalnu invaziju na Kubu u Zalivu svinja, odakle su oterani. Amerika nikada nije toliko nisko pala u očima sveta.
Reakcija zemlje nije bila mnogo drugačija od gorepomenute reakcije studenata sa Jejla. Bez ikakve ideje o tome šta bi mogla zadobiti osim slave, zemlja se upustila u najskuplji naučni poduhvat otkad je sveta i veka, s jednim jedinim krajnjim ciljem, da spusti čoveka na Mesec pre nego što to uradi Sovjetski Savez. Dana 20. jula 1969, taj cilj je postignut kada je Nil Armstrong kročio iz svog svemirskog broda Apolo 11 i postao prvi čovek koji je hodao po Mesecu. Amerika je ponovo bila na vrhu.
Vrtoglava prva decenija svemirskog programa stvorila je, ili znatno podmladila, grupu reci, među kojima su re-entry (povratak u atmosferu), lift-off (uzletanje), mission control (zemaljska kontrola misije), A-OK (sve u redu), thrust (potisak), launch-pad (lansirna rampa), orbit (orbita),gantry (portalni kran), glitch (impulsna smetnja - prvi put zabeležena van konteksta jidiša kada je 1966. to izgovorio Džon Glen) i astronaut. Možda je najzanimljivije to koliko mnogo svemirskih izraza potiče iz vremena pre svemirskog doba, prevashodno zahvaljujući postojanoj svetskoj ljubavi prema naučnoj fantastici. Među recima koje su se vinule u orbitu pre bilo kog svemirskog putnika nalazimo astronauta (1880), svemirski brod (1894), svemirsko odelo (1924), raketni brod (1928), zvezdani brod (1934), svemirsku stanicu (1936), poletanje (1937) i svemirca (1942).24
Svemirska trka je imala mnogo uzgrednih tehnoloških rezultata, pogotovo u razvoju komunikacionih satelita, a još više u razvoju računarstva. Računari su postali toliko univerzalni u kancelarijama, bankama, prodavnicama i kućama da je lako zaboraviti koliko su oni nedavni pronalazak. Iako je sama reč izmišljena 1872, za vrstu mašine za sabiranje, 1956. godine u zemlji nije bilo više od dvadesetak računara. U sledeće dve decenije, njihov broj se strahovito umnožio, ali čak ni 1976, kada je osnovana kompanija Epl Kompjuter, u svetu nije postojalo možda više od 50.000 računara. Deceniju kasnije, ta količina je bila u svakodnevnoj proizvodnji.25
jedno od prvih popularnih istraživanja računara pojavilo se u martu 1961, kada je časopis Lajf objavio članak „Mašine preuzimaju svet“ o tom novom fenomenu. S prizvukom veselog strahopoštovanja, pisac je napomenuo kako je „robot“ velik kao soba (reč koju je koristio u ćelom članku) preobrazio efikasnost fabrike kobasica Braća Braun u Troju, u državi Ohajo. Kada mu je gomila perforiranih kartica saopštila koji su mesni odresci na raspolaganju, taj uređaj je „tiho zazujao, svetla su mu zatreperila, i on je počeo da iznova meša kartice“. Posle samo trideset šest minuta tehnološkog razmišljanja, izbacio je optimalni recept za pripremu mortadele: „11 kilograma kravljeg mesa, 11 kilograma junetine, 47 kilograma goveđih obraza, 68 kilograma goveđeg trbuha, 14 kilograma mesa sa vratne kosti, 11 kilograma dimljene svinjske plećke, 65 kilograma komadića vrata, 10 kilograma svinjskih ostataka, 20 kilograma ostataka iz prethodne serije.“ I to je bilo sve što je radio. Nije mogao da se bavi računima ili fakturisanjem, niti da prati grejanje i napajanje električnom strujom u kompaniji. Trideset šest minuta intenzivnog razmišljanja o goveđim obrazima i komadićima vrata, da bi se sav iscrpljen odmorio do sledećeg dana.
To nam danas ne izgleda naročito impresivno, ali samo pet godina pre toga, Braći Braun bi bilo potrebno nekoliko miliona dolara i zasebna zgrada za smeštaj računara dovoljno moćnog da izračuna najbolju upotrebu goveđeg trbuha, svinjskih ostataka i drugih izvanrednih sastojaka dobro napravljene mortadele. Za samo 50.000 dolara, Braća Braun su neviđeno ućarila na svom računaru.
Isti članak je zatim napomenuo kako je jedan računar u Glen-dejlu, u Kaliforniji, programiran sa 500 reći koje pesnici bitnici najčešće koriste, a onda mu je rečeno da stvara sopstvene pesme. Za taj žanr bila je tipična „Autobitnička pesma broj 41: Insekti“, u kojoj su bili i sledeći stihovi:
Sva su deca mala i okorela I sve blede, slepe, ponizne vode se čiste A insekt, glupav i vreo, izlazi iz baje,
Otkud insekt u ovo krzno?
Novinar je napomenuo da kada je nekoliko takvih pesama pročitano publici u jednom losanđeleskom kafiću koja ništa nije slutila, mnogi slušaoci su se „prilično uzbudili, ispunjeni divljenjem“.26
Iako je računar relativno nov sastojak svakodnevnog života, deo terminologije koja se s njim povezuje potiče iz vremena od pre pola veka, i više. Izraz računarske bube potiče iz četrdesetih godina dvadesetog veka. Izgleda da postoji bukvalno objašnjenje za njega. Godine 1945, ogromni računar američke mornarice se pokvario. Njegovi operateri su zbunjeno tragali za uzrokom sve dok nisu pronašli moljca smrvljenog između kontaktnih tačaka električnog relejnog prekidača. Posle toga, kad god se računar pokvari, kaže se da mu treba povaditi bube (debugging).27 Bit (skraćeno od binary digit - binarni broj) izmišljen je otprilike u isto vreme, mada njegov potomak, bajt (byte - osam bitova za one tehnički neosvešćene), postoji tek od 1964, i izgleda daje odabran proizvoljno.28 Jednako proizvoljno je smišljen izraz Vinčester disk drajv (prvi put zabeležen 1973). On se ne odnosi ni na kakvu osobu ili mesto, već je jednostavno šifrovano ime pod kojim je IBM razvijao tu tehnologiju.
Računari su iznedrili mnoge tehničke jezike - Asembler, Paskal, C, C+, OLE, Lisp, Adu, Fortran, Kobol, Algol, Oberon i druge, gotovo bez broja - a oni su opet stvorili ogroman rečnik. Ali za laika koji bi tragao za jezičkim uzbuđenjem, računar je prilično nalik na mrtvu planetu. Iako računarska tehnologija ima mnogo hiljada reči, one su većinom izmišljene u proteklih dvadeset godina, a verovatno ih je više od polovine samo razrada već postojećih reči (port, format, fajl, kopija, matrica), dok su one koje su izvorno nastale u toj branši gotovo uvek dosadne i same opisuju svoju funkciju (mikroprocesor, memorija sa direktnim pristupom, disk drajv, baza podataka). Mali izuzetak je operativni sistem poznat kao DOS. On je nastao kao Q-DOS (poigravanje sa izrazom kudos - svaka čast!) i predstavljao je skraćenicu, prilično smelo, za Quick and Dirty Operating System (brz i prljav operativni sistem). Kada je Majkrosoft kupio tu firmu 1981, promenio je naziv u ozbiljnije MS-DOS, za Mycrosoft Disk Operating System.29 To vam je otprilike najinteresantnija računarska priča koju možete naći.
Među nekoliko računarskih izraza koji su procureli u opštu upotrebu nalaze se procesor reci i obrada teksta (oba su izmišljena 1970, ali su počeli da se pojavljuju izvan tehničkih časopisa tek od 1977), haker (1975, navodno zbog slike čoveka koji sebi proseca (hack) put kroz cestar lozinki, kao da koristi mačetu), hardver i softver (izmišljeni sredinom šezdesetih, u opštoj upotrebi od sredine sedamdesetih) i računarski virus (izraz koji je izmislio američki istraživač po imenu Fred Koen 1984. godine).
Uglavnom zahvaljujući računarima i drugim novim tehnologijama, engleski jezik raste za 20,000 novih reci godišnje.30 Iako su mnogi od tih novih izraza naučni, tehnički ili imaju drugu vrstu specijalizovane primene, mnogo stotina njih uliva se svake godine u engleski. Treće izdanje Rečnika američkog nasleđa, objavljeno 1992, sadržalo je 10.000 reči, otprilike 5 procenata od ukupne količine, koje nisu postojale dvadeset godina ranije. Drugo izdanje neskraćenog rečnika kuće Random House, objavljeno 1987, prošlo je kroz još veću promenu, sa 50.000 novih reči i 210.000 od ukupno 315.000 odrednica koje su revidirane ili ažurirane. Akumulacija novih formacija je takva da će „rečnici morati da se pojavljuju svakih šest do osam godina umesto svakih deset kako bi držali korak s (novim) govornim rečnikom“, izjavio je urednik AHD-a u jednom intervjuu.31
Među mnogo stotina reči koje su u prošloj deceniji ušle u engleski jezik, snažno se ističe jedna: AIDS (SIDA). Skraćenica za Acquired Immune Deficiency Syndrome (sindrom stečenog nedostatka imuniteta) skovana je 1982, ali u opštoj upotrebi je tek negde od 1985. Prethodno su to nazivali GRID, za Gay-Related Immune Deficiency (nedostatak imuniteta u vezi sa homićima), ali to ime je promenjeno - i mora se reći, na to je svet reagovao s pojačanom pažnjom - pošto je ustanovljeno da se time mogu zaraziti i heteroseksualci, naročito hemofiličari. Naziv aktivnog agensa u AIDS-u, Human Immunodeficiency Virus (virus ljudskog nedostatka imuniteta) ili HIV, izmislio je maja 1986. komitet virologa posle godine u kojoj je taj virus bio poznat kao LAV i HTLV.i2
Pre nego što napustimo svemirsko doba, treba pomenuti jedan mali retorički kuriozitet, koji začudo nije uspeo svojevremeno da privuče veliku pažnju. Mislim tu na ono što je Nil Armstrong izgovorio kada je postao prvi čovek koji je kročio na Mesec. Dok su milioni ljudi to posmatrali, Armstrong je sumorno objavio: „Ovo je mali korak za čoveka, ali džinovski skok za čovečanstvo.“ Ta rečenica je odštampana sledećeg jutra u hiljadama novinskih naslova, ali usred uzbuđenja zbog svega toga, izgleda da niko u njemu nije primetio tautologiju. Po recima istoričara Ričarda Hanse-ra, Armstrong je bio zapanjen i užasnut po povratku na rodnu planetu kada je ustanovio da su ga svi pogrešno citirali. On je zapravo rekao: „Ovo je mali korak za jednog čoveka, ali džinovski skok za čovečanstvo.“ Neodređeni član a bio je izgubljen u prenosu.32
Nezgodnije je pitanje da li je, u svetlu razvoja tokom skorijih godina, on uopšte trebalo đa se upušta u govor tako očigledno polno pristrasan. Ali to je tema za novo poglavlje.
1
Braun je stekao ugled u kompaniji tako što je dizajnirao zapanjujuća konceptualna kola s nazivom linkoln futura. Ona nikada nisu dospela u proizvodnju, ali su na kraju stekla veću slavu - kao televizijski Betmobil.
2
Pokrenuti kola pomoću kablova ili guranjem nizbrdo. (Prim. prev.)
3
Od reći kaput - uništen. (Prim, prev.)

Američki engleski danas

I

Malo je pitanja oko kojih je u Americi proliveno više mastila i zbog kojih je uskovitlana veća strast u skorijim godinan i kao što je rasprava o standardima obrazovanja. Padanje na testovima, pri-metan pad pismenosti i, da budemo pošteni, grozomorni rezultati američkih studenata u poređenju s onima iz drugih zemala, doveli su do mnogobrojnih žurnalističkih zavrtanja ruku.
Zabrinjavajući pokazatelji obrazovnog neuspeha lake se mogu naći. Kada se poredilo znanje matematike među učenicima šestog razreda iz petnaest zemalja, Sjedinjene Države su završim na dvanaestom mestu u geometriji i aritmetici, a na četrnaestom u algebri. (Hong Kong je bio prvi a Japan drugi u sve tri kategorije.) U sličnom poređenju, američki trinaestogodišnjaci su prešli malo bolje, ali jedva. Prema učenicima iz devetnaest drugih zemalja, učenici iz Sjedinjenih Država bili su šesnaesti u geometri . dvanaesti u algebri i deseti u aritmetici.1 Zaključak koji se obič: a izvlači iz toga glasi da loši standardi obrazovanja i privredno ::opada-nje idu ruku pod ruku. Godine 1992, Jošio Sakurači, gc ornik u donjem domu japanske skupštine, izazvao je kratku, l: bučnu kontroverzu kada je privredni neuspeh Amerike objasnio time daje njena radna snaga nepismena. Trećina američkih radnika, izjavio je Sakurači, ne ume da čita. Mnogi Amerikanci razbesne-li su se zbog tih reči, ne toliko zbog njihove netačnosti, već zbog japanskog bezobrazluka da ih uopšte izgovore.
U stvari, niko ne zna koliko ima nepismenih Amerikanaca. Definisanje pismenosti je komplikovana stvar. Američko Ministarstvo obrazovanja deli pismenost u tri kategorije - proznu pismenost (čitanje knjiga i novina), dokumentarnu pismenost (popunjavanje formulara i poreskih prijava) i kvantitativnu pismenost (matematičke sposobnosti neophodne da se izračuna, recimo, napojnica od 15 procenata) - a onda svaku kategoriju dalje deli u četiri nivoa, tako da Amerikanci imaju dvanaest sasvim određenih načina na koje mogu biti pismeni ili nepismeni. Na najjednostavnijem nivou prozne pismenosti, prema kriterijumima ministarstva, čovek treba da bude u stanju da napiše jednostavnu deklarativnu rečenicu i opiše kakav posao želi. Po tom merilu,
96,1 procenat odraslih Amerikanaca spada u pismene - što je hvalevredno, mada ne i naročito izuzetno u poređenju sa drugim zemljama. Ali na nešto zahtevnijem nivou prozne pismenosti -koja zahteva sposobnost čitanja uvodnog članka u novinama i kratkog prepričavanja njegove sadržine - čitalačka kompetentnost u Americi pada na 78,9 procenata. Drugim recima, nešto više od jednog odraslog Amerikanca na svakih pet ne ume valjano da čita novine.2
Ali čak i po najkonzervativnijim procenama, u Americi postoji najmanje dvadeset miliona odraslih koji ne umeju da čitaju dovoljno dobro da bi razumeli uputstva na bočici sa Jekovima ili koji ne umeju da sabiraju i oduzimaju dovoljno dobro da bi vodili računa o čekovnoj knjižici.3 Prava brojka je verovatno mnogo gora. Pošto je primetio „nacionalnu sklonost prema tome da se diploma pokloni svakome ko dovoljno dugo sedi u klupi“, novinar Džona-tan Maslou navodi reči jedne žene iz Džeksona, u državi Misisipi, koja mu je rekla: „Školovala sam se dvanaest godina i dve godine provela u višoj školi, a da uopšte nisam naučila da čitam, i sve sam završila s najboljim ocenama.“
Znaci nacionalnog neuspeha u obrazovanju učenika čak i na osnovnom nivou lako se mogu naći. U Misisipiju gotovo polovina odraslih nema diplomu srednje škole. Trećina ljudi u Kentakiju uzrasta dvadeset pet godina ili starijeg funkcionalno je nepismena.5 Širom zemlje, veliki poslodavci kao Ford, Motorola i IBM rutinski troše ogromne iznose na to da svoje radnike uče osnovnim znanjima koja su škole propustile da im prenesu. Samo među privatnim poslodavcima, tržište za udžbenike namenjene odraslima vredi 750 miliona dolara godišnje - što je dobro za izdavače, ali teško može biti izvor ponosa za bilo koga drugog.
Za tu nacionalnu sramotu krivci su brojni. Neki krive za to kratko trajanje američkih školskih dana (u prošeku po šest sati) i školskih godina (175 do 180 dana - tek nešto manje nego u Engleskoj i Velsu, gde ih ima 190).7 Drugi krive savezne države za zapostavljanje centralne uloge obrazovanja. Nasuprot mnogim zemljama, javno obrazovanje nije u domenu centralne vlade Sjedinjenih Država. Standarde znanja i iznose finansiranja određuje svaka država za sebe, a mnoge, naročito duboko na jugu, istorijski su iskazivale nesklonost da podignu i jedno i drugo na viši nivo. Sve do 1982, u Misisipiju osnovno školovanje čak nije ni bilo obavezno. Pre toga svake godine čak i do šest hiljada dece u Misisipiju nije se gnjavilo time da pođe u školu.8
Drugi opet pripisuju sve lošije učenje nedostatku podstreka i pažnje kod kuće, pošto su roditelji sve odsutniji usled posla ili razvoda. Ekonomista Viktor Fuks je izračunao da roditelji u belač-kim domaćinstvima provode u prošeku deset sati nedeljno manje sa svojom decom nego što su provodili 1960. U crnačkim kućama taj pad je još veći i iznosi dvanaest sati manje.9
Gotovo svi navode televiziju kao primarni ili sekundarni faktor. Bez ikakve sumnje, američka deca mnogo gledaju TV. Prosečno dvogodišnje ili starije dete provodi četiri sata dnevno, oko četvrtine svog budnog vremena, prikačeno za tu kutiju. Kada napune osamnaestu, američka deca su već bila izložena količini od čak 350.000 reklama.10
Zabrinut takvim brojkama, Kongres je 1990. uveo Zakon o dečjoj televiziji kojim je stanicama naređeno da emituju emisije s nekakvom obrazovnom vrednošću. Avaj, rezultat nisu bili bolji programi, već kreativniji opisi programa. Jedna stanica je opisala seriju GI Joe kao „pedagoško sredstvo“ koje promoviše „društvenu svest“ i upoznaje decu sa „opasnostima masovnog uništenja“. Druga je opisala crtač Čip i Dejl - rendžeri spasioci kao vrednu demonstraciju „plodotvornosti timskog rada“. U međuvremenu, ustanovljeno je da Porodica Kremenko promoviše inicijativu i porodične vrednosti. Nekoliko stanica jeste ubacilo nove obra-zovnije programe, ali istraživanje je pokazalo da su oni većinom emitovani pre 7 ujutro. „Posle toga“, kako je suvo primetio Ekonomist, „stanice su prestajale sa školskim temama.“11
I mada nema sumnje da postoji nešto u svim tim mišljenjima, treba takođe napomenuti daje lako dati iskrivljenu sliku obrazovnih dostignuća. Evo, recimo, ti američki šestaci koji su tako loše prošli na testu iz matematike. Ono što gotovo nijedan komentator nije pomenuo jeste činjenica da se sekundarno obrazovanje u Americi, bilo to dobro ili loše, veoma razlikuje od onog u većini zemalja. Za početak, američki sistem ne podstiče - štaviše, ne dozvoljava da se učenici šestog razreda specijalizuju za jednu ključnu disciplinu kao što su prirodne nauke, matematika ili jezici. Pored toga, američke srednje škole otvorene su za sve omladince, a ne samo za one koji su pokazali akademsko znanje. To što su Engleska i Vels završili treći ili četvrti na svim testovima iz matematike, može se reći, ne predstavlja toliko plod dalekovidosti britanskog obrazovnog sistema, koliko rigoroznosti sa kojom se iz nastave isključuju oni manje sposobni. A opet, američki učenici su maltene u svakom slučaju bili poređeni sa takvim specijalistima.
Činjenica je da američki obrazovni sistem po većini merila uopšte nije loš. Gotovo 90 procenata Amerikanaca završi srednju školu, a četvrtina stekne diplomu na koledžu - što je proporcija koja samo može da postidi većinu drugih država. Naročito kada je reč o manjinama, odnedavno su uvedena znatna poboljšanja. Između 1970. i 1990, proporcija crnih učenika koji su zavi-šili srednju školu popela se sa 68 na 78 procenata.12 Amerika obrazuje veći broj svojih mladih, do višeg nivoa, nego gotovo ijedna druga država u svetu.
Naravno, postoji ogroman prostor za poboljšanja. Svaka država u kojoj dvadeset miliona ljudi ne ume da pročita šta piše na poleđini kutije sa kukuruznim pahuljicama, ili gde gotovo polovina svih odraslih veruje da su ljudska bića nastala otprilike pre deset hiljada godina,13 očevidno ima mnogo posla pred sobom u sferi obrazovanja. Ali zaključak da je američko obrazovanje na strmoj nizbrdici u najmanju ruku nije dokazan.

II

Početkom 1993, Merilend je otkrio da je u nevolji kada je neko primetio daje moto te države - Fatti maschii, parole femine („Delaj kao muškarac, govori kao žena“) - ne samo neobičan i blesav već i krajnje polno pristrasan. Poteškoća je bila u tome što je on bio utisnut u bezbroj primeraka skupih memoranduma i urezan na zgradama i spomenicima, i uostalom, nalazio se tu već veoma dugo. Posle velike rasprave, zakonodavci te države došli su do zanimljivog kompromisa. Umesto da promene moto, odlučili su da promene prevod. Kad jedan Merilenđanin sada vidi Fatti maschii, parole femine, mora da pomisli: „Delaj snažno, govori blago.“14 I svi su srećni otišli da lalaju.
Kad bi samo sva osetljiva jezička pitanja mogla da se tako lako razreše. U stvari, pored primećenog opadanja obrazovnih standarda, gotovo ništa poslednjih godina nije izazvalo veću raspravu ili probudilo veći polaritet u gledištima od donekle sveopšteg pitanja koje je postalo poznato kao politička korektnost.
Od 1991, kada se čini da je taj izraz đipio sasvim formiran u jezik, žurnali i novine posvećivali su mnogo prostora izveštajima koji su se kretali u najvećem broju od blago podrugljivih do otvoreno antagonističkih. Neki su se prema tome odnosili kao prema šali (tipičan primer: izveštaj Njuzvika iz 1991, koji je razmatrao da li mušterije u restoranu treba da očekuju da im waitron ili wait-person donese womenu1), dok su drugi u tome videli nešto daleko ozbiljnije. Pod glavnim naslovima kao što su: „Nove ajatole“ \'7bVesti iz Amerike i sveta), „Politički korektan govor: Oksimoron“ (Urednik i izdavač) i „Policija reći“ \'7bBibliotečki žurnal), mnoge publikacije su razmatrale to pitanje s mešavinom gneva i brige.
Većina rasprava svodi se na dva verovanja: da engleski jezik siluju ljudi jezički uskih gledišta, preteći jednoj od američkih naj-cenjenijih ustavnih sloboda, te da njihove verbalne tvorevine opterećuju naciju smešno pročišćenim neologizmima koji predstavljaju sramotu za civilizovani diskurs.
Dva autora, Henri Bird i Kristofer Serf, izvukli su veliki kapital (u svakom smislu te reci) iz tih apsurda svojim satiričnim i popularnim Zvaničnim politički korektnim rečnikom i priručnikom, koji nudi nekoliko stotina primera apsurdnih eufemizama smišljenih kako bi oslobodili jezik i najmanje mrlje pristrasnosti. Među primerima oni citiraju: drugačije kosmati za ćelave, stara-teljski apartman za zatvorsku ćeliju, kemijski uznemireni za pijane, alternativna dentacija za lažne zube i prenosilac izmuzene tvari životinjskog porekla za mlekadžiju. Ono što postaje očigledno tek kada se čitalac pomuči i pogleda napomene o izvorima jeste da su gotovo sve te krajnje oprezne termine, uključujući i ove upravo navedene, izmislili sami autori.
To bi se moglo opravdati kao mala i bezazlena, premda fundamentalno besmislena zabava, samo da te termine drugi nisu često preuzimali i prenosili kao jevanđelje - na primer u članku u Naciji iz 1992, koji je pominjao „groteskne neologizme“ pokreta za političku korektnost, i dao nekoliko primera - nevoljno domi-ciliran za beskućnika, glasovno onesposobljen za nemog čoveka -koji zapravo nisu ni postojali pre nego što su ih Bird i Serf smislili kao zabavne sastojke svoje neobične knjige.15
Većina istinitih primera smišljenih neologizama koje autori navode zapravo se može opravdati usled osetljivosti (onesposobljeni u razvoju za mentalno zaostale), široko je prihvaćena (silovanje na sastanku, za slobodu abortusa), njihov tvorac nikada nije ni mislio da će biti shvaćeni ozbiljno (terminološka netačnost za laž), tvorevine su grupa koje vole žargon kao što su sociolozi ili vojska (privremeni prekid neprijateljstava za mir), izvučeni su iz sekundarnih izvora nesigurne pouzdanosti (personipulate umesto manipulate, preuzeto iz jedne druge knjige o političkoj korek-tnosti, ali inače nepotvrđeno), ili su postali smešni tek kad im je prikačena zajedljiva definicija (sugestija da upravljanje divljim životinjama jeste uobičajen eufemizam za „ubijanje, ili dopušta-nje lova na životinje").
Posle svega toga, ono što preostaje samo je nekoliko - vrlo malo - raštrkanih primera prave smehotresnosti ekstremističkih korisnika engleskog, uglavnom iz ženskog pokreta i mahom u vezi sa uklanjanjem reći ,,man“ i ,,men“ iz brojnih uobičajenih izraza - tako da manhole (šaht) postane femhole, menstruate (imati menstruaciju) -femstruate i tako dalje.
Ne poričem da postoji dosta toga što zavređuje sprdnju u pokretu političke korektnosti - navedite mi sferu ljudske aktivnosti gde nije tako - i navešću odmah nekoliko sumnjivih primera, ali čini mi se da je to stvar koja zaslužuje više promišljenih rasprava, a manje podsmešljivog otpisivanja ili loših dosetki o recima poput waitron i womenu.
U diskusijama o tome prečesto se previđa da u korenu pokreta za jezik oslobođen pristrasnosti leži hvalevredan sentiment: da jezik postane manje uvredljiv ili ponižavajući za one koje su njihov pol, rasa, fizičko zdravlje ili okolnosti ostavile ranjivim pred sirovom snagom reci. Nema te razumne osobe koja bi zahtevala opštedruštveno prihvatanje reci kao što su nigger, chink, spazz ili queer. Svi se zapravo slažu da su takve reci surove, bezosećaj-ne i bolne. Ali kada se rasprava prenese na suptilniji nivo, gde se netolerancija ili prezir samo nagoveštavaju, konsenzus se raspada.
Godine 1992, Vesti iz Amerike i sveta su u članku sa naslovom „Povika protiv političke korektnosti“ primetile da je ,,u toku osvetnički udar na PK, ali i dalje postoji mnogo slučajeva institucio-nalizovane blesavosti“. U „blesavosti“ koje su privukle pažnju tog časopisa ubrajao se i slučaj studenata Univerziteta Viskonsin-Mil-voki koji su bili podsticani da „odu u prodavnicu igračaka i istraže mogućnost kupovine rasno različitih lutaka“, te slučaj jednog njujorškog advokata koji je bio ukoren zato što je svoju protivnicu pred sudom nazvao „ženicom“ i „mišićem“.16
To Što su studenti podsticani da istraže mogu li se kupiti rasno različite lutke u rasno različitom društvu meni ne izgleda ni najmanje blesavo. Baš kao što mi se ne čini nerazumnim da jedan advokat mora biti prinuđen da se prema svojim protivnicima u sudnici ophodi sa izvesnom merom poštovanja. (Pitam se da li bi autori iz časopisa Vesti iz Amerike i sveta možda uvideli potrebu za ljubaznošću da je advokat druge strane bio muškarac, i da su bile upotrebljene reći „tikvan“ i „bandoglavac“.) Ali, naravno, to je samo moje mišljenje. I u tome je, opet, najveća nevolja sa svakom raspravom o jeziku lišenom pristrasnosti - užasno je subjektivna i predstavlja pravo minsko polje mišljenja. Ova koja slede su, nužno i neizbežno, moja.
Čini se da nema mesta nikakvoj raspravi o tome da u engleskom postoji suptilna i prožimajuća polna pristrasnost. Pomislite samo na koliko god hoćete uparenih reći - master/mistress (gospo-dar/gospodarica - ali isto tako i: ljubavnica), bachelor/spinster (neženja/usedelica), governor/governess (guverner/guvernanta),
courtier/courtesan (dvorjanin/kurtizana) - i uvidećete istog trenutka da reći muškog roda ponajčešće označavaju moć i ugled, a da njihovi ženski parnjaci jednako ponajčešće prenose smisao potčinjenosti ili nedoslednosti. To da mnoge konvencionalne engleske reči - kao što se za sve ljude kaže mankind, sa muškom zamenicom u konstrukcijama poput „to each his own“ (svakom svoje) i „everyone has his own view on the matter“ (svaki ima svoje mišljenje o tome) - na sličan način naginju muškom rodu, mislim da takođe ne može da se dovede ni u kakvu sumnju. Kao što Rozali Mađo ističe u svom promišljenom Rečniku za nepri-strasnu upotrebu, kada je Minesota iz svojih propisa izbacila reči određene po rodu, uklonila je 301 žensku reč iz državnog statuta, ali i gotovo 20.000 muških.17 Engleski je nesumnjivo istorijski muško orijentisan jezik.
Poteškoća, kako su mnogi kritičari političke korektnosti istakli, jeste u tome što izbegavanje rodom određenih konstrukcija ruži jezik, ne obazire se na istorijske presedane i lišava nas izraza koji su veoma dugo u upotrebi. Ljudi su koristili reči man (muškarac), mankind (čovečanstvo), forefathers (preci), founding fathers (osnivači), a mans home is his castle (svakom čoveku je njegov dom - zamak) i druge slične izraze vekovima. Zbog čega bismo mi sada prestali?
Iz dva razloga. Prvo, zato što dostojnost poštovanja nije nikakva odbrana. Pre devedeset godina, moron ni po čemu nije bio izuzetan izraz - štaviše, bila je to medicinski precizna oznaka za određeni nivo mentalnog razvoja. Njegova slobodna, i na kraju surova primena odstranila gaje iz učtivog društva usled poštovanja prema ometenima u razvoju. Desetine drugih reči kojima smo se slobodno frljali - pišaćka, kreten, crnčuga - više ne odgovaraju merilima ugleda. Samo zato što su se neka reč ili izraz odvajkada i naširoko koristili, ne sleduje im nikakav poseban imunitet.
Štaviše, takve je reči lako zameniti. People (ljudi), humanity (čovečanstvo), human beings (ljudska bića), society (društvo), civilization (civilizacija) i mnoge druge služe jednako kao i mankind, s tim što ne prenebregavaju polovinu stanovništva. Od 1987, rimokatolička crkva u Sjedinjenim Državama koristi jedan tekst, Revidirani Novi zavel Nove američke Biblije, koji je potpuno polno nepristrasan. U njemu je ¡evanđelje po Mateji gde umesto „Čove-ku nije dato samo od hleba da živi“ (4:4) stoji „Osobi nije dato samo od hleba da živi“, ¡evanđelje po Mateji (16:23), „Ne sudiš po merilima Božjim, već čovečijim", pretvoreno je u „Ne misliš kao Bog što misli, već kao ljudska bića“.18 Te izmene su unesene tako neprimetno i glatko da se usuđujem da kažem kako bi malo ljudi pri čitanju te verzije Novog zaveta uopšte primetilo daje on obzirno neseksistički napisan. Time svakako nije lišen nimalo svoje lepote niti snage.
Nažalost, u engleskom preostaje veliki broj rodom određenih izraza - gamesmanship (snalažljivo kockanje), busmans holiday (odmor na kojem čovek radi isto ono što i na poslu), manhole (šaht),freshman (brucoš), fisherman (ribar), manslaughter (ubi-stvo iz nehata), manmade (veštačkog porekla), first baseman (igrač na prvoj bazi) i još tušta i trna drugih - koji su daleko manje podložni modifikaciji. Mađova napominje kako mnoge takve reći sa „man“ u sebi ni po čemu nisu izuzetne zato što njihova etimologija nije povezana sa izrazom za muškarca ili mužjaka. Manacle (lisice), manicure (manikir) i manufacture (manufaktura), na primer, potiču od latinske reči za ruku, te su stoga samo slučajno „seksističke“.19 Tallboy (visoki ormar) slično tome prolazi smotru zato što završni slog potiče iz francuske reči za drvo, „bois.“ Ali u mnoštvu drugih reči, veza sa polom je izričita i neporeciva.
To dovodi do dva problema. Prvi je to što iako mnoge reči zasnovane na polu dopuštaju alternative - mati carrier (osoba koja prenosi poštu) umesto mailman (poštar),flight attendant (kabin-sko osoblje) umesto stewardess (stjuardesa) - za mnoge druge su predložene zamene dvosmislene, nepoznate, nezgrapne, a često i sve to istovremeno. Kako god da im priđete, utility access hole (rupa za pristup komunalnim vodovima) ili sewer hole (rupa za kanalizaciju) ne nudi momentalno prepoznavanje kao manhole (šaht). Gamestership nije zgodna zamena zagamemanship. Frosh, frosher, novice, newcomer, greenhorn, tenderfoot i druge mnogobrojne predložene varijante reči freshman trpe ili od preterane smernosti ili neizvesne razumljivosti.20
To ne znači da uvek mora biti tako. Pre dvadeset godina, reč chair (stolica) za chairman (predsedavajućeg) većini ljudi je zvučala smešno. Skraćenica Ms za ženu bez ukazivanja na njen bračni status, ako ne apsurdna, svakako je bila sporna. Većina novina usvojila ju je tek na mahove, i uprkos protivljenju sedokosih starina. Danas se i jedno i drugo rutinski pojavljuje u publikacijama na čitavom engleskom govornom području i nikome to ni najmanje ne smeta. Nema nikakvog razloga da gamestership, frosh i sewer hole ne zauzmu jednako neutralan položaj u jeziku. Ali za tako nešto je potrebno vreme. Skraćenica Ms izmišljena je još 1949, ali većina ljudi nije ni čula za nju, a kamoli počela da je koristi, dok nije prošlo još dvadesetak godina.
Primerenije je pitanje da li se takve reči uvek legitimno mogu smatrati polno pristrasnim. Svakako da pomisao na to da morate istražiti etimologiju neke reči pre nego što odlučite je li ona dozvoljena ukazuje da u tom pristupu ima nečeg neprikladnog. Ja bih predložio (mada priznajem da povremeno osetim kako mi se led pomera pod nogama) da jednako kao što „man“ nema seksističko značenje u recima manipulate (manipulisati) ili mandible (životinjska vilica), nije ni u kom značajnom smislu polno pristrasna u recima manhole, Walkman ili gamemanship.
Reč koja ne daje utisak roda - koja ne kaže: „Gledajte, ovo je reč samo za momke“ - zapravo je neutralna. Najzad, reči imaju samo ono značenje koje im pridajemo. Razlog što piss (pišaćka) nije proskribovana u učtivom društvu nije to što postoji nešto naročito šokantno u tako raspoređenim slovima, već asocijacije kojima smo tu reč obasuli. Svakako je ekstremno smatrati neku reč problematičnom ipso facto zbog istorijskog porekla sloga koji je u nju umetnut, posebno kada ta reč ne potpaljuje sinapse oset-ljive na rod u umovima većine ljudi.
Nadam se da je malo jasnije na šta mislim kada pogledamo ono što smatram najvećom slabošću pokreta za nepristrasnu upotrebu jezika - naime, to da on često ne ume da se zaustavi. Divljenja vre-dan poriv da se jezik liši sposobnosti da povređuje može dovesti do fanatizma koji gotovo prerasta u popovanje. Na primer, Mađova nas upozorava da „levorukost ne koristimo metaforički; ona nosi suptilne, ali veoma stare negativne asocijacije za one koji su fizički levoruki“. Ja bih dodao da bi levoruka osoba (i to kažem kao jedna od njih) morala da bude osetljiva do tačke neurotičnosti da bi se osećala lično poniženom zbog izraza kao što je „left-handed compliment“.2
Slično tome, ona upozorava na oprez pri korišćenju reči black (crno) u opštem smislu - black humour (crni humor), black eye (šljiva na oku), black mark (diskreditacija), blacksmith (potkivač), mada začudo ne i blackout (zamračenje) - zbog toga što većina „crnih“ reči ima negativnu konotaciju koja suptilno osnažuje predrasude. Ili, kako to ona kaže: „Izbegavanje reči koje osnažuju negativne konotacije reči crno neće dovesti do iskorenjivanja rasizma, ali može umanjiti svakodnevni bol koji takvi izrazi izazivaju kod čitalaca.“ Ne mogu da se pravim da govorim u ime crnaca, ali čini mi se malo verovatnim da su mnogi među njima iskusili naročiti „svakodnevni bol“ zbog saznanja da se osoba koja potkiva konje zove blacksmith.
Čak i „nasilničke izraze i metafore“ - ubiti dve muve jednim udarcem, obeznaniti nekoga udarcem, siloviti pogodak, jedna stvar služi kao okidač za drugu - treba isključiti iz govora zato što one pomažu održavanju kulture sklone da pribegava nasilju.
Takve tvrdnje, rekao bih, ne samo što preterano skreću pažnju sa glavnih pitanja već su i opasno kontraproduktivne. Pozivaju na ismevanje i, kao što smo već videli, ima sasvim dovoljno onih koji jedva čekaju da se sa njima sprdaju.
Poslednju optužbu koja se često izriče na račun pokreta za nepristrasni govor - to da on promoviše sopstvenu vrstu pristra-snosti - nije uvek lako odbaciti. Mađova stavlja van zakona mnoge izraze kao što je a mans home is his castle (s pravom, što se mene tiče), ali zato brani a womans work is never done (ženinom poslu kraja nema) zato što je to „sasvim tačno i obično više važi nego za muškarca koji ima plaćen posao i porodicu". Samo zato što je neki sentiment istinit, ne znači i da nije polno pristrasan. (I u svakom slučaju, nije istinit.) Drugi teraju mak na konac još dalje. Kada je Havajski univerzitet predložio kodeks govora za studente i osoblje, Mari Macuda, profesorka prava, podržala je tu zamisao, ali je dodala uistinu neodoljivo uverenje da se „verbalni napad ispunjen mržnjom od strane žrtve prema pripadnicima dominantne grupe može dopustiti“.21
Sa dužnim poštovanjem, ukazao bih na to da uviđavnost, razumnost i osećaj poštenja jesu osobine koje se mogu primeniti na sve pripadnike jezičke zajednice, a ne samo na one u čijim su rukama uzde.

III

Dakle, gde su sada Amerika i njena osobena sorta engleskog? Jedna od malobrojnih sigurnih stvari u vezi sa budućnošću za Ameriku jeste to da će ona i dalje biti, u mnogo većoj meri od ma koje razvijene države, multirasno društvo. Do kraja ove decenije, samo oko polovine Amerikanaca koji će stupiti na radna mesta biće rodom odavde i poreklom iz Evrope. Do 2020, ako se sadašnji trendovi nastave, proporcija ne-belih i Hispanoamerikanaca biće udvostručena, dok će broj belih stanovnika ostati gotovo nepromenjen. Do 2050, broj azijskih Amerikanaca će se učetvorostručiti.
Mnogi Amerikanci u tome vide pretnju. Oni s nelagodnošću primećuju daje najpopularnija radio-stanica u Los Anđelesu već na španskom jeziku, da je španski maternji jezik oko polovine od dva miliona stanovnika šire oblasti Majamija, da 11 procenata Amerikanaca kod kuće govori nekim drugim jezikom, a ne engleskim. Neki su u tome čak videli nekakvu zaveru. Pokojni senator S. I. Hajakava izrazio je 1987. uverenje da je „u toku krajnje stvaran pokret s ciljem da se Sjedinjene Države podele u dvojezično i dvo-kulturno društvo“.22 Iako on nikada nije objasnio koje to zlokobne snage stoje iza takvog pokreta, niti šta bi one mogle ostvarenjem tog cilja da dobiju, njegova gledišta naišla su na široku podršku i dovela do formiranja grupe za pritisak po imenu „Američki engleski“ posvećene zamisli da engleski mora biti jedini zvaničan jezik u Sjedinjenim Državama.
U stvari, nema razloga za pretpostavku daje Amerika ugroženi-ja doseljavanjem danas nego pre jednog veka. Za početak, samo 6 procenata Amerikanaca rodi se u inostranstvu, što je znatno manja proporcija od one koja važi za Britaniju, Francusku, Nemačku ili većinu razvijenih zemalja. Doseljavanje je uglavnom usredsređeno na nekoliko urbanih centara. Iako nekim stanovnicima tih gradova može zasmetati to što njihova kelnerica ili taksista ne govore uvek kolokvijalnim engleskim sa sigurnošću rođenog Amerikanca, nije slučaj ni to da su gradovi u kojima ima najviše doseljenika - Maja-mi, Sijed, Los Anđeles, San Francisko - gotovo uvek živahniji od mesta kao što su Detroit, Sent Luis i Filađelfija, gde ih ima malo.
A nije slučaj ni to da doseljenici čine neproporcionalnu većinu radne snage u onim industrijama - u farmaceutici, medicinskom istraživanju, računarskoj industriji - koje su od najživotnijeg značaja za stalan američki prosperitet. Na primer, trećina inženjera u Silicijumskoj dolini Kalifornije rođena je u Aziji. Kao što je rekao jedan posmatrač: „Amerika će uvek pobeđivati, zato što će Azijati pobeđivati druge Azijate.“23
Sasvim po strani od argumenta da strane kulture donose dobrodošlu meru raznovrsnosti u američki život, nikada ničim nije dokazano da današnji doseljenici, baš poput onih iz prošlosti, ustrajavaju u korišćenju maternjeg jezika. Studija Rand korporacije iz 1985. pokazala je da 95 procenata dece meksičkih doseljenika u Americi govori engleski, a da od njih polovina govori samo engleski. Po jednom drugom istraživanju, više od 90 procenata Hispanosa, bili oni državljani ili ne, veruje kako stanovnici Sjedinjenih Država treba da nauče engleski.24
Ako se možemo pouzdati u istoriju i njene lekcije, tri stvari u vezi sa doseljenicima u Ameriku danas su jednako sigurne kao i pre: da će oni naučiti engleski, da će postati Amerikanci i da će zemlja zbog toga biti bogatija. A ako to nije dobro, onda ne znam šta jeste.
1
Izraz tendencije da sve reci koje sadrže imenicu man (muškarac) budu modifikovane dodavanjem wo- (woman - žena) ili person (neutralno: osoba). (Prim, prev.)
2
Bukvalno: levoruki kompliment, izraz sa značenjem: uzgredan, dvosmislen, neiskren kompliment. (Prim. prev.)

Napomene

1 Mejflauer i pre njega
1 American Heritage, oktobar 1962, str. 49-55
2 Flexner, I Hear America Talking, str. 271
3 Heaton, The Mayflower, str. 80
4 Wagenknecht, Henry Wadsworth Longfellow, str. 105
5 Caffrey, The Mayflower, str. 141
6 Blow (priređivač), Abroad in America, str.79
7 Morison, The Oxford History of the American people, str.
8 Enterline, Viking America, str. 10
9 Morison, op. cit., str. 20
10 National Geographic, novembar 1964, str. 721
11 Enterline, op.cit., str. 136
12 The Economist, 29. jun 1991, str. 100
13 Sydney Morning Herald, 16. septembar 1992, str. 8
14 The Economist, 24. oktobar 1992, str. 136
15 National Geographic, jun 1979, str. 744
16 Stewart, Names on the Land, str. 23
17 American Heritage, oktobar 1962, str. 50
18 Caffrey, op. cit., str. 70-3


2 Nastanak Amerikanaca
1 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 434
2 Ibid., str. 431
3 Vallins, Spelling, str. 79-85
4 Krapp, The English Language in America, tom 1, str. 201
5 Baugh and Cable, A History of the English Language, str. 248
6 Dohan, Our Own Words, str. 69
7 Mencken, op. cit„ str. 288
8 Holt, Phrase and Word Origins, str. 55
9 Fischer, Albions Seed, str. 261
10 Flexner, I Hear America Talking, str. 63 i Mencken, op. cit., str. 139
11 American Heritage, februar 1963, str. 90-6
12 Craigie, The Growth of American English, str. 209-11
13 Laird, Language in America, str. 25-6
14 R. Bailey, Images of English, str. 68-9 i Mencken, op. cit., str. Ill 15 Stewart, Names on the Land, str. 63
16 Holt, op. cit, str. 49-50
17 Carver, A History of English in Its Own Words, str. 182
18 R. Bailey, op. cit., str. 67
19 Krapp, op. cit., str. 175
20 Citirano kod Marckwardta, u knjizi American English, str. 28
21 American Heritage, decembar 1983, str. 85
22 Zinn, A Peoples History of the United States, str. 15
23 American Heritage, april 1963, str. 69
24 National Geographic, jun 1979, str. 735
25 Ibid., str. 764
26 Morison, The Oxford History of the American people, str. 41
27 Lacey, Sir Walter Ralegh, str. 90
28 Jones, American Immigration, str. 18
29 Ibid., str. 22
30 Morison, op. cit., str. 82


3 „Demokratska pomama“: Amerika u doba Revolucije
1 Morison, The Oxford History of the American people, str. 172
2 Fischer, Albions Seed, str. 30
3 American Heritage, jun 1970, str. 54-9
4 Stephen T. Olsen, „Patrick Henrys Liberty or Death Speech: A Study in Disputed Authorship“ kod Bensona (priređivača) u knjizi American Rhetoric, str. 19-27
5 Citirano kod Cmiela, u knjizi Democratic Eloquence, str. 56
6 Boorstin, The Americans: The National Experience, str. 374
7 American Heritage, decembar 1973, str.37
8 Citirano kod Cmiela, op. cit., str. 54
9 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 1, str. 271
10 Pismo Vilijamu Randolfu od juna 1776. kod Boy-a (priređivača), The Papers of Thomas Jefferson, tom 1, str. 409
11 P. Smith, op. cit., str. 223
12 Wills, Inventing America, str. 45
13 Ibid., str. 35
14 Brodie, Thomas Jefferson, str. 103
15 Fischer, op. cit., str. 6
16 Ibid., str. 471
17 Ibid., str. 259
18 Dillard, All-American English, str. 55
19 Wills, op. cit., str. 36
20 Citirano kod Krappa, The English Language in America, tom 1, str. 46
21 Flexner, I Hear America Talking, str. 7
22 Cmiel, op. cit., str. 45
23 Krapp, op. cit., str. 44
24 Mencken, Tlie American Language, 4. izdanje, str. 539
25 Dillard, op. cit., str. 53
26 Hibbert, Redcoats and Rebels, str. 31-5
27 Stephen E. Lucas, „Justifying America: The Declaration of Independence as a Rhetorical Document", kod Bensona (priređivač), op. cit., str. 71
28 Pismo Henriju Liju, 8. maj 1825.
29 Wills, op. cit., str. Xxi
30 Cmiel, op. cit., str. 83
31 Boyd (priređivač), op. cit., tom 1, str. 423
32 Lucas, op. cit., str. 67-119
33 Hibbert, op. cit., str. 117
34 Ibid., str. 117
35 Safire, Coming to Terms, str. 140
36 Simpson, The Politics of American English, str. 23
37 Boyd (priređivač), op. cit., tom 1, str. 404
38 Mencken, op. cit., str. 502
39 Flexner, op. cit., str. 7
40 Flexner, Listening to America, str. 328
41 Boorstin, op. cit., str, 381


4 Stvaranje države
1 Mee, The Genius of the People, str. 30
2 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 3, str. Ix 3 Schwarz, George Washington, str. 47
4 Mee, op. cit., str. 143
5 Flexner, Listening to America, str. 281
6 P. Smith, op. cit., tom 1, str. 78
7 Aldridge, Benjamin Franklin and Natures God, str. 22
8 P. Smith, op. cit., tom 3, str. 397
9 Morison, The Oxford History of the American People, str. 308-9
10 Seavey, Becoming Benjamin Franklin, str. 150
11 E. Wright, Franklin of Philadelphia, str. 53
12 Ibid., str. 54
13 Granger, Benjamin Franklin, str. 66
14 Wilcox (priređivač), The Papers of Benjamin Franklin, tom 15, str. 174
15 Carr, The Oldest Delegate, str. 16
16 Boorstin, The Americans: The National Experience, str. 357
17 Mee, op. cit., str. 90
18 P. Smith, op. cit., tom 6, str. 376
19 Cooke, Alistair Cookes America, str. 140
20 Mee, op. cit., str. 120
21 Ibid., str. 237
22 Boorstin, Hidden History, str. 187
23 Boorstin, The Americans: The National Experience, str. 402
24 Ibid., str. 415
25 Ernst and Schwartz, Censorship, str. 8
26 Morison, op. cit., str. 311
27 P. Smoth, op. cit., tom 3, str. 122-3
28 American Heritage, oktobar 1969, str. 84-5
29 Verbatim, leto 1991, str. 6
30 Flexner, I Hear America Talking, str. 9
31 Simpson, The Politics of American English, str. 41
32 American Heritage, decembar 1963, str. 27
33 Journal of American History, decembar 1992, str. 939-40
34 Citirano kod Boorstina, The Americans: The National Experience, str. 344
35 National Geographic, jul 1976, str. 92-3
36 Ibid., str. 97
37 Mee, op. cit., str. 33-40


5 U svetlu praskozorja: Kako se kalio nacionalni identitet
1 Holt, Phrase and Word Origins, str. 243
2 OMalley, Keeping Watch, str. 107
3 American Heritage, oktobar/novembar 1983, str. 104
4 OMalley, op. cit., str. 262
5 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 3, str. 757
6 Flexner, I Hear America Talking, str. 124
7 Morison, The Oxford History of the American People, str. 283-4
8 Craigie and Hulbert, A Dictionary of American English on Historical Principles, tom 2, str. 397
9 Carver, A History of English in Its Own Words, str. 9
10 New Yorker, 4. septembar 1989, str. 11
11 Boorstin, Tlie Americans: The National Experience, str. 280
12 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 236
13 Ibid., str. 135
14 P, Smith, op. cit., tom 4, str. 252
15 Ibid., tom 3, str. 47
16 Commager, The American Mind, str. 16
17 Cmiel, Democratic Eloquence, str. 159
18 Dillard, American Talk, str. Xiii
19 Citirano kod Menckena, op. cit., str. 29
20 Ibid., str. 267
21 Daniels, Famous Last Words, str. 43
22 Mencken, op. cit., str. 77
23 Journal of American History, decembar 1992, str. 913
24 Citirano kod Menckena, op. cit., str. 87
25 Marckwardt, American English, str. 70
26 Journal of American History, decembar 1992, str. 928
27 Citirano kod Worthama, James Russel Lowells „The Biglow Papers", str. xxii
28 Dillard, All-American English, str. 73
29 Citirano kod Boorstina, The Americans: The National Experience, str. 293
30 Cmiel, op. cit., str. 66
31 Pismo Linkolnu, 25. novembar1860, citirano u Harper Book of American Quotations, str. 121
32 Wills, Lincoln in Gettysburg, str. 90
33 Cmiel, op. cit., str. 137
34 Ibid., str. 144
35 Wills, Inventing America, str. xiv

6 Evo para: Doba izuma
1 American Heritage, avgust 1964, str. 93
2 Ibid., avgust/septembar 1984, str. 20
3 Brogan, Tlte Penguin History of the United States of America, str. 274
4 Bursk, Clark and Hidy (urednici), The World of Business, tom 2, str. 1251
5 Commager, The American Mind, str. 5
6 Daniels, Famous Last Words, str. 41
7 Wylie, The Self-Made Man in America, str. 10
8 Boorstin, The Americans: The National Experience, str. 115
9 Flexner, Listening to America, str. 365-6
10 American Heritage, decembar 1989, str. 108
11 Holt, Phrase and Word Origins, str. 5
12 Flexner, op. cit., str. 364
13 Root and de Rochement, Eating in America, str. 321
14 Zinn, A Peoples History of the United States, str. 316
15 American Heritage, oktobar 1959, str. 38
16 Zinn, op. cit., str. 327
17 Flexner, op. cit., str. 452
18 Burnam, The Dictionary of Misinformation, str. 37
19 Ibid., str. 60
20 Keeley, Making Inventions Pay, str. 10
21 Gies and Gies, The Ingenious Yankees, str. 208-10
22 Barach, Famous American Trademarks, str. 75
23 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 4, str. 822-3
24 Carver, A History of English in Its Own Words, str. 245
25 P. Smith, op. cit., tom 4, str. 813-17
26 American Heritage, septembar/oktobar 1990, str. 58
27 Ibid., april 1965, str. 95
28 Ibid., str. 96
29 Barnhart (priređivač), The Barnhart Dictionary of Etymology, str. 1121
30 New York Times, 26. jul 1992, str. E5
31 The Economist, 12. april 1991, str. 83
32 American Heritage, septembar/oktobar 1990, str. 48
33 Carver, op. cit., str. 242
34 Gies and Gies, op. cit., str. 368
35 Ibid., str. 311
36 American Heritage, septembar/oktobar 1990, str. 48-59
37 P. Smith, op. cit., tom 7, str. 858
38 Ibid.
39 Zinn, op. cit., str. 248
40 Collins, The Story of Kodak, str. 72
41 Flatow, They All Laughed, str. 31
42 American Heritage, novembar 1979, str. 76
43 P. Smith, op. cit., tom 7, str. 858
44 American Heritage, avgust/septembar 1978, str. 42
45 Goldberger, The Skyscraper, str. 83


7 Imena
1 Boorstin, The Americans: The National Experience, str. 305
2 Flexner, I Hear America Talking, str. 312
3 Krapp, The English Language in America, tom 1, str. 175
4 Stewart, Names on the Land, str. 64
5 Ibid., str. 33
6 Ibid., str. 258
7 Fischer, Albions Seed, str. 420
8 Stewart, op. cit., str. 58
9 Ibid., str. 10
10 American Demographics, februar 1992, str. 21
11 Stewart, op. cit., str. 70
12 Ibid., str. 223
13 Atlantic Monthly, novembar 1992, str. 149
14 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 649
15 Dillard, American Talk, str. 59
16 Mencken, The American Language, dodatak 2, str. 533
17 Stewart, op. cit., str. 327
18 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 4, str. 473-4
19 Fischer, op. cit., str. 654
20 Rodgers, Chagrin... Whence the Name?, str. 1-13
21 New Republic, 29. jul 1991. str. 8
22 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 656
23 Atlantic Monthly, septembar 1990, str. 20
24 Stewart, op. cit., str. 344
25 Ibid., str. 166-7
26 Ibid., str. 189
27 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 686
28 Lacey, Sir Walter Ralegh, str. 11
29 Fischer, op. cit, str. 59
30 Ibid., str. 94
31 Ibid.
32 Levin, Cotton Mather, str. 1
33 Mencken, The American Language, dodatak 2, str. 577-8
34 Forbes, Paul Revere and the World He Lived In, str. 5
35 Mencken, The American Language, dodatak 2, str. 579-81
36 Ibid., str. 585
37 Sullivan, Our Times, tom 1, str. 250
38 Mencken, The American Language, dodatak 2, str. 597


8 „Proklamovana sudbina": Pripitomljavanje Zapada
1 Dillon, Meriwether Lewis, str. 336
2 Hart, The Story of American Roads, str. 24
3 Root and de Rochement, Eating in America, str. 110-11
4 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 3, str. 534
5 Moulton, The Journals of the Lewis and Clark Expedition, str. 181 -227
6 Ibid., str. 141
7 Outright, Lewis and Clark, str. viii-Lx 8 Brogan, The Penguin Histroy of the United States of America, str. 263
9 Tocqueville, Journey to America, str. 185
10 Boorstin, 77ie Americans: The National Experience, str. 91-3
11 Ibid., str. 93
12 Boorstin, Hidden History, str. 200
13 Boorstin, The Americans: The National Experience, str. 121
14 Gies and Gies, The Ingenious Yankees, str. 255
15 Zinn, A peoples History of the United States, str. 149
16 American Heritage, februar 1962, str. 5
17 Atlantic Monthly, novembar 1992, str. 152
18 Dillard, American Talk, str. xix 19 Zinn, op. cit., str. 260
20 P. Smith, op. cit., tom 3, str. 32
21 Fischer, Albions Seed, str. 62
22 Boorstin, The Americans: Tite Democratic Experience, str. 22-3
23 Ibid., str. 24
24 Weston, The Real American Cowboy, str. 136
25 Dillard, op. cit., str. 114
26 Weston, op. cit., str. 210
27 Savage, Cowboy Life, str. 6
28 American Heritage, februar 1971, str. 68
29 Boorstin, The Americans: The National Experience, str. 83
30 Holt, Phrase and Word Origins, str. 80
31 Washington Post, 8. decembar 1989, str. C5
32 Boorstin, Hidden History, str. 288; i Flexner, I Hear America Talking, str. 111-12
33 Carver, A History of English in Its Own Words, str. 199
34 Harris, Good to Eat, str. 117
35 Tlie Economist, 10. avgust 1991, str. 29
36 Ibid., 8. jun 1991, str. 49
37 Citirano u Atlanta Journal, 17. mart 1991, str. A12

9 Lonac za topljenje: Doseljavanje u Ameriku
1 Jones, American Immigration, str. 104-5
2 Ibid., str. 114,290
3 Ibid., str. 107
4 Ibid., str. 124
5 Zinn, A Peoples History of the United States, str. 317
6 Boorstin, The Americans: The Democratic Experience, str. 249
7 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 6, str. 344
8 Grosvenor (priređivač), Those Inventive Americans, str. 146
9 New Yorker, 9. april 1992, str. 30
10 American Heritage, april 1992, str. 58
11 Ibid., str. 62
12 P. Smith, op. cit., tom 6, str. 366
13 New York Times, 26. avgust 1990, str. 6E
14 Zinn, op. cit., str. 341; i Brogan, The Penguin History of the United States of America, str. 413
15 Jones, op. cit., str. 140-1
16 Dillard, American Talk, str. 30
17 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 90
18 Dillard, op. cit., str. 82
19 Marckwardt, American English, str. 57; i Boorstin; The Americans: The National Experience, str. 287
20 Carver, A History of English in Its Own Words, str. 242
21 Fischer, Albions Seed, str. 431
22 Jones, op. cit., str. 280-1
23 American Heritage, april 1992, str. 62
24 Ibid., str. 62
25 Mencken, op. cit., str. 251
26 Time, 13. jun 1927, str. 12
27 Mencken, op. cit., str. 254
28 American Heritage, april 1992, str. 70
29 Jones, op. cit., str. 298
30 Mencken, op. cit., str. 253
31 Beam, Abridged Pennsylvania German Dictionary, str. iv 32 Ibid., str. viii-ix 33 Beam, Pennsylvania German Dictionary, str. v 34 Marckwardt, op. cit., str. 59
35 P. Smith, op. cit., tom 4, str. 741
36 Jones, op. cit., str. 264-5
37 Citirano u New York Times-u, 14. oktobar 1990, str. 4E
38 Boorstin, Hidden History, str. 214-15
39 Jones, op. cit., str. 39
40 Zinn, op. cit., str. 293
41 Zannahill, Sex in History, str. 400
42 Jones, op. cit. str. 133
43 Ibid., str. 312
44 Johnson, Modern Times, str. 204
45 Citirano kod Wills-a, Inventing America, str. xx 46 Time, 13. jun 1927, str. 12
47 National Geohraphic, septembar 1992, str. 66-7
48 Jones, op. cit., str. 32-5
49 Fischer, op. cit., str. 305
50 McPherson, Battle Cry of Freedom, str. 18
51 Zinn, op. cit., str. 174-5
52 Ibid., str. 203
53 P. Smith, op. cit., tom 4, str. 586
54 Zinn, op. cit., str. 183-4
55 Citirano kod McDavid-a, Varieties of American English, str. 78
56 Krapp, The English Language in America, tom 1, str. 161-2
57 Dohan, Our Own Words, str. 241
58 Marckwardt, op. cit., str. 66
59 Ibid., str. 65
60 Dillard op. cit., str. 22
61 Mencken, op. cit., str. 743


10 Kad nam je dobro išlo: Putovanje po Americi
1 Boorstin, Hidden History, str. 60
2 Hibbert, Redcoats and Rebels, str. 335
3 Root and de Rochement, Eating in America, str. 42
4 Morison, The Oxford History of the American People, str. 141
5 Carver, A History of English in Its Own Words, str. 147-8
6 Cooke, Alistair Cookes America, str. 77
7 Boorstin, The Americansi The National Experience, str. 394
8 Boyd (priređivač), The Papers of Thomas Jefferson, tom 1,str-
9 Wills, Inventing America, str. 43
10 Rae, The Road and the Car in American Life, str. 15
11 American Heritage, april 1967, str. 106
12 American Heritage, decembar 1983, str. 91
13 Davidson, Life in America, tom 1, str. 199
14 Flexner, Listening to America, str. 144
15 Johnson, The Birth of the Modem, str. 171
16 American Heritage, februar 1977, str. 16
17 McPherson, Battle Cry of Freedom, str. 12
18 Patton, Open Road, str. 37
19 Ciardi, Good Words to You, str. 233-4
20 Barnhart (priređivač), The Barnhart Dictionary of Etymology, str. 1086
21 K. Jackson, Crabgrass Frontier, str. 106-7
22 Ibid., str. 105
23 The Economist, 26. oktobar 1991.
24 Nye, Electrifying America, str. 93
25 K. Jackson, op. cit., str. 158
26 Carver, op. cit., str. 243
27 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 7, str. 865
28 Ibid., str. 866
29 Flexner, I Hear America Talking, str. 330
30 Dohan, Our Own Words, str. 266
31 Flexner, 1 Hear America Talking, str. 333
32 Hokanson, The Lincoln Highway, str. 6-10; i American Heritage, jun 1974, str. 32-7 i 89
33 Strasser, Satisfaction Guaranteed, str. 6
34 P. Smith, op. cit., tom 7, str. 868
35 American Heritage, avgust 1973, str. 11
36 Ibid., decembar 1975, str. 66
37 Liebs, Main Street to Miracle Mile, str. 208
38 Finch, Highway to Heaven, str. 162
39 Liebs, op. cit., str. 177
40 Barnhart, op., cit. str 680
41 Patton, op. cit., str. 199
42 Rowsome, The Verse by the Side of the Road, str. 18
43 K. Jackson, op. cit., str 249
44 The Economist, 10. avgust 1991, str. 28
45 Patton, op. cit., str. 85


11 Šta se to krčka?: Hrana u Americi
1 Caffrey, The Mayflower, str. 166
2 Root and de Rochement, Eating in America, str. 54
3 Ibid., str. 29
4 Ciardi, A Browsers Dictionary, str. 212
5 Mee, Tlte Genius of the People, str. 91
6 Root and de Rochement, op. cit., str. 94-5
7 Ibid., str. 162
8 Boorstin, The Americans: The Democratic Experience, str. 324
9 Carver, A History of English in Its Own Words, str. 146
10 Funk, Word Origins and Their Romantic Stories, str. 170
11 American Heritage, decembar 1989, str. 123-31
12 Ibid.
13 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 264
14 Ibid., str. 225
15 Liebs, Main Street to Miracle Mile, str. 196
16 Levenstein, Revolution at the Table, str. 189
17 Ibid., str. 92
18 Bursk, Clark and Hidy, The World of Business, tom 1, str. 426-7.
19 Levenstein, op. cit., str. 198-9
20 Funk, op. cit., str. 186
21 Barnhart, Steinmetz and Barnhart, Tlnrd Barnhart Dictionary of New English, str. 497
22 Allen, Only Yesterday, str. 68
23 Holt, Phrase and Word Origins, str. 59
24 Boorstin, The Americans: The National Experience, str. 287
25 Dillard, American Talk, str. 85
26 Ibid., str. 84
27 Ibid., str. 88
28 Allen, op. cit., str. 205
29 Root and de Rochement, op. cit., str. 389
30 Allen, op. cit., str. 209
31 Bursk, Clark and Hidy, op. cit., str. 345-7
32 Dohan, Our Own Words, str. 270

12 Demokratizacija luksuza: Kupovina u Americi
1 Craigie and Hulbert, A Dictionary of American English on Historical Principles, tom 1, str. 748
2 Frieden and Sagalyn, Downtown, Inc., str. 8
3 Goldberger, The Skyscraper, str. 42
4 Strasser, Satisfaction Guaranteed, str. 213
5 Boorstin, The Americans: Tire Democratic Experience, str. 126
6 Ibid., str. 110
7 Flexner, Listening to America, str. 494; i Liebs, Main Street to Miracle Mile, str. 119-26
8 Liebs, op. cit., str. 125
9 Atlantic Monthly, jun 1992, str. 31
10 Schrank, Snap, Crackle and Popular Taste, str. Ill 11 Strasser, Never Done, str. 276
12 Kowinski, The Mailing of America, str. 104-5
13 Business Week, 17. novembar 1957, str. 137
14 Gruen and Smith, Shopping Town USA, str. 20
15 Atlantic Monthly, maj 1993, str. 132
16 Kowinski, op. cit., str. 112
17 Frieden and Sagalyn, op. cit., str. 13
18 Jackson, Crabgrass Frontier, str. 261
19 American Demographics, april 1990, str. 38
20 Schor, The Overworked American, str. 107
21 Atlantic Monthly, maj 1993, str. 102
22 The Economist, 29. avgust 1992, str. 37


13 Domaće stvari
1 Blow (priređivač), Abroad in America, str. 149
2 Ibid., str. 139
3 Ibid., str. 215
4 Garrett, At Home, str. 155
5 Deetz, In Small Ihings Forgotten, str. 123
6 Elias, The History of Manners, tom 1, str. 127
7 American Heritage, decembar 1989, str. 106
8 Flexner, 1 Hear America Talking, str. 19
9 Boorstin, The Americans: The National Experience, str. 135
10 American Heritage, avgust/septembar 1978, str. 41
11 Boorstin, op. cit., str. 141
12 American Heritage, decembar 1989, str. Ill 13 Blow, op. cit., str. 159
14 Rybczynski, Home, str. 139
15 Ibid., str. 142
16 Ibid., str. 148-9
17 Nye, Electrifying America, str. 242
18 Strasser, Never Done, str. 76
19 Nye, op. cit., str. 52
20 American Heritage, novembar 1979, str. 78
21 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 7, str. 856
22 Johnson, Modern Times, str. 224
23 ¿American Heritage, septembar/oktobar 1990, str. 58
24 R. Barnhart (priređivač), The Barnhart Dictionary of Etymology, str. 902
25 Boorstin, The Americans: The Democratic Experience, str. 330
26 New York Times, 1-3. jul 1921.
27 Allen, Only Yesterday, str. 137
28 The Economist, 28. avgust 1993, str. 57
29 Sterling and Kittross, Stay Tuned, str. 61-3
30 Ibid., str. 60
31 Schiller, Mass Communications and American Empire, str. 25
32 Udelson, The Great Television Race, str. 12
33 New York Times, 8. april 1927.
34 Citirano kod Schrank-a, Snap, Crackle and Popular Taste, str. 17
35 Castleman and Podrazik, Watching TV, str. 16
36 Ibid., str. 45
37 Safire, Coming to Terms, str. 47
38 Castleman and Podrazik, op. cit., str. v
39 American Heritage, avgust/septembar 1984, str. 25
40 Flatow, They All Laughed, str. 61
41 Strasser, Never Done, str. 289
42 Schor, The Overworked American, str. 8
43 Rybczyinski, Waiting for the Weekend, str. 142-3
44 Schor, op. cit, str. 22
45 Utica (NY) Observer, 4. mart 1991.
46 Schor, op. cit., str. 29
47 Ibid., str. 2
48 Ibid.


14 Biju ko neće: Oglašavanje u Americi
1 Collins, The Story of Kodak, str. 49
2 Boorstin, The Americans: The Democratic Experience, str. 374
3 Collins, op. cit, str. 54-5
4 Ibid., str. 72
5 Strasser, Satisfaction Guaranteed, str. 46-7
6 Flexner, Listening to America, str. 17
7 Ibid., str. 20
8 Strasser, op. cit., str. 97
9 Time, 13. jun 1927, str. 12
10 American Heritage, oktobar 1977, str. 67
11 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 218
12 American Heritage, oktobar 1977, str. 64-9
13 Ibid., septembar/oktobar 1990, str. 56
14 The Economist, 7. septembar 1991, str. 89
15 Ibid., 14. avgust 1993, str. 7
16 New York Times magazine, 7. jul 1957, str. 14
17 Diamond, Trademark Problems and How to Avoid Them, str. 188-95
18 Sterling and Kittross, Stay Tuned, str. 71
19 Castleman and Podrazik, Watching TV, str. 80
20 New York Times magazine, 30. septembar 1990, str. 76
21 Schrank, Snap, Crackle and Popular Taste, str. 101
22 Lutz, Doublespeak, str. 82
23 Ibid., str. 16-17
24 Hendon, Classic Failures in Product Marketing, str. 169
25 Ibid., str. 168

15 Filmovi
1 Flexner, Listening to America, str. 374-5
2 Cook, A History of Narrative Film, str. 7
3 Jowett, Film, str. 27
4 Cook, op. cit., str. 10-11
5 Flexner, op. cit., str. 378
6 Cook, op. cit., str. 12
7 Ibid., str. 24
8 Rybczyinski, Waiting for the Weekend, str. 137
9 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 738
10 Flexner, op. cit., str. 382-3
11 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 7, str. 880
12 American Heritage, decembar 1983, str. 24; i New Republic, 29. jul 1991, str. 7
13 Berg, Goldwyn, str. 140, 214-19,238, 248-55, 380
14 New York Times, 28. mart 1993, str. HI5
15 The Economist, 2. oktobar 1993, str. 108
16 Berg, op. cit., str. 262
17 Jowett, op. cit., str. 357


16 U potrazi za zadovoljstvom: Sportovi i igre
6 Flexner, Listening to America, str. 504-6
7 American Heritage, decembar 1967, str. 107
8 Boorstin, The Americans: The Democratic Experience, str. 158
9 Morison, The Oxford History of the American People, str. 88
10 American Heritage Dictionary, 2. izdanje, str. xxiii 11 Fischer, op. cit., str. 737
12 Dillard, American Talk, str. 65
13 Adams, Western Words, str. 109
14 Dillard, op. cit., str. 65-71
15 Holt, Phrase and Word Origins, str. 200
16 Dillard, op. cit., str. 74
17 Boorstin, op. cit., str. 73
18 American Heritage, jun 1972, str. 67
19 Rae, The Road and the Car in American Life, str. 29
20 Atwan, McQuade and Wright, Edsels, Luckies and Frigidaires, str. 151 -2
21 Liebs, Main Street to Miracle Mile, str. 138-142
22 Allen, Only Yesterday, str. 68; i American Heritage, jun 1972, str. 68
23 American Heritage, februar/mart 1983, str. 24-7
24 Dulles, America Learns to Play, str. 185
25 Flexner, op. cit., str. 33
26 Fischer, op. cit., str. 151
27 American Heritage, jun/jul 1983, str. 65-7
28 Will, Men at Work, str. 102
29 Voigt, American Baseball, str. 30
30 Ibid., str. 135
31 American Heritage, jun/jul 1983, str. 74
32 Mencken, The American Language, dodatak 2, str. 737
33 Krout, op. cit., str. 142
34 Mencken, op. cit., str. 735; i Flexner, op. cit., str. 39
35 Time, 23. septembar 1940.
36 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 6, str. 848
37 Safire, On Language, str. 289
38 Flexner, op. cit., str. 48-9
39 Ibid., str. 261-80
40 Jackson, Crahgrass Frontier, str. 99
41 Holt, op. cit., str. 154
42 Washington Post, 21. januar 1992, str. D5
43 New York Times, 16 februar 1992, str. 1.


17 O bombama i priključenijima: Politika i rat
1 Holt, Phrase and Word Origins, str. 42 i 129
2 Mencken, The American Language, dodatak 1, str. 280-3
3 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 179
4 Brogan, The Penguin History of the United States of America, str. 274
5 Carver, A History of English in Its Own Words, str. 165
6 McPherson, Battle Cry ofFrredom, str. 111-15
7 American Heritage, decembar 1975, str. 13
8 Boorstin, Hidden History, str. 263
9 Mee, The Genius of the People, str. 285
10 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 3, str. 145
11 Ibid., tom 4, str. 126
12 Brogan, op. cit., str. 312
13 Flexner, I Hear America Talking, str. 161
14 Allen, Only Yesterday, str. 104
15 Johnson, Modern Times, str. 214
16 American Heritage, decembar 1991.
17 Mencken, The American Language, dodatak 2, str. 590
18 P. Smith, op. cit., tom 3, str. 608-9
19 Flexner, op. cit., str. 405
20 McPherson, op. cit., str. 323-5
21 Flexner, op. cit., str. 450
22 American Heritage, februar 1964, str. 23-96
23 Ciardi, A Browsers Dictionary, str. 227
24 Barfield, History of English Words, str. 76
25 Holt, op. cit., str. 16
26 Carver, op. cit., str. 252
27 Flexner, Listening to America, str. 330
28 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 759
29 Ibid., str. 508
30 Lingeman, Dont You Know Theres a War On?, str. 219-21
31 The Economist, 27. februar 1993, str. 109
32 New York Times, 2. februar 1992, str. 17
33 American Speech, proleće 1992, str. 86-9

18 Seks i druge nezgodacije
1 Life, 8. oktobar 1951, str. 61-2
2 American Heritage, decembar 1983, str. 86
3 Fischer, Albions Seed, str. 92
4 Flexner, Listening to America, str. 449
5 Fischer, op. cit., str. 87
6 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 1, str. 69
7 Hibbert, Redcoats and Rebels, str. 7
8 Fischer, op. cit., str. 681
9 Flexner, op. cit., str. 492
10 Ciardi, Good Words to You, str. 42
11 Cmiel, Democratic Eloquence, str. 117
12 Garrett, At Home, str. 136
13 P. Smith, op. cit., tom 6, str. 264
14 Tannahill, Sex in History, str. 336
15 Ibid., str. 336
16 American Heritage, oktobar 1974, str. 74
17 Observer, 14. novembar 1993, književni dodatak, str. 20
18 American Heritage, oktobar 1974, str. 73
19 Ibid., str. 94
20 Zinn, A Peoples History of the United States, str. 109-16
21 Ibid., str. 116-17
22 American Heritage, oktobar 1974, str. 43
23 Cmiel, op. cit., str. 81
24 Ibid., str. 162
25 P. Smith op. cit., tom 6, str. 164
26 Ibid., str. 271
27 Ibid., str. 273
28 Flexner, op. cit., str. 452-5
29 American Heritage, oktobar 1973, str. 86
30 'Ihe Economist, 14. mart 1992, str. 51
31 Barnett, Sexual Freedom and the Constitution, str. 33
32 Allen, Only Yesterday, str. 77
33 Flexner, op. cit., str. 62
34 Schumach, The Face on the Cutting Room Floor, str. 18
35 Allen, op. cit., str. 84
36 American Heritage, februar/mart 1980, str. 17
37 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 360-1
38 Berg, Goldwyn, str. 266-7
39 Schumach, op. cit., str. 216
40 Ibid., str. 222
41 American Heritage, februar/mart 1980, str. 20
42 Mencken, The American Language, dodatak 1, str. 647
43 Ibid., str. 646
44 Castleman and Podrazik, Watching TV, str. 14
45 Ibid., str. 71
46 Ernst and Schwarz, Censorship, str. 95
47 Sagarin, The Anatomy of Dirty Words, str. 167
48 Safire, Coming to Terms, str. 51
49 The Economist, 28. novembar 1992, str. 35
50 Safire, op. cit., str. 100
51 Pismo od Alana M. Zigela, 23. jul 1993.
52 Funk, A Hog on Ice and Other Curious Expressions, str. 88
53 Buffalo News, 20. septembar 1992.


19 Put od Kiti Hoka
1 American Heritage, jun 1970, str. 61-9
2 Moolman, The Road to Kitty Hawk, str. 124
3 American Heritage, jun 1970, str. 61-9
4 Moolman, op. cit., str. 117
5 Ibid., str. 158
6 American Heritage, april 1975, str. 94-5
7 Milton, Loss of Eden, str. 42
8 Ibid., str. 116, i American Heritage, april 1971, str. 43-7, 81-4
9 Milton, op. cit., str. 127
10 American Heritage, decembar 1975, str. 23-8
11 Milton, op. cit., str. 166
12 Johnson, Modern Times, str. 224
13 Conde Nast Traveler, decembar 1989, str. 135-78
14 P. Smith, A Peoples History of the United States, tom 4, str. 780
15 American Heritage, avgust 1973, str. 63-85


20 Dobro došli u svemirsko doba: od pedesetih pa nadalje
1 Lingeman, Dont You Know Theres a War On?, str. 374
2 Atlantic Monthly, januar 1990, str. 48
3 The Economist, 21. decembar 1991, str. 72
4 Oakley, Gods Country, str. 270
5 Ibid., str. 285-6
6 Kroc, Grinding It Out, str. 162
7 Love, McDonalds, str. 5
8 Guardian, 10. maj 1993.
9 Binford, The First Suburbs, str. 1
10 American Heritage, februar/mart 1984, str. 21-37
11 Mencken, The American Language, 4. izdanje, str. 245
12 American Demographics, maj 1993, str. 44
13 Independent on Sunday, 15. novembar 1992, str. 8
14 Jackson, Crabgrass Frontier, str. 246
15 Ibid., str. 247; i Schrank, Snap, Crackle and Popular Taste, str. 65
16 Brooks, Business Adventures, str. 35
17 Lacey, Ford, str. 489
18 Brooks, op. cit., str. 31
19 Rae, The Road and the Car in American Life, str. 48
20 Schrank, op. cit., str. 64
21 American Speech, 66/1 (1991), str. 105-6
22 The Economist, 26. oktobar 1991, Američki pregled, str. 11-12
23 Boorstin, The Americans: The Democratic Experience, str. 591-2
24 R. Bailey, Images of English, str. 221
25 Tedlow, New and Improved, str. 348
26 Life, 3. mart 1961, str. 109-17
27 Flatow, They All Laughed, str. 181
28 Carver, A History of English in Its Own Words, str. 263
29 The Economist, 9. januar 1993, str. 62
30 New York Times, 3. april 1989, str. 1
31 Atlanta Journal and Constitution, 2. avgust 1992, str. Ml 32 American Heritage, jun 1970, str. 59


21 Američki engleski danas
1 Atlantic Monthly, novembar 1990, str. 84
2 New York Times, 21. januar 1992, str. C6
3 Atlantic Monthly, avgust 1990, str. 28-33
4 Ibid., str. 28
5 The Economist, 8. avgust 1992, str. 41
6 Ibid., 18. januar 1992, str. 80
7 Atlantic Monthly, novembar 1990, str. 87
8 Ibid., avgust 1990, str. 30
9 Schor, The Overworked American, str. 13
10 American Heritage, maj/jun 1988, str. 10
11 The Economist, 10. oktobar 1992, str. 63
12 The Economist, 18. jul 1992, str. 49
13 New York Times, 26. jul 1992, str. E5
14 Washington Post, 28. mart 1993, str. A15
15 Nation, 12. oktobar 1992, str. 405
16 US News & World Report, 22. jun 1992, str. 29-31
17 Maggio, The Dictionary of Bias-Free Usage, str. 17
18 New York Times, 5. april 1987, str. 1
19 Maggio, op. cit. str. 173
20 Ibid., str. 112
21 Editor & Publisher, 6. mart 1993, str. 48
22 Education Digest, maj 1987.
23 The Economist, 18. januar 1992, str. 80
24 Ibid., 26. decembar 1992, str. 58


O autoru

Bil Brajson je rođen 1951. godine u De Moinu u Ajovi. Na svom prvom putovanju po Evropi, s rancem na leđima 1973. godine, đospeo je i u Englesku, gde je upoznao buduću suprugu i rešio da se skrasi. Piše putopisne članke za Tajms i Indipendent. Do 1995. živeo je sa ženom i četvoro dece u Severnom Jorkširu, a potom odlučio da se vrati u Sjedinjene Države i preselio se s porodicom u Hanover u Nju Hempširu. Osam godina kasnije rešio se na još jedan povratak, i Brajsonovi od 2003. ponovo žive u Engleskoj.
Prva Brajsonova knjiga bio je urnebesni putopis Izgubljeni kontinent, u kome je opisao putovanja po malim američkim gradovima u starom ševroletu svoje majke. Pored ovog duhovitog putopisa Laguna je objavila i Ni ovde ni tamo: putešestvija po Evropi, Kratka istorija bezmalo svačega, Beleske s malog ostrva.
Bil Brajson je za Kratku istoriju bezmalo svačega dobio 2005. Dekartovu nagradu koju EU dodeljuje za izuzetna međunarodna ostvarenja u oblasti nauke. Kratka istorija bezmalo svačega je takođe dobila nagradu Aventis u kategoriji naučnih knjiga 2004.