Čarls Bukovski - Žene

First topic message reminder :



Čarls Bukovski - Žene

»Mnoge prave ljude sahranila je žena. «
Henri Kinaski


Ovaj roman je plod mašte i nijedan lik
u njemu ne predstavlja neku ličnost ili kombinaciju ličnosti
živih ili mrtvih.

Bilo mi je 50 godina i već četiri godine nisam bio u krevetu sa ženom. Nisam imao ženska poznanstva. Gledao sam žene u prolazu, na ulici ili bilo gde, ali gledao sam ih bez želje, s osećanjem da to nema svrhe. Drkao sam redovno, ali je ideja da imam odnos s nekom ženom — čak i u aseksualnom smislu — bila nedostupna mojoj mašti. Imao sam vanbračnu ćerku od šest godina. Živela je s majkom a ja sam plaćao alimentaciju. Bio sam oženjen davno, još u mojoj 35-oj. Taj brak je trajao dve i po godine. Žena se razvela od mene. Samo jednom sam voleo. Umrla je od akutnog alkoholizma. Umrla je sa 48 godina, kad sam ja imao 38. Moja žena bila je 12 godina mlađa od mene. Verujem da je i ona sada mrtva, mada ne mogu baš da tvrdim. Pisala mi je dugačka pisma za svaki Božić, punih 6 godina posle razvoda. Nikada nisam odgovarao ...
Nisam siguran kad sam prvi put video Lidiju Vens. Bilo je to pre nekih 6 godina, u ono vreme kad sam dao otkaz u pošti posle
12 godina službe i trudio se da postanem pisac. Sav sam bio izgubljen i pio sam više nego ikad. Pokušavao sam da pišem moj prvi roman. Pio sam po flašu viskija i gajbicu piva svake noći za vreme pisanja. Pušio sam jeftine cigare i kucao na mašini i pio i slušao klasičnu muziku na radiju do zore. Odredio sam sebi normu
od deset strana za noć, ali do sledećeg dana nikad nisam znao koliko je ispalo. Ustajao sam prepodne, povraćao, zatim prelazio u dnevnu sobu da prebrojim listove na kauču. Uvek bih prebacio onih deset. Ponekad bi tu bilo 17, 18, 23, 25 strana. Normalno, taj noćni rad trebalo je popraviti ili baciti. Trebala mi je 21 noć da napišem moj prvi roman.
Vlasnici kuće u kojoj sam tada živeo, koji su stanovali u zadnjem delu, mislili su da sam lud. Svakog jutra posle buđenja, nalazio sam pred vratima veliku braon kesu od papira. Sadržaj kese se menjao, ali je unutra uglavnom bilo paradajza, salate, narandži, mladog luka, supe u konzervi, crvenog luka. Pio sam pivo s njima svako drugo veče do 4-5 ujutru. Stari bi zaspao, a onda smo se ja i stara gospođa držali za ruke i ja bih je poljubio s vremena na vreme. Uvek bi dobila veliki poljubac na vratima. Užasno je bila izborana, ali tu nema leka. Bila je katolik i zgodno je izgledala kad stavi svoj roze šeširić i krene u crkvu nedeljom ujutru.
Mislim da sam upoznao Lidiju Vens na mom prvom čitanju poezije. To je bilo u knjižari na Kenmor Aveniji, Droubridž. I tada sam bio sav izgubljen. Iznad svega toga, a ipak totalno van sebe. Kad sam ušao, bilo je mesta samo još za stajanje. Piter, koji je vodio radnju i živeo sa crnkinjom, pokaza mi na gomilu love ispred sebe: »Jebi ga«, reče on, »kad bih mogao da ih uvek ovako spakujem unutra našlo bi se love za još jedan put do Indije!« Moj ulazak je izazvao aplauz. Kad je reč o čitanju poezije, tu ne žalim sebe.
Čitao sam pola sata, zatim tražio predah. Još sam bio trezan i mogao sam da osetim oči kako pilje u mene iz tame. Nekoliko ljudi popelo se da razgovara sa mnom. Kad sam ostao sam, došla je Lidija Vens. Sedeo sam za stolom i pio pivo. Oslonila se s obe ruke o ivicu stola, nagnula se i gledala u mene. Imala je dugu smeđu kosu, prilično dugu, isturen nos, a jedno joj oko nije baš gledalo kao ono drugo. Ali iz nje je izbijao život — znali ste da je tu. Osećao sam neko strujanje između nas. Nešto od toga bilo je nejasno i odbojno, ali bilo ga je. Gledali smo jedno u drugo. Lidija Vens je nosila kaubojsku kožnu jaknu s resama oko vrata. Imala je dobre sise. Kazao sam: »Voleo bih da ti pokidam te rese s jakne — tu bi mogli da počnemo!« Lidija je otišla. Nije uspelo. Nikad nisam znao šta da kažem devojkama. Ali koje dupe je imala. Gledao sam u to divno dupe koje se udaljavalo. Nosila je tesne farmerke i ja nisam mogao da odvojim pogled dok je odlazila.
Obavio sam drugi deo čitanja i zaboravio na Lidiju kao što sam zaboravljao žene pored kojih sam prolazio na ulici. Uzeo sam moje pare, potpisao neke salvete, neke papiriće, izašao, seo u kola i vratio se kući.
I dalje sam svake noći radio na prvom romanu. Nikad ne bih počinjao s pisanjem pre 6 i 18 po podne. Nekada sam u to doba upadao na posao u Terminal Aneks Pošti. Bilo je 6 po podne kad su došli: Piter i Lidija Vens. Otvorio sam vrata. Piter reče: »Vidi, Henri, vidi šta sam ti doveo!«
Lidija je skočila na sto. Farmerke su joj bile tesne kao nikad. Vitlala je svojom dugom smeđom kosom. Bila je luda; bila je čudesna. Po prvi put postao sam svestan da bih mogao da vodim ljubav s njom. Počela je da recituje. Svoju poeziju. Bila je kriminalna. Piter je pokušao da je zaustavi: »Ne! Ne! Nema recitovanja u kući Henrija Kinaskog«!
»Pusti je, Piter!«

Izašao sam iz bara i proverio tablu s informacijama. Avion je stizao na vreme. Ketrin je bila u vazduhu i kretala se prema meni. Seo sam i čekao. Preko puta mene sedela je jedna lepo doterana žena, čitajući neku džepnu knjigu. Suknja joj je bila zadignuta visoko oko bedara, pokazujući njene bokove, tu nogu u najlonu. Zašto je insistirala na takvim stvarima? Držao sam novine i gledao preko njih, gledao sam joj pod suknju. Imala je krasna bedra. Ko li je mazio ta bedra? Glupo sam se osećao što joj gvirim pod suknju, ali nisam mogao da se obuzdam. Koja građa! Nekada je bila mala devojčica, jednog dana biće mrtva, ali sada mi je pokazivala svoje butine. Prokleta fuksa, nabio bih joj ga sto puta, nabio bih joj debelih 20 cm pulsirajuće purpurne žile. Prekrstila je ponovo noge i suknja joj se zadigla još više. Pogledala je iznad svoje džepne knjige. Njene oči susrele su moje dok sam gledao iznad novina. Imala je ravnodušan izraz lica. Otvorila je tašnu i izvadila žvakaću gumu, skinula omot i stavila žvaku u usta. Zelenu žvaku. Žvakala je zelenu žvaku a ja sam gledao njena usta. Nije povukla suknju nadole. Znala je da gledam. Ništa nisam mogao da učinim. Otvorio sam novčanik i izvadio dve novčanice od 50 dolara. Pogledala je, videla novčanice, spustila ponovo pogled. Onda je debeli čovek bubnuo do mene. Lice mu je bilo veoma crveno i imao je masivan nos. Bio je obučen u trenerku, drap trenerku. Prdnuo je. Dama je
povukla svoju suknju nadole, a ja sam vratio novčanice u novčanik. Kurac mi je splasnuo, pa sam ustao i pošao do fontane da pijem vode.
Napolju, na pisti, avion u kojem je bila Ketrin približavao se rampi. Stajao sam i čekao. Ketrin, obožavam te.
Ketrin je izašla izvan rampe, savršena, kestenjaste kose, vitkog tela, u plavoj haljini koja se pripijala uz telo u hodu, belim cipelicama, vitkih lepih gležnjeva, tako mlada. Nosila je beli šešir sa širokim obodom, obodom koji je padao na pravi način. Njene oči gledale su ispod oboda, velike i tamne i nasmejane. Imala je stila. Nikad ne bi pokazala svoje dupe u čekaonici aerodroma.
Eto tu i mene, 112 kila težak, non-stop zbunjen i izgubljen, kratkih nogu, majmunolikog tela, sav u prsima, bez vrata, prevelike glave, mutnih očiju, neočešljane kose, metar i 85 telesine koja čeka na nju.
Ketrin je pošla prema meni. Ta duga čista kestenjasta kosa. Žene iz Teksasa su tako opuštene, prirodne. Poljubio sam je i pitao za prtljag. Predložio sam da popijemo nešto. Kelnerice su nosile kratke crvene haljinice koje su otkrivale njihove čipkane bele gaćice. Prednji deo haljinica bio je duboko dekoltovan da pokaže njihove grudi. Zarađivale su svoju platu, zarađivale svoj bakšiš, do poslednje pare. Živele su na periferiji i mrzele muškarce. Stanovale su sa svojim majkama i braćom i bile zaljubljene u svoje psihijatre.
Popili smo naša pića i krenuli po prtljag. Mnogi muškarci su pokušavali da ulove njen pogled, ali je Ketrin išla sasvim uz mene, držeći me za ruku. Retke su lepe žene voljne da pokažu u javnosti kako pripadaju nekom. Upoznao sam dovoljno žena da to shvatim. Prihvatao sam ih takve kakve su i ljubav je dolazila teško i veoma retko. Kad bi došla, obično bi to bilo iz pogrešnih razloga. Neko bi se jednostavno umorio od suzdržavanja ljubavi i pustio bi je na slobodu, jer ljubav ima potrebu za tim. Tada bi, često, čovek upao u nevolju.
Kad smo stigli kod mene, Ketrin je otvorila svoj kofer i izvadila par gumenih rukavica. Nasmejala se.
»Šta je to?« upitah.
»Darlina — moja najbolja prijateljica — videla me kad sam se pakovala i rekla: ,Kog vraga to radiš?' a ja joj kažem: 'Nikad nisam videla Henkov stan, ali znam da ću pre nego što budem mogla da kuvam u njemu i živim u njemu i spavam u njemu morati da ga počistim'!«
Ketrin se opet nasmejala tim srećnim teksaškim smehom. Otišla je u kupatilo i obukla farmerke i narandžastu bluzu, izašla bosa i krenula u kuhinju sa svojim gumenim rukavicama.
Krenuo sam u kupatilo, pa sam se i ja presvukao. Rešio sam da ni u kom slučaju ne dozvolim Lidiji da pipne Ketrin ako navrati. Gde li je sad bila? Šta je sad radila?
Uputio sam malu molitvu mojim bogovima čuvarima: molim vas, držite Lidiju što dalje od mene. Pustite je neka sisa rogove kaubojima i igra do 3 ujutru — samo je držite što dalje od mene...
Kad sam izašao, Ketrin je bila na kolenima, ribajući dvogodišnju masnoću s kuhinjskog patosa.
»Ketrin«, rekoh, »ajmo u grad. Idemo na večeru. Ovo nije pravi način za početak.«
»Dobro, Henk, ali moram prvo da dovršim ovaj patos. Onda idemo.«
Seo sam i čekao. Ona izađe iz kuhinje, a ja sam i dalje čekao u fotelji. Sagnula se i poljubila me, smejući se: »Jesi ti jedan prljavi stari pokvarenjak!« Zatim je ušla u spavaću sobu. Bio sam opet zaljubljen, upao sam u nevolju.

Posle večere, vratili smo se i pričali. Ona se pridržavala prirodne ishrane i nije jela meso osim ribe i piletine. Očigledno, bila je to prava ishrana za nju.
»Henk«, reče ona, »sutra ću da ti operem kupatilo.«
»Dobro«, rekoh preko čaše.
»I moram svaki dan da radim moje vežbe. Neće li da ti smeta?«
»Ne, ne.«
»Hoćeš li biti u stanju da pišeš dok ja ovde budem pravila gužvu?«
»Nema problema.«
»Mogu da idem u šetnju.«
»Ne, ne sama, ne u ovom kraju.«
»Neću da smetam tvom pisanju.«
»Nema načina da prestanem da pišem, to je oblik ludila.«
Ketrin je prišla i sela pored mene na kauč. Ličila je pre na devojčicu nego na ženu. Spustio sam piće i poljubio je, dugi lagani poljubac. Usne su joj bile sveže i meke. Bio sam veoma svestan njene duge crvenkastosmeđe kose. Odmaknuo sam se i sipao još jedno piće. Zbunila me. Bio sam naučio na proste pijane devojčure.
Pričali smo još sat vremena. »Ajmo na spavanje«, rekoh,
»umoran sam.«
»Fino. Ja ću prva da se sredim«, reče ona.
Sedeo sam i pio. Bilo mi je potrebno još pića. Ona je jednostavno bila suviše za mene.
»Henk«, reče ona, »ja sam u krevetu.«
»Dobro.«
Krenuo sam u kupatilo, svukao se, oprao zube, umio se i oprao ruke. Došla je čak iz Teksasa, pomislih, došla je avionom samo da mene vidi i sada je u mom krevetu i čeka.
Nisam imao nikakvu pidžamu. Pošao sam ka krevetu. Ona je bila u spavaćici. »Henk«, rekla mi je, »imamo jedno 6 dana bezbedno, onda ćemo morati da smislimo nešto.«
Ušao sam kod nje u krevet. Mala devojčica-žena bila je spremna. Privukao sam je sebi. Sreća je opet bila moja, bogovi su se smešili. Poljupci su postali intenzivniji. Smestio sam njenu ručicu na mog mačora i onda zadigao njenu spavaćicu. Počeo sam da joj mazim picu. Ketrin s pičkom? Klića se pojavio i ja sam ga nežno dodirivao, nanovo i nanovo. Na kraju, navukao sam je. Kurac mi je ušao do pola. Bilo je veoma tesno. Pomerao sam ga napred-nazad, onda gurnuo. Ostatak kurca je skliznuo unutra. Bilo je slavno. Čvrsto mi ga je stegnula. Pokrenuo sam se, a stisak nije popuštao. Pokušao sam da se kontrolišem. Prestao sam da ubadam i čekao da se ohladim. Poljubio sam je, ljubeći joj usne odvojeno,
sisajući gornju usnu. Opazio sam kako joj je kosa široko razbacana po jastuku. Onda sam odustao od pokušaja da je zadovoljim i jednostavno je karao, opako sam je cepao. Ličilo je na ubistvo. Nije me bilo briga; moj kurac je izludeo. Sva ta kosa, njeno mlado i divno lice. Bilo je to kao silovanje Device Marije. Svršio sam. Svršavao sam u nju, u agoniji, osećajući kako moja sperma puni njeno telo, bila je bespomoćna i ja sam svršavao duboko do njene najskrivenije srži — tela i duše — svršavao do besvesti...
Kasnije, spavali smo. Ili je Ketrin spavala. Držao sam je otpozadi. Po prvi put pomislio sam na brak. Znao sam da u njoj sigurno postoje mane koje još nisu izbile na površinu. Početak nekog odnosa je uvek najlakši. Posle toga počne razotkrivanje i nikad da stane. Ipak, pomislio sam na brak. Mislio sam na kuću, psa i mačku, kupovanje po samoposlugama. Henri Kinaski je gubio jaja. I nije ga bilo briga.
Na kraju sam zaspao. Kad sam se ujutru probudio, Ketrin je sedela na ivici kreveta i četkala na metre kestenjaste kose. Njene velike tamne oči me pogledaše. »Zdravo, Ketrin«, rekoh, »hoćeš da se udaš za mene?«
»Nemoj molim te«, reče ona, »ne volim to.«
»Ne zezam se.«
»E, jebi ga, Henk!«
»Šta?«
»Rekla sam: ,jebi ga', i ako nastaviš tako, idem prvim avionom.«
»U redu.«
»Henk?«
»Da?«
Pogledao sam Ketrin. Četkala je i dalje svoju dugu kosu. Njene velike smeđe oči su me posmatrale, smešila se. Rekla je: »To je samo seks, Henk, to je samo seks!« Onda se nasmejala. Nije to bio podrugljiv smeh, bio je istinski veseo. Četkala je kosu, a ja sam je obgrlio rukom oko struka i položio glavu na njenu nogu. Nisam više bio ni u šta siguran.

Vodio sam žene ili na boks mečeve ili na konjske trke. Tog četvrtka uveče poveo sam Ketrin u Olimpijsku dvoranu na boks meč. Ona nikad nije bila na borbi uživo. Stigli smo tamo pre prvog meča i seli blizu ringa. Pio sam pivo i pušio i čekao.
»Čudno je to«, rekoh joj, »da ljudi sede ovde i čekaju da se dva čoveka popnu u ring i potrude se da nokautiraju jedan drugog.«
»Jeste to odvratno.«
»Ovo je davno izgrađeno«, rekoh, dok je gledala staru arenu oko sebe. »Ima samo dva klozeta, jedan za muške i jedan za žene, a još su i mali. Zato gledaj da odeš pre ili posle pauze.«
»Dobro.«
U Olimpijsku su dolazili uglavnom Italijani i siromašni beli radnici, uz poneku filmsku zvezdu i poznatu ličnost. Bilo je dosta dobrih boksera među Meksikancima, i oni su se borili srcem. Jedine loše borbe bile su kada se tuku crnci ili belci, pogotovo teškaši.
Čudan je to bio osećaj biti s Ketrin na tom mestu. Čudni su ljudski odnosi. Mislim, budete jedno vreme s nekom osobom, jedete i spavate i živite s njom, volite je, pričate joj, izlazite na razna mesta zajedno, i onda to prestaje. Zatim dođe kratak period kad niste ni sa kim, a onda se pojavi nova žena, i jedete s njom i
jebete je, i sve to izgleda tako normalno kao da ste baš na nju čekali i ona na vas. Nikad se nisam osećao kako treba kad sam sam; ponekad bi to bilo dobro, ali nikad kako treba.
Prva borba je bila dobra, mnogo krvi i smelosti. Moglo je nešto da se nauči o pisanju posmatrajući boks mečeve ili odlazeći na konjske trke. Poruka nije bila jasna, ali mi je pomagala. To je ono najvažnije: poruka nije bila jasna. Bila je bez reči, kao kuća u plamenu, ili zemljotres, ili poplava, ili žena koja izlazi iz kola pokazujući noge. Nisam znao šta treba drugim piscima; nije me bilo briga, ionako nisam mogao da ih čitam. Bio sam zatvoren u svoje sopstvene navike, predrasude. Nije loše biti duduk ako je neznanje nešto isključivo tvoje. Znao sam da ću jednog dana da pišem o Ketrin i da to ima da bude teško. Lako je bilo pisati o kurvama, ali je mnogo teže pisati o pravoj ženi.
I druga borba je bila dobra. Masa je urlala i tutnjala i satirala pivo. Utekli su privremeno iz fabrika, magacina, klanica, perionica kola — sledećeg dana biće natrag u ropstvu, ali sada su bili napolju
bili su podivljali od slobode. Nisu razmišljali o robovanju siromašnih. Ili o robovanju kad si na socijalnoj pomoći i bonovima za hranu. Nama ostalima biće dobro dok siromašni ne nauče kako da prave atomske bombe u svojim podrumima.
Sve borbe su bile dobre. Ustao sam i otišao u WC. Kad sam se vratio, Ketrin je bila veoma mirna. Više je ličila na nekog ko bi trebalo da posećuje koncerte ili balete. Izgledala je tako delikatno, a ipak je bila tako rođena za kurac.
Nastavio sam da pijem, i Ketrin bi me uhvatila za ruku kad bi borba postala izuzetno brutalna.
Masa je uživala u nokautima. Urlali su kad bi jedan od boksera padao u nesvest. Oni su zadavali te udarce. Možda su udarali svoje šefove ili svoje žene. Ko bi ga znao? Koga je bilo briga? Još piva.
Predložio sam Ketrin da odemo pre finalne borbe. Bilo mi je dosta.
»Dobro«, kazala je.
Prošli smo kroz uski prolaz između redova, kroz vazduh plav od dima. Nije bilo zvižduka, nije bilo bezobraznih gestova. Moje izubijano lice izbrazdano ožiljcima bilo je ponekad prednost.
Vratili smo se do malog parkinga ispod autoputa. Plavi Vagen iz 67. nije bio tamo. Taj model iz 67. bio je poslednji dobar model
a mladi ljudi su to znali.
»Hepbern, ukrali su nam jebena kola.«
»O Henk, nije moguće!«
»Nema ga. Bio je tamo.« Pokazao sam. »Sad ga nema.«
»Henk, šta ćemo?«
»Uzećemo taksi. Zbilja mi je muka.«
»Što ljudi to rade?«
»Moraju. Tako se snalaze.«
Otišli smo do kafea i pozvao sam taksi. Naručili smo kafu i krofne. Dok smo nas dvoje gledali borbe, oni su ga otvorili i izveli
trik sa kablovima. Imao sam poslovicu: »Uzmi moju ženu, ali mi kola ostavi na miru.« Nikad ne bih ubio čoveka koji mi otima ženu; možda bih ubio čoveka koji mi otima kola.
Taksi je stigao. Kod mene kući, na svu sreću, bilo je piva i nešto votke. Odustao sam od svake nade da ostanem bar toliko trezan da mogu da vodim ljubav. Ketrin je to znala. Hodao sam gore-dole pričajući o mom Vagenu iz 67. Poslednji dobar model. Nisam čak bio u stanju ni policiju da zovem. Bio sam suviše pijan. Morao sam da sačekam do jutra, do podne.
»Hepbern«, rekoh, »nisi ti kriva, nisi ga ti ukrala!«
»Kamo sreće da jesam, sad bi ga imao.«
Pomislio sam kako se 2-3 klinca sada trkaju u mojoj plavoj bebi dole niz autoput duž obale, pušeći drogu, smejući se, otvarajući krov. Onda pomislih na sav onaj krš duž Avenije Santa Fe.
Brda branika, vetrobrana, brisača, delova motora, guma, točkova, krovova, dizalica, sedišta, pedala za kočnice, rezervoara, ležajeva za prednje točkove, radio kasetofona, karburatora, klipova, ventila, kvaki za vrata, transmisionih kaiševa, osovina — moja kola uskoro će biti samo gomila delova.
Te noći spavao sam pored Ketrin, ali je moje srce bilo hladno i tužno.

Na svu sreću, imao sam osiguranje koje je plaćalo rentakar. Poveo sam Ketrin na konjske trke u tim kolima. Seli smo na sunčanu tribinu Holivud Parka, kod zaokreta trkačke staze. Ketrin je rekla da neće da se kladi, ali ja je povedoh unutra i pokazah joj tablu u kladionici i šaltere za opklade.
Kladio sam se na moju omiljenu vrstu konja, sa 7 prema 2. Uvek sam smatrao da ako već treba da se gubi, možeš i unapred da izgubiš; pobednik si u trci dok te neko ne prestigne. Konj je trčao od žice do žice, izbivši napred pri kraju trke. Na njega se dobijalo
9.40 dolara i tako sam bio 17.50 u dobitku.
U sledećoj trci, ona je ostala da sedi dok sam ja otišao da stavim opkladu. Kad sam se vratio, pokazala mi je čoveka dva reda ispod nas. »Vidiš tog čoveka?«
»Da.«
»Kazao mi da je juče dobio 2000 dolara i da je sada već 25000 u dobitku.«
»Nećeš da se kladiš? Možda ćemo svi da dobijemo?«
»O ne, ne znam ništa o tome.«
»Prosto je: daš im dolar i oni ti vrate 84 centa. To se zove 'čičino'. Država i trkalište to dele. Njih ne zanima ko pobeđuje u trci, to što oni uzimaju nezavisno je od krajnjeg ishoda opklada.«
Moj konj u drugoj trci, favorit sa 8 prema 5, stigao je drugi. Duguljasta glava me je pretekla kod žice. Na tog se dobijalo 45.80 dolara.
Čovek dva reda ispod nas okrenuo se i pogledao u Ketrin.
»Dobio sam«, kazao joj, »stavio sam deset na nosatog.«
»Ooo«, reče mu ona, smešeći se, »dobro je.«
Okrenuo sam se trećoj trci, posao za dvogodišnje nevine pištolje i uškopljene. Na 5 minuta pre trke proverio sam tablu i krenuo da stavim opkladu. Čim sam se udaljio, video sam čoveka dva reda ispod nas kako se okreće i počinje da priča s Ketrin. Na trkama je svaki dan bilo bar tuce takvih što pričaju zgodnim ženama o svojim velikim dobicima, s nadom da će nekako da završe u krevetu zajedno. Možda nisu čak ni išli tako daleko u mislima; možda su se samo neodređeno nadali nečemu, ne znajući ni sami šta bi to trebalo da bude. Bili su jalovi i smotani, uvek na isti šablon. Ko bi mogao da ih mrzi? Veliki dobitnici, ali kad ih pogledate dok se klade, obično su kod šaltera od 2 dolara, izlizanih peta na cipelama i prljave odeće. Najbedniji od svoje sorte.
Kladio sam se na favorita, koji je dobio trku i plaćao 4 dolara. Nije mnogo, ali imao sam deset uloga. Onaj čovek se okrenu i pogleda u Ketrin. »Dobio sam ga«, reče joj. »Stotku.«
Ketrin je ćutala. Počela je da kapira. Dobitnici nisu otvarali usta. Bojali su se da ne budu umoreni na parkingu.
Posle četvrte trke, u kojoj je pobednik davao 22.80 dolara, opet se osvrnuo i obratio Ketrin: »Dobio sam i ovu, desetostruko.«
Okrenula se prema meni. »Lice mu je žuto, Henk. Jesi mu video oči? Bolestan je.«
»Bolestan je od snova. Svi smo mi bolesni od snova, zato smo ovde.«
»Henk, idemo.«
»Dobro.«
Te noći je popila pola flaše crnog vina, dobrog crnog vina, i bila je tužna i ćutljiva. Znao sam da me povezuje sa ljudima oko trka i gomilom oko boksa i to je bilo istina, bio sam povezan s njima, bio sam jedan od njih. Ketrin je znala da ima nešto u vezi sa mnom što nije bilo zdravo u smislu zdravog uopšte. Bio sam okrenut sve samim pogrešnim stvarima: voleo sam da pijem, bio sam lenj, nisam znao za boga, politiku, ideje, ideale.
Bio sam smešten u ništavilu; nisam ni postojao u neku ruku, i to sam prihvatao. Nisam mogao da prođem kao interesantna ličnost. Nisam hteo da budem interesantan, bilo je to zaista teško. Ono što sam istinski hteo bio je samo udoban, neodređen prostor da živim u njemu i budem ostavljen na miru. S druge strane, kad bih se napio, urlao sam, ludeo, do daske bih otkačio. Jedan način ponašanja nije se uklapao u drugi. Nije me bilo briga.
Pala je dobra jebačina te noći, ali bila je to noć kad sam je izgubio. Ništa nisam mogao da učinim u vezi s tim. Prevrnuo sam se s nje i obrisao se o čaršav, a ona je otišla u kupatilo. Negde u visini, policijski helikopter kružio je nad Holivudom.

Sledeće noći došli su Bobi i Valeri. Baš u to vreme preselili su se u moju zgradu i sada stanovali na drugom kraju dvorišta. Bobi je imao na sebi tesnu pletenu košulju. Sve je uvek idealno pristajalo Bobiju, pantalone su mu bile one prave dužine i udobne, nosio je idealne cipele, a kosa mu je bila u dlaku doterana. Valeri se takođe moderno oblačila, ali ne toliko svesno kao on. Ljudi su ih nazivali
»Barbi Lutke«. Valeri nije bila loša kad se nađete nasamo s njom, bila je inteligentna i vrlo energična i prokleto poštena. Bobi je takođe bio humaniji nasamo sa mnom, ali čim bi se pojavila nova žena u blizini, postajao je veoma tupav i providan. Usmeravao bi ka toj ženi svu svoju pažnju i razgovor, kao da je samo njegovo prisustvo interesantna i čudesna stvar, ali je ono što je govorio bilo predvidljivo i dosadno. Pitao sam se kako će Ketrin da izađe nakraj s njim.
Posedali su. Bio sam u fotelji pored prozora, a Valeri je sela na kauč između Bobija i Ketrin. Bobi je počeo. Nagnuo se napred i, ignorišući Valeri, usmerio svu pažnju na Ketrin.
»Kako vam se sviđa Los Anđeles?« upita on.
»Nije loš«, odgovori Ketrin.
»Je l' ostajete još dugo?«
»Još neko vreme.«
»Vi ste iz Teksasa?«
»Da.« ,
»Jesu li i vaši iz Teksasa?«
»Da.«
»Ima li tamo nešto dobro na TV?«
»Isto ko i ovde.«
»Imam ujaka u Teksasu.«
»Je'l?«
»Da, živi u Dalasu.«
Ketrin je ćutala. Onda je rekla: »Izvinjavam se, idem da napravim sendvič. Hoće li neko nešto?«
Odgovorili smo da nećemo. Ketrin je ustala i pošla u kuhinju. Bobi je ustao i krenuo za njom. Nije se dobro čulo šta govori, ali moglo se pogoditi da postavlja nova pitanja. Valeri je zurila u patos. Ketrin i Bobi ostadoše prilično dugo u kuhinji. Najednom, Valeri podiže glavu i poče nešto da mi govori. Govorila je brzo i nervozno.
»Valeri«, prekinuh je, »ne treba nam razgovor, ne moramo da pričamo.«
Ponovo je oborila glavu.
Onda ja rekoh: »Ej, dečki, oćete još dugo? Je l' glancate patos?«
Bobi se zasmejao i počeo da stepuje nogama o pod.
Najzad, Ketrin se pojavila u pratnji Bobija. Prišla mi je i pokazala svoj sendvič: dvopek namazan puterom od kikirikija sa kriškama banane i susamom odozgo.
»Dobro izgleda«, rekoh.
Sela je i počela da jede sendvič. Nastalo je ćutanje. Ćutanje se produžilo. Zatim Bobi reče: »Dobro, mislim, najbolje da krenemo
... «

Otišli su. Kad su se vrata zatvorila, Ketrin me pogleda i reče:
»Nemoj nešto da misliš, Henk. Samo se trudio da me impresionira.«
»Otkad ga znam, radi to sa svakom ženom koju sam upoznao.«
Zazvonio je telefon. Bobi. »Ej, čoveče, šta si radio mojoj ženi?«
»U čemu je stvar?«
»Ona samo sedi, totalna depresija, neće da razgovara!«
»Ništa ja nisam radio tvojoj ženi.«
»Ne ide mi to u glavu!«
»Laku noć, Bobi.« Spustio sam slušalicu.
»Bobi se javio«, rekoh. »Žena mu je pala u depresiju.«
»Stvarno?«
»Izgleda.«
»Jesi siguran da nećeš sendvič?«
»Možeš da mi napraviš isti ko tvoj?«
»O, da.«
»Onda hoću.«

Ketrin je ostala još 4-5 dana. Stigli smo do onog vremena u mesecu kada je za nju jebanje postalo rizično. Nisam podnosio kurtone. Ketrin je nabavila neku kontraceptivnu penu. U međuvremenu, policija je pronašla mog Vagena. Otišli smo da ga preuzmemo. Bio je nedirnut, u dobrom stanju, sem što mu je crkao akumulator. Šlepovao sam ga do Holivud garaže gde su ga sredili. Posle poslednjeg zbogom u krevetu, odbacio sam Ketrin na aerodrom u plavom Vagenu, TRV 469.
Nije to bio srećan dan za mene. Sedeli smo i uglavnom ćutali.
Onda su pozvali putnike za njen let, pa smo se poljubili.
»Ej, svi mogu da vide ovu mladu devojku kako ljubi ovog matorog.«
»Mnogo me zabole... « Opet me poljubila.
»Pobeći će ti avion«, rekoh.
»Dođi da me vidiš, Henk. Imam lepu kuću. Živim sama. Dođi do mene.«
»Hoću.«
»Piši!«
»Hoću.«
Ketrin je ušla u tunel za ukrcavanje i nestala.
Vratio sam se na parking i ušao u Vagena, misleći: imam još uvek ovo. Jebi ga, ništa nisam izgubio.
Pokrenuo se.
Te večeri počeo sam da pijem. Neće mi biti lako bez Ketrin. Našao sam neke stvari koje je ostavila za sobom — minđuše, narukvicu.
Moram da se vratim pisaćoj mašini, pomislio sam. Umetnost traži disciplinu. Svaka somina može da ulovi suknju. Pio sam, razmišljajući o tome.
U 2 i 10 noću zazvonio je telefon. Ispijao sam moje poslednje pivo.
»Da?«
»Zdravo.« Bio je to ženski glas, glas mlade žene.
»Kaži?«
»Jeste vi Henri Kinaski?«
»Da.«
»Moja drugarica obožava kako pišete. Danas ima rođendan i rekla sam joj da ću vas nazovem. Baš smo se iznenadile kad smo vas našle u imeniku.«
»I ja sam pretplatnik.«
»Eto, njoj je rođendan i mislila sam da bi bilo fino kad bismo mogle da svratimo da vas vidimo.«
»Dobro.«
»Rekla sam Arlini da verovatno imate žene svuda po stanu.«
»Ja sam samac.«
»Znači nema problema da svratimo?« Dao sam im adresu i objasnio gde je to.
»Ima jedan problem, nestalo mi piva.«
»Nabavićemo vam piva. Ja se zovem Temi.«
»Sad je već prošlo dva.«
»Nabavićemo pivo. Iskustvo čuda čini.«
Stigle su posle 20 minuta, s iskustvom, ali bez piva.
»Koji je to peder«, reče Arlina. »Pre nam uvek davao. Sad se nešto usro.«
»Ko ga jebe«, reče Temi.
Obe su sele i objavile svoje godine.
»Ja imam 32«, reče Arlina.
»Ja 23«, reče Temi.
»Saberite vaše godine«, rekoh ja, »i dobićete mene.«
Arlina je imala dugačku crnu kosu. Sela je na stolicu pored prozora i uzela da se češlja, da šminka lice, gledajući u veliko srebrno ogledalo, pričajući nešto. Bila je očigledno pod dejstvom tableta. Temi je imala skoro savršeno telo i dugu prirodno crvenu kosu. I ona je bila pod dejstvom tableta, ali ne tako očigledno.
»Daćete 100 dolara za jedno dupe«, reče Temi.
»Propustiću to.«
Temi je bila gruba kao mnoge žene njenih godina. Iz face joj virila ajkula. Nije mi se dopala, iz cuga.
Otišle su oko pola 4 i ja legoh sam u krevet.

Posle dva dana, u 4 ujutru, neko je zalupao na moja vrata.
»Ko je?«
»Ona riđa maca.«
Pustio sam Temi da uđe. Sela je, i ja otvorih par piva.
»Kandi mi iz usta, imam dva kvarna zuba. Nemoj da me ljubiš.«
»Dobro.«
Razgovarali smo. U stvari, slušao sam. Temi je bila drogirana. Slušao sam i gledao u njenu dugu riđu kosu i, kada se zaboravljala, gledao sam i gledao u to njeno telo. Bilo je napeto pod odećom, moleći da izbije napolje. Pričala je do mile volje. Nisam je ni pipnuo.
U 6 ujutru, Temi mi je dala svoju adresu i broj telefona.
»Moram da idem«, kazala je.
»Otpratiću te do kola.«
To je bio svetlocrveni Kamaro, totalno slupan. Hauba i prednji deo bili su skroz ulubljeni, jedna strana otrgnuta i otvorena, prozora nije ni bilo. Unutra je bilo krpa i bluza i kutija Klineksa i novina i mleka u tetrapaku i flaša koka-kole i žica i kanapa i papirnih maramica i časopisa i papirnih čaša i cipela i savijenih šarenih
slamki za piće. Ova masa stvari bila je nagomilana iznad visine sedišta i prekrivala je sedišta. Samo je oko vozača bilo malo slobodnog prostora.
Temi je izbacila glavu kroz prozor i mi se poljubismo.
Zatim se otkinula od ivičnjaka i do ćoška je već išla 70 na sat. Rasturala je kočnice i Kamaro se ljuljao gore-dole, gore-dole. Vratio sam se unutra.
Legao sam u krevet i mislio o njenoj kosi. Nikada nisam poznavao pravu riđokosu. Živa vatra.
Kao munja s neba, pomislih.
Njeno lice nekako nije više izgledalo tako grubo...

Nazvao sam je. U jedan sat noću. Krenuo sam do nje. Temi je živela u malom bungalovu iza jedne kuće.
Otvorila mi je da uđem.
»Samo tiho. Da ne probudiš Nensi. To mi je ćerka. Ima 6 godina i spava tu u sobi.«
Nosio sam gajbicu piva. Temi ga je stavila u frižider i izvadila dve flaše.
»Mala ne sme ništa da vidi. Još imam ona dva kvarna zuba od kojih mi kandi iz usta. Ne možemo da se ljubimo.«
»Dobro.«
Vrata na spavaćoj sobi bila su zatvorena.
»Znaš šta«, reče ona, »moram da uzmem vitamin B. Moraću da spustim gaćice i bodem se u dupe. Gledaj na drugu stranu.«
»Dobro.«
Posmatrao sam kako uvlači tečnost u špric. Pogledao sam u drugu stranu.
»Moram da uzmem sve«, reče ona.
Kad je bilo gotovo s tim, uključila je mali crveni radio.
»Nije ti loše ovde.«
»Kasnim s kirijom već mesec dana.«
»Je l'... «
»Nema to veze. Gazda — živi tu gore u kući — mogu da mu odlažem plaćanje.«
»Dobro je.«
»Oženjen je, drkoš matori. Znaš šta je bilo?«
»Ne.«
»Pre neki dan žena mu negde otišla i matori sisoje me pozvao kod njega. Otišla sam gore i znaš šta je bilo?«
»Izvadio ga?«
»Ne, pustio porno filmove. Mislio da će me napali tim sranjem.«
»Šta, nije?«
»Rekla sam: ,Mister Miler, moram sad da idem. Moram da sačekam Densi pred školom'.«
Temi mi je dala jedan stimulans da popijem. Pričali smo i pričali. I pili pivo.
U 6 ujutru Temi je razvukla kauč na kojem smo sedeli. Tu je bilo jedno ćebe. Skinuli smo cipele i zavukli se pod ćebe onako obučeni. Držao sam je z guza s licem u toj riđoj kosi. Digao mi se. Nabio sam joj ga otpozadi, kroz odeću. Čuo sam njene prste kako grebu i kopaju ivicu kauča.
»Moram da idem«, rekoh.
»Vidi, sve što treba da uradim je da spremim Densi doručak i odbacim je do škole. Nema veze ako te vidi. Samo me pričekaj dok se vratim.«
»Idem«, rekoh.
Vozio sam kući, pijan. Sunce je bilo zbilja odskočilo, bolno i žuto...

Spavao sam na jezivom madracu s federima koji su se već godinama zabijali u mene. Kad sam se probudio to popodne, skinuo sam madrac s kreveta, odvukao ga napolje i prislonio uz kantu za đubre.
Vratio sam se unutra i ostavio vrata otvorena. Bilo je 2 sata po podne i vrućina.
Temi je ušla i sela na kauč.
»Moram da idem«, rekoh. »Moram da kupim madrac.«
»Madrac? Dobro, idem.«
»Ne, Temi, čekaj. Molim te. Biće sve gotovo za 15 minuta.
Pričekaj ovde i uzmi pivo.«
»Dobro«, rekla je ...
Postojala je jedna renovirana radnja s madracima neka tri bloka niže na Zapadnoj Aveniji. Parkirao sam ispred radnje i poleteo unutra. »Momci! Treba mi madrac ... BRZO!«
»Koji tip kreveta?«
»Bračni.«
»Imamo ovaj od 35 dolara.«
»Uzimam ga.«
»Možete li da ga ubacite u vaša kola?«
»Imam Vagena.«
»Dobro, isporučićemo ga. Adresa?« Temi je još bila tu kada sam se vratio.
»Gde je madrac?«
»Stiže. Uzmi još neko pivo. Imaš tabletu?«
Dodala mi je tabletu. Svetlost je sijala kroz njenu riđu kosu. Temi je bila izabrana za Mis Sani Bani na sajmu u Orendž
Kauntiju 1973. godine. Prošlo je od tada već 4 godine, ali ona je i
sad bila to. Krupna i zrela na svim pravim mestima.
Dostavljač je stajao na vratima s madracom.
»Da vam pomognem.«
Dostavljač je bio dobra duša. Pomogao mi je da ga postavim na krevet. Onda je ugledao Temi kako sedi na kauču. Nacerio se.
»Zdravo«, obratio joj se.
»Mnogo hvala«, kazao sam mu. Dao sam mu 3 dolara pa je otišao.
Krenuo sam u spavaću sobu i pogledao madrac. Temi je pošla za mnom. Madrac je bio umotan u celofan. Počeo sam da ga cepam. Ona je pomagala.
»Vidi ga. Lep je«, reče ona.
»Jeste.«
Bio je blistav i šaren. Ruže, stabljike, lišće, uvojita loza.
Izgledao je kao Rajski Vrt, za 35 dolara.
Temi ga je posmatrala. »Obara me ovaj madrac. Hoću da se uvalim u njega. Hoću da budem prva žena koja će te pojebati na tom madracu.«
»Pitam se koja će biti druga?«
Otišla je u kupatilo. Ništa se nije čulo. Onda sam čuo tuš. Stavio sam čiste čaršave i jastučnice, svukao se i smestio u krevet. Temi se pojavila, mlada i mokra, sva je blistala. Njen pičić bio je iste boje kose: crven, kao vatra.
Zastala je pred ogledalom i uvukla stomak. Krupne sise uzdigoše se prema staklu. Mogao sam da je vidim, odnapred i otpozadi, istovremeno. Prišla je i zavukla se pod čaršave. Lagano smo prešli na posao. Upustili smo se, sva ta riđa kosa po jastuku. dok su napolju sirene zavijale i psi lajali.

Temi je navratila te noći. Bila je omamljena pilulama.
»Hoću šampanjac«, reče ona.
»Dobro.«
Dao sam joj dvadeseticu.
»Odma' se vraćam«, reče ona izlazeći.
Onda je zazvonio telefon. Lidija. »Htela sam samo da čujem kako si, šta radiš... «
»Nije loše.«
»Kod mene jeste. Trudna sam.«
»Šta?«
»I ne znam ko je otac.«
»Idi?«
»Znaš Dača, onog dasu što visi u baru gde sad radim?«
»Da, stari Baldi.«
»Vidiš, taj je stvarno dobar. Zaljubljen je u mene. Donosi mi cveće i bombone. Hoće da se oženi sa mnom. Bio je stvarno dobar prema meni. I tako sam jedne noći otišla kod mene s njim. Uradili smo to.«
»Dobro.«
»Onda je tu i Barni, oženjen je, ali mi se sviđa. Od svih tipova u baru, jedini on me nije muvao. To me fasciniralo. Inače, pokušavam da prodam kuću, znaš. I tako je svratio do mene jedno popodne. Onako u prolazu. Reče da hoće da pogleda kuću za nekog prijatelja. Pustila sam ga da uđe. E sad, bio je navratio baš u pravo vreme. Deca su bila u školi, pa sam mu dozvolila... Onda je jedne noći taj nepoznati ušao dockan u bar. Pitao me da pođem kući s njim. Rekla sam mu ne. Onda je on kazao da hoće samo da sedne u moja kola sa mnom, da popričamo malo. Rekla sam dobro. Seli smo u kola i pričali. Onda smo podelili džoint. Onda me poljubio. Taj poljubac je kriv. Da me nije poljubio, ne bih to učinila. Sad sam trudna, a ne znam od koga. Moraću sad da čekam da vidim na koga će dete da liči.«
»Dobro, Lidija, mnogo sreće.«
»Hvala.«
Spustio sam slušalicu. Prošlo je minut vremena a onda je telefon ponovo zvonio. Opet Lidija. »Oh«, reče ona, »pitala sam se šta ti radiš?«
»Sve po starom, konji i piće.«
»Znači sve je u redu kod tebe?«
»Ne baš sasvim.«
»Što?«
»Pa... poslao sam tu ženu po šampanjac ... «
»Ženu?«
»Ovaj, u stvari devojku ... «
»Devojku?«
»Poslao sam je sa 20 dolara po šampanjac i nije se vratila.
Mislim da me prešla.«
»Kinaski, neću da čujem o tvojim ženama. Jesi me razumeo?«
»U redu.«
Lidija je prekinula vezu. Neko je kucao na vrata. Bila je to Temi. Vratila se sa šampanjcem i kusurom.

U podne sledećeg dana zazvonio je telefon. Opet Lidija.
»I, je l' se vratila sa šampanjcem?«
»Ko?«
»Tvoja fuksa.«
»Aha, vratila se ... «
»I šta je onda bilo?«
»Popili smo šampanjac. Nije bio loš.«
»I šta je onda bilo?«
»E, jebi ga, znaš već ... «
Začuo sam dug ludački jauk ustreljene zveri u polarnom snegu, ostavljene da iskrvari i umre sama u divljini...
Prekinula je vezu.
Spavao sam veći deo popodneva i te noći otišao na trke. Izgubio sam 32 dolara, vratio se u Vagena i vozio kući.
Parkirao sam ga, krenuo ka vratima od stana i gurnuo ključ u bravu.
Sva svetla su bila upaljena. Pogledao sam oko sebe. Fioke su bile izvučene i ležale prevrnute na podu, krevetski čaršavi se vukli po patosu. Sve moje knjige su nestale iz police, uključujući dvadesetak knjiga koje sam ja napisao. I moja pisaća mašina je nestala i moj toster je nestao i moj radio je nestao i moje slike su nestale.
Lidija, pomislih.
Sve što mi je ostavila bio je TV aparat jer je znala da ga nikad ne gledam.
Izašao sam napolje i ugledao Lidijina kola, ali ona nije bila u njima. »Lidija,« rekoh. »Ej, dušo!«
Išao sam gore-dole ulicom i onda spazio oba njena stopala, kako vire iza malog drveta ispred zida jedne zgrade. Pošao sam ka drvetu i rekao: »Ej, koji ti je kurac?«
Ona je samo stajala. Držala je dva cegera puna mojih knjiga i blok mojih slika.
»Znaš šta, ima da mi se vrate moje knjige i slike. Moje su.«
Lidija je izašla iza drveta — vrišteći. Izvukla je slike i počela da ih cepa. Bacala je parčiće u vazduh i gazila ih kad bi pali na zemlju. Nosila je svoje kaubojske čizme.
Izvukla je moje knjige iz cegera i počela da ih baca naokolo, po ulici, po travnjaku, svuda.
»Evo ti tvoje slike! Evo ti tvoje knjige! I NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA! NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA!«
Zatim je jurnula ka mom dvorištu s knjigom u ruci, moje poslednje izdanje, Izabrana dela Henrija Kinaskog. Vrisnula je:
»Hoćeš tvoje knjige? Hoćeš tvoje knjige? Evo ti tvoje jebene knjige! I NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA!«
Počela je da razbija stakla na mojim ulaznim vratima. Držala je Izabrana dela Henrija Kinaskog i lupala staklo po staklo,
vrišteći: »Hoćeš tvoje knjige? Evo ti tvoje jebene knjige! I NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA! NEĆU DA ČUJEM O TVOJIM ŽENAMA!«
Stajao sam kao ukopan dok je ona vrištala i razbijala stakla. Gde je policija? pomislih. Gde?
Ona zatim potrča niz dvorište, naglo skrenu ulevo kod kante za đubre i izlete pred susednu zgradu. Iza jednog žbunića bila je moja pisaća mašina, moj radio i moj toster.
Lidija je podigla pisaću mašinu i istrčala nasred ulice s njom. To je bila teška staromodna pisaća mašina. Uzdigla je mašinu s obe ruke visoko iznad glave i tresnula je o beton. Tipke i razni delovi razleteše se na sve strane. Ponovo je uzdigla mašinu iznad glave. Vrisnula je: »NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA!« i tresnula mašinu o beton.
Posle toga, uskočila je u svoja kola i otišla. Nakon 15 sekundi pojavila su se patrolna kola.
»To je narandžasti Vagen. Zove se Stvar, liči na tenk. Ne sećam se registarskog broja, ali slova su HZY, kao HAZY, 3 razumete?«
»Adresa?«
Dao sam im njenu adresu ...
Normalno, doveli su je. Čuo sam je kako kuka na zadnjem sedištu kad su stigli.

3 HAZY — mutno (prim. prev.)
»NE MRDAJ!« reče jedan pajkan kad je iskočio. Krenuo je za mnom u kuću. Ušao je i nagazio polomljeno staklo. Iz nekog razloga uperio je baterijsku lampu u tavanicu i obasjao gipsane radove po ivicama.
»Hoćete da podnosite prijavu?« upita me pajkan.
»Ne. Ona ima decu. Neću da izgubi svoju decu. Njen bivši muž pokušava da ih uzme od nje. Ali molim vas, kažite joj da ljudi ne bi trebalo da idu naokolo i rade takve stvari.«
»Dobro«, reče on, »potpišite sad ovo.«
Napisao je to rukom u mali išpartani notes. Da ja, Henri Kinaski, neću pokretati postupak protiv određene Lidije Vens.
Potpisao sam to i on je otišao.
Zaključao sam ono što je ostalo od vrata i legao u krevet i trudio se da zaspim.
Posle jedno sat vremena zazvonio je telefon. Bila je to Lidija.
Vratila se kući.
»ŽlVOTINJO, PRIČAJ MI OPET O TVOJIM ŽENAMA I URADIČU OPET ISTO!«
Prekinula je vezu.

Posle dve noći, otišao sam kolima kod Temi u Rustik Kort. Kucao sam. Svetla su bila pogašena. Izgledalo je prazno. Zavirio sam u poštansko sanduče. Unutra je bilo pisama. Nažvrljao sam poruku: »Temi, zvao sam te telefonom. Navratio sam i nisi bila tu. Kako si? Nazovi me . . . Henk.«
Otišao sam opet ujutru oko 11. Njena kola nisu bila tu. Moja poruka je stajala i dalje okačena na vrata. Ipak sam zvonio. Pisma su i dalje ležala u sandučetu. Ostavio sam poruku u sanduče:
»Temi, gde si jebi ga? Javi se ... Henk.«
Vozio sam svuda naokolo po komšiluku tražeći taj slupani crveni Kamaro.
Vratio sam se opet te noći. Padala je kiša. Moje poruke bile su mokre. Bilo je još više pošte u sandučetu. Ostavio sam joj knjigu mojih pesama, sa posvetom. Onda sam se vratio u Vagena. Imao sam Malteški krst koji je visio s ogledalca u kolima. Skinuo sam ga, poneo natrag i zavezao o kvaku na njenim vratima.
Nisam znao gde stanuje bilo ko od njenih prijatelja, gde joj živi majka, gde joj žive ljubavnici.
Vratio sam se kući i napisao neke ljubavne pesme.
Sedeo sam s jednim anarhistom s Beverli Hilsa, Ben Solvnegom, koji je pisao moju biografiju, kad začuh njene korake pred ulazom. Poznavao sam taj zvuk — bila su uvek hitra i neobuzdana i seksi — ta majušna stopala. Živeo sam blizu ulaza u dvorište. Moja vrata bila su otvorena. Temi je utrčala.
Pali smo u zagrljaj jedno drugom, stežući se i ljubeći. Ben Solvneg je kazao doviđenja i otišao.
»Ti gadovi mi zaplenili sve stvari, sve moje stvari! Nisam imala za kiriju! Koji peder, mamicu mu!«
»Idem da ga bombardujem. Vratićemo tvoje stvari.«
»Ne, ima oružje! Sve moguće oružje!«
»A.«
»Ćerka mi je kod majke.«
»Da popijemo nešto?«
»Daj.«
»Šta bi?«
»Šampanjac. Ekstra Draj.«
»Dobro.«
Vrata su bila i dalje otvorena i popodnevno sunce je blistalo u njenoj kosi — bila je tako duga i tako crveno je gorela.
»Mogu da se okupam?« upita ona.
»Normalno.«
»Pričekaj me«, rekla je.
Ujutru smo razgovarali o njenim prihodima. Trebalo je da dobije pare: izdržavanje za dete i par čekova za nezaposlene.
»Ima ovde prazan stan za izdavanje, tačno iznad mene.«
»Pošto je?«
»105 dolara i pola troškova.«
»E jebi ga, toliko mogu. Je l' primaju decu? Dete?«
»Primiće. Imam vezu. Znam gazde.«

Tog utorka noću sedeli smo kod mene i pili; Temi i njen brat, Džej. Zazvonio je telefon. Bio je to Bobi.
»Luj i njegova žena su ovde kod mene i ona bi volela da te upozna.«
Luj je bio taj što se iselio iz stana u koji je ušla Temi. Svirao je u džez grupama po malim klubovima i nije imao mnogo sreće u tome. Ali bio je interesantan tip.
»Ostavimo se toga, Bobi.«
»Luj će se uvredi ako ne dođeš.«
»Dobro, Bobi, ali dovodim par prijatelja.«
Otišli smo tamo i počelo je upoznavanje. Onda je Bobi izneo svog piva kupljenog na angro. Stereo je bio uključen do daske.
»Pročitao sam tvoju priču u Vitezu«, reče Luj. »Čudna priča.
Nisi nikad jebo mrtvu ženu, je l' da?«
»Izgledalo je samo kao da su neke bile mrtve.«
»Znam na šta misliš.«
»Mrzim tu muziku«, reče Temi.
»Kako svirka, Luj?«
»Eto, imam sada novu grupu. Ako izdržimo dovoljno dugo zajedno možda i uspemo.«
»Čini mi se da ću nekom da ga sisam«, reče Temi, »mislim da ću da ga sisam Bobiju, mislim da ću da ga sisam Luju, mislim da ću da ga sisam burazeru!«
Temi je imala na sebi dugački ogrtač, koji je izgledao u neku ruku kao večernja haljina, a u neku ruku kao spavaćica.
Valeri, Bobijeva žena, bila je na poslu. Radila je dve noći u nedelji kao barmenka. Luj i njegova žena Paula, i Bobi, pili su već neko vreme.
Do nedelje se uselila. Bila je tačno iznad mene. Mogla je da gleda u moju kuhinju gde sam kucao moje stvari na kuhinjskom stolu.
Luj je povukao gutljaj piva, pripade mu muka, i on jurnu kroz vrata napolje. Temi je skočila i poletela za njim. Malo kasnije, oboje su zajedno ušli.
»Odjebimo s ovog mesta«, reče Luj Pauli.
»Dobro«, reče ona. Ustali su i otišli.
Bobi je izneo još piva. Džej i ja smo nešto razgovarali. Onda sam čuo Bobija:
»Ne krivi mene! Ej, čoveče, ne krivi mene!«
Pogledao sam. Temi je spustila glavu u Bobijevo krilo i držala šake na njegovim mudima i onda ih pomerila naviše i uhvatila ga za karu i držala njegovu karu, a sve vreme njene su oči gledale pravo u mene.
Otpio sam gutljaj piva, spustio pivo, ustao i izašao.

Video sam Bobija sledećeg dana ispred zgrade, kad sam pošao da kupim novine. »Javljao se Luj«, reče on, »ispričao mi šta je bilo s njim.«
»I?«
»Istrčao je napolje da povraća, a Temi ga ćapi za mačora dok je povraćao i kaže mu: 'Dođi gore da ti popušim. Onda ćemo smestimo tvoju patku u jedno uskršnje jaje.' On joj lepo kaže: 'Ne', a ona će njemu: 'U čemu je stvar? Jesi ti muško? Ne podnosiš piće? Dođi gore da ti pušim!'«
Otišao sam do ćoška i kupio novine. Vratio sam se i pogledao rezultate trka, čitao o razbojništvima, silovanjima, ubistvima.
Neko je zakucao. Otvorio sam vrata. Temi. Ušla je i sela.
»Znaš šta«, reče ona, »žao mi je ako sam te povredila mojim ponašanjem, ali to je sve što žalim. Sve ostalo sam samo ja.«
»U redu je«, rekoh, »ali povredila si i Paulu kad si istrčala na vrata za Lujom. Oni su zajedno, znaš.«
»U KURAC!« ciknula je na mene, »NE ZNAM JA NIKAKVU PAULU!«
Te noći poveo sam Temi na trke. Popeli smo se na drugu tribinu i seli. Doneo sam joj program i ona je zurila u njega neko vreme. (U programu su bile odštampane tabele prethodnih trka.)
»Znaš šta«, reče ona, »uzela sam tablete. A kad uzmem tablete onda ponekad idem tako i izgubim se. Drži me na oku.«
»Dobro. Moram da se kladim. Hoćeš neki dolar za klađenje?«
»Ne.«
»Dobro. Odmah se vraćam.«
Otišao sam do šaltera i stavio pet uloga na konja broj 7.
Kad sam se vratio, Temi je negde bila nestala. Otišla je u ženski, pomislih.
Sedeo sam i gledao trku. Konj broj 7 pobedio je sa 5 prema 1.
Dobio sam 25 dolara.
Temi se još nije vraćala. Izašli su konji za sledeću trku. Rešio sam da se ne kladim. Rešio sam da potražim Temi.
Prvo sam krenuo na gornju tribinu i pogledao po ložama, po svim prolazima između redova, po stajanjima, u baru. Nisam mogao da je nađem.
Druga trka je počela i konji su krenuli ukrug. Čuo sam džokeje kako se deru duž trkališne staze dok sam silazio u parter.
Gledao sam svuda naokolo gde li je to bajno telo i riđa kosa. Nisam mogao da je nađem.
Sišao sam do prve pomoći. Čovek je sedeo unutra i pušio tompus. Upitao sam ga: »Da nema jedna mlada riđokosa kod vas? Možda se onesvestila... nije joj bilo dobro.«
»Nema nikakve riđokose kod mene, ser.«
Noge mi se umoriše. Vratio sam se na drugu tribinu i počeo da razmišljam o sledećoj trci.
Do kraja osme trke bio sam 132 dolara u dobitku. Spremao sam se da stavim 50 dolara na konja broj 4 u poslednjoj trci. Ustao sam da stavim opkladu i onda ugledao Temi kako stoji na ulazu spremačnice. Stajala je između crnog vratara s metlom i drugog crnca koji je bio veoma dobro obučen. Izgledao je kao makro iz filmova. Temi se nakezila i mahnula mi.
Krenuo sam ka njoj. »Tražio sam te. Mislio sam da si možda pala u nesvest.«
»Ne, dobro mi je, nema problema.«
»Dobro, znači. Laku noć, crvena ... «
Okrenuo sam se i pošao ka šalterima. Čuo sam je kako trči za mnom.
»Ej, gde si kog kurca krenuo?«
»Hoću da stavim na konja broj 4.«
Stavio sam. Broj 4 je izgubio za nos. Trke su bile gotove. Temi i ja smo izašli zajedno na parking. Muvala me je bokovima u hodu.
»Bio sam zabrinut zbog tebe«, rekoh.
Našli smo kola i ušli u njih. Temi je popušila 6-7 cigareta dok smo se vraćali, pušeći ih samo delimično i onda ih gnječeći u pepeljari. Uključila je radio. Pojačavala je i smanjivala zvuk, menjala stanice i dobovala prstima uz muziku.
Kada smo stigli do kuće, utrčala je u svoj stan i zaključala vrata.

Bobijeva žena je radila dve noći u nedelji i, kada bi otišla, on se bacao na telefon. Već sam znao da mu je utorkom i četvrtkom tužno samom.
Bio je utorak uveče kad mi je zazvonio telefon. Bobi. »Ej, čoveče, da skoknem do tebe na par piva?«
»Dobro, Bobi.«
Sedeo sam u fotelji preko puta Temi, koja je bila na kauču. Bobi je ušao i seo na kauč. Otvorio sam mu pivo. Bobi je sedeo i pričao sa Temi. Razgovor je bio toliko mrtav da sam se isključio. Ali nešto od toga je ipak procurilo.
»Ujutru«, veli Bobi, »tuširam se hladnom vodom. To me stvarno razbudi.«
»I ja se tuširam hladnom vodom ujutru«, kaže Temi.
»Ja se tušnem hladnom vodom, a onda se istrljam peškirom«, kaže Bobi, »onda čitam novine ili tako nešto. Onda sam spreman za čitav dan.«
»Ja se samo tuširam hladnom vodom, ali se ne brišem«, kaže Temi, »ostavljam kapijice na svom mestu.«
Bobi će onda: »Ponekad se kupam u zbilja vreloj vodi. Voda je tako vrela da moram da skliznem veoma polako u nju.«
Zatim je Bobi ustao i prikazao kako on to sklizne u njegovu zbilja vrelu vodu.
Razgovor se prebacio na filmove i TV program. Oboje su izgleda obožavali filmove i TV program.
Razgovarali su 2-3 sata, non-stop.
Onda je Bobi ustao. »Dobro«, rekao je, »moram da idem.«
»Oh, molim te ne idi, Bobi«, reče Temi.
»Ne, moram da idem.«
Valeri se uvek pravo s posla vraćala kući.
U četvrtak uveče, Bobi se opet javio. »Ej, čoveče, šta radiš?«
»Ništa osobito.«
»Da skoknem do tebe na koje pivo?«
»Nije mi nešto do poseta večeras.«
»Ajde, čoveče, svratiću samo časak na pivce ... «
»Ne, nije mi do toga.«
»E JEBI SE ONDA!« dreknuo je.
Spustio sam slušalicu i prešao u drugu sobu.
»Ko je to bio?« upita Temi.
»Samo neko ko je hteo da navrati.«
»To je bio Bobi, je l' da?«
»Da.«
»Surov si prema njemu. Njemu je tužno samom kad mu je žena na poslu. Koji ti je vrag?«
Temi je skočila, poletela u spavaću sobu i počela da okreće brojeve. Tek što sam joj kupio flašu šampanjca. Nije ga još otvorila. Pokupio sam ga i skembao u plakar za metle.
»Bobi«, reče ona na telefon, »ovde Temi. Jesi ti zvao malopre? Gde ti je žena? Znaš šta, sad ću da dođem.«
Spustila je slušalicu i izašla iz spavaće sobe.. »Gde je šampanjac?«
»Odjebi«, rekoh, »nema da ga nosiš dole i piješ s njim.«
»Hoću taj šampanjac. Gde je?«
»Pusti njega nek nabavi svoj.«
Temi je pokupila paklo cigareta sa stola i istrčala napolje.
Izvukao sam šampanjac, otčepio ga i sipao sebi čašu. Nisam više pisao ljubavne pesme. U stvari, ništa nisam ni pisao. Nije mi se pisalo.
Šampanjac je bio pitak. Pio sam čašu za čašom.
Onda sam skinuo cipele i otišao dole do Bobijevog stana. Provirio sam kroz roletne. Sedeli su vrlo stisnuti na kauču i razgovarali.
Vratio sam se. Ispio sam ostatak šampanjca i bacio se na pivo.
Zazvonio je telefon. Bobi. »Čuj«, reče on, »što ne dođeš i popiješ pivo sa mnom i sa Temi?«
Spustio sam slušalicu.
Popio sam još piva i popušio par jeftinih cigara. Opijao sam se sve više i više. Otišao sam dole do Bobijevog stana. Zakucao sam. Otvorio mi je vrata.
Temi je sedela na ivici kauča uvlačeći kokain u nos MekDonaldovom slamkom. Bobi mi je gurnuo pivo u ruku.
»Problem je u tome«, reče on. »što si ti nesiguran, nemaš vere u sebe.«
Srknuo sam pivo.
»Tako je, lepo kaže Bobi«, reče Temi.
»Nešto me boli tu unutra«, rekoh ja.
»Samo si nesiguran«, reče Bobi, »to je tako prosto.«
Imao sam dva broja telefona Džoane Dover. Okrenuo sam onaj u Gelvstonu. Javila se.
»Ta sam, Henri.«
»Nešto kao da si pijan?«
»Aha. Hoću dođem da te vidim.«
»Kada?«
»Sutra.«
»Dobro.«
»Hoćeš me sačekaš na aerodromu?«
»Normalno, dragi.«
»Rezervisaću let pa ću ti javim.«
Dobio sam let 707, za sutra u 12 i 15. Javio sam to Džoani Dover. Rekla mi je da će me sačeka.
Zazvonio je telefon. Bila je to Lidija.
»Htela sam samo da ti kažem«, reče ona, »prodala sam kuću.
Selim se u Feniks. Odlazim ujutru.«
»Dobro, Lidija. Srećan ti put.«
»Imala sam pobačaj. Skoro sam umrla, grozno je bilo.
Izgubila sam toliko krvi. Nisam htela da te masiram s tim.«
»Je l' ti sada dobro?«
»Dobro mi je. Hoću samo da odem iz ovog grada, muka mi je od ovog grada.«
Oprostili smo se.
Uzeo sam još jedno pivo. Ulazna vrata se otvoriše i uđe Temi.
Hodala je u divljim krugovima, gledajući u mene.
»Je l' Valeri stigla kući?« upitah. »Jesi izlečila Bobijevu usamljenost?«
Temi je samo nastavila da kruži oko mene. Izgledala je prilično zgodno u dugačkoj haljini, bez obzira je li bila ili nije bila odjebana.
»Napolje odavde«, kazao sam.
Napravila je još jedan krug, istrčala napolje i popela se gore u svoj stan.
Nisam mogao da zaspim. Na svu sreću, imao sam još piva. Produžio sam da pijem i dokrajčio poslednju flašu oko pola 5 ujutru. Sedeo sam i čekao do 6, zatim izašao i kupio još.
Vreme je sporo prolazilo. Hodao sam gore-dole. Bio sam u lošem stanju, ali počeo sam da pevam pesme. Pevao sam pesme i hodao gore-dole, od kupatila do spavaće sobe do dnevne sobe do kuhinje i natrag, pevajući pesme.
Pogledao sam u sat 11 i 15. Aerodrom je bio na sat razdaljine. Bio sam obučen. Imao sam cipele, ali ne i čarape. Sve što sam
poneo bile su naočare za čitanje koje sam strpao u džep od košulje. Istrčao sam na vrata bez prtljaga.
Vagen me je čekao. Ušao sam. Sunce je jako blještalo. Spustio sam glavu na volan za trenutak. Čuo sam glas iz dvorišta: »Kuda on tako misli kog kurca da ode?«
Upalio sam motor, uključio radio i krenuo. Imao sam problema s upravljanjem. Kola su mi stalno prelazila preko duple žute linije prema vozilima koja su mi išla u susret. Trubili su i ja sam se vraćao.
Stigao sam na aerodrom. Ostalo mi je još 15 minuta. Prošao sam bio kroz crvena svetla, stop znakove, daleko prekoračio granice dozvoljene brzine, čitavim putem. Ostalo mi je još 14 minuta. Parking je bio pun. Nisam mogao da nađem mesto. Onda sam ugledao mesto ispred jednog lifta, široko taman za jednog Vagena. Znak je govorio: ZABRANJENO PARKIRANJE. Parkirao sam. Kako sam zaključao vrata, moje naočare za čitanje ispadoše iz džepa i razbiše se na betonu.
Potrčao sam niz stepenice i preko ulice do šaltera za rezervacije. Bila je vrućina. Znoj je curio sa mene. »Rezervacija za Henrija Kinaskog ... « Službenik je napisao kartu i ja sam platio u gotovom. »Uzgred«, reče on, »čitao sam vaše knjige.«
Poleteo sam gore u odeljenje za pregled. Zazujalo je. Višak sitnine i moj perorez. Stavio sam ih na ploču i ponovo prošao.
Pet minuta. Izlaz 42.
Svi su već bili ukrcani. Ušao sam. Tri minuta. Našao sam svoje mesto, pričvrstio pojas. Kapetan puta je govorio preko mikrofona.
Rulali smo duž piste, bili smo u vazduhu. Uzleteli smo iznad okeana i napravili veliki okret.

Bio sam poslednji koji je izašao iz aviona i eto Džoane Dover.
»Bogo moj!« smejala se. »Odvratno izgledaš!«
»Džoana, da popijemo Bladi Meri dok čekamo na moj prtljag. Uh, majku mu, ja nemam nikakav prtljag. Ali ajmo svejedno na Bladi Meri.« Ušli smo i seli u bar.
»Nikada nećeš stići u Pariz na taj način.«
»Nisam lud za Francuzima. Rođen u Nemačkoj, znaš.«
»Nadam se da će ti biti lepo kod mene. Jednostavno je. Dva sprata i mnogo prostora.«
»Dogod smo u istom krevetu.«
»Nabavila sam boje.«
»Boje?«
»Mislim, možeš da slikaš ako želiš.«
»E, jebi ga, ali hvala ti, svejedno. Jesam te omeo u nečemu?«
»Ne. Bio je jedan automehaničar. Ali kalirao je. Nije mogao da podnese tempo.«
»Budi dobra sa mnom, Džoana, nije sve u karanju i sisanju.«
»Zato sam nabavila boje. U časovima odmora.«
»Ti si snaga od žene, čak i kad zanemarimo metar i 80.«
»Isuse, ko da ne znam.«
Nije bilo loše kod nje. Saloni na svakom prozoru i svakim vratima. Prozori su se širom otvarali, veliki prozori. Podovi bez tepiha, dva kupatila, starinski nameštaj, i mnogo stolova na sve strane, velikih i malih. Bilo je jednostavno i udobno.
»Istuširaj se«, reče Džoana.
Nasmejah se. »Ovo je sva odeća koju imam, ovo na meni.«
»Nabavićemo ti sutra nešto. Kad se istuširaš, idemo na finu morsku hranu. Znam dobro mesto.«
»Je l' služe piće?«
»Samo ti zajebavaj.«
Nisam se tuširao. Okupao sam se u kadi.
Vozili smo se prilično daleko. Nisam imao pojma da je Gelvston ostrvo.
»Preprodavci droge haraju po brodićima što love rakove. Ubiju sve na brodu i ubace svoju robu. Zato su rakovi poskupeli — rizičan posao. Kako tvoj posao?«
»Nisam pisao. Mislim da je s tim gotovo za mene.«
»Koliko ima dugo?«
»Šest-sedam dana.«
»To je to mesto ... «
Džoana je skrenula na parking. Vozila je inače veoma brzo, ali ne kao da voli da krši zakon. Vozila je brzo kao da je to neko pravo njoj podareno. Postojala je tu razlika koju sam cenio.
Seli smo za sto daleko od gužve. Mirno i tiho i tamno. Dopalo mi se. Naručio sam jastoga. Džoana je uzela nešto čudno. Naručila je na francuskom. Bila je prefinjena, mnogo je putovala. U neku ruku, ma koliko to nisam voleo, ta kultura je korisna kad gledate u jelovnik ili tražite posao, naročito kad gledate u jelovnik. Oduvek sam vukao komplekse od kelnera. Stigao sam suviše kasno i sa nedovoljno toga. Kelneri su svi čitali Trumana Kepota. Ja sam čitao rezultate trka.
Večera je bila dobra, a napolju su u zalivu stajali brodići za lov na rakove, patrolni čamci i gusari. Jastog je bio ukusan u mojim ustima, i zalio sam ga dobrim vinom. Dobri stari momče. Oduvek sam te voleo u tvom ružičastocrvenom oklopu, tako opasnog i sporog.
Kada smo se vratili kod Džoane, popili smo izvrsnu flašu crnog vina. Sedeli smo u mraku posmatrajući kola koja su s vremena na vreme prolazila ulicom ispod nas. Ćutali smo. Onda je Džoana progovorila:
»Henk?«
»Da?«
»Šta te dovelo ovamo? Neka žena?«
»Da.«
»Je l' gotovo s njom?«
»Voleo bih da tako mislim. Ali ako kažem: ne...«
»Znači ne znaš?«
»Ne u stvari.«
»Da li iko ikad zna?«
»Čisto sumnjam.«
»To je ono zbog čega sve zaudara.«
»Stvarno zaudara.«
»Ajde se jebemo.«
»Mnogo sam popio.«
»Ajmo u krevet.«
»Hoću još da pijem.«
»Nećeš biti sposoban da ... «
»Znam. Nadam se da ćeš me zadržiš četiri-pet dana.«
»To zavisi od toga kako se pokažeš«, reče ona. »Fer postavka.«
Kad smo popili vino, jedva sam se dovukao do kreveta.
Zaspao sam još pre Džoaninog izlaska iz kupatila...

Kad sam se probudio, ustao sam i upotrebio Džoaninu četkicu za zube, popio nekoliko čaša vode, oprao lice i ruke i vratio se u krevet. Džoana se okrenula i moja su usta pronašla njena. Kara mi se probudila. Stavio sam njenu ruku na mačora. Dohvatio sam je za kosu, vukući joj glavu unazad, ljubeći je, divljački. Mazio sam njenu picu. Dražio sam joj kliću bez prestanka. Bila je veoma mokra. Navukao sam je i smestio ga. Ostavio sam ga malo unutra. Osećao sam je kako ga pozdravlja. Bio sam sposoban za dugotrajan rad. Na kraju, nisam više bio u stanju da se suzdržavam. Bio sam sav mokar od znoja i srce mi je lupalo tako glasno da sam mogao da ga čujem.
»Nisam baš u formi«, kazao sam joj.
»Dopalo mi se. Da uzmemo džoint.«
Stvorila je džoint, već zavijen. Dodavali smo ga jedno drugom. »Džoana«, rekoh, »još mi se spava. Mogao bih da legnem još jedno sat vremena.«
»Normalno. Čim dokrajčimo ovaj džoint.«
Dokrajčili smo džoint i ponovo se ispružili. Zaspao sam.
Uveče, posle večere, Džoana je iznela nešto meskalina.
»Jesi ikad probao ovu stvar?«
»Ne.«
»Hoćeš da probaš?«
»Dobro.«
Džoana je imala neke boje i četke i papire razbacane po stolu. Prisetio sam se da skuplja slike. I da je kupila neke moje slike. Pili smo Haineken pivo čitavo veče, ali smo još bili trezni.
»Ovo je veoma jaka stvar.«
»Šta čini?«
»Dovodi te u čudno stanje. Može i da ti se smuči. Kad povraćaš, dospevaš u još čudnije stanje, ali više volim da ne povraćam, pa ćemo da popijemo malo sode bikarbone s tim. Izgleda da je glavna stvar kod meskalina što čini da osetiš užas.«
»Osetio sam to i bez pomagala.«
Počeo sam da slikam. Džoana je uključila stereo. Bila je to veoma čudna muzika, ali mi je godila. Pogledao sam oko sebe, ali je Džoana negde nestala. Nije me bilo briga. Slikao sam čoveka koji je izvršio samoubistvo, obesio se konopcem o gredu na
tavanici. Upotrebio sam mnogo žutih boja, mrtvi čovek bio je tako blistav i lep. Onda je nešto kazalo: »Henk... «
To je stajalo tačno iza mene. Đipio sam sa stolice: »ISUSE HRISTE! O ISUSE BEM TE HRISTE!«
Sitni ledeni mehurići potekli su mi uz zglobove preko ramena i niz leđa. Drhtao sam i tresao se. Pogledao sam oko sebe. Džoana je stajala iza mene.
»Da mi to više nisi radila«, kazao sam joj. »Ne šunjaj se nikad više tako oko mene, ubiću te!«
»Henk, samo sam došla po cigarete.«
»Vidi ovu sliku.«
»O, opasna je«, reče ona, »stvarno mi se sviđa!«
»To je meskalin, šta li.«
»Da, jeste.«
»Dobro, daj dim, damo.«
Džoana se nasmejala i zapalila nam dve.
Počeo sam opet da slikam. Ovaj put mi je stvarno uspelo: ogroman zeleni vuk kako jebe crvenokosu, crvena kosa vije se iza nje, dok ga zeleni vuk nabija između njenih uzdignutih raširenih nogu. Ona je bespomoćna i prepuštena. Vuk je testeriše, a iznad glave gori noć, to je napolju, i zvezde repatice i mesec ih posmatraju. Bilo je vrelo, vrelo i puno boje.
»Henk... «
Skočio sam. I okrenuo se. Džoana je stajala iza mene. Sčepao sam je za vrat. »Jebo te bog, reko sam ti da mi se ne šunjaš... «

Ostao sam pet dana i noći. Onda više nije hteo da mi se digne. Džoana me je odbacila do aerodroma. Bila mi je kupila nov prtljag i neku novu odeću. Mrzeo sam taj Dalas-Fort Vort aerodrom. Najnehumaniji aerodrom u Americi.
Džoana mi je odmahnula rukom i bio sam u vazduhu...
Put do Los Anđelesa prošao je bez incidenata. Iskrcao sam se i krenuo da nađem Vagena. Popeo sam se liftom na parking i nisam ga video. Pretpostavljao sam da su ga odvukli. Onda sam krenuo okolo na drugu stranu — i eto njega. Sve što sam dobio bila je cedulja za parkiranje.
Stigao sam kući. Stan je izgledao kao i uvek — flaše i đubre na sve strane. Morao sam malo da počistim. Da ga neko vidi takvog, uhapsili bi me.
Neko je zakucao. Otvorio sam vrata. Temi. »Zdravo«! reče
ona.
»Zdravo.«
»Bio si izgleda u teškoj frci kad si otišao. Sva vrata su ostala
otvorena. Ona pozadi su bila širom otvorena. Slušaj, obećaj da ne kažeš nikom ako ti ispričam nešto?«
»Dobro.«
»Arlina je bila ovde i upotrebila tvoj telefon, za međugradski.«
»Dobro.«
»Htela sam da je sprečim, ali nisam uspela. Bila je drogirana pilulama.«
»Dobro.«
»Gde si bio?«
»Gelvston.«
»Što si tako otfurao? Ti si lud.«
»Moram opet da odem u subotu.«
»U subotu? Šta je danas?«
»Četvrtak.«
»Kuda ćeš?«
»U Njujork.«
»Što?«
»Da čitam. Poslali mi karte pre dve nedelje. I dobijam procenat od prodatih ulaznica.«
»Jao, povedi i mene! Ostaviću Densi kod majke. Ide mi se!«
»Ne mogu da priuštim i tebe. To bi mi odnelo svu dobit. Imao sam neke velike troškove u zadnje vreme.«
»Biću dobra! Biću tako dobra! Neću nikad da mrdnem od tebe! Stvarno sam te se uželela.«
»Ne mogu, Temi.«
Otišla je do frižidera i uzela pivo. »Boli tebe kurac. Sve te ljubavne pesme veze nemaju, nisi tako ni mislio.«
»Mislio sam kad sam ih pisao.«
Zazvonio je telefon. Bio je to moj izdavač. »Gde si bio?«
»Gelvston. Istraživanje.«
»Čujem da čitaš u Njujorku u subotu.«
»Da, hoće i Temi da pođe, moja devojka.«
»Hoćeš da je vodiš?«
»Ne, nemam love.«
»Koliko treba?«
»316 povratna.«
»Stvarno bi je vodio?«
»Aha, mislim.«
»Dobro, vodi je. Poslaću ti ček.«
»Zezaš me.«
»Ne.«
»Ne znam šta da kažem ... «
»Zaboravi. Seti se samo Dilena Tomasa.«
»Mene neće ubiti.«
Oprostili smo se. Temi je i dalje cirkala pivo.
»Dobro«, rekoh, »imaš par dana da se spakuješ.«
»Hoćeš da kažeš, i ja idem?«
»Da, moj izdavač ti plaća put.«
Temi je skočila i zagrlila me. Ljubila me, hvatala me za jaja, vukla me za kurac. »Ti si najslađi matori jebač na svetu!«
Njujork. Osim Dalasa, Hjustona, Čarlstona i Atlante, bilo je to najgore mesto u kojem sam ikada bio. Temi se pripila uz mene i mačor mi je živnuo. Džoana Dover ga nije sasvim oduzela...

Imali smo let u pola 4 posle podne te subote. U dva sam se popeo i kucao na Temina vrata. Nije bila tu. Vratio sam se u moj stan i seo. Zazvonio je telefon. Temi, »Slušaj«, rekoh, »moramo da mislimo na polazak. Ljudi me čekaju na Kenedi aerodromu. Gde si?«
»Fali mi 6 dolara za recept. Uzimam neke Kuaalude.«
»Gde si?«
»Tu ispod Bulevara Santa Monika i Zapadne, blok niže. Jedna Oulova apoteka. Ne možeš je promašiš.«
Spustio sam slušalicu, otišao do Vagena i krenuo tamo. Parkirao sam blok ispod Santa Monika i Zapadne, izašao i pogledao oko sebe. Nije bilo nikakve apoteke.
Vratio sam se u Vagena i vozio dalje, tražeći njen crveni Kamaro. Onda sam ga ugledao, pet blokova niže. Parkirao sam i ušao u apoteku. Temi je sedela u fotelji. Densi je potrčala prema meni i uputila mi grimasu.
»Ne možemo da vodimo dete.«
»Znam. Ostavićemo je usput kod moje majke.«
»Tvoje majke? To je pet kilometara u drugom pravcu.«
»To je na putu za aerodrom.«
»Ne, to je u drugom pravcu.«
»Imaš 6 dolara?« Dao sam Temi šest.
»Vidimo se kod tebe. Jesi spakovan?«
»Da, spreman sam.«
Vratio sam se i čekao. Onda sam ih čuo.
»Mama!« reče Densi, »oću Ding-Dong!«
Popele su se uz stepenice. Čekao sam da siđu. Nisu silazile. Popeo sam se. Temi je bila spakovala stvari, ali je još klečala, otvarajući i zatvarajući rajsferšlus na svom prtljagu.
»Znaš šta«, rekoh, »poneću ostale tvoje stvari u kola.«
Imala je dve velike papirne kese, pune puncate, i tri haljine na ofingerima. Sve to i još onaj prtljag.
Poneo sam kese i haljine dole do Vagena. Kad sam se vratio, ona je i dalje otvarala i zatvarala rajsferšlus.
»Ajmo, Temi.«
»Čekaj malo.«
Klečala je povlačeći rajsferšlus gore-dole, levo-desno. Nije gledala u prtljag. Samo je povlačila rajsferšlus gore-dole.
»Mama«, reče Densi, »oću Ding-Dong.«
»Ajde, Temi, idemo.«
»Uf, dobro.«
Pokupio sam torbu s rajsferšlusom i one pođoše za mnom napolje.
Pratio sam slupani crveni Kamaro do kuće njene majke. Ušli smo. Temi je stala pred komodu svoje majke i počela da izvlači fioke i da ih vraća. Svaki put kad je izvukla fioku, zavukla bi unutra ruku i sve ispreturala. Onda bi zalupila fioku i otvarala novu. Opet sve isto.
»Temi, avion je spreman da poleti.«
»O ne, imamo dosta vremena. Mrzim da se motam po aerodromima.«
»Šta ćeš sa Densi?«
»Ostaviću je ovde dok se keva ne vrati s posla.«
Densi je ispustila jecaj. Najzad je saznala i zajecala i suze su potekle, a onda je prestala, stisnula pesnice i vrisnula: »HOĆU DING-DONG!«
»Znaš šta, Temi, čekaću u kolima.«
Izašao sam i čekao. Čekao sam pet minuta, zatim se vratio unutra. Temi je i dalje izvlačila i uvlačila fioke.
»Molim te, Temi, krenimo!«
»Dobro.«
Okrenula se prema Densi. »Slušaj budi ovde dok se baka vrati.
Drži vrata zaključana i ne puštaj nikoga osim bake!«
Densi je opet zajecala. Zatim je vrisnula: »MRZIM TE!«
Temi je krenula za mnom i ušli smo u Vagena. Upalio sam motor. Onda ona otvori vrata i izađe. »MORAM DA UZMEM NESTO IZ MOJIH KOLA!«
Temi je potrčala prema Kamaru. »E jebi ga, zaključala sam ga a nemam ključ! Je l' imaš ofinger?«
»Ne«, dreknuo sam, »nemam ofinger!«
»Odmah se vraćam!«
Temi je potrčala natrag u stan svoje majke. Čuo sam vrata kako se otvaraju. Densi je jecala i drala se. Vrata su tresnula i Temi se vratila s ofingerom. Otišla je do Kamara i provalila u njega.
Prišao sam kolima. Temi se prebacila na zadnje sedište i kopala po toj neverovatnoj gomili — odeća, papirne kese, kartonske čaše, novine, flaše od piva, prazne kutije — nabijenoj pozadi. Najzad ga je pronašla: svoj fotoaparat, Polaroid koji sam joj dao za rođendan.
Dok sam vozio, terajući Vagena kao da pobeđujem u Indijanopolisu, Temi se naslonila na mene.
»Ti me stvarno voliš, a?«
»Da.«
»Kad stignemo u Njujork, jebaću te kako nikad nisi bio jeban!«
»Ti to ozbiljno?«
»Da.«
Uhvatila me za karu i priljubila se uz mene. Moja prva i jedina riđokosa. Imao sam sreće...

Trčali smo dugačkim hodnikom. Nosio sam njene haljine i one kese.
Kod lifta, Temi je ugledala mašinu za osiguranje putnika.
»Molim te«, rekoh, »imamo samo pet minuta do poletanja.«
»Hoću da Densi dobije pare.«
»Dobro.«
»Imaš pola dolara?«
Dao sam joj pola dolara. Ubacila ga i tiket je iskočio iz mašine.
»Imaš olovku?«
Temi je popunila tiket i onda je tu bio koverat.
Stavila je tiket u koverat. Zatim je pokušala da ga ubaci u prorez na mašini.
»Ova stvar neće da uđe!«
»Izgubićemo avion.«
I dalje je pokušavala da strpa koverat u prorez. Nije mogla da ga smesti unutra.
Stajala je tako gurajući koverat u prorez. Sada je koverat bio potpuno savijen napola i sve ivice su bile izgužvane.
»Poludeću«, rekoh, »ne mogu to da izdržim.«
Gurala ga je i dalje. Nije ulazio. Pogledala je u mene.
»Dobro, ajmo.«
Popeli smo se liftom sa njenim haljinama i kesama.
Pronašli smo izlaz za ukrcavanje. Dobili smo dva sedišta blizu repa. Stavili smo pojaseve. »Vidiš«, reče ona, »rekla sam ti da imamo dosta vremena.«
Pogledao sam u sat. Avion se pokrenuo...
Bili smo u vazduhu oko 20 minuta, kad je izvadila ogledalo iz tašne i počela da šminka lice, najviše oči. Šljakala je malom četkicom, usredsredivši se na trepavice. Istovremeno je bečila oči i držala usta otvorena. Posmatrao sam je i poče da mi se diže.
Njena usta bila su tako punačka i okrugla i rastvorena, a ona nije prestajala da se zeza trepavicama. Naručio sam dva pića.
Temi je prekinula da popije, zatim je produžila.
Neki momak koji je sedeo desno od nas počeo je da ga šilji. Temi je i dalje gledala svoje lice u ogledalu, držeći usta otvorena. Izgledalo je kao da se zaista sprema da ga sisa tim ustima. To je potrajalo čitav sat. Onda je ostavila ogledalo i četkicu, naslonila se na mene i zaspala.
Levo do mene sedela je jedna žena srednjih godina. Temi je i dalje spavala.
Žena me pogleda.
»Koliko ona ima godina«? upita me.
Odjednom je nastao tajac u tom avionu. Svi oko nas načuljiše
uši.
»23.«
»Izgleda kao da ima 17.«
»Ima 23.«
»Ona provede dva sata u šminkanju i onda spava.«
»To je trajalo sat vremena.«
»Idete li u Njujork?« upita me dama.
»Da.«
»Je l' vam to ćerka?«
»Ne, ja nisam njen otac niti njen deda. Nisam ni u kakvom srodstvu s njom. To mi je devojka i mi idemo u Njujork.« Mogao sam da vidim naslov u njenim očima:
MONSTRUM IZ ISTOČNOG HOLIVUDA DROGIRA 17-GODIŠNJU DEVOJKU, ODVODI JE U NJUJORK GDE JE SEKSUALNO ZLOUPOTREBLJAVA,
A ZATIM PRODAJE NJENO TELO MNOGOBROJNIM BAMOVIMA.4
Dama što voli da pita se predala. Ispružila se u sedištu i sklopila oči. Njena glava skliznu nadole ka meni. Bila mi je skoro u krilu, činilo se. Držeći Temi, posmatrao sam tu glavu. Pitao sam se da li bi se bunila kad bih satro njene usne ludim poljupcem. Opet mi se digao.
Bili smo spremni za sletanje. Temi je izgledala vrlo mlitavo.
To me zabrinu. Pričvrstio sam joj pojas.
4 bam — američki klošar (prim. prev.)
»Temi, evo ga Njujork! Spremamo se za sletanje! Temi , probudi se! «
Nije bilo odgovora. Nesvestica?
Opipao sam joj puls. Ništa nisam osećao.
Pogledao sam njene ogromne sise. Tražio sam neki znak disanja. Nisu se micale. Ustao sam i pronašao stjuardesu.
»Molim vas, vratite se na svoje mesto, gospodine. Slećemo.«
»Slušajte, zabrinut sam. Moja devojka neće da se probudi.«
»Mislite da je mrtva?« prošaputa ona.
»Ne znam«, prošaputah ja.
»Dobro, gospodine. Čim sletimo, evo me kod vas.«
Avion je počeo da pada. Otišao sam u WC i nakvasio neke papirne ubruse. Vratio sam se, seo pored Temi i prešao joj ubrusima po licu. Sva ta šminka, upropašćena. Temi nije reagovala.
»Kurvo, budi se!«
Sjurio sam ubruse naniže, među njene sise. Ništa. Nije ni mrdnula. Odustao sam.
Moraću nekako da otpremim njeno telo natrag. Moraću da objasnim njenoj majci. Njena majka će me mrzeti.
Sleteli smo. Ljudi su ustali i stajali u redu, čekajući da izađu. Sedeo sam i dalje na svom mestu. Prodrmao sam Temi i uštinuo je.
»Njujork, crvena. Kvarna jabuka. Ustaj. Zajebi zezanje.«
Stjuardesa se vratila i prodrmala Temi.
»Dušo, šta ti je?«
Temi je počela da daje znake života. Pokrenula se. Onda joj se otvoriše oči. Trebalo je znači samo da čuje nov glas. Niko više ne sluša stare glasove. Stari glasovi postanu deo nekoga, kao nokti.
Temi je izvadila svoje ogledalce i počela da se češlja. Stjuardesa je tapšala po ramenu. Ustao sam i izvukao haljine iz pregrade iznad glave. I one kese su takođe bile gore. Temi je i dalje gledala u ogledalo i češljala kosu.
»Temi, mi smo u Njujorku. Da izađemo.«
Hitro je ustala. Ja sam nosio one dve kese i haljine. Prošla je kroz izlaz vrckajući dupetom. Išao sam za njom.

Naš čovek bio je tu da nas pokupi, Gari Benson. On je inače pisao pesme i vozio taksi. Bio je veoma debeo, ali barem nije ličio na pesnika, nije izgledao kao da je sa Nord Biča ili Ist Vilidža ili kao engleski učitelj, i to je bilo dobro, zbog vrućine - Njujorku tog dana, skoro 40°. Uzeli smo naš prtljag i ušli u njegova kola, ne njegov taksi, i onda nam je objasnio zašto je skoro besmisleno imati kola u Njujorku. Zato je tu bilo toliko taksija. Izveo nas je van aerodroma i pričao za vreme vožnje, a vozači Njujorka bili su baš kakav je i Njujork — niko da te propusti ili obrati pažnju na tebe. Tu nije bilo saosećanja ili učtivosti: branik do branika, vozili su dalje. Razumeo sam to: ako bi te iko malo propustio, izazvao bi time saobraćajnu gužvu, nesreću, ubistvo. Saobraćaj je klizio unedogled kao lišće u kanalu. Bio je to divan prizor, i niko od vozača nije bio besan, bili su jednostavno pomireni sa činjenicama.
Međutim, Gari je baš voleo poslovan razgovor. »Ako nema problema, voleo bih da te snimim za radio šou, voleo bih da napravim intervju.«
»Dobro, Gari, može recimo sutra, posle čitanja.«
»Vodim te sada da vidiš organizatora. Sve je sredio. Pokazaće ti gde ćeš da se smestiš i ostalo. Zove se Maršal Benčli i nemoj da mu kažeš da sam ti rekao, ali mrzim tog naduvenka.«
Vozili smo se dalje i onda ugledali Maršala Benčlija kako stoji ispred jedne tamne stare zgrade. Tu nije bilo parkinga. Uskočio je u kola i Gari je krenuo dalje. Benčli je izgledao kao pesnik, pesnik koji sam sebe finansira i koji nikad nije zarađivao za život; videlo se to po njemu. Afektirao je u razgovoru, bezlično ljigav.
»Idemo da vas smestimo«, kazao je.
Ponosno je izrecitovao dug spisak ljudi ikoji su ranije odsedali u mom hotelu. Neka od imena sam prepoznao, neka nisam.
Gari je stigao na parking ispred Čelzi hotela. Izašli smo. Gari reče: »Vidimo se na čitanju. I vidimo se sutra.«
Maršal nas je poveo unutra, do recepcije. U svakom slučaju, Čelzi nije bio bogznašta, možda otuda njegov šarm.
Maršal se okrenuo i pružio mi je ključ. »Soba 1010, bivša soba Dženis Džoplin.«
»Hvala.«
»Mnogi veliki umetnici su odsedali u 1010.« Otpratio nas je do minijaturnog lifta.
»Čitanje je u 8. Doći ću po vas u 7 i 30. Rasprodati smo još od pre dve nedelje. Prodajemo i neka mesta za stajanje ali moramo da pazimo zbog vatrogasaca.«
»Maršal, gde je najbliža prodavnica pića?«
»Niz stepenice pa desno.«
Pozdravili smo se s Maršalom i krenuli gore liftom.
Bila je vrućina na čitanju te noći, u crkvi Svetog Marka. Temi i ja sedeli smo u prostoriji predviđenoj za toaletu. Temi je našla veliko ogledalo naslonjeno uza zid i počela da češlja kosu. Maršal me je izveo napolje iza crkve. Tu su imali groblje. Iz zemlje su virile male betonske nadgrobne ploče sa uklesanim natpisima. Maršal me prošetao naokolo i pokazivao mi natpise. Uvek me je hvatala nervoza pred čitanje, postajao bih veoma napet i neraspoložen. Skoro uvek sam povraćao. I desilo se. Povratio sam na jedan od grobova.
»Eto, povratio si na Pitera Stajvsenta«, reče Maršal.
Vratio sam se u prostoriju za toaletu. Temi je još gledala sebe u ogledalu. Gledala je u svoje lice i svoje telo, ali je uglavnom bila zabrinuta za svoju kosu. Pokupila bi kosu u punđu, gledala kako joj stoji, a onda bi je pustila da padne.
Maršal je proturio glavu kroz vrata. »Idemo, čekaju nas!«
»Temi još nije spremna«, kazao sam.
Pokupila je kosu u punđu i pogledala se. Zatim je pustila da padne. Onda je stala sasvim uz ogledalo i gledala se u oči.
Maršal je kucao, onda ušao. »Ajde, Kinaski!«
»Ajde Temi, idemo.«
»Dobro.«
Izašao sam sa Temi, koja me je držala pod ruku. Počeli su da tapšu. Stara kenjaža a la Kinaski uspešno je šljakala. Temi je sišla dole u gomilu i ja sam počeo da čitam. Imao sam mnogo piva u jednoj kofi s ledom. Imao sam stare pesme i nove pesme. Nisam mogao da omašim. Držao sam Svetog Marka za krst.

Vratili smo se u 1010. Dobio sam svoj ček. Kazao sam da nas niko ne uznemirava. Temi i ja smo seli da pijemo. Bio sam im pročitao 5-6 ljubavnih pesama o njoj.
»Znali su ko sam«, reče ona. »Povremeno me spopadao smeh.
Bilo mi neprijatno.«
Normalno da su znali ko je ona. Seks je vrcao iz nje. Čak su i vrapci i muve i mravi ovog sveta skakali da je pojebu.
Neko je zakucao na vrata. Dvoje ljudi se ipak promuvalo, pesnik i njegova žena. Pesnik se zvao Mors Dženkins iz Vermonta. Njegova žena se zvala Sedi Everet. Doneo je četiri flaše piva.
Nosio je sandale i stare izlizane farmerke; orijentalne narukvice; lanac oko vrata; imao je bradu, dugu kosu; narandžastu bluzu. Držao je govor. I šetao gore-dole po sobi.
Ima jedan problem kod pisaca. Ako je ono što pisac napiše štampano i prodato u mnogo mnogo primeraka, pisac misli da je veliki. Ako je ono što pisac napiše štampano i prodato u osrednjem broju primeraka, pisac misli da je veliki. Ako je ono što pisac napiše štampano i prodato u samo nekoliko primeraka, pisac misli da je veliki. Ako ono što pisac napiše nije nikada štampano, a on nije imao pare da to sam štampa, onda on misli da je zaista veliki. Prava istina je, kako god okreneš, da ima vrlo malo veličine. Skoro
da je i nema, nevidljiva je. Ali možete biti sigurni da su najgori pisci najnadobudniji, ti najmanje sumnjaju u sebe. Sve u svemu, treba izbegavati pisce, i ja sam se trudio da ih izbegavam, ali bilo je to skoro nemoguće. Oni su gajili nade u neku vrstu bratstva i jedinstva. Ništa od svega toga nije blage veze imalo S pisanjem, ništa od svega toga nije pomagalo prilikom kucanja na mašini.
»Sparingovao sam sa Klejom pre nego što je postao Ali«, reče Mors. Krenuo je levo-desno, izbacio udarac, zaigrao. »Bio je prilično dobar, ali ja sam mu muke zadao.«
Mors je boksovao sa senkom po sobi.
»Gledaj moje noge!« reče on. »Imam noge i po!«
»Henk ima bolje noge od tebe«, reče Temi. Kao pravi čovek nogu, klimnuo sam glavom.
Mors je seo. Uperio je pivsku flašu u Sedi. »Ona radi kao medicinska sestra. Izdržava me. Ali uspeću ja jednog dana. Pokazaću im ko sam ja!«
Morsu nikada ne bi trebao mikrofon kad bi čitao publici.
Pogledao me je. »Kinaski, ti si jedan od dva-tri najbolja živa pesnika. Stvarno ti ide od ruke. Jake stvari pišeš. Ali evo i mene! Da ti pročitam moje sranje. Sedi, dodaj mi pesme.«
»Ne«, rekoh, »stani! Ne želim da ih čujem.«
»Zašto nećeš, čoveče? Zašto nećeš?«
»Bilo je poezije preko glave za večeras, Mors. Sada mi je samo da legnem i zaboravim.«
»E pa, u redu onda ... Slušaj, nikada mi ne odgovaraš na pisma.«
»Nisam snob, Mors. Ali dobijam 75 pisama mesečno. Kad bih na sva odgovarao, ništa drugo ne bih ni radio.«
»Kladim se da ženama odgovaraš!«
»Zavisi... «
»Dobro, čoveče, ne zameram. Još volim tvoje stvari. Možda nikada neću biti slavan, ali mislim da hoću i mislim da će ti biti drago što si me sreo. Ajde, Sedi, idemo ... «
Ispratio sam ih do vrata. Mors je zgrabio moju ruku. Nije je stezao, i nijedan od nas nije gledao pravo u onog drugog. »Dobar si ti, matori«, reče on.
»Hvala, Mors ... « I onda su otišli.

Ujutru, Temi je našla recept u svojoj torbici.
»Moram ovo da popunim«, reče ona. »Vidi.« Bio je izgužvan i mastilo se razlilo.
»Šta je bilo s tim?«
»Jebi ga, znaš mog brata kad nešto uvrti u glavu.«
»Znam tvog brata. Duguje mi dvadeset dolara.«
»Eto, probao je da mi otme taj recept. Hteo je da me zadavi. Stavila sam recept u usta i progutala ga. Bar sam se pravila da sam ga progutala. Nije bio siguran. To je bilo onda kad sam ti telefonirala i zvala te da dođeš i podeliš mu ćuške. Onda je odustao. Ali ja sam zadržala recept u ustima. Nisam ga još upotrebila. Mogu sad da ga popunim. Vredi pokušati.«
»Kako ti kažeš.«
Spustili smo se liftom do ulice. Bilo je preko 35 stepeni. Jedva sam se kretao. Temi je koračala ispred mene, a ja sam išao iza nje i pratio je dok se zanosila s jedne na drugu stranu trotoara.
»Ajde!« reče ona. »Šta si stao!«
Bila je drogirana nečim, izgleda pilulama za smirenje. Prava lujka. Došla je do jednog kioska i počela da zuri u neki časopis.
Mislim da je bio Verajeti. Stajala je tako i stajala. Stajao sam pored nje. Bilo je dosadno i besmisleno. Ona je samo zurila u Verajeti.
»Slušaj, sestro, ili kupuj prokletu stvar, ili se miči!« To se javio čovek iz kioska.
Temi se pomakla. »Bože blagi, užasno mesto ovaj Njujork!
Samo sam htela da vidim ima li nešto da se pročita!«
Temi je krenula dalje, mešajući dupetom, teturajući se s jedne na drugu stranu trotoara. U Holivudu, kola bi se zaustavljala uz ivičnjak, crnci bi je saletali ponudama, mnogi bi je muvali, dobacivali joj, aplaudirali. Njujork je bio drukčiji; bio je sav umoran i iznuren i prezirao je telo.
Našli smo se u crnačkom kvartu. Posmatrali su nas kako prolazimo: riđokosa duge kose, drogirana, i matori sa sedim dlakama u bradi koji umorno gilja iza nje. Bacio sam pogled na te ljude što sede na svojim ulazima; imali su dobra lica. Sviđali su mi se. Sviđali su mi se više od nje.
Hodao sam iza Temi dalje niz ulicu. Onda se pojavila radnja sa nameštajem. Ispred radnje je stajala polomljena stolica. Temi je prišla toj odbačenoj stolici i stala, zureći u nju. Izgledala je hipnotisano. Zurila je i dalje u stolicu. Dodirnula ju je prstom. Minuti su prolazili. Zatim je sela na nju.
»Znaš šta«, rekoh, »vraćam se u hotel. Ti radi šta god ti je drago.«
Temi me nije ni pogledala. Prevlačila je prstima napred i nazad duž naslona za ruke na stolici. Bila je u svom svetu. Okrenuo sam se i otišao, natrag u Čelzi.
Uzeo sam usput pivo i popeo se liftom. Svukao sam se, istuširao, namestio par jastuka na uzglavlje kreveta i nategnuo pivo. Čitanja su me uništavala. Dušu su mi vadila. Dokrajčio sam jedno pivo i otvorio drugo. Čitanja vam ponekad pribave i neko dupe. Rok zvezde dobijaju dupe; bokseri u usponu dobijaju dupe; veliki borci s bikovima dobijaju device. U neku ruku, samo borci s bikovima zaslužuju nešto od toga.
Neko je kucao na vrata. Ustao sam i odškrinuo ih. Temi.
Gurnula je vrata i ušla.
»Naletela sam na jednog prljavog jevrejskog gada. Tražio mi 12 dolara da ispuni recept! To košta 6 dolara na obali. Rekla sam mu da imam samo 6. Ignorisao me. Prljavi ješa iz Harlema! Je l' mogu da dobijem pivo?«
Temi je uzela pivo i sela na prozor, izbacila je napolje jednu nogu, jednu ruku, s drugom unutra, držeći se za otvoren prozor.
»Hoću da vidim Kip Slobode. Hoću da vidim Koni Ajlend«, reče ona.
Uzeo sam još jedno pivo.
»Jao, baš je lepo napolju! Lepo i sveže.« Temi se nagnula kroz prozor, gledajući. Onda je kriknula.
Omakla joj se ruka kojom se držala za prozor. Video sam kako joj veći deo tela ispada napolje. Zatim se vratilo. Ubacila je nekako sebe unutra. Sedela je tako, ošamućena.
»Bilo je baš blizu«, rekoh. »Ispala bi dobra pesma. Izgubio sam mnogo žena na razne načine, ali ovo bi bilo nešto novo.«
Temi je otišla do kreveta. Legla je i zabila lice u jastuk. Shvatio sam da je još drogirana. Onda se otkotrljala s kreveta. Pala je pravo na leđa. Nije se ni pomerila. Prišao sam joj, podigao je i vratio na krevet. Uhvatio sam je za kosu i krvnički je poljubio.
»Ej, šta radiš?«
Dobro sam upamtio da mi je obećala dupe ako je povedem. Prevrnuo sam je na stomak, zadigao joj haljinu, povukao joj gaćice naniže. Popeo sam se na nju i gurao ga, tražeći pičku. Džarao sam i džarao. Ušao je. Klizio je sve dublje i dublje. Pošteno sam joj ga nabio. Tiho je stenjala. Onda je zazvonio telefon. Izvadio sam ga, ustao i podigao slušalicu. Bio je to Gari Benson.
»Dolazim s magnetofonom za onaj radio intervju.«
»Kada?«
»Za jedno 45 minuta.«
Spustio sam slušalicu i vratio se Temi. Stajao mi je i dalje. Uhvatio sam je za kosu, još jedan divljački poljubac. Oči su joj bile zatvorene, njena usta beživotna. Opet sam je naguzio. Napolju su sedeli na požarnim stepenicama. Kad sunce počne da zalazi i pojavi se malo hlada, izlazili su da se osveže. Ljudi iz Njujorka sedeli su
tamo napolju i pili pivo i koka-kolu i vodu s ledom. Preživeli su još jedan dan i pušili svoje cigarete. Ostati u životu bio je podvig. Ukrasili su saksijama svoje požarne stepenice. Snalazili su se s onim što imaju.
Krenuo sam pravo u Teminu utrobu. Kao kerovi. Kerovi znaju šta valja. Naglo sam ga izvlačio. Lepo je bilo ne biti u pošti. Rokao sam i kokao njeno telo. Uprkos pilulama o kojima je pokušavala da priča. »Henk ... « mrmljala je.
Najzad sam svršio, zatim se odmarao na njoj. Oboje smo bili obliveni znojem. Prevrnuo sam se, ustao, svukao se i otišao pod tuš. Još jednom sam odjebao ovu riđokosu, 32 godine mlađu od mene. Baš mi je bilo lepo pod tušem. Nameravao sam da poživim do 80, da mogu i tada da jebem 18-godišnju devojku. Erkondišn nije radio, ali tuš jeste. Stvarno je prijao. Bio sam spreman za taj radio intervju.

Po povratku u Los Anđeles, proveo sam skoro nedelju dana na miru. Onda je zazvonio telefon. Javio se vlasnik noćnog kluba na Menhetn Biču, Marti Sivers. Čitao sam već par puta kod njega. Klub se zvao Smek-Haj.
»Kinaski, hoću da čitaš idućeg petka. Možeš da pokupiš oko 450 dolara.«
»U redu.«
Tamo su svirale rok grupe. Bila je to drukčija publika od one u koledžima. Sve sami psovači kao i ja i jebali smo si sve po spisku između pesama. To mi se više sviđalo.
»Kinaski«, reče Marti, »ti misliš da imaš nevolje sa ženama. Da ti pričam. Ova što je sad imam fura fazon s prozorima i roletnama. Ja spavam, a ona se pojavi u sobi u 3-4 ujutru i protrese me. Ukenjam se od straha. Ona samo stoji i kaže: ,Htela sam da se uverim da spavaš sam'!«
»Majku mu.«
»Sedim ti ja jedne noći i neko mi kuca na vrata. Znam, ona je. Otvorim vrata, nigde nikog. 11 noću, a ja u gaćama. Pijan i u frci. Istrčim napolje u gaćama. Poklonio sam joj za rođendan 400 dolara haljina. I evo sad tih haljina, na krovu mojih novih kola, i to zapaljene, gore u plamenu! Poletim da ih skinem, a ona ti iskoči iza
nekog žbunja i počne da vrišti. Komšije se pojave, a ja u gaćama, pečem ruke da svučem te haljine s kola.«
»Ko da je jedna od mojih«, rekoh.
»Dobro, mislio sam da je s njom gotovo. Sedim opet ovde, klub mi šljakao te noći, i tako ti ja sedim oko 3 ujutru kući, pijan i opet u gaćama. Neko kuca na vrata. Njeno kucanje. Otvorim, nigde nikog. Izađem do kola, a ona ti tamo potopila nove haljine u benzin i zapalila. Bila je sačuvala neke. Samo ih ovaj put zapalila na haubi. Ona.
Iskoči odnekud i počne da vrišti. Komšije gledaju. Opet ja u gaćama skidam zapaljene haljine s haube.«
»Krvavo, voleo bih da se to meni desilo.«
»Trebalo bi da vidiš moja nova kola. Po čitavom krovu i haubi izbili plikovi na farbi.«
»Gde je ona sad?«
»Opet smo zajedno. Dolazi za pola sata. Da te ubeležim za čitanje?«
»Nema problema.«
»U stanju si da zajebeš i rok grupe. Nikad nisam video nešto slično. Voleo bih da te dovučem svakog petka i subote uveče.«
»Propalo bi, Marti. Istu stvar možeš da im sviraš uvek ponovo, ali kod poezije stalno traže novo.«
Marti se nasmejao i prekinuo vezu.

Poveo sam Temi. Stigli smo tamo malo ranije i pošli u bar preko puta. Seli smo za sto.
»Nemoj sad mnogo da piješ, Henk. Ti znaš kako gutaš reči i preskačeš redove kad mnogo popiješ.«
»Najzad«, rekoh, »nešto pametno od tebe.«
»Bojiš se publike, a?«
»Da, ali nije to scenska trema. Ja njima tamo služim kao pajac. Vole da gledaju kako jedem svoja govna. Ali to plaća račun za struju i vodi me na konjske trke. Nemam drugih izgovora zašto to radim.«
»Uzeću rakiju«, reče Temi.
Rekoh devojci da nam donese rakiju i pivo.
»Biće sve u redu sa mnom večeras«, reče ona, »da ne brineš.« Temi je ispila rakiju.
»Male su nešto ove rakije. Uzeću još jednu.« Uzeli smo još po jednu rakiju i pivo.
»Zbilja«, reče ona, »nešto su škrti s ovim pićem. Bolje da uzmem još jednu.«
Temi je popila pet rakija za 40 minuta.
Zakucali smo na zadnja vrata Smek-Haja. Jedan od Martijevih golemih telohranitelja propustio nas je unutra. Marti je angažovao te tipove s lošim radom tiroidnih žlezda da očuvaju red i zakon kad se pankeri, hipici, duvači lepka, narkosi, alkoholičari — svi bednici, prokletnici, pozeri i oni što umiru od dosade — malo razulare.
Povraćalo mi se i to sam učinio. Našao sam kantu za đubre ovog puta i rignuo u nju. Prošli put, olakšao sam se baš pred Martijevom kancelarijom. Sada je bio zadovoljan ovom promenom.
»Je l' pijete nešto?« upita Marti.
»Ja ću pivo«, rekoh.
»Ja ću rakiju«, reče Temi.
»Nađi mesto za nju, stavi je na račun«, rekoh Martiju.
»Nema problema. Smestićemo je. Rasprodati smo. Morali smo da vratimo bar 150 ljudi, a ima još pola sata do tvog nastupa.«
»Hoću ja da predstavim Kinaskog publici«, reče Temi.
»Jesi ti za?« upita Marti.
»Za.«
Na sceni je bio klinac sa gitarom, Dinki Samers, i masa mu je vadila dušu. Pre osam godina Dinki je imao zlatnu ploču, ali ništa posle toga.
Marti je uzeo interni telefon i okrenuo broj. »Slušaj«, reče, »je l' taj momak toliko loš kao što zvuči?«
Mogao se čuti ženski glas s druge strane žice. Kriminalan je.«
Marti je spustio slušalicu.
»Oćemo Kinaskog!« drali su se.
»U redu«, mogli smo da čujemo Dinkija, »na vedu je Kinaski.«
Ponovo je zapevao. Bili su pijani. Zviždali su i urlali. Dinki je pevao dalje. Završio je svoju tačku i sišao sa scene. Čovek nikad ne zna. Ima dana kad je najbolje ostati u krevetu pokriven do nosa.
Neko je zakucao. Dinki, u svojim crvenobeloplavim patikama, beloj majici, s gajtanima i filcanim mrkim šeširom. Šešir je stajao nabijen na masu plavih kovrdži. Majica je govorila: »Bog je Ljubav«.
Dinki je pogledao u nas. »Jesam zaista bio tako loš? Hoću da znam. Jesam zaista bio tako loš?«
Niko nije odgovorio.
Dinki pogleda u mene. »Henk, jesam bio toliko loš?«
»Masa je pijana. Sad je vreme karnevala.«
»Hoću da znam jesam li ili nisam bio loš?«
»Popij piće.«
»Moram da nađem devojku«, reče Dinki. »Sama je tamo negde.«
»Slušaj«, rekoh Martiju, »da obavimo to.«
»Fino«, reče Marti, »kreni.«
»Ja ga najavljujem«, reče Temi.
Izašao sam zajedno s njom. Dok smo prilazili sceni, opazili su nas i počeli da vrište i psuju. Flaše su popadale sa stolova. Neki su se tukli pesnicama. Ortaci iz moje pošte nikad ne bi poverovali.
Temi je prišla mikrofonu. »Dame i gospodo«, reče ona,
»Henri Kinaski večeras nije mogao da dođe ...«
Nastao je tajac.
Onda ona reče: »Dame i gospodo, Henri Kinaski!«
Izašao sam. Rugali su se. Ništa još nisam bio uradio. Uzeo sam mikrofon. »Halo, ovde Henri Kinaski...«
Mesto je podrhtavalo od buke. Nisam ni morao bilo šta da radim. Oni su radili sve. Ali morali ste biti na oprezu. Onako pijani, mogli su smesta da provale svaki lažan izraz, svaku lažnu reč. Ne treba nikada potcenjivati publiku. Platili su da uđu; platili su svoje piće; očekivali su da dobiju nešto, i ako im to ne biste dali, bacili bi vas pravo u okean.
Na sceni je stajao frižider. Otvorio sam ga. Mora da je bilo barem 40 piva unutra. Uzeo sam jedno, otvorio ga i otpio gutljaj. Bilo mi je potrebno to piće.
Onda je neki čovek odozdo iz publike dreknuo: »Ej, Kinaski, mi plaćamo kad pijemo!«
To je bio debeljko iz prvog reda, u poštanskoj jakni.
Pošao sam do frižidera i izvadio pivo. Sagnuo sam se i dodao mu. Vratio sam se i izvadio još piva. Dodao sam ga ljudima u prvim redovima.
»Ej, a nama?« glas iz poslednjih redova.
Izvadio sam flašu i bacio je kroz vazduh. Bacio sam još nekoliko tamo pozadi. Spretni neki ljudi. Sve su ih uhvatili. Onda mi je jedna iskliznula iz ruke i poletela visoko u vazduh. Čuo sam
kad se razbila. Rešio sam da prekinem. Mogao sam da vidim tužbu: fraktura lobanje.
Ostalo je jedno 20 flaša.
»E, ove ostale su sad moje!«
»Oćeš celu noć da čitaš?«
»Oću celu noć da pijem ... « Aplauz, ruganje, podrigivanje ...
»HENK, JEBO TE JA!« dreknuo je neki momak.
»Hvala ti, tetka«, odgovorih.
Seo sam, podesio mikrofon i krenuo s prvom pesmom. Postalo je tiho. Ostao sam sam s bikom u ringu. Osetio sam strah. Ali te pesme sam ja napisao. Ja ih čitam. Najbolje je bilo početi otvoreno, pesmom o ruganju. Završio sam je i zidovi se zaljuljaše. Četiri-pet ljudi se tuklo za vreme aplauza. Imao sam sreće. Dovoljno je bilo da ostanem na istom mestu.
Niste mogli da gledate na njih sa visine, a niste mogli ni da im se uvučete u dupe. Postojao je neki neutralni teren koji ste morali da osvojite.
Čitao sam druge pesme, pio pivo. Opio sam se. Reči su postale teže za čitanje. Preskakao sam redove, pesme su mi ispadale iz ruku i vukle se po patosu. Najzad sam se zaustavio i samo sedeo i pio.
»Ovo nije loše«, rekoh, »plaćate da me gledate kako pijem.«
Uložio sam napor i pročitao im još neke pesme. Na kraju, pročitao sam nekoliko prljavih i likvidirao stvar.
»To je to«, rekoh. Vikali su: još!
Momci iz klanice, momci iz Sirs Roubaka, svi momci iz svih stovarišta gde sam radio kao klinac i kao čovek, nikad ne bi poverovali.
Pozadi u kancelariji bilo je još pića i razne masne zakuske, debelih sendviča. Marti je okrenuo lokal da vidi koji je prihod.
Temi je fiksirala Martija pogledom. »Ne sviđaš se ti meni«, rekla je. »Tvoje oči mi se uopšte ne sviđaju.«
»Nemoj da brineš za njegove oči«, rekoh. »Da uzmemo pare pa idemo.«
Marti je ispunio ček i pružio mi ga. »Evo«, reče on, »200 dolara ... «
»200 dolara!« ciknu Temi na njega. »Bedo jedna pokvarena!« Pročitao sam ček. »Zeza se«, rekoh, »olabavi.«
Ignorisala me. »200 dolara«, reče ona Martiju, bedo jedna...«
»Temi«, rekoh, »tu je 400 dolara... «
»Potpiši ček«, reče Marti, »i daću ti u gotovom.«
»Prilično sam popila tamo«, reče mi Temi. »Pitala sam jednog frajera: ,Mogu da naslonim moje telo na tvoje telo?' a on je rekao:
,Može'.«
Potpisao sam i Marti mi je dao štos novčanica. Strpao sam ih u džep.
»Slušaj, Marti, mislim da je najbolje da krenemo.«
»Mrzim tvoje oči«, reče Temi Martiju.
»Što ne ostaneš da popričamo malo?« upita me Marti.
»Ne, moramo da idemo.«
Temi je ustala. »Moram u ženski.« Izašla je.
Marti i ja smo ostali da sedimo. Prošlo je deset minuta. Marti je ustao i rekao: »Čekaj, odmah se vraćam.«
Sedeo sam i čekao, 5 minuta, 10 minuta. Izašao sam iz kancelarije i na zadnja vrata napolje. Krenuo sam do parkinga i seo u Vagena. 15 minuta je prošlo, 20, 25.
Dajem joj još 5 minuta i onda idem, pomislih.
Baš u tom trenutku pojaviše se Marti i Temi na zadnjim vratima.
Marti je pokazao prstom. »Eno ga.« Temi je došla do mene. Njena odeća bila je sva šlogirana i izgužvana. Uvukla se u kola i skupila na zadnjem sedištu.
Izgubio sam se 2-3 puta na autoputu. Na kraju, zaustavih kola pred kućom. Probudio sam Temi. Izašla je, ustrčala uz stepenice u svoj stan i zalupila vratima.

Bila je sreda, oko pola 1 noću i bilo mi je veoma loše. Imao sam pokvaren stomak, ali zadržao sam nekako u sebi par piva. Temi je bila sa mnom i izgledala je prilično obzirno. Densi je bila kod bake. Iako mi nije bilo dobro, činilo se, jedva jednom, dosta prijatno — samo dvoje ljudi zajedno.
Neko je zakucao. Otvorio sam. Pred vratima je stajao Temin brat Džej, s drugim mladićem, Filbertom, malim Portorikancem. Seli su i dao sam im svakom po pivo.
»Ajmo na porno film«, reče Džej.
Filbert je samo sedeo. Imao je crne, pažljivo okresane brkove i bezizražajno lice. Nije pokazivao nikakve znake života. Pomislio sam na izraze kao prazno, drveno, mrtvo i slično.
»Što ne kažeš nešto, Filberte?« upita Temi. Ćutao je.
Ustao sam, otišao do kuhinje i ispovraćao se u sudoperu. Vratio sam se i seo. Uzeo sam još jedno pivo. Mrzeo sam kad pivo neće da ostane u meni. Jednostavno, bio sam pijan previše dana i noći u nizu. Trebala mi je pauza. A trebalo mi je i piće. Samo pivo. Pomislili biste da mogu da zadržim pivo u sebi. Povukao sam dug gutljaj.
Pivo nije htelo da ostane u meni. Otišao sam u kupatilo. Temi je zakucala: »Henk, kako ti je?«
Isprao sam usta i otvorio vrata. »Muka mi je, to je sve.«
»Hoćeš da ih se otarasim?«
»Što da ne.«
Vratila se kod njih. »Čujte, dečki, hoćemo gore kod mene?« Nisam se tome nadao.
Temi je odbijala da plati račun za struju ili nije htela da ga plati, pa su sedeli gore s upaljenim svećama. Odnela je veliku flašu koktela koju sam tog dana pazario zajedno s njom.
Sedeo sam i pio u samoći. Sledeće pivo je ostalo u meni. Mogao sam da ih čujem iznad sebe kako razgovaraju.
Zatim je Temin brat otišao. Posmatrao sam ga kako hoda na mesečini prema svojim kolima...
Temi i Filbert bili su gore zajedno, sami pri svetlosti sveća. Sedeo sam s pogašenim svetlima i pio. Prošlo je sat vremena.
Mogao sam da vidim lelujavu svetlost sveća u tami. Pogledao sam
oko sebe. Temi je bila ostavila cipele. Pokupio sam njene cipele i krenuo gore stepenicama. Vrata njenog stana bila su otvorena i čuo sam je kako govori Filbertu: »... Zato, svejedno, mislila sam da ... «
Čula me je kako se penjem uz stepenice. »Henri, jesi to ti?«
Bacio sam cipele preko stepenica Aterirale su ispred njenih vrata.
»Zaboravila si cipele«, rekoh.
»Oh, bog te blagoslovio«, reče ona.
Oko pola 11 sledećeg jutra Temi je zakucala na vrata. Otvorio sam. »Kurvo, kvarnu ti mamicu ... «
»Ne razgovaraj tako sa mnom«, reče ona.
»Oćeš pivo?«
»Može.«
Sela je. »I tako, popismo onu flašu koktela. Onda je burazer otišao. Filbert je bio dobar ko panja. Samo je sedeo i nije mnogo pričao ,Kako ćeš kući?' pitam ga ja. ,Imaš kola?' A on kaže da nema. Samo sedi i gleda u mene, a ja mu kažem: ,Eto, imam ja kola, voziću te kući.' I tako sam ga vozila kući. Kad sam već bila tamo, legla sam kod njega u krevet. Bila sam prilično pijana, ali nije me dirao. Rekao je da mora ujutru na posao.« Temi se smejala.
»U neko doba noći probao je da me muva. Nabacila sam jastuk preko glave i počela da se smejem. Samo sam držala jastuk i smejala se. Odustao je. Kad je otišao na šljaku, ja sam pošla kod keve i odvela Densi u školu. I evo me sad ovde...«
Sledećeg dana Temi je bila drogirana. Samo je utrčavala i istrčavala iz mog stana. Na kraju mi je rekla: »Vraćam se uveče. Vidimo se noćas!«
»Zaboravi to noćas.«
»Šta je tebi? Mnogi ljudi bi bili srećni da me vide noćas.«
Temi je zalupila vratima. Ispred mojih vrata spavala je trudna mačka.
»Nosi se u kurac, crvena!«
Pokupio sam trudnu mačku i bacio je na nju. Promašio sam samo malo i mačka je pala u žbunje.
Te noći, Temi je opet bila drogirana Ja sam bio pijan. Temi i Densi su vriskale na mene odozgo s prozora.
»Jedi govna, govno jedno!«
»Jedi jedi idi jedi govna, govno jedno! HAHAHA!«
»O baloni!« odgovorih, »veliki baloni tvoje mame!«
»Idi jedi govna od pacova, pederu!«
»Pederu, pederu, pederu! HAHAHA!«
»Mozgovi«, rekoh, »možete da mi sisate pupak!«
»Ti... « poče Temi.
Iznenada se začulo nekoliko pucnjeva iz pištolja u blizini, ili sa ulice, ili pozadi u dvorištu, ili iza susedne zgrade. Veoma blizu. Bio je to siromašan kvart, mnogo kurvanja, droge i poneko ubistvo.
Densi je počela da vrišti kroz prozor: »HENK! HENK! DOĐI GORE HENK! HENK. HENK, HENK! BRZO, HENK!«
Poleteo sam gore. Temi je ležala na krevetu, sva ona veličanstvena crvena kosa rasula se po jastuku. Gledala me.
»Pogođena sam«, rekla je slabim glasom. »Pogođena sam.«
Pokazala je mrlju na farmerkama. Nije se više zezala. Bila se sva izgubila.
Videla se neka crvena mrlja, ali suva. Temi je volela da upotrebljava moje boje za slikanje. Dodirnuo sam suvu mrlju. Ništa joj nije falilo, osim pilula kojih se nagutala.
»Slušaj«, rekoh, »ne fali ti ništa, ne brini...«
Kada sam izlazio na vrata, ulete Bobi preskačući stepenice.
»Temi, Temi, šta se desilo? Jesi li okej?«
Bobi je očigledno morao da se obuče, što je objašnjavalo vremensku distancu.
Kad je sunuo pored mene, rekoh mu na brzaka: »Isusa ti, čoveče, stalno mi se motaš po životu.«
Uleteo je kod Temi u pratnji tipa iz susednog stana, prodavca polovnih kola i proverenog manijaka.
Nekoliko dana kasnije, Temi je sišla s kovertom u ruci.
»Henk, vidi, gazda mi je baš servirao otkaz.« Pokazala mi je.
Pročitao sam pažljivo. »Izgleda da tako i misle«, rekoh.
»Kazala sam joj da ću da platim zaostalu kiriju, ali ona je rekla: ,Ne želimo te više ovde, Temi'!«
»Ne možeš toliko dugo da ne plaćaš kiriju.«
»Znaš, imam ja pare. Samo ne volim da plaćam.«
Temi je sve radila potpuno naopako. Kola joj nisu bila registrovana, tablice su već odavno prestale da važe i vozila je bez dozvole. Ostavljala je danima kola parkirana na mestima gde je to najstrože zabranjeno... Kada bi je policija zaustavila pijanu,
drogiranu i bez dozvole, razgovarala je s njima i uvek su je puštali. Cepala je račune za parkiranje kad god bi ih dobila.
»Sad ću da nađem vlasnikov broj telefona.« (Vlasnik nije živeo tu.) »Ne mogu tek tako da me šutnu. Imaš njegov broj?«
»Ne.«
Baš u tom trenutku prolazio je Irv, vlasnik javne kuće i izbacivač u lokalnom salonu za masažu. Irv je bio visok oko 195 i živeo je na pilulama. Osim toga, bio je pametniji od prvih 3.000 ljudi na koje naiđete ulicom.
Temi je istrčala: »Irv! Irv!«
Zaustavio se i okrenuo. Temi je zatalasala sisama u njegovom pravcu. »Irv, je l' imaš vlasnikov broj telefona?«
»Nemam.«
»Irv, treba mi vlasnikov broj. Daj mi njegov broj pa ću da ti pušim.«
»Nemam broj.«
Popeo se do svojih vrata i gurnuo ključ u bravu.
»Ajde, Irv, popušiću ti ako mi kažeš!«
»Ne zezaš se?« upitao je oklevajući, zagledan u nju. Onda je otvorio vrata, ušao i zatvorio ih.
Temi je poletela ka susednim vratima i počela da lupa na njih. Ričard je oprezno otvorio vrata, lanac nije skinuo. Bio je ćelav, živeo je sam, bio je religiozno nastrojen, imao je oko 45 godina i non-stop je gledao televiziju. Ružičast i čist kao žena. Stalno se
žalio na buku iz mog stana — ne može da spava, tako je pričao. Uprava mu je rekla da se preseli. Mrzeo me. Sada je jedna od mojih žena stajala pred njegovim vratima. Nije skidao lanac.
»Šta hoćeš?« siknuo je.
»Znaš, srce, treba mi vlasnikov broj telefona... Ti živiš ovde godinama. Znam da imaš njegov broj, treba mi.«
»Nosi se«, reče on.
»Slušaj, srce, biću dobra prema tebi... imam poljubac, lepi veliki poljubac za tebe!«
»Droljo!« reče on. »Kamenjarko!« Zalupio je vrata.
Temi se vratila. »Henk?«
»Da?«
»Šta je to kamenjarka? Znam šta je drolja, ali šta mu je to kamenjarka?«
»Kamenjarka, dete, to je fuksa.«
»O mamicu mu!«
Temi je izašla i produžila da lupa na vrata ostalih stanova. Ili su bili napolju, ili nisu hteli da otvore. Vratila se. »To nije fer! Što im je do toga da me izbace? Šta sam učinila?«
»Ne znam. Razmisli malo. Možda ima nešto.«
»Ništa ne mogu da smislim.«
»Useli se kod mene.«
»Ne bi trpeo dete.«
»U pravu si.«
Dani su prolazili. Vlasnik je ostao nevidljiv, nije voleo da kontaktira sa zakupcima. Gazda je stajao iza otkaza. Čak je i Bobi postao manje vidljiv, jeo je TV večere, pušio svoju travu i slušao svoj stereo. »Ej, čoveče,« rekao mi je, »ne sviđa se meni tvoja damica! Ona nam rastura naše prijateljstvo, čoveče!«
»Samo tako, Bobi ... «
Otišao sam kolima do prodavnice i uzeo nekoliko praznih kartonskih kutija. Onda je Temina sestra Keti poludela u Denveru
kad je izgubila ljubavnika — i Temi je morala da ode da je poseti, zajedno sa Densi. Odbacio sam ih do železničke stanice. Smestio sam ih u voz.

Te večeri zazvonio je telefon. Bila je to Mercedes. Upoznao sam je posle jednog čitanja poezije u Venis Biču. Imala je oko 28 godina, pristojno telo, prilično dobre noge, plavuša srednjeg rasta, plavooka plavuša. Kosa joj je bila duga i talasasta i non-stop je pušila. Ono što je pričala bilo je glupavo, a smejala se uglavnom glasno i napadno.
Bio sam u njenom stanu posle čitanja. Stanovala je blizu plaže. Svirao sam kod nje klavir, ona je lupala bongo bubnjeve. Našlo se balonče jeftinog vina, a bilo je i džointa. Na kraju, bio sam mortus pijan. Prespavao sam tu noć kod nje i otišao ujutru.
»Znaš«, reče Mercedes, »sad radim baš u tvom kraju. Mislila sam da svratim do tebe.«
»Važi.«
Spustio sam slušalicu. Telefon je opet zazvonio.. Temi.
»Slušaj, rešila sam da se selim. Dolazim za par dana. Pokupi samo moju žutu haljinu iz stana, onu što ti se sviđa, i moje zelene cipele. Sve ostalo đubre možeš da ostaviš.«
»Dobro.«
»Još nešto, nemam ni kinte. Nemamo ni za klopu.«
»Poslaću ti poštom 40 dolara ujutru.«
»Srce si... «
Spustio sam. Mercedes je stigla nakon 15 minuta.
Na sebi je imala veoma kratku suknju, sandale i bluzu s dubokim dekolteom. I male plave minđuše.
»Hoćeš trave?« upita me.
»Može.«
Izvadila je travu i papir iz tašne i počela da mota džoint.
Otvorio sam pivo, pa smo seli na kauč i pušili i pili.
Nismo mnogo razgovarali. Mazio sam joj noge i tako smo pili i pušili prilično dugo.
Najzad smo se svukli i pošli u krevet, prvo Mercedes pa ja. Počeli smo da se ljubimo i ja sam joj trljao pizdu. Uhvatila me za mačora. Popeo sam se na nju. Mercedes ga je umuvala u sebe. Dobro ga je pritegla, imala je tesnu picu. Prvo sam je malo popaljivao, izvlačeći ga skoro celog i radeći samo glavićem napred- nazad. Onda sam kliznuo kurcem duboko u nju, klaj-klaj, kao pravi lenjivac. Zatim sam ga iznenada žestoko koknuo 4-5 puta i glava joj je poskočila na jastuku. »Ahhhhh... « reče ona. Usporio sam i samo ubadao dalje.
Bila je to veoma vrela noć i oboje smo se znojili. Mercedes se skoro obeznanila od piva i trave. Rešio sam da je dokrajčim u stilu. Da joj pokažem par fazona.
Pumpao sam do besvesti. Pet minuta. Još deset minuta. Nisam mogao da svršim. Počeo je da mi pada, klonuo je.
Mercedes se zabrinula. »Svrši!« molila je. »Oh, dragi, svrši!«
To tek nije pomoglo. Prevrnuo sam se na stranu.
Bila je to nepodnošljivo vrela noć. Uzeo sam čaršav i obrisao znoj. Dok sam ležao, mogao sam da čujem srce kako mi bije. Žalosno je to zvučalo. Pitao sam se o čemu li Mercedes razmišlja.
Ležao sam na umoru, mlohavog kurca.
Mercedes je okrenula glavu prema meni. Poljubio sam je. Ljubljenje je intimnije od jebanja. Zato nikad nisam voleo da se moje devojke ljube naokolo sa muškarcima. Bolje neka se pojebu.
Ljubio sam Mercedes i dalje, a pošto ovako cenim ljubljenje, opet mi se digao. Legao sam preko nje, ljubeći je kao da mi je to poslednji sat života na zemlji.
Kurac mi je skliznuo u nju.
Ovoga puta, znao sam da ću uspeti. Mogao sam da osetim to čudo.
Svršiću u tvoju pičku, kurvo. Šiknuću moje sokove u tebe i ti si nemoćna da me zaustaviš u tome.
Bila je moja. Bio sam armija osvajača, silovao sam je, bio sam njen gospodar, bio sam smrt.
Bila je nemoćna. Okretala je glavom levo-desno, stezala me i dahtala i ječala...
»Ahhhhh, uuhhhh, oh, oh ... uuuff ... oooooh!« Moj kurac se hranio time.
Čudno sam jeknuo, a onda svršio.
Posle pet minuta je hrkala. Oboje smo hrkali.
Ujutru smo se istuširali i obukli. »Vodim te na doručak«, rekoh.
»Dobro«, reče Mercedes. »Uzgred budi rečeno, jesmo se mi pojebali noćas?«
»Bogo moj! Ne sećaš se? Jebali smo se vala čitavih 50 minuta!«
Prosto da ne poverujem. Mercedes mi nije izgledala ubeđena.
Otišli smo na jedno mesto iza ćoška. Naručio sam jaja sa slaninom, kafu i tost. Mercedes je naručila vruće palačinke sa šunkom i kafu.
Kelnerica je donela naše porudžbine. Uzeo sam zalogaj jajeta.
Mercedes je sipala sirup preko svojih palačinki.
»U pravu si«, reče ona, »mora da si me karao. Osećam seme kako mi curi niz butinu.«
Rešio sam da se više ne viđam s njom.

Popeo sam se u Temin stan noseći kartonske kutije. Prvo sam pokupio objekte koje je spomenula. Onda sam našao druge stvari
druge haljine i bluze, cipele, jednu peglu, fen. Densina odeća, sudovi i escajg, album s fotografijama. Bila je tu i glomazna fotelja od trske, isto njena. Preneo sam sve stvari kod mene. Skupilo se jedno 8-10 kutija punih stvari. Poređao sam ih uza zid u dnevnoj sobi.
Sledećeg dana vozio sam dole na železničku stanicu da pokupim Temi i Densi.
»Dobro izgledaš«, reče Temi.
»Hvala«, rekoh.
»Živećemo kod keve. Mogao bi odmah da nas voziš tamo. Ne mogu da se borim protiv tog izbacivanja. Ionako, ko ostaje tamo gde nije poželjan?«
»Temi, izneo sam većinu tvojih stvari. Kod mene su u kutijama.«
»Dobro. Je l' mogu još malo da stoje kod tebe?«
»Nema problema.«
Onda je Temina majka otišla u Denver, da vidi ćerku, i te noći kada je otputovala, krenuo sam do Temi da se napijem. Temi se nakokala pilulama. Ja nisam uzeo nijednu. Kad sam stigao do
četvrte gajbice piva, rekoh: »Temi, ne vidim šta nalaziš u Bobiju. On je nula.«
Prekrstila je noge i klatila nogom gore-dole.
»On misli da je njegovo čavrljanje šarmantno.« I dalje je klatila nogom.
»Filmovi, teva, marihuana, stripovi, porno slike, to je njegov rezervoar.«
Temi je oštrije zaklatila nogom.
»Je l' ti ozbiljno stalo do njega?« I dalje je klatila nogom.
»O kurvo, jebo te ja!«
Pošao sam ka vratima, zalupio ih za sobom i ubacio se u Vagena. Jurio sam kroz saobraćaj, levo-desno, uništavajući kvačilo i zupčanike.
Stigao sam u stan i počeo da trpam kartonske kutije s njenom robom u Vagena. Takođe i ploče, ćebad, igračke. U Vagena, normalno, nije mnogo stalo.
Na brzaka sam se vratio do Temi. Ukočio sam i duplo parkirao, upalio crvena stop svetla. Izvukao sam kutije iz kola i nagomilao ih pred njenim ulazom. Prekrio sam ih ćebadima i igračkama, zazvonio i otišao.
Kad sam se vratio sa drugim tovarom, prvi tovar je već bio nestao. Napravio sam novu gomilu, zazvonio, i odjurio za volanom kao projektil.
Kad sam se vratio sa trećim tovarom, drugi tovar je takođe nestao. Napravio sam novu gomilu i zazvonio. Onda sam ponovo vozio u ranu zoru.
Stigavši kod mene u stan, sipao sam votku s vodom i bacio pogled na ono što je preostalo. Ostala je samo glomazna fotelja od trske i visoka hauba za sušenje kose. Imao sam snage za još samo jednu vožnju. Znači: ili fotelja ili hauba. Vagen ne bi podneo obe.
Odlučio sam se za fotelju. Bilo je 4 ujutru. Vagen je bio duplo parkiran ispred zgrade, sa upaljenim stop svetlima. Ispio sam votku s vodom. Postajao sam sve pijaniji i sve slabiji. Podigao sam fotelju, bila je zaista teška, i poneo je dole do kola. Spustio sam je na beton i otvorio vrata s druge strane vozača. Nabio sam fotelju unutra. Onda sam probao da zatvorim vrata. Fotelja je štrčala. Pokušao sam da izvučem fotelju iz kola. Zaglavila se. Opsovao sam, i gurnuo je dublje unutra. Jedna noga od fotelje probila je vetrobran i istrčala napolje, uperena ka nebu. Vrata i dalje nisu htela da se zatvore, daleko od toga. Probao sam da gurnem nogu od fotelje dublje kroz vetrobran, da bih zatvorio vrata. Nije ni mrdnula, bila je čvrsto nabijena. Trudio sam se da je izvučem. Nije htela ni da čuje. Očajnički sam vukao i gurao, vukao i gurao. Da je naišla policija, bio bi mi kraj. Posle nekog vremena sam se izmorio. Uvukao sam se kod volana. U ulici nije bilo mesta za parkiranje. Krenuo sam kolima dole na parking kod picerije, otvorenih vrata koja su se klatila napred-nazad. Ostavio sam ih tamo, otvorena, s upaljenim svetlom unutra. (Svetlo nije htelo da se ugasi.) Vetrobran
je bio razbijen, noga od fotelje štrčala je napolje na mesečini. Čitav prizor bio je nepristojan, otkačen. Zaudaralo je na zločin i ubistvo. Moja divna kola.
Vratio sam se peške niz ulicu do kuće. Sipao sam još jednu votku s vodom i okrenuo Temi.
»Slušaj, dušo, izjebao sam se. Tvoja fotelja mi se zaglavila u vetrobranu i ne mogu da je izvučem napolje i ne mogu da je ubacim unutra i vrata neće da se zatvore. Vetrobran se polupao. Šta da radim? Pomozi mi, ko boga te molim!«
»Smislićeš ti već nešto, Henk.« Prekinula je vezu.
Opet sam je pozvao. »Dušo ... «
Prekinula je. Onda se čuo zvuk kad se telefon isključi iz linije: bzzzz, bzzzzzz, bzzzz...
Legao sam na krevet. Zazvonio je telefon.
»Temi... «
»Henk, ovde Valeri. Taman sam stigla kući. Samo da ti kažem da su ti kola parkirana ispred picerije s otvorenim vratima.«
»Hvala, Valeri, ali ne mogu da zatvorim vrata. Zaglavila mi se fotelja u vetrobranu.«
»A, nisam to primetila.«
»Hvala ti što si me pozvala.«
Zaspao sam. Bio je to nemiran san. Došli su po mene da me odvuku paukom. Došli su da me rasturaju na delove.
Probudio sam se u 6 i 20, obukao se i otišao do picerije. Kola su još bila tamo. Sunce je izlazilo.
Uvukao sam se i ščepao fotelju. I dalje nije htela ni da mrdne. Uhvatio me bes i počeo sam da je vučem i trzam, psujući. Što je neizvodljivije izgledalo, to sam luđi postajao. Iznenada, čulo se krckanje drveta. To mi je dalo poleta, inspiracije. Parče drveta mi se slomilo u rukama. Pogledao sam ga, bacio na ulicu, vratio se mom zadatku. Još nešto se slomilo. Dani u fabrikama, dani istovarivanja kamiona, dani dizanja sanduka sa smrznutom ribom, dani teglenja ubijene stoke na ramenima, sada su se isplatili. Oduvek sam bio snažan, ali jednako lenj. Sad sam kidao tu fotelju na komade. Najzad sam je iščupao napolje iz kola. Napao sam je na samom parkingu. Rasturio sam je u delove, polomio sam je na parčiće. Onda sam pokupio parčad i savesno ih složio na nečiji travnjak.
Ušao sam u Vagena i našao mesto za parkiranje blizu zgrade. Sve što je sad trebalo da učinim bilo je da nađem neki otpad na Santa Fe Aveniji i kupim sebi novi vetrobran. To je moglo da pričeka. Vratio sam se u stan, popio dve čaše hladne vode i legao u krevet.

Prošlo je 4-5 dana. Zazvonio je telefon. Bila je to Temi.
»Šta hoćeš?« upitah.
»Slušaj, Henk. Znaš onaj mostić što ga prelaziš kolima kad voziš do kuće moje majke?«
»Da.«
»Eto, odmah u blizini neki prodaju stvari. Otišla sam i videla pisaću mašinu. Samo 20 dolara, a u odličnom stanju. Molim te, uzmi je za mene, Henk.«
»Šta će ti pisaća mašina?«
»Ovaj, nisam ti nikad rekla, ali oduvek sam želela da budem pisac.«
»Temi ... «
»Molim te, Henk, samo još ovaj put. Biću ti prijatelj do kraja života.«
»Ne.«
»Henk... «
»Dobro, jebi ga, u redu.«
»Čekaću te na mostu za 15 minuta. Hoću da požurim da mi je ne kupe. Našla sam novi stan i Filbert i burazer mi pomažu da se uselim... «
Temi nije bila na mostu za 15 minuta ni za 25 minuta. Vratio sam se u Vagena i krenuo do stana Temine majke. Filbert je tovario kartonske kutije u Temina kola. Nije me video. Parkirao sam nedaleko odatle.
Temi je izašla i videla mog Vagena. Filbert je ulazio u svoja kola. I on je imao Vagena, žutog. Temi mu je mahnula rukom i rekla: »Vidimo se!«
Pošla je niz ulicu ka meni. Kad je stigla blizu mojih kola, ispružila se nasred ulice i ležala. Čekao sam. Onda je ustala, prišla kolima i ušla.
Krenuo sam. Filbert je sedeo u svojim kolima. Mahnuo sam mu kad smo prolazili. On nije odmahnuo. Oči su mu bile tužne. Za njega je to bio tek početak.
»Znaš«, reče Temi, »sada sam s Filbertom.« Zasmejao sam se. Smeh je provalio iz mene.
»Bolje da požurimo. Mašina je možda već otišla.«
»Što ne pustiš Filberta da ti kupi tu kurčevu stvar?«
»Znaš šta, ako ti to nećeš, slobodno zaustavi kola i pusti me napolje!«
Zaustavio sam kola i otvorio vrata.
»Slušaj, pederu, kazao si mi da ćeš ti da kupiš tu mašinu! Ako nećeš, počeću da vrištim i da ti razbijam prozore!«
»Dobro. Mašina je tvoja.«
Stigli smo tamo. Mašina je još bila tu.
»Ova mašina je provela čitav svoj dosadašnji život u jednoj ludnici«, reče nam žena.
»Ide u prave ruke«, dodao sam.
Dao sam ženi dvadeseticu i onda smo se vratili. Filberta nije
bilo.
»Nećeš malo da uđeš?« upita Temi.
»Ne, moram da idem.«
Mogla je i sama da unese mašinu. Portabl mašina.

Sledećih nedelju dana sam pio. Pio sam danju i noću i napisao 25—30 elegičnih pesama o izgubljenoj ljubavi.
Bio je petak noću kada je zazvonio telefon. Mercedes.
»Venčala sam se«, reče ona, »s Malim Džekom. Upoznao si ga na zabavi one noći kad si čitao u Venis Biču. Dobar dasa i ima love. Selimo se u Dolinu.«
»Dobro, Mercedes, želim ti sve najbolje.«
»Ali ja volim da pijem i pričam s tobom. Kako bi bilo da navratim noćas?«
»U redu.«
Stigla je za 15 minuta, motajući džointe i pijući moje pivo.
»Dobar je dasa Mali Džek. Baš smo srećni zajedno.« Srknuo sam svoje pivo.
»Neću da se karam«, reče ona, »sita sam abortiranja, stvarno sam sita abortiranja . .. «
»Smislićemo već nešto.«
»Želim samo da pušim, popričam malo i popijem piće.«
»To meni nije dovoljno.«
»Vama frajerima je samo do karanja.«
»Meni je to lepo.«
»E, pa ne mogu da se karam, neću da se karam.«
»Opusti se.«
Seli smo na kauč. Nismo se ljubili. Mercedes nije bila neki tip za razgovor. Nije bila preterano interesantna. Ali imala je te svoje noge i dupe i kosu i mladost uz to. Upoznao sam, bog to zna, neke interesantne žene, ali Mercedes nije baš visoko stajala na toj listi.
Pivo je teklo i džointi kružili. Mercedes je radila isti posao na Holivudskom Institutu za ljudske odnose. Imala je problema s kolima. Mali Džek je imao kratku debelu patku. Čitala je Grejpfrut Joko Ono. Bila je sita abortiranja. Dolina je bila sjajna, ali njoj je nedostajao Venis Bič. Žalila je što neće više voziti svoj bicikl pored mora.
Ne znam koliko smo dugo razgovarali, ili koliko je ona razgovarala, ali mnogo, mnogo kasnije, ona reče da je suviše pijana da vozi kući.
»Svuci se i lezi u krevet«, rekoh ja.
»Samo bez karanja«, reče ona.
»Neću ni da pipnem tvoju pičku.«
Svukli smo se. Ona je legla u krevet, ja sam otišao u kupatilo.
Posmatrala me je kad sam izašao sa teglicom Vazelina.
»Šta nameravaš?«
»Opusti se, dušo, samo se opusti.«
Namazao sam kurac Vazelinom. Onda sam ugasio svetlo i legao u krevet.
»Okreni leđa«, kazao sam.
Podvukao sam jednu ruku ispod nje i mazio joj jednu sisu, prebacio drugu ruku i mazio joj drugu sisu. Lepo je to bilo, s licem u njenoj kosi. Skočio mi je, pa sam ga utisnuo u njeno dupe. Zgrabio sam je oko struka i privukao joj bulju k sebi, snažno, skliznuvši ga u nju. »Ooooooohh«, reče ona.
Počeo sam da radim. Nabio sam ga dublje. Njena dva guza bila su velika i meka. Kako sam ga roknuo, tako sam počeo da se znojim. Bacio sam je na stomak i uronio ga dublje. Postalo je tesno.
Munuo sam joj ga do kraja debelog creva i ona je vrisnula.
»Ćuti! Jebo te bog!«
Bilo je dibidus tesno u njoj. Nabio sam ga čak još dublje. Njen stisak bio je neverovatan. Dok sam ga uvaljivao, najednom me spopao grč u slabini, jeziv gorući bol, ali sam produžio. Sekao sam je popola, duž kičme. Zaurlao sam kao luđak i svršio.
Ležao sam tako preko nje. Bol u slabini bio je ubitačan. Ona je plakala.
»Jebo te bog«, upitah je, »šta ti je? Nisam ni pipnuo tvoju pičku.«
Prevrnuo sam se na stranu.
Ujutru, Mercedes je vrlo malo govorila, obukla se i otišla na posao.
Eto, pomislih, ode još jedna.