Snežni čovek - David Albahari

Kratki roman jednog od najprevođenijih srpskih književnika, koji od početka devedesetih živi u Kanadi, sam je autor nazvao 'knjigom o porazu'.

Kritičari su ga dosad čitali kao točku zaokreta u Albaharijevoj poetici, prepoznavali u njemu odjeke aktualne politike i povijesti, tražeći, ponekad i pogrešno, otiske autobiografije samoga autora – jer pripovjedač je pisac koji u stranu zemlju dolazi s jasnom nakanom, da bi pisao.

Filigranski precizna proza Davida Albaharija, pobornika postmoderne književnosti, u hrvatskom izdanju popraćena je iscrpnim pogovorom Tomislava Brleka koji pruža novo čitanje ovog iznimnog romana.

MOJA ŽENA IMA SVETLE OČI
Ovo je jednostavna priča, pomišljam, i u njoj neće biti složenih rečenica.
Smešno, kaže moja žena, pa već ta rečenica je dovoljno složena.
Okrećem se i gledam je. Gledam je onako kako je nikada do sada nisam gledao, ali ona to ne zna. Šta si ti, kažem, čitač misli?
Moja žena ne odgovara na postavljeno pitanje. To je jedna od njenih veština. Ali zato kaže nešto drugo: Ako si slagao čitaoca već u prvoj rečenici, kako možeš očekivati da ti veruje u drugoj?
Gledam u prazni list papira pred sobom. Nisam ga slagao, kažem, jer nisam ništa napisao.
Ali si pomislio, kaže moja žena.
Ovo mi liči na početak iscrpljujućih bračnih rasprava iz priča i romana Džona Apdajka. Nemam vremena za to. Prelazim, stoga, na suštinu stvari. Po tebi, kažem mojoj ženi kao da je neki evanđelista, po tebi, ponavljam zbog unutrašnjeg ritma, proza mora da bude istinita.
Pitaš ili tvrdiš? pita moja žena.
Pitam.
Tvrdim, kaže ona.
U tom slučaju, kažem, ako bih tebe opisivao morao bih da napišem »bradavice njenih dojki nisu stajale na istoj visini«, ili: »nabrana koža njenog vrata«, ili: »mršave noge prošarane venama«.
Pa šta? kaže moja žena.
Njen mir je već poslovičan. O tome ne treba govoriti.
Ne bi ti smetalo, pitam, da ljudi znaju istinu o tebi?
Ne bi, kaže ona, jer ionako ne veruju da je ono što pitaju istinito.
Ovo je previše! Ustajem da bih izbegao beskorisno opisivanje, ali ipak uspevam da joj kažem da preteruje. Prvo mi kažeš da moram da govorim istinu da bi mi verovali, vičem, a onda ispada da im je svejedno šta čitaju, jer, uprkos svemu, ipak ne veruju! Kako to!? Kako to objašnjavaš?
Moja žena nije ni trepnula. Njen mir je već poslovičan, itd. Ona kaže: U pitanju su dve različite vrste verovanja. Ne razumem zašto urlaš? Dužnost pisca jeste da uveri čitaoca u istinitost svojih namera, ali čitalac, i pored svega, ipak ne veruje, ne može da veruje u zbilju fikcije. Fikcija je fikcija — ništa drugo, zar ne?
Šta je sad ovo, kažem, gde si to pročitala, kod Škreba, možda?
Sada sam stvarno ljut, ljut i žedan. Otišao bih u kuhinju da popijem čašu vode, ali bojim se da ću nešto propustiti.
Ništa nećeš propustiti, kaže moja žena i podiže bretelu koja joj je spala. Bretela joj uvek spada u trenutku kada ona to želi, što je samo lep način da ponovo skrene razasutu pažnju na sebe, da je usmeri, kao kroz levak, na oblinu svog ramena.
Na mladež na ramenu, kaže moja žena, koji su ljubili mnogi.
U redu, kažem, na mladež na ramenu, ali kako to da je tebi poznata svaka moja misao? Ko je ovde junak u čijoj priči? Ili si ti, uzvikujem, doista veštica?
Ne seri, kaže moja žena.
To je još jedna od njenih veština: sposobnost da vlada situacijom, da pronađe prikladne reči, da spreči larpurlartizam u bilo kom obliku.
Slušaj, kažem pomirljivo, još uvek nije kasno, možemo da se dogovorimo, možemo da odredimo gde se svako od nas nalazi, možemo tačno da utvrdimo kako će sve početi i kako će se završiti...
Ako nešto ne želim u životu, kaže moja žena, to je izvesnost.
Ali ja ne govorim o životu, kažem.
Moja žena vrti glavom. Ako imaš književnost na umu, kaže, tek si onda u pravom sosu. Izvesnost je smrt za literaturu.
Zastajem, u stvari: krećem, jer malopre sam rekao da stojim, ali odmah zastajem. Možda je, napokon, moja žena u pravu? (Ona će reći da je uvek u pravu, ali ja neću to da zapišem.) Možda je izvesnost u doslovnom smislu reči »smrt za književnost«? Krećem ponovo, ali ne otkrivam da li sam se uputio u kuhinju, u kojoj bih popio čašu vode iz gornjih redova, ili se vraćam radnom stolu, za kojim sam sedeo pre nego što je moja žena počela da mi čita misli.
Sve u svemu, kaže moja žena i uzima štrikeraj, pisanje je zaludan posao. Šta si, u stvari, hteo da napišeš?
O, kažem, mešto sasvim jednostavno.
Kao?
Kao: bila jedna žena, i posle četiri, ne, šest, posle šest godina braka, u jesen, ponovo sretne ljubav iz mladosti, jednog sentimentalnog, istrošenog profesora, ostavlja muža i dete, dečaka od pet godina, možda i devojčicu, i odlazi s profesorom. Završetak se odigrava na nekom prašnjavom putu. Na jednom kraju stoje muž i dete, na drugom čeka profesor, žena dotiče muža po obrazu, čučne ispred deteta, dete trepće, i onda ona odlazi, polako, gotovo posrće, a zatim počinje da trči, sve brže i brže, sve do profesora koji je čeka raširenih ruku. Dete tada kaže: Gde je onaj čika odveo mamu?, ali muž ne može da odgovori jer će zaplakati. U tom času s drveta otpadne prvi list.

David Albahari - Jednostavnost
Grozno, kaže moja žena, kako si to uspeo da smisliš?
Što je još jedna od njenih veština: postavlja pitanja na koja nije potrebno odgovarati.
Tja, kaže ona i uzima novu vunu, ne, to je heklica, moja žena hekla, njeni prsti prate neku novu mustru. Reci mi, kaže, za koga to pišeš?
Za »Književnu reč«, kažem.
Gleda me iznenađeno, što je dosta čudno za moju ženu. Njena kosa je, inače, smeđa, njene oči svetle, njena kolena se ponekad dodirnu u hodu, što je posledica neke bolesti iz detinjstva. Neće ti je primiti, kaže ona na kraju.
Sada sam stvarno besan. Nije ti dovoljno što si veštica i oštrokonđa, vičem, htela bi da budeš i književni kritičar!
Zašto da ne?, kaže ona.
I dalje vičem: Još malo, pa ćeš početi da mi govoriš kakve priče treba da pišem, je l' to hoćeš?
Ona uzima svoj vez, širi platno, i na njemu se pokazuje klasična domaćinska scena: žena u (nešto kraćoj) lepršavoj suknji meša jelo u velikoj šerpi. Iz šerpe se podiže dim, na ženinom licu je zaleđen osmeh, kažiprst njene slobodne ruke podignut je u znak upozorenja.
Šta je to, urlam, je li to neka poruka?
Nema nikakvih poruka, kaže moja žena staloženim glasom, samo postoje ljudi koji veruju u poruke.
To mi nikada nije palo na pamet. Možda u tome ima istine? Osećam kako se smirujem. Seo bih, ali ne znam da li u priči stojim.
Hoćeš da čuješ moju priču? pita moja žena.
Da, kažem. Hoću.
U pitanju je jedan čovek, kaže ona, srednjih godina, običnog izgleda. Jednog dana, kada izađe na ulicu, možda je krenuo na posao, ne znam koliko je to važno, ali tog dana, kada je dospeo do pešačkog prelaza, na primer, on shvata da je sve onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo je oduvek bilo i kako će uvek biti. Ništa se ne menja, odnosno, ako se nešto promeni, istog časa postaje takvo kakvo je. Čovek zbog toga ne odlazi na posao, ako je pošao na posao, mislim, ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekud je krenuo, već se vraća kući. Kada otključa vrata i uđe u sobu, u predsoblje, pa u sobu, uviđa da je i tu sve onakvo kakvo je, da gazi kroz baruštinu nepromenljivosti, seda u fotelju, gleda u mrlju na tavanici, a onda začuje zvono. Neko zvoni na njegovim vratima. On ustaje, odlazi do vrata, i pita ko je. Niko ne odgovara, čovek ništa ne čuje, ali trenutak kasnije zvono se ponovio oglasi. Čovek ponavlja pitanje, ali odgovora nema. On otvara vrata. Hodnik je, međutim, prazan. Čovek se približi stepenišnoj ogradi i proviri preko nje, ali tada se, nošena promajom, zalupe vrata njegovog stana. On ostaje u hodniku, bez ključa, sam, prilazi vratima, osluškuje, podiže ruku i zvoni.
I?
I ništa, kaže moja žena. To je kraj priče.
I misliš da će im se to dopasti?
Mislim.
Ima nečega u toj poslednjoj sceni: čovek na hodniku zvoni iako u njegovom stanu nema nikoga. Priznajem vrednost scene u sebi, ali ne i naglas.
Moja žena me gleda. Njene oči su svetle i krupne, ali kada svršava: kapci joj trepere, oči se izvrću, i ja vidim samo beonjače, sev beonjača između lelujavih trepavica.
Kaži nešto, kaže moja žena.
Da sam ja taj čovek, kažem, i da su se vrata zatvorila, i da ti sediš unutra, tu gde sada sediš, i da ja zvoniim, da li bi mi otvorila?
Ona sklapa platno s vezom. Video sam već takve njene pokrete; poslednji put kada sam pisao priču za »Politiku«, a i pre toga: proletos, na primer, kada sam joj priznao neke stvari.
Ponovio bih pitanje, ali taj postupak je toliko puta do sada korišćen u literaturi i na filmu, da se radije odlučujem za ćutanje.
Nikakva tišina, međutim, ne može da nas spase od istine, jer svi već, i to odavno, znamo njen odgovor:
Ne, kaže moja žena, ne bih.

SENKA
Ponovo jedna od onih rečenica koje dolaze neznano otkuda i odlaze neznano gde, što može da bude jedno isto, koliko slično toliko različito, premda se čini da je bliža istini tvrdnja koja je dalja od laži, što je još jedna igra reči koja nas čini posebno srećnim, nas: kao da nas ovde ima više od dvojice, a manje me je od jednog, mnogo manje, već sam se bezbroj puta uverio, jedna ruka i jedna noga, ništa više, i senka između očiju koja bi mogla da bude nos, kada bi senke bile opipljive, stvarne, a ne samo izvor strahova, strepnji, iščekivanja, nadanja, negde sam pogrešio, strah i nada ne idu zajedno, mada je i to teško reći, bezbroj puta sam se uverio u suprotno, zar nisam i sam često bio sjedinjen s nekim ili nečim što mi se činilo krajnje različitim od onoga s čime bih mogao da budem sjedinjen, šta god to bilo, makar ne bilo ništa, makar to bila žena ili cvet ili pero, bolje da bude pero jer bih cvet pojeo, ali bez obzira šta je, jedna stvar je jasna: teže je sjediniti se nego se rastati, sam sa sobom ili s nekim drugim, pogotovo sam sa sobom ili sam od sebe, to mi je uvek padalo najteže: prići sebi iz daljine, tiho, dok pod nogama stenje zgnječena trava, a oblaci na nebu izvode vratolomije od kojih zastaje dah u grudima, kada bih samo imao grudi ili dah da to osetim, mislim da bih bio najsrećniji čovek na svetu kada bih osetio to probadanje, kočenje daha u mračnoj iznutrici pluća, premda ona možda i nije toliko mračna, imajući u vidu kiseonik, količinu kiseonika koja se tu nalazi, ali zašto bi kiseonik bleštao, zašto bi disanje bilo sinonim za svetlost, šta je to sinonim, šta svetlost, šta blesak, ništa više ne znam, a nekad sam se toliko trudio, vodili su me u razne škole, gledao sam tablu, video trag krede, prepoznavao poznate oblike, ne oblake, oblaci nisu tako pravilni, ovo o čemu govorim merilo se uglovima, sve se moglo izmeriti uglovima, iako niko nije umeo da kaže zašto se meri, čemu merenje, zar stvari nisu lepe neizmerene, onakve kakve jesu, zašto sve mora da ima težinu, visinu, debljinu, zapreminu, šta je zapremina, pitao sam, ono što je unutra, rekli su, a ono što je napolju, zar to nije vanjska zapremina, zar to ne obuhvata sve ostalo, a čovek koji je stajao pred tablom je sve obrisao, i dan-danas vidim kako se bledunjavi vodeni kraci slivaju niz crnu ploču, brzi kao zmije, oduvek sam se plašio zmija, ponajviše u jesen, ali i u proleće, a leti možda još više, jedino zimi, čime sam iscrpeo sva doba, jedino sam zimi bio miran, miran u odnosu na zmije, ali zato irvasi, polarne sove, morževi, beli medvedi, svi su oni dolazili u moje snove kada bih zaspao, ako bih zaspao, jer zima ima osobinu mrava da uvek pronađe pravi put, ako joj je uopšte do puta, kao meni, na primer, kome je put uvek olakšanje, ako ništa drugo onda zbog toga što je ravan, iako i ravne površi imaju svoje mane, kao i sve drugo uostalom, jer ništa nije bez mana, ništa nije sastavljeno samo od vrlina, svugde mora da postoji zrno suprotnosti koje obećava dijalektiku promene ili neku sličnu tešku reč, jer inače, jer inače, doduše, imao sam jednog prijatelja, ako može da se nazove prijateljom, ali on je otišao pa o njemu ne vredi govoriiti, ostao sam sam, bez igde ikoga, i tada sam prvi put primetio senku koja bi mogla da bude moj nos, pod uslovom, naravno, da ja znam šta je nos, jer bi ta senka, inače, mogla da bude nešto drugo, bilo šta, bilo gde, ali kada je moj prijatelj otišao, a otišao je u sred belog dana, u stvari, kada sam se probudio i video da je moj prijatelj otišao, a otišao je u sred belog dana, pogledao sam levo, sasvim levo, ne okrećući glavu, i desnim okom video senku ili obris, radije senku, koju sam ponovo video kada sam, ne pokrećući glavu, pogledao sasvim desno, samo što sam je onda video levim okom, pa sam zbog toga sve morao da ponovim, i tada sam je ponovo video, prvo desnim pa levim okom, i odmah sam pomislio: nos, to je zanimljivo, ništa drugo nisam pomislio, samo sam u sebi rekao: nos, i bio sam srećan, srećan u mom smislu te reči, što je poseban semantički problem u koji ne bih hteo sada da ulazim, ali činjenicu da sam bio srećan u tom trenutku niko mi ne može oduzeti, jedino zaborav, zaborav sve oduzima, pa će tako oduzeti i moju sreću, ali tada će mi biti svejedno, ili sveisto, ili jednoisto, svejedno, glavno je da sam shvatio da imam nos i da sam istog časa poželeo da ga dodirnem, svakako: ne nogom, već rukom, šta će mi ta ruka ako nije za dodirivanje, ali tada je iskrsao problem: gde da je spustim, levo od desnog oka ili desno od levog ili negde iznad očiju ili ispod njih ili desno od levog i levo od desnog, a šta ako pritom dodirnem same oči, oduvek sam strepeo za svoje oči, i tako sam shvatio još nešto: da ne znam gde drugi ljudi imaju nos, ako je nos uopšte ono na šta ja mislim, i otišao sam pred banku, uvek sam odlazio pred banku kada bih poželeo da doznam nešto što mi je na drugim mestima izmicalo, ali nisam znao gde da gledam, svaki čovek mi je delovao drugačije, iako su mnogi od njih imali iste šešire, ali ja nisam bio došao zbog šešira, ili štapove, koji su me još manje privlačili, ili kišobrane, o kojima mislim sve najlepše, i onda sam prvog koji je naišao upitao gde mu je nos, a to je bila žena, imala je smeđu kosu, čarape sa šavom, visoke potpetice, i već me je bila prošla kada sam izrekao svoje pitanje, ali ona se zaustavila, vratila, sagla se da bi me bolje videla, i tada sam u njenim očima prepoznao nešto o čemu sam do tada samo čitao, kod Hajdegera ili Finkelkrauta ili nekog trećeg, a ona me je upitala kako se osećam, zar mi nije hladno na betonu, iako sam ja sedeo na kartonu, što ona nije mogla da vidi, ali razumeo sam nijanse uglađenosti, nekada sam i ja bio tako uglađen, razumeo sam i njen osećaj dobročinstva, što se o meni ne bi moglo reći, nikada ja nisam bio dobročinitelj u osnovnom smislu te reči, što i nije toliko važno, s obzirom da se ne govori o meni, već o nekom drugom, s obzirom da je ova rečenica, bez obzira kolika je, ovde samo u prolazu, u odlasku ili dolasku, što je nekima isto a meni itekako različito, to sam slagao, međutim, bilo kako bilo, ona žena je čak pružila ruku da mi dotakne kosu, a ja sam podigao glavu i pokazao lice, ili ono što mi je ostalo od lica, i rekao: Nos, zbog čega je njena ruka zastala i ostala iznad mog lica kao suncobran, ili kišobran, ili vetrobran, zavisi od toga kakvo je vreme tada bilo, a ona je upitala da li imam nekih problema s nosom, rekla je da ne krvari, bar ne koliko ona vidi, a ona sasvim dobro vidi, bar iz ove blizine, za veće daljine, bioskop, na primer, ili za televiziju, za duže šetnje, ona nosi naočare, i verovatno bi još dugo pričala o svojom naočarima, jer je već htela da mi navede dioptrije, posebno za levo i posebno za desno oko, kao da ja ne znam šta je astigmatizam, iako to možda nema nikakve veze s navedenim, ili pak sintaksa ili paralelopiped ili heksapode, ali od svega toga samo sam je upitao, ne, povikao sam da to znači da i ja imam nos, da li to znači da i ja imam nos, i gde je u tom slučaju moj nos, a njen dlan se tada ponovo pokrenuo i uz osmeh, ne dlana već usana, spustio negde ispod mog pogleda, što je učinilo da se sledim, karton tu nije mogao mnogo da pomogne, možda mi ga je neko u međuvremenu ukrao, lopovi su se izuzetno izvestili u svojoj veštini ovih dana, a osim toga: nije tačno da lopov ne krade od lopova, ali ni tako vesele misli nisu mogle da odagnaju moju žalost, jer ako je nos tamo gde je mlada žena s čipkastim gaćicama, ne pitajte me kako sam to uspeo da doznam, spustila svoju namirisanu ruku, šta je onda senka koju sam video negde na polovini ove rečenice, pa sam požurio da se ponovo uverim u isto, iako je rečenica već dosta odmakla, ali sve se može nadoknaditi, makar reči ne bile iste kada se jednom izgovore, i tako sam ponovo pogledao levo, sasvim levo, ne pokrećući glavu, pa desno, sasvim desno, podjednako ne pokrećući glavu, i video sam istu onu senku, obris senke: možda je najbolje reći, ali sada nisam mogao da pomislim: nos, nisam ništa mogao da pomislim, imao sam nešto što niko drugi verovatno nije imao, odnosno, imao sam nos ali i nešto drugo, nešto što nije posedovalo ime, svojstvo ili značaj, moguće je da grešim za značaj, ali u svakom slučaju ostaje kao nepobitna činjenica da o tom obrisu nisam mogao ništa da mislim, možda sam već previše odmakao s tom rečenicom, s ovom rečenicom, jer reči su takve: puštaju vas ispred sebe, ali iza njih ne možete zaći, ni ispod njih, ako je već o tome reč, ali ona ljubazna žena odavno je otišla, samo je na rub moga kaputa, koji se uvek vuče po zemiji, ostavila jednu novu novčanicu, sasvim novu, što i nije bilo toliko čudno budući da smo se nalazili ispred banke, ali crv sumnje ima svoju logiku, i tako sam pomislio da je novčanica možda ukradena, možda opljačkana, novine su zagušene vestima o prepadima maskiranih razbojnika, i stoga sam munjevitom brzinom, što u mom slučaju treba shvatiti krajnje uslovno, stavio novčanicu u usta, zažmurivši zbog odvratnog ukusa novog novca, kao da stari novac ima bolji ukus, jedino što je masniji, i to je nešto kada se nema ništa drugo, i tako, čvrsto zatvorenih očiju, uvideo sam šta treba da činim: da više nikada ne otvorim oči i da odem tako, čvrsto zatvorenih očiju, svojoj kući, kraju rečenice koji se sada već sasvim jasno video uprkos tmini koja me je okruživala, jer svet ne može da ti naudi ako ga ne vidiš, a ni mrak ti ne može ništa ako si i sam mrak, kraj rečenice, tačka, posle koje će neki reći kako sve to liči na Samjuela Beketa, u pravu su.

DNEVNIK
Ušao sam u autobus i video devojku. Imala je zelenu bluzu. Odmah sam joj prišao. »Način na koji se držiš za tu šipku«, rekao sam, »kazuje mi mnoge stvari o tebi. Znam da si usamijena, da želiš da te neko voli, da si oročila svoju skromnu ušteđevinu u zemunskoj filijali Beobanke. Ali, da li znaš da je čovekovoj prirodi svojstveno da se suprotstavlja, da nežnost shvata kao prepredenu smicalicu? Ako se osvrneš, nećeš videti ništa; ako pogledaš ispred sebe, nećeš videti ništa. Isto tako u podne, kada nema senki i kada ti se čelo orosi znojem, ruka kojom podižeš papirnu maramicu prema licu putuje dugo, dovoljno dugo da ne poveruješ. Ti znaš ono što niko ne zna, ali da li želiš da doznaš ono što niko osim mene neće znati?«
To se dogodilo u ponedeljak; u utorak sam video nešto drugo. Čovek je bacao komad drveta, a pas ga je donosio i spuštao ispred njegovih nogu. To se već dugo ponavljalo, jer je drvo bilo izgriženo i caklilo se od pseće pljuvačke. Između mene i njih protezalo se ukrasno šiblje, ali mislim da mi se ipak može verovati. Čovek nije gledao u psa, a pas, kada bi doneo drvo, nije podizao pogled prema čoveku. Čovek je uzimao drvo desnom rukom i bacao ga odsečnim pokretom. S mesta na koje bi drvo palo dopirao je tup odjek. Pas se podizao na prednje, pa na stražnje noge, i onda lagano odlazio po njega. U međuvremenu, pao je mrak. Sada se više u moje oči nije moglo verovati, ne bih ni ja u njih poverovao. Ali tup odjek i dalje se čuo, potom šuštanje trave i opalog lišća preko kojih su prelazila pseća stopala, onda opet ništa. Jednom mi se učinilo da čujem tanani fijuk, struju vazduha koju stvara komad drveta u letu, ali to je teško dokazati. Jednom mi se učinilo da je čovek nešto rekao. Jednom da je pas zarežao, ali i to je teško dokazati. Pas je imao crno-belu dlaku, klempave uši i vlažnu njušku.
U sredu.
U četvrtak, međutim, nisam hteo da jedem. Otišao sam do prozora i video da jedna žena stoji na drugoj strani ulice a druga na drugoj. Vratio sam se u kuhinju i na silu progutao komad hleba. Moj otac je rekao: »Zaludno je očekivati kišu danas.« Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Svetlost je dopirala samo do rubova stvari: predmeti su bili u mraku, dok se prostor kupao u svetlosti. Ženu na vratima sam upitao da li sam je već jednom video, misleći da je ona žena s ove strane. »Ne«, rekla je žena. Vratio sam se u kuhinju. Koračao sam lako, pouzdano, premda sam se povremeno oslanjao na nešto, i to u najneočekivanijim trenucima. To je zbog toga što se nikada s pouzdanošću ne može reći kada nailaze praznine. Otvorio sam frižider. Uhvatio sam levom šakom ručku na vratima, desnom sam se oslonio na zid, onda sam levu ruku privukao sebi. Ne znam šta sam očekivao, ali unutra nisam ništa našao. »Ti previše veruješ«, rekao je moj otac. Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Odgurnuo sam levu ruku od sebe i zatvorio frižider. Čuo sam prigušen šum, kakav se obično ne čuje, jer naša pažnja prema okolišu popušta u skladu s porastom naše paznje prema nama samima. Onaj ko kaže da gleda u sebe da bi bolje zavirio u druge, najobičniji je lažov. Rado bih pripisao tu rečenicu mom ocu. Otišao sam do prozora. U jednom trenutku sva su se svetla ugasila, a odmah zatim ponovo su se upalila. Tako ja trepćem. »Šta kažeš?«, rekao je moj otac. Ponovo sam trepnuo, samo zbog njega, ali oprezno. Postoji lepota u danu koji se završava. Razumem, razumem.
»Želela bih da govorimo o nečem drugom«, rekla je devojka. »O čemu?«, pitao sam. »O nečem drugom«, rekla je devojka. Slegnuo sam ramenima; nikada nisam znao šta je nešto drugo, sada je kasno da počnem da učim. »Ne želim da učim«, rekao sam. Devojka me je pogledala. »Kako to misliš?«, pitala je. »Tako«, rekao sam. Devojka je prestala da me gleda. »Koji je dan danas?«, pitala je. »Petak«, rekao sam. »Hoćeš li me voleti sutra kao što me voliš danas?«, pitala je. »Da«, rekao sam bez razmišljanja, a možda je trebalo malo da razmislim. Devojka me je ponovo pogledala, zatim je ponovo prestala da me gleda. Ustao sam i otišao do prozora. Ni na jednoj strani ulice nije bilo nikoga. Svetla na semaforima su se promenila u isto vreme. Ono što je samo trenutak ranije bilo jedne boje sada je bleštalo drugom bojom. Osetio sam devojku za svojim leđima, ali kada sam se okrenuo: ona je i dalje sedela na istom mestu. »Ne verujem ti«, rekla je kao da znam na šta se to odnosi. »Da«, rekao sam, »da.«
Na ulici sam čuo kako me neko doziva. Vratio sam se u zgradu, stupio u ulaz. »Stvari nisu dobre ili loše po sebi«, rekao je moj otac, »stvari nisu nikakve.« Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Zakucao sam na najbliža vrata i popeo se sprat više. »Zaklela bih se da je neko kucao«, rekla je žena koju nisam video. Možda mene neko tako doziva, možda se na taj način moj otac oglašava? Vratio sam se i ponovo zakucao na lista vrata. »Izvinite«, rekao sam kada sam ugledao ženu, »pogrešio sam.« Žena je namestila kosu, ovlažila usne i rekla: »Koga tražite?« Rekao sam da tražim oca. »Šta mu se desilo?«, pitala je. »Kada«, rekao sam. »Da«, rekla je žena, »kada?« Slegnuo sam ramenima. »Jadni dečače«, rekla je žena. Pomislio sam da će pružiti ruku i pomilovati me po obrazu, ali ona je samo čvršće stisla izrez na kućnoj haljini. Onda je zatvorila vrata.
To je bilo u subotu; u nedelju sam se probudio znatno ranije nego obično. Obukao sam se. Podrhtavao sam od hladnoće i od predviđanja da će mi i dalje biti hladno. Pažljivo sam oslušnuo, ali nisam čuo nikakav glas. Podgrejao sam mleko, nasuo ga u ćasu i počeo da umačem hleb kažiprstom i palcem sam otkidao komade hleba i zamakao ih u toplo mleko. Mleko je bilo gusto ili bar gušće nego ranije. Sve je bilo drugačije nego ranije. Progutao sam poslednji komad hleba, obrisao usta, vratio ćasu na mesto. Onda sam pomerio ćasu s mesta na kojem je uvek stajala. Sve je bilo drugačije, čak ni ćasa više nije mogla da ostane na istom mestu. Moj otac je rekao: »Odlasci menjaju ljude, povraci ih čime istim.« Trgao sam se. Nisam hteo da se osvrćem, dovoljno je bilo što sam se trgao. Njegove papuče su zagrebale po kuhinjskom linoleumu. Na sims je sleteo golub-pismonoša koji mi je izgledao poznat. Moj otac je rekao: »Kako je mala razlika između 'da' i 'ne'«, ali ja sam uvek sumnjao da su to njegove reči. Možda je sada došao trenutak da ga upitam? Žena na vratima je rekla da mi je donela malo pirinča, jednu faširanu šniclu, malo zelene salate. Nisam je video ranije, bar ne sa salatom. »Ne smeš ni jednog časa da prestaneš da sumnjaš«, rekao je moj otac. Više nisam mogao da izdržim. Osvrnuo sam se, ali nigde nikoga. Duboko sam udahnuo vazduh, potom sam ga duboko izdahnuo. »Šta još znaš«, pitao je moj otac, »šta još znaš?« Nisam znao na koju stranu sad da se okrenem. Rekao sam: »Ništa ne znam što i ti ne bi znao.« Žena je spustila pirinač na sto i ja sam lepo video svako zasebno zrno. Na šniclu nisam obraćao pažnju, još manje na salatu. Golub je imao ćubu od perja na glavi, a na levoj kandži nedostajao mu je jedan prst. Preostalo je još samo da opišem mog oca. Jednostavne dužnosti su mi uvek zadavale najviše problema. Povući pravu liniju, na primer, ili razdeliti kosu, ili ići zatvorenih očiju, ili skakati s noge na nogu. »Šta kažeš?«, rekao je moj otac. Spuštanje roletna, na primer, beskrajan je poduhvat koji sam započeo u ranoj mladosti, a još ga nisam dovršio. »Šta kažeš?«, ponovio je moj otac. Nekada doista ume da bude uporan. »Ništa«, rekao sam, »ništa.« Tako je došao nov dan.

DUGMAD
Iznenada, jednog dana, popustila su mi sva dugmad. Visila su na istanjenim koncima i njihala se pod udarcima jesenjeg vetra. Otišao sam kod krojača. »Ništa se tu ne može učiniti«, rekao je krojač i žalostivo odmahnuo glavom. »Kako to?«, pitao sam, ali krojač nije bio spreman za dalji razgovor. Izašao sam iz radnje i pažljivo zatvorio vrata, nastojeći da ne prikleštim ni jedno od dugmadi koja su se vukla za mnom. Kroz izlog sam video krojača kako se saginje, pljuje na vrhove prstiju i pipa dno velike crne pegle. Onda je iz radnje izašla njegova kćerka. Nisam znao da je njegova kćerka, ali ona je rekla: »Molim vas, pokušajte da razumete moga oca. On je star, onemoćao, bodovi mu više nisu ujednačeni, i stoga se štiti ponosom. Odbija, navodno, one poslove koji su mu ispod časti, a u stvari, odbija sve. Vašu dugmad, ako želite, srediću vam ja.« Pristao sam. Povela me je obilaznim putem do stražnjeg stepeništa koje se uspinjalo u njihovu dnevnu sobu. Tada se, doduše, već smračilo, ali u pitanju su bili gusti oblaci, ništa više. Devojka me je zamolila da odem iza paravana i da joj dodam svu odeću: onu na kojoj postoje dugmad. Pružio sam joj kaput, sako, pantalone, košulju; malo sam oklevao kod gaća, svašta mi je prošlo kroz glavu, kao: da li su dovoljno čiste, ili: možda će jedna neprijatnost (moja) izazvati drugu (devojčinu), ali jednostavnije je učvrstiti dugmad na gaćama nego u njih udevati učkur; tako sam pomenutim stvarima pridodao i gaće, i sve pružio ogoljenom rukom devojci koja je čekala s onu stranu paravana. Onda sam seo. Paravan je iznutra bio jednobojan, gotovo mrk. Linije prevoja bile su presvučene tkaninom, tako da je omeđeni ugao bio sasvim taman, gotovo mrk. Osim jedne tačkice, sleva, kroz koju se zlatila svetlost. Prignuo sam se i provirio. Krojačeva kćerka je zaneto pritezala dugmad, zubima grizla konac, prstima proveravala čvrstinu. Nakašljao sam se. »Je li vam hladno?«, pitala je devojka. »O, ne«, rekao sam. Onda sam video da su mi prsti na rukama i nogama poplavili. »Neću još dugo«, oglasila se devojka. I zaista, ubrzo sam dobio gaće, potom košulju, pa pantalone, onda sako, i na kraju kaput. Ne, pre nego što sam dobio kaput, čim sam prihvatio i obukao sako, izašao sam iza paravana i zaustavio se nasred sobe. Dugačak, povijen vrat krojačeve kćerke bio je prekriven prozračnim paperjem. Ona je pregrizila poslednju nit konca i pružila mi kaput. »Hoćete li da vam ga prepeglam?«, upitala je. Začudio sam se. Nikad do tada nisam pomislio na peglu na mom kaputu. Zahvalio sam, učtivo, i ponudio da platim. Devojka je odbila, blagim ali odlučnim glasom je odbila. »Ali, vaš otac«, rekao sam i uperio kažiprst u pod, pretpostavljajući, naravno, da se radnja nalazi negde ispod mojih nogu. Devojka je bila nepopustljiva. »Onda mi ne možete odbiti bombonijeru i buket ruža«, rekao sam. »Ne mogu«, rekla je krojačeva kćerka.
Moji prijatelji su bili zadivljeni. »Ko ti je tako sredio dugmad?«, uzvikivali su. Tek tada sam obratio pažnju na stanje njihove dugmadi. Žalosno, stvarno žalosno. Takav sumoran prizor odavno nisam video. Sve je to visilo, landaralo, držalo se na čvorićima, opstajalo zahvaljujući došivenim krpicama. Mnoga su bila prepolovljena, osakaćena, većina se nije nalazila na pravom mestu, a ona metalna su stenjala pod teretom rđe i prljavštine. Nisam hteo ništa da im kažem; u stvari, rekao sam da sam se sam pobrinuo; ne bih ni za šta na svetu dozvolio još nekome da pogleda kako paperje na njenom vratu postaje sve neprimetnije i otvara prostor za meku kožu leđa. Moji prijatelji, dakako, nisu mi poverovali. Tražili su da im pokažem prste, da ih ubedim tako što ću im predočiti izbodene i podbule jagodice. Uzalud sam se branio naprstkom. Ništa ih nije moglo razuveriti.
Ušao sam u prodavnicu slatkiša i zatražio jednu bombonjeru. »Kakve bombone želite?«, upitala je prodavačica. Izašao sam napolje.
Kod kuće sam o svemu dobro razmislio. Prodavačica je bila u pravu. Uostalom, ne sme se optuživati drugo biće zbog vlastite nemarnosti. Prijatelju koji je tada pokucao na vrata nisam otvorio. Doviknuo sam da se loše osećam. »Šta ti je?«, pitao je prijatelj kroz vrata. »Razmišljam«, odgovorio sam. »Hoćeš da ti donesem vode?«, pitao je moj prijatelj. Ponudio me je i aspirinom, »tigrovom mašću«, preporučio mi masažu vratnih žila, naglasio da bi bio voljan da mi izgazi leđa. »Ne«, rekao sam stojeći kraj pisaćeg stola, »ostaću u krevetu.«
Ušao sam u drugu prodavnicu slatkiša i zatražio bombonjeru. »Kakve bombone želite?«, upitala je prodavačica. »Punjene«, rekao sam. »Odlično«, rekla je prodavačica, otišla do ugla i s najviše police skinula bombonjeru upakovanu u beli papir. »Ako želite«, rekla je, »možemo je prepakovati u luksuzan papir.« Nisam želeo. »To su najbolje punjene bombone«, rekla je prodavačica, »i dobro je što ste ih danas uzeli, jer sutra ih verovatno više neće biti.« Osvrnula se i nastavila da govori u drugom smeru, tako da sam morao da se napregnem kako bih čuo njene reči. »Ima ih još samo dvanaest«, rekla je, verovatno misleći na bombonjere, »a juče ih je bilo dvadeset i tri.« Okrenula je lice meni i rekla jasnim glasom: »Lako bi mogao da se izračuna broj prodatih kutija u jednom danu, a i faktor verovatnoće buduće prodaje na osnovu zahteva potražnje kada ih više ne bude bilo.« Nisam znao šta da joj odgovorim; nije me, uostalom, ništa pitala. Stajali smo tako još neko vreme, a onda sam platio i, s bombonjerom ispod miške, izašao na ulicu.
Bombonjera je stajala na stolu u mojoj radnoj sobi kada je na vrata zakucala moja majka. »Majko«, rekao sam kada sam otvorio, »otkud ti?« »Ne želim o tome da razgovaram«, rekla je moja majka. Onda je pokazala na kutiju uvijenu u beli papir koja je stajala na stolu u mojoj radnoj sobi. »Šta ti je to?«, pitala je. Pogledao sam u pravcu radne sobe kao da se prvi put nalazim u svom stanu. »Koje?«, pitao sam. Nastojao sam da mi glas zvuči ravnodušno. »Ono u belom papiru«, rekla je moja majka. »O, to«, rekao sam, osećajući kako me glas sve više izdaje, »to su kopije mojih starih pisama.« Majka se primakla vratima radne sobe. »Zašto si ih tako upakovao?«, pitala je. »Želim da ih sačuvam«, rekao sam, »od prašine, vlage, knjiških moljaca, i od samog sebe. Znaš kakav sam ponekad.« »Znam«, rekla je moja majka. Na licu joj se pojavio izraz uznemirenosti. »Ne reci mi da su napadi učestali«, rekla je. »Nisu«, rekao sam, »ne brini«, i potapšao je po ispruženom dlanu koji nije dotakao moj obraz. »O, bože«, uzdahnu moja majka, »tako sam se brinula.«
Ušao sam u cvećaru i rekao da želim da kupim lale. »Ali, gospodine«, rekla je prodavačica, »pa sada nema lala, jako mi je žao, ali njihova sezona tek dolazi.« »Vrlo dobro«, rekao sam, »dajte mi onda buket ruža.«
S bombonjerom ispod leve miške, s buketom ruža u levoj ruci, zakucao sam, desnim kažiprstom, na krojačeva vrata. Otvorila mi je njegova kćerka. »Nemojte se ljutiti«, rekla je kada sam joj predao ruže i bombonjeru, »ali ne mogu se previše radovati vašim darovima, premda oni gode mome srcu, jer je u ovom času moj otac jako bolestan.« Do tada smo već bili ušli u radnju, i ja sam istog trena spustio ruku na kvaku, spreman da odem. »Ne«, rekla je devojka, »nemojte sada otići!« Pružila je ruku da me uhvati, i stvarno mi je dotakla lakat, ali tada joj je ispala bombonjera. Podigao sam bombonjeru, zapazivši, naravno, tragove prašine i končiće koji više nisu mogli da se skinu s belog papira. Seo sam nedaleko od pegle. Krojačeva kćerka je sela na štokrlu. Nije ispuštala uprljanu bombonjeru i buket ruža. U tišini koja nas je opkolila čula se blaga škripa kreveta u sobi iznad nas. Devojka je zapazila moj pogled uperen u tavanicu i rekla: »To je moj otac. Vezan je za krevet, što mu teško pada. Ujutru mu odnesem toplo mleko, u podne supicu, predveče ispržim džigericu, ali on gotovo ništa ne jede. Bojim se.« Kleknuo sam, prihvatio bombonjeru i ruže iz njenih šaka, odložio ih na sto, i zagnjurio glavu u njenu suknju. Oduvek sam voleo kada mi prebiru po kosi. Kada sam, malo kasnije, podigao glavu, video sam da devojka spava. Ko zna koliko je noći sedela uz uzglavlje svog bolesnog oca, i sada ju je umor savladao. Zavukao sam ruku ispod njene suknje i opipao gornji rub čarapa, kvalitet kombinezona, zategnutost žabica. Nije imala gaćice. Tada se devojka protegla i rekla: »Moram da odem gore i vidim kako mu je. Hvala na poklonima.« Upitao sam: »Da li to znači da je vreme da pođem? Ili možda«, dodao sam, »želite da vas sačekam?« »Znate kakav je moj otac«, rekla je devojka. Tada smo začuli tupe udarce iznad naših glava. »Ah«, rekla je devojka, »zove me. Probudio se i želi da — « »Hoću li vas videti opet«, pitao sam. I dalje sam klečao, iako je ona sada stajala. »Dođite sutra«, rekla je i otrčala uz stepenice. Te unutrašnje sigurno nisu vodile kuda i one spoljašnje. Ustao sam s naporom, obrisao prašinu s kolena i proverio dugmad. Odozgo kao da su dopirali glasovi, ali u mraku koji raste lako se može prevariti.
Posetio me je jedan od mojih prijatelja i predstavio se kao govornik u ime svih njih. »Koliko vas ima?«, pitao sam. Prijatelj je prećutao moje pitanje i rekao: »Ne želimo da ovo zvuči kao pretnja ili ucena, ali stanje naše dugmadi nagoni nas na ovaj korak. U nekim drugim uslovima, ili u nekom romanu, to bi bio korak očajnika. Mi, međutim, računamo na tvoje razumevanje, na tvoju plemenitost, na uzajamne veze sa svima nama. Tvoja duša se već toliko puta otvarala, da je nemoguće da bi ovog puta mogla da ostane zatvorena.« Zaćutao je. Nakašljao sam se. I on se nakašljao. Čekao sam. On se opet oglasio: »Moraš nam reći ko ti je sredio dugmad. Od toga ne zavisi samo dobrobit naših individualnih bića, već i mnogo više. Spokoj kosmosa, ako hoćeš.« »A šta ako odbijem?«, upitao sam. »Moraćemo da te ostavimo«, rekao je moj prijatelj. »Svi?«, pitao sam. »Svi«, potvrdio je. »A koliko vas ima?«
Sutradan sam ponovo otišao kod krojača. Dugmad su mi i dalje bila čvrsta, što mi je darovalo samopouzdanje. Zakucao sam, a vrata je otvorila moja majka. »Majko«, uzviknuo sam, »otkud ti ovde?« »O tome ne želim da govorim«, rekla je moja majka i povukla se u unutrašnjost radnje. Tada sam ugledao krojača. Oblizao je prste, dotakao dno velike crne pegle, potom je spustio na vlažnu krpu. Iz krpe se podigao oblačić pare. Krojačeva kćerka je sedela ispred prozora i vešto obrubljivala komad tkanine. Pretpostavio sam da će to biti nečiji džep, ali sam prethodno želeo da doznam šta se događa. »Šta se ovde događa?«, pitao sam. Krojač se okrenuo i pogledao me. Peglu je držao visoko podignutu, kao da se bojao da bi i sama njena blizina mogla nešto da zapali, da izazove požar. »Ne uznemiravaj čoveka«, rekla je moja majka. Njegova kćerka se trgla na zvuk njenog glasa, igla joj je prodrla kroz tkaninu i ubrzo smo mogli da vidimo kap krvi na njenom dlanu. »Brzo«, rekao sam, »dajte alkohol i zavoj.« Onda je krojač rekao: »Ako tako nastaviš, raspaliću te ovom peglom.« U tom času sam shvatio važnost i vrednost prijatelja koje više nisam imao. Pegla je podrhtavala u krojačevoj ruci. Gde je bila igla? Moja majka se ponovo oglasila:
»Samo nas sve nepotrebno zamaraš«, rekla je kreštavim glasom. Dobro, pomislio sam i okrenuo se, ali nisam znao kuda bih. Mrak je gusnuo napolju podjednako kao i unutra, svetlost se samo povremeno odbijala od neke zvezde ili od ušica igle, moja majka i krojač su disali hrapavo i naizmenično, dok se njegova kćerka javljala kratkim jecajima u dugim razmacima. Pitao sam se da li u pauzama između jecaja spava i šta je s njenim gaćicama. Nigde ih nisam video, ali možda se suše na kanapu, u dvorištu? Onda se ponovo javila moja majka: »Je li otišao?«, pitala je. »Jeste«, reče krojač. »Upaliću svetlo«, kazala je devojka. I kad se svetlo napokon upalilo, tamo me više nije bilo.

POETIKA KRATKE PRIČE, PRVI DEO
Iznenada, iz »zahuktale mase prolaznika«, izdvaja se jedna devojka, prilazi mi i kaže: »Znala sam da ćemo se ponovo sresti.«
***
Siguran sam da je ranije nisam sreo, ali ipak: taj nos, zasenčenost obraza, krhke usne školjke. Okrećem se i vidim da stoji nasred sobe. Na njoj je cicana haljina. Ponovo gledam kroz prozor. Ona i dalje stoji nasred sobe.
***
Kažem joj, malo posle, da se skine i da uzjaše konjića za ljuljanje. Konjić čami u uglu. Beo je, ali na čelu i stražnjim nogama ima crne pege. »Šta?«, kaže devojka. Ponavljam zapovest nešto blažim glasom, mada ni onaj koji sam u prvi mah upotrebio nije bio nešto naročito grub. Umoran sam. Devojka gleda s nerazumevanjem, ali ja više ne znam kakav glas da upotrebim.
***
»Promenio si se«, kaže devojka kada sam se najmanje nadao. »Kako to misliš?«, pitam. Ona sleže ramenima.
***
Pre nekoliko godina živeo sam godinu dana na selu. Nije to bilo selo već veliko vikend-naselje gradskih stanovnika, sačinjeno od sitnih parcela, bašta i voćnjaka. Radnim danom bilo je pusto, a subotom i nedeljom, kada je vrvelo od ljudi, vraćao sam se u grad. U ponedeljak naselje je ponovo mirovalo. Sedeo sam na tronožnoj stoličici i gledao kako se sunce rađa. Sa iste stoličice, uveče, gledao sam kako zalazi. Popodne sam zalivao ruže, kresao grančice, brao voće, uvek je bilo nešto da se radi. Noću sam čitao ili jednostavno posmatrao kako se mrak ponaša. Nadohvat ruke stajala je čaša s mlekom. Veliki zidni sat nije radio. Noćne životinje kretale su se po gustišu, i ponekad, danju, pronalazio sam tragove njihovih poseta: otisak u vlažnoj zemlji, sićušan izmet, razbacano perje. Jednog jutra, u rosnoj travi, našao sam žensku narukvicu. Uspravio sam se, još je nisam bio uzeo u ruke, i obazreo se oko sebe. Onda sam je podigao i obrisao.
***
— Ne — kažem devojci. — Ne možeš ovde ostati.
— Zašto? Zar imaš nekog drugog?
***
Ipak je sela na konjića, ali nije se svukla, već je samo zadigla cicanu haljinu i opkoračila belu igračku s crnim pegama, i još dok je sedala, uhvatila se za njegove uši i vrhovima prstiju prekrila deo pege na čelu, ali konjić je bio mali, tako da nije mogla da podigne stopala na oslonce niti da ih uvuče u uzengije, nego se sva skvrčila i iskrivila, iako pritom nije ispuštala uzde, i stalno je čas jednom čas drugom nogom doticala pod, a pramen kose joj je padao na čelo, i ona je pokušavala da ga oduva nazad, isturala je donju usnu i duvala vazduh sebi u nos i pored nosa, i pramen je poskakivao na toj vazdušnoj struji, a konjić je gledao očima sa kojih se već zgulio deo farbe, a rep, koji su nekada davno odsekli nekom pravom konju, njihao se i lelujao i katkad češao konjićeva kopita. Toliko je bio dugačak.
***
Opet sam kod prozora.
Nešto kasnije dolazi moj poznanik. Devojka je uzbuđena, brzo ustaje s konjića, povlači haljinu naniže, pita čime može da nas ponudi. Dok iz kuhinje dopire zveckanje posuđa, moj poznanik podiže obrve, širi ruke, krivi vrat prema izvoru zvuka. Sve bi to trebalo da znači »Ko ti je ovo?«. Odmahnem desnom šakom, što znači »Ma, pusti to, nije važno, reci mi zašto si došao, šta te zbilja dovelo?«. Devojka se vraća s posluženjem, šoljice podrhtavaju na metalnom poslužavniku kao što je to negde opisano, ja se zavaljujem u stolicu, moj poznanik uzima jedan pa drugi zalogaj slatka od sitnih šumskih jagoda. »Čitao sam tvoje nove priče«, kaže on kada sažvaće. Onda pogleda devojku. »On piše priče«, kaže joj. Devojka mu uzvraća pogled, ali ne pomera ruke koje ostaju prekrštene u njenom krilu. Poznanik sada gleda u mene. »Ne mogu tim pričama da poreknem određene kvalitete, preciznost koja podseća na dijamant, ritam, jezik, ali čemu sve to? Kada ih pročitam, ne osećam se ni bolje ni gore nego pre što sam ih započeo. Razumeš šta mislim?« Prvo devojka klimne glavom, potom ja. »Tvoje prve priče«, nastavlja, »one o Jevrejima, imale su težinu, bile su žive, doticale su srce, zadirale su u suštinu egzistencije.« »Zar je on Jevrejin?«, kaže devojka. »Jeste«, kaže moj poznanik, »nisi znala?« Devojka ne odgovara.
***
— Znaš li da je Lorens Stern pisao o drvenom konjiću u romanu Tristram Šendi? — pita moj poznanik.
— Ali u drugom kontekstu — kažem.
— Da, u drugom kontekstu — kaže moj poznanik. — Ali je ipak pisao.
***
»Zar je on došao samo zato da bi ti rekao kako mu se ne dopadaju priče koje sada pišeš?«, kaže devojka nakon što je moj poznanik otišao, i to je najduža rečenica koju je ona izgovorila. Uzbuđen njenom rečitošću, propuštam priliku da joj odgovorim. Kada vidi da ne odgovaram, devojka sama odlazi do konjića, zadiže cicanu haljinu do butina, opkoračuje ga i seda na nacrtano sedlo. Sedi neudobno, jer je konjić mali, pa ona ne može ni da podigne stopala ni da se čvrsto osloni na njih. Njena kolena su obla. Njene butine izdužene. Njene gaćice bele. Prislanjam čelo na prozorsko okno. To je pakret koji redovno budi saosećanje. Kada vidi da se ne pokrećem, devojka će ustati, brzo će mi prići na bosim stopalima, možda će zastati samo da bi se oslobodila odeće ili da bi prikupila hrabrost, svejedno, važno je zastajkivanje, a ne obrazloženje. »Šta to radiš?«, kaže devojka. Zatvaram oči, ali ona ipak ponavlja: »Šta to radiš?«
***
Kao prvo, gledam sporo. Ono što je brzo, vidim polako; ono što je polako, vidim još sporije. Kretanje mi, dakle, ne donosi radost.
Kao drugo, obuzima me nemoć. Mogu danima sebi da govorim ove ili one stvari; to neće ništa izmeniti. Kada pogledam kroz prozor, kada izađem na ulicu, kada se osvrnem, ne vidim kuće ili ljude ili stabla ili domaće životinje; vidim reč »kuća« ili reč »stablo«, ili reč »mačka«. Jezik je veo koji me razdvaja od stvarnog sveta.
***
— Zašto mi to nisi ranije rekao? — kaže moj poznanik.
— Koje?
— To o jeziku kao velu koji te odvaja od stvarnog sveta.
— Nisam znao — kažem. Pokrivam rukom slušalicu i kažem devojci da se obuče.
— Molim? — kaže moj poznanik.
— Nisam znao — ponavljam.
— To sam čuo, ali učinilo mi se da si još nešto rekao.
— Nisam.
— A devojka?
— Šta?
— Je li otišla?
— Jeste.
— Javiću se ponovo — kaže moj poznanik i prekida vezu.
***
U želji da bar malo umirim svog poznanika: pišem priču o jednom starom Jevrejinu. Taj stari Jevrejin, koji se zove Elazar, vlasnik je male radnje u kojoj prodaje školski pribor, pribor za pušenje i pribor za šivenje. Njegova žena (Rahela) umrla je pre mnogo godina, i to, najverovatnije, na porođaju. Iako ne pomišlja da se ponovo oženi, Elazar često razgovara s Bogom o mogućnosti da dobije sina. Elazar opšti s Bogom kao sa sebi ravnim, uveren da je to pravi način. Bog, naravno, ne odgovara. Ne odgovara neposredno, ali nekim znakom uvek pokazuje da je čuo Elazarov zahtev. Elazar se stoga neće iznenaditi kada jednog petka uveče, po povratku sa službe u sinagogi, na svom pragu zatekne pletenu korpu sa uplakanim i uneređenim detetom. Razočaraće se tek kada bude odvio pelene i ugledao devojčicu, ali će ubrzo potisnuti to osećanje i zameniće ga radošću. Ipak, nekoliko večeri kasnije, dok Bog šušti u obližnjom drvetu i nastoji da zaviri kroz Elazarov prozor, Elazar mu se obraća sledećim rečima: »Reci mi nešto: zašto mi nisi darovao sina kojeg sam tražio, i kojeg si mogao da obeležiš znakom zaveta, nego si mi poklonio devojčicu za koju neću nikada doznati da li je pravi deo našeg naroda?« Bog, naravno ne odgovara. Elazar je, za svaki slučaj, nazove Rebeka. Sedamnaest godina posle toga počne drugi svetski rat. Elazara i Rebeku odvode u logor, i tokom zime sprovode ih u gasnu komoru, potom u krematorijum. Elazar dospeva na nebo. Rebeka je takođe negde u raju. Bog sačekuje Elazara zavaljen u nebeski presto. Kraj njegovih nogu sedi jedan sasvim mali anđeo. Glasom koji podseća na sve zvukove koje je Elazar čuo, iako ne liči ni na jedan od njih, Bog mu kaže: »Je l' si sada shvatio da spoljne odlike ništa ne znače?«
***
Moj poznanik je zgranut. »Ti se podsmevaš svetoj uspomeni na milione mučenika«, kaže on, »a ta priča koju si napisao samo je bedan pokušaj da prikriješ svoju netalentovanost. Čovek koji u dubini svoga srca ne saoseća s malim ljudima nema šta da traži među piscima.« Gledam devojku kao da mi ona može pomoći. »Ne mogu ja da ti pomognem«, kaže ona i prilazi prozoru. Njeno čelo dotiče okno. Niz okno se slivaju kapi kiše. Moj poznanik je i dalje uzrujan. On kaže: »Godinama pratim tvoja nastojanja da ismeješ zdravorazumski pogled na svet, a sada tek shvatam da su to izrazi nemoći, nemoći koja prerasta u zlobu, u pizmu, u kivnost prema samoj sebi. Ovo«, udara kažiprstom po otkucanim stranicama, »predstavlja konačan dokaz, završni udarac. Posle ovoga, mali moj, ti nemaš više šta da tražiš u literaturi.« Gledam devojku kao da mi ona može pomoći. »Ne mogu ja da ti pomognem«, kaže ona i odmiče se od prozora. Na mestu gde je njeno čelo doticalo okno ostaje magličast otisak. Kiša je u međuvremenu prestala. Moj poznanik odbija dalje da govori. Uzima šešir, kišni mantil, kišobran, kaljače, lulu, kesu s duvanom, upaljač, futrolu s naočarima, džepni nožić, adresar, hemijsku olovku; i polazi. Pred vratima zastaje i okreće se. »Hoćeš li ti sa mnom?«, pita devojku. Devojka me gleda kao da joj mogu pomoći. »Ne mogu ja da ti pomognem«, kažem. »Ako nećeš ti«, kaže ona, »ko će?« Ne odgovaram. Napolju se razvedrava, i dok mi stojimo: poslednji zraci zalazećeg sunca boje zlatnom bojom predmete u mojoj sobi.
***
Posle nekoliko dana, u četvrtak, magličast otisak zaostao od devojčinog čela više se ne vidi. Vidi se, u stvari, jedna tanka, krivudava crta, ali ne bih smeo da se zakunem da je to, baš to, njen poslednji trag. Isprobavam razne položaje, krivim glavu iz različitih uglova, približavam se, potom se udaljavam. Ništa. Kada bih imao papagaja, možda bi mi on nešto rekao. Ali nemam papagaja. Imam zlatnu ribicu koja ne govori. Pregledao sam i kupatilo; pomislio sam da je možda u njemu nešto zaboravila: češalj, sapun, vlat kose. Ništa. U predsoblju nema otisaka njenih cipela. Dotičem kvaku, pokušavam da se setim da li je tu kvaku nekada dotakla njena ruka, ali ne uspevam. Pokušavam ponovo. Mogu da se setim mnogih stvari, ali toga ne. Zatvaram oči i usredsređujem se na tu misao sve dok sasvim jasno ne vidim kvaku u sebi.
Onda otvaram oči.

PRIZOR, PROZOR
U subotu uveče ponovo sam ga sanjao. Za razlilku od stvarnosti, u mom snu on je bio živ, a ja mrtav. Ležao sam na krevetu; kratak beli čaršav pokrivao mi je bedra; stopala i skočni zglobovi upijali su preostalu svetlost. Moj otac je sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i plakao. Na njegovom licu pokazivalo se očajanje; rukama je katkad prelazio preko obrva ili nosa, brisao zalutale suze; povremeno je odmarao šake na kolenima, povremeno odmahivao glavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeo molitvenik i počeo da čita. Video sam kako se ljulja napred-nazad, dok se hebrejske reči lome u njegovom grlu. Čulo se da su mu usta suva. Tada se zagrcnuo, počeo da kašlje, i naočare su mu se smandrljale niz grudi, preko krila, do kolena, na pod.
Ujutru sam otišao na groblje.
Zašto mi to radiš? pitao sam ga.
Stajao sam pred širokom nadgrobnom pločom koja je još uvek bila pokrivena rosom.
Zašto mi to radiš? ponovio sam.
Ćutao je.
Ako mi štogod zameraš, rekao sam, zašto to ne kažeš?
Negde iza mene nešto je šušnulo.
Okrenuo sam se, ali nigde nikoga. Otišao sam do velikog oraha i zavirio mu među grane kao što ženi gvirim ispod suknje.
Pomislio sam na veverice, voleo bih da vidim veverice kako nose orahe u svoja legla, ako sada ima oraha i ako sada ima veverica.
Nigde nikoga.
Ponovo sam prišao očevom grobu.
Na drugoj strani staze video sam svežu humku s drvenim obeležjem. Na obeležju je pisalo »Flora Monitijas, 1903—1985«.
Kada smo pre nekoliko godina sahranili moga oca, ovaj deo groblja bio je sasvim pust. A sada, ako ne grešim, preostalo je još samo desetak slobodnih mesta. Kada i ona budu popunjena, groblje će prestati da živi. Jevreji će morati da potraže drugo mesto za svoj počinak, za očekivanje trenutka kada će se Mesija pojaviti, kada će se na gradskim zidinama Jerusalima, sama od sebe, otvoriti Zlatna vrata.
Pod uslovom, naravno, da Mesija ne propusti svoj trenutak. Jer ako ga tog puta propusti, kao što mu se to verovatno desilo u nekoliko navrata u prošlosti, ništa nas više neće spasti.
Tvoj osećaj za katastrofu, govorio je moj otac, toliko je neprirodan, toliko izveštačen, da može da predstavlja samo svoju karikaturu, svoju parodiju.
Možda, slegnuo sam ramenima, ali mene je uvek privlačila različitost stvari, njihova izuzetnost.
Otac je odmahnuo rukom. Ako želiš da stvari budu drugačije, rekao je, onda ih prvo moraš načiniti istim. Tek posle toga možeš uzeti da ih menjaš.
Što je značilo: prvo moraš da budeš kao svi ostali, a tek kada ovladaš tim umećem možeš da počneš da se razlikuješ.
Postoji određeni redosled stvari koji se ne može izmeniti.
Udaljio sam se od očevog groba i pronašao kamenčić neobičnog oblika. Stavio sam ga na rub spomenika, pomilovao mermer prstima, pa usnama, i pošao.
Zatvorio sam grobljansku kapiju. Pored mene je protutnjao tramvaj. Jedna Ciganka, pa još dve, ponudile su mi bukete cveća. U kiosku više nije bilo dnevnih novina. Prijele su mi se viršle. Samousluga je bila dobro snabdevena. Berberi su se besposleno vrteli na svojim stolicama. Na stepenicama je ležao ispražnjen tetrapak. Semafori su se prilagođavali saobraćaju kao kameleoni. Pekle su me oči. Čačkao sam uši. Poštar nije imao kapu. Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se osećala prašina.
Svet se sastoji od prizora, rekao je moj otac.
U to vreme već je bio bolestan, koža mu je bledela, oči gubile sjaj, kosa postajala sve ređa, prsti otkazivali poslušnost, creva proizvodila neprijatne zvukove, usne se krivile, desni se sve više sušile, tako da su veštačke vilice klizile, ispadale, bežale niz jastuk mokar od znoja.
Prozor je zatvoren, rekao je bolesnik na susednom krevetu.
Soba u kojoj su ležali bila je mala, tesna, dva kreveta i čiviluk, noćni stočići, umivaonik, dve stolice bez naslona, zavesa, fotografija nekog primorskog mesta na zidu.
Moj otac je iskrivio glavu da bi bolje video bolesnika na susednom krevetu. Kakav prozor, pitao je moj otac, kakvi bakrači? O čemu on to priča?
Od »prizora« mu se učinilo da si rekao »prozor«, rekao sam.
Lud je, rekao je moj otac i pokušao da uhvati vilice.
Možda je bio lud, ali u onome što je rekao bilo je neke istine. Svet se sastoji od prizora, ali prozor je zatvoren, bolje rečeno: došlo je vreme, kucnuo je čas da se prozor zatvori i da nas ostavi bez prizora. Kada više nema prizora, nema ni sveta.
Moj otac je nastavio goropadno da umire. Odbijao je da ga pokriju i bacao je svaki pokrivač sa sebe. Tvrdio je da mu je vrućina i da mora da leži go. U klonuli penis zabili su mu cevčicu koja je sprovodila mokraću u providnu plastičnu kesu. U očima mu je bleštalo ludillo, koje je u stvari bilo razumevanje koje nikad u životu nećemo dosegnuti. Naše posete pretvarale su se u uzaludne pokušaje da ga ubedimo da treba da jede, da mirno leži, da uzima lekove, a on se otimao, urlao, mlatarao nogama, bacao čaršave, cepao potkošulje, prevrtao tanjire, prosipao čaše s vodom.
Dve ili tri godine kasnije, za stolom, u jednom svom pokretu prepoznao sam njega, njegovu kretnju. Pokušao sam da ponovim pokret, ali podudarnost mi nije polazila za rukom. Kasnije, u nepredvidljivim trenucima, ponovo mi se dešavalo da u sebi prepoznam njega. Dok bi tonuo u san, s dlanovima prekrštenim ispod glave, osetio bih da sam on, i ako bih u retkom mraku sobe otvorio oči, ugledao bih svet onakav kako ga je on video. Trzaj lica koji bih u prolazu, u predsoblju, spazio u ogledalu, bio je njegov, pripadao samo njemu. U tim magnovenjima on je živeo umesto mene, vraćao se kao što ću se ja vraćati u telo moga sina.
Svaki čovek ima svog oca. Svaki otac ima svoga oca. Itd.
Ako želiš da budeš siguran, govorio je moj otac, onda moraš prvo da ovladaš nesigurnošću. Tek kada doznaš šta znači biti nesiguran, moći ćeš da se prepustiš sigurnosti.
Kada sam se probudio, ostao sam da ležim zatvorenih očiju. Čuo sam svaki poznati šum u našem stanu: kucanje zidnih satova, šuštanje vode u kupatilu, bruj prozorskih okna prilikom prolaska autobusa. Plašio sam se da pogledam. Šta ako sam se probudio kao moj otac? Prstima desne ruke dotakao sam levu nadlakticu, potom sam prstima leve ruke dotakao desni ručni zglob. Mogao sam to da budem ja, a mogao je to da bude i neko drugi. Opipao sam lice: čelo, kapke, obraze, usne, bradu, nos. Da li je potrebno otvarati oči da bi doista doznao ko si? Popustio sam stisak kapaka i kroz trepavice nazreo svetlost jutra. Onda sam podigao glavu i video, u dnu kreveta, svoja stopala. Zgrčila su se, ispravila. Moram još mnogo da učim, pomislio sam. Tako je počeo dan

IMITACIJA ŽIVOTA
Pogledala sam kroz prozor i videla svog muža kako prelazi preko trga. Nisam mogla da mu vidim lice; bila sam predaleko, bolje rečeno: previsoko, ali ništa nije moglo da me prevari. Kada svake večeri ležete s nekim u krevet, i kada tokom tih noći opipavate njegovo telo, onda se ne greši. Nešto u vama, iznutra, kao glas koji dopire kroz prigušene telefonske kablove, jednostavno kaže: To je on.
Okrenula sam se i zakoračila u sobu. Dodirnula sam svoje lice, prvo obraz, pa čelo, pa resicu na uhu. Pogledala sam naniže i videla da stojim kao i uvek: pomalo razmaknutih stopala, isturenih prema napolje. Kada smo se upoznali, rekao je da takva stopala odaju ženu koja voli da spava s muškarcima. Bili smo na nekoj zabavi, ne znam gde, samo se jasno sećam da je s gramofona dopirao glas Lu Rida. Pogledala sam u stopala, ovako kao što ih sada gledam, a onda sam podigla pogled i zagledala se u njega. Lu Rid je nešto govorio, ali reči više nisu bile važne.
Tek sam se trećeg dana setila da ga pitam kako se zove. Mislim, do tada sam ga zvala nekim smešnim imenom: Macane iii Maco, ili možda Braco. Bili smo u mom stanu, u ovom stanu, a on je šetao po kući sasvim go. Ja sam mu govorila Macane ili Maco, ili možda Braco, a on mi je prilazio, doticao me, ponovo odlazio.
Onda je otišao u Tursku i vratio se s pola kilograma hašiša. Stigao je uveče, raspakovao lepinju šita i stavio je na sto. Osetio se sladunjavi, otužni miris. On je napravio džoint od tri papirića, savio filter od neke stare razglednice. Pušili smo, a ja sam posmatrala njegove ruke na stolu. Nokti su mu bili obrubljeni tankim nitima prljavštine. Iz nadlanica i pojedinih delova prstiju izbijale su mu retke, crne dlake.
Da li me voliš? upitao je.
Počela sam da razmišljam o tom pitanju. Osetila sam kako mi kosti glave pucketaju od naprezanja, kako se raspadaju i ponovo sastavljaju krupni molekuli moždanih kiselina. Na kraju sam se setila: Šta ti znaš o ljubavi? pitala sam ga.
Ništa, rekao je.
Nisam verovala svojim ušima. Šta ti se desilo? pitala sam.
On je onda rekao da je oduvek želeo da upozna nekog kao što sam ja, da je ovih dana, dok se smrdljiviim vozom, punim turskih radnika i naših švercera, vozio prema Istambulu, pa natrag, prema Beogradu, da je sve to vreme mislio, ne, da je sve to vreme samo priželjkivao da što pre stigne kući, mojoj kući, ovoj kući, i da je pokušavao da uobliči reči koje će mi reći kada mu budem otvorila vrata.
Šta si hteo da mi kažeš? pitala sam.
Da li hoćeš da se udaš za mene? rekao je.
Nasmejala sam se. I on se nasmejao.
Rekla sam mu da liči na junake holivudskih melodrama, i on se složio. Onda smo zajedno probali da se setimo neke od tih melodrama, ali nismo mogli. Bili smo toliko naduvani, da su nam glave tonule prema površini stola. U jednom trenutku čak sam i spustila obraz na stoljnjak, i ona lepinja od šita učinila mi se kao gora na kojoj su boravile zloglasne ubice »Starca s planine«. Tada sam rekla: Hoću, ali on nije stigao ništa da odgovori, jer je zazvonilo ulazno zvono. Dolazio je Fiks, njegov ortak.
Kada smo podelili hašiš i kada je Fiks otišao, ponovo sam rekla: Hoću. Već smo bili legli u krevet i pružila sam ruku da ga dotaknem. Gledala sam kako se moja ruka kreće prema njemu i kako se spušta na njegovu kožu, ali nisam ništa osetila. Možda nije trebalo da kažem: Hoću, ali reč, kada se izgovori, zna samo za jedan pravac kretanja. Otvorio je oči kada je čuo moju reč. Da, rekao je.
A onda, prošle godine, odlučio je da nestane. Prvo sam pomislila da je ponovo otputovao u Istambul, potom sam se uplašila da su ga uhapsili, posle sam poverovala da je pronašao drugu devojku. Ovih dana lako se pronalaze nove devojke. Sigurno je pomislio da će stvari, s takvom devojkom, biti drugačije. Da će izbeći sve ono što nije izbegao sa mnom.
Čudno je to kada se posle nekoliko godina probudiš i vidiš da je sve oko tebe ipak isto: isti je ugao pod kojim pada svetlost, iste stvari koje te okružuju, isti zvuk zidnog sata, isti mehurići u časi bajate vode.
Marina, moja prijateljica, ponudila mi je da spava sa mnom. Možda će ti biti lakše ako ne budeš sama, rekla je. Odbila sam. Prvo sam sredila kuhinju. Onda sam pozvala majstore da zastakle terasu. Sama sam okrečila kupatilo. Stan sam usisavala dva puta dnevno. Kupila sam novu garnituru za predsoblje. Promenila sam zvono na vratima.
Ali ništa nisam uspela da učinim. Stavljala sam ključ u bravu, otvarala vrata, ulazila. Uvek je to bio onaj isti stan. Sve dok se on nije ponovo pojavio. Pogledala sam, sasvim slučajno, kroz prozor i videla kako prelazi preko trga. Kada sam ga izgubila iz vida, okrenula sam se i vratila u sobu. Dotakla sam lice, pogledala stopala, potom se osvrnula oko sebe. Gotovo da nisam mogla da prepoznam prostor koji me je okruživao. Ponovo sam dotakla lice. Pomislila sam:
Možda ni ja više nisam ista.
Tada sam se setila naziva jedne melodrame: »Imitacija života«. Setila sam se kako sam plakala kada sam je gledala u bioskopu »Central«, kao i onda kada su je prikazali na televiziji. Nisam upamtila s kim sam je gledala u bioskopu, ali znala sam da sam je na televiziji gledala sama. On još nije bio otišao, mislim: zauvek, već se negde zadržao, nikada nisam doznala gde. Kada se film završio, upalila sam svetlo, otišla u predsoblje i zavirila u ogledalo. Kapci su mi bili natečni od plača. Obrisala sam ih vlažnom maramicom. Ugasila svetlo. Učinilo mi se da čujem kako neko korača hodnikom, ali kada sam oslušnula: uvidela sam da sam se prevarila.
Sada je, međutim, bio dan. Nisam otišla do ogledala, jer znam šta bih ovog puta u njemu videla. Videla sam to već toliko puta, da bih mogla da se ogledam zatvorenih očiju. Vratila sam se do prozora. Ako je on pre toga išao u nekom smeru, sada se odatle vratio. Stajao je na prelazu, licem prema meni, i čekao da se promeni svetlo na semaforu. I ja sam čekala. Svetlo se promenilo, neki ljudi su krenuli, a on je ostao i dalje da stoji. Pođi, rekla sam u sebi, pođi. Svetlo se ponovo promenilo i automobili su se uskomešali. On je i dalje stajao. Onda sam osetila kako se nešto pomera u meni, duboko unutra, ali to nije bio onaj nemušti glas. Bilo je to njegovo ili moje srce, svejedno. Zadržala sam dah i osetila kako odskače: gore, pa dole, pa dole.

PISAC
Kada zatvori vrata za sobom, pisac nekoliko trenutaka ostaje u gustom mraku stepeništa, misli pisac. Potom se njegova ruka podiže prema prekidaču — to je odavno uvežban pokret i ne postoji nikakva mogućnost greške — i samo trenutak kasnije svetlost razotkriva ceo prizor. Ali pisac nije zadovoljan: sve se to prebrzo odigralo; više ga privlači mogućnost koja se odigrava na sledeći način: kada se pisac nađe u tmini hodnika i podigne ruku prema dugmetu za stepenišnu svetlost, on zaprepašćeno uviđa da se dugme ne nalazi na svom mestu. Pisac pipa zid, prvo malo iznad a onda malo ispod mesta na kojem je do sada počivalo crveno dugme (pamti, dakle, i njegovu boju), ali uzalud. Onda zakorači napred, pa nazad, opipava — i to s obe šake — prašnu površ zida, ali ne nalazi ono što traži. Pisac se uzbuđeno meškolji u svojoj stolici. Napetost, tačnije rečeno: očajanje pisca izgubljenog u mraku polako prelazi i na njega. Doduše, kroz svest mu u blesku promiče ime Roberta Kuvera, seća se da je pročitao jednu — čak dve! njegove priče izgrađene na sličan način: u prvoj, neki čovek gasi svetlost i kreće prema krevetu na kojem leži njegova razgolićena žena, ali odjednom otkriva da mu je prostor nepoznat i da ne uspeva da stigne do nje — kada mu to na pokon pođe za rukom, i kada počne da vodi ljubav s njom u mraku, širom se otvaraju vrata, upadaju policajci, pali se svetlo, i čovek zgađeno uviđa da je njegova žena mrtva, da se već raspada, itd; u drugoj priči, neki čovek, verovatno ne isti, premda to nigde nije naglašeno, izlazi iz kupatišta, gasi svetlost i takođe polazi prema ležaju, ali kada legne i upali noćnu svetiljku, zaprepašćeno uviđa da se s njim u krevetu nalazi još četiri-pet osoba, itd. Sve mu to (piscu, dakako) promiče mnogo brže nego što je bilo potrebno da se napiše ili pročita, tako da kada se mi nađemo na ovom mestu pisac već počinje da opipava betonski pod odmorišta, uveren da je došlo do neke promene u perspektivi, da je gore postalo dole i obrnuto, dok pisac i dalje sedi u svojoj stolici. Njegovo uzbuđenje sada je već vidno, ne bi nas iznenadilo kada bismo mu na čelu videli graške znoja. Njega, međutim, zanima nešto drugo: ko je ostao s onu stranu vrata, zašto je pisac uopšte izašao na hodnik, zašto se sve to dešava? Ali zar nisu to pitanja na koja bi on trebalo da odgovori? Pisac, pak, donosi odluku da bude razuman: uspravlja se u mrklom mraku, vrhovima prstiju desne ruke dotiče zid, levu ruku pruža u stranu, prema gelenderu. Njegov plan je jednostavan. Kada dohvati gelender, krenuće niz stepenice i izaći će na ulicu. To je, uostalom, učinio mnogo puta do sada: u vreme redukcije struje, u vreme detinjstva, u vreme koje je zahtevalo prikradanja. Prema njegovoj računici, sasvim jednostavnoj, s obzirom da nikada nije bio dobar u matematici, sasvim raširene rulje, ali nikako prenapregnute, sasvim pouzdano dokazuju gde je: jer kada bude odvojio vrhove prsti ju desne ruke i još sasvim malo pomerio prste leve ruke, dotaći će šipke na gvozdenoj stepenišnoj ogradi. Ali kada to doista učini, pisac ništa ne dotiče. Kada, samo časak kasnije, vrati ravnotežu na desnu nogu i desnom rukom ponovo krene prema zidu koji je malopre opipao, ništa ne nalazi. Šta je uopšte očekivao? misli pisac. Pisac ne odgovara. Možemo pretpostaviti da proza Roberta Kuvera nije ni njemu strana, književni uticaji šire se nepojmljivom brzinom. Da li sve to potvrđuje stanovište da ne možemo znati ništa osim onoga što neko već zna? I da li to znači da neko već ne zna ono što mi nećemo nikad znati? Pisac prestaje da piše kako bi u miru razmislio o svim implikacijama gornjih pitanja. Što ni u najmanjoj meri ne olakšava položaj pisca koji u potpunom mraku počinje da oseća kako gubi razum. Polako, ali sigurno. Gotovo da bi mogao da opiše taj osećaj: kao da se nešto (to je, valjda, razum) odvaja od njega, ali tako da on oseća kako postaje sve lakši. Pisac pomišlja da bi mu potpuno gubljenje težine možda pomoglo: podigao bi se, onako bestelesan, u vazduh, u visinu, i možda upravo tu, gde se najmanje nadao, pronašao bi izlaz. Svima bi nam bio potreban izlaz, misli pisac. Svako od nas našao se u svom ćorsokaku, misli pisac. Zar pisac ne bi mogao da prestane da razmišlja kao pisac, misli pisac. Pisac misli da bi to moglo da bude moguće. A da li bi bilo korisno? Bilo bi. Ali nama je poznato još nešto, mi unapred znamo pouku do koje će pisac i pisac tek mnogo kasnije stići. Naravoučenije glasi: Ne otvaraj vrata koja ne znaš kako ćeš zatvoriti. Odnosno: Ne zatvaraj vrata pre nego što upališ stubišno svetlo. Ni jedan ni drugi pisac nisu o tome raz mišljali. Prvi ni sada ne razmišlja; drugi bi voleo da može da razmišlja, ali odavno je izgubio svaku moć rasuđivanja. On stoji u mraku kao otpadak, kao kamen, kao puž. Poređenje s pužem možda nije uspelo. On diše, gleda, kuca mu srce, bije bilo, guta pljuvačku, ima kamen u bubregu. Šta se od svega toga može primeniti na puža? Tako reći, ništa. Pre nego što je postao to što jeste pomislio je da napiše priču o piscu koji piše priču o piscu koji više ne zna ko je, šta je i gde se nalazi. Što prvog pisca dovodi u znatno teži položaj, jer više nije siguran da li prebira po tastaturi pisaće mašine zato što tako hoće ili zato što tako hoće neko drugi. Opasnost je upravo u tome što se može desiti da se nađemo u bezizlaznoj situaciji onda kada pomislimo da se u bezizlaznoj situaciji nalazi neko drugi. Nežnost treba da bude naša primarna odlika, potom plemenitost, pa onda milosrđe. Zlo se vraća, to su utvrdili pametniji od nas, misli pisac. On bi sada dao sve na svetu kada bi samo mogao da provuče svoj prst kroz mrak prethodnih redova, papirnih stranica i štamparske farbe, i da pritisne crveno dugme prekidača. Svetlost, koja bi se pojavila kao otkrivenje, ne bi nazvao svojom. Ne bih svojom nazvao tu svetlost, misli pisac. Pisac u mraku i dalje ništa ne misli. On je sada živi leš, dokument o pogubnom uticaju proze na svoje junake. Kada bi mogao da izgovori reč »svetlost«, on bi se osećao isto kao kada bi rekao »jabuka«, ili »šlag«, ili »čiviluk«, ili »svemir nema ni kraj ni početak, već sve u njemu istovremeno postoji na jednom mestu i na mnoštvu različitih mesta«. Tako ti je to: danas jesi, sutra nisi. Stvar je samo u tome da pravilno oceniš kada je danas a kada sutra, premda je najsloženije uraditi ono što je najjednostavnije. Kao što su, na primer, ona dva koraka koja treba napraviti od ulaznih vrata svoga stana do mesta gde se nalazi prekidač za stepenišno svetlo. Dovoljan je samo jedan pogrešan pokret da bi nastala cela priča.

MOJA ŽENA VOLI MAČKE
Moja žena voli mačke.
Sasvim jednostavna rečenica koja u sebi krije bezdane nerazumevanja.
»Ali, ako ja ostajem ravnodušna pred tvojom ljubavlju prema sintaksi«, kaže moja žena, »zašto tebe uznemirava moja ljubav prema mačkama?«
Tokom popodneva, u bezbroj malih posuda, ona priprema mačje specijalitete: iznutrice, džigerice, kašice i papice, pileće noge, bubrege, parizer, mleko. Onda silazi u dvorište, zvecka natovarena lončićima i šerpicama, klopot njenih klompi odjekuje stepeništem. Gledam s terase kako svako jelo sipa u poseban čanak. Manje posude za veće mačke; veće posude za više mačića; mleko u bezbroj čančića. Uspravlja se, briše ruke o kecelju i poziva ih.
Možda ne znam šta je ljubav, ali zato znam šta je čarolija. Čarolija je način na koji se istog časa pojavljuje bezbroj mačaka, način na koji ih ona usmerava, gura njuške u posude, kako im miluje izuvijana leđa, kako se njihovi repovi šire, kako joj se penju uz nogavice.
Vraćam se u kuhinju, krstarim praznim stanom, odlazim do ormana, otvaram ga, gledam šta se sve nalazi unutra.
Kada se moja žena vrati iz dvorišta, pitaće me šta želim za ručak. Reći ću joj. Obedovaćemo u tišini; ja ću uzalud nastojati da pronađem mačje dlake u jelu, na čaršavu, na njenoj bluzi, u hlebu; ona će na kraju izneti dezert: puding od vanile.
Obožavam vanilu.
Jednom je moja žena rekla: »Mržnja udaljava čoveka od prirode; ljubav ga vraća u kolevku svemira.«
Htela je da kaže da čovek koji voli, živi u skladu s ritmovima sveta: dan je za njega dan, a noć — noć. Ujutru on otvara oči, uveče ih zatvara.
Ona se, naravno, grozi takvih objašnjenja. Kaže: »Ako reči ne govore ono što kazuju, čemu onda reči?«
Stvarno, čemu reči?
Čujem jeku njenih klompi: ona se vraća. Sedam na svoje mesto. Neka me nađe onakvog kakvog me je ostavila.
Međutim, noću, dok ležim budan a ona spava, začujem ponekad kako uzdahne u snu. Naginjem se nad nju i, iako je svetlost slaba, vidim kako joj nos podrhtava, kako joj se gornja usna zateže i podiže, i otkriva pritajenu belinu zuba, i znam — moja žena sanja miša.

POETIKA KRATKE PRIČE, DRUGI DEO
Upravo kada sam naumio da pređem preko ulice: nešto mi je upalo u oko. Zastao sam, iznenada slepac, i čuo sve zvukove koje nikada ranije nisam čuo. Onda me je dotakla nečija ruka. Kroz suze sam video devojku izvanredne lepote, duginih boja, koja me je pitala: »Šta vam se desilo?« Rekao sam da mi je nešto upalo u oko. »Pođite sa mnom«, kazala je devojka. Uhvatila me je za lakat i odvela u haustor. Oči su do tada prestale da suze. Devojka je papirnatom maramicom dotakla rub jednog mog kapka i pokazala crnu mrlju. Složili smo se da je to mušica, nikako komarac. Zidovi haustora, posebno tavanica, bili su islikani fantastičnim prizorima. »Ti stanuješ ovde?«, pitao sam je. »Ne«, rekla je devojka, »ja stanujem u Zemunu.«
***
Primećujem da je ovo već treća moja priča u kojoj se reč »iznenada« nalazi na samom početku. Da li zbog toga treba da se zabrinem? Da li to znači da je moja mašta iscrpljena? Da je izvor mog stvaralaštva presahnuo? Da li treba da se zabrinem? Ili da se poslužim pomodnim teoretisanjem i napišem kratak tekst, esej ili belešku, pogodan po dužini za kulturni dodatak »Politike«, u kojem bih govorio o nužnosti redukcije, o sužavanju vokabulara kao stvarnom preduslovu za pravu postmodernističku umetnost? Možda bih reč »iznenada« mogao da proglasim za jezgrenu reč svog stvaralaštva, za središte iz kojeg nastaje sve ostalo, da kažem kako nastojim da se vratim u samog sebe tako što ću se vratiti u srž svog jezika? Onda bih mogao da odahnem. Ali kako mogu to da uradim kada me jedan od urednika kulturnog dodatka »Politike« ne voli zato što svojevremeno nisam u »Književnoj reči« objavio njegovu priču? Iznenada sam se toga setio, i klonuh u svojoj stolici.
Ali ko zna, ko doista zna kako su se stvari odigrale? Kao da bi ovo bio prvi put da se služim lažima, kao da već bezbroj puta, obraćajući se javnosti, nisam upotrebio složene i raznovrsne konstrukcije koje su počivale na mojim čvrstim, debelim neistinama?
Ti si umetnik, kaže mi devojka iz prvog fragmenta, tebi je sve dozvoljeno!
Čak i suze, kažem.
Ona pruža ruku. Zapažam tanke, dugačke prste, fino oblikovane nokte, dlačice na nadlanici. Pa, to su prave suze, kaže ona, ti stvarno plačeš!
Ali, kako to da dokažem?
***
Da, kaže Miloš Komadina, to je zbilja veliki problem.
Jeste, slaže se Svetislav Basara.
Mihajlo Pantić potvrđuje, Predrag Marković takođe.
Svi smo veoma zamišljeni.
***
Ponovo sam slagao. Upotrebio sam stvarne, žive osobe za svoje pripovedačke ciljeve, stavio im u usta reči koje nikada nisu izrekli. Mislim, Basara je sigurno nekada rekao »jeste«, Pantić je mnogo toga potvrdio ali nikada u gore navedenom kontekstu. Nikada, uostalom, nisu Marković, Pantić, Basara i Komadina sedeli zajedno i slušali kako naričem nad svojom pripovedačkom sudbinom. Žalio sam se svakom od njih pojedinačno, ali nikada svima njima zajedno. Govorio sam im (pojedinačno) kako me zamara to stalno traganje za novom formom, kako sam opsednut time »kako ću ispričati priču« a uopšte ne razmišiljam o tome »šta priča sadrži«. Onda sam rekao Komadini da ću preći na sirovi realizam, da je to jedino što mi preostaje. Komadina se obradovao kao malo dete: pljeskao je rukama i ushićeno podvrisikivao. A šta je realizam? upitao sam ga. Naglo je zaćutao, ruke su ostale da mu vise u vazduhu, počeo je da grize usne. Tako sam ga ostavio.
***
Mogao si jednostavnije da postupiš, kaže devojka iz prvog fragmenta.
Kako?
Mogao si da upotrebiš potpuno izmišljene likove.
Literaturi su neophodna stvorenja od krvi i mesa, kažem.
Pa, ti si od krvi i mesa, kaže devojka i smeška se.
Otkud znaš?
Ona prilazi i iznenada me, brišem »iznenada«, pišem »ona prilazi i čvrsto mi stiska mošnice, dok se istovremno svojim sočnim usnama upija u moje. Osećam kako joj se usta blago otvaraju i kako njen jezik dotiče«, ali umesto ushita osećam tup bol.
Šta je? kaže ona i pušta me.
Piljimo u mesto koje je do malopre držala.
Boli me, kažem.
Ona zavrće rukav i pokazuje mišicu. Koža joj je ravnomerno tamna; nedavno se vratila s letovanja.
Opipavam mišić, divim se njegovoj čvrstini.
Vežbam, kaže ona. Plivam, skačem, dižem tegove.
Moraš da budeš oprezna s tolikom snagom, velim.
Ponovo oboje gledamo mesto koje je malopre držala.
Sva sreća, kaže ona, da se ovo događa u literaturi, a ne u stvarnosti.
Književnost je jedina stvarnost, odgovaram.
Bol, međutim, ne prestaje.
***
Zašto bol nije uminuo u prethodnom fragmentu?
Zato što su se ravni stvarne i izmišljene stvarnosti toliko izmešale da pisac — ovaj pisac — više nije u stanju da ih pravilno razlikuje. Njemu je, uostalom, sve to odavno dojadilo. Uverio se da književnost, umetnost u celini, nema nikakvog uticaja; uverio se da je društveni položaj pisca više nego bedan; uverio se da ga čitaju jedino drugi pisci, i to uglavnom iz dva razloga: iz zluradosti, ako mu je delo loše, i iz stvaralačke zavisti, ako mu je delo dobro; uverio se, takođe, u svoje ograničene sposobnosti. Dakle, dosadno mu je. Dosadno mu je dok piše ovu priču. On je u svetu književnosti mimo svoje volje. Radije bi se bavio nekim drugim stvarima, radije bi lenčario u Nepalu ili Izraelu, radije bi živeo u potpunoj povučenosti. Ali kada zazvoni telefon, on se javlja; kada zatraže Davida A., on kaže: »Ja sam, izvol'te»; kada mu zatraže ovaj ili onaj prilog za ovaj ili onaj časopis, kada ga pozovu na razgovor u ovu ili onu izdavačku kuću, on obećava da će doći; iako nikako ne može da bude siguran da je on taj u čije ime govori. Ali, to je već odavno napisao Borhes u paraboli o Borhesu i sebi, i svi se ponašaju kao da je problem time rešen, kao da je osećaj dvojnosti iščezao s lica zemlje. David A. naslućuje da se tajna tog zaborava krije u složnom bratstvu onih pisaca koji vole da izigravaju sebe u javnosti, koji smatraju da je lik pisca njihova jedina stvarnost. Koji, shodno tome, ne vide nikakve različite ravni egzistencije, nego pristaju da žive i stvaraju samo u jednoj jedinoj ravni. Zbog toga su njihovi likovi spljeskani zgnječeni i jednodimenzionalni.
Dok za to vreme David A. u jednoj ravni oseća potmuli bol u mošnicama; u drugoj sve to zapisuje; u trećoj sve to ponovo doživljava, ali ovog puta bez ikakvog bola; u četvrtoj nema mošnice; dok u petoj.
Tu stajem. Ovo je gnusna gomila neistina i ne želim da imam veze s tim.
***
Misliš li, pita me devojka iz prvog fragmenta, da je poštenje preduslov za dobru umetnost, za pravu umetnost?
Gledam je. Vidim da je ozbiljna, da ima lepe grudi, da su joj oči čelično plave. Kažem: Ko to može da zna?
Možda se nisam dobro izrazila, kaže devojka. Možda je bolje da pitanje postavim na ovaj način: Ako je umetnost deo života, da li je poštenje preduslov za pravi život?
Nastojim da dobijem u vremenu; zato je pitam: Poštenje prema kome? Prema samom sebi?
Ako nisi pošten prema sebi, prema kome onda možeš da budeš pošten? odgovara devojka.
Žene su ponekad toliko pametne: da jedino možete da ih mrzite. U pravu si, kažem, poštenje prema sebi preduslov je za sveukupnu čovekovu egzistenciju.
Znači, kaže devojka, i za umetnost?
I za umetnost.
Prema tome?
Slušaj, kažem joj, mogu da zamislim stotinu drugih stvari koje bismo ti i ja mogli da radimo umesto što ovde dangubimo raspravljajući o suštini umetničkog dela.
Na primer, kaže ona.
Gledam je. Ozbiljna je, pametna, ima lepe grudi, čelično plave oči, obla kolena. Voleo bih da, kažem i zaćutim.
Ona mi preti prstom. Nikada nećeš postati pisac, govori devojka, uvek ćeš ostati šeprtlja. Nisi u stanju da prevališ svoju istinu preko usana, nisi u stanju da uočiš stvarnost koja te okružuje, nisi sposoban da stvoriš uverljive likove koji će izraziti tvoj umetnički kredo i postati pouzdan međaš za moralne dileme našeg vremena. Čeprkaš po površini kao kokoška po bunjištu. Zadovoljavaš se pojavnim aspektom, a ne osećaš kako ispod zategnute ljudske kože treperi bilo. Gledaš fotografiju, beležiš isečak, i ne primećuješ trajanje. Vidiš bore na licu, a ne pitaš se šta ih je izazvalo. Uočavaš trag, ali ne i —
Ne seri, kažem joj.
Devojka je iznenađena. Širi usta, širi oči, ko zna šta sve širi u svom zaprepašćenju.
Ponekad se cela veština sastoji u pravom izboru reč
***
Vidiš, kaže Miloš Komadina, ja ne bih tako postupio. Ni ja, kaže Svetislav Basara. Predrag Marković i Mihajlo Pantić nisu s nama. Sležem ramenima, odmahujem glavom, ali oni su nemilosrdni. Sva trojica smo pomalo pijani i idemo nekom dugačkom ulicom. Ulica je oskudno osvetljena. Povremeno ugledamo banderu, povremeno tarabu, kat-kad kućni prag, klupu pred ulazom. Vidimo i jednog velikog žutog psa. Pas sedi, maše repom po prašini i podiže beličast oblačić. Zaobilazimo ga u pouzdanom polukrugu. Miloš Komadina priča o tome kako su u njegovom kraju ljudi čvrsti, kako već na prvi pogled prepoznaje ko je kakav čovek, i kako je zemlja tamo dobra, kako na njoj sve uspeva. Svetislav Basara i ja odobravamo. Nemamo razloga da mu protivurečimo. Sva trojica smo ustondirali od nekog afganistanskog hašiša, usta su nam suva, a nigde nikakvog osvežavajućeg pića. Prolazimo poslednju banderu. Sijalica se jedva vidi na njenom vrhu, škilji kao prolećna zvezda. Svetislav Basara kaže da se ničega ne boji, da je samog sebe već nekoliko puta premetnuo preko glave. Želeo bih da ga pitam šta njemu znači pisanje, ali već smo toliko ugazili u mrak da se nokat pred okom ne vidi. Čuje se samo kako nam između nožnih prstiju curi prašina. Dakle, bosi smo. Sva trojica smo lako odeveni, a počinje da pirka prohladan vetar i na nebu se gomilaju oblaci. Naravno, oblaci predstavljaju pesničku slobodu, jer smo u mraku. Miloš Komadina više ništa ne govori, Svetislav Basara je takođe onemeo, čuje se samo moj glas dok zanovetam o iscrpljenosti postojećih književnih formi, o nedovoljnosti utvrđenih pripovedačkih obrazaca, dok sve to pravdam novom percepcijom, novim dostignućima fizike, uticajem filma i televizije, činjenicom da živimo u doba kompjutera, uvidom da je čovek, i pored svega, sam na svetu. Stajem. Niko ne šljapka pored mene. Pružam ruke. Mrak visi u čaršavima kao posteljina posle velikog pranja. Oprana je svetlost sveta. Eto, umetnost ne daje uvek odgovor, ne pruža izlaz, ne otkriva skrivene vratnice. Ostaje mi samo da čekam.
***
Vraćam se reči »iznenada«.
Zašto se ona tako napadno, tako uočljivo pojavljivala na početku mojih novih priča tokom poslednjih meseci? Da li je iznenadnost postala glavna odlika moga života? Ili me svaki trenutak života iznenađuje? Ili me, što je najbliže istini, iznenađuje svaki početak priče?
Gledano iz jedne perspektive, ponavljanje je odraz lošeg stila. Dobar pripovedač provodi sate, dane, mesece godine nad svojim stranicama; prepravlja, brusi, dopunjuje; gotovo delo, kada ga umorne ruke umetnika iznesu na svetlost dana, blešti kao dijamant. Svaka stranica na izgled je ista, ali svaka se u stvari razlikuje.
To si lepo rekao, kaže devojka iz prvog fragmenta.
Odgovaram joj da mene zanima druga perspektiva, odnosno, drugi nivo; onaj na kojem je svaka stranica na izgled različita, iako je u stvari svaka ista.
Ponovi, kaže devojka.
Svaki put pišem istu priču, kažem joj, svaki put pokušavam da saopštim svoju nemoć da napišem priču.
Zašto onda svaki put ne napišeš istu priču?
Zato što nemam dovoljno smelosti, kažem joj, i zato što ...
Zašto? neumoljivo pita devojka.
Zato što nisam pošten, priznajem.
Je l' vidiš, kaže devojka, je l' vidiš da sam bila u pravu? Poštenje je preduslov za pravu umetnost, samo umetnost koja počiva na temeljima poštenja, itd, itd.
Ne želim više da je slušam.
***
Šta se doista desilo s devojkom iz prvog fragmenta?
»Ako zatvorim oči«, rekao sam joj, »da li ćeš me ponovo voleti?« Devojka je presavila papirnu maramicu, osvrnula se i bacila je u ugao. »Ljubav se ne traži«, rekla je, »ljubav se dobija.« Zidovi haustora, a posebno tavanica, bili su islikani fantastičnim prizorima, premda me nijedan od njih nije podsećao ni na šta. »Sada moram da idem«, rekla je devojka. Poželeo sam bar da sačuvam njenu maramicu, ali ona nije dozvoljavala da je potražim među kiselkastim otpacima. Ponudila mi je jednu čistu. Odbio sam; u stvari, prihvatio sam pod uslovom da se na njoj nađe nova mušica iz mog oka. Devojka je pristala. Nju je sve ovo očigledno zabavljalo. Izašli smo na ulicu, onda smo ušli u park. U parku, složili smo se, imamo već šanse. »Sešću na klupu«, rekla je devojka, »a vi potražite najbolje mesto.« Nisam se mnogo udaljio. Oblizao sam prst, podigao ga u vazduh, osetio odakle dolazi povetarac. Stao sam licem prema njemu. »Spreman sam«, rekao sam devojci i razrogačio oči. Video sam ljude u hodu, oblake, tramvaj, decu, granje, svaki sunčev zrak, ptice, dva psa, gomilu peska, trotoar. Onda više nisam ništa video. »Tu je«, rekla je devojka i verovatno mi pokazala papirnu maramicu s crnom mrljom. I počela da plače ...
Očajan kraj.
Ali ne mogu da mu se vraćam.
Nastavljam, pružam ruku u pokušaju da utešim nepoznatu devojku, ali sada stvarni slepac a ne iznenadni, i ne znam gde da je spustim. A i kad bih je spustio, da li bih nešto promenio? Odnosno: kada bih progovorio, da li bih nešto rekao? Stojim, dakle, i lepo osećam kako prolazi dan i pada noć. Po svemu sudeći, to je uslovljeno mojim prelaskom iz gramatičkog prošlog u gramatičko sadašnje vreme. Noć je mračna i strašna, i ima hiljadu očiju. Bojim se. Gde je sada devojka koja mi je pomogla u prvom fragmentu. Pored mojih nogu protrčava pas. Ne pitajte me kako to znam, ali to nije onaj žuti pas, ovaj je malen i šaren, i zove se Niki. Onda vetar pored mene pronosi nečiji šešir, pa jedno zgužvano pismo, nekoliko novčanica, štap i naočare. Onda dolazi leto, pa jesen, pa zima, i kada ponovo progledam: vidim da se nalazim na prostranoj snežnoj padini. Preda mnom je devičanski sneg; iza mene, beskrajna nit mojih tragova. Savršena slika za uzaludnost mojih pripovedačkih pokušaja. Neka na tome ostane. Da. O, da.

UMEĆE LJUBAVI
Ako ona treba da dođe u šest, onda je sve spremno već u pet. Preostaje mi samo da je čekam, kao što mi posle, kada ona dođe, preostaje da je sprečim da ode.
»Sprečiti« možda nije najbolja reč, ali u nedostatku jedne svaka druga reč može da posluži. Zašto praviti razliku između nečega što ne postoji i nečeg drugog što takođe ne postoji?
Bilo kako bilo, sprečavanje (za mene) označava veštinu ili umeće da se, čineći nešto na izgled sasvim različito, učini ono što čovek doista namerava da učini. Stvarnost se tako pokazuje kao privid, dok se prava stvarnost odigrava neprimetno. Pokret ruke, na primer, samo je maska za treptaj oka ili primicanje butine. Kašalj je pravi paravan. Kosa se sklanja s čela da bi stopalo lakše disalo. I tome slično.
Dakle, ona dolazi, seda, povlači suknju preko kolena. Kada prekrsti noge, čuje se kako joj se taru čarape. Lice joj je rumeno, oči crne, prsti fino oblikovani. Boja laka na njenim noktima uznemirava, ali ne obavezuje. Njeno čelo, međutim, sasvim je glatko, ne pamtim da sam ikada na njemu videla neku boru.
Prvo izmenjamo nekoliko učtivosti. Obične stvari o vremenu, poslu, dnevnim događajima. Pre nego što progovori, ona malo napući usne. Nekad je pustim da priča; nekad namerno nastavim upravo onda kada pomisli da ću zaćutati; tada joj usne ostaju napućene sve dok ih ne ovlaži jezikom. Vidim samo vrh jezika, ali lako mogu da zamislim ostatak.
Ili onaj trenutak kada ugrabim priliku da je uhvatim za ručni zglob. Moram, pre svega, da odglumim iznenađenje ili uzbuđenje ili neku sličnu imenicu, zatim da je uhvatim za ruku, da pazim da stisak nije prejak, i da ne traje predugo, da je pustim kao da je nisam ni uhvatila. A onda posmatram kako otisci mojih prstiju, kako crvenilo nestaje. Uvek sam se pitala kuda odlazi? Kako to da je jedan čas sve rumeno, a drugi belo, ravno? Zar otisak nema pravo na opstanak?
Jednom mi je rekla da odnedavno misli da joj je život okončan i da sada živi nakon života, u neočekivano dobijenom vremenu.
Kao živi mrtvac, rekla sam.
Ona se nasmejala. Prvi put sam tada čula njen smeh. Zar ti ličim na mrtvaca? pitala je.
Poželela sam da joj dotaknem obraz i kažem nešto o lepoti breskve. Ne, rekla sam, ne ličiš. Nisam se pomerila: ruke su mi ostale skrštene u krilu.
Kada bih ti sve ispričala, rekla je, mislila bi da sam luda.
Zatvorila sam oči, pa sam ih ponovo otvorila.
Imam osećaj, nastavila je, da sam prošla kroz vrata koja su se za mnom zatvorila, to je sve. Okrenula sam se i pomislila: to je, znači, moj život.
Ako zaplače, kazala sam u sebi, dlanovima ću joj obujmiti slepoočnice i blago, ali u isto vreme silovito, privući glavu na svoje grudi.
Ponekad joj pridržim kaput samo zato da bih na tren zadržala dlanove na njenim ramenima.
Da li ona uopšte zna zašto je pozivam?
Da li ja uopšte znam zašto ona dolazi?
Svaki put kažem sebi: Ne plaši se reči. Ali kada otvorim vrata i ona uđe u predsoblje, ovlaš mi dodirne obraz u imitaciji poljupca i kaže prvu stvar koja joj padne na pamet, osetim kako se negde duboko u sebi krećem prema tišini.
Doduše, moja tišina je kao njen život. Govorim, ali osećam da sam prešla onu granicu kada reči imaju značenje.
Ona se saginje, češe zglob, pa list, pa opet zglob, onda iskreće glavu i gleda me odozdo.
Taj čudni ugao dozvoljava mi da vidim pege na njenom vratu, odsjaj na zlatnom lančiću, šnalu u kosi.
Jednom smo pričale o strasti. Ona je samo odmahivala glavom, odbijajući da poveruje. Kada sam rekla da je strast mera ljubavi, rekla je: Šta ti znaš o ljubavi? Rekla je to povijene glave i istog časa vrhovima prstiju leve ruke dotakla vrhove prstiju desne ruke. Napravila sam se da nisam čula, iako sam ja nju mogla da upitam šta ona zna o strasti. Onda sam videla da su moje ruke, do tada prekrštene u krilu, ponovile njen pokret: vrhovi prstiju su se sjedinili i napravili krug. Mogla sam da kažem: Strast je podudarnost, ljubav je kretanje ka istovetnosti. Ali nisam. Ćutala sam. Ona je odvojila prvo palčeve, potom ostale prste. Ponovila sam njene pokrete: prvo palčevi, potom ostali prsti. Onda je ona, ali to više nije važno.
Važno je ovo: nikad ne gubi onaj ko voli; gubi samo onaj ko je voljen.

JA SAM KAMERA
Jednom mi je jedna žena pričala o kiši. Stajali smo nasred mosta i ona je govorila o tome kako je voda faktor koji ne određuje samo naše postojanje u kosmosu, nego mnogo više. »Koliko više?«, pitao sam je. Ona sleže ramenima. »Mnogo više«, rekla je.
Bilo je i drugih događaja. Jednom, na primer, iz autobusa sam video kako ptice sleću na lešinu neke životinje. Pomislio sam: Ako autobus stane, tu ću izaći. Onda je čovek koji je sedeo pored mene upitao koliko je sati. Okrenuo sam se da mu kažem, a kada sam ponovo pogledao kroz prozor: video sam neki drugi pejzaž. Nisam, u stvari, ništa video. Autobus je ušao u tunel i zrnca neonske svetlosti tonula su između pramenova benzinskih isparenja.
Ili onda, kada sam u prolazu, u glavnoj ulici, ugledao svoj lik. Piljio je u mene iz ogledala u izlogu kapadžijske radnje. Zastao sam, vratio se, pravio se da me nešto posebno interesuje. Od stotinak kapa u izlogu, samo jedna nije bila kačket. Svi kačketi su, tačno na sredini, imali dugme presvučeno odgovarajućom tkaninom. Šta li to dugme radi na vrhu kačketa? Podigao sam pogled prema ogledalu i ugledao kapadžiju. Osvrnuo sam se, pomislivši da stoji iza mene, a on je tada provukao ruku, uzeo jedan kačket i zatvorio vratašca. Na tim vratašcima visilo je ogledalo. U ogledalu sam ugledao sebe.
U stvari, ne postoji tok, ne postoje zbivanja. Postoje samo niti između pojedinih događaja koje se tegle kao fino tkanje paučine.
U samoći svoje sobe rekao sam: »Tišina je početaik svega, glas je kraj svega.« I još: »Reči su naše dobrovoljno izgnanstvo.«
U knjižicu s tvrdim koricama upisao sam: »Moj jezik je moja granica. Kada govorim, podižem goleme zidove između sebe i sveta.«
Negde sam pročitao da je neko rekao: »Ja sam kamera.« I ja sam. Nisam siguran da razumem princip prelamanja svetlosti u prizmi, ali to me ne sprečava da budem kamera. Pogledam, trepnem; pogledam, trepnem. Žena koja je sedela pored mene upitala je da li mi je nešto upalio u oko. Nisam stigao da odgovorim, a ona je već izvadila papirnu maramicu. Uzeo sam maramicu, pogledao je, trepnuo, i rekao da je sve u redu. Žena je podigla ruku, pomislio sam da hoće da mi otme maramicu, pa sam je brzo strpao u džep. Ali žena je sklonila pramen kose s čela i rekla: »Umorna sam. Toliko sam umorna, da ne znam kako se zovem.« Odgovorio sam da razumem, da i sam ponekad pomišljam na to. »Na šta?«, pitala je žena. »Na prednost neznanja«, rekao sam. Ona se naslonila na zavesu i zaspala.
Pre mnogo godina došao sam u ovaj grad. To će biti, mislio sam, prva rečenica. Potom ću opisati grad. Grad je mali, kuće su niske, bašte pune cveća, itd. Ima dana, međutim, kada je grad još manji, kada se uvlači u sebe zbog žege ili mraza ili pustinjskog vetra. Tada junaci knjige razmišljaju kako da odu iz grada, šta će im ta promena doneti, itd. Ali kada na kraju odu, čak ni psi ne laju za njima.
Upisao sam u knjižicu s tvrdim koricama: »Prilagoditi se bez promene.«
Jednog dana sam gledao kako oblaci putuju preko neba. Onda sam gledao kako lišće uzvraća udare vetra. Pa sam obratio pažnju na hod buba kroz busenje trave. Onda sam gledao kako ja koračam. Pomislio sam da bi vredelo utvrditi neke podudarnosti, ali nisam znao kako njihove nožice da svedem na svoje. Naime, bube, ako se ne varam, imaju šest nogu, a ja, ako se ne varam, samo dve. Osim toga, one ne pomeraju svoje noge u isto vreme: mislim, sve tri leve, pa sve tri desne. Ležao sam potrbuške i pokušavao da otkrijem kako to one čine. Tada sam osetio da me neko posmatra. Pogledao sam i video skakavca.
Uvek sam pomišljao kako ću negde pozvoniti i kako će mi neko otvoriti. Nije bilo važno ko će izaći pred mene: čovek, žena ili dete. Sam čin otvaranja činio me je srećnim.
Mislim da sam jednom rekao: »Gvožđe je prepreka, drvo je vatra.«
Desilo se da mi je ta žena stala iza leđa. »Nemoj više nikada da mi staješ iza leđa«, rekao sam joj. »Ako ne mogu da stanem tamo gde želim«, odgovorila je, »onda neću nigde stati.« Obišao sam je i stao joj iza leđa. »Kako se sad ti osećaš?« pitao sam. Čuo sam kako diše, kako traži pravi odgovor. Ništa me ne bi iznenadilo: da je počela da plače, da je poželela da se ubije, da se okrenula i izgrebala mi lice. Posle mi je pisala dugačka pisma u kojima je nalazila hiljadu opravdanja za moj i njen postupak. »Međutim«, naglasila je, »onaj trenutak kada si mi zastao iza leđa pamtim kao trenutak najizdvojenije spoznaje u svom životu. Sve je prošlo kroz mene, i ništa nije ostalo.«
Išao sam ulicom i video novčić na rubu pločnika. Onda sam začuo zvuk drugog novčića. Prvi sam video pred sobom, drugi sam čuo iza sebe. Ali iza mene nije bilo ničega. Možda je zvuk stigao s velikim zakašnjenjem? Iskrivio sam vrat i pogledao zgradu pred kojom se sve to događalo. Na prvom, šestom i sedmom spratu gorelo je svetio. Sačekao sam da se ugasi u sva tri stana.
U knjižicu s tvrdim koricama upisao sam: »Izjednačavanje razlika podrazumeva uočavanje sličnosti, ali kada legnem, onda hodanje doživljavam kao nešto što mi ne pripada. Ako zamislim sebe kako koračam, vidim nekoga u oblaku prašine. Budem li ustao, ništa se neće promeniti. Onaj ko leži ne namerava da popusti.«
Žena koja je stajala ispred mene u redu naglo se okrenula, unela mi se u lice i prosiktala nekakvu gadost. Lice mi se izobličilo od mučnine. Kada je videla da ne odgovaram, obratila se čoveku iza mene. Čuo sam kako čovek odgovara, a onda mi se lice opustilo, prešao sam preko ulice, kupio pomorandže i otišao kući.
Jednom sam video kako neki čovek baca pikavac. Pikavac je pao na pločnik. Vratio sam se dva koraka unazad, potom sam se sagnuo i pretvarao da vezujem pertle. Sve vreme nisam skidao pogled s pikavca. Prvo je na njega stao čovek u mokasinama, potom dečak u patikama, potom čovek u patikama. Priželjkivao sam nogu žene, kao što često priželjkujem. Onda je, međutim, pikavac nestao.
Postoji početak, koji je težak; postoji kraj, koji je takođe težak. Ono između — da li je ono dato takvo kakvo je, ili se možda menja približavanjem početka, udaljavanjem kraja?

ZALUDNI POČECI
Nekada, davno, iscrpljivao sam se zamršenim proračunima. Na primer: koliko priliv pitke vode utiče na razornu moć kiseline? Zamišljao sam cevi različitih profila, crtao skice na tabacima trgovačke hartije, rešavao jednačine, zbrajao, oduzimao. Kada bih podigao glavu, viđao sam glatku površ neba, olistalo stablo, senke.
***
Već nekoliko godina pokušavam da se setim jedne sasvim kratke rečenice. Ne znam tačno ko je izgovorio te reči, kada, gde, ali uveren sam da bi one, kada bih se samo prisetio, potpuno izmenile moj život: preokrenuo bih se kao rukavica.
***
Sve je započelo odmah nakon što se prethodno završilo, i premda bi se moglo reći da je između kraja i početka postojao segment tišine, kriška, rez, ono što bih u samoći sobe nazvao »sev tišine«, ovde, u javnosti, ne bih, sigurno, ne. Naravno, kada čovek počne da sumnja, onda sumnja zauvek: reči mu neće pomoći, dela još manje, namere nikako. Uzmimo, na primer, vreme. Jednom sam, po najvećoj kiši, stajao u sred polja. Voda se u mlazevima slivala niz moje telo. Onda je zasjalo sunce. Da li je to bila oluja, kratkotrajni letnji pljusak, provala oblaka? Napravio sam nekoliko koraka, tek-tako, ni u jednom određenom pravcu, mogao sam da krenem kud god sam hteo, ali ništa od toga nije me privlačilo, stoga sam samo napravio nekoliko koraka, dva ili tri. Ubrzo sam pod vrelim zracima sunca počeo da ispuštam onaj otužni miris pokislih zbog kojeg sam, nekada davno, mnogo pre svega ostalog, morao da povraćam. Po glavi mi se, tada, vrzmala samo jedna rečenica: »Prljavi posao.« Znao sam još neke rečenice, ali jedino mi se ta vrzmala po glavi, nijedna druga, a ni to nije rečenica u pravom smislu reči, ima mnogo lepših, potpunijih, s podmetom i prirokom i svim onim priloškim odredbama koje su me uvek činile srećnim, koje me uvek čine srećnim. I tako, kada su me upitali zašto ta rečenica a ne neka druga, odgovorio sam da ne možemo biti odgovorni za sve što se odigrava u prostoru našeg tela. Namerno sam upotrebio reč »prostor«, namerno sam rekao »telo«. U suštini, bilo mi je svejedno. Mogao sam isto tako da kažem »vakuum« ili »globus« ili »tikva«. Sada mi je žao što nisam rekao »tikva«. Neke reči mogu da se kažu samo jednom u životu i ako se taj trenutak propusti ...
***
U subotu, međutim, pošli smo u šetnju. (Obratite pažnju na iznenadnu preciznost u određivanju vremena i namere.) Put je bio prašnjav, kupine pokraj puta pogotovo, c smokvama da ne govorimo. U početku, svako od nas je nešto pokazivao, vukli smo se za rukave, mlatarali šibama, uzvikivali proste reči i osluškivali odjek. Put je vijugao i neki su stalno obećavali da će se posle sledeće okuke nešto pojaviti. Šta? pitali smo, ali oni su bili tajanstveni. A ako biste prutićem udarili po listu, pokrov prašine skliznuo bi s njega kao leptir. A aiko biste šibom dokačili nečiju butinu, rumenilo bi se svilo oko nje kao glista. U jednom polju videli smo čoveka koji nas nije video. U drugom nismo videli nikoga, ali svi smo bili sigurni da nas nebo gleda. Tu, na toj deonici, zavladao je muk, osvrtali smo se i trzali, ali samo u prvi mah, posle smo stisnutih usana piljili u potiljak onoga ispred sebe i koračali kao da, eto, baš tako moramo da koračamo. Posle je bilo malo svežije. Tada smo već zašli s druge strane brda, i možda je tu vetar bio slobodniji. Neko je počeo da peva, ali kada smo svi zagrajali i zatražili da prestane, ispostavilo se da to nije bio niko od nas. Na prstima smo prišli kamenoj ogradi, prvo na jednoj pa na drugoj strani puta, ali videli smo samo čičkove, ponekog guštera, sprženu travu.
***
Iz daljine, pre nego što sam mu prišao, poverovao sam da gleda na sat, ali iz blizine, pošto sam mu prišao, video sam da gleda u ranu na ručnom zglobu. Pomislio sam kako je rana zgodna metafora za vreme, ali nisam bio siguran da li bi tog čoveka to zanimalo. Posmatrao sam nekoliko minuta kako brižno motri na svoju ranu, čak sam i zastrugao nogama, zakašljao se, pljunuo, ali on nije obratio pažnju na mene. Za njega, možda, nisam ni postojao. Počeo sam da gubim strpljenje, ali on je upravo tada oblizao usne. Jasno se pokazao zaobljeni vrh jezika, koji je prešao preko ljuspastih neravnina. Da li je to bio znak upozorenja ili izraz podsmeha? Sve je moguće, pogotovo ono što nam se najmanje čini takvim. Zašao sam mu iza leđa i odlučio da pričekam. Kad-tad, pomislio sam, kad-tad. Ali ubrzo je počela da me proždire sumnja: možda sada, dok mu stojim iza leđa, on koristi moju neopreznost i žmuri? Ili jednostavno ne gleda u ranu već negde drugde? Brzo sam prevalio onih nekoliko koraka koji su nas razdvajali, ali čovek je i dalje piljio u svoju ranu. Možda je čuo da dolazim, pa otvorio oči u pravi čas? Odmakao sam se korak-dva, tiho, tiho, a onda naglo skočio pred njega. Nije ni trepnuo! Možda mu nisam izašao iz vidokruga, pomislio sam. Tada sam razumeo da ne znam koliki je obim čovekovog pogleda. Zagledao sam se pravo pred sebe, onda virnuo nadesno pa nalevo, onda ponovo pogledao u horizont. Čuo sam kako neko kašlje, kako struže nogama, možda je to bio i pljesak, mislim: tup udar dva dlana, dlana o dlan, ali sada sam samo gledao, bio sam sam pogled, i nisam imao vremena ni za šta drugo.
***
A onda sam odlučio da se ženim. Ovako rečeno, može se učiniti da je odluka došla naprečac, a ona je, u stvari, dolazila tokom mnogih letnjih večeri, tokom beskrajnih sati provedenih u vinogradima, gde sam sporim pokretima otkidao po dva-tri zrna grožđa, i među kukuruzima, gde sam, nešto kasnije, nastojao da se oslobodim tih istih zrna. Ti pokreti, ta nadimanja i naprezanja nisu ni u kom slučaju bila spora, o ne, ali o tome nekom drugom prilikom, sada je reč o ljubavi, iako ljubav nije sinonim za ženidbu, ali ponekad se značenja povezuju na način koji ima smisla samo za one za koje nema. Besmislen zaključak, ali sasvim dobar za povratak na početak. Naime, odlučio sam da se ženim i ništa drugo nije me zanimalo. Obukao sam najbolji kaput, na glavu stavio crni šešir, cipele nisam imao, ali nadao sam se da to neće uticati, pogotovo što sam imao i kravatu i maramicu, u stvari: bila je to imitacija maramice prišivena za gornji rub malog džepa, na levoj strani kaputa, negde u visini srca, i verovao sam da je ta ponuda dovoljna da zaseni sve ostale mane, od kojih nedostatak cipela nije bila najveća, a opet, s druge strane, sve zavisi od toga kako se ljudima pristupi, i to me je najviše uznemiravalo, budući da su sva moja dosadašnja iskustva, u smislu pristupanja a ne ženidbe, bila povezana samo s muškarcima, od kojih se žene, kako sam načuo, znatno razlikuju, tačka. Sakrio sam stopala ispod klupe i počeo da čekam. Srce mi je burno udaralo. Čelo mi se znojilo, ali šešir je dobro upijao. Dlanove sam brisao o pantalone. Povremeno sam udisao vazduh, povremeno ga ispuštao. Sve u svemu, dobro bi mi došla ona imitacija maramice, ali sam strepeo da ću pokidati džep, a odvaljeni džep, koji zjapi i bestidno pokazuje utrobu kaputa, nije dobra preporuka. Makar se, usled nadimanja postave, videlo kako srce skakuće. Malo kasnije, u podne, u park je naišao jedan muškarac, seo pored mene i, posle nekoliko rečenica, spustio dlan na moju butinu. Rekao sam mu da sam odlučio da se ženim. On je prvo podigao dlan, pa ga vratio na isto mesto. Rekao sam mu da sam svestan razlika između muškaraca i žena, iako ih nikada nisam spoznao. Žene ili muškarce? pitao je on. Razlike, rekao sam. Ne znam šta da kažem rekao je čovek. Spustio je i drugi dlan na moju butinu, odmah do prvog, i sada mi je ličio na davljenika više nego na bilo koga drugog. A onda je pognuo glavu, pa i nju spustio na moju butinu, nekako odmah do svojih ruku, prvo čelo a onda obraz, i tako ostao. Dotakao sam mu kosu: bila je puna sitnog belog praha, kao da je negde celog prepodneva štemovao zidove. On je uzdahnuo, a ja sam ispravio kolena i pokazao bosa stopala. Na suprotnoj strani parka, ispod topola, ciknula je žena. Čovek se nije pomerio, a ja sam zadovoljan zgrčio nožne prste, proteglio se, ispravio ih, kao onomad, u sred noći, kada sam ih video pod svetlošću srebrnog meseca i pomislio: To je nešto što mi niko ne može oduzeti.
***
Nekoliko dana kasnije predložili su mi da pođem u obližnje selo. Učtivo sam zahvalio i naglasio da nikada između dva mesta nisam uočavao toliko sličnosti, ili toliko razlike, da bih s jednog morao da odlazim na drugo. Razlika je reč koju često upotrebljavate, rekoše oni. Sve me je to podsećalo na nešto što sam već video ili čuo ili pročitao, ali nisam hteo da zanovetam. Određene stvari mogu se uraditi samo ako se nikad ne urade. Tako i ja: zašto da govorim nekome o ustrojstvu kosmosa, o sumnjičavosti po pitanju ljudske egzistencije, kada mogu da se izgovorim glavoboljom? Rekao sam, dakle, da me boli glava. Ponudili su me aspirinom, zatim oblogom, pomenuli su čak i japansku masažu. Kroz prozor su se videle rascvetale trešnje i kajsije, a ispod njih, u hladu stabala, u mirisu cvetova i landaranju leptirova, sedele su devojke. Uvek to činim, uvek skrećem pažnju na nevažno u nastojanju da izbegnem suštinsko. Oni su, naravno, pogledali za mnom. Pomislio sam da će njihova prva pomisao biti da želim da ostanem nasamo s devoj—, pa sam ih prekinuo u pola rečenice. Začudili su se. Kako to? pitali su. Nastojao sam da budem strpljiv: ne može se od svakog očekivati da zna ono što vi znate, još manje ono što ne znate. I to mi je zazvučalo poznato: kao da sam to već rekao ili napisao. Upitao sam ih da li se sećaju nekog trenutka kada sam izjavio istu ili bar sličnu misao, ili možda znaju da li sam je ranije napisao? Koliko je nama poznato, odgovoriše, vi ne znate da pišete. Gle, ko bi se tome nadao! Odmah sam zatražio papir i pero i mastilo i spajalice i upijač i penkalo. Sve sam dobio. Oni su rasprostrli papir, ja sam umočio pero u mastionicu. Vazduh je bio bezbojan i prozračan, kao i uvek. Onda sam podigao pero i gotovo istog časa začulo se da se više ništa ne čuje. Konačno se oglasi jedan od njih, onaj najhrabriji, premda nekada najstrašljiviji progovori prvi: Hajde, napiši nešto, reče taj. Ja pogledah iskosa, nigde određeno, tek-tako, kao da razmišljam šta bi u tom času bilo najprikladnije. Neka posveta bi dobro došla, ali kako da je sročim kada ne znam čak ni svoje ime? Tada videh kako se na samom vrhu perca uobličava kap mastila.
***
To je sve. To je sve. Preostalo je još samo da se ponovo udahne vazduh, dobri stari vazduh, udahnut i izdahnut već bezbroj puta, poslednji put malopre, ili je to ipak bilo nešto davnije: juče ili prekjuče, ponekad stvarno ne mogu da se setim kada sam poslednji put udahnuo ili izdahnuo, odavno sam prestao da povezujem te dve radnje, prestao da mislim na disanje, raščistio s besmislicama: disanje, hodanje, govor, sve sam to izbacio iz upotrebe, pogotovo poslednje, odnosno, najpre potonje, ali možda sam tako upao u protivrečnost, hvalim vazduh kojeg se odričem, još malo pa ću se dičiti koracima koje ne činim ili rečima koje ne izgovaram, što je, doduše, istina, s obzirom da se najviše ponosim rečima koje nikome nisam rekao, što je paradoks o kojem se već toliko pisalo, video sam to kada sam bio u biblioteci, kada sam prišao pultu i upitao bibliotekarku da li ima neku knjigu o rečima, prolazio sam pored biblioteke pa sam pomislio da bih mogao da svratim, a nekada sam verovao da me ni četiri bela konja neće odvući preko tih stepenica i između tih stubova, ali eto, ušao sam, tabani su mi šljapkali preko plastičnog poda kao da gazim po mokraći, a bibliotekarka je odgovorila da su sve knjige o rečima, da mogu da uzmem bilo koju, na osnovu čega sam zatražio neku o nenapisanim rečima, i da skratim, kada su me izbacili, setio sam se ona četiri bela konja, bio je moj deda u pravu, jednom kočijaš: uvek kočijaš, jednom Jevrejin: uvek Jevrejin, ništa ti neće pomoći, mogu da ne znaju ko te je rodio, mogu da ne znaju gde si sahranjen, ali ti si uvek ti, ja sam uvek ja, reč je uvek reč, i šta tu ima da se priča, život je odricanje, odustajanje, ništa me neće ubediti u suprotno, niko takođe, ponajmanje onaj koji ovo čita u sebi, ili izvan sebe, svejedno, nema te sile koja će me ponovo naterati da hodam, pričam, dišem, pišam, ne, pisaću, uvek ću pišati, neminovnosti ne treba mešati sa slobodom izbora, šum vode nije kreket žaba, iako su mi jednom neki Japanci tvrdili suprotno, uveravali me u, rekli da, ali nema te sile, to sam već rekao, ponavljam se, moraću da izdahnem, i to u oba smisla, prvo vazduh, onda sebe, potom dolazi dugo mirovanje, sloboda, bezbednost, groktaj svinje pod mesečinom, urlik pauna u vrbaku, topot nepoznatih nogu, glasovi, zora, još jedan zaludan početak.

FITILJ
Ponovo jedna od onih rečenica koje dolaze neznano otkuda i odlaze neznano gde, kao što je već rečeno, samo što sam ovog puta bio spreman, odnosno, rešio sam da čekam, ugasio svetio, otvorio prozor, pažljivo motrio na svaki dašak vetra, na gibanje zavese, na sve veće zgušnjavanje mraka, na svaki znak pojave rečenice, i pritom sam ćutao, iako ima onih koji govore da bez jezika nema sveta, da je govor potvrda našeg postojanja, što, nadam se, ne isključuje stenjanje, jer sam, uprkos svemu, morao da stenjem, zapetljan u neki kanap koji sam, nekad davno, doneo i ostavio na sred sobe, ostavio i zaboravio, premda sam tada hteo da se obesim, ali me je zbunilo pitanje dužine, naime, nisam znao koliki komad kanapa je potreban da bi jedno normalno ljudsko telo, ako se za moje telo može reći da je normalno i ljudsko, koliko je, dakle, potrebno da bi ono visilo slobodno kao klatno ili kao visak, ali sada sam shvatio, dok sam stenjao i borio se s užetom, da se sloboda može steći i u vodoravnom položaju, kao što sam shvatio da mi je neophodna svetlost svece da bih nešto nazreo u ovom gustom mraku, ali prvo sam morao da prokumem svoju proždrljivost, koliko sam samo sveća pojeo u poslednja dva ili tri meseca, čak i u trenucima kada sam bio sasvim sit, grickao sam sveće, one tanje doduše, ali sveća je sveća, u to se ne može sumnjati, jedino se za sveću bez fitilja može reći da nije sveća već nešto drugo, neka nepoznata reč, deo nekog nemuštog jezika koji nikada neće biti izgovoren, ponajmanje onda kada ponajviše osetimo potrebu za njim, eto, ponovo filozofiram umesto da pipam oko sebe i levom i desnom rukom, dok su još slobodne, i dok još imam obe, i tako sam ih zagnjurio u pesak, u prašinu, u prljavštinu, u sve te reči koje počinju istim slovom, i mnogo toga sam našao: kalem, dugme, naprstak, mišji izmet, alku, ogrizak od kruške, čauru, a onda su se prsti na mojoj desnoj šaci savili oko nečega što je nalikovalo sveći, osećala su se zadebljanja istopljenog voska, i stvrdnuta kvržica na vrhu fitilja, preostalo je još samo da proverim, prvo drugom rukom a potom nosom, da li je moja prva pomisao najbolja pomisao, što me je podsetilo na zen budizam, ali nisam imao vremena da se zadržavam na objašnjenjima, podigao sam ono što sam našao i istovremeno podigao levu ruku, a onda je ipak trebalo da prođe malo vremena dok nisam shvatio da levom rukom ne mogu da pronađem desnu, ili obratno, ili bilo kako, ali kako god bilo: osećao sam kako landaram rukama po vazduhu, ali zaludno, zaludno, gotovo kao da sam otelovljenje donkihotovske zaludnosti, što je najobičnija smicalica onoga ko zna u šta će se sve ovo izroditi, jer je mnogo prirodnije reći da čovek u mraku gubi orijentaciju, da počinje da veruje da mu je kraj blizu i da su mu svi gresi oprošteni, iako strepi od božjeg suda i priželjkuje da mu se pred otvorenim nebesima pokaže onaj Floberov papagaj, onaj koji se zvao Lulu a ne neki drugi, što je opet smicalica lika kojeg ovde izmišljaju, eto koliko su stvari zapetljane, koliko su lišene kraja i početka, koliko pokazuju da je sve jedno a jedno sve, ali moram da požurim, jer ako ovako nastavim: prvi zraci jutarnjeg sunca prodreće kroz žaluzine a ja ću i dalje mlatarati rukama kao vetranjača, pa sam stoga pokušao da se saberem, da odredim iste uglove za obe ruke, uglove pod kojima će one krenuti prema mojim grudima i konačno se spojiti, kao vodeni cvetovi posle uzdrhtale ljubavne igre, eto: ponovo se vraćamo na ljubav kao i mnogo puta do sada, u stvari: svaki razgovor o trigonometriji neumitno vodi prema ljubavi, kao da je ljubav matematika a ne, a ne, šta ono beše ljubav?, ponovo sam zastranio, ponovo sam pokazao kako je ljudska volja povodljiva, kako je krhko svako čovekovo preduzeće, što me je podsetilo na one trenutke kada su poželeli da nam objasne učenje stoika, ili su to možda bili pitagorejci, u svakom slučaju: gledali smo u tablu prekrivenu tragovima krede sve dok ih nisu obrisali, a onda ponovo prekrili tablu novim tragovima, a svaki od tih tragova, navodno, značio je nešto više u odnosu na pređašnje tragove, u šta nisam mogao da poverujem, ni tada ni sada ni bilo kada, pogotovo ne sada: dok sam se naprezao da uskladim svoje pokrete onako kako to nikada nisam činio, ali strah od neuspeha je polako čileo, nestajao iz mene, što sam ipak mogao da smatram svojom pobedom, što me je podsetilo na reči moga učitelja, koji je rekao: Namera se postiže nanamerno, kao disanje, kao hod, kao čičak koji se kači za leđa sisara i odlazi u sasvim nova prostranstva, pa sam tako i ja prestao da mislim, odnosno, počeo da ne-mislim na ono što sam priželjkivao da uradim, i stvarno, ubrzo, ako se može verovati mom osećaju za vreme, ruke su mi se spojile a grudi napunile ushitom, kao onomad tokom sletske vežbe, i još ranije: kada smo stajali u redu za supu, preostalo mi je još samo da se uverim, uverio sam se, jeste, to je sveća, ostatak sveće, fitilj je sačuvan, nisam ga pojeo, možda sam ga grickao, ali to ne smeta, neće uticati ni na šta, još samo da je pomirišem, što nije teško, premda je presudno, odavno sam, naime, raskrstio sa svojim nosom, tačnije rečeno: utvrdio gde je, šta je i kakva mu je namera, za šta me je posebno zadužila jedna mlada žena u čipkastim gaćicama, ne pitajte me kako sam doznao da je mlada, ali u tom slučaju nešto ne odgovara istini, jer kada sam video tu ženu: imao sam samo jednu ruku i jednu nogu, a sada imam obe ruke i obe noge, možda i više, ko bi znao, ja ne, ne ja, od mene se tako nešto ne može očekivati, uostalom: sada sam već mirisao onaj patrljak sveće i nos mi je nepogrešivo govorio: to je sveća, ne tim rečima, naravno, i ne tim jezikom, ali sve reči govore isto, i svi jezici, svi pokušavaju da izraze ono što se mnogo bolje saopštava bez reč; bez jezika, ali ja sam naučio da ispunjavam zadatke a ne da se zamajavam hagiotikom, što je značilo da treba da potražim šibice, ili upaljač, ili kresivo, i da u treperavoj svetlosti sveće vidim dokle je dospela ova rečenica, jer sam shvatio da mi je ponovo promakla, da mi se otrgla, da nisam uspeo da je zauzdam, kao što ponekad ne uspem da zauzdam svoje staro srce, o bešici i da ne govorim, ali ja sam odavno rekao da meni ne treba verovati, ni u mraku ni na svetlu, sveće ili dana, svejedno, kakva je razlika, svetlost je jedna, ista, ko je video jednu: taj je video sve ostale, tačka, još ne, još samo malo, ovaj fitilj neće dugo trajati, dosadilo mi je da budem samo glas, pogledajte me pravo u lice, u oči, uočite sve što možete, urežite moj lik u pamćenje, eto, pretvorio sam se u rečenicu, počeo sam da govorim u njeno ime, u ime onoga koji će sledećeg trenutka pomisliti na plikove na hrapavim prstima, na plikove koje upravo osećam, tačka, još ne, stisnuću zube, valjda ili imam, šta je bol, samo nova varka, kao što je sve ovo, tačka, još ne, sve dok se plamičak odupire, još ne, dok se jezik podiže prema nepcu, a onda, još ne, spokoj, tišina, tačka, da, tačka.

POETIKA KRATKE PRIČE, TREĆI DEO
U početku, svaka priča imala je poentu. Poenta vas je podizala, pumpala vam adrenalin u srce, stvarala utisak da su se stvari koje vas okružuju pomerile s mesta. Pogledali biste se u ogledalo i uvideli da više niste isti.
Onda su izmislili priču bez poente. Umesto poente dobijali ste iščekivanje poente. Pomalo zbunjeni, ostavljali ste priču, okretali joj leđa, a neizrečena poenta sustizala vas je kao teretno vozilo, mrvila vam kosti, kidala utrobu, oduzimala dah.
Potoni su došle priče u kojima nije bilo priče. Niste ih voleli zato što su vas i suviše podsećale na vaš vlastiti život, na činjenicu da živite kao većina ljudi: bez uzbuđenja, u monotoniji, daleko od jednostavnih istina.
Tada je došao postmodernizam. Tada smo došli mi. Dohvatili smo svaki pojedinačan prozni model i razloži ga na najsitnije delove. Iskopali smo veliko groblje proze, uredili parcele, postavili spomen-obeležja. Neko nam je rekao da se to zove dekonstrukcija, a mi smo se samo smejali, pljuvali u dlanove i zabijali ašove u meku zemlju. A kada smo završili i osmotrili uredan niz humki, shvatili smo da posao tek počinje.
Ova priča je priznanje da više ništa ne znamo. Uništili smo postojeće pripovedačke forme, ali nismo stvorili nove. Slikovito rečeno: znamo strane sveta, znamo kako se zovu, ali ne znamo koja je koja. Gde je, na primer, sever? Gde zapad? Pogledajte kako se vrtimo, kako osluškujemo, kako podižemo vlažne prste, kako natičemo naočare ... Ništa ne pomaže. I ništa neće pomoći: iz prostog razloga što je postmodernizam od nas napravio analitičke bogalje, a kratka priča nastaje kao rezultat sinteze.
Naučićemo kako se pravi sinteza, kažemo.
Ali znamo da nam to nikada neće poći za rukom.
Zašto?
Zato što se sinteza, ta sinteza, ne može naučiti. Ona nije deo teorije: ona je deo života. Ona se svakodnevno odigrava na ulici, u tramvaju, u zelenkastom polumraku stanova zaštićenim izbledelim šalonima od jare avgustovskog sunca, itd. Ma koliko raščlanjavali književna dela, sinteza nije nešto na šta možemo da pokažemo prstom. Sinteza je organska tvorevina i ostaje tamo gde joj je mesto: u organskom svetu, u duhu tvorca.
A mi smo hladni analitičari, ledeni bregovi, kraljevi svojih polarnih prostranstava. Oko nas se širi mraz, steže zima, pucaju stene i književne konstrukcije, grizu vetrovi, lede se tradicionalisti i pretvaraju u providne sveće koje vise sa streha naših ututkanih igloa. O, kako smo dovoljni sami sebi! O, kako volimo ono što radimo!
Ništa od nas. Ova priča je priznanje da smo dospeli u ćorsokak. Ponos nam ne dozvoljava da to javno priznamo, ali zalihe su se smanjile, književni magacini su prazni, konzerve bajatih formi i onako nisu za jelo. Drugim rečima, moraćemo uskoro da se obrušimo sami na sebe. Potvrdićemo drevnu istinu: kada dođe do svog kraja, svaki umetnički pravac uništava samog sebe.
U međuvremenu, vidimo sebe kao svetionike. More je uzburkano, noć tamna, čuje se lelek brodolomnika. Mi smo kule svetilje i pokazujemo im pravac kojim treba da krenu kroz more književnog nasleđa.
Ali, istina je drugačija: more je mirno, glatko kao zejtin. Ne tonu brodovi, već se tope naše ledene sante. Jedino nam preostaje da izmenjujemo poruke i biltene, da stvarnost pretvaramo u paranoidni zaplet u kojem smo mi jedine žrtve.
Tako vam je to. Ulazimo u istoriju, a izlazimo iz života. Ne može se i jedno i drugo.
Ali budimo bar hrabri kapetani.
I dok nam voda stiže do grla, do usta, do nosa čak!, naš pogled je postojan, naša ruka podignuta u pozdrav — zbogom, postmodernistička pričo, zbogom!
I nema nas više.

PAPA
U trenutku kada se Mendosa, izlazeći iz igre, prekrsti pred televizijskom kamerom, Papa se uzbuđeno ispravi. Potom pogleda oko sebe, ali kardinali mirno spavaju u svojim udobnim foteljama. Mendosa iščezava iz kadra, Papa načas ponovo oseća teret samoće, ali tada se igra nastavlja i on se prepušta nemuštim navijačkim strastima.
***
Papa voli da razgovara s vojnicima. Oni mu pričaju o dalekim krajevima u kojima nije nikada bio. Voleo bih da sam vojnik, misli Papa dok se zaustavlja pred postrojenom četom. Četa je stigla iz daleka. Vojnici su prljavi, pokriveni znojem i skorelom krvlju. Neki jedva stoje na nogama, neki dremaju oslonjeni na koplja. »Vojniče«, obraća se Papa stasitom vojniku i primećuje mlade malje iznad njegove gornje usne, »reci mi kako izgleda Jerusalim?« Vojnik pokušava da se isprsi i Papa zapaža kako mu mišići drhte od naprezanja i iscrpljenosti. »Kada sam ja tamo stigao«, kaže vojnik, »video sam samo pepeo.«
***
U šetnji dugim hodnicima, Papa najpre uočava simetriju ponavljanja. Kada podigne glavu, vidi arabeske kojima ne može da otkrije smisao, »Zašto bi sve imalo smisao?« pita se Papa šapatom, a onda se brao ugrize za jezik i osvrne na sve strane. Danas i zidovi imaju uši.
***
Papa se budi rano. Prozor je otvoren, vazduh svež, nebo plavo, itd. Papa ustaje, saplićući se o dugu moćnu košulju, i ugleda pticu na simsu. Papa se vraća do noćnog stočića, ali od sinoćnog sendviča nije ništa ostalo. »Ptičice«, kaže Papa ptici, »hoćeš li sačekati da nekoga pošaljem po malo hleba?« Ptica ne odgovara. »Ili bi možda više volela neko zrnevlje — pšenicu ili proso?« Ptica i dalje ćuti. Papa podrže slušalicu i traži glavni magacin. Sanjivi glas kaže: »Halo?« »Ima li prosa u magacinu?«, pita Papa. »Ko pita?«, kaže onaj glas, podjednako sanjiv. Tada ptica odleće. »Ko pita?«, ponavlja glas. »Nije važno«, kaže Papa i spušta slušalicu.
***
Dugo uopšte nije znao da postoje ogledala, a onda ga jednog dana uvode u sobu u kojoj mu bezbrojne glatke površine vraćaju odraz njegovog lika. Papa za trenutak zamišlja svet prepun Papa i cokće jezikom od ushita. Onda zove majstore i kaže im da skinu sva ogledala. Zadržava samo jedno, u potkrovlju, za koje niko ne zna.
***
Ako nešto mrzi, onda su to jutra. Naime, svaki put kada se probudi, vidi da mu se noćna košulja zarozala sve do brade. »Želeo bih da spavam u pidžami«, kaže Papa i ljutito udara nogom. Kardinali se zgledaju. »I dosta mi je ove noćne kapice«, urla Papa i baca kapicu s glave. Kapica pada na postavljene svilene papuče, dar turskog ambasadora. »Propisi nam ne dozvoljavaju«, usuđuje se napokon da progovori jedan kardinal. Propisi, misli Papa, prokletstvo — trebalo je da ostanem običan seoski pop.
***
Papa piše pesme. Jedan novinar ga pita: »U vašem slučaju doista se mora govoriti o božanskom nadahnuću, zar ne?« Papa je čitao Fausta, zna on kuda to pitanje vodi. Stoga ćuti. »Ima li drugih pitanja?«, oglašava se kardinal koji je Papin ataše za štampu. Papa oseća znoj na čelu kao dodir nečije ledene ruke.
***
Pre podne sednice, u podne službeni ručkovi, po podne pripreme za naredni dan, jedino uveče (pre i posle večernje molitve) Papa ima malo vremena za sebe. Sedi pored prozora i gleda u nebo. Od svega što tamo vidi, najviše mu se dopadaju oblaci. Svaki oblak ima drugi oblik. Neki liče na dobro poznate stvari, drugi na stvari koje će tek biti izmišljene, treći nagoveštavaju daleke svetove, četvrti se raspadaju pred Papinim pogledom. Koraci koji se čuju iz dubine palate pripadaju mladom kaluđeru koji Papi donosi noćnu posudu. Papa bi rado porazgovarao s mladim čovekom, ali kaluđer je sebi odsekao jezik kako bi sve svoje misli zaveštao bogu. Kakva glupost, misli Papa. Kaluđer ostavlja noćnu posudu iza vrata, prekriva je bogato izvezenom tkaninom, klanja se i odlazi.
***
Papa je sam. Ništa ga ne zanima. Prelistao je Sveto pismo, ali nije uspeo da pronađe nijedno mesto koje ne zna napamet. Mogao bi nekome da telefonira: kome? Nekada se zabavljao tako što je nasumice okretao brojeve telefona i onda se kikotao u rukav dok bi unezvereni (muški ili ženski) glas vikao: »Halo! Halo? Ko je?« Ali Papa oseća da je prerastao takve male razonode. Sada radije zamišlja svet u kojem postoje bar dvojica Papa. Mogao bi s tim drugim da igra domine ili šah. A tek kad bi ih bilo trojica! Preferans! Papa zadovoljno trlja ruke. Možda bi to mogao da iznese kao predlog na sledećem koncilu? Papa odlazi do radnog stola, uključuje kompjuter i postavlja pitanje: Kada će se održati sledeći ekumenski koncil? Kompjuter odgovara: 2012. godine. Papa kuca: Ali ja tada neću biti živ! Ti nećeš, odgovara kompjuter, ali Papa hoće.
***
Da li je ovo moje pravo lice? misli Papa nagnut nad lavor. Teško je razabrati tačno stanje stvari na namreškanoj površini vode, ali Papa ipak misli da ima čupave obrve, dugačke trepavice i plave oči. Papa zahvata vodu i pljuska se po licu. Kada se voda primiri, i kada se ponovo zagleda u nju, uveren je da su mu oči crne.
***
Papa šeta dvorištem. Dvorište je ograđeno visokim zidom. Svaki put kada dođe do zida: Papa oslušne. Ništa se ne čuje. S druge strane ne dopire nikakav zvuk. Možda tamo nema ničega, misli Papa, možda sam ja sam na svetu? Iza njegovih leđa otpadaju jabuke i kruške: padaju zreli plodovi na potšišanu travu. »Ej«, viče Papa, »ima li nekog s druge strane?« Tišina, tišina, samo tišina.
***
Jednom, usred propovedi, u spokoju svečane atmosfere, upravo kada Papa podiže prst da bi stavio naglasak na svoju sledeću rečenicu, ustaje jedan od vernika i jasnim glasom pita: »Kako može Papa da zna istinu o porodici? Ko ima žene i decu? On ili mi?« S obzirom da pitanje nije direktno upućeno Papi, Papa se — kao i svi ostali — osvrće oko sebe, ali niko ne pokušava da odgovori. Možda bih ja mogao da pružim neki odgovor, misli Papa, ali tada uočava svoj visoko podignuti kažiprst. Nikada još nije video svoj kažiprst u takvoj svetlosti! To je božji znak, misli Papa. S neskrivenim iščekivanjem krivi vrat i gleda u kupolu. Ali tamo je mračno, tamo je tako mračno, a Papa se boji mraka. On prinosi kažiprst licu, obazrivo: kao da nosi buktinju, i onda pada u nesvest.
***
Papa je uveren da život nema početak i kraj. On samo menja obličja: danas smo ovo, sutra smo ono. Papa, naravno, ne ume da objasni kako se, i zašto, broj ljudi povećava. Da li je broj života ostao isti, s tim što se manifestuje u većem broju ljudskih jedinki? I da li to znači da ljudi postaju mnogobrojniji zahvaljujući tame što istrebljuju izvesne životinjske vrste? Možda sam ja nekada bio dodo? misli Papa. On vidi sebe na nekom od otočja u Indijskom okeanu, i vidi španske ili holandske osvajače kako mu prilaze s osmehom i isukanim mačem. Ne prilazite, upozorava ih on, ja sam Papa! Ali Španac je brz, iskusan: zna on, kao i Holandez, da je dodo glupa i nemoćna ptica, beskrajno naivna i poverljiva. Dođi, dodo, dođi, pevuše osvajači. A onda: sev mača, miris krvi, topla čorba, pečeni batak, i nepotreban drob, bačen iza palisada, koji čak ni psi neće da pomirišu.
***
Papa kleči i razgovara sa šestogodišnjim dečakom. Nalaze se u sirotištu svete Katarine, ili Izabele, ili Dominik, ili Žanevjev. Toliko bezgrešnih žena, misli Papa, u ovom, najgorem od svih svetova: pa, to je neverovatno! On čini poslednji napor da navede dečkića na razgovor, ali dečak je odlučan. Papa zna šta sledi: ili će dečak početi da plače, ili će mu pokazati jezik. Sladak, gladak, ružičast jezičak! Papa bi, naravno, više voleo jezičak, ali čovek nikada ne može da bude siguran s tim derištima. Papa ustaje, ovlaš se oslanja na dečakovo rame (tako je sitno, tako krhko) i koristi priliku da mu neprimetno opali čvrgu po zajapurenom uhu. Taj trik Papa je naučio još u mladosti, na ulicama u V. i B., pre nego što su ga strpali u bogosloviju. I tako, kada se udalji nekoliko koraka i začuje dečji urlik (koji ga setno podseća na inkviziciju), Papa se okreće i nemoćno širi ruke. Dok jedna od jedrih sestara pokušava da umiri dečaka rečima: »Ne plači, sine, Papa će ponovo doći.«
***
Jesam li ja dobar čovek? misli Papa. On sedi u velikoj, praznoj sobi, u kojoj se svi zvukovi čudnovato pojačavaju. Kada pomeri nogu i kvrcne mu reumatično koleno, izgleda kao da se sveci strmoglavljuju sa zidova. Možda je dobrota povezana s mirovanjem? Papa povlači svileni gajtan: iako ništa ne čuje, zna da je u dubini Vatikana pokrenut mehanizam koji će se, trenutak kasnije, pojaviti na vratima u obliku mladog nemog kaluđera sa noćnom posudom u rukama. »Ovo je neka greška«, kaže Papa, »zvao sam kardinalle, ne tebe.« Kaluđer sleže ramenima, smeši se i polazi prema izlazu. »Ali, nema veze«, kaže Papa, »dođi 'vamo.« Kaluđer prilazi i Papa ga uzima za ruku. »Reci mi«, kaže Papa, »jesam li ja dobar čovek?« Kaluđer širi oči, traži pravi izraz lica, a onda otvara usta. Papa prvo vidi patrljak jezika, čudno debeo i kvrgav, potom čuje glas koji sažima sve glasove. Onda zidovi počinju da se ruše.
***
Papa sedi pored bunara. Hladno mu je, ali nikome ne pada na pamet da mu donese ogrtač. Prehladiću se ovde, misli Papa, i možda ću umreti. I dalje mu niko ne donosi ogrtač. Uskoro će kiše, zatim mraz, sneg. Bar imam dovoljno vode, misli Papa i oslanja čelo na kamenu ogradu. »Ako nemaš vatru, upotrebi led«: tako glasi poslovica koju je odavno pročitao u nekom rukopisu iz tajnog odeljenja vatikanske biblioteke. A druga: »Ne možeš se vratiti ako prvo ne odeš.« Jedna je sa Islanda, druga sa Polinezije. Svet je tako velik, misli Papa dok mu se kamene šare urezuju u negovanu kožu čela. Kada bi me neko video sa jako velike visine, misli dalje, bio bih samo ništavna mrlja u beskraju božje bašte: ali, ko može da gleda sa takve razdaljine? Trenutak kasnije prva kap kiše pada mu na vrat. Papa podiže glavu da osmotri dokle su stigli oblaci (možda će mu neko ipak doneti kišobran?), ali umesto oblaka vidi veliko oko na modroj kupoli neba.
***
Papa ima 99 godina. Odavno je prestao da jede, spava i prima posetioce. Neprekidno pilji u somotsku zavesu iza koje, uveren je, prebiva bog. Ne zna odakle mu to: zbog čega povezuje somot s bogom: možda je u pitanju specifična rapava glatkost tkanine, ko zna? Papa bi najradije odmahnuo rukom, ali ne može da je pomeri. I dalje pilji u somotsku zavesu, priželjkujući bilo kakav drhtaj njenih nabora. Bog, međutim, ćuti, okleva. Papa se priseća trenutka koji je najviše voleo u životu: dok sedi za mermernim stočićem u poslastičarnici, još uvek dečak, prinose mu veliku porciju sladoleda. I kada se zavesa kasnije doista pokrene, Papa nije iznenađen što umesto boga vidi nasmejanu kelnericu u kratkoj suknji, s rupicama na obrazima. Ili možda bog tako izgleda? Više nije važno, zna Papa, zatvara oči, plazi jezik i prima poslednju pričest. Sa snenim ukusom vanile.

POSKAKIVANJE
Dva puta sam već pokušao rečima da izrazim onu granicu koju osećam kao blago poskakivanje moga srca, a oba puta su moje reči dovedene u vezu s mojim pokretima, kao da svako od njih nije jezik za sebe, što je znatno štetilo — šta je to moglo da ošteti: drugu reč? drugi pokret? kako reč može da zna šta je bol? otkud pokretu bilo šta osim snage? premda, naravno, uvek se može reči da je reč odsustvo bola, praznina, čist prostor, nešto što je oduvek bilo kao da nikada nije bilo, nešto što nikada neće biti, premda, naravno, nikada se ne sme zaboraviti ono što je govorio moj učitelj: Za sve ono što postoji mora da postoji nešto što ne postoji, i (dodajem ja) obratno, što u ovom slučaju znači da za ono što ne postoji mora da postoji nešto što postoji, ovo već počinje da me zamara, kao što sam onomad rekao onoj ženi, u vrbaku, kod potoka, dok se saginjala da dohvati vodu i pljusne se između butina (a ja sam se ježio!), rekao sam joj: Ponekad pomislim da znam ono što ne znam, a ona je nastavila da se pljuska, i u svakoj kapi vode (jasno sam video svaku kap) prelamailo se sve ono što sam pažljivo skupljao celog života, osetio sam se kao pčela bez saća ili lastavica bez gnezda, osetio sam se kao niz poređenja koja, sva zajedno, nisu mogla da izraze moj osećaj gubitka, ledenu samoću — kako ja skačem steme na temu! — koja mi je klizila uz kičmu kao zmija, što je još jedno poređenje, a nekad sam toliko bio protiv njih, nekad sam verovao da stvarima nisu potrebni posrednici, da se sve može izraziti prostim matematičkim radnjama, a onda sam uvideo da matematika ne postoji u prirodi, ali to je bilo posle, prvo sam sedeo i gledao kako žena izlazi iz potoka i staje na obalu, raširenih nogu, prepuštajući se suncu i povetarcu, a njena kika je vijorila kao bič, i sve je bilo toliko različito od svega onoga što sam imao prilike da vidim u drugim prilikama, iako je, u isto vreme, sve posedovalo prepoznatljiv kvalitet, kakvoću, dodir, ukus, kao da sam u ustima držao celu ovu pastoralnu scenu, kao da sam nepcima gledao u dlake na ženinim butinama, ali bilo kako bilo, tada sam video aeroplan, leteo je sasvim nisko iznad brda, pratio zamišljenu liniju koja je u grubim crtama vodila s istoka na zapad i sekao zamišljene sunčeve zrake koji su dolazili odozgo, s juga, i premda se nikakav zvuk nije čuo, znao sam da klipovi mahnitaju u cilindrima, da igle vrludaju među oznakama mernih instrumenata, a žena je rekla: Za neke stvari nikada nije kasnio, rekla je to tako glasno i oštro da sam se trgao i gurnuo buba-maru sa vrha maslačka, što nikako nije značilo da se ne slažem, naprotiv, naprotiv, ne znam da li bih mogao brže da izrazim svoje slaganje, a ona je prvo obukla gaćice, pa podsuknju, pa pravu suknju, znao sam da se sprema da ode, ništa se tu ne može izmeniti, stvari su onakve kakve jesu, ništa ih ne može promeniti, greška je upravo u tome što ljudi veruju da se iz jedne prirode može preći u drugu, kao da su to dva voza u pokretu, koja idu istom brzinom, paralelnim šinama, tako da između kretanja i mirovanja nema razlike, tako da samo jedan korak menja celokupan raspored vašeg putovanja, ali poenta (otkud mi ta reč?) jeste u tome da se iz voza prelazi u voz, da je samo promenjen cilj, a cilj ne postoji u prirodi, to je izmišljotina ljudskog uma, priroda je besciljna, ona nema nikakvu svrhu, ona ne postoji da bi, ne postoji zbog, ona ne poznaje uzroke i posledice, sve je u njoj takvo kakvo jeste, samo bivstvovanje, bivljenje, i ovde moram da primetim da najmanje reči imamo za najsloženije pojave, kao što je »život«, kao što je »ljubav«, šta još, šta još, zar ništa više nije složeno, a žena je već daleko odmakla, kika se klatila na njenim leđima, suknja se vijorila i falte mrsile, podsetilo me je to na brisače koji lete preko vetrobrana dok se kiša u čaršavima spušta na put, na automobil, iako ja nikada nisam bio u automobilu, samo sam ponekad iz jarka, u koji su me ostavljali dok su sejali ili kosili ili brali jagode, samo sam odatle imao prilike da vidim automobile koji su hitro prolazili putem, mada je vidljivost bila smanjena zbog oblaka. prašine koje su ostavljali za sobom, tako da sam uveče, kod kuće, morao da ispiram oči kamilicom, nagnut nad lavorom, u položaju nedostojnim za jedno ljudsko biće, makar ono bilo prepuno nedostataka, kao što sam ja, ali čovek ne bira svoje telo, čovek ga dobija, i najbolje što može da učini jeste da ga iskoristi na najbolji mogući način, u jarku, u dupku, u invalidskim kolicima, ispod kruške, ali ne bih želeo da me ponovo pogrešno shvate, ne bih želeo da se pomisli da telo vidim samo kao zbir pokreta, ne, naklonjen sam rečima više nego samom sebi, kao što sam onomad rekao ženi koja je iz velike daljine išla pravo prema meni: I pokret i reč su sinonimi za slepilo, a ona je stala, zagledala se u svoje lakovane cipele, poprskane mrvicama skorelog blata, napućila usne, ovlažila ih jezikom, kažiprstom pomerila naočare, dlanom uklonila šiške s čela, ubrzo će, pomislio sam, početi da plače, ništa me više ne iznenađuje otkako sam se otisnuo u svet, ali ona nije zaplakala, klekla je pored mene i rekla; Pomogao si mi da progledam i učinio da svet vidim onakav kakav jeste, a me kao zbir privida, što me je veoma zbunilo, i kao rečenica i kao postupak, nisam znao šta da radim, ruke su mi se trzale po krilu od uzbuđenja, obrazi podrhtavali kao, kao šta, zašto sve mora na nešto da podseća, zašto smo nesigurni kada ne znamo, zašto ne kažem »obrazi su podrhtavali« i tačka, zašto strepim od mogućnosti da drugim ljudima obrazi podrhtavaju na druge načine, zašto svet mora da ima koordinate koje svi razumeju, retki su ljudi koji odlaze da bi se izgubili, svi polaze s namerom da pronađu, sebe ili drugog, ili neki predmet, neku uspomenu, svejedno je šta se traži, svi ulaze s namerom da izađu, a ja sam samo jednom zašao među kukuruze bez ikakve namere, sapleo sam se o neke žile i kad sam podigao glavu: video sam zavesu od kukuruza, a kad sam napokon ustao, jednostavno sam kročio među stabljike i nastavio da hodam zatvorenih očiju, a kad sam ih ponovo otvorio, ne pitajte me koliko je to trajalo, bio sam među kukuruzima ali nisam znao gde sam, mogao sam, naravno, da sačekam da padne noć, da pokušam da se orijentišem prema zvezdama, pod uslovom da prepoznam zvezde, ali ja sam samo stajao, učio da razaznajem šumove, odvajao ih, jedan po jedan, kao slojeve luka (još jedno poređenje!), dok na kraju nisam ostao u tišini, sam, bio sam u isto vreme svugde i nigde, i nisam znao zašto sam tu i kako ću odatle otići, i sada mogu da objasnim onesinonime za slepilo, ni reč ni pokret nisu mi ništa značili, kome da govorim, kuda da krenem, što pokazuje da oči nisu organ vida, pravog vida, bolje rečeno, kao što sam onomad rekao onoj ženi, ali to sam već ispričao, ponavljam se, ponavljam, a u stvari, nema više mnogo da se priča, smešno je što uopšte govorim, ali tu se ne može ništa izmeniti, prirodno je da od čoveka koji je iskusio tišinu ne očekujete reči, slažem se, ali zar tokom istorije nisu najviše govorili oni koji najviše zastupaju ćutanje, nije li to paradoks koji najviše raduje zagovornike buke, mislim, reči, mislim, govora, i zar nisam onda sam sebi rekao među kukuruzima: Vreme je, i nisam li odmah zažalio, i zbog toga što sam progovorio, i zbog toga što sam pomislio na vreme, i zbog toga što sam osećao da krećem, što sam već video sebe kako odlazim, to sam hteo onomad da kažem onoj ženi na ulazu u park, ali je ona zamahnula kišobranom (a do malopre sam mislio da je tada sijalo sunce), i kad ga je spustila na moju nadlanicu, ne, kada sam video crvenu prugu koja označava udarac, nije još mnogo ostalo, dakle, dok se masnica pojavljivala niotkuda, kao čarolija, nema još mnogo, uhvatio sam se za srce, figurativno, naravno, jer sam mogao da osetim svako svoje staro rebro, blizu smo već, blizu, pokušavajući da smirim njegovo poskakivanje, pokušavajući da mu objasnim, ali kako čovek da se obrati svome srcu kada se njegov jezik sastoji od širenja i skupljanja, nismo daleko, još malo, još malo, ili pak od poskakivanja i, ponekad, samo još čas, ponekad, dakle, od zastoja, od mirovanja, kada čovek mora da oslušne, gotovo je, i da pomisli: To je, dakle, to. Kraj.

LASOVI, ŠARE
Za Radovana Kragulja
Sasvim tiho, sasvim tiho, kada zadržim dah, sasvim tiho, pognuta gotovo do ruba, i dalje, i dalje, o da, evo sada, mogu da čujem kako sve ćuti.
***
Pričaj mi o ljubavi, kaže ona, a iznad njenog ramena, tamo, šara na zidu se otvara kao ljudsko oko.
***
Ritam je smenjivanje gustog i retkog, punoće i praznine. Kada dišem, na primer, postajem neko, a onda, uz izdah, ponovo postajem niko. Nema me, ništa nije moje, jedino u ustima osećam debljinu jezika, njegovu snagu. Tada jezik iščezava, i ja se vraćam, nem.
***
Pomislio je na reč, ali nije mogao da utvrdi koju stvar označava.
***
Seti se, često sam mu govorila, kako smo nekad, uveče, šetali između čempresa, posebno sam ga podsećala na onaj avgustovski suton kada mu je leptir sleteo na prugasti sako a cipele se zabelele od fine prašine, i on mi je odgovorio, ne, ništa nije rekao, nije mi mogao da govori, osim na onom svom nemuštom jeziku, na kojem je sve posedovalo beskrajnu širinu, ali sigurna sam da sam mu u očima videla, šta sam mogla da vidim, ništa, lažem sebe, izmišljam reči utehe, govorim njemu da bih mogla da pričam sebi, teram njega da se seća kako bih mogla da vidim sebe, odraženu u njegovom oku, naspram borova, naspram neba, naspram noći koja pada kao žipon na moju butinu.
***
Danima već pokušavam da ga naučim nekim stvarima, iznenadim često i njega i sebe, dotaknem ga pa se udaljim, ili obrnuto, a on ništa od toga ne pamti. Sedi i govori. Zasipa me lavinom reči. Žmirka.
***
Pripovedač je prag, piše on, zatim ustaje i otvara vrata. Mesec je iznad šume. Ribe su u reci, ispod leda. Vazduh je gust i pitak kao med. Prag blešti, usijan od mnogobrojnih stopala. Put vodi kroz šumu. Smrznuto drvo puca kao pištolj. On se vraća za sto, zaklapa svesku, ponovo je otvara. Onda zapisuje: Pripovedač je kao vrata. Izlaz iz zla.
***
Sve je samo početak, rekla sam mu, ništa nema kraj, čak ni ova rečenica.
***
Povremeno, noću, budim se i osluškujem. Ne može se bogzna šta čuti u ovoj divljini, ali ipak. U stvari, raduje me sam čin slušanja, redosled i smena nemih stvari, premda ponekad ipak pretrnem. Tako, ni za šta, ili možda upravo zbog toga.
***
Bez obzira, bez obzira na njega, ponavlja ona, kao da su reči tu, uz nas, kao da ih može upotrebiti.
***
Čovek koji dolazi preko polja. Odakle, odakle?
***
Nije metafora ako se naklonost definiše kao kretanje, u redu, ali ako stojim, da li to znači da ću u potpunosti biti lišen ljubavi? A šta ako je ljubav mirovanje? Pipam oko sebe, ali ništa ne nalazim, pa i kada krenem, zar me neko zbog toga više voli? Možda je moje kretanje udaljavanje, možda ostavljam za sobom ono čemu se drugi približavaju možda uvek silazim s velike visine? Miran sam kad me nema, sabran sam kad ne postojim.
***
O, zadrhtala sam, ali nisam se okrenula. Znala sam da on gleda u moja ramena, pa u pod, pa negde pored sebe. Znala sam, takođe, kada će početi da osluškuje, da se napreže da dozna hoću li nešto reći. I sama sam osluškivala. Imala sam osećaj da mi se celo biće svilo unazad, toliko sam želela da ga čujem. Ništa nisam čula. Onda sam se setila reči jedne dečje pesme. A on je, iza mojih leđa, počeo da peva.
***
Da, ali na postavljeno pitanje ona se samo smeši i pokazuje dlan. Kao da iz njega mogu da pročitam odgovor.
***
Reči kao zaboravljena imena: znače više nego što mogu da kažu.
***
Pišem kao krivac. Iz potaje.
***
Ovo je tišina. Ovo je početak moje nove priče.

SPECIJALNO ZA RADIO
Napolju je hladno. Nema mnogo ljudi. Staze su pokrivene ledom. Drveće je bez lišća. Ulazim u novi period. Ukidam vezu između podmeta i priroka. Kažem: »Stolica.« I to je cela priča. Kažem: »Astal.« I to je cela priča. Kažem: »Priča.« Ali to ne postoji. Ovo je potpuni raspad. Ovo više nikoga ne zanima. Ovo je konačni oblik nasilja nad tekstom. Hodam. Pevam. Suzdržavam se. Gledam. U krajnjoj liniji. U prvobitnoj nameri. Bez ikakvih ograničenja. Imajući u vidu. Nezainteresovan ni za šta. U stvari, tišina nije na svom mestu. U stvari, kada koraknem, uz sasvim prepoznatljivo naprezanje listova i butina, o bedrima i da ne govorim, šuštanje vazduha postaje nepodnošljivo. Dakle, imam osećaj. Čini mi se. Rekao bih da. Gotovo sam sklon da poverujem. A sve vreme mislim kako neko, iza leđa ili iza zavese, ćuti, ćuti, pomalo namršten, pomalo nagnut, stisnutih pesnica. Dan je lep. Napolju je hladno. Nema mnogo ljudi. Imam nešto na umu. Koliko ti je godina, devojčice? Kuda vodi ovaj put? Kada će doći poštar? Prošlo je već nekoliko dana otkako je. Niko nije umeo da kaže kada se u gradu. Po ko zna koji put smislio je da. Mraz steže. Pucketa fitilj. Mesec gviri iznad oblaka. Tako je lepo opisivati. Ponekad pomislim da je sve u dahu, u načinu uzmicanja ili prekidanja. Ponekad ne mislim ni na šta. Jednom mi se desilo. Iznenada me spopalo. Povazdan sam priželjkivao. Ustajem. Sedam. Ustajem. Sedam. Da li je već bilo reči o ponavljanju. Govorilo se o. Nagovešteno je da. Ne mislim, mislim da ne mislim. Ništa više nije kao nekada. Toplo je. Zubi se pokazuju kada se čovek osmehne. Oči se sužavaju. Kosa vijori na vetru. Gde su pčele? Odakle dopire zvuk sekire? Ko je to tamo? Idem. Češem se. Kažem mojoj ženi. Podsećam je na. Ona ćuti. I koliko to već traje? Između senke i svetlosti postoji prostor. Na ulici je hladno. U stanu vlada prijatna toplina. Zid je hrapav. Čujem motor. Kada bih samo zaboravio da pišem, mislim da bih se osetio mnogo. Pada mrak. Prvo sumrak jede svetlost. Lepo se vidi kako nešto ne postoji tamo gde je ranije postojalo. Moglo bi se reći. Može se zapaziti. Ima načina. Čekam. Vraćam se. Prolazim. Napolju je hladno. Nema mnogo ljudi. Sve je u ponavljanju. Čak i ovo. Ništa ne može da ode i da ostane. Čak ni ovo. A kada sam pre neki dan pokušao da otvorim vrata, bila su zaključana. Naravno. Sve je u rečima. Ne, sve je u nedostatku reči. Tako je to. Kažem: »Lepota svemira nadvila se nad nama kao«: kao šta? Ko to pita? Mrzim poređenja. Stvari su uvek različite. Ništa nije kao nešto drugo, ponajmanje ono što najviše sliči. Kao, na primer, ovo. Čemu je ovo nalik? Ima dana kada je svaka rečenica pitanje, bez obzira na vremenske prilike ili sate na budilniku. Ujutru je sumrak. U podne se razvedri. Uveče pada kiša. Život se sastoji od jednostavnih iskaza, svaka složenost podrazumeva gubljenje niti. Odblesak, trag sunca na prozoru. Odjek koraka, senka nogu. Lagano se, s proleća, uspinjem na brdašce prošarano poljskim cvećem, a onda se spuštam u dolinu, u kojoj mi trava doseže do struka. Kako se zoveš? Koliko ljudi poznaješ? Koje je ovo drvo? U hodniku srećem komšiju. Dok se vozim u automobilu, otvorim prozor, pa ga zatvorim. Tiho, tiho šušte žitna polja. Vazduh kiselkasto miriše. Kada si poslednji put video svoj lik? Ovo je došlo do krajnjih granica. Ovo više nikoga ne zanima. Međutim, raspad je potvrda sistema. Obilje reči je slabašna maska za nedostatak tišine. Srce ćuti, to je jedina priča. A onomad, u kamenjaru, kaktus. Da li neko zna put do proplanka? Oblina pečurke kao nagib u duši. U stvari. S obzirom da. Imajući u vidu. Tri je magičan broj. Dva je iščekivanje. Četiri je zamor. Kažem: »Svetlost koja se rasapa kao mastilo preko upijača.« Sve je tu laž. Premda, sećam se, dlačice u tkivu hartije za upijanje budile su u meni znatiželju da doznam kako ona nastaje. A ima i drugih detalja. Nepravilna šara u staklenoj kugli. Ime koje silazi s nečijih usana poput udarca noža. Krznene rukavice. Popci na mesečini. Groktaj svinje u vrbaku, kako je već negde rečeno. Ili napisano. Ili svejedno. Niko neće doći do ovog mesta. Ono će ostati samo za sebe, u polumraku, u polusvetlu, bilo gde. Kao lebdeće ostrvo. Ponovo poređenje. Ponovo potvrda nemoći. A bilo je i drugih slika. Na namreškanoj površi vode: prozor. Pred vratima, na basamku: pseto. Ko zna kuda je sve to otišlo? Okreni-obrni, život postoji samo u obliku uspomene, u kakvoći reči, u dužini govora. Sve upropastim nabrajanjem. Hteo sam da kažem. Mislio sam reći. Zaustio sam da. Imam četrdeset godina. Živim u velikom gradu. Napolju je hladno. Na ulici nema mnogo ljudi. Obrve se podižu da bi iskazale radost, strah, uzbuđenje, prepoznavanje, beg od stvarnosti. O zubima je već sve ispričano. Sada bih želeo nešto da kažem o mojoj ženi. Ovo više nikoga ne zanima, čak ni mene. Uzviknuo sam pre neki dan na ulici: »Ura!« Pisac stenje pod teretom reči, pod lavinom rečenica, pod stegom paragrafa. Svaki pokušaj da se udaljimo od konvencija jezika samo nas još više približava području ludila. Ako krenem ovim putem u šumu, kojim putem ću iz nje izaći? Koliko, na primer, košta mleko? Sećam se, takođe, kako sam stajao u jarku, kraj puta, i gledao ovce. Nekad je ukus prašine u mojim ustima jači od svake uspomene. Ne razumem, kaže moja žena. Greh je ćutati, greh je govoriti, greh je ne odlučiti se. Evo šta bih želeo da uradim. Ponedeljkom ujutru, zimi, mleko u kanti je grumen leda. Poklopac čvrsto prianja, kao duša uz srce. U vazduhu lebdi fina izmaglica. Stakleni pritiskivao za papir. Jato leptirova iznad tužnih vrba. Fijuk šibe. Rečenica kao koračanje niz strmu ulicu. U podne, pak, nema senki. Muk koji obećava. Da, ali predveče, na proplanku, insekti se podižu prema nebu koje tamni, sve dok se sve ne izjednači, dok ne bude samo jedan mrak, iste gustine, crnilo, noć.
Spotičem se o svoju želju da budem razložan. Jednom sam o tome govorio prolaznicima. Posle je došla moja žena, uhvatila me za podlakticu i povela kući. U poslednje tri rečenice rekao sam više nego na prethodne tri stranice. Tako se, bar, može učiniti neveštom oku. Ili uhu, ukoliko neko ovo sluša. Ovo: priču. Uvek se može namaći jedna ograda koja brani od svega: da je govor, svakako kazivanje, u stvari: priča. Sam jezik je priča, kaže moja žena, I sećam se još nečega: zvuk se prikrada preko vode poput konjokradice. Nema ništa istinitije od laži. Uzmimo, na primer, ne, nećemo ništa uzeti. Napolju nema mnogo ljudi. Hladno je. Time su izneverena naša očekivanja. Nadali smo se, naime, toploti. Ali, zašto je dete musavo? Čovek koji prilazi preko šina visoko podiže noge. U daljini se ništa ne čuje, još manje u blizini. Kada dolazi autobus? Koliko je star ovaj hrast? Umoran sam, ali ne posustajem. Naravno, ovo nema smisla. Naravno, ovo više niko ne sluša. Čak ni ja. Ponajmanje ja. Reči vise u prostoru kao isisane muve. Ako još jednom kažeš kao, kaže moja žena, ako samo još jednom kažeš kao Ne mogu da zamislim šta bi se desilo kad bi. U stvari, primičem se tišini putem koji najviše zaobilazi. Imam četrdeset godina. Tužan sam. Smeo. Kada započinje autobiografija? Kažem: »Kamen.« Kažem: »Čičak.« Odavno više ništa ne govorim. Reči su samo deo opšte buke. Kada usne ispucaju, jezik s naporom prelazi preko sasušenih ljuspi. Kristali vladaju svetom. Naprotiv. Uz pretpostavku da. Nije na odmet. Možemo sa sigurnošću, ali ne. Da, ponekad se svet otvara, postavljajući nas pred toliko opasnosti: da se ustručavamo, vraćamo se nazad, u bezbednost nerazumevanja. Pravi govor je nem. Prava priča je gest, bezbroj puta moćniji od svega izrečenog. Zašto niko ne peva? Ko stoji ispred slepca? šta misle vrata kada se otvaraju? Ovo nije poezija. Ovo je otišlo predaleko. Igram se tuđim strpljenjem. I svojim, i svojim. A pamtim letnje dane kada ništa nisam mogao da vidim na horizontu. Napor trave da se uspravi posle kiše, posle kopita. A šta ako odustanem? Da li će to neko primetiti? Ili će reči nastaviti da se nižu same od sebe? Ko ovo govori? pita moja žena. Udahnem. Izdahnem. Odbrojim do. Posebno volim boju sutona. Na šumski put padaju senke. Grm, koji izviruje iz visoke trave, leluja, i znam, iako ne vidim, da ispod njega gmiže jež. A bilo je i drugih uspomena. Čovek na konju. Čovek koji skida kapn dok prolazi pogrebna povorka. Čovek koji govori. Čovek koji maše nogama iznad ambisa. Ima dana kada. Da sam spokojan, da li bih pisao? Ali, vratimo se rečima. Ovo je znak umora. Najbolje bi bilo da odustanem. Olakšao bih i sebi i drugima, pogotovo onome ko ovo sluša. Da li neko sluša? Postoje priče u kojima junaci žive u cilindrima, pa se tako svet oko njih zatvara poput školjke. Ja sam nešto drugo. Ne, treba reći: ja je nešto drugo. Ja nisam ja. Pod jezikom osećam tragove hrane, neravnine među zubima. Usna duplja je kao košnica. Rekao si kao, kaže moja žena. Jednom sam neodlučno stajao na raskrsnici, a dan se gasio iznad mene, oblaci su hitali prema zapadu, proletali su svici, mislim da sam ugledao lisicu, čulo se kako lišće šušti, kako se iglice sudaraju na granama četinara, i tako sam stajao dok su se nada mnom otvarale oči zvezda. Ovo je znak predaje. Sedim. Stojim. Trčim u mestu. Izlazak, ulazak, kakva je razlika? Zašto neko ne odgovori na sva ta pitanja? Uzmimo, na primer, redukciju, traganje za najmanjim zajedničkim sadržiteljom. Reč ne može da postoji bez glasa, u redu, ali šta ćemo s bilom, s otkucajem srca, s nadimanjem vena iznad slepoočnice? Ko govori kada sve ćuti? Ako napustiš reči, kaže moja žena, napustićeš samog sebe. Gde li sam to pročitao da granice jezika predstavljaju granice sveta? Zato sam ja neizreciv. Zato sam ja neopisiv. Uz sve ostalo. Pored navedenog. Kao što je gore rečeno. Podmet i prirok ne moraju da se slažu, ali mnogima to izmiče. Uslovno rečeno, svako je sam na svetu. Bezuslovno rečeno, svako je sam. To nisi ti izmislio, kaže moja žena. Nisam. Ima već nekoliko godina kako ni sa kim ne razgovaram. Ja priča u hodu. Ja priča dok stoji. I to sam pročitao. Dok se uspinjem uz stepenice, motrim kako se stvari smanjuju. Osećam topao vazduh na licu. Formular je prazan. Listovi fikusa su debeli kao meso. Opet, kaže moja. Sve sam pokušao. U nekim slučajevima, dimničar je spas. A visoko gore, iznad krošnji, obrušavaju se kopci. Mrav odlazi do kraja lista i vraća se. Tako i ja. U nedogled. Samo u ritmu daha. Zelenkade blešte pod svetlošću srebrnog meseca. Sve je rečenica. Voleo bih o ovome da porazgovaram sa Tomažom Šalamumom. Kako stvari stoje, pričam sam sa sobom. Čega je to znak? Imam četrdeset godina. Bojim se. Uostalom, svet je nezahvalan. Nemoj ništa da kažeš, kažem mojoj ženi. Napolju je hladno. Na ulici nema mnogo ljudi. I poslednji prolaznik je već odavno večerao. Noć je mrazna. Čamci pucaju pod pritiskom leda. Reč je o reci. Reč je o saginjanju koje omogućava da se vidi do beskraja. Reč je o postepenom udaljavanju. Posle čega sledi sunovrat. Tako ja vidim smisao proze. Pluća se sa sve većim naporom šire dok se približavamo planinskom vrhu. Potom prsne vidik. Kada stignem do obale, bez oklevanja zagazim u potok. Ostalo mi je još samo jedno. Da li je ovuda protrčalo neko date? Šta to šušti? Ko si ti? Koliko još ovo može da traje? Imam četrdeset godina. Rastrzan sam. Nižem rečenice kao đinđuve. Moja žena ćuti. Mačka se oglašava dugim krikom u dvorištu. Beiket je sveo svet na ljudska usta. Napolju je hladno. Sve se ponavlja. Nedavno sam se prisetio kako smo sedeli na tremu i kako je oko nas, dok smo razgovarali, mrak postajao sve gušći, jer iz nekog razloga na nebu nije bilo zvezda, tako da ubrzo, brzo, brzo, više nismo mogli da se vidimo, iako nismo prestajali da govorimo, naprotiv. Sve ono što izmiče logici, samo je još bolje potvrđuje. Nije to rekla moja žena. Niko više ovde ne govori. Nikoga ovde više nema. I ja je otišlo. Samo još glas. Napolju je hladno. Okna škripe pod teretom snega. Na ulici nema. Staze su. Odavno je već ovo trebalo da se završi, čemu mucanje? Premda ponekad pomislim da postoji ponešto što opravdava pojavu slova p u ovoj rečenici. (GONG.) Treći program Radio-Beograda. Slušali ste priču Davida Albaharija »Specijalno za radio«. Čitala:

POETIKA KRATKE PRIČE, ČETVRTI DEO
(Primeri)
Evo me opet. Počinjem. Sunovraćujem se u razjapljeno belilo papira kao da ne znam koliko užasa donosi takav pad. Ali takvi smo mi, pisci, prevaranti prvog reda, bolesno zaljubljeni u svoje patnje. Kao što reče Ričard Farinja: »Been down so long it looks like up to me.« Ili u slobodnom prevodu: »Toliko sam već dugo na dnu, da mi se čini da sam na vrhu.« Što pogađa samu srž mojih misli, i što istovremeno dokazuje da se ne može reći ništa što već neko negde nekada nije rekao. I šta sad? Kojim putem odavde? Metak u glavu kao Ričard Brotigen? Ili smrt na motociklu kao Ričard Farinja? Ili život u bunkeru kao, kako se pričalo, Džerom Dejvid Selindžer? Ili demon alkoholizma kao Malkolm Lauri? Ne, ne, sve su to ćorsokaci, ništa se time ne postiže. Jedini pravi put izabrao je Tomas Pinčon, utonuvši u anonimnost, ne dozvoljavajući da se njegov ljudski lik pomeša s nametnutim likom pisca. Ali, koliko ima takvih? Onih, dakle, koji su jači od vlastite taštine? Malo, malo. U celokupnoj našoj književnosti ne postoji ni jedan jedini pisac koji nije uživao u blagodetima svog lažnog lika. Kao što je sasvim malo onih koji, kada posle šetnje po kiši dođu kući, ne razmišljaju na sledeći način: »Sada pisac N. N. skida kišni mantil. Sada pisac N. N. otvara kišobran i ostavlja ga u kadu da se osuši. Sada pisac N. N.izuva cipele, uzima papuče i dnevnu štampu, seda u fotelju, pali televizor i nastoji da se opusti. Sada pisac N. N. blagim pokretima dotiče svoje lice, kosu, vrat, i misli: 'Ja sam pisac N. N., ja sam taj pisac'.« Tako da i ja moram da kažem: »Ja sam pisac David Albahari, ja sam taj pisac.«
***
Došao sam do kraja puta. S leve strane vidim polje deteline, ili bolje rečeno: nečega što mi liči na detelinu. Odavno nisam video detelinu, gnjurao lice u njene izdanke, udisao njen miris, grickao nežne vlati. Stoga se nadam da nisam pogrešio. Moje levo stopalo stoji tik do ruba polja, recimo, deteline. Rekli smo. A s desne strane, šta se nalazi na desnoj strani? O, tamo je kukuruz! More kukuruza! Okean! Tu ne grešim, te klipove bih prepoznao i zatvorenih očiju, pod uslovom, naravno, da mi se dopusti da zarijem zube u njih. Nema tog kukuruza koji pod mojim zubima može da dobije ukus nečeg drugog, ne. Ali kraj puta je kraj puta, kukuruz mi neće pomoći kao što mi detelina neće odmoći, ali sve što mogu da učinim jeste da se okrenem. I okrećem se. Bacam pogled na put koji sam prešao, ne samo danas, nego i ranije, juče, prekjuče, prethodnih godina, i na tom putu jasno vidim svaku stvar koju sam ostavio za sobom. Stoje poređane s obe strane, kao kakvi grdni zidovi, i mame me. Lud sam za stvarima, za predmetima po sebi, ponekad pomišljam da bih i sam voleo da budem stvar, ne neka naročito velika, mogao bio da budem i kakva stvarčica, dezodorans ili suvenir, ne bih se osećao lagodno kao fijaker ili klavir ili trpezarijski sto za dvanaest osoba, ali šta je tu je, iz ove se kože ne može. A kuda bi ti otišao? Otkudsada pitanje? Osvrćem se da vidim ima li koga, možda me neko uhodi, možda je neko zalutao, ali detelina je niska, kukuruz gust, dakle, sve u svemu, tako ti je to. Elem, usled svega toga ponovo sam zauzeo isti stav, ili bolje rečeno: isti položaj, i opet sam se našao licem prema kraju puta. Kako znaš da je to kraj puta? Ponovo pitanje, ali sada sam se navikao, ništa me više ne iznenađuje, mogao bih čak i da odgovorim. Odgovori! U redu. Na kraju puta više ne vidimo lica stvari, već samo njihova naličja. Kao kad sam se malopre okrenuo: i tada sam video samo naličja stvari, svih onih stvari koje sam ostavio za sobom. A i pred sobom vidim samo naličja, što znači da ne mogu da pođem ni napred ni natrag, jer sam sa obe te strane već došao. Drugim rečima: kukuruz, detelina, grumen zemlje među prstima, čelo u brazdi, usne koje u poslednjem izdisaju celivaju vasceli svet. I onda svetlost, onda kraj .. .
***
Ali zašto ljubav? kaže žena.
Stvarno, zašto ljubav? kaže muškarac.
Evo o čemu je reč: ovaj muškarac i ova žena došli su, nakon nekoliko godina zajedničkog življenja, do tačke kada im se čini da se pred njima ne otvara nijedan put. Po tome oni podsećaju na kvazibeketovsku spodobu iz prethodnog fragmenta, što im, naravnu, ne olakšava neželjenu, zlokobnu situaciju. S obzirom da mnogi ljudi bolje razmišljaju kada stvari vide u kontekstu, odnosno, u okviru zadate slike, možda ih treba opisati. Svakako, videti ovde znači predstaviti u sebi, što podseća na teorije o holografskoj strukturi uma, ali o tame neki drugi put. Za sada je dovoljno reći sledeće: on je visok, a ona ne; njegove oči su plave, njenesu u senci; krajevi njegovih usana iskrivljeni su naniže, što njegovom licu daje uvek isti podrugljiv izraz, dok su njene usne od one vrste koje se nikada ne primećuju; oba nosa su uglavnom pravilna; njegove obrve su, po prirodi stvari, čupavije od njenih, iako na njene utiče i to što ih ponekad, pred ogledalom, čupka bleštavom pincetom (za to vreme, sve vreme, vrhom jezika pritiska gornju usnu); njegovo čelo je slično njenom, iaiko se njeno odlikuje nekim karakteristikama koje se na njegovom ne uočavaju; i konačno kosa (a uši, a uši?): njegova je kratka, nedavno podšišana, s blago istaknutim zulufima, dok je njena ravna, svetla, duga gotovo do ramena, razdaljena po sredini.
Soba u kojoj sede. Ukusno nameštana, svetla, prozračna, kao i ceo stan. Lako se može zaključiti da u njoj žive ljudi koji se vole, iako bi nešto od toga — bar kad su u pitanju ovaj muškarac i ova žena — trebalo staviti u prošlo vreme; ako ne život: onda ljubav. Stan je načinjen od čvrstog materijala i nesumnjivo će nadživeti svoje stanare, čitaoce ove priče i mamlaza koji ovo smišlja.
Način na koji sede. On je opušten, zavaljen u fotelju; ona sedi prekrštenih nogu, povremeno češe levo koleno.
Sve nam to ne odgovara na pitanje koje oni postavljaju jedno drugom: Zašto ljubav? Stvarno, zašto ljubav? Ali sada je prekasno, sve je već odavno rečeno, preostalo im je samo da tako sede, svako u svojoj tišini, i da se prisećaju trenutaka kada im je tišina bila zajednička. Muškarac bi, doduše, hteo još nešto da kaže — zatežu mu se mišići oko usana, podižu obrve — ali ubrzo se sve vraća na svoje mesto. Žena, ako se uopšte nečemu nadala, više se ničemu ne nada. Nije trebalo ni počinjati ako se u daljini nije nazirao kraj.

CITAT
Šta ja radim ovde? Svaki odgovor je dobar, ponajviše onaj koji najmanje očekujem. »Poželi da budeš neranjiv, pa ćeš takav biti«, kaže Paracelzus. Ja, međutim, kroz život prolazim na sasvim drugi način. Oči u oči. Licem u lice. »Svako mora jedared baciti bombu na nekog generala«, kaže Mrožek. U redu, gde je moj general? Nekada sam verovao u tišinu. Napisao sam: »Tišina govori glasnije od bilo koje reči«, ili nešto slično. Sada sam mnogo skeptičniji. U kabali, kažu, Sunce predstavlja anđela svetla a Mesec anđela snova i htenja. To su Mihael i Gabriel, Mihajlo i Gavrilo. Moja žena kaže: »U stanju si da ispisuješ stranice i stranice na kojima ništa ne kažeš.« To me podseća na reči Elifasa Levija: »Opšte govoreći, imati neprijatelje nije dobro po zdravlje.« Pokušao sam jednom da sedim u mraku, zatvorenih očiju. Onda sam ih otvorio. Onda sam ih ponovo zatvorio. »Kada ljudi upotrebe silu: stare«, kazao je Laoce. Na selu sam, posle dugog čekanja, video zvezde. Stajao sam u polju, okružen detelinom, i čekao. Nebo se otvaralo polako, kao zrelo voće. »S vremena na vreme, ne često, i ne obično, ali s vremena na vreme čuli bi i gde grmi«, kaže Knut Hamsun. Zgodno je što sam sam, što me niko ne čuje. Moja žena peva u susednoj sobi. Rečenice su još jedino što mi je ostalo. Reči su izdajice. »Usamljenost može da odvede u ludilo«, vajka se Kafka. »Pa ti, čoveče, nemaš ni pojma o gimnastici« , uzvikuje Sokrat. Dobro, nemam. Moja žena kaže da je od nekog čoveka čula nešto što će me sigurno zanimati. Nekada sam verovao da se može iskoračiti iz sveta. U jarku, kraj šume, osluškivao sam šumove. »Mudri su slobodni od sumnji«, veli Konfucije. Ja sam samo čučao i drhtao. Onda sam otišao na izložbu. Jedan čovek je rekao: »Ovi cvetovi su tako stvarni.« Ceptio sam od želje da mu se obratim. Moja žena se sagla i dotakla mi čelo. Objasnio sam joj da u pojedine ulice grada nikada ne odlazim. »Šta brbljate, čudnovati ljudi?«, pita Platon. »Šta si video na toj slici?«, pita moja žena. Reči su zamke. Korak po korak odmičem od zida. »Teorija izaziva sumnje«, upozorava Jan Kot. Bolje bi mi bilo da priznam nemoć. Čuo sam, doduše, da je Adam, taj ljudslki tetragram, neka vrsta kabalističkog falusa. U tome je stvar, magija postaje nemoćna u tišini. »Možda: ali ne uvek«, kaže Džojs. Nekada sam verovao da svet postoji samo u fragmentima. Mislio sam: »Ako odem, ako se više nikada ne vratim.« Ulazim u belilo papira kao u bambusov šumarak. Stidim se poređenja. Stidim se netačnosti. Ima već nekoliko dana kako nagonim sebe da napišem tekst koji je neko drugi zamislio. Odjednom se, kao Tristan, setih sveta. »Budite pesak a ne ulje u motora sveta«, pevao je Ginter Ajh. »Ko teži redu, samo povećava haos«, zapisao je nepoznati alhemičar. »Prepusti se haosu«, kaže moja žena, »pa ćeš videti šta će ti se dogoditi.« Kretanje me uvek udaljava, nikada ne osetim blagodeti približavanja. Jezik je sam po sebi smetnja, ne znam zašto o tome treba govoriti. Izašao sam na trg, i zakopčao kaput. »Zabrinutost je pravi odnos prema životu«, misli Kjerkegor. Nisam ništa rekao. Ovaj svet je koprena koja pod prstima otkriva fino tkanje. »Svaka reč mora da krivotvori«, kaže Martin Buber. »Potrebno je sporazumevati se bez znanja jezika«, piše Patrik Vajt. I šta ja tu mogu?. »Zašto ne odeš na put?«, pita moja žena. Slikar me je čekao u knjižari, bio je srdačan, izvadio je crtež na kojem sam odmah prepoznao sebe. Nisam se usudio ništa da pitam. Da li postoji nešto gore nego doznati da ti nisi ti već neko drugi? »Ja sumnjam u sve reči«, piše Valeri u pismu jednom prijatelju, »jer i najmanje razmišljanje čini besmislenim naše uzdanje u njih.« Moja žena ima dobar savet: »Prestani da razmišljaš«, kaže ona. Santajana kaže nešto slično: »Ima neke opasnosti u tome da se ističe ono očevidno.« Ali šta ja tu mogu? Osim reči, nema drugih reči. Život je kao plišani medvedić, pun strugotina. Nekome se to može dopasti, meni ne. »Ka Aziji«, uzviknuo je Dostojevski, »ka Aziji!« Moja žena kaže da zna šta hoću da joj kažem, da je umorna od priča kako za sve ono što postoji mora da postoji i nešto što ne postoji. »Čak i ova tvoja priča«, kaže ona, »jeste priča koja ne postoji.« O tome nisam razmišljao. Poverovao sam slikaru, valjda će i on meni poverovati. Gledao sam kako odlazi. »Naše je srce velika praznina«, rekao je Nakae Tođu. Lepo sam osetio kako mi srce zjapi kao provalija. Ne može ovo još mnogo da traje. Moram da vas podsetim da je Ezra, sakriven u pećini, četrdeset dana beležio reči Gospodnje i napisao ukupno devedeset i četiri knjige: dvadeset i četiri su poznate, ali do onih sedamdeset dosežu samo oni koji ovladaju tajnim učenjem. »Trt-mrt«, kaže moja žena. A Arnhajm: »Umetničko delo ne traži značenje, ono ga sadrži.« Što znači: možda nije trebalo da budem ovde, možda je trebalo da budem negde drugde.

PRIČA ZA DECU
Prvo se mrak spušta na zemlju kao upijač. Onda u jarku zašušti trava. Ne vide nam se više ni ruke ni noge, a i lica su samo blede mrlje. Malo posle, mesec pronalazi put između oblaka. Prašina postaje srebrnasta, paučina je jasna naspram šiblja. Preko puteljka pretrči lasica. U štali se meškolje krave. Prozori na kući su kao oči slepca. Posle, s visine, počnu da se obrušavaju šišmiši. Ako se ko napregne, može da čuje žuborenje potoka. Noć ništa ne usporava, naprotiv! Na grani sedi sova: sada se tek vidi, kada je otvorila oči. A stalno isti osećaj: kao da neko u daljini žustro diše. Potom oblaci nastave da se raspadaju, i ubrzo ugledamo zvezde. Već ima toliko svetlosti, da bi neko mogao pomisliti kako će uskoro svanuti. Kapija se zaljulja, škripne, odbije se od ograde, iako nema vetra, iako niko nije prošao. Kada provučemo prste kroz kosu, čujemo pucketanje. Tada od potoka neko stane da doziva tužnim, prigušenim glasom. Mogao bi sada da se oglasi i pas, ali on leži ispod stola, cvili i trza se u snu. Neko dotiče obraz, neko obrve, neko vrh nosa, kao da svi žele da se uvere u svoje postojanje. Kada je noć, onda nisi tu; kada je mrak, onda te nema. Još malo pa će se trava ovlažiti, a tada bi već moglo da se govori o studeni. Promakne jedan usamljeni svitac. Nešto kasnije vrati se istim putem natrag. Onda oblaci počnu ponovo da se gomilaju. Sada je mrak gušći, mirisniji, gotovo da nas plaši. Sva sreća da smo nadomak kuće! Iznenadni vihor udari u krošnju kestena i iz nje izleti ptica. Sluti na oluju. Tog časa se sve utiša. Posle, u sobi, kapi kiše na oknima. O, kako je velik ovaj svet, kako su mnogobrojne njegove mogućnosti!

MOJA ŽENA TIHO JECA
Kada sam se popeo na »prvu mesu« u rezervatu Hopi Indijanaca, video sam kraj sveta.
Kada sam došao u mestašce zvano Vindou Rok, zaljubio sam se u kelnericu, oni-sku Navaho Indijaniku, koja je pred mene spustila činiju s jagnjećom čorbom.
Kada sam zavirio u kanjon Dešej, poželeo sam da tamo ostanem celog života.
Kada sam sve to ispričao mojoj ženi, pitala je: »Da li je ona Indijanka bila debela?«
Kada sam pokušao da joj objasnim da se među Indijancima nisam osećao kao autsajder, kako bi to rekao Hans Majer, već kao neko ko im je, ako zanemarimo boju kože, sasvim sličan, ona je samo slegla ramenima.
Kada sam uporno ponavljao da su Indijanci u stvari Jevreji »Novog sveta«, moja žena je izvila obrve, prestala da štrika i položila obe šake na sto.
Kada sam razvio filmove koje sam doneo s putovanja, i kada sam napravio fotografije, dugo ih je razgledala, unoseći se u snimljena lica, bez obzira da li su mutna ili oštra, krupna ili izgubljena u totalu.
Kada sam prvi put po povratku sanjao da hodam predelima Navaho Indijanaca, moja žena me je probudila i rekla da ržem kao konj.
Kada smo, nekoliko dana kasnije, večerali pod svetlošću sveća, treperave senke supromicale preko njenog lica kao oblaci iznad Velikog kanjona.
Kada sam joj prepričavao mitove Hopi Indijanaca, zaspala je u trenutku kada sam, kao jedan od bogova rata, izveo ceo narod iz podzemlja, pravo u Arizonu, gde nas je sačekao Masavu, bog smrti, i pokazao kako da gajimo kukuruz.
Kada se probudila, lice joj je bilo prepuno bora, šminka razmazana preko kapaka.
Kada sam dospeo do kraja sela Valpi, tamo gde se litica »prve mese« okomito obrušava u ravnicu, pomislio sam da bih lako mogao da poletim: okrenuo sam se, ushićen, i video da moj vodič, dežmekasta Hopi Indijanka, drema pod varljivim zracima sunca.
Kada poželiš da ne budeš sam, uvek si sam; kada poželiš da nešto podeliš, uviđaš da su sve deobe već završene.
Kada sam mojoj ženi skrenuo pažnju na verovanje nekih Navaho Indijanaca da su prvi čovek i prva žena nastali od dva klipa kukuruza, noć je nasrtala na otvoren prozor, grane se savijale pod naletima vetra, zvezde bežale pred pomahnitalim oblacima; moja žena je ustala i prišla prozoru, i prvi talas kiše slio joj se niz obraze.
Kada sam u Vindou Roku ušao u dvoranu punu Navaho Indijanaca, osetio sam da sam, uprkos svim svojim željama, »neko drugi«; moja bela koža se izdajnički presijavala među spokojnim zagasitocrvenim licima; da sam mogao, smesta bih se pretvorio u tirkizni broš na kožnoj jakni stare Indijanke; samo stvari znaju ono što izmiče ljudima.
»Kada ćeš prestati da živiš svoj život kao da je tuđi«, pita moja žena i umorna naslanja čelo na dlan, »kada ćeš biti ono što si ti a ne neko drugi, kada ćeš već da napišeš jednu pravu priču?«
Kada započnem s tumačenjima da bit priče, pa time i njenu ispravnost ili neispravnost, određuje onaj ko je piše a ne onaj ko je čita, te da ne može biti govora o, ona samo odmahne rukom.
»Kada ćeš se već jednom uozbiljiti«, pita, »pa život nije samo puko nabrajanje činjenica ili oslikavanje prizora; u život se ponire kao u duboki vodeni kovitlac; dok čitam, želim da imam osećaj da će mi pluća pući usled nedostatka vazduha, a na kraju priče, dok izranjam, oči mi se šire u novom razumevanju poretka svih stvari; je l' razu-meš, je l' ti jasno?«
Kada joj naglasim da moja priča beleži upravo trenutak moga izranjanja, da ja — posle posete indijanskim plemenima Navaho i Hopi — više nisam isti čovek, što znači da se raspored stvari u meni i sveta nepovratno izmenio, onda odbija dalje da govori.
Kada istaknem da moja priča oponaša jednostavan ritam indijanskih pesama, u kojima osim frule, bubnjeva i zvečki nema drugih instrumenata —
Kada kažem da ovaj svet postoji samo zato da bi svako u njemu pronašao svoje mesto —
Kada opišem sukob tradicije i savremenosti Navaho Indijanaca u kojem sam prepoznao kolebanja svog jevrejskog identiteta —
Kada moja žena —
Kada ja —
Kada se veliki potop završio, veruju Lakote i Poniji, Stvoritelj je na severu zemlje postavio jednog bizona i zadužio ga da zadržava vodu; bizon i dalje tamo stoji, ali svake godine gubi po jednu dlaku; kada ostane bez dlaka, svet će ponovo biti poplavljen; vidim kako to izgleda: vidim sebe, vidim moju ženu, vidim bizona, gotovo bezkrzna, kako podrhtava pod udarima severca; vidim mulj kroz koji ćemo gacati u zaludnom pokušaju da stignemo do juga: onda će nas veliki talas razdvojiti, moja žena će se pretvoriti u krik, bizon će se iznad naših glava uzvinuti smer neba, a potom će sve postati tišina, sve početak a ništa okončavanje, samo će orlovi indijanskih duša kružiti sve više, sve dalje, napokon slobodni; što mi, naravno, nećemo nikada biti.
Kada zaćutim, čujem: moja žena tiho jeca.

JERUSALIM
Prvi put sam izgovorio »Jerusalim« kada sam napunio jedanaest godina. Sedeli smo oko velikog trpezarijsikog stola i pomno pratili očev kažiprst koji je klizio preko mape Balkana. »Beograd, Niš, Skoplje, Đevđelija«, govorio je otac za tragom svoga prsta, a potom ga odigao s mape kao da je granica stvarna. »Solun, Atina, Pirej«, dodao je. »Tu ćemo«, udario je vrhom prsta po Pireju, »sesti na brod, a onda« — prevrnuo je nekoliko listova dok nije došao do mape Sredozemlja — »Rodos, Kipar, Haifa.« Pogledao nas je pažljivo, redom, majku, sestru, pa mene. »A ako bog da, videćemo i Jerusalim.« Poslednja reč je pala na mane, prekrila me kao plašt (koji ću, mnogo godina kasnije, prepoznati na nebu iznad Ciona), i osetio sam da moram da je ponovim. Rekao sam: »Jerusalim.« Očevo lice se u međuvremenu iskrivilo, zgrčilo, i on je, oduprevši se o šake koje su bledele pod pritiskom tela, počeo da plače.
Uspomene su, naravno, varljive, bez obzira što jedino one pomažu da osetimo da doista postojimo. Jerusalim je, kao reč, sigurno i ranije promicao prostorom našeg stana. Otac ga je besumje pominjao u razgovorima, komentarima dnevne štampe ili dok je majci diktirao pisma rođacima. Možda ga je izgovarao kada je čitao molitve za praznike, blagosiljao hleb i vino. Prelistao sam nedavno njegove stare molitvenike i uzaludno nastojao da prepoznam hebrejska slova koja tvore reč »Jarušalajim«. Slova su ležala nema kao moj otac, kao moje neznanje koje je od mene pravilo pouzdanog tuđinca.
Neke stvari sam ipak naučio. Jedna od njih je da je Jerusalim možda jedini grad u kojem je svaka poseta ravna umiranju. Svaki put kada sam ga napuštao osećao sam da je jedan moj deo umro. Nekad je to bio deo tela, nekad teško odredljivo osećanje koje je kružilo oko srca, nekad jedan od mnogih slojeva duše. Razgovarao sam o tome s ocem. Zastao je nasred sobe i raširio ruke: »Kad je reč o Jerusalimu«, rekao je, »ja sam živi mrtvac.« Već tada sam bio viši od njega i pomislio sam kako bih lako mogao da ga obuhvatim oko struka ili stražnjice i podignem visoko u vazduh. Nosio sam ga, međutim, samo onda kada je umirao: dva puta kada sam pomagao vozačima kola za hitnu pomoć, jednom uz stepenice a drugi put niz njih, a onda još mnogo puta sasvim sam, svih onih dana dok je bespomoćno ležao u krevetu. Od one nekadašnje lakoće tada više ništa nije ostalo. Čilio je, to je istina, ali njegovo telo kao da se zgušnjavalo, menjalo specifičnu težinu, vuklo sve za sobom prema zemlji. Nosio sam ga iz fotelje u dnevnoj sobi do kreveta u spavaćoj sobi, i kad bih ga spustio ruke su mi ostajale ispod njegovog tela. Polagao sam glavu na njegove grudi i osluškivao njihovu duboku tišinu.
Nije to moglo dugo da traje. Sudeći po dokumentima, moj otac je umro za dva-tri meseca. Sudeći po sećanjima, njegova smrt je dolazila izdaleka, kao putnik na sporom konju, kao veliki talas čija se razbarušena kresta nadvila nad nas poput kobre. Nikada nisam video kobru. Pričam sve ovo samo zato što verujem da se jednostavne stvari (smrt) mogu poništiti složenim strukturama (pripovedanje), iako je već odavno trebalo da uvidim da je jednostavnost zamršenija od svake složenosti. Nema većeg lavirinta od pravog puta koji spaja dva mala grada na obali iste reke.
Bilo kako bilo, moj otac je umro a ja sam nastavio da odlazim u Jerusalim. Jedne vedre noći, na primer, stajao sam na ravnom krovu katoličkog prihvatilišta i gledao u pravougaono dvorište obližnje arapske kuće. Vrata su bila otvorena, na njima je visila zavesa od raznobojnih perli, i svetlost je, u obliku izduženog trapeza, osvetljavala kameni basamaik i pohabane papuče. Drugi put, hodajući uz strmu uiliou, gledao sam u snažne butine žene koja je na glavi nosila kotaricu s voćem. Sve se izmenilo na nizbrdici. Sunce je zalazilo i njegovi zraci su se zavlačili ispod očnih kapaka. Setio sam se kako sam ušao u crkvu s belim zidovima: jedino je iznad oltara, uokviren krugom tamnije boje, bio naslikan Isusov lik. A u predvečerje, iznad bučne ulice, sedeo sam na terasi arapskog restorana i jeo lepinju sa humusom.
Sve se to pretvara u mrvice s neopisivim, ali dobro znanim, ukusom smrti. One noći kada je moj otac pretrpeo moždani udar, probudio sam se u vlažnoj telavivskoj noći i pokušao, onako u mraku, da odredim šta me je trglo iz sna. Čuo sam kako otac stenje, požurio da ustanem, i tada je prostor između naših ležajeva počeo da se uvećava. Mislio sam da beskonačno gacam kroz mrak, a možda sam samo trupkao u mestu.
Očev čaršav je poput letećeg ćilima lebdeo u vazduhu, i ono što mi je iz daljine izgledalo kao veslo bila je, u stvari, njegova ruka. Visila je pored kreveta, bela i nestvarna, a vrhovi prstiju su doticali pad. Sigurno je čuo kako mu prilazim, jer je okrenuo već izobličeno lice prema meni i podigao drugu ruku, ščepao me za majicu, privukao, šavovi su počeli da popuštaju, lepo se u mraku čulo kako se cepa tkanina. Morao sam da kleknem i njegova glava se našla na mom ramenu. Obujmio sam je i pod prstima osetio sitne kovrdže njegove kose. Pomislio sam kako bi bilo najbolje da na tom čaršavu izletimo kroz otvoreni prozor, pravo u noć, pravo do Jerusalima. Oduvek sam želeo da vidim Jerusalim sa velike visine.
Tada sam na trbuhu i butinama osetio pritisak njegove klonule ruke, i shvatio da se smrt već uselila u njega. Možda je tamo, u Tel Avivu, na obali Sredozemnog mora, trebalo da pomislim na račića u kućici puža: bila bi to prikladna slika života zaostalog u neživoj ljušturi tela. Umesto toga, u meni se ukazalo belilo jerusalimskog kamena, potom onaj nestvaran trenutak predvečerja kada se ceo grad pretvara u plamsavo zlato.
Čudno je to: ponekad, da bi nešto nestalo, dovoljno je zatvoriti oči; ponekad, međutim, treba ih otvoriti. Svet je ovaj dvoličan i nesavršen.
Nema u tome, siguran sam, nikakve utehe. Mesec dana kasnije, avionom Svisera, prevezao sam oca u Beograd. Nekada su Jevreje dovodili u Zemlju Izraela da bi tamo okončali život; sada ih odvode odande da bi ga okončali negde drugde. To je još jedna od mojih izmišljotina. U stvari, duša svakog Jevrejina umire u Jerusalimu, nije važno gde se telo nalazi. Telo mog oca smirilo se na jednoj beogradskoj klinici. Bio je kraj leta, početak rane jeseni, i još se moglo ići samo u košulji. Sećam se da sam se osećao lako, užasno lako; pomišljao sam čak da bih mogao da poletim. A onda je neko telefonirao i rekao da je on umro, i reči su odjednom postale sasvim nevažne.

POETIKA KRATKE PRIČE, PETI DEO
(Epilog)
Jednom sam vodio ljubav sa ženom kojoj su obe ruke bile u gipsu. Povremeno ih je spuštala na moja leđa, povremeno na čaršav, povremeno podizala iznad glave. U svakom slučaju, njihova nepokratnost je tvorila čudnovat nesklad s pokretima njenog tela, što nam je — ili bar meni — davalo poseban podsticaj. Kao da je ljubavni čin trebalo da spoji nešto što je razdvojeno, da oživi nešto što je — bar prividno, bar privremeno — mrtvo. Drugim rečima, ponadao sam se da će se sve ono što njeno telo upije u našem sjedinjavanju proširiti nekim nepredvidljivim putevima, i da ću sa same tačke vrhunca, negde duboko ispod sebe, ugledati kako joj se pomiču prsti.
Naravno, ništa se nije desilo. Prsti su joj ostali nepokretni, malo povijeni, malo stisnuti kao da na dlanu — tamo gde ga je presecao gipsani zavoj — drži gutljaj vode.
Posle sam joj pomogao da se obuče. Pridržavao sam je dok se uvlačila u farmerke, zakopčao joj prsluče i košulju, a onda sam dugo tražio papuče ispod kreveta. Potom sam skuvao kafu.
— Najgore od svega — rekla je — jeste to što zbog ovoga (podigla je ruke s gipsom u vazduh kao da ih do tada nisam video) ne mogu da pišem.
Nisam znao da je pisac.
Sedeli smo u dnevnoj sobi, koja je bila i njena radna soba. Na stolu je stajala pisaća mašina, zatim nekoliko knjiga, fascikle, duboka šolja s raznobojnim olovkama.
— Pokušala sam to da objasnim svojoj mašini. Da ti pokažem.
Ustala je, odgurujući se laktovima od naslona fotelje, i prišla stolu. Izvukla je stolicu, kancelarijsku stolicu koja se okreće, sela i zagledala se u mašinu.
Dugo smo tako ostali.
Mašina je bila stara, jedan od već zaboravljenih »olivetijevih« modela, ali je neko o njoj brinuo. Nigde prašine, masnoće ili gromuljica od papirnih vlakana. Na površini metalnih delova ona je sigurno jasno videla svoj lik.
U međuvremenu, u onom području neba koje je bilo omeđeno ramom njenog prozora, svašta se dešavalo. Prvo su proletela dva balona, potom mlažnjak koji je za sobom ostavljao gust trag, onda su počeli da se gomilaju oblaci, što je izazvalo pravi metež među lastama, pa se jedan golub u sporom padu prevrtao od gornjeg do donjeg ruba, a na kraju, u levom uglu, pokazao se Mesec.
— Ako tražim pravo osećanje — oglasila se žena — onda je to griža savesti.
Do tada sam već bio zaboravio o čemu razgovaramo. Mesečina je počivala na podu kao ustajala barica.
— Kada pomislim na sve priče koje su u meni i koje zbog ovoga (ponovo je podigla ruke u vazduh) ne mogu da zapišem, osećam se kao zločinac. — Polako je spustila ruke i pritom vrhovima prstiju prešla preko tastature. Slova su se usplahireno podigla, a onda su klonula na gumeno uzglavlje.
— To je samo stoga — rekao sam — što pisanje izjednačavaš s vrlinom.
Bila je to prva rečenica koju sam izgovorio otkako sam ušao u njenu spavaću sobu. Nije joj se dopala.
— Ako te udarim ovim gipsom — rekla je — otkinuću ti glavu.
Delovala je uverljivo. Već sam mogao da vidim kako mi se glava kotrlja po podu, preko prosute mesečine, i zaustavlja se ispod njenog radnog stola.
— Nisam tako mislio — rekao sam.
— Nego kako?
— Pisanije se ne može povezivati jedino s čistotom. U njega ulaze izvesna neodlučnost i neverica, onda strepnja, pa neki od mračnih aspekta duše. Pisanje je ravnoteža a ne kvarenje balansa između dobra i zla.
Uzbudio sam se i mlatarao mukama, čime sam verovatno hteo da pokažem svoju nadmoć nad njom. Njene ruke su i dalje, veoma mirne i veoma ubojite, počivale u njenom krilu.
— Grešiš — rekla je. — Pisanje je kao hodočašće, a hodočašće je kao uspon. Svejedno je šta je to: brdo, merdevine, stepenice, tobogan. Možda je najbolje da to zamisliš kao uglačani tobogan uz koji se penješ, dok ti noge svaki čas gube oslonac. Pisanje je planinarenje, veranje uz okomitu stenu, grozničavo traganje za i najmanjom pukotinom. Nema tu nikakvog silaska u mračne dubine, razmene duše s đavolom, kopanja ispod nivoa mora. Priča nije jezik niti sintaksa, a još manje tišina; priča je spokoj po završetku hodočašća. Ono što razmenjuješ s čitaocem jeste osećaj smirenja: možda si ga uzbudio, možda uznemirio ili nagnao na suze, ali ono što mu na kraju daješ jeste tanani osećaj mira, činjenica da je neko, negde na svetu, razumeo sreću ili bol. Razumeš?
Razumeo sam, ali nisam želeo da priznam. Negde u njenim rečima naslutio sam aluziju na moju naklonost metaproznom iskazu i osetio kako me obuzima plima nezadovoljstva. Osim toga, pomisao da ona, kao pisac, može da upotrebi svoje iskustvo sa mnom kao građu za ono što piše — šta ona, u stvari, piše? — činila me je nesrećnim. Ugledao sam, na tren, u krupnom planu, njene nepokretne prste.
I tu bi priča mogla da se završi. Od mnogih mogućih krajeva najbolji je svakako onaj prema kojem se pisac (muškarac) vraća kući, ulazi u radnu sobu, pali stonu lampu i počinje da prelistava svoje knjige i rukopise. Ponegde u njima pronalazi sunovrat, ponegde delikatan osećaj ravnoteže, ponegde maglovit nagoveštaj tajne, ali nigde spokoj. Otpor koji je osećao prema rečima pisca (žena) počinje u njemu da jenjava. Negde u dubini duše — ne, on briše tu rečenicu, kakva duša, kakvi bakrači! Dozvolio je da ga zanese vlastiti književni lik, i još dopušta da mu drži lekcije iz pisanja. Sve je trebalo da bude mnogo jednostavnije: pisac (muškarac) nije smeo da dozvoli drugom piscu (žena) da ga nadvlada, makar se on, tj. ona, poslužio neknjiževnim sredstvima. Pri pomisli na svoju pomisao pisac (muškarac) se zadovoljno smeška: postojalo je nešto u kakvoći kože tog pisca (žena) što bi ga sigurno navelo da joj se vrati. Ali, zašto orada oseća izvesnu nelagodnost kada se seti izrečenih reči? Zato što je ona ipak bila u pravu. Na tren on okleva: možda bi reč ipak trebalo da zameni rečju možda? Pisac (muškarac) podiže ruku prema telefonu i okreće broj drugog pisca (žena), ali pre nego što bilo šta uspe da kaže, čuje njen glas: »Znala sam da ćeš zvati.« Prekrasan kraj. Koji se raspada onog časa kada shvati da ruke u gipsu ne bi bile kadre za takav poduhvat. Previše je redova koje bi trebalo da obriše, a pritom mu ništa ne garantuje da neće obrisati neke od redova u kojima on prebiva. Uprkos svemu, on čvrsto stiska gumicu. Uostalom, nije li stvarnost sveta jedina stvarnost koja se doista nalazi u njegovim rukama? Pisac (žena) je bio u pravu: spokoj je jedino osećanje vredno našeg truda. Stoga se on saginje, žuri da sto pre izbriše ono što je stvorio — sebe, mene, vas — i trenutak kasnije sve postaje belo, prazno i spokojno, kao vreme, kao smrt.