Snežni čovek - David Albahari

First topic message reminder :



Kratki roman jednog od najprevođenijih srpskih književnika, koji od početka devedesetih živi u Kanadi, sam je autor nazvao 'knjigom o porazu'.

Kritičari su ga dosad čitali kao točku zaokreta u Albaharijevoj poetici, prepoznavali u njemu odjeke aktualne politike i povijesti, tražeći, ponekad i pogrešno, otiske autobiografije samoga autora – jer pripovjedač je pisac koji u stranu zemlju dolazi s jasnom nakanom, da bi pisao.

Filigranski precizna proza Davida Albaharija, pobornika postmoderne književnosti, u hrvatskom izdanju popraćena je iscrpnim pogovorom Tomislava Brleka koji pruža novo čitanje ovog iznimnog romana.

POETIKA KRATKE PRIČE, TREĆI DEO
U početku, svaka priča imala je poentu. Poenta vas je podizala, pumpala vam adrenalin u srce, stvarala utisak da su se stvari koje vas okružuju pomerile s mesta. Pogledali biste se u ogledalo i uvideli da više niste isti.
Onda su izmislili priču bez poente. Umesto poente dobijali ste iščekivanje poente. Pomalo zbunjeni, ostavljali ste priču, okretali joj leđa, a neizrečena poenta sustizala vas je kao teretno vozilo, mrvila vam kosti, kidala utrobu, oduzimala dah.
Potoni su došle priče u kojima nije bilo priče. Niste ih voleli zato što su vas i suviše podsećale na vaš vlastiti život, na činjenicu da živite kao većina ljudi: bez uzbuđenja, u monotoniji, daleko od jednostavnih istina.
Tada je došao postmodernizam. Tada smo došli mi. Dohvatili smo svaki pojedinačan prozni model i razloži ga na najsitnije delove. Iskopali smo veliko groblje proze, uredili parcele, postavili spomen-obeležja. Neko nam je rekao da se to zove dekonstrukcija, a mi smo se samo smejali, pljuvali u dlanove i zabijali ašove u meku zemlju. A kada smo završili i osmotrili uredan niz humki, shvatili smo da posao tek počinje.
Ova priča je priznanje da više ništa ne znamo. Uništili smo postojeće pripovedačke forme, ali nismo stvorili nove. Slikovito rečeno: znamo strane sveta, znamo kako se zovu, ali ne znamo koja je koja. Gde je, na primer, sever? Gde zapad? Pogledajte kako se vrtimo, kako osluškujemo, kako podižemo vlažne prste, kako natičemo naočare ... Ništa ne pomaže. I ništa neće pomoći: iz prostog razloga što je postmodernizam od nas napravio analitičke bogalje, a kratka priča nastaje kao rezultat sinteze.
Naučićemo kako se pravi sinteza, kažemo.
Ali znamo da nam to nikada neće poći za rukom.
Zašto?
Zato što se sinteza, ta sinteza, ne može naučiti. Ona nije deo teorije: ona je deo života. Ona se svakodnevno odigrava na ulici, u tramvaju, u zelenkastom polumraku stanova zaštićenim izbledelim šalonima od jare avgustovskog sunca, itd. Ma koliko raščlanjavali književna dela, sinteza nije nešto na šta možemo da pokažemo prstom. Sinteza je organska tvorevina i ostaje tamo gde joj je mesto: u organskom svetu, u duhu tvorca.
A mi smo hladni analitičari, ledeni bregovi, kraljevi svojih polarnih prostranstava. Oko nas se širi mraz, steže zima, pucaju stene i književne konstrukcije, grizu vetrovi, lede se tradicionalisti i pretvaraju u providne sveće koje vise sa streha naših ututkanih igloa. O, kako smo dovoljni sami sebi! O, kako volimo ono što radimo!
Ništa od nas. Ova priča je priznanje da smo dospeli u ćorsokak. Ponos nam ne dozvoljava da to javno priznamo, ali zalihe su se smanjile, književni magacini su prazni, konzerve bajatih formi i onako nisu za jelo. Drugim rečima, moraćemo uskoro da se obrušimo sami na sebe. Potvrdićemo drevnu istinu: kada dođe do svog kraja, svaki umetnički pravac uništava samog sebe.
U međuvremenu, vidimo sebe kao svetionike. More je uzburkano, noć tamna, čuje se lelek brodolomnika. Mi smo kule svetilje i pokazujemo im pravac kojim treba da krenu kroz more književnog nasleđa.
Ali, istina je drugačija: more je mirno, glatko kao zejtin. Ne tonu brodovi, već se tope naše ledene sante. Jedino nam preostaje da izmenjujemo poruke i biltene, da stvarnost pretvaramo u paranoidni zaplet u kojem smo mi jedine žrtve.
Tako vam je to. Ulazimo u istoriju, a izlazimo iz života. Ne može se i jedno i drugo.
Ali budimo bar hrabri kapetani.
I dok nam voda stiže do grla, do usta, do nosa čak!, naš pogled je postojan, naša ruka podignuta u pozdrav — zbogom, postmodernistička pričo, zbogom!
I nema nas više.

PAPA
U trenutku kada se Mendosa, izlazeći iz igre, prekrsti pred televizijskom kamerom, Papa se uzbuđeno ispravi. Potom pogleda oko sebe, ali kardinali mirno spavaju u svojim udobnim foteljama. Mendosa iščezava iz kadra, Papa načas ponovo oseća teret samoće, ali tada se igra nastavlja i on se prepušta nemuštim navijačkim strastima.
***
Papa voli da razgovara s vojnicima. Oni mu pričaju o dalekim krajevima u kojima nije nikada bio. Voleo bih da sam vojnik, misli Papa dok se zaustavlja pred postrojenom četom. Četa je stigla iz daleka. Vojnici su prljavi, pokriveni znojem i skorelom krvlju. Neki jedva stoje na nogama, neki dremaju oslonjeni na koplja. »Vojniče«, obraća se Papa stasitom vojniku i primećuje mlade malje iznad njegove gornje usne, »reci mi kako izgleda Jerusalim?« Vojnik pokušava da se isprsi i Papa zapaža kako mu mišići drhte od naprezanja i iscrpljenosti. »Kada sam ja tamo stigao«, kaže vojnik, »video sam samo pepeo.«
***
U šetnji dugim hodnicima, Papa najpre uočava simetriju ponavljanja. Kada podigne glavu, vidi arabeske kojima ne može da otkrije smisao, »Zašto bi sve imalo smisao?« pita se Papa šapatom, a onda se brao ugrize za jezik i osvrne na sve strane. Danas i zidovi imaju uši.
***
Papa se budi rano. Prozor je otvoren, vazduh svež, nebo plavo, itd. Papa ustaje, saplićući se o dugu moćnu košulju, i ugleda pticu na simsu. Papa se vraća do noćnog stočića, ali od sinoćnog sendviča nije ništa ostalo. »Ptičice«, kaže Papa ptici, »hoćeš li sačekati da nekoga pošaljem po malo hleba?« Ptica ne odgovara. »Ili bi možda više volela neko zrnevlje — pšenicu ili proso?« Ptica i dalje ćuti. Papa podrže slušalicu i traži glavni magacin. Sanjivi glas kaže: »Halo?« »Ima li prosa u magacinu?«, pita Papa. »Ko pita?«, kaže onaj glas, podjednako sanjiv. Tada ptica odleće. »Ko pita?«, ponavlja glas. »Nije važno«, kaže Papa i spušta slušalicu.
***
Dugo uopšte nije znao da postoje ogledala, a onda ga jednog dana uvode u sobu u kojoj mu bezbrojne glatke površine vraćaju odraz njegovog lika. Papa za trenutak zamišlja svet prepun Papa i cokće jezikom od ushita. Onda zove majstore i kaže im da skinu sva ogledala. Zadržava samo jedno, u potkrovlju, za koje niko ne zna.
***
Ako nešto mrzi, onda su to jutra. Naime, svaki put kada se probudi, vidi da mu se noćna košulja zarozala sve do brade. »Želeo bih da spavam u pidžami«, kaže Papa i ljutito udara nogom. Kardinali se zgledaju. »I dosta mi je ove noćne kapice«, urla Papa i baca kapicu s glave. Kapica pada na postavljene svilene papuče, dar turskog ambasadora. »Propisi nam ne dozvoljavaju«, usuđuje se napokon da progovori jedan kardinal. Propisi, misli Papa, prokletstvo — trebalo je da ostanem običan seoski pop.
***
Papa piše pesme. Jedan novinar ga pita: »U vašem slučaju doista se mora govoriti o božanskom nadahnuću, zar ne?« Papa je čitao Fausta, zna on kuda to pitanje vodi. Stoga ćuti. »Ima li drugih pitanja?«, oglašava se kardinal koji je Papin ataše za štampu. Papa oseća znoj na čelu kao dodir nečije ledene ruke.
***
Pre podne sednice, u podne službeni ručkovi, po podne pripreme za naredni dan, jedino uveče (pre i posle večernje molitve) Papa ima malo vremena za sebe. Sedi pored prozora i gleda u nebo. Od svega što tamo vidi, najviše mu se dopadaju oblaci. Svaki oblak ima drugi oblik. Neki liče na dobro poznate stvari, drugi na stvari koje će tek biti izmišljene, treći nagoveštavaju daleke svetove, četvrti se raspadaju pred Papinim pogledom. Koraci koji se čuju iz dubine palate pripadaju mladom kaluđeru koji Papi donosi noćnu posudu. Papa bi rado porazgovarao s mladim čovekom, ali kaluđer je sebi odsekao jezik kako bi sve svoje misli zaveštao bogu. Kakva glupost, misli Papa. Kaluđer ostavlja noćnu posudu iza vrata, prekriva je bogato izvezenom tkaninom, klanja se i odlazi.
***
Papa je sam. Ništa ga ne zanima. Prelistao je Sveto pismo, ali nije uspeo da pronađe nijedno mesto koje ne zna napamet. Mogao bi nekome da telefonira: kome? Nekada se zabavljao tako što je nasumice okretao brojeve telefona i onda se kikotao u rukav dok bi unezvereni (muški ili ženski) glas vikao: »Halo! Halo? Ko je?« Ali Papa oseća da je prerastao takve male razonode. Sada radije zamišlja svet u kojem postoje bar dvojica Papa. Mogao bi s tim drugim da igra domine ili šah. A tek kad bi ih bilo trojica! Preferans! Papa zadovoljno trlja ruke. Možda bi to mogao da iznese kao predlog na sledećem koncilu? Papa odlazi do radnog stola, uključuje kompjuter i postavlja pitanje: Kada će se održati sledeći ekumenski koncil? Kompjuter odgovara: 2012. godine. Papa kuca: Ali ja tada neću biti živ! Ti nećeš, odgovara kompjuter, ali Papa hoće.
***
Da li je ovo moje pravo lice? misli Papa nagnut nad lavor. Teško je razabrati tačno stanje stvari na namreškanoj površini vode, ali Papa ipak misli da ima čupave obrve, dugačke trepavice i plave oči. Papa zahvata vodu i pljuska se po licu. Kada se voda primiri, i kada se ponovo zagleda u nju, uveren je da su mu oči crne.
***
Papa šeta dvorištem. Dvorište je ograđeno visokim zidom. Svaki put kada dođe do zida: Papa oslušne. Ništa se ne čuje. S druge strane ne dopire nikakav zvuk. Možda tamo nema ničega, misli Papa, možda sam ja sam na svetu? Iza njegovih leđa otpadaju jabuke i kruške: padaju zreli plodovi na potšišanu travu. »Ej«, viče Papa, »ima li nekog s druge strane?« Tišina, tišina, samo tišina.
***
Jednom, usred propovedi, u spokoju svečane atmosfere, upravo kada Papa podiže prst da bi stavio naglasak na svoju sledeću rečenicu, ustaje jedan od vernika i jasnim glasom pita: »Kako može Papa da zna istinu o porodici? Ko ima žene i decu? On ili mi?« S obzirom da pitanje nije direktno upućeno Papi, Papa se — kao i svi ostali — osvrće oko sebe, ali niko ne pokušava da odgovori. Možda bih ja mogao da pružim neki odgovor, misli Papa, ali tada uočava svoj visoko podignuti kažiprst. Nikada još nije video svoj kažiprst u takvoj svetlosti! To je božji znak, misli Papa. S neskrivenim iščekivanjem krivi vrat i gleda u kupolu. Ali tamo je mračno, tamo je tako mračno, a Papa se boji mraka. On prinosi kažiprst licu, obazrivo: kao da nosi buktinju, i onda pada u nesvest.
***
Papa je uveren da život nema početak i kraj. On samo menja obličja: danas smo ovo, sutra smo ono. Papa, naravno, ne ume da objasni kako se, i zašto, broj ljudi povećava. Da li je broj života ostao isti, s tim što se manifestuje u većem broju ljudskih jedinki? I da li to znači da ljudi postaju mnogobrojniji zahvaljujući tame što istrebljuju izvesne životinjske vrste? Možda sam ja nekada bio dodo? misli Papa. On vidi sebe na nekom od otočja u Indijskom okeanu, i vidi španske ili holandske osvajače kako mu prilaze s osmehom i isukanim mačem. Ne prilazite, upozorava ih on, ja sam Papa! Ali Španac je brz, iskusan: zna on, kao i Holandez, da je dodo glupa i nemoćna ptica, beskrajno naivna i poverljiva. Dođi, dodo, dođi, pevuše osvajači. A onda: sev mača, miris krvi, topla čorba, pečeni batak, i nepotreban drob, bačen iza palisada, koji čak ni psi neće da pomirišu.
***
Papa kleči i razgovara sa šestogodišnjim dečakom. Nalaze se u sirotištu svete Katarine, ili Izabele, ili Dominik, ili Žanevjev. Toliko bezgrešnih žena, misli Papa, u ovom, najgorem od svih svetova: pa, to je neverovatno! On čini poslednji napor da navede dečkića na razgovor, ali dečak je odlučan. Papa zna šta sledi: ili će dečak početi da plače, ili će mu pokazati jezik. Sladak, gladak, ružičast jezičak! Papa bi, naravno, više voleo jezičak, ali čovek nikada ne može da bude siguran s tim derištima. Papa ustaje, ovlaš se oslanja na dečakovo rame (tako je sitno, tako krhko) i koristi priliku da mu neprimetno opali čvrgu po zajapurenom uhu. Taj trik Papa je naučio još u mladosti, na ulicama u V. i B., pre nego što su ga strpali u bogosloviju. I tako, kada se udalji nekoliko koraka i začuje dečji urlik (koji ga setno podseća na inkviziciju), Papa se okreće i nemoćno širi ruke. Dok jedna od jedrih sestara pokušava da umiri dečaka rečima: »Ne plači, sine, Papa će ponovo doći.«
***
Jesam li ja dobar čovek? misli Papa. On sedi u velikoj, praznoj sobi, u kojoj se svi zvukovi čudnovato pojačavaju. Kada pomeri nogu i kvrcne mu reumatično koleno, izgleda kao da se sveci strmoglavljuju sa zidova. Možda je dobrota povezana s mirovanjem? Papa povlači svileni gajtan: iako ništa ne čuje, zna da je u dubini Vatikana pokrenut mehanizam koji će se, trenutak kasnije, pojaviti na vratima u obliku mladog nemog kaluđera sa noćnom posudom u rukama. »Ovo je neka greška«, kaže Papa, »zvao sam kardinalle, ne tebe.« Kaluđer sleže ramenima, smeši se i polazi prema izlazu. »Ali, nema veze«, kaže Papa, »dođi 'vamo.« Kaluđer prilazi i Papa ga uzima za ruku. »Reci mi«, kaže Papa, »jesam li ja dobar čovek?« Kaluđer širi oči, traži pravi izraz lica, a onda otvara usta. Papa prvo vidi patrljak jezika, čudno debeo i kvrgav, potom čuje glas koji sažima sve glasove. Onda zidovi počinju da se ruše.
***
Papa sedi pored bunara. Hladno mu je, ali nikome ne pada na pamet da mu donese ogrtač. Prehladiću se ovde, misli Papa, i možda ću umreti. I dalje mu niko ne donosi ogrtač. Uskoro će kiše, zatim mraz, sneg. Bar imam dovoljno vode, misli Papa i oslanja čelo na kamenu ogradu. »Ako nemaš vatru, upotrebi led«: tako glasi poslovica koju je odavno pročitao u nekom rukopisu iz tajnog odeljenja vatikanske biblioteke. A druga: »Ne možeš se vratiti ako prvo ne odeš.« Jedna je sa Islanda, druga sa Polinezije. Svet je tako velik, misli Papa dok mu se kamene šare urezuju u negovanu kožu čela. Kada bi me neko video sa jako velike visine, misli dalje, bio bih samo ništavna mrlja u beskraju božje bašte: ali, ko može da gleda sa takve razdaljine? Trenutak kasnije prva kap kiše pada mu na vrat. Papa podiže glavu da osmotri dokle su stigli oblaci (možda će mu neko ipak doneti kišobran?), ali umesto oblaka vidi veliko oko na modroj kupoli neba.
***
Papa ima 99 godina. Odavno je prestao da jede, spava i prima posetioce. Neprekidno pilji u somotsku zavesu iza koje, uveren je, prebiva bog. Ne zna odakle mu to: zbog čega povezuje somot s bogom: možda je u pitanju specifična rapava glatkost tkanine, ko zna? Papa bi najradije odmahnuo rukom, ali ne može da je pomeri. I dalje pilji u somotsku zavesu, priželjkujući bilo kakav drhtaj njenih nabora. Bog, međutim, ćuti, okleva. Papa se priseća trenutka koji je najviše voleo u životu: dok sedi za mermernim stočićem u poslastičarnici, još uvek dečak, prinose mu veliku porciju sladoleda. I kada se zavesa kasnije doista pokrene, Papa nije iznenađen što umesto boga vidi nasmejanu kelnericu u kratkoj suknji, s rupicama na obrazima. Ili možda bog tako izgleda? Više nije važno, zna Papa, zatvara oči, plazi jezik i prima poslednju pričest. Sa snenim ukusom vanile.

POSKAKIVANJE
Dva puta sam već pokušao rečima da izrazim onu granicu koju osećam kao blago poskakivanje moga srca, a oba puta su moje reči dovedene u vezu s mojim pokretima, kao da svako od njih nije jezik za sebe, što je znatno štetilo — šta je to moglo da ošteti: drugu reč? drugi pokret? kako reč može da zna šta je bol? otkud pokretu bilo šta osim snage? premda, naravno, uvek se može reči da je reč odsustvo bola, praznina, čist prostor, nešto što je oduvek bilo kao da nikada nije bilo, nešto što nikada neće biti, premda, naravno, nikada se ne sme zaboraviti ono što je govorio moj učitelj: Za sve ono što postoji mora da postoji nešto što ne postoji, i (dodajem ja) obratno, što u ovom slučaju znači da za ono što ne postoji mora da postoji nešto što postoji, ovo već počinje da me zamara, kao što sam onomad rekao onoj ženi, u vrbaku, kod potoka, dok se saginjala da dohvati vodu i pljusne se između butina (a ja sam se ježio!), rekao sam joj: Ponekad pomislim da znam ono što ne znam, a ona je nastavila da se pljuska, i u svakoj kapi vode (jasno sam video svaku kap) prelamailo se sve ono što sam pažljivo skupljao celog života, osetio sam se kao pčela bez saća ili lastavica bez gnezda, osetio sam se kao niz poređenja koja, sva zajedno, nisu mogla da izraze moj osećaj gubitka, ledenu samoću — kako ja skačem steme na temu! — koja mi je klizila uz kičmu kao zmija, što je još jedno poređenje, a nekad sam toliko bio protiv njih, nekad sam verovao da stvarima nisu potrebni posrednici, da se sve može izraziti prostim matematičkim radnjama, a onda sam uvideo da matematika ne postoji u prirodi, ali to je bilo posle, prvo sam sedeo i gledao kako žena izlazi iz potoka i staje na obalu, raširenih nogu, prepuštajući se suncu i povetarcu, a njena kika je vijorila kao bič, i sve je bilo toliko različito od svega onoga što sam imao prilike da vidim u drugim prilikama, iako je, u isto vreme, sve posedovalo prepoznatljiv kvalitet, kakvoću, dodir, ukus, kao da sam u ustima držao celu ovu pastoralnu scenu, kao da sam nepcima gledao u dlake na ženinim butinama, ali bilo kako bilo, tada sam video aeroplan, leteo je sasvim nisko iznad brda, pratio zamišljenu liniju koja je u grubim crtama vodila s istoka na zapad i sekao zamišljene sunčeve zrake koji su dolazili odozgo, s juga, i premda se nikakav zvuk nije čuo, znao sam da klipovi mahnitaju u cilindrima, da igle vrludaju među oznakama mernih instrumenata, a žena je rekla: Za neke stvari nikada nije kasnio, rekla je to tako glasno i oštro da sam se trgao i gurnuo buba-maru sa vrha maslačka, što nikako nije značilo da se ne slažem, naprotiv, naprotiv, ne znam da li bih mogao brže da izrazim svoje slaganje, a ona je prvo obukla gaćice, pa podsuknju, pa pravu suknju, znao sam da se sprema da ode, ništa se tu ne može izmeniti, stvari su onakve kakve jesu, ništa ih ne može promeniti, greška je upravo u tome što ljudi veruju da se iz jedne prirode može preći u drugu, kao da su to dva voza u pokretu, koja idu istom brzinom, paralelnim šinama, tako da između kretanja i mirovanja nema razlike, tako da samo jedan korak menja celokupan raspored vašeg putovanja, ali poenta (otkud mi ta reč?) jeste u tome da se iz voza prelazi u voz, da je samo promenjen cilj, a cilj ne postoji u prirodi, to je izmišljotina ljudskog uma, priroda je besciljna, ona nema nikakvu svrhu, ona ne postoji da bi, ne postoji zbog, ona ne poznaje uzroke i posledice, sve je u njoj takvo kakvo jeste, samo bivstvovanje, bivljenje, i ovde moram da primetim da najmanje reči imamo za najsloženije pojave, kao što je »život«, kao što je »ljubav«, šta još, šta još, zar ništa više nije složeno, a žena je već daleko odmakla, kika se klatila na njenim leđima, suknja se vijorila i falte mrsile, podsetilo me je to na brisače koji lete preko vetrobrana dok se kiša u čaršavima spušta na put, na automobil, iako ja nikada nisam bio u automobilu, samo sam ponekad iz jarka, u koji su me ostavljali dok su sejali ili kosili ili brali jagode, samo sam odatle imao prilike da vidim automobile koji su hitro prolazili putem, mada je vidljivost bila smanjena zbog oblaka. prašine koje su ostavljali za sobom, tako da sam uveče, kod kuće, morao da ispiram oči kamilicom, nagnut nad lavorom, u položaju nedostojnim za jedno ljudsko biće, makar ono bilo prepuno nedostataka, kao što sam ja, ali čovek ne bira svoje telo, čovek ga dobija, i najbolje što može da učini jeste da ga iskoristi na najbolji mogući način, u jarku, u dupku, u invalidskim kolicima, ispod kruške, ali ne bih želeo da me ponovo pogrešno shvate, ne bih želeo da se pomisli da telo vidim samo kao zbir pokreta, ne, naklonjen sam rečima više nego samom sebi, kao što sam onomad rekao ženi koja je iz velike daljine išla pravo prema meni: I pokret i reč su sinonimi za slepilo, a ona je stala, zagledala se u svoje lakovane cipele, poprskane mrvicama skorelog blata, napućila usne, ovlažila ih jezikom, kažiprstom pomerila naočare, dlanom uklonila šiške s čela, ubrzo će, pomislio sam, početi da plače, ništa me više ne iznenađuje otkako sam se otisnuo u svet, ali ona nije zaplakala, klekla je pored mene i rekla; Pomogao si mi da progledam i učinio da svet vidim onakav kakav jeste, a me kao zbir privida, što me je veoma zbunilo, i kao rečenica i kao postupak, nisam znao šta da radim, ruke su mi se trzale po krilu od uzbuđenja, obrazi podrhtavali kao, kao šta, zašto sve mora na nešto da podseća, zašto smo nesigurni kada ne znamo, zašto ne kažem »obrazi su podrhtavali« i tačka, zašto strepim od mogućnosti da drugim ljudima obrazi podrhtavaju na druge načine, zašto svet mora da ima koordinate koje svi razumeju, retki su ljudi koji odlaze da bi se izgubili, svi polaze s namerom da pronađu, sebe ili drugog, ili neki predmet, neku uspomenu, svejedno je šta se traži, svi ulaze s namerom da izađu, a ja sam samo jednom zašao među kukuruze bez ikakve namere, sapleo sam se o neke žile i kad sam podigao glavu: video sam zavesu od kukuruza, a kad sam napokon ustao, jednostavno sam kročio među stabljike i nastavio da hodam zatvorenih očiju, a kad sam ih ponovo otvorio, ne pitajte me koliko je to trajalo, bio sam među kukuruzima ali nisam znao gde sam, mogao sam, naravno, da sačekam da padne noć, da pokušam da se orijentišem prema zvezdama, pod uslovom da prepoznam zvezde, ali ja sam samo stajao, učio da razaznajem šumove, odvajao ih, jedan po jedan, kao slojeve luka (još jedno poređenje!), dok na kraju nisam ostao u tišini, sam, bio sam u isto vreme svugde i nigde, i nisam znao zašto sam tu i kako ću odatle otići, i sada mogu da objasnim onesinonime za slepilo, ni reč ni pokret nisu mi ništa značili, kome da govorim, kuda da krenem, što pokazuje da oči nisu organ vida, pravog vida, bolje rečeno, kao što sam onomad rekao onoj ženi, ali to sam već ispričao, ponavljam se, ponavljam, a u stvari, nema više mnogo da se priča, smešno je što uopšte govorim, ali tu se ne može ništa izmeniti, prirodno je da od čoveka koji je iskusio tišinu ne očekujete reči, slažem se, ali zar tokom istorije nisu najviše govorili oni koji najviše zastupaju ćutanje, nije li to paradoks koji najviše raduje zagovornike buke, mislim, reči, mislim, govora, i zar nisam onda sam sebi rekao među kukuruzima: Vreme je, i nisam li odmah zažalio, i zbog toga što sam progovorio, i zbog toga što sam pomislio na vreme, i zbog toga što sam osećao da krećem, što sam već video sebe kako odlazim, to sam hteo onomad da kažem onoj ženi na ulazu u park, ali je ona zamahnula kišobranom (a do malopre sam mislio da je tada sijalo sunce), i kad ga je spustila na moju nadlanicu, ne, kada sam video crvenu prugu koja označava udarac, nije još mnogo ostalo, dakle, dok se masnica pojavljivala niotkuda, kao čarolija, nema još mnogo, uhvatio sam se za srce, figurativno, naravno, jer sam mogao da osetim svako svoje staro rebro, blizu smo već, blizu, pokušavajući da smirim njegovo poskakivanje, pokušavajući da mu objasnim, ali kako čovek da se obrati svome srcu kada se njegov jezik sastoji od širenja i skupljanja, nismo daleko, još malo, još malo, ili pak od poskakivanja i, ponekad, samo još čas, ponekad, dakle, od zastoja, od mirovanja, kada čovek mora da oslušne, gotovo je, i da pomisli: To je, dakle, to. Kraj.

LASOVI, ŠARE
Za Radovana Kragulja
Sasvim tiho, sasvim tiho, kada zadržim dah, sasvim tiho, pognuta gotovo do ruba, i dalje, i dalje, o da, evo sada, mogu da čujem kako sve ćuti.
***
Pričaj mi o ljubavi, kaže ona, a iznad njenog ramena, tamo, šara na zidu se otvara kao ljudsko oko.
***
Ritam je smenjivanje gustog i retkog, punoće i praznine. Kada dišem, na primer, postajem neko, a onda, uz izdah, ponovo postajem niko. Nema me, ništa nije moje, jedino u ustima osećam debljinu jezika, njegovu snagu. Tada jezik iščezava, i ja se vraćam, nem.
***
Pomislio je na reč, ali nije mogao da utvrdi koju stvar označava.
***
Seti se, često sam mu govorila, kako smo nekad, uveče, šetali između čempresa, posebno sam ga podsećala na onaj avgustovski suton kada mu je leptir sleteo na prugasti sako a cipele se zabelele od fine prašine, i on mi je odgovorio, ne, ništa nije rekao, nije mi mogao da govori, osim na onom svom nemuštom jeziku, na kojem je sve posedovalo beskrajnu širinu, ali sigurna sam da sam mu u očima videla, šta sam mogla da vidim, ništa, lažem sebe, izmišljam reči utehe, govorim njemu da bih mogla da pričam sebi, teram njega da se seća kako bih mogla da vidim sebe, odraženu u njegovom oku, naspram borova, naspram neba, naspram noći koja pada kao žipon na moju butinu.
***
Danima već pokušavam da ga naučim nekim stvarima, iznenadim često i njega i sebe, dotaknem ga pa se udaljim, ili obrnuto, a on ništa od toga ne pamti. Sedi i govori. Zasipa me lavinom reči. Žmirka.
***
Pripovedač je prag, piše on, zatim ustaje i otvara vrata. Mesec je iznad šume. Ribe su u reci, ispod leda. Vazduh je gust i pitak kao med. Prag blešti, usijan od mnogobrojnih stopala. Put vodi kroz šumu. Smrznuto drvo puca kao pištolj. On se vraća za sto, zaklapa svesku, ponovo je otvara. Onda zapisuje: Pripovedač je kao vrata. Izlaz iz zla.
***
Sve je samo početak, rekla sam mu, ništa nema kraj, čak ni ova rečenica.
***
Povremeno, noću, budim se i osluškujem. Ne može se bogzna šta čuti u ovoj divljini, ali ipak. U stvari, raduje me sam čin slušanja, redosled i smena nemih stvari, premda ponekad ipak pretrnem. Tako, ni za šta, ili možda upravo zbog toga.
***
Bez obzira, bez obzira na njega, ponavlja ona, kao da su reči tu, uz nas, kao da ih može upotrebiti.
***
Čovek koji dolazi preko polja. Odakle, odakle?
***
Nije metafora ako se naklonost definiše kao kretanje, u redu, ali ako stojim, da li to znači da ću u potpunosti biti lišen ljubavi? A šta ako je ljubav mirovanje? Pipam oko sebe, ali ništa ne nalazim, pa i kada krenem, zar me neko zbog toga više voli? Možda je moje kretanje udaljavanje, možda ostavljam za sobom ono čemu se drugi približavaju možda uvek silazim s velike visine? Miran sam kad me nema, sabran sam kad ne postojim.
***
O, zadrhtala sam, ali nisam se okrenula. Znala sam da on gleda u moja ramena, pa u pod, pa negde pored sebe. Znala sam, takođe, kada će početi da osluškuje, da se napreže da dozna hoću li nešto reći. I sama sam osluškivala. Imala sam osećaj da mi se celo biće svilo unazad, toliko sam želela da ga čujem. Ništa nisam čula. Onda sam se setila reči jedne dečje pesme. A on je, iza mojih leđa, počeo da peva.
***
Da, ali na postavljeno pitanje ona se samo smeši i pokazuje dlan. Kao da iz njega mogu da pročitam odgovor.
***
Reči kao zaboravljena imena: znače više nego što mogu da kažu.
***
Pišem kao krivac. Iz potaje.
***
Ovo je tišina. Ovo je početak moje nove priče.

SPECIJALNO ZA RADIO
Napolju je hladno. Nema mnogo ljudi. Staze su pokrivene ledom. Drveće je bez lišća. Ulazim u novi period. Ukidam vezu između podmeta i priroka. Kažem: »Stolica.« I to je cela priča. Kažem: »Astal.« I to je cela priča. Kažem: »Priča.« Ali to ne postoji. Ovo je potpuni raspad. Ovo više nikoga ne zanima. Ovo je konačni oblik nasilja nad tekstom. Hodam. Pevam. Suzdržavam se. Gledam. U krajnjoj liniji. U prvobitnoj nameri. Bez ikakvih ograničenja. Imajući u vidu. Nezainteresovan ni za šta. U stvari, tišina nije na svom mestu. U stvari, kada koraknem, uz sasvim prepoznatljivo naprezanje listova i butina, o bedrima i da ne govorim, šuštanje vazduha postaje nepodnošljivo. Dakle, imam osećaj. Čini mi se. Rekao bih da. Gotovo sam sklon da poverujem. A sve vreme mislim kako neko, iza leđa ili iza zavese, ćuti, ćuti, pomalo namršten, pomalo nagnut, stisnutih pesnica. Dan je lep. Napolju je hladno. Nema mnogo ljudi. Imam nešto na umu. Koliko ti je godina, devojčice? Kuda vodi ovaj put? Kada će doći poštar? Prošlo je već nekoliko dana otkako je. Niko nije umeo da kaže kada se u gradu. Po ko zna koji put smislio je da. Mraz steže. Pucketa fitilj. Mesec gviri iznad oblaka. Tako je lepo opisivati. Ponekad pomislim da je sve u dahu, u načinu uzmicanja ili prekidanja. Ponekad ne mislim ni na šta. Jednom mi se desilo. Iznenada me spopalo. Povazdan sam priželjkivao. Ustajem. Sedam. Ustajem. Sedam. Da li je već bilo reči o ponavljanju. Govorilo se o. Nagovešteno je da. Ne mislim, mislim da ne mislim. Ništa više nije kao nekada. Toplo je. Zubi se pokazuju kada se čovek osmehne. Oči se sužavaju. Kosa vijori na vetru. Gde su pčele? Odakle dopire zvuk sekire? Ko je to tamo? Idem. Češem se. Kažem mojoj ženi. Podsećam je na. Ona ćuti. I koliko to već traje? Između senke i svetlosti postoji prostor. Na ulici je hladno. U stanu vlada prijatna toplina. Zid je hrapav. Čujem motor. Kada bih samo zaboravio da pišem, mislim da bih se osetio mnogo. Pada mrak. Prvo sumrak jede svetlost. Lepo se vidi kako nešto ne postoji tamo gde je ranije postojalo. Moglo bi se reći. Može se zapaziti. Ima načina. Čekam. Vraćam se. Prolazim. Napolju je hladno. Nema mnogo ljudi. Sve je u ponavljanju. Čak i ovo. Ništa ne može da ode i da ostane. Čak ni ovo. A kada sam pre neki dan pokušao da otvorim vrata, bila su zaključana. Naravno. Sve je u rečima. Ne, sve je u nedostatku reči. Tako je to. Kažem: »Lepota svemira nadvila se nad nama kao«: kao šta? Ko to pita? Mrzim poređenja. Stvari su uvek različite. Ništa nije kao nešto drugo, ponajmanje ono što najviše sliči. Kao, na primer, ovo. Čemu je ovo nalik? Ima dana kada je svaka rečenica pitanje, bez obzira na vremenske prilike ili sate na budilniku. Ujutru je sumrak. U podne se razvedri. Uveče pada kiša. Život se sastoji od jednostavnih iskaza, svaka složenost podrazumeva gubljenje niti. Odblesak, trag sunca na prozoru. Odjek koraka, senka nogu. Lagano se, s proleća, uspinjem na brdašce prošarano poljskim cvećem, a onda se spuštam u dolinu, u kojoj mi trava doseže do struka. Kako se zoveš? Koliko ljudi poznaješ? Koje je ovo drvo? U hodniku srećem komšiju. Dok se vozim u automobilu, otvorim prozor, pa ga zatvorim. Tiho, tiho šušte žitna polja. Vazduh kiselkasto miriše. Kada si poslednji put video svoj lik? Ovo je došlo do krajnjih granica. Ovo više nikoga ne zanima. Međutim, raspad je potvrda sistema. Obilje reči je slabašna maska za nedostatak tišine. Srce ćuti, to je jedina priča. A onomad, u kamenjaru, kaktus. Da li neko zna put do proplanka? Oblina pečurke kao nagib u duši. U stvari. S obzirom da. Imajući u vidu. Tri je magičan broj. Dva je iščekivanje. Četiri je zamor. Kažem: »Svetlost koja se rasapa kao mastilo preko upijača.« Sve je tu laž. Premda, sećam se, dlačice u tkivu hartije za upijanje budile su u meni znatiželju da doznam kako ona nastaje. A ima i drugih detalja. Nepravilna šara u staklenoj kugli. Ime koje silazi s nečijih usana poput udarca noža. Krznene rukavice. Popci na mesečini. Groktaj svinje u vrbaku, kako je već negde rečeno. Ili napisano. Ili svejedno. Niko neće doći do ovog mesta. Ono će ostati samo za sebe, u polumraku, u polusvetlu, bilo gde. Kao lebdeće ostrvo. Ponovo poređenje. Ponovo potvrda nemoći. A bilo je i drugih slika. Na namreškanoj površi vode: prozor. Pred vratima, na basamku: pseto. Ko zna kuda je sve to otišlo? Okreni-obrni, život postoji samo u obliku uspomene, u kakvoći reči, u dužini govora. Sve upropastim nabrajanjem. Hteo sam da kažem. Mislio sam reći. Zaustio sam da. Imam četrdeset godina. Živim u velikom gradu. Napolju je hladno. Na ulici nema mnogo ljudi. Obrve se podižu da bi iskazale radost, strah, uzbuđenje, prepoznavanje, beg od stvarnosti. O zubima je već sve ispričano. Sada bih želeo nešto da kažem o mojoj ženi. Ovo više nikoga ne zanima, čak ni mene. Uzviknuo sam pre neki dan na ulici: »Ura!« Pisac stenje pod teretom reči, pod lavinom rečenica, pod stegom paragrafa. Svaki pokušaj da se udaljimo od konvencija jezika samo nas još više približava području ludila. Ako krenem ovim putem u šumu, kojim putem ću iz nje izaći? Koliko, na primer, košta mleko? Sećam se, takođe, kako sam stajao u jarku, kraj puta, i gledao ovce. Nekad je ukus prašine u mojim ustima jači od svake uspomene. Ne razumem, kaže moja žena. Greh je ćutati, greh je govoriti, greh je ne odlučiti se. Evo šta bih želeo da uradim. Ponedeljkom ujutru, zimi, mleko u kanti je grumen leda. Poklopac čvrsto prianja, kao duša uz srce. U vazduhu lebdi fina izmaglica. Stakleni pritiskivao za papir. Jato leptirova iznad tužnih vrba. Fijuk šibe. Rečenica kao koračanje niz strmu ulicu. U podne, pak, nema senki. Muk koji obećava. Da, ali predveče, na proplanku, insekti se podižu prema nebu koje tamni, sve dok se sve ne izjednači, dok ne bude samo jedan mrak, iste gustine, crnilo, noć.
Spotičem se o svoju želju da budem razložan. Jednom sam o tome govorio prolaznicima. Posle je došla moja žena, uhvatila me za podlakticu i povela kući. U poslednje tri rečenice rekao sam više nego na prethodne tri stranice. Tako se, bar, može učiniti neveštom oku. Ili uhu, ukoliko neko ovo sluša. Ovo: priču. Uvek se može namaći jedna ograda koja brani od svega: da je govor, svakako kazivanje, u stvari: priča. Sam jezik je priča, kaže moja žena, I sećam se još nečega: zvuk se prikrada preko vode poput konjokradice. Nema ništa istinitije od laži. Uzmimo, na primer, ne, nećemo ništa uzeti. Napolju nema mnogo ljudi. Hladno je. Time su izneverena naša očekivanja. Nadali smo se, naime, toploti. Ali, zašto je dete musavo? Čovek koji prilazi preko šina visoko podiže noge. U daljini se ništa ne čuje, još manje u blizini. Kada dolazi autobus? Koliko je star ovaj hrast? Umoran sam, ali ne posustajem. Naravno, ovo nema smisla. Naravno, ovo više niko ne sluša. Čak ni ja. Ponajmanje ja. Reči vise u prostoru kao isisane muve. Ako još jednom kažeš kao, kaže moja žena, ako samo još jednom kažeš kao Ne mogu da zamislim šta bi se desilo kad bi. U stvari, primičem se tišini putem koji najviše zaobilazi. Imam četrdeset godina. Tužan sam. Smeo. Kada započinje autobiografija? Kažem: »Kamen.« Kažem: »Čičak.« Odavno više ništa ne govorim. Reči su samo deo opšte buke. Kada usne ispucaju, jezik s naporom prelazi preko sasušenih ljuspi. Kristali vladaju svetom. Naprotiv. Uz pretpostavku da. Nije na odmet. Možemo sa sigurnošću, ali ne. Da, ponekad se svet otvara, postavljajući nas pred toliko opasnosti: da se ustručavamo, vraćamo se nazad, u bezbednost nerazumevanja. Pravi govor je nem. Prava priča je gest, bezbroj puta moćniji od svega izrečenog. Zašto niko ne peva? Ko stoji ispred slepca? šta misle vrata kada se otvaraju? Ovo nije poezija. Ovo je otišlo predaleko. Igram se tuđim strpljenjem. I svojim, i svojim. A pamtim letnje dane kada ništa nisam mogao da vidim na horizontu. Napor trave da se uspravi posle kiše, posle kopita. A šta ako odustanem? Da li će to neko primetiti? Ili će reči nastaviti da se nižu same od sebe? Ko ovo govori? pita moja žena. Udahnem. Izdahnem. Odbrojim do. Posebno volim boju sutona. Na šumski put padaju senke. Grm, koji izviruje iz visoke trave, leluja, i znam, iako ne vidim, da ispod njega gmiže jež. A bilo je i drugih uspomena. Čovek na konju. Čovek koji skida kapn dok prolazi pogrebna povorka. Čovek koji govori. Čovek koji maše nogama iznad ambisa. Ima dana kada. Da sam spokojan, da li bih pisao? Ali, vratimo se rečima. Ovo je znak umora. Najbolje bi bilo da odustanem. Olakšao bih i sebi i drugima, pogotovo onome ko ovo sluša. Da li neko sluša? Postoje priče u kojima junaci žive u cilindrima, pa se tako svet oko njih zatvara poput školjke. Ja sam nešto drugo. Ne, treba reći: ja je nešto drugo. Ja nisam ja. Pod jezikom osećam tragove hrane, neravnine među zubima. Usna duplja je kao košnica. Rekao si kao, kaže moja žena. Jednom sam neodlučno stajao na raskrsnici, a dan se gasio iznad mene, oblaci su hitali prema zapadu, proletali su svici, mislim da sam ugledao lisicu, čulo se kako lišće šušti, kako se iglice sudaraju na granama četinara, i tako sam stajao dok su se nada mnom otvarale oči zvezda. Ovo je znak predaje. Sedim. Stojim. Trčim u mestu. Izlazak, ulazak, kakva je razlika? Zašto neko ne odgovori na sva ta pitanja? Uzmimo, na primer, redukciju, traganje za najmanjim zajedničkim sadržiteljom. Reč ne može da postoji bez glasa, u redu, ali šta ćemo s bilom, s otkucajem srca, s nadimanjem vena iznad slepoočnice? Ko govori kada sve ćuti? Ako napustiš reči, kaže moja žena, napustićeš samog sebe. Gde li sam to pročitao da granice jezika predstavljaju granice sveta? Zato sam ja neizreciv. Zato sam ja neopisiv. Uz sve ostalo. Pored navedenog. Kao što je gore rečeno. Podmet i prirok ne moraju da se slažu, ali mnogima to izmiče. Uslovno rečeno, svako je sam na svetu. Bezuslovno rečeno, svako je sam. To nisi ti izmislio, kaže moja žena. Nisam. Ima već nekoliko godina kako ni sa kim ne razgovaram. Ja priča u hodu. Ja priča dok stoji. I to sam pročitao. Dok se uspinjem uz stepenice, motrim kako se stvari smanjuju. Osećam topao vazduh na licu. Formular je prazan. Listovi fikusa su debeli kao meso. Opet, kaže moja. Sve sam pokušao. U nekim slučajevima, dimničar je spas. A visoko gore, iznad krošnji, obrušavaju se kopci. Mrav odlazi do kraja lista i vraća se. Tako i ja. U nedogled. Samo u ritmu daha. Zelenkade blešte pod svetlošću srebrnog meseca. Sve je rečenica. Voleo bih o ovome da porazgovaram sa Tomažom Šalamumom. Kako stvari stoje, pričam sam sa sobom. Čega je to znak? Imam četrdeset godina. Bojim se. Uostalom, svet je nezahvalan. Nemoj ništa da kažeš, kažem mojoj ženi. Napolju je hladno. Na ulici nema mnogo ljudi. I poslednji prolaznik je već odavno večerao. Noć je mrazna. Čamci pucaju pod pritiskom leda. Reč je o reci. Reč je o saginjanju koje omogućava da se vidi do beskraja. Reč je o postepenom udaljavanju. Posle čega sledi sunovrat. Tako ja vidim smisao proze. Pluća se sa sve većim naporom šire dok se približavamo planinskom vrhu. Potom prsne vidik. Kada stignem do obale, bez oklevanja zagazim u potok. Ostalo mi je još samo jedno. Da li je ovuda protrčalo neko date? Šta to šušti? Ko si ti? Koliko još ovo može da traje? Imam četrdeset godina. Rastrzan sam. Nižem rečenice kao đinđuve. Moja žena ćuti. Mačka se oglašava dugim krikom u dvorištu. Beiket je sveo svet na ljudska usta. Napolju je hladno. Sve se ponavlja. Nedavno sam se prisetio kako smo sedeli na tremu i kako je oko nas, dok smo razgovarali, mrak postajao sve gušći, jer iz nekog razloga na nebu nije bilo zvezda, tako da ubrzo, brzo, brzo, više nismo mogli da se vidimo, iako nismo prestajali da govorimo, naprotiv. Sve ono što izmiče logici, samo je još bolje potvrđuje. Nije to rekla moja žena. Niko više ovde ne govori. Nikoga ovde više nema. I ja je otišlo. Samo još glas. Napolju je hladno. Okna škripe pod teretom snega. Na ulici nema. Staze su. Odavno je već ovo trebalo da se završi, čemu mucanje? Premda ponekad pomislim da postoji ponešto što opravdava pojavu slova p u ovoj rečenici. (GONG.) Treći program Radio-Beograda. Slušali ste priču Davida Albaharija »Specijalno za radio«. Čitala:

POETIKA KRATKE PRIČE, ČETVRTI DEO
(Primeri)
Evo me opet. Počinjem. Sunovraćujem se u razjapljeno belilo papira kao da ne znam koliko užasa donosi takav pad. Ali takvi smo mi, pisci, prevaranti prvog reda, bolesno zaljubljeni u svoje patnje. Kao što reče Ričard Farinja: »Been down so long it looks like up to me.« Ili u slobodnom prevodu: »Toliko sam već dugo na dnu, da mi se čini da sam na vrhu.« Što pogađa samu srž mojih misli, i što istovremeno dokazuje da se ne može reći ništa što već neko negde nekada nije rekao. I šta sad? Kojim putem odavde? Metak u glavu kao Ričard Brotigen? Ili smrt na motociklu kao Ričard Farinja? Ili život u bunkeru kao, kako se pričalo, Džerom Dejvid Selindžer? Ili demon alkoholizma kao Malkolm Lauri? Ne, ne, sve su to ćorsokaci, ništa se time ne postiže. Jedini pravi put izabrao je Tomas Pinčon, utonuvši u anonimnost, ne dozvoljavajući da se njegov ljudski lik pomeša s nametnutim likom pisca. Ali, koliko ima takvih? Onih, dakle, koji su jači od vlastite taštine? Malo, malo. U celokupnoj našoj književnosti ne postoji ni jedan jedini pisac koji nije uživao u blagodetima svog lažnog lika. Kao što je sasvim malo onih koji, kada posle šetnje po kiši dođu kući, ne razmišljaju na sledeći način: »Sada pisac N. N. skida kišni mantil. Sada pisac N. N. otvara kišobran i ostavlja ga u kadu da se osuši. Sada pisac N. N.izuva cipele, uzima papuče i dnevnu štampu, seda u fotelju, pali televizor i nastoji da se opusti. Sada pisac N. N. blagim pokretima dotiče svoje lice, kosu, vrat, i misli: 'Ja sam pisac N. N., ja sam taj pisac'.« Tako da i ja moram da kažem: »Ja sam pisac David Albahari, ja sam taj pisac.«
***
Došao sam do kraja puta. S leve strane vidim polje deteline, ili bolje rečeno: nečega što mi liči na detelinu. Odavno nisam video detelinu, gnjurao lice u njene izdanke, udisao njen miris, grickao nežne vlati. Stoga se nadam da nisam pogrešio. Moje levo stopalo stoji tik do ruba polja, recimo, deteline. Rekli smo. A s desne strane, šta se nalazi na desnoj strani? O, tamo je kukuruz! More kukuruza! Okean! Tu ne grešim, te klipove bih prepoznao i zatvorenih očiju, pod uslovom, naravno, da mi se dopusti da zarijem zube u njih. Nema tog kukuruza koji pod mojim zubima može da dobije ukus nečeg drugog, ne. Ali kraj puta je kraj puta, kukuruz mi neće pomoći kao što mi detelina neće odmoći, ali sve što mogu da učinim jeste da se okrenem. I okrećem se. Bacam pogled na put koji sam prešao, ne samo danas, nego i ranije, juče, prekjuče, prethodnih godina, i na tom putu jasno vidim svaku stvar koju sam ostavio za sobom. Stoje poređane s obe strane, kao kakvi grdni zidovi, i mame me. Lud sam za stvarima, za predmetima po sebi, ponekad pomišljam da bih i sam voleo da budem stvar, ne neka naročito velika, mogao bio da budem i kakva stvarčica, dezodorans ili suvenir, ne bih se osećao lagodno kao fijaker ili klavir ili trpezarijski sto za dvanaest osoba, ali šta je tu je, iz ove se kože ne može. A kuda bi ti otišao? Otkudsada pitanje? Osvrćem se da vidim ima li koga, možda me neko uhodi, možda je neko zalutao, ali detelina je niska, kukuruz gust, dakle, sve u svemu, tako ti je to. Elem, usled svega toga ponovo sam zauzeo isti stav, ili bolje rečeno: isti položaj, i opet sam se našao licem prema kraju puta. Kako znaš da je to kraj puta? Ponovo pitanje, ali sada sam se navikao, ništa me više ne iznenađuje, mogao bih čak i da odgovorim. Odgovori! U redu. Na kraju puta više ne vidimo lica stvari, već samo njihova naličja. Kao kad sam se malopre okrenuo: i tada sam video samo naličja stvari, svih onih stvari koje sam ostavio za sobom. A i pred sobom vidim samo naličja, što znači da ne mogu da pođem ni napred ni natrag, jer sam sa obe te strane već došao. Drugim rečima: kukuruz, detelina, grumen zemlje među prstima, čelo u brazdi, usne koje u poslednjem izdisaju celivaju vasceli svet. I onda svetlost, onda kraj .. .
***
Ali zašto ljubav? kaže žena.
Stvarno, zašto ljubav? kaže muškarac.
Evo o čemu je reč: ovaj muškarac i ova žena došli su, nakon nekoliko godina zajedničkog življenja, do tačke kada im se čini da se pred njima ne otvara nijedan put. Po tome oni podsećaju na kvazibeketovsku spodobu iz prethodnog fragmenta, što im, naravnu, ne olakšava neželjenu, zlokobnu situaciju. S obzirom da mnogi ljudi bolje razmišljaju kada stvari vide u kontekstu, odnosno, u okviru zadate slike, možda ih treba opisati. Svakako, videti ovde znači predstaviti u sebi, što podseća na teorije o holografskoj strukturi uma, ali o tame neki drugi put. Za sada je dovoljno reći sledeće: on je visok, a ona ne; njegove oči su plave, njenesu u senci; krajevi njegovih usana iskrivljeni su naniže, što njegovom licu daje uvek isti podrugljiv izraz, dok su njene usne od one vrste koje se nikada ne primećuju; oba nosa su uglavnom pravilna; njegove obrve su, po prirodi stvari, čupavije od njenih, iako na njene utiče i to što ih ponekad, pred ogledalom, čupka bleštavom pincetom (za to vreme, sve vreme, vrhom jezika pritiska gornju usnu); njegovo čelo je slično njenom, iaiko se njeno odlikuje nekim karakteristikama koje se na njegovom ne uočavaju; i konačno kosa (a uši, a uši?): njegova je kratka, nedavno podšišana, s blago istaknutim zulufima, dok je njena ravna, svetla, duga gotovo do ramena, razdaljena po sredini.
Soba u kojoj sede. Ukusno nameštana, svetla, prozračna, kao i ceo stan. Lako se može zaključiti da u njoj žive ljudi koji se vole, iako bi nešto od toga — bar kad su u pitanju ovaj muškarac i ova žena — trebalo staviti u prošlo vreme; ako ne život: onda ljubav. Stan je načinjen od čvrstog materijala i nesumnjivo će nadživeti svoje stanare, čitaoce ove priče i mamlaza koji ovo smišlja.
Način na koji sede. On je opušten, zavaljen u fotelju; ona sedi prekrštenih nogu, povremeno češe levo koleno.
Sve nam to ne odgovara na pitanje koje oni postavljaju jedno drugom: Zašto ljubav? Stvarno, zašto ljubav? Ali sada je prekasno, sve je već odavno rečeno, preostalo im je samo da tako sede, svako u svojoj tišini, i da se prisećaju trenutaka kada im je tišina bila zajednička. Muškarac bi, doduše, hteo još nešto da kaže — zatežu mu se mišići oko usana, podižu obrve — ali ubrzo se sve vraća na svoje mesto. Žena, ako se uopšte nečemu nadala, više se ničemu ne nada. Nije trebalo ni počinjati ako se u daljini nije nazirao kraj.

CITAT
Šta ja radim ovde? Svaki odgovor je dobar, ponajviše onaj koji najmanje očekujem. »Poželi da budeš neranjiv, pa ćeš takav biti«, kaže Paracelzus. Ja, međutim, kroz život prolazim na sasvim drugi način. Oči u oči. Licem u lice. »Svako mora jedared baciti bombu na nekog generala«, kaže Mrožek. U redu, gde je moj general? Nekada sam verovao u tišinu. Napisao sam: »Tišina govori glasnije od bilo koje reči«, ili nešto slično. Sada sam mnogo skeptičniji. U kabali, kažu, Sunce predstavlja anđela svetla a Mesec anđela snova i htenja. To su Mihael i Gabriel, Mihajlo i Gavrilo. Moja žena kaže: »U stanju si da ispisuješ stranice i stranice na kojima ništa ne kažeš.« To me podseća na reči Elifasa Levija: »Opšte govoreći, imati neprijatelje nije dobro po zdravlje.« Pokušao sam jednom da sedim u mraku, zatvorenih očiju. Onda sam ih otvorio. Onda sam ih ponovo zatvorio. »Kada ljudi upotrebe silu: stare«, kazao je Laoce. Na selu sam, posle dugog čekanja, video zvezde. Stajao sam u polju, okružen detelinom, i čekao. Nebo se otvaralo polako, kao zrelo voće. »S vremena na vreme, ne često, i ne obično, ali s vremena na vreme čuli bi i gde grmi«, kaže Knut Hamsun. Zgodno je što sam sam, što me niko ne čuje. Moja žena peva u susednoj sobi. Rečenice su još jedino što mi je ostalo. Reči su izdajice. »Usamljenost može da odvede u ludilo«, vajka se Kafka. »Pa ti, čoveče, nemaš ni pojma o gimnastici« , uzvikuje Sokrat. Dobro, nemam. Moja žena kaže da je od nekog čoveka čula nešto što će me sigurno zanimati. Nekada sam verovao da se može iskoračiti iz sveta. U jarku, kraj šume, osluškivao sam šumove. »Mudri su slobodni od sumnji«, veli Konfucije. Ja sam samo čučao i drhtao. Onda sam otišao na izložbu. Jedan čovek je rekao: »Ovi cvetovi su tako stvarni.« Ceptio sam od želje da mu se obratim. Moja žena se sagla i dotakla mi čelo. Objasnio sam joj da u pojedine ulice grada nikada ne odlazim. »Šta brbljate, čudnovati ljudi?«, pita Platon. »Šta si video na toj slici?«, pita moja žena. Reči su zamke. Korak po korak odmičem od zida. »Teorija izaziva sumnje«, upozorava Jan Kot. Bolje bi mi bilo da priznam nemoć. Čuo sam, doduše, da je Adam, taj ljudslki tetragram, neka vrsta kabalističkog falusa. U tome je stvar, magija postaje nemoćna u tišini. »Možda: ali ne uvek«, kaže Džojs. Nekada sam verovao da svet postoji samo u fragmentima. Mislio sam: »Ako odem, ako se više nikada ne vratim.« Ulazim u belilo papira kao u bambusov šumarak. Stidim se poređenja. Stidim se netačnosti. Ima već nekoliko dana kako nagonim sebe da napišem tekst koji je neko drugi zamislio. Odjednom se, kao Tristan, setih sveta. »Budite pesak a ne ulje u motora sveta«, pevao je Ginter Ajh. »Ko teži redu, samo povećava haos«, zapisao je nepoznati alhemičar. »Prepusti se haosu«, kaže moja žena, »pa ćeš videti šta će ti se dogoditi.« Kretanje me uvek udaljava, nikada ne osetim blagodeti približavanja. Jezik je sam po sebi smetnja, ne znam zašto o tome treba govoriti. Izašao sam na trg, i zakopčao kaput. »Zabrinutost je pravi odnos prema životu«, misli Kjerkegor. Nisam ništa rekao. Ovaj svet je koprena koja pod prstima otkriva fino tkanje. »Svaka reč mora da krivotvori«, kaže Martin Buber. »Potrebno je sporazumevati se bez znanja jezika«, piše Patrik Vajt. I šta ja tu mogu?. »Zašto ne odeš na put?«, pita moja žena. Slikar me je čekao u knjižari, bio je srdačan, izvadio je crtež na kojem sam odmah prepoznao sebe. Nisam se usudio ništa da pitam. Da li postoji nešto gore nego doznati da ti nisi ti već neko drugi? »Ja sumnjam u sve reči«, piše Valeri u pismu jednom prijatelju, »jer i najmanje razmišljanje čini besmislenim naše uzdanje u njih.« Moja žena ima dobar savet: »Prestani da razmišljaš«, kaže ona. Santajana kaže nešto slično: »Ima neke opasnosti u tome da se ističe ono očevidno.« Ali šta ja tu mogu? Osim reči, nema drugih reči. Život je kao plišani medvedić, pun strugotina. Nekome se to može dopasti, meni ne. »Ka Aziji«, uzviknuo je Dostojevski, »ka Aziji!« Moja žena kaže da zna šta hoću da joj kažem, da je umorna od priča kako za sve ono što postoji mora da postoji i nešto što ne postoji. »Čak i ova tvoja priča«, kaže ona, »jeste priča koja ne postoji.« O tome nisam razmišljao. Poverovao sam slikaru, valjda će i on meni poverovati. Gledao sam kako odlazi. »Naše je srce velika praznina«, rekao je Nakae Tođu. Lepo sam osetio kako mi srce zjapi kao provalija. Ne može ovo još mnogo da traje. Moram da vas podsetim da je Ezra, sakriven u pećini, četrdeset dana beležio reči Gospodnje i napisao ukupno devedeset i četiri knjige: dvadeset i četiri su poznate, ali do onih sedamdeset dosežu samo oni koji ovladaju tajnim učenjem. »Trt-mrt«, kaže moja žena. A Arnhajm: »Umetničko delo ne traži značenje, ono ga sadrži.« Što znači: možda nije trebalo da budem ovde, možda je trebalo da budem negde drugde.

PRIČA ZA DECU
Prvo se mrak spušta na zemlju kao upijač. Onda u jarku zašušti trava. Ne vide nam se više ni ruke ni noge, a i lica su samo blede mrlje. Malo posle, mesec pronalazi put između oblaka. Prašina postaje srebrnasta, paučina je jasna naspram šiblja. Preko puteljka pretrči lasica. U štali se meškolje krave. Prozori na kući su kao oči slepca. Posle, s visine, počnu da se obrušavaju šišmiši. Ako se ko napregne, može da čuje žuborenje potoka. Noć ništa ne usporava, naprotiv! Na grani sedi sova: sada se tek vidi, kada je otvorila oči. A stalno isti osećaj: kao da neko u daljini žustro diše. Potom oblaci nastave da se raspadaju, i ubrzo ugledamo zvezde. Već ima toliko svetlosti, da bi neko mogao pomisliti kako će uskoro svanuti. Kapija se zaljulja, škripne, odbije se od ograde, iako nema vetra, iako niko nije prošao. Kada provučemo prste kroz kosu, čujemo pucketanje. Tada od potoka neko stane da doziva tužnim, prigušenim glasom. Mogao bi sada da se oglasi i pas, ali on leži ispod stola, cvili i trza se u snu. Neko dotiče obraz, neko obrve, neko vrh nosa, kao da svi žele da se uvere u svoje postojanje. Kada je noć, onda nisi tu; kada je mrak, onda te nema. Još malo pa će se trava ovlažiti, a tada bi već moglo da se govori o studeni. Promakne jedan usamljeni svitac. Nešto kasnije vrati se istim putem natrag. Onda oblaci počnu ponovo da se gomilaju. Sada je mrak gušći, mirisniji, gotovo da nas plaši. Sva sreća da smo nadomak kuće! Iznenadni vihor udari u krošnju kestena i iz nje izleti ptica. Sluti na oluju. Tog časa se sve utiša. Posle, u sobi, kapi kiše na oknima. O, kako je velik ovaj svet, kako su mnogobrojne njegove mogućnosti!

MOJA ŽENA TIHO JECA
Kada sam se popeo na »prvu mesu« u rezervatu Hopi Indijanaca, video sam kraj sveta.
Kada sam došao u mestašce zvano Vindou Rok, zaljubio sam se u kelnericu, oni-sku Navaho Indijaniku, koja je pred mene spustila činiju s jagnjećom čorbom.
Kada sam zavirio u kanjon Dešej, poželeo sam da tamo ostanem celog života.
Kada sam sve to ispričao mojoj ženi, pitala je: »Da li je ona Indijanka bila debela?«
Kada sam pokušao da joj objasnim da se među Indijancima nisam osećao kao autsajder, kako bi to rekao Hans Majer, već kao neko ko im je, ako zanemarimo boju kože, sasvim sličan, ona je samo slegla ramenima.
Kada sam uporno ponavljao da su Indijanci u stvari Jevreji »Novog sveta«, moja žena je izvila obrve, prestala da štrika i položila obe šake na sto.
Kada sam razvio filmove koje sam doneo s putovanja, i kada sam napravio fotografije, dugo ih je razgledala, unoseći se u snimljena lica, bez obzira da li su mutna ili oštra, krupna ili izgubljena u totalu.
Kada sam prvi put po povratku sanjao da hodam predelima Navaho Indijanaca, moja žena me je probudila i rekla da ržem kao konj.
Kada smo, nekoliko dana kasnije, večerali pod svetlošću sveća, treperave senke supromicale preko njenog lica kao oblaci iznad Velikog kanjona.
Kada sam joj prepričavao mitove Hopi Indijanaca, zaspala je u trenutku kada sam, kao jedan od bogova rata, izveo ceo narod iz podzemlja, pravo u Arizonu, gde nas je sačekao Masavu, bog smrti, i pokazao kako da gajimo kukuruz.
Kada se probudila, lice joj je bilo prepuno bora, šminka razmazana preko kapaka.
Kada sam dospeo do kraja sela Valpi, tamo gde se litica »prve mese« okomito obrušava u ravnicu, pomislio sam da bih lako mogao da poletim: okrenuo sam se, ushićen, i video da moj vodič, dežmekasta Hopi Indijanka, drema pod varljivim zracima sunca.
Kada poželiš da ne budeš sam, uvek si sam; kada poželiš da nešto podeliš, uviđaš da su sve deobe već završene.
Kada sam mojoj ženi skrenuo pažnju na verovanje nekih Navaho Indijanaca da su prvi čovek i prva žena nastali od dva klipa kukuruza, noć je nasrtala na otvoren prozor, grane se savijale pod naletima vetra, zvezde bežale pred pomahnitalim oblacima; moja žena je ustala i prišla prozoru, i prvi talas kiše slio joj se niz obraze.
Kada sam u Vindou Roku ušao u dvoranu punu Navaho Indijanaca, osetio sam da sam, uprkos svim svojim željama, »neko drugi«; moja bela koža se izdajnički presijavala među spokojnim zagasitocrvenim licima; da sam mogao, smesta bih se pretvorio u tirkizni broš na kožnoj jakni stare Indijanke; samo stvari znaju ono što izmiče ljudima.
»Kada ćeš prestati da živiš svoj život kao da je tuđi«, pita moja žena i umorna naslanja čelo na dlan, »kada ćeš biti ono što si ti a ne neko drugi, kada ćeš već da napišeš jednu pravu priču?«
Kada započnem s tumačenjima da bit priče, pa time i njenu ispravnost ili neispravnost, određuje onaj ko je piše a ne onaj ko je čita, te da ne može biti govora o, ona samo odmahne rukom.
»Kada ćeš se već jednom uozbiljiti«, pita, »pa život nije samo puko nabrajanje činjenica ili oslikavanje prizora; u život se ponire kao u duboki vodeni kovitlac; dok čitam, želim da imam osećaj da će mi pluća pući usled nedostatka vazduha, a na kraju priče, dok izranjam, oči mi se šire u novom razumevanju poretka svih stvari; je l' razu-meš, je l' ti jasno?«
Kada joj naglasim da moja priča beleži upravo trenutak moga izranjanja, da ja — posle posete indijanskim plemenima Navaho i Hopi — više nisam isti čovek, što znači da se raspored stvari u meni i sveta nepovratno izmenio, onda odbija dalje da govori.
Kada istaknem da moja priča oponaša jednostavan ritam indijanskih pesama, u kojima osim frule, bubnjeva i zvečki nema drugih instrumenata —
Kada kažem da ovaj svet postoji samo zato da bi svako u njemu pronašao svoje mesto —
Kada opišem sukob tradicije i savremenosti Navaho Indijanaca u kojem sam prepoznao kolebanja svog jevrejskog identiteta —
Kada moja žena —
Kada ja —
Kada se veliki potop završio, veruju Lakote i Poniji, Stvoritelj je na severu zemlje postavio jednog bizona i zadužio ga da zadržava vodu; bizon i dalje tamo stoji, ali svake godine gubi po jednu dlaku; kada ostane bez dlaka, svet će ponovo biti poplavljen; vidim kako to izgleda: vidim sebe, vidim moju ženu, vidim bizona, gotovo bezkrzna, kako podrhtava pod udarima severca; vidim mulj kroz koji ćemo gacati u zaludnom pokušaju da stignemo do juga: onda će nas veliki talas razdvojiti, moja žena će se pretvoriti u krik, bizon će se iznad naših glava uzvinuti smer neba, a potom će sve postati tišina, sve početak a ništa okončavanje, samo će orlovi indijanskih duša kružiti sve više, sve dalje, napokon slobodni; što mi, naravno, nećemo nikada biti.
Kada zaćutim, čujem: moja žena tiho jeca.

JERUSALIM
Prvi put sam izgovorio »Jerusalim« kada sam napunio jedanaest godina. Sedeli smo oko velikog trpezarijsikog stola i pomno pratili očev kažiprst koji je klizio preko mape Balkana. »Beograd, Niš, Skoplje, Đevđelija«, govorio je otac za tragom svoga prsta, a potom ga odigao s mape kao da je granica stvarna. »Solun, Atina, Pirej«, dodao je. »Tu ćemo«, udario je vrhom prsta po Pireju, »sesti na brod, a onda« — prevrnuo je nekoliko listova dok nije došao do mape Sredozemlja — »Rodos, Kipar, Haifa.« Pogledao nas je pažljivo, redom, majku, sestru, pa mene. »A ako bog da, videćemo i Jerusalim.« Poslednja reč je pala na mane, prekrila me kao plašt (koji ću, mnogo godina kasnije, prepoznati na nebu iznad Ciona), i osetio sam da moram da je ponovim. Rekao sam: »Jerusalim.« Očevo lice se u međuvremenu iskrivilo, zgrčilo, i on je, oduprevši se o šake koje su bledele pod pritiskom tela, počeo da plače.
Uspomene su, naravno, varljive, bez obzira što jedino one pomažu da osetimo da doista postojimo. Jerusalim je, kao reč, sigurno i ranije promicao prostorom našeg stana. Otac ga je besumje pominjao u razgovorima, komentarima dnevne štampe ili dok je majci diktirao pisma rođacima. Možda ga je izgovarao kada je čitao molitve za praznike, blagosiljao hleb i vino. Prelistao sam nedavno njegove stare molitvenike i uzaludno nastojao da prepoznam hebrejska slova koja tvore reč »Jarušalajim«. Slova su ležala nema kao moj otac, kao moje neznanje koje je od mene pravilo pouzdanog tuđinca.
Neke stvari sam ipak naučio. Jedna od njih je da je Jerusalim možda jedini grad u kojem je svaka poseta ravna umiranju. Svaki put kada sam ga napuštao osećao sam da je jedan moj deo umro. Nekad je to bio deo tela, nekad teško odredljivo osećanje koje je kružilo oko srca, nekad jedan od mnogih slojeva duše. Razgovarao sam o tome s ocem. Zastao je nasred sobe i raširio ruke: »Kad je reč o Jerusalimu«, rekao je, »ja sam živi mrtvac.« Već tada sam bio viši od njega i pomislio sam kako bih lako mogao da ga obuhvatim oko struka ili stražnjice i podignem visoko u vazduh. Nosio sam ga, međutim, samo onda kada je umirao: dva puta kada sam pomagao vozačima kola za hitnu pomoć, jednom uz stepenice a drugi put niz njih, a onda još mnogo puta sasvim sam, svih onih dana dok je bespomoćno ležao u krevetu. Od one nekadašnje lakoće tada više ništa nije ostalo. Čilio je, to je istina, ali njegovo telo kao da se zgušnjavalo, menjalo specifičnu težinu, vuklo sve za sobom prema zemlji. Nosio sam ga iz fotelje u dnevnoj sobi do kreveta u spavaćoj sobi, i kad bih ga spustio ruke su mi ostajale ispod njegovog tela. Polagao sam glavu na njegove grudi i osluškivao njihovu duboku tišinu.
Nije to moglo dugo da traje. Sudeći po dokumentima, moj otac je umro za dva-tri meseca. Sudeći po sećanjima, njegova smrt je dolazila izdaleka, kao putnik na sporom konju, kao veliki talas čija se razbarušena kresta nadvila nad nas poput kobre. Nikada nisam video kobru. Pričam sve ovo samo zato što verujem da se jednostavne stvari (smrt) mogu poništiti složenim strukturama (pripovedanje), iako je već odavno trebalo da uvidim da je jednostavnost zamršenija od svake složenosti. Nema većeg lavirinta od pravog puta koji spaja dva mala grada na obali iste reke.
Bilo kako bilo, moj otac je umro a ja sam nastavio da odlazim u Jerusalim. Jedne vedre noći, na primer, stajao sam na ravnom krovu katoličkog prihvatilišta i gledao u pravougaono dvorište obližnje arapske kuće. Vrata su bila otvorena, na njima je visila zavesa od raznobojnih perli, i svetlost je, u obliku izduženog trapeza, osvetljavala kameni basamaik i pohabane papuče. Drugi put, hodajući uz strmu uiliou, gledao sam u snažne butine žene koja je na glavi nosila kotaricu s voćem. Sve se izmenilo na nizbrdici. Sunce je zalazilo i njegovi zraci su se zavlačili ispod očnih kapaka. Setio sam se kako sam ušao u crkvu s belim zidovima: jedino je iznad oltara, uokviren krugom tamnije boje, bio naslikan Isusov lik. A u predvečerje, iznad bučne ulice, sedeo sam na terasi arapskog restorana i jeo lepinju sa humusom.
Sve se to pretvara u mrvice s neopisivim, ali dobro znanim, ukusom smrti. One noći kada je moj otac pretrpeo moždani udar, probudio sam se u vlažnoj telavivskoj noći i pokušao, onako u mraku, da odredim šta me je trglo iz sna. Čuo sam kako otac stenje, požurio da ustanem, i tada je prostor između naših ležajeva počeo da se uvećava. Mislio sam da beskonačno gacam kroz mrak, a možda sam samo trupkao u mestu.
Očev čaršav je poput letećeg ćilima lebdeo u vazduhu, i ono što mi je iz daljine izgledalo kao veslo bila je, u stvari, njegova ruka. Visila je pored kreveta, bela i nestvarna, a vrhovi prstiju su doticali pad. Sigurno je čuo kako mu prilazim, jer je okrenuo već izobličeno lice prema meni i podigao drugu ruku, ščepao me za majicu, privukao, šavovi su počeli da popuštaju, lepo se u mraku čulo kako se cepa tkanina. Morao sam da kleknem i njegova glava se našla na mom ramenu. Obujmio sam je i pod prstima osetio sitne kovrdže njegove kose. Pomislio sam kako bi bilo najbolje da na tom čaršavu izletimo kroz otvoreni prozor, pravo u noć, pravo do Jerusalima. Oduvek sam želeo da vidim Jerusalim sa velike visine.
Tada sam na trbuhu i butinama osetio pritisak njegove klonule ruke, i shvatio da se smrt već uselila u njega. Možda je tamo, u Tel Avivu, na obali Sredozemnog mora, trebalo da pomislim na račića u kućici puža: bila bi to prikladna slika života zaostalog u neživoj ljušturi tela. Umesto toga, u meni se ukazalo belilo jerusalimskog kamena, potom onaj nestvaran trenutak predvečerja kada se ceo grad pretvara u plamsavo zlato.
Čudno je to: ponekad, da bi nešto nestalo, dovoljno je zatvoriti oči; ponekad, međutim, treba ih otvoriti. Svet je ovaj dvoličan i nesavršen.
Nema u tome, siguran sam, nikakve utehe. Mesec dana kasnije, avionom Svisera, prevezao sam oca u Beograd. Nekada su Jevreje dovodili u Zemlju Izraela da bi tamo okončali život; sada ih odvode odande da bi ga okončali negde drugde. To je još jedna od mojih izmišljotina. U stvari, duša svakog Jevrejina umire u Jerusalimu, nije važno gde se telo nalazi. Telo mog oca smirilo se na jednoj beogradskoj klinici. Bio je kraj leta, početak rane jeseni, i još se moglo ići samo u košulji. Sećam se da sam se osećao lako, užasno lako; pomišljao sam čak da bih mogao da poletim. A onda je neko telefonirao i rekao da je on umro, i reči su odjednom postale sasvim nevažne.

POETIKA KRATKE PRIČE, PETI DEO
(Epilog)
Jednom sam vodio ljubav sa ženom kojoj su obe ruke bile u gipsu. Povremeno ih je spuštala na moja leđa, povremeno na čaršav, povremeno podizala iznad glave. U svakom slučaju, njihova nepokratnost je tvorila čudnovat nesklad s pokretima njenog tela, što nam je — ili bar meni — davalo poseban podsticaj. Kao da je ljubavni čin trebalo da spoji nešto što je razdvojeno, da oživi nešto što je — bar prividno, bar privremeno — mrtvo. Drugim rečima, ponadao sam se da će se sve ono što njeno telo upije u našem sjedinjavanju proširiti nekim nepredvidljivim putevima, i da ću sa same tačke vrhunca, negde duboko ispod sebe, ugledati kako joj se pomiču prsti.
Naravno, ništa se nije desilo. Prsti su joj ostali nepokretni, malo povijeni, malo stisnuti kao da na dlanu — tamo gde ga je presecao gipsani zavoj — drži gutljaj vode.
Posle sam joj pomogao da se obuče. Pridržavao sam je dok se uvlačila u farmerke, zakopčao joj prsluče i košulju, a onda sam dugo tražio papuče ispod kreveta. Potom sam skuvao kafu.
— Najgore od svega — rekla je — jeste to što zbog ovoga (podigla je ruke s gipsom u vazduh kao da ih do tada nisam video) ne mogu da pišem.
Nisam znao da je pisac.
Sedeli smo u dnevnoj sobi, koja je bila i njena radna soba. Na stolu je stajala pisaća mašina, zatim nekoliko knjiga, fascikle, duboka šolja s raznobojnim olovkama.
— Pokušala sam to da objasnim svojoj mašini. Da ti pokažem.
Ustala je, odgurujući se laktovima od naslona fotelje, i prišla stolu. Izvukla je stolicu, kancelarijsku stolicu koja se okreće, sela i zagledala se u mašinu.
Dugo smo tako ostali.
Mašina je bila stara, jedan od već zaboravljenih »olivetijevih« modela, ali je neko o njoj brinuo. Nigde prašine, masnoće ili gromuljica od papirnih vlakana. Na površini metalnih delova ona je sigurno jasno videla svoj lik.
U međuvremenu, u onom području neba koje je bilo omeđeno ramom njenog prozora, svašta se dešavalo. Prvo su proletela dva balona, potom mlažnjak koji je za sobom ostavljao gust trag, onda su počeli da se gomilaju oblaci, što je izazvalo pravi metež među lastama, pa se jedan golub u sporom padu prevrtao od gornjeg do donjeg ruba, a na kraju, u levom uglu, pokazao se Mesec.
— Ako tražim pravo osećanje — oglasila se žena — onda je to griža savesti.
Do tada sam već bio zaboravio o čemu razgovaramo. Mesečina je počivala na podu kao ustajala barica.
— Kada pomislim na sve priče koje su u meni i koje zbog ovoga (ponovo je podigla ruke u vazduh) ne mogu da zapišem, osećam se kao zločinac. — Polako je spustila ruke i pritom vrhovima prstiju prešla preko tastature. Slova su se usplahireno podigla, a onda su klonula na gumeno uzglavlje.
— To je samo stoga — rekao sam — što pisanje izjednačavaš s vrlinom.
Bila je to prva rečenica koju sam izgovorio otkako sam ušao u njenu spavaću sobu. Nije joj se dopala.
— Ako te udarim ovim gipsom — rekla je — otkinuću ti glavu.
Delovala je uverljivo. Već sam mogao da vidim kako mi se glava kotrlja po podu, preko prosute mesečine, i zaustavlja se ispod njenog radnog stola.
— Nisam tako mislio — rekao sam.
— Nego kako?
— Pisanije se ne može povezivati jedino s čistotom. U njega ulaze izvesna neodlučnost i neverica, onda strepnja, pa neki od mračnih aspekta duše. Pisanje je ravnoteža a ne kvarenje balansa između dobra i zla.
Uzbudio sam se i mlatarao mukama, čime sam verovatno hteo da pokažem svoju nadmoć nad njom. Njene ruke su i dalje, veoma mirne i veoma ubojite, počivale u njenom krilu.
— Grešiš — rekla je. — Pisanje je kao hodočašće, a hodočašće je kao uspon. Svejedno je šta je to: brdo, merdevine, stepenice, tobogan. Možda je najbolje da to zamisliš kao uglačani tobogan uz koji se penješ, dok ti noge svaki čas gube oslonac. Pisanje je planinarenje, veranje uz okomitu stenu, grozničavo traganje za i najmanjom pukotinom. Nema tu nikakvog silaska u mračne dubine, razmene duše s đavolom, kopanja ispod nivoa mora. Priča nije jezik niti sintaksa, a još manje tišina; priča je spokoj po završetku hodočašća. Ono što razmenjuješ s čitaocem jeste osećaj smirenja: možda si ga uzbudio, možda uznemirio ili nagnao na suze, ali ono što mu na kraju daješ jeste tanani osećaj mira, činjenica da je neko, negde na svetu, razumeo sreću ili bol. Razumeš?
Razumeo sam, ali nisam želeo da priznam. Negde u njenim rečima naslutio sam aluziju na moju naklonost metaproznom iskazu i osetio kako me obuzima plima nezadovoljstva. Osim toga, pomisao da ona, kao pisac, može da upotrebi svoje iskustvo sa mnom kao građu za ono što piše — šta ona, u stvari, piše? — činila me je nesrećnim. Ugledao sam, na tren, u krupnom planu, njene nepokretne prste.
I tu bi priča mogla da se završi. Od mnogih mogućih krajeva najbolji je svakako onaj prema kojem se pisac (muškarac) vraća kući, ulazi u radnu sobu, pali stonu lampu i počinje da prelistava svoje knjige i rukopise. Ponegde u njima pronalazi sunovrat, ponegde delikatan osećaj ravnoteže, ponegde maglovit nagoveštaj tajne, ali nigde spokoj. Otpor koji je osećao prema rečima pisca (žena) počinje u njemu da jenjava. Negde u dubini duše — ne, on briše tu rečenicu, kakva duša, kakvi bakrači! Dozvolio je da ga zanese vlastiti književni lik, i još dopušta da mu drži lekcije iz pisanja. Sve je trebalo da bude mnogo jednostavnije: pisac (muškarac) nije smeo da dozvoli drugom piscu (žena) da ga nadvlada, makar se on, tj. ona, poslužio neknjiževnim sredstvima. Pri pomisli na svoju pomisao pisac (muškarac) se zadovoljno smeška: postojalo je nešto u kakvoći kože tog pisca (žena) što bi ga sigurno navelo da joj se vrati. Ali, zašto orada oseća izvesnu nelagodnost kada se seti izrečenih reči? Zato što je ona ipak bila u pravu. Na tren on okleva: možda bi reč ipak trebalo da zameni rečju možda? Pisac (muškarac) podiže ruku prema telefonu i okreće broj drugog pisca (žena), ali pre nego što bilo šta uspe da kaže, čuje njen glas: »Znala sam da ćeš zvati.« Prekrasan kraj. Koji se raspada onog časa kada shvati da ruke u gipsu ne bi bile kadre za takav poduhvat. Previše je redova koje bi trebalo da obriše, a pritom mu ništa ne garantuje da neće obrisati neke od redova u kojima on prebiva. Uprkos svemu, on čvrsto stiska gumicu. Uostalom, nije li stvarnost sveta jedina stvarnost koja se doista nalazi u njegovim rukama? Pisac (žena) je bio u pravu: spokoj je jedino osećanje vredno našeg truda. Stoga se on saginje, žuri da sto pre izbriše ono što je stvorio — sebe, mene, vas — i trenutak kasnije sve postaje belo, prazno i spokojno, kao vreme, kao smrt.