David Albahari - Male Priče

Pred vama je nova zbirka starog majstora kratke forme. David Albahari – koji se, prema sopstvenom priznanju, najlakše snalazi u kratkim pričama – i ovoga puta od svega nekoliko rečenica, zapažanja i osećanja na maestralan način stvara zaokružene celine. Kristalisane misli, suštinska pitanja, začuđenost i stalna zagledanost u sebe grade ovu zbirku i čine od nje delo s kojim ćete rado komunicirati, koje će vas potresti i s kojim možete postati prijatelj...

SLIKA


Pored prozora u trpezariji planinarskog doma visi slika sa prizorom koji se vidi kroz prozor: smaragdno jezero u kojem se ogledaju okolne planine. Slika je trideset sedam godina visila na istom mestu, a onda je nestala i niko nije mogao da je nađe. Dve godine kasnije, nepromenjena, slika se pojavila na istom mestu na kojem se uvek nalazila. Nikakvi tragovi ni otisci nisu na njoj otkriveni, ali zato u planinarskom domu gotovo nikada nema slobodnih ležajeva. Svi dolaze s nadom da će slika ponovo nestati upravo kada oni budu tamo.


RITAM KALIPSA


Svi smo ustali u iščekivanju himne, ali orkestar je zasvirao kalipso. I nije samo svirao, već i igrao. Ceo orkestar, uključujući dirigenta, složno je igrao kalipso, i ubrzo se taj ritam preselio na nas, provlačio se kroz naše ruke i noge, gnezdio se u stomacima i stražnjicama, i onda nam se pridružio počasni vod, diplomate na tribinama, deca sa cvećem, čak je i posada aviona sišla na pistu, a zatim su i predsednici počeli da cupkaju, prvo naš, potom njihov, pa onda zajedno, držeći se za ruke, i tada su i televizijski snimatelji počeli da se njišu, ne ispuštajući kamere, tako da je slika na televizijskim ekranima širom zemlje treperila i skakutala. Ali niko se nije požalio, niko nije telefonirao, ni tada ni kasnije, pa ni mnogo kasnije, kada su čak i članovi orkestra tvrdili da se to nije desilo.


MAŠINA


Moja prijateljica ne veruje u mašine. Kad god ode kod nekoga u posetu, ona prvo obiđe stan i broji mašine. Uvek se najduže zadrži u kuhinji. Razne seckalice, mikseri, toster, aparat za kafu, električni otvarač za konzerve, mašina za mlevenje mesa - sve to ona pažljivo beleži. Tamo gde ima previše mašina više se nikada ne vrača. Pitanje je dana, smatra moja prijateljica, kada će mašine zavladati svetom. Naša jedina šansa, tvrdi ona, jeste da se vratimo običnim stvarima: avanu i oklagiji, varjačama i noževima, spužvama i prakerima. Noću, dok svi spavaju, ona leži budna i osluškuje. Povremeno ustaje da proveri mašinu za pranje veša, da se uveri da nije krenula prema izlazu. Primirena, vraća se u krevet, ali kada napokon zaspi, sanja nebo kao ogromnu mašinu za proizvodnju oblaka.

PRAVO JAČEG


Dečak silazi u dvorište sa parčetom hleba u rukama. Hleb je namazan džemom od šumskih jagoda, i dečak se već unapred raduje njegovom ukusu. U dvorištu mu, međutim, prilazi dečak sa trećeg sprata, stariji i jači od njega, i bez reči mu uzima parče hleba iz ruke. Zagrize ga, namršti se i pljune. Fuj, jagode!, kaže i baci hleb na zemlju, u prašinu.


PRIČA O RODITELJIMA


Pisac danima pokušava da napiše priču koju želi da posveti svojim roditeljima. Tačnije rečeno, senima svojih roditelja, jer oni su odavno umrli. Ali nešto ga ometa, ne dozvoljava mu da počne, a kada ipak nazre prvu rečenicu, ona se raspadne pre nego što stigne do polovine. Pomišlja da su za sve krivi vrapci i golubovi koji se tiskaju na ogradi terase. Ustaje i tera ih. Sasvim uzaludno, jer oni se vraćaju čim im okrene leđa. Nema mu druge, zaključuje pisac, nego da napravi strašilo. Odlazi u sobu i vraća se sa starim očevim šeširom, majčinom šarenom haljinom i cipelama sa visokom štiklom. Dok ih nekako kaci na metlu, učini mu se da čuje majčin glas. To je priča, sine, kaže glas - ali kada se pisac osvrne, ugleda samo svoju senku na zidu.


PREDSTAVA


U toj predstavi, jedan glumac se sve vreme nalazi na sceni, ali sedi bez pokreta, nem, pognute glave i sa licem u dlanovima. Niko od ostalih glumaca mu se ne obraća, niko ga ni na koji način ne pominje, niko mu ne prilazi. Međutim, kada preostane još samo pet minuta do kraja predstave, on naglo skače, počinje da urla i da se zaleće na iznenađene gledaoce. Gledaoci vrište, neki ustaju, neki beže iz sale, a ima i onih koji se svađaju sa glumcem i upućuju mu najgore psovke. Ako se to desi, glumac počinje da plače, ne prestaje, pa čak i kada se spusti zavesa, njegov plač dopire iz dubine pozorišta i traje sve dok gledalište ne ostane potpuno prazno.

MARAMICE


Nikada me nisi volela, kaže sin ostareloj majci, uvek si imala lepe reči za moju sestru i mlađeg brata, ali ne i za mene, kao da ja nisam postojao, kao da sam bio manje vredan od njih, kao da si želela da me zaboraviš. Majka ne odgovara. I zašto sada ćutiš, pita sin, zašto nešto ne kažeš, zašto me ne razuveriš? Majka ćuti. Ili je, možda, nastavlja sin, sve doista onako kako ja kažem? Majka vadi maramicu, briše uglove očiju. A ne, kaže sin, te krokodilske suze čuvaj za nekog drugog. On otima majci maramicu, baca je na pod i gazi nogama. Majka iz rukava izvlači drugu maramicu i ponovo briše uglove očiju. Sin ščepa maramicu, ali ona mu se izmigolji iz ruke i pobegne ispod fotelje. Sin se čudi, odmahuje glavom. To nije moguće, kaže. Jeste, kaže majka, naravno da jeste. I vadi treću maramicu, koja joj se mazi oko prstiju kao mali beli pas.


VOLGA


Gradimir zažmuri i spusti prst na mapu. Saginjemo se i gledamo. Volga, kaže Zlata. Gradimir pita: Volga, jesi li sigurna? Naravno, odgovara Zlata, Volga, pitaj koga god hoćeš. Volga, uzvikuje Mihajlo; Volga, dodaje Mila; Volga, Volga, Volga, dopire sa svih strana. Gradimir otvara oči, podiže prst i oprezno zaviruje ispod njega. Stvarno Volga, kaže, i šta sad?


ČULO MIRISA


Vazduh je danas pun ushita, zadovoljno izjavljuje medicinska sestra dok namešta starčev krevet. Meni miriše na upozorenje, odgovara starac i pokušava da joj uvuče ruku između butina. Medicinska sestra ga pljesne po ruci i kaže da mu je čulo mirisa sasvim u redu. Ljudi vaših godina, kaže ona, ne samo što nemaju čulo mirisa nego mnogi uopšte nemaju nos. Starac istog trena opipava svoj nos. Moj je na mestu, kaže starac. Vi ste pravi nevaljalac, uzvraća medicinska sestra, nasmeši se i ode. Sam u sobi, starac još dugo njuši svoje prste.

PREPOZNAVANJE


Kada ne odemo u školu, sedimo u parku. Dovukli smo jednu klupu između grmlja i borova, tako da nas niko ne vidi dok hoda glavnom alejom. Pušimo, ponekad pijemo, ponekad gutamo neke tablete, jedemo kikiriki i šišamo tvrde bombone. U podne svi postajemo nervozni i nemirni, neki već tada idu kući, iako je najlepši deo onda kada se časovi završe i svi učenici izađu. Mi stojimo po strani, ne pomeramo se, nikome ne prilazimo. Ako smo nekome potrebni, on će prići nama. Onda se pojavljuju nastavnici i žamor prestaje. Nastavnici prolaze pored nas bez reči, prave se da nas ne vide. To je u redu, kažemo, i bolje je da nas ne vide, jer kada nas budu ugledali, biće kasno.


ODSUSTVO TIŠINE


Halo, kaže nepoznati glas, je li to Voja? Nije, odgovara Marko, nema ovde nikakvog Voje. Ako to nije Voja, uporan je glas, ko je onda? Ovde Marko. Jeste li sigurni?, pita glas i prekida vezu. Marko drži slušalicu još neko vreme, onda je spusti na viljušku i kaže: Nisam. Telefon istog časa ponovo zazvoni, ali kada Marko prisloni slušalicu na uvo, iz nje ništa ne dopire, čak ni tišina.


KAUBOJ


Kauboj je toliko debeo da konj odbija da ga nosi. Pase travu, maše repom i trgne se kada ga kauboj podbode mamuzama, ali se ipak ne pokreće. S neskrivenom setom priseća se vremena kada su kauboji bili visoki i vitki, tako da ih nije ni osećao u sedlu. A kako su tek galopirali! Jurili su, uveren je konj, brže od metka. Zatvara oči i misli na Indijance, na kola sa arnjevima, na devojke koje su brzo postajale žene. Za to vreme, kauboj ne misli ni na šta. Povremeno podbode konja ili ga podstiče probranim recima, ali onda mu to dosadi i samo ćutke posmatra zalazak sunca koji mu nikada nije bio dalji.

NA ULICI


U jednom trenutku, kada Sanja zaćuti, Jovan pokuša da joj se suprotstavi, ali niko ga ne podrži u tome, već svi počnu da zvižde i dobacuju i čak da mu prete, pa se on povuče, prvo u ćošak sobe, potom na trem, a onda, kada se već zatekao napolju i bacio pogled na nebo, silazi u dvorište, pomiluje starog psa i, korak po korak, približava se kapiji, otvara je i stupa na ulicu i prilazi rubu pločnika, gde dugo stoji, gledajući levo-desno i prateći kretanje automobila, dok se mi guramo oko sobnog prozora a neko od nas ponavlja: Čeka kamion, kažem vam, čeka kamion.


SMRTONOSNA MATEMATIKA


Rista je imao 27 godina kada mu je umrla majka. Otac mu je umro 12 godina kasnije, a njegov brat blizanac, koji nikada nije prežalio smrt svoga brata, Ristinog oca, ubio se 2 meseca kasnije. Njegov sin je poginuo 3 godine posle toga, zajedno sa ostalim članovima svoje planinarske grupe, negde u austrijskim Alpima. Tačno 35 godina pre toga, rodila se Ristina sestra. Ona je umrla 10 godina kasnije, odnosno 5 godina nakon što se rodila Zvezdana, Ristina prva žena. Zvezdana se udala za Ristu 22 godine kasnije, a razveli su se posle 6 godina i 6 meseci provedenih u braku. Dve godine posle toga, ali ne više u istom gradu, Rista se oženio drugi put. Njegova druga žena imala je brata koji je bio 4 godine stariji od nje, premda je izgledao kao da je najmanje 10 godina mlađi. Samo 8 dana posle njihovog venčanja, njen brat je pao niza stepenice i slomio vrat. Kada je to čula, njegova verenica, koja je bila u drugom stanju, onesvestila se i stropoštala se na kauč. Ni njoj ni detetu - devojčici - nije tada bilo ništa, ali 12 godina kasnije, na školskoj ekskurziji, devojčica je upala u zapušten bunar i ugušila se pre nego što su spasioci stigli do nje. Rista je tada imao skoro 55 godina.


PROZOR


Kada ugleda osvedjen prozor, putnik prvo potrči, onda stane i uhvati se za glavu. Sta on to radi? Zar nije u svoje vreme čitao bajke i priče o vešticama koje su zlatnom svetlošću, opojnim mirisima i čarobnim slatkišima privlačile lakoverne namernike i pretvarale ih u robove, zabavljače ili hranu? Ne, misli putnik, mene neće tako lako da prevare. Okreće se na drugu stranu, kreće u suprotnom smeru, međutim, kada podigne pogled, vidi da ga i tu očekuje osvetljen prozor. Okreće se na treću stranu, na četvrtu, na petu, okreće se sve brže i brže, ali ma gde se okrene, koji god položaj zauzme, osvetljen prozor blešti ispred njega u mraku. Iscrpljen, putnik pada na kolena, i tek tada uvidi da stoji na osvetljenom prozoru, a onda čuje kako staklo počinje da se lomi.

ŠTA SAD?


Stanite, kaže Nenad i prinosi ruku uhu, nešto se čuje. Zastajemo, prestajemo da razgovaramo, niko se ne smeje, niko ne kašlje, niko ne diše. Onda Zoran kaže: Ja ništa ne čujem. Pst, učutkuje ga Nenad, sad se lepo čuje, slušaj! I doista, iz mraka do nas dopire glas, bolan glas, glas nekoga ko je izložen strašnim mukama ili, suočen sa kakvim užasom, pokušava da dozove pomoć. Sada se već jasno razabiru reči: Majko moja, o majko moja, majčice, gde si? Nenad se okreće prema nama i pita: Sta ćemo sad? Niko ne odgovara. Jedino Nevena uvlači šaku u bluzu i briše znoj između dojki. Usrala sam se od straha, kaže ona.


BUJICA


Poslednjom trunkom snage, čovek se hvata za grane koje vise iznad nabujale rečice. Pokušava da se osloni nogama na strmu obalu, ali voda je snažna i podiže mu noge uvis. Čovek oseća kako mu ruke klize niz vlažno lišće i zagleda se u svoje prste, kao da se nada da će ih tako zadržati na mestu. Pogled mu pada na ručni sat, i on se zaprepasti kada shvati da se u vodi nalazi manje od pet minuta. Dok se borio protiv bujice, mlatarao rukama i nogama, i izbegavao granje i otpatke koje je ona nosila, bio je uveren da se godinama nalazi na putu vodenoj stihiji. Bilo bi bolje, pomislio je, da nema sat, ali nije mogao da ga skine, već je morao da gleda kako tanka kazaljka oduzima sekunde od vremena koje mu je preostalo dok ne ispusti prvo jednu granu, potom drugu.


KLUPE


Svake noći ljubavni parovi odvuku klupe u žbunje i svakog jutra mi ih vraćamo na staze. Zalili smo se zbog tog nepotrebnog posla Upravi gradskih parkova, ali nikada nas nisu shvatili ozbiljno. A onda smo jednog jutra na klupi u žbunju našli mrtvu ženu. Suknja joj je bila zadignuta, čarape i donji veš pokidani i krv joj se slivala niz butine. Međutim, na sastanku Uprave nisu mogli da se odluče da li da odnesu klupe ili poseku žbunje. Tako mi i dalje svakog jutra vraćamo klupe na staze, s tim što sada po njih idu samo muškarci, dok žene stoje malo dalje i gvire kroz prste.

OZBILJNOST NAMERE


Svi smo se nasmejali kada je Rade rekao da će se ubiti, a on je tada izvukao pištolj iz džepa, naslonio ga na slepoočnicu i viknuo: Je l’ ste mislili da neću to da uradim, je l’ ste to mislili? Svi smo zaćutali i jedino se čulo kako Suzana cvili i šmrkće. Rade je i dalje izvikivao isto pitanje, sve glasnije i sve hrapavije, do trenutka kada je Mladen rekao: Pa ubij se već jednom, šta čekaš? Rade je zanemeo u pola rečenice, ustao i, ne zatvorivši usta, opalio metak pravo u Mladenovo srce.


DOLAZAK NOĆI


Dečak strepi od dolaska noći. Šumovi koje čuje kada se spusti mrak nedvosmisleno potiču od nekoga ko kopa tunel koji vodi u njegovu sobu. Dečak ne zna ko su oni ni odakle dolaze, ali sudeći po jačini zvukova koji dopiru do njega, nije im još mnogo ostalo. Dečak zna da će se oni pojaviti najviše za dve-tri noći, kao što zna mesto ispod stola gde će se parket polako podizati sve dok ne ugleda svetlucave oči neznanca. Pokušao je da objasni roditeljima, a oni su odmahnuli rukom i rekli da je velik za takve besmislice. Pokazaću ja njima besmislice, gnevno šapuće dečak, videće oni ko je velik a ko mali. I kada su pločice parketa ispod stola počele da se pomeraju, on više nije osećao nikakvu strepnju, već samo radost.


POZIVANJE


Devojka zastaje usred koraka i osvrće se, uverena je da ju je neko zvao. Ali ko može da je zove u gradu u kojem nikada ranije nije bila? Nastavlja da hoda, premda sporije nego ranije, i svaki čas zastaje i okreće se. Možda bi trebalo da sednem, pomišlja devojka, možda bi trebalo da čekam? Niko joj ne odgovara, a onda u uglovima neba, između oblaka, ugleda slova koja ispisuju njeno ime.

RADOST


Moj rođak skuplja stare stvari, ali samo one, tvrdi on, za koje već postoji određeno mesto u njegovom stanu. Ne uzima on bilo koji iskrivljen i zarđao ekser, već samo onaj kojem je suđeno da se nađe na njegovoj polici, tik pored naprsle pepeljare. Svi predmeti, smatra moj rođak, nastaju sa unapred određenom sudbinom, ali ima onih kojima se sudbina ne ostvari i koji ostaju negde zatureni i zaboravljeni. Ponekad, u nepredvidljivim trenucima, moj rođak može da ih čuje kako jadikuju i dozivaju one koji su deo njihove sudbine. Kada začuje svoje ime, moj rođak odlazi do mesta odakle jadikovka dopire, uzima predmet i odnosi ga kući, na mesto koje mu je namenjeno. Ta radost, kaže moj rođak, kada se predmet i mesto sretnu, ne može ni sa čim da se poredi. I spušta češalj bez zubaca pored razbijene sijalice.


MALA SVETLOST


Kada oseti da se u njemu upalila mala svetlost, pisac počinje da piše priču. Piše brzo, jer ne zna koliko će mala svetlost da gori. Nekad utrne posle nekoliko trenutaka, nekad ostaje da gori sve dok pisac ne napiše poslednju rečenicu i gasi se kada stavi tačku. Nekad, međutim, umesto male svetlosti rasplamsa se pravi požar, i pisac ne zna šta pre da uradi: da li da nastavi da piše ili da spasava ono što je do tada napisao?


ZALUDAN POSAO


Već nekoliko godina, moj prijatelj pravi kućice za ptice. Pravi ih u raznim oblicima i bojama, od raznog materijala i u raznim veličinama. Obično ih stavlja na ravnu, široku podlogu koja se, kada je postavi na štap, pretvara u neprelaznu prepreku za mačku. I pored toga, međutim, ptice se ne odlučuju da ostanu u kućicama mog prijatelja. Provedu nekoliko dana, pokljucaju malo semenja i onda odu. Nekada odu ujutru, nekada rano po podne, ponekad kasno uveče. Odjednom se samo čuje da se ne čuju, da ih nema. Ta tišina njihovog odsustva, kaže moj prijatelj, to je nešto najgore što je doživeo u životu.

BUĐENJE


Kada otvori oči, čovek ništa ne vidi. Prvo misli da se još nije probudio, da sanja. Posle je uveren da je neko spustio šalone i da bi bilo dovoljno doći do prozora i naglo ih podići, ali ne zna gde je prozor ni da li uopšte postoji. Tada već zamuckuje i nije u stanju da precizno saopšti svoje misli, što i nije toliko važno, jer danima, kaže, ne misli ni na šta. Sve se, kao i uvek, sručilo na njega, i on se, dok mu vrh jezika viri između usana, s punom pažnjom posvetio nabrajanju uspomena. Broji ih jednu po jednu, istim tonom, ne praveći nikakvu razliku. Nekad stoji u uglu, nekad kleči pored prozora, nikada još nije bio u blizini vrata. Onaj bruj koji se čuje, to je njegov glas.


REČENICA, PONOVO


Ponovo, posle mnogo godina, rečenica, i to ista, kao da se nikada ranije nije pojavila, kao da prvi put stiže sa velike udaljenosti i pokušava da kaže nešto u šta niko ionako ne veruje, a kako i da joj veruju kada između njenih odlazaka i povratka ne prođe dovoljno vremena ili, možda, naprotiv, kako neki kažu, prođe previše vremena, tako da se do kraja ne zna ko je u pravu, oni koji tvrde da tekst čita sebe ili oni koji misle da ga čita neko drugi, sve je moguće u toj rečenici, pa čak i da to ne bude ona ista rečenica, već neka koja je, ko zna kada, počela da igra ulogu prve rečenice, da se pretvara da dolazi i odlazi kada to ona hoće, a sve sa jednim ciljem, koji zapravo nije još nijednom rekla, odnosno ponudila na čitanje, budući da rečenice, same za sebe, nikada ne govore, da uvek ćute, spremne da zavole nečije usne, uverene da su usne ono što njima, rečenicama, nedostaje, pa tako i ovoj rečenici, koja promiče neizgovorena i, po svemu sudeći, uopšte ne namerava da stane, već će nastaviti da se kreće, pravdajući to potragom za smislom, za jezikom, za usnama, gornjom i donjom, koje odavde liče na školjku, a odande, iz blizine, ne liče ni na šta, kao ni ova rečenica.


ŽIVOT I SMRT


Što više razmišlja o životu, kaže čovek na sedištu pored mene, sve manje vremena mu ostaje za sam život. Zato je odlučio da, čim se preseli u drugi grad, razmišlja samo o smrti. Tako će, uveren je, živeti duže, pa otuda i pomisao da ode u grad koji mu se više dopada. Osim toga, o smrti se bolje razmišlja u lepom okruženju, kaže čovek. Ali kada ga pitam u koji grad namerava da se preseli, on neće da kaže. Uzima novine i otvara ih, krije se iza njih, mada sam siguran da ih ne čita.

UTICAJ ZEMLJOTRESA


Devojka koja stoji ispred mene u redu kaže u svoj mobilni telefon: Moj život je kao niz zemljotresa, gde god pogledam - svugde katastrofa, ne mogu više tako, da li razumeš? Malo kasnije, okrene se prema meni, pruži telefon i šapne: Tvrdi da ne razume. Pokušajte vi, možda će vas da sluša.


KARLO KASNI


Karlo kasni na sastanak i pokušava bešumno da se provuče kroz odškrinuta stražnja vrata, ali neko ga ugleda i vikne: Eno Karla!, što je dovoljno da prisutni skoče na noge i počnu da skandiraju: Hoćemo Karla, hoćemo Karla!, sve dok on ne izjuri napolje, kroz dvorište, preko ograde, čak do jablanova, iza kojih je uvek pomalo noć.


KOME VEROVATI?


Devojka strpljivo objašnjava mladiću da nema potrebe više da se muče i da bilo kakvo nastojanje da ostanu zajedno samo pogoršava ionako lošu situaciju. Ne vredi, kaže mu ona, uzalud gubimo vreme, stoga je bolje da svako krene svojim putem, ceo život je pred nama. Šta će mu život ako nje nema u njemu, kaže mladić i dodaje da će se, ako ona stvarno ode, on sigurno ubiti. Devojka mu kaže da neće, da ne može da poveruje da bi on nešto takvo uradio, poljubi ga u obraz i ode. Narednog dana, kada mladića nađu mrtvog, ona ponovo kaže da ne veruje da je on mogao nešto takvo da učini i ponavlja to svakome ko je voljan da je sasluša, ponavlja deset-petnaest puta na dan, a kada više nema kome to da kaže, ponavlja sama sebi, prvo tiho, šapatom, potom sve glasnije, onoliko koliko glas može da joj izdrži.

ZALIHE


Prošle zime, kaže čovek na televizijskom ekranu, bilo je lakše: svašta smo imali, drva i uglja, brašna i šećera, pirinča i ulja. I kantu masti, kaže žena. I kantu masti, ponavlja čovek. A ove zime, čuje se nečiji glas, kako je? Nikako, kaže čovek. Nikako, ponavlja žena. Za trenutak gleda pravo u nas, onda dodaje: Nema ni masti.


URSULA


Sreo sam, nema tome ni tri dana, jednu ženu koja se bogzna kako raspitivala za sve članove moje porodice, uključujući našeg psa, Džonatana. Dok sam odgovarao na njena pitanja, pokušavao sam da se setim ko je ona, ali to mi nije pošlo za rukom. Čudio sam se, a pomalo se i ljutio na sebe, što ne mogu da prizovem njeno ime, jer su njena pitanja pokazivala ne samo da dobro zna celu porodicu već i da je upućena u mnoge prošle događaje, uključujući neke koje, u stvari, nije trebalo da zna. Pritom sam sve vreme izigravao potpunu posvećenost njenim pitanjima i nijednom nije senka sumnje preletela preko mog lica. Tada ona pogleda na sat i reče da je krajnje vreme da krene ukoliko želi da stigne na pijacu dok još ima svežeg milerama. Pomislih tada da bi mileram mogao da bude ključna reč po kojoj bih se setio njenog imena, ali nisam stigao ni da razmislim o tome jer je ona odmah dodala: I recite im da ih je pozdravila Ursula, okrenula se i otišla. E sad, ko je Ursula?


PRED POLAZAK


Danima se spremam za put, peglam veš, nabavljam poklone za znance koje godinama nisam video, pravim spiskove obaveza, nosim sako i mantil na hemijsko čišćenje, kupujem papaju, pišem pisma, odlazim u bioskop da bih se malo odmorio od svega, pokušavam da izračunam koliko će put trajati, ali ne mogu da se snađem sa vremenskom razlikom i stalno ispada da ću biti osamnaest sati u avionu, što je previše, ne idem na drugu planetu, putujem u posetu starim roditeljima i prijateljima, videću i svoju prvu ljubav iz detinjstva, njoj sam kupio plišanog zeca, sada će moći mirno da spava, ništa ne smiruje kao plišani zec, znam to jer ih imam četiri u krevetu, najmlađem je sutra rođendan, proslavićemo ga u mlečnom restoranu, rano po podne, posle toga moram da završim pakovanje, uskoro putujem, još samo da pojedem papaju i stavim pasoš u džep.

STVARI


Svi gledaju u devojku, a devojka se trudi da ne pogleda ni u jednog od njih. Volela bi da im kaže da nikome ništa ne zamera, neke stvari se ionako odigravaju mimo naše volje ili se, bar, ne odigravaju onako kako mi želimo, a mi im sigurno želimo najbolje. Stvarima, naravno, ne ljudima. Nekad su ljudi najmanje važni, nije li tako? Ona to ne izgovara naglas, te stoga i ne očekuje nikakav odgovor, ali jedan od njih podiže ruku, kao da je u školi, i onda kaže da je to tačno, da se u stvari uvek možemo više pouzdati nego u ljude. Evo, na primer, kaže on, ko je mogao da očekuje da ćemo se svi mi ovako poneti prema devojci koju nismo nikada ranije videli. I dok oni klimaju glavama, devojka žmuri, rumena od stida.


TRI, DVA, JEDAN


Tri poteza su bila dovoljna, mada ima onih koji tvrde da je sve moglo da se uradi i u dva poteza, dok jedan znalac, na koga niko ne obraća pažnju, insistira na tome da je samo jedan potez bio dovoljan za pobedu. Nikada on nije rekao o kom potezu je reč, ali i pored toga, broj ljudi koji mu veruju svakim danom je sve veći.




U BAŠTI


Svake noći sanjam isti san. I svake noći se budim u istom trenutku, pre nego što u snu uspem da pomerim zavesu na prozoru i vidim ko je u bašti. Ta osoba bere cveće i tiho me doziva. Ne po imenu, jer ime mi očigledno ne zna, već samo tiho izvikuje: Dečače, hej dečače, hej-hej!

TRAJANJE IGRE


U kupeu voza, na sedištima pored prozora sede čovek i dečak, najverovatnije otac i sin, koji su zaneti svojom igrom. Obojica nešto broje i, kada jedan od njih stigne do određenog broja, pogledaju se i zvonko se nasmeju. Igra traje neko vreme, a onda otac uzima svoju torbu i vadi dve knjige, jednu za sebe, drugu za dečaka. Obojica počinju da čitaju, s tim što se dečak s vremena na vreme veselo nasmeje, kao da igra i dalje traje.


PREVODIOCI SU NESREĆNI LJUDI


U istoriji je zabeleženo mnoštvo susreta vladara ili generala koji nisu mogli neposredno da komuniciraju, jer nisu vladali jezikom svojih sagovornika. Nikada, međutim, istorija ne beleži da li su uz njih bili prevodioci, ostavljajući nam tako da zamišljamo neme vladare i generale koji prevrću očima, češu se ili lupkaju prstima po kolenima dok čekaju da istekne vreme predviđeno za njihov susret. Prevodioci za to vreme čuče u senci drveta i gledaju kako se spušta noć.


PISAC BEZ REČI


Jednog dana, pisac otkriva da nije više u stanju ništa da napiše. Sta god pokuša, kojim god putem krene, ne uspeva da stigne do celovite rečenice. U prvi mah, pisac se ne predaje i pokušava bezbroj puta da sastavi makar jednu prihvatljivu rečenicu, ali reči se odupiru, odbijaju da ga slušaju ili se uopšte ne odazivaju na njegove usplahirene pozive, i pisac polako popušta, diže ruke, pravi se da je nezainteresovan, nadajući se da će se reči prevariti i doći da vide šta je s njim, zašto ga nema. Ali reči su lukave, reči su prošle sito i rešeto i ne pada im na kraj pameti da se liše novostečene slobode. I dok one veselo trče i dobacuju se uskličnicima, pisac pomišlja da postane mimičar. Ali ni tamo ga ne primaju, odvratni su im onemeli pisci, i tako piscu ne preostaje ništa drugo nego da se zaposli u zoološkom vrtu. I eno, tamo je, hrani pingvine.

PEKAR NE VOLI HLADNU VODU


Predrag Nikolić, pekar, prilazi rubu bazena, zamoči palac na desnom stopalu u vodu, kaže: „Brrr!“, okrene se i ode.




GDE JE, I KADA, SVE TO MOGLO DA SE DESI


Za to vreme, u šumi...
Nedaleko odatle, na mostu...
Pored njih, u kafani...
Sasvim iznenada, pred zoru...
Malo kasnije, u kasarni...
Preko puta, u žbunu...
U blizini, na uzvišenju...
Još sada, i nikad više...


DUHOVI


Moj rođak, koji je doista dalji rođak neke daleke rođake moje pokojne majke, tvrdi da može da razgovara sa duhovima. Niko mu, međutim, ne veruje i niko ne želi da ga sluša. Smeste ga u neki ćošak, daju mu čašu soka od malina i kažu mu da čeka. Posle nekog vremena, a prođe ponekad i celo popodne, neko mu se izvini i zamoli ga da dođe naredne nedelje, bilo kog dana, kad god njemu odgovara, pogotovo ukoliko mu duhovi ispričaju nešto interesantno. Moj rođak bez reči uzima svoje stvari i odlazi. Vraća se u utorak ili sredu, nasmejan. Kaže da su duhovi izgovorili neke šaljive stvari, ali ni po koju cenu, kaže, neće o njima da govori. Odlazi u onaj isti ćošak i tamo sedi, uz povremen smeh, sve dok ne ogladni i ne vrati se kući.

ČIZMA


Jedan drugi moj rođak, koji mi, u stvari, uopšte nije rođak, išao je pre neki dan, rano ujutru, da peca. Vratio se tek uveče, mokar, promrzao, ljut. U torbi je imao (pokazao mi je) dve male ribe i jednu veliku čizmu. Sa čizmom se borio, rekao mi je, više od pola sata; uplela se u neko žbunje i nije mogao da je izvuče. Sve to vreme, objasnio je, mislio je da je u pitanju neki som, a kada je, na kraju, ugledao čizmu, došlo mu je da plače. Ali, kada se osvrnuo oko sebe i video da nema nikoga u blizini, odustao je.


MUK


U prvi mah, niko ne obraća pažnju na ženu sa harmonikom. Neki jedu, neki piju, neki dremaju, neki tiho razgovaraju, šta koga briga za ženu sa harmonikom? Onda žena otkopča harmoniku, sedne u ćošak i počne da peva. Glas joj je anđeoski lep, iako je, u stvari, hrapav, i ubrzo u prostoriji zavlada tišina i svi sa podjednakom pažnjom slušaju taj glas, koji prvo peva o tome kakav je život bio nekada, potom o tome kakav će život biti mnogo godina kasnije, onda počinje da se priseća raznih uspomena, i ljudi koji sede u toj prostoriji odjednom shvate da ona peva o svima njima, da nekako - niko ne zna kako - ona zna ponešto o svakome od njih, niko nije izuzet, i ljudi ustaju, stiskaju se i povijaju glave, spremni da prime oprost ili kletvu ili ono što im je dosuđeno. Sta god to bilo, niko se neće žaliti, bar ne dok glas bude trajao, dok život bude pesma, a posle toga je svejedno, dobar će biti i muk.


PRAZNO MESTO


Poslednjih dana, Aron ništa ne radi. Sedi i čeka. Ako ga neko pita: „Sta radiš, Arone?“, on trepne i kaže: „Ništa. Sedim i čekam.“ E sad, ima onih koji kažu da je Aron osetio da će umreti i da sada čeka da anđeo smrti dođe po njega, dok drugi smatraju da se Aron sa svima njima sprda i da ga treba hitno ukloniti sa mesta gde sedi i gde je postao najveće gradsko ruglo. Novine su već pisale o tome, lokalna televizija je emitovala polučasovni prilog, priča se da će doći i reporteri iz glavnog grada, a neko je rekao da se čak i predstavnik vlade zainteresovao za Aronovu sudbinu. „Sta Aron doista čeka?“, pitao je jedan poslanik na zasedanju skupštine i predložio osnivanje komisije koja bi detaljno istražila Aronov slučaj i dala konkretne predloge za budućnost. U međuvremenu, formirano je udruženje aronista, koje je zatražilo da Aron ili, tačnije, mesto na kojem sedi bude stavljeno pod zaštitu države, ali to nije odvelo ni u kakvu diskusiju jer je Aron prekjuče, rano ujutru, ustao i otišao i, sve do malopre, nije se vratio.

ŠTA JE ŽIVOT?


Život je bajka, kažu neki. Drugi se ne slažu. Za njih, kažu, život je vesto ispričana kratka priča. Ma ne, uzvikuju treći, život je pesma. Četvrti se smeju i odmahuju rukama. Koješta, kažu oni, život je sonetni venac. Tada ustaju peti i izjave da je život, u stvari, sapunska opera. Na to ljutito odbruse šesti da je život samo jedan aforizam, ništa više. Koji aforizam, pitaju ih ostali, i složno traže da ga čuju. Niko se, međutim, ne oglašava.


ZRNCA PESKA


Prijatelj mog prijatelja skupljao je zrnca peska. Njegova zbirka se sastojala od oko šest stotina zrnaca peska, raspoređenih u posebno pravljenim kutijama. Mnoge od tih kutija delovale su prazno, kao da u njima nema ničega, ali kada bi se u njih zavirilo kroz lupu, video bi se velelepan svet peska u kojem je svako zrnce bilo potpuno drugačije od ostalih. Prijatelj mog prijatelja mogao je satima da priča o svojoj zbirci, pogotovo o božanski belim zrncima koja je doneo sa putovanja po južnim morima, kao i o slanim zrncima sa obale Mrtvog mora. Najdraža mu je, uvek je govorio, bila kutija sa zrncima peska u boji - od sedefastih i svetloplavih do crvenih i crnih - ali, za razliku od ostalih, za njih nije hteo da kaže odakle potiču.


LUBENICE


Moj brat je stajao na ivici trotoara, spremajući se da zaustavi taksi, kad ga je potpuno nepoznata žena gurnula na ulicu. Moj brat se zateturao i izleteo pred kombi koji je vozio lubenice na obližnju pijacu. Vozač kombija je pokušao da ga izbegne i naglo je okrenuo volan, zbog čega je udario u vozilo u susednoj traci i sasvim slabo, gotovo blago naleteo desnom stranom na mog brata. Kasnije, na suđenju, nepoznata žena je izjavila da je gurnula mog brata zato što joj je otpozadi izgledao kao njen bivši muž koji je odbijao da plaća alimentaciju za njihovu ćerku. Neuračunljiv postupak, rekao je sudija, i osudio vozača kombija na novčanu kaznu zbog neprilagođene vožnje, kao i zbog činjenice da su mu, prilikom sudara, iz kombija ispale mnoge lubenice, što je dovelo do višečasovnog saobraćajnog zastoja. Moj brat je rekao da su lubenice bile izvrsne, ali sudija je odbio da to uzme kao olakšavajuću okolnost.

MOĆ STRAHA


Tanka traka svetla ispod vrata gasi se pre nego što utvrdimo ko se nalazi u toj sobi. Posle toga, niko se ne usuđuje tamo da kroči.


ČAMAC NA JEZERU


Jednom davno, dok smo šetali pored jezera, čuli smo kako neko doziva preko vode, ali noć je bila tako mračna da uopšte nismo mogli da odredimo odakle dopire taj glas. Sledećeg jutra, kada se podigla magla, ugledali smo prazan čamac. Ljuljuškao se, napušten, gotovo na sredini jezera. Ni danas ne znamo ko je te noći bio u njemu.


U ŠUMI, KOD POTOKA


Put koji vodi kroz šumu pokriven je lišćem, ali kada se približite potoku, osetićete pod nogama šljunak. Naravno, ako ugazite u potok, cipele će vam se napuniti vodom. Na drugoj strani, međutim, najbolje je da se skinete bosi jer će vas tada po tabanima golicati pesak. Malo kasnije, u šumi, ponovo je staza prekrivena lišćem.

POSLEDNJA KUPOVINA
Prošlo je već šest godina otkako je Aleksandar Levin poslednji put viđen: neko ga je primetio kako, sveže ošišan, prelazi preko ulice i ulazi u prodavnicu aparata za domaćinstvo. Posle toga ne postoji nikakav pouzdan podatak o njemu. Navodno je, četiri dana kasnije, viđen u Aleksincu, ali istog tog dana, sudeći prema izjavama pouzdanih svedoka, primećen je u Priboju, Jagodini i Zemunu. Narednog dana, tvrde neki, viđen je u Subotici; odatle sve one priče o tome da je u Mađarskoj, ali nijedna od nekoliko tamošnjih potraga nije dala nikakve rezultate. U pomenutoj prodavnici aparata za domaćinstvo nisu, takođe, uspeli da ga se sete. Prema njihovoj evidenciji, tog dana prodali su samo jedan električan mlin za kafu. Međutim, Aleksandar Levin, to se dobro zna, pio je samo čaj.


PRIPOVEDANJE I PRIČA


U nekom trenutku sve priče postaju iste, kaže pripovedač, i sve vode do istog cilja. Veština je u tome, kaže pripovedač, da se onaj koji sluša ili čita priču navede na pomisao da je priča koju upravo sluša ili čita ipak drugačija od ostalih. Pripovedanje je, dakle, zavaravanje, kaže pripovedač, priča je, znači, laž.


KAŠNJENJE


Voz koji je trebalo da stigne u sedam sati uveče stigao je tek dva sata kasnije, što je primoralo Mirka da provede dva sata u staničnoj kafani, iz koje je izašao toliko pijan da je Slavica, njegova sestra, gotovo histerična zbog produženog putovanja, odbila da sedne u njegov automobil, nateravši tako njegovu ženu Vidu u plač, jer je više od tri sata žonglirala sudovima na šporetu u nastojanju da ih ponudi toplom večerom, a pogled na njene suze doprineo je da i njihova mlađa ćerka, Julija, počne da jeca, posle čega im se pridružila i starija ćerka, Maja, tako da ga na neki način, rekao je sudija, uopšte ne čudi što je, okružen tim horskim plačem, Mirko otišao po pištolj i malo kasnije, kada je Slavica stigla peške sa stanice, opalio tri metka u nju: dva u glavu, jedan u srce.

U GUSTOJ TRAVI


Trava je sve gušća i uskoro nam doseže do pojasa. Ne smem ni da pomislim, kaže Mira, šta sve po njoj gmazi i plazi, ali obećala sam da ću izdržati, pa ću samo zbog toga ići do kraja. Ko zna, međutim, kakav će biti kraj, jer tlo pod našim nogama počinje da se spušta, i ubrzo se zatičemo u travi koja se podiže iznad naših glava. Izgleda kao da trava raste a mi se smanjujemo, kaže neko, i Mira istog trena počinje da jeca: N-neću da-da bu-u-dem ma-la, n-neću da b-bu-dem ma-la...


PROMAJA


Stvari u sobi su pokrivene debelim slojem prašine. Niko nije ovamo odavno ušao, kaže neko. Klimamo glavama, odobravamo. Potom neko otvori prozor i silovita promaja u tren oka podigne u sobi pravu peščanu oluju. Prozor brzo zatvore, ali još dugo posle toga svi kašljemo i šmrčemo, pogotovo Zdenko i Bogdanka.


RAČUNI


Poručnik Rakočević je umro pre tridesetak godina, ali neki kućni računi i dalje stižu na njegovo ime. Njegova udovica je, priča se, bezbroj puta pisala raznim komunalnim službama, čak je i odlazila u njih, slala kopiju umrlice i prijavljivala promenu vlasnika, ali ništa nije pomagalo - uplatnice su i dalje stizale na ime poručnika Rakočevića. U oproštajnoj poruci napisala je da ne može više da izdrži apsurdnu situaciju u kojoj je mrtva osoba u većoj meri živa od žive osobe. Onda se i ona ubila.

DRUGI PAS


Niko ne zna kada je pas došao u naše dvorište. Zapravo, svako je imao svoju priču o tome kako je, kada i zašto došao, kao i objašnjenje zašto je ostao. Posle, kada je pas otišao, podjednako neprimetno kao što je došao, priče su se pretvorile u optužbe, i odjednom su svi tvrdili da su vlasnici psa i kleli se da je boravio samo kod njih u kući. Pa ipak, kada se mesec dana kasnije pojavio drugi pas, niko nije hteo da ga uzme.


VONJ TRULEŽI


Dugo smo hodali puteljkom koji je vodio pored livade na kojoj je raslo razno cveće - videli smo, na primer, brojne bulke - a potom kroz šumarak. Šumarak je, međutim, delovao tako samo spolja: iznutra je mnogo više ličio na pravu, staru, gustu šumu u kojoj je zemlja bila vlažna a vonj truleži poništavao sve ostale mirise. Odahnuli smo kada smo napokon ponovo izašli na svetlost dana i veselo smo čavrljali sve dok nismo shvatili da se istim putem moramo vratiti kući.


PLAŽA


Na toj plaži, retko ko se sunča ili kupa. One koji tu dođu zanima samo jedna stvar: da pronađu ili bar da pokušaju da pronađu višebojne školjke po kojima je plaža poznata. Plaža je već toliko puta prekopana da deluje neverovatno da bi još mogla da se otkrije neka školjka, pa ipak tišinu koja na njoj vlada povremeno prekidaju radosni uzvici novih nalazača. Ostali tada ne podižu glavu da bi videli tog srećnika, već se potpuno posvećuju furioznom kopanju, kao da žele da naprave prolaz do druge strane Zemljine kugle.


TRI ŽENE


Jovan, govorilo se, ni mrava ne bi zgazio, tako da u prvo vreme niko nije hteo da poveruje da je tačna vest o tome da je Jovan ubio tri žene i sakrio njihove leševe ispod drva i uglja u svojoj šupi. A kada su ipak pronašli njihove ostatke, svi su odjednom počeli da govore kako se to moglo od njega očekivati, da su samo čekali kada će se nešto pokazati, te da je njegov osmeh bio obična maska koju su oni odavno prozreli. Jovan je, naravno, znao da lažu, ali to više nije nikoga zanimalo, ni njih a ni njega.


NEPRIMEĆENA PRIČA


Priča je, odavno je to neko rekao, odsustvo priče. Ako je to tačno, onda ova priča uopšte nije priča jer je, iako neuočena, odavno prisutna. Još pre nego što je počela, ona se, može se tako reći, nudila svakome ko joj je izgledao kao lovac na priče. Ali lovina se lovi kada je to lovcu zanimljivo, a ne onda kada lovina iz bilo kog razloga hoće da skonča. Takva lovina zaludno stoji pred vratima, takvoj priči niko neće dozvoliti ni da počne, a kamoli da se raskomoti u spavaćoj sobi. Evo, koliko vas je samo prošlo pored nje i niko je nije primetio. Sad je kasno - moraćete sami u krevet.

GLAS


Jednog dana, pisac je morao da prizna da mu - ma koliko se trudio, šta god učinio ili pokušao - na pamet nije padala nijedna nova priča. Prvo je sedeo za stolom, zagledan u ekran svog kompjutera, posle je stajao pored prozora i gledao ljude u parku, na kraju je izašao da prošeta pored reke, ali ništa od svega toga nije uspelo da probudi u njemu početak nove priče. Nekada - sve do juče, u stvari - bilo je dovoljno da, na primer, pogleda kroz prozor i ugleda neku ženu kako gura kolica sa bebom, i on je od te scene mogao da isplete celu priču. Trebalo je samo da sedne za kompjuter i prsti bi počeli da mu lete, sledeči onaj samouvereni unutrašnji glas. Gde je sada taj glas, hteo je pisac da pita, zašto je nestao, ali onda je shvatio da nema više koga da pita i da mu ništa drugo nije preostalo osim da začuti.


VOĆE


Neko pažljivo guli jabuku, neko zoblje grožđe, neko priča o tome kako se u svakoj trešnji nalazi crv, neko grize krušku, neko nemarno baca koru od banane, neko je sav ulepljen od breskve, neko kaže da bi voleo da proba mango, neko čekićem nasrće na orah, neko se stresa i kaže: „Baš je kisela ova višnja“, neko stavlja kupine u usta, stavlja pet-šest odjednom, i kada ih zagrize, niz usne mu se slije skoro crn sok.


LJUDI I BOGOVI


Niko ne zna gospodina Boru onoliko koliko ga ja znam, pa ipak mi se ponekad čini da ne znam gotovo ništa o njemu. Videla sam ga kad se rodio, a nadam se da ga neću videti kada umre. Red bi, naime, bio da ja pre njega odem na onaj svet, ali onaj koji bi trebalo da brine o redu, onaj koji je, u stvari, izmislio red, taj ga najmanje poštuje. Moja majka je uvek govorila da između ljudi i bogova nema razlike i, evo, posle toliko godina, najzad joj verujem.


OGRADA


Ograda je visoka i, kažu, beskrajna. Niko još nije uspeo da je preskoči niti da stigne do neke kapije ili bar do mesta gde ograda skreće desno ili levo. Povremeno se iza nje čuju neki čudni šumovi za koje nemamo reci, a jednom smo bili sigurni da dečji glas uzvikuje: Mama! Mama! Prekjuče je na ogradu sletela ptica kakvu nikada nismo videli, a juče je na jednom žbunu zalepršala nepoznata marama. Neki misle da su ti događaji povezani; drugi tvrde da nisu; jedna žena kaže da je ptica njen umrli rođak koji je došao da vidi kako ona živi; druga žena objašnjava da je maramu našla u potoku i da ju je stavila na žbun da se osuši. Otkud marama u potoku i otkud tu uopšte potok - nije umela da objasni. A zid je gledala kao da ga prvi put vidi.

NA POLA PUTA


Slavko je voleo sve da objasni i bio je voljan da po nekoliko puta ponovi svaki detalj, pa i najmanji. Vedrana je bila sasvim drugačija; njoj je bilo lakše da kasnije sama uradi ono što je propušteno. Nikada nije ona optužila nikoga za nerad. Ivan je zauzimao središnji položaj: neke stvari je radio kao Slavko, druge je rešavao kao Vedrana, s tim što se do poslednjeg trenutka nije znalo kako će postupiti. Čas je bio drugi Slavko, čas druga Vedrana, jedino nikada nije bio ono što jeste.


PREKO REDA


Prvo zadrhte senke; tek posle toga zatreperi plamen sveće.


DOLAZAK ĆUTANJA


Branio se prvo recima. Posle je odbranu zasnovao na tišini: ćutao je i odbijao da se oglasi. Na kraju je pokušao da piše o tome, i napisao je celu knjigu, ali niko mu nije verovao da je sve to sam uradio. Ponovo je morao da se brani recima, ali sada je s nestrpljenjem očekivao dolazak ćutanja, jer se radovao trenutku kada će ponovo početi da piše knjigu.


VETAR


Ispod mosta stalno duva. Vatru je moguće upaliti samo ako se ognjište dobro zaštiti od vetra. Ni tada, međutim, ništa nije sigurno, jer vetar može da iskoristi svaku rupu, pa i najmanju, da se probije do vatre koja tek što je počela da plamti. E sad, hoće li je ugasiti ili raspiriti, to se nikada ne zna.

NEPOVERENJE


Naš grad je nepoverljiv prema strancima. Ništa im ne govorimo, ni u čemu ih ne ometamo, jedino što uvek neko pazi šta rade, kojim ulicama prolaze, u kojim restoranima obeduju a u kojima samo piju kafu i listaju novine. I naravno, posvuda deca nepoverljivo pilje u njih, pilje sve dok stranci ne počnu da se osvrću, misleći da sva ta deca pilje u nešto iza njihovih leđa ili, čak, izvan ovog sveta. Ali uzaludno se osvrću, tamo nema nikoga, a onda, kada shvate u koga deca pilje, ustaju i odlaze.


UMOR


Ponekad sam toliko umoran da spavam stojećki, otvorenih očiju. Onog časa kada ih zatvorim, probudim se.


SVRAB


Kada stigne do pešačkog prelaza, devojka oseti svrab, ali neprijatno joj je da podigne majicu i počeše stomak. Odlučuje da ništa ne radi; samo če strpljivo da čeka. Svrab se, u međuvremenu, preselio na levu podlakticu, zatim se spustio na unutrašnju stranu leve butine, vratio se na levu podlakticu, i tu, po svemu sudeći, nestao. Devojka je ushićena, ali se i dalje ne usuđuje da udahne vazduh. Kada to napokon učini, ugleda kako muškarac na suprotnoj strani ulice uvlači šaku u košulju i, uveren da ga niko ne vidi, počinje da se češe po stomaku.


UDARCI


Tamo neko, pretpostavljam, zakucava eksere, ali ovde se čuju samo tupi, ravnomerni udarci koji gotovo da su lišeni bilo kakve snage. Tada uslede tri brza, snažnija udarca i posle njih zavlada tišina. Petnaestak minuta kasnije začuje se glasan tresak, zatim usplahireni glasovi i novi tupi udarci, ali oni, uveren sam, nisu povezani sa prethodnim.

KLJUČNO PITANJE


Dok prilazi govornici, mladić deluje savršeno pribrano, ali kada se nađe na bini, pritisnut sjajem reflektora, ništa mu ne pada na pamet i on se glasno pita: Sta ja tražim ovde? Niko ne odgovara, i kada se, trenutak kasnije, sva svetla ugase, tišina postaje nepodnošljiva.


POZIVANJE U POMOĆ


Marijana već pola sata doziva u pomoć, ali ili je niko ne čuje ili niko ne obraća pažnju na njene uzvike. Ona povremeno pomišlja da je u pitanju prvi razlog, i onda nastoji da viče što glasnije, toliko glasno da je grlo zaboli, a tada pomišlja da je sve ionako zaludno, da niko ne obraća pažnju na njene uzvike, te da je sasvim svejedno viče li ona ili ne. I onda ćuti sve dok ne pomisli na sebe mrtvu. Posle toga počinje ponovo da se dere.


NA GRANICI


Posle dugog lutanja, stižemo do granice. Međutim, u zgradi u kojoj je ranije bilo sedište carinskih organa i policije sada nema nikoga. Umesto rampe, na putu se nalazi bodljikava žica. Mogli bismo lako da je zaobiđemo, ali neki od nas odbijaju da idu dalje; oni su spremni, kažu, da čekaju sve dok ne dođe neko da im udari pečat u njihove pasoše. Drugi su odmah počeli da se provlače kroz žičanu prepreku; ne nameravamo, rekli su, da gubimo vreme na formalnosti. To su prihvatili i treći, ali oni su prvo krenuli u potragu za klozetom. Nisu daleko odmakli kada su se začuli pucnji.

PROSTOR ZA UVREDU


Prošlo je vreme za priče, kaže mladić, vadi iz džepa mobilni telefon i počinje da nam pokazuje razne slike. Dok to radi, vergla kao navijen, sve dok mu mi na kraju ne kažemo da zaćuti. Ako su slike priče, kažemo mu, čemu tvoje reči? Uvređen, on isključuje mobilni, vraća ga u džep, seda na stolicu i pilji u prostor na podu uokviren njegovim stopalima.


ZVUCI GAJDI


Najpre nas iznenade divlji konji koji tokom proleća nagrnu u naš grad. Zatim, usred leta, počinje da pada sneg. U septembru se u svim gradskim bolnicama rađaju samo dečaci. U novembru, jednog četvrtka sunce uopšte ne zalazi. Narednog jutra procvetale su jabuke. Luda Mara, koja se uvek drala u ponoć na gradskom trgu, naglo je zaćutala. Laste su te godine umirale kao muve. Muva te godine uopšte nije bilo. A svih tih dana, iz velike daljine, stalno su dopirali zvuci gajdi.


UMEĆE SLUŠANJA


Satima bih mogao da govorim o nekim rečenicama, hvali se moj rođak, ali kada ga upitamo koje su to rečenice, on kaže: Ne znam, moram prvo da ih čujem.


KRILA


Gavrilo je sanjao da mu rastu krila. Međutim, kada se probudio i otišao u kupatilo, ništa nije mogao da vidi. A nije ni lako videti nešto na svojim leđima, pogotovo kada čovek ne zna gde da gleda ni šta da traži. Gavrilo je zazvonio kod komšije, nameravajući da ga zamoli da mu pažljivo pregleda cela leđa, ali ko zna zašto - možda zato što ga je Gavrilo probudio, možda zato što nije tačno razumeo šta Gavrilo od njega traži, a možda jednostavno zbog toga što nije stavio naočare - komšija ga je tako udario da mu je slomio nos. A onda se, dok je Gavrilu krv tekla kao iz slavine, vratio da spava.

OKO JEZERA


Kada je Stojan krenuo u šetnju oko nevelikog jezera, snežni pokrivač je bio netaknut. Međutim, kada je napravio pun krug i došao do mesta odakle je krenuo, video je još jedan par tragova koji se kretao uporedo s njegovim. Osvrnuo se, pogledao preko jednog ramena, potom preko drugog, ali nigde nije bilo nikoga. Pomislio je da bi bilo dobro da još jednom obiđe oko jezera, napravio dva-tri koraka, onda se okrenuo i brzo, bez zadržavanja, vratio se kući.


KRAJ ŽIVOTA


Kada su Kristoferu rekli da mu je do kraja života ostala još samo jedna rečenica, on je odlučio da više ne govori, i tako je umro, ćutke, s prstom na usnama. „Kao da ga je ugušila neizrečena rečenica“, rekao je neko kasnije, na sahrani ili, možda, u crkvi, dok su čekali sveštenika.


NEMA SAVRŠENSTVA


Svedok je bio kategoričan i insistirao da njegova izjava bude doslovno zabeležena, naglasivši da je majka optuženog stalno ponavljala frazu „Niko nije savršen“, pogotovo onda kada bi optuženom nešto ispalo iz ruku, što se, dodao je svedok, dešavalo nekoliko puta svakog dana. Tako se ni najmanje nije iznenadio kada je ušao u kuhinju i zatekao optuženog kako kleči pored majke i, dok ga ona preklinje da je još jednom udari po glavi i tako joj prekrati muke, neprekidno ponavlja frazu: „Niko nije savršen, niko nije savršen...“


U MRAKU


Kada nagli udar vazduha ugasi plamen svece, svi počnu da galame i optužuju jedni druge. Da nije mrak, odavno bi se pobili. Ovako, u mraku, njihova rasprava sasvim kratko traje, jer se uzaludnost njihovih pokušaja tada - ma koliko to apsurdno zvučalo - mnogo bolje vidi.

TREĆI ČOVEK


Čovek sedi u čamcu i peca. I dok mu plovak pluta po nabranoj površini vode, čovek lagano tone u san u kojem sanja nepoznatog pecaroša koji sedi u čamcu i sanja kako neko njemu potpuno nepoznat sedi na ivici keja i peca. Čovek bi voleo da zna da li i taj treći sanja, ali još nije naučio da govori u snu i može jedino da čeka.




DAN I NOĆ


Tamo, kaže Jakov B. i mahne rukom u neodređenom pravcu, tamo dan beskrajno dugo traje i noć je kao potamnelo sečivo noža zabodeno između dva bleštava odraza.


DOSADA


Ništa nije strasnije, kaže žena, nego kada upitaš nekoga da li te voli, a onda na njegovom licu ugledaš izraz takve dosade da bi najradije zaboravila da postojiš. Ali pitanje je već postavljeno, reči vise u vazduhu kao opran veš i preostaje ti jedino da ćutiš i čekaš odgovor koji ionako ništa ne znači.

NA KONJU, MEĐU BIZONIMA


Indijanac ima skoro sto sedamdeset godina i, kada zatvori oči, još uvek može da vidi krda bizona koja dosežu do horizonta. Najradije bi seo na konja i pojurio za njima, međutim, niko ne ume da mu kaže gde su njegov luk, strele i tobolac, mada bi prvo, misli Indijanac, trebalo da nađe svoje mokasine. Neće valjda bez mokasina u lov!


VOĆE 2


Od sveg voća, Aca najviše voli kruške. Dunja pak tvrdi da najviše voli dunje. Jagoda i Višnja se smejulje, jer Jagoda voli višnje a Višnja obožava jagode. Ah, misli Marija, zašto se ne zovem Ananas ili bar Kivi. Petar ne može da se odluči između dinje i lubenice, dok Miljenko jede samo suvo grožđe. Od svežeg grožđa, kaže on, dobija sraćku.


GAZDA U KUĆI


Jovan je nekoliko puta pokušao da objasni svojoj ženi ko je gazda u kući. Ona je slušala, klimala glavom, ali Jovan je video da njegove reči prolaze pored nje i gube se u daljini. Kada je zatražio da ponovi ono što je rekao, nije umela ni da bekne. Samo ga je gledala i treptala sve dok je nije tako udario da je i njega zabolela ruka. Onda se setila nekih njegovih rečenica, ali ne svih.


GLAS


Uveče, dok senke rastu, raste i dečakov strah, uvećava se uprkos glasu koji dopire ispod kreveta i neprekidno ponavlja: Ne boj se, dečače, nisi sam, uopšte nisi sam.

MESEČEVE SVESKE


Moj otac voli mesečinu. Kada je mesec pun, on iznosi ligeštul na terasu i sedi u srebrnastoj svetlosti sve dok oči ne počnu da mu se zatvaraju od umora. Onda odlazi u svoju sobu, leže u krevet i spava. Na noćnom stočiću nalazi se sveska u koju upisuje samo snove o mesecu. Dve je već popunio, ta na stočiću je treća.


PRAVA PRIČA


To je to, misli pripovedač, to je prava priča. Čekao ju je godinama, sakrivao se iza živica, zadržavao dah pred raznim zatvorenim vratima, virio kroz prozore, peo se na drveće, čučao kraj tarabe, ali nikada to nije bila prava priča, bar ne do sada, ne u podjednakoj meri kao što je ova, u isto vreme gizdava i smerna, uzvišena i prosta, jednostavna i zamršena, premda tako jasna, toliko precizna i sveobuhvatna, prepuna bola i žudnje, uspomena i zaborava, da se pripovedaču čini da uopšte nije moguće da se ona zapiše, i tog trenutka priča nestaje, iščezava i pripovedač, i ostaju samo praznina i tišina, kao što je oduvek bilo i kao što će uvek biti.


KRAJ PUTA


Vidi se kraj i svi odmah živnu. Neki, međutim, i dalje sumnjaju. Nije to kraj puta, kažu oni, već fatamorgana. Čak i kada zahvatimo vodu u oazi i damo im da piju, oni tvrde da ništa od toga nije stvarno. Pa i kad im priđemo sa isukanim noževima, oni se prave da nas ne poznaju. Gledaju levo-desno, mršte se, čačkaju zube, šaraju prutićima po prašini, prosipaju kante sa vodom. Doći ćemo mi ponovo, pripretimo im, a oni se samo smeju.