Ljubav, itd. - Džulijan Barns

First topic message reminder :



Džulijan Barns je za Geopoetiku uvek aktuelan pisac i to s povodom. Kako nam je vrlo svesno i sa namerom ostao "dužan" jer je svoj prethodni roman, Troje, ostavio otvorenog kraja, ispunio je svoj dug time što je napisao njegov nastavak pod naslovom Ljubav, itd.... Njegovih troje aktera su sada deset godina stariji (i pametniji?), deset godina iskusniji i ponovo raspoloženi da u neposrednom obraćanju čitaocima podele svoje gledanje na svet, strahove, strasti i nade. Pa iako je način pripovedanja ostao isti, Barns nam ovog puta nudi jedan oporiji, donekle mračniji roman, jer se njegovo istraživanje na temu ljubavi i izdaje još više produbljuje. Promenu koju nosi vreme/život pratimo najjasnije na samim likovima kojima srednje doba ne prija podjednako. Uspesi i neuspesi, suze i smeh, gorčina i nada ispunjavaju stranice ovog dela koje je kao i ono koje mu prethodi prepuno duhovitih replika, (ne)očekivanih obrta, ali i neizbežne ironije. Prema tome, ako ste u prethodnom romanu hrabro stali na stranu jednog od troje junaka, zanimljivo će vam biti da pročitate dokle su Džilijan, Oliver i Stjuart sada stigli, i kuda idu.

15: Znate li u čemu je stvar?


Teri: Znate, Stjuart i ja smo se sasvim dobro slagali. Jesmo se sporili oko nekih stvari, na primer oko godišnjih odmora – on nije voleo da odlazi na odmor, a i kada bismo otišli, on uopšte nije umeo da ne radi ništa. Nikad nisam videla nikog tako snuždenog kao što je to Stjuart na plaži. Ali bio je velikodušan, voleo je svašta da mi kupuje. Dobro smo živeli, dolazili su nam prijatelji. Mogli smo da ostanemo u braku – za ime božje, ljudi u mnogo goroj situaciji ostaju u braku, pa i ne misle da nešto nije kako valja.
Pretpostavljam da bismo se složili da je sve počelo da se odmotava onog dana kad smo proveli tih osamnaest minuta kod terapeuta. Ali ne bismo se složili zbog čega je bilo tako. I sasvim je sigurno da za taj problem u savetovalište više nećemo ići. Nismo morali da se raspravljamo ni na sudu. Oboje smo želeli razvod, dece nismo imali, Stjuart je bio velikodušan, kao što sam već rekla. Zašto se petljati oko raspodele istine, kao imovine? Zato je ono jednostavno ostalo tu, to naše neslaganje, to neslaganje u pogledu istine. Ostalo da leži kao nekakav otpadak na dnu okeana. Znate – krenuli ste da plivate, divan je dan, voda bistra, srećni ste, i odjednom vidite gomilu zarđalog đubreta na dnu. Dom gomile kraba. I to je jedino što vidite.

Stjuart: Teri? I dalje me pitate za Teri. Čujte, ta epizoda je za mene prošlost, gotova je i završena. Da vam kažem nešto: ja ću jednostavno izložiti svoj slučaj i to je to. Ako mi ne verujete, okej. Hoću da kažem: moja priča nije podložna raspravi.
Okej, dakle počeli smo da živimo zajedno, venčali se. Teri nije želela decu odmah, ali dobro. Lepo smo se slagali, zabavljali se, gurali nekako. A onda... pa, evo ovako. Teri je iz meni neznanog razloga pretvorila Džilijan u svoju opsesiju. Nekako u isto vreme, odlučila je – i to mi sasvim jasno predočila – da ne želi nikada da ima decu sa mnom. I šta čovek da radi s tim? Ako je ikom od nas dvoje bio potreban terapeut, bila je to ona. Problem je, međutim, bio nepremostiv. Taj brak, dakle, nikada nije mogao da postane ono što ja nazivam celovitim brakom. I tako smo se rastali. Nešto kasnije i razveli. Jeste bilo bolno, ali nas dvoje smo od braka tražili različite stvari, i kada to jednom shvatite, onda je vreme da pokupite pinkle, zar ne? Kraj priče.

Teri: „Moja priča nije podložna raspravi.” Stvarno je to rekao? Da li je to samo do mene, jesam li ja preosetljiva, ili to zaista zvuči kao deset ispod nule? Uslovi poslovnog sporazuma mogu da ne podležu raspravi, Stjuarte, američka spoljna politika može da ne podleže raspravi, Stjuarte, ali mi ovde razgovaramo o ljudskim odnosima, ili ti je to možda promaklo?
Činjenica. Stjuarta je njegova prva žena temeljno skenjala. Bio je oštećen, izranjavljen tako da nije ni znao da je to moguće. Zaista ga je izvozala, ostavila u blatu i zdimila s njegovim najboljim prijateljem. Stjuartu je trebalo dosta vremena da ponovo nauči da veruje. Činjenica. Naučio je da ponovo veruje, sa mnom. Činjenica. To što vas je neko skenjao, ne znači da ćete prestati da razmišljate o toj osobi. Obično je obrnuto. To će reći, postajete opsednuti njome. Činjenica. Stjuart je spomenuo decu čim smo počeli da živimo zajedno, ja sam rekla da nisam spremna, on je rekao u redu, pred nama je sve vreme ovog sveta. Činjenica. Stjuart nije ponovo spomenuo decu sve do nedelju dana posle našeg neuspelog odlaska u savetovalište.
E, sad, ovo što sledi nije činjenica, ali jeste moj promišljen stav, do koga sam jednog dana nenadano stigla, i sve je u meni to potvrđivalo – svaki instinkt, svaki delić mog mozga, svaki trenutak posmatranja, svaki način posmatranja prošlosti. Sećate se onoga što sam govorila o poštenim lažima koje čovek govori na početku veze? Jedina koju je Stjuart izrekao, i to velika, bila je „Želim da imam decu s tobom.” Znate li zbog čega je to bila laž? Zato što je istina, koju sam shvatila tek posle tri godine braka, bila sledeća. Ono što je Stjuart želeo, ono što je hteo da ima sa mnom, nisu bila moja deca, već Džilijanina. Zar ne shvatate?
Ej, Stjuarte, ovo stvarno ne podleže raspravi.

Džilijan: Znate li šta je s Oliverom?
Vratio se iz Linkolnšira istinski grozno raspoložen. Sofi je potrčala ka vratima, a sledeće što sam čula bila je tutnjava Oliverovih koraka uz stepenice. Sofi se vratila i rekla: „Tata je pao u bedaru.”
Ljudska raspoloženja. Kako se s njima izlazi na kraj? Ja nisam terapeut i sigurno ne bih umela to da budem. Zato mogu da učinim samo ono što uvek činim: ponašam se kao da je sve u redu, raspoložena sam koliko god mogu, i ako Oliver ne želi da prihvati moje raspoloženje, žao mi je, neka nastavi sa svojim. Nisam – kako se to ono odvratno kaže – konfliktna osoba. Ja postavljam pitanja i slušam ako se, i kada se to od mene traži. Tu sam ako sam mu potrebna. S druge strane, nisam negovateljica, i nisam majka – izuzev svojoj deci.
Kada je sišao, upitala sam ga kako je bilo.
„Šargarepe. Luk. Patke.”
Pitala sam za saobraćaj.
„Autoput je vrveo od poltrona, naivčina i prevaranata.”
Još jednom pokušala sam da sve dovedem u normalu. Povela sam ga da vidi police koje je Stjuart postavio. Dugo ih je posmatrao – zurio izbliza, pa se odmicao kao da je u Nacionalnoj galeriji, kuckao po drvetu, izvijao se da vidi kako su pričvršćene uza zid, poigravao se libelom koju je Stjuart zaboravio.
„Nisu obojene”, rekoh, da prekinem tišinu.
„Nisam ni primetio.”
„Stjuart je mislio da ćeš možda želeti sam da ih obojiš.”
„Lepo od Stjuarta.”
Ja se u ovoj vrsti razgovora ne snalazim najbolje, kao što možete da pretpostavite. Što sam starija, to više tražim od ljudi da budu jasni.
„Dakle, šta misliš, Olivere?”
„Šta ja mislim?” Još jednom je odigrao tačku Nacionalna galerija: raskoračen stav, glađenje brade, češkanje po glavi. „Mislim da ste vas dvoje to lepo smislili, eto šta mislim.”
Tu sam prekinula razgovor. Otišla sam na spavanje. Oliver je prespavao u sobi za goste. Događa se to ponekad. Ako devojčice primete, kažemo im da je tata noćas radio do kasno, pa nije hteo da uznemirava mamu.

Stjuart: Naleteo sam na Olivera u dvorištu. Istog trenutka je odložio tacnu sa endivijom i počeo da se čudnovato klanja i češka po telu. Zatim je namotao ugao maramice oko jednog prsta, pa me njenim preostalim delom gotovo ošinuo po licu. To je očigledno trebalo da me na nešto podseti.
„Olivere”, upitao sam, „šta izigravaš?”
„Tvog paža”, odgovorio je.
„Zašto?”
„Aha!” uskliknuo je, iskrivivši lice i kuckajući prstom nozdrvu. „Seti se, nijedan čovek nije junak u očima svog paža.”
„Možda je to tačno”, odgovorio sam. „Ali s obzirom na to da danas zapravo niko i nema paža, čini mi se da je ta mudrost postala prilično obesmišljena.”

Oliver: U vreme davno, pre nego što me moj gospodar izbavio, bejah na dnu. Prodavao sam ubruse i kuhinjske rukavice iz plastičnih gajbica. Bio sam potrčko video-kluba koji možda i nije bio uzor pobožnosti. Gurao sam reklamne letke u poštanske sandučiće. Uključujući i svoj vlastiti. Što je bilo onanistički baš tako kao što zvuči. Shvatio sam da ako uz silovit trzaj ramena kojim budem prikrio taj podli čin, uspem da na svoj otirač ubacim pedeset ili više šarenih prospekata, kućevlasnik se verovatno neće buniti, a moje će se breme naglo olakšati. Jednom sam kroz otvor chez moi sandučeta ubacio možda i preveliki svežanj posebne ponude za utorak uveče u restoranu Bengalska zvezda, koji se ponosi kako svojim ambijentom tako i visokom stručnošću u kućnoj isporuci („brzikari”) pa sam sutradan iskoristio prednost narečene ponude i spiskio čitavu svoju ništavnu platu odvevši svoju Meilleure Demie na pomenutu večeru pod svećama. Koliko se sećam, svaka porudžbina u vrednosti većoj od 10 funti donosila je besplatno dodatno jelo od povrća.
Stjuart bi nesumnjivo mudrovao o tome kako sam time naučio osnovnu lekciju iz obdaništa preduzimačkog kapitalizma. Čudno, ali osećao sam se рге kao nezaštićeni kmet koga eksploatiše neki neprevaziđeni zelenaš.
Plus ca change, a?

Džilijan: Možda vi ovo smatrate izdajom. Oliver bi verovatno tako mislio. U nenadanom blesku sećanja, međutim, palo mi je na pamet kada je on to bio pao u depresiju. Zato sam telefonirala Stjuartu u kancelariju i rekla mu da brinem da Oliver možda preterano radi. Usledilo je nekoliko trenutaka tišine, zatim neobično grub smeh, pa opet tišina. Konačno, Stjuart reče: „Ро mom mišljenju, Oliver smatra da je svaka vrsta rada preterani rad.” Zazvučalo je kao da zaista prezire Olivera i da prezire mene što kao prava mala ženica zovem šefa telefonom da se raspitam za muža. A zvučao je, takođe, i kao šef: ne kao stari prijatelj – i bivši muž – već kao poslodavac i gazda. Onda je i sam to shvatio, pa je počeo da se raspituje za devojčice, i sve je postalo uobičajeno.
Ja sam verovatno poslednja osoba na svetu kad se treba baviti nekim ko je u depresiji. Ali to nije moja greška, zar ne?

Oliver: Uzgred, nije to ni iz kakve tevtonske sage. Ona misao o paževima i junacima. To je rekla madam Kornuel. Čuli ste za nju? Nisam ni ja. Potražio sam nešto o njoj. „Bourgeoise poznata po svom oštrom jeziku”, pročitao sam. „Ljudi od pera jatili su se u njenom salonu krajem sedamnaestog veka.” Ah, ali zašto bi je trebalo i danas pamtiti? Stjuart je njenu mudrost proglasio „besmislenom”. Hajde da obrišemo sećanje na nju, da izbrišemo njen jedini doprinos rečniku mudrih izreka, kad već „danas zapravo niko i nema paža”.

Eli: Nije reč o tome da ja želim da „išta postignem”. Tako govore roditelji.
Jednostavno, savršeno je jasno da to „ne vodi ničemu”. Tako, opet, govore roditelji. Naravno.
Uživajte u svakom trenutku. To i činim. Isprobajte različite stvari. To i činim. Nemojte se vezivati. Ne vezujem se. Čovek je samo jednom mlad. Znam. Uživajte u svojoj slobodi. Pokušavam. Dakle, nije to bogzna šta. Šta sam rekla Oliveru kada je pokušao da mi provodadžiše? Rekla sam da sredovečni razvedeni muškarci nisu moj tip. Ili dva puta razvedeni, kako se ispostavilo. I zaista nisu.
Znate, ja nisam zaljubljena u Stjuarta. Niti ima izgleda da ću biti. Odlazim kod njega jednom nedeljno, jednom u deset dana. Još uvek je sve golo i bez ukrasa kao prvi put. Obično izađemo u restoran, popijemo bocu dobrog vina. Posle toga se vratimo u stan, i ponekad provedem noć s njim, ponekad se na brzinu potucamo i onda ja odem, ponekad nas čak mrzi i da se potrudimo. Vidite? Nije to neki problem. Ta veza je laka za održavanje.
Stvar je samo u tome da kad bih bila zainteresovana, stvarno zainteresovana, znam da bi me to bolelo. I stvarno se iznerviram kad pomislim na to. Trebalo bi da budem zadovoljna, zar ne? Ali nisam. On me istinski nervira.
Znate li u čemu je stvar? Mislim, meni to izgleda sasvim očigledno. Očigledno kao... pa, kao činjenica da je njegov stan potpuno go, ako izuzmemo gomile košulja i gomile veša odloženog za pranje, a jedan od razloga što mu je stan tako go jeste taj što on bez prestanka visi u Sent Danstan roudu, namešta police i tako to.
Odrasli su totalno skenjani, je 1’ da?

Sofi: Mama se u poslednje vreme zaista čudno ponaša. Zagleda se kroz prozor, kao što sam opisala. Zaboravlja da utorkom imam časove u muzičkoj školi. Mislim da brine za tatu. Boji se da ne padne opet u bedaru.
Pokušala sam da nešto smislim da je razveselim. Pa sam rekla, „Mama, kad bi se nešto dogodilo tati, uvek bi mogla da se udaš za Stjuarta.” To mi je delovalo kao razumna ideja, pošto on ima gomilu para a mi sebi nikad ništa ne možemo da kupimo.
Mama me je samo pogledala i istrčala iz sobe. Ubrzo se vratila i ja sam primetila da je plakala. A imala je i onaj izraz lica koji znači moramo-ozbiljno-da-porazgovaramo.
Tada mi je rekla nešto što mi nikada ranije nije rekli. Da su ona i Stjuart bili venčani pre nego što se udala za tatu.
Malo sam razmislila o tome. „Zašto mi niste rekli?”
„Ра, nameravali smo da ti kažemo ako budeš pitala.”
To nije pravi odgovor, zar ne? Kao ono, mama, da li je tata ikad bio oženjen princezom Dajanom, na primer, sad kad znam da moram da pitam pre nego što mi se kaže.
Još malo sam razmislila, i sve mi se učinilo zaista očigledno. „Znači, pokušavaš da mi kažeš da je Stjuart moj pravi otac?”
Pogodite šta je bilo? Nove suze. Zagrljaji. Rekla mi je da to apsolutno nije istina. Znate kako ono mama kaže, „to apsolutno nije istina”?
Zašto nam nije rekla da su ona i Stjuart bili venčani – ako to zbog nečega nije bilo tajna. Šta bi drugo moglo biti?
Rekla je da ne smem da kažem Mari. Možda čekaju da ih upita.
„Ра”, rekoh, trudeći se da budem pametna, „verujem da uvek možeš ponovo da se udaš za njega.”
Mama je rekla da to ne smem da ispričam bilo kom drugom.
Ali ja jesam pitala. Zar se ne sećate? Te noći se tata vratio kući pijan. Pitala sam ko je Stjuart i mama je rekla da je on samo jedan njihov poznanik. Mogli su tada da mi kažu, zar ne?

Stjuart: Novine u današnje vreme stvarno objavljuju gomile groznih priča. Jeste li videli prošle nedelje onaj članak o čoveku koga su zlostavljali u domu za nezbrinutu decu, pre mnogo godina? Strašno je kad se izda nečije poverenje, zar ne? I onda prođe vreme, i ne bude ništa bolje. Taj tip je odrastao, pokušao da zaboravi, nije uspeo, i dvadeset godina kasnije je pronašao... vaspitača koji mu je to uradio. Čovek je sada već bio prešao šezdesetu, pa su im se uloge na neki način preokrenule: on je spao na milost i nemilost nekog jačeg od sebe, baš kao što se desilo onom dečaku pre mnogo godina.
I tako se on predstavio svom mučitelju, povezao ga kolima i gurnuo ga s jedne litice. Ne, to nekako zvuči previše čisto. Najpre mu je dozvolio da se pomoli. Zanimljivo, zar ne? Pustio ga je da klekne i da se pomoli. Policiji je kasnije rekao da bi ga bio poštedeo da se ovaj pomolio za svoje žrtve, no on se pomolio samo za sebe. Tako je on odvukao starca do vrha litice i nogirao ga. Tako je rekao, nogirao ga je. Rekao je policiji da može da im pokaže tragove na mestima gde je njegova žrtva pokušala da se zadrži za tlo. Nisu mogli da pronađu ni kožu ni dlake s tela. Ne, nije tačno, dlake su pronašli negde na pola puta niz liticu. Navijački šal s nekoliko sedih vlasi na njemu. Bio je to šal Portsmuta, to ću zauvek pamtiti. Plavo-beli. Portsmut.
Grozna priča, zar ne? A još je groznija kad pomislite da je ubici to verovatno delovalo kao pošteno poravnanje duga. Ako i nije, onda svakako kao kazna manja no što je starac zasluživao. Ako i nije, verovatno je pomislio da je starac jeftino prošao.
Sećam se još i da je rekao policiji da ga je iznenadilo to koliko se spokojno osećao posle svega. Rekao je da je otišao kući, skuvao sebi čaj i mirno prespavao noć.

Oliver: Još jedna stvar. Libela gospodina Čeribama. Pogledao sam ga i pomislio: to nam je svima potrebno. Nešto čime bismo merili koliko smo uravnoteženi. Libelu na dušu stavi/ Pa kad se mehurić javi/ Po njemu ćeš odmah znati/ Da l’ te jad il’ sreća prati.

16: Više biste voleli da...


Oliver: Znate li onu igru zvanu Šta bi više voleo? Kao, da li biste radije bili zakopani do grla u vlažnom blatu nedelju dana ili uporedili sve snimljene verzije simfonije „Novi svet”. Da li biste više voleli da goli-golcati s ananasom na glavi prošetate niz Oksford strit, ili da se venčate s članom kraljevske porodice?
Evo još jednog pitanja, ovog puta iz stvarnog života. Da li biste više voleli da je vaša depresija endogena ili reaktivna? Da li biste više voleli da je vaša ogromna i parališuća osetljivost spram životnih boli i jada nedostatak zasnovan na vašem genetskom nasleđu, nasleđu svih onih turobnih i mrzovoljnih predaka koje vidite poređane u svom retroviseuru, ili bi vam bilo draže da ju je izazvao sam svet, ono što Pogađači sve češće zovu „događajima iz života”, kao da postoji ravnopravna i suprotna kategorija „događaja iz smrti”.
Endogena: prema „lako ćemo” pogledu na svet, onom iz dečijih slikovnica i izjava političara, mi ponosito stojimo na ramenima prethodnih generacija, vidimo dalje, dišemo čistiji vazduh. Za one koje pogađa sveopšta tuga, međutim, ta piramida je okrenuta naglavce pa ti isti preci pritiskaju naša ramena, sabijajući nas u zemlju kao krhke kočiće za šator. Ah, taj neumoljivi bič DNK: šta je čovek, ako ne poslednji struk u devetostrukom biču kojim vitlaju neke ranije, mišićave, piratske generacije? A opet, upravo na tome počiva nada: ako je naše breme biohemijske prirode, zar naučnici ne mogu da ga na neki čudesan način uklone? Tu smo već na pragu jazbine Stjuartove bete noire, genetske modifikacije, koja meni ne deluje toliko noire kakvom je predstavljaju. Neznatno uštinuće gena, spretno premeštanje onog biljnog končića koji presudno razdvaja oliverstvo od stjuartovstva, i to vam je to: veseliji od tatica, manje zlovoljni od deka. Crni pas pretvara se u malu macu.
Reaktivna: ili bi vam možda bilo draže da su oni plavo-crni dani, onaj modri unutrašnji pejzaž, neposredna i manje-više razumna reakcija na stvari koje su vam se dogodile u vlastitom životu? Stvari koje bi mogle da snevesele čak i gospodina Čeribama: na primer, gubitak majke pre jedanaeste godine, smrt oca, suvišnost, bolest, krah braka, und so weiter? Jer tada biste mogli da kažete sebi da kad bi svet uspeo da se sredi, to bi i vama pošlo za rukom. Međutim, ako bistro razmišljate – što je malo verovatno, s obzirom na to da bi vam se metabolitički nivo misli ili usporio do ritma srca grizlija u hibernaciji ili zazujao kao uvertira za Ruslana i Ljudmilu – primetili biste u tome logički problem. Ako je, recimo, jedan od „događaja iz života” koji su vas prikovali za postelju smrt majke u vašoj šestoj godini, onda je teško zamisliti kako se takva nesreća može poništiti, zar ne? Maćeha nije serotonin, kako tvrdi poznata izreka. Isto tako, ako vas je ošinulo to što ste proglašeni viškom radne snage, to teško može biti najpovoljniji položaj s kojeg biste konkurisali za novi posao, zar ne?
Endogena naspram reaktivne: još uvek se predomišljate? Bong, bong, bong. Vreme je isteklo! A sad je trenutak da pomerim mete. Ovaj mali kviz zasnovan na binarnom izboru bio je, priznajem, pomalo nepošten. Pošto su u poslednje vreme Pogađači odbacili vlastitu slavnu distinkciju. Danas tvrde da morate biti obdareni genetskom sklonošću da biste postali potišteni zbog tih „događaja iz života”. Dakle: endogena ili reaktivna – možete dobiti i jednu i drugu! Možda ste baš vi srećni dobitnik! Za sve je kriva vaša majka (i njena pre nje) – i na kraju krajeva i ona umire! Hajde to svari, gospodine Savršeno Uravnoteženi Balkonski Balanseru. Ne postoji ili/ili, postoji samo i/i. A to vam je odmah mogao reći i najzrikaviji posmatrač pojave koju filozofi označavaju imenom život. Život se, u krajnjoj liniji, zaista svodi na to da goli golcati s ananasom na glivi prođete niz Oksford strit i da svejedno budete primorani da se venčate s članom kraljevske porodice; svodi se na to da budete do grla zatrpani u vlažnom blatu i pritom slušate sve dostupne snimke simfonije „Novi svet”.
Kod depresije je, znate, najlukavije to što ona čini uskladivim ono što spolja deluje neuskladivo. Kao ono, to uopšte nije moja krivica, i to je isključivo moja krivica. Kao ono, islamski fundamentalisti puštaju nervni gas u londonskoj podzemnoj železnici da bi pobili čitav grad – ali oni to čine samo da mene dokusure. Kao ono, ako mogu s tim da se šalim, znači da ne mogu postati depresivan. Greška, greška! Depresija je lukavija od vas, lukavija čak i od mene.

Stjuart: Sofi mi je rekla da smatra da ne treba jesti životinje.
Pokušao sam da joj objasnim organske principe, Udruženje za zaštitu zemljišta, neintenzivno uzgajanje, organsku hranu, zaštitu životinja, i tome slično. Spomenuo sam joj šta je sve zabranjeno, od hormona za rast do stalnog vezivanja životinja, od genetski modifikovane hrane do betonskih podova. Možda i još ponešto.
Sofi je rekla da ipak ne treba jesti životinje.
„Dobro, a od čega su napravljene tvoje cipele?”
Nakratko se zagledala u njih, zatim ponovo u mene, a onda, gotovo kao kakva odrasla osoba, izjavila „Ја nisam rekla da imam nameru da pojedem svoje cipele, zar ne?”
Gde li je to pokupila? „Ја nisam rekla...” Odjednom mi je zazvučala kao predsednik vlade.
Stajala je, čekajući odgovor. Nisam mogao da ga nađem. Jedino što mi je padalo na pamet bio je onaj film u kome Čarli Čaplin jede svoje cipele. Ali ni to nije odgovor.

Oliver: Džilijan svakog jutra obeležava novine. Ima jednu crvenu olovku kojom stavlja znak * pored članaka za koje misli da bi mi mogli biti zanimljivi ili zabavni. Kakva štreberka, šta kažete? To bi valjda trebalo da deluje kao žitarice za doručak. Obogaćene moralnim hranljivim dodacima, neosporno.
Vesti, međutim, ne razgaljuju moju dušu, kao ni duži članci. Ja čak, shvatam to, više ne razumem ni sam pojam „vesti”. Šta je to „vest”? Koja bi bila njena suprotnost, „ne(s)vest”? Ah, vidite, taj duh pedanterije još uvek treperi u Oliveru.
Još jedna moja tuga. Vesti kao suprotnost novosti. Ali tu nikad nije u pitanju suprotnost, zar ne? Vesti uvek sadrže najstarije priče, odvajkada poznate ljudskom rodu. Zverstvo, pohlepa, mržnja, sebičnost, četiri jahača ljudske duše jezde preko širokog ekrana praćeni aplauzima zavidljivih: ovo su vesti iz sveta za noćas, za ovo jutro, za sutra, zauvek. Junaka svi vole, uzdižu do neba, lepo rečeno, prijatelju.
I tako sam počeo da čitam stranice koje me nimalo ne zanimaju. Recimo, zbivanja u redovima hipodromskog bratstva. Priče o čupercima na konjskim gležnjevima i putištima. Ko je nabacio nekoliko kilograma (ja! ja!). Ko je nenadmašan u mutnim radnjama (pas moi! pas moi!).
Evo jedne besmrtne mudrosti iz zemlje ulara i binokulara: stara je istina da vlasnik dvogoca koji još nije trčao na trkama nikada nije kandidat za samoubistvo.
Je 1’ da je to lepo rečeno?
Jedino što ostaje pitanje: ko će mi kupiti dvogoca koji još nije trčao na trkama?
Dr Rob: Vi ih slušate. Vi ste svedok. Vi procenjujete. Ponekad pomaže i samo to što ste ih naterali da pričaju. Za to je, međutim, potrebna hrabrost, za priču o osećanjima kroz kakva oni prolaze. Često i više hrabrosti no što je oni imaju. Depresija obiluje takvim začaranim krugovima. Kad ste doktor, često se nađete u prilici da preporučite fizičko vežbanje nekome ko se neprekidno oseća iscrpljeno. Ili da objašnjavate blagodeti sunčeve svetlosti nekome ko se oseća bezbedno samo onda kada leži u postelji s navučenim zavesama.
Ako ništa drugo, Oliver makar nije alkoholičar. Oni se kratkotrajno razvesele da bi potom pali u dugotrajnu depresiju. Još jedan začarani krug. A evo još jednog. Ponekad – ne često, i ne u Oliverovom slučaju – razmislite o nečijem životu i zaključite da je, objektivno, ta osoba sasvim opravdano u depresiji. I vi biste bili, da ste u njihovoj koži. A onda se pred vas postavi zadatak da pokušate da ih ubedite da greše što su u depresiji.
Nedavno je objavljen jedan izveštaj u kome se tvrdi da su ljudi koji s više uspeha upravljaju svojim profesionalnim životom zdraviji od onih koji su u tome neuspešni. Zapravo, neupravljanje vlastitim životom pokazalo se kao značajniji negativni indikator zdravlja nego sklonost ka piću ili pušenju, ili neki drugi konvencionalan faktor. Novine su o tome naširoko pisale, ali meni se čini da do takvih otkrića može stići svako ko ima imalo zdravog razuma. Ljudi koji upravljaju svojim profesionalnim životom imaju više izgleda da budu bliže vrhu gomile. Obično su obrazovaniji, zdravstveno svesni, i tome slično. Ljudi koji ne upravljaju vlastitim životom obično su bliže dnu gomile. Manje su obrazovani, slabije plaćeni, s više izgleda da dobiju posao koji ih izlaže rizicima po zdravlje, i tome slično.
Meni se, kao lekarki opšte prakse s dvadesetogodišnjim iskustvom, čini da slobodno tržište deluje u oblasti zdravlja isto koliko i u ekonomiji. Pod tim ne podrazumevam vođenje bolnica na komercijalnoj osnovi. Govorim isključivo o zdravlju. Slobodno tržište bogate čini bogatijima, a siromašne siromašnijima, i teži monopolu. To svako zna. Isto je tako i sa zdravljem. Zdravi postaju zdraviji, bolesni bolesniji. Još jedan začarani krug.
Izvinite zbog ovoga, moj partner bi rekao da opet počinjem da držim pridike. Ali, vi ne gledate svakodnevno ono što ja gledam. Ponekad mi se čini da su kuge bar bile nekako više demokratske po svom učinku. Jedino što, naravno, nisu – pošto su bogati uvek mogli bolje da se izoluju, ili da pobegnu. Sirotinja je bivala pokošena.

Oliver: Sećate se da sam bio un peu previše unezveren u pogledu tapeta. U strahu od čitanja runa, strahu od panike izazvane ponavljanjem rasporeda madlena, ako pratite moj piste. Smešno, ali kada smo se uselili, uopšte nije bilo tapeta. Prekrečili su ih prethodni stanari. Ko bi pomislio da se melem za dušu može tako lako primeniti – da se zapravo može svesti na istu stvar – kao nekoliko litara bele vinilne mat emulzije?
Samo polako. Toga dana sam imao loš dan, kako to volimo da kažemo – pošto nazvati dan lošim znači optužiti ga za njegovu zloću i skinuti žig krivice sa onoga ko je otrpeo narečeni dan – jedan od onih dana u kojima, prikovan za ležaj, zarobljenik sopstvene svesti ne može naći ništa na šta bi se oslonio, izuzev razonode projektovane na zidu u sinemaskopu. Isprva sam mislio da je reč o poremećaju vida izazvanom gurmanskom sklonošću ka dotiepinu. Pogrešna dijagnoza, ispravljena posetom specijalisti – matroni lično – koja je potvrdila da halucinatorni op-art pred mojim očima nije bio ništa drugo – o, tričavog li, a brutalnog fenomena – do početak ponovnog pomaljanja starih tapeta.
Vidite li šta nam radi realizam? Koliko su jalova naša nastojanja da obuzdamo zver? Ko je ono rekao: „Stvari i dela jesu ono što jesu, a njihove će posledice biti ono što će biti; zbog čega bismo onda žudeli da budemo obmanuti?” Baraba. Matora baraba iz osamnaestog veka. Obmanjujte me, o, obmanjujte me – dogod to primam svesno i radosno.

Stjuart: Mislim da se Oliver zaista gubi.
Rekao sam mu: „Olivere, žao mi je što si u depresiji.”
„То je zbog selidbe”, odgovorio je. „Što je isto kao smrt oca.”
„Mogu li nešto da učinim za tebe?”
Sedeo je odeven u bademantil na sofi u kuhinji. Užasno je izgledao u tom trenutku, sav bled i bezvoljan. Pritom i pomalo gojazan. Pilule plus nedostatak fizičke aktivnosti, pretpostavljam. Istina, Oliver se nikada nije ni bavio nikakvim aktivnostima izuzev mentalnih. Sada se ni njima više ne bavi. Njegov izraz lica kao da je govorio da želi da bude gorak i sarkastičan, ali mu nedostaje energije.
„Zapravo, i možeš”, reče, „druže stari. Možeš da mi kupiš dvogoca koji još nije trčao nijednu trku.”
„Da ti kupim šta?”
„То ti je nekakvo kljuse”, objasnio je. „Mnogo je delotvornije od čitave farmakopeje doktorke Rob.”
„Је 1’ ti to ozbiljno?”
„Savršeno ozbiljno.”
Malo se pogubio, zar ne?

Džilijan: Sofi je objavila da je postala vegetarijanac. Kaže da su mnogi od njenih novih drugova u školi vegetarijanci. Prvo što sam pomislila bilo je da ne želim još jednog mrljavka u kući. Dovoljno mi je razmišljanje o tome šta će Oliver hteti, a šta neće hteti da jede u određenom trenutku. Zato sam upitala Sofi – obrativši joj se kao odrasloj osobi, što ona uvek dočeka s odobravanjem – pitala sam je da li bi mogla da primenu svoje odluke – koju ja naravno poštujem – odloži za godinu ili dve, pošto se čini da smo trenutno već pomalo siti svega.
„Siti svega”, ponovila je, i nasmejalase. Nisam to namerno rekla. A onda mi je – pošto sam joj se obratila kao odrasloj osobi – ukazala počast tako što se zauzvrat i ona meni obratila na isti način. Objasnila je da nije dobro ubijati i jesti životinje, i da kad čovek jednom to shvati, više nema drugog izbora do da postane vegetarijanac. Tu tezu je malo i razradila – na kraju krajeva, ipak je ona Oliverova kćerka.
„Od čega su napravljene tvoje cipele?” upitah, kad je završila.
„Mama”, odgovorila je s umornom tvrdoglavošću deteta. „Nisam ni rekla da nameravam da pojedem svoje cipele.”

Oliver: Preporučuje se džoging. Uzgred, poznajete li doktorku Rob? (Verovatno ne, osim ako niste u istom bateau ivre kao moi.) Ta čestita doktorka koristila je samo izraz fizička aktivnost, ali ja sam čuo reč džoging. Mora da sam se izlanuo o svojoj brižljivo negovanoj sklonosti ka oblomovljevskom kauču, pa je odlučila da mi objasni. Fizička aktivnost, prema ovonedeljnoj mudrosti iz pera Pogađača, podiže nivo blagoslovenog endorfina i na taj način podstiče popravljanje raspoloženja. Pre nego što dođete k sebi, već je počela žurka. QED.
Moj odgovor, bojim se, nije bio arhimedovskog tipa. Nisam dozvolio da, u oduševljenju, voda istekne iz kade. Može biti čak da sam tuljenjem izrazio svoje očajanje, kao prasac na dijeti pod stresom. Kasnije sam to ovako obrazložio: već bi i samo oblačenje opreme za džoging, od široke trenerke do širokog osmeha preko sportskih gaća s ogromnom stražnjicom, značajno smanjilo moj nivo endorfina, dok bi pomisao da se tako odeven pojavim na svetlosti dana, koja bi navodno takođe trebalo da služi popravljanju raspoloženja, mene do te mere ispunila stidom, da bih morao pogo plesnim korakom da odskakućem do Kazablanke i natrag, samo da bih tu mitsku supstancu vratio na njen početni podrumski nivo. QEJD, a vi sami zaključite šta označava ono J.

Eli: Ono što sam ispričala o Stjuartu je istina. Nije ta veza nikakav problem, nije ništa značajno, nije teška za održavanje. Pa, zašto onda nije jednostavnija?
Bili smo se tek vratili iz nekog kineskog restorana, i ja sam bila u jednom od onih hoću-neću raspoloženja, kad vam je potreban neko ko će vam pomoći da se odlučite. On je, međutim, odbijao da sarađuje. Ili nije osećao moje raspoloženje, ili jeste, ali ga se ni na koji način nije ticalo. Bilo mi je došlo da kažem: znaš, kad smo se upoznali bio si sasvim zrela osoba, odnosno dominantna, u situacijama kad bi mi, na primer, zatrebalo gotovog novca, ili kada bismo izašli na piće. A sad ne umeš ni da mi kažeš da li želiš da ovde prenoćim, ili ne.
„Dakle, šta misliš?” rekla sam. Bili smo negde na pola puta između ulaznih vrata i spavaće sobe.
„Šta ti misliš?” odgovorio je.
Ja sam čekala. Jednostavno sam čekala. Zatim sam rekla: „Ja mislim da ako ti ne znaš šta ti misliš, onda ja mislim da palim kući.”
Sad, ima nekoliko načina da se uzvrati na tako nešto, ali „dobro” je po meni prilično nisko na listi traženih izjava. Istovremeno, postoji i nekoliko vidova govora tela kojima možete da pribegnete u takvom trenutku, ali je okretanje i odlazak prema toaletu da biste se popiškili takođe nisko na tom spisku.
Sledećeg jutra, radimo nas dve u ateljeu, i ja odjednom izgubim strpljenje. Vidim Džilijan kako sedi za štafelajem, nagnuta napred, podešava lampu, iz profila, kao kakav spokojni lik s nekog Vermerovog platna i, jebi ga, pomislim: hej, izvini, ali niste li ti i tvoj drugi muž, veliki prevarant lično, niste li vas dvoje pokušali da me smuvate s tvojim prvim mužem ne rekavši mi prethodno da si ti bila udata za njega, i nije li me on tovario onim baljezganjem o gospodinu Hendersonu, a kad smo se na kraju potucali, zar nije postalo mega- očigledno da iako se on savršeno ljubazno tuca sa mnom i čak naizgled uživa u tome, ipak ostaje do jaja opsednut tobom?
Pa sam joj to i rekla. I to upravo tim rečima. Jeste li primetili kako odrasli mrze reč tucanje? Moj tata nema ništa protiv da pušim i dobijem rak, po njemu je to u redu, ali kad sam jednom prilikom rekla kako se tucam s jednim momkom, pogledao me je kao da sam ga ošamarila. Dodao je ponešto i o tome kako ne cenim predivni čin vođenja ljubavi kao što je to moja mama oduvek umela, bla bla, u ono vreme pre nego što su se rasturili. Zbog toga sam namerno u obraćanju Džilijan upotrebila reč tucanje, samo što ona, suprotno mojim očekivanjima, nije ni trepnula, već je samo nastavila pažljivo da sluša, a kad sam stigla do onoga kako je Stjuart do jaja opsednut njome, znate li kako je reagovala?
Nasmejala se.

Stjuart: Čitao sam o tom slučaju u današnjim novinama. Priča je odista grozna, i predlažem vam da, ako nemate izdržljiv stomak, preskočite sledeći odeljak.
To se dogodilo u Americi, mada se moglo dogoditi bilo gde. Hoću reći, Amerika je samo uvećana verzija svega drugog, zar ne? Bilo kako bilo, reč je o jednom čoveku, vrlo mladom, dvadeset i nešto godina, kome je umro otac. Njegova devojka je u to vreme bila na nekakvom krstarenju, pa je nesumnjivo sasvim razborito odlučila da pošto otac ne umire nego je već mrtav, nastavi s krstarenjem umesto da ga prekine da bi otišla da teši svog momka. E, sad, on je – možda podjednako razborito – postao ogorčen zbog toga, gorčinom koju vreme nije zalečilo. To mu je izgledalo kao grozna izdaja. Zbog toga je odlučio da joj nanese isti onoliki bol koliki je sam prepatio. Poželeo je da ona sazna kakav je jad osećao posle smrti svog oca.
Jeste li sigurni da želite da čujete šta je dalje bilo? Da sam na vašem mestu, ja bih sada odustao. Dakle, on se venčao sa svojom devojkom, i počeli su da razmišljaju o zasnivanju porodice, pa je ona zatrudnela i rodila bebu, i on je sačekao dovoljno dugo da se ona na pravi način veže za to dete, a onda ga je ubio. Stavio je plastičnu kesu – koju mi zovemo plastična folija – preko bebinog lica, i ostavio je da umre. Kasnije se vratio, skinuo foliju, i okrenuo bebu u krevecu licem naniže.
Upozorio sam vas da je priča užasna. A ima još i ovo. Nekoliko meseci, očigledno, majka je mislila da je u pitanju slučaj iznenadne smrti odojčeta. Tako je zaključio lekar. Jednog dana, međutim, njen muž je otišao u policiju i priznao ubistvo. E, sad, šta mislite, zašto je to učinio? Nečista savest? Možda. Nisam siguran da uopšte verujem u postojanje nečiste savesti. Ne previše, ne u slučajevima koje sam ja video. Okej, možda je delimično i to bilo uzrok. Ali nije li možda time želeo da svojoj devojci-ženi nanese još veći i još gori bol? Dok je verovala da je reč o iznenadnoj smrti odojčeta, mogla je da okrivljuje Sudbinu ili tako nešto. Sada je, međutim, saznala da nije u pitanju Sudbina. Bilo je to namerno. Bol je bio nanet svesno, voljom nekoga za koga je mislila da je voli, nekom drugom koga je ona volela, s jedinim ciljem da nju povredi. Moglo bi se reći da je u tom trenutku otkrila kakav je svet.
Bilo je to grozno zlodelo, zar ne? Ne kažem da nije. Ali na neki način, ono najgroznije u vezi s tim bilo je to da je ipak, na neki način, bilo sasvim razumno. Na svoj užasni način, naravno.

Oliver: Bič DNK. To mi se baš dopalo, priznajem. Nateralo me je da se zamislim. Čovek (ne izuzimamo ženu, naravno). Biće bez razumnog razloga za postojanje. Sam je sebi u davna vremena dao razlog, u doba mitsko i junačko. U vreme kada je svet bio dovoljno veliki za tragediju. A danas? Danas jednostavno cupkamo na prstima po piljevini cirkuske arene, gonjeni bičem DNK. Šta je ljudska tragedija za današnju obezvređenu vrstu? Ponašati se kao da imate sopstvenu volju, a pritom znati da je nemate.

17: Membrum virile među drahmama


Anonimni
ONOME KOGA SE TO TIČE, PORESKA UPRAVA, OBLAST N16.
Ovim želim da vas obavestim da Oliver Rasel iz Sent Danstans rouda N16 izbegava plaćanje poreza. Dotični je zaposlen u preduzeću Povrćni čar (sa sedištem u Rajal roud N17) kao vozač kombija, a plaća ga u gotovom novcu njegov šef, gospodin Stjuart Hjuz. Rasel i gospodin Hjuz su u stvari stari prijatelji. Po našoj proceni, on u ovom trenutku od gospodina Hjuza prima 150 funti nedeljno u gotovom. Imamo osnova da verujemo da se Rasel bavi i distribucijom iznajmljenih video-kaseta, kao i letaka s reklamama za kari i drugu robu. Shvatićete da u datim okolnostima nisam u prilici da ovo pismo potpišem drugačije osim kao -
Savesni građanin


Oliver: Doktorka Rob je fina žena, zar ne? Ako je to uopšte bitno.
Spremna je da sasluša, samo što ja ne volim mnogo da pričam.
Kaže mi da jedan deo depresije čini i osećaj da vam nikada neće biti bolje. Ja joj odgovaram da osećaj da vam neće biti bolje deluje kao normalna i prirodna posledica toga što vam ne biva bolje.
Pita me za gubitak libida i ja pokušavam da ostanem džentlmen.
Ipak, trudim se da joj udovoljim. Na sva njena pitanja odgovaram potvrdno. Loše spavanje da, rano ustajanje da, gubitak interesovanja da, gubitak koncentracije da, gubitak libida vidi gore, loš apetit da, plačljivost da.
Pita me koliko pijem. Ne dovoljno da me razveseli, odgovaram. Spominjemo alkoholne jedinice. Alkohol, sva je prilika, izaziva depresiju. Ona je, međutim, izračunala da ja ne pijem dovoljno da bi to i kod mene bilo slučaj. Nije li to depresivno?
Ona kaže da dnevna svetlost potpomaže suprotstavljanje depresiji. Ja odgovaram: i život je suprotnost smrti.
Zbog mene, shvatam to, ona zvuči kao neki sitničavi birokrata. Nije to moja namera. Ta žena je fini i uzorni predstavnik roda Pogađača. Stvarno, da nije tog mog gubitka libida...
Pita me o smrti majke. Pa, šta da kažem? Tada mi je bilo šest godina. Umrla je, a onda je moj otac počeo da na meni iskaljuje bes zbog toga što je umrla. Da me tuče i tome slično. Zato što sam ga podsećao na nju.
Da, mogu da ponudim uobičajene vinjete iz dalekih predela detinjstva – Njen miris dok mi daje poljubac za laku noć, ili Način kako mi je prolazila prstima kroz kosu, i Veče za kupanje u našem domu – ali koliko je tih vinjeta zaista moje, a koliko ih je pokradeno iz Enciklopedije lažnih sećanja, to u ovom trenutku nisam u stanju da razaznam.
Doktorka Rob me pita kako je umrla. U bolnici, kažem. Ja je tamo nisam video. Jedne nedelje me je svakog jutra vodila u školu i sačekivala me svakog popodneva, a sledeće su je spustili u zemlju. Ne, nisam je video u bolnici. Ne nisam je video kako leži Lepša u Smrti nego što je bila u Životu.
Oduvek sam pretpostavljao da je umrla od srčanog udara, od nečeg odraslog i tajanstvenog. „Šta” i „zašto” zbunjivalo me je više nego „kakо”. A kada sam posle više godina upitao za detalje, moj tata zubatac jednostavno je otpevao karaoke verziju one velike melodije jada i napuštenosti. „Ona je mrtva, Olivere”, sve je što je Matora Baraba umela da kaže, „i najbolji deo mene umro je s njom.” Što se ovog poslednjeg tiče, gotovo je sigurno da je govorio istinu.
Doktorka Rob me je upitala, na najsaosećajniji i najzaobilazniji način, da li je moguća pretpostavka da je moja majka sama sebi prekratila život.
Ovde stvari zaista postaju ozbiljne, ne čini li vam se?

Sofi: Sledeći put kad sam ostala sama sa Stjuartom, sprovela sam svoj plan u delo.
Pitala sam ga možemo li da porazgovaramo, što obično ne pitam, pa ga je to nateralo da sluša.
Počela sam: „Ako se tati išta dogodi...”
Prekinuo me je. „Ništa mu se neće dogoditi.”
Rekla sam: „Znam da ja nisam odrasla osoba. Ali ako se tati išta dogodi...”
„Da?”
„Onda ćeš ti biti moj tata?”
Pažljivo sam ga posmatrala dok je razmišljao o tome. Nije gledao u mene, pa nije video koliko sam ga pomno posmatrala. Na kraju, okrenuo se ka meni, zagrlio me i rekao: „Naravno da ću biti tvoj tata, Sofi.”
Sada mi je sve savršeno jasno. Stjuart ne zna da je on moj otac zbog toga što mu mama to nikad nije rekla. Mama neće to da prizna, ni meni ni njemu. Tata se prema meni oduvek ponašao kao prema kćerci, ali mora da nešto sumnja, zar ne? Zbog toga povremeno i pada u bedaru.
Dakle, za sve sam ja kriva.

Stjuart: „Šta je sad ovo, jebote?”
Ne sećam se kada sam poslednji put video Olivera tako unezverenog. Mahao mi je pred nosom nekim pismom na takav način da je očito bilo nemoguće videti o čemu je reč. Ubrzo se malo primirio ili, verovatnije, umorio. Pogledao sam dokument.
„Iz Poreske uprave”, rekoh. „Pitaju imaš li ikakvih drugih izvora prihoda osim zaposlenja kod Povrćnog ćara, i da li si bio zaposlen u prethodnom periodu dok si primao socijalnu pomoć.”
„Umem da čitam, jebote”, rekao je. „Možda se sećaš da sam prevodio Petrarku u vreme dok si ti još uvek izgriženim kažiprstom prelazio preko grozomornih banalnosti svog dnevnog horoskopa.”
Sad je dosta, pomislih. „Olivere, nije valjda da si izbegavao plaćanje poreza? Znaš, to glupiranje uopšte nije vredno truda.”
„Jebeni Judo.” Zapiljio se u mene, onako neobrijan i zakrvavljenih očiju i zaista nezdravog izgleda. „Jebote, ti si me potkazao.”
Bilo je to malo preterano. „Juda je potkazao Hrista”, podsetih ga.
„Ра?” Malo sam razmislio, ili sam se bar pretvarao da razmišljam. „Možda si u pravu. Neko te jeste potkazao. E, sad, hajde da budemo praktični. Šta misliš da znaju o tebi?”
Krenuo je da me uverava da otkako je zaposlen kod mene nije radio na crno, zbog toga što je rečena firma takva zelenaška izrabljivačnica da su njeni nameštenici na kraju radnog dana kao isceđene krpe. Istina je, međutim, da je ranije, dok je primao socijalnu pomoć, neprijavljeno radio neke poslove za isplatu u gotovini: ubacivao ljudima prospekte u sandučiće, raznosio po kućama video-trake za izvesnog Mister Biga.
„Bilo kako bilo, sve sam ti to ispričao i ranije.”
„Jesi li? Nisam siguran da jesi.”
„Mogao sam da se zakunem da jesam.” Potom je seo i ramena su mu klonula. „О, Bože, više ne mogu ni da upamtim kome sam šta ispričao.”
E, nekad davno to ga uopšte nije opterećivalo. Uvek je bio oran da s radošću istu priču ispriča po ko zna koji put. „Hajde da probamo da mirno razmislimo o ovome”, rekoh. Poreska uprava sigurno ima neke podatke protiv tebe. Ali, budimo pravedni prema njima” – Oliver je na te moje reči jeknuo – „njih istinski zanima samo sakupljanje neplaćenog poreza. Njih ne zanima kriminalna strana stvari.”
„Oh, sjajno.”
„Samo, ja mislim da bi trebalo više da te brine ono sa socijalnom pomoći. Tu umeju da budu stvarno gadni ako reše. Voleo bih da znam da li osoba koja te je potkazala zna za stalnu telefonsku liniju Uprave za socijalnu pomoć? To bi moglo da bude nezgodno.”
Oliver ponovo jeknu.
„А pretpostavljam da bi trebalo da razmislimo i o porezu na dobit. To sa piratskim video-trakama, to je stvar koja se tiče carine. A i oni umeju da budu nezgodni. Ovlašćeni za pretres. Ništa im nije draže nego da ti u pet sati ujutro razvale vrata i povade podne daske. Nadajmo se da taj šaljivdžija ne zna za stalnu telefonsku liniju poreske uprave.”
„Jebeni Juda”, ponovio je.
„Da, u redu. Verovatno je neko iz kancelarije. Ili možda neko od ostalih vozača. Probaj da razmisliš, Olivere. Možeš li da se setiš nekoga ko te mrzi?” veselo sam upitao.

Gospođa Vajat: Svratile su mi Sofi i Mari. S njima je došao i Stjuart svojim automobilom. Ništa ne komentarišem, naravno.
Spremila sam kolač s limunom kao i obično, onaj koji one vole. No, Sofi neće da se posluži. Kaže da nije gladna. Zamolila sam je da se posluži meni za ljubav. Kaže da je predebela.
Pitam je: „Gde, Sofi? Gde si to predebela?”
Ona odgovara: „Ovde”. Pokazuje na struk. Gledam joj struk. Ne vidim da je debela. Vidim samo njen nedostatak logike.
„То je samo zato što si pritegla kaiš više nego obično”, kažem.
Stvarno .

Oliver: Šunjao sam se po kući, i učinio jedan od retkih izleta u našu spavaću sobu. Na poslednjem je spratu, pa se iz nje ulica vidi kao sa dizalice. Jesam li vam to već rekao? Pretpostavljam da neko jeste. Uvek ima neko ko vam sve ispriča, zar ne? Ovde čovek više ne može da sačuva tajnu ni nanosekundu. Ispod svakog jastučeta vreba po jedan Juda.
Izvinite, ja... svejedno. Odnekud se, ni izbliza ali ni iz prevelike daljine, začulo nekakvo glasno, nemilosrdno zujanje. Uz malo sreće, to je mogao biti nekakav genetski modifikovani stršljen koji, u potrazi za toplotom, dolazi da mi zada coup de grace. No, bilo je u pitanju nešto gore. To se coiffeur bavio araukarijom gospođe Dajer – ne, po onome što sam video, ne coiffeur već boucher. Njeni pametni prsti, plemenite ruke, a potom i osakaćeno deblo pali su pod okrutnim naletima motorne testere. Osetih kako i poslednje kapljice mog dobrog raspoloženja nestaju u slivniku. „Neka njena araukarija cveta poput lovora” – kao da ni minut nije protekao otkako sam izrekao svoj blagoslov.
Je li to neko predskazanje? Ko bi to mogao da zna? U le bon vieux temps, kada smo se uz smeh skijama spuštali niz lanjske snegove, predskazanje je, u skladu sa zloslutnim tonom te reči, zaista bilo zloslutno. Meteor koji je zaparao somotsko nebo, bela sova koja celu noć čuči na skvrčenom hrastu, vukovi koji tužno zavijaju s groblja – nismo mogli znati šta koji moj predskazuju, ali smo znali da predskazuju. Danas je meteor samo raketa ispaljena u susedstvu, bela sova može se videti u zoološkom vrtu, a vukove uče kako da zavijaju pre nego što ih oslobode i vrate u prirodu. Vesnici prokletstva? U našem obezvređenom kraljevstvu slomljeno ogledalo predskazuje samo nevoljni odlazak do „Džona Luisa” radi zamene.
No, dobro. Naši znameni i predskazanja postali su uže lokalni, a vremenski razmak između predskazanja i onoga što ono predskazuje smanjuje se do potpunog nestanka. Stanete u pseće govno – to je i upozorenje i nesreća ujedno! Pokvari se autobus, otkaže mobilni telefon. Neko poseče drvo. Možda sve to znači samo ono što znači. Ma, dobro.

Sofi: Prase. Debelo prase.

Džilijan: Radio nam je od jutros isključen. A od onog Elinog ispada i ne pričamo mnogo. (Uzgred, šta vi mislite o tome? Nije li to bilo čudnovato? Odakle toliko ogorčenje? Po meni, svi smo se prema njoj ponašali čestito, na način dostojan odrasle osobe.) Zavladala je, dakle, prilično neprijatna tišina, a svaki put kad Eli uzme šolju s kafom čuje se lako „cin”, pošto je šolji otpala drška pa Elin prsten odzvanja o porcelan. Nije to ništa do tihi, povremeni zvuk, ali me vraća dosta godina unatrag. Eli nije ni udata ni verena, i čini se da osim Stjuarta nema nikog drugog u vidokrugu, pri čemu se stiče utisak da je njihov odnos prilično neobavezan (možda je to izvor njenog ogorčenja), ali svejedno nosi prsten na domalom prstu leve ruke. Nekad sam i ja to radila, što je bio način da kažem dalje od mene, da budem oslobođena obaveze da objašnjavam, da zamišljam imaginarnog momka, ili branim svoj prostor onda kada po nekoliko dana ne mogu ni da vidim muškarca.
To je najčešće uspevalo, tako da je nekakva mala đinđuva s pijačne tezge dobijala gotovo čudesna svojstva kada je trebalo odagnati neželjena obraćanja. Naravno, ja sam na takve trenutke zaboravila. Trenuci kojih se sećam jesu oni kada trik nije delovao, kada bi se neko ukopao ispred vas i potom jednostavno navalio. Ne bi primetio prsten čak ni kada biste mu njime mahali pred nosom. Time nije hteo da kaže da je to neka prevara ili nešto slično – jednostavno je odbijao da prsten prizna kao nekakav faktor. Ignorisao bi poluosmeh kojim biste pokušali da se pretvarate da ga ne shvatite ozbiljno. Ignorisao bi sve signale koje ste davali. Samo bi stajao i pucao iz svojih najjačih oružja. Ti i ja, ovde i sada, šta kažeš na to? Ili se to bar podrazumevalo. I svaki put to bi mi bilo neverovatno uzbudljivo. Seksi, čak i opasno. Izigravala bih hladnokrvnost ali bih iznutra ključala. Što su oni, pretpostavljam, umeli da osete.
Nemojte me pogrešno razumeti. Nisam ja jedna od onih žena koje „vole da budu podređene”. Pomisao na mogućnost da neki muškarac bane u moj život, preuzme upravljanje i dovede me u red, nije jedna od mojih fantazija. Radije bih da sama sebe dovedem u red. Osim toga, ne volim siledžije, niti im popuštam. Govorim o nečem sasvim drugačijem, o onom trenutku kada se neko odjednom stvori tu i kaže, ne koristeći reči: „Ovo si ti. Ovo sam ja. To je sve što treba reći.” Kao da vam se pred očima otkriva neka velika istina i sve što treba da uradite jeste da odgovorite: „Da, i ja mislim da je tako.”
Kad bi se to još jednom dogodilo, ne bih mahala đinđuvom s pijačne tezge, već zlatnim prstenom koji bez prestanka nosim duže od deset godina. Naravno, zvonila bi zvona upozorenja, kao i uvek, samo bi sada pre zvučala kao sirene hitne pomoći. Ali, zar ne želimo svi mi da čujemo, još jednom, te jednostavne reči: ovo si ti, ovo sam ja. I da neko čeka da čuje odgovor: da, i ja mislim da je tako. I da vam se sve zavrti u glavi, u kovitlacu polupoznatih stvari koje u tom trenutku ne umete da imenujete, stvari koje imaju veze sa sudbinom i seksom, dok ispod svega toga počinje da buja neka samouverena melodija za koju se nadate da će vas plesom odneti neznano kud.
A ovde, sada, vlada tišina. Čuje se samo tapkanje krpe i škripanje stolice. I laki udarci Elinog prstena o šolju.

Stjuart: Svaki put očekujem da ću Olivera zateći s licem okrenutim ka zidu, ali pretpostavljam da je stvar u tome što on čak i kad je bolestan zna šta je kliše, pa postupa upravo suprotno. Tako je i ovog puta ležao na krevetu, leđa okrenutih ka zidu. Bio je u onom sobičku na vrhu kuće, sa ćebetom pričvršćenim uz prozor zbog toga što očigledno nisu imali vremena da postave zavese. Tu je i stona lampa na čijem je abažuru lik Paje Patka.
„Zdravo, Olivere”, rekoh, kolebajući se kako da izgovorim čak i te dve reči. Mislim, kad je neko stvarno bolestan, znam kako da se ophodim. Da, shvatam da je i depresija bolest, i sve to. Makar teoretski. Hteo sam da kažem da ne znam kako da se ophodim s njegovom bolešću. Ona me čini nestrpljivim, i pomalo bezosećajnim.
„Zdravo, stari ’druže’”, rekao je na neki nejasno sarkastičan način zbog koga se nisam uzbuđivao. „Jesi li mi pronašao onog dvogoca?”
Da li je trebalo da se nasmejem? Na to pitanje nije postojao ispravan odgovor. „Da”? „Ne”? „Radim na tome”? Zato nisam rekao ništa. Kad smo kod toga, nisam mu doneo ni grožđe, ni čokoladu, ni zanimljive časopise koje sam ja prethodno iščitao. Malo sam mu pričao o poslu. O tome kako smo ispravili ono ulubljenje na njegovom kombiju. Činilo se da mu je sasvim svejedno.
„Trebalo je da se oženim gospođom Dajer”, reče.
„Kо je gospođa Dajer?”
„О srce prevrtljivo namere smutne...” Ili nešto slično, izrečeno tihim frfljanjem. Ne obraćam punu pažnju kad se Oliver ne drži teme razgovora. Mislim da bi i vi trebalo tako da postupate.
„Kо je gospođa Dajer?” ponovih.
„O srce prevrtljivo namere smutne...” I još nešto u tom stilu. „Živi u broju 55. Jednom si joj rekao da ja imam sidu.”
Setio sam se nečega na šta sam, već nekoliko godina, bio sasvim zaboravio. „Ona matora rospija? Mislio sam...” Mislio sam da je već pokojna, hteo sam da kažem. Samo što se reč „pokojni” ne izgovara pred bolesnicima, zar ne? Samo što ja ne smatram da je Oliver bolestan. Sigurno bi trebalo da mislim kako jeste, ali ne mislim. Kao što sam već rekao.
Tako je razgovor vrludao, ne baš previše nalik na susret dveju duša. Baš sam pomislio kako nam je obojici verovatno dosta, kad se Oliver okrenuo na leđa, kao čovek na samrtničkoj postelji, i rekao, „Dakle, jesi li dosad uspeo da shvatiš, ’druže’ stari?”
„Da shvatim šta?”
Oliver se nekako glupavo zakikotao. „Tajnu dobrog sendviča s pomfritom, naravno. Stvar je u tome, stari moj prdonjo, što toplota pomfirita istopi buter na hlebu tako da počne da ti curi niz zglobove.”
Ni na ovo se nije moglo ne znam šta reći, osim toga da sendvič s pomfritom smatram prilično nezdravim vidom ishrane. Zatim je prostenjao, kao da mu je već dosta pretvaranja za taj dan. „Džilijan.”
„Šta u vezi s Džilijan?”
„Ono kad si bio u hotelskoj sobi”, reče on, i premda sam od tada bio u stotinama hotelskih soba, odmah sam znao na koju misli.
„Da”, rekoh. Misli mi odlutaše u prošlost do jednih vrata od ormana koja su se neprestano otvarala.
„I?”
„Ne znam na šta misliš.”
Oliver frknu. „Jesi li mislio, da to što si video, sa svog hotelskog prozora, jesi li mislio, da to što si video, da se to događa redovno, svakog dana?”
„I dalje ne znam o čemu pričaš.” Zapravo, znao sam, ali nisam hteo da znam.
„Ono što si video”, reče on, „učinjeno je samo za tvoje dobro. Gala predstava. Samo jedan matine. Shvati to, stari ’druže’.” Rekavši to, uradio je nešto što nikada ranije nisam video, i okrenuo se licem ka zidu.
Shvatio sam. I dozvolite da kažem da je ukus bio gorak. Krajnje gorak.
Šta sam vam rekao? Poverenje vodi izdaji. Poverenje priziva izdaju.

Oliver: Nemoguće je izbeći, de temps en temps, one tersitske trenutke, slažete li se? Dani kad shvatate da bubuljičava luda govori istinu. Rat i razvrat, rat i razvrat. Da i ne spominjemo taštinu i samoobmanu. Uzgred, imam novo pitanje za onu igru. Da li biste više voleli da uništite sebe nedostatkom samospoznaje, ili sticanjem iste? Imate, oh, pa čitav život da o tome razmislite.
Zrelost je sve, po mišljenju jednog drugog opštepriznatog stručnjaka. Znamo taj san: plodna zemlja, sunce što se probija kroz oblake, počasno mesto na grani, lagano sakupljanje slasti, ona izdajnička boja kore, a onda, oh takva zrelost, da kada bi nas i mali prst odojčeta dotakao samo na jednu nanosekundu, pupčana peteljka sa koje visimo bez ikakvog žaljenja rastala bi se s granom, a mi bismo bestežinski paraglajdovali na kakvu slučajnu hrpicu sena, da tamo ležimo, zreli, jedri, pomireni sa svetim ciklusom življenja i umiranja.
Većina nas, međutim, nije takva. Sličniji smo mušmuli, koja u ciglo sat vremena pređe put od nesvarljive tvrdoće do zelenkasto-mrkog kolapsa, tako da su lovci-sakupljači koji su je u početku cenili, ti prvi pobornici organske hrane, ti protostjuarti, umeli da probdeju celu noć uz kolebljivu sveću i spremnu mrežu za voće, čekajući pravi trenutak. Ali, ko posmatra posmatrača voća? U našem slučaju, nema čuvara s baterijskom lampom, pa mi othrčemo svoj kratki trenutak zrelosti. U jednom trenutku stamena sredovečnost, u sledećem slinava senilnost.
Koncentriši se, dragi Oli, koncentriši se. Tako si sklon lutanju u poslednje vreme. Pogledaj taj trag jarma koji se vuče za tobom. Šta kazuje bubuljičava luda?
Samo ovo. Tužnu istinu koju i najubogiji hrčak nauči u tren oka, ali za čije je usvajanje našoj glupavoj vrsti potrebno nepojamno dugo vreme. Činjenicu da sve međuljudske veze, čak i one između dve čiste manastirske iskušenice – hej, posebno između dve mlade manastirske iskušenice – imaju veze sa moći. Moć, i to sada. A ako ne moć sada, onda moć kasnije. A izvori moći su tako stari, tako poznati, tako okrutno deterministički, tako jednostavni, da imaju i jednostavne nazive. Novac, lepota, talenat, mladost, starost, ljubav, seks, snaga, novac, još novca, i još više novca. Grčki brodovlasnički magnat u muškom toaletu demonstrira svom drugu koji se kikoće, u čemu je suština sveta: uzima vecejkov tanjir sa sitnišem i polaže na njega svoj membrum virile. Ne tragajte dalje, o tragaoci za mudrošću. Konačno, ime tog Grka bilo je Aristotel. I kladim se da ga niko nije telefonom potkazao Upravi za socijalnu pomoć.
No, kakve sve ovo ima veze sa, ako ćemo pravo, ne preterano šekspirovskom histoire ili imbrogliom u koju ste se upetljali? Uzgred, primite moje izvinjenje, ako smatrate da je ono potrebno. (Da li je? Niste li vi, na neki način, sami sebe pozvali? Niste li, na neki način, sami to tražili?) Jednostavno, nekada davno je Džilijanin sjaj činio da sve oči budu uprte u nju, Oliverov je dar – ne preuveličavam stvari – krčio polja pred njim, a Stjuart, izvinite na izrazu, nije mogao ništa da dobije čak ni da je plaćao. A danas? Danas Stjuart može da plati. Danas je Stju-bejbi taj koji svog miška stavlja među novčiće. Čini vam se da je moj Weltanschauung postao previše pojednostavljen? Ali, i sam život se pojednostavljuje, otkrićete to i sami, njegove sumorne crte lica postaju sve oštrije, kako godine prolaze.
Pazite, ne želim ja da kažem da bi Stjuart mogao da smuva Mariju Kalas. Kad bi joj on odjodlovao „Živiš u mora sećanju”, sumnjam da bi odgovorila sa „ Di quell’amor ch’e palpito.”

Stjuart: Jeste li čuli izraz „informacija traži slobodu”? Koriste ga kompjuteristi. Daću vam jedan primer. Veoma je teško osloboditi se informacija koje čuvate u kompjuteru. Mislim, možete da pritisnete tipku za brisanje, i pomislite da je nešto nestalo zauvek, ali nije. U Pentagonu tvrde da morate sedam puta da ispišete novi tekst preko informacije na hard disku, da biste je poništili. Opet, međutim, postoje i preduzeća za povraćaj podataka, koja tvrde da mogu povratiti čak dvadeset puta izbrisane podatke.
Kako onda možete biti sigurni da ste uništili određenu informaciju? Negde sam pročitao da australijska vlada upošljava bande snagatora koji macolama smrskavaju kompjutere. Pritom delići moraju biti tako mali da se mogu provući kroz nekakvu rešetku s neverovatno malim otvorima. Tek tada vlasti mogu biti sigurne da ništa neće moći da se povrati, da je informacija konačno mrtva.
Da li vas to podseća na nešto? Mene da. Moraće da uposle snagatore s macolama da mi smlave srce ako budu želeli da se obezbede. Eto, to će morati da urade.
Znam da je ovo samo poređenje. Međutim, po meni, ono je ispravno.

18: Uteha


Džilijan: Evo kako se to dogodilo. Oliver je uspeo da ustane iz kreveta tek nešto malo pre večere. Nije imao apetit – u poslednje vreme gotovo da ga uopšte nema – i tokom obeda je govorio vrlo malo. Stjuart je spremio piperade. Oliver je tim povodom napravio nekakvu šalu, koja je mogla biti uvredljiva, ali je Stjuart bio dovoljno mudar da ne obrati pažnju na nju. Pijuckali smo vino iz čaše – Oliver ga nije ni takao. Onda je ustao, napravio nešto kao znak krsta nad stolom, izgovorio nešto oliverovsko, i dodao: „А sada ću da se odvučem natrag u svoju drkaonicu da biste mogli nesmetano da razgovarate o meni.”
Stjuart je poređao posuđe u mašinu. Dok sam ga posmatrala kako to čini, popila sam pola Oliverovog vina. Premeštao je tanjire koji su već bili u mašini, što inače uvek čini. Jednom mi je nešto spomenuo o maksimizovanju protoka vode, pa sam mu rekla da više nikad ne upotrebi taj izraz u mom prisustvu. To sam, međutim, kazala kroz smeh. I evo ga sada, nekako previše odlučno slaže posuđe, mršti se i povremeno zastaje. Prilično komično, ako možete to da zamislite.
„Drka li on?” iznenada upita Stjuart.
„Čak ni to”, odgovorih bez razmišljanja. U svakom slučaju, to i nije bila neka izdaja, zar ne?
Stjuart nasu deterdžent, zatvori vrata, i sažaljivo pogleda mašinu. Vidim da bi voleo da mi kupi novu. Vidim, takođe, i da se suzdržava da ne spomene tu temu.
„Е, sad samo da skoknem do devojčica”, reče. Skinuo je cipele i krenuo uz stepenice. Nastavila sam da pijem Oliverovo vino, gledajući u Stjuartove cipele na podu kuhinje. Par crnih mokasina, postavljenih pod uglom „deset do dva”, kao da je ovoga časa izašao iz njih. Pa, i jeste, naravno, tako je i bilo – hoću da kažem, nekako je izgledalo kao da te cipele još uvek imaju života u sebi. Nisu bile nove, bile su iznošene, s naborima na vrhu, i vertikalnim borama sa strane. Svako nosi svoje cipele na drugačiji način, zar ne? Iznošene cipele za policiju su sigurno isto što i otisci prstiju, ili DNK test. Povrh toga, cipele su kao lica, zar ne? Nabori na kojima se pregibaju, borice koje se na njima stvaraju.
Nisam ni čula kad je Stjuart sišao niz stepenice.
Popili smo preostalo vino.
Nismo, međutim, bili pijani. Ni on, ni ja. Ne koristim to kao izgovor. Da li uopšte želim izgovor?
On je mene prvi poljubio. Ali ni to nije izgovor. Žena zna kako da ostane dovoljno daleka ako ne želi da se ljubi.
Ali jesam rekla, „А Eli?”
On reče: „Oduvek sam te voleo. Oduvek.”
Zamolio me je da ga dodirnem. To nije delovalo kao preveliki prohtev. U kući je vladao priličan mir.
Počeo je da me miluje. Njegove ruke na mojim nogama, potom i ispod mojih gaćica.
„Skini ih”, reče. „Daj da te dotaknem kako treba.”
Bio je na sofi, pantalone su mu bile spuštene na pola bedara, kita uspravljena. Ja sam sedela pred njim, držeći se za gaćice. Nekako nisam htela da ih skinem. Zavukao mi je ruku među noge, zglobom je mogao da oseti da sam vlažna i prsti su mu se našli u dnu moje kičme. Nije me privlačio ka sebi: ja sam bila ta koja se pokretala. Osetila sam se kao da mi je dvadeset godina. Spustila sam se na njegovu kitu.
Pomislila sam – ne, u tim trenucima to jedva da je misao, već pre nešto što vam proleti kroz svest, nešto za šta teško možete biti odgovorni – pomislila sam: jebem se sa Stjuartom a to nije strašno jer je to Stjuart. Istovremeno, pomislila sam, ja se ovo ne jebem sa Stjuartom, jer, ako hoćete da znate, ako morate da znate – nikada ranije nismo to uradili ovako, kao dvoje napaljenih balavaca u kuhinji, poluodeveni, šaptavi, nestrpljivi.
„Oduvek sam te voleo”, reče. Pogledao me je u oči i osetila sam da svršava.
Pre nego što je otišao, uključio je mašinu za pranje posuđa.

Stjuart: Žao mi je ljudi koji su bolesni. Žao mi je ljudi koji su siromašni ne svojom greškom. Žao mi je ljudi koji toliko mrze svoj život da se zato ubijaju. Nije mi žao ljudi koji sažaljevaju sami sebe, onih koji su zaokupljeni sobom, koji preuveličavaju vlastite probleme, onih koji traće i vaše i svoje vreme, onih koji smatraju da je to što nedeljama bez prestanka rone suze u supu zanimljivije od svega što ste vi ili bilo ko drugi mogli da učinite u međuvremenu.
Spremio sam fritatu. Džil je mislila da je u pitanju piperada. Sastojci su isti, ali za piperadu jaja se mešaju tokom kuvanja. Kod fritate, smesu ne dirate sve dok se dobro ne stegne, a onda je stavite u pećnicu. Ne morate da čekate da gornji sloj porumeni, samo pecite dok ne očvrsne, a onda uz malo sreće, ako ste sve dobro uradili, videćete da je u sredini tek malčice gnjecavo. Zapravo, ne baš u sredini, već negde za oko četvrtinu do trećine u odnosu na gornji sloj. Ovoga puta mi je uspelo. Napravio sam je s vršcima špargle, svežim graškom, zelenim tikvicama, kuvanom šunkom i kockicama prženog krompira. Video sam kako se Džil nasmešila pri prvom zalogaju. Nije, međutim, imala vremena da bilo šta kaže, pošto je Oliver umorno objavio: „Moj omlet je živ.”
„То tako treba”, rekoh.
Bocnuo ga je viljuškom. „Meni se pre čini da je tu primenjen zakon nehotičnog efekta.” A onda je, vrlo odlučno, počeo da iz jaja vadi komade povrća, i da ih jede na krajnje ogavan način.
„Odakle grašak u ovo doba godine?” upitao je tonom koji je podrazumevao da ga to ama baš nimalo ne zanima. Zagledao se u zrno graška na vrhu viljuške, kao da nikad nije video nešta slično. Meni se činilo da glumi. To što ste u depresiji, ne znači da ćete odjednom početi da govorite istinu, zar ne?
„Kenija”, rekoh.
„А tikvice?”
„Zambija.”
„А špargla?”
„Ра, iz Perua.”
Oliveru su se sa svakim odgovorom ramena povijala sve niže, kao da je vazdušni transport namirnica nekakva međunarodna zavera kojom progone njega lično.
„А jaja? Odakle dolaze jaja?”
„Jaja, Olivere, dolaze iz kokošjeg dupeta.”
To ga je bar nakratko ućutkalo. Džil i ja smo počeli da razgovaramo o deci. Želeo sam da joj kažem da ću verovatno uzeti novog snabdevača svinjetinom, ali sam pomislio da je zbog Olivera bolje da izbegnem tu temu. Sofi i Mari su se u svojim novim školama sasvim dobro snašle. Moram da priznam, sve je krenulo nabolje. Možda ste čitali o onoj obrazovnoj operativnoj grupi koju je Vlada poslala u kraj u kome su doskora živeli. Ne baš u školu u koju su njih dve išle, ali svejedno. Ne bi me iznenadilo ako ona bude sledeća na udaru.
Bilo je to mirno domaće veče. Sklonio sam tanjire i uneo rabarbaru. Prethodno sam je izdinstao s malo soka od pomorandže i korom limuna, i napravio sam dovoljno da sutradan i devojčice mogu da probaju, ako budu želele. Baš sam bio rekao nešto o tome, kad se Oliver podigao, ostavivši zdelu netaknutu, i objavio da odlazi na spavanje. Shvatam da je to kod njega uobičajeno ponašanje ovih dana. Po čitav dan ne radi ništa, rano odlazi na spavanje, spava po deset ili dvanaest sati, i budi se umoran. Zvuči kao začarani krug.
Završio sam s pospremanjem i otišao na sprat da pogledam devojčice. Kad sam se vratio dole, Džil je i dalje sedela na istom mestu. Nije se pomerila ni pedalj. Delovala je utučeno, ako ćemo pravo, i odjednom me je obuzela užasna pomisao da će i ona pasti u depresiju. Ne znam da li je to uobičajeni tok. Znam da se to događa s alkoholičarima: prvo jedan partner postane alkoholičar, a onda se drugi, čak i ako ne želi, čak i ako mu je odvratna sama pomisao na to, pretvori u to isto. Možda ne odmah, ali takva opasnost je ozbiljno prisutna. Kažu da je alkoholizam bolest, pa pretpostavljam da čovek može da se zarazi njome, na ovaj ili onaj način. A zašto ne bi bilo isto i s depresijom? Na kraju krajeva, mora da je užasno depresivno baviti se nekim ko je u depresiji, zar ne?
I tako sam je obgrlio rukom i rekao – pa, ne sećam se šta. „Razvedri se, ljubavi”, ili nešto slično. Hoću da kažem, u takvim okolnostima uvek kažete nešto sasvim jednostavno, zar ne? Oliver bi, naravno, umeo da kaže i nešto zapetljano, ali ja u poslednje vreme Olivera zaista ne smatram stručnjakom ni za šta.
A potom smo utešili jedno drugo.
Pa, na predvidljiv način.
Kako drugačije?

Oliver: Stjuart mi je dosadan. Džilijan mi je dosadna. Sam sam sebi dosadan.
Devojčice mi nisu dosadne. Suviše su nevine za tako nešto. Još nisu stigle do onog životnog doba u kome se otvara mogućnost izbora.
Da li ste mi vi dosadni? Ne baš. Ali mi niste ni od bog zna kakve pomoći.
Ja sam vama dosadan, je l’ da? U redu je. Ne morate da budete ljubazni. Šta još može jedna čioda da učini nažao probušenom balonu? Možda bih mogao da budem zanimljiv kao ogledni slučaj, kao negativan primer. Gledajte kako Oli sjebava svoj život, idite i ne činite isto.
Nekada sam mislio da ima nekakvog smisla biti ja. Sad više nisam ubeđen. Osećam se natečeno i glupavo. Povremeno imam utisak kao da sam se povukao u neku kontrolnu kabinu duboko u sebi, i da sam sa spoljašnjim svetom povezan samo preko periskopa i mikrofona. Ne, to zvuči kao da funkcionišem kako treba. Kao da sam mašina. Kontrolna kabina – daleko je to od istine. Znate onaj san kad se vozite u automobilu, samo što volan ne radi – ili, još bolje, radi tek toliko da još uvek možete da imate poverenja u njega, što je velika greška – a isto je i s kočnicama i menjačem, a put se sve vreme spušta i vi idete sve brže, i ponekad krov počne da vas pritiska i vozačka vrata se ugibaju tako da jedva možete da okrećete volan ili dosegnete pedale... svako od nas je sanjao taj san, ili neku njegovu verziju, zar ne?
Malo govorim, malo jedem, ergo malo i serem. Ne radim. Ne zabavljam se. Spavam, i osećam se umorno. Seks? Podsetite me u čemu je svrha toga, izgleda da sam zaboravio. Izgleda, takođe, i da sam izgubio čulo mirisa. Zato ne mogu da onjušim ni sebe samog. Bolesni ljudi neprijatno mirišu, zar ne? Možda biste vi mogli da me onjušite, pa da mi kažete šta ima novo. Nadam se da ne tražim previše? Ah, vidim da tražim. Izvinite zbog ovoga što sam ispričao. Izvinite što se namećem.
Sve to skupa navodi na pogrešan zaključak. Verovatno mislite – ako uopšte imate volje da razmišljate o tome – na kraju krajeva, da sam na vašem mestu ja se ne bih trudio da razmišljam o sebi – no kada biste razmislili, mogli biste doći do zaključka da ako već mogu da svoje stanje opišem srazmerno pronicljivo, onda „valjda i nije tako loše”. Greška, greška! „Njegovo stanje je beznadežno, ali nije ozbiljno” – ko je to rekao? Dodajte mom spisku simptoma i gubitak pamćenja. Ne možete se osloniti na to da ću se ja toga setiti.
Ne, u tome i jeste kvaka. Ja mogu da opišem samo ono što je opisivo. Ono što ne mogu da opišem je neopisivo. Ono što je neopisivo, to je nepodnošljivo. A još je više nepodnošljivo zbog toga što je neopisivo.
Je 1’ da da umem da pravim lepe šare s rečima?
Smrt duše, eto o čemu je ovde reč.
Smrt duše, smrt tela: šta biste radije? To je bar lako pitanje.
Nije da ja verujem u dušu. Ali verujem u smrt nečega u šta inače ne verujem. Ima li smisla ovo što govorim? Ako nema, onda vam bar omogućavam da naslutite veo nedoslednosti kojom sam obavijen. Obavijati: to je odveć uredan glagol za stanje u kome se ja nalazim. Svi su glagoli u poslednje vreme previše uredni. Glagoli kao da su postali instrumenti socijalnog inženjeringa. Čak je i glagol biti postao fašistički.

Eli: Odrasli su skenjani, zar nije tako? I još nešto, mrzim to kako se pretvaraju da ste njihovi dogod im to odgovara, a kad to prestane da im odgovara, onda za njih više ne postojite. Kao onda kad sam rekla Džilijan da je Stjuart poludeo za njom, a ona se samo osmehnula za sebe, kao da ja nisam tu. Deco, pođite kućama.
Ne mogu da ostanem u ovoj kući, da radim kao da se ništa nije dogodilo. Kao što rekoh, nije to nikakav problem. To sa Stjuartom nikad nije bilo bogzna šta. No to ne znači da želim da ga nekoliko narednih godina posmatram kako se razmeće u svojoj ulozi kućnog dekoratera. I da posmatram nju s izrazom lica mačke koja samo što nije pokupila kajmak. Vi se svakako ne biste muvali ovuda, zar ne?
Ipak, ako ništa drugo, bar sam nešto naučila od Džilijan. I bar se nisam zaljubila u Stjuarta. I to je neka uteha.

Gospođa Dajer: Vidite li šta je uradio? Mora da je to jedan od onih kauboja na koje nas upozoravaju. Obećao je da će popraviti kapiju, i zvono, da će poseći to drvo i odneti ga nekud. Onda ga je posekao i ostavio da leži tako da nisam mogla da izađem kroz ulazna vrata, pa je otišao da doveze kombi. Rekao je da mora da iznajmi kombi pošto se ispostavilo da je drvo veće nego što je mislio, pa sam mu platila gotovim novcem, i on je otišao i nikad se nije vratio. Nije popravio ni kapiju ni zvono. Bio je to veoma prijatan mlad čovek, ali se na kraju ispostavilo da je kauboj.
Kad sam pozvala opštinu pitali su me jesam li uopšte razmišljala kad sam posekla drvo bez njihove dozvole, i rekli mi da ih neće iznenaditi ako neko odluči da me tuži. A ja sam njima rekla da mogu da me tuže na onom svetu. To je jedino mesto gde mogu da mi šalju tužbu.

Gospođa Vajat: I dalje želim sve ono što sam rekla da želim. A znam da neću dobiti ništa od toga. Zato se tešim dobro skrojenim odelom, ribom bez kostiju i knjigom koja je napisana lepim stilom i nema nesrećan kraj. Visoko ću ceniti ljubaznost i kratke razgovore, i želeću stvari drugima. A uvek ću osećati bol i rane od svega što sam imala i što još uvek želim a nikad mi se više neće vratiti.

Teri: Ken me je izveo u „Obricki” na krabe. Daju ti maleni čekić, oštar nož, krčag piva i kesu za otpatke kraj nogu. Znam šta treba da radim, ali svejedno dopuštam Kenu da mi pokaže. Kraba je izvanredno konstruisana stvarčica, kao kakav moderni vid pakovanja izmišljen u neko davno vreme. Uzmete jednu s gomile, okrenete je, potražite jedan otvor s donje strane, ubacite nokat palca, razderete ga, i čitavo se pakovanje jednostavno polomi nadvoje. Zatim otkinete štipaljke, iščeprkate smlavljeno meso, jezgro koje preostane polomite nadvoje, ubacite i nož, malo rastresete sve to, presečete, a onda kopate prstima i jedete. Savladali smo tuce kraba bez graške znoja. Svako po šest: puno toga se baca. Ja sam uz to poručila salatu od luka, a Ken pomfrit. Onda je za kraj poručio kolač od kraba.
Ne, ne znate Kena.
I od sada pa nadalje, ne morate više da brinete za mene. Ako ste uopšte brinuli.

Sofi: Stjuart se popeo do naše sobe da nas poljubi za laku noć. Mari je čvrsto spavala, a ja sam se pretvarala da spavam. Zagnjurila sam lice u jastuk da ne bi osetio da mi je zlo. Kad je otišao, nastavila sam da ležim razmišljajući o svemu onome što bi bilo bolje da nisam pojela. Razmišljala sam o tome koliko sam debela, kakvo sam odvratno prase postala.
Čekala sam da čujem zatvaranje ulaznih vrata. Uvek ih možete čuti zato što morate snažno da ih povučete. Ne znam koliko sam dugo ostala budna. Jedan sat? Duže? Onda sam ih konačno čula.
Sigurno su razgovarali o tati. On je ozbiljno pao u bedaru. Samo što ja mislim da bi to trebalo zvati onako kako ga nazivaju odrasli.

Stjuart: Kad sam rekao kako smo „utešili jedno drugo”, to je verovatno ostavilo pogrešan utisak. Kao da smo mi dve matore drtine, koje slinave jedno drugom na ramenu.
Ne, istina je to da smo bili kao dvoje balavaca. Kao da se nešto – od pre mnogo, mnogo godina – toga trenutka konačno oslobodilo. Činilo se isto tako i da je još uvek ono vreme, kad smo se prvi put sreli, kao da ponovo počinjemo na neki drugačiji način. Kad imate trideset godina, možete na mnogo načina da glumite odraslu osobu. I mi smo pomalo bili takvi, ako ćemo pravo. Bili smo ozbiljni, i zaljubili smo se jedno u drugo, i kovali planove za zajednički život – nemojte se smejati – i sve je tada bilo ugrađeno u seks, ako znate na šta mislim. U našem nekadašnjem seksualnom životu nije bilo ničeg lošeg, ali je bio nekako odgovoran.
Hoću da razjasnim još jednu stvar. Džilijan je tačno znala čemu sve to vodi, od samog početka. Kad sam skinuo cipele i rekao da ću samo da obiđem devojčice, znate li šta je odgovorila?
„Možeš da obiđeš sve tri, kad si već kod toga.”
A pritom je u očima imala nekakav poseban pogled.
Kada sam sišao delovala je pomalo setno, i smireno, ali sam osećao da je negde unutra sva ustreptala i puna iščekivanja, kao da prvi put u svom životu ni ona nije znala šta će uslediti. Popili smo još malo vina, i rekao sam joj da mi se ovih dana dopada njena frizura. Na kosu stavlja maramu, ali ne na način na koji Amerikanke sklanjaju kosu. Ne ni onako kako se stavlja traka. Deluje umetnički, a pritom nepretenciozno, i – pošto je Džil u pitanju – boja marame odabrana je tako da joj savršeno ističe boju kose.
Okrenula se kad sam to rekao, i sasvim prirodno krenuo sam da je poljubim. Na to se ona kao malo nasmejala, pošto sam nosom naleteo na njen obraz, i rekla nešto o devojčicama, ali u tom sam trenutku već ljubio njen vrat. Okrenula se kao da želi da kaže još nešto, no u tom okretu njene su usne praktično naletele na moje.
Još malo smo se ljubili, a onda ustali i malo se osvrnuli okolo kao da se pitamo šta ćemo sada. S tim što je bilo savršeno očigledno šta nam je oboma na umu. Bilo je isto tako jasno da ona želi da ja preuzmem kontrolu, da zagospodarim. A to je bilo lepo, i uzbudljivo, jer kada smo ranije bivali zajedno uvek je to bio, kako da kažem, seks uz obostrani pristanak. Šta želiš? Ne, šta ti želiš? Ne, šta ti želiš? Prilično učtivo poigravanje, i pošteno, ali u današnje vreme istinski nepotrebno odlaganje, po meni. Džil je zapravo želela da kaže, kreni, hajde da probamo drugačiji seks. Pretpostavljam – u tom trenutku nisam mislio o tome, bio sam previše zaokupljen onim što smo činili – pretpostavljam da je smatrala da će se, ako ja preuzmem kontrolu, osećati manje krivom prema Oliveru. No u tom trenutku to i nije izgledalo tako značajno.
Bila je to, dakle, jedna od onih scena u kojima sam je ja milovao i privlačio sebi i sve vreme je nagovarao na to. A ona se ponašala ne baš nedostupno već više, kao, ubedi me. I tako sam je ubedio ka sofi, i kao što rekoh ličilo je to na dečiji seks, međusobno drpanje, nastojanje da se otkopča vlastiti kaiš dok se istovremeno bavite onim drugim, takve stvari. Malo onoga gurni me – povuci me, i neke stvarčice koje ranije nismo radili. Na primer, ja volim kad me gricnu. Ne istinski jak, ali ipak ozbiljan gric ili dva na mesnatijim delovima tela. U jednom trenutku deo dlana mi se našao u njenim ustima, uz reči „hajde, ugrizi me”. I ona me ugrizla, snažno.
A onda sam se našao u njoj i počeli smo da se jebemo.
Sofe su, međutim, zaista pravljene za decu. Naročito stare i rasturene sofe poput te. I tako smo i mi na njoj pomalo bili deca. Međutim, svako ko je ikada osetio probod u leđima ili je navikao na prave krevete takav teren više ne smatra posebno gostoljubivim. Zato sam ubrzo obema rukama obujmio Džili pa nas zajedno preturio na pod. Ona je pritom malo trupnula, no ja nisam hteo da dozvolim da me išta izbaci iz nje, ni za živu glavu. I tu smo ostali dok nismo svršili. Oboje, da pomenem uzgred.

Džilijan: Nije se sve dogodilo onako kako sam ispričala. Želela sam da sačuvate dobro mišljenje o Stjuartu – uz pretpostavku da ste ga imali. Možda sam se u tom času obračunavala sa poslednjim delićem krivice koju sam osećala prema njemu. Način na koji sam vam ja to ispričala jeste način na koji sam želela da se to dogodi, u slučaju da se dogodi.
Kad je sišao niz stepenice, rekao je: „Devojčice su dobro.” Zatim je dodao: „Svratio sam i do Olivera. Izdrkao je i uspavao se.” Stjuart je to rekao pomalo brutalno i trebalo je da osetim nekakvo žaljenje prema Oliveru, ali nisam.
Bili smo pijani, naravno. Pa, ja sam bila malo više nego pripita. U poslednje vreme obično zastanem kod jedne čaše, ali do tog trenutka mora da sam bila ispila gotovo pola boce. Stjuart se pružio i zgrabio me. Ne spominjem to kao opravdanje. Ni za njega.
Napola me obgrlio oko struka i nosom me udario u jagodicu tako snažno da su mi oči zasuzile, a onda sam sklonila usne u stranu od njegovih.
„Stjuarte”, rekoh, „ne pravi gluposti.”
„Ovo nisu gluposti.” Pružio je i drugu ruku preko mene i ščepao me za dojku.
„Devojčice.” Ovo je možda bila taktička greška, priznajem, kao da su one bile glavna prepreka.
„Spavaju.”
„Oliver.”
„Jebeš Olivera. Jebeš Olivera. Ali upravo u tome i jeste stvar – ti ne jebeš Olivera, je li tako?” Rekao je to na način koji nije ličio na Stjuarta – ili bar ne na Stjuarta kakvog sam ja poznavala.
„То se tebe ne tiče.”
„U ovom trenutku me se tiče.” Spustio je ruku s moje dojke na moje noge. „Hajde, pojebi me. Pojebi me za dobra stara vremena.”
Krenula sam da ustanem, ali sam malo izgubila ravnotežu, što je on iskoristio, pa sam se iznenada našla na podu s glavom naslonjenom na jednu nogu sofe, i Stjuartom preko mene. Pomislila sam: ovo ne izgleda kao šala. Kolenom je gurao da razdvoji moja kolena. „Vrištaću, i doći će neko”, rekla sam.
„Misliće da si ti pojebala mene”, odgovorio je. „Misliće da si ti pojebala mene zato što više ne jebeš Olivera.”
Svojom težinom istiskivao je vazduh iz mene, pa sam otvorila usta. Ne znam da li sam želela da vrisnem ili ne, ali mi je Stjuart gurnuo dlan među zube.
„Hajde, ugrizi.”
Jedan deo mene nije mogao to da shvati ozbiljno. Hoću da kažem, to jeste bio Stjuart, na kraju krajeva. Reči Stjuart i silovanje – ili nešto što je blizu toga – jednostavno ne idu zajedno. Nisu išle zajedno. A istovremeno mi je palo na pamet kako je to neka vrsta klišea. Nije da sam ikad do tada bila u takvom položaju. No, jedan deo mene želeo je da kaže, razložnim glasom: čuj, Stjuarte, to što Oliver i ja u ovom trenutku ne upražnjavamo previše seksa ne znači da želim da se potucam s tobom, ili bilo s kim drugim, kad smo već kod toga. Kad imaš dvadeset godina a nemaš seksualni život, onda najviše vremena provodiš razmišljajući o tome. Kad imaš četrdeset godina a nemaš seksualni život, prestaješ toliko da razmišljaš i umesto toga brineš o drugim stvarima. A tebi sigurno nije baš toliko stalo do toga.
Zadigao mi je suknju. Svukao mi je gaćice. Zatim me je pojebao, pri čemu mi je glava bila čvrsto naslonjena uz ram sofe. Osetila sam miris prašine. Sve vreme mi je držao šaku u ustima. Činilo se da nema nikakvog smisla ugristi je.
Nije me obuzela panika. I nisam bila ni najmanje uzbuđena. Malo me je ozledio. Nije ništa polomio. Jednostavno me je pojebao protiv moje volje i protiv mog izbora. Ne nisam ujedala, ne nisam grebala, ne nemam modrica osim jedne tu odmah iznad kolena, koja ne dokazuje ništa. No ja i ne želim da išta dokazujem. Ovo neće ići na sud. To je moj izbor.
Ne, ne mislim da sam to „dugovala” Stjuartu zbog toga kako sam se prema njemu ponela pre deset godina.
Ne, nisam bila baš prestrašena. Pa to je Stjuart, na kraju krajeva, neprestano sam govorila sebi, nije to nekakav neznanac s kapuljačom u mračnoj uličici. Bilo mi je gadno, a moglo bi se reći da mi je istovremeno bilo i dosadno. Pomislila sam: zar je to ono što svi oni hoće? Čak i oni koji deluju prijatno? Zar je to ono što bi svi hteli da urade, bez obzira na tvoje želje?
Da, smatram da to jeste bilo silovanje.
Mislila sam, pošto je u pitanju bio Stjuart, da će se izviniti. No on me je jednostavno ostavio da ležim na podu, ustao, namestio pantalone, uključio mašinu za pranje posuđa, a onda otišao.
Zašto vam sve ovo nisam ranije rekla. Zato što se situacija izmenila.
Potpuno je izvesno da sam trudna. A dete sigurno ne može biti Oliverovo.

19: A sada, pitanja


Stjuart: Mislim da ste možda i u pravu. Svakako sam spreman da razmotrimo stvar. Vidite, kad se otpočelo s organskom proizvodnjom vina, ona nisu bila najboljeg kvaliteta. Delovala su pomalo čudno. Osim toga, tu je bio i biodinamizam – a to je delovalo još čudnije, uz praćenje mesečevih ciklusa i tome slično. Mislim da je jedan od problema kad ljudi otvore bocu vina taj što pritom nemaju isti stupanj svesti o zdravstvenoj ispravnosti kao kada kupe vezu šargarepe. Međutim, tehnika proizvodnje vina dosta je uznapredovala u svetu, tako da se sada mogu naći i sasvim pristojna organski proizvedena pića te vrste. Neizostavno ću se time još jednom pozabaviti. Sve što može da potpomogne razvoj kupovine na jednom mestu po meni je dobro. Sve dok je to kupovina na jednom mestu u Povrćnom ćaru.

Džilijan: Tražite od mene da se vratim deset, dvadeset godina unatrag.
Shvatate kako sam se zaljubila u Olivera, ali ne shvatate „kako ili da li” sam prestala da volim Stjuarta. Pa, i samo postavljanje tog pitanja daje pola odgovora. Ako shvatate „kakо” sam se zaljubila u Olivera, onda shvatate i „kakо” sam prestala da volim Stjuarta. Jedna stvar zamagljuje drugu. Glasna buka guši onu manje glasnu. Ne, hajde da se ne upuštamo u poređenja. Kad neko tvrdi da je zaljubljen u dve osobe istovremeno, to po meni znači da je samo pola zaljubljen u svaku od njih. Ako ste potpuno zaljubljeni u jednu osobu, drugu i ne primećujete. Pitanje se uopšte ne postavlja. Ako ste se ikad našli u mom položaju, to ćete shvatiti. Ako niste, onda ćete se baviti matematikom.
Zanimljivije je pitanje „da li”. Stjuart se prema meni nikada nije loše ponašao. Pokušao je da pokvari naše venčanje – ali to ionako ni u kom slučaju nije mogao da bude normalan dan. Pa iako sam ga žestoko povredila, ponašao se praktično i predusretljivo – ne, velikodušno – sve vreme tokom raskida. Izričito je zahtevao da zadržim atelje. Nije osporavao razvod, kao što je mogao da učini. I tome slično. Nikad u njemu nisam videla neprijatelja, ili prepreku. Kad god bih pomislila na njega, osećanja su mi uvek bila... pozitivna. On je bio neko ko me je voleo i ko se nikada nije ponašao loše prema meni.
Sve do one noći. Još uvek ne znam šta da mislim o toj noći. Bila je to tako grozna izdaja svega onoga što sam mislila o Stjuartu.

Oliver: Bajron. Džordž Gordon, lord. Nije valjda da to niste prepoznali? „Želja mi je čudna, junak sad mi treba...” Verovatno – ne, svakako, jedan od najpoznatijih početnih stihova u istoriji... istorije.

Gospođa Vajat: Zašto ste tako ljubopitljivi kad je u pitanju moj brak? Sve je to bilo tako davno. Sve je to – kako vi ono kažete – „prekrio zaborav”. Sve je to – taj izraz sam naučila od Stjuarta – „krv ispod mosta”. Mislim da se više ne sećam njegovog imena. Kako to reče jedna od vaših finih aristokratskih dama: „Prisećanje nije priznavanje”. Imam kćer. Nije to bilo baš bezgrešno začeće, istina je, ali – ne, mislim da se više ne sećam kako se zvao.

Eli: Naravno da vam neću reći kakav je Stjuart u krevetu.
Onda biste i njega pitali to isto o meni. I tako dalje. Bilo kako bilo, seks nije s tim imao nikakve veze. Sa svim onim ostalim, hoću da kažem.

Džilijan: Zbog čega bih bila ljubomorna na Eli? To je potpuna besmislica.

Stjuart: Ne. Možda se i nismo razišli na najlepši način. Ali... ne. To je nešto sasvim lično.

Gospođa Vajat: Quelle insolence .

Džilijan: Jesam, čitala sam Oliverove scenarije. Veoma su dobri, u stvari. Po mom mišljenju. Koje se ne računa. Jedina moja zamerka bila bi ta da nisu dovoljno jednostavni. Znate, kao kad kantautori pokušavaju da budu prepametni – muzika je ono što bi trebalo da privuče pažnju, ne reči. Slažete li se sa mnom?
Jedan od scenariji govorio je o tome kako Pikaso, Franko i Pablo Kazals učestvuju u takmičenju u peloti, u vreme neposredno pre Španskog građanskog rata. Nekim ljudima se zaista dopao, ali niko nije uspeo da obezbedi novac. „Gde je tu nešto za žene?” Bio je to jedan od komentara koji su pogađali suštinu. Zato je napisao Čarlija s planine, scenario zasnovan na istinitoj priči o ženi koja se oblačila kao kauboj. Na to su, međutim, rekli da mu nedostaje životnosti, pa je napisao novu verziju u formi mjuzikla, pod naslovom Devojka sa zlatnog Zapada, za novi milenijum. Potom je napisao prvi deo za film Sedmi pečat... Pa, stara je to priča, zar ne?

Sofi: Oko sat vremena, možda manje. Rekla sam vam. Onda se uključila mašina za posuđe, pa su se zalupila ulazna vrata, i onda sam čula mamu kako se penje uz stepenice i tiho se šunja pored naših vrata da me ne bi probudila.
Ne, nisam čula ništa „neobično”. Zbog čega bi mama plakala?

Stjuart: Jeste, naravno da je istina to za „cepača”, pa ne bih vas valjda zavlačio? Zaista potiče s Orknijskih ostrva. Treba da ga probate nekom prilikom.

Gospođa Vajat: To ste veoma lepo primetili. Jeste, moje ime je Mari-Kristin. Jeste moj muž – onaj bednik koga se više ne sećam – pobegao je s jednom devojkom, kurvicom, po imenu Kristin. A moja druga unuka se zove Mari. Nemoguće je, međutim, da iko zna ove tri činjenice, osim mene. I vas. Reč je, dakle, o pukoj slučajnosti, po mom mišljenju.

Stjuart: Da, pretpostavljam da bi se moji roditelji ponosili mnome. Ali to je nemoguće dokazati. Dok su bili živi, uvek su bili pomalo razočarani, i kad se osvrnem na prošlost, shvatam da to nimalo nije potpomagalo moje samopouzdanje u vreme dok sam bio dete. Umrli su kad mi je bilo dvadeset godina. Znači da je malo prekasno da počnu da se ponose svojim sinom.
Ako ikada budem imao dece, postaraću se da ih nikada ne podrivam na način na koji su podrivali mene. Ne mislim da bi ih trebalo razmaziti, ali svakako smatram da bi im trebalo dati nekakvu svest o njihovoj vlastitoj vrednosti. Siguran sam da je to lakše reći nego učiniti, ali ipak.
Moja sestra? Čudno, ali jesam uspeo da joj uđem u trag. Udala se za jednog ušnog lekara i živi u Češiru. Svratio sam tamo jednog popodneva kada me put naneo otuda. Lepa kuća, troje dece. Napustila je posao, naravno. Uspostavili smo okej odnos. Baš kao i kad smo bili deca. Ni loš, ni dobar, jednostavno okej. I svakako da nisam njoj ispričao šta mi se u poslednje vreme događalo u životu. Tako da nema nikakvog smisla da je pitate.

Džilijan: Sofi? Ne, Sofi je sasvim u redu.

Gospođa Vajat: Sofi? Pa, počela je adolescencija, zar ne? Danas to počinje već u desetoj godini. Ona je vrlo savesna devojčica, veoma se trudi da bude dobra. Takva je njena priroda oduvek. Ali ko može da se odupre adolescenciji?

Stjuart: Ne, nikada nisam okačio tu sliku. U stvari, vratio sam, je u prodavnicu u kojoj sam je kupio. Rekli su da ne žele da je ponovo otkupe od mene. Ni po kojoj ceni. Što je imalo da znači – pronašli smo jedinu budalu koja je bila spremna da je preuzme od nas, i ne verujemo da ćemo ikad naći još jednu.
Šta je na slici? Ne mogu da se setim. Nekakav seoski predeo, čini mi se.

Eli: Bila je toliko prljava da sam u prvi mah pomislila da je u pitanju Rođenje Hristovo. Kad sam je očistila, pretvorila se u prizor iz seoskog dvorišta. Štala, krava, magarac, svinja. Rad darovitog amatera, kako se to obično kaže. Drugim rečima, nije vredna ni platna na kome je naslikana.

Oliver: Taj stari kesten? Taj vieux marron glace? Ne, zaista ne, bespogovorno ne. Ma ni da pomislim na tako nešto. Naravno, bez predrasuda, neki od mojih najboljih prijatelja i tako to – zapravo, niko od mojih najboljih prijatelja, kad bolje razmislim – osim – nije valjda da ciljate na nešto, je li? – Stjuart? – u pitanju je teorija – hoćete da kažete da se dočepao zelene grane dok je bio u Americi – ili pre – ima smisla na neki način – dva leteća braka – a stvarno se činilo da mu je neprijatno sa Eli kad sam ono pokušao da ih spojim. Da, da, da. Kad danas bacim pogled na svoj moralni retroviseur, sve to ima svoje zašto.

Teri: Ja odoh. Samo, ovog puta je to moj izbor, ne Stjuartov. Vama ja, momci, ništa ne dugujem. Sami vidite šta ćete.

Dr Rob: Ne znam. Ne mogu da predvidim. Reč je o depresiji umerene snage. Ne pokušavam da je predstavim blažom nego što jeste. Ali ne smatram da je aktivno suicidna. On nije za bolnicu. Još nije. Za sada ćemo terapiju ostaviti na 75 mg, a posle ćemo da razmotrimo moguća rešenja. Nije to bolest koju možete predvideti, posebno ne s pacijentom kakav je Oliver.
Pre neki dan, na primer, pokušala sam da ga nateram da govori. Ležao je na leđima u prilično letargičnom stanju, nije reagovao, pa sam ponovo spomenula njegovu porodičnu predistoriju – njegovu majku – na šta se on okrenuo prema meni, odjednom potpuno usredsređen, i rekao nekako šeretski, „Doktorka Rob, vi ste u znatno višoj kategoriji rizika nego ja.”
Istina je – među najrizičnijim kategorijama u razvijenim zapadnim zemljama su doktori, medicinske sestre, advokati, kao i oni koji se bave hotelijerstvom i ugostiteljstvom. A žene lekiri su u kategoriji višeg rizika nego muškarci lekari.
Ali ja zaista smatram da je on u ranjivom stanju. Ne bih da predviđam šta bi se moglo desiti ako pretrpi još jedan udarac.

Džilijan: Nemam pojma da li se Oliverova majka ubila ili nije. Činjenica je da sam njegovog oca srela samo jednom, a pošto pre svega nikad nisam ni čula tu teoriju, teško da je bilo verovatno da bih je spomenula u takvoj prilici, zar ne? Delovao je kao fini starac, mada pomalo napet, kako se i moglo očekivati. Oliver me je pripremio da očekujem čudovište, a kad sam shvatila da on to nije, prirodno je da sam pomislila da je mnogo prijatniji no što zaista jeste. Uz to, imala sam i osećaj da me je Oliver, ako se već nije hvalisao mnome, makar predstavio ocu na nekako takmičarski način. Pretpostavljam da je to normalno. Pogledaj šta ja imam – nešto u tom stilu. Tata je samo dudlao lulu i nije zagrizao mamac, što je, pretpostavljam, donelo izvesno olakšanje.
Kada me je doktorka Rob upitala da li išta znam, rekla sam da ću među Oliverovim dokumentima potražiti umrlicu. Zapravo, reč „dokumenta” je malo preterana. Oliver ima jednu malu kartonsku kutiju s natpisom „Glasovi predaka”, koju sam iskopala jedne noći kada je otišao na spavanje. U njoj je sve što je sačuvao o svojoj porodici. Nekoliko fotografija, jedan primerak Pelgrejvove Zlatne riznice s ispisanim datumom i imenom njegove majke – mislim da ju je dobila u školi kao nagradu za recitovanje – malo mesingano zvonce čije mi je prisustvo jednom prilikom objasnio, kožni obeleživač za knjige s orijentalnom šarom, jedna potpuno izubijana starinska igračka – autobus na sprat krem i kestenjaste boje, ako baš želite da znate – srebrna kašika koja je možda bila poklon za krštenje, s tim što ja ne znam da je Oliver ikada kršten. Kako god bilo, zaključak je – umrlice nema. Očeva je tu, u koverti s natpisom „Dokaz”.
Pretpostavljam da bismo mogli da u Somerset Hausu zatražimo duplikat, ali od kakve bi pomoći to bilo? Mnoga samoubistva bivaju zataškana, tako da ne bi nužno ni morali da saznamo. U stvari, moglo bi da nas zavede na pogrešan put. A i ako bi pisalo smrt samoubistvom, ipak bi to bilo previše mračno?
Da, u pravu ste. Ako je postojala sumnja u samoubistvo, morala je biti sprovedena istraga, a po Oliverovim rečima, ona je jedne nedelje bila živa a sledeće nedelje sahranjena, pa da li je onda bilo vremena za tako nešto? S tim što je on tada imao samo šest godina, a mi dobro znamo koliko je proizvoljan Oliverov osećaj za vreme, zar ne? Tako da nas sve to skupa ne vodi predaleko.

Stjuart: Ja? Zašto bih ja rizikovao da poreska uprava sprovede istragu u mojoj firmi?

Džilijan: Ne znam. Mislim da to zavisi od Oliverovog stanja. Ne možemo od Stjuarta očekivati da mu doveka daje platu. A ja nikada ne bih prihvatila milostinju od Stjuarta. Naročito ne sada.

Oliver: Ja imam pitanje za vas. Da li neko zna koliko je vremena potrebno araukariji da naraste do svoje krajnje veličine? Treba mi ular za mog dvogoca.

Mari: Macu ću zvati Pluton.

Oliver: Još jedno pitanje. Šta biste više voleli? Da volite ili da budete voljeni? Tik, tak, tik, tak, BONG! Vreme je za odluku.

Stjuart: Ne, nipošto ne možete videti tu fotografiju.

Eli: Nego, da ja vama kažem nešto o Stjuartu. Sećate se gde živi? Svi oni službeni stanovi i uske uličice i parkinzi za stanare. Znate li šta je uradio kad sam prvi put s njim provela noć? Za doručkom? Dao mi je šaku vaučera za parking da mi pauk ne bi odneo kola. Mora biti da sam delovala zbunjeno, zbog toga što je počeo da objašnjava kako se koriste. Uzmeš žeton, izgrebeš dan, sat, minut svog dolaska, bla bla.
To sam već znala. Nisam zbog toga izgledala zbunjeno.

Džilijan: Ne, ne želim da „pronađem svog oca”. Nisam ja siroče. On me je poznavao, i ostavio me.

Oliver: Još jedno pitanje za vas. Znam da je to protivno pravilima. Jebeš jebena pravila. Džilijan. Ta svetica, ta svetlost moga života. Da i ne spominjem gopsodina Čeribama A tek police. Plutokrata sa izvesnim nivoom duhovnosti. Stvar je u tome – pitanje je – do koje je mere ona manipulisala vama? Razmislite.

Teri: Da, Ken i dalje zove onda kad kaže da će nazvati. Hvala vam što ste to pitali. Hvala što ste se setili. I što ste mu upamtili ime.

Gospođa Vajat: Jesam li stvarno? Jesam li zaista rekla da je jedino nepromenljivo pravilo braka to da muž nikad neće ostaviti svoju suprugu zbog starije žene? I da li još uvek tako mislim? Nemam pojma. Ne sećam se da sam u to verovala. Sve u svemu, nisam sigurna da baš toliko znam.

Eli: Osećam li se nasamareno? Da li me je Stjuart nasamario? I da i ne. Čudnovato je to, što nekako snažnije osećam da me je prevarila Džilijan. Nešto u njenom stavu. Kao, možeš malo da imaš Stjuarta, posluži se, pošto ga ja mogu dobiti kad mi se prohte. Možda se čak nije pomučila ni da razmisli o tome. Ali trebalo je, zar ne?

Džilijan: U životu nisam čula gluplje pitanje. Mene?
Da, Oliver me je napao pre deset godina.
Da, Stjuart me je napao nedavno.
Ali ja sam Olivera namerno izazvala. Dok Stjuarta nisam izazivala. Ta dva incidenta nemaju nikakve veze. Baš nikakve.
To je veoma glup izraz, po mom mišljenju. Profesionalna žrtva.

Oliver: (odbija da odgovori na sva dalja pitanja)

Stjuart: Baš mi je drago što ste to pitali. Ja lično koristim „karnaroli” – njega koriste i Milanezi. Ili „vialone nano”. To je više venecijanski. Daću vam mali savet. Ako pripremam prolećni rižoto, špargle ili primavera, recimo, onda na kraju, umesto uobičajene kašike butera, stavim creme fraiche . To ga nekako učini lakšim. To ja onako, usput.

20: A šta vi mislite?


Džilijan: Ima nešto što vam nisam rekla. Nešto što je rekao Stjuart.
Dok smo vodili ljubav – ne, dok me je silovao – ne, hajde da kažemo usred seksualnog čina – i dok sam ja pokušavala da mu kažem da je to loša ideja, htela sam da kažem nešto o Oliveru, ali zbog nečega nisam mogla da mu spomenem ime. I tako sam začula sebe kako izgovaram – a znam da je sigurno zvučalo čudno – nešto kao „moj muž spava na spratu”.
„Ne”, rekao je Stjuart. Na tren se zaustavio i pogledao me veoma ozbiljno, ali i agresivno. „Ja sam tvoj muž. Ja sam oduvek bio tvoj muž. Ti si moja žena.”
„Stjuarte”, rekoh. Hoću da kažem, nije on bio neki stari bradati fundamentalista. Bili smo to nas dvoje, ovde, sada.
„Ја sam tvoj muž”, ponovio je. „Možda ti jesi Oliverova ljubavnica, ali si moja žena.”
Potom je nastavio da me tuca.
Nije li to malo jezivo?

Oliver: Plan A (izvinjavam se zbog srozavanja u stjuartovštinu). Oženiti se gospođom Dajer. Promeniti prezime u Dajer, u znak odavanja počasti. Pridržavati je kao onu zrelu voćku u ruci sve dok se peteljka nežno ne odvoji od grane. Naslediti njenu kuću. Živeti preko puta ponovo venčanih Hjuzovih. Ne pričinjavati im neprijatnosti. Plemenita suzdržanost dostojna Ronsesblabla. Slaviti reverzibilnost – sećate se da je ta reč bila moja lozinka?
Posaditi novu araukariju. Ubrzati njen rast, i pustiti je da zamaskira spoljašnji svet sve dok ne kucne čas zrenja i moje mušmule.

Stjuart: Sretnete nekog, upoznate ga, dopadne vam se, vi se dopadnete njemu, odete u krevet. I tada – u tom trenutku, ili sledećeg jutra, ili kada se osvrnete unatrag – stvari postanu jasnije, zar ne. Da li je verovatno da će se to zbiti još jednom zbog obostrane radoznalosti ili ljubaznosti (ili nikada više, zbog obostrane ljubaznosti), ili će to biti nešto što će potrajati jednu sezonu, ili će – i to je moguće – trajati i trajati. To vam se obično naknadno razbistri u glavi.
Pretpostavljam da biste mogli reći da trenutne okolnosti i nisu sasvim normalne. Da, mogli biste opet da kažete to isto.

Džilijan: Ne verujem u ispravnost pobačaja. Odnosno, ako izuzmemo sve ono što se dešava u zaraćenim područjima i tome slično, ne verujem u ispravnost većine pobačaja koji se događaju u svetu. Ne osporavam pravo nijedne žene, ali osporavam mudrost. Velika je stvar doneti dete na svet, ali je još veća sprečiti ga da na svet dođe. Znam sve argumente, ali odluka se, meni se čini, uvek donosi na jednom mestu koje je iznad svih argumenata. Na onom istom mestu gde se donose sve odluke o stvarima kakve su ljubav i vera.
Dakle, ako sve bude kako treba – a ja sam već prilično blizu starosne granice – rodiću Stjuartovo dete. Početak te rečenice nekako mi nije u skladu s njenim krajem.
A nije rešenje leći u krevet s Oliverom što pre bude moguće i potom se pretvarati da je dete njegovo.
Da li bih mogla da kažem da sam bila u vezi s nepoznatom osobom ili osobama. Da svalim krivicu na nepostojanje našeg seksualnog života? Samo što ja radim kod kuće, a i Oliver je u poslednje vreme takođe dosta vremena provodio u kući. On zna šta radim. Tačno zna kako provodim vreme.
Naravno da će pogoditi. A ja neću poricati.

Oliver: Plan B. Oliver od Ronsesblabla nije, to tvrdim, bio poznat po suzdržanosti. Čast je to što mene napred goni. Duni u moćni rog i napred u boj! Pogubimo neobrezane! (Ovo je do sada nerazmotreno pitanje. Baš me čudi što ga niste postavili u onom nedavnom ispitivanju.) Stjuart – čuva li on još svoj svetli oreol, svoj puteni prepucijum, ili ne? Prevučen ili ne, šta mislite? (Ja? Moi? Kao što rekoh, propustili ste priliku. Mada, ako baš hoćete – Oliver je u poslednje vreme tako tristeozno lišen prihoda – mogli bismo da se nađemo posle svega, pa da mi platite da vam pokažem. Da, da stavim mališu među novčiće. Ponesite polaroid. Dajte naslov: Kako Stvari Stoje.) Dakle – u boj? Da se borim za ono što mi po pravu pripada, čast, i ruku u ruci. Da se opet udvaram i osvojim. Da zaštitim svoju lozu. Šta vi mislite?

Stjuart: Šta sam ono rekao o željama?
Rekao sam: „Danas znam šta želim i ne traćim vreme s onim što ne želim”. Zvučalo je to sasvim jasno i nedvosmisleno, zar ne? A već dugo i jeste tako, ili je bilo tako. No to je važilo, sada shvatam, samo za jednostavne stvari, nevažne stvari. Poželiš ih, pa ih dobiješ. Ili ne dobiješ.
Međutim, kada je reč o značajnim stvarima... To što nešto želite može vas dovesti do toga da to i dobijete, ali dobijanje nije kraj priče. Njime se samo otvara nova serija pitanja. Sećate se kad je Oliver rekao da je njegov poslovni plan da dobije Nobelovu nagradu. Mislim da ćete se složiti da su mu veće šanse da dobije trostruki džekpot na lutriji. Ipak, zamislite, samo na trenutak, da mu se desi da dobije to što želi. Hoćemo li poverovati da će to rešiti njegove probleme i da će posle toga dugo i srećno živeti? Sumnjam. Moglo bi se reći da je lakše nikada ne dobiti, već samo želeti. Samo što život u kome samo želite a ništa ne dobijate može biti neverovatno bolan. Verujte.
Ili ja to samo izbegavam temu? Govoriti o „onome što želim”, a ne spomenuti Džilijan?

Sofi: Stjuart je moj tata a tata je tata Mari, i to je jedan od razloga zašto je tata u bedari. (Još uvek nismo pronašli odraslu reč za to.)
Možda je onda rešenje za tatu i mamu da imaju još jednu bebu zajedno. Tada će biti dva prema jedan.
Ej, zar to nije briljantno? Briljantno. Šta vi mislite?

Džilijan: Nije delovalo, je 1’ tako? Istina je. Pre deset godina, režirala sam prizor za koji sam verovala da će osloboditi Stjuarta. Izgleda, međutim, da je imao suprotan učinak. Nadala sam se da će videti kako moj život s Oliverom nije ništa prema čemu bi trebalo osećati zavist, i da će ga to osloboditi okova. Znate, kad je prvi put otišao u Ameriku, počeo je da mi šalje one velike bukete cveća. Anonimno. Sprijateljila sam se s nekim ljudima u preduzeću za isporuku, servirala im priču o mogućem manijaku, i oni su mi potvrdili da su svi nalozi za slanje davani iz Vašingtona. A Stjuart je, to nije potrebno isticati, bio jedina osoba koju sam tamo poznavala. I Oliver je to očigledno znao. Jednostavno nikad nismo porazgovarali o tome. Posle smo se preselili u Francusku, a on nas je i dalje pratio. Zato sam režirala onaj prizor na ulici, jer sam znala da će Stjuart da posmatra. Međutim, napravila sam potpuno pogrešan proračun, pošto je to sigurno navelo Stjuarta da poželi da me spase. I svih tih godina verovala sam da mu je dobro, da je svoj čovek, bezbedan, da su rane zaceljene.
Da je umesto toga video istinu – da smo Oliver i ja srećni – kao što i jesmo bili, tada – da li bi mu to donelo slobodu? Da li bi mu posle toga život bio potpuno drugačiji? Možda se nikada više ne bi vratio? To je to nerazrešeno, nerazrešivo pitanje o životima kakve smo mogli imati a nismo; o odbačenim mogućnostima, zaboravljenim odlukama. Šta vi mislite?

Oliver: Plan C. Šta ono reče doktorka Rob? Da – osećaj da vam neće biti bolje deo je depresije. Pa, s tim bih i mogao da se složim, premda bi moj iskaz bio drugačije uobličen. U vreme kad sam bio student, sklopio sam za šankom poznanstvo s jednim mladim lekarom, tek je bio diplomirao. Jedne pijane večeri izgledao je veoma jadno. Toga popodneva, naime, stare kuke su mu naložile – sad kad je postao pravi doca – da prenese one najgore loše vesti okupljenoj porodici pacijenta koga je već u tom trenutku grickao, glodao i smrtonosno žvakao glodar po imenu rak. Taj moj ortak nikad pre toga nije odigrao ulogu glasnika smrti, pa stoga nije bio naročito vičan diplomatiji; a opet, čini mi se, bio je pravi ser Henrl Voton po načinu kako je ojađenoj porodici saopštio da će njihov voljeni muž, otac i sin neizbežno da pandrkne. Šta si im tačno rekao, upitao sam, i njegove mi reči evo već decenijama odzvanjaju u ušima. „Rekao sam im da mu neće biti bolje.”
Tako mlad, a tako mudar! Hoće li ikome od nas ikada biti bolje? Svakako ne u onom smislu koji podrazumevaju filozofi. Niti u smislu koji podrazumevaju Pogađači. Osećaj da vam neće biti bolje zaista jeste deo depresije – ali koji deo? Za doktorku Rob, to je simptom, za Olivera uzrok. Nikome od nas neće biti bolje, pa čemu onda slati čestite ambasadore medicine da po inostranstvu lažu za svoju otadžbinu? Plan C se jednostavno ogleda u prihvatanju činjenica takvih kakve jesu. Svi smo mi u istom čamcu, s tim što neki priznaju da imaju rupu na dnu, dok drugi okreću zaboravna leđa i prilježno veslaju sve dok se držači vesala ne zažare.
Pogledajte samo taj kliše. Još gore, pogledajte taj jadni pokušaj da mu se udahne život. Sramotno. Sram da te bude, mali moj Oli. A opet, u samoodbrani, kako prikladno. Šta je naše bitisanje ako ne skup jadnih pokušaja da se jednom klišeu udahne život?
Da, to je plan C.
Plan A, Plan B, Plan C: šta biste najviše voleli?

Stjuart: Evo šta sam podrazumevao pod onim „još složenije”. Dok sam svih onih godina bio odsutan, Džil koju sam nosio sa sobom – sasvim doslovno ako imamo u vidu onu fotografiju kojom su izgleda svi odreda opsednuti – bila je Džil koju sam nekada poznavao, ona u koju sam se zaljubio. To je i normalno, zar ne? A kada sam se vratio, rekao sam sebi, nije se ni najmanje promenila. Znam, dobila je devojčice, i češlja se na drugačiji način, i malčice se ugojila, i ne nosi ništa od odeće koju ja pamtim, i živi u nešto skučenijim okolnostima, ali je za mene bila potpuno ista. Da li je? Možda ja jednostavno ne želim da priznam da su sve ove godine života s Oliverom mogle da je promene. Izloženost njegovim postupcima i mislima i drugorazrednim stavovima. Tu je reč o PDU i MNT, kao što sam već istakao. Da li je nerealno pretpostaviti da je оnа još uvek ona ista žena u koju sam se ja zaljubio? Na kraju krajeva, i ja sam se promenio u godinama koje su protekle. A isto to važi, kao što sam ukazao čim smo se pozdravili, i za vas.
Seks nije nimalo razjasnio stvari. Naprotiv, to me je nateralo da shvatim da sam obmanjivao sebe verujući sve vreme da je slučaj potpuno jasan, da sam oduvek voleo Džil, da sam je oduvek voleo i da ću je uvek voleti. Jer Džil je u toj rečenici ona Džil od pre dvanaest godina: ona je ta za koju sam znao da ću je uvek voleti. Uvek. Težak posao, kao što rekoh: snagatori s macolama moraće da mi smlave srce. Ali šta je sa današnjom Džil? Da li ću morati da se potpuno iznova zaljubim u nju? Ili sam već na pola puta? Na četvrt? Tri četvrtine? Jeste li se ikad našli u ovakvoj situaciji? Pomalo tapkam u mraku. Pretpostavljam da bi idealno rešenje bilo da otkrijem da smo se, premda smo se oboje izmenili, razvijali u paralelnim pravcima, tako da se nismo „udaljili”, kako se to kaže, iako smo bili razdvojeni. A onda, još bolje, i to je najveće Ako – da otkrijem da bi mogla ponovo da me zavoli. Ili – čak još bolje – da me ovog puta zavoli još više. Recite mi, sanjam li ja to?
Sada kad se čini da postoje izgledi da povratim ono što sam nekada imao, jedan deo mene počinje da se pita koliko ja to želim. Dok je sve to bilo nemoguće, bilo je jasnije. Možda sam samo uplašen. Na kraju krajeva, čini se da je i ulog sada mnogo veći. Pretpostavljam da je ključno pitanje, da li bi Džilijan mogla ponovo da me zavoli?
Šta vi mislite?

Džilijan: Da li me Stjuart voli? Još uvek? Istinski? Kao što je rekao?
To je ključno pitanje.
Šta vi mislite?

Gospođa Vajat: Ništa me ne pitajte. Nešto će se desiti. Ili ništa. A onda, jedno po jedno, kroz duge godine, svi ćemo umreti. Naravno, moglo bi da se desi da vi umrete prvi.
Što se mene tiče, sačekaću. Sačekaću da se nešto dogodi. Ili da se ne dogodi ništa.