Prohujalo sa ženom - Erlend Lu

First topic message reminder :



U romanu Erlenda Lua Prohujalo sa ženom, objavljenom početkom devedesetih, prepoznajemo mnoge motive iz potonjih dela poznatog norveškog pisca. Imajući u vidu da je to njegov prvi roman, otkrivamo da je pred nama zapravo temelj na kojem su postavljene gotovo sve ideje koje će se kasnije pojedinačno razrađivati, a poneke i ponavljati u svakom Luovom delu. Prepoznatljivi lajtmotiv – neostvareni, pasivni muškarac bez velikih životnih ideja, kome se stvari događaju, začet je očigledno već u ovom romanu: bezimeni glavni junak u procepu je između uživanja i ljubavi s jedne strane i napora da se otrgne iz čeličnog stiska, nakon što je pričljiva i preduzimljiva Marijane osvojila prvo njegov životni prostor, a time postepeno i vlast nad njegovim životom.

Luovo najveće umeće je da od najbanalnijih svakodnevnih situacija napravi zabavne i provokativne scene, u kojima su likovi ogoljeni i nemilosrdno predstavljeni. Napisan u kratkim poglavljima, kao filmskim sekvencama, sačinjen od kratkih, gotovo naivnih rečenica relativizujući sve velike teme čovečanstva, ovaj roman zavodi surovim humorom. Jasno je da je već svojom prvom knjigom Erlend Lu lansirao potpuno nov, prepoznatljiv stil pisanja.

241) Nisam želeo da moj život zaostaje za Marijaninim kad je o dramatičnosti reč. Odlazio sam u nepoznate kafiće, u želji da budem nov i uzbudljiv. Nisam uviđao da sam bez razmišljanja stavljao znak jednakosti između novog i dramatičnog, i da je to možda bila greška.
Započeo sam razgovor s jednom devojkom koja je bila vulgarna do srži. Naginjala se ka meni kada bi htela nešto da kaže, i svaki put kada bi otvorila usta mislio sam da će zatražiti da mi popuši. Bez ikakvog razloga je pričala o svom ujaku, koji je zvučao kao sasvim fin tip. Ispostavilo se da se zove Lolik, i jedva sam uspeo da ne pokažem da smatram kako je Lolik neobično ime. Ćaskali smo i pili pivo, i Lolik je pušila više cigareta po pivu nego što bih ja (i mnogi drugi sa mnom) smatrao etički odbranjivim. Pitao sam da li možemo da se nađemo sutradan (bioskop, ili tako nešto?), ali je Lolik rekla da ne vidi razloga da čekamo do sledećeg dana. Rado bi pošla kući sa mnom iste večeri. Odmah. Uzbuđivalo me je to što je bila toliko potpuno nezainteresovana za bilo šta što bih rekao. Uopšte joj nisu bile potrebne moje oči da bi nastavljala svoje rečenice. Oči me nikada nisu zanimale, rekla je Lolik.
242) Sledećeg jutra je Lolik još ležala u mom krevetu. Jednostavno je bila tu i izbegavala svaku mogućnost definicije. Velike grudi koje su nadirale i zahtevale mesta, usne koje su čak i u snu bile natprosečno vulgarne. Probudila se, rekla da je slika na zidu spavaće sobe neopisivo ružna i da joj nije do doručka. Lolik je bila jedna od onih osoba koje ne jedu ako ih ništa ne tera na to. A ako bih je prisilio? pitao sam se. To bi bilo seksi, rekla je, ali je nisam prisilio.
Lolik je ležala u krevetu i pričala dok sam jeo. Problem je bio u tome što nije volela da počinje sa jelom. Uvek joj je teško da nešto započne. Bilo je u redu kada bi već počela, ali onda je trebalo nastaviti. A onda je trebalo prestati. Nije volela radnje koje se ne otežu. Život je toliko iseckan, smatrala je Lolik. Htela je da se bori protiv toga. Celim svojim bićem. Rekao sam da mislim da to zvuči potpuno smešno, ali nju nije interesovalo šta ja mislim. Ali je volela da kaki. To je bio jedini razlog zbog kojeg je išta jela, tvrdila je.
Pomalo nepretenciozno smo razgovarali o knjigama. Uzeo sam nekoliko komada sa police, i pitao da li ih je pročitala. Nije. Nije mogla da čita knjige koje ne bi sama pronašla. Ako bi joj neko drugi preporučio knjigu, ne bi izdržala, rekla je. Bilo je sasvim nemoguće. Čak i kada bi joj svi koje je poznavala rekli da je nenormalno dobra, ne bi mogla. Ne. I Lolik je nemoćno odmahnula glavom. Onda verovatno i nije mnogo čitala? pitao sam. Tako je, rekla je Lolik. Pitao sam da li to vidi kao problem, ali uopšte nije.
243) Odlučio sam se da se na neko vreme odam Lolikinoj vulgarnosti. Da sebi ništa ne uskratim. Kašljući sam se javio ljudima na poslu i rekao da sam nažalost na putu da zaradim pušačku nogu.
244) Posle nekoliko dana sam video Lolik kako jede jaje. Bilo je to nešto najneukusnije što sam u životu video.
Kuvano jaje koje je oljuštila i stavila u usta u istom potezu. Volela je tako, rekla je. Bila je to radnja na granici. Tako je bilo lakše prihvatiti samo jedenje. Imala je osećaj da ne počinje i ne završava se. Jednostavno je jela a da ništa nije dolazilo ni pre ni posle. Pitao sam da li je bilo isto sa pušenjem cigareta, ali je Lolik smatrala da se to ne može uporediti s jelom. Pušenje je bilo nešto što je činila neprekidno. Bez prestanka. To nije bilo nešto što je započinjala i završavala. Nije je dakle stajalo mnogo truda da zapali cigaretu. Ne. U trenutku se nije mogla setiti nečega što ju je stajalo manje truda.
245) Lolik je mislila da moj stan izgleđa izuzetno neukusno. Ali to joj se dopada. Bilo je užasno stalno biti okružen lepotom, smatrala je. Sviđalo joj se da bude kod mene. Sviđao sam joj se ja. Tražio sam tako malo od nje, rekla je. Tražio sam baš onoliko koliko je bila rada da pruži. A da je drugačije? pitao sam. Na primer da prihvatam to što sam već dobio, a da se još nisam odlučio da zatražim još? Onda bi situacija bila sasvim drugačija, smatrala je Lolik. Drugačija i manje zanimljiva. Rekao sam da onda možda neće proći dugo pre nego što stvari postanu manje zanimljive, ali me je onda samo pogledala upitno. Bez razumevanja i nesigurno. A zatim je uradila nešto vulgarno sa šibicom.
246) Hajde, idemo na plovidbu, rekao sam jednog petka popodne. Lolik je rado pristala. Za divno čudo. Hteo sam da pokažem Lolik Marijani kako bih možda izmamio mrvicu kajanja u njenom pogledu. Nije mi palo na pamet da je plan možda bio malo kratkovid. Pojeli smo mnogo čokolade na brodu.
Išli smo ka Marijaninoj garsonjeri. Našli smo je sasvim mračnu i praznu. Spremio sam čaj, a Lolik je rekla nešto nepristojno što sam prečuo. Onda smo vodili ljubav. Radovalo me je to što će me Marijane naći kako spavam sa drugom devojkom na njenom madracu. Ali ni sledećeg jutra nije bilo ni traga od Marijane. Pitali smo kućevlasnika gde bi Marijane i Tur mogli biti, a on je pokazao ka jednoj planini i podrugljivo mahnuo rukama kao krilima. Sve je uvek dalje nego što se čini kada neko pokazuje prstom. Ali posle tri sata stajali smo na vrhu i Lolik je sisala jabuku. Pitao sam zar je nije jednostavno mogla pojesti. Nerviralo me je to što ju je sisala. Ali ona je obožavala da oseti kako joj se jabuka lagano rastače u ustima. Sviđala joj se pomisao da je sama njena pljuvačka mogla načiniti da stvari nestanu.
Počeo sam dozivati Marijane, i iznenada je Tur iskočio iz svog dobro kamufliranog skrovišta i zamolio nas da umuknemo. A, tu ste, rekao sam. I predstavili smo se: Lolik – Marijane (Marijane – Lolik), Lolik – Tur (Tur – Lolik). Lolik se pitala šta su radili na vrhu planine subotom prepodne, a Tur je po običaju odgovorio da se bavi orlovima. Šapnuo sam Marijani da sam došao da joj pokažem Lolik, ali je bilo i suviše mračno u skrovištu da bih mogao videti njenu reakciju. Tur je ljutito rekao da moramo biti sasvim tihi, a ja sam rekao da ništa ne obećavam. Količina nervoze u vazduhu nije bila mala.
247) Nisam planirao dalje od toga. Nisam predvideo da će se stvari dalje dešavati. Došao sam da suočim Marijane sa posledicama njenog ponašanja, da je navedem da se pokaje. Sada je to bilo urađeno i ja nisam računao da će nešto doći posle toga. Ali došlo je. Sa životom je stvar u tome, prisetio sam se, što nikada ne pravi pauzu. Nije bilo oslobađajućih crnih praznina obavijenih muzikom u toku kojih čovek može otići, kupiti bombone, sisati ih, i izbeći svu kauzalnost. Ništa se ne završava pre nego što se zaista završi. A onda se završava za stalno. Ali to mi dakle, nije palo na pamet. Bio sam nadmen, nisam razmišljao dovoljno daleko, i sada sam sedeo u Turovom skrovištu za posmatranje orlova, i naslućivao da se Marijani uopšte nije dopadala Lolik. Lolik, sa druge strane, uopšte nije bilo briga, sisala je poslednje ostatke jabuke, i uglavnom je bila zadovoljna životom. Kada su mi se oči navikle na mrak, video sam da mi je Marijane slala poglede iz kojih je bilo jasno da shvata apsurdnost situacije.
248) Lolik je ćaskala s Turom koji je ležao sa dvogledorn i opremom za snimanje ispred malog procepa. Ja prosto obožavam orlove, rekla je Lolik, i mogao sam videti da je Tur očekivao da će ga pitati da mu popuši.
Lolik je nekoliko puta rekla da bi mnogo radije bila orao nego žena. Tur ju je zamolio da umukne i to mi se dopalo.
Tur je nagovestio da je možda postalo malo tesno u skrovištu, i da ima posla koja treba obaviti. Marijane i ja smo se lagano uputili ka kući. Lolik se izborila da ostane kod Tura. Ali morala je obećati da će biti potpuno tiha. Da ništa neće pitati, da neće sisati jabuku, i da neće skidati odeću. Da će samo čekati. I Lolik je obećala. Možda su je orlovi zaista zanimali.
249) Odbijam da poverujem da ti se ona dopada, rekla je Marijane. Možda mi se i dopada, rekao sam. A Marijane je uostalom mogla verovati šta je htela. Lolik je bila nešto najnapornije, najvulgarnije i najneprijatnije što je Marijane ikada videla. Iznenadio sam se. Rekao sam da mi nikada nije palo na pamet da Lolik posmatram na taj način.
250) Do krajnosti bolno subotnje veče lišeno svakog smisla. Možda najgluplje od svih subotnjih večeri. Samo je Lolik uživala, pričala o orlu koga je videla i provela jedno sasvim prijatno veče. Mi ostali bili smo ogorčeni. I Tur i ja smo hteli poslednje parče pice, a nijedna reč nije pala između mene i Marijane.
Rano u nedelju ujutru Lolik i ja smo seli na brod do grada. Lolik je naravno bila raspoložena da ostane još malo. Obuzela me je nagla i kratkotrajna promena ličnosti kada je brod pristao i kada je Lolik predložila da odemo mojoj kući, napravimo vafle i skinemo veći deo odeće. Rekao sam joj da ide do đavola. Da nestane. Nikako nije mogla shvatiti šta me je spopalo. Ali nestala je, a ja sam otišao kući, legao, i bilo mi je sasvim jasno da je sve prevršilo meru. Lolik više nikada nisam video.
251) Vratio sam se na posao. Više nisam govorio da sam bolestan. Nikome nisam posvećivao pažnju osim sebi (a jedva da sam i to radio). Ponekad bih se našao sa Glenom. Smejali smo se i bili kao stari prijatelji. Takođe sam se viđao sa Halfredom. Skovali smo nekoliko paklenih planova za sledeću pijanku.
Svaki put kada bih se vratio kući, video bih umereno veliku, smeđu komodu kako stoji sa Marijanim unakaženim najlon čarapama na vrhu. Taj prizor mi se dopadao. Ostavljao bih ključeve na komodi, kao i izvesne druge svakodnevne predmete (čačkalice, šibice, i pokoju cigaretu). Obnovio sam godišnju kartu za bazen. Plivao sam mnogo kilometara i od Marijane nisam čuo ni glasa. Prošlo je mnogo meseci.

252) Bio sam sam. Marijane više nije bila tu. A ni bilo ko drugi. Samo ja. Razmišljao sam o Marijani manje nego što sam strahovao. Pokušao sam da trivijalizujem naš odnos, da kažem da i nije bilo toliko toga što je vredelo sačuvati, i s vremenom mi je dosta dobro pošlo za rukom da umanjim značaj svega. Dešavalo se da zasednem u dnevnu sobi, sipam sebi čašu vina i porazmislim o svemu što smo doživeli zajedno. Zaključio bih da tu i nije bilo toliko mnogo toga kao što bi se na prvi pogled moglo učiniti. Naš odnos je dobio preterane dimenzije u mojoj glavi, pomislio bih. Marijane je bila izvikana. Slatka i seksi, dobro, u redu, ali ko još pa nije takav? (ako ćemo pravo). Devojka kao i sve ostale. Mnogo pre nego što bih iskapio čašu vina, zaključio bih da uopšte nije bilo ničeg specijalnog u Marijani.
Vežbao sam se dakle da budem sam, i s vremenom mi je pošlo za rukom. Samoća mi je ubrzo postala jednako neproblematična kao što je bila pre nego što je Marijane počela da mi zvoni na vrata i insistira na svom postojanju.
253) Opet je stiglo proleće i shvatio sam da mi prija da sedim u parkovima i gledam ljude koji su se šetali i uživali sa svojom decom i svojim prijateljima. Sedeo sam na zelenim klupama, skrštenih nogu. Udisao sam sveže proleće i dešavalo se da porazmislim o ostavljanju pušenja.
254) Marijane u gradu. Subota popodne. Ruku pod ruku sa Turom. Bili su u kupovini i posmatrao sam ih kroz prozor jedne cvećare. To me ni na koji način nije pomelo. Marijane je sada imala dužu kosu. Elegantan kaput. Bio sam ubeđen da bi njoj bilo gore da vidi mene nego što je meni da vidim nju. Što se mene tiče, ja sam završio s njom, ali, iz nepoznatog razloga, verovao sam da ona nije skroz završila sa mnom. Mnogo kasnije mi je palo na pamet da je takva pretpostavka možda bila malo nagla i neosnovana, i da bi neki psiholog imao pune ruke posla tumačeći je.
Izašli su iz cvećare i ja sam im pošao u susret. U rukama sam imao dve kese od po dvanaest rolni toalet papira, i Marijane je pitala da li sam krenuo kući da kakim. Imala je buket cveća u jednoj ruci i Tura u drugoj i uz smeh je pitala da li sam krenuo kući da kakim.
Bila je to pre obest nego zloba.
255) Jedno vreme sam bio diletant u postojanju. Obuzimao me je nemir i nisam bio ubeđen u sopstvene misli. Samo sam tako sedeo kod kuće i čekao da se nešto desi. Razmišljao o vremenu koje prolazi i verovao da je protraćeno. Pokušao sam da shvatim kako bi trebalo da izgleda da je sve idealno. Pravio sam detaljne planove u kojima sam projektovao i razmatrao mogućnost za novo zaljubljivanje. Verovao sam da ću ako razmotrim probleme unapred možda moći da ih izbegnem kada se pojave.
Ništa se nije dešavalo. Ništa što nije proizašlo iz moje inicijative. A ja nisam preduzimao inicijativu.
Odlučio sam se između ostalog, da budem od onih ljudi koji se nepodnošljivo dobro drže mnogo godina pošto ostare, i koji bi u suštini samo trebalo da nestanu. Pokazaću im ja, razmišljao sam.
256) Na kraju sam shvatio da sam i suviše žurio u životu. Tako nije trebalo da bude. Morao sam izaći među ljude. Mislio sam da će se sve srediti ako samo malo izađem. Uprkos svemu mogao sam se smatrati mladim.
Počeo sam time što sam pozvao jednu koleginicu na večeru, ali smo veći deo večeri, začudo, proveli razgovarajući o maslinama.
257) Sada sam svakoga dana odlazio u park. Ponekad namesto bazena. Nekoliko starijih žena koje su sedele, štrikale i jedna drugoj klimale glavama, počele su da mi se javljaju. Smatrale su da sam mlad i šarmantan, a možda sam to i bio. Jedna od žena je otišla toliko daleko u svojoj razuzdanosti da je rekla da bih video šta je prava dama da je pedeset godina mlađa.
Te noći sam neko vreme ležao i želeo da stvarno jeste bila pedeset godina mlađa, a onda, posle toga, na jedan kratak tren sam poželeo da sam ja pedeset godina stariji. Ali ta poslednja misao je bila užasna, uplašio sam se i nisam mogao da zaspim. Bio sam ljut na sebe što sam je pomislio, ali takođe, negde duboko, bio sam zahvalan što to nije bio slučaj. Ustao sam, doručkovao, i odlučio da ozbiljno razmotrim mogućnost da ostavim pušenje. Što je pre moguće, najradije istog dana.
258) Neki čovek mi je prišao dok sam sedeo na klupi, ponudio me je cigaretom (koju sam odbio) i hteo da mi bude prijatelj. Skoro najbolji prijatelj. Nagnuo se ka meni i ispričao da je vreme bilo prelepo tog dana u pet ujutru.
I pretpostavio je da sam spavao i da nisam uhvatio tu svetlost. Potvrdio sam da nisam. Bila je zaista izuzetna svetlost nad gradom, objasnio je, savio se ka meni u sasvim neobičnom i neprirodnom uglu, i laktom ovlaš dodirnuo moje međunožje. Povukao sam se ali ništa nisam rekao.
Ponovo je to uradio, a ja sam ustao i rekao pobogu čoveče. Šeretski je raširio ruke i rekao da ne treba da se uznemiravam i da on voli žene a ne muškarce. Nije trebalo da se brinem. U suštini je to radio i sa jednima i sa drugima, ali je zaključak bio da su mu se žene daleko više dopadale. Rekao sam da mu se mogao dopadati bilo ko što se mene ticalo, dokle god njegovi planovi nisu uključivali mene. Ustao je da krene, učtivo rekao zbogom i dodao da bi trebalo da uhvatim jutarnju svetlost idućeg dana. Verovatnoća da će i tada biti divna očigledno je velika. Posle toga sam postao malo skeptičan prema svojoj odluci da večito budem napolju i mešam se sa svekolikim svetom. Ali sam mislio da je to ipak bolje od sedenja kod kuće i žurbe kroz život.
259) Zalivao sam cveće i uzimao poštu za moje roditelje koji su provodili Duhove na planini. Moj otac je napisao bolno jasnu poruku u kojoj me je napadnim rečenicama podsećao da dam suncokret porodici veverica koje su živele u bašti. A kesica suncokreta je bila postavljena na toliko gizdavo postolje da bi čovek morao biti slep ili usred orgazma da bi imao i najmanje šanse da je previdi. Nisam je prevideo, već sam izašao i razbacao suncokret po travnjaku, i bio sam iznenađen i srećan kada su veverice dojurile. Odjednom sam shvatio entuzijazam svog oca, i počela je da me pomalo grize savest zbog nerazumevanja koje sam mu dugo pokazivao.
Na hrpi pošte se naravno moralo naći i pismo od Marijane. Razlikovalo se od ostalih samom činjenicom što je dolazilo od nje. Pismo je jednostavno ležalo tu i bilo od Marijane. Navlažio sam ga i otvorio. Pročitao ga.
Pisalo je mnogo toga o vremenu i o tome kako će verovatno biti dobra godina za planinske kupine tamo na ostrvu, i, sasvim na kraju, stajalo je nešto o meni.
260) Pisalo је da se Marijane loše oseća zbog toga što se među nama sve završilo na tako glup način. I ako moji roditelji smatraju da imaju bilo kakvog uticaja na mene što se toga tiče, Marijane će biti zahvalna ako bi me navelo da joj pišem. Unapred mnogo hvala, pisala je Marijane. U pismu mojim roditeljima. Pismu koje je trebalo da prođe iza mojih leđa.
To se toliko loše uklapalo u sliku sveta koju sam sebi u to vreme napravio, da se nisam mogao snaći sa ovim novim i uznemirujućim informacijama o Marijane. I za zapanjujuće kratko vreme uspeo sam da celu stvar potisnem. Potisnuo sam Marijanino pismo tako temeljno, da je bilo kao da ga nikada nisam pročitao. I potom sam seo i pojeo veliku porciju kornfleksa.
261) Još jedan dan u parku. Pojavio se neki otac sa ćerkicom. Poletna jedna loptica od deteta koja je bezobzirnim tempom jurcala naokolo, i tek za dlaku izbegavala da je pregaze crveni i žuti bicikli starijih dečaka. Otkrila je fontanu i počela da baca kamenčiće u nju. Bacala je i pokazivala ogromno zadovoljstvo kada bi kamenčići pljusnuli. Sigurno je smatrala da je to očaravajuće i fantastično preko svake mere. A njen otac je dao sve od sebe. Puzao je na sve četiri kako bi pronašao kamenčiće dovoljno male da bi ih ona mogla baciti dalje od pedeset santimetara. Dete je bilo obuzeto skoro nepojmljivom srećom. Celo se predalo tome. Njen otac je pogledao u mom smeru (sedeo sam odmah pored njega), i načinio je gest izvinjenja, kao da saopštava da zna da sve to verovatno deluje čudno, ali da ništa ne može da uradi tim povodom, i da je to u svakom slučaju izuzetno dete, koje treba pustiti da bude slobodno i bez ograničenja još neko vreme. Prirodno sam raširio ruke i rekao svakako, samo napred.
Iako je stajala na ivici fontane, skoro iznad vode, opet bi je retko pogodila. Ali sa toliko beskrajnom srećom da sam se morao zamisliti. Bio je to toliko iskren i prost zanos da sam se morao uhvatiti za čelo i upitati se šta ja uopšte radim. I moja nemogućnost da odgovorim na to malo me je porazila. Otišao sam kući i napravio vafle. Toliko mnogo da sam veći deo morao zamrznuti.
262) Nije više bilo cigareta. Prestao sam. I živeo sam sa osećajem da štedim dosta vremena, i samo da bih sebi dokazao da se nisam previše žurio u životu nekoliko puta sam namerno zakasnio na tramvaj. Rekao sam sebi tja, uvek možeš uhvatiti sledeći.
263) Jednog popodneva se začulo zvono na vratima i na njima je stajao čovek u crnom odelu, profesionalan i pun očekivanja. Pitao je da li često razmišljam o sahranama. Ne, uopšte ne razmišljam o tome. Ako bih imao pet slobodnih minuta ispričao bi mi ponešto na tu temu. Dobro, rekao sam, ali ni sekundu više.
Da li imam ideju o sopstvenoj sahrani? Pa, ne. Dobro, dobro, mlad sam i zdrav, ali se nešto može desiti već sledećeg dana. Možda dok vozim bicikl, ko zna? I rekao je da je u takvim situacijama dobro znati da će se neko za sve pobrinuti. Smatrao sam da bi se moji roditelji veoma dobro snašli u toj situaciji. Dobro, dobro, ali da li moji roditelji znaju, na primer, koju bih muziku voleo na sahrani? To verovatno ne znaju, rekao sam, ali sam imao poverenja u njih. Agent je smatrao da se čovek ne treba bez razmišljanja uzdati u druge kada su tako važne stvari u pitanju. On sam već ima spremnu muziku (i još od svoje devetnaeste godine zna koje će mu biti poslednje reči). Ako budete imali vremena da ih izgovorite, ubacio sam. Da, to se podrazumevalo. Takve se stvari nikada ne znaju. Ali će verovatno imati vremena, smatrao je.
Radije bi da na licu mesta potpišem nekoliko papira i platim neki novac, kako bi se cela stvar sredila na bezbedan i profesionalan način (ako već dođe do neke nesreće). Zamolio sam ga da ide do đavola, a on je nekoliko sekundi stajao i pitao se da li sam zaista to rekao. A jesam. Vodim brigu o drugim stvarima, ne o sopstvenoj sahrani, rekao sam, otvorio mu vrata i rekao zbogom. I pre nego što je nestao posavetovao sam ga da ako bude u prilici svrati do Tura i Marijane tamo na ostrvu. Ni oni sigurno nisu isplanirali svoje sahrane naročito detaljno.
264) Tog proleća sam shvatio koliko su golubovi zahvalni kada im čovek da hranu. Oduvek sam verovao da svi hrane golubove, ali se ispostavilo da to mahom čine stariji ljudi (bar u parkovima u koje ja zalazim). Stoga sam počeo da ih hranim. Skupljao sam suv hleb u jednu kesu. Pomislio sam da će neko možda smatrati da sam fin i brižan. Naročito sam sa jednom golubicom uspostavio dobar kontakt. Nazvao sam je Tune. Tune je uvek dobijala najbolje delove hleba, ili bar one delove koje sam ja, kao negolub, smatrao najboljim za jednog goluba. S vremenom sam primetio da je Tune imala mali metalni prsten oko jedne noge, i nisam bio siguran da mi se dopadala pomisao da je još neko osim mene svestan njenog postojanja. Ali je neko očigledno bio. Smatrao sam da je užasno stavljati prstenje na ptice. To je sigurno Tur radio sa orlovima, pomislio sam, i Marijane je sigurno smatrala da je to baš žestoko.
Često sam hranio Tune. Ne svakog dana, ali skoro. Zamišljao sam da me čeka kraj klupe pre nego što bih se i pojavio, i da je to ona ako bih noću čuo ptičje zvuke.
265) Dešavalo se da se besciljno šećkam naokolo i gledam izloge. Bilo je mnogo toga lepog, i tako sam se zaljubio u jednu ženu u nekoj prodavnici odeće. Mnogo sati sam stajao, posmatrao je i bio zaljubljen u nju. Razgovarala je bežičnim telefonom. Kretala se po prostoriji, nepokolebljivo, kao da se ništa ne dešava. Baratala je tim začuđujućim aparatom sa uzbudljivom prirodnošću. Otišla bi do prozora dok je okretala novi broj, pogledala me na tren i probudila u meni misli o erotskoj strani napredne tehnologije. Sela bi na pisaći sto, listala časopis, sve dok je pričala, i činilo mi se da je lako zavoleti ženu koja je toliko prisna s modernom tehnologijom.
Imao sam želju da jednostavno uđem i ispričam joj sve kako je bilo, ali se završavalo tako što bih otišao kući a da ona nije ni bila svesna da postojim.
Mora da sam mimo sopstvenog znanja imao racionalno usidrenje u nečemu što je bilo teže od mene.
266) Jednog dana sam se osećao neobično snuždenim i neprilagođenim u svetu. Posetio sam Halfreda i satima smo se kartali. Na kraju mi je preselo i rekao sam Halfredu da smatram kako nije bilo naročito vredno živeti ovaj život. Halfred me je pogledao i rekao da razume da je moguće razmišljati tako, ali da sa druge strane nije mogao predstaviti sebi šta bi to bilo vredno živeti ako ne upravo život. I bio sam prinuđen da priznam da je u pravu. Ta ti je dobra, rekao sam.
267) Pozvao me je otac. Rekao je ćao i započeo time što me je pitao da li se dobro hranim, i tako to. I bez ikakvog prelaza pitao je da li sam pomišljao da ponovo uspostavim kontakt sa Marijane. Odgovorio sam da nisam. Moj otac je smatrao da bi možda bilo vredno porazmisliti o tome (Marijane je bila tako slatka i dobra, rekao je). I shvatio sam da je zabrinut zbog toga što provodim toliko mnogo vremena u samoći.
Pitao sam ga odakle mu je sad to palo na pamet. Bez razloga, rekao je moj otac. Tek onako. Samo je hteo da to napomene.
268) Tako sam dakle ponovo počeo da razmišljam o Marijane. Razmišljao sam, njen oblik se formirao u meni, i smatrao sam da je to neprijatno i nepotrebno. Bilo je šteta što sam počeo s time sada kada sam sve tako dobro potisnuo. Ali ništa nisam mogao protiv toga i to mi se dopalo. Dopadalo mi se da kažem sebi da ne mogu mnogo toga da uradim. To me je na neki način činilo žrtvom sopstvenih misli i robom sopstvenih nagona. Nije bilo sumnje da sam strastven čovek.
Ali još sam bio u gradu, a Marijane je još bila tamo na ostrvu, na moru. I bilo je sasvim jasno da nije dolazilo u obzir pisati joj. Uprkos svemu, ona je bila ta koja je započela vezu sa Turom, a ne ja, i moralo je biti granica. Imao sam posao čiji se stepen sporednosti postepeno smanjivao, i hranio sam svog goluba sa sve manjim ali i dalje šarmantnim entuzijazmom. Ali tvrditi da mi je dobro, da sam srećan i da uveče bezbrižno onanišem – bile su izjave bez pokrića.

269) Jedno vreme se ništa nije događalo.
Tune je počela da nestaje. Nije više nestrpljivo čekala kraj klupe kada se pojavim sa svojom kesom mrvica. Pomislio sam da je možda odletela na neko toplije mesto, ali neko mi je ispričao da golubovi nisu selice, i onda sam se uvredio. Digao sam ruke od golubova, i potpuno izgubio interesovanje.
Na poslu se sve namestilo tako da sam dobio pločicu sa svojim imenom. Nosio sam je na košulji i kolege su me zvale po prezimenu. Smatrao sam da je to već nešto. I nesumnjivo jeste bilo.
I došla je zima, pa proleće, pa uskoro ponovo i leto, i jedne pozne letnje večeri čulo se zvono na vratima.
Bila je to Marijane.
Ti si? pitao sam. I to jeste bila ona. A ko bi drugi bio? pitala je. Pa ne znam, rekao sam.
270) Rekao sam da sam iznenađen i da sam mislio da se više nikada neće vratiti u grad. Raširila je ruke i rekla da i sam znam koliko je lako izgovarati krupne reči dok je čoveku dobro, ali da se stvari lako mogu promeniti. I pitao sam da li su se sada stvari promenile i ona je odgovorila da joj se čini da jesu.
ATur? pitao sam. Eh, Tur, rekla je Marijane i objasnila mi da njega zanimaju samo orlovi. Pitao sam da li ga i noću zanimaju orlovi. Da, i noću, rekla je Marijane. Klimnuo sam glavom i rekao da je prirodno da će čovek koga i noću zanimaju orlovi na kraju podbaciti.
271) Marijane je našla garsonjeru. Nedaleko od mog stana. Možda ne više od dvadesetak minuta brzog hoda (ako bi se uhvatila zelena svetla na semaforu za pešake – a to se po pravilu dešavalo). Ali nisam često odlazio onamo. Ona se dakle vratila. Jednako iznenadno kao što smo se zbližili, i jednako iznenadno kao što se sve završilo pošto se pojavio Tur. U tri reči, bila je tu. Ali živeli smo zasebno, i ni ja niti bilo ko drugi nije smatrao da smo u vezi. Nismo se često nalazili, ali smo se nalazili, i nijedno od nas nije se češće viđalo sa nekim drugim nego što smo se viđali međusobno.
272) A Lolik? pitala se Marijane. Eh, Lolik, rekao sam. I Marijane je pažljivo upitala da li je Lolik možda bila pomalo vulgarna (kad se sve uzme u obzir). Rekao sam, tja, možda je i bilo tako, i duže vreme smo ćutali. Onda smo oboje smekšali i postali veoma uviđavni. Na kraju smo zaključili da je možda bilo bolje i da je neko vulgaran, nego da niko nije.
273) Desilo se nekoliko puta da me je Marijane uhvatila za ruku dok smo se šetali. To mi se nije dopadalo i pronalazio sam više ili manje lukave izgovore kako bih svoje ruke držao k sebi. A jedne večeri je iznenada htela da vodimo ljubav i učinili smo to. Doživeli smo orgazam u isto vreme, i ja sam smatrao da je to fantastično. Potom sam energično pričao o tome dosta dugo. Marijane me je slušala dok je pušila cigarete i rekla da joj je drago zbog mog oduševljenja, ali da je ona, sa svoje strane, takve stvari već više puta doživela.
274) Pitao sam Marijane kakav je njen stav prema bežičnim telefonima. Ne voli takve stvari, rekla je, ali ne može da objasni zašto. Mora valjda da ima neki razlog, smatrao sam. Ali nije imala.
275) Palo mi je na pamet da bi trebalo da se ošišam. Marijane je bila oduševljena mojom inicijativom i pohvalila me je. Znala je tačno kuda bi trebalo da odem, rekla je, i bilo je važno da me ošiša čovek po imenu Tim. Taj Tim je bio stari Marijanin poznanik, i mogla je garantovati da će biti izuzetno vešt i pažljiv sa makazama.
Napeto sam sedeo u frizerskoj stolici i nisam sebe mogao da prisilim da pitam da li je čovek s makazama Tim, ali je po onome što je Marijane rekla to mogao biti on koliko i bilo ko drugi. Pitao je u čemu je problem, a ja sam rekao (iskreno) da nije bilo nikakvog problema, ali da me može ošišati na kratko. Koliko kratko? pitao je, a ja sam ga zamolio da skrati toliko da ne ostavlja nikakve sumnje. U šta? pitao je. U to da je kratko, rekao sam. Ošišao me je i nije bilo sumnje. Kratko je bilo prava reč, a ja sam pomislio da je čudno kako se jedna reč jednostavno može pojaviti i biti sasvim odgovarajuća.
276) Ali čovek koji me je ošišao nije bio Tim, i Marijane je bila povređena zato što nisam pratio njenu preporuku. Jednostavno nije ispalo tako, rekao sam, a Marijane je rekla da je od mene zavisilo kako će sve ispasti, i smatrala je da moj izgovor da ne znam kako Tim izgleda uopšte ne drži vodu. Trebalo je da pitam, trebalo je da budem siguran da se čovek s makazama zove Tim. Ja to nisam uradio i Marijane mi je zamerala. Bio sam jadan i bezvredan, nikada ništa nisam radio kako treba. Bio sam beznadežan do propasti.
Istakao sam da bih umanjio sposobnosti tog drugog čoveka da sam insistirao na Timu. Pa šta? rekla je Marijane.
Uprkos svemu nije bilo sumnje da mi je frizura bila lepa, ali Marijane naravno nije mogla izbeći da pomene kako nikada nećemo saznati koliko bi lepo izgledala da sam pustio Tima da me ošiša. Zaista, to nikada nećemo saznati. To sam joj morao priznati.
277) Veče u gradu sa momcima i brdom piva. Bent, Glen, Halfred, i još neki. Napili smo se i rekli kome trebaju žene? Nisam bio među onima koji su pili najmanje, i šalio sam se na Marijanin račun. Glasno sam se smejao i rekao koje uloške koristi. Istog trena sam se pokajao.
278) Marijane je došla jedne večeri kod mene. Donela je kesu jabuka. Milovala me je po milimetarskim vlasima kose i rekla da imam dobar oblik glave.
279) Nedelju dana kasnije nazvala me je dok sam igrao ne ljuti se čoveče sa Halfredom. Pitala me je je l’ znam šta, a ja sam pitao šta. Razmišljala je, rekla je, i došla do zaključka da bi trebalo da živimo zajedno. Zar stvarno to misli? I ispostavilo se da je stvarno to mislila.
Rekao sam da mi to trenutno ne deluje kao dobra ideja. Kako sam ja to video, postojala je velika opasnost da od toga može ispasti glupa greška. Ali Marijane je frknula i rekla da ne treba da se previše bavim time kako mi trenutno izgledaju stvari. Dobro. Razmisliću o tome.
Rekao sam Halfredu za Marijanin predlog a on je rekao eto, i pojeo mi sve četiri figurice. Nasmejao se i rekao da je kretenski držati sve četiri u igri. Opasno po život. Smireno sam podneo poraz i pokušao da se koncentrišem na Marijane.
Halfred je bio raspoložen za još jednu partiju, a ja sam rekao zašto da ne.
280) Marijane je ponovo počela češće da dolazi. Po više večeri u nedelji. Kao i pre, baš pre nego što bih legao. Smatrala je da ima toliko toga o čemu je trebalo razgovarati, rekla bi. Mora da je mislila da je to što postoje stvari na svetu kojih se samo nas dvoje možemo sećati moćna stvar. A svaki put kada bih porazmislio o tome, uvideo bih da to u neku ruku i jeste bila moćna pomisao. Govorila je, i prolazilo bi mnogo vremena pre nego što bi potražila moj pogled, ali onda bih ja bio tu, kao da sam čekao. Sada su mi vremenski razmaci bili poznati. Radio sam po staroj navici.
281) Jedne večeri sam malo razmišljao i obznanio sam to. Rekao sam da postoje situacije koje treba doživeti samo jednom u životu. Trebaju nam događaji koji označavaju razvoj, rekao sam. Događaji koje možemo očekivati, doživeti ih kada dođu, i potom ih se sećati. Takvi događaji označavaju da postoji vreme, rekao sam, i mogao sam videti da Marijane nezainteresovano prevrće očima.
Naša veza je označavala jedan takav period, nastavio sam, period koji je imao svoj početak, i koji je po mom mišljenju takođe imao i svoj kraj. Nije trebalo da to razvlačimo, smatrao sam, trebalo je da uvidimo da se neke stvari jednostavno završavaju. I smatrao sam da sam se dobro izrazio i da je to dovoljno. Nazreo sam mogućnost da sam se izvukao.
A onda je bio red na Marijane. Previše sam razmišljao smatrala je, rođene misli su me sputavale, suviše sam se bavio onim što će doći kasnije, i morao sam uvideti da ljudski rod treba da se bavi drugim stvarima a ne sakupljanjem sećanja. Nju lično nije bilo briga za sve što se nije dešavalo sada, rekla je, a trebalo bi da se i ja ponašam tako. Osim toga sam razmišljao previše uopšteno. Diskusija se ticala nas (prečula me je kada sam istakao da nijednog trenutka nisam ni mislio da se ticala nekog drugog). Trebalo bi da nas boli uvo za sve ostale. Njihova iskustva nisu bila naša, i nikada to nisu mogla postati, i zar nam nije bilo okej zajedno, ili? Pa da, u principu nam je bilo. Eto mi. Završimo na tome, rekla je Marijane.
282) Rekao sam Marijani da je njen najveći problem bio to što ne ume da sluša. Baš umem, rekla je Marijane. Ne umeš, rekao sam. I uporno je tvrdila da ume. Ne deluje kao da slušaš, rekao sam, ali je ona smatrala da ne treba da se bavim time kako nešto deluje. Slušala je, i dosta sa time. Ali zašto je onda tako, Marijane, da kada se ti distanciraš od nečega, ja to moram poštovati mnogo više nego što ti poštuješ moju distancu od nečega? Smatrala je da to možda ima veze sa time što je njena distanca od svega po pravilu bila znatno veća od moje. Ona je bila iskrena, rekla je. Ali ja sam kukavica (i to otkad me je upoznala). Morao sam što pre shvatiti da je nemoguće distancirati se od nečega, a istovremeno zadržati maleno odstojanje – toliko malo da u sekundi može nestati. To je kukavičluk, smatrala je.
Ništa nisam imao da kažem na to. Koliko je do mene, možda je i bila u pravu.
283) Tokom dve-tri večeri Marijane je razvezla priču o tome kako je sa njom sve bilo ili-ili. Takođe je dosta često pominjala moj kukavičluk. Iznervirao sam se i rekao da sam ukačio poentu, ali da slobodno može ponoviti to još nekoliko puta (u slučaju da želi da se još bolje uveri da sam je razumeo). Bio sam arogantan i neprijatan, smatrala je, a ja nisam pokušao da sakrijem činjenicu da mi je upravo to bila namera.
Ćutali smo jedno vreme, a onda sam rekao da nije smela posumnjati u to da mi se jako dopada. I odmah potom je Marijane rekla da se i ja dopadam njoj. I onda smo se pogledali.
284) Ali sve to, rekao sam, ne mora nužno značiti da treba da ponovo počnemo da živimo zajedno. Marijane se pitala šta je to kog đavola moglo značiti ako ne upravo to. Ko zna? rekao sam. I Marijane je smatrala da smo tu imali dokaz mog neopisivog kukavičluka. Ne budi takva, rekao sam. Ali bila je. Takva i nikakva drugačija.
285) Jedne večeri sam izvadio vafle iz zamrzivača i rekao da valjda možemo biti prijatelji iako ne živimo zajedno. Ne, ni u kom slučaju, Ne dolazi u obzir. Uopšte ne. Sada se opet ti ponašaš kao lestadijanac, rekao sam, i priznala je da je tako. Nije se protivila. Dakle mogli smo biti prijatelji.
Ali šta to uopšte znači, biti prijatelj? upitala je Marijane, i ispostavilo se da ni ona ni ja nemamo jasne kriterijume. Pitao sam se da li to na primer znači da možemo voditi ljubav (tek ponekad, kada se sve namesti). Da, Marijane nije smatrala da s time ima problema. A da li bismo mogli odmah sad? pitao sam. Važi, rekla je Marijane. I onda smo se svukli.
286) Još se dešavalo da zaspim dok ona priča. A ona ne bi shvatala nagoveštaj. Ako bih se ushodao po sobi i iznova i iznova prao zube, jednostavno bi pitala da li se plašim da ne dobijem karijes, i rekla da će me odvesti kod zubara ako je tako.
287) Ponekad bih se i angažovao, i razmenili bismo pokoje mišljenje. Pitao sam je šta misli o starenju (evo, uzmi pukovnika, na primer). Da li čovek stalno treba da misli o tome, da se sprema za starost, ili da radi što mu je volja. Rekao sam da sam dosta razmišljao o tome. Šta ona misli? Ne, ne smatra da čovek treba da radi što mu je volja. Ne veruje u to. Ali je tako moglo ići još malko – u to veruje, i pogledala me je iskosa a da ja nisam uspeo da protumačim šta to treba da znači. Mogla je zamisliti sebe kako stari, rekla je (i možda je trebalo da počne da se sprema za to). Osećao sam da sam u prednosti i da sam jedan od onih koji se drže nepodnošljivo dobro.
288) Marijane se pitala kako bih je opisao ako bi me neko zamolio da pričam o njoj. Zašto je to interesuje? Ni zbog čega, jednostavno joj je palo na pamet. Rekao sam da bih sigurno kazao da je jako fina. Fina? rekla je Marijane. Da, jedna sasvim fina i dobra devojka. Rekla je da fina nije baš reč koja joj se naročito dopada, a ja sam predložio da bi možda mogla uraditi nešto povodom toga.
289) Sada je često dolazila. Marijane. Dvaput bi kratko pozvonila i bestidno se smeškala kada bih otvorio. Opet sam jednom bio zaspao i ona se uvredila, pitala je zar je toliko nezanimljiva da ne uspevam da ostanem budan. Rekao sam da sam iskreno rečeno užasno umoran, i da ne mogu da znam da li je zanimljiva ili nije, zato što sam naime, kao što je rečeno, bio zaspao.
Marijani se nije dopao odgovor i rekla je da ona može i otići svojim putem. Nisam smeo pomisliti da nema drugih mesta na koja bi mogla otići. Nisam to ni mislio. A ako ja imam neka preča posla, samo treba da kažem. Pa ne znam, rekao sam. Ako išta, voleo bih da malo odspavam. I Marijane je otišla kući. Laku noć, onda, rekao sam. Laku noć i tebi, rekla je Marijane.
290) Jedne povoljne večeri pitao sam Marijane da li misli da ljudi imaju slobodnu volju, a ona je rekla da se mogu opkladiti da je svi imamo. I, osim toga, ne moram da se pretvaram da me ta misao obuzima. Dobro je znala da me volja i takve stvari ni mrvicu ne interesuju. Naljutio sam se i pitao da li se dešavaio da ponekad porazmisli o tome kakva je bila naša veza. Odgovorila je, kao i pre, da ju je najviše interesovalo ono što se dešavalo u trenutku. U suštini nije razmišljala o našoj vezi, rekla je. Nikad? pitao sam. Da, skoro nikad. I pomislio sam da to i nije baš prečesto.
291) Sada je dolazila svake večeri. I počela je da mi telefonira na posao i pita da li da donese ovo ili ono (nekoliko jaja, možda? papriku?). Govorio bih da to dobro zvuči.
I dalje je govorila o tišini, o tome kako je lepo jednostavno biti sam. Naći mir u sebi. Ravnotežu. Onda je pričala o svojoj garsonjeri. Nije joj bilo lepo u njoj. Možda je trebalo da pronađe nešto drugo? rekao sam, a ona je klimnula glavom, ali ništa nije preduzimala tim povodom. I ponekad bi me zapitala kakva je situacija u vezi s tim da opet živimo zajedno. Rekao bih da nisam razmišljao o tome, i pitanje bi ostalo otvoreno. Nijedno od nas nije imalo ništa smisleno da kaže na tu temu, naročito ne Marijane.
292) Jedne večeri legao sam neuobičajeno rano. Nadao sam se da ću zaspati pre Marijaninog dolaska, i zaspao sam, ali me je probudilo zvono na vratima. Tromim pokretima sam otvorio i na vratima je stajala Marijane pitajući se zašto mi je trebalo toliko dugo da otvorim, a ja sam objasnio da je to bilo zato što sam spavao. Pitala je da li bih radije da ode kаkо bih mogao nastaviti da spavam i ja sam klimnuo glavom, ali ona nije primetila, a uostalom već se izula i cipele lepo odložila u ormarić. Rekla je da je pomislila da sam želeo da je prevarim. U kom smisiu? pitao sam. Da poveruje da nisam kod kuće, na primer. Zašto bih uradio tako nešto? pitao sam se naglas. Pa ne zna. Ali sam mogao imati neki svoj razlog. Rekao sam da, možda i jesam.

293) Malo kasnije ispostavilo se da je Marijane trudna. Sa Turom. Marijane je dopustila da bude oplođena. Rekao sam da mi je, sada, dosta svega, ali me je smirila i rekla da ne treba da budem tako nagao. Kakve veze u suštini ima da li je dete moje ili Turovo? Mogao sam mu biti jednako dobar otac kao Tur. Smatrala je Marijane.
I gledali smo slike beba, i morao sam priznati da su neke od njih bile zabrinjavajuće slatke.
294) Marijane me je nazvala telefonom na posao i pitala me da li bismo mogli večerati zajedno kod mene kod kuće. Da, svakako bismo mogli, rekao sam. I bilo je odlučeno. Malo nesigurnosti povezane s pitanjem da li ćemo ići u kupovinu zajedno ili će to uraditi samo jedno. Smatrao sam da bi bilo lepo otići u radnju zajedno, stavljati namirnice u kolica i ćaskati o stvarima koje nam se dopadaju ili ne dopadaju, ali je Marijane rekla da sam sve uvek činio tako prokleto komplikovanim, zar stvarno moram to da radim? Rekao sam da ne moram. Onda ću samo ja otići u kupovinu, rekla je Marijane. A ja sam se složio, srećan što je neko od nas presekao i što to nisam bio ja. Spremili smo jelo i Marijane je smatrala da je užasno to što je sve moralo biti sa paradajzom.
295) Marijane je govorila i govorila (o svom ocu, Turu, knjigama, masaži, jogurtu, prinovi, i ko zna o čemu još).
Ponovo je počela da ostavlja svoju četkicu na polici u kupatilu. Poseban peškir na kukici, i sve češče se dešavalo da spavamo u istom krevetu. Pričala je a ja sam spavao ili dremao, i ujutru je naglas čitala novine pre nego što bih otišao na posao. Neće spavati kod mene prečesto, rekla je, samo nekoliko noći, dok ne pospremi i ne opere onu svoju groznu garsonjeru. Ali je nije prala.
296) Marijane je plela stvari za bebu i htela je da pozovem svoju majku kako bi i ona mogla da ištrika neke pantalonice ili tako nešto. Nisam je pozvao. Zar ne shvataš da si prešla granicu? pitao sam. Kakvu granicu? rekla je Marijane. I pogledala me je svojim svetlim plavim očima.
297) I jesmo li sada u vezi? zapitao sam jedne večeri, u ranu jesen. Marijane nije bila sigurna ali je pretpostavljala da jesmo. Pa da, zar nismo? rekla je.
298) I, za promenu, Marijane nije imala mnogo toga da kaže, pa smo rano legli. Bili smo umorni, ali smo imali želju da vodimo ljubav i uradili smo to. Išlo je dobro u svakom pogledu.
Marijane je odmah potom zaspala, ali sam ja ostao budan i razmišljao kako je sve kao i pre. Zar se onda nije desilo ništa pogrešno? Je li sve, u suštini, bilo dobro, sve ovo vreme? Ali nisam znao šta bih odgovorio.
Ako je sve bilo kao pre, to znači da je situacija dobra, da je sada sve u redu, i da je oduvek bilo u redu. U suprotnom bi značilo da ni u jednom trenutku nije bilo u redu, da nije ni sad. I pogledao sam Marijane. njene usne. Vrlo lepe, usne.
I zaspao sam s tim mislima u glavi.
299) I usred noći sam se probudio. Misao me je ostavila bez daha: Jedina osoba na celom svetu koja treba da živi moj život – sam ja.

Beleška o autoru



Erlend Lu je rođen 1969. godine u Norveškoj. Pravio je kratke filmove i muzičke spotove, radio u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj i prevodilac poezije.
Objavio je romane: PROHUJALO SA ŽENOM (1993), NAIVAN. SUPER. (1996), L (1999), ČINJENICE O FINSKOJ (2001), DOPLER (2004), VOLVO KAMIONI (2005), MULEJ (2007), MIRNI DANI U MIKSING PARTU (2009), kao i četiri knjige za decu koje je ilustrovao Kim Hiorti. Po njegovom scenariju 2000. godine snimljen je film DETEKTOR.
Za kratko vreme postao je kultni norveški pisac, a knjige su mu prevedene na više od 20 svetskih jezika.
Dobitnik je više nagrada, među kojima su najvažnije:
Nagrada Ministarstva kulture Norveške za dečju slikovnicu VELIKI CRVENIPAS, 1996. godine;
Nagrada kritike za dečji roman KURTE QUO VADIS?, 1998;
Nagrada knjižara za roman L, 1999.
U Strazburu je 2006. godine dobio Evropsku nagradu mladih čitalaca (PRIX EUROPEEN DES JEUNES LECTEURS) za roman NAIVAN. SUPER.