Svaki čovek-Filip Rot

Svaki čovek predstavlja toplu i intimnu ali istovremeno i univerzalnu priču o gubitku, pokajanju i stoicizmu. Uspešan trgovački umetnik u jednoj njujorškoj agenciji, on je otac dvojice sinova, iz prvog braka, koji ga jedva poznaju i preziru, kao i kćerke iz drugog braka koja ga obožava. Sekvence iz njegovog burnog života čine Rotov roman uzbudljivim i egzotičnim, što pojačava tragiku svesno izabranog nesvesnog putovanja ka smrti glavnog junaka, koji je «još samo jedan» razuman i inteligentan, pametan i osetljiv čovek među nama.

... Za J.C.



Ovde, gde ljudi sede i jedni
druge slušaju kako uzdišu;
Gde se večno ukoči i ono malo tužnih,
poslednjih sedih vlasi,
Gde mladost pobledi i, sablasno tanušna, umire;
Gde razmišljati znači biti pun tuge...

— Džon Kits, „Oda za slavuja”

OKO HUMKE NA tom oronulom groblju, stajala je nekolicina njegovih bivših saradnika iz Njujorka, koji su se prisećali njegove energije i originalnosti i koji su ponavljali njegovoj kćerki, Nensi, koliko im je zadovoljstvo predstavljalo da rade sa njim. Bilo je tu takođe i ljudi koji su se dovezli iz Starfiš Biča, neke vrste sela za boravak penzionera na obali Džersija, gde je živeo od Dana zahvalnosti 2001. godine – starci kojima je u poslednje vreme držao časove umetnosti. A behu tu i njegova dva sina, Rendi i Loni, sredovečni muškarci iz njegovog burnog prvog braka, uglavnom mamini sinovi koji su, samim tim, o njemu znali malo toga što bi bilo pohvalno a mnogo onoga što nije valjalo, i koji su tu bili prisutni samo da ispune dužnost i ni zbog čega drugog. Njegov stariji brat, Haui, kao i njegova snaja, takođe su bili tu, doletevši iz Kalifornije još prethodne večeri, zatim jedna od njegove tri bivše supruge, Nensina majka, Feba, visoka žena izuzetno retke kose čija je desna ruka beživotno visila sa strane. Kada ju je Nensi upitala da li želi nešto da kaže u svoje ime, Feba je stidljivo odmahnula glavom ali je onda ipak progovorila svojim mekim glasom, mada njene reči behu pomalo nerazgovetne. „Prosto je teško u to poverovati. Ja ga i dalje zamišljam kako pliva u zalivu – to je sve. Stalno mi se pred očima javlja taj prizor, kako on pliva po zalivu.” A onda je red došao na Nensi, koja je bila zadužena za organizaciju očevog pogreba i koja je telefonirala svima onima za koje je smatrala da treba da se pojave, kako ožalošćenu skupinu ne bi sačinjavali samo njena majka, ona sama, i njegovi brat i snaja. Bila je prisutna samo jedna osoba koja nije spadala u krug zvanica, krupna žena sa prijatnim okruglim licem i farbanom riđom kosom, koja se jednostavno pojavila na sahrani i predstavila se kao Morin, privatna medicinska sestra koja je vodila brigu o njemu kada mu je obavljena prva operacija na srcu, pre mnogo godina.
Nensi se svima obratila, „Mogla bih da počnem tako što bih vam rekla nešto više o ovom groblju, jer sam otkrila da deda mog oca, moj pradeda, ne samo da je pokopan na prostoru onih prvobitnih nekoliko ari zemljišta, odmah pored moje prababe, nego je 1888. godine bio i njegov osnivač. Udruženje koje je prvo finansiralo i podiglo ovo groblje, sastojalo se od pogrebnih društava jevrejskih dobrotvornih organizacija i firmi raštrkanih po okrugu Junion i Eseks. Moj pradeda je posedovao i vodio pansion u Elizabetu, zbrinjavajući posebno nove doseljenike a vodio je računa o njihovom blagostanju čak i više od samog zemljovlasnika. To objašnjava i činjenicu da je bio jedan od prvih osoba koje su zaposele otvorena polja koja su ovde zatekli i koja su sami uredili i raspodelili, a upravo zato je proglašen i za prvog upravnika tog novoosnovanog groblja. U to doba, on je bio relativno mlad ali već na vrhuncu svoje snage, i samo je njegovo ime bilo potpisano na dokumentu koji je određivao da groblje služi za „sahranjivanje preminulih članova, u skladu sa jevrejskim zakonom i ritualima”. Sa obzirom da je i više nego očigledno da se stanje pogoršalo, što se tiče održavanja pojedinačnih parcela i ograde i kapija, sve to više nije kako bi trebalo da bude. Mesto je prilično propalo i obrušeno, ograda je istrulila, rešetki na kapijama više nema, ovo mesto je oskrnavljeno. U današnje vreme, ovo se mesto nalazi na samom kraju aerodroma, i ono što se sada čuje u daljini jeste brujanje na Tumpajku u Nju Džersiju. Naravno da sam prvo pomislila na mnoga stvarno predivna mesta na kojima bi moj otac mogao večno da počiva, mesta na kojima su on i moja majka imali običaj da zajedno plivaju dok su bili mladi, kao i mesta kojima je voleo da krstari na suvom. Ipak, uprkos činjenici da mi se srce slama pri samom pogledu na ovo raspadanje – kao što je verovatno slučaj i sa vama, i što vas možda navodi da se zapitate zašto smo se okupili na tlu koje vreme nimalo nije štedelo – želela sam da on leži u blizini onih koji su ga voleli i od kojih je potekao. Moj otac je voleo svoje roditelje, i zato bi trebalo da i sada bude uz njih. Nisam htela da se preda večnom snu na bilo kom mestu gde bi bio usamljen.” Na trenutak je zaćutala, trudeći se da se pribere. Žena umilnog lika, u poodmaklim tridesetim, upadljivo lepa kao što je i njena majka nekada bila, osmotrila je sve njih istovremeno, ali ni odvažno ni autoritativno, već je to pre bio pogled raznežene desetogodišnjakinje. Okrenuvši se ka kovčegu. uzela je šaku hladne zemlje i, pre nego što ju je bacila na poklopac, onako površno je dodala, odajući utisak kao da se zamrzla u duši zagonetne devojčice, „Dakle, kucnuo je i taj čas. Nema više ničega što bismo mogli da uradimo, tata.” U tom trenu, prisetila se svoje sopstvene stoičke maksime stare par decenija, pa je zajecala. „Stvarnost se ne može menjati”, obratila mu se. „Samo je prihvati onakvu kakva je. Prihvati ovu zemlju i primi je k sebi.”
Sledeća osoba koja je trebalo da baci šaku zemlje na poklopac sanduka, bio je Haui, koji beše objekat njegovog divljenja kada su bili deca a koji se zauzvrat prema njemu oduvek ophodio sa nežnošću i naklonošću, strpljivo ga učeći da vozi bicikl i da pliva i da igra sve sportove u kojima ga je Haui uveliko nadmašivao. I dalje je izgledao kao da je u stanju da po terenu trčkara za fudbalskom loptom, a imao je sedamdeset sedam godina. Nikada nije morao da bude smešten u bolnicu i, bez obzira što su njih dvojica bili dva ivera sa iste klade, pobednički se kretao zdrav kroz čitav život.
Njegov glas beše nabijen emocijama, kada je došapnuo svojoj supruzi, „Moj mlađi brat. U tome zaista nema nikakvog smisla.” A potom se obratio ostalima. „Da vidimo šta ja tu mogu da učinim. Hajde da se prisetimo ovog momka. O mom bratu...” Napravio je pauzu, nastojeći da sredi svoje misli, kako bi konačni rezultat zvučao razumno. Njegov način govora i prijatni ton njegovog glasa zaprepašćujuće su podsećali na bratovljeve, tako da je Feba počela da plače, a Nensi je, hitro, stegla njenu ruku. „Poslednjih par godina njegovog života”, počeo je, zureći u grob, „imao je zdravstvenih problema, a tu je bila i usamljenost – ništa manji problem. Razgovarali smo preko telefona kad god smo mogli, iako se pred samu smrt nekako udaljio od mene, mada mi njegovi razlozi za to nisu bili do kraja jasni. Još od perioda kada je išao u srednju školu, imao je neodoljivi nagon da slika, i kad se penzionisao i prestao da radi u reklamnoj firmi, gde je postigao nezanemarljiv uspeh, prvo kao umetnički direktor a potom i prilikom unapređenja u kreativnog direktora – posle celog života provedenog na tom polju delatnosti, slikao je skoro svaki dan svake godine koja mu je preostala. O njemu možemo reći ono što bi nesumnjivo o svojim najmilijima rekli svi oni koji su nekoga ovde sahranili: trebalo je da poživi duže. I zaista je trebalo tako da bude.” Tada, nakon kraćeg ćutanja, njegov utučeni i žalostan izraz prepustio je mesto tugaljivom osmehu. „Kada sam ja pošao u srednju školu a popodne odlazio na timske treninge, on je preuzeo obaveze koje sam ja obavljao za svog oca posle nastave. Uživao je u činjenici da je imao samo devet godina, a da mu je pružena prilika da nosi dijamante u smotuljcima, u džepu svoje jakne, vozeći se autobusom u Njuark, gde su zanatlije za podešavanje, čišćenje i prepravke satova, sa kojima je naš otac sarađivao, svaki pojedinačno sedeli u zasebnom kutku, u tim svojim gnezdašcima u aveniji Frelinghajsen. Takve su vožnje za njega kao klinca značile pravi izvor zadovoljstva. Mislim da je posmatranje tih umetnika, dok obavljaju svoje usamljeničke poslove u tom skučenom prostoru, u njemu probudilo ideju da i on upotrebi svoje ruke kako bi veličao umetnost. Verujem da je proučavanje površine dijamanata kroz zlatarsku lupu našeg oca prva sledeća stvar koja je u njemu rasplamsala želju da stvara umetnička dela.” Smeh je iznenada savladao Hauija, kao vid olakšanja što mu govor dobro ide, pa je rekao, „Ja sam bio sasvim uobičajen brat. U meni su dijamanti zagolicali želju da zarađujem što više para.” Tada se vratio tamo gde je stao, gledajući kroz veliki osunčani prozor njihovih dečačkih godina. „Naš otac je jednom mesečno davao malu reklamu u Elizabet žurnalu. Tokom praznika, između Dana zahvalnosti i Božića, oglas je izlazio jedanput nedeljno. ’Menjajte vaš stari sat za novi.’ Svi ti stari satovi koje je sakupio – od kojih je mnoge bilo nemoguće popraviti – odlagani su na policu u zadnjem delu radnje. Moj mali brat je satima mogao tamo da sedi, okrećući kazaljke i slušajući otkucavanje časovnika, barem onih koji su radili, istražujući oblik svakog od njih pojedinačno. To je ono zbog čega je i srce tog dečaka kucalo. Stotinak, ili čak dvesta razmenjenih satova, puna polica stvari koje verovatno sve zajedno nisu vredele više od deset dolara, ali za njegovo budističko umetničko oko, ta polica u stražnjoj sobi predstavljala je kovčeg s blagom. Imao je običaj da ih uzme i stavlja na ruku – uvek je nosio neki od satova sa te police. Neki od onih koji su još bili u ispravnom stanju. A one koje je pokušavao da popravi, bezuspešno bi vrteo ali mu to nije išlo od ruke – u suštini, samo bi pogoršao situaciju. Ipak, to je bio početak njegovog koriščenja vlastitih ruku za izvođenje složenih zadataka. Moj otac je uvek uz sebe imao dve devojke koje bi upravo završile srednju školu, u kasnom tinejdžerskom dobu ili u ranim dvadesetim godinama, koje su mu pomagale oko kase u radnji. Slatke, fine devojke iz Elizabeta, sa lepim manirima, uljudne i čiste devojke, obavezno hrišćanke, uglavnom irske katolkinje, čiji su očevi i braća i ujaci radili u fabrici za proizvodnju Singer mašina za šivenje ili u fabrici keksa ili dole u luci. Smatrao je da bi lepe hrišćanske devojke doprinele tome da se mušterije osećaju kao kod kuće. Kada bi bile zamoljene, isprobavale su nakit za naše klijente, šetajući se kao modeli, a kad bi nam se posrećilo, na kraju bi sve bilo zaključeno kupovinom. Kako nam je otac rekao, kada zgodna mlada žena nosi neki komad nakita, druge žene veruju da bi, ako i one na sebe stave neku od tih dragocenih stvari, i one tako izgledale. Mladići sa dokova iz luke koji su dolazili da kupe vereničko prstenje i burme za svoje izabranice, ponekad bi se odvažili i uhvatili neku od tih devojaka za ruku, pod izgovorom da žele da pobliže prouče kamen. I moj brat je voleo da se muva oko tih lepotica, a tako beše i mnogo pre nego što je uopšte mogao i da nasluti a kamoli da razume šta je zapravo to u čemu toliko uživa. Pomagao je devojkama da na kraju radnog vremena isprazne izlog i sklone izložene primerke. Bilo je važno na sigurno mesto spremiti sve iz izloga i otvorenih kutija, osim onih najjeftinijih stvari, i baš pred samo zatvaranje, taj klinac je otvarao veliki sef u stražnjoj prostoriji, uz pomoć kombinacije koju mu je naš otac poverio. Pre njega, i ja sam obavljao iste te poslove, uključujući i približavanje dvema devojkama, posebno plavokosim sestrama, Harijet i Mej. Tokom godina, one su se smenjivale, bila je tu Harijet, Mej, Anamarija, Džin, bila je tu i Mira, Meri, Peti, bile su tu i Ketlin i Korin, i svaka od njih bi tom slinavku prirasla za srce. Korin, izuzetna lepotica, u prvim danima novembra sedela je na klupi u radnoj prostoriji i ona i moj mali brat adresirali su kataloge koji su štampani za našu radnju i slali ih svim mušterijama, povodom sezone praznične kupovine, kada je otac radnju držao otvorenu šest večeri u nedelji, kad su i svi ostali rintali kao psi. Kad biste mom bratu dali kutiju punu koverti, on bi ih izbrojao brže nego bilo ko drugi, jer njegovi prsti behu tako spretni, ali i zato što je umeo da odbrojava po pet odjednom. Ja sam imao običaj da provirim unutra i, naravno, on je upravo to i radio – pravio se važan zbog svoje veštine baratanja tim kovertama. Kako je taj dečko voleo sve što se podrazumevalo pod likom zlatarevog pouzdanog sina! To beše najmilija uzrečica našeg oca – ’pouzdan’. Tokom dugog niza godina, naš otac je ljudima u Elizabetu prodavao veridbeno i bračno prstenje, jednako Ircima kao i Nemcima i Slovacima i Italijanima i Poljacima, od kojih je većina pripadala radničkoj klasi. U polovini slučajeva, kada bi kupoprodaja bila rešena, mi smo bili pozivani, čitava porodica, na svadbu koja bi usledila. Narod ga je voleo – imao je smisao za humor i nudio je trajno niske cene, dajući kredite bilo kome, tako da smo obično išli – prvo u crkvu, a zatim i na bučna slavlja. Desila se i velika Depresija, došlo je i do rata, ali uvek je bilo i venčanja, postojale su naše prodavačice, nisu prestajale vožnje autobusom u Njuark, sa dijamantima vrednim stotine dolara u zamotuljcima zašuškanim u džepove naših mantila. Sa spoljne strane svakog paketića, bila su ispisana uputstva za majstore, koja bi odredio otac. Nije se promenio ni pet stopa visok Mousli sef koji je svake večeri gutao poslužavnike sa nakitom koje smo tu pažljivo odlagali preko noći, a ujutru ih iznova vadili... a sve je to sačinjavalo tok života mog brata kao dobrog malog dečaka.” Hauijev pogled ponovo se spustio na kovčeg. „I šta sada?” upitao je. „Mislim da bi bolje bilo sve ostaviti kako jeste. Ako nastavimo, ako nanižemo još uspomena... mada, zašto se ne bismo prisećali? Šta je još jedan galon suza porodice i rođaka? Kada je otac umro, brat me je pitao da li bih ja imao nešto protiv da on uzme očev ručni sat. Bio je marke Hamilton, izrađen u Lankasteru, P-A, i prema mišljenju stručnjaka, bio je vrhunski, najbolji sat koji je ova zemlja ikada stvorila. Kad god bi prodao neki od njih, naš otac nikada ne bi propustio priliku da kupcima naglasi da nisu pogrešili. ’Vidite, i ja nosim isti takav. Veoma, veoma visoko cenjen sat, taj Hamilton. Pa mom mišljenju’ rekao bi ’to je prvoklasni sat američke izrade, bez mane.’ Sedamdeset devet dolara pedeset centi, ako se dobro sećam. Cena svega što beše na prodaju tih dana morala je da se završi sa tih pedeset centi. Ugled Hamiltona bio je veliki. To jeste bio izuzetan sat, moj ga je otac voleo, i kada je moj brat izjavio da bi voleo da ga preuzme, mojoj sreći nije bilo kraja. Mogao je da uzme zlatarsku lupu ili očev specijalni koferčić za nošenje dijamanata. To je bio kovčežić od izbledele kože koga je otac uvek nosio sa sobom, sa unutrašnje strane kaputa, kad god bi imao da obavi neki posao izvan radnje: unutar njega bila su mala klešta i svi oni sitni šrafovi i niz merača koji su služili za određivanje veličine kamena, a bilo je tu i tankih belih papirića, za učvršćivanje olabavljenih dijamanata. Sve su to bile predivne, obožavane sitnice sa kojima je voleo da radi, koje je držao u rukama i blizu svog srca, tako da smo odlučili da i lupu i kovčežić sa celokupnim njegovim sadržajem spustimo u grob zajedno s njim. Lupu je uvek nosio u jednom džepu, a cigarete u drugom, tako da smo odabrali da i na samom kraju ispoštujemo njegovu naviku. Pamtim kako je moj brat rekao, ’Prema pravilima, trebalo bi da mu je stavimo blizu očiju.’ Eto šta bol može da učini od čoveka. Toliko smo očajni bili. Nismo znali šta bismo drugo mogli da učinimo. Bilo da smo bili u pravu ili ne, nama se to činilo kao jedino ispravno. Zato što ti predmeti nisu samo bili njegovi – oni su bili on... Da završim s onim u vezi Hamiltona, starog Hamiltona mog oca koga je svakog jutra navijao, okrećući mali šraf pričvršćen na federe zahvaljujući čemu su se kazaljke pravilno pomerale... osim kad bi pošao na plivanje, moj brat ga je svakodnevno nosio. Zauvek ga je skinuo tek pre četrdeset osam časova. Predao ga je nekoj medicinskoj sestri da ga stavi na bezbedno mesto dok on bude na operaciji, koja ga je ubila. U kolima, na putu do groblja, jutros, moja bratanica Nensi pokazala mi je da je stavila nov kaiš na njega i sada je ona ta kojoj će Hamilton saopštavati tačno vreme.”
Onda su na red došli sinovi, muškarci u kasnim četrdesetim, dobrodržeći, koji su izgledali, sa onom sjajnom crnom kosom i izrazito tamnim očima i senzualnom punoćom svojih širokih, identičnih usana, baš kao njihov otac (i stric) iz mlađih dana. Zgodni muškarci koji su tek počinjali da puštaju stomake, na prvi pogled delovali su jednako vezani jedan za drugog kao što su bili bespovratno udaljeni od svog mrtvog oca. Onaj mlađi, Loni, prvi je zakoračio prema grobu. Ali čim je rukom zahvatio zemlju, čitavo njegovo telo počelo je da drhti i da se trese, izgledalo je kao da je na ivici ozbiljnog nervnog sloma. Bio je preplavljen osećanjem prema svom ocu koje u suštini ne beše odbojnost već shvatanje da ga je sopstvena odbojnost onemogućila da se oslobodi. Kada je otvorio usta, ništa nije mogao da izgovori osim niza uzdaha, stvarajući utisak da šta god je to bilo u njegovoj duši nikada neće izaći na svetlost dana. Bio je u tako jadnom stanju da se Rendi, onaj stariji, znatno odlučniji sin, večito zakeralo, odmah stvorio kraj njega i pritekao mu u pomoć. Uzeo je hladnu zemlji iz ruke svog brata i bacio je na poklopac, u ime obojice. I spremno se susreo sa svojim zadatkom, kada je progovorio. „Mimo spavaj, ćale”, rekao je Rendi, ali bilo kakav trag nežnosti, žalosti, ljubavi ili gubitka bio je nekako zastrašujuće izuzet iz njegovog glasa.
Poslednja koja je prišla sanduku bila je privatna medicinska sestra, Morin, za koju je već na prvi pogled bilo jasno da je borac i da joj ni život ni smrt nisu strani. Kada je, uz osmeh, polagano preko svog zakrivljenog palca i niz spoljnu stranu dlana rasula šaku zemlje preko poklopca, njeni pokreti delovali su kao uvod u neki bludni čin. Beše očigledno da joj je nekada davno do ovog čoveka bilo jako stalo.
I to je bilo to. Nije otkrivena nikakva posebna poenta. Da li su rekli sve što su imali da kažu? Ne, nisu, i naravno da jesu. Tog dana, uzduž i popreko cele države, obavljeno je još pet stotina sličnih pogreba, rutinskih, uobičajenih, i osim trideset svojevoljnih sekundi koje su proizveli sinovi – i Hauijevog tako bolno preciznog oživljavanja sveta onakvog kakav je nevino postojao pre otkrivanja smrti, života okamenjenog u Raju koji njihov otac beše stvorio, u tom idealnom svetu samo petnaest stopa širokom ali četrdeset stopa dugačkom, u vidu staromodne zlatarske radnje – nijedna od tih sahrana nije bila ni manje ni više zanimljiva od drugih. Mada, upravo ta jednoličnost nosila je najveću gorčinu, kao još jedna zabeleška o smrti koja nas uvek razoružava.
U roku od nekoliko minuta, svi su otišli – uplakani i ojađeni završili su najneomiljeniju ljudsku aktivnost – a on je ostao iza njih. Naravno, kao i prilikom mnogih drugih sličnih događaja, iako su mnogi bili skrhani bolom, drugi nisu bili nimalo potreseni, ili su osetili neku vrstu olakšanja ili, iz dobrih ili zlih pobuda, neke od njih obuzelo je neizmerno zadovoljstvo zbog svega toga.
Iako se već bio navikao na samoću kao i na to da se brine sam o sebi, još od poslednjeg razvoda pre deset godina, u svojoj postelji, jedne noći pred operaciju, trudio se da se što verodostojnije priseti svake od žena koje će čekati da se on u sobi za oporavak probudi posle anestezije, čak uključujući i najbeskorisniju od svih supruga, onu poslednju, sa kojom oporavak posle ugrađivanja petostrukog bajpasa nije bio baš pohvalno iskustvo. Najupečatljiviji ugođaj bila je privatna medicinska sestra sa nezamislivo profesionalnim držanjem, koja je posle bolnice pošla sa njim kući i koja ga je podstakla odanošću svog snažnog duha koji mu je omogućio spori ali siguran oporavak, i sa kojom je, krišom da njegova žena ne sazna, održavao tajnu vezu, čim su mu se vratile seksualne moći. Morin. Morin Mrazek. Posle je okretao sve moguće brojeve telefona pokušavajući da pronađe Morin. Želeo je da ona dođe i ponovo preuzme ulogu njegove medicinske sestre, ako mu bude potrebna, ako ovog puta uopšte živ dođe kući posle bolnice. Ali proteklo je šesnaest godina, a agencija za unajmljivanje sestara izgubila joj je svaki trag. Ona sada mora da ima četrdeset osam godina, najverovatnije je udata a možda je postala i majka, energična mlada žena zanosnih oblina sigurno je sad dosegla čvrstinu zrelog doba, dok je on polako gubio unapred izgubljenu borbu da ostane čovek, s obzirom da je vreme preobratilo njegovo telo u skladište pomagala koje su naučnici izumeli da uspore potpunu propast. Otresanje misli o sopstvenoj smrti nikada nije bilo zahtevnije i lukavije.
Naizgled tako davno, sećao se odlaska u bolnicu sa majkom, zbog operacije kile, u jesen 1942. godine, te vožnje autobusom koja nije trajala duže od deset minuta. Obično, kad bi negde putovao zajedno sa svojom majkom, to je bilo u porodičnim kolima i sa ocem za volanom. Ali sada su se samo njih dvoje vozili autobusom, uputivši se u bolnicu gde se on i rodio, a majka je bila ta koja ga je umirivala i podstakla ga da bude hrabar. Kad je bio sasvim mali, morao je u bolnicu da bi mu uklonili krajnike, inače se nikad ne bi ni vraćao tamo. A sada je opet morao na tom mestu da provede četiri dana i četiri noći. Bio je razuman devetogodišnji dečak ali ne i mamina maza, mada se tokom vožnje osetio mnogo mlađim, zaključivši da oseća potrebu za majčinom blizinom u smislu za koji je verovao da je prerastao.
Njegov brat, učenik prvog razreda srednje škole, bio je na časovima, a otac se kolima odvezao na posao pre nego što su on i majka krenuli. Mala torba sa osnovnim potrepštinama ležala je na majčinom krilu. U njoj su se nalazili četkica za zube, pidžama, peškir i papuče, kao i knjige koje je poneo da čita. Još uvek se sećao naslova koje je izabrao. Odmah iza ugla bolnice nalazila se lokalna biblioteka, tako da je majka mogla da mu zameni materijal za čitanje, ukoliko završi sa svim knjigama pre nego što dođe vreme da ide kući. Posle je trebalo još mesec dana da se oporavlja u toplini doma, pre nego što se vrati u školu, i bio je mnogo zabrinutiji u vezi svih školskih lekcija koje propušta nego zbog maske sa eterom za koju je znao da će mu staviti na lice kako bi ga uspavali. Tih ranih četrdesetih godina, u bolnicama još uvek nije bilo dopušteno da roditelji prenoće uz svoju decu, pa je bio osuđen da spava bez svoje majke, bez oca ili brata u blizini. I to ga je takođe uznemiravalo.
Njegova majka je bila ljupka i pristojna, kao što su, takođe, bile i žene koje su ga upisale na prijemnom odeljenju i medicinske sestre u njihovom sobičku, kada su se on i majka liftom popeli i otišli u dečje krilo sprata hirurgije. Njegova je majka nosila torbu jer, iako nije bila velika, njemu nije bilo dozvoljeno da bilo šta tegli pre nego što bude operisao kilu i pre nego što se sasvim oporavi. Otkrio je oteklinu na levoj strani prepona još nekoliko meseci ranije, ali nikome nije rekao nego ju je samo stiskao, pokušavajući da je nekako natera da nestane. Nije tačno ni znao šta je to kila niti kakav značaj da prida tom nabreknuću tako blizu njegovih genitalija.
U to doba, doktor je mogao da prepiše samo uski korset sa metalnim kopčama ukoliko porodica nije želela da izloži dete operaciji, ili ako to nije mogla finansijski da priušti. Poznavao je u školi jednog dečaka koji je nosio takav korset, a jedan od razloga što nikome nije poverio tajnu beše njegov strah da bi i on morao da prihvati tu čudnu spravu i da je otkrije pred ostalim dečacima prilikom presvlačenja pred čas fizičkog vaspitanja.
Kada je konačno priznao svojim roditeljima postojanje te otekline, otac ga je odveo u lekarsku ordinaciju. Doktor ga je brzo pregledao i uspostavio dijagnozu i, nakon razgovora sa njegovim ocem koji je trajao nekoliko minuta, dogovorena je operacija. Sve je obavljeno sa takvom zadivljujućom brzinom, a doktor – isti onaj koji je pomogao da on dođe na svet – uveravao ga je da će sve biti u redu a onda se našalio na račun komičnog stripa Li’l Abner, koji su obojica voleli da čitaju u večernjim novinama.
Hirurg, dr. Smit, prema mišljenju njegovih roditelja, bio je najbolji u gradu. Kao i njegov otac, dr. Smit, rođen kao Soli Smulovic, odrastao je u sirotinjskom kvartu, sin siromašnih doseljenika.
Sedeo je na krevetu u svojoj sobi, sat vremena nakon prijema u bolnicu, mada je operacija zakazana tek za sledeće jutro – tada su pacijenti na taj način tretirani.
U krevetu do njegovog, ležao je dečak kome je urađena neka operacija na stomaku, i još uvek nije smeo ni da hoda ni da govori. Dečakova majka sedela je kraj postelje, milujući sinovljevu ruku. Kada mu je otac posle posla došao u posetu, roditelji su razgovarali na jidišu, što ga je navelo da pomisli da su bili isuviše zabrinuti da bi pričali na razumljivom engleskom u prisustvu rođenog sina. Jedino mesto gde je imao priliku da čuje govorni jidiš, beše juvelirska radnja gde su ratne izbeglice dolazile u potrazi za Šafhausen satovima, marke koju beše teško naći, ali se njegov otac trudio da se raspita i usliši im želju – „Šafhausen – želim Šafhausena”, kako je glasio vrhunac njihovog poznavanja engleskog. Naravno da je korišćen isključivo jidiš, kada bi hasidski Jevreji iz Njujorka doputovali u Elizabet, jedanput ili dvaput mesečno, da bi dopunili zalihe dijamanata u radnji – jer bi za oca bilo preskupo da u sopstvenom sefu čuva rezerve. Postojalo je mnogo manje hasidskih trgovaca dijamantima u Americi posle rata nego pre njega, ali je njegov otac, još od samog početka, više voleo da sarađuje sa njima nego sa velikim dijamantskim kućama. Trgovac koji je najčešće navraćao – i čija je iseljenička ruta njega i njegovu porodicu za svega par godina odvela od Varšave do Antverpena a onda i do Njujorka – beše jedan postariji čovek sa visokim crnim šeširom i odeven u dugačak crni kaput, od one vrste kakvu nikad niste mogli videti na bilo kojoj drugoj osobi na ulicama Elizabeta, čak ni kod drugih Jevreja. Nosio je dugu bradu i pramenove kose sa strane, a za pojasom je nosio svoj torbičak tako da su njegovi dijamanti bili skriveni pod resastom odećom čije je religijsko značenje nagoveštavalo rođenog pristalicu sekularizma – mada je, u suštini, njemu to zvučalo smešno, čak i nakon što mu je otac objasnio zašto su Hasidi i dalje upotrebljavali garderobu kakvu su njihovi preci nosili u staroj zemlji pre dvesta godina i zbog čega su vodili isti način života, mada, kako je neprestano ponavljao, sada su ipak u Americi, slobodni da se oblače i briju i ponašaju se kako im je volja. Kada se jedan od sedmorice sinova ovog trgovca dijamantima oženio, on je čitavu njihovu porodicu pozvao na venčanje u Bruklinu. Svi su muškarci tamo imali brade i sve su žene nosile velove, a polovi behu raspoređeni na različite strane sinagoge, razdvojeni zidom – posle ceremonije, muškarci i žene čak nisu ni plesali zajedno – i ništa se u vezi tog venčanja njemu i Hauiju nije dopalo. Kada je trgovac dolazio u njihovu radnju, skinuo bi kaput ali bi šešir zadržao na glavi, i dva čoveka sedela bi iza pulta, prijateljski čavrljajući na jidišu, jeziku kojim su roditelji njegovog oca, a njegovi deda i baba, nastavili do kraja života da govore u svojim doseljeničkim domovima bez obzira što su im deca bila rođena u Americi. Ali kad bi došao čas da se posvete dijamantima, njih dvojica su se povlačila u stražnju prostoriju, gde su se nalazili sef i klupa i mrki pod od linoleuma, a zbijeni iza vrata koja se nikada nisu mogla do kraja zatvoriti, čak i kad biste se namučili da ih zaglavite sa unutrašnje strane, bili su smešteni klozetska šolja i maleni lavabo. Njegov otac je zakup uvek plaćao čekom.
Nakon što je uz Hauijevu pomoć zatvorio radnju – navukavši rešetkasti zastor sa katancima preko izloga, uključivši alarm protiv provalnika i zaključavši sve brave na ulaznim vratima – njegov otac se pojavio u bolničkoj sobi svog sina i snažno ga zagrlio.
Još uvek je bio kraj njega kada je dr. Smit došao da mu se predstavi. Hirurg je radije nosio poslovno odelo umesto belog mantila, a otac je skočio na noge čim ga je video kako ulazu u sobu. „To je doktor Smit!” uzviknuo je.
„Znači ovo je moj mali pacijent”, uzvratio je dr. Smit. „Dobro”, obratio mu se, prilazeći njegovom uzglavlju da bi ga toplo uhvatio za ramena, „sredićemo taj tvoj problem pa ćeš sutra biti kao nov. Na kojoj poziciji bi voleo da igraš?”
„U odbrani.”

„U redu, potrudićemo se da se vratiš igri i pre nego što možeš i da zamisliš. Moći ćeš da igraš šta god poželiš. Sada se lepo naspavaj a ja ću te posetiti ujutru.”
Usudivši se da se našali sa uglednim hirurgom, njegov otac je dodao, „I vi se takođe dobro ispavajte.”
Kada je stigla njegova večera, majka i otac su sedeli kraj postelje i razgovarali s njim kao da su svi kod kuće. Govorili su tiho da ne bi uznemiravali bolesnog dečaka ili njegove roditelje, koji sada behu ćutljivi, majka je ukočeno sedela a otac je neprestano nervozno koračao uz i niz sinovljev krevet, onda je izlazio u hodnik, pa se opet vraćao. Sve vreme njihovog boravka uz njega, dečak jedva da je nešto promrmljao.
U pet minuta do osam sati, medicinska sestra je provirila kroz vrata kako bi ih obavestila da je vreme posete isteklo. Roditelji onog drugog dečaka iznova su se oglasili na jidišu i, nakon što je majka nekoliko puta poljubila čelo svog deteta, izašli su iz sobe. Niz očevo lice slivale su se suze.
Potom su i njegovi roditelji otišli kući, gde ih je čekao brat, da u trpezariji zajedno pojedu kasnu večeru, ali bez njega. Majka ga je cmoknula i nežno ga privila uz sebe. „Možeš ti to, sine”, ohrabrio ga je otac, takođe se naginjući da ga poljubi. „To je kao kad ti ja poverim neki zadatak da ga obaviš, da ideš autobusom ili da završiš neki posao u radnji. Šta god to bilo, ti me nikada nisi izneverio. Pouzdan – moja dva pouzdana momka! Uši mi porastu kada neko spomene moje momke. Uvek, ti izvršavaš dužnosti kao vešt, pažljiv i marljiv dečak, kako smo te i odgajali da budeš. Nosiš dragoceni nakit do Njuarka i nazad, četvrt ili polukaratne dijamante u svojim džepovima, i to te ne plaši, uprkos tvojim malobrojnim godinama. Ti na sve gledaš kao da je u pitanju neka tričarija koju si izvukao iz kutije Džeks krekera. Dakle, ako si sposoban za takve poslove, onda si u stanju da i ovo savršeno privedeš kraju. To je samo još jedan zadatak, barem što se tebe tiče. Obavi to, završi posao, a sutra će sve već biti gotovo. Kad začuješ zvono, izađi u ring da se boriš. U redu?”
„U redu.”
„Do trenutka kad se sutra budemo videli, doktor Smit će rešiti tvoj problem, i sve će opet biti kako treba.”
„Tako je.”
„Moja dva veličanstvena sina!”
Onda su oni otišli a on je ostao sam, samo sa onim dečakom u susednom krevetu. Okrenuo se ka svom noćnom stočiću, na koji je njegova majka poslagala knjige, i odlučio je da počne sa Švajcarskom porodicom Robinson. Onda je pokušao da čita Ostrvo s blagom. A potom Kim. Na kraju je zavukao ruku pod pokrivače, da proveri u kakvom je stanju njegova kila. Otečenost kao da je splasnula. Iz prošlih iskustava je znao da se nadutost povremeno povlačila, ali ovog puta je bio siguran da je zauvek nestala i da mu operacija više nije potrebna. Kada je medicinska sestra ušla da mu izmeri temperaturu, nije znao kako da joj saopšti da je njegova kila iščezla i da bi trebalo pozvati njegove roditelje kako bi ga odveli kući. Ona je bacila jedan pogled odobravanja na naslove knjiga koje je sa sobom doneo i rekla mu je da slobodno može da ustane iz kreveta ako bude morao da obavi nuždu, ali da se posle udobno smesti i da čita dok ona ne bude ugasila svetlo. Nije rekla ništa o onom drugom dečaku, za koga je on bio siguran da će umreti.
U početku nije uspevao da zaspi zbog toga što je iščekivao kad će dečak umreti, a posle zato što nije mogao da prestane da razmišlja o telu udavljenika koje je voda prošlog leta izbacila na plažu. Bio je to neki moreplovac čiji tanker je torpedom pogodila nemačka podmornica. Patrola Obalske straže pronašla je telo među masnjikavom morskom travom i odbačenim kutijama na ivici plaže koja se nalazila samo jedan blok dalje od kuće u kojoj je njegova četvoročlana porodica svakog leta iznajmljivala sobu. U većini slučajeva, voda je bila bistra i nije se plašio da bi neki mrtvac mogao da se nađe pod njegovim bosim nogama kada zakorači u vodu. Ali kada je ulje iz torpediranih tankera umrljalo pesak i zamastilo njegova stopala, dok je hodao po plaži, prestravio se kada je naleteo na leš. Od tada se bojao da ne sretne nekog sabotera, koji bi se iskrcao na obalu, po naredbi Hitlera. Naoružani puškama ili specijalnim pištoljima i uvek praćeni istreniranim psima, obalski stražari su danonoćno patrolirali da bi sprečili da se takvi ljudi iskrcaju na nekoj od miljama dugih pustih plaža. Ipak, neki od njih uspevali su da se provuku i da ostanu neprimećeni a, zajedno sa meštanima koji behu pristalice nacizma, učestvovali su u zaverama podmornica koje su plovile duž Istočne obale, potapajući brodove oko luke Nju Džersija, još od samog početka rata. Rat je bio bliži nego što su mnogi ljudi zamišljali, a isti slučaj bio je i sa ratnim strahotama. Njegov otac je pročitao da su vode Nju Džersija „najpopunjenije groblje brodova”, duž čitave obale Sjedinjenih Država, a sada, u bolnici, nije mogao da odagna reč „groblje” koja ga je strašno mučila, niti je iz misli mogao da izbriše ono naduto telo koje je Obalska straža tog letnjeg dana uklonila iz plićaka, dok su on i njegov brat sve to posmatrali sa šetališta.
Nedugo nakon što je zaspao, začuo je neke glasove u sobi, a kad se rasanio, primetio je da je zavesa navučena kako bi zaklonila onaj drugi krevet, bilo je tu i doktora i sestara koji su nešto radili sa druge strane – mogao je da vidi samo kako se kreću njihove senke i da čuje njihovo šaputanje. Kada je jedna od sestara izvirila iza zavese, shvatila je da se on probudio i prišla mu je, nežno mu se obrativši, „Nastavi da spavaš. Sutra te čeka važan dan.” „Šta se dešava?” zanimalo ga je. „Ništa”, odgovorila je, „samo mu menjamo zavoje. Zatvori oči i spavaj.”
Sledećeg jutra su ga probudili veoma rano, radi priprema za operaciju, a njegova majka je bila tu, već je stigla do bolnice i sada se smešila kraj njegovog uzglavlja.
„Dobro jutro, dušo. Kako je moj hrabri dečak?”
Bacivši pogled na krevet pored sebe, video je da je sa njega sklonjena sva posteljina. Ništa mu ne bi jasnije otkrilo šta se desilo, od pogleda na goli isflekani dušek i na jastuke nagomilane na sredini praznog kreveta.
„Onaj dečak je umro”, kazao je. Već beše dovoljno upečatljiva činjenica da je tako mlad boravio u bolnici, ali još snažniji beše utisak tog prisustva smrti. Njegovo prvo iskustvo te vrste bilo je telo utopljenika, a drugo je ovaj dečak. Tokom noći, kada je uplašeno virio u pravcu senki koje su se pomicale iza zavese, nije mu iz glave izlazila jedna jedina misao, ovi doktori ga ubijaju.
„Mislim da je samo premešten, pile moje. Morali su da ga odvedu na drugo odeljenje.”
Upravo tada, dva službenika su se pojavila da ga odvedu u operacionu salu. Kada mu je jedan od njih rekao da prethodno obavi nuždu, prvo što je uradio kada su se vrata zatvorila za njim bilo je da proveri da li je njegova kila nekim čudom isparila. Ali oteklina se vratila. Sada više nije bilo šanse da izbegne operaciju.
Njegovoj majci beše dozvoljeno da ga otprati samo do lifta kojim je trebalo da ga prevezu do sale za operacije. Tu su službenici gurnuli kolica unutra, lift se uspinjao, a kad se otvorio, pred njim se ukazao užasno ružan hodnik koji je vodio do prostorije u kojoj ih je dočekao dr. Smit, u hirurškoj odeći i sa belom maskom koja je u potpunosti izmenila sve u vezi njega – možda to uopšte i nije bio dr. Smit. Možda je to zapravo bila neka druga osoba, neko ko nije odrastao kao sin siromašnih doseljenika sa prezimenom Smulovic, neko o kome njegov otac nije ništa znao, neko koga niko nije poznavao, a ko je upravo ušetao u operacionu salu i zgrabio nož. U onom zastrašujućem trenutku kada su masku sa eterom prineli njegovom licu, da bi ga uspavali, mogao bi da se zakune da je hirurg, ko god on bio, tiho prošaputao, „A sada ću da te pretvorim u devojčicu.”
Nelagodnost je počela svega par dana nakon njegovog povratka kući, posle jednomesečnog odmora koji ga je usrećio jednako kao bilo koji od onih porodičnih letovanja na obali Džersija, pre rata. Proveo je ceo avgust u polunameštenoj oronuloj kući kraj puta u unutrašnjosti, u Martinom vinogradu, sa ženom čiji je stalni ljubavnik bio već dve godine. Sve do tada, nisu se usuđivali da iskušaju zajednički život, i danju i noću, ali se njihov eksperiment pokazao kao blagotvorni uspeh, veličanstveni mesec plivanja i šetnji i opuštenog seksa u svako doba dana. Plivali su zalivom sve do peščanih dina gde su mogli da leže izvan ljudskih pogleda i da vode ljubav pod suncem, a zatim da ustanu, ponovo navuku kupaće kostime i da otplivaju nazad do plaže, da prikupljaju mušlje po stenama, noseći ih kući u posudi punoj morske vode, kako bi od njih spremili večeru.
Jedini trenuci ispunjeni nemirom nizali su se uveče, kada bi zajedno šetali rivom. Tamno more koje se valjalo uz neki zaglušujući šum i nebo preplavljeno zvezdama uzbuđivali su Febu, ali su u njemu budili strah. Raspored zvezda je njemu nepromenljivo predviđao da je osuđen da umre, a buka mora na svega nekoliko metara od njih – i košmar najcrnjeg crnila pod uzburkanom površinom vode podsticala ga je da poželi da pobegne od prokletstva zaborava i da utočište nađe u njihovoj udobnoj, svetloj, iako nepotpuno nameštenoj kući. Nije na taj način iskusio morsko prostranstvo i ogromno noćno nebo onda kad je ispunjavao svoju mušku obavezu u mornarici, posle Korejskog rata nikada mu ranije nisu u glavi tako jako odjekivala neka sablasna zvona. Nije mogao da dokuči odakle je taj njegov strah dopirao i kako da upotrebu svu svoju snagu da bi ga sakrio od Febe. Čemu tolika nepoverljivost prema životu, baš sada, kada se više nego ikada mogao smatrati gospodarem vlastitog života, što godinama ne beše slučaj? Zašto bi morao samog sebe da zamišlja na ivici istrebljenja kada mu je smiren, razuman tok misli govorio da mu predstoji još mnogo životnih iskri, koje tek treba da se razgore? Uprkos svemu, to se ponavljalo svake večeri pri njihovim šetnjama pod zvezdama. Nije bio debeo niti osakaćen niti neobičan u bilo kom smislu, pa zbog čega onda, u njegovim godinama, počinju da ga proganjaju misli o smrti? Bio je odgovoran i prijatan, prijateljski nastrojen, skroman, vredan čovek, sa čim bi se verovatno složili svi koji su ga poznavali, osim, podrazumeva se, njegova bivša supruga i dva dečaka čiji je zajednički dom napustio i koji, naravno, su mogli da spoje razumnost i ljubaznost sa njegovim konačnim odustajanjem od propalog braka i sa traganjem za intimnošću sa drugom ženom,za kojom je žudeo.
Većina ljudi, verovao je, za njega bi rekla da je osoba koja se čvrsto drži društvenih kovencija. Kao mladić, i on bi sam za sebe rekao da je uštogljen, toliko običan i lišen osećaja za avanturu da je posle umetničke škole, umesto da se osamostali i slika i da živi od novca koji uspe da zaradi sitnim poslovima – što beše njegova tajna ambicija – bio previše sklon liku dobrog dečaka, pa je, odgovorivši na roditeljske želje pre nego na sopstvene, odlučio da se oženi, dobije decu i zaposli se u reklamnoj agenciji, kako bi obezbedio sigurna životna primanja. Nikada nije o sebi mislio kao o nečemu većem od prosečnog ljudskog bića, onog koji bi sve dao da njegov brak potraje do kraja života. Oženio se upravo sa takvim nadama. Ali umesto toga, život sa ženom za njega je postao zatvorska ćelija, tako da je, nakon beskrajnog mučnog razmišljanja koje ga je iznurivalo i dok je bio na poslu i onda kad je trebalo da spava, počeo polako, bolno, da prokopava tunel ka svojoj slobodi. Nije li to ono što bi svaki prosečan čovek uradio? Zar to nije ono što prosečna ljudska bića svakodnevno čine? Nasuprot onome što je njegova supruga svima pričala, on nije čeznuo za bezgraničnom slobodom da radi bilo šta i sve što mu se prohte. Daleko od toga. On je žudeo za nečim stabilnim, sve vreme prezirući ono što je imao. Nije on bio čovek koji je želeo da vodi dvostruki život. Nije gunđao ni oko ograničenja niti oko užitaka koje pruža udobnost. Samo je želeo da isprazni svoj um od svih tih ružnih misli rođenih u nevolji, zbog produženog bračnog ratnog stanja. Nije tražio da bude poseban. Bio je ranjiv i opsednut slutnjama i zbunjen. I ubeđen u svoje pravo, kao prosečnog ljudskog bića, da mu budu oprošteni svi gresi koje je možda počinio prema svojoj nedužnoj deci, u nameri da ne ostane u zabludi do kraja života.
Užasavajuće suočavanje sa krajem? Pa imao je samo trideset i četiri godine! Budi zabrinut zbog senilnosti, rekao je samom sebi, tek kada napuniš sedamdeset pet! Daleka budućnost pružiće ti dovoljno vremena da tuguješ nad mogućom katastrofom!
Ali čim su se on i Feba vratili u Menhetn – gde su živeli u stanovima koji su bili udaljeni nekih tridesetak blokova jedan od drugog – sustigla ga je neka misteriozna bolest. Izgubio je apetit i energiju, a po čitav dan je osećao mučninu, ne mogavši da prepešači jedan gradski blok a da ga ne obore slabost i ošamućenost.
Doktor nije uspeo da pronađe uzroke takvog stanja. Počeo je da posećuje psihoanalitičara u razdoblju posle svog razvoda, a psihoanalitičar je njegova osećanja pripisao zavisti prema prijatelju, umetničkom direktoru, koji je upravo bio unapređen u potpredsednika agencije u kojoj su obojica radili.
„Zbog toga vam je muka”, izjavio je analitičar.
Međutim, on je ostao pri stavu da je njegov kolega bio dvanaest godina stariji od njega i da mu je bio dragoceni saradnik kome je želeo sve najbolje, mada je analitičar nastavio da naklapa o „dubokousađenoj ljubomori” kao prikrivenom razlogu za njegove nedaće, a kada su okolnosti dokazale da nije bio u pravu, činilo se da se taj čovek nije nimalo uznemirio zbog sopstvene pogrešne procene.
Tokom nedelja koje su usledile, nekoliko puta je išao na pregled kod lekara, gde su ga zadnjih par godina viđali samo zbog nekih sitnijih problema. Ali sada je strašno smršao i napadi mučnine postali su sve učestaliji. Nikada se ranije nije osećao tako slomljeno, čak ni kad je ostavio Sesiliju i dva mala dečaka, ni tokom sudske borbe oko uslova razdvajanja, kada ga je Sesilijin advokat opisao kao „poznatog ženskaroša” zbog afere koju je imao sa Febom, koja je bila nova sekretarica u agenciji (prema kojoj se u sudu čitav niz svedoka – ogorčenih, potresenih, tako da se osećala kao da oni navode optužbe protiv Markiza de Sada – odnosili kao prema „broju trideset i sedam u paradi njegovih ljubavnica”, kada je to zapravo bilo kao gledanje u daleku budućnost, s obzirom da je Feba bila tek druga po redu.) Međutim, tada je makar postojao prepoznatljiv uzrok zbog kog se tako bedno osećao. Ali ovo beše kao da se tokom noći od čoveka koji je pucao od zdravlja preobratio u osobu čije zdravlje neobjašnjivo jenjava.
Proteklo je mesec dana. Nije uspevao da se skoncentriše na svoj posao, odustao je od jutarnjeg plivanja, a hranu više nije mogao ni očima da vidi. Jednog petka popodne, izašao je ranije s posla i taksijem se odvezao do lekarske ordinacije, a da prethodno nije zakazao pregled niti se uopšte javio telefonom. Jedina kojoj je telefonirao bila je Feba, jer je želeo da joj kaže šta je namerio.
„Dajte mi uput za bolnicu”, obratio se lekaru. „Osećam se toliko loše, kao da umirem.”

Doktor je sredio sve oko njegovog odlaska u bolnicu, a Feba je već bila na prijemnom odeljenju kad je on stigao. Do pet sati popodne, već je bio smešten u sobu, a nešto pre sedam, jedan visok, preplanuo, zgodan sredovečni čovek, u večernjem odelu, ušao je u njegovu sobu i predstavio se kao hirurg koga je njegov lični lekar pozvao da ga pregleda i izloži svoje mišljenje. Upravo je bio krenuo na neku formalnu zabavu, ali je odlučio da prvo svrati i obavi kraći pregled. On je jednostavno rukom snažno pritisnuo predeo tačno iznad desne strane njegovih prepona. Za razliku od prethodnog lekara, hirurg je nastavio da ga pritiska, a bol koji je usledio bio je neizdržljiv. Samo što nije počeo da povraća. Hirurg ga je pitao, „Da li ste ranije imali problema sa bolovima u stomaku?” „Ne”, odgovorio je. „Dakle, u pitanju je slepo crevo. Neophodna je operacija.” „Kada?” „Odmah.”
Kada je ponovo video hirurga, bilo je to u sali za operacije. U međuvremenu se lekar presvukao se, pa je umesto večernjeg odela bio u hirurškom mantilu. „Spasili ste me izuzetno dosadnog banketa”, beše jedino što mu je rekao hirurg.
Nije se probudio sve do sledećeg jutra. Tik uz donji deo kreveta stajali su, zajedno sa Febom, njegovi otac i majka, snuždenih izraza lica. Feba, koju nisu poznavali (osim iz Sesilijinih omalovažavajućih opisa, osim tih telefonskih drama koje su se sve završavale rečima, „Zaista žalim što ta Malecka Gospođica Mafet dolazi posle mene iskreno sažaljevam tu zlobnu malu kurvicu!”), pozvala ih je telefonom i oni su se smesta dovezli iz Nju Džersija. Dajući sve od sebe, jedan mladić u ulozi medicinske sestre izgleda da se mučio da mu pričvrsti neku cevčicu u nosu, ili je možda pokušavao da je izvadi. Tada je izgovorio svoje prve reči – „Nemoj slučajno da zajebeš stvari!” – pre nego što je opet izgubio svest.
Kada je ponovo došao k sebi, zatekao je majku i oca kako sede na stolicama pored njegove postelje. Činilo se da su i oni takođe uznemireni i iscrpljeni brigom.
Feba je sedela kraj njegovog uzglavlja, držeći ga za ruku. Bila je bleda, ta lepa žena čija se nežna pojava suprotstavljala njenoj odlučnosti i čvrstini. Nije otkrivala ni trag svog straha, niti je dopuštala da se on probije u njenom glasu.
Feba je znala dosta toga o fizičkom bolu, zbog strašnih glavobolja koje su nju samu mučile a kojima u ranoj mladosti nije pridavala neki naročit značaj, ali za koje je shvatila da su migrene tek kad su postale redovne i učestale, u četvrtoj deceniji njenog života. Imala je dovoljno sreće da može da zaspi tokom takvih napada, ali čim bi otvorila oči, onog trena kad bi postala svesna, bio je tu – neverovatan bol na jednoj strani glave, pritisak na njenom licu i na vilicama, a ispod njenih kapaka, imala je osećaj kao da neka noga šutira njenu očnu jabučicu. Migrene su počinjale spiralnim zrakom svetlosti, blistavim tačkicama koje su poigravale ispred njenih očiju, čak i kad bi zažmurila, a potom su se simptomi umnožavali, uključujući gubitak orijentacije, vrtoglavicu, bol, mučninu, čak i povraćanje. „Ništa nije nalik ovom mučenju”, izjavila je nakon jedne od takvih kriza. „U mom telu tada nema ničega osim pritiska u glavi.” Jedini način da joj pomogne beše da joj doda veliki lavor u koji je povraćala, a onda da ga isprazni u kupatilu, potom da se na prstima vrati u spavaću sobu i smesti lavor ispod kreveta, za slučaj da joj ponovo pozli. Tokom ta dvadeset i četiri ili četrdeset osam sati koliko bi migrena trajala, nije mogla da podnese ničije prisustvo u zamračenoj prostoriji, kao što ju je izluđivao i najtanji zračak svetlosti koji bi se provukao kroz prozorske zastore. A nikakvi lekovi joj nisu pomagali. Nijedan nije bio dovoljno jak za nju. Kad bi migrena jednom počela, ništa je nije moglo zaustaviti.
„Šta se desilo?”, pitao ju je.
„Puklo ti je slepo crevo. I to pre izvesnog vremena.”
„Koliko sam bolestan?” upitao je slabašnim glasom.
„Imaš jako zapaljenje trbušne maramice. Ima drena u rani. Sada rade na tome da se rana pročisti. Primaš velike doze antibiotika. Izvući ćeš se. Ponovo ćemo zajedno plivati po zalivu.”
Bilo mu je teško da u to poveruje. One davne 1943. godine, njegov otac je bio na pragu smrti zbog nedijagnostikovanog zapaljenja slepog creva i ozbiljnog stanja trbušne maramice. Tada je bio četrdesetdvogodišnjak sa dvoje male dece, a u bolnici je proveo – odustvujući sa posla čak trideset i šest dana. Kada se vratio kući, bio je toliko slab da je jedva mogao da izdrži vožnju do njihovog stana, a nakon što mu je supruga pomogla da pređe put od ulaza do spavaće sobe, samo je seo na ivicu postelje, gde se, po prvi put u prisustvu dece, jednostavno slomio i počeo da jeca. Jedanaest godina ranije, njegov najmlađi brat, Semi, obožavani miljenik među osmoro dece, umro je od akutne upale slepog creva, na trećoj godini inženjerske škole. Imao je devetnaest godina, koledž je upisao sa šesnaest, a njegova je ambicija bila da postane vazduhoplovni inžinjer. Samo troje od osmoro dece uspeli su da upišu srednju školu, a Semi je bio prvi i jedini koji je položio prijemni ispit za koledž. Njegovi prijatelji behu najpametniji mladići iz susedstva, a svi behu sinovi jevrejskih doseljenika koji su se redovno viđali i posećivali se po kućama, igrajući šah ili pametujući o politici i filozofiji. On je bio neka vrsta njihovog vođe koji je podsticao čitav tim, bio je pravi mozak za matematiku, a kao ličnost je oko sebe rasipao živost. Upravo Semijevo ime je bilo prvo što je njegov otac izgovorio, dok je grcao od plača u spavaćoj sobi, presrećan što je opet kraj svoje porodice koju je trebalo da izdržava.
Ujak Semi, njegov otac, sada on – treći koga je zadesio usud u vidu istovetnog oboljenja. Dok je lebdeo između stanja svesti i nesvesti, tokom naredna dva dana, nije bilo baš izvesno hoće li se njegova sudbina poklopiti sa Semijevom ili očevom.
Njegov brat je već sledećeg dana doleteo iz Kalifornije, a kada je otvorio oči i ugledao ga pored svog kreveta, onako krupnog i vedrog, smirenog, samouverenog, čak veselog, pomislio je, ne mogu da umrem sad kad je Haui kraj mene. Haui se sagnuo da ga poljubi u čelo, a čim je seo na stolicu i uhvatio pacijenta za ruku, vreme je stalo, sadašnjost je iščezla i on je vraćen u detinjstvo, opet je bio mali dečak, zaštićen od briga i straha pored voljenog brata koji je spavao u krevetu do njegovog.
Haui je ostao pet dana. Tokom ta četiri dana, povremeno ga je napuštao jer je morao da leti u Manilu i Singapur i Kuala Lumpur, ali se vraćao nazad. Počeo je da radi u firmi Goldmen Sačs kao potrčko ali je vrlo brzo napredovao od prenošenja poruka do glavnog službenika na šalteru za razmenu deviza, pa je počeo da i sam ulaže u izvesne deonice. Završio je na odeljenju procena kursnih lista za međunarodne i velike strane kompanije – za proizvođače vina u Francuskoj i fabrike video kamera u zapadnoj Nemačkoj i automobila u Japanu, za koje je pretvarao franke i nemačke marke u jene i dolare. Često je putovao da bi se sastajao sa svojim klijentima, a nastavio je da ulaže u kompanije koje su mu se dopadale, tako da je već u trideset drugoj godini života mogao sa ponosom da kaže da je zaradio prvi milion.
Poslavši roditelje kući da se odmore, Haui se pridružio Febi da mu pomognu da prebrodi ono najgore i spremio se da ponovo odleti tek kad ga je doktor uverio da je kriza prošla. Poslednjeg jutra, Haui mu je tiho došapnuo, „Ovog puta imaš baš dobru žensku. Nemoj opet da zajebeš. Ne dopusti joj da ode.”
Razmišljao je, ponesen radošću što je preživeo, da li je ikada rođen čovek čiji je apetit za životom toliko zarazan kao što je slučaj kod Hauija? Da li je ikada ijedan brat bio srećniji od mene?
U bolnici je proveo trideset dana. Medicinske sestre su uglavnom bile ljubazne, samosvesne mlade žene sa irskim akcentom koje kao da su uvek imale vremena da sa njim malo čavrljaju kad god su ga obilazile. Feba je svake večeri pravo s posla dolazila da bi zajedno večerali u njegovoj sobi; nije mogao ni da zamisli kako bi njegove potrebe bile uslišene i koliko bi teško bilo suočavanje sa nezgodnom prirodom ove bolesti, da nije bilo nje. Brat nije ni morao da ga upozorava da je ne sme pustiti da ode; nikada nije bio toliko odlučan da nekoga zadrži pored sebe.
Kroz prozor je mogao da posmatra lišće drveća koje se postepeno menjalo kako su oktobarske nedelje odmicale, i kada je hirurg jednom prilikom došao da ga obiđe, on mu se obratio, „Kada ću izaći odavde? Propuštam celu jesen 1967. godine.” Hirurg ga je ozbiljno saslušao, a onda je, uz osmeh, odgovorio, „Zar još niste shvatili? Malo je nedostajalo pa da sve propustite.”
Proteklo je dvadeset i dve godine. Dvadeset dve godine odličnog zdravlja i bezgraničnog samopouzdanja koje nastaje kad se čovek dobro oseća – dvadeset dve godine poštedele su ga neprijatelja zvanog bolest i slutnje koja vreba sa strane. A on je iznova uveravao samog sebe, dok se sa Febom šetao pod zvezdanim nebom, da će o zaboravnosti misliti tek kad napuni sedamdeset petu.
Već čitav mesec, skoro svakog je popodneva nakon posla išao kolima u Nju Džersi, posećujući oca koji je bio na samrti, kada je jednog dana osetio zastrašujući gubitak daha u bazenu gradskog Atletskog kluba, jedne avgustovske večeri, 1989. godine. Pola sata pre toga, vratio se iz Džersija i odlučio je da povrati svoju ravnotežu tako što će nakratko svratiti da se ispliva, pre nego što ode kući. Obično bi otplivao po jednu milju u klubu, svakog jutra, veoma rano. Skoro da nije ni pio alkohol, nikada nije pušio, i težio je tačno onoliko koliko i onda kada je izašao iz mornarice, te davne ’57. godine, i kad je primljen na svoj prvi posao na polju reklame. Iz neprijatnog iskustva sa slepim crevom i zapaljenjem trbušne maramice, znao je da je prilično podložan tome da se ozbiljno razboli, ali da će on, sa svojim neprestanim režimom zdravog života, završiti kao kandidat za operaciju na srcu, to mu je već delovalo nemoguće. Prosto, bilo je malo verovatno da će se to desiti.
Međutim, još nije završio ni prvi krug kada se sklonio u stranu, uhvativši se za ivicu bazena, potpuno bez daha. Izašao je iz vode i seo, sa nogama i dalje u bazenu, nastojeći da se smiri. Bio je siguran da je nedostatak daha bio posledica činjenice da je svojim očima video koliko se stanje njegovog oca pogoršalo u samo par proteklih dana. A u stvari, on je bio taj koji je propadao, jer kada je sledećeg jutra otišao na pregled kod lekara, EKG je pokazao radikalne promene na njegovim glavnim srčanim arterijama. I pre nego što je dan priveden kraju, on je već ležao u postelji na koronarnom odeljenju bolnice Menhetn, nakon što mu je urađen angiogram kojim je utvrđeno da je operacija nužna. U nosu su mu bile cevčice za kiseonik a on sam je bezbrojnim žicama bio prikačen za aparat koji je merio otkucaje njegovog srca. Jedino pitanje bilo je da li bi operaciju trebalo obaviti smesta, ili narednog jutra. Već je bilo osam sati uveče, pa je doneta odluka da se ipak sačeka. Uprkos tome, u neko gluvo doba noći, probudio se otkrivši da je njegov krevet okružen doktorima i medicinskim sestrama, kao u slučaju dečaka koji je sa njim delio bolničku sobu, onda kad je imao samo devet godina. Svih ovih godina, on je bio živ, a taj dečak nije – sada je na njega došao red.
Neka vrsta leka ubrizgana mu je kroz infuziju, i on je nejasno razaznavao da se oni trude da savladaju krizu. Nije mogao da razume šta su to oni mrmljali jedni drugima, a onda mora da je zaspao, jer sledeće čega se sećao bila su kolica kojim su ga prevozili do operacione sale.
Njegova tadašnja supruga – treća i poslednja – nije ga ni po čemu podsećala na Febu i nije bila nimalo poželjna u hitnim slučajevima. Ona mu svakako nije ulivala poverenje tog jutra uoči operacije, kada je koračala uz kolica cmizdreći i kršeći ruke dok konačno, nekontrolisano, nije kriknula, „A šta će biti sa mnom?”
Bila je mlada i neiskusna, i možda je pokušala da kaže nešto drugo, ali on je zaključio da je pod tim podrazumevala pitanje šta će biti s njom ako on ne preživi. „Sve u svoje vreme”, odvratio je. „Pusti me prvo da umrem. Posle ću doći i po tebe.”
Operacija je trajala punih sedam časova. Veći deo vremena bio je povezan sa aparatom za srce i pluća, koji je pumpao krv i disao umesto njega. Doktori su mu presadili pet krvnih žila, a sa operacije je izašao sa dugačkom ranom po sredini grudi i sa još jednom koja se protezala od prepona do njegovog desnog članka – iz njegove noge uklonjene su vene koje su nakalemljene na srce.
Kada je došao svesti u sobi za oporavak, u njegovom grlu bila je neka cevka za koju je mislio da će ga ugušiti. Sam taj osećaj bio je grozan, ali nije bilo šanse da se požali medicinskoj sestri koja mu je u tom trenutku objašnjavala gde se nalazi i šta mu se dogodilo. Onda je ponovo izgubio svest, a kad je došao k sebi, cevka ga je i dalje očajnički gušila, ali ga je ovog puta sestra tešila da će ta stvarčica biti brzo uklonjena, čim se uvere da je u stanju da sam diše. Nad njim se zatim nadvilo lice njegove mlade žene, koja mu je poželela dobrodošlicu nazad u svet živih, gde će moći da nastavi da vodi brigu o njoj.
Ostavio joj je samo jednu jedinu obavezu kada je otišao u bolnicu: da pronađe njegova kola koja je parkirao na ulici i da ih odveze u obližnju garažu, jedan blok dalje. Ispostavilo se da je taj zadatak bio isuviše komplikovan za nju, tako da je, kako je kasnije saznao, zamolila jednog od njegovih prijatelja da to obavi umesto nje. Nije ni sanjao koliko je njegov kardiolog promućuran na poljima koja se nisu ticala medicine, sve dok ga taj čovek nije posetio oko sredine njegovog boravka u bolnici, obavestivši ga da mu kućna nega neće biti odobrena ukoliko za to bude zadužena njegova supruga. „Ne volim da se mešam u ono što me se ne tiče, to u suštini nije moja stvar, ali posmatrao sam je kad god je dolazila da vas obiđe. Ta žena je više odsutna nego prisutna, a meni ne preostaje drugi izbor nego da zaštitim svog pacijenta.”
Ali tada je došao i Haui. Doleteo je iz Evrope, gde je boravio poslovno, ali i da bi igrao polo. Sada je umeo da skija, bavio se streljaštvom, igrao vaterpolo kao i polo, usavršivši svoju veštinu u ovim aktivnostima u velikom svetu, mnogo nakon što je napustio neuglednu srednju školu u Elizabetu, gde je, zajedno sa irskim katolicima i italijanskim dečacima čiji su očevi radili na dokovima u luci, u jesen igrao fudbal a u proleće trenirao skokove motkom, sve vreme održavajući odlične ocene, koje su mu omogućile da dobije stipendiju za univerzitet u Pensilvaniji, nakon čega je primljen u školu Varton, gde je dobio diplomu MBA. Iako je njegov otac umirao u bolnici u Nju Džersiju, a brat se oporavljao posle operacije na otvorenom srcu u njujorškoj bolnici – i uprkos tome što je čitavu prethodnu nedelju proveo na putu od jedne do druge bolesničke postelje – Hauijeva živost nikada nije omanula, niti njegova sposobnost da drugima uliva poverenje. Podrška za koju se ispostavilo da zdrava tridesetogodišnja supruga nije bila u stanju da pruži svom nejakom pedesetšestogodišnjem mužu, bila je i više nego nadoknađena Hauijevim vedrim prisustvom. Upravo je on predložio da zaposle dve privatne medicinske sestre – jednu za dnevnu smenu, Morin Mrazek, a drugu za noć, Olivu Parot – kako bi zamenile ženu prema kojoj se ophodio kao prema „krajnje beskorisnoj devojci za poziranje”, a pritom je insistirao, bez obzira na bratovljevo protivljenje, da on lično plati sve troškove. „Bio si strašno bolestan, prošao si kroz pakao”, izjavio je Haui, „a dok sam ja tu, niko i ništa neće sprečiti tvoj oporavak. To je samo neka vrsta poklona, koji će osigurati brzi povratak tvog zdravlja.” Stajali su zajedno na ulazu u sobu. Haui je govorio, preplanulim rukama pridržavajući svog brata. Koliko god da se trudio da izgleda nadmoćno kada su u pitanju bila osećanja, njegovo lice virtuelna replika bratovljevog lika – nije uspelo da sakrije naboj emocija kada je rekao, „Gubitak mame i tate predstavlja nešto što moram da prihvatim. Ali nikad se ne bih pomirio s tim da izgubim tebe.” Onda je otišao, jer ga je ispred čekala limuzina koja je trebalo da ga preveze do bolnice u Nju Džersiju.

Oliva Parot, noćna medicinska sestra, bila je krupna crna žena čije su ga držanje i dostojanstvo i dimenzije podsećali na Elinor Ruzvelt. Njen otac je posedovao farmu avokada na Jamajci, a njena majka je vodila knjigu snova na čijim stranicama je, svakog jutra, beležila snove svoje dece. Tokom noći, kada bi ga mučila nesanica, Oliva je sedela na stolici kraj njegovih nogu i pričala mu beznačajne anegdote iz svog detinjstva na farmi avokada. Imala je akcenat zapadnjačkih Indijanaca i predivan glas, a njene reči su mu prijale kao što reči ni jedne žene nisu još od vremena kad je njegova majka sedela kraj njegove bolničke postelje, posle operacije kile. Osim pitanja koja je povremeno postavljao Olivi, uglavnom je ćutao, kao u nekom zanosu zadovoljstva što je uopšte živ. Ispostavilo se da je sve obavljeno u poslednji čas: kad je primljen u bolnicu, njegove koronarne arterije bile su otprilike devedeset do devedeset pet posto začepljene, a on se nalazio na granici opasnog i verovatno smrtonosnog infarkta.
Morin je bila punačka, nasmejana riđokosa žena koja je imala prilično teško detinjstvo u irskoslovenskoj porodici iz Bronksa, a njen način govora imao je neku nijansu samopouzdanja izmučene radničke klase. Radovao ga je i sam pogled na njeno samouvereno držanje kad bi se ujutru pojavila, uprkos tome što je kod njega postoperativni umor bio toliko izražen da je čak i brijanje – i to ne u uspravnom položaju nego sedeći na stolici – moglo da ga iscrpi, a morao je da se vrati u krevet i dobro se naspava posle prve šetnje niz bolnički hodnik, dok ga je ona pridržavala. Morin je bila ta koja je redovno pozivala doktora njegovog oca da bi njega obaveštavala o stanju umirućeg čoveka, sve dok nije skupio snagu da ga i sam pozove.
Haui je unapred odlučio da kad napusti bolnicu, Morin i Oliva će nastaviti da brinu o njemu (naravno, na Hauijev račun), i to najmanje dve nedelje. O tome se nije ni posavetovao sa njegovom suprugom, ali ona se pobunila protiv takvih dogovora i protiv opaske da ona ne bi bila u stanju da ga sama neguje. Posebno je odbijala Morin, koja se pak, sa svoje strane, nije mnogo trudila da prikrije svoj prezir prema pacijentovoj ženi.
Kod kuće, beše mu potrebno skoro tri nedelje dok nije osetio kako njegova slabost jenjava, i dok se nije osetio spremnim da razmotri povratak na posao. Posle večere, morao je da se vrati u krevet i tamo provede ostatak vremena, zbog prostog napora što je morao uspravno da sedi na stolici, a ujutru je bio prinuđen da koristi plastični tronožac da bi se istuširao. Počeo je da radi lake vežbe sa Morin, i svakog je dana nastojao da doda novih deset jardi toj popodnevnoj šetnji u koju je išao zajedno sa njom. Morin je imala mladića o kome je često pričala – televizijski kamerman za koga je trebalo da se uda čim on pronađe stalni posao – a kada bi na kraju dana završila sa svojom smenom, volela je da popije par pića sa redovnim mušterijama iz susedstva, u baru iza ugla njenog stana u Jorkvilu. Vreme beše predivno, tako da, kad bi izašli napolje, mogao je dobro da osmotri kako joj stoje uske polo majice i kratke suknje i letnje sandale. Muškarci su se stalno osvrtali za njom, a ona se nije libila toga da bilo kome uzvrati pogled pun šaljivog izazivanja, ukoliko bi primetila da je meta nečijih očiju. Njegovo prisustvo kraj njega svakim danom ga je činilo sve jačim, a posle tih šetnji se kući vraćao oduševljen svime, osim, naravno, svojom ljubomornom suprugom, koja je imala običaj da mu zalupi vrata ispred nosa a ponekad bi izletela iz stana samo nekoliko trenutaka pre nego što bi on i Morin stigli.
Nije on bio prvi pacijent koji se zaljubio u medicinsku sestru. Čak nije bio ni prvi pacijent koji se zaljubio u Morin. Tokom niza proteklih godina, ona je imala nekolicinu afera, neke od njih sa ljudima koji su bili u gorem stanju od njega samog, ali koji su se, baš kao i on, potpuno oporavili uz pomoć njene živosti. Njen dar se sastojao u tome što je u bolesnicima budila nadu, tako snažnu nadu da bi, umesto da sklope oči i oproste se sa celim svetom, oni ih širom otvarali da bi upili njeno treperavo prisustvo, što ih je podmlađivalo.
Morin je pošla sa njim u Nju Džersi, kada je njegov otac preminuo. On još uvek nije smeo da vozi, pa se ona dobrovoljno prijavila i pomogla Hauiju da uredi sve oko sahrane sa Krajcer Memorijal domom u Junionu. Njegovog otac je postao religiozan tek deset godina pred kraj svog života i, nakon što se penzionisao i izgubio ženu, počeo je da odlazi u sinagogu makar jednom dnevno. Dugo pre kobne bolesti, zamolio je rabina da njegovu posmrtnu službu u potpunosti obavi na hebrejskom, kao da je taj jezik bio najjači odgovor kojim bi uzvratio udarac smrti. Kao mlađem sinu, njemu taj jezik nije ništa značio. Zajedno sa Hauijem, još u trinaestoj godini prestao je da ozbiljno shvata judaizam – tačno u nedelju, posle subote njegovog bar micvaha – i od tada nije ni nogom kročio u sinagogu. Čak je i na prijemnom formularu za bolnicu ostavio prazninu na mestu za religijsko opredeljenje, jer bi reč „jevrejska” u njegovu sobu namamila rabina, koji bi došao da s njim popriča onako kako rabini to čine. Religija je bila velika laž koju je prepoznao još u ranom detinjstvu, i sve je religije smatrao uvredljivim, s obzirom da je njihove sujeverne i besmislene stavove smatrao nezrelim, detinjastim, koji se nikako nisu uklapali sa stvarnim svetom – iskonski plač i pravednost i ovce, za zaluđene vernike. Nije prihvatao nikakav hokus-pokus oko smrti i Boga ili prazne fantazije o njegovom mestu na nebu. Po njegovom mišljenju, postojala su samo naša tela, rođena da žive i da umru onda kad o tome odluče tela koja su živela i umrla pre nas. Ako bi se tako moglo reći, izgradio je sopstveno filozofsko gnezdo, i to je bilo to – do takvog zaključka je došao vrlo rano i vođen intuicijom, i koliko god bilo prosto, to je bilo sve. Da je ikada napisao autobiografiju, nazvao bi je Život i smrt muškog tela. Ali kad je otišao u penziju, pokušao je da postane slikar, a ne pisac, tako da je taj naziv pripao seriji njegovih apstrakcija.
Ali ništa od toga u šta jeste ili nije verovao, nije bilo važno onog dana kada je njegov otac sahranjen pored majke, na onom oronulom groblju, baš pored autoputa za Nju Džersi.
Iznad kapije, kroz koju je porodica ušla u originalni prostor starog groblja iz devetnaestog veka, nalazio se luk sa nazivom osnivača, ispisanom na hebrejskom; na obe strane luka bila je urezana šestokraka zvezda. Kameni stubovi kapije bili su naprsli i neugledni, pojedini delovi behu odvaljeni – za šta behu odgovorni vreme i vandali – a škripava gvozdena kapija sa zarđalom bravom nije morala ni da se pogura da bi se otvorila, jer je upola visila na šarkama, nekoliko inča odmaknuta od tla. Ni oblik kamenog obeliska pored koga su prošli – ispisan hebrejskim rukopisom, sa imenima porodica koje su sahranjene ispod njega – nije bolje podneo protekle dekade. Na kraju zbijenih redova nadgrobnih ploča, stajao je u starom delu jedan mauzolej od cigala, čija su umetnički izgrađena čelična vrata i dva prozora – koji su, u vreme kad su ih sadašnji stanari postavili, bili ukrašeni bojenim staklom – sada bili zagrađeni jakim daskama kako bi se zaustavilo dalje skrnavljenje, tako da je mala četvrtasta građevina više podsećala na zapuštenu šupu za alat ili na javni toalet, umesto da obavlja funkciju večnog prebivališta koje će čuvati ugled, blagostanje ili status onih koji su podigli ovu kuću za preminule članove svoje porodice. Polagano, koračali su pored uspravnih spomenika koji su uglavnom sadržali reči na hebrejskom, ali na kojima su se u pojedinim slučajevima moglo pročitati i ponešto na jidišu, ruskom, nemačkom, pa čak i na mađarskom jeziku. Na većini se isticala samo Davidova zvezda, dok su drugi bili bogato ukrašeni, sa parom ruku u položaju molitve ili sa posudom za ulje ili svećnjakom sa pet kraka. A na grobovima mladih ljudi ili dece a bilo ih je podosta, mada ne toliko koliko je bilo mladih žena umrlih oko dvadesete godine, verovatno tokom porođaja – nalazile su se spomen ploče u vidu odgovarajućih skulptura, u obliku jagneta ili ukrašene rezbarijama stabla drveća sa odstranjenim krošnjama, a dok su oni nastavljali da idu nejednakim, krivudavim prolazima starog dela groblja ka novijim, mnogo raskošnijim parcelama, gde je trebalo da se odigra pogrebna ceremonija, bilo je moguće – upravo na ovom malom jevrejskom groblju, smeštenom na granici između Elizabeta i Njuarka pored, između ostalih, zajedništvu nastrojenog oca pokojnog vlasnika najčuvenije juvelirnice u Elizabetu – izbrojati koliko je njih izdahnulo kada je virus gripa ubio deset miliona ljudi, te davne 1918. godine.
Hiljadu devetsto osamnaesta godina: samo jedna u klupku telima isprepletanih anni horribili, koje će zauvek bacati senku na dvadeseti vek.
Stajao je pored humke, između desetak drugih rođaka, sa kćerkom sa svoje desne strane, koja mu je čvrsto stezala ruku, sa dvojicom sinova iza njega, i sa suprugom koja se oslanjala na kćerku. Samo stojeći tamo, upijajući u svest misao da se smrt njegovog oca pokazala kao iznenađujući izazov za njegovu fizičku snagu – bilo je dobro što se Haui nalazio sa njegove desne strane, samouvereno ga rukom pridržavajući oko struka, kako bi sprečio bilo kakve neželjene neugodnosti.
Nikada mu nije predstavljalo teškoću da odredi mesto svog oca ili svoje majke. Oni su prosto bili njegovi roditelji. Bili su uvek prisutni u mnogim drugim njegovim željama. Ali prostor koji su nekada zauzimali sada je ostao prazan. Njihova doživotna podrška je isparila. Kovčeg sa telom njegovog oca, običan sanduk od borovine, uz pomoć kanapa je spušten u raku koja je za njega iskopana pored groba njegove preminule supruge. Tu će pokojnik provesti mnogo više sati nego što je utrošio na rad u svojoj juvelirnici, što, samo po sebi, nije bila mala stvar. Radnju je otvorio 1933. godine, iste one kada mu se rodio drugi sin, a prodao ju je 1974., do tada obezbeđujući veridbeno prstenje i burme za tri generacije porodica u Elizabetu. Kako je iskopao kapital te 1933., kako je pronašao mušterije te 1933., za njegove sinove zauvek će ostati misterija. Ali upravo zbog njih je on napustio posao iza kase u prodavnici Ejbelson’s Irving, na aveniji Springfild, gde je radio od devet sati ujutru do devet sati uveče, ponedeljkom, sredom, petkom i subotom a od devet do pet utorkom i četvrtkom, da bi otvorio svoju malu radnju u Elizabetu, petnaest stopa široku, sa natpisom izrađenim crnim slovima na kojem je pisalo, od prvog dana, „Dijamanti – Nakit – Satovi”, a ispod toga, nešto sitnijim slovima, „Pouzdana popravka ručnih satova, časovnika i nakita.” U trideset trećoj godini, konačno je uspeo da svoj posao ograniči na šezdesetak sati nedeljno ali isključivo za svoju porodicu, a ne za Moa Ejbelsona. Kako bi privukao pažnju više radničke klase u Elizabetu, kao i da bi izbegao odbojnost i da ne bi svojim jevrejskim imenom zastrašio desetine hiljada uzornih hrišćana iz gradske luke, slobodno je davao kredite uz garanciju da će odmah platiti barem trideset ili četrdeset posto od cene. Nikada nije proveravao njihove kredite; dogod je on mogao da nadoknadi nabavnu cenu, mogli su kasnije da dolaze i isplaćuju po par dolara nedeljno, a ponekad ni to, njemu to zaista nije bilo važno. Nikada nije bankrotirao zbog tih kredita, i dobar odaziv koji se izrodio iz njegove snalažljivosti, bio je vredan truda. Ukrasio je radnju pomoću nekoliko posrebrenih detalja da bi je učinio privlačnijom – servisi za čaj, poslužavnici, razno drugo posuđe, svećnjaci koje je prodavao za neverovatno jeftine pare – a u vreme božićnih praznika, uvek je nalazio vremena da uredi snežni prizor sa Deda Mrazom u izlogu, ali hir tog genija bio je da ne nazove svoju trgovinu sopstvenim imenom, nego Juvelirnica za svakog čoveka, kako je bila poznata u čitavom okrugu Junion, gomilama običnih ljudi koji su bili njegove verne mušterije, sve dok nije prodao inventar nekom veletrgovinskom preduzeću i povukao se u sedamdeset trećoj godini. „Za proste radnike kupovina dijamanta je velika stvar”, objašnjavao je svojim sinovima, „koliko god da je dijamant zapravo mali. Supruga može da ih nosi radi lepote ili radi društvenog statusa. A u tom slučaju, njen dragi nije samo vodoinstalater – on je muškarac koji ima ženu koja nosi dijamant. Njegova supruga poseduje nešto što je večno. Zato što iznad lepote i statusa i vrednosti, dijamant jeste neuništiv. Proizvod zemlje koji je večan, a jedno smrtno biće nosi ga na svojoj ruci!”
Razlog što je napustio Ejbelsona, gde bi bio srećan da je dobijao platu i tokom propasti i tokom najgorih godina Depresije, motiv koji ga je nagnao da započne sopstveni biznis u tim crnim vremenima, bio je sasvim jednostavan: svakome ko bi ga pitao, čak i onima koji nisu, on je objašnjavao, „Morao sam da steknem nešto što ću ostaviti u nasledstvo dvojici svojih sinova.”
Tamo su bile dve uspravljene lopate, čiji su vrhovi bili zariveni u veliku gomilu zemlje, sa jedne strane humke. Prvo je pomislio da su ih tu zaboravili radnici koji su kopali te rupe, jer su nameravali da ih kasnije upotrebe za ponovno ispunjavanje groba posle spuštanja sanduka. Pretpostavio je da će, kao i na majčinom pogrebu, sve ožalošćene osobe iskoračiti do ivice groba i baciti šaku zemlje na poklopac kovčega, nakon čega će se svi vratiti svako u svoja kola. Ali njegov otac je od rabina izričito zahtevao da obavi tradicionalni jevrejski obred, pri kojem su, kako je otkrio, ukop obavljali sami prisutni ožalošćeni, a ne grobljanski radnici niti bilo ko drugi. Rabin je o tome prethodno obavestio Hauija, ali je Haui, iz ko zna kog razloga, zaboravio da mu to saopšti, tako da se silno iznenadio kad je njegov brat, onako zgodan i odeven u tamno odelo, belu košulju, crnu kravatu i u sjajnim crnim cipelama, prišao lopati i izvukao je iz zemlje, a onda njen metalni deo napunio zemljom. Zatim je ceremonijalno došao do gornjeg dela groba, stajao tako nekoliko trenutaka kao da preslaže svoje misli, a potom, blago nakrivivši lopatu, pustio je da zemlja polako sklizne unutra. Kada se spustila na drveni poklopac kovčega, začuo se zvuk koji se snažnije nego bilo koji drugi urezuje u ljudsko pamćenje.
Haui se okrenuo i vratio alatku na rastresitu piramidu crnice, visoku oko četiri stope. Očigledno je trebalo da lopatom nanose zemlju u raku, sve dok očev grob ne dostigne isti nivo kao i preostala površina groblja.
Bilo je potrebno skoro sat vremena da se ta zemlja premesti u razjapljena usta groba. Stariji među rođacima i prijateljima, nedovoljno jaki da drže lopatu, pomagali su tako što su na kovčeg bacali pune šake zemlje, a ni on sam nije bio u stanju ni za šta više od toga, tako da je zadatak pao na Hauija i Hauijeva četiri sina i na njegovu dvojicu – šest snažnih mladih ljudi u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama – da zajedno obave taj mučki posao. U parovima su stajali kraj gomile zemlje i, lopatu po lopatu, tim uzvišenjem ispunjavali udubljenje. Svakih nekoliko minuta, došao bi red na drugi par, a njemu se činilo, u jednom trenutku, kao da se ova besmislica nikada neće okončati, kao da će zauvek sahranjivati njegovog oca. Najbolje što je mogao da bi učestvovao u toj nemilosrdnoj direktnosti svog brata, njegovih sinova i bratanaca, beše da stoji na ivici groba i da posmatra kako zemlja zatrpava sanduk. Gledao je kako ona dotiče poklopac, koji je bio ukrašen samo rezbarijom u vidu Davidove zvezde, a onda je nastavio da gleda kako ga potpuno prekriva. Njegov će otac će ležati ne samo u kovčegu već i pod težinom sve te zemlje, i onda je odjednom mogao da vidi očeva usta, kao da kovčega nije ni bilo, kao da se sve to što bacaju u grob spušta pravo na njega, puneći mu usta, zaslepljujući mu oči, ispunjavajući mu nozdrve i zapušavajući mu uši. Hteo je da im vikne da prestanu, da im zapovedi da ne nastavljaju – nije želeo da zatrpaju očevo lice i da mu zapuše prolaze kroz koje je usisavao život. Ja sam to lice posmatrao još od rođenja – prestanite da sahranjujete lice mog oca! Ali oni su uspostavili određeni ritam, ti snažni mladići, i nisu mogli da prestanu niti su želeli da prestanu, čak ni kad bi se on sam bacio u grob i naredio da se pogreb okonča. Ništa ih sad ne bi moglo zaustaviti. Oni bi prosto išli dalje, sahranjujući i njega, takođe, ukoliko bi to bilo potrebno da se posao obavi. Haui se sklonio u stranu, preko obrva mu je curio znoj, dok je posmatrao kako šestorica rođaka dovršavaju posao, rukujući lopatom zadivljujućom brzinom išli su ka konačnom cilju, ali ne kao ožalošćena rodbina koja očajava zbog mučne obaveze arhaičnog rituala, već pre kao staromodni radnici koji se spremno predaju radu.
Mnogi stariji ljudi sada su već plakali i tešili jednu druge. Zemljana piramida je nestala. Rabin je iskoračio napred i, nakon što je golim rukama brižljivo izgladio površinu, upotrebio je štap da bi na rastresitoj zemlji označio dimenzije groba.
Posmatrao je nestajanje svog oca sa ovoga sveta, inč po inč. Bio je primoran da sve to proprati do samog kraja. Beše to nalik drugoj smrti, ni po čemu manje jezivoj od prve. Iznenada, zatekao je samog sebe kako se priseća navale emocija koja ga je vodila sve niže i niže, kroz slojeve njegovog sopstvenog života kada je, u bolnici, njegov otac po prvi put uzeo u naručje svako od svojih novorođenih unučića, proučavajući Rendija, potom Lonija, i na kraju Nensi, istim onim izražajnim pogledom nemog divljenja.
„Da li si dobro?” zabrinula se Nensi, obavijajući ruke oko njegovog struka dok je on samo stajao i pratio linije koje je štap ostavljao na površini zemlje, iscrtane kao da je u pitanju dečija igra. Nežno ju je provukao bliže sebi i odgovorio, „Da, dobro sam.” Onda je uzdahnuo, čak se na smešio, dodajući, „Sada znam šta znači biti sahranjen. Do danas mi to nije bilo sasvim jasno.” „Nikada nisam videla ništa toliko jezivo u čitavom svom dosadašnjem životu”, nadovezala se Nensi. „Nisam ni ja”, promrmljao je on. „Vreme je da pođemo”, zaključio je, a za njim i Nensi i Hauijem na čelu kolone, polako su krenuli i ostali prisutni, iako nije mogao da isprazni sebe od svega onoga što je upravo video i mislio, jer mu se um vraćao nazad uprkos tome što su ga noge vodile napred.
S obzirom da je vetar duvao dok je kovčeg zatrpavan, mogao je da oseti ukus zemljanog prekrivača u svojim ustima i dugo nakon što su napustili groblje i vratili se u Njujork.
Tokom sledećih devet godina, njegovo zdravstveno stanje bilo je stabilno. Dva puta ga je iskušala kriza, ali za razliku od onog dečaka u postelji do njegove, on je bio pošteđen najgoreg. A onda, 1998. godine, kada se njegov krv ni pritisak odjednom povisio, ne reagujući na promene lekova, doktori su ustanovili da ima začepljenje na renalnoj arteriji, što je na svu sreći dotad prouzrokovalo samo manja ometanja funkcije bubrega, pa je ponovo primljen u bolnicu, radi angioplastije renalne arterije. Međutim, ipak ga je poslužila sreća, i problem je rešen umetanjem cevčice ubačene pomoću katetera koji je rukovođen posebnom pravom kroz šupljinu u femoralnoj arteriji i kroz aortu, sve do mesta začepljenja.
Imao je šezdeset pet godina, tek što se penzionisao, a već se tri puta razveo. Bio je član Medikera, redovno je uplaćivao socijalno osiguranje, čak je seo da sa svojim advokatom sastavi oporuku. Da napiše svoj testament – što beše najlepši deo starenja a verovatno i umiranja, samo pisanje a kasnije, kako je vreme prolazilo, obnavljanje i dopunjavanje i pažljivo razmotreno prepisivanje izraza sopstvene volje. Nekoliko godina kasnije, održao je obećanje koje je samom sebi dao nakon napada 9/11, pa se preselio iz Menhetna u naselje za penzionere Starfiš Bič na obali Džersija, samo nekoliko milja od primorskog grada u koji je njegova porodica svake godine odlazila na letovanje. Paviljoni u Starfiš Biču sačinjavale su privlačne montažne jednospratne kućice sa velikim prozorima i kliznim staklenim vratima koja su vodila ka terasi na stražnjoj strani; osam skupina takvih građevina beše povezano u vidu polukružne celine koja se obavijala oko žbunovitog vrta i jednog jezerceta. Prostor za oko pet stotina stanara, starijih ljudi koji su živeli u tom kompleksu, protezao se na preko stotinu ari, uključujući i teniske terene, veliki zajednički park sa debelom hladovinom, gimnastičku salu, poštu, društveni centar sa nekoliko sala, keramički atelje, drvodeljsku radionicu, malu biblioteku, sobu sa tri kompjutera i jednim štampačem, i veliku salu za predavanja i predstave i video projekcije i za prikazivanje slajdova koje su donosili pojedini parovi kad bi se vratili sa nekih od svojih putovanja u inostranstvo. Tu se nalazio i otvoreni bazen olimpijskih dimenzija, sa toplom vodom, u samom središtu te naseobine, kao i nešto manji zatvoreni bazen, osim pristojnog restorana u skromnom tržnom centru na kraju glavne ulice, zajedno sa knjižarom, prodavnicom pića, radnjom za poklone, brokerskom agencijom, agencijom za nekretnine, advokatskom kancelarijom i benzinskom pumpom. Supermarket se nalazio nedaleko odatle, a osobe koje vole da šetaju, što beše slučaj sa većinom ovdašnjih stanovnika, mogle su da uživaju u pola milja dugoj stazi do obalskog šetališta, a i da siđu na pojas peska uz okean, gde je čuvar plaže bio na dužnosti tokom čitavog leta.

Čim se preselio u to takozvano seoce, svoju sunčanu dnevnu sobu trosobne kućice pretvorio je u umetnički studio, tako da je sada, nakon što bi svakog dana šetao četiri milje uz obalu, najveći deo svog preostalog vremena provodio ispunjavajući dugotrajnu ambiciju za bezbrižno slikanje, a ta ga je rutina ispunjavala upravo onakvim uzbuđenjem kakvo je i očekivao. U periodu posle razvoda njihove kćerke, on i Feba – jednako zabrinuti i uznemireni našli su joj se pri ruci i, odvojeno, provodili su više vremena sa Nensi nego ikada, još od kada je napustila svoj dom i otišla u Midvest na koledž. Tamo je upoznala svog poetičnog budućeg muža, studenta apsolventa koji je otvoreno pokazivao prezir prema komercijalnoj kulturi a posebno prema poslovnim delatnostima njenog oca, a koji, čim je otkrio da više nije jednostavno polovina mirnog, dubokoumnog para koji je u slobodno vreme voleo da sluša kamernu muziku i čita knjige, nego da je postao otac blizanaca, zaključio je da je teret svakodnevnog održavanja mlade porodice nepodnošljiv – naročito za nekoga ko je žudeo za mirom i tišinom, u nameri da završi svoj prvi roman pa je na Nensi preneo obavezu da se bavi tim malim napastima, uslišivši njene molbe da ne staje na put njenom materinskom instinktu. Nakon posla, kao i vikendima, sve više je odsustvovao od kuće, od te zbrke nastale u njihovom premalom stančiću, i to zbog potreba dva kmezava sićušna bića koja su ga izluđivala, i kad je konačno pukao i napustio svoj dotadašnji posao – i roditeljstvo – morao je da pobegne nazad u Minesotu, kako bi povratio svoj mir i način života, izbegavajući sve moguće odgovornosti.
Da je njen otac uspeo da istera po svome, Nensi i blizanci bi se takođe preselili na obalu. Mogla je da odlazi na posao redovnom linijom Džersija, ostavljajući decu sa dadiljama i bebi siterkama koje bi koštale duplo manje od onih u Njujorku, a i on bi bio u blizini da se takođe stara o njima, da ih vodi i uzima iz obdaništa, da ih pazi na plaži, i sve što ide s tim. Otac i kćerka mogli bi jednom nedeljno da izlaze na večeru i da se zajedno šetaju vikendima. Svi bi živeli pored prelepog mora, daleko od pretnji Al Kaide. Jedan dan nakon rušenja Bliznakinja, on se obratio Nensi, „Imam duboko usađenu sklonost ka opstanku. Zato odlazim odavde.” I samo deset nedelja kasnije, u novembru, on je stvarno otišao. Pomisao da bi njegova kći i njena deca mogli da postanu žrtve terorističkog napada, mučila ga je tokom prvih meseci u njegovom novom domu, jer odjednom više nije toliko brinuo za sebe samog i bilo mu je teško da se oslobodi osećaja beskorisnog rizika koji ga je svakodnevno proganjao od onda kad se desila ta velika katastrofa, što je poljuljalo svačiji osećaj sigurnosti i uvelo neizbrisive strepnje u svakodnevni život. On je jednostavno činio sve što mu je razum govorio, sa jedinim ciljem da opstane. Kao i uvek – i kao skoro svi ostali – nije želeo da skonča ni minut ranije nego što mu je suđeno.
Godinu dana nakon ugrađivanja renalne cevčice, morao je na operaciju zbog drugog velikog začepljenja, ovog puta na njegovoj levoj karotidnoj arteriji, jednoj od dve glavne arterije koje se pružaju od aorte pa do korena lobanje i mozak napajaju krvlju, tako da je pojava tog problema sa leve strane mogla da izazove ozbiljan šlog ili čak i smrt. Rez je napravljen u predelu vrata, zatim je napravljen prekid u arteriji, da bi se sprečilo da krv teče kroz nju. Onda je ona otvorena, i ugrušak koji je stvarao začepljenje je očišćen i uklonjen. Bilo bi mu mnogo lakše da nije morao sam da se suoči sa tako nezgodnom operacijom, ali Nensi je bila zatrpana poslom i obavezama oko samostalne brige o deci bez muževljeve pomoći, a u Starfiš Biču još uvek nije bio upoznao nikoga koga bi mogao da zamoli da pođe s njim. Nije želeo ni da remeti strogi raspored svog brata time što bi mu rekao za operaciju i zabrinuo ga, posebno zbog toga što će iz bolnice izaći već sledećeg jutra, ukoliko ne bude nikakvih komplikacija. Ovo nije bila trbušna upala ili ugradnja petostrukog bajpasa – sa medicinske tačke gledišta, to nije bilo ništa naročito, ili ga je barem tako uveravao ljubazni hirurg, koji je tvrdio da je karotidna endarterektomija sasvim uobičajena hirurška procedura, i da će opet biti u svojoj punoj snazi već za dan ili dva.
I tako, rano ujutru sam se odvezao do bolnice i seo u zastakljenu čekaonicu na spratu hirurgije, zajedno sa još deset ili dvanaest muškaraca u bolničkim mantilima, koji su bili na rasporedu za prvi niz operacija tog dana. Pretpostavio je da će ta prostorija biti jednako puna sve do četiri sata popodne. Većina pacijenata će se izvući, mada, prirodno, u roku od nekoliko nedelja, nekolicina njih neće biti te sreće; bilo kako bilo, svi su oni sada čekanje ispunjavali čitanjem jutarnjih novina, a kada bi bilo prozvano ime nekog od njih i kad bi izabrani ustao i krenuo ka sali za operacije, dodavao bi novine onom koji bi se prvi javio. Iz smirenosti koja je vladala u ovoj prostoriji, čovek bi pomislio da se spremaju za šišanje, a ne da im predstoji otvaranje arterije koja mozak snabdeva krvlju.
U jednom trenutku, čovek koji je sedeo do njega, nakon što mu je prepustio sportske strane novina, tiho mu se obratio. Verovatno je bio u kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim godinama, ali mu koža beše bledunjava a njegovom glasu je nedostajala snaga i samouverenost. „Prvo mi je umrla majka”, počeo je, „šest meseci kasnije preminuo mi je i otac, a samo osam meseci posle toga izgubio sam i sestru, godinu dana kasnije moj se brak raspao i žena mi je oduzela sve što sam imao. E tada sam počeo da zamišljam kako mi neko prilazi i kaže, ’Sada ćemo morati da vam odsečemo desnu ruku. Da li mislite da to možete da podnesete?’ I tako, oni mi odseku desnu ruku. Onda ponovo dođu i saopšte mi, ’A sada ćemo da vam odsečemo i levu ruku.’ Posle, nakon što je i to obavljeno, opet se vrate jednog dana i kažu, ’Hoćete li sada da odustanete? Da li vam je bilo dovoljno? Ili treba da nastavimo i da pređemo na vaše noge?’ A sve vreme razmišljam, Kada, kada ću odustati? Kada ću odvrnuti plin i nabiti glavu u rernu? Kada je dosta stvarno dosta? Tako sam živeo u sopstvenom očaju čitavih deset godina. Deset godina je trajalo. A kad sam to konačno savladao, zadesi me ovo sranje.”
Kada je on došao na red, taj čovek je ponovo posegnuo za sportskim stranama, dok je medicinska sestra njega sprovodila do operacione sale. Unutra, desetak ljudi muvalo se unaokolo, pod bleštavim neonskim svetom, obavljajući pripreme za operaciju. Nije mogao da zaključi ko je od njih hirurg. Osetio bi veću sigurnost da je ugledao njegovo prijateljsko lice, ali doktor ili još uvek nije došao ili je bio u nekom uglu gde nije mogao da ga vidi. Nekoliko mlađih pomoćnika već su bili stavili hirurške maske, a pogled na njih naveo ga je da pomisli na teroriste. Jedan od njih ga je upitao da li želi opštu ili lokalnu anesteziju, i to na način kojim je mogao da ga pita da li više voli crno ili belo vino. On se zbunio – kako to da se odluka o anesteziji donosi u poslednjem trenutku? „Ne znam. Koja bi bila bolja?” zanimalo ga je. „Što se nas tiče, lokalna. Kada je pacijent svestan, možemo bolje da pratimo funkciju mozga na monitoru.” „Hoćete da kažete da je to bezbednije? Da li sam dobro shvatio? Onda uradite tako.”
To je bila ogromna greška, jedva podnošljiva greška, zato što je operacija trajala cela dva sata a njegova glava je bila obavijena nekom tkaninom tako da se osećao klaustrofobično, a rez se odvijao tako blizu njegovog uha, da je mogao da čuje svaki zvuk pri kretanju instrumenata, kao da se nalazi u sobi odjeka. Ali bilo je kasno da se išta promeni. Nije bilo šanse za borbu. Sam je izabrao pa je sam morao i da istrpi. Da se jednostavno prepusti tome, ma koliko god dugo trajalo.
Te je noći dobro spavao, ujutru se osećao dobro, a u podne, nakon što je slagao i rekao doktoru da je prijatelj došao da ga pokupi i da ga čeka ispred ulaza, bio je otpušten iz bolnice, pa je sišao do parkirališta i onda se oprezno odvezao kući. Kada je stigao u svoju kućicu i seo u sopstveni atelje, zagledavši se u štafelaje na kojima je sad mogao da nastavi da slika, briznuo je u plač, baš kao i njegov otac, onda kad se vratio kući posle skoro kobnog zapaljenja trbušne maramice.
Ali ovog puta, umesto da svemu bude kraj, samo se nastavilo; nije prošlo ni godinu dana pre nego što je ponovo bio hospitalizovan. Sin dugovečnih roditelja, brat šest godina starijeg muškarca koji je izgledao jednako snažan kao u vreme kad je šutirao loptu u srednjoj školi Tomas Džeferson, on sam dostigao je tek šezdesete kad je zdravlje počelo da ga izdaje i kad se činilo da mu je telo u stalnoj opasnosti. Zenio se tri puta, imao je ljubavnice i decu i zanimljiv posao na kom je postigao uspeh, ali sada se činilo da je izbegavanje smrti postao prioritetni zadatak njegovog života, a telesno propadanje njegova cela priča.
Godinu dana posle operacije karotidne arterije, urađen mu je angiogram na kom je lekar otkrio da je imao tihi infarkt na zadnjem zidu, prouzrokovan začepljenjem. Te su ga vesti prepale, mada je, na svu sreću, Nensi vozom došla da bi ga otpratila do bolnice i njena samouverenost mu je pomogla da povrati duhovnu snagu. Tada je doktor izveo angioplastiju, ugradivši cevčicu u njegovu levu donju prednju arteriju, nakon što je arteriju otvorio i uklonio problematične naslage koje su u njoj nastale. Sa operacionog stola mogao je da posmatra kako je kateter uvučen u njegovu koronarnu arteriju – bio je pod najblažim sedativima i bio je u stanju da prati celu proceduru na monitoru, kao da njegovo telo zapravo ne pripada njemu. Godinu dana kasnije, urađena mu je još jedna angioplastija, još jedna cevčica je smeštena u njegov krvotok, na mestu koje je izazivalo probleme. Tokom godine koja je usledila, u jednom potezu morale su da mu budu ugrađene tri cevčice – da bi se zapušene arterije učinile prohodnim, a zbog čijeg položaja, kako mu je doktor kasnije saopštio, operacija je bila sve samo ne laka.
Kao i uvek, da bi svoj um zadržao negde daleko, prizivao je u sećanje radnju svog oca i sedam imena marki ručnih satova i sedam marki časovnika za koje je njegov otac bio zvanični distributer; njegov otac nije bog zna koliko zarađivao prodajući ručne satove i časovnike, ali nije odustajao od njih jer su predstavljali siguran posao i dovodili mu kupce sa ulice. Njegov trik tokom svake od operacija bio je sledeći: isključio bi se iz nepromenljivog komešanja doktora i sestara dok su obavljali pripreme, uključio bi tu bezdušnu muziku od koje mu je sve u glavi odjekivalo, u hladnoj, sterilnoj prostoriji gde je ležao na operacionom stolu, među svom tom neugodnom mašinerijom napravljenom da srčane bolesnike održava u životu, i od trena kad bi oni prešli na posao, dajući mu anesteziju i praveći rez na njegovoj koži, radi ubacivanja arterijalnog katetera, on se zabavljao recitujući u sebi listu koju je on prvi poređao po abecedi, još kao mali dečak, kad je posle škole pomagao ocu u radnji – „Benrus, Bulova, Kroton, Eldžin, Hamilton, Helbros, Ovistoun, Voltam, Vitnauer” dok se istovremeno usredsređivao na karakterističan izgled brojki na satu čije je ime izgovarao, zamišljajući kako se skazaljke kreću od jedan do dvanaest pa opet ispočetka. Onda bi prešao na časovnike – „Dženeral Elektrik, Ingersol, MekKlintok, Nju Hejven, Set Tomas, Telekron, Vestloks” – prisećajući se kako su oni na navijanje kuckali a oni električni zujali, sve dok konačno ne bi čuo kako doktor objavljuje da je procedura završena i da je sve proteklo dobro. Pomoćnik doktora, nakon što je pritisnuo ranu, stavio je povez kod njegove prepone kako bi sprečio krvarenje, i sa tim pritiskom koji je i dalje osećao, šest narednih sati morao je da leži nepokretan u bolničkoj postelji. Najgore u svemu tome bila je nesposobnost da se bar malo pomeri, što za njega beše vrlo neugodno – naročito zbog hiljada nevoljnih misli koje su nadoknađivale vreme kretanja smanjenog na minimum – ali već sledećeg jutra, ako tokom noći ne dođe ni do kakvih neprijatnosti, doneće mu poslužavnik sa nejestivim doručkom da u njega zuri i niz uputstava kako da se ponaša posle angioplastije, a do jedanaest sati pre podne, biće pušten kući. U dosadašnje tri prilike, vraćao se kući i odmah se hitro svlačio jer je čeznuo za tuširanjem, i jednom je otkrio par završetaka EKG elektroda koji i dalje behu prikačeni za njegovo telo, zato što je medicinska sestra koja je bila zadužena za to, zaboravila da ih odlepi sa njegovih grudi i baci ih u smeće. A jednom, kada je prilikom tuširanja spustio pogled ka dole, primetio je da se niko nije potrudio da ukloni njegovu IV iglu za infuziju, pomagalo koje su nazivali braunila, plavo-crne boje, tako da se smesta obukao i odvezao do ordinacije svog interniste, da bi mu igla bila uklonjena pre nego što postane izvor ko zna koje infekcije.
Tokom godine koja je usledila onoj u kojoj je dobio te tri cevčice, ubrzo je ponovo oboren na operacioni sto, jer mu je usađen trajni defibrilator, kao zaštita od razvoja novih problema koji bi mu ugrozili život, a koji bi, zajedno sa nepravilnostima na zadnjem zidu njegovog srca, od njega načinili kandidata za kobnu srčanu aritmiju. Defibrilator je bio malena metalna kutija, otprilike veličine upaljača za cigarete; uglavljena je ispod kože gornjeg dela njegovih grudi, nekoliko inča od njegovog levog ramena, sa sve onim žičicama privezanim za njegovo nejako srce, spreman da hitro deluje u ispravci njegovog srčanog ritma – i da zavara smrt – ukoliko se desi da postane opasno nepravilan.
Nensi je i tokom ove procedure bila uz njega, i posle, kada se vratio u svoju sobu i spustio jedan kraj bolničke pidžame da bi joj pokazao vidljivo nabreknuće koje je stvorio ugrađeni defibrilator, ona je morala da okrene glavu. „Dušo”, rekao joj je, „ovo služi da me zaštiti – ne vidim razlog da budeš uznemirena.” „Znam ja da je tako bolje za tebe. Jednostavno sam se šokirala što to vidim zato što...” shvativši da je otišla predaleko da bi mu sad servirala neku uverljivu laž, nastavila je, „zato što si ti uvek bio tako mladolik.” „Pa dobro, bliži sam tom idealu sa defibrilatorom nego što bih bio bez njega. Biću u stanju da radim sve što volim, samo što pritom neću morati da brinem da će me aritmija izložiti nekom ozbiljnom riziku.” Ali ona je bila bleda, sa izrazom bespomoćnosti na licu, i nije mogla da zaustavi suze koje su joj klizile niz obraze: želela je da njen otac bude isti onakav kakav je bio kad je ona imala deset i jedanaest i dvanaest i trinaest godina, bez ikakvih zabrana i nemoći – a upravo to beše i njegova želja. Čak ni ona nije mogla da žudi za tim vremenima više od njega samog, ali u tom trenutku, otkrio je da mu je bilo lakše da podnese njenu tugu nego sopstveni bol. Osećao je snažni poriv da joj kaže nešto nežno što bi odagnalo njene strahove jer je, kako je oduvek bilo, ona predstavljala ranjiviju stranu njihovog odnosa.
Nikada nije prestao da brine o njoj, niti je ikada u potpunosti razumeo kako je moguće da je jedno tako divno dete zaista njegovo. Iskreno, nije dao baš sve od sebe da se ona razvije u tako dobru osobu, mada Feba možda jeste. Ali prosto postoje takvi ljudi, nezamislivo dobri ljudi – u stvari, prava živa čuda – a njegova velika sreća beše što je jedno od tih neiskvarenih čuda bila upravo njegova kćerka. Bio je zapanjen kad bi se osvrnuo i video kako se gorko neki roditelji mogu razočarati – kao i on u slučaju svoja dva sina, koji su nastavili da se ponašaju kao da se to što se desilo njima nikada ranije nije desilo nikome drugom – a da on ima dete koje je u svakom smislu bilo broj jedan. I zato, uzvraćao joj je svojom brižnošću, i nikada ne bi prošao pored butika ženske odeće a da ne pomisli na nju i da ne uđe u nadi da će pronaći nešto što bi se njoj svidelo, i uvek bi mu kroz glavu prošla jedna misao, ja sam imao sreće, i verovao je, svakom posle kiše mora da zasija sunce, a to sunce za njega bila je ona.
Sada se prisećao kratkog perioda njene trkačke karijere. Kada je Nensi imala trinaest godina, osvojila je drugo mesto na trci u ženskoj školi koju je pohađala, na stazi dugoj oko dve milje, i u tome je ugledala mogućnost nečega u čemu bi mogla da bude izuzetna. Bila je dobra u svemu ostalom, ali ovo je bila neka druga vrsta slave. Na izvesno vreme, on je odustao od svog redovnog plivanja u klubu u ranim jutarnjim časovima, kako bi mogli zajedno da idu na jutarnji džoging, a ponekad su to činili i predveče. Tada bi otišli u park, gde bi bili sami njih dvoje, svetiljke i senke. Do tada je već bila primljena u školski tim, i tokom jednog treninga, taman je zaokretala kad ju je noga izdala, pa je pala na stazu, sa bolnim krikom. Ono što se desilo bilo je nešto što se lako događalo devojkama u ranom pubertetu – s obzirom da kosti u tim godinama još nisu dovoljno očvrsle, ono što bi kod zrele žene bila samo lakša ozleda u vidu istegnute tetive, kod Nensi se javilo u mnogo dramatičnijem vidu: njena tetiva je izdržala, ali joj se prilikom pada pomerio jedan deo kosti. Zajedno sa školskim trenerom, požurio je da Nensi odveze u bolničko odeljenje hitne pomoći, gde je stigla trpeći strašne bolove i jako uplašena, posebno kad je čula da ništa ne može da se uradi, iako su istovremeno saznali; što ih je samo delimično utešilo, da će povreda sama zarasti, jedino je potrebno vreme. Ali to je bio kraj njene trkačke karijere, ne samo zato što joj je oporavak oduzeo ostatak sezone, nego zato što je bila na ulasku u pubertet, grudi su počele da joj rastu a kukovi su joj se zaoblili, tako da nije mogla da dosegne istu brzinu kad se njena dečija građa izmenila. I tada, kao da završetak njenih trkačkih šampionata i promene njenog fizičkog izgleda nisu bile dovoljne da je pregaze, upravo ta godina isporučila joj je i tugu zbog razvoda voljenih roditelja.
Kada je sela na njegov bolnički krevet i zaplakala u njegovom naručju, za to su postojali brojni razlozi, ne samo zbog toga što je on napustio porodični dom kada je imala samo trinaest godina. Doputovala je na obalu da mu se nađe pri ruci a jedino što je njegova razumna ali osetljiva kći dobila bilo je oživljavanje poteškoća koje su usledile posle razvoda, priznajući mu svoju besmrtnu fantaziju o roditeljskom pomirenju kojem se nadala više od polovine svog dotadašnjeg života. „Ali, nije moguće preoblikovati stvarnost”, blago ju je tešio, milujući je po leđima i mazeći je po kosi i nežno je ljuljuškajući u svom naručju. „Jednostavno moraš da je prihvatiš onakvu kakva je. Drži se čvrsto i spremno je dočekaj. Nema drugog izlaza.”
To beše istina, a to je bilo najbolje i za njega – i upravo onako kako joj je rekao i pre mnogo godina, kada ju je držao u svom zagrljaju dok su se taksijem vraćali kući posle pregleda u hitnoj pomoći, a ona je drhtala jecajući zbog tog neobjašnjivog preokreta okolnosti.
Sve te procedure i svaki boravak u bolnici uticali su na to da se oseti neporecivo usamljenijim, manje samopouzdanim čovekom nego što je bio tokom prve godine penzije. Čak i onaj mir za kojim je nekada toliko žudeo kao da se pretvorio u samonastali oblik predavanju samoći, a proganjao ga je utisak da se neizbežno približava kraju. Ali umesto da se preseli nazad u napadima izloženom Menhetnu, odlučio je da se suprotstavi tom stranom osećaju koji je prouzrokovalo opadanje njegove fizičke snage, i da se vatrenije prepusti svetu oko sebe. Prvi korak bio je da organizuje dvonedeljne kurseve slikarstva za stanovnike naseobine penzionera, popodnevne časove za početnike i večernje za one koji su barem nešto znali o slikanju.
U svakoj grupi bilo je otprilike desetak polaznika, i svi su voleli ta okupljanja u njegovom svetlom ateljeu. Sve u svemu, slikanje je bilo samo izgovor za njihov dolazak na to mesto, i većina njih je pohađala časove iz istog razloga zbog kojih ih je on i održavao: da bi pronašao zadovoljavajući kontakt sa drugim ljudima. Sve osim dve osobe bile su starije od njega, i mada bi svake nedelje njihovi susreti počeli u dobrom, prijateljskom raspoloženju, razgovor se nepromenljivo vraćao na teme o bolestima i zdravlju, na njihove lične biografije koje su se na tom stepenu već poistovećivale sa njihovim medicinskim biografijama i ređanjem medicinskih podataka koji su zasenjivali skoro sve ostalo. Čak i u njegovom ateljeu, međusobno su se prepoznavali više po zdravstvenim nedostacima nego po uspehu u slikanju. „Kakav ti je pritisak?”, „Koliki ti je šećer?”, „Šta ti je doktor rekao?”, „Jesi li čuo za mog komšiju? Proširilo se na jetru.” Jedan čovek je na njegov čas dolazio sa prenosivom jedinicom za kiseonik. Drugom su se zbog Parkinsonove bolesti često tresle ruke, ali svejedno, on je bio rešen da nauči da slika. Svi oni, bez izuzetaka, žalili su se – ponekad u šali, a nekad ne – na sve upadljiviji gubitak pamćenja, i pričali su o tome kako meseci i godišnja doba i godine prolaze velikom brzinom, kako se život više ne kreće istim tempom. Nekoliko žena bile su pod agresivnom terapijom protiv raka. Jedna je morala na odustane na polovini kursa, jer se vratila u bolnicu na terapiju. Neka druga žena imala je problema sa leđima, tako da je nekad morala da legne na pod, u uglu prostorije, i da u tom položaju ostane nekih desetak do petnaest minuta pre nego što bi opet bila u stanju da ustane i nastavi da radi ispred platna. Nakon prvih takvih iskustava, on joj je rekao da može da ode u njegovu spavaću sobu umesto da leži na podu, i da zauzme njegov krevet koliko god to bude potrebno – njegov dušek je bio prilično tvrd, tako da je smatrao da će joj to odgovarati. Ali, primetivši da iz spavaće sobe nije izašla skoro pola sata, on je pokucao i, kada je iznutra začuo njen plač, otvorio je vrata i ušao.

Bila je to mršava, visoka, sedokosa žena, možda godinu ili dve mlađa ili starija od njega, čije su ga pojava i nežnost podsetili na Febu. Njeno ime beše Milisent Krejmer, i do tada se pokazala kao njegov najbolji učenik i, samim tim, najmanje nespretna. Jedino ona, na času koji je velikodušno nazvao „Napredno slikanje”, uspevala je da do kraja izdrži a da ne prospe boju svuda po svojim cipelama. Nikada je nije čuo da kaže, kao mnogi drugi, „Nikako ne mogu da naslikam ono što želim”, ili „Uspevam sve da zamislim u svojoj glavi ali ne znam kako da to prenesem na platno”, niti je ikada morao da joj kaže, „Nemojte da se obeshrabrite, nikada nemojte da odustanete.” Pokušao je da bude ljubazan prema svima njima, čak i prema onim beznadežnim, a to najčešće behu ljudi koji bi rekli čim bi ušli, „Imao sam odličan dan – danas osećam ogromnu inspiraciju. Kada se konačno dovoljno naslušao svega toga, ponavljao im je nešto čega se nejasno sećao iz jednog intervjua Čaka Klouza: amateri tragaju za inspiracijom; mi ostali samo ujutru ustanemo i krenemo na posao. Nije počeo sa lekcijama o crtanju, jer jedva da bi iko od njih bio za to sposoban, i nastala bi čitava zbrka oko proporcija figura, pa je umesto toga, nakon što su okončali nekoliko osnovnih lekcija (kako da slože boje i da koriste paletu, i tako dalje) i nakon što su se upoznali sa osnovama slikanja, on je na jedan stočić postavio mrtvu prirodu – vazu, nekoliko cvetova, jednu voćku, čajnik – i ohrabrio ih da odatle krenu. Rekao im je da budu kreativni, s ciljem da se opuste i da koriste celu ruku i slikaju, ako je to moguće, bez ikakvog straha. Unapred ih je tešio da ne treba da se brinu o tome kako čitav aranžman stvarno izgleda: „Interpretirajte ga”, kazao je, „ovo treba da bude kreativni čin.” Na nesreću, takav stav ga je ponekad navodio da se sam ispravi, „Znate, možda ne bi trebalo da vazu naslikate šest puta većom od čajnika.” „Ali vi ste mi rekli da sam interpretiram čitav prizor” nepogrešivo je glasio odgovor, na koji bi, što je ljubaznije mogao, obično dodavao, „Pa nisam mislio na baš tako radikalnu interpretaciju.” Deo časova umetnosti sa kojima je najmanje želeo da se bakće, bilo je slikanje iz glave, na osnovu mašte; mada, svi su oni bili veliki entuzijasti u vezi „kreativnosti” jer ih je oduševljavala pomisao da daju sebi oduška, pa je to bila stalna tema od jednog do drugog okupljanja. Ponekad bi se desilo ono čega se najviše plašio, kad bi neko od njegovih učenika rekao, „Neću više da se smaram cvećem i voćem, hoću da stvaram apstrakcije, poput vas.” S obzirom da je bio svestan da nema svrhe da sa početnicima raspravlja o tome šta se podrazumeva pod apstrakcijama, on bi odvratio, „U redu – zašto da ne, radite šta god vam je volja”, a kad bi se prošetao duž ateljea, savesno deleći savete, otkrio bi, kao što je i očekivao, da nakon pogleda na pokušaj apstraktnog slikanja, nije imao ništa drugo da kaže osim „Samo tako nastavite.” Pokušao je svoju dužnost da poveže sa igrom, pre nego sa umetnošću, dok im je citirao Pikasa, otprilike nešto o tome kako moraju da probude dete u sebi, ako misle da ikada slikaju kao odrasle osobe. Uglavnom, njegov se zadatak sastojao od ponavljanja onoga što je i sam kao dete slušao kada je počeo da pohađa časove slikarstva, kad su mu njegovi tadašnji učitelji upućivali upravo iste takve reči.
Jedine situacije kad se zaista saživljavao sa svojom ulogom bile su kad bi se našao pored Milisent i kad bi se uverio šta je ona u stanju da uradi i koliko brzo napreduje. Odmah je mogao da predoseti da je imala urođeni talenat koji je uveliko prevazilazio one neznatne naznake dara koje bi drugi počinjali da pokazuju posle par nedelja. Kod nje nikada nije bilo problema u vezi kombinovanja boja, nije mešala crvenu i plavu direktno sa palete već je izrađivala nijansu sa malčice crne ili sa trunkom plave, tako da su njene boje bile zanimljivo harmonične, pa su njene slike bile skladne umesto da oličavaju unutrašnje raspadanje, sa čim se najčešće suočavao dok bi obilazio platno za platnom, i kad bi čuo sebe kako kaže, u nedostatku drugih ideja, „Baš vam dobro ide.” Milisent nije morao da podseća „Nemojte da preterate”, i samo u njenom slučaju nijedna izgovorena reč ne bi bila protraćena, jer je ona bila u stanju da uhvati i najmanji zračak smisla u svemu što je govorio. Kao da je njen način slikanja izranjao pravo iz dubine njenog instinkta, i ako njena ostvarenja nisu izgledala kao mazarije svih ostalih, to ne beše samo zbog njenog stilskog pristupa, već i zahvaljujući načinu na koji je osećala i opažala svet oko sebe. Kod drugih je postojao sukob potreba; iako je cela grupa bila nabijena dobrom voljom, neki od njih su uporno odbijali bilo kakvu pomoć, a nenamerna kritika čak je mogla jednog čoveka, bivšeg CEO jednog zanatskog udruženja, da učini zastrašujuće uvredljivim. Ali ne i Milisent: ona bi bila san svakog učitelja, u bilo čijoj školi amaterskog slikanja.
Sada je sedeo pored nje, na krevetu, obujmivši njenu šaku svojom i razmišljajući: Kada si mlad, važna je spoljašnja strana tela, kako izgledaš spolja. Ali kada ostariš, bitno je ono što je unutra, i ljudi prestaju da se obaziru na to kako izgledaš.
„Zar nemate neke lekove koji bi mogli da vam pomognu?” zanimalo ga je.
„Popila sam jednu tabletu”, odgovorila je. „Ne smem da uzimam više. Ionako počinje da deluje tek kroz nekoliko sati. Ništa mi ne pomaže. Imala sam tri operacije, svaka je bila komplikovanija od prethodne i mnogo strašnija, a posle svake je bol postajao još nepodnošljiviji. Žao mi je što sam u ovako groznom stanju. Izvinjavam se zbog toga.”
Na postelji, pored njene glave, nalazila se neka vrsta proteze za leđa koju je skinula pre nego što je legla. Sastojala se od bele plastične osnove koja je prianjala uz donji deo kičme, pričvršćena za mrežu elastičnih niti i velkro lastiša koji su se pružali preko stomaka i snažno držali duguljasto parče filcom oivičenog platna. Iako je ostala u svojoj beloj kecelji za slikanje, pokušala je da odgurne svoje pomagalo i da ga pod jastuk sakrije od njegovog pogleda, kada ga je ugledala kako otvara vrata i ulazi, i zato se u tom trenutku proteza našla pored njene glave, tako da im je neizbežno skretala pažnju sa razgovora. Bila je to samo obično pomoćno sredstvo za leđa, koje se nosi ispod drage odeće, čiji plastični zadnji deo nije bio veći od osam ili devet inča, a ipak, kao da ga je podsećalo na neizostavnu blizinu bolesti i smrti, u toj vrsti doma za penzionere.
„Da li biste želeli da popijete čašu vode?” upitao ju je.
Sam pogled na njene oči govorio mu je koliko je njen bol nepodnošljiv. „Da”, rekla je slabašnim glasom, „da, molim vas.”
Njen suprug, Džerald Krejmer, nekada je bio vlasnik, izdavač i urednik nedeljnika u tom okrugu, a to behu vodeće lokalne novine, koje se nisu ustezale da obelodane korupciju u opštinskoj vladi duž čitave obale. Dobro je pamtio Krejmera, koji je izrastao u snalažljivog momka, negde u blizini Neptuna, kao sposobnog, proćelavog, samouverenog čoveka koji je imao pomalo nadmeno držanje, agresivno ali bezuspešno igrao tenis, posedovao malu cesnu i jednom nedeljno vodio grupu za diskusije o tekućim događajima – bio je to najčuveniji društveni događaj na kalendaru Starfiš Biča, zajedno sa projekcijama starih filmova koje je sponzorisala kinoteka – sve dok ga nije zadesio tumor mozga, tako da je na kraju supruga morala da ga gura u invalidskim kolicima. Čak i penzionisan, nastavio je da se ponaša kao svemoćno biće koje je ceo svoj život posvetilo nekoj važnoj misiji, ali tokom tih jedanaest meseci pre njegove smrti, činilo se da je savladan razočaranjem, prestravljen što posmatra svoje propadanje, obeshabren sopstvenom nemoći, zapanjen što se taj čovek na samrti, prikovan za invalidska kolica – muškarac koji više nije u stanju da ni da udari tenisku lopticu, da plovi jedrenjakom, da upravlja avionom, a da ne spominjemo objavljivanje Monmaut Kaunti Bagla – usuđuje da se odazove na svoje ime. Jedan od njegovih ekcentričnih hirova bio je, mada ne iz nekog posebnog razloga, da povremeno oblači svoj smoking povodom odlaska na večeru u restoran njihovog malog sela, zajedno sa svojom suprugom, ženom od pedeset i kusur godina. „Dođavola, na koje drugo mesto bih ga inače nosio?” glasilo je ubedljivo objašnjenje koje je davao svakom pojedinačno – ponekad je uspevao da ljude osvoji svojim neočekivanim šarmom. Međutim, posle operacije, njegova supruga je morala da sedi kraj njega i da čeka da s teškom mukom otvori usta i da hrani svog nejakog, beskorisnog muža, nekadašnjeg otmenog kavaljera, kašičicom za bebe. Mnogi su ljudi poznavali Krejmera i divili mu se i žurili da ga pozdrave kad bi ga videli na ulici, želeći da ga pitaju za zdravlje, ali je njegova žena često morala da odmahne glavom i da ih upozori da se udalje, kad bi on zapao u depresiju zbog toga što u tolikoj meri mora da zavisi od drugih – ta vitriolska zavisnost osobe koja se nekada nalazila u središtu svih zbivanja, a sada se našla u središtu ničega. Da li je i on sam sada bio jedno veliko ništa, ništa osim nepokretnog piona koji besno čeka na blagoslov kraja koji bi bio apsolutan.
„Možete da ležite ovde koliko god vam to bude prijalo”, rekao je nakon što je Milisent Krejmer otpila par gutljaja vode.
„Ne mogu sve vreme samo da ležim!” kriknula je. „Ja to jednostavno više ne mogu da podnesem! Bila sam tako živahna, uvek sam bila neprestano aktivna – u ulozi Džeraldove žene, to prosto predstavlja dužnost. Svuda smo putovali. Osećala sam se tako slobodnom. Išli smo u Kinu, proputovali smo Afriku. A sada ne mogu čak ni da se autobusom odvezem do Njujorka ukoliko nisam do grla puna sredstvima protiv bolova. A to mi nikako ne prija – kad ih popijem sva sam kao ošamućena. A svejedno, dok bih stigla na svoje odredište, bolovi bi počeli iznova. O, tako mi je žao zbog svega ovoga. Strašno mi je žao. Svako ovde ima svoje muke. Nema ničega posebnog u mojoj priči, i oprostite mi što sam vas opteretila. Verovatno vam je dosta i sopstvenih problema.”
„Da li bi vam termofor pomogao?” pitao je.
„Znate li šta bi mi stvarno pomoglo?‘” uzvratila mu je pitanjem. „Zvuk onog glasa koji je iščezao. Glas tog izuzetnog čoveka koga sam volela. Mislim da bih sve ovo lakše podnela da je on kraj mene. Ali ne umem bez njega. Nikada u životu nisam videla nijednu njegovu slabost – onda je došao rak i zbrisao ga. Ja nisam Džerald. On bi jednostavno sakupio sve svoje snage i borio se – uložio bi sve što ima i učinio bi šta god da treba samo da ide dalje. Ali ja to ne mogu. Ja ne mogu više da podnesem ovaj bol. On sve prevazilazi. Ponekad pomislim kako neću izdržati ni sat vremena duže. Kažem samoj sebi da moram da pokušam da ga ignorišem, ponavljam sebi da on nije važan. Govorim „Nemoj da mu pridaješ značaj. On je samo utvara. To je obična dosada, ništa više od toga. Nemoj da mu priznaješ moć. Ne sarađuj s njim. Nemoj da se uhvatiš na mamac. Ne odgovaraj mu. Sažvaći ga. Probij se kroz njega. Ili si ti na vlasti, ili je to on – izbor je samo tvoj!” Sve to sebi ponavljam, milion puta dnevno, kao da se obraćam Džeraldu, a onda odjednom, osetim se tako užasno da moram da legnem na pod usred supermarketa, i sve te prethodne reči postanu besmislene. Oh, žao mi je, iskreno. Prezirem suze.”
„Svi ih preziremo”, tešio ju je, „ali svejedno, ipak plačemo.”
„Ovi časovi su mi tako puno značili”, rekla je. „Po čitavu nedelju, jedva čekam na njih. Ponašam se kao srednjoškolka kad je to u pitanju”, priznala je, a on je primetio da ga ona gleda sa detinjim poverenjem, kao da je ona detence koje on upravo uspavljuje – i u njemu, kao i u Džeraldu, videla je čoveka koji je za sve sposoban.
„Da li kod sebe imate bilo koji od vaših lekova?” pitao je.
„Već sam jedan jutros popila.”
„Uzmite još jedan”, predložio je.
„Moram da budem oprezna sa tim pilulama.”
„Razumem. Ali učinite sebi uslugu i popijte još jednu. Jedna više neće vam naškoditi, a ja ću vam pomoći da prebrodite bol. Odvešću vas nazad do vašeg platna.”
„Potrebno je najmanje sat vremena da počne da deluje. A čas će dotle biti završen.”

„Dobrodošli ste da ostanete i nastavite da slikate čak i kad svi ostali odu. Gde su vam lekovi?”
„U mojoj tašni. U ateljeu. Stara braon torba sa izanđalim kaišem.”
Doneo joj je šta je tražila, i sa preostalom vodom iz čaše, uzela je još jednu pilulu, opijat koji je mogao da ubije bol na tri ili četiri sata, dugačka, bela pilula u obliku valjka koja je uticala na to da se ona, čim ju je progutala, unapred opusti pri pomisli na olakšanje koje će uslediti. Po prvi put otkad je počela da pohađa časove, mogao je nepogrešivo da zaključi koliko je privlačna bila pre nego što su promene njene ostarele kičme preuzele uzde nad njenim životom.
„Odmorite se malo ovde, pre nego što osetite dejstvo”, posavetovao je. „A onda dođite i pridružite nam se.”
„Izvinjavam se zbog svega ovoga”, dobacila je dok je odlazio. „Stvar je u tome da je bol u stanju da čoveka učini usamljenim.” Tog trenutka, istrajnost ju je izdala, tako da je sakrila lice rukama, jecajući. „Tako me je sramota.”
„Nema razloga da se bilo čega stidite.”
„Ima, ima”, grcala je. „Biti nesposoban da brineš o sebi, patetična potreba za utehom...”
„Sa obzirom na okolnosti, ništa od toga nije vredno nerviranja.”
„Niste u pravu. Vi ne znate. Zavisnost, nemoć, izolacija, čežnja – sve je to tako uzaludno i sramotno. Bol utiče na to da počneš da se plašiš samog sebe. Njegovo neizbežno prisustvo je užasno.”
Stidi se onoga šta je postala, razmišljao je, ponižena, osramoćena, prelazeći granicu prepoznavanja same sebe. Ali ko od njih nije? Svi su se oni gadili toga što su postali. Zar i sa njim nije bio isti slučaj? Zbog fizičkih promena. Zbog iščezavanja muškosti. Zbog grešaka koje su ga nagrizale i udaraca – jednako onih samonanetih kao i onih spolja – koji su ga izobličili. Uzrok jezivog procesa samoomalovažavanja kroz koji je prolazila Milisent Krejmer koja kao da se stalno smanjivala u odnosu na sopstvenu nemoć – bio je, naravno, nezaustavljivi bol. Čak i one fotografije unučića, pomislio je, onakve kakve bake i deke kače svuda po kući, ona verovatno više ni ne gleda. Nije joj preostalo ništa osim bola.
„Šššš”, umirivao je, „šššš, sad se samo opusti”, i onda se vratio do kreveta da bi joj na tren stegao ruku, pre nego što se vrati na čas. „Sačekaj da tableta protiv bolova proradi i vrati nam se kad se osetiš spremnom da slikaš.”
Deset dana kasnije, preminula je od preterane doze sredstva protiv bolova.
Na kraju dvanaestonedeljnog kursa, doslovce su svi hteli da se upišu na još jedan, ali on je objavio da promena njegovih planova to čini neizvodivim, tako da časove neće ponovo držati, barem ne pre jeseni.
Kada je pobegao iz Njujorka, izabrao je obalu za svoj novi dom, zato što je oduvek voleo da pliva na otvorenom i da se nadmeće sa talasima, kao i zbog uspomena na srećno detinjstvo koje su ga vezivale upravo za ovaj deo plaže Džersija, a svakako, uprkos tome što je Nensi odbila da mu se pridruži, stanovaće samo na sat vremena vožnje od nje, a na kraju krajeva, i stoga što je smatrao da će život u opuštenom, prijatnom ambijentu blagotvorno uticati na njegovo zdravlje. U njegovom životu, nije postojala nijedna druga žena osim njegove kćeri. Nikada nije propuštala da ga svakog jutra nazove pre nego što pođe na posao, ali je, osim u tim prilikama, njegov telefon retko kad zvonio. Naklonost sinova iz prvog braka više nije ni očekivao; po njihovom mišljenju i sudeći po komentarima njihove majke, on nikada nije učinio ništa kako valja, a odbrana od ponavljanja takvih optužbi i od verzije njegovih sinova o porodičnoj istoriji, zahtevala bi ogromnu količinu borbenosti koja je iz njegovog arsenala već bila iščilela. Volju za isterivanjem pravde smenila je neizmerna tuga. Kad bi, u samoći, pokleknuo pred izazovom da pozove nekog od njih dvojice, posle toga bi se osećao žalosno, bedno i utučeno.
Rendi i Loni bili su izvor njegove najukorenjenije krivice, ali više nije imao snage da im objašnjava svoje postupke. Dovoljno je često to pokušavao dok su bili mlađi ali tada su bili previše mladi i ljuti da bi shvatili, a sada su postali previše stari i besni da bi ga razumeli. A šta su to i mogli da razumeju? I njemu samom je mnogo toga bilo neobjašnjivo – uzbuđenje zbog pomisli da bi oni izistinsku mogli da odustanu od svoje odbojnosti prema njemu. On je uradio sve što je uradio, na svoj način, isto kao što su i oni činili ono što su oni činili, ali na njihov način. Da li je njihova čvrsto utvrđena pozicija nepružanja oproštaja možda zasluživala veći oproštaj nego on sam? Ili je manje štete nanosila svojim uticajem? Bio je jedan od miliona američkih muškaraca odgovornih za razvod braka zbog koga se porodica raspala. Ali da li je on tukao njihovu majku? Da li je tukao njih? Zar nije izdržavao njihovu majku i njih dvojicu? Da li je ijedan od njih ikada morao da ga moli za novac? Da li je ikada bio strog? Nije li se na sve načine trudio da se otvori ka njima, koliko god je to bilo u njegovoj moći? Šta se u svemu tome moglo izbeći? Šta je to mogao da uradi drugačije što bi ga učinilo prihvatljivijim u njihovim očima, osim onoga što više nikako nije bilo moguće, da ostane oženjen i da živi sa njihovom majkom? To su mogli ili da prihvate ili da ne prihvate – a na njegovu veliku žalost (i na sopstvenu štetu), oni su ga odbili. Niti su ikada shvatili da imaju istu porodicu kao i on. A nesumnjivo, postojalo je još mnogo toga što beše izvan granica spoznaje. U tom slučaju, stvar je bila još tužnija. Niko ne bi mogao da kaže da svuda unaokolo nema dovoljno tuge ili žaljenja koji bi ublažili tok pitanja sa kojima je pokušavao da odbrani svoju životnu priču.
Njima nije rekao ništa o nizu boravaka u bolnici, iz straha da bi to u njima moglo da izazove suviše vidljivo tiho zadovoljstvo. Bio je siguran da će, kad on bude umro, oni biti presrećni, a sve zbog tih sećanja iz najranijeg detinjstva koja nikada nisu prevazišli, kada je on napustio svoju prvu porodicu da bi začeo drugu. Činjenica da je izneverio i tu drugu porodicu, zbog lepotice dvadeset i šest godina mlađe od njega koju bi, po Rendijevom i Lonijevom mišljenju, svako drugi osim njihovog oca sa milje udaljenosti prepoznao kao „šuplju osobu” – manekenka, ni manje ni više, „manekenka bez mozga” koju je sreo kad ju je njegova agencija angažovala za posao koji je odveo čitavu ekipu, uključujući i njih dvoje, na Karibe, gde su ostali nekoliko dana – samo je podstakla njihov pogled na njega kao praznoglavog, neodgovornog, beznadežno nezrelog seksualnog avanturistu. Kao otac, on je za njih bio uljez. Kao muž, čak i za neuporedivu Febu, zbog koje je napustio njihovu majku, takođe je bio uljez. Kao bilo šta drugo, osim na poslovnom planu, bio je oličenje neuspeha, što se uvek iznova dokazivalo. A što se tiče iznenadne odluke ili u starosti postane „umetnik”, upravo to je za njegove sinove bilo najsmešnije od svega. Onog trenutka kad se ozbiljno posvetio svakodnevnom slikanju, uvredljivi nadimak koji je Rendi prikačio svom ocu glasio je „srećni obućar”.
Sa druge strane, on nije ni branio svoju moralnu ispravnost niti savršeno rasuđivanje. Njegov treći brak je bio izgrađen na bezgraničnoj želji za koju ga nije vezivalo ništa drugo osim seksualne žudnje čija moć da ga zaslepi ili da ga vuče dalje nikada nije izbledela, čak i u pedesetoj ga navodeći da igra igre mladih ljudi. Sa Febom nije spavao prethodnih šest godina, mada svojim sinovima nije mogao da ponudi njihov intimni život kao izgovor za taj drugi razvod. Nije mislio da će njegova uloga kao Febinog muža tokom petnaest godina, kao Nensinog prisutnog oca tokom trinaest godina, kao Hauijevog brata i sina svojih roditelja još od rođenja, ikada zahtevati tolika obrazloženja. Nije smatrao da će njegov dosije kao stručnjaka za reklame tokom čitavih dvadeset godina ikada biti osnova za tolika objašnjenja. Nije ni sanjao da položaj Lonijevog i Rendijevog oca zaista nije mogao da opstane bez silnih izgovora!
Bilo kako bilo, njihov opis njegovog probijanja kroz život nije bio čak ni karikatura već, po njegovoj proceni, portret onoga što on nije bio, opis podsredstvom kojeg su oni nastavili da umanjuju sve što beše vredno, a šta su bili spremni da pripišu, kako je verovao, bilo kojoj drugoj osobi. Omalovažavali su njegovo dostojanstvo, ali su uvećavali njegove mane, iz razloga za koje je on bio siguran da nisu mogli da ostanu tako snažni posle toliko vremena. Iako u svojim četrdesetim, prema svom ocu su se ophodili na isti način kao i kad su bili klinci čiju je majku ostavio, deca koja samim tim nisu mogla da razumeju da možda postoji više od jednog obrazloženja za ljudsko ponašanje deca, mada, sa izgledom i agresijom odraslih ljudi, i protiv čijeg potcenjivanja nikada nije uspeo da izgradi čvrstu odbranu. Izabrali su da svog odsutnog oca nateraju da pati, i on jeste patio, čime je samo hranio njihovu moć. Patnja zbog vlastitih pogrešnih poteza bila je jedino čime je mogao da im udovolji, da plati svoj račun, da kao najbolji tata na svetu podržava njihovu suludu mržnju.
Ta pokvarena đubrad! Bezobrazne hulje! Zločesta govna! Da li bi išta bilo drugačije, pitao se u sebi, da sam i ja sam bio drugačiji i da sam se drugačije ponašao? Da li bi bio manje usamljen nego sada? Naravno da bi! Ali ja sam ipak išao onim prvobitnim putem! Imam sedamdeset jednu godinu. Ovo je čovek u kakvog sam se razvio. Sve što sam uradio dovelo me je dovde, i tu nema šta više da se kaže!
Tokom godina, na svu sreću, bio je u redovnom kontaktu sa Hauijem. Već pred kraj šeste decenije svog života, Haui se, kao i većina partnera koji su dosegli te godine, povukao iz Goldman Sačsa; do tada je već težio najmanje pedeset miliona dolara. Ubrzo se našao u svom korporacijskim odborima, nedugo zatim proglašen je za direktora kompanije Prokter &Gembl, za koje je još na svojim počecima radio neke procene. Iako je zašao u sedamdesete, i dalje je bio živahan i voljan da radi, postao je savetnik jedne bostonske otkupne firme specijalizovane za finansijske institucije, pa je mnogo putovao, u potrazi za mogućim kandidatima. Uprkos nastavljenim odgovornostima i zahtevima Haujievog vremena, dvojica braće su po nekoliko puta mesečno razmenjivali telefonske pozive, njihovi razgovori ponekad su trajali i duže od sat vremena, dok su jedan drugog zabavljali smejući se uspomenama iz godina svog odrastanja i komičnim epizodama iz svojih školskih dana, kao i onih u juvelirnici.
Ipak, sada, dok su razgovarali, njega je obuzimala neka nedopustiva hladnoća, a na bratovljevu živahnost, jedini njegov odgovor beše ćutanje. Razlog za to bio je smešan. Mrzeo je Hauija zbog njegovog upadljivo dobrog zdravlja. Prezirao je Hauija zbog toga što nikad u životu nije morao da ostane u u bolnici, zato što mu je bolest bila strana, zato što njegovo telo ni na jednom mestu nije bilo nagrđeno hirurškim nožem, niti je imao onih šest metalnih cevčica ugrađenih u arterije, zajedno za srčanim alarmnim sistemom uglavljenim negde u njegovim grudima a koga su nazivali defibrilator, a kada mu je kardiolog prvi put to spomenuo, ova mu je reč zvučala nepoznato i podsetila ga je, i nesvesno, na nešto što ima veze sa brzinometrom na biciklu. Prezirao ga je zbog toga što, iako su bili potomci ista dva roditelja i bez obzira što su ličili jedan na drugog, Haui je nasledio fizičku izdržljivost, a njemu su ostavljene sve slabosti koronarnog i vaskularnog sistema. Bilo je suludo mrzeti ga, jer nije bilo ničega što bi Haui mogao da učini sa tom činjenicom osim da uživa u svom dobrom zdravlju. Nikada mu nije zavideo zbog atletskih niti akademskih uspeha, nije bio ljubomoran na njegov finansijski uspeh i bogatstvo, nikada nije žudeo za njegovom srećom kad bi poredio svoju decu i ženu sa Hauijevim – četiri kršna mladića koja su ga neizmerno volela i pedesetogodišnji brak sa odanom suprugom koja mu je očigledno i dalje značila jednako koliko i on njoj. Bio je ponosan na mišićavog, atletski građenog brata koji je retko dobijao niže od odlične ocene u školi, i divio mu se još od najranijeg detinjstva. Kao dečarac sa umetničkim talentom čija je jedina telesna veština vredna pomena bilo plivanje, on je Hauija bezuslovno voleo i svuda ga pratio. Ali sada ga je mrzeo i zavideo mu i bio otrovno ljubomoran na njega, a u mislima, svaki put je pucao od besa zbog te sile koja je Hauija vodila kroz život bez ikakve prepreke. Iako je preko telefonske žice potiskivao što je bolje mogao sve te neracionalne i bezrazložne osećaje, kako su meseci prolazili, njihovi razgovori trajali su sve kraće i postali su manje učestali, i uskoro jedva da su uopšte i pričali.
Nije dugo ostao pri užasavajućoj želji da njegov brat izgubi zdravlje – toliko daleko nije mogao da ide čak ni u toj strašnoj zavisti, s obzirom da gubitak bratovljevog zdravlja ne bi povratio njegovo sopstveno. Ništa nije moglo da oživi njegovu mladost, njegovo blagostanje ili da podstakne njegove talente. Uprkos tome, bilo kako bilo, kad bi ga obuzelo izuzetno neraspoloženje, skoro da je dosezao tačku na kojoj je mogao da poveruje da je Hauijevo blagostanje odgovorno za njegovo narušeno zdravlje, iako je savršeno dobro znao, uprkos tome što mu nije bilo strano ono tolerantno razumevanje civilizovanih ljudi, koje bi trebalo da razjasni tu slagalicu nejednakosti i bede. Nekada davno, kada mu je psihoanalitičar dao pogrešnu dijagnozu simptoma koji su zapravo ukazivali na ozbiljnu upalu slepog creva, protumačivši ih kao slučaj ljubomore, i dalje je bio vrlo mlad i jedva da se mogao povezati sa osećanjima koja dolaze sa verovanjem da bi nečije tuđe vlasništvo bolje pristajalo tebi. Ali sada je znao; pod stare dane otkrio je emocionalno stanje koje zavidnu osobu lišava iskrenosti i, što beše još gore, njenog osećaja za stvarnost – mrzeo je Hauija zbog njegovog biološkog blagoslova koji je trebalo da pripadne i njemu.
Odjednom, nije mogao da podnese svog brata, na isti onaj primitivni, instinktivni način na koji njega nisu prihvatali njegovi rođeni sinovi.
Dugo se nadao da će se na časovima slikanja pojaviti žena za koju bi mogao da se zainteresuje – velikim delom je upravo zbog toga i organizovao kurs. Ali ispostavilo se da spajanje sa nekom od udovica njegovih godina prema kojima nije osećao ni trunku privlačnosti nimalo ne odgovara njegovom ukusu, jer su jake i zdrave mlade žene koje je posmatrao kako džogiraju duž obale kad bi on išao u jutarnju šetnju, onako oble i sjajne kose, po njegovom mišljenju, izgledale mnogo lepše nego što su njihove prethodnice iz ranijih epoha ikada bile, mada njima nije nedostajalo razuma da bi sa njim razmenile išta drugo izuzev profesionalno nevinog osmeha. Prateći pogledom kako brzo protrčavaju, sa izrazom zadovoljstva, ali mučnog zadovoljstva, na samom dnu njegovog mentalnog užitka nalazio se izvor neke gorke tuge koja beše samo još više pospešena nepodnošljivom usamljenošću. Mada, istina je, on je lično izabrao da živi sam, ali ne i tako nepodnošljivo usamljen. Najgore u tom osećaju neizdržljive samoće bila je činjenica da je morao da je podnosi – ili to ili da propadne. Čovek mora da uloži sve napore da spreči svoj um od samosabotaže, u vidu gladnog osvrtanja ka živoj i burnoj prošlosti.
A dosadilo mu je i slikanje. Dugi niz godina, sanjario je o neometanom periodu vremena koje će mu penzionisanje omogućiti, kako bi mogao na miru da slika – kao hiljade i hiljade umetničkih direktora koji su svoj radni vek proveli u reklamnim agencijama. Ali nakon što je, od dolaska na obalu, redovno slikao skoro svakog dana, izgubio je volju i za to. Nagonska potreba da slika je iščezla, činovnik koji je odlučio da po svom ukusu ispuni ostatak života, posustao je. Nije imao više ideja. Činilo mu se da svaka slika na kojoj je radio na kraju izgleda isto kao i prethodna. Njegove apstrakcije vedrih boja uvek su postizale uspeh na izložbama lokalnih umetnika u Starfiš Biču, a od tri koje je zakupila galerija iz obližnjeg primorskog turističkog naselja, sve su bile prodate najboljim mušterijama. Ali od tada su prošle skoro dve godine. Sada nije imao ništa novo da pokaže. Sve se svelo na jedno ogromno ništa. Kao slikar, bio je, a verovatno će uvek i biti, ništa više od „srećnog obućara” kako ga je prozvao njegov sin satiričar. Kao da je slikarstvo bilo neka vrsta vradžbine. Ali, kakvoj crnoj magiji je bilo namenjeno? Da li je to bilo najstarije od njegovih samozavaravanja? Ili se on zaleteo u slikarstvo da bi pokušao samog sebe da izrodi iz saznanja da je čovek rođen da živi, a umesto toga umire? Iznenada, izgubljeno je lutao po nekom ništa, udavljen u zvuku ta dva sloga „ništa” ne manje nego u ništavilu, usamljen i omamljen, a beznađe je počelo da mu se zavlači pod kožu. Ništa se ne postiže bez rizika, pomislio je, ništa, ništa – nema te stvari koja neće uzvratiti udarac, čak ni stvaranje glupavih slika!
Objasnio je Nensi, kada se raspitivala o njegovom radu, da je imao „nepovratnu estetsku vasektomiju”.

„Ponovo će iskrsnuti nešto što će te pokrenuti”, uveravala ga je, uz oslobađajući smeh prihvativši njegov hiperbolični jezik. Ona je bila nekako sva prožeta vrednošću svog majčinskog osećaja, nesposobnošću da se ogluši o tuđe potrebe, svakodnevnom a opet iskonskom punoćom duše koju je on sam nesrećno potcenjivao i odbacivao – odbacivao je, ne shvatajući bez čega će, samim tim, biti osuđen da provede ostatak života.
„Ja mislim da neće”, govorio je svojoj kćerki. „Postoji razlog za to što nikada ranije nisam postao slikar. A sada sam se sa tim i suočio.”
„Razlog što ti nisi postao slikar”, Nensi ga je ubeđivala, „jeste što si imao žene i decu. Morao si da misliš kako da nahraniš sva ta usta. Morao si da budeš odgovoran.”
„Ja nisam postao slikar zato što ja nisam slikar. Ni tada ni sada.”
„Ma hajde, tata ”
„Ne, saslušaj me. Ja sam samo ubijao vreme tričarijama.”
„Mislim da je stvar samo u tome da si trenutno malo uznemiren. Nemoj da vređaš samog sebe – to nije istina. Znam da nije. Imam tvoje slike svuda po stanu. Posmatram ih svakog dana, i mogu da ti se zakunem da tada ne posmatram tričarije. Ljudi dolaze – gledaju u njih. Pitaju me koji umetnik ih je izradio. Obraćaju pažnju na njih. Zanima ih da li je umetnik još uvek živ.”
„A šta im ti kažeš?”
„Saslušaj ti mene sada: ljudi ne bi reagovali na tričarije. Oni reaguju na proizvod nečijeg truda. A predivno je raditi tako nešto. I naravno”, počela je, ali sada uz onaj osmeh koji je učinio da se oseti sveže okupanim i, iako u sedamdesetim, uvek iznova oduševljen svojom devojčicom, „naravno da im kažem da si živ. Naglašavam da je to naslikao moj otac, i tako sam ponosna dok to izgovaram.”
„Dobro, dušo.”
„To je kao da imam malu galeriju.”
„Dobro je – lepo se osetim kad na to pomislim.”
„Sada si samo malko potresen. Prosto je tako. Ti si odličan slikar. Ja znam o čemu pričam. Ukoliko iko na ovom svetu ima pravo da proceni jesi li dobar slikar ili ne, onda sam to ja.”
Posle svega kroz šta je prošla nakon što je on izneverio Febu, ona ga je i dalje cenila. Još od vremena kad je napunila deset godina, bila je upravo takva – osetljiva devojka čistog srca, umrljana samo svojom neizmernom velikodušnošću, bezopasno se skrivajući od sopstvene nesreće tako što je odagnavala greške svih njoj dragih ljudi, kao i preteranim uzdizanjem ljubavi. Njeni su se oproštaji gomilali kao da su seno. Bol je neizbežno došao onda kad je od same sebe sakrila previše toga, kada je zamišljala masku neodoljivo savršenog mladića koji zapravo beše slabić u koga se zaljubila i za koga se udala.
„I nisam samo ja u pitanju, tata. Svi tako misle. Pre neki dan sam obavljala intervju za novu dadilju, jer mi je Moli otkazala. Tražila sam novu bebisiterku a onda jedna predivna devojka koju sam na kraju i zaposlila, Tanja ona je student koja pokušava da zaradi usputni džeparac, a član je Udruženja studenata umetnosti, baš kao što si i ti bio – nije mogla da odvoji oči od slike koju sam okačila u dnevnu sobu, iznad komode, ona žuta – znaš li na koju mislim?”
„Da.”
„Nije skidala pogled sa nje. Od one žuto-crne. Ta je stvarno posebna. Postavljala sam joj pitanja a ona se sva usredsredila na to platno. Zanimalo ju je kad je naslikana i kad sam je ja dobila. Ima nečeg zaista zanimljivog u tvom radu.”
„Previše si slatka prema meni, draga.”
„Ne, ja sam samo fina, to je sve.”
„Hvala ti.”
„Vratićeš se ti tvojim zanimacijama. To će se ponovo desiti. Nisi ti još završio sa slikanjem. U međuvremenu, samo uživaj. Ono mesto na kom stanuješ je tako prelepo. Samo treba da budeš strpljiv. Daj sebi vremena. Ništa nije iščezlo. Uživaj u lepom vremenu, uživaj u šetnjama, plaži i okeanu. Ništa nije iščezlo i ništa se nije promenilo.”
Čudno – sve te utešne reči koje su dolazile sa njenih usana a on ipak ni na sekund nije bio ubeđen da ona uopšte zna o čemu govori. Ali njena želja da ga uteši, shvatio je, nije mala stvar, posebno kad dolazi od nekoga ko te nekim čudom i dalje voli.
„Više ne idem na surfovanje”, izjavio je.
„A zašto?”
Bila je to samo njegova Nensi, ali se ipak osetio poniženim zbog sopstvenog priznanja. „Izgubio sam samopouzdanje.”
„Ali i dalje možeš da plivaš u bazenu, zar ne?”
„Mogu.”
„U redu, plivaj onda u bazenu.”

Pitao ju je kako su blizanci, razmišljajući, kamo sreće da je još uvek sa Febom, da je Feba sada kraj njega, da Nensi nije morala tako silno da se upinje da ga sama izvlači iz depresije, u odsustvu odane žene, kamo sreće da nije povredio Febu onako kako jeste, da je samo nije varao, da nije lagao! Da mu ona samo nije odlučno rekla, „Nikada više neću moći da ti verujem.”
Nije počelo sve dok se nije približio pedesetim godinama. Mladih žena bilo je svuda unaokolo – fotografskih modela, sekretarica, stilista, manekenki, pomoćnica računovođa – mnogo žena, a vi radite i putujete i ručavate zajedno, a ono što je začuđujuće nije ono što se desilo – muževljevo pronalaženje „neke druge” – već činjenica da je toliko vremena bilo potrebno da se to desi, čak i nakon što je strast izbledela i nestala iz njegovog braka. Počelo je sa zgodnom,.tamnokosom mladom devetnaestogodišnjom devojkom koju je zaposlio kao svoju sekretaricu i koja je, dve nedelje nakon stupanja na posao, klečala na podu njegove kancelarije, podignute zadnjice dok ju je on tucao potpuno odeven, samo sa otkopčanim rajsferšlusom. Nije je osvojio na silu, mada ju je zaista iznenadio – ali i on, koji je bio svestan da nema nikakve karakteristike kojom bi se pohvalio i koji je sebe smatrao zadovoljnim što živi pod uobičajenim normama, što se manje ili više ponaša kao i svi ostali, nije doživeo ništa slabije iznenađenje. Tako je lako bilo prodreti u nju, jer je bila tako vlažna i, pod takvim smelim okolnostima, ni jednom ni drugom nije trebalo mnogo vremena da dožive skoro nezamisliv orgazam. Jednog jutra, upravo nakon što je ona ustala sa poda i vratila se za svoj sto u zasebnoj kancelariji, dok je on u međuvremenu samo stajao, zažarenog lica, i na sredini prostorije popravljao svoje odelo, njegov šef Klarens, nadzornik za grupni menadžment i izvršni potpredsednik, otvorio je vrata i ušao. „Gde se nalazi njen stan?” pitao ga je Klarens. „Ne znam”, odgovorio je. „Sledeći put obavite to u njenom stanu.” Klarens je to strogo rekao i izašao. Ali nisu mogli da prestanu sa tim što su radili niti sa načinom na koji su to radili, iako je njihov potez bio nalik hodu na trapezu, pri čemu su oboje mogli sve da izgube. Po ceo dan su bili preblizu jedno drugom da bi bili u stanju da prekinu. Sve o čemu je svako od njih pojedinačno mogao da razmišlja bilo je njeno klečanje na podu kancelarije i njegov pokret pri zadizanju njene suknje preko njenih leđa, i kako ju je grabio za kosu, prodirući u nju što je snažnije mogao, kao da je potpuno ravnodušan prema tome hoće li ih neko otkriti.
A onda je usledilo snimanje u Grenadi. On je vodio čitav poduhvat, tako da su on i njegov fotograf, koga je lično unajmio, izabirali modele, njih deset za reklamu za peškire koja je trebalo da se napravi pored malog prirodnog jezerceta u tropskoj prašumi, svaka manekenka trebalo je da bude odevena u kratku letnju haljinicu, dok bi joj oko glave bio obavijen turban od peškira marke njihovog klijenta, da bi se stekao utisak da je upravo oprala kosu. Svi su dogovori usklađeni, reklama je ugovorena, a on se našao u avionu, sedeći sam daleko od svih ostalih, u nameri da u miru čita knjigu ili da zaspi i neometano preživi taj let.
Zaustavili su se na Karibima, on je izašao iz aviona i otišao u čekaonicu, osvrćući se oko sebe, posmatrajući manekenke, pozdravljajući ih pre nego što su prešli u drugi, manji avion kojim će preleteti kratku razdaljinu do svog odredišta, gde ih je dočekalo nekoliko automobila i malo vozilo nalik džipu, i onda je odlučio da uđe baš u njega, zajedno sa jednom manekenkom koju je zapazio još na samom početku. Bila je jedina strankinja u celoj ekipi, Dankinja pod imenom Mereta i verovatno, sa svoje dvadeset četiri godine, najstarija od njih deset; ostale su bile američke devojke, od nekih osamnaest ili devetnaest godina. Neko je vozio, Mereta je sedela u sredini, a on sa njene druge strane. Noć se već beše spustila, tako da je bilo veoma mračno. Oni su bili stisnuti jedno uz drugo, a njegova ruka bila je prebačena preko naslona njenog sedišta. Samo nekoliko minuta nakon što je vozilo krenulo, njegov palac našao se u njenim ustima i, mada toga ne beše ni svestan, od tog trena njegov brak je postao ozbiljno ugrožen. Mladi čovek koji se u svet vinuo nadajući se da nikada neće živeti dvostrukim životom, sada se spremao da samog sebe prepolovi sekirom.
Kada su stigli u hotel, a on se smestio u svoju sobu, veći deo noći preležao je razmišljajući samo o Mereti. Kada su se sledećeg dana susreli, ona mu se obratila, „Čekala sam te.” Cela stvar se desila brzo i burno. Čitav dan su proveli snimajući usred šume, na jednom prirodnom jezercetu, sve vreme su radili naporno i ozbiljno, a kada su se vratili nazad, otkrio je da je pomoćnica fotografa koja je učestvovala u poslu iznajmila kuću na plaži isključivo za njega – on joj je puno pomogao u poslu, tako da je ona učinila taj mali znak pažnje i on se iselio iz hotela a Mereta je pošla s njim, pa su zajedno proveli tri dana pored obale. U ranim jutarnjim časovima, kada bi se vraćao sa plaže posle plivanja, ona ga je čekala na verandi, odevena samo u donji deo bikinija. Počeli bi tad i odmah, dok je on još uvek bio mokar od dugotrajnog plivanja. Tokom prva dva dana, on se često igrao prstima oko šupljine na njenoj zadnjici, kad bi legla preko njega, dok se ona konačno nije odvažila i rekla, „Ako ti se ta rupica toliko sviđa, zašto je ne iskoristiš?”
Naravno da ju je ponovo video i u Njujorku. Kad god je bila slobodna, on bi u vreme ručka odlazio u njen stan. A onda, jedne subote su on, Feba i Nensi šetali Trećom avenijom, kad je na drugoj strani ulice ugledao Meretu sa onim njenim laganim, uspravnim, zanesenim držanjem čija ga je čelična samouverenost prenerazila, jer se činilo kao da se ona ne kreće ka Sedamdeset drugoj ulici noseći kese sa namirnicama, već odvažno prelazi Serengeti, Mereta Džespersen iz Kopenhagena koja gazi tlo savane među hiljadama afričkih antilopa. U tim vremenima, nisu sve manekenke morale da budu tanke kao čačkalice, i čak i pre nego što je uočio njen hod i pre nego što je ugledao talase zlataste kose koja se spuštala niz njena leđa, prepoznao ju je kao svoje sopstveno blago, trofej belog lovca, po težini njenih grudi ispod bluze i po mekim oblinama zadnjice čija im je rupica priuštila silan užitak. Nije iskazao ni svoj strah ni uzbuđenje kad ju je ugledao, mada mu je iznenada pripalo muka pa je osetio potrebu da sam ode do najbliže telefonske govornice i da je pozove – jedino o čemu je razmišljao tokom ostatka tog popodneva, beše kako da se domogne telefona. To nije bila zanosna sekretarica na podu njegove kancelarije. Ovog puta bila je to vrhunska nadmoć ženskog bića nad njegovim nagonom za opstanak, koji sam po sebi beše sila vredna pomena. Ona je predstavljala njegov divlji životni izazov, jedan jedini koji je, što je tek ovlaš počeo da shvata, mogao da izbriše sve ono što je do tada za njega postojalo. Tek onako uzgred, palo mu je na pamet da bi to mogla biti vrsta samoobmane, da u pedesetoj godini poveruje da može da pronađe rupicu koja će zameniti sve ostalo.
Nekoliko meseci kasnije, odleteo je u Pariz da je vidi. Šest nedelja je bila angažovana na nekom poslu u Evropi i, premda su krišom razgovarali telefonom i po tri puta dnevno, to ne beše dovoljno da zadovolji čežnju nijednog od njih. Nedelju dana pre one subote kad je trebalo da se on i Feba odvezu u Nju Hempšir i vrate Nensi kući posle boravka u letnjem kampu, saopštio je Febi da će sledećeg vikenda morati da ode u Pariz, zbog nekog snimanja. Planirao je da otputuje u četvrtak uveče i da se vrati kući u ponedeljak ujutru. Ezra Polok, izvršni računovođa, navodno je trebalo da pođe sa njim u Pariz, gde će ih dočekati evropska ekipa. Znao je da će Ez to vreme provoditi sa svojom porodicom, sve do Dana rada, nedostupan na malom ostrvu bez telefonskih veza, na otvorenom moru nekoliko milja udaljenom od Saut Friporta, Mejn, tako daleko od svega, da su se na obližnjem kamenitom ostrvu mogle videti divlje foke. Dao je Febi ime i telefonski broj hotela u Parizu, a deset puta dnevno je razmatrao rizik da ga ona otkrije, a sve zbog toga što su on i Mereta poželeli da zajedno provedu produženi vikend u glavnom svetskom gradu ljubavnika. Ali Feba nije ništa posumnjala i činilo se da jedva čeka da sama pokupi Nensi. Nije mogla da dočeka da je ponovo dovede kući nakon što su celo leto bile razdvojene, baš kao što je i on žudeo da vidi Meretu, jrosle razdvojensoti duge mesec ipo dana, tako da se u četvrtak uveče smestio u avion, a misli mu behu vezane samo za onu usku rupicu i kako je ona volela da se on sa njom poigrava. Da, njegovi snovi behu usredsređeni samo na to, tokom čitavog leta Er Fransom preko Atlantika.
Ono što je pošlo po zlu bilo je vreme. Jaki vetrovi i preteće oluje divljali su nad Evropom, tako da nijedan avion nije smeo da poleti ni u nedelju ni u ponedeljak. U oba slučaja sedeo je na aerodromu sa Meretom, koja je došla da sa njim ukrade i poslednji zajednički trenutak, ali kad je postalo izvesno da sa aerodroma Šarl de Gol neće biti polazaka barem ne pre utorka, pozvali su taksi i vratili se u Ulicu Lepih umetnosti, u Meretin omiljeni elegantan ali omanji hotel na levoj obali Sene, u sobu sa mutnim staklima. Svake večeri odvozili su se taksijem do Pariza, izvodili su istu bezobraznu igru, kao da je uvek iznova počinju po prvi put: on bi spustio ruku na njeno koleno a ona bi dopustila da joj raširi noge taman toliko da može da zavuče prste ispod svilene postave njene haljine – ništa više, zaista, osim komada luksuznog donjeg veša – a onda bi je golicao dok bi ona glavu okretala tako kao da kroz prozor vozila bezbrižno posmatra osvetljene izloge prodavnica, a on, zavalivši se na svoje sedište, pretvarao se da ga nimalo ne uspaljuje način na koji se ona ponašala kao da je on u tom trenutku ne dodiruje, čak i kad bi osetio da je na samom pragu da svrši. Mereta je svaki trag erotike izvlačila do krajnje granice. (Ranije, u diskretnoj antikvarnoj juvelirnici, niz ulicu u kojoj se nalazio i njihov hotel, ukrasio je njen vrat jednom veličanstvenim komadom nakita, visećom ogrlicom koja beše optočena dijamantima i lepo oblikovanim granatom, na pravom zlatnom lancu. Kao upućeni tatin sin što i jeste bio, zatražio je da dragoceno kamenje pregleda uz pomoć lupe. „Šta to tražiš?” zanimalo je Meretu. „Pukotine, ispupčenja, veštačku boju – ako se ništa od toga ne pojavi pod desetostrukim uvećanjem, kamen se može proglasiti čistim. Jesi li primetila? Reči mog oca progovaraju iz mojih usta svaki put ka se spomene nakit.” „Ali ne i u slučaju bilo čega drugog”, odvratila je. „Ne kad si u pitanju lično ti. Te reči pripadaju meni.” Ni za vreme kupovine, ni za vreme šetnje po gradskim ulicama, niti tokom razgovora u liftu ili dok su zajedno pili kafu u baru iza ugla, nisu mogli da odole međusobnom zavođenju. „Kako znaš na koji se način to radi, kako se drži ta stvar?” „Lupa.” „Odakle znaš da lupu tako namestiš na svoje oko?” „Otac me je tome naučio. Jednostavno je priljubiš i pričvrstiš povez. I ti bi to mogla.” „Pa, koje je boje?” „Plave. Plavobele. To se smatralo najboljim u starim vremenima. A moj otac bi tvrdio da je i dalje tako. Moj ćale bi rekao, ’Iznad lepote i statusa i vrednosti, dijamant je neuništiv.’ ’Neuništiv’ je reč za koju bi voleo da je mogao da je prisvoji.” „A ko ne bi?” začikavala ga je Mereta. „Kako to glasi na danskom jeziku?” zanimalo ga je. „’Uforgaengelig’. Jednako je čarobna.” „Zašto je ne bismo kupili?” rekao je prodavačici, a koja se, govoreći na savršenom engleskom sa jedva primetnim francuskim akcentom – i savršeno lukava – obratila mladoj pratilji starijeg gospodina, „Gospođica je veoma srećna. Une femme choyee”, a cena je bila visoka kao i zbir čitavog inventara juvelirnice u Elizabetu, ako ne i više, gde se nekada prodavalo veridbeno prstenje od sto dolara, od svega četvrtine ili pola karata, koje je za mušterije njegovog oca podešavao čovek koji je radio na klupi u jednoj rupi u aveniji Freling, negde oko 1942. godine.) A sada, povukao je prst lepljiv od njenih telesnih sokova, zatim je njime prešao preko njenih usana, i na kraju ga pritisnuo preko njenih zuba, da bi ga njen jezik olizao, podsećajući je na njihov prvi susret i na šta su se sve odvažili još dok su jedno za drugog bili stranci, američki reklamni agent u svojim pedesetim i dvadesetčetvorogodišnja danska manekenka, koji po mraku preleću Karipska ostrva, kao zaposednuti nekom nepoznatom silom. Podsećao ju je da je ona bila njegova i on njen. Kult dve osobe.
U hotelu ga je dočekala poruka od Febe: „Odmah mi se javi. Tvoja majka ozbiljno bolesna.”
Kada joj je telefonirao, saznao je da je njegova osamdesetogodišnja majka u ponedeljak, u pet sati ujutru po njujorškom vremenu, doživela šlog, i da nije bilo mnogo izgleda da će preživeti.
Objasnio je Febi da su ga omeli vremenski uslovi, a doznao je i da je Haui već bio na putu ka istoku, a da je otac bdeo nad majčinom posteljom. Zapisao je telefonski broj sobe u kojoj je njegova majka ležala u bolnici, a Feba mu je rekla da čim prekinu vezu, i sama će se uputiti ka Džersiju, da bude kraj njegovog oca, dve dok Haui ne stigne. Samo je čekala da joj se on prethodno javi. „Jutros sam te promašila za svega par minuta. Recepcionar me je obavestio, ’Gospođa i gospodin su upravo otišli na aerodrom’.”
„Da”, odgovorio je, „pozvao sam taksi zajedno sa pomoćnicom fotografa.”
„Ne, ti si delio sobu sa dvadesetčetvorogodišnjom Dankinjom sa kojom si u vezi. Žao mi je, ali ja ne mogu više da se pretvaram. Pravila sam se da ništa ne primećujem kad je u pitanju bila ona sekretarica. Ali ponižavanje je ovoga puta otišlo predaleko. Pariz”, rekla je sa prezirom. „Planiranje. Pripreme unapred. Avionske karte i putnička agencija. Reci mi, ko je od vas dvoje tikvana sanjao o Parizu kao o pokvarenoj sitnoj zabavi? Gde ste vas dvoje ručavali? U koji ste šarmantni restoran išli?”
„Febo, ja nemam pojma o čemu ti govoriš. To nema nikakvog smisla. Vratiću se prvim avionom, čim to bude moguće.”
Njegova majka je preminula sat vremena pre nego što je on stigao u bolnicu u Elizabetu. Njegovi otac i brat sedeli su pored njenog tela koje je ležalo pod krevetskim prekrivačima. Nikada ranije nije imao prilike da svoju majku vidi u bolničkoj postelji, mada je, naravno, ona njega više puta videla u takvoj situaciji. Kao i Haui, bila je blagoslovena savršenim zdravljem tokom čitavog života. Ona je bila ta koja je žurila u bolnicu da drugima pruži utehu. Haui mu je saopštio, „Nismo obavestili osoblje da je umrla. Čekali smo te. Želeli smo da je vidiš pre nego što je odnesu u mrtvačnicu.” Ono što je tada ugledao na staričinom licu moglo se nazvati olakšanjem i blaženstvom, kao da spava. Video je i kamen, težak, grobni, kamenu težinu koja govori, Smrt je samo smrt – i ništa više.
Zagrlio je svog oca, koji ga je potapšao po ruci i rekao, „Tako je najbolje. Ni ti ne bi poželeo da i dalje živi sa posledicama kojima ju je šlog žigosao.”
Kada je uhvatio majčinu ruku i prineo je usnama, shvatio je da je u roku od nekoliko sati izgubio dve žene čija je odanost nekada bila potpora njegove snage.
Pred Febom je lagao i lagao i lagao, ali sve je bilo uzalud. Tvrdio je da je otišao u Pariz da bi raskinuo aferu sa Meretom. Morao je lično da je vidi i da je gleda u oči dok joj to saopštava, a ona je u tom trenutku radila baš u Parizu.
„Ali u hotelu, dok si navodno prekidao tu aferu, zar niste u toku noći spavali zajedno u istom krevetu?”
„Nismo spavali. Plakala je po celu noć.”
„Sve četiri noći? Mora da se mnogo isplakala, jadna dvadesetčetvorogodišnja Dankinja. Mislim da ni Hamlet nije prolio tolike suze.”
„Febo, namera mi je bila da joj kažem da je gotovo i sada jeste gotovo!”
„Gde sam ja to pogrešila”, pitala ga je Feba, „da me sada toliko ponižavaš? Zašto tako očajnički pokušavaš svega da se otreseš? Zar je bilo toliko gnusno? Misliš da bi trebalo preko svega da pređem kao neka glupača, ali ja to ne mogu. Ja, koja nikada nisam sumnjala u tebe, kojoj nikada nije ni palo na pamet da te ispituje, a vidi me sada, ne mogu da poverujem ni u jednu jedinu tvoju reč. Nikada više neću moći da ti verujem. Da, povredio si me vezom sa onom sekretaricom, ali sam ćutala. Čak nisi ni sumnjao da ja to znam, zar ne? Priznaj, jesi li sumnjao?”
„Nisam, ne.”

„To je zato što sam svoje misli skrivala od tebe – na nesreću, nisam mogla da ih krijem i od sebe. A sada si mi naneo veliku ranu sa tom Dankinjom i ponizio si me svojim lažima, i zbog toga više neću da krijem šta mislim i neću više da ćutim. Iz mene progovara zrela, inteligentna žena, tvoja saputnica koja počinje sa shvata šta je to uzajamnost. Pomogla ti je da se otarasiš Sesilije, rodila ti je izuzetnu kćer, izmenila ti čitav život, a ti ne znaš kako da joj uzvratiš osim time što ćeš tucati Dankinju. Svaki put kad bih pogledala na svoj ručni sat, zamišljala sam kakvo je vreme u Parizu i šta vas dvoje radite. To je trajalo čitav vikend. Osnova svega bi trebalo da bude poverenje, zar ne? Zar ne?”
Bilo je dovoljno da samo izgovori Sesilijino ime pa da momentalno prizove u sećanje one osvetoljubive scene koje je njegova bivša supruga pravila posećujući njegove roditelje, a ispostavilo se da, petnaest godina kasnije, na njegov najveći užas, ona nije bila samo napuštena Sesilija već njegova lična proročica Kasandra: „Sažaljevam tu beznačajnu Gospođicu Cicu što dolazi posle mene – iskreno mi je žao te zlobne kurvice!”
„Sve se može prevazići”, nastavila je Feba, „čak i kad je poverenje narušeno, ukoliko je cilj vredan truda. Tada ljudi postaju životni partneri, mada na neki drugačiji način, ali i dalje je moguće da ostanu partneri. Ali laži – laž je jeftina, podla kontrola nad drugom osobom. To je kao da posmatraš drugu osobu kako se rukovodi prema nepotpunim informacijama – drugim rečima, ponižava se. Laganje je već toliko ustaljeno, a ipak, ukoliko si primalac tih laži, to je tako zastrašujuća činjenica. Ljudi koje vi lažovi obmanjujete, u stvari pretrpe toliko uvreda da na kraju ni vama ne preostaje ništa drugo nego da steknete nisko mišljenje o njima, nije li tako? Sigurna sam da ste vi lažovi vrlo vešti i istrajni i nepošteni u tolikoj meri da vam se na kraju čini da osoba koju lažete, a ne vi, izgleda kao neko sa ozbiljnom manom. Vi verovatno nikad ni ne pomislite da ste slagali – vi o tome razmišljate kao o činu ljubaznosti, kojim ćete poštedeti osećanja vašeg sirotog impotentnog partnera. Sigurna sam da smatraš da je laganje po prirodi vrlina, čin velikodušnosti prema tupavoj ćurki koja te voli. A možda je upravo ono što i jeste – jebena laž, jedna jebena laž za drugom. Oh, zašto bih uopšte nastavljala – sve su te epizode tako dobro poznate”, zaključila je. „Muškarac gubi svoju bračnu strast, a bez strasti ne može da živi. Supruga je pragmatična. Supruga je suviše realistična. Da, strast je izbledela, ona je ostarila i više nije onakva kao nekada, ali njoj je dovoljno da barem oseti fizičku naklonost, samo da bude kraj njega u krevetu, da ga miluje, da on nju miluje. Zagrljaji, nežnost, prijateljstvo, bliskost... Ali on to ne može da prihvati. Zato što je on muškarac koji ne može da živi bez toga. Dakle, sada ćeš naučiti da živiš bez toga, gospodine. Živećeš bez mnogo čega. Saznaćeš šta znači biti lišen mnogih stvari! Oh, odlazi od mene, molim te. Ne mogu da podnesem ulogu na koju si me sveo. Sažaljenja vredna sredovečna supruga, ogorčena odbacivanjem, izjedena crvljivom ljubomorom! Besna! Zgađena! O, mrzim te više nego bilo šta drugo. Gubi se, nestani iz ove kuće. Ne mogu više očima da te vidim, sa tim izrazom uzornog satira na licu! Nećeš dobiti oproštaj od mene – nikada! Ne dam se više prevariti! Odlazi, molim te! Ostavi me na miru!”
„Febo...”
„Ne! Da se više nisi usudio da mi se obratiš mojim imenom!”
Ali ovakve epizode su zaista vrlo dobro poznate i ne zahtevaju dalja razjašnjenja. Feba ga je odmah te noći izbacila, posle pogreba njegove majke, razveli su se posle pregovora oko finansijske raspodele, a s obzirom da on nije znao šta bi drugo učinio da bi dao smisao tome što se desilo ili kako bi drugačije dokazao da je odgovorna osoba – kao i da bi sebe bolje prikazao, posebno u Nensinim očima – nekoliko meseci kasnije venčao se sa Meretom. Kad je već srušio sve iza sebe zbog osobe duplo mlađe od njega, jedino je bilo logično da nastavi dalje, da sve zataška i krene iznova tako što će je uzeti za svoju treću suprugu – nikada nije bio dovoljno mudar da, kao oženjen čovek, počini preljubu ili da se zaljubi u ženu koja nije slobodna.
Nije prošlo mnogo vremena do trenutka kad je otkrio da Mereta ne vredi mnogo više od one njene rupice, možda čak i manje. Zaključio je da ona nije u stanju da o bilo čemu razmišlja a da je pritom ne ometaju njena sopstvena nesigurnost, stalno remeteći tok njenih misli. Otkrio je prave dimenzije njene oholosti i, uprkos tome što još beše vrlo mlada, njen morbidni strah od starenja. Saznao je i za njene probleme oko zelene karte i dugoročne poreske i kreditne dugove, što beše proizvod njenih neuspelih pokušaja da se snađe s novcem. A kada je hitno morao na operaciju koronarne arterije, spoznao je i činjenicu da ona gaji užasan strah od bolesti i da je potpuno beskorisna u prisustvu opasnosti. Sve u svemu, malo je zakasnio sa svim tim lekcijama, o tome da je sva njena praznoglavost nadoknađena samom njenom erotičnošću, kao i to da je njihov jedini način komunikacije bio ograničen nadmoćnim osećajem za erotiku. Zamenio je suprugu koja beše od veće pomoći nego što se to uopšte dalo zamisliti, za ovu drugu koja se raspadala u deliće u prisustvu najblažeg pritiska. Ali neposredno nakon što se sve zakuvalo, brak s njom činio mu se kao najjednostavniji način da prikrije svoj zločin.
Ubijanje vremena postalo je nepodnošljivo bez slikanja. Išao je u sat vremena dugu jutarnju šetnju, u toku kasnog popodneva dvadeset minuta radio je vežbe sa lakim tegovima i pola sata je polagano plivao u bazenu – svakodnevni režim koji mu je preporučio kardiolog – ali to je bilo sve, to su bila sva dnevna dešavanja. Koliko je vremena čovek morao da provede zureći u okean, čak i ako je to isti onaj okean koji je on toliko voleo dok je bio dečak? Koliko dugo je mogao da posmatra plime i oseke a da mu pritom kroz glavu ne prođe misao, kao i svakom drugom, da mu je život podaren, kao i svima, nasumice, slučajno, ali samo jednom, iz nekog poznatog ili nepoznatog razloga? Tokom večeri kad bi se odvezao da večera plavu ribu na roštilju, u zadnjem delu ribarnice koja se nalazila na samoj ivici doka sa kog su brodovi isplovljavali ka okeanu, ispod starog mosta, ponekad se prvo zaustavljao u gradu gde je njegova porodica nekada davno letovala. Jednom prilikom je izašao iz kola na glavnom putu a onda otišao do šetališta i seo na jednu od klupa koje su bile okrenute ka plaži i moru, očaravajućem moru koje se neprestano menjalo a ipak je bilo isto kao i onda kad je on bio veseli dečak koji se bori s talasima. Pronašao je upravo onu klupu na kojoj su njegovi roditelji i njegovi baka i deka imali običaj da sede uveče i da uživaju u povetarcu i da pogledima prate šetnju suseda i prijatelja, a plaža pred njim beše ista ona na koju je njegova porodica nekada dolazila na piknik i sunčala se, i gde su Haui i njihovi drugari dolazili na plivanje, mada je sada pojas kraj mora bio barem dva puta širi nego tada, zahvaljujući projektu koji je nedavno realizovan od strane vojske. Međutim, čak i kad je bila uža, to je ipak bila njegova plaža, smeštena u središtu kružnica koje su se okretale u njegovom umu kad god bi se prisetio dana svog dečaštva. Ali opet, koliko vremena je čovek mogao da provede lutajući po sopstvenim dečačkim danima? A zašto ne bi uživao u najboljim godinama svoje starosti? Ili je možda najbolji deo starosti bio upravo to podsećanje na bezbrižno detinjstvo, na gipku mladicu kakvo je tada bilo njegovog telo koje je jahalo na talasima, loveći ih tamo gde su se rađali, hvatajući ih sa rukama ispruženim kao da su vrškovi strela, dok ih je ostatak njegovog vitkog tela pratio kao drška strele, ludački jureći sve dok se njegov grudni koš ne bi nasukao na sitni šljunak i prazne školjke i smrvljene korale na ivici obale, kada bi se hitro podigao na noge i žurno se okretao, cunjajući po plitkoj vodi do kolena, sve dok ne bi dosegao dovoljnu dubinu da zaroni i počne žestoko da maše rukama, plivajući sve do graničnog kanapa – u pravcu sve dubljeg, zelenog Atlantika, koji se nezaustavljivo valjao kraj njega kao tvrdoglavi trag budućnosti – i, kad bi ga poslužila sreća, stigao bi na vreme da uhvati naredni veliki talas, a onda i sledeći, pa još jedan i još jedan sve dok, po niskim zracima sunca sa kopna ne bi zaključio da je vreme za polazak. Trčao je kući bosonog i mokar i slan, pamteći moć te ogromna vode koja je vrila kraj njegovih ušiju, ližući sopstvene nadlanice da bi osetio kako mu je koža sveža od okeana i okupana suncem. Zajedno sa ushićenjem posle čitavog dana provedenog u nadigravanju sa morem, taj ukus i miris toliko bi ga opili, da je skoro osećao želju da zubima odgrize delić sebe kako bi zauvek sačuvao tu svežinu postojanja.
Što je brže mogao, na petama bi prešao šetalište, još uvek vruće od sunca, i kad bi stigao do kuće u kojoj su uvek iznajmljivali sobu, otrčao bi iza, do kupaonice sa vlažnim drvenim zidovima, gde je mokri pesak klizio iz kupaćih gaćica kad bi ih svukao sa sebe i izložio ih hladnoj vodi koja je iz tuša prskala po njegovoj glavi. Moćna snaga nadolazeće plime, ritual pretrčavanja vrelog betona, okrepljujući šok ledeno hladnog tuširanja, blagoslov mladih mišića i gipkih udova i suncem opaljene kože, narušene samo jednim jedinim bledim ožiljkom od operacije kile, skrivenim kod prepona – nije bilo ničega u vezi tih avgustovskih dana, nakon što su nemačke podmornice uništene i kad više nije morao da se plaši da će iznenada iskrsnuti neki udavljeni mornar – što nije bilo veličanstveno bistro i jasno. A ništa u njegovom tadašnjem fizičkom savršenstvu nije davalo povoda da pomisli da ne treba da ga uzima zdravo za gotovo.
Kada bi se vratio sa večere, pokušao bi da se malo skrasi i čita. Imao je čitavu biblioteku ogromnih umetničkih knjiga, koja je prekrivala jedan zid njegovog ateljea, prikupljao ih je i proučavao celog života, ali sada nije mogao mirno da sedi u svojoj fotelji i da okreće stranice ni jedne od tih knjiga a da se ne učini smešan samom sebi. Samoobmana – kako je sada razmišljao – izgubila je svoju moć nad njim, tako da su knjige samo uveličavale osećaj da je on samo beznadežno smešan amater koji je svoje penzionerske dane posvetio ispraznom traganju.
Pokušaji da provede nešto više vremena sa sustanarima u Starfiš Biču takođe su bili nepodnošljivi. Za razliku od njega, mnogi od njih su bili skloni ne samo tome da razvlače dosadne razgovore koji su se vrteli oko njihovih unučića, nego i da pronađu dovoljno osnova za svoje postojanje u postojanju svojih unuka. Zatečen u njihovom društvu, često je iskušavao usamljenost u njenom najčistijem obliku. Čak i oni stanovnici penzionerske naseobine koji su bili dubokoumniji, obrazovani ljudi, nisu ga naročito privlačili. Većina starijih parova iza sebe je imala dugotrajne brakove, a i dalje su bili dovoljno povezani da održavaju ono što je ostalo od njihove bračne sreće, tako da se retko dešavalo da suprug sam ode na bilo koji obrok, ostavljajući svoju ženu. Koliko god da se trudio da blagonaklono gleda na takve parove, dok se veče bližilo, ili tokom nedeljnih popodneva, ipak je ostajalo tako mnogo sati u sedmici koje je trebalo utrošiti, a njihov sklad ne beše mu ni od kakve pomoći kad je trebalo da se izbori sa sopstvenom melanholijom. Stvar je bila u tome da uopšte nije trebalo ni da se doseli i priključi takvoj vrsti zajednice. Premestio se baš onda kad su njegove godine najviše zahtevale da se negde ukoreni, kao i tokom svih tih godina kad je vodio kreativnom odelu u agenciji. Oduvek ga je privlačila stabilnost, a ne neizvesnost. A ovo je bila neka vrsta stagnacije. Sada mu nije nedostajala nijedna vrsta samoće, praznine koja je pratila pokušaj utehe, a nije bilo ni puta da ponovo bude čovek kakav je nekad bio. Obuzeo ga je osećaj nečega drugog – „nešto drugo”, izraz iz njegovog ličnog žargona kojim je opisivao stanje bića koje mu je bilo sasvim nepoznato sve dok njegova učenica sa časova slikarstva, Milisent Krejmer, nije nesrećno upotrebila njegove savete da nađe izlaz iz svoje situacije. Ništa više nije moglo da zagolica ili odgovori na njegove potrebe, ni slikanje, ni porodica, ni susedi, ništa osim jedne mlade žene koja je svakog jutra džogirala na plaži. Bože moj, mislio je, kakav sam čovek nekada bio! Život me je okruživao! Sva belosvetska snaga bila je moja! Nigde više neću osetiti ono „nešto drugo”! Nekada davno, bio sam potpuno ljudsko biće.
Postojala je izvesna devojka kojoj nikada nije propustio da mahne kad bi protrčala pored njega, i jednog jutra rešio je da se sa njom i upozna. Ona bi mu uvek uzvratila pozdrav i nasmešila se, a potom bi je on žudno posmatrao kako odlazi dalje. Ovog puta ju je zaustavio. Pozvao ju je, „Gospođice, gospođice, voleo bih da popričam sa vama”, i umesto da ga pokretom glave odbije ili da skreše njegovu želju rečima „Ne mogu sada”, kako je zamišljao da će ona svakako postupiti, ona se okrenula i dotrčala do mesta na kom je on čekao, kraj daščanog stepeništa koje je vodilo na plažu, i onda je stala, sa rukama na kukovima, sasvim blizu njega, ubrzano dišući, savršeno oblikovano vitko stvorenje. Sve dok se nije potpuno opustila, naizmenično je udarala je po zemlji jednom pa drugom patikom, poput ponija, dok je pogledom odmeravala tog nepoznatog čoveka sa sunčanim naočarima čija je glava bila prekrivena mnoštvom sedih vlasi. Ispostavilo se, sticajem srećnih okolnosti da je ona sedam godina radila u jednoj reklamnoj agenciji u Filadelfiji, živela je ovde na obali, a trenutno je uživala u svom dvonedeljnom godišnjem odmoru. Kada je izgovorio ime njujorške agencije u kojoj je radio skoro ceo život, bila je očigledno zadivljena; njegov gazda je bio neka vrsta legende, i narednih deset minuta vodili su neku vrstu poslovnog razgovora koji ga nimalo nije privlačio. Ona je otprilike bila u kasnim dvadesetim a ipak, sa onom dugom, kovrdžavom kestenjastom kosom vezanom u konjski rep, i u šorcu za džoging i uskom topu, onako sitna, mogla je da prođe i kao četrnaestogodišnjakinja. Neprestano se trudio da spreči svoj nepristojni pogled da se spusti na ispupčenje na majci koje su njene grudi stvarale dok je disala. Za njega je to predstavljalo pravo mučenje. Nastojao je da se vodi razumom i da ne gubi glavu. Njegovo uzbuđenje beše nesrazmerno u odnosu na to što se dogodilo ili što je moglo da se dogodi. Ne samo da je morao da skriva svoju glad; bio je primoran da je sasvim potisne, da ne bi sasvim poludeo. Nesigurno je nastavio sa onim šta je planirao, još uvek delimično uveren da postoji određena kombinacija reči koja bi ga nekako spasila od poraza. Rekao je, „Primetio sam vas kako džogirate.” A ona ga je iznenadila odgovorivši, „I ja sam primetila da ste me primetilu.” „Koliko si raspoložena?” čuo je samog sebe kako joj postavlja to pitanje, ali osetivši da mu je ovaj susret već izmakao kontroli i da se sve odvijalo prebrzo – osećao se, ako je to uopšte bilo moguće, čak i mnogo nesmotreniji nego onda kad je oko Meretinog vrata, u Parizu, okačio onu viseću ogrlicu koja ga je koštala čitavo bogatstvo. Feba, njegova verna supruga i Nensi, njegova voljena kći, bile su kod kuće u Njujorku, iščekujući njegov povratak – razgovarao je sa Nensi prethodnog dana, samo nekoliko sati nakon njenog povratka iz letnjeg kampa – a ipak se obratio prodavačici, „Uzećemo je. Ne morate da je zapakujete. Hajde, Mereta, dopusti mi da ti je ja stavim. Odrastao sam sa takvim zakačkama. To je kao nitna na cevastoj sklopki. Tokom tridesetih, smatrana je za najbezbedniju kad su bili u pitanju ovakvi komadi nakita. Hajde, pusti me da ti je stavim oko vrata.” „Šta imate na umu?” hladno je odgovorila džogerka, toliko hladno da je on osetio da je već na gubitku i nije znao kako da uobliči svoj iskren odgovor. Njen trbuh beše preplanuo a ruke joj behu gipke, dok su njene privlačne butine bile oble i čvrste, na njenim lepo oblikovanim nogama isticali su se snažni mišići, a njene su grudi delovale ogromno na osobi ne višoj od pet stopa. Imala je tu neku bujnu blistavost Vargas devojke sa ilustracija starih časopisa iz četrdesetih godina, ali bila je nekako minijaturna, Vargas devojka sa licem devojčice, što ga je i nagnalo da joj prvi put mahne.
Pitao je, „Koliko si raspoložena?”, a ona je odvratila, „Šta imate na umu?” I šta sad? Uklonio je svoje naočare za sunce da bi ona mogla da vidi njegove oči dok on zuri u nju. Da li je bila svesna šta mu je nagovestila kad mu je na taj način odgovorila? Ili je to bilo nešto što je rekla tek tako, da nešto kaže, samo da bi zvučala kao da zna šta radi čak i ukoliko ju je zahvatio strah i ako je bila sumnjičava? Trideset godina ranije, ne bi ni na tren posumnjao u rezultat svog zavođenja, onako mlad, a mogućnost ponižavajućeg odbijanja nimalo ga ne bi potresala. Ali užitak samopouzdanja beše davno izgubljen, a s njim i rastuća svest o promenama. Dao je sve od sebe da prikrije svoju uznemirenost – i potrebu za dodirom – i žudnju samo za jednim takvim telom – i uzaludnost svega toga – i sopstvenu beznačajnost – što je naizgled uspeo, jer kad je iz svog novčanika izvukao parče papira i na njemu zapisao broj svog telefona, nije napravila nikakvu grimasu niti je otrčala smejući se, nego ga je prihvatila sa pomirljivim malenim mačkastim osmehom koji je lako mogao biti propraćen predenjem. „Znaš gde možeš da me nađeš”, rekao je, osetivši čvrsto nabreknuće u svojim pantalonama, koje je raslo neverovatnom, čarobnom brzinom, kao onda kad mu je bilo samo petnaest godina. A takođe, prepoznao je oštar ubod svesti o izuzetnosti, o sublimiranoj jedinstvenosti, kojom se obeležava svako novo seksualno otkriće ili ljubavna veza, a koja je sasvim suprotna od ubitačne depersonalizacije ozbiljnom bolešću. Skenirala je njegovo lice sa svoja dva krupna, živa plava oka. „Ima u vama nečeg neobičnog”, zamišljeno je rekla. „Da, ima”, složio se i nasmejao se, „Rođen sam 1933. godine.” „Meni izgledate taman kako treba”, rekla mu je. „I ti se meni činiš taman kako treba”, uzvratio joj je. „Znaš gde možeš da me nađeš”, ponovio je. Živahno, bacila je listić papira u vazduh, kao neko maleno zvonce a onda, na njegovo veliko zadovoljstvo, uhvatila ga je i zavukla duboko pod svoj top, pre nego što je opet otrčala niz stazu.
Nikada mu se nije javila. Iako je i dalje išao u šetnju, više je nikada nije video. Mora da je odlučila da džogira nekim drugim delom šetališta, na taj način pokopavši njegovu čežnju za poslednjim velikim praskom nade.
Ubrzo nakon te ludosti sa Vargas devojkom sa licem devojčice u šorcu za trčanje i kratkom topu, odlučio je da proda svoju kućicu u naselju penzionera i da se vrati u Njujork. Svoj pokušaj da živi na obali smatrao je velikim promašajem, skoro jednako bolnim kao i svoj neuspeh kao slikara u poslednjih pola godine. Čak i pre tragedije 9/11, o penzionisanju je razmišljao upravo onako kako je i živeo poslednje tri godine; incident 9/11 samo je ubrzao njegovu želju da iskoristi priliku i napravi veliku promenu, a zapravo je označio početak ranjivosti i izgovor za njegov beg. Ali sada će prodati kućicu i pokušaće da pronađe mesto u Njujorku koje će biti blizu Nensinog stana, u gornjem delu Vest Sajda. Zahvaljujući tome što se cena njegove kućice skoro udvostručila u kratkom vremenskom periodu, možda će biti u stanju da iscedi dovoljno keša da u blizini univerziteta Kolumbija kupi stan dovoljno velik da svi zajedno žive pod jednim krovom. On bi plaćao troškove domaćinstva a ona bi mogla da pokriva lične i dečije potrebe. Ona bi mogla sebi da priušti da radi samo tri dana nedeljno, a da cela preostala četiri dana provodi sa decom, kao što je oduvek želela – ali do tada nije mogla – još od kada se vratila na posao posle porodiljskog odsustva. Nensi, blizanci, i on. Bio je to dovoljno dobar plan koji je zamislio da joj predloži. Ne bi trebalo da ima bilo šta protiv njegove pomoći, a i on je žudeo za društvom bliske osobe kojoj može da pruža i od koje može da prima, a ko bi na celom svetu za to bio idealniji od Nensi.
Častio je sebe sa par nedelja opuštanja tokom kojih je izrađivao detalje i razmišljao koliko je sve to izvodljivo, nagađajući koliko bi očajno izgledao u tuđim očima, kad mu je takva ideja uopšte pala na pamet. Konačno, kad je odlučio da zasad ništa ne otkriva Nensi nego da prvo ode na nekoliko dana u Njujork i da sam istraži mogućnosti za pronalaženje stana koji je u okviru cene koju bi on mogao da plati, a u kom bi udobno mogli da se smeste njih četvoro, bujica loših vesti dojurila je preko telefona, prvo u vezi Febe a sledećeg dana u vezi trojice njegovih bivših kolega.
Saznao je za Febin šlog ubrzo nakon što je telefon zazvonio oko šest i trideset ujutru. Nensi ga je pozvala iz bolnice. Feba joj je telefonirala sat vremena pre toga da joj kaže da joj se nešto dešava, ali dok je Nensi stigla i odvela je u hitnu pomoć, njen govor je već bio toliko otežan da su njene reči bile jedva razumljive, a pritom je izgubila i svaki osećaj u desnoj ruci. Posle toga su joj uradili MRI i Febu su potom smestili u bolničku sobu da se odmori.
„Ali kako baš šlog da zadesi tako mladoliku i zdravu osobu kakva je tvoja majka? Da li to ima neke veze sa njenim migrenama? Da li je to moguće?”
„Oni misle da je to prouzrokovano lekovima koje je uzimala da spreči migrene”, odgovorila je Nensi. „To je bio prvi lek koji joj je stvarno pomagao. Bila je upoznata sa činjenicom da postoji opasnost da to što pije izazove šlog. Znala je to. Ali kad je jednom ustanovila da deluje, kad se konačno oslobodila bola, po prvi put u pedeset godina, odlučila je da ipak vredi rizikovati. Doživela je tri veličanstvene godine bez bola. To je za nju bilo pravo blaženstvo.”
„Sve do sada”, tužno je zaključio. „Sve dok joj se ovo nije dogodilo. Želiš li da i ja dođem?”
„Javiću ti. Hajde da sačekamo da vidimo kako će se stvari razvijati. Lekari smatraju da je izvan životne opasnosti.”
„Hoće li se oporaviti? Hoće li moći da govori?”
„Doktor tvrdi da hoće. On misli da će se stopostotno oporaviti.”
„Divno”, rekao je, ali je pomislio, Da vidimo šta će misliti kroz nekih godinu dana.
I pre nego što je i stigao da je pita, Nensi ga je obavestila, „Kada izađe iz bolnice, odvešću je mojoj kući. Matilda će biti kraj nje tokom dana, a ja ću biti sa njom uveče.” Matilda je bila dadilja, poreklom iz Antigve, koju je Nensi zaposlila da vodi brigu o deci.
„To je pametno”, promrmljao je.

„Sigurna sam da će njen oporavak biti potpun, mada će rehabilitacija dugo trajati.”
Trebalo je da se odveze u Njujork upravo tog dana i da počne da traži stan za sve njih; umesto toga, nakon što se posavetovao sa Nensi, otišao je u grad da poseti Febu u bolnici, a uveče se sam odvezao kući na obalu, da još jednom preispita sopstveni život. Nensi, blizanci, i on – to mu se sada činilo kao suviše suluda ideja da bi je uopšte i spomenuo, a i nepravedna, odustajanje od zakletve koju je samom sebi dao kad se doselio na obalu, a to je značilo da je bio rešio da poštedi svoju preosetljivu kćerku od strahova i ranjivosti ostarelog čoveka. Sada, kada se Feba našla u tako lošem stanju, promena koju je za sve njih zamislio svakako je postala nemoguća, pa je odlučio da nikada više ne smišlja takav plan vezan za Nensi. Nije smeo da joj dopusti da ga vidi takvog kakav je postao.
U bolnici, Feba je samo ležala, nekako zbunjena i izgubljena. Uz usporen govor koji beše posledica šloga, njen se glas jedva čuo, a imala je poteškoća i pri gutanju. Morao je da je uspravi u sedeći položaj da bi uopšte razumeo šta mu govori. Nisu bili tako blizu jedno drugom u proteklih dvadeset godina, od onda kada je on otišao u Pariz i provodio vreme sa Meretom, i kada je njegova majka doživela šlog koji ju je ubio.
„Nepokretnost je zastrašujuća”, rekla mu je, zureći u svoju beživotnu desnu ruku koja joj je visila sa strane. On je samo klimnuo glavom. „Posmatraš je”, nastavila je, „naređuješ joj da se pokrene...” Čekao je, dok su se suze kotrljale niz njeno lice i dok se borila da završi rečenicu. Shvativši da joj to ne uspeva, dovršio ju je umesto nje. „A ona ni makac”, nežno je izgovorio. Sada je ona klimnula glavom, a on se prisetio vrele erupcije rečitosti koja je iz nje izbila kad je postala svesna njegove prevare. Kako bi voleo da ga je opet obasula tom lavom. Bilo šta, bilo šta, optužba, zamerka, pesma, reklamna kampanja za Amerikan Erlajns, jednostrani oglas iz Riders Dajdžesta – bilo šta, samo da joj se vrati moć govora! Feba večito puna reči, iskrena i otvorena Feba, a sada kao vezana vreća! „A to je sve o čemu maštaš”, utučeno je promrmljala.
Njena lepota, polazeći od toga, bila je narušena i umrljana, a uprkos tome što je bila vrlo visoka, ispod bolničkih prekrivača činilo se kao da se smanjila i da je već bila na putu propasti. Kako se doktor uopšte usudio da kaže Nensi da taj nemilosrdni usud koji je zadesio njenu majku neće ostaviti trajne ožiljke? Nagnuo se nad njom da bi je pomilovao po kosi, po njenoj mekoj sedoj kosi, svim silama se boreći da ne zaplače i da se iznova ne priseća – migrene, Nensino rođenje, dan kada je upoznao Febu Lambert u agenciji, mladu, uplašenu, nepopravljivo bezgrešnu, dobro odgojenu devojku i, za razliku od Sesilije, nezasenjenu oblakom mračne prošlosti haosa iz detinjstva, sve u vezi nje bilo je tako zvučno i sa nekim smislom, na svu sreću nije bila sklona ispadima, a zapravo nije bila nimalo obična: bila je skup svega najboljeg u svojoj prirodi, najbolje što su kvekeri iz Pensilvanije i Svartmor koledž mogli od nje da naprave. Pamtio je kako je napamet recitovala samo za njega, bez zamuckivanja i na tečnom srednjevekovnog engleskom, prolog iz Kenterberijskih priča, a takođe i iznenađujuće stare izraze koje je pokupila od svog staromodnog oca, i reči kao „Moramo biti na strašnim mukama da bismo ovo razumeli” ili „Ne treba mnogo vremena da se to kaže”, što bi ga oborilo čak i bez prvog pogleda na nju kako zamišljeno stoji pored otvorenih vrata njegove kancelarije, zrela mlada žena, jedina u njegovom okruženju koja nije stavljala ruž na usne, visoka i ravnih grudi, dok joj kosa beše zabačena unazad, otkrivajući dužinu njenog vrata i nežne, lepo oblikovane detinje ušne školjke. „Zašto se ponekad smeješ onome što ja kažem”, upitala ga je kad ju je drugi put izveo na večeru, „zbog čega se smeješ kad sam ja savršeno ozbiljna?” „Zato što si me potpuno šarmirala, a čak nisi ni svesna sopstvenog šarma.” „U životu ima još mnogo toga što treba naučiti”, izjavila je, dok ju je taksijem pratio kući; kada je on meko odgovorio, bez ikakvog traga žurbe koju je osećao, „Ja ću te naučiti”, ona je morala da sakrije lice rukama. „Sramota me je. Pocrvenela sam”, kazala je. „A ko ne bi?” odgovorio je, a verovao je da se zarumenela zato što je pomislila da se njegove reči ne odnose na temu njihovog razgovora – umetnička dela koja ona nikada nije imala prilike da vidi – već na seksualni žar, što i jeste bila istina. Prilikom vožnje taksijem nije razmišljao o tome kako je joj pokazati Rembranta u Metropoliten muzeju, nego na njene dugačke prste i široka usta, mada ju je nedugo zatim zaista odveo ne samo u Metropoliten nego i u muzej Moderne umetnosti, u Frik i Gugenhajm. Sećao se kako je, među peščanim dinama, svlačila svoj kupaći kostim, daleko od tuđih pogleda. Setio se kako je sve u vezi te ljupke, neiskvarene žene bilo tako nepredvidljivo i uzbudljivo. Prisetio se otmenosti njene iskrenosti. I protiv njene sopstvene volje, prosto je sijala. Jednom joj je prilikom rekao, „Ne mogu da živim bez tebe”, a ona mu je uzvratila, „Niko mi nikada ranije nije rekao tako nešto”, na šta je on priznao, „Ni ja sam to nikad pre nisam izgovorio.”
Leto 1967. Ona je imala samo dvadeset šest godina.
Već sledećeg dana, stigle su vesti o njegovim bivšim kolegama, o istim onim ljudima koji su radili s njim i često zajedno ručavali dok su svi još bili zaposleni u agenciji. Jedan od njih bio je nadzornik kreativnog odeljenja, pod imenom Bred Kar, koji je smešten u bolnicu zbog depresije praćene samoubilačkim nagonom; drugi je bio Ezra Polok, koga je u sedamdesetoj sustigao terminalni oblik raka; a treći, njegov šef, bio je prijatan i pronicljiv čovek koga su smatrali za veliku zverku koja je u svom džepu držala najprofitabilnije račune njihove agencije, koji se ponašao skoro očinski prema svojim miljenicima, a koji je godinama patio od srčanih smetnji i posledica infarkta, i čija je slika bila istaknuta među čituljama u Tajmsu: „Klarens Sprako, Vortajm Ajzenhauer Ejd i Advertajzing inovator, umro u 84-oj.”
Odmah je pozvao Klarensovu suprugu, na telefonski broj kuće u kojoj su živeli otkad se on penzionisao, u Berkširu.
„Halo, Gven”, pozvao je.
„Zdravo, dragi. Kako si?”
„Ja sam dobro. Ali kako si ti?”
„Dobro se držim. Došla su mi deca. Imam mnogo društva. I pomoći. Ima tako mnogo stvari koje bih htela da ti kažem. Na neki način, bila sam spremna, mada, u izvesnom smislu, čovek nikada ne može da bude spreman za tako nešto. Kada sam ušla u kuću i pronašla ga mrtvog na podu, to je za mene predstavljalo strašan šok. Verovatno je bio mrtav već nekoliko sati. Izgleda da je umro u vreme ručka. Ja sam izašla u restoran sa prijateljicom, da te ne zamaram detaljima. Znaš, to je za njega bio dobar kraj. Sve se desilo iznenada, a nije preživeo još jedan udar koji bi ga učinio slabijim i smestio ga u bolnicu.”
„Da li je u pitanju bio šlog ili srčani napad?”
„Bio je to infarkt miokarda.”
„Da li se prethodno osećao loše?”
„Pa, krvni pritisak mu je bio – ma znaš i sam, oduvek je imao visok pritisak. A onda, prošlog vikenda, odjednom se stanje pogoršalo. Pritisak mu je ponovo skočio.”
„Zar to nije moglo da se kontroliše lekovima?”
„I jeste. Pio je sve moguće vrste lekova. Ali verovatno su mu arterije bile suviše oštećene. Znaš, loše stare arterije, a postoji tačka na kojoj telo posustaje. I on je bio svestan te činjenice. Samo pre par večeri, saopštio mi je, ’Strašno sam zabrinut’. Želeo je da živi, ali više nije bilo ničega i nikoga ko bi mogao njegovo telo da održi u životu. Starost je borba, dragi, ako ne sa ovim, onda sa onim. I to je jedna nepravedna borba, baš onda kad si najslabiji i najmanje sposoban da prizoveš svoju nekadašnju snagu.”
„Umrlica u današnjim novinama bila je vrlo pohvalna. Da svi ljudi shvate koliko je bio poseban. Voleo bih da sam imao priliku svima da ispričam ponešto o njegovoj divnoj sposobnosti da prepozna vrednosti drugih ljudi koji su radili s njim. Kada sam danas video njegovu sliku”, nastavio je, „prisetio sam se jednog dana, od pre mnogo godina, kada me je jedan klijent izveo na ručak u Četiri godišnja doba, a dok smo se spuštali niz stepenice ondašnjeg lobija, naleteli smo na Klarensa. Moj klijent je želeo da se dobro pokaže i obratio mu se, ’Klarense, kako si? Da li poznaješ ovog mladog umetničkog direktora?’ A Klarens mu je odgovorio, ’Da, poznajem ga. Hvala Bogu što ga poznajem. Hvala Bogu da je poznat i našoj agenciji.’ Stalno je to radio, i to ne samo za mene.”
„On te je izuzetno cenio, dragi. I zaista je iskreno mislio sve što bi rekao. Sećam se”, rekla je, „kako te je izvukao iz mnoštva onda kada si u agenciji radio jedva godinu dana. Klarens je imao dobar njuh za kreativni talenat, tako da te je iščupao iz jata i od tebe napravio umetničkog direktora čak i pre nego što si ispunio period stažiranja, radeći na brošurama.”
„Bio je dobar prema meni. Uvek sam ga zamišljao kao generala.”
„On je bio samo poručnik pod komandom Ajzenhauera.”
„Za mene je bio general. Mogao bih da ti nabrojim mnoštvo stvari koje mi se sada motaju po glavi.” Klarensov predlog da svoju sekretaricu tuca u njenom stanu umesto u kancelariji nije nameravao da otkrije.
„Molim te, učini to. Kada pričaš o njemu, čini mi se kao da je još uvek ovde”, zamolila ga je Gven.
„Dakle, bilo je dana kad smo ostajali da radimo i da radimo do kasno uveče, i to se ponekad rastezalo na dve ili tri nedelje, kada smo ostajali do posle ponoći, čak i do dva-tri sata ujutru, kao onda kad smo konkurisali za izradu reklame za Mercedes Benz. To je stvarno bio jedan od najkrupnijih zalogaja, i đavolski smo se trudili, ali ipak nismo uspeli. Tom prilikom mi se Klarens obratio, ’Hoću da ti i tvoja supruga otputujete u London na produženi vikend. Želim da odsednete u Savoju, jer to je moj omiljeni hotel, a da posle ti i Feba večerate kod Konata. I to na moj račun.’ U to vreme, meni je to bio ogroman dar, a poklonio mi ga je bez obzira što smo izgubili posao. Voleo bih da sam to rekao novinama, i sve druge slične priče.”
„Dobro, štampa se odlično pokazala i bez toga”, umirivala ga je Gven. „Čak i ovde. Danas je u Berkširskom Iglu izašao članak o njemu. Tekst je dugačak, propraćen odličnom fotografijom, i veoma pohvalan. Stavili su akcenat na sve njegove ratne zasluge, kao i činjenicu da je bio najmlađi poručnik u vojsci. Verujem da bi Klarensa silno zabavilo i zadovoljilo poštovanje koje mu je ukazano.”
„Čuj, ti mi zvučiš, barem za sada, prilično dobro.”
„Pa, naravno, sada je sve lakše – ima dosta posla oko sahrane i svega toga, a i mnogo je ljudi oko mene. Teži deo uslediće kada ostanem sama.”
„Šta nameravaš da radiš? Hoćeš li ostati u Masačusetsu?”
„Da, hoću, barem još neko vreme. O tome sam unapred razgovarala sa Klarensom. Rekla sam, ’Ako ne budem ja prva umrla, prodaću kuću i vratiću se u Njujork.’ Ali deca ne misle da je dobro da odmah tako postupim, nego da bi trebalo da sačekam makar godinu dana.”
„Verovatno su u pravu. Ljudi ponekad zažale zbog poteza koji su ishitreni.”
„Slažem se”, rekla je. „A kako je Nensi?”
„Dobro je.”
„Kad god se setim Nensi iz perioda kad je bila devojčica, ta mi misao izmami osmeh. Predstavljala je život, u njegovom najčistijem smislu. Pamtim kako ste vas dvoje zajedno pevali ’Osmeh’, jednom prilikom kad ste došli kod nas u goste. Tad smo živeli u Zalivu kornjača. Bilo je to jednog tako davnog popodneva. Ti si je naučio rečima te pesme. Nije mogla imati više od šest godina. ’Nasmeši se, čak i ako te duša boli’ – kako ono beše? – ’nasmeši se čak i kad ti se srce slama’ – Ti si joj poklonio ploču Net King Kola. Sećaš li se? Ja se toga sećam.”
„I ja takođe.”
„A ona? Pamti li Nensi to?”
„Siguran sam da pamti. Gven, i srcem i mislima sam sa tobom.”
„Hvala ti, dragi. Toliko puno ljudi je zvalo. Telefon neprestano zvrči već dva dana. Toliko je ljudi zaplakalo, toliko njih mi je poverilo kako im je mnogo značio. Kad bi Klarens mogao sve to da vidi. Znao je koliko je on značajan za svoju kompaniju, ali i sam znaš da je i njemu bila potrebna podrška, kao i svim ljudima na ovom svetu.”
„Da, bio je strašno važan svima nama. Čuj, još ćemo mi pričati”, rekao je.
„U redu, dragi. Jako cenim što si se javio.”
Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka pre nego što mu se vratila sigurnost u glasu, dovoljna da obavi sledeći telefonski razgovor. Supruga Breda Kara dala mu je broj telefona bolnice u Menhetnu, gde je Bred primljen kao pacijent na psihijatrijskom odeljenju. Mogao je direktno da pozove Bredovu sobu, istovremeno se prisećajući kako su sarađivali na reklami za kafu Maksvel Haus, koja se mogla nazvati životnom prilikom, kada su bili samo dvadesetogodišnji početnici, koji su tek prvi put radili zajedno, u timu, kao sekretar i umetnički direktor, i dobili su najveći broj poena, dan nakon zatvaranja konkursa. Dobili su 34, najviši rezultat u istoriji Maksvel Hausa. Bio je to dan zajedničke proslave Božića, a Bred, znajući da i Klarens treba da se pojavi, dogovorio se sa svojim pomoćnikom da naprave papirne bedževe sa brojem „34”, svi su ih nosili kad je Klarens svratio da čestita Bredu i njemu, pa je čak i sam stavio bedž, a njih dvojica su sijali od sreće.
„Halo, Brede? Tvoj stari ortak te zove sa obale Džersija.”
„Ćao. Pozdrav celom kraju.”
„Šta ima novo, mali? Zvao sam na broj tvoje kuće pre nekoliko minuta. Baš sam poželeo da sa tobom popričam posle toliko vremena, a Meri mi kaže da si u bolnici. Tako sam uspeo da saznam gde si.”
„Pa, dobro se snalazim. Znaš kako je to.”
„Kako se osećaš?”
„Dobro, ali ima i lepših mesta.”
„Jel toliko grozno?”
„Moglo bi biti i gore. Hoću da kažem, ovde i nije tako loše. U redu je. Ne bih ga preporučio za letovanje, ali sve su svemu, nije strašno.”
„Koliko si dugo već tamo?”
„Oh, otprilike nedelju dana.” Meri Kar ga je upravo bila obavestila da je u bolnici već čitav mesec, i da mu je to drugi put u godini, a da stanje stvari nije bilo ništa bolje u međuvremenu. Bred je frfljao i njegov je govor bio veoma usporen – verovatno zbog uticaja lekova – i težak od beznađa. „Nadam se da ću uskoro napolje”, rekao je.
„Šta tamo radiš po ceo dan?”

„Ah, ovde sečemo papirne lutkice. I tako to. Lutam uzduž i popreko, po hodnicima. Pokušavam da sačuvam zdrav razum.”
„I šta još?”
„Idem na terapiju. Uzimam lekove. Osećam se kao da sam kanta koja guta sve lekove koje možeš da imenuješ.”
„Kao dodatak antidepresivima, postoje još neki?”
„Ma da. Većinom za potiskivanje uzročnika depresije. Nisu to lekovi za smirenje, već protiv depresivnog stanja. Deluju, bar tako mislim.”
„Možeš li da spavaš?”
„O, da. U početku sam imao malih problema, ali sada je i to rešeno.”
„Da li tokom dana razgovaraš sa svojim lekarom?”
„Aha.” Bred se nasmejao, i po prvi put, zvučao je kao onaj stari. „Ali on mi nimalo ne pomaže. Mada je fin. Kaže mi da izdržim i da će sve biti u redu.”
„Bredforde, sećaš li se kako si se jednom naljutio na Klarensa u vezi nečega i dao mu obaveštenje o sopstvenom otkazu? Ja sam ti rekao da ne treba da odeš. Ti si rekao, ’Ali već sam dao otkaz.’ ’Povuci ga.’ Bio sam uporan. I ti si me poslušao. Ko bi drugi, osim Klarensa i agencije u kojoj smo radili, uopšte trpeo takve gluposti od običnog pomoćnika? Dva puta si to uradio, ako se dobro sećam. A na tom mestu si ostao još celih deset godina.”
Opet je uspeo da nasmeje Breda. „Da, oduvek sam bio pomalo lud”, zaključio je Bred.
„Puno godina smo radili zajedno. Beskrajni sati ćutanja koje smo proveli zajedno, stotine i stotine, možda hiljade i hiljade sati ćutanja, u tvojoj ili mojoj kancelariji, dok smo pokušavali da budemo dostojni svojih zadataka.”
„E to su bila vremena”, kazao je Bred.
„Itekako su bila. Ti si nešto bio. I nemoj to da zaboraviš.”
„Hvala, drugar.”
„I znači, kada izlaziš?” pitao je Breda. „Kad misliš da bi to moglo da bude?”
„Pa, ne znam baš tačno. Verujem da je u pitanju nekoliko nedelja. Od kada sam ovde, znatno sam manje depresivan nego kad sam bio napolju. Osećam se gotovo skladno. Mislim da ću se oporaviti.”
„To su dobre vesti. Zvaću te ponovo. Nadam se da ćemo ubrzo razgovarati pod lepšim okolnostima.”
„Okej. Hvala što si se javio”, rekao je Bred. „Hvala ti puno. Ne možeš ni da zamisliš koliko mi je drago što si me zvao.”
Kad je spustio slušalicu, misli su mu odlutale: Da li je uopšte bio svestan da sam to ja? Da li se stvarno seća svega čega se ja sećam? Kad bih sudio po njegovom glasu, ne bih rekao da će ikada izaći odande.
A onda i treći poziv. Nije mogao to da izbegne, iako mu je saznanje o Bredovoj hospitalizaciji i Klarensovoj smrti kao i suočavanje sa štetom izazvanom Febinim šlogom, pružilo dovoljno teških tema za razmišljanje. A bila je tu i Gvenina uspomena na vreme kad je naučio Nensi da peva „Osmeh”, kao Net King Kol. Sada mu je predstojao poziv Ezri Poloku, za koga nisu očekivali da će poživeti više od mesec dana ali koji je, na njegovo veliko zaprepašćenje, javivši se na telefon, zvučao kao srećna i vesela osoba, ne manje samouveren nego inače.
„Ez”, rekao je, „šta se tamo kuva? Zvučiš mi nekako ushićeno.”
„Živnem tokom razgovora, jer mi je ovih dana razgovor jedina zabava.”
„A ne hvata te depresija?”
„Nimalo. Nemam ja vremena da ga traćim na depresiju. Sav sam usredsređen.” Smejući se, Ezra je dodao, „Sada sam u stanju da vidim kroz stvari.”
„Čak i kroz sebe?”
„Da, verovao ili ne. Odstranio sam sopstvena sranja, i konačno prelazim na stvar i dopirem do bitnih činjenica. Počeo sam da pišem svoje memoare vezane za posao na polju reklama. Pre nego što čovek ode, mora da se suoči sa činjenicama, Ejs. Ako još malo poživim, napisaću neke jako dobre stvari.”
„Onda, svakako nemoj da propustiš da spomeneš kako si ušetao u moju kancelariju i rekao, ’Čuj, dajem ti jedan rok vredan panike – prva stvar koju ujutru želim u svojim rukama jeste ta najnovija priča, u gotovom izdanju.’”
„I upalilo je, zar ne?”
„Uvek si bio vrlo detaljan, Ez. Jednom prilikom sam te upitao zašto je taj jebeni deterdžent toliko nežan prema rukama dama. Ti si mi izručio dvadeset stranicama o dejstvu aloje. Dobio sam direktorsku nagradu za tu kampanju, upravo zbog tih već spomenutih stranica. A trebalo je da pripadne tebi. Kad ti bude bolje, otići ćemo negde zajedno na ručak a ja ću ti doneti trofej.”
„Dogovoreno”, složio se Ez.
„A kako je s bolovima? Boli li te nešto?”
„Da, ima i toga, boli me. Ali dosad sam već naučio kako da izađem na kraj sa bolovima. Imam posebne lekove i pet lekara. Pet. Onkologa, urologa, internistu, medicinsku sestru i hipnotizera koji mi pomaže da prebrodim mučnine.”
„Mučninu od čega, jel zbog terapije?”
„Ma da, a i od same činjenice da imam rak, meni pripadne muka. Tako da slobodno povraćam na sve strane.”
„Da li je to najgori deo?”
„Ponekad imam utisak kao da pokušavam da izbacim rođenu prostatu.”
„Zar ne mogu da je izvade?”
„To ne bi izašlo na dobro. Prekasno je za takav potez. Operacija je komplikovana. Jako sam smršao. Krvna slika mi je loša. A posle operacije bih bio još slabiji, morao bih takođe i da prestanem sa terapijom. Velika je laž da rak sporo napreduje”, zaključio je Ezra. „Kreće se poput munje. Sredinom juna nije bilo nikakvih problema sa mojom prostatom, a evo, na polovini avgusta, proširio se previše da bi prostata mogla da se izvadi. Zaista je brz. I zato, pripazi na svoju prostatu, dečko moj.”
„Žao mi je što sve to čujem. Ali drago mi je da čujem da tako vedro zvučiš. Ti si uvek bio ti, a sada možda čak i u većoj meri.”
„Sve što želim jeste da napišem svoje memoare”, kazao je Ez. „Dovoljno sam dugo pričao o tome, sada je kucnuo čas da to i ostvarim. Sve što mi se dešavalo tokom godina rada. Ako bih uspeo da zapišem ta sećanja, mogao bih na taj način da prikažem ljudima ko sam zapravo ja. Ako mi to pođe za rukom, umreću sa osmehom na licu. A šta je s tobom, da li sve teče kako valja? Da li slikaš? Stalno si govorio da ćeš jednog dana slikati. I?”
„Da, slikam. Svaki dan. Fino je”, slagao je.
„Vidiš, ja nikada nisam stizao da napišem tu knjigu. Čim sam otišao u penziju, prosto sam se blokirao. Ali čim je ustanovljeno da sam oboleo od raka, sve su ograde nestale. Sada mogu da radim šta god hoću.”
„To je nešto kao brutalna terapija za spisateljsku blokadu.”
„Aha”, potvrdio je Ez, „Mislim da jeste. Ne bih je nikome preporučio. Znaš, možda i uspem. Onda ćemo zajedno ručati i ti ćeš mi predati trofej. Ako uspem, doktori kažu da mogu da vodim normalan život.”
Ako je već imao kućnu medicinsku sestru, činilo se neverovatnim da bi doktori rekli tako nešto. Mada, možda su se trudili da mu ojačaju duh, ili je izmislio da je čuo te reči, ili je iz njega progovarala arogancija, ta njegova veličanstvena, neuporediva arogancija. „Pa, držim ti palčeve, Ez”, rekao je. „Ako poželiš da popričamo, evo ti moj broj.” Onda mu ga je izdiktirao.
„Dobro”, odgovorio je Ezra.
„Ovde sam sve vreme. Ako budeš raspoložen, učini to, pozovi me. U bilo koje vreme. Hoćeš li?”
„Sjajno. Hoću.”
„U redu. Baš dobro. Zbogom.”
„Zbogom. Ili, doviđenja”, rekao je Ezra. „Izglancaj taj trofej za mene.”
Satima nakon tri uzastopna razgovora – i nakon predvidljive banalnosti i uzaludnosti tih praznih priča, posle pokušaja da vaskrsne nekadašnji duh time što će oživljavati uspomene iz života svojih kolega, nastojeći da kaže stvari koje će ispuniti ono beznađe i vratiti ih sa ruba ponora – jedino što je želeo da radi bilo je ne samo da pozove svoju kći i sa njom popriča, zatekavši je u bolnici gde je ostala kraj Febe, već da oživi i sopstveni duh razgovorom sa ocem i majkom. Ono što je do tada naučio nije se moglo meriti sa neizbežnim osećajem uzaludnosti koje donosi kraj života. Kad bi bio svestan smrtnih patnji svakog čoveka i žene koje je poznavao tokom svih tih godina profesionalnog života, svačije bolne priče o kajanju i gubitku i stoicizmu, o strahu i panici i izolaciji i očaju, spoznao bi svaku sitnicu od koje su se opraštali kad bi neminovno napuštali sve što im je nekada pripadalo i otkrio bi kako su, sistematski, svi oni bivali uništeni, ali onda bi morao danonoćno da ostane na telefonskoj vezi, obavljajući najmanje još stotine drugih razgovora. Starost nije borba; starost je masakr.

Kada je sledeći put otišao u bolnicu radi godišnjeg provere karotidnih arterija, sonogram je pokazao da je njegova druga karotida ozbiljno zakrčena i da je nužna operacija. To je značilo da će biti hospitalizovan već sedmu godinu u nizu. Vesti su ga dotukle – posebno zato što je tog jutra bio obavešten o smrti Ezre Poloka – ali makar je mogao da izabere istog vaskularnog hirurga i operaciju u istoj bolnici, mada ovog puta nije nameravao da bude glup i pristane na lokalnu anesteziju, nego će zahtevati da bude potpuno nesvestan tokom celog zahvata. Toliko se silno trudio da samog sebe ubedi, na osnovu iskustva prve operacije, da nema razloga za brigu, pa nije hteo ni Nensi da uznemirava predstojećom operacijom, naročito sada kada je još uvek bila obuzeta bolesnom majkom. Međutim, ipak je uložio odlučne napore da pronađe Morin Mrazek, mada je već kroz nekoliko sati iscrpeo sve izvore koji su mogli da mu ukažu na njeno sadašnje prebivalište.
Na kraju je preostao samo Haui, koga već dugo nije ni pozvao telefonom. Bilo je to kao da sada, kad njegovi roditelji već duže vreme nisu bili među živima, sve vrste impulsa koje je do tada zaustavljao ili koji u njemu prosto nisu postojali, prosto su se razvezali, a on im se podavao, besom bolesnog čoveka – bio je to bes očajnika, bezvoljnog bolesnog čoveka koji više nije bio u stanju da izbegne najubitačniju zamku dugotrajne bolesti, a što beše izokretanje karaktera – što je uticalo da raskida i poslednje veze sa sebi najbliskijim ljudima. Njegova prva ljubavna relacija bila je sa njegovim bratom. Jedini čvrsti oslonac u čitavom njegovom životu, bilo je njegovo divljenje prema tom izuzetnom čoveku. Napravio je zbrku sa svim svojim brakovima, ali tokom njihovog zrelog doba, on i njegov brat bili su iskreno odani jedan drugom. Hauija nikada nije morao da moli za bilo šta. A sada ga je izgubio, na isti način kao što je ostao i bez Febe – tako što je samom sebi naneo štetu. Kao da svakako nije bilo sve manje i manje prisutnih ljudi koji su mu makar nešto značili, upotpunio je poraz vlastite porodice. Ali rasturanje porodice ionako je bila njegova uža specijalnost. Zar nije troje dece lišio skladnog detinjstva i bezuslovne ljubavi i očinske zaštite kakvu je on poznavao, a koja je pripadala isključivo njemu i Hauiju, nije li im oduzeo oca koga ništa drugo nije moglo da zameni?
Kada je to shvatio, grunule su mu suze, iz nekog njegovog ličnog i naizgled bezveznog razloga, a da stvar bude još gora, protiv sopstvenih namera, protiv svoje volje zbog svoje grubosti prema bratu koji, naprotiv, nikada nije bio grub prema njemu, koji nikad nije propustio da ga uteši i pritekne mu u pomoć, zbog posledica koje je njegovo napuštanje porodičnog doma ostavilo na njegovu rođenu decu – pod uticajem ponižavajuće spoznaje da nije samo njegovo fizičko stanje to koje ga je preobratilo u nekoga ko nije želeo da bude, počeo je da se udara pesnicom u grudi, kažnjavajući se nizom samooptuženja, za svega nekoliko inča promašivši svoj defibrilator. U tom trenutku, mnogo je bolje od Rendija i Lonija znao koje su njegove slabosti. Onaj prvobitni čovek umerenog temperamenta sada se besno udarao u predelu srca, poput nekog fanatika u samo njemu znanoj molitvi i, obuzet kajanjem ne samo zbog te greške već zbog svih njegovih grešaka, svih neizbrisivih, glupih, neizbežnih grešaka – koje su opravdavane očajem zbog sopstvenih ograničenja a koje su ipak delovale kao da je život sačinjen upravo od tih nerazumljivih koraka – glasno je izgovorio, „Čak i bez Hauija! Da ovako skončam, čak i bez njega!”
Na Hauijevom ranču u Santa Barbari, postojala je udobna gostinska koliba, skoro jednako velika kao i njegova kućica u penzionerskom naselju. Godinama unazad, on, Feba i Nensi proveli su jednog leta u njoj dve nedelje, dok su Haui i njegova porodica bili na odmoru u Evropi. Bazen se nalazio tačno ispred ulaza, Hauijevi konji bili su gore u brdima, a osoblje im je spremalo obede i obavljalo sve ostale usluge. Poslednje što je čuo, jedan od Hauijevih sinova – Stiv, okeanograf – trenutno je tamo živeo sa svojom devojkom. Da li bi se usudio da pita? Da li bi odmah mogao da pređe na stvar i saopšti svom bratu da bi na nekoliko meseci voleo da se nastani u njegovoj gostinskoj kolibi, dok ne smisli gde i kako će da živi? Kad bi samo mogao da posle operacije odleti u Kaliforniju i da uživa u bratovljevom društvu dok se oporavlja...
Podigao je telefonsku slušalicu i okrenuo Hauijev broj. Javila mu se telefonska sekretarica, pa je ostavio ime i broj. Otprilike sat vremena kasnije, pozvao ga je Hauijev najmlađi sin, Rob. „Moji matorci”, rekao je Rob, „sada su u Tibetu.” „U Tibetu? Šta traže u Tibetu?” Mislio je da u stvari jesu u Santa Barbari, ali da Haui nije hteo da primi njegov poziv. „Tata je imao neke poslovne obaveze u Hong Kongu, mislim da je u pitanju bio neki sastanak odbora, a mama je pošla s njim. Onda su odlučili da iskoriste priliku da posete Tibet.” „Da li je zapadnjacima uopšte dozvoljeno da uđu u Tibet?” pitao je svog bratanca. „O, naravno”, odgovorio je Rob. „Neće se vratiti najmanje još sledeće tri nedelje. Imaš li neku poruku za njih? Mogu da im pošaljem imejl. Tako sam postupio i kad su ih drugi ljudi tražili.” „Ne, nema potrebe”, odbio je. „Kako su tvoja braća, Rob?” „Svi su dobro. A kako si ti?” „Držim se nekako”, rekao je, a zatim spustio slušalicu.
Dakle, tri puta se razvodio, nekadašnji serijski suprug obeležen ne svojom odanošću nego svojim nedelima i greškama, a sada će morati da se snalazi sam. Od ovog trenutka pa nadalje, sve će morati da radi sam. Čak i kad je imao dvadesetak godina, kada je sebe smatrao za konzervativnu osobu, pa i u pedesetim, privlačio je pažnju svih žena koje bi poželeo; od dana kad je upisao umetničku školu, toga je uvek bilo. Činilo se kao da mu nije suđeno bilo šta drugo. Ali tada se desilo nešto nepredviđeno, nepredviđeno i nepredvidljivo: skoro tri četvrtine veka je preživeo, ali onaj produktivan, aktivni način života je nestao. Niti je više posedovao produktivne muške moći niti je bio sposoban da uživa u muškim zabavama, mada se trudio da za njima ne čezne previše. Sam u sebi, izvesno vreme se nadao da će se sastojak koji mu je nedostajao nekako vratiti i ponovo ga učiniti neranjivim, potvrđujući njegovu muškost, da će greškom pristiglo otuđenje biti nadoknađeno, pa da će moći da nastavi tamo gde je stao pre svega nekoliko godina. Ali sada se ispostavilo da kao svaki starac, i on prolazi kroz proces u kome se sve više smanjuje i da će se sa takvim besciljnim danima suočavati sve do samog kraja, bez izgleda za bilo kakvo poboljšanje – besciljni dani i neizvesne noći i nemoćno odlaganje fizičkog propadanja i krajnja tuga i čekanje i čekanje i čekanje ničega. Znači tako to ide, pomislio je, to je ono što ranije nisam znao.
Čovek koji je plivao po zalivu sa Nensinom majkom, stigao je do tačke za koju nije mogao ni da sanja da će se na njoj zateći. Došlo je vreme da se zabrine oko senilnosti. A nekada je to bila daleka budućnost.
Jednog subotnjeg jutra, manje od nedelju dana pre zakazane operacije – posle noći ispunjene užasnim košmarima, tokom koje se u tri sata ujutru probudio boreći se za dah, pa je morao da upali sva svetla ne bi li smirio svoje strahove, mada je posle toga uspeo da zaspi samo sa upaljenim svetlima – zaključio je da bi mu prijalo da ode u Njujork i da se vidi sa Nensi i blizancima, kao i da opet poseti Febu, koja se sada nalazila na kućnoj nezi. U većini slučajeva, njegova izabrana nezavisnost predstavljala je njegov kamen temeljac; upravo zato je i mogao da započne novi život na novom mestu, ne brinući o tome da iza sebe ostavlja prijatelje i porodicu. Ali od trenutka kad je izgubio nadu da će živeti sa Nensi ili da će odsesti kod Hauija, osećao je kao da se pretvara u detinjasto biće koje svakim danom postaje sve slabije. Da li je izvesnost sedme godišnje hospitalizacije bila odgovorna za slom njegovog samopouzdanja? Da li ga je zastrašivala vizija sporog ali sigurnog preovladavanja misli vezanih za bolest, koje isključuju sve ostalo? Ili je to bilo shvatanje da sa svakim boravkom u bolnici, polazeći od detinjstva pa sve do operacije koja mu je prethodila, broj prisutnih osoba kraj njega sve se više smanjivao, a armija čiji je nekad bio deo sasvim se raspala? Ili se prosto ježio zbog bespomoćnosti koja mu je pretila?
A sanjao je da je ležao nag pored Milisent Krejmer, učenice sa kursa slikanja. Grlio je njeno hladno mrtvo telo u krevetu, na isti način kako je nekad tešio Febu kad bi je migrena toliko mučila da je doktor morao da dođe i da joj inekciju morfijuma, koji je potiskivao bol ali je izazivao stravične halucinacije. Kada se usred noći probudio i upalio svetla, popio je malo vode i otvorio prozor, šetajući kroz prostoriju da bi se smirio, ali pored svih svojih muka, mislio je samo na jednu stvar: koliko li joj je teško bilo, kad se na kraju ubila. Da li je to uradila u žurbi, gutajući pilule pre nego što se predomislila? Nakon što ih je sve popila, da li je kriknula da ne želi da umre, da zapravo samo ne može više da podnese taj ubitačni bol, da je jedino želela da bol prestane – da li je jecala i plakala, ponavljajući da je samo čeznula da Džerald bude kraj nje i da joj pomogne i da joj kaže da izdrži i da je uveri da je u stanju da sve to podnese i da je on uvek uz nju? Da li je umrla u suzama, mrmljajući njegovo ime? Ili je to uradila smireno, uverena da konačno ne čini nešto pogrešno? Da li je dala sebi vremena, obema rukama zamišljeno držeći bočicu s pilulama, prazneći potom njen sadržaj na svoj dlan i polako ih uzimajući, jednu po jednu, uz poslednje gutljaje vode? Da li je bila odlučna i promišljena, pitao se, hrabra bez obzira na sve što ostavlja za sobom, možda se i malko smešila dok je plakala i prisećala se mnogih lepih uspomena, svega što ju je nekada uzbuđivalo ili joj pružalo zadovoljstvo, dok joj um beše ispunjen stotinama običnih trenutaka koji su se tada činili mali, a sad je izgledalo kao da su bili posebno namenjeni da preplave njene dane neizmernim blaženstvom? Ili je izgubila interesovanje za sve što je ostavljala iza sebe? Da li je potisnula sav svoj strah, misleći samo: Konačno nema više bola, bol je konačno iščezao, a sada treba samo da zaspim i napustim sve ovo?
Ali kako čovek može svojevoljno da izabere da zameni ovu punoću i ode u to neko beskrajno ništa? Kako bi on to uradio? Da li bi mogao mirno da leži, opraštajući se od svega? Da li je on imao snagu Milisent Krejmer da sve izbriše? Ona je bila njegovih godina. Zašto da ne? Sa protezomi kao što je bila njena, šta bi značila koja godina manje ili više? Ko bi se usudio da je optuži za tako naglo napuštanje života? Ja moram, moram, pomislio je, mojih šest ugrađenih cevčica govore mi da ću i ja uskoro morati bez straha da kažem zbogom. Ali da napustim Nensi – ja to ne mogu! Sve nevolje koje su mogle da joj se dogode! Njegova kćerka ostala bi bez njegove zaštite, mada ih je izvesno vreme spajala samo biološka veza! A sada je večito žudno iščekivao njene jutarnje pozive! Video je samog sebe kako bezglavo juri u svim pravcima istovremeno, kroz glavni centar Elizabeta – neuspešni otac, zavidni brat, višestruki suprug, nemoćni sin – i kako na samo par blokova od porodične juvelirnice pokušava da dozove bar nekog od sebi bliskih ljudi, ali nije uspevao da ih sustigne, koliko god da se trudio. „Mama, tata, Haui, Febo, Nensi, Rendi, Loni – kad bih samo znao kako treba da postupim! Zar me ne čujete? Ja odlazim. Gotovo je i sve vas ostavljam!” A oni iščezavaju i udaljavaju se od njega jednakom brzinom kao i on od njih, u poslednjem trenutku samo okrenuvši glave da mu uzvrate jednim krikom, koji sav beše nabijen težinom svog značenja, „Prekasno!”
Otići – ta isključiva reč ga je probudila, ispunjenog panikom, bez daha, i dalje živog nakon što je bio u zagrljaju leša.
Do Njujorka nije ni stigao. Putujući severno, autoputem Džersi, setio se da se na južnom delu aerodroma Njuark nalazi izlaz na groblje gde su bili sahranjeni njegovi roditelji, a kada je stigao blizu tog mesta, skrenuo je sa autoputa i vozio stazom koja je krivudala kroz trošno susedstvo, zatim je prošao pokraj oronule stare osnovne škole, sve dok nije završio pored ograđenog autootpada koje je okruživalo pet ili nešto više ari jevrejskog groblja. Na samom kraju, bila je pusta ulica u koju su instruktori vožnje dovodili svoje učenike da vežbaju. Polagano je kolima prišao ulazu, ugledao kapiju i parkirao se nasuprot male građevine koja nekada mora da je bila kapela, a od koje je sada ostala samo neugledna, prazna ruševina. Sinagoga koja je vodila poslove ovog groblja raspuštena je još pre mnogo godina, jer su se njeni članovi preselili u predgrađa Junion, Eseks i Moris Kaunti, a činilo se da je više niko ne održava. Zemlja se odvaljivala i rasipala oko mnogih humki, a na sve strane je bilo mnogo otisaka stopala, a sve to čak nije ni bilo originalno groblje gde su sahranjeni njegovi baba i deda, među stotinama potamnelih spomen-ploča koje behu zbijene jedna uz drugu, nego u novim odeljcima gde su granitni spomenici nosili datume iz druge polovine dvadesetog veka. Ništa od toga nije primetio kada se obavljala sahrana njegovog oca. Sve što je tada video bio je mrtvački kovčeg koji je na kaiševima visio nad otvorenom rakom. Koliko god da je sve bilo obično i skromno, trajalo je đavolski dugo. Onda je usledio sam čin pokopa i usta puna zemlje.
Samo tokom prošlog meseca, bio je među ožalošćenima na dva pogreba, na dva različita groblja u Monmaut Kauntiju, oba manje jeziva od ovog, i manje opasna, takođe. Tokom proteklih dekada, izuzimajući vandale koji su oštetili i uništili nadgrobne ploče i propratna zdanja tamo gde su njegovi roditelji sahranjeni, postojali su i džeparoši koji su takođe vrebali na tom groblju. Usred bela dana, oni bi sačekivali stare ljude koji bi povremeno dolazili sami ili u parovima, u nameri da obiđu porodičnu grobnicu. Prilikom pogreba njegovog oca, rabin ga je lično obavestio da, u slučaju da se odluči da sam dođe i poseti grob svoje majke i svog oca, najbolje bi bilo da učini u toku perioda Svetih Dana, kada je ekipa lokalne policije, na zahtev saveta grobljanske uprave, prihvatala da obezbedi zaštitu posmatračima koji su želeli da u miru izgovaraju psalme i prisete se dragih pokojnika. Saslušao je rabina i klimnuo glavom, ali s obzirom da sebe nije ubrajao u vernike, posebno ne one upadljive, odlučio je da strogo izbegava Svete Dane i da se nikad ne pojavi na groblju u tom periodu.
Pokojnice su bile dve žene sa njegovih časova slikanja, koje su imale rak i koje su preminule u razmaku od nedelju dana. U obe prilike, bili su prisutni mnogi ljudi iz Starfiš Biča. Dok se osvrtao oko sebe, nije mogao da odoli tome da procenjuje ko će među svima njima biti sledeći na redu. Svako, pre ili kasnije, pomisli kako niko od osoba koje su sada žive za sto godina neće više biti na zemlji nedokučiva sila pročistiće prostor. Ali u ovom slučaju, on je odbrojavao dane. I sebe je samog posmatrao kao obeleženog čoveka.
Na obe sahrane, došla je i neka niska, punačka starija žena, koja je tako nekontrolisano plakala, da se činilo da je pokojnicama bila više od obične prijateljice, ili, što beše nemoguće, više od majke obe nesrećnice. Za vreme drugog pogreba, stajala je i jecala na samo nekoliko stopa od njega, dok se jedan debeli neznanac nalazio tačno pored njega, a za koga je pretpostavio da joj je suprug, uprkos tome što je (ili upravo zbog toga), onako sa prekrštenim rukama i stisnutih zuba i uzdignute brade, delovao upadljivo odsutan i odvojen od nje, kao ravnodušni posmatrač koji je odbijao da i trenutak duže podnosi tu osobu. Ako ništa drugo, činilo se da su njene suze kod njega prouzrokovale gorak utisak pre nego sažaljenje i brigu, s obzirom da se negde na polovini pogreba, dok je rabin na engleskom recitovao reči iz svoje knjige molitvi, njen muž hladno okrenuo i nestrpljivo ga upitao, „Znate li zašto se tako ponaša?” „Mislim da znam”, šapnuo je, pod čim je podrazumevao, Zato što se sada oseća kao i ja još od dečačkih dana. Zato što joj je teško kao i svima drugima. Zato što i nju čeka najviše uznemirujuća životna istina, a to je smrt. Sve je to zbog toga što je smrt tako nepravedna. Jer kad čovek jednom okusi život, smrt mu se više ne čini kao nešto prirodno. Zato što svako misli – a iskreno, svako je skoro siguran – da se život stalno nastavlja. „Pa, niste u pravu”, bezosećajno mu je odvratio taj čovek, kao da mu je pročitao misli. „Ona je uvek takva. Ista priča već pedeset godina”, dodao je, tonom koji ne prašta. „Takva je samo zato što više nema osamnaest godina.”
Humke njegovih roditelja behu smeštene u oblasti grobljanske periferije, i trebalo mu je podosta vremena da pronađe njihove grobove, uz gvozdenu ogradu koja je razdvajala zadnji red grobljanskih parcela od krivudave sporedne uličice, koja je postala prostor za predah kamiondžija koji bi se umorili od vožnje autoputem. Tokom godina koje su protekle od kada je poslednji put bio ovde, zaboravio je kakav su utisak kamene statue prvi put ostavile na njega. Video je oba imena urezana u kamenu, i bio je oboren onom vrstom jecanja koje može da uguši male bebe. Lako je prizvao svoje sećanje na svakog od njih pojedinačno – uspomene iz bolnice – ali kada je pokušao da iskopa ona ranija sećanja, napor da dosegne tako daleko unazad u njihovu zajedničku prošlost, izazvao je drugi talas emocija koji ga je preplavio.
Sada su od njih ostale samo kosti, kosti u drvenoj kutiji, ali njihove kosti bile su i njegove kosti, i stao je što je bliže mogao tim kostima, kao da će fizička prisnost moći da ga poveže sa njima i ublaži osećaj usamljenosti rođene iz misli da budućnost više ne postoji, kao i da će ga ponovo spojiti sa svim onim što je nestalo. Narednih sat i po vremena, te kosti su za njega predstavljale jedinu stvarnost. Jedino su one bile važne, uprkos ruglu zapuštenog groblja i okruženja koje je propadalo. Od onog trenutka kad im je prišao, nije više mogao da ih ostavi, nije mogao a da im se ne obraća, nije mogao da ne sluša šta mu govore. Između njega i tih kostiju, odvijalo se mnogo toga, mnogo više od onog postojećeg disalo je između njega i ostataka njihovih tela. Meso trune, ali kosti istrajavaju. One behu jedina uteha za čoveka koji nije verovao u život posle smrti, i koji je ubeđen da je Bog samo jedna velika izmišljotina, a da je ovaj život jedini koji ima i koji će ikada imati. Kao što je mlada Feba bila na njihovom prvom sastanku, ne bi pogrešio da kaže da je sada njegovo najveće zadovoljstvo predstavljalo ovo groblje. Samo na tom mestu, mogao je da dosegne zadovoljstvo.
Nije se osećao kao da učestvuje u nekoj igri. Nije se osećao kao da pokušava da nešto učini stvarnim. Ovo jeste bilo stvarno, samo ta snaga povezanosti sa tim kostima.
Njegova majka preminula je u osamdesetoj, otac u devedesetoj. Glasno im se obratio, „Ja imam sedamdeset jednu godinu. Vaš dečak je sedamdesetogodišnjak.” „Dobro je. Poživeo si”, odgovorila mu je majka, a otac je dodao, „Osvrni se unazad i bori se za ono za šta možeš da se boriš, i učini najbolje sa onim šta ti je ostalo.”
Nije mogao da ode. Njegova razneženost se izmakla kontroli. Kao i svačija žudnja za životom. Da se sve proživljava iznova i iznova.
Kroz groblje se vraćao ka svojim kolima, kada je naleteo na jednog tamnoputog čoveka koji je lopatom iskopavao novu raku. Čovek je stajao u oko dve stope dubokom nedovršenom grobu, a kada je ugledao da mu se posetilac približava, prestao je da kopa i izbacuje zemlju sa strane. Bio je odeven u tamni radnički kombinezon i nosio je stari kačket za bejzbol, a sudeći po njegovim sedim brkovima i crtama njegovog lica, procenio je da ima barem pedeset godina. Međutim, njegovo telo je i dalje bilo čvrsto i jako.
„Mislio sam da se to radi pomoću nekih mašina”, obratio se kopaču grobova.
„Na velikim grobljima, gde su potrebe veće, često se upotrebljavaju mašine, u pravu ste.” Govorio je kao Južnjak, ali vrlo direktno, vrlo precizno, više nalik pedantnom školskom učitelju nego fizičkom radniku. „Ja ne koristim mašinu”, nastavio je kopač, „zbog toga što ona može da ošteti druge, susedne grobove. Zemlja može da prevagne i da mi pokvari posao. A tu su i nadgrobne ploče na koje morate da pazite. U mom slučaju, lakše je sve to uraditi ručno. Mnogo je urednije. Lakše je ukloniti zemlju ako pritom ne srušite ništa drugo. Samo ponekad koristim jedan mali traktor kojim bezbedno mogu da upravljam, ali kopanje obavljam isključivo rukama.”
Tada je primetio i taj traktorčić, na blatnjavoj stazici između grobova. „Traktor služi za vađenje zemlje?”
„Da, pomoću njega raskrčim nered. Radim to dovoljno dugo da savršeno dobro znam koliko zemlje treba da sklonim a koliko da ostavim. Prvih deset tovara odnosim. Sve što ostane, ja bacam na gomilice. Spuštam drvene okvire. Možete tu da ih vidite. Tako ih uglavim da zemlja ne može da se obrušava. Poslednjim delom zemlje ispunim šupljine. Da ne bi došlo do erozije. Potom sve prekrijem zelenim tepihom. Trudim se da porodicama to izgleda lepo. Da podseća na travu.”
„Na koji način kopate? Smeta li vam što vas zapitkujem?”
„Jok”, odgovorio je kopač, još uvek stojeći u udubljenju, na mestu koje je nedavno iskopao, „većinu ljudi to ne zanima. Po mišljenju većine, što manje znaš, to bolje.”
„Ja želim da saznam”, uveravao ga je. I zaista je želeo. Nije mu se odlazilo.
„Pa, imam neku vrstu mape. Na njoj je prikazan svaki grob koji je ikada prodat ili unapred otkupljen na ovom groblju. Uz pomoć mape pronađem parcelu, zauzetu ko zna kad, pre pedeset godina, pre sedamdeset pet godina. Kada je pronađem, odem do nje sa probnom sondom. Evo je ovde. Ta sedam stopa dugačka motka na zemlji. Uzmem je i zarijem je dve ili tri stope ispod zemlje, i na taj način pronalazim susedni grob. Beng – udarite u njega i čujete ga. Onda uzmem štap i obeležim gde će se nalaziti novi grob. Onda pređem na drveni okvir koji spustim na zemlju, i unutar njega smem da kopam. Prvo uzmem obeleživač i odsečem busenje trave, sve unutar označenog prostora. Onda ga izmerim, podelim ga na kvadrate veličine jedne stope i uklonim ih sa groba, sklonim ih sa vidika – jer ne želim da pravim bilo kakav nered na mestu gde će se održati sahrana. Što manje prljavštine, lakše je kasnije počistiti. Uopšte ne želim da ostavim nered. Spustim jednu drvenu ploču na susedni grob, tako da na nju grabuljama mogu da prenesem busenje trave. Spuštam ih vrlo pažljivo, tako da izgleda kao da nisu ni vađeni, a posle ih odnesem. Za to mi je potrebno oko sat vremena. Za mene to predstavlja teži deo posla. Kada završim, počnem sa kopanjem. Dovezem svoj traktorčić, sa sve prikolicom. Kada je sve spremno, kopanje može da počne. Upravo to sada radim. Moj sin obavlja teži deo kopanja. Snažniji je nego što sam ja sada. Voli da svrati kad ja završim sa svojim poslom. Kada je zauzet ili odsutan, ja moram da se napregnem i sam sve uradim. Ali kad je ovde, uvek mu dopuštam da iskopa ono što mi najteže pada. Ja imam pedeset osam godina. Nemam onoliko snage koliko sam nekada imao. Kada je počinjao da mi pomaže, provodio je ovde po ceo dan, pa bismo se smenjivali u kopanju. To je bilo mnogo zanimljivije, jer je on mlad pa smo mogli puno da pričamo, samo nas dvojica, sami.”
„O čemu ste pričali?”
„Sigurno ne o grobovima”, odgovorio je, glasno se smejući. „Ne ovako kako razgovaram sa vama.”
„Pa o čemu ste onda pričali?”
„O svemu i svačemu. Uopšteno, o životu. U svakom slučaju, na meni je da obavim prvu polovinu kopanja. Koristim dve lopate, jednu četvrtastu, za onaj lakši deo, kad se izbacuje više zemlje, a onda prelazim na onu oštriju i zaobljenu, kao što su sve uobičajene lopate. Onakva kakva se upotrebljava pri svim vrstama kopanja, standardna, obična lopata. Ne pada mi teško ovaj moj posao, naročito u proleće kada sunce još uvek nije mnogo jako, kada je zemlja vlažna, i tada koristim veliku lopatu kojom mogu da izvlačim puno zemlje u jednom potezu i da je odmah ubacujem u prikolicu. Kopam spreda ka pozadi, kao da izvlačim mrežu sa ulovom, uvek koristeći obeleživač da bi rupa bila pravilna. Nekad mi zatrebaju i grabulje – one koje nazivaju vile. Stalno moram da vodim računa o ivicama, da ih poravnavam, da ponegde i odsečem pokoji višak, kako bi se na kraju dobio pravougaoni oblik. Sve vreme mora da se pazi na oblik. Onda prvih deset tovara prebacim u prikolicu, koje odvozim do dela groblja čija je površina na nešto nižem nivou, tako da je poželjno popuniti tu oblast, ispraznim prikolicu, vratim se, ponovo je napunim. Deset puta. E tada sam otprilike na pola puta. Oko tri stope duboka jama.”
„Znači, od početka do kraja, koliko dugo to traje?”
„Treba mi oko tri sata da sve privedem kraju. Ponekad čak i četiri. Zavisi od kopanja. Moj sin je dobar kopač posle mene treba mu samo oko dva i po sata. To je celodnevni rad. Ja dolazim oko šest sati ujutru, a moj sin oko deset. Ali trenutno je zauzet i ja mu dopuštam da dođe kad može. Ako je velika vrućina, on svoj deo obavlja uveče, kad je svežije. Kad su Jevreji u pitanju, obaveštenje dobijamo svega dan ranije, pa sve mora da bude gotovo mnogo brže. Na hrišćanskom delu groblja” – pokazao je ka prostranoj, širokoj površini sa druge strane – „porodice pokojnika javljaju nam čak dva ili tri dana ranije.”
„A koliko dugo se već bavite ovim poslom?”

„Trideset četiri godine. Stvarno dugo. Dobar je to posao. Mirno je. Čovek ima vremena da razmišlja. Ali mora puno da se radi. Počinju da me bole leđa. Uskoro, sve ću predati svom sinu. On će preuzeti posao a ja ću se preseliti negde gde je tokom cele godine toplo. Jer, ne zaboravite, ja sam vam ispričao samo o tome kako se grob iskopava. Posle se treba vratiti i napuniti ga. Za to je potrebno tri sata. Da se zemlja sipa nazad, i tako dalje. Ali hajde da se vratimo na trenutak kad je grob iskopan. Moj sin je dovršio svoj zadatak. Poravnao ga je, izgladio dno. Dubok je šest stopa, dobro izgleda, može lako da se uskoči u rupu. Kako je matorac sa kojim sam nekada radio imao običaj da kaže, mora da bude dovoljno mek i ravan da u njega može da se položi krevet. Smejao sam se kad god bi to rekao. Ali to je istina: imaš pred sobom ovu rupu, šest stopa duboku, i ona mora da bude savršena, za dobro ožalošćene porodice i za dobro pokojnika.”
„Imate li nešto protiv da ostanem ovde i da vas posmatram?”
„Naravno da nema. Ovog puta mi kopanje ide baš glatko. Nema kamenja. Kao podmazano.”
Gledao ga je dok je lopatom kopao zemlju i vadio je, lagano je sklanjajući u stranu. Svakih par minuta, koristio je zupce grabulja da olabavi zemlju i rastrese grumenje, iznova odabirajući vrstu lopate kojom će nastaviti rad. Povremeno bi zapeo za neki kamenčić, ali je ono što je vadio iz groba uglavnom bila vlažna smeđa zemlja koja se lako razdvajala kad bi je izvukao lopatom.
Stajao je pored jedne nadgrobne ploče, iza kopača, baš tamo gde je on prethodno složio četvrtaste komade busenja, koje će nakon sahrane vratiti na površinu. Ti kvadrati su se savršeno uklapali u veličinu i oblik drvene ploče na koju su bili poređani. Ali još uvek mu se nije odlazilo, ne dok je, samo blago okrećući glavu, mogao da pogledom uhvati krajičak uspomene na svoje roditelje. Uopšte nije želeo da ode.
Pokazujući ka jednoj nadgrobnoj ploči, kopač je rekao, „Ovaj momak se borio u Drugom svetskom ratu. Ratni zarobljenik u Japanu. Đavolski dobar momak. Poznajem ga još otkad je počeo da dolazi i obilazi grob svoje supruge. Fin neki čovek. Uvek je bio ljubazan. Kad biste se negde zaglavili kolima, on je bio tip ljudi koji bi vas izvukli.”
„Znači, poznavali ste neke od ovih ljudi.”
„Kako da ne. Tamo je jedan dečak, samo sedamnaest godina. Poginuo u saobraćajnoj nesreći. Njegovi drugari navrate i ostave mu flašu piva. Ili štap za pecanje. Voleo je da peca.”
Očistio je jedan grumen zemlje sa svoje lopate, tako što je njome tresnuo o tlo, a onda je nastavio dalje s kopanjem. „Ups”, oglasio se, pogleda upravljenog na ulicu izvan groblja, „evo je, dolazi”, i smesta je odložio lopatu i skinuo prljave radne rukavice žute boje. Po prvi put je iskoračio iz groba i svoje ukaljane čizme otresao jednu o drugu, da ukloni prljavštinu koja se za njih zalepila.
Jedna starija tamnoputa žena približavala se započetom grobu, noseći malu prekrivenu posudu u jednoj i termos u drugoj ruci. Na nogama je imala patike, nosila je pantalone od najlona u boji kopačevih radnih rukavica, i plavu jaknu na rajsfešlus, sa oznakama.tima Njujork Jenkisa.
Čovek joj se obratio, „Ovaj ljubazni gospodin mi celo jutro pravi društvo.”
Ona je klimnula glavom i dodala mu posudu i termos, koje je on spustio pored traktorčića.
„Hvala ti, srce. Da li Arnold još uvek spava?”
„Ustao je”, odgovorila je. „Donela sam ti dve ćufte i jednu bolonjsku kobasicu.”
„Dobro. Hvala ti.”
Opet je klimnula glavom, okrenula se i izašla sa groblja, zatim je ušla u svoja kola i odvezla se.
„Da li je to vaša supruga?” zanimalo ga je.
„To je Telma.” Smešeći se, dodao je, „Ona me hrani.”
„Svakako vam nije majka.”
„O, ne, ne – ne, gospodine”, kroz smeh je odgovorio kopač, „ne Telma.”
„I ona nema ništa protiv da dolazi ovamo?”
„To joj je što joj je. Takva je njena filozofija. Ovo što vidite za nju je samo obična rupa. U tome nema ničega posebnog.”
„Sigurno želite da pojedete vaš ručak, pa ću vas sada ostaviti. Ali, zanima me samo još jedna sitnica – pitam se da li ste vi iskopali i grobove mojih roditelja. Sahranjeni su tamo. Hajde, da vam pokažem.”
Kopač je pošao za njim, prateći ga do mesta gde su jasno mogli da vide nadgrobne ploče njegovih roditelja.
„Da li ste baš vi iskopali ove grobove?”
„Svakako, ja sam to uradio”, odgovorio je čovek.
„Pa, želim da vam se zahvalim. Voleo bih da vam pokažem svoju zahvalnost za sve što ste mi rekli i zato što ste bili tako detaljni. Niste mogli jasnije to da mi prikažete. Obrazovaniji ste nego što sam očekivao. Hvala vam što ste bili tako konkretni, a i za to što ste tako pažljivi i uviđavni kad je u pitanju kopanje grobova. Pitam se da li bih ja mogao da učinim nešto za vas.”
„Dobijam platu za to što radim, hvala vam.”
„Da, ali ja bih voleo da vam dam nešto posebno za vas i vašeg sina. Moj otac je uvek govorio, „Najbolje je davati dok ti je ruka još uvek topla.” Pružio mu je dve pedesetice, i dok se kopačeva velika, gruba šaka sklapala oko novčanica, zagledao se izbliza u to srdačno, izborano lice i hrapavu kožu tamnoputog čoveka s brkovima koji će možda uskoro iskopavati raku i za njega, dovoljno udobnu da se na njeno dno može smestiti ležaj.
Tokom dana koji su usledili, bilo je dovoljno da silno poželi pa da ih prizove, i to ne samo ostatke kostiju roditelja ostarelog čoveka, već otelotvorene roditelje dečaka koji je tek rastao, vozeći se autobusom u bolnicu, sa knjigama Ostrvo s blagom i Kim u torbi koju je njegova majka držala na krilu. Još uvek nezreo dečak, koji zbog prisustva svoje majke nije pokazivao strah i koji je potiskivao u stranu sve misli o naduvenom telu udavljenog mornara koga je video kad ga je Obalska straža uklanjala sa ruba naftom zamašćene plaže.
Rano ujutru, jedne srede, pošao je na operaciju svoje desne karotidne arterije. Rutina beše potpuno ista kao i prilikom intervencije na njegovoj levoj arteriji. Čekao je na svoj red, u čekaonici zajedno sa svim ostalim ljudima koji su bili na listi za operaciju, sve dok nije prozvano njegovo ime, kada je u širokom bademantilu krenuo za medicinskom sestrom ka operacionoj sali. Ovoga puta, kada ga je maskirani anesteziolog upitao da li želi lokalnu ili opštu anesteziju, zahtevao je opštu, kako bi ono što ga čeka podneo lakše nego prvom prilikom.
Reči koje su mu one kosti uputile, učinile su da se oseća lebdeće i neuništivo. A pomoglo mu je i teškom mukom postignuto odstranjivanje mračnih misli. Ništa nije moglo da istisne životni polet tog dečaka čije je telo nalik uskom malom torpedu nekada jahalo na velikim talasima Atlantika, sa razdaljine od nekih sto jardi na pučini, pa sve do obale. O, taj osećaj bezbrižnosti i prepuštanja, miris slane vode i užarenog sunca! Dnevna svetlost, pomislio je, koja se probija svuda, jedan za drugim sunčanim danom koji nadgledaju to živo more, optičko blago tako ogromno i dragoceno, kao da viri kroz juvelirsku lupu sa ugraviranim inicijalima njegovog oca, posmatrajući tu savršenu planetu koja je, sama po sebi, neprocenjiva – a ona je i njegov dom, ta bilion , trilion , kvadrilion – karatna planeta Zemlja! Obuzelo ga je osećanje koje nije imalo nikakve veze sa strahom, osećao je sve samo ne očaj, željan da ponovo bude ispunjen, ali uprkos svemu tome, nikad se više nije probudio. Srce mu je otkazalo. Više nije postojao, oslobođen je od toga da bude, zakoračio je u neko nigde, a da toga čak nije ni bio svestan. Baš kao što se od samog početka i plašio.

MORA SE OTIĆI


Uz Svakog čoveka Filipa Rota

STRAŠNO! je reč koju sam izgovorio dovršivši čitanje novog romana Filipa Rota, romana u Americi objavljenog 9. maja ove godine. Reč je o naslovu Everyman, koji je mlada prevoditeljka na srpski, pesnikinja Sandra Nešović, prevela sintagmom SVAKI ČOVEK.
Bezimenog glavnog junaka novog romana Filipa Rota upoznaćemo u trenutku sahrane njegovog mrtvog tela, na malenom, provincijskom jevrejskom groblju u Njuarku, dok oko rake, uzimajući po grumen zemlje u šake, stoje Rendi i Loni, njegovi sinovi iz prvog braka, sredovečni muškarci i „mamini sinovi”, njegov stariji brat Haui sa suprugom (oni su doleteli iz Kalifornije) i Feba, njegova druga, bolešću načeta supruga, sa kćerkom Nensi, koja se prihvatila poslova oko očeve sahrane.
Krećući svoje pripovedanje iz te konačne uporišne tačke, Rot potom lagano i vrlo jednostavno „odvija film” celog života glavnog „junaka”, počev od detinjstva provedenog u očevoj juvelirnici, preko studija na umetničkoj akademiji, tri neuspešna braka (Sesilija, Feba, Mereta), mnoštva ljubavničkih i erotskih avantura, uspešne karijere u reklamnoj agenciji i konačno, penzionerskih dana posvećenih staroj ljubavi – slikarstvu, i naročitoj privatnoj slikarskoj školi koju je u to pozno vreme vodio, uglavnom, a da se ne lažemo, kako bi ponovo bio u kontaktu s novim ženama...
U „svakodnevnu” i „običnu” priču romana Svaki čovek, ulazimo stupivši sa tog konačnog praga i preko nadgrobnih obraćanja njegovog brata i kćeri, u burni život čoveka koji je verovao da postoji samo jedan, taj, trenutni, divni i divlji, njegov život, i kako su sve priče o zagrobnom životu i svetloj večnosti prazna priča, nevredna spomena niti komentara. Iz ovih „obraćanja” progovara koliko biografska linija jedne sudbine, toliko i istorija: velika američka depresija, krah berze, Njudil, pa Drugi svetski rat, poratna dešavanja, lov na levičarske „veštice”, šezdesete, uzlet američkog sna i sve tako ka koncu veka i milenijuma i rušenja Bliznakinja Svetskog trgovačkog centra, gde će glavni junak Svakog čoveka, koji je više od dvadeset godina imao povremenih problema sa krvotokom i koronarnim arterijama, posle pet-šest operacija i oporavaka, otići na poslednju „rutinsku” intervenciju u nizu i, za razliku od prethodne, zatražiti da dobije totalnu anesteziju.
Čitava Rotova romansijerska i ljudska pustolovina obojena je razmišljanjem o etičkoj strani ljudskog angažovanja, otuda su njegovi romani još od Portnojeve boljke i Pisca iz senke, pa, što da ne, i romana Zbogom, Kolumbo, izazivali kontroverze u (američkoj) javnosti. Starost i bolesti, dale su tom angažmanu dodatnu, da tako kažem biološku dimenziju, što su i Životinja na izdisaju i Ljudska mrlja, dve odlične veteranske knjige o starenju i starosti, inače, potvrdile. Svaki čovek koji otpočinje nadgrobnim slovima i završava, razgovorom glavnog junaka, na njuarškom groblju, s roditeljskim kostima i jednim Jorikovim kolegom, dodaje tom autorskom stavu izrazito tragičnu, povremeno i nepodnošljivo onespokojavajuću notu. Jer: Video je kamen, težak, grobni, kamenu težinu koja govori, Smrt je samo smrt – i ništa više.
Sekvence iz burnog života, čoveka koji je, po sopstvenom staračkom osećaju, bio neuspešni otac (sinovi jedva da ga poznaju), zavidni brat (koji je s dobroćudnim i sposobnim rođenim bratom svojevoljno i mušićavo pokvario odnose pred smrt), višestruki suprug (da li reći: neuspešni? i sa svoje i sa tačke gledišta svake od tri žene), nemoćni sin (koji se roditeljima vratio kad je bilo dockan), čine Rotov roman uzbudljivim i egzotičnim, što pojačava tragiku svesno izabranog nesvesnog putovanja ka smrti glavnog junaka, koji je „još samo jedan” razuman i inteligentan, pametan i osetljiv čovek među nama.
Tu tragiku pojačava osećaj stida – zbog fizičkih promena. Zbog iščezavanja muškosti. Zbog grešaka koje su ga nagrizale i udaraca... koji su ga izobličili, kako na jednom mestu nabraja Filip Rot. Na drugom mestu, u finalnoj sumi svake pojedinačne „mogućnosti” Rot će ovako definisati put svog junaka: ... opis njegovog probijanja kroz život nije bio čak ni karikatura već, po njegovoj proceni, portret onoga što nije bio. Samodefinišući se i svodeći račune, svaki Rotov svaki čovek će reći: Imam sedamdeset jednu godinu. Ovo je čovek u kakvog sam se razvio. Sve što sam uradio dovelo me je dovde, i tu nema šta više da se kaže!
Da, sve je tu stalo. Tu u poentnom hirurškom rezu ovog sjajnog, majstorskog Rotovog poznog dela. Ostaje samo još ona jedna (konradovska) reč, reč koju sam izgovorio, otirući ugao oka, dok sam čitao poslednji pasus Svakog čoveka: STRAŠNO!
Vasa Pavković



BELEŠKA O PISCU


FILIP ROT je 1997. godine dobio Pulicerovu nagradu za roman Američka pastorala. U Beloj kući je 1998. godine primio Nacionalnu medalju za umetnost, a 2002. i najviše priznanje Američke akademije za književnost, Zlatnu medalju u oblasti fikcije, koja je prethodno dodeljena Džonu Dos Pasosu, Vilijamu Fokneru i Solu Belou, između ostalih. Dva puta je bio dobitnik Nacionalne nagrade za najbolju knjigu, zatim je njegov rad krunisan nagradom PEN/Fokner i Nacionalnom nagradom književnih kritičara.
Godine 2005, Zavera protiv Amerike zaslužila je priznanje od strane Udruženja američkih istoričara, sa obrazloženjem da je to „najbolji istorijski roman sa američkim temama u 2003/2004. godini.” U Velikoj Britaniji, dobio je nagradu W. H. Smit za najbolju knjigu godine, čime je Rot postao prvi pisac koji je u četrdesetšestogodišnjoj istoriji te nagrade uspeo da je osvoji dva puta.
Godine 2005, Rot je takođe postao treći živi Amerikanac čija su dela štampana u sveobuhvatnom, konačnom izdanju Američke biblioteke. Očekuje se da poslednji od sedam tomova iz štampe izađe 2013. godine.