Svaki čovek-Filip Rot

First topic message reminder :



Svaki čovek predstavlja toplu i intimnu ali istovremeno i univerzalnu priču o gubitku, pokajanju i stoicizmu. Uspešan trgovački umetnik u jednoj njujorškoj agenciji, on je otac dvojice sinova, iz prvog braka, koji ga jedva poznaju i preziru, kao i kćerke iz drugog braka koja ga obožava. Sekvence iz njegovog burnog života čine Rotov roman uzbudljivim i egzotičnim, što pojačava tragiku svesno izabranog nesvesnog putovanja ka smrti glavnog junaka, koji je «još samo jedan» razuman i inteligentan, pametan i osetljiv čovek među nama.

„Trideset četiri godine. Stvarno dugo. Dobar je to posao. Mirno je. Čovek ima vremena da razmišlja. Ali mora puno da se radi. Počinju da me bole leđa. Uskoro, sve ću predati svom sinu. On će preuzeti posao a ja ću se preseliti negde gde je tokom cele godine toplo. Jer, ne zaboravite, ja sam vam ispričao samo o tome kako se grob iskopava. Posle se treba vratiti i napuniti ga. Za to je potrebno tri sata. Da se zemlja sipa nazad, i tako dalje. Ali hajde da se vratimo na trenutak kad je grob iskopan. Moj sin je dovršio svoj zadatak. Poravnao ga je, izgladio dno. Dubok je šest stopa, dobro izgleda, može lako da se uskoči u rupu. Kako je matorac sa kojim sam nekada radio imao običaj da kaže, mora da bude dovoljno mek i ravan da u njega može da se položi krevet. Smejao sam se kad god bi to rekao. Ali to je istina: imaš pred sobom ovu rupu, šest stopa duboku, i ona mora da bude savršena, za dobro ožalošćene porodice i za dobro pokojnika.”
„Imate li nešto protiv da ostanem ovde i da vas posmatram?”
„Naravno da nema. Ovog puta mi kopanje ide baš glatko. Nema kamenja. Kao podmazano.”
Gledao ga je dok je lopatom kopao zemlju i vadio je, lagano je sklanjajući u stranu. Svakih par minuta, koristio je zupce grabulja da olabavi zemlju i rastrese grumenje, iznova odabirajući vrstu lopate kojom će nastaviti rad. Povremeno bi zapeo za neki kamenčić, ali je ono što je vadio iz groba uglavnom bila vlažna smeđa zemlja koja se lako razdvajala kad bi je izvukao lopatom.
Stajao je pored jedne nadgrobne ploče, iza kopača, baš tamo gde je on prethodno složio četvrtaste komade busenja, koje će nakon sahrane vratiti na površinu. Ti kvadrati su se savršeno uklapali u veličinu i oblik drvene ploče na koju su bili poređani. Ali još uvek mu se nije odlazilo, ne dok je, samo blago okrećući glavu, mogao da pogledom uhvati krajičak uspomene na svoje roditelje. Uopšte nije želeo da ode.
Pokazujući ka jednoj nadgrobnoj ploči, kopač je rekao, „Ovaj momak se borio u Drugom svetskom ratu. Ratni zarobljenik u Japanu. Đavolski dobar momak. Poznajem ga još otkad je počeo da dolazi i obilazi grob svoje supruge. Fin neki čovek. Uvek je bio ljubazan. Kad biste se negde zaglavili kolima, on je bio tip ljudi koji bi vas izvukli.”
„Znači, poznavali ste neke od ovih ljudi.”
„Kako da ne. Tamo je jedan dečak, samo sedamnaest godina. Poginuo u saobraćajnoj nesreći. Njegovi drugari navrate i ostave mu flašu piva. Ili štap za pecanje. Voleo je da peca.”
Očistio je jedan grumen zemlje sa svoje lopate, tako što je njome tresnuo o tlo, a onda je nastavio dalje s kopanjem. „Ups”, oglasio se, pogleda upravljenog na ulicu izvan groblja, „evo je, dolazi”, i smesta je odložio lopatu i skinuo prljave radne rukavice žute boje. Po prvi put je iskoračio iz groba i svoje ukaljane čizme otresao jednu o drugu, da ukloni prljavštinu koja se za njih zalepila.
Jedna starija tamnoputa žena približavala se započetom grobu, noseći malu prekrivenu posudu u jednoj i termos u drugoj ruci. Na nogama je imala patike, nosila je pantalone od najlona u boji kopačevih radnih rukavica, i plavu jaknu na rajsfešlus, sa oznakama.tima Njujork Jenkisa.
Čovek joj se obratio, „Ovaj ljubazni gospodin mi celo jutro pravi društvo.”
Ona je klimnula glavom i dodala mu posudu i termos, koje je on spustio pored traktorčića.
„Hvala ti, srce. Da li Arnold još uvek spava?”
„Ustao je”, odgovorila je. „Donela sam ti dve ćufte i jednu bolonjsku kobasicu.”
„Dobro. Hvala ti.”
Opet je klimnula glavom, okrenula se i izašla sa groblja, zatim je ušla u svoja kola i odvezla se.
„Da li je to vaša supruga?” zanimalo ga je.
„To je Telma.” Smešeći se, dodao je, „Ona me hrani.”
„Svakako vam nije majka.”
„O, ne, ne – ne, gospodine”, kroz smeh je odgovorio kopač, „ne Telma.”
„I ona nema ništa protiv da dolazi ovamo?”
„To joj je što joj je. Takva je njena filozofija. Ovo što vidite za nju je samo obična rupa. U tome nema ničega posebnog.”
„Sigurno želite da pojedete vaš ručak, pa ću vas sada ostaviti. Ali, zanima me samo još jedna sitnica – pitam se da li ste vi iskopali i grobove mojih roditelja. Sahranjeni su tamo. Hajde, da vam pokažem.”
Kopač je pošao za njim, prateći ga do mesta gde su jasno mogli da vide nadgrobne ploče njegovih roditelja.
„Da li ste baš vi iskopali ove grobove?”
„Svakako, ja sam to uradio”, odgovorio je čovek.
„Pa, želim da vam se zahvalim. Voleo bih da vam pokažem svoju zahvalnost za sve što ste mi rekli i zato što ste bili tako detaljni. Niste mogli jasnije to da mi prikažete. Obrazovaniji ste nego što sam očekivao. Hvala vam što ste bili tako konkretni, a i za to što ste tako pažljivi i uviđavni kad je u pitanju kopanje grobova. Pitam se da li bih ja mogao da učinim nešto za vas.”
„Dobijam platu za to što radim, hvala vam.”
„Da, ali ja bih voleo da vam dam nešto posebno za vas i vašeg sina. Moj otac je uvek govorio, „Najbolje je davati dok ti je ruka još uvek topla.” Pružio mu je dve pedesetice, i dok se kopačeva velika, gruba šaka sklapala oko novčanica, zagledao se izbliza u to srdačno, izborano lice i hrapavu kožu tamnoputog čoveka s brkovima koji će možda uskoro iskopavati raku i za njega, dovoljno udobnu da se na njeno dno može smestiti ležaj.
Tokom dana koji su usledili, bilo je dovoljno da silno poželi pa da ih prizove, i to ne samo ostatke kostiju roditelja ostarelog čoveka, već otelotvorene roditelje dečaka koji je tek rastao, vozeći se autobusom u bolnicu, sa knjigama Ostrvo s blagom i Kim u torbi koju je njegova majka držala na krilu. Još uvek nezreo dečak, koji zbog prisustva svoje majke nije pokazivao strah i koji je potiskivao u stranu sve misli o naduvenom telu udavljenog mornara koga je video kad ga je Obalska straža uklanjala sa ruba naftom zamašćene plaže.
Rano ujutru, jedne srede, pošao je na operaciju svoje desne karotidne arterije. Rutina beše potpuno ista kao i prilikom intervencije na njegovoj levoj arteriji. Čekao je na svoj red, u čekaonici zajedno sa svim ostalim ljudima koji su bili na listi za operaciju, sve dok nije prozvano njegovo ime, kada je u širokom bademantilu krenuo za medicinskom sestrom ka operacionoj sali. Ovoga puta, kada ga je maskirani anesteziolog upitao da li želi lokalnu ili opštu anesteziju, zahtevao je opštu, kako bi ono što ga čeka podneo lakše nego prvom prilikom.
Reči koje su mu one kosti uputile, učinile su da se oseća lebdeće i neuništivo. A pomoglo mu je i teškom mukom postignuto odstranjivanje mračnih misli. Ništa nije moglo da istisne životni polet tog dečaka čije je telo nalik uskom malom torpedu nekada jahalo na velikim talasima Atlantika, sa razdaljine od nekih sto jardi na pučini, pa sve do obale. O, taj osećaj bezbrižnosti i prepuštanja, miris slane vode i užarenog sunca! Dnevna svetlost, pomislio je, koja se probija svuda, jedan za drugim sunčanim danom koji nadgledaju to živo more, optičko blago tako ogromno i dragoceno, kao da viri kroz juvelirsku lupu sa ugraviranim inicijalima njegovog oca, posmatrajući tu savršenu planetu koja je, sama po sebi, neprocenjiva – a ona je i njegov dom, ta bilion , trilion , kvadrilion – karatna planeta Zemlja! Obuzelo ga je osećanje koje nije imalo nikakve veze sa strahom, osećao je sve samo ne očaj, željan da ponovo bude ispunjen, ali uprkos svemu tome, nikad se više nije probudio. Srce mu je otkazalo. Više nije postojao, oslobođen je od toga da bude, zakoračio je u neko nigde, a da toga čak nije ni bio svestan. Baš kao što se od samog početka i plašio.

MORA SE OTIĆI


Uz Svakog čoveka Filipa Rota

STRAŠNO! je reč koju sam izgovorio dovršivši čitanje novog romana Filipa Rota, romana u Americi objavljenog 9. maja ove godine. Reč je o naslovu Everyman, koji je mlada prevoditeljka na srpski, pesnikinja Sandra Nešović, prevela sintagmom SVAKI ČOVEK.
Bezimenog glavnog junaka novog romana Filipa Rota upoznaćemo u trenutku sahrane njegovog mrtvog tela, na malenom, provincijskom jevrejskom groblju u Njuarku, dok oko rake, uzimajući po grumen zemlje u šake, stoje Rendi i Loni, njegovi sinovi iz prvog braka, sredovečni muškarci i „mamini sinovi”, njegov stariji brat Haui sa suprugom (oni su doleteli iz Kalifornije) i Feba, njegova druga, bolešću načeta supruga, sa kćerkom Nensi, koja se prihvatila poslova oko očeve sahrane.
Krećući svoje pripovedanje iz te konačne uporišne tačke, Rot potom lagano i vrlo jednostavno „odvija film” celog života glavnog „junaka”, počev od detinjstva provedenog u očevoj juvelirnici, preko studija na umetničkoj akademiji, tri neuspešna braka (Sesilija, Feba, Mereta), mnoštva ljubavničkih i erotskih avantura, uspešne karijere u reklamnoj agenciji i konačno, penzionerskih dana posvećenih staroj ljubavi – slikarstvu, i naročitoj privatnoj slikarskoj školi koju je u to pozno vreme vodio, uglavnom, a da se ne lažemo, kako bi ponovo bio u kontaktu s novim ženama...
U „svakodnevnu” i „običnu” priču romana Svaki čovek, ulazimo stupivši sa tog konačnog praga i preko nadgrobnih obraćanja njegovog brata i kćeri, u burni život čoveka koji je verovao da postoji samo jedan, taj, trenutni, divni i divlji, njegov život, i kako su sve priče o zagrobnom životu i svetloj večnosti prazna priča, nevredna spomena niti komentara. Iz ovih „obraćanja” progovara koliko biografska linija jedne sudbine, toliko i istorija: velika američka depresija, krah berze, Njudil, pa Drugi svetski rat, poratna dešavanja, lov na levičarske „veštice”, šezdesete, uzlet američkog sna i sve tako ka koncu veka i milenijuma i rušenja Bliznakinja Svetskog trgovačkog centra, gde će glavni junak Svakog čoveka, koji je više od dvadeset godina imao povremenih problema sa krvotokom i koronarnim arterijama, posle pet-šest operacija i oporavaka, otići na poslednju „rutinsku” intervenciju u nizu i, za razliku od prethodne, zatražiti da dobije totalnu anesteziju.
Čitava Rotova romansijerska i ljudska pustolovina obojena je razmišljanjem o etičkoj strani ljudskog angažovanja, otuda su njegovi romani još od Portnojeve boljke i Pisca iz senke, pa, što da ne, i romana Zbogom, Kolumbo, izazivali kontroverze u (američkoj) javnosti. Starost i bolesti, dale su tom angažmanu dodatnu, da tako kažem biološku dimenziju, što su i Životinja na izdisaju i Ljudska mrlja, dve odlične veteranske knjige o starenju i starosti, inače, potvrdile. Svaki čovek koji otpočinje nadgrobnim slovima i završava, razgovorom glavnog junaka, na njuarškom groblju, s roditeljskim kostima i jednim Jorikovim kolegom, dodaje tom autorskom stavu izrazito tragičnu, povremeno i nepodnošljivo onespokojavajuću notu. Jer: Video je kamen, težak, grobni, kamenu težinu koja govori, Smrt je samo smrt – i ništa više.
Sekvence iz burnog života, čoveka koji je, po sopstvenom staračkom osećaju, bio neuspešni otac (sinovi jedva da ga poznaju), zavidni brat (koji je s dobroćudnim i sposobnim rođenim bratom svojevoljno i mušićavo pokvario odnose pred smrt), višestruki suprug (da li reći: neuspešni? i sa svoje i sa tačke gledišta svake od tri žene), nemoćni sin (koji se roditeljima vratio kad je bilo dockan), čine Rotov roman uzbudljivim i egzotičnim, što pojačava tragiku svesno izabranog nesvesnog putovanja ka smrti glavnog junaka, koji je „još samo jedan” razuman i inteligentan, pametan i osetljiv čovek među nama.
Tu tragiku pojačava osećaj stida – zbog fizičkih promena. Zbog iščezavanja muškosti. Zbog grešaka koje su ga nagrizale i udaraca... koji su ga izobličili, kako na jednom mestu nabraja Filip Rot. Na drugom mestu, u finalnoj sumi svake pojedinačne „mogućnosti” Rot će ovako definisati put svog junaka: ... opis njegovog probijanja kroz život nije bio čak ni karikatura već, po njegovoj proceni, portret onoga što nije bio. Samodefinišući se i svodeći račune, svaki Rotov svaki čovek će reći: Imam sedamdeset jednu godinu. Ovo je čovek u kakvog sam se razvio. Sve što sam uradio dovelo me je dovde, i tu nema šta više da se kaže!
Da, sve je tu stalo. Tu u poentnom hirurškom rezu ovog sjajnog, majstorskog Rotovog poznog dela. Ostaje samo još ona jedna (konradovska) reč, reč koju sam izgovorio, otirući ugao oka, dok sam čitao poslednji pasus Svakog čoveka: STRAŠNO!
Vasa Pavković



BELEŠKA O PISCU


FILIP ROT je 1997. godine dobio Pulicerovu nagradu za roman Američka pastorala. U Beloj kući je 1998. godine primio Nacionalnu medalju za umetnost, a 2002. i najviše priznanje Američke akademije za književnost, Zlatnu medalju u oblasti fikcije, koja je prethodno dodeljena Džonu Dos Pasosu, Vilijamu Fokneru i Solu Belou, između ostalih. Dva puta je bio dobitnik Nacionalne nagrade za najbolju knjigu, zatim je njegov rad krunisan nagradom PEN/Fokner i Nacionalnom nagradom književnih kritičara.
Godine 2005, Zavera protiv Amerike zaslužila je priznanje od strane Udruženja američkih istoričara, sa obrazloženjem da je to „najbolji istorijski roman sa američkim temama u 2003/2004. godini.” U Velikoj Britaniji, dobio je nagradu W. H. Smit za najbolju knjigu godine, čime je Rot postao prvi pisac koji je u četrdesetšestogodišnjoj istoriji te nagrade uspeo da je osvoji dva puta.
Godine 2005, Rot je takođe postao treći živi Amerikanac čija su dela štampana u sveobuhvatnom, konačnom izdanju Američke biblioteke. Očekuje se da poslednji od sedam tomova iz štampe izađe 2013. godine.