Vavilonska jama - Franc Kafka

First topic message reminder :



Devetnaest priča i nacrta Franca Kafke, u ovom izboru i pogledu na njegovo delo, stalo je na svega 40 strana. Neke priče duge su dve tri rečenice.
Jovica Aćin, kao naš znameniti kafkolog, uneo je u ovu knjižicu pored velikog poznavanja i erudicije i klicu odanosti/ omaža piscu čiji je opus, čini se, najživlja tradicija...

SAČINJENI SNOVI





Vidim li kobasicu, s ceduljom na kojoj stoji da je to stara i tvrda domaća kobasica, ja u svojoj uobrazilji zagrizem u nju celom čeljusti i gutam brzo, ravnomerno i bezobzirno poput mašine. Moju žurbu uvećava očajanje koje se čak i u predstavi javlja kao neposredna posledica ovog čina. Dugu kožuru s rebara nesažvakanu ubacujem u usta, a potom je izvlačim napolje, kidajući stomak i creva. Pustošim prljave bakalnice, proždirući sve u njima. Punim sebe haringama, krastavcima i svakojakim lošim i dotrajalim ljutim jelima. Bombone se u mene smčuju kao ledena tuča iz svojih limenih kutija. Tako se naslađujem ne samo svojim zdravim stanjem nego i nekom patnjom, koja je bez bolova i koja smesta može da prođe.
[30. oktobar 1911]


Stalna predstava nekog širokog mesarskog noža koji najhitrije i mehanički ravnomerno prodire sa strane u mene i iseca veoma tanke kolutove koji se, usled tog brzog rada, razleću bezmalo uvijeni.
[4. maj 1913]


Kroz prozor u parteru neke kuće biti uvučen konopcem namaknutim na vrat, i bezobzirno, kao da to čini neko ko ne obraća pažnju, raskrvavljen i izderan biti provlačen kroz sve sobne tavanice, kroz nameštaj, zidove i tavan, sve dok se na krovu ne pojavi prazna omča koja je moje ostatke zagubila tek prilikom probijanja crepova na krovu.
[...]
Taj čekrk duboko u meni. Neka kukica iskoči, negde na skrovitom mestu, jedva da to u prvom trenutku i znamo, a već je ceo uređaj u pokretu. Potčinjeni smo nekoj nedokučivoj moći, onako kako je, izgleda, časovnik potčinjen vremenu, tu i tamo pucketa i svi se lanci, jedan za drugim, zveketavo spuštaju za propisanu meru.
[21. jul 1913]


Digoh se s kanabeta, na kojem sam ležao skupljenih kolena, i uspravih se. Otvoriše se vrata koja su vodila sa stepeništa pravo u moju sobu i uđe neki mlad čovek, oborene glave i ispitivačkog pogleda. Koliko je to bilo mogućno u tesnoj sobi, zaobišao je kanabe i zastao u mračnom uglu pored prozora. Hteo sam da pogledam kakva je to pojava, priđoh onamo i uhvatih čoveka za ruku. Bio je to živ čovek. Nešto niži od mene, sa osmehom je podigao pogled prema meni, a već bezbrižnost dok mi je klimnuo glavom i rekao „Ispitajte me samo” trebalo je da me u to uveri. Uprkos tome, ščepao sam ga napred za prsluk i pozadi za sako i prodrmusao ga. Pade mi u oči njegov lep debeo zlatan lanac od časovnika, zgrabio sam ga i otkinuo tako da se razderala rupica za dugme na kojoj je bio pričvršćen. On je to otrpeo, samo je na časak spustio pogled na pričinjenu štetu i zaludno pokušavao da prikopča dugme prsluka kroz izderanu rupicu. „Šta to radiš?” reče najzad i pokaza mi prsluk. „Samo miruj!” rekoh mu preteći.
Počeo sam da jurim okolo po sobi, korak sam zamenio kasom, kas galopom, i svaki put kad bih prošao pored čoveka, digao bih pesnicu prema njemu. Nije me čak ni gledao, nego se još trudio oko prsluka. Osećao sam se izuzetno slobodan, disanje mi je bilo već krajnje neobično, samo je odelo sprečavalo da mi se grudi divovski isprse.
[26. oktobar 1913]


Oteo se iz njenih krugova. Magla je kružila oko njega. Okrugao šumski proplanak. Ptica feniks u grmlju. Ruka koja stalno ponavlja znak krsta na nevidljivom licu. Hladna večita kiša, kolebljiva pesma kao iz grudi što dišu.
[30. jul 1917]


„Ne, pusti me! Ne, pusti me!” - tako sam neprestano vikao duž ulica, a ona me je stalno hvatala, stalno su me udarale sa strane ili mi se preko ramena zarivale u grudi sirenine ruke s kandžama.
[10. avgust 1917]


Postojan san. Trčala je drumom, nisam je video, opažao sam jedino kako vitla u trku, kako joj veo leprša, kako joj se noga diže, sedeo sam na ivici polja i gledao u vodu potoka. Ona je prohujala selima, deca su stajala kod kapija, gledala je kad dolazi, gledala je dok odlazi.
[Bez datuma, O]


Stajao sam na balkonu svoje sobe. Bilo je veoma visoko, brojao sam redove prozora, bilo je to na šestom spratu. Ispod su bili travnjaci, bio je tu i mali trg zatvoren s tri strane, bio je to svakako Pariz. Ušao sam u sobu, vrata sam ostavio otvorena, izgledalo je, doduše, da je tek mart ili april, ali dan je bio topao. U jednom od uglova nalazio se mali, veoma lak pisaći sto, mogao sam da ga podignem jednom rukom i njime vitlam po vazduhu. Ali, sad sam seo za sto, mastilo i pero bilo je spremno, hteo sam da napišem jednu razglednicu. Nesiguran da li imam razglednicu, mašio sam se za džep, onda čuo neku pticu i primetio, kad sam se osvrnuo, da se na balkonu, na zidu kuće, nalazi ptičja krletka. Odmah sam opet izišao, morao sam da se uzdignem na vrhove prstiju da bih video pticu; bio je to kanarinac. Taj imetak me je veoma obradovao. Otkinuo sam listić zelene salate, gurnuo ga kroz rešetku, što dublje, i pustio pticu da ga glocka. Zatim sam se ponovo okrenuo prema trgu, protrljao ruke i ovlašno se nagnuo preko ograde. Učinilo mi se da me neko, s druge strane trga, iz sobe u potkrovlju, posmatra pozorišnim dogledom, verovatno zato što sam bio novi stanar; bilo je to jadno, ali možda je u pitanju neki bolesnik kome je pogled kroz prozor ceo svet. Pošto sam u džepu ipak otkrio jednu razglednicu, ušao sam u sobu da je ispišem; na karti, dabome, nije bio nikakav pogled na Pariz, nego samo slika s nazivom večernja molitva, a videlo se neko mirno jezero, u pozadini malo trske, u središtu brodić u kojem je mlada majka sa svojim detetom u naručju.
[Bez datuma, O]


Ustao sam i video kako se iz lučnog prozorčića kabine sagrađene usred brodića ispruža neka ruka i maše u pozdrav, a za njom se pomolilo i izrazito lice neke žene zabrađeno crnom maramom. „Majko?” pitao sam osmehnuvši se. „Ako hoćeš”, reče ona. „Ali, znatno si mlađa od oca?” rekoh. „Da”, reče ona, „znatno mlađa, on bi mogao da mi bude deda, a ti muž.” „Znaš li”, rekoh, „baš je čudesno kad noću čovek plovi brodićem, a odjednom je i neka žena tu.”
[Bez datuma, O]


„Veliki plivač! Veliki plivač!” - uzvikivali su ljudi. Vratio sam se sa olimpijade u Antverpenu gde sam oborio svetski rekord u plivanju. Stajao sam na staničnom stepeništu u svom rodnom gradu i gledao - gde je ona? - na nerazgovetnu gomilu u večernjem sumraku. Devojka, koju sam ovlaš pomilovao po obrazu, okretno mi je ovila ešarpu na kojoj je na nekom stranom jeziku pisalo: Olimpijskom pobedniku. Dovezao se automobil, nekolicina gospode me je uguralo u njega, sa mnom su se vozila i dva gospodina, gradonačelnik i još neko. Ubrzo smo se našli u svečanoj sali, sa čije galerije je pevao hor kad sam ulazio, svi gosti, a bilo ih je na stotine, ustali su i ritmički uzvikivali nešto što nisam tačno razumeo. Levo od mene je sedeo ministar, ne znam zašto me je taj naziv tako preplašio prilikom upoznavanja, divlje sam ga merio očima, ali ubrzo sam se pribrao. Desno je sedela gradonačelnikova supruga, bujna dama, i sve mi je na njoj, posebno u visini grudi, izgledalo nadeveno ružama i strukovima perja. Preko puta mene sedeo je deblji čovek sa upadljivo bledim licem, čije sam ime prečuo prilikom upoznavanja, nalaktio se na sto - njemu je posebno bilo namenjeno više mesta - gledao pred sebe i ćutao; desno i levo od njega sedele su dve lepe plavuše, bile su vesele, neprestano su imale nešto da ispričaju i ja sam prelazio pogledom od jedne do druge. Nadalje, uprkos raskošnom osvetljenju, nisam bio kadar da goste jasno raspoznam, možda i zato što je sve bilo u pokretu, poslužitelji su obigravali, jela posluživana, čaše podizane, možda je sve bilo čak suviše osvetljeno. Postojao je i izvesni nered, uostalom jedini, koji se izražavao u tome što je nekoliko gostiju, naročito dame, sedelo leđima okrenutim stolu, i to ne tako što bi između stola i njih bili nasloni fotelja, nego su leđima bezmalo dodirivali sto. Skrenuo sam na to pažnju devojkama plavušama preko puta mene, ali dok su one inače bile tako govorljive, ovaj put nisu ništa rekle, nego su se samo nasmejale, uputivši mi dug pogled. Na znak zvonceta - poslužitelji su se ukočili između stolica - ustao je debeljko preko puta i održao govor. Zašto je čovek samo bio tako tužan! Tokom govora, maramicom je tu i tamo kvasio lice; to je moglo da prođe, dalo se razumeti, imajući u vidu njegovu debljinu, vrućinu u sali, govorničko naprezanje, ali ja sam jasno primetio da je to bilo tek lukavstvo koje je trebalo da prikrije da on upija suze u očima. Pri tome me je neprestano gledao, ali tako kao da ne vidi mene nego moj otvoreni grob. Pošto je on završio, ja sam naravno ustao i takođe održao govor. Bio sam upravo podstaknut da govorim, budući da je mnogo šta ovde i verovatno drugde iziskivalo javno i otvoreno objašnjenje, stoga sam počeo:
Poštovani uzvanici! Meni je pripisan jedan svetski rekord, ali ako biste me pitali kako sam ga postigao, ne bih umeo da Vam odgovorim na zadovoljavajući način. Zapravo, ja ne umem čak ni da plivam. Nekad sam hteo da naučim, ali nisam nikad ulučio priliku za to. A sad, kako je došlo do toga da me otadžbina pošalje na Olimpijadu? Upravo je to pitanje koje i mene zanima. Najpre moram da utvrdim da ovde nisam u svojoj otadžbini i uprkos velikom naprezanju ne razumem niti jednu reč koja je ovde izgovorena. Najčistije bi onda bilo da poverujemo da je u pitanju neka zamena, ali nikakve zamene nema, ja sam zadobio rekord, putovao sam u svoju otadžbinu, zove se onako kako Vi mene nazivate, dotle je sve u redu, ali odatle ništa više nije u redu, naprosto nisam u svojoj otadžbini, ne poznajem Vas i ne razumem. I sad još o nečemu što u neku ruku, ne baš neposredno, ali ipak protivreči mogućnosti zamene: ne smeta mi preterano da Vas ne razumem, a ni Vama, izgleda, preterano ne smeta da me ne razumete. Jedino što, verujem, znam o besedi mog poštovanog gospodina predgovornika jeste da je ona bila neutešno tužna, ali to znanje ne samo da mi nije dovoljno nego mi je, štaviše, još suvišno. Slično stoji i sa svim razgovorima koje sam ovde vodio od svog dolaska. Ipak, vratimo se na moj svetski rekord.
[Bez datuma, O]


„Jesmo li na dobrom putu?” pitao sam našeg vodiča, nekog grčkog Jevrejina. On okrete prema meni svoje bledo lice koje je, u svetlosti buktinje, bilo blago i tužno. Izgledalo mu je potpuno svejedno da li smo na dobrom putu. Kako li smo samo došli do ovog vodiča koji, umesto da nas vodi ovuda, po katakombama Rima, sve vreme jedino ćutke ide s nama tamo kuda mi idemo? Zastao sam i sačekao dok se čitava naša grupa nije okupila. Upitao sam da li neko nedostaje; nije primećeno. Morao sam se time zadovoljiti, jer nikog od njih lično nisam ni poznavao; u metežu, kao stranci, spustili smo se u katakombe iza vodiča, i tek sad sam pokušavao da s njima sklopim neku vrstu poznanstva.
[Bez datuma, O]


Neprestano juriš napred, potom romoriš u mlakom vazduhu, s rukama sa strane kao perajima, u polusnu hitanja bacaš ovlašan pogled na sve pored čega prolaziš, jedared će te i kola pregaziti. Ali, ti si istrajan, silinom svog pogleda omogućavaš korenju da seže duboko i široko - ništa ne može da te skrene s puta, a to pak i nije korenje, nego jedino silina tvog usredsređenog pogleda, zatim ćeš i ugledati nepromenljivu tamnu daljinu iz koje ništa ne može da naiđe osim, jednom, baš kola, da, evo ih, bivaju sve veća, i u trenu, kad su prispela do tebe, ispunjavaju svet i ti toneš u njih kao što dete tone u meko sedište putničkog vagona koji juri kroz oluju i noć.
[Bez datuma, O]


Naoštrio sam kosu i počeo da kosim. Preda mnom na zemlju pada tamna masa, ja koračam kroz nju, ne znajući šta je to. Iz sela dopiru upozoravajući povici, ali ja ih smatram ohrabrujućim glasovima i nastavljam. Dospeo sam do malog drvenog mosta, sad je posao okončan i kosu predajem čoveku koji je čekao na tom mestu, i on je ispruženom rukom prihvata, dok me drugom, kao da sam dete, pomilova po obrazu. Kad sam bio nasred mosta, obuze me sumnja da li sam na dobrom putu, i pozvah glasno u mrak, ali niko ne odgovori. Onda sam se povrnuo na čvrsto tlo da bih pripitao čoveka, ali njega tamo više nije bilo.
[Bez datuma, O]



„Kako sam ovamo dospeo?” viknuh. Bila je to srazmerno prostrana dvorana osvetljena blagom električnom svetlošću, uz čije zidove sam koračao. Doduše, u njima je bilo nekoliko vrata, ali kad biste ih otvorili, našli biste se, onda, pred tamnom i glatkom kamenom liticom koja jedva da je bila rukohvat daleko od praga na koji ste kročili, i pružala se pravo gore i sa obe strane u nesagledivu daljinu. Tu nije bilo izlaza. Samo jedna vrata vodila su u pokrajnju sobu čiji je izgled nudio više nade, ali ne manje čudnovat nego u slučaju ostalih vrata. Videli biste carsku sobu, u kojoj je preovlađivalo crveno i zlatno, i u kojoj se nalazilo više ogledala, visokih koliko zid, i veliki stakleni luster. Ali, to još nije bilo sve.
[Bez datuma, O]


Bilo mi je dopušteno da uđem u neki strani vrt. Pri ulasku trebalo je savladati nekoliko teškoća, ali naposletku se iza nekog stočića polupridigao čovek i pružio mi tamnozelenu značku koja se šnalicom prodevala kroz rupicu od dugmeta. „Pa to je orden”, rekoh u šali, ali čovek me samo kratko potapša po ramenu, onako kao da hoće da me smiri - ali zašto da me smiri? Pogledom smo se sporazumeli da sad mogu da uđem. Ali, posle nekoliko koraka setih se da još nisam platio. Htedoh da se okrenem i vratim, ali onda videh da je upravo kod stočića neka pozamašna dama u putnom ogrtaču od žućkastosivog grubog sukna i da plaća gomilom metalnog sitniša. „To je za Vas”, preko glave duboko sagnute dame doviknuo je čovek koji je verovatno opazio moj nemir. „Za mene?” pitao sam u neverici i osvrnuo se oko sebe da nije mislio na nekog drugog. „Uvek te sitnice”, reče gospodin koji je dolazio s travnjaka, polako mi presekao put i opet produžio travnjakom. „Za Vas. Za koga inače? Ovde ljudi plaćaju jedni za druge.” Zahvalio sam za to svakako preko volje dato obaveštenje, ali sam na to gospodinu primetio da ja za nikog nisam platio. „Za koga biste pa trebalo da platite?” reče gospodin odlazeći. U svakom slučaju htedoh da pričekam damu i pokušam da se s njom dogovorim, ali ona krete drugom stazom, odšuštavši sa svojim ogrtačem, a za njenom moćnom figurom je blago vijorio plavkasti šešir s koprenom. „Zadivljuje Vas Izabela”, reče neki šetač pored mene i istovremeno pogleda za damom. Posle jednog časka reče: „To je Izabela.”
[Bez datuma, O]

SAN



Jozef K. je sanjao:
Bio je lep dan i K. je hteo da prošeta. Ali, tek što je dvaput zakoračio, već se našao na groblju. Staze su tamo bile veoma neprirodne, nepraktično iskrivudane, ali on je jednom od takvih staza, nepokolebljivo se držeći kao da lebdi, naprosto klizio kao po vodenoj bujici. Izdaleka je već uočio jednu nedavno nabacanu humku, kod koje je hteo da se zadrži. Ta grobna humka delovala je na njega maltene zavodljivo i pomišljao je da neće moći da do nje stigne čak dovoljno hitro. Ali, pokatkad jedva da je video humku, zaklanjali su mu je barjaci, čija platna su vihorila i velikom silinom udarala jedno o drugo; barjaktari se nisu mogli videti, ali tamo kao da se nešto uveliko proslavljalo.
Dok mu je pogled još bio uperen u daljinu, odjednom je tu istu humku video pored sebe, ukraj staze, skoro već iza sebe. Žurno je skočio u travu. Pošto je pod njegovom odskokom staza i dalje jurila, on se preturi i pade pravo kod humke na kolena. Iza groba su stajala dva čoveka i između sebe u vazduhu držala nadgrobni kamen; samo što se K. pojavio, oni utisnuše kamen u zemlju i ovaj je stajao kao uzidan. U taj mah iza grma iziđe treći čovek, za koga je K. smesta prepoznao da je reč o nekom umetniku. Bio je samo u pantalonama i u nespretno zakopčanoj košulji; na glavi je nosio somotsku kapu; u ruci je držao običnu olovku kojom je već, dok se približavao, u vazduhu crtao figure.
Olovku je sad prineo gornjem delu kamena; kamen je bio veoma visok i nije morao čak ni da se saginje, ali je morao da se nagne napred, jer ga je humka, na koju nije želeo da stane, razdvajala od kamena. Stajao je, dakle, na vrhovima prstiju i levom rukom se oslanjao o površinu kamena. Nekom naročito veštom izvedbom uspevao je da običnom olovkom ispiše zlatna slova; napisao je: „Ovde počiva” - Svako slovo izgledalo je čisto i lepo, duboko urezano i potpuno pozlaćeno. Kad je napisao te dve reči, pogledao je, osvrnuvši se, prema K., a K., žudno iščekujući nastavak natpisa, jedva da je i mario za čoveka, nego se usredsredio samo na kamen. Čovek se, stvarno, ponovo baci na pisanje, ali nije mogao, postojala je nekakva prepreka, pa spusti olovku i ponovo se okrete prema K. Sad je i K. pogledao umetnika i opazio da je ovaj prilično zbunjen, ali nije umeo da kaže šta je tome uzrok. Sva njegova ranija živahnost bila je iščezla. Otuda se i K. nađe zbunjen; izmenjivali su bespomoćne poglede; iskrsnuo je neki mrski nesporazum koji nijedan od njih nije bio kadar da reši. U nedoba poče sad da se oglašava i malo zvono s grobljanske kapele, ali umetnik zamlatara uzdignutom rukom i ono prestade. Časak kasnije ono ponovo poče, ovaj put veoma tiho, ali odmah prekide bez posebne opomene; bilo je kao da hoće samo da oproba svoj zvon. K. beše neutešan zbog položaja u kojem se umetnik zatekao, pa se zaplaka i jecao je dugo u prinete šake. Umetnik je sačekao dok se K. nije primirio, a zatim je, ne videvši nikakav drugi izlaz, ipak odlučio da nastavi s pisanjem. Prva mala crta koju je povukao, bila je za K. izbavljenje, ali umetnik ju je očigledno izveo samo uz krajnje unutrašnje protivljenje; ni ispis nije bio više onako lep, pre svega kao da je nedostajalo zlata, crta se pružala bledo i nesigurno, jedino što je slovo ispalo poveliko. Bilo je to J, bilo je bezmalo već završeno, i tu umetnik besno lupi stopalom po humci tako da zemlja unaokolo prhnu uvis. Najzad ga je K. razumeo; nije bilo više vremena da ga sakloni molbom; sve prste zaroni u zemlju koja nije pružala gotovo nikakav otpor; kao da je sve bilo pripremljeno; samo je privida radi bio nasut tanak sloj zemlje; pod njim se odmah otvorila velika jama okomitih zidova, u koju je K., blagim strujanjem okrenut na leđa, potonuo. Ali, dok je on dole dizao glavu, a neprobojna dubina ga već prihvatala, gore na kamenu munjevito je dopisivano njegovo ime, velelepno ukrašeno.
Očaran tim prizorom, on se probudi.
[1914]46


Pozivali su. Bilo je lepo. Ustali smo, najrazličitiji ljudi, okupili se pred kućom. Ulica je bila tiha, kao svakog jutra u osvit. Pekarski šegrt spustio je korpu i gledao nas. Svi su zbijeni jedan uz drugog strčali niz stepenice, stanari svih 6 spratova bili su izmešani, ja lično pomogao sam trgovcu s prvog sprata da obuče kaput koji je dotle vukao za sobom. Taj trgovac nas je vodio, to je bilo pravo, od svih nas on je najviše sveta prošao. Najpre je uveo malo reda u gomilu, najnemirnije opomenuo na mir, uzeo je šešir bankarskog činovnika, kojim je ovaj neprestano mahao, i bacio ga na drugu stranu ulice, svako dete bi neko od odraslih uzeo za ruku.
[21. jul 1916]


Oni koji su bili spremni da umru, ležali su na podu, oslanjali se o nameštaj, cvokotali zubima, ne mičući se s mesta opipavali su zid.
[Bez datuma, O]

Skraćenice





B - Iz prepiske s Maksom Brodom: Max Brod. Franz Kafka. Eine Freundschaft. Briefwechsel, S. Fischer, Frankfurt am Main, 1989.
V - Iz prepiske s Feliksom Velčom: Briefe 1902-1924, S. Fischer, Frankfurt am Main, 1958.
M - Iz prepiske s Milenom Jesenskom: Briefe an Milena, S. Fischer, Frankfurt am Main, 1982.
O - Iz rukopisne ostavštine: Beschreibung eines Kampfes. Novellen, Skizzen, Aphorismen aus dem Nachlass, S. Fischer, Frankfurt am Main, 1953, i Hochzeitsvorbereitungen auf dem Lande und andere Prosa aus dem Nachlass, S. Fischer, Frankfurt am Main, 1953.
Ot - Iz prepiske sa sestrom Otlom: Briefe an Ottla und an die Familie, S. Fischer, Frankfurt am Main, 1974.
F - Iz prepiske s Felicom Bauer: Briefe an Felice und andere Korrespondenz aus der Verlobungszeit, S. Fischer, Frankfurt am Main, 1967.

BIOGRAFSKA SKICA





1883 - 3. jula, kao najstarije dete trgovca Hermana Kafke i njegove žene Julije, rođ. Levi (Lowy), u Pragu se rodio Franc Kafka
1893-1901 - Pohađa nemačku gimnaziju u praškom Starom gradu
1901-1906 - Započinje germanistiku, a onda studira prava na praškom Univerzitetu (doktorirao je kod Alfreda Vebera 1906. godine); počinje prijateljstvo s Maksom Brodom
1906- 1907 - Pravnička praksa u Oblasnom sudu i Krivičnom sudu u Pragu
1907- 1908 - Pripravnička služba u Osiguravajućem zavodu „Assicurazioni generali”
1908 - Stupa u „Zavod za osiguranje radnika od nesrećnih slučajeva Češkog kraljevstva u Pragu”
1910 - Kafka počinje da vodi dnevnik
1910-1912 - Zajednička putovanja, tokom odmora, s Maksom Brodom u inostranstvo; veze s jevrejskom pozorišnom trupom iz Poljske koja gostuje u Pragu
1912 - Kafka upoznaje Berlinku Felicu Bauer; pojavljuje se njegova prva knjiga Razmatranje; nastaju Presuda i Preobražaj; rad na romanu Nestali
1913 - Živa prepiska s Felice
1914 - Prvo vereništvo s Felice; rad na romanu Proces i na Kaznjeničkoj koloniji
1915 - Dobitnik Fontaneove nagrade, Karl Šternhajm (Carl Sternheim), predaje ovu, skupa s pripadajućim novčanim iznosom, dalje Kafki „kao znak svoga priznanja”
1916 - Obnavlja tesnu vezu i vereništvo s Felice: „naš je dogovor, ukratko, da se venčamo ubrzo posle završetka rata”
1916-1917 - Nastaju mnogi kratki tekstovi (pre svega, većina priča iz zbirke Seoski lekar) u radnom domicilu u Ulici Alhemičara
1917 - Nameštanje sopstvenog stana u palati Šenborn; počinje da izučava hebrejski jezik; provala bolesti (tuberkuloza pluća) i raskid drugog vereništva
1917-1918 - Bolesnički odmor u češkom selu Cirau; nastajanje mnogih aforizama
1919 - Veza s Julijom Voriček; piše Pismo ocu
1920 - Bolesnički odmor u Meranu; počinje prepisku s Milenom Jesenskom
1921 - Bolesnički odmor u Matljarima (Visoke Tatre); prijateljstvo s Robertom Klopštokom (Klopstock)
1922 - Nastaju roman Zamak i Umetnik u gladovanju; penzionisanje; rad na Istraživanjima jednog psa
1923 - Veza s Dorom Dijamant (Diamant ili Dymant); preseljenje u Berlin; nastaje Izgradnja Kineskog zida
1924 - Tuberkuloza grla; nastaje Pevačica Jozefina
3. juna Kafka umire u Kirlingu kod Klosternojburga, blizu Beča 11. juna sahranjen je na jevrejskom groblju u Strašnicu, u Pragu

POGOVOR





Uz Kafkine priče i srodne spise



Govoriti o Kafki je nemoguće u podjednakoj meri u kojoj je za njega sam život bio nemogućan. On govori o nemogućnosti da se živi. Njega muči dalekosežnije pitanje od pitanja kojim su ostali pripovedači vođeni. Mi se usredsređujemo na to šta neko čini sa svojim životom, a on se - uz maksimalnu i strogu preciznost u jeziku, lišenom ikakvog metaforičkog obilja, uz apsolutnu čistotu književne intencije i stvaralačkog nauma i uz neverovatnu postmetafizičku predanost koja dodiruje sam očaj - nosi sa sopstvenim krikom da li je mogućno biti živ. Zapravo postmetafizičko doba u književnom kosmosu nastupa tek sa Kafkom, jer sa njim se ruši ustaljena ravnoteža između suprotnosti putem kojih poimamo i na kojima u mišljenju artikulišemo svet u istoriji Zapada.
Istovremeno, suočeni sa nemogućnošću da govorimo o Kafkinom delu, za nas je to izazov vođen željom da shvatimo zagonetku. Tu bi važilo ono što će i on reći povodom nekog sna: nije saopštiv, jer nije dokučiv, a podstiče na saopštavanje iz istog razloga.
Zašto je sve što je pisao bilo sušta književnost? Zašto u svakoj njegovoj rečenici, čak i kad je ona nezavršena, otkrivamo njegovu jedinstvenost?
U šali ili ne, jednom je odgovorio svojoj prvoj verenici Felici Bauer da je on sam književnost. Zbog književnosti je i napustio verenicu. Ostavio je i Milenu Jesensku iz istog razloga. Ali, ne zanosimo se: ono što je razumevao pod književnošću nije istovetno sa onim što mi mislimo kad se pozivamo na književnost. On ne misli ni na kakve trikove, na tehniku i tehnologiju, na mašineriju i na šta sve ne čime se mi služimo da bismo stvorili neko delo, pesmu, roman, priču. Kod njega nema obmane. On odbacuje veštinu. Ona čak nije ni u njegovom vidokrugu. Milena je za njega rekla da je on poput golog čoveka u gomili odevenih. I on je toga bio duboko svestan. Sa tim se sve vreme nosio. Bilo je to za njega svakodnevno junaštvo. Socijalna laž mu je bila strana. Takav je bio i u pisanju, i pisanje je bilo jedino sredstvo njegovog opstanka. Sredstvo istine ili možda i sama istina. U tom smislu je sve što je pisao bila sušta književnost, lišena svih laži kojima se mi služimo u opstanku. I to prepoznajemo u svakoj njegovoj reči, i pogađa nas zagonetnom snagom. To je snaga koja nema svoje središte niti metu. Ne može se svesti tek na tobožnju mržnju prema ocu, ili na postojanje, odnosno nepostojanje Boga, niti fizičku bolest, ili na kritiku birokratskog mehanizma, ili na hiljadu drugih stvari putem kojih smo pokušavali da razumemo u čemu je neodoljivost Kafkinog pisanja. Nema nekog centra, jer ga nije bilo ni u samom Kafki. Zato kod njega nema psihologije, niti ikakve izrazitije individuacije likova. Svi su stranci.
Živeti samo u istini! Ne, sa tim nije bilo mogućno biti živ, kao ni živeti sa drugima. To je granična situacija. To je Kafkina večita situacija. Nije ona bez ironije i humora, ali je neizdržljiva. Uhvaćen u nju, bez ikakve zaštite pred uvidom da cilja i središta nema, i da je jedino čime raspolažemo naše bezizgledno pokušavanje da dopremo do onoga čega nema, priznajući sopstveni stid da je bez ikakvog utočišta, sagledava istinu o sopstvenoj izgnaničkoj nemoći. To sagledavanje ga čini drukčijim od svih ostalih pisaca i osnova je, na kraju krajeva, njegovog genija, ma i uprkos tome što nije želeo nikad da mu tako nešto bude pripisano. Naprotiv. Maks Brod, njegov prijatelj, odbio je da ga izbavi od te sudbine: odbio je da spali, po piščevom zavetu, Kafkine rukopise posle njegove smrti. Naslućujemo zašto je to Kafka tražio; razumemo zašto to njegov prijatelj ipak nije učinio.
Naravno, ne samo da je govoriti o Kafki nemogućno u pravom smislu, nego je nemogućno i pisati posle njega, a da nas ne peče savest. Književnost, ipak, i posle Kafke postoji. Ali, ne njegova, nego naša. On je bio jedan početak i jedan kraj, za nas neponovljiv.


Uz Kafkine snove



Prvo izdanje svih pristupačnih Kafkinih snova, izlučenih i okupljenih u jednoj knjizi, pojavilo se 1990. godine u Palermu, na Siciliji. Pripremio ga je Gaspare Đudiče. Osim zapisa snova, u zbirci su bili i Kafkini zapisi o snovima. Sprega Kafkinog dela sa oniričkim svetom je neosporna, pa je zbirka na očigledniji način zapravo poklanjala čitaocima - izdvajajući snove iz izvornog konteksta (prvenstveno pisama i dnevnika), donoseći ih kao samostalne tekstove - skroviti krvotok u bratstvu pisanja i snova. U zapisima snova je odjednom iskrsnuo novi kvalitet, čak novi karakter, ranije neprimećen. U to ćemo se uveriti kad se predamo ovim sabranim snovima, koji nisu u svemu identični sa italijanskim izdanjem. Ovde je gledano da odnos prema prisustvu oniričkog elementa u tekstovima bude strožiji; izbegnuta su izvesna nagađanja da bismo dobili na izvesnosti da je reč o snu a ne tek o oponašanju njegove strukture. Zatim, prema nemačkom izdanju, napomene su tako usmerene da zapise snova situiraju u eventualni biografski okvir i ukažu na mogućne veze između snova i događaja u Kafkinom životu. Pri tome je „tumačenje” snova prepušteno odluci samog čitaoca.
Poznato je šta se dešava u jednoj od najglasovitijih priča Franca Kafke, u povesti Preobražaj: izvesni Gregor Samsa se jednog jutra probudio iz teških snova i otkrio da je preobražen u nekog ogromnog insekta. Događaj je neobičan, ali bismo mu možda i oprostili neobičnost, pomirili se s takvim preobražajem, da nam je pisac dozvolio da se celo to čudo odigrava u snu. Ipak, Kafka je nedvosmislen i kaže da to nije nikakav san, čime nam uskraćuje najudobnije objašnjenje koje bi, tako, na kraju krajeva, bilo realističko. I ne ostaje nam drugo nego da o Kafki mislimo kao o piscu fantastike. U tome je i zagonetka: Kafka je sušti realista. Po njemu, ionako nema ničeg irealnijeg od realnosti. Kod njega je na delu logika sna, ali to je san u koji je duboko zadrla realnost. Mogli bismo reći da u njegovom delu sama realnost sneva sopstvene košmare. Tada, razumljivo, ne važe uobičajeni zakoni, nego se ispod njih pomalja sam život u svojoj silovitosti kojom upravljaju naše skrovite želje. San se pretvara u realnost, a realnost u san. Po tome, preobražaj Gregora Samse u bubu možemo shvatiti i dalje kao san, ali koji tek dobija na snazi u zbilji kad je porečen kao san. Pojam realnosti je prefigurisan. Zbivanja u snu poprimaju status stvarnog. Neobičnost i dalekosežnost Kafkinog dela počivaju u neku ruku upravo u sledećem: ono što nam inače izgleda kao nemogućno, pred našim začuđenim, pa i poplašenim očima pojavljuje se kao suštinski realno. Otuda je umesno govoriti o vidovitosti Kafkinih snova, onih koje je sačinjavao u svojim delima, polazeći od svog ličnog iskustva oniričkog sveta i sveta u takozvanom stanju budnosti.
Za rečeno gotovo da nema ubedljivijeg svedočanstva od Kafkinog romana Proces. I njegova radnja počinje izjutra, posle buđenja, kad po junaka koji „ništa zlo nije učinio” dolaze sudski službenici, obaveštavaju ga da se može smatrati uhapšenim i da je protiv njega pokrenut proces. Ono što izgleda nemogućno, naposletku se, kad uronimo u čitanje, pokazuje kao nešto stvarno. Zakoni zasnovani na kauzalnosti bivaju obesnaženi, a ispod njih pisac nam otkriva zakone koji istinski artikulišu realna zbivanja u svetu ljudi. Svet počinjemo drukčije da gledamo. Biva nam jasno da je u tom svetu mnogo šta nedokučivo, i da je to čak moćnije od onoga što smo do sada uspevali da racionalno objasnimo.
Sam Kafka nam ukazuje na svoj dug snovima. U jednom od svojih dnevničkih zapisa, pisanje kojem se predaje okarakterisaće kao predstavljanje sopstvenog unutrašnjeg života koji je nalik snovima. S tim iskazom je saglasno i njegovo priznanje da se uvek trudio, pre nego što će početi da piše, da se zaštiti od svih uticaja spoljneg sveta. Ta „samoća” označava takoreći bezuslovnu pretpostavku njegovog spisateljskog stvaranja. Odvajajući se od svih i od svega, kad je sedao za pisaći sto, ili u postelji pisao na kolenima, to je bilo kao da se oburvava u snove na krevetu ili kanabetu. Nije on hteo da stvori neku posebnu atmosferu neophodnu za stvaranje, nego je pokušavao da dopre do određenog mentalnog stanja koje po mnogo čemu odgovara stanju snevanja. Konačno, nije li očito da je njegov roman Nestali (ili Amerika) nastao u suštini iz jedne slike koja mu je bila dočarana u snu? San se prelio u pisanje, a ovo nas ponovo vraća snu. „Samo tako mogu da pišem, samo u takvoj spregnutosti, u takvoj otvorenosti tela i duše.” To će reći kao komentar uz nastanak povesti Presuda. Pisao ju je od 10 časova uveče do 6 časova izjutra. Pisanje je zamenilo spavanje, a i priča te povesti je poput sna: sina, ni krivog ni dužnog, osuđuje otac na smrt.
Da li bismo onda mogli zaključiti da se Kafka u svom stvaranju služio sredstvima sna? Ako jeste, to ne znači da su njegovi književni tekstovi zapisi sna, naime da su u njima u izvesnom smislu ponovo ispričani snovi koje je Kafka stvarno sanjao. Njegovi tekstovi su pre svojevrsni umetnički snovi, snovi u budnom stanju, sačinjeni da budu nalik pravim snovima. Oni su oniričke fantazije u kojima se, preplićući san i javu, raskrivaju nedokučive istine života, u kojima se suočavamo s mukama kojima nas svet izlaže i kojima sebe u svetu izlažemo.
S druge strane, u pismima i dnevnicima Kafka se žali da svoje snove doživljava i kao nešto što se protivstavlja njegovom pisanju, budući da izazivaju nesanicu koja mu umanjuje sposobnost. On moli za besano spavanje, a ta molitva mu najčešće nije uslišena. Predstoji mu cela noć, kaže, kad doduše spava, ali ga istovremeno teški snovi drže budnim. I on je, poput svog junaka Gregora Samse, provodio noći i dane gotovo nimalo ne spavajući. Nasuprot produktivnih sanjarija i fantazija u polusnu, ovi teški snovi ga pritiskaju i on nije kadar da ih kontroliše. Takvi snovi, u kojima prepoznajemo osobe koje ga okružuju, mesta u kojima je boravio, poglavito potiču od problema koji su ga mučili u svakodnevnom životu. Sad ti problemi pothranjuju oniričku jezu u njemu. Sudeći po snovima sabranim u ovoj knjizi, mogućno je prepoznati niz grupa problema koji su navalili na njega. Tu su, pre svega, problemi iz njegovog odnosa prema prijateljicama Felici Bauer i Mileni Jesenskoj. Zatim, iz odnosa prema ocu. Naravno, i ti snovi mogu poprimiti književni status u kasnijoj obradi. Upravo zato što ih je osećao kao nešto izuzetno intimno, Kafka je snove saopštavao veoma malom broju bliskih osoba. Bilo je to za njega ispovedanje koje se ne poverava baš svakom. Otuda ćemo u ovoj knjizi, ukoliko umemo da oslušnemo najdublje tokove u snovima, naslutiti mnoge elemente iz Kafkinog unutrašnjeg života koje je on pokušavao da potisne i savlada, prvenstveno pretapajući ih u čudo svog pisanja.
Kako god bilo, besane časove koje je Kafka provodio, noću u postelji, tokom popodneva na kanabetu, oslobađali su neku imaginativnu energiju koja je premošćavala faze književne jalovosti, ali i konfliktne situacije u njegovoj svakodnevici. I sve je to nalazilo izraza u njegovom delu, „snovi” su bili kontrolisani pomoću fantazije. Kad se osvrnemo na Kafkin u tom pogledu bogat život, moraćemo se složiti da je on bio jedan od „velikih snevača u svetskoj književnosti”. Njegov prijatelj Maks Brod nedvosmisleno će zabeležiti u svom dnevniku 25. maja 1911. godine: „Kafka ne dolazi, ništa ga, izgleda, više ne zanima osim njegovih snova.” Nema sumnje da se u ovom navodu „snovi” odnose na samo piščevo delo, na pisanje. U tom smislu je Kafkina sudbina zaista bila jednostavna, predodređena strašću da prikazuje „svoj snovima nalik unutrašnji život”. Da se nije odazvao toj strasti, ništa ga drugo ne bi moglo učiniti zadovoljnim. Ali, da to ne bismo, naposletku, uzeli kao veliku utehu, ili kao umirujući paradoks, valja znati da je Kafka govorio o žešćem paradoksu, o zadovoljstvu ne u življenju, nego od pisanja kao uslovu da - zadovoljan umre.

1 Najstariji poznati Kafkin književni zapis. U spomenaru 1897. godine.
2 Iz pisma Greti Bloh (Grete Bloch).
3 Ovim zapisom sna u Kafkinom dnevniku počinje mala skupina tekstova o igračici Jevgeniji Eduardovoj (1882-1960). Ti zapisi nisu datirani, ali im u osnovi leži realan događaj. U Pragu je 24. i 25. maja 1909. godine nastupao Petrogradski carsko-ruski balet. Kafka je nesumnjivo bio na jednoj od njihovih predstava, jer je januara 1913. godine pisao svojoj kasnijoj verenici Felici Bauer: „[...] sutra idem da gledam ruski balet. Jednom sam ga već gledao pre 2 [!] godine i potom mesecima sanjao o njemu, naročito o vatrenoj igračici Eduardovoj.”
Upravo ti tekstovi u dnevniku pokazuju koliko je za Kafku doživljaj sna bio književno plodan. Najpre je zapis sna završavao rečenicom: „Oh, ne, rekao sam, niste i zaključih san.” Pošto je već ispod beleškice stavio kraću vodoravnu crtu, Kafka je precrtao završnu polovinu rečenice i zamenio je sledećom: „i okretoh se da odem u proizvoljnom smeru.” I odmah je napisao nastavak koji počinje rečima: „Pre toga sam je pitao...” Mogućno je, dakle, da ovaj nastavak više ne pripada snu, nego je već slobodno domišljanje i obeležava prelazak u književnost. U svakom slučaju jesu književno-fiktivne skice koje su priključene početnom zapisu sna. U prvoj je ispričano kako se Eduardova u pratnji dvojice violinista vozila tramvajem, u drugoj Kafka zamišlja slučajan susret sa igračicom „koja i nije tako lepa kao na pozornici”. Oba ova teksta su jezički strogo obrađena, na šta ukazuje i veliki broj precrtavanja, zamena i preraspoređivanja u rukopisu. U zapisu sna, naprotiv, nalazimo tek neke manje ispravke grešaka učinjenih prilikom brzog zapisivanja.
4 Kafka je oktobra 1910. godine, zajedno s braćom Brod (Maks: 1884-1968 i Oto: 1888-1944), putovao u Pariz. Pojava bolnih čireva prinudila ga je da se, bez svojih saputnika, pre vremena vrati u Prag. San je ispisan na jednoj od tri razglednice koje su bile upućene na Monsieur Otto Brod / Paris / Grand Hotel La Bruyere. Obraćanje je, razumljivo, glasilo „Dragi Maks”. Kafka je želeo da svog prijatelja pre svega obavesti o svom zdravlju, pri čemu je uveren da su mu se apscesi na koži pojavili prvenstveno pod uticajem „internacionalne praške, nirnberške i naročito pariske kaldrme”. Inače, kad je reč o uličnom saobraćaju u Parizu, Kafka je pokazao koliko je prema njemu osetljiv i prilikom svog drugog putovanja u taj grad, 1911. godine. Njegovi utisci našli su izraz u takazvanoj „Maloj automobilskoj priči” u kojoj je opisao sudar između automobila i „tricikla” (taj tekst se izvorno nalazi u Kafkinim „Putnim dnevnicima”).
5 Ovom zapisu sna u dnevniku prethodi jadikovka koja je česta u Kafkinim pismima i dnevničkim tekstovima, i bila je formulisana u mnogobrojnim varijantama. Naime, on piše, i to da ne bi mogao da spava: „Oko 5 potrošen je i poslednji trag spavanja, samo sanjam, a to je napornije od bdenja.” On pokušava da to i objasni: „Verujem da ova nesanica potiče samo otuda što pišem.”
U ovom strašnom snu pojavljuje se i nekoliko realno postojećih osoba. Tetka iz Litomeržica je Karolina Kon, udovica Kafkinog ranopreminulog ujaka koji je u Litomeržicu posedovao trgovačku radnju. Robert Maršner (1865-1934) bio je izvršni direktor Zavoda za osiguranje prilikom nesreća na radu, gde je Kafka bio zaposlen od 1908. godine; bezmalo prijateljski odnos povezivao je Kafku s njegovim pretpostavljenim.
Uz zapisani san stoji: „Danas sam bio tako slab da sam čak i svom šefu [Ojgen Pfol, neposredni Kafkin prepostavljeni u pravnom odeljenju Zavoda] ispričao onu malu povest o detetu. - Sad sam se setio da naočare iz sna potiču od moje majke, koja uveče sedi pored mene i, dok igra karte, ispod svog cvikera gleda u mene, ne baš najprijatnije. Na njenom cvikeru se čak, što ranije koliko se sećam nisam primećivao, desno staklo nalazi bliže oku od levog.”
6 Ovaj san mogao bi imati koren u onome što je Kafka doživeo na zajedničkom putovanju sa svojim prijateljem Maksom Brodom u Gornju Italiju i Pariz tokom avgusta i septembra 1911. godine. U Milanu su već obojica očevidno posetili bordel. U svom putnom dnevniku Kafka je zabeležio: „Transparentan natpis na ploči nad bordelom: Al vero Eden”. Onda potanko opisuje devojke. Ali, može biti da je on, na Brodovo žaljenje, odustao od zadovoljstva. U svakom slučaju, izveštaj o Milanu zaključen je kriptičnom noticom: „Ujutro se izviniti Maksu zbog bordela.” Do takvog Kafkinog bekstva, sa izvesnošću možemo reći, dolazi nekoliko dana kasnije u Parizu; on piše: „[...] krupan korak kojim prilazi izabranica, madamin gest kojim me poziva... osećam da me nešto vuče ka izlazu. Ne mogu sebi da predstavim kako sam se našao na ulici, to se tako brzo odigralo.” Tim najambivalentnijim osećanjima je, izgleda, prožet i subjekt sna, dok Maks, kako je opisan, u pretećem ambijentu „bez straha” kusa čorbu od krompira.
7 Postoji daleka mogućnost da su u ovaj san, kao i u onaj od 9. oktobra 1911, ušli utisci koje je Kafka pobrao na svom putovanju za letnji godišnji odmor 1911. godine. Brod i on su 27. avgusta imali presedanje u Cirihu, iako u njihovim zapisima nema nikakvog traga da su bili na nekom skupu tamošnje Armije spasa.
Docnije spomenuti Oto, ponovo je u pitanju brat Maksa Broda. Osim na već spomenutom putovanju u Pariz 1910. godine [vid. nap. 3], on je bio Kafkin saputnik i septembra 1909. godine kad su išli u Rivu i Brešu.
8 U ovom zapisu se pojavljuju mnogi lokaliteti praškog Starog grada o koje se Kafka od mladosti oslanjao. Stragradski trg je veliki središnji trg Starog grada. Kafkina rodna kuća nalazila se u blizini, a u kući na adresi Starogradski br. 2 porodica je stanovala od 1889. do 1896. godine. U Niklasovoj ulici (češki naziv je Mikulaševa) br. 36, stanovala je od juna 1907. godine. Na Trgu je i palata Kinski u kojoj se nalazila gimnazija, a koju je Kafka pohađao; kasnije je njegov otac u to zdanje preselio svoju trgovačku radnju. Građevinski kompleks sa starom Većnicom odvaja Starogradski od takozvanog Malog trga; na većnici je bio čuveni astronomski časovnik. Niklasova crkva i Tinska crkva nalazile su se na Trgu, na kome je bio i Marijin kip koji je odnesen 1918. godine. Spomenik češkom reformatoru Janu Husu osveštan je 1915. godine. Postojala je i Železna ulica, stari vodoskok pred Većnicom Kafka je poznavao iz priča i sa slika, a jedino carski dvorac - kako i sam primećuje - nije stvarno postojao.
Za „pozorište” i pozorišne predstave Kafka od septembra 1911. godine pokazuje pojačano interesovanje. U pitanju nije, svakako, bilo pozorište u tradicionalnom smislu; redovno je posećivao predstave jedne jidiške glumačke trupe kojoj su pripadali Manja Cisik i Jichok Levi, koje je Kafka poštovao, a s potonjim će gajiti i prijateljski odnos. „Jevreji”, kako ih on naziva, nastupali su u praškom „Kafe Savoj” na improvizovanoj pozornici, na kojoj neka umetnička dekoracija, kako je on sanjao, nije bila ostvariva. Mogućno je da u snu, ipak, postoji izvesna reminiscencija na jednu od postavki Žargon-teatra; Kafka je, naime, 5. oktobra, gledao glumicu Floru Klug u muškoj ulozi: „Gospođa Klug, ’imitatorka muškaraca’. U kaftanu, kratkim crnim pantalonama, belim čarapama [...].”
9 „Prostrana zemlja” Artura Šniclera bila je, u sezoni 1911/12, u programu Novog nemačkog teatra. Šnicler je 30. oktobra 1911. godine prisustvovao izvedbi svog komada. Drama je davana i 18. novembra, dakle dan pre nego što je Kafka zapisao san. Nije isključeno da je on video premijernu izvedbu. Istina, nema prepoznatljivih paralela između snevane inscenacije i one kakva je stvarno ona tada mogla biti.
Emil Utic (Utitz, 1883-1956) bio je nekadašnji Kafkin školski drug. Predavao je, po pozivu, 1910. godine, kao docent za filozofiju na univerzitetu u Rostoku, i nije, kako je u snu, ni pomišljao na to da obrađuje Šniclerov komad. „Školski drug” koji se javlja kao takav u snu jeste Paul Kiš (Kisch, 1883-1944), brat „goropadnog reportera” Egona Ervina, ali kome atribut „nemački” nije pripisan samo na osnovu njegovih studija germanistike, nego i zbog njegovog nacionalnonemačkog opredeljenja. Glumica po imenu Gertrud Hakelberg bila je tada zaposlena u nemačkom Landesteatru, ali nije nastupala u izvedbama „Prostrane zemlje”. Kafka je doista, zajedno sa Jichokom Levijem, 16. oktobra 1911. godine, u Češkom nacionalnom pozorištu, gledao jedan pozorišni komad, „Dubrovačku trilogiju” Ive Vojnovića. U dnevniku piše da mu je to veče bilo pokvareno, s jedne strane, zbog „očajnog komada i očajne izvedbe”, a s druge, jer mu je Levi „povrh svega” priznao da ima triper: „Kad sam privukao njegovu glavu, kosa mu je dodirnula moju kosu, i mene je obuzeo strah zbog uvek mogućne zaraze [...].” Valja dometnuti da je Kafka smatrao Šniclera slabim piscem, o čemu i govori u jednom od pisama Felici Bauer i izričito kaže da su drame i proze ovog ispunjene „ogromnom masom piskaranja”.
10 Nije sigurno da li je Kafka ovde imao pred očima neku stvarno postojeću sliku francuskog slikara Žana Ogista Dominika Engra (1780-1867). I on sam u to podozreva dok zapisuje san, pa kaže „navodno” Engrova.
11 Ovaj san je očevidno povezan s Kafkinim boravkom u Berlinu, od kojeg je minulo već više od godinu dana (od 3. do 9. decembra 1910). Ugledni specijalista za pluća i direktor klinike za internu medicinu, Ernst fon Lajden preminuo je 5. oktobra 1910. godine, u Berlin-Šarlotenburgu; Kafkin boravak pada u vreme kad su u berlinskim novinama objavljivane posmrtne besede u čast preminulog.
Prema svom ocu, Hermanu Kafki, osećao je Kafka i u stvarnom životu snažnu potčinjenost. Videti, recimo, glasovito Pismo ocu.
12 Ovaj zapisak se nalazi u putnom dnevniku za „Vajmar/Jungborn 1912”. Tokom jula 1912. godine Kafka je boravio u nekom sanatorijumu na Jungbornu u Harcu. A i pre toga je on već, s Maksom Brodom, preduzimao putovanje u Vajmar, pa je i više puta posetio Geteovu kuću, gde je, svakako, manje bio fasciniran predmetima koji su podsećali na mrtvog pesničkog kneza nego lepom mladom nastojnikovom ćerkom: „Geteova kuća. Primaće odaje. Ovlašan pogled na sobe za pisanje i spavanje. Žalostan prizor, podseća na mrtve dedove. [...] Još dok smo sedeli dole, na stepeništu, projurila je ona sa svojom malom sestrom pored nas. [...] Onda smo je ponovo videli u sobi s Junoninim poprsjem, pa onda gledajući iz baštenske sobe. Verovao sam da često još čujem njen korak i glas.” Da se Kafka uopšte divio Geteu, potvrđuju mnoga mesta u njegovim pismima i dnevnicima. Ne samo da je poznavao mnoga njegova dela, nego je i sa zanosom čitao knjige o njemu.
U Pragu je, 28. februara 1912. godine, bio na večernjem recitalu čuvenog glumca Aleksandra Mojsija, koji je izgovorio i nekoliko Geteovih pesama. Na to je Kafka kritički primetio da su Geteove pesme nedostižne za recitatora, mada nije lako pronaći neku grešku prilikom recitovanja, jer sve vodi cilju.
13 Ovaj zapis takođe potiče iz vremena kad je Kafka boravio na Jungbornu. Tamo su upražnjavani alternativni postupci lečenja: muški pacijenti su stanovali u drvenim kolibama u „Gospodskom vazdušnom parku”, gde su se kretali neodeveni, izvodeći vežbe disanja. Kafka je prema tome nagonski imao ambivalentni stav. Odbijao je da se svuče go, i zato su ga nazivali „čovek u kupaćim gaćama”. Njegov opis predavanja nekog lekara o vazdušnoj terapiji ironično je distanciran: „9. jul [...] Sinoć predavanje o odelu. Kineskinjama osakate stopala da bi im se raširila zadnjica. [...] Lekar, nekadašnji oficir, smeh mu zvuči usiljeno, ludački, plačljivo, buršikozno. [...] (Iz njegovog jučerašnjeg predavanja: ’Ako imate čak i potpuno iskrivljene prste na nogama, pa takav prst istežete i pri tome duboko dišete, možete ga vremenom ispraviti.’ Posle izvesnog vežbanja, polni organi rastu. Iz uputstava za ponašanje: ’Preporučuju se vazdušna kupanja u noći (ja prosto skliznem sa svog kreveta kad mi se ushte i iziđem na livadu pred svojom kolibom), samo se čovek ne sme suviše izlagati mesečini, to je škodljivo.’) Naše savremeno odelo ne može čak ni da se pere!!!” Zabeležiće 11. jula: „Pokatkad me uhvati neko lako površno gađenje kada, dabome uvek na izvesnom odstojanju, ugledam te potpuno gole kako lagano prolaze između drveća. Njihovo trčanje nimalo ne popravlja stvar. [...] Ne dopadaju mi se ni starci kad goli preskaču plastove sena.”
Na drugim stranicama Kafka se oseća veoma naklonjen Društvu poklonika vazdušnog lečenja. Tako, 22. jula te godine, piše Maksu Brodu: „Ne reci ništa protiv druženja! Ja sam zbog ljudi ovamo i došao i zadovoljan sam da se barem u tome nisam prevario [...]. Sigurno je da sam se malo promenio.”
14 Ovde je nekoliko očiglednih paralela s prvim poglavljem takozvanog romana o Americi [Nestali], napisanim oktobra te godine, i u kojem je prikazano prispeće protagoniste u njujoršku luku. Na prvoj verziji romana Kafka je radio već tokom boravka, jula 1912. godine, u sanatorijumu na Jungbornu. Njegovo interesovanje za život u Americi već ranije je dokumentovano. Tako je, recimo, Kafka bio 2. juna 1912. godine na predavanju češkog socijaldemokrate Františeka Soukupa, u kojem je ovaj, između ostalog, govorio o američkom izbornom sistemu. Čitao je i knjigu Amerika danas i sutra Artura Holičera (Berlin, 1912).
Na kraju zapisa o snu nalazi se i evokacija putovanja u Pariz 1910. i 1911. godine [vid. nap. 5].
15 Kafka je Felicu Bauer (1887-1960) upoznao 13. avgusta 1912. godine u stanu roditelja Maksa Broda. Felice je tada živela u Berlinu, gde je radila u kancelariji firme koja je proizvodila diktafone i parlografe. Kafka je 20. septembra iste godine započeo prepisku s njom, i ta prepiska se ubrzo intenzivirala (u razdoblju od 1912. godine do 1917, poslao joj nekih 700 pisama). Često se dešavalo da joj je dnevno pisao po dva, pa i tri pisma, i onda žudno, ponekad prestrašeno čekao na odgovor iz Berlina. Po njegovom mišljenju, krajnje traljava poštanska veza između Praga i Berlina bila je za njega stalni povod za uznemirenost. San o sreći da mu je poštar odjedared doneo dva preporučena pisma, bio je kao korigovanje stvarnosti, „izraz njegovih istinskih želja”. Kafka, koji je, kako kaže, odlučio da „ne ustaje iz kreveta pre nego što pismo stigne”, dopisuje uz priču o snu: „Ali, danas, po danu, morao sam poštara da dovučem na sasvim drugi način. Naši poštari su tako nehajni. Pismo je došlo tek u četvrt do 12, deset puta sam iz svog kreveta slao najrazličitije osobe napolje na stepenište, kao da će ga to namamiti da dođe gore, ja lično se nisam usudio da ustanem, ali u četvrt do 12 pismo je stvarno bilo tu, otvorio sam kovertu i pročitao ga u jednom dahu.” A kad je reč o „prvom” snu u kome se Felice pojavljuje, a kojeg ovaj zapis pretpostavlja, o njemu Kafka govori u pismu od 8. novembra 1912. godine: „Imam samo neku nejasnu uspomenu na san u kome je reč bila o Vama i, u svakom slučaju, prikazivao je nekakav nesrećan događaj.”
16 Kao i u slučaju sna od 17. novembra 1912. godine, i u ovom snu sadržane su, u najširem smislu, teškoće komunikacije s Felice. Zaključni deo pisma glasi: „Uto se probudim, sav u groznici i očajan što si tako daleko od mene.”
Najmlađa sestra, koja svom bratu pomaže da uspostavi vezu, jeste Otla (Otilija) Kafka (1892-1944) koja je svakodnevno i u mnogo čemu bila bratu od ruke. Posebno mu je bila od pomoći kad je Kafka oboleo od tuberkuloze. U jednom od svojih pisama Felice, on naziva Otlu svojom „najboljom praškom prijateljicom”.
Kafka se stvarno bojao telefoniranja; svojoj korespondentkinji saopštio je to već 14. novembra 1912. godine: „Kako dobro mora da razumeš telefoniranje, kad možeš da se smeješ u telefonsku slušalicu. Meni se smeh gasi već kad samo pomislim na telefon.”
17 Pisca Paula Ernsta (1866-1933) posetili su u Vajmaru Brod i Kafka jula te godine. Kafka piše u svom putnom dnevniku: „Paul Ernst. Brkovi preko usta i zašiljena bradica. Čvrsto se pridržava za stolicu ili za kolena, mada se ni u uzbuđenju (zbog svojih kritičara) ne pridiže žustro. - Stanuje na Hornu. Vila koju očigledno sasvim ispunjava njegova porodica.”
Spomenuti Feliks jeste verovatno Kafkin prijatelj, filozof Feliks Velč (1884-1964). [Vid. nap. 34]
18 Pod „starim snom” koji se ne usuđuje da ispriča, Kafka verovatno misli na onaj pomenut u pismu od 8. novembra 1912. godine. [Vid. nap. 14]
Kafka je stvarno proslavio iduće godine svoju veridbu s Felice. Živopisan izveštaj o toj proslavi koja se odigrala u Berlinu, postao je bezmalo čuven: „6. jul ’14. Vratio se iz Berlina. Bio vezan kao neki zločinac. Da su me sa istinskim okovima postavili u neki ćošak i okružili me žandarmima, pa samo na taj način dopustili da posmatram, ne bi bilo gore nego što je bilo. I to je bila moja veridba i svi su se trudili da me povrate u život i, pošto u tome nisu uspeli, da me trpe onakvog kakav sam bio.”
19 Prvi susret s Felice u Berlinu odigrao se 23/24. marta 1913. godine. U san se, u Kafkinoj predstavi, očigledno mešaju i njegove uspomene na prvi susret s Felice u Pragu avgusta 1912. godine.
Nekoliko dana docnije Kafka je u novinama video sliku poznatog para, princeze Viktorije Lujze i njenog mladoženje. Ovako je opisuje Felici: „Njih dvoje šetaju po parku u Karlsrueu, ruku pod ruku, ali time nisu još zadovoljni, pa su isprepleli prste. Ako nisam te isprepletene prste gledao barem 5 minuta, onda sam ih gledao upravo 10 minuta.”
20 Ovde maltene kao da i nije reč o snu nego o samoubilačkoj fantaziji, koja se može objasniti velikom fizičkom i psihičkom iscrpljenošću u koju je Kafka pao te noći. Tek što se, posle susreta s Felice, vratio iz Berlina, morao je po nalogu Zavoda u kojem je bio zaposlen da otputuje u Ausig. Veče uoči tog putovanja, pisao je Felici: „[...] neispavanost, umor i nemir gotovo su me lišili čula, a predstoji mi i da proradim ogromnu gomilu akata za sutrašnju raspravu u Ausigu. A da spavam, moram bezuslovno da spavam, jer sutra moram opet da ustanem u pola 5 izjutra.” Dva dana kasnije - opet u Pragu - osvrće se još jednom na tu noć: „U noći od srede na četvrtak, dakle uoči putovanja u Ausig, otišao sam u krevet tek u 11 i po časova, pošto sam morao da prostudiram akte, ali uprkos svem umoru nisam mogao da zaspim, u 1 čas po ponoći čuo sam kako otkucava, a trebalo je da ustanem u pola 5.” Na to je dodat opis sna, vizije. Takve su se suicidne predstave javljale Kafki često, pri čemu se kao najjednostavniji način oduzimanja života sebi javljao skok kroz prozor. Ta slika se javlja, recimo, i u dnevniku i najmanje jednom pismu Maksu Brodu.
21 Ovde je možda reč o odjeku na Kafkino putovanje u Berlin [vid. nap. 18]; Kafka je, međutim, u nemačku prestonicu putovao sam, a ne, recimo, s Maksom Brodom i njegovom ženom gospođom Elzom.
22 Jadanje zbog glavobolje mogli bismo reći da je lajtmotiv u Kafkinim dnevničkim zapisima. Istog dana beleži: „Ali, glavobolja, nesanica! Ipak, moram da se borim ili, bolje reći, nema mi izbora.” Isti motiv nalazimo i u književnim tekstovima. U romanu Proces, Jozef K. ima utoliko češće glavobolje što njegov proces duže traje. Slično otkrivamo i u izvesnom broju priča.
23 Kafka je ovaj, u dnevniku zapisani san napisao još jednom i sutradan ga, 18. novembra 1913. godine, poslao Greti Bloh (1892-1944?). Tu Felicinu prijateljicu upoznao je malo pre toga. Ona je dolazila u Prag da bi posredovala između Felice i njega. Činjenica da joj je Kafka saopštio ovaj san, dobar je pokazatelj da se između njih dvoje brzo uspostavio i razvio relativno poverljiv odnos.
Međutim, u prepisanom tekstu u pismu nedostaje poslednja rečenica koja se nalazi u dnevniku. Ali, u pismu zato nalazimo dodatu uvodnu i zaključnu rečenicu, i to je prožeto samoironijom: „Ali, sad, pre nego što pođem na spavanje, da napišem još i jedan san koji sam juče snevao, da biste tako videli da sam ja i noću unekoliko aktivniji nego u budnom stanju.” [...] „Tako ja pomažem ljudima i triciklima u noći.”
24 Najmlađa Felicina sestra, Erna Bauer, tek je kasnije upoznala Kafku. Posle prvog raskida veridbe, jula 1914. godine, bio je on s njom u neredovnoj prepisci.
25 Kafka je u Berlin ponovo putovao 28. februara 1914. godine.
26 U svom dnevniku, upravo na dan 27. maja 1914. godine, Kafka skicira priču koja počinje na sledeći način: „Prvi put se beli konj pojavio jednog jesenjeg popodneva na širokoj, ali ne naročito živoj ulici grada A.” Posle nekoliko stranica, tekst se prekida i zaključuje samokritičkim komentarom autora: „To ima smisla, ali je ravno, krv teče tanušno, suviše daleko od srca. Imam još zgodnih scena u glavi, pa ipak prekidam.” Onda sledi zapis o oniričkom trenutku inspiracije, posle koga je dopisan i komentar uz književni pokušaj: „Ovo poslednje nije, nažalost, opovrgnuto gornjim početkom.”
U Kafkinim dnevnicima možemo da otkrijemo ceo niz nacrta za takvu priču o konju. Recimo, pod datumom 27. mart 1914. godine, nalazimo odlomak koji počinje sa konjskom štalom u kojoj su timareni Famos, Grazaf, Turnemento, Rosina i Brabant. Većina tih priča i nacrta kod Kafke ima karakter oslobađajućih fantazija. Tako, o konju belcu nalazimo i odlomak dva meseca kasnije, 27. maja 1914. godine.
27 Kafka pomišlja očito na redovna, neobavezna večernja druženja koja je Fridrih Vilhelm I od Pruske uveo i koja su se odigravala u njegovom dvorcu Bellevue (dakle: Lep pogled). „Pušačka odaja” najverovatnije smera na neki savremeni slikarski prikaz sobe namenjene za pušenje kakva je postojala u vilama i dvorcima.
Zagonetna je pojava Matilde Serao (1856-1927). Italijanska književnica pisala je prvenstveno romane iz napolitanskog narodnog života. Njeno ime se, inače, nigde drugde ne pojavljuje u Kafkinim spisima. Nije isključeno da je on poznavao neku od njenih knjiga. Ipak, postoji izvesna veza, književna, između nje i cara Vilhelma II; u romanu Svadbena noć (1908) ona opisuje bal koji se dešava u Rimu u čast nemačkom caru.
28 O direktoru Maršneru, vid. nap. 4.
29 Maks Brod je u Pragu 1915. godine poučavao grupu izbegličke dece iz Galicije. Među tom decom su i sestre Fani, Estera i Tilka Rajs. Kafka je nekoliko puta kao gost učestvovao na časovima poučavanja i u tim prilikama dobro upoznao rečene sestre. O susretima i zajedničkom šetnjama s Fani Rajs piše on više puta u svom dnevniku; jedan od tih dnevničkih zapisa glasi: „[...] manje glavobolje. Šetnje s gđicom Rajs. [...] U gradskoj čitaonici. [...] Dve čudesne sestre Estera i Tilka kao suprotnost svetlosti i senke. Naročito je Tilka lepa [...].”
Ko bi mogle biti „dve miljenice”, i u kakvom odnosu stoje sa sestrama Rajs, teško je tačno znati.
30 Kad je izbio rat, Kafka je često imao priliku da posmatra marširanje trupa praškim ulicama. Tako, 6. avgusta 1914. godine beleži: „Artiljerija prolazila preko Prokopa. Cveće, klicanje „živeo” i „nazdar”.” U takvim prilikama otkrivao je u sebi „ništa do sitničavost, nesposobnost odlučivanja, zavist i mržnju prema borcima”, pri čemu je u tome mogla igrati ulogu činjenica da je on bio oslobođen službe sa oružjem. Naročito mu je bio mrzak ura-patriotizam u čije zagovornike je svrstavao i svog oca, kao valjda i sve jevrejske trgovce u gradu.
U ovom zapisu sna spomenuti Feliks jeste sin Kafkine sestre Eli i Karla Hermana, rođen 1911. godine.
31 Doktor Emanuel Hancal bio je Kafkin kolega s posla u Zavodu za osiguranje.
32 Odnos s Felice, kojoj se Kafka januara 1915. godine ponovo približio, prolazi u to vreme kroz novu duboku krizu. Kafka se tokom septembra i oktobra 1916. godine često žali da od nje ne prima „nikakvih vesti”. Dok joj on sve to vreme redovno piše, često ne dobija odgovore na svoja pisma.
33 Prema Francu Verfelu (Franz Werfel, 1890-1945) Kafka je imao veoma ambivalentan stav; divljenje izmešano sa odbijanjem, čak mržnjom: „Mrzim V., ne zato što mu zavidim, ali i zavidim mu. Zdrav je, mlad i bogat, kod mene je u svemu suprotno.”
Verfel boravi tada u Beču; bio je dodeljen tamošnjoj vojnoj pres-službi. Kafka ga je poslednji put sreo jula te godine u kući Maksa Broda.
34 Berta Fanta (1865-1918) bila je žena jednog praškog apotekara, koja je u Pragu oživljavala neku vrstu književnog kružoka. U njenoj kući bila su organizovana čitanja, predavanja i diskusije, prvenstveno sledbenika filozofa Franca fon Brentana, među koje su, barem u to doba, spadali i Kafkini prijatelji Feliks Velč i Maks Brod. Kafka je samo tek povremeno učestvovao u tim druženjima. U jednom od pisama Maksu Brodu, 6. februara 1914. godine: „Sutra jedva da ću doći kod Fante, ne ide mi se baš tamo.”
U zbilji, Kafka jedva da je mogao da zamisli svog oca kao nekog ko bi se bavio „idejama o socijalnoj reformi”. Naprotiv, u Pismu ocu , on mu baš prebacuje nesocijalan stav koji otac ispoljava u odnosu prema svojim nameštenicima.
Feliks koji se spominje u ovom snu isti je koji se pojavljuje u snu od 19. aprila 1916. godine, naime Kafkin sestrić. [Vid. nap. 29]
35 Pošto mu je dijagnostikovana tuberkuloza pluća, Kafka je sredinom septembra 1917. godine otputovao u Cirau, na severozapadu Češke, gde je njegova sestra Otla raspolagala seoskom kućom.
Feliks Velč drži tada tečaj o političkim i književnim temama. August Zauer, koji se u snu pojavljuje kao jedan od njegovih slušalaca, bio je Kafki poznat samo tokom kratkog vremena njegovog studiranja germanistike. Štaviše, taj profesor nemačke književnosti bio mu je omražen zbog nacionalnonemačkog i antisemitskog stava, i utoliko ga smatrao odgovornim što je on ubrzo napustio svoje studije germanistike.
Oskar koji se pominje, nesumnjivo je slepi pisac Oskar Baum (1883-1941), koji je zajedno s Velčom i Brodom spadao u Kafkine najbliskije prijatelje. Pod izrazom „san o Cukerkandlu” Kafka pokušava da samoironično evocira podatak o kome mu je Velč pisao u pismu od 17. oktobra 1917. godine: „Razgovor s dvorskim savetnikom Cukerkandlom o - Tebi. On Te je kao stvaraoca dizao u nebesa. Njegova tašta je u nekoj banji od neke ljubazne dame slušala o izvesnom piscu Francu Kafki koji se bezuslovno mora pročitati. Ova je poželela knjigu i dobila je. Tako je i dvorski savetnik pročitao četiri stranice i bio oduševljen: ’Moram da ga ipak poznajem ako je on naš doktor.’” U pismu krajem oktobra 1917. godine, Kafka se još jednom vraća na tu epizodu.
O Lidiji Holcner Maks Brod primećuje da je ona bila „rukovodilac nekog devojačkog internata u Pragu”.
36 Na Taljamentu u Gornjoj Italiji tada su ujedinjene austrougarske i nemačke vojne snage pobednički potiskivale Italijane. Naravno, u dnevnim novinama redovno je izveštavano o toku borbi.
37 Velč je držao predavanja na političke i književne teme. Praški profesor filozoflje Oskar Kraus zapodenuo je sa svojim bivšim učenikom Velčom ironični disput o tim predavanjima. Kad bi Velč sledio Kafkin savet, značilo bi to još jednu provokaciju više.
38 Kafka je ovo pismo pisao iz Šelezena gde je boravio na oporavku u pansionu Štidl.
Brod daje sledeće objašnjenje o kojim se to njegovim patnjama mislilo u Kafkinom nagoveštaju: „Odnosi se na jedan san u kojem su me mučile jevrejske i cionističke katastrofe. Stanje u Palestini je tada bilo kritično.”
U nastavku pisma, Kafka objašnjava šta misli pod jevrejskim: „Jevrejsko je mlada devojka koja je, nadajmo se, tek malo obolela. Obična i čudesna pojava.” U stvari, on cilja na Juliju Voriček (1891-1939), ćerku služitelja u praškoj sinagogi, s kojom se docnije verio.
39 Hlavata (češki): tvrdoglava. Otla je u porodici bila poznata po svojoj duhovnoj nezavisnosti koja se ispoljavala i kao prkos prema ocu. Zbog toga nije bila mila ocu, ali je Kafka verovao da u njoj ima saveznicu. O tome piše i u Pismu ocu, o Otli koja nema nikakve veze sa ocem i sama mora da traži svoj put, kao i on sam itd.
40 „Samoodbrana” bio je naziv za praški cionistički nedeljnik, koji je Kafka od 1917. godine redovno čitao. On je naručio da tu reviju dobija i u Meranu gde je radi lečenja boravio aprila 1920. godine.
Marta Levi je nesumnjivo Kafkina rođaka.
41 Otla se zbližila s Jozefom Davidom (1891-1963), češkim katolikom, s kojim se, uprkos stavu roditelja i rođaka, i venčala 15. jula 1920. godine. Njen brat ju je u tome nedvosmisleno podržavao. Otla ga je očevidno i u pisanom obliku molila za mišljenje, jer u početnom delu pisma Kafka je, a da to i ne kaže otvoreno, ohrabruje na brak s Davidom. Na taj deo pisma i cilja Kafka kad kaže „gorespomenuta tema”. U snu spomenuti „on” - jeste David.
42 Kafka je Milenu Jesensku (1896-1944) upoznao u jesen 1919. godine u Pragu. Ona je živela tada sa svojim mužem Ernstom Polakom u Beču i radila, između ostalog, kao prevoditeljka na češki jezik. U aprilu 1920. godine, iz Merana gde je bio na lečenju, započeo je Kafka prepisku s njom. Konkretan povod za korespondenciju bio je najpre češki prevod „Ložača” koji je uradila Milena. Ali, ubrzo se prepiska pretvorila u ljubavnu, koja se u mnogo čemu može upoređivati sa onom koju je održavao s Felice Bauer. Tako, kao što je ranije bilo sa susretom s Felice u Berlinu, sanjao je o tome sad i o mogućnom susretu s partnerkom u Beču. Kad je Kafka zapisao ovaj san, na vidiku je već bio kraj boravka u Meranu, pa se pojavljivala i mogućnost susreta s Milenom u Beču prilikom povratka u Prag. U snu, u kojem Kafka čak preduzima „lukave pokušaje” da bi saznao adresu voljene, kao kontrast je njegov istinski stav koji je izrazio u pismu dan ranije na sledeći način: „Da li dolazim u Beč, danas još ne mogu da kažem, ali verujem da ne dolazim. Ako sam ranije imao mnoge protivrazloge, danas imam samo jedan, naime da to prevazilazi moje duhovne snage, a tu je i neki dalji, sporedni razlog, da je to za nas oboje bolje.”
43 Dvoje šaty mam a prece slušne vypadam (češki): Imam samo dve haljine, a ipak izgledam krasno.
44 Milena je očevidno molila od Kafke adresu kompozitora Hansa Krasa (1899-1944), koji je spadao u krug umetnika koji su se sastajali u Kafeu Kontinental.
Pomenuti Rajner je urednik „Tribune” Jozef Rajner (1898-1920), koji je 19. februara 1920. godine oduzeo sebi život, jer mu je žena, Milenina prijateljica, bila neverna. Kafka je taj događaj primio kao upozorenje da ne rastura Milenin odnos prema njenom mužu Ernstu Polaku. Milena mu se, međutim, često žalila na muževljevo rđavo postupanje s njom i nagoveštavala da želi da ga napusti.
45 Milenin rođendan padao je 10. avgusta. Jula je već ona saopštila Kafki da se, zbog finansijske nevolje u kojoj su se ona i njen muž stalno nalazili, nudila da na bečkim stanicama radi kao nosačica prtljaga.
46 Ovaj tekst je Kafka više puta objavljivao i, između ostalog, uvrstio ga u zbirku pripovedaka Seoski lekar (1919). On spada u okružje romana Proces, mada se ne nalazi u njemu. Skica je svakako imala ulogu da pisanje učini protočnijim; gledano metaforički, ovde je prikazan proces umetničkog stvaranja. Junak, Jozef K., mora najpre da umre da bi umetnik mogao da dovrši svoj ispis. Kafka je završno poglavlje romana, čiji se protagonist takođe zove Jozef K, napisao kad i početno poglavlje. U tom završnom poglavlju, Jozef K. je osuđen, to jest autor je pustio da njegov junak umre pre nego što je započeo istinski rad na svom romanu.