Riba je crvena

Svetski poznati pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Gabrijel Garsija Markes, redovno se predstavlja i kao novinar, ističući ne samo da je u tom svojstvu počeo da se bavi rečima, već da novinarstvo nikada nije ni napuštao. Mada je slavu stekao pre svega kao književnik, Markes se isto tako udobno oseća i u manje otmenoj koži novinara. To je i razlog što je gotovo tri decenije redovno, iz nedelje u nedelju, imao rubriku u kolumbijskom listu "El Espectador", javljajući se redovno, ma gde se u svetu zatekao.
Markesovi novinarski zapisi čak i nepotpuni čine debelu knjigu.Već i površan uvid otkriva kako je novinar Markes na nivou pisca Markesa, jer i jednog i drugog krase već poslovična maštovitost i duhovitost. Pridajući važnost sitnicama koje život znače, Markes otkriva da nema tog životnog stanja koje se smernošću, maštom i finom ironijom ne može preobraziti u okrepljujuću utehu.
Iz poveće zbirke u kojoj Markes piše o svemu pomalo, o politici i istoriji, o gradovima i omiljenim piscima, o odvikavanju od pušenja i strahu od letenja, prevedeni su i priređeni samo neki od zapisa, čineći nepravdu ostalima, isto tako zabavnim i poučnim.

MAŠTA I STVARALAŠTVO


U Latinskoj Americi i na Karibima pisci ne moraju mnogo da izmišljaju. Njihov problem je potpuno suprotan: kako da stvarnost učine uverljivom. Uvek je bilo tako još od naših istorijskih početaka, do te mere da u našoj literaturi najmanje verodostojno deluju oni koji su najrevnosniji u opisivanju stvarnosti, što će reći hroničari. Čak i oni priznaju da nema te fantazije koja se može meriti sa životom.
Brodski dnevnik Kristifora Kolumba je, otuda, naše najstarije književno delo. Pre svega, treba reći da nije sasvim sigurno da takav tekst uopšte postoji, jer je verzija koju znamo samo prepis originala za koji otac Las Kasas tvrdi da ga je imao u rukama. Čak i da takav dnevnik postoji on je samo bledi odsjaj onoga što je Kristifor Kolumbo morao da izmišlja kako bi španski kraljevi poverovali u veličinu njegovog otkrića. Kolumbo je govorio da su domoroci, koje je izabrao da budu predstavljeni dvoru, „izgledali onako kako su ih majke donele na svet”. Drugi hroničari su saglasni sa činjenicom da su na Karibima, što je za trope pre prihvatanja hrišćanskog morala sasvim prirodno, ljudi išli neodeveni. Uprkos tome, Indijanci, koje je Kolumbo doveo u kraljevsku palatu u Barseloni, bili su pokriveni širokim lišćem palme sa urezanim crtežima čudnih i u Evropi nepoznatih životinja. Objašnjenje za to je jednostavno: prvo putovanje Kolumba, suprotno od onoga o čemu je maštao, predstavljalo je ekonomsku katastrofu. Zlato koje je obećao jedva da je u malim količinama našao, izgubio je najveće brodove svoje flote i na povratku nije mogao da pruži nijedan valjani dokaz vrednosti svojih otkrića, ništa, dakle, čime bi opravdao ogromne troškove ekspedicija i obezbedio njihov nastavak. Obično usmeno svedočenje očito nije bilo dovoljno jer su slušaoci vek posle povratka Marka Pola iz Kine imali na umu da je on iz Azije kao dokaze drugačijeg sveta priložio špagete, bale svile i barut.
Celokupna naša istorija, kako sam već rekao, od samoga početka ima teškoća da se u nju poveruje. U jednoj od mojih omiljenih knjiga, Prvi put oko sveta, Italijan Antonio Pigafeta, koji je pratio Magelana na takvom putu, tvrdi da je u Brazilu video ptice „bez kandži koje polažu jaja na leđima mužjaka ili usred mora”. Isti hroničar takođe kaže kako je u Patagoniji naišao na džinove koji su „pali u nesvest” kada su videli svoje lice u ogledalu.
Legenda o Eldoradu ne samo da je lepa nego je imala odlučujući uticaj na našu istoriju. Tražeći mitske predele Gonzales Himenez de Kvesada je otkrio polovinu teritorije koju danas čini Kolumbija, a Francisko Oreljana je pronašao reku Amazon. Ono što je u celoj toj priči neverovatno je da je on to učinio ploveći prema ušću, suprotno, dakle, od pravca kojim se obično otkrivaju izvori reka. Eldorado, uprkos silnom trudu mnogih istraživača, nije nikada pronađen, kao što se nikada nije ušlo u trag tovaru zlata koji je u Kusko - za otkup Atahualpe - preneto na samarima jedanaest hiljada lama. Legenda o tom zlatu je ponovo obnovljena pre jednoga veka kada je ekspedicija, kojoj je povereno da istraži mogućnost izgradnje železnice od jedne do druge obale u Panami, izvestila da je projekat izvodljiv ali pod uslovom da se šine ne izrade od gvožđa već od zlata. Stručnjaci su time hteli da kažu kako se u tom kraju teže dolazi do prvog nego do drugog dragocenog metala.
Govori se da istraživači nisu tražili samo Eldorado već i nešto plemenitije i poetičnije: izvor večne mladosti. Neću, uostalom, da verujem kako je Pizaro pripremio grandioznu ekspediciju samo da bi pronašao obećanu zemlju zlata.

PREPISIVANJE ŽIVOTA


Jedna od ozbiljnijih nevolja sa kojima se suočava literatura je odsustvo reči kojima bi se opisala stvarnost. Kada mi Latinoamerikanci govorimo o „oluji” Evropljani misle o munjama i gromovima, dok mi zamišljamo fenomen koji je više od toga. Isti nesporazum se odnosi i na pojam „kiše”. U Andima, prema zapisima mnogih putopisaca, kiše mogu da traju i pet meseci.
Potrebno je zbog toga stvoriti čitav novi sistem reči koji bi odgovarao osobenostima različitih svetova. Primeri za to su bezbrojni. Jedan od avanturista koji je početkom veka istraživao gornji tok Amazona piše da je otkrio izvor vruće vode na kome se jaja skuvaju za pet minuta. Iz istoga pera je potekla beleška o kraju u kome nije smeo da govori previše glasno da se na njega sa neba ne bi obrušile potopske kiše. Kada je već o čudima reč, mogu lično da potvrdim da sam na karipskoj obali Kolumbije video čoveka koji molitvom isteruje crve iz uva jedne krave. Isti čudotvorac me je uveravao kako je u stanju da to učini i na daljinu pod uslovom da mu tačno opišu domaću životinju i mesto na kome se nalazi.
Čuda se zaista događaju. Osmoga maja 1902. godine vulkan na ostrvu Martinik je za nekoliko minuta ubio i prekrio lavom svih trideset hiljada stanovnika luke Sent Pjer. Sve osim jednoga: Lugera Silvariusa, jedinog zatvorenika koji je u času nesreće bio zatočen u nerazorivoj ćeliji lokalnog zatvora.
Samo u Meksiku mogli bi se ispisati bezbrojni tomovi neverovatne stvarnosti. Posle dve decenije života u toj zemlji nimalo me nije čudilo da posmatram zrna pasulja kako igraju kao balerine. Dobrodušni zanesenjaci su me uveravali kako u tome nema ničega natprirodnog jer su zrna pokretana larvom u njima. Nalazio sam da njihovo objašnjenje nije ubedljivo, ne zbog toga što nisam verovao da je larva u pasulju, već zbog toga što sam se pitao kako se pokreće ako je iznutra nagrizen.
Na Karibima je, ipak, sve moguće jednostavno zbog toga što ne postoje ni zakoni ni ograničenja bilo koje vrste: banditi se tako mogu probuditi preobraženi u kraljeve, izbeglice u admirale a prostitutke u vaspitačice. I obrnuto, naravno.
Znam to jer sam rođen i odrastao na Karibima. Znam svaki grad, svako i najmanje ostrvo. To je možda objašnjenje za osećanje osujećenosti jer mi nikada nije pošlo za rukom da bilo čime nadmašim stvarnost. Najviše što sam uspeo je da je izrazim na poetski način, ali i u tome nema nijednog retka koji nema uporište u stvarnosti.
Kada sam se pripremao da napišem „Jesen patrijarha” čitao sam gotovo deset godina sve što mi je došlo pod ruku o diktatorima u Latinskoj Americi, naročito na Karibima. Činio sam to u nastojanju da napišem knjigu koja bi što je manje moguće ličila na stvarnost. Ništa nije vredelo. Moglo bi se čak reći da sam na svakom koraku doživljavao razočaranje jer je život bio maštovitiji od bilo kakve fantazije. Dival je na Haitima naredio da se pobiju svi psi crne boje jer je verovao da je jedan od njegovih neprijatelja, pokušavajući da pobegne iz zemlje, preuzeo obličje crnoga psa. Doktor Fransia, čiji je prestiž kao filozofa bio tako veliki da je bio predmet jedne studije Karlajla, zatvorio je Republiku Paragvaj kao što se zatvara kuća sa samo jednim otvorenim prozorom za prijem pošte. Antonio Lopez de Santa Ana je sahranio sopstvenu nogu, priredivši joj veličanstven pogreb. Odsečena ruka Lope de Aguire plovila je rekom danima, pri čemu su oni koji su je videli drhtali od straha plašeći se da im i tako rastavljena od tela može naneti smrtonosni udarac. Anastazio Somoza Garsia iz Nikaragve imao je u dvorištu rezidencije jedinstveni zoološki vrt sa dve vrste kaveza: u jednima su bile divlje životinje, a u drugima razdvojeni samo gvozdenim šipkama njegovi politički protivnici. Diktator iz Salvadora Martinez naložio je da se sva javna svetla u zemlji prekriju crvenim papirom verujući da je to najbolji način za odbranu od boginja. Bista Morazana koja i danas postoji u Tegučigalpi je, u stvari, statua maršala Neja. Zvanična komisija koja je odlučivala o izboru zaključila je da je jeftinije da iz skladišta preuzme zaboravljenu bistu maršala nego da naručuje novu Morazana, čije ime je samo uklesala.
Kao što se vidi, mi pisci iz Latinske Amerike i sa Kariba treba smemo da priznamo kako je stvarnost od nas mnogo umešnija. Naša sudbina, i možda i naša slava, sastoji se, prema tome, samo u nastojanju da je što poniznije i što vernije opisujemo.

KAKO SE PIŠE ROMAN?


To je, nema sumnje, pitanje koje se jednom romanopiscu najčešće postavlja. Zavisno od toga ko pita, uvek postoji uljudan odgovor. Štaviše, korisno je da se na to pitanje odgovori ne samo zbog toga što lepota sveta potiče iz njegove raznovrsnosti, već i zbog toga što je u raznolikosti možda i sadržana istina. Jedno je ipak izvesno: verujem da su oni, koji češće od drugih postavljaju pomenuto pitanje, upravo romanopisci. Mi sami, opet, na to pitanje svaki put dajemo drugačiji odgovor.
Mislim, pri tome, prirodno na pisce koji veruju da je namena literature da poboljša svet. Drugi, koji veruju da je sudbina umetnosti da uveća njihov račun u banci, poseduju formule za pisanje koje se mogu razrešiti sa maltene matematičkom tačnošću. Urednici i izdavači to dobro znaju. Jedan od njih se zabavljao objašnjavajući mi kako je za njegovu izdavačku kuću najlakša stvar da osvoji prestižnu nacionalnu nagradu za literaturu. Na prvom mestu treba obaviti analizu članova žirija, njihovih biografija, njihovih dela, njihovog književnog ukusa. Izdavač je zaključio da ukupnost tih elemenata daje prosek sklonosti žirija. „Za tako nešto postoji kompjuter”, govorio je. Kada se jednom utvrdi kakav je tip knjige koja ima najveće izglede da se izglasa, treba izabrati metod suprotan onome koji se obično koristi u životu: umesto da se traži knjiga, potrebno je da se otkrije pisac, dobar ili loš svejedno, koji ima najviše dara da željeni tip knjige proizvede. Ne preostaje potom drugo do da se potpiše ugovor. Zastrašujuće je da je urednik podvrgao ovu igru sudu kompjutera i da je mašina izglede na uspeh procenila na visokih osamdeset procenata.
Problem, dakle, nije u tome da se napiše roman ili kratka priča, već da se piše ozbiljno bez obzira kako će se knjiga prodavati i da li će dobiti bilo kakvu nagradu. Tu već odgovor izostaje jer ni sam ne znam kako da razrešim enigmu u koju se upuštam. Jednom sam se posle godinu dana vratio u Meksiko i na radnom stolu zatekao započeti roman i nekoliko nedovršenih priča. Sa pričama nije bilo velikih problema jer su sve odreda završile u korpi za otpatke. Pošto sam ih pročitao sa pristojne udaljenosti od godinu dana mogao sam se zakleti da ih nisam ja pisao. Bili su deo staroga plana da napišem šezdesetak ili više priča o životu Latinoamerikanaca u Evropi. Njihov glavni nedostatak je bio onaj zbog koga su i završile u korpi za otpatke: čak ni ja im nisam verovao.
Neću da nadmeno tvrdim kako mi nije zadrhtala ruka dok sam papir kidao na komadiće a potom ga rasturio tako da ne može da bude rekonstruisan. Da ni to nije dovoljno da se rukopisu sasvim zatre trag svedočim opet ličnim primerom. Pre nego što sam otputovao u Evropu kao specijalni izveštač El Espectadora u moj stan u Bogoti iznenada je hrupio pesnik Horge Gaitan Duran sa molbom da mu dam prilog za književni časopis koji je tada uređivao. Pošto uoči puta nisam imao ništa da mu ponudim, gost je sa nezasitom žeđi za literaturom, po kojoj je bio poznat, počeo da prekopava po korpi za otpatke. Konačno se uspravio mašući rukopisom za koji je tvrdio da će mu savršeno odgovarati. Prepoznao sam u njemu celo jedno poglavlje koje sam izbacio iz mog prvog romana (tada već štampanog) sa uverenjem da je suvišno. Gaitan Duran nije bio saglasan. Možda je, govorio je, poglavlje suvišno za roman, ali samo za sebe ima drugačiju vrednost. Više da mu udovoljim nego iz ubeđenja, dozvolio sam da objavi odbačeno poglavlje kao zasebnu priču. „Koji naslov da joj damo?”, pitao je, koristeći množinu, što je u tom slučaju bilo više nego opravdano. „Ne znam”, rekao sam, „jer to što držiš u ruci nije ništa drugo do monolog Izabele dok posmatra kako u Makondu pada kiša”. Gaitan Duran je istoga trenutka na praznini iznad prve stranice napisao: „Monolog Izabele dok posmatra kako u Makondu pada kiša”. Tako je iz korpe za otpatke izbavljena priča koja je zadobila mnoge pohvale kritičara i čitalaca. To iskustvo me, svejedno, nije odvratilo od toga da i ubuduće kidam rukopise koji mi se ne čine vrednim štampanja, ali me je naučilo da ih rasparčavam na takav način da se ne mogu ponovo sastaviti.

DANI NEDELJE


U svetu je pomama petka sve raširenija. Reč je o stanju neprestanog ushićenja od trenutka kada se čovek ujutru probudi i seti se da je veliki dan konačno došao. Noć između petka i subote čini se pogodnom za sva preterivanja: neočekivane ljubavi, iluzije koje više nego drugih dana liče na stvarnost, snove bez budućnosti, sve ono, dakle, što je cele nedelje odlagano u očekivanju noći u kojoj se sve odlučuje i sve razrešava.
Mnogo godina subota je bila suđeni dan. Hrišćanski svet je taj dan doživljavao sa osećajem vatrometa u duši, priređujući upravo u subotu balove, venčanja, različite proslave. Sve to je bilo predodređeno za noć u kojoj se život preobražavao u džinovski talas okeana na čijem smo se vrhu srećno ljuljuškali sve dok nas ne bi kao brodolomnike izbacio na široku plažu nedelje. U školskim danima prelazak iz subote u nedelju bio je ravan promeni geoloških razdoblja. Poslednji dan u nedelji bio je kazna, pogoršana sećanjem na još toplu prethodnu noć, na udare muzike sačuvane u srcu, na miris koji se gubi, na trag nečijeg glasa, na sve ono što je bilo jednoga trenutka i što se možda nikada više neće vratiti. Sve do iduće subote.
U međuvremenu, drama se sastojala u traženju odgovora kako da se podnese nedelja. Neženje je toga dana spopadala želja da se venčaju samo da se ne bi u nepodnošljivoj tišini probudili sami u krevetu. Svoja nedeljna popodneva provincijskog studenta u Bogoti, koja je takođe bila provincijska prestonica, provodio sam u redu za bioskop. Ako bi kojom nesrećom ostao bez karte, čekao sam da se završi predstava kako bi među onima koji izlaze iz sale srećom našao poznanika. U gorim slučajevima makar da uživam u neshvatljivom zadovoljstvu da sa lica gledalaca čitam koliko im se film svideo. Bio je to efemeran način da se utešim, ali ipak nešto što je u tom trenutku bilo najbliže ljudskoj solidarnosti.
Odbojnost prema nedelji je bila razlog što mnogi među nama nisu shvatali odbojnost prema ponedeljku. Dok su oni koji su imali uspešnu nedelju počinjali novu sedmicu sa nepodnošljivim sećanjem na već protekle prijatne događaje, usamljenici su počinjali novih sedam dana sa radosnim osećanjem da je svet ponovo naseljen, da život iznova počinje, da budućnost obećava jer ima toliko dana do subote u kojima se može nadoknaditi izgubljeno, ma kakve bile greške prošlosti.
Lično sam najviše strahovao od utorka, zbog toga što su me od malih nogu učili kako je taj dan loš za venčanje i za putovanje. Više od toga utorak koji pada na trinaesti dan u mesecu je zlokoban dan, posvećen bogu rata Marsu. Sreda je mnogo ugodnija jer se u narodu veruje da je pogodna i za kupovinu i za prodaju, i za ljubav i za odmor, za sve, dakle, ugodne dokolice.
O četvrtku neću da govorim - jednostavno zbog toga što prethodi petku. Da se ne bi pomislilo kako me je petak sasvim zaslepio, podsetiću da u automobilskoj industriji postoji pojam automobila-baksuza proizvedenog u petak. Šta je u tom vozilu izuzetno? To što se u prodaji pojavljuje obično sa takvim manama, da pošteni proizvođači često nude kupcima zamenu za vozilo proizvedeno u drugim danima. Objašnjenje za tako nešto je jednostavno. Radnici su krajem nedelje ne samo umorni već i nestrpljivi da se što pre prepuste pomami noći između petka i subote. Sve što toga dana urade je zbog toga polovično jer za razliku od noći koja se više neće ponoviti, šraf koji nije dobro zavrnut može da pričeka do ponedeljka.

SLAVA ZABORAVA


Jedna od nepravdi literature je da ne postoji tabela pisaca prema njihovoj vrednosti. U muzici se zna da postoji jedna sfera raja viša od drugih u kojoj su zauvek Bah, Mocart, Betoven, Bartok i možda Bitlsi, ali postoji čitav jedan Olimp kompozitora druge i čak treće kategorije, koje slušamo i kojima se divimo uprkos sigurnosti da neće biti večiti. Slično se događa i slikarima. Dovoljno je prošetati se svetskim muzejima da bi se shvatilo kako su uz Goju i Velaskeza, Leonarda i Botičelija, Rembranta i Pikasa, mnogi smešteni u predsoblje večnosti u kojoj zaslužuju da počivaju, ali na drugom nivou. U literaturi nije tako: ili se radi o piscu prve linije, ili se ne zna gde da se smesti, i to ne samo u bezbrojnim odeljcima srca, već i na koju policu biblioteke. U tom smislu najispravniji kriterijum je onaj u boksu: postoji teška kategorija, velter, srednja, muva, i svako u njoj uživa opštu slavu unutar određenih granica. U literaturi, umesto toga, samo oni iz teške kategorije odlaze na nebo.
Somerset Mom je, na primer, nepravično zaboravljen. Postoje i mnogi drugi pisci koji su u jednom trenutku izgledali veliki, što su uistinu i bili, da sa protokom vremena sve više blede. Jedan od takvih je Oldos Haksli. To je utoliko više iznenađujuće što je celu jednu deceniju njegov roman Kontrapunkt života smatran kamenom međašom, u toj meri da se niko od obrazovanih ljudi nije usuđivao da prizna kako ga nije čitao.
Kurcio Malaparte je imao sličnu sudbinu. Mada su njegove naturalističke knjige Kaputt (nemačka reč koja označava propast) i Koža doživele velike tiraže i prevedene na mnoge jezike naturalistički sadržaj ovih dela danas ne privlači istu pažnju čitalaca.
Postoje i mnogi drugi pisci koji su svojevremeno uzbuđivali ako ne i izluđivali čitaoce iz misterioznih razloga koje ne nameravamo da istražujemo kako bi čarolija ostala. Mislim pre svega na Jakoba Vasermana i Lajoša Zilahija. Ma koliko Samrtno proleće ovog poslednjeg delovalo otužno sentimentalno, ne treba smetnuti sa uma da je stranice ovoga dela suzama kvasila cela jedna generacija. Ne može se, prirodno, zaobići ni knjiga San Mikele švedskog lekara Aksela Muntea koja je potresla svet sa do sada još uvek neobjašnjivom snagom. Mada je njegova obdarednost kao pisca bila očigledna Munte je ispoljio slabost koja je u naše vreme tipična za proizvođače filmova: hteo je da iscedi limun do poslednje kapi. Tako se jedino može objasniti da je prionuo na pisanje drugog dela knjige bez koga se moglo.
Niko od pomenutih ne može se, ipak, porediti sa Blaskom Ibanjesom Visentom čija je slava svojevremeno imala planetarni karakter. Utoliko više pada u oči zaborav koji nije zaslužio. Kao, uostalom, i toliki drugi, koji isto tako nisu zaslužili takvu sudbinu. To je, na primer, slučaj sa Anatolom Fransom, dobitnikom Nobelove nagrade 1921. godine, koji je imao veliki uticaj na svoje savremenike. Njegov je primer tužniji od onoga Aleksandra Dime koga još uvek čitaju, ali krišom, kao učenici koji puše u toaletu. Ruski pisac Leonid Andrejev je takođe potonuo u zaborav iako su njegove priče - jednostavne i lepe - zaslužile da budu više pominjane od drugih savremenika. Tomas Man, najzad, uprkos povremenim novim izdanjima, upola je utonuo u pepeo.
Sva ta otkrića su tužna, ali i zdrava, posebno za razmetljive pisce. Kao da nas slabašni i majušni ali ipak razgovetan unutrašnji glas opominje kako je vreme da spustimo krestu. Jer, nikad se ne zna.

NE PLAŠI SE STRAHA


Orijana Falači kaže da najveće strahove nije doživljavala u ratu niti u opasnim situacijama sa kojima se suočavala u toku svog novinarskog posla. „Najviše sam se plašila”, tvrdi ona, „uoči intervjua i to ne onih senzacionalnih.” Takva izjava ne može a da ne navede razgovor na strah jer ga oseća svaka normalna osoba koja se odgovorno bavi svojim poslom. Upitao sam jednog prijatelja hirurga da nije slučajno postao žrtva svoje profesije. Pitanje mi se činilo opravdano, jer valjda nema posla koji je toliko na ivici života i smrti kao što je hirurgija. Pitanje je u ovom slučaju bilo utoliko osnovanije pošto je postavljeno hirurgu koji je u toku svoje profesionalne karijere operisao četiri šefa države. „Pre izvesnog vremena”, odgovorio je, „imao sam čast da operišem svog starog profesora hirurgije”. Mada se pomenuti odgovor može činiti donekle izbegavajućim, iz njega je jasno proizilazilo kada je moj prijatelj hirurg osetio najveći strah. Neizbežno smo tako nastavili da pričamo i o svim drugim zamislivim i nezamislivim strahovima zaključujući na kraju da svaka profesija - bez obzira da li se to priznaje ili ne - nameće maltene dužnost da se u trenutku velike odgovornosti ne skriva strah.
Često se, verovatno sa razlogom, govori da svi strahovi, u suštini, potiču od straha od smrti. Za mnoge, opet, postoji još veći strah: onaj od javnog pojavljivanja. Ljudi poput mene koji su upoznali strah od scene, znaju do kog stepena izgubljenosti može dovesti. Čak i oni koji uspeju da ga savladaju, suočavaju se sa potpuno nepredvidivim situacijama. Jedan od mojih prijatelja, koji je bio čak predsednik republike, seća se da je jednom prilikom beznadežno zaboravio ime slavljenika u čiju se čast proslava održavala. Uz sve naprezanje nije tog trenutka mogao da se seti te ga je u govoru oslovljavao na druge, uopštenije načine.
Među češćim strahovima svakako je i onaj koji potiče iz nemogućnosti da se setimo imena poznanika sa kojim se iznenada srećemo. Posebno kada je reč o ljudima koji se nemajući samilosti - ne trude da nam pomognu. Zbog toga se mi pisci sa zahvalnošću sećamo onih dobro vaspitanih čitalaca koji, tražeći posvetu na knjizi, smerno izgovaraju svoje ime, čak i kada veruju da bi autor morao da ih zna. Postoji, doduše, i trik da se upita za ime ne dižući pogled, ali i opasnost da vam neko uzvrati rečima: „Kako možete da se setite imena ako me i ne gledate”. Tada nema druge već da se digne glava u strahu da ćemo se suočiti sa poznanikom čijeg se imena, avaj, ne možemo nikako setiti.
Ne smemo, kada već govorimo o strahovima, da propustimo da pomenemo jedan od najstarijih za koji se zna - strah od ljubavi. Oni koji ga osećaju saglasni su u oceni da ne postoji strah koji je teže potisnuti. Jedna od mojih poznanica je uverena da je i strah u srazmeri sa pameću. „Što je neko pametniji, to se više plaši”, tvrdi ona. Naročito od smrti, prirodno. Retko ko, ipak, ima hrabrosti da to prizna. Što se mene tiče, ne ustežem se da priznam kako, razmišljajući o smrti, ne osećam toliko strah koliko bes zbog njene strašne nepravde. Ljutnja zbog toga je naročito izražena kod pisaca koji žive zbog toga da bi ispričali sopstvena iskustva a da ipak moraju da se pomire sa završnom nesrećom da ne mogu da opišu najvažnije i najdramatičnije od svih iskustava: iskustvo sopstvene smrti.

KOJU KNJIGU ČITAŠ?


Među piscima se često javlja pitanje; Koju knjigu čitaš? Prvo, zbog toga što je uobičajeno da jedan pisac pita drugoga šta čita, i drugo, zbog toga što se zamišlja da pisac zbog potrebe svoga zanata uvek čita neku knjigu koja zaslužuje da bude preporučena. Odgovor na to pitanje je uvek pomalo izbegavajući zbog toga što u poodmaklim godinama preovlađuje osećanje da je sve što je vredelo truda već pročitano i da je vreme za napor druge vrste sadržan u pokušaju da se upeca nešto novo i neočekivano.
Često se sa razlogom govori da se navika čitanja stiče u najranijoj mladosti ili se ne stiče nikada. Izgleda verovatnije da se prenosi kao zarazna bolest - jer potomci dobrih čitača i sami to postaju. Na taj način čitanje postaje običaj cele porodice. Nešto slično se dešava i sa muzikom. Jedino što u oba slučaja pritisak odraslih može da ima i suprotno dejstvo: odbojnost prema čitanju i prema muzici. Čuo sam jednom poznatog profesora muzike kako govori da ne treba primoravati decu da sviraju klavir svakodnevnim vežbama koje podsećaju na pravo, pravcato mučenje. Njegova formula je bila čovečnija: potreban je klavir u kući da bi se deca igrala.
Izgleda da su pesnici najistrajniji čitači. Za romansijere se, umesto toga, tvrdi da čitaju samo da bi saznali kako su konstruisani romani drugih pisaca i otkrili skrivene mehanizme u njima. Nešto slično demontaži časovnika da bi se saznalo kako je sastavljen i proniklo u tajne koje bi u zanatu mogle da budu od koristi. Svejedno, i pesnici i romansijeri nađu se neočekivano na životnoj raskrsnici, na kojoj zaključe kako nemaju ništa novo da čitaju. Opredeljuju se zbog toga za ponovno čitanje omiljenih knjiga, u uverenju da više nema tako dobrih dela kao nekada. Nije retko da se na pitanje šta se čita, koje u tim okolnostima dobija drugi značaj, odgovara: ništa.
Ako bih, odgovarajući na to pitanje, počeo, ipak, sa slučajnim izborom, pomenuo bih Hiljadu i jednu noć. Ako bih se, opet, opredelio za neki red posle bajki i pola tona pročitanih stripova, knjiga koja se preporučuje je Biblija. Kada se čita tetralogija o Josifu Tomasa Mana ne mogu da se ne upitam zbog čega ćela Biblija nije tako napisana, kao priča od dve stotine tomova koji bi se čitali celoga života.
Oni koji sebe smatraju dobrim čitačima često na pitanje šta čitaš odgovaraju: ne čitam, već ponovo iščitavam. Pesnik Alvaro Mutis je za sebe priređivao „Prustove festivale”, kako je nazivao ponovno prelistavanje stranica omiljenog pisca. Posle toga je prešao na celokupna Balzakova dela, i tako redom.
Velika opasnost ponovnog čitanja je razočaranje. Događa se ponekad da se pisci koji su nas nekada oduševljavali pokažu nepodnošljivim. Nešto slično susretu sa školskom drugaricom, što naravno ne važi za one koji su se na vreme opredelili da se ožene i tako zajedno ostare ne primećujući bore. Što se mene kao čitača tiče, neke od strasti iz mladosti su preživele. Među onim važnijima su: Herman Melvil, Robert Luis Stivenson i Aleksandar Dima. Kada je reč o Vilijamu Fokneru, bez čijih lekcija ne bih savladao trikove zanata, čini mi se da ga u ovim vremenima ne bih čitao sa lakoćom.
Ima, zbog toga, pravo jedan odličan savremen pisac koji je na pitanje šta čita odgovorio bez kolebanja i snebivanja: „Sada čitam isključivo novine”.

ŽAL ZA STARIM LIFTOVIMA


U jednom filmu Luisa Bunjuela vidi se stravična epizoda u kojoj se kaluđerica, ne primetivši da na njenom spratu nema lifta, survava u ambis. U nekim novinama sam, opet, pročitao kako su dva majstora za opravku liftova nastradala jer se na njih, dok su radili na dnu otvora, neočekivano sručila kabina. Najstrašnija od svih priča o liftovima je, ipak, ona koju sam čuo u Karakasu. Porodica koja je sama živela u kući na tri sprata otišla je na duži odmor i, kako u takvim prilikama uvek čini, isključila struju iz cele zgrade. Sa kućnom pomoćnicom, kojoj su poverili da se u njihovom odsustvu stara o kući, ukućani su se dogovorili da ne koristi lift već stepenice. U trenutku kada su domaćini napuštali kuću pomoćnica se setila nečega što je zaboravila i požurila da se liftom vrati u stan. Isključenje struje zateklo je na pola puta, a da niko to nije primetio sve dok se vlasnici zgrade nisu posle tromesecečnog odsustva vratili i u liftu zatekli samo skelet.
Ulažem veliki trud da - ulazeći u lift - ne mislim na te i druge strašne priče. Jedno vreme mi je donosilo veliko smirenje otkriće da u modernim liftovima sve češće ima telefona kojim se, u slučaju nezgode, može zatražiti pomoć. Poverenje mi je, nažalost, splaslo kada je u jednoj prilici putnik u zaustavljenom liftu okrenuo brojčanik telefona, bez odgovora sa druge strane. Pokazalo se kasnije da je lice, koje je trebalo da bude kraj telefona, baš u trenutku kvara otišlo na ručak. Otada imam običaj da, pri ulasku u lift, kontrolišem da li radi alarm koji se aktivira pritiskom na crvenu dugmad. Savest mi nalaže da priznam kako u većini slučajeva nije bilo nikakvog reagovanja, iz čega sam zaključio da alarmi služe samo za umirenje putnika. Drugim rečima, ne dejstvuju u stvarnosti već samo u mašti putnika liftova koji to obično ne znaju jer su retko u prilici da pritiskaju dugmad za uzbunu. Jedan majstor u Meksiku mi je rekao da su službe za održavanje liftova obavezne da kontrolišu zvonce za alarm, ali da to obično ne čine. Osim toga, poverio je on, većina alarma je beskorisna, jer funkcioniše na električni pogon a na prste jedne ruke se mogu nabrojati razlozi za kvar liftova koji ne potiču od prekida dovoda električne energije. Alarmi se, prema tome, ne čuju iz istog razloga zbog čega se zaustavljaju liftovi.
Nema zbog toga nikakve sumnje da je samoća u zaustavljenom liftu jedna od najstrašnijih stvari koja vas može zadesiti, naročito ako patite od klaustrofobije.
Čini se da su naši preci, koji su delovali tako strogo, imali mnogo čovečnije shvatanje života. Njima ni na pamet nije padalo da izmisle liftove kakvi se sada koriste, koji, drugim rečima, liče na blindirane posmrtne kovčege. Naše deke i bake su bili u potpunosti svesni da korišćenje liftova, ma koliko svakodnevno i uobičajeno, predstavlja ipak putovanje koje treba preduzimati sa osećajem zadovoljstva i sreće. Zbog toga su konstruisali umetnička dela ne samo sa stanovišta tehnike već i fine stolarije, sa prozorčićima koji su služili ne samo za disanje već i za razgledanje unutrašnjeg pejsaža kuće. Putnici u liftu nisu se zbog toga penjali sa unezverenim i ukočenim pogledom u svetlo na tavanici kabine već sa blaženim pogledom na život oko sebe: zaljubljene na prvom spratu, staricu na drugom spratu koja je prekraćivala vreme posmatrajući putnike u liftu, ili detence na trećem spratu kako pozdravlja putnike mašući ručicom. Sve to je danas nestalo, ustupajući mesto zastrašujućim čeličnim kutijama, čija je jedina prednost - jer neku prednost moraju imati - što ljubavnici bez krova na glavom mogu u slučaju hitne potrebe da pritisnu stop dok ih oni koji na lift čekaju u prizemlju za to vreme proklinju.

U REDU, GOVORIMO O LITERATURI


Borhes je u jednom intervjuu rekao da je problem mladih pisaca u tome što u trenutku kada pišu misle o uspehu ili neuspehu. Umesto toga, kada je on počinjao, mislio je samo o tome kako da piše za samog sebe. „Kada sam objavio prvu knjigu, govorio je, od tri stotine štampanih primeraka dve stotine sam podelio prijateljima a sto primeraka odneo u časopis Nosotros. Jedan od direktora ovoga časopisa gledao me je u čudu pitajući sa strahom: „Zar zaista misliš da mogu da prodam sve te primerke?” „Svakako ne”, odgovorio je u to vreme mladi pisac. „Mada sam ih napisao, nisam sasvim lud”. „Šta onda?”, upitao je direktor. Prema svedočenju peruanskog pisca Aleksa Zismana, koji je autor intervjua, Borhes je direktora zamolio da u džepove kaputa gostiju redakcije krišom stavi primerke, nadajući se da će se na taj način neko odlučiti da napiše recenziju.
Razmišljajući o toj anegdoti, najviše mi je ostala u svesti Borhesova rečenica da pisci danas isključivo misle o uspehu ili neuspehu svojih dela. Na manje-više sličan način isto sam poručio mnogim mladim piscima koje sam sretao. Nisu svi, srećom, pokušavali da završe roman na vreme za literarni konkurs. Video sam, ipak, mnoge koji su bili spremni da skoče u provaliju zbog nepovoljne kritike ili zbog toga što im je izdavačka kuća odbila da štampa roman.
Čuo sam jednom Vargas Ljosu kako izgovara rečenicu sa kojom sam potpuno saglasan: „Kada sedne za pisaći sto, svaki pisac zna da li će biti dobar ili loš.” Pre više godina, ipak, u moju kuću u Meksiko Sitiju došao je mladić od dvadesetak godina koji se hvalio da svakih šest meseci može da napiše novi roman. Izrazio sam zbunjenost što tako žuri sa književnom karijerom, koja mi se, uistinu, činila prerana, da čujem ciničan odgovor za koji bih želeo da verujem kako je samo slučajno izgovoren. „Ti možeš da oklevaš”, odgovorio je, „jer svi čekaju na to šta ćeš da napišeš. Ja, nažalost, moram da se žurim jer me ne čita mnogo ljudi, te je zbog toga potrebno da se češće pojavljujem”.
Tek tada sam shvatio puno značenje rečenice Vargasa Ljose. Mladom čoveku, u stvari, nije bilo stalo do toga da li će biti dobar ili loš pisac, već da li će imati uspeha, ne obavezno i isključivo u literaturi. Ubrzo sam se uverio da je upravo tako jer je mladić napustio pisanje radi unosnijeg posla u jednoj automobilskoj firmi. Možda bi njegova sudbina bila drugačija da je, pre nego što je učio kako se piše, naučio da govori o literaturi. Ovih dana je, uostalom, u modi fraza: Želimo manje činjenica, a više reči. Radi se, naravno, o rečenici koja ima cinično i perfidno političko značenje, ne sasvim, ipak, bez pouke, takođe i za pisce.
Neko je rekao da je jedina stvar bolja od muzike, govoriti o muzici. Bio sam na ivici da to isto preporučim za literaturu, ali sam se, ipak, predomislio. Jedina stvar koja je bolja od govora o literaturi - jeste bavljenje njome na dobar način.

TRAŽEĆI PISCA


Često sam se pitao šta mi najviše nedostaje u životu, odgovarajući uvek istinoljubivo: „Pisac”. Odgovor nije tako nerazuman kako izgleda. Ako se jednog dana suočim sa naizgled nerešivom obavezom da napišem priču od petnaestak stranica u jednom danu, siguran sam da bi do večeri u tome uspeo. Možda bi to bila loša priča, ali bi obaveza bila ispunjena, što jedino hoću i da kažem ovim primerom. Nisam, nažalost, u stanju da napišem najobičniju čestitku ili pismo saučešća a da se ne mučim nedelju dana, žderući sopstvenu džigericu. Za te neželjene dužnosti, kao i za tolike druge u društvenom životu, većina književnika koje znam pribegava dobrim uslugama drugih i na drugi način pisaca.
Nikada nisam osetio veću potrebu za njihovim uslugama kao jednoga dana pre više godina u kući Luisa Alkorisa u Meksiku. Kada sam u deset ujutru došao u njegov dom da zajedno radimo na jednom filmskom scenariju, zatekao sam ga nad praznom hartijom kako se muči da za svoju polupismenu rođaku sačini molbu opštini. Pre nego što opišem kako su se stvari razvijale, dužan sam da čitaocima predočim kako je Alkoris sjajan pisac, najviše poznat po scenarijama za filmove Luisa Bunjuela, ali takođe i po marljivosti i metodičnosti dostojnih bankarskog činovnika. Mislio je, otuda, imajući verovatno u vidu i takva svoja svojstva, da će pismo, običnu molbu, u stvari, napisati najviše za pola časa. Umesto toga zatekao sam ga besnog, usred razbacanih papira koji su svi zajedno činili samo različite varijacije početne uljudne formule: dozvolite da vam se u ime moje rođake obratim radi...
Pokušao sam da mu pomognem, ali posle višečasovng truda nismo odmakli dalje od početka. Nikada neću zaboraviti kako nas je pogledala rođaka kada nas je u tri po podne, smrvljene od popijene flaše ruma i obeshrabrene zbog neuspeha, zatekla kako na podu bauljamo među istrgnutim listovima. Priznali smo pošteno da nismo u stanju da sačinimo molbu. „Ali, ništa lakše od toga”, odgovorila je sa naglašenom smernošću. „Evo, ovako”. Posle tih uvodnih reči počela je da diktira pismo sa takvom preciznošću da Luisu Alkorisu nije preostalo ništa drugo do da sedne za pisaću mašinu i otkuca ono što je sa besprekornom tečnošću rođaka govorila. Toga dana, kao uostalom i danas, mislio sam da je možda ta polupismena žena, koja je veći deo života provela među sudovima u kuhinji, pisac koji mi je celoga života nedostajao.

USPOMENE PENZIONISANOG PUŠAČA


Čuo sam nedavno od prijatelja kako bi više voleo da se o njemu govori kao o poznatom pijancu nego kao o anonimnom alkoholičaru. Primetio sam, možda manje pametnim, ali za taj trenutak svakako iskrenim rečima: „Više bih voleo da umrem nego da ostavim pušenje”. Dve godine pošto sam ih izgovorio, odustao sam od pušenja. Otada je proteklo četrnaest godina a da nisam zapalio cigaretu. Naglašavam to zbog toga što sam počeo da pušim u osamnaestoj i to na način koji se ne viđa često ni kod strastvenih pušača. U trenutku kada sam odustao, pušio sam četiri paklice cigareta za četrnaest časova: osamdeset cigareta, znači. Neko je izračunao da sam u tih četrnaest korisnih sati moga života puna četiri trošio na uzimanje cigareta iz paklice, traženje upaljača i pripaljivanje. Pušio sam preterano, ali nikada nisam bio uzrok nesreće: Nikada nisam zaspao pušeći, niti sam zapalio fotelju ili tepih, nikada nisam pušio golišav, što je jedna od najgorih stvari koje se mogu učiniti u životu, niti sam zaboravljao upaljenu cigaretu i još manje, očigledno, u toaletu aviona.
Ne nastojim da od sebe činim sveca, iako to ponekad činim i dopada mi se, kao i svim pokajnicima, da to činim. Naprotiv, dužan sam da kažem da za vreme mojih dugih i srećnih godina pušača, nikada nisam doživeo trovanje duvanom, nisam imao nikakve srčane tegobe, niti bilo koju drugu veću ili manju nezgodu koja se pripisuje velikim zavisnicima. Umesto toga, kada sam prestao da pušim navukao sam hronični bronhitis, koga sam se sa teškom mukom otarasio. Štaviše, nisam odustao od pušenja iz nekog posebnog razloga, nikada se nisam osećao ni bolje ni gore, nisam postao zloćudan niti sam dobio u težini, i sve je bilo kao da nikada u životu nisam pušio. Ili još bolje: kao da sam nastavio da pušim.
Dok sam još bio pušač, ponavljao sam dosadnu izreku: „Jedini način da se ostavi pušenje jeste da se više ne puši”. Veoma sam se iznenadio kada sam - prestavši da pušim - otkrio da to nije nikakva fraza već čista istina. Ali način na koji se to dogodilo zaslužuje da bude upamćen, sa nadom da će doći do nekog pušača koji bi želeo da prestane sa pušenjem, ali u tome ne uspeva. Izašao sam na večeru sa prijateljom doktorom Luisom Fedukijem koji je blistao od zadovoljstva što već mesec dana nije pušio. Diveći se njegovoj snazi volje, upitao sam ga kako je uspeo. Objasnio mi je na tako ubedljiv način da sam na kraju tirade zgnječio opušak u pepeljari, da nikada više u životu ne zapalim cigaretu. Dve nedelje posle pomenute večere doktor Feduki počeo je ponovo da puši, držeći prvo ugašenu lulu u usnama, potom upaljenu, a zatim menjajući lule sve dok nije prikupio zavidnu zbirku od četrdesetak lula svih tipova. Povremeno, da bi se odmorio od svih tih silnih lula, pušio je cigare svih marki, različitog ukusa i veličine. Njegovo objašnjenje je valjano: nikada nije rekao da će ostaviti pušenje, već samo da će ostaviti cigarete.
Sva ta iskustva, čak i ako potiču od zavisti koju osećaju sveštenici, koji su odelo zamenili mantijom, upućuju me, ipak, na zaključak kako je, na kraju krajeva, možda isto pušiti i ne pušiti.

GORKA PRIVLAČNOST PISAĆE MAŠINE


Pisci koji pišu rukom, a ima ih više nego što se može zamisliti, brane svoj sistem tvrdeći kako je na taj način komunikacija između misli i teksta intimnija. Mi koji pišemo mašinom ne možemo, opet, da sakrijemo izvesni osećaj tehničke nadmoći i ne shvatamo kako je moguće da se u ovom razdoblju ljudske istorije čini drugojačije. Oba argumenta su, naravno, subjektivne prirode. Činjenica je da svako piše kako može - jer najteža stvar u ovom neizvesnom poslu nije u upotrebi instrumenata već u opravdanosti slaganja slova jednih pored drugih.
Na olak način se mnogo pisalo o razlikama između teksta pisanog rukom i - pisaćom mašinom. Jedina izvesna stvar je, međutim, da se razlika uočava kada se čita, iako niko ne uspeva da objasni zbog čega je to tako. Aleko Karpantje, koji je pisao mašinom, ispričao mi je da je jednom za vreme pisanja naišao na poglavlje koje je mogao da reši jedino tako što ga je ispisao rukom. Lično, mislim da su pisci koji su počeli kao novinari zauvek zavisni od pisaće mašine, dok oni koji to nisu bili ostaju verni dobrom školskom običaju da rukom pišu lepo i razgovetno. Žan-Pol Sartr je bio poznat po urednom rukopisu, kojim je satima ispunjavao običnu školsku svesku. Hemingvej je, kako nas obaveštavaju njegovi biografi, koristio i jedan i drugi metod, oba na čudan načina - stojeći. U kući u kojoj je u Havani živeo imao je za tu svrhu posebno izrađen pult. O običaju da piše na nogama on sam je imao objašnjenje koje mi se čini zadovoljavajućim: „Važne stvari se obavljaju stojećki. Boks, na primer”.
Nije česta pojava da pisci koji koriste pisaću mašinu to čine prema pravilima daktilografije, koja sadrže teškoće slične onima pri sviranju klavira. Jedini koga sam znao da može da piše sa svih deset prstiju i bez gledanja na tastaturu bio je nezaboravni Eduardo Zalamea Borda u redakciji El Espectadora u Bogoti, koji je, između ostalog, mogao da odgovara na pitanja ne usporavajući ritam virtuoznog kucanja. Na sasvim suprotnom kraju je Karlos Fuentes, koji je pisao sa samo jednim kažiprstom. Pitam se u čudu kako je kažiprst preživeo dve hiljade stranica njegovog romana Terra nostra.
Sa protokom vremena sve se više robuje navikama, mada, na primer, uspevam da pišem sa samo jednom vrstom električne pisaće mašine, iste marke, istih veličina slova i bez ikakve smetnje, jer mi i najmanja greška potresa dušu kao greh stvaranja. Nije, otuda, čudo što jedina slika koju imam nad pisaćim stolom predstavlja plakat na kome se vidi kako nasred puta kamion gazi preko pisaće mašine. Koja radost!

STRAH OD LETENJA


Strah od letenja nema nikakve veze sa vazdušnim katastrofama. Pikaso je to dobro uočio rekavši: „Nemam strah od smrti, već od aviona”. Štaviše, postoje mnogi bojažljivi koji su izgubili strah od letenja pošto su preživeli neku nesreću. Ja, lično, sam strah od letenja zadobio kao neizlečivu zaraznu bolest u ponoćnom letu sa jednim od prvih putničkih mlaznih aviona. Vreme je bilo savršeno i činilo se da avion lebdi nepokretno na nebu, sa usamljenom zvezdom kraj sebe koja uvek prati dobre letove. Gledao sam kroz prozor sa istom blaženošću sa kojom je Sent Egziperi iz svog lakog aluminijumskog aviona posmatrao plamenove u pustinji. Iznenada, sa jasnoćom koju donosi neočekivano prosvetljenje, pomislio sam kako je fizički nemoguće da se jedan avion održava u vazduhu i zavetovao se kako nikada više neću moći da letim.
Održao sam zavet deset godina, dok me život nije naučio da strah od letenja nema onaj koji odbija da leti već onaj koji uspeva da leti ne zaboravivši na strah. Reč je o nekoj vrsti zadivljujućeg otkrića. Među mnogim poznatim ljudima koje sam poznavao i koji se plaše letenja jedini koji stvarno nije leteo je brazilski arhitekta Oskar Nimejer. Njegov slavni zemljak, pisac Horhe Amado, koji se letenja plaši više od bilo kog drugog, imao je, naprotiv, poetske hrabrosti da avionom „konkord” preleti okean, da bi se na povratku ipak vratio lađom. Venecuelanski pisac Miguel Otero Silva i brazilski reditelj Ruj Gera različitim putevima su došli do saznanja da je jedini način da se savlada strah od letenja letenje sa strahom. Takođe, čuveni pisac Karlos Fuentes, koji nije leteo punih petnaest godina, preduzimajući epska kontinentalna putovanja vozom i po osam dana, ne samo da je obnovio vazdušna putovanja već to čini i sa jednomotornim avionima.
Dužan sam, ipak, da pomenem da je među velikim stručnjacima straha od letenja najveći bio Luis Bunjuel koji je u osamdesetoj godini neustrašivo leteo, mrtav od straha. Kod njega se istinski strah javljao kada bi u letu sve teklo glatko i iznenada pojavio nasmejani kapetan aviona sa zavrnutim rukavima od košulje koji bi ležernim koracima šetao od jednog do drugog kraja letelice pozdravljajući se usput sa svakim od putnika.
Moja majka u svom dugom životu je avionom letela samo dva puta. Nikada nije osećala strah, ali je dobro znala da se njeni potomci - a imala ih je dvanaest na broju - itekako plaše letenja. Zbog toga je u kući uvek gorela jedna sveća da zaštiti bilo kog od nas koji se toga trenutka nalazio u vazduhu. Njena vera je bila tako postojana da je bila sigurna kako uz njenu pomoć sve može da učini. Kada je tako jedan od njenih sinova, građevinski inženjer, upao u rupu sa buldožerom nije mu dozvolila da potroši makar jedan groš kako bi tešku mašinu izvukao iz jame. Dovoljno je, uveravala ga je, da zapali sveću. „Jedino tebi”, uzdahnuo je brat, „može da padne na pamet da se buldožer iz jame može izvući sa zapaljenom svećom.” Majka mu je, ne uzbuđujući se, smesta odgovorila:
„Svakako da može. Ako održava avion u vazduhu, zbog čega ne može da izvuče buldožer iz jame?”

MRŠAVOST JE U MODI


Mršavost je u modi. Nema tih novina koje se ne bave dijetama podrazumevajući pod tim pojmom načine za mršavljenje a ne „režim ishrane i pića koji se preporučuje bolesnima i rekonvalescentima”. Knjige tome posvećene takođe su sve mnogobrojnije i sve traženije. O načinima da se povrati željena linija govori se gotovo isto toliko koliko o politici i o znacima zodijaka. Uvek se pri tome nađe neko ko tvrdi da je pronašao idealnu i, naravno, nemoguću dijetu sa kojom se bez lišavanja hrane može steći stas gazele. Razmenjuju se saveti, broje potrošene kalorije, govori se o tome kako pre obeda treba malo prezalogajiti da, kada se jednom dođe za sto, svi osete takvu glad da i ne pomišljaju na uzdržavanje. Teše se da će početi od ponedeljka, od početka nedelje, dakle, na uštrb vitkosti ali, takođe, i griže savesti. Poneko od domaćina, ipak, sve shvati ozbiljno što za posledicu ima da se - u brizi da mu se gosti ne ugoje - kod njega večera gore nego u bolnici.
Posle toliko godina koje sam proživeo među dijetistima u stanju sam da formulišem neke opšte zaključke. Najčudnije od svih otkrića je svakako ono prema kome su muškarci, naročito u nekim godinama, više opsednuti linijom nego žene. Izgleda da žene ne odustaju. Sećam se prijateljice koja mi se usred svojih razuzdanih tridesetih godina poverila: „San moga života je da navršim šezdeset godina i jedem sve što mi se sviđa”. Verovatno je da će kada ih dostigne - a taj dan je još daleko - doživeti svoju drugu mladost, zbog čega je njena sadašnja patnja zbog uskraćivanja hrane još vidljivija. Muškarcima je, naprotiv, sa odmicanjem godina sve više stalo do toga da ne izgledaju ružniji nego što ih je Bog stvorio. Najbolje rešenje je, prirodno, da se čovek rodi bogat u Indiji gde je obim stomaka u upravnoj srazmeri sa poštovanjem koje njegov nosilac uživa.
U Italiji su uvereni da njihova tradicionalna hrana, što će reći svih vrsta, sadrži magično svojstvo da ne goji. Tvrdi se tako, a nikada nije opovrgnuto, da je operska diva Marija Kalas, koja je kao devojka težila stotinak kilograma, povratila liniju zahvaljujući drastičnoj dijeti na bazi špageta. Video sam, ipak, da neke žene ostaju vitke i kada se ne pridržavaju strogo pravila. Monika Viti, na primer, svakako jedna od najprivlačnijih žena koje sam ikada sreo, pred mojim očima je smazala dva puna tanjira špageta, celu činiju sa kriškama lubenica, i jedno dve kile krem-sladoleda, gledajući na televiziji uzbudljivi film.
Sasvim je prirodno da se, kao protivteža opsednutosti dijetom, javila suprotna težnja da se dokaže štetnost njene nekontrolisane primene. Sreo sam tako prijatelja koji je, otkako ga nisam video, delovao starije bar tridesetak godina. „Šta ti se desilo?”, upitao sam zabrinuto, uveren da je žrtva neke fatalne bolesti, da čujem kako je samo, na svoju štetu, previše revnosno upražnjavao neku strogu dijetu. Kao potvrda da previše drastično mršavljenje ne prolazi bez posledica, pojavili su se ozbiljni tekstovi kojima se dokazuje da neke od dijeta prouzrokuju rak. Lično, mislim da rak nastaje jednostavno zbog činjenice da smo živi, što na podatak da mršavljenje produžuje život baca sasvim drugo svetlo.
Na ovom svetu ništa mi više ne prija od jela. Imam ogromnu sreću da nijedan problem ne mogu da rešim ako sam gladan. Naprotiv, problem se samo uvećava. U lošim periodima mogu zbog toga da provedem ceo dan hraneći se bez pauze. Dospevam tako u zlokobni trougao: kada mi se ne dopada to što pišem, padam u depresiju koja je uzrok neutoljive gladi. Utoljavajući je toliko se nagojim da dospevam u depresiju druge vrste, koja me opet sprečava da dobro pišem. Imam zbog toga, osim zdravstvenih, i profesionalne motive da se brinem zbog preterane težine. Žrtva sam tako zle sudbine da pola života nisam jeo jer nisam imao dovoljno hrane, a drugu polovinu moram da provodim na isti način da se ne bih previše udebljao.

KORTASAR: ARGENTINAC KOGA SU SVI VOLELI


Putovao sam jednom noću vozom kroz Evropu zajedno sa Karlosom Fuentesom i Huliom Kortasarom. Putovali smo tako jer smo se svi plašili aviona. Kada je došlo vreme da spavamo, Fuentesu je palo na pamet da upita Kortasara kada je i na čiju ideju uveden klavir u džez orkestar. Pitanje je bilo opšte prirode sa ciljem da pribavi ime i možda datum, ali je za posledicu imalo odgovor koji je potrajao sve do jutra. Kortasar, koji je dobro merio reči, obavio je istorijsku i estetičku rekonstrukciju sa takvom, gotovo neverovatnom tačnošću i jednostavnošću da smo slušali otvorenih usta, zadivljeni. Ne samo da je govorio dubokim glasom, kakav proizvode tonovi orgulja, već se takođe izražavao i svojim dugim rukama. Ni Karlos Fuentes ni ja nismo nikada zaboravili tu neodoljivu noć.
Dvanaest godina posle toga video sam Kortasara kako govori pred narodom u jednom parku u Managvi. Izabrao je za tu priliku jednu od svojih najsloženijih priča, napisanu, uz to, nedovoljno razumljivim dijalektom predgrađa Buenos Ajresa. U šarenoj gomili bili su nezaposleni zidari, živopisni pesnici, vođe revolucije i njeni neprijatelji. Mada je, kako je rečeno, izabrao nimalo lak tekst, Kortasar je uspostavio tako živu komunikaciju sa slušaocima da su njegov glas, kao da nije sa ovoga sveta, ne mareći više ni za značenje reči, slušali kao opčinjeni.
Ta dva sećanja na Kortasara čine mi se najprigodnijim za razumevanje njegove ličnosti. To su dve krajnosti njegovog bića. U ponoćnom vozu nas je zavodio rečitošću, obrazovanjem, podrobnim pamćenjem, izazovnim humorom, svim onim što je od njega činilo velikog intelektualca u najboljem smislu te reči. U javnim pojavljivanjima, uprkos njegovoj uzdržanosti u privatnom životu, oduševljavao je auditorijum magnetizmom u kome je bilo nečeg natprirodnog, blagorodnog i čudnog u isto vreme. U oba slučaja bio je čovek koji je na mene ostavljao snažniji utisak od bilo koga drugog.
Viđali smo se mnogo puta u proteklim godinama i jedino što se kod njega menjalo bila je brada gusta i mrka, tako da mi se sve do njegovog kraja legenda o tome kako je besmrtan činila istinitom. Idoli ulivaju poštovanje, divljenje, naklonost i, prirodno, zavidljivost. Kortasar je izazivao sva ta osećanja kao malo koji drugi pisac, ali je, takođe, izazivao još jedno, ne tako često: odanost. Bio je, možda, najomiljeniji Argentinac koga su svi voleli. Usuđujem se, ipak, da mislim da ako smrtni umiru Kortasar bi još jednom preminuo od stida zbog buke koju je u svetu proizvela njegova smrt. Niko se više od njega nije toga plašio, kako u knjigama, tako i u stvarnom životu. Zbog toga što sam ga poznavao i voleo, odbijam da se pridružim žalopojkama i elegijama za Huliom Kortasarom. Više volim da o njemu mislim na način koji mu, siguran sam u to, više prija, ogromnom radošću što je postojao, sa ushićenošću što sam ga poznavao i sa zahvalnošću što je svetu ostavio možda nezavršeno ali prelepo i neuništivo delo kao što je i sećanje na njega.

PRIČE KOJE SE PAMTE


Pre više godina prvi put sam čuo za starog baštovana koji se ubio u lepoj kući u predgrađu Havane, poznatoj po tome što je u njoj živeo pisac Ernest Hemingvej. O samoubistvu su se čule razne verzije među kojima i ta da se baštovan utopio u bunaru. Već sama po sebi bizarna, priča je začinjena još bizarnijom pojedinosti da je Hemingvej iz istoga bunara, ne znajući da je telo samoubice na dnu, pio vodu. Na pitanje kako nije primetio da se ukus vode promenio, odgovorio je: „Jedinu razliku koju smo uočili bila je da je voda postala slađa”.
Među mnogim pričama koje su mi ostale u sećanju duže od drugih, neke su pravi biseri. Često se događa da ne znamo ko je autor i čak da li smo ih sanjali ili zaista čuli. Jedna od dražih među njima je ona o tek rođenom mišiću koji je, izašavši prvi put iz rupe, video slepoga miša i sav uzbuđen vratio se u nju vičući: „Mama, video sam anđela”. Druga priča, koja potiče iz stvarnog života, ali prevazilazi maštu, tiče se jednog radio-amatera iz Managve koji je u zoru 22. decembra 1972. godine pokušavao da stupi u vezu sa svetom kako bi izvestio da je razorni zemljotres sravnio grad sa lica zemlje. Pošto su iz slušalica ceo čas dopirali jedino astralni zvuci, jedan od preživelih ga je ubedio da odustane: „Ne vredi se truditi”, rekao je on sa više realizma, „dogodilo se isto u celom svetu”. Po mome ukusu je još jedna priča, ne znam da li je izmišljena ili stvarna, prema kojoj je simfonijski orkestar u Parizu bio na ivici da se rasturi zbog neugodnosti koje se ne bi setio ni Franc Kafka: zgrada u kojoj su održavane probe imala je samo jedan lift za četiri osobe, te su muzičari koji su ulazili u lift u osam ujutru uspevali da se okupe na jednom od viših spratova tek posle četiri časa, taman na vreme da siđu dole na ručak.
Među pričama koje su napisane tako da vas odmah zasene i koje se posle toga čitaju više puta prva je Majmunova šapa V. V. Džekobsa, a druga Slučaj doktora Valdemara Edgar Alan Poa. Obe mi izgledaju savršene. Dok o drugom piscu znamo sve, za prvog malo ko zna. Reč je o piscu koji je umro u Londonu 1943. godine doživevši skromnu starost od osamdeset godina i ostavivši iza sebe delo u osamnaest tomova. Od te bogate zaostavštine na mene je, ipak, najveći utisak ostavila priča od samo pet stranica. U njoj se govori o čoveku koji se, razočaran u život, baca u ambis sa desetog sprata. Dok munjevito pada, vidi od sprata do sprata intimne prizore iz života svojih suseda: male domaće drame, neuspele ljubavi, kratke trenutke sreće, sve dok, neposredno pre udara o asfalt, ne promeni potpuno shvatanje o svetu došavši do zaključka kako je život, ipak, vredan življenja. U priči Edgara Alana Poa govori se o dva istraživača koji su se od snežne oluje sklonili u jednu pećinu. Posle tri dana jedan od njih je umro. Preživeli istraživač je sahranio telo u snegu stotinak metara od pećine. Sutradan je, probudivši se, zatekao sahranjenog druga mrtvog i ukrućenog od leda kako sedi kraj kreveta. Pokopao ga je još jednom, ovoga puta dalje od pećine, ali je sutradan pokojnik opet sedeo na ivici kreveta. Preživeli istraživač je sišao sa uma a Po čitaocu prepustio više mogućnosti da reši enigmu. Prema jednoj od njih nesrećni čovek je toliko bio užasnut samoćom u ledenoj pustinji, da je pomućene svesti sam otkopavao pokojnika i donosio ga u pećinu.
Priču koja je na mene, ipak, ostavila najveći utisak, brutalnu ali u isto vreme i čovečnu, ispričao mi je Rikardo Munjos Suaj. U njoj se govori o jednom republikanskom borcu koji je streljan u prvim danima Španskog građanskog rata. Vod, kome je povereno pogubljenje, izveo je zatvorenike jednog ledenog zimskog jutra da bi zajedno peške otišli do mesta za streljanje. Mada su vojnici imali šinjele i rukavice drhtali su, ipak, od zime. Zatvorenik, koji je na sebi imao samo jaknu od platna, trljao je rukama od zime ukočeno telo glasno se žaleći na nepodnošljivi mraz. U jednom trenutku, komandir voda, razjaren žalopojkama, povikao je: „Prestani da od sebe praviš mučenika. Pomisli na nas koji po ovoj govnavoj hladnoći moramo da se vratimo”.

INTERVJU - NE, HVALA


Za vreme jednog intervjua ponovljeno je ko zna koji put isto pitanje: „Koji je vaš način rada?” Ostao sam zamišljen, tražeći odgovor koji bi bio različit, sve dok mi novinar nije rekao da može da promeni pitanje ako mi se pomenuto čini previše teškim. „Naprotiv”, odgovorio sam, „pitanje je lako, ali na njega odgovaram tako često da tražim različit odgovor.” Novinar nije bio zadovoljan objašnjenjem, jer nije mogao da shvati da se metod rada može menjati prema okolnostima. Ipak je tako. Kada se u toku nekoliko decenija daje po jedan intervju svakoga meseca, čovek makar i nehotice oseća potrebu za drugačijim odgovorima.
Nesreća sa intervjuem u stvarnosti je u tome što učesnici u njemu nisu naučili da su za razgovor, kao i za ljubav, potrebne dve osobe. Intervju je bez tog saznanja samo niz pitanja i odgovora iz kojih u najboljem slučaju proizilazi dosadan tekst ali nikada štivo koje se pamti. U dva od tri slučaja rezultat je uvek isti: iz razgovora ne proističe ništa novo, jer ni pitanja nisu najnovija. Čak ni ono poslednje: „Imate li pitanje koje vam nisam postavio a na koje biste želeli da odgovorite?” Odgovor je očekivan: „Nemam.” Možda novinari nisu svesni koliko nama sa kojima razgovaraju teško pada njihov neuspeh, jer u stvarnosti neuspeh nije samo njihov već i, pre svega, naš. Zbog toga uvek imam neprijatan osećaj da će čitaoci kada otvore novine zaključiti sa razočaranjem i opravdanim gnevom kako od jednog pisca uvek nailaze na iste stvari, maltene i u supi, i kako zbog toga sa punim pravom okreću sledeću stranicu tražeći šale ili sportske izveštaje.
Novinari koji se bave intervjuima su različiti, ali ih u suštini ima samo dve vrste: ili previše saosećaju sa ispitanikom ili su prema njemu previše agresivni. Prvi retko kada smisle nešto vredno truda, dok drugi samo naljute sagovornika. „Nije to bez koristi”, poverio mi se jedan radio-novinar, „jer povređeni ljudi često govore istinu.” Drugi, opet, primenjuju metod loših školskih učitelja nastojeći da ispitanika namame u protivrečnosti kako bi rekao to što ne želi da kaže, ili još gore, govorio to što ne misli. Susretao sam neki put taj tip novinara, i rezultati su uvek bili za žaljenje.
Dobar novinar, prema mom gledištu, treba da je u stanju da u intervjuu održava tečan razgovor i da potom reprodukuje njegovu suštinu samo na osnovu kratkih zabeležaka. Rezultat, prirodno, neće biti stenografski tačan, ali će, u to čvrsto verujem, biti verniji i naročito čovečniji, kakav je i bio u doba dobrog novinarstva pre nego što je izmišljen luciferski kasetofon. Umesto toga, danas se stiče utisak da novinar ne sluša ono što mu se govori, niti ga to interesuje, jer će sve ionako biti snimljeno na traci. Naravno da se vara, jer nema te sprave koja može da zabeleži sve nijanse i emocionalne obrte razgovora u kome sagovornici pažljivo slušaju i odgovaraju ne povodeći se za mehaničkim impulsima.
Ne raduje me, naravno, što je danas prednost data mašinama. Naprotiv, posle toliko promašenih intervjua i razočaranja njihovim sadržajem, u dubini duše se nadam da ću konačno sresti novinara koji dok razgovara sa mnom ne kontroliše da li mu svetli lampica na kasetofonu.

NESREĆA MLADOGA PISCA


U dvostrukoj ulozi novinara i pisca, najviše žalim što sam dobijao književne nagrade. Prvi put se to dogodilo daleke 1954. godine pod patronatom Udruženja pisaca Kolumbije, čiji me je sekretar ubedio da se javim na jedan konkurs na koji, prema njegovim rečima, nije prispelo ništa vredno. Ponudio sam mu još nedovršenu priču Jedan dan posle subote i, za divno čudo, dobio nagradu. Ne sećam se kolika je bila, ali pamtim da je jedva bila dovoljna da proslavim pobedu. Najveća dobit je, naravno, bila odjek u štampi, na koji, ipak, nisam bio osetljiv, jer sam već pet godina kao stalno zaposlen potpisivao rubrike u listu El Espectador. Posle svečanog uručenja nagrade, pozdrava izgovorenih drhtavim glasom i sasušenog cveća na sceni nisam, ipak, mogao da se otmem utisku kako sam učestvovao u javnoj farsi.
Drugi konkurs bio je još tužniji. Priredio ga je ogranak jedne petrolejske kompanije u Meksiku. Moj prijatelj Guljermo Angulo me je ubedio da učestvujem jer su se priređivači, kao i prvom prilikom, uplašili da će se, zbog odsustva radova, završiti neuspehom. Imao sam jedan dovršen roman, ali se nisam mnogo brinuo kako da ga štampam jer je u tim godinama uživanje poticalo od pisanja a ne od objavljivanja. Od rukopisa sam sačinio paket i uvezao kravatom, ne trudeći se čak da ga pre predaje na poštu pažljivo pročitam. Mada je u to vreme nagrada bila pristojna a troškovi za putovanje i boravak plaćeni, nisam je lično primio, ne mogavši još jednom da se oslobodim neprijatnog osećanja kako sam poslužio za predstavljanje kompanije koja sa literaturom nema ništa zajedničko.
Sećajući se posle više godina tih vremena i videći kako se umnožavaju književne nagrade, još uvek mislim da su moje tadašnje skrupule bile osnovane. U stvarnosti, književne nagrade najviše pogoduju izdavačkim kućama. Izdavači, naravno, misle da su oni ti koji piscima čine uslugu, objavljujući njihove knjige, naročito kada je reč o novim piscima i da, shodno tome, ovi poslednji treba da plate za njihovo štampanje. Jedan izdavač mi je nedavno rekao da izdavaštvo ne čine pisci, niti čak pisci i izdavači zajedno, već jedino izdavači. Odgovorio sam da bi to bilo isto kao kada bi se reklo da petrolejsku industriju čine samo petrolejske kompanije, bez skromnog učešća same nafte. Sigurno je da mesijansko shvatanje sopstvene uloge navodi izdavačke kuće da izmišljaju književne konkurse. Organizuju ih i sazivaju sa likom dobrotvora čovečanstva i arhanđela kulture, dok im je u stvarnosti jedino stalo do toga da: unaprede sopstveni zaštitni znak na račun pisaca koji nemaju gde da štampaju knjige, kao što na početku nisu imali ni bilo koji veliki pisci u svetu.
Razmišljajući o svemu tome, dolazim do zaključka da na ovom svetu nije, ipak, najveća nesreća biti mladi pisac. Prvo, zbog toga što kada mladi pisci stvaraju, nemajući drugog izbora, imaju čak prednost jer izdavači na njih ne obraćaju pažnju. Ja sam potrošio punih pet godina da nađem izdavača koji će objaviti moj prvi roman. Kada sam ga našao, pokazalo se da je reč o pukom amateru bez sredstava koji je jedva spasao glavu od kreditora. Pošto me je, pobegavši od poverioca, ostavio na cedilu, moj verodostojni književni otac Eduardo Zalamea Borda, je telefonirao prijateljima da otkupe knjige iz štamparije i da ih oglase u novinama. Tek pre neku godinu sam otkrio da su na kraju te žalosne avanture prodavane na ulicama Bogote po ceni od jednog pezosa. Otkupio sam sve na koje sam naišao neprestano pod utiskom da na taj način otkupljujem trice i kučine sopstvene prošlosti. Sviđa mi se da o tome govorim ne zbog opsednutosti pisaca da govore o sebi, već sa nadom da će ova sećanja biti od koristi onima koji posle mene dolaze i koji veruju da se ne može živeti bez izdavača. Jednoga dana, a verujem da nije daleko, uverićemo se da je to ne samo moguće, već, naprotiv, da izdavači ne mogu bez nas da prežive. Ti stoti izdavači.

RIBA JE CRVENA


Riba je crvena je šifrovani naziv operacije u Zalivu svinja na Kubi. Hinkl i Tamer su pod istim nazivom objavili knjigu o tajnim operacijama protiv te zemlje.
Veći broj projekata, uključujući i iskrcavanje u Zalivu svinja, završilo se neuspehom. Neki, upereni protiv ekonomije na ostrvu, dejstvovali su. U knjizi je, tako, navedeno kako su iz aviona rasuti među oblake specijalni kristali koji su izazivali potopske kiše nad neobrađenim zemljištem, ali su zaobilazili plantaže sa šećernom trskom. Još poznatija je bila teroristička akcija kojom je na Kubu prenet virus svinjske groznice. Zbog epidemije, tri stotine hiljada svinja moralo se žrtvovati.
Manje objašnjivi neuspesi odnosili su se na pokušaje atentata protiv Fidela Kastra. Poznato je da Kastro ima nepredvidivu dnevnu aktivnost, a da je kubanska kontraobaveštajna služba jedna od najboljih na svetu, ali sve to, ipak, nije dovoljno da objasni nekoliko desetina neuspelih pokušaja. Gotovo da čovek pomisli kako postoji nešto što izmiče kompjuterima CIA i da to nije sasvim bez veze sa magijom Kariba.
Kada je predsednik Kenedi poslao na Kubu njujorškog advokata Donovana da pregovara o oslobađanju grupe američkih zarobljenika, CIA je bez znanja Donovana pripremila poseban poklon za Kastra. Radilo se o opremi za podvodni ribolov u čije su boce sa kiseonikom stavljeni bacili tuberkuloze. Donovanu se oprema nije učinila dostojnom jednog šefa države, pa je za svoj račun zamenio za bolju u Njujorku.
Neuspesi koji još više začuđuju, dogodili su se za vreme dugog puta Kastra po Čileu. U prvom pokušaju predviđeno je da se na jednoj konferenciji za štampu Kastro ubije iz automata skrivenog unutar televizijske kamere. U trenutku kada je to trebalo učiniti jedan od atentatora je dobio napad slepog creva, a drugi se nije usudio da sam puca.
Drugi atentat je bio predviđen za vreme Kastrove posete rudnicima u Antafagosti na severu Čilea. Jedan automobil, tobože u kvaru, prinudio je zvaničnu kolonu da se zaustavi nasred druma. Dinamit u tom vozilu trebalo je da bude pokrenut upravljačem iz daljine, ali, takođe iz neobjašnjivih razloga, do eksplozije nije došlo.
U trećem pokušaju, najzad, predviđeno je da se na Kastra puca iz jednog aviona na zemlji, u trenutku prizemljenja njegovog aviona u Limi. Promena položaja dva aviona učinila je da pilot CIA odustane od pokušaja iz straha da neće imati dovoljno vremena da pobegne. Četvrti, takođe neuspeo pokušaj, pripisuje se jednoj lepoj osobi, agentu CIA, koja je imala pristup do Kastra. Ona je na Kubu u kremi za kožu unela kapsule otrova, ali je u trenutku kada je htela da ih upotrebi zaključila kako su se rastvorile u pomadi.
Znam za još tri slučaja, koje autori uzbudljive knjige ne pominju. Jedan je sadržan u pokušaju da se za vreme jednog Kastrovog govora u mikrofon uključi struja visokog napona. Sami Kubanci su to na vreme otkrili, dajući za to jednostavno objašnjenje: „I sami smo mislili da će to nekom pasti na pamet”. Drugi atentat u kafeteriji hotela Havana Libre, poveren je jednom kelneru kome su agenti CIA dali kapsule otrova bez mirisa, ukusa i boje, sa zakasnelim dejstvom, tako da počinilac ima vremena za bekstvo. Agent je čekao tri meseca da se Kastro pojavi. Kada je konačno Kastro došao i agent uspeo da ih stavi u voćni sok, otrov nije dejstvovao. CIA ga je snabdela sa novim kapsulama neograničenog trajanja sa savetom da ih stavi u led. Kada se Kastro ponovo pojavio u istoj kafeteriji, ovoga puta posle pauze od četiri meseca, obnovljeni pokušaj opet nije uspeo jer kelner nije uspeo na vreme da razbije led koji se omotao oko kapsula.
Najveća opasnost kojoj je Kastro bio izložen nije, ipak, poticala od atentata. Posle neuspele invazije u Zalivu svinja, dok se vraćao sa fronta u otvorenom džipu, dvojica preživelih, skriveni u žbunju, držali su ga na nišanu na razdaljini manjoj od deset metara, ali se nisu usudili da pucaju.

MOJE DRUGO JA


Pre nekog vremena pročitao sam u svojoj kući u Meksiku kako sam dan pre toga održao predavanje na drugoj strani okeana u Las Palmasu na Kanarskim ostrvima. Govorljivi dopisnik ne samo da je podrobno opisao hroniku ceremonije, već je na sugestivan način preneo i moje izlaganje. Govor je, što mi je laskalo, bio pametniji nego što bih sam smislio, a način na koji sam izlagao misli bio je umešniji od onoga za šta sam sposoban. Postojala je samo jedna greška: u Las Palmasu nisam bio ni prethodnog dana, ni bilo koga dana u prethodnih dvadesetak godina.
Često se, ipak, događa da se javlja o mom prisustvu na mestima gde se ne nalazim. Na sve moguće načine sam stavio do znanja da ne učestvujem u javnim ceremonijama, ne držim predavanja, niti se pojavljujem na televiziji. Ne činim to iz skromnosti, već zbog nečega mnogo goreg - stidljivosti. Ne košta me to posebnog napora jer sam u životu naučio da kažem ne kada mislim da treba reći ne. Svejedno, ne mogu da se izbavim od nasrtljivih reklamera koji, bez mog pristanka, najavljuju moje učešće na tribinama koje postoje samo u njihovoj mašti. U početku me je zbog svega toga boleo želudac, ali sam se utešio memoarima Grejema Grina koji kaže da se to isto i njemu događalo.
U tom smislu najčudnija stvar koja mi se dogodila nije bilo neodržano predavanje na Kanarima, već pismo u kome sam se tobože žalio na jednu avionsku kompaniju. Povodeći se za pismom, koje nikada nisam napisao, kompanija je kaznila stjuardesu, a njen predstavnik se lično učtivo izvinio. Kada sam ljut zbog toga posetio kompaniju, pokazali su mi moje tobožnje pismo, čija je opet jedina greška bila što govori o letu koji nikada nisam preduzeo. Za vreme letenja sam, štaviše, toliko izgubljen da svu energiju ulažem da se čvrsto rukama držim za sedište kako bih pomogao avionu da se održi u vazduhu. Umešam se jedino da opomenem dečake da ne skaču previše po hodniku kako ne bi napravili rupe na podu. Jedini neprijatni incident koga se sećam, doživeo sam u jednom prenatovarenom i prenatrpanom avionu u kome se sa naporom čak i disalo. Stjuardesi, koja je za vreme leta svakom od putnika darivala po jednu crvenu ružu, rekao sam da bi bilo bolje kada bi, umesto ruže, imali desetak centimetra više za kolena. Drsko mi je odgovorila: „Ako vam se ne sviđa, siđite.” Čak ni tada mi ni na pamet nije padalo da napišem pismo u kome ću se žaliti.
Čovek koji je, umesto mene, napisao pismo, očito je isti onaj koji je izvestio o predavanju na Kanarima i koji se povremeno u moje ime oglašava. Često u kućama mojih prijatelja tražim svoje knjige i krišom pišem posvetu. Par puta mi se dogodilo da naiđem na knjige sa već napisanom posvetom, mojim rukopisom, mojim perom i sa potpisom čija je jedina mana da nije moj.
Podjednako sam bio začuđen kada sam u raznim listovima čitao svoje intervjue koje nisam dao, ali kojima, pošteno govoreći, ne mogu da poreknem verodostojnost jer odgovaraju red po red mojim mislima. Štaviše, najbolji koji je do sada objavljen, koji na najjasniji način objašnjava najzamršenije meandre moga života, ne samo onoga koji se odnosi na literaturu i politiku već i na lične ukuse, radosti i kolebanja srca objavljen je u jednom nevažnom listu u Karakasu i izmišljen je od prvoga do poslednjeg slova. Intervju mi je pričinio mnogo radosti, ne samo zbog toga što je tekst bio toliko dovitljiv, već što ga je punim imenom i prezimenom potpisala žena koju ne znam i koja mora da mi je naklonjena ako me tako dobro poznaje, makar posredstvom mog drugog ja.
Još uvek uživam u njegovom imaginarnom postojanju, bleštavom i dalekom, sa sopstvenim jahtama, privatnim avionima, carskim palatama gde se kupam u šampanjcu sa preplanulim lepoticama. Nastavlja da se hrani mojom legendom, mlad i lep, i zauvek srećan dok ja, daleko od njegovih delirija i neumerenosti, starim, bez žaljenja, nad pisaćom mašinom. Jer nepravda je upravo u tome što moje drugo ja uživa slavu i život a ja za njega grbačim.

SUDBINA BALSAMOVANIH


Na osnovu novinarskih govorkanja jedna novinska agencija je objavila vest, prema kojoj je balsamovano Lenjinovo telo izloženo na Crvenom trgu u Moskvi, u stvari, sačinjeno od voska. Prema istim izvorima tajnu je otkrio Staljinov unuk Budu Svakadze u knjizi čije objavljivanje 1952. godine KGB nije dozvolio, ali je jedna kopija rukopisa dospela tajnim kanalima do Izraela, gde je štampana u listu Jerusalem Post. Pošto je sve to bilo teško da se proveri, zaključio sam da je najjednostavnije da odem u Moskvu i sopstvenim očima se uverim šta je istina.
Učinio sam to dva puta - 1957. i 1979. godine - i oba puta sam imao utisak da je telo Lenjina sačinjeno od sopstvene građe. Prvi put je počivalo u kristalnoj urni, desno od tela Staljina, za koga se u tom periodu još uvek verovalo da je dostojan slave da bude u formalinu. Telo Lenjina je ostavljalo bleđi utisak jer je bilo lošije sačuvano. U stvari, nekoliko decenija je mnogo i za mrtve i čak i one viđenije veštine balsamovanja su primetne. Uz glavu Staljina, ogromnu i masivnu, ona Lenjina izgledala je lomna, kao da je od stakla. Možda je izobličavanje crta bilo posledica naglog pogoršanja Lenjinovog zdravlja, posle pretrpljenog atentata.
U stvarnosti, ono što me je najviše pogodilo u obe prilike bio je utisak da Lenjinovo telo nije bilo sačuvano u celini, već da je presečeno u visini struka kako bi se lakše očuvalo. Nije mi zbog toga bilo nimalo lako da se pomirim sa idejom kako se gomila mrzne u redu da bi odala poštu napola presečenom heroju.
Ta pretpostavka je bila moguća zbog ružnog običaja da se čuvaju leševi kako bi ih mase obožavale. Ništa, nažalost, ne liči manje na predstavu koju u mašti imamo o nekom slavnom čoveku od njegovih posmrtnih ostataka pripremljenih za pogrebnu ceremoniju. Motivi starih Egipćana mogu se razumeti, jer su verovali da će se sve dok se bude održavalo telo, sačuvati i duša. Oni, uostalom, svoje faraone nisu javno izlagali. Katolici, nasuprot, misle da je slučajno očuvanje tela znak svetiteljstva, te posmrtne ostatke takvih ljudi izlažu na radost vernika. Teško je, međutim, naći doktrinarno opravdanje za rastući običaj komunističkih režima koji su, izgleda, pobrkali kult heroja sa kultom mumija. To je bio slučaj Bugarske u kojoj je sačuvano telo Dimitrova, zatim Kine gde je balsamovano telo Mao Cedunga i najzad Vijetnama, gde je sačuvano telo Ho Ši Mina. Na sreću, Kuba je uspostavila novi presedan sa rukama Če Gevare.
U Latinskoj Americi, nažalost, drugi presedani nisu tako utešni. General Antonio Lopez de Santa Ana, koji je više godina vladao Meksikom, izgubio je desnu nogu u borbi protiv francuskih osvajača. Sahranio ju je u prestoničkoj katedrali pod biskupskim baldahinom i uz sve vojne i verske počasti, u faraonskom pogrebu kome je sam predsedavao. Nešto kasnije, general Alvaro Obregon izgubio je levu ruku od artiljerijskog karteča. Za razliku od Santa Ane, on je mesto na kome je sahranio ruku pretvorio u javni spomenik koji je iz nerazumljivih razloga postao meta hodočašća zaljubljenih parova. U naše vreme najčudniji je slučaj Eve Peron čiji je balsamovani leš nestao iz Buenos Ajresa da se posle više godina pojavi u Vatikanu. Balsamovao ju je jedan visokoparni Katalonac koji je u vreme njene duge agonije proveo više nedelja u predsoblju, kako bi balsamovanje započeo neposredno posle smrti sa ciljem da bude što verodostojnije i dugotrajnije. Dok je čekao na taj trenutak pokazivao je posetiocima album sa fotografijama svojih najuspešnijih ostvarenja.

TEŽAK ŽIVOT TURISTE


Ne postoji teži i nezahvalniji zadatak od onoga koji obavlja turista u punom radnom vremenu. U Grčkoj je mukotrpnije nego na bilo kom drugom mestu. Ne znam zbog čega sam uvek imao ideju da Grci imaju nešto od neobaveznosti i lepršavosti Italijana. Ne samo da nije tako, već je potpuno suprotno. Od kapetana broda do dečka koji nosi prtljag, svi su u toj meri strogi i tačni da čovek ima utisak da je u časovničarskoj radnji. Takve osobine su idealne za turistu bez mašte kome treba sve pokazati. Ali oni koji bi hteli da vide nešto van programa doživljavaju teška iskušenja.
Upravo to nam se dogodilo kada smo sa još jednim parom prijatelja odlučili da se izdvojimo od drugih i zadržimo tri dana na ostrvu Mikenas. Sišli smo sa osam putničkih torbi u mesto gde se dolazi samo sa kupaćim gaćicama i četkicom za zube. Lokalni carinici, koji možda nikada nisu videli sličan prtljag, zainatili su se tražeći da sve pregledaju. Uzalud smo objašnjavali da smo već podvrgnuti carinskoj kontroli kada smo u luci Pirej prvi put ušli u zemlju. Nedelju dana kasnije u luci Helion na Kritu carinici su bili spremni da i treći put prionu na posao. „Već smo to dva puta učinili”, uveravao sam grčkog carinika sa sanjivim očima i gustom bradom. „Kako da znam da govorite istinu?”, upitao me je. „Zbog toga što vam dajem reč”, odgovorio sam. Potapšao me je po ramenu i pustio da prođem.
Bila je to naša jedina pobeda za deset dana. Između ostalog, imali smo teškoća sa hranom, jer nismo bili uvršćeni ni u jednu grupu, ili zbog toga što smo ranili ili kasnili na obede. Imali smo na kraju utisak da je postojao samo jedan način da se bilo šta obavi i da je drugačije ponašanje shvatano kao remećenje kosmičkog reda. Ne sećam se da sam ikada video čoveka tako zapanjenog kao mornara na brodu koji me je u ponoć zatekao kako osmatram more, kada je sva aktivnost bila završena a turisti se već nalazili u svojim kabinama kako im je preporučeno zbog sutrašnjeg obimnog programa. Kada smo se trudili da sledimo primer drugih, bili smo izlagani naporima za koje nam je bio potreban novi odmor na nekoj od zaboravljenih plaža. Izleti od devet do jedan svakog radnog dana, a potom posle ručka iznova do večeri, bili su za nas previše. Nedelja dana, najzad, i pod vojnom komandom nije dovoljna da se upozna četvrtina istorije čovečanstva.
Za mene je bilo najgore što se trčanje za svim tim starim kamenjem završavalo bez mogućnosti da saznam kako danas ljudi žive. Grčka je živa kao u doba Perikla, ali turističke agencije pokazuju isključivo spomenike a ne očaravajuće vreme današnjice. Začudilo me je da na svim ostrvima, takođe usred leta, najviše prodavnica nudi krzna i nakit. U Nju Delhiju su takođe najviše opsednute radnje sa nakitom, iako su gospođe pred njima praćene hordama gladnih. Sećam se opet da sam jednom na Tajlandu, posle celodnevnog izleta, umirao od gladi. Srce mi je naprosto zalupalo od radosti kada sam na ulazu u luksuzni hotel osetio miris prženog mesa. Možete samo zamisliti kako sam se osećao kada sam otkrio da miris ne potiče od roštilja već od posmrtnih ostataka koje su po budističkom običaju spaljivali na obali obližnje reke. Na grčkim ostrvima, naprotiv, čovek se pita gde skrivaju siromaštvo: nema uličnih prodavaca, čak ni pasa lutalica. U jednom baru u Mikenasu, gde možda ne zalaze proizvođači filmovi, turistima prženi krompir i ledeno pivo donosi lepotica kakvu nisam video nigde na svetu. Ali, takve prizore nije lako otkriti jer u turističke programe život danas nije uključen.

MOJ LIČNI HEMINGVEJ


Prepoznao sam ga iznenada kako korača bulevarom Sen Mišel u Parizu jednog kišnog dana u proleće 1957. godine. Izgledao je tako živ među tezgama sa knjigama da mi je i danas teško da zamislim kako su ga tada od smrti delile samo četiri godine.
Za delić sekunde, kako mi se uvek događa, bio sam razapet između dve suprotne težnje. Nisam znao da li da zapodenem razgovor ili samo da pređem ulicu kako bih mu izrazio poštovanje. U oba slučaja nezgoda je bila u tome što sam u to vreme govorio rudimentarni engleski kojim se i sada služim, a nisam bio previše siguran u njegov toreadorski španski. Pošto nisam učinio nijedno od dve stvari koje sam mogao, prineo sam, kao Tarzan u džungli, šake ustima i povikao iz sveg glasa sa jednog trotoara na drugi: „Maestro”. Hemingvej je shvatio da među gomilom studenata nema drugog maestra i sa podignutom rukom mi uzvratio pozdrav: „Ćao amiko”. Bio je to jedini put da sam ga video uživo.
Hemingvej je jedan od pisaca koji je veoma uticao na moje pisanje. Ne samo svojim knjigama već i zadivljujućim poznavanjem zanatskog umeća pisanja. Sam je u jednom intervjuu odlučno opovrgao romantičarsko shvatanje književnog posla, stavljajući jasno do znanja da ekonomska sigurnost i dobro zdravlje pomažu stvaralaštvu. Pošto je, prema njegovom mišljenju - jedna od najvećih teškoća da se dobro poređaju reči, on je preporučivao da se ponovo čitaju sopstvene knjige kako bi se pisci podsetili koliko ih je pisanje stajalo truda i kako nikada nije bilo lako. Hemingvej je takođe bio uveren da se i doslovno može pisati svuda i na svakom mestu pod uslovom da nema telefona i ljudi koji vas ometaju. Tvrdio je, isto tako, da nije tačno da novinarstvo ispražnjuje pisca, kako se često govori, već je potpuno suprotno, pod uslovom, naravno, da se na vreme napusti. „Kada se jednom pisanje pretvori u glavni porok”, imao je običaj da govori, „jedino smrt ga može omesti.” On je, otuda, došao do otkrića da svakodnevni rad treba prekinuti jedino kada se tačno zna kako će se idućeg dana nastaviti. Mislim da nikada nisam čuo korisniji savet za pisanje. Ni više ni manje bio je to apsolutni lek protiv utvare koje se pisci najviše plaše: jutarnje agonije pred praznom belom hartijom.
Čitavo Hemingvejevo delo svedoči da je njegova sposobnost bila genijalna, ali, nažalost, kratkog veka. To je potpuno shvatljivo. Već ionako velika unutrašnja napetost bila je podvrgnuta nepodnošljivo strogoj tehnici pisanja unutar širokog i opasnog prostora romana. Njegova greška je bila u tome što je hteo da ide dalje od sopstvenih sjajnih mogućnosti. Romani mu zbog toga liče na nesrazmerno duge priče u kojima ima ponečeg suvišnog. Umesto toga, njegove najbolje priče ostavljaju utisak da im je nešto svesno uskraćeno, i upravo u tome je njihova misterija - i lepota. Horhe Luis Borhes, koji je jedan od najvećih pisaca naše epohe, imao je ista ograničenja, ali je bio dovoljno pronicljiv da ne ide dalje od svojih mogućnosti.
U pričama koje je Hemingvej napisao u času inspiracije gotovo da nema nijednog slabog mesta. Kao na primer, tri priče koje je napisao u jedno majsko popodne u pansionu u Madridu.
Sve što je uočio u nadahnutim trenucima, ostajalo je njegovo zauvek. Nisam mogao da prođem ulicom Odeon u Parizu a da ga ne vidim kako sedi u biblioteci, koja više nema isti izgled, čekajući neće li se možda u njoj pojaviti Džems Džojs. U savanama Kenije, pošto ih je osmotrio samo jedanput, zagospodario je zauvek bufalima i lavovima, baš kao i najzamršenijom umetnošću lova. Prisvojio je i toreadore i boksere, umetnike i revolveraše koji su postojali samo za čas, da bi večno ostali njegovi. Italija, Španija, Kuba, pola sveta je puno mesta kojima je zagospodario samo tako što ih je pomenuo. U jednom selu u blizini Havane, u kome je živeo ribar iz Starca i mora, podignuta je komemorativna kuća sa bistom pisca. U svom letnjikovcu gde je proživeo poslednje godine kuća je ostavljena u stanju kakva je bila za vreme života Hemingveja. Puna je knjiga, lovačkih trofeja, svakojakih tričarija iz celoga sveta koje i bez njega nastavljaju da žive zahvaljujući duši koju im je on udahnuo.

ULIČNE UTVARE


Pre više godina čekao sam na taksi u po bela dana na bulevaru u centru Meksiko Sitija. Kada sam video kako se približava, mislio sam da neće stati jer je jedna osoba sedela kraj vozača. Kada se vozilo ipak zaustavilo, shvatio sam da sam bio žrtva optičke varke jer je taksi bio slobodan.
Ispričao sam vozaču šta mi se pričinilo a on mi je sa apsolutnom prirodnošću rekao da nije reč ni o kakvoj halucinaciji. „Dešava se uvek ista stvar, naročito noću. Neki put se satima vozim gradom a da me niko ne zaustavi, jer svi vide kako na sedištu kraj mene neko sedi”. Upravo, dakle, na ovom sedištu koje se u mnogim zemljama zove „sedište smrti”, jer je u saobraćajnim nesrećama najviše ugroženo.
Kada sam ispričao Luisu Bunjuelu šta mi se dogodilo, rekao mi je sa velikim oduševljenjem: „Može da bude početak jedne dobre priče”. Sa velikim problemom, nažalost, da sve što posle sledi mora da bude bolje od početka. Možda zbog toga pomenuti motiv nisam iskoristio.
Zainteresovao sam se za njega kada mi je posle više godina prijatelj ispričao kako mu se ista stvar dogodila, ali na sasvim drugom kraju sveta, u Londonu. Kada se požalio vozaču da je video nepostojeću osobu, ovaj mu je, za razliku od kolege u Meksiko Sitiju, rekao da se, možda, ipak radi o halucinaciji. Kada sam sa obe priče upoznao trećeg prijatelja, mislio je da zbijam šalu, jer se sa njim isto zbilo, ali ovoga puta u Parizu. Sve je čak imalo dramatičniji vid jer je vozač, slušajući podrobni opis viđene osobe, uključujući i boju kravate, u njoj prepoznao svoga brata, koga su nacisti ubili za vreme okupacije.
Pošto sam uveren da me niko od prijatelja nije obmanuo, kao što ni ja nisam Luisa Bunjuela, zainteresovao sam se za priče koje se ponavljaju u celome svetu, uvek na isti način, bez mogućnosti da se sa sigurnošću utvrdi da li su istinite ili plod fantazije. Jednu od najklasičnijih te vrste čuo sam u Meksiku.
Prema ovoj večnoj priči u porodici koja je zajedno letovala, daleko od kuće, umrla je baba. Da bi se izbegla komplikovana i skupa procedura za prevoz pokojnika na koju zakon obavezuje, ukućani su odlučili da mrtvu babu umotaju u tepih i smeste u prostor za prtljag na krovu automobila. Vraćajući se kući predahnuli su u jednom restoranu, ali kada su iz njega izašli nije bilo ni automobila ni babe.
Ova priča se mogla čuti u celome Meksiku, ali sa različitim imenima. Mnoge verzije imale su jedno zajedničko svojstvo: onaj koji je pričao tvrdio je uvek kako je prijatelj sa protagonistima događaja. Istu priču sam čuo čak i u najudaljenijim krajevima sveta, u Vijetnamu, na primer. Prevodilac me je uveravao kako se dogodila upravo njegovom prijatelju u vreme rata. U svemu ostalom priča je imala iste delove kao u Meksiku i u drugim pomenutim gradovima.
Razmišljajući o tome setio sam se da sam često nailazio na izraz ulične priče, koji u mnogim nekorisnim rečnicima u mojoj biblioteci nije postojao. Ružna strana tog izraza je da se njime želi reći kako su priče tako opisane lažne. Mislim, naprotiv, da svojim istovetnim ponavljanjem na različitim mestima i sa različitim učesnicima, svedoči ne samo o postojanju više istine već i o tome da i literatura ima svoje napaćene duše.

REČNIK STVARNOG ŽIVOTA


Kada je „lečena” mumija Ramzesa Drugog u njenoj utrobi je pronađena piljevina različitih biljnih materija među kojima i izmrvljenog duvana. Ovo otkriće opovrgava rasprostranjeno uverenje kako je Kristifor Kolumbo otkrio duvan u Americi, odakle ga je preneo u Evropu. Činjenica da ga je jedan faraon imao u utrobi navodi na pomisao da stari Egipćani nisu koristili duvan za pušenje već u medicinske svrhe i takođe kao sastojak pri balsamovanju.
Na ovo obaveštenje sam naišao u čudnom i zabavnom rečniku, koji je pod neobičnim nazivom Od kada sačinio Pjer Germa. Reč je, u stvari, o nekoj vrsti kataloga o poreklu više stotina predmeta koje koristimo u svakodnevnom životu. Jedino sam čuo da je Aldos Haksli pročitao, stranicu po stranicu, blizu trideset tomova Enciklopedije Britanike. Godinama sam sanjao da ponovim istu avanturu, ali sam se zadovoljio utešnom nagradom čitajući celu noć rečnik svakodnevnih pojmova.
Saznao sam da se carski rez ne zove tako po rimskom imperatoru Juliju Cezaru, kako se bez osnova misli. U stvarnosti primenjivao se od najdavnijih vremena na ženama koje umiru, kako bi se spaslo dete. Prvi put, prema ovom rečniku, korišćen je na jednoj živoj ženi u Švajcarskoj 1500. godine. Pribegao mu je narodski veterinar Žak Nufer pošto su lekari već digli ruke od njegove supruge na porođaju, izjavivši kako joj nema nade. Čovek je, spasavajući ženu, obavio operaciju primitivnim alatom i bez anestezije, ali su i majka i dete ostali u životu.
Jedno od najzabavnijih poglavlja rečnika odnosi se na metode za sprečavanje začeća. Saznao sam tako da je egipatski papirus, potopljen prethodno u smesu krokodilovog izmeta i lepila, služio kao savršena zaštita ako bi se dobro prilepio na dno vagine. Taj metod me je podsetio na jedan, nešto primitivniji, koji sam pronašao kada sam ga iskoristio za potrebe jednog mog književnog junaka. Reč je o oblogama od slačice čija isparenja prodiru u vaginu pre ljubavnog čina, koje su se, kako izgleda, sa velikom delotvornošću koristile u Latinskoj Americi u vreme građanskih ratova Aureliana Buendija, četiri veka pošto je italijanski anatom Falopio usavršio prezervativ od jagnjećih creva. Čitajući o tome setio sam se da se na Kubi šezdesetih godina mnogo govorilo o slučaju čiju istinitost nisam uspeo da proverim. Prema toj priči Kuba je od Kine kupila više miliona prezervativa, ali su, po prispeću robe, žitelji ostrva, umirući od smeha, otkrili kako se jedva mogu navući na mali prst. Ubrzo su, međutim, povučeni iz prodaje i, umesto prvobitne namene, različito obojeni i naduvani, služili kao baloni na čestim karnevalima.
Iz rečnika o poreklu svakodnevnih stvari može se takođe na zabavan način saznati i o drugim manje ili više korisnim izmišljotinama; o tome ko je pronašao mašinu za pranje veša, gde je podignut prvi svetionik, kada je porinut prvi tanker, ko je prvi skočio padobranom, i tako redom. Piscima bi svakako predstavljalo zadovoljstvo da čuju kako se jedna od mašina za pisanje u prošlom veku zvala „klavir za pisanje” i da je upravo takvu mašinu sa najvećim oduševljenjem koristio Mark Tven. Zabavljalo bi ih, takođe, da znaju da su steznici sa čeličnim žicama bili vrlo traženi u devetnaestom veku, uprkos činjenici da je u nekim slučajevima preterano zatezanje prouzrokovalo smrt. Manje se zna da su korišćeni i na početku novoga veka. Prema istom rečniku, bilo ih je toliko da je na poziv ženama u vreme Prvog svetskog rata da steznike prilože za korisnije svrhe u savezničkim zemljama prikupljeno dvadeset osam tona čelika koji je, zahvaljujući ovom patriotskom gestu, ugrađen u dve oklopnjače.

NOBELOVA NAGRADA (1)


Ne pamtim nijednu tačnu prognozu o dobitnicima Nobelove nagrade. Nagrađeni su, obično, prvi koji se čude. Kada je engleski dramski pisac Samjuel Beket telefonom obavešten kako je dobio nagradu, uzviknuo je preneraženo: „Bože moj, koja nesreća”.
Pablo Neruda je tri dana pre nego što je vest objavljena u novinama saznao da je dobitnik nagrade, zahvaljujući poverljivoj poruci švedske ambasade. Veče posle toga u Parizu, gde je bio ambasador Čilea, pozvao je grupu prijatelja na večeru, a da niko od njih nije znao za povod svetkovine sve dok večernji listovi nisu objavili vest o nagradi. „Činjenica je da ni u šta ne verujem, sve dok ne vidim da je napisano”, objasnio je Neruda sa neodoljivim smehom. Nekoliko dana posle toga, dok smo ručali u jednom bučnom restoranu na Monparnasu, setio se da još uvek nije napisao prigodni govor za ceremoniju uručenja nagrade, koja je trebalo da se održi za četrdeset i osam časova u Stokholmu. Na preokrenutom listu menija, bez ijedne pauze, ne obraćajući pažnju na buku, napisao je, sa prirodnošću sa kojom udiše vazduh i sa kojom piše stihove, lep govor za svoje literarno krunisanje.
Švedska akademija nauka, kojoj je jedino povereno dodeljivanje Nobelove nagrade za literaturu, osnovana je 1786. godine sa jedinom željom da liči na Francusku akademiju nauka. Kakvu proceduru njeni članovi primenjuju, kako se usaglašavaju, koji su verodostojni motivi koji odlučuju o njihovim planovima, jedna je od najbolje čuvanih tajni našeg vremena. Njihova merila su nepredvidiva, protivrečna, imuna čak na pritiske, a njihove odluke su tajne, čvrste i neopozive. Da nisu tako važne moglo bi se misliti da su nadahnute željom da se našale sa bilo kakvim razboritim predviđanjem.
Među malim brojem kompromisa u koje se upustila Švedska akademija nauka je odluka da se nagrada za literaturu dodeli Vinstonu Čerčilu. Jedino objašnjenje za to je da čoveku, koji je u to vreme imao veliki prestiž, nije bilo moguće dodeliti nijednu drugu nagradu, najmanje onu za mir.
Možda su odnosi sa Sovjetskim Savezom bili najteži za Švedsku akademiju. Kada je premiju dobio izvanredni Boris Pasternak, pisac je nagradu odbio iz straha da mu neće biti dozvoljen povratak u zemlju. Kada je nagrađen Mihailo Šolohov, najzvaničniji od svih sovjetskih pisaca, iste vlasti su nagradu proslavljale sa radošću. Kada je nagrada, opet, dodeljena disidentu Aleksandru Solženjicinu, sovjetske vlasti su izgubile prisebnost, proglašavajući Nobelovu nagradu „instrumentom imperijalizma”. Sećam se, svejedno, da su Pablu Nerudi najtoplije čestitke za nagradu stizale iz Sovjetskog Saveza i da su neki od pošiljalaca pripadali najvišim sferama vlasti. „Za nas”, rekao mi je tim povodom jedan prijatelj iz Moskve, „nagrada je u redu kada se dodeljuje piscu koji nam se sviđa, ali nije u redu kada je dobije neko ko nije po našem ukusu”. Objašnjenje i nije tako uprošćeno, kako na prvi pogled može izgledati. Svi mi, na dnu srca, negujemo isto merilo.
Jedini član Švedske akademije nauka koji čita na španskom je pesnik Artur Lundkvist. On je taj koji poznaje dela naših pisaca, koji predlaže kandidate i koji se za njih bori u tajnoj bici. Posle večere u svojoj kući u Stokholmu pokazao mi je biblioteku sa neverovatnim brojem knjiga na španskom. Na svima, i onim dobrim i onim lošim, bile su ispisane posvete. Zatražio sam dozvolu da neke pročitam i dobio ih sa dobroćudnim saučesništvom. Bile su u toj meri srdačne, a neke napisane pravo iz srca da mi se, u trenutku kada sam se pripremao da napišem svoju, i sam potpis činio nepristojnim.

NOBELOVA NAGRADA (2)


Često se govori da najznačajniji pisci ostaju bez Nobelove nagrade. To je, svakako, preterivanje, ali ne preveliko. Lav Tolstoj, čiji je roman Rat i mir sigurno jedan od najznačajnijih u istoriji literature, umro je 1910. godine, u poštovanoj starosti od osamdeset i dve godine, kada je Nobelova nagrada dodeljena već deset puta. Među deset pisaca koji su dobili nagradu za Tolstojeva života jedini koji je ostao u sećanju je Englez Radjard Kipling.
Mnogi drugi veliki pisci takođe su ostali bez nagrade. Među njima su: Henri Džems, Marsel Prust, Franc Kafka, Džozef Konrad, Rajner Marija Rilke, Džems Džojs. Za odluke Švedske akademije nauka, ma šta o njima mislili, ne može se reći da su lakomislene. Naprotiv, ako je u njima sadržana bilo kakva vrlina, ona se izražava u drastičnoj neumoljivosti. Akademija se ne plaši da greši, a, prirodno, greši - često. Jedina nedoslednost kojoj je pribegla, a verovatno je neće ponoviti, bila je odluka da se nagradi omiljeni švedski pesnik Erik Aksel Karlfelt, koji je umro šest meseci pre toga. Da sve bude još čudnije, Karlfelt je istu nagradu odbio 1918. godine, te prestižno priznanje za tu godinu nikome nije dodeljeno. Nije objašnjeno što nije postupljeno na isti način kada su nagradu odbili prvo Boris Pasternak, a potom i Žan-Pol Sartr. Švedska akademija nauka je smatrala da su, bez obzira na njihovo protivljenje, i jedan i drugi nagrađeni.
Među piscima je veoma rašireno sujeverno verovanje da niko od dobitnika Nobelove nagrade ne živi duže od sedam godina posle nje. Statistika to ne dokazuje, ali i ne opovrgava: dvadeset i dva pisca ovenčana Nobelovom nagradom zaista su umrla u razmaku od sedam godina.
Oni koji nisu sujeverni, prirodno, daju logično objašnjenje: prosečna starost u kojoj se dobija nagrada je šezdeset i četiri godine, te prema tome nema ničeg neprirodnog da nagrađeni, već u pristojnom dobu, umiru u idućih sedam godina. Kod pisaca koji su dobili nagradu u mlađim godinama, ista statistika nije primenljiva. Radjard Kipling, najmlađi od svih, primio je nagradu u četrdeset i drugoj godini a umro u sedamdeset i šestoj. Sinkler Luis je nagrađen u četrdeset i petoj a umro u šezdeset i šestoj. Perl Bak, na sreću zaboravljena, dobila je nagradu u četrdeset i šestoj, a umrla u osamdeset i prvoj. Egon O’Nil, najzad, primio je nagradu u četrdeset i osmoj a umro u sedamdeset i trećoj. Tužan izuzetak je Alber Kami, koji je osvojio nagradu u četrdeset i četvrtoj godini, u punoj blistavosti slave i darovitosti, da bi izgubio život dve godine kasnije u automobilskoj nesreći.
Život, ipak, uvek nalazi načina da se suprotstavi logici. Na to ukazuje lista najstarije nagrađenih: Nemac Paul Hajze, sa osamdeset godina, Bertrand Rasel sa sedamdeset osam i Vinston Čerčil sa sedamdeset devet. Hajze, koji je u ovom slučaju suprotan primer, umro je četiri godine posle dodeljivanja nagrade. Čerčil je proživeo još jedanaest godina, pušeći kutiju cigara i pijući dve flaše konjaka dnevno. Bertrand Rasel je potukao sve svetske rekorde: umro je dvadeset godina pošto je nagrađen u starosti od devedeset osam godina.
Žan-Pol Sartr nikada nije pokazivao da i najmanje veruje u pomenutu misteriju brojeva. Osim u jednom slučaju: kada ga je novinar upitao da li se, možda, kaje što je odbio da primi Nobelovu nagradu, odgovorio je: „Naprotiv, spasao sam život”. Uznemirava, ipak, činjenica da je umro šest meseci posle pomenute izjave.

POSTOJI LI TELEPATIJA?


Moj prijatelj lekar nikako nije verovao u telepatiju, tumačeći je pukom slučajnošću, čak i kada su dokazi u prilog njenog postojanja izgledali očigledni. Pozvali smo ga na večeru da bismo tek naknadno otkrili kako neki sastojci za nju nedostaju. Hteo sam da mu poručim da na putu do nas kupi jednu flašu vina i nešto kobasica. Supruga mi je dovikivala da nema ni deterdženta za pranje sudova. Već je, nažalost, izašao iz kuće, te je poziv telefonom bio uzaludan. Svejedno sam, u trenutku kada sam spuštao telefonsku slušalicu, imao čudan osećaj koji se nije mogao objasniti, da je moj prijatelj primio poruku. Zabeležio sam, otuda, na listu papira sve porudžbine, kako moj prijatelj ne bi u njih posumnjao, dodavši, iz čisto poetskog virtuizma, i jednu ružu.
Ubrzo je stigao sa suprugom, noseći sve što smo mislili da im tražimo, uključujući i deterdžent iste marke koju smo koristili. „Samousluga je, na sreću, bila otvorena, te smo odlučili da vam sve ovo donesemo”, rekli su gotovo se izvinjavajući. Nedostajala je jedino ruža.
Život, više nego što se veruje, obiluje sličnim primerima. Uoči ubistva Julija Cezara, njegova supruga Kalpurina, otkrila je, sa užasom, kako se svi prozori na kući neočekivano, bez vetra i buke, otvaraju. Više vekova posle toga, romansijer Tornton Vajlder, pripisao je Juliju Cezaru rečenicu koja se ne pominje među njegovim sećanjima niti u zavodljivim hronikama Plutarha i Svetonija, ali, ipak, definiše, bolje od bilo čega drugog, stanje imperatora: „Sa mnom, koji upravlja tolikim ljudima, upravljaju ptice i gromovi.”
Istorija čovečanstva, još od kada je u Egiptu mladi Josif tumačio snove, puna je primera čudesnih vetrova. Govorim o svemu tome zbog toga što ne znam nikoga ko je bolje od moje bake unapred znao šta će se dogoditi. Bila je ubeđeni vernik, te je, prema tome, odbacivala kao đavolja posla sve pokušaje da se predvidi budućnost. Nije gledala ni u karte, ni u dlan, niti je, još manje, verovala u duhove. Bila je, uprkos tome, bez premca u vidovitosti, kako se nekada zvala telepatija.
Vreme u kome je živela, bilo je obeleženo telegramima, koji su stizali u kuću u najneverovatnije vreme, prouzrokujući nezamislivu paniku. Išli su iz ruke u ruku, a da se niko nije usuđivao da ih otvori, sve dok nekom ne bi palo na pamet da taj poduhvat poveri malom detetu, kao da je njegova nevinost bila dovoljna da otkloni moguću lošu vest.
Kada se u jednoj prilici deda dugo nije vraćao sa puta, telegram je proizveo takav strah da ga ni bezazlenost deteta nije mogla da otkloni. Ostao je, tako, neotvoren sve dok se baka nije vratila sa pijace. Ne otvarajući telegram, protumačila je njegov sadržaj: „Deda javlja da dolazi.” Samo što je to izgovorila, deda se zaista pojavio na pragu.
Baka je doživela gotovo sto godina. Kad god je radio bio upaljen, odbijala je da se svlači pre ulaska u krevet, uprkos naporu da je ubedimo kako spiker nije u našoj kući već u radio-stanici. Mada se povremeno činilo kako smo uspeli da je odvratimo da na počinak odlazi u odeći, nikada nije uistinu poverovala da postoji tako dijabolična mašina da se pomoću nje može čuti neko ko iz drugoga grada, što će reći iz daleka, govori.

NOVI ZANAT - NAJSTARIJI NA SVETU


Kada sam prvi put išao u Evropu, prostitucija je delovala kao prosperitetno i uređeno zanimanje, sa jasno razgraničenim kategorijama i podeljenim teritorijama. U to vreme sam imao još idiličnu predstavu o bordelima na Karibima, sa dvorištima za igru i obojenim vencima u boji na stablima badema, sa kokoškama koje su kokodakale usred muzike i sa lepim mulatkinjama koje su se prostituisale više iz uživanja nego za novac i koje su ponekad podlegale nečuvenoj nevinosti da se ubiju zbog ljubavi. Neki put se sa njima ostajalo iz čiste sklonosti ka „lutalištvu”, kako je govorila moja majka, ali takođe i iz radosti da se čuju kako zaspale dišu. Obedi u javnim kućama na Karibima bili su više „domaći” nego kod kuće, a svakodnevne svetkovine počinjale su već u jedanaest sati pre podne.
Svako ko je bio vaspitan u tako čovečnoj školi, nije mogao a da ne žali zbog komercijalne strogosti najstarijeg zanata u Evropi. U Ženevi se prostitutke šetaju obalom jezera, razlikujući se od udatih gospođa jedino po obojenim suncobranima, koje drže otvorene i po suncu i po kiši, kao neku oznaku klasne pripadnosti. U Rimu, čuju se kako zvižduću kao ptice među drvećem u Vila Borgeze. U Londonu, opet, postaju u magli nevidljive i zbog toga pale baterije kako bi mogle da se uoče i pronađu. One u Parizu, koje su idealizovali prokleti pesnici i filmovi iz tridesetih godina, najmanje su ljubazne. Čak i noćne dame u barovima za zakasnele goste na Jelisejskim poljima neočekivano otkrivaju svoju ljudsku stranu, žaleći se na despotizam podvodača, koji ih zlostavljaju zbog nedovoljne zarade. Teško je shvatiti otkuda takva krotkost srca kod žena koje se bave tako strašnim poslom. Radoznao da to otkrijem, upoznao sam jednog podvodača i zamolio ga da mi objasni zbog čega vlada „gvozdenom pesnicom” ženama koje su mu nedvosmisleno sklone, da bih čuo ravnodušan odgovor: „Zbog ljubavi.” Nisam više ništa pitao, iz straha da ne čujem nešto što bih još manje razumeo.
Upad travestita u svet iskorišćavanja i smrti, učinio ga je još sumornijim. Revolucionarna novina njihove pojave sastoji se u tome što se oni bave sa dva posla u isto vreme: onim prostitutke i podvodača samoga sebe. Autonomni su i hrabri. Zaposeli su mnoge teritorije koje su zbog opasnosti napuštene, ali su neke i na silu osvojili, boreći se za „najbolja mesta” u Evropi. Činjenica da se ovim poslom bave mnogi Latinoamerikanci, niti mu dodaje niti oduzima bilo kakvu slavu.
Neki među travestitima su samo mirni očevi porodica koji se danju bave slabo plaćenim poslovima da bi noću krenuli u dodatnu zaradu obučeni u nedeljnu odeću svojih supruga. Najstarijim zanatom na svetu bave se i siromašni studenti, koji na taj način podmiruju troškove školovanja. Najveštiji među njima u stanju su da za jednu „dobru noć” zarade i svih pet stotina dolara što je, kako primećuje moja supruga, više nego što se dobija za pisanje.