Riba je crvena

First topic message reminder :


Svetski poznati pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Gabrijel Garsija Markes, redovno se predstavlja i kao novinar, ističući ne samo da je u tom svojstvu počeo da se bavi rečima, već da novinarstvo nikada nije ni napuštao. Mada je slavu stekao pre svega kao književnik, Markes se isto tako udobno oseća i u manje otmenoj koži novinara. To je i razlog što je gotovo tri decenije redovno, iz nedelje u nedelju, imao rubriku u kolumbijskom listu "El Espectador", javljajući se redovno, ma gde se u svetu zatekao.
Markesovi novinarski zapisi čak i nepotpuni čine debelu knjigu.Već i površan uvid otkriva kako je novinar Markes na nivou pisca Markesa, jer i jednog i drugog krase već poslovična maštovitost i duhovitost. Pridajući važnost sitnicama koje život znače, Markes otkriva da nema tog životnog stanja koje se smernošću, maštom i finom ironijom ne može preobraziti u okrepljujuću utehu.
Iz poveće zbirke u kojoj Markes piše o svemu pomalo, o politici i istoriji, o gradovima i omiljenim piscima, o odvikavanju od pušenja i strahu od letenja, prevedeni su i priređeni samo neki od zapisa, čineći nepravdu ostalima, isto tako zabavnim i poučnim.

GENERALI KOJI U SVOJU VAŽNOST SAMI VERUJU


Kada je general Šarl de Gol izgubio 1969. godine svoj poslednji plebiscit - jedan španski karikaturista ga je prikazao pred generalom Franciskom Frankom, koji se, mada na samrti, ne uzdržava od pouka: „To se dešava svakome ko previše pita.” Dan posle referenduma, čovek koji je bio ličnost proviđenja Francuske, pekao je kestenje u svome domu u provinciji, gde ga je, ubrzo posle toga, zatekla smrt pred upaljenim televizorom. Novinar Klod Morijak, koji mu je bio blizak, opisao je poslednje časove generala u briljantnoj knjizi iz koje saznajemo mnoga iznenađujuća otkrića. De Gol je, prema njoj, bio siguran da će na narodnom izjašnjavanju izgubiti. Toliko siguran, čak, da je nedelju dana pre referenduma povukao sva svoja lična dokumenta iz predsedničke palate i odaslao ih na adrese različitih boravišta, unapred iznajmljenih. Neki od njegovih prijatelja misle, štaviše, da je De Gol priredio plebiscit samo da bi Francuzima koji su želeli da ode sa vlasti pružio priliku da mu kažu dosta, zahvalni smo na svemu što ste učinili, ali je vreme za rastanak.
Takođe general, druge vrste, naravno, Francisko Franko, nije imao dostojanstva da sebe stavi na istu probu pred Špancima. Umesto toga on je, neposredno pre smrti, sazvao novinare koje je njegov režim četrdeset godina držao začepljenih usta i koje je plaćao kako bi ga neumereno hvalili, da bi ih zapanjio fantastičnom izjavom: „Ne mogu se požaliti na način na koji je o meni štampa pisala’’.
Zbog toga što su mnogo pitali, mračnim i bez slave, generalima u Urugvaju, dogodilo se isto što i De Golu. Ono što je u njihovom slučaju čudno jeste to da su referendum o svom ostanku na vlasti priredili u trenutku kada se činilo da su gospodari svega. Imali su kupljenu štampu, zabranjene političke partije, suspendovanu univerzitetsku i sindikalnu aktivnost, sa polovinom opozicije u zatvoru ili ubijenom i sa petinom stanovništva, naročito mlađeg, rasutog po celome svetu. Analitičari, naviknuti da sve pripišu imperijalizmu, i sve što je loše, ali takođe i sve što je dobro, misle da su urugvajske gorile bile prinuđene da raspišu referendum pod pritiskom međunarodnih organizacija. Drugi, sa još više mašte, bili su ubeđeni da će tihi narodni otpor pre ili kasnije potkopati tiraniju. Bilo je, da ne dužim, najmanje dvadeset verzija, koje su, na manje ili više ubedljiv način, tumačile čin raspisivanja referenduma. Samo jedna verzija je zanemarena koja je, bez obzira na prividnu uprošćenost, bila najbliža stvarnosti. Urugvajske gorile su, suprotno generalu De Golu, ali isto kao i general Franko, sami sebe ubedili u sopstvenu nezamenljivost.
Čudno je da su u takvu grešku upali generali koji ništa nisu prepuštali slučaju. U toj meri da je Urugvaj završio kao jedina zemlja u kojoj i zatvorenici plaćaju hranu i odeću i čak zakup kazamatskih ćelija.
Opijeni apsolutnom vlašću i uverenjem kako im je sve pod kontrolom, pogrešili su samo jednom: prepuštajući narodu da se o njihovoj upravi tajno izjasni.

ZAMAK UŽASA


Stigli smo u Areco nešto pre podneva, ali smo izgubili dva sata pokušavajući da nađemo srednjovekovni zamak koji je pisac Miguel Otero Silva kupio u tom idiličnom kraju Toskane. Posle uzaludnih raspitivanja, nasumice smo krenuli seoskim putem van grada da bi napokon naišli na pastiricu koja je tačno znala gde se zamak nalazi. Pre nego što se pozdravila sa nama pitala nas je da li nameravamo da u zamku prespavamo. Odgovorili smo da idemo samo na ručak. „Bolje je tako”, zaključila je sa olakšanjem, „jer je ta kuća puna duhova”.
Zanemarujući druge značajne ličnosti rođene u Arecu, Miguel Otero Silva nam je sve vreme ručka pričao o Ludoviku. Mada je srednjovekovni vitez bio poznat kao „majstor umetnosti i rata” žalosnu slavu je stekao po nesrećnoj sudbini i užasnoj smrti. Obuzet trenutnim ludilom Ludoviko je damu koju je voleo probo mačem da bi, došavši svesti, napujdao na sebe sopstvene krvoločne pse. Vitez je, naravno, rastrgnut, ali je o njegovom tužnom kraju ostala priča koja se do danas pripoveda. Ne samo priča već i duh koji se po rečima našega domaćina posle ponoći muva oko zamka, tražeći uzalud spokoja.
Mada je priča zvučala zastrašujuće, usred sunčanog dana, sa punim stomakom i zadovoljnim srcem, doživeli smo je samo kao još jedan pokušaj Miguela Otera Silve da zabavi svoje goste. Zamak je, u stvari, bio ogroman i mračan, kako smo se i sami posle sieste uverili. Mada je domaćin neke od prostorija u prizemlju preuredio, gornji sprat, takoreći, nije diran. Na njemu je, opet, spavaća soba Ludovika ostala potpuno netaknuta, sa krevetom sa baldahinom, zavesama izvezenim zlatnim koncem i posteljinom sa sačuvanim tragovima krvi. Iako je soba bila krcata starinskim nameštajem, u njoj me je najviše začudio neobjašnjiv ali vrlo primetan miris svežih jagoda.
Pošto nam je pokazao unutrašnjost zamka, Miguel Otero Silva nas je poveo da vidimo freske Pjera de la Frančeska u lokalnoj crkvi. Poslednje zrake sunca ispratili smo iz ljupkog kafića na gradskom trgu da bi nas na povratku u zamak sačekala već pripremljena večera. Uživajući u probranim jelima, po divljem trku na stepenicama znali smo da deca istražuju skrivene prostorije iznad nas. Od njih je i potekla nesrećna ideja da prenoćimo, koju je domaćin svojski podržao, a mi nismo imali hrabrosti da kažemo ne.
Suprotno od onoga čega smo se plašili, spavali smo veoma dobro, moja supruga i ja u jednoj sobi u prizemlju, a deca u susednoj prostoriji. Dok me je hvatao san, čuo sam dvanaest ponoćnih otkucaja sa zvonika crkve Svetog Frančeska, pomislivši načas na upozorenje stare pastirice. Bili smo, na sreću, toliko umorni da smo začas zaspali, probudivši se, posle spokojnog sna, sutradan u sedam. Dočekao nas je blistav, sunčani dan.
„Kakva glupost”, primetila je supruga prenuvši se iz sna gotovo u istom trenutku, da još uvek ima ljudi koji veruju u duhove.” Tek tada sam sa užasom primetio da nismo u sobi u kojoj su nas smestili prethodne večeri, već u Ludovikovoj spavaćoj sobi, u krevetu sa mrljama od krvi. Nije bilo druge već da se zaključi da nam je neko, dok smo spavali, promenio sobe.

PROFESORI I PISCI


Odgovarajući na jedan upitnik o literaturi, izrađen u Londonu, moj sin je naišao na pitanje kakav je simbol petla u delu Pukovniku nema ko da piše. Znajući dobro stil sopstvene kuće, sin nije odoleo iskušenju da se našali sa dalekom sveznalicom, odgovorivši: „Reč je o petlu koji je nastao iz zlatnog jajeta”. Saznali smo kasnije da je najbolju ocenu dobio student koji je odgovorio, kako ga je i učio profesor, da je petao pukovnika simbol potisnute narodne snage. Kada sam to čuo iskreno sam se obradovao što sam rođen pod srećnom zvezdom jer sam u poslednjem trenutku promenio kraj knjige. Prema naumu od koga sam odustao, pukovnik zavrće šiju petla i od njega pravi supu.
Koliko i upitnik iz Londona, začudilo me je otkriće dva kritičara iz Barselone, prema kome Jesen patrijarha ima istu strukturu kao Treći koncert za klavir Bele Bartoka. Mišljenje kritičara mi je pružilo veliko zadovoljstvo jer se divim Beli Bartoku, naročito pomenutom koncertu, ali još uvek nisam uspeo da shvatim kakva je analogija između književnog i muzičkog dela. Jedan profesor književnosti iz Havane posvetio je mnoge časove analizi romana Sto godina samoće da bi stigao do zaključka - laskavog i obespokojavajućeg u isto vreme - da ne može da ponudi nikakvo rešenje. To me je, najzad, ubedilo da manija tumačenja postaje neka vrsta fikcije koja se koristi besmislicama.
Mora da sam vrlo prostodušan čitalac jer nikada nisam mislio da romansijeri žele da kažu više od onoga što su rekli. Kada je Franc Kafka napisao kako se jednoga jutra Gregor Samsa probudio, preobražen u džinovskog insekta, to mi nije ličilo ni na kakav simbol, i jedino što me je interesovalo bilo je pitanje u kakvu vrstu insekta se preobrazio. Verujem da je zaista postojalo vreme u kome su ćilimi leteli a duhovi bili zarobljeni u bocama. Verujem da je Josif srušio zidove Jerihona snagom svojih truba, pri čemu jedino žalim što niko nije zabeležio kako izgleda muzika rušenja. Verujem, najzad, da je Servantesov doktor Vidrijeara zaista od stakla, kako je i sam u svom ludilu verovao, i zaista sa veselošću verujem da je Gargantuel zapišavao katedrale u Parizu. Štaviše, verujem da se slična čuda još uvek događaju, a to što ih ne vidimo u velikoj meri se može pripisati mračnom racionalizmu koji su nam usadili rđavi profesori književnosti.
Imam veliko poštovanje i, pre svega, veliku naklonost prema profesorskom poslu i zbog toga me žalosti što su i oni žrtve obrazovnog sistema koji ih navodi da govore gluposti. Pamtim zbog toga sa velikom zahvalnošću profesora književnosti iz gimnazije, čoveka skromnog i obazrivog koji nas je vodio kroz lavirinte dobrih knjiga bez mudrijaških tumačenja. Taj metod je omogućio učenicima ličnije i slobodnije učešće u izboru štiva. U suštini, nastava književnosti ne treba da bude mnogo više od dobrog vodiča za čitanje. Bilo kakvi drugi zahtevi samo plaše decu. Tako bar mislim ja koji se bavim pisanjem.

LEKOVI ZA LETENJE


Pre više godina prebrodio sam iluziju prema kojoj je alkohol dobar lek protiv straha od letenja. Sledeći formulu Luisa Bunjuela, popio bih jedno piće pre izlaska iz kuće, drugo na aerodromu i treće u trenutku poletanja. Prvi minuti leta proticali bi, prirodno, u stanju miline, čiji su efekti ipak bili suprotni od onih koje sam očekivao. U stvarnosti, briga je bila tako prisutna i snažna da sam gotovo poželeo da se avion jednom zauvek sruši kako bi se uklonili uzroci straha. Iskustvo se završilo tako što sam naučio da je alkohol manje lek, a više saučesnik straha. Za duga putovanja, u stvari, ne postoji ništa gore od pića: prve dve čaše zaista deluju umirujuće, sa druge dve se čovek napije, a sa sledeće dve zadrema, živeći u iluziji kako je zaspao da se posle tri sata trgne sa svešću kako nije spavao ni tri minuta, a da ga u idućih deset sati leta ne očekuje ništa osim glavobolje.
Čitanje, što je na zemlji lek protiv tolikih nevolja, nema isto dejstvo u vazduhu. Može se započeti čitanje najuzbudljivijeg detektivskog romana, a da se završi bez jasne predstave ko je koga ubio i zbog čega. Uvek sam mislio da u avionima ne postoji ništa strašnije od neosetljivih ljudi koji čitaju, ne trepćući, ne dišući čak, dok se brod bori sa nevremenom. Upoznao sam jednog takvog na dugom noćnom putovanju od Njujorka do Rima. Dok smo leteli severnom rutom, nijednog trenutka nije prekidao čitanje romana Dostojevskog Zločin i kazna, red po red, stranicu po stranicu, čak ni da večera. Ujutru, za doručkom, rekao mi je uzdišući: „Izgleda da je knjiga zanimljiva”.
Urugvajski pisac Karlos Martines Moreno svedoči, ipak, da nema ničeg boljeg od čitanja u avionu. Već dvadeset godina on neprestano leti sa jednim istim, gotovo rasturenim primerkom Madam Bovari, pretvarajući se da čita ono što je već napamet naučio jer je uveren da je pronašao nepogrešivo sredstvo da izbegne smrt.
Lično sam uvek mislio da za suzbijanje straha ništa nije bolje od muzike, ali ne one koja se emituje u avionu. Često sam se pitao ko bira muzičke programe za let, jer mi je teško da zamislim nekoga sa manje znanja o medicinskim svojstvima muzike. Sa previše uprošćenim kriterijumom, u avionu najviše vole velike muzičke komade za orkestar koji su po svojoj prirodi vezani za nebo, za beskrajne prostore, takoreći.
Već odavno zbog toga sam biram programe, zavisno od rute i njenog trajanja, zavisno od toga da li se leti danju ili noću i čak zavisno od tipa aviona. Od Madrida do Portorika, na letu koji je poznat mnogim Latinoamerikancima, program je tačan i siguran: devet simfonija Betovena.
Mislio sam, kao što sam već rekao, da ne postoji delotvorniji metod za suzbijanje straha od letenja, sve dok od jednog svog čitaoca iz Alikantea nisam dobio pismo u kome kaže da je otkrio nešto još bolje: voditi ljubav za vreme leta, kad god je to moguće.

LJUBAV U LETU


Putovanja, kao i vlast, imaju afrodizijačka svojstva. Kada bi navigacione hronike i dnevnici letenja govorili celu istinu, postali bi primeri zabranjene literature. Stručnjaci za turistička krstarenja, naročito na Karibima, preporučuju, zbog toga, putnicima da ponesu engleski ključ kako bi sa njim mogli da razbiju lampu na palubi. Legendarni evropski vozovi su mnogo godina bili, takođe, hoteli za zabavu na točkovima.
Orijent ekspres, osim toga što je bio pozornica zločina bez rešenja i mesto za nadmetanje špijuna, bio je takođe noćni raj u čijim su se ložnicama začele bar tri krunisane glave. U podzemnoj železnici u gradu Meksiku je, iz istoga razloga, čak usred bela dana, razdvojen prevoz za muškarce i žene.
Avioni su, naprotiv, mnogo godina smatrani kao prostor u kome je ljubav zabranjena. U toj meri čak da je pojas sigurnosti na sedištima ličio na pojas nevinosti. Možda je kao reagovanje na takvu kaznu nastao svetski mit o stjuardesama kao lakim ženama. Pre više godina u Barankvilji, raširio se glas prema kome je u najotmenijem delu grada otvoren klub u kome svoju lepotu prodaju najprivlačnije domaćice aviona iz celoga sveta. Iste večeri smo na to mesto otišli svi, od gospodina predsednika opštine sa celom gradskom vladom, do loše plaćenih novinara. Našli smo, u stvari, štalu sa lepim devojkama u uniformama svih vazdušnih kompanija u svetu - švedskog SAS, nemačke Lufthanze, Pan Amerikena i tako redom. Toliko je velika bila iluzija da je sva ta prevara istinita, da smo se pretvarali kako ne primećujemo da oznake stranih kompanija nose naše mulatkinje, koje su, uz to, govorile španski bez akcenta.
Pripadnici džet seta danas ljubav u vazduhu smatraju normalnom stvari, koju upražnjavaju sa istom učestalošću i prirodnošću kao na zemlji. U SAD postoji društvo koje se zove Mile High Club u koje se primaju samo oni koji mogu da pruže dokaze kako su vodili ljubav na visini većoj od jedne milje. Društvo ima mnogo članova koji su svi saglasni da je u ovom slučaju, kao, uostalom, i u svim drugim, težak samo početak.
Idealno mesto za vođenje ljubavi su, naravno, sedišta, pošto se ukloni pregrada koja ih razdvaja. Demonstraciju njihove upotrebljivosti je na možda preteran način prikazao glumac Arnold Švarceneger koji sa suprugom često leti iz Los Anđelesa u Njujork. Tvrdeći da za vreme pomenutih noćnih putovanja glumac suprugu nijednog trenutka ne ostavlja na miru, stjuardesa, koja ih je posluživala, je izjavila: „Za sve vreme leta, jedino što sam od njih videla bila su stopala”.
Zbog toga je možda u pravu čitalac iz Alikantea koji me je u pismu uveravao da za strah od letenja nema boljeg leka od vođenja ljubavi. Kada se dobro razmisli, ne postoji ništa što ukazuje kako je tako nešto tokom leta zabranjeno. Zna se da je zabranjeno pušenje za vreme uzletanja i sletanja na šta upućuju svetleća upozorenja. Da je, dakle, zabranjeno vođenje ljubavi, pojavila bi se slična opomena. Štaviše, za vreme dugih besanih noći u letovima preko okeana, imao sam dovoljno i strpljenja i vremena da pročitam tekst ugovora o letu štampan mikroskopskim slovima na avionskoj karti. Nisam otkrio nikakvu klauzulu koja se protivi obavljanju prirodnih funkcija. Samo hrabro, tada, i srećno putovanje.

REKA ŽIVOTA


Jedini razlog zbog koga maštam da se vratim u detinjstvo je želja da ponovo putujem brodom rekom Magdalenom. Onaj koji to svojevremeno nije učinio, ne može ni da zamisli na šta je to putovanje ličilo. Ja sam ga preduzimao dva puta godišnje, jednom pri odlasku i jednom pri povratku - u toku osam godina školovanja, prvo u srednjoj školi, a potom i na univerzitetu. Na svakom od tih putovanja naučio sam o životu više nego u školi, i bolje nego u školi. U periodima nabujalih voda, putovanje od Barankvilje do Puerto Salgara, gde se presedalo u voz za Bogotu, trajalo je pet dana. U vreme suša, koje su bile prilično česte i svakako zabavnije, putovanje je moglo da traje i cele tri nedelje.
Bilo je to vreme brodova sa tri sprata i dva dimnjaka, koji su noću ličili na osvetljeno selo, ostavljajući u pospanim mestima kraj reka brazdu muzike i himeričkih snova. Za razliku od brodova sa Misisipija, točkovi naših nisu bili na bokovima već na krmi. Nigde na svetu nisam video iste takve. Imali su imena koja su se odmah i lako pamtila: Atlantiko, Medelin, Kapetan Karo, David Arango. Njihovi kapetani, kao oni u romanima Džozefa Konrada, bili su strogi, ali dobra srca, jeli su kao varvari, i nikada u svojim kabinama nisu spavali sami.
Putnici su tokom dana sedeli na gornjoj palubi, posmatrajući kako pored njih promiče život. Gledali smo kajmane koji su ličili na debla stabala, sa razjapljenim ždrelom, očekujući da nešto za jelo upadne unutra. Plašili smo, takođe, mnogobrojne čaplje i divlje patke koje su iz razlivenih voda krešteći poletale.
Sada je retko da se u avionima stvaraju poznanstva. Na brodovima koji su plovili rekom Magdalenom putnici su, naprotiv, delovali kao jedna porodica. Kako bi plovidba odmicala, tako bi se umnožavale i sve moguće svetkovine. Naš život na brodu je proticao na efemeran, ali nezaboravan, čak i sudbonosan način. Student medicine Vićente Eskudero je na venčanom balu u jednoj od usputnih luka Gamari, poželeo da bez dozvole igra sa najlepšom ženom iz sela. Platio je strast životom, jer ga je suprug lepotice ubio jednim metkom. Pedru Pablu Guljenu je, naprotiv, sudbina bila naklonjenija jer se, posle homerovske pijanke na brodu, venčao sa prvom devojkom na koju je duž reke naišao, i još uvek živi srećno sa njom i devetoro dece. Hoze Palensia, koji se na brodu predstavio kao rođeni muzičar, prijavio se na takmičenje tamburaša u Tenerifi i osvojio prvi nagradu u vidu žive krave koju je na mestu prodao za pedeset pezeta, u to vreme pravo bogatstvo.
Brod bi ponekad stajao nasukan na peščanom sprudu i po petnaest dana. Niko se zbog toga nije brinuo, jer se zabava nastavljala a pismo kapetana sa pečatom njegovog prstena bilo je dovoljno da opravda zakašnjenje u školu. Od jednog takvog kapetana sam prvi put čuo da će sa svetom biti gotovo ako se poubijaju životinje na obali reke. Zabranjujući da se puca sa njegovog broda, kapetan Konde Abelo je govorio: „Ko želi nekog da ubije, neka ide svojoj kući i tamo ubija. Ne na mojoj lađi.” Nisu ga slušali. Zadesila ga je, potom, još gora nesreća jer je parobrod David Arango, kojim je zapovedao, izgoreo. Saznavši za tu novost spustio sam telefonsku slušalicu sa obespokojavajućim utiskom kako je završeno i sa mojom mladošću, tako što je i poslednja stvar koja je ostala u našoj reci uspomena, otišla takođe do đavola.

DRUGAČIJI MITERAN: PISAC


Nisam dugo uspevao da prevaziđem predrasudu prema kojoj je Miteran pre svega političar, te, prema tome, kao većina njegovih kolega i ne može da govori o bilo čemu drugom osim o politici. Na prijemu u ambasadi Francuske u Meksiko Sitiju konačno sam se uverio da je Miteran ne samo dobar pisac već je to, kao i svi veliki književnici, svaki dan svoga života.
Te večeri jasno je stavio do znanja kako ne namerava da piše memoare. Takvo opredeljenje je potpuno shvatljivo jer memoarima pribegavaju samo umorni pisci kada su na ivici da zaborave sve. Miteranova namera je suprotna: on piše da ne bi zaboravio. „Beležim, kao opsednut, sve što mi padne na pamet, na bilo kakvom papiru koji posle, naravno, zaturim.” Radi se, kako je i sam primetio, o beleškama koje se pišu na brzinu i kojima se pridaje važnost iz različitih razloga, gotovo uvek subjektivnih. Nema pisca koji to ne shvata. Svima su nam poznate beleške na kesama, na ivicama novina, na autobuskim kartama iskorišćenim i onim koje tek treba utrošiti. Ma koliko nam se u trenutku kada zapisujemo čine velikim otkrićima o svetu ili ljudskoj duši, nalazimo ih zaboravljene u džepovima pantalona, zdrobljene u mašinama za pranje.
Miteran dobro zna za pomenutu naviku opisujući je sa simpatijama kao „lirsku iluziju”. Potpuno je u pravu jer na brzinu zapisani redovi liče na stihove koji se ponekad pojave u snu, komešajući se dok spavamo, čineći nam se gotovo kao sama srž poezije, da bi, razbuđeni, zaključili kako je reč o reklami koju smo čuli sa radija iz kuće preko puta. To, u stvari, i jeste „lirska iluzija” ali je i Miteranu, kao i drugim piscima, poznato da se upravo od iluzija, što znači od promašaja i otpadaka, proizvodi dobra literatura.
Miteran je svoj književni dar nesumnjivo ispoljio u zapažanjima o savremenicima. Posle susreta sa Goldom Meir nije mu bilo teško da primeti kako nije lepa, ali da je, takođe, nežna i stroga majka. Od svega što je pisano o Aljendeu, ono što je napisao Miteran čini mi se najznačajnijim. Preuzevši kao domaćin ulogu vodiča Aljende je u šetnji predsedničkom palatom Monedom u Santjagu zastao pred bistom državnika Hoze Manuela Balmačeda. „Ovaj čovek”, objasnio je gostu, „svojevremeno je bio omiljeni vođa konzervativne desnice. Ali u isto vreme bio je legalista koji nije mogao da podnese narušavanje prava, zbog čega se i ubio.” Na prijemu u Meksiko Sitiju Miteran se dobro sećao pomenute epizode koja je, prema njegovoj oceni, na tragičan način, predskazala i sudbinu samoga Aljendea.
Iz Miteranovih beležaka o savremenicima ostaje mnogo vernija slika o vremenu od one koju su ispisivali površni hroničari. Za predsednika Žorža Pompidua je tako napisao: „Njegova ambicija je veća od mesta koje ima”. Sud o Valeri Žiskaru d’Estenu je još bespoštedniji: „Niko ne sumnja da poseduje najviši mogući dar da neuspehe opiše kao trijumfe.” O dodeljivanju Nobelove nagrade za mir Henriju Kisindžeru ostavio je sledeće redove: „Nemam ništa protiv njega. Ali dati Kisindžeru nagradu za mir zbog toga što je okončao rat u čijem je razbuktavanju i sam učestvovao bilo bi isto kao kada bi se nagradio Sukamo zbog toga što je posle tri stotine hiljada ubijenih prestao da ubija, ili Papadopulos zbog toga što je ostrva sa logorima otvorio za turizam, ili Idi Amin Dada zbog toga što u poslednjih nekoliko godina nijednom svom ministru nije razbio lobanju čekićem”.
Za sve one koji još uvek ne veruju da je Miteran bogomdan pisac, reći ću još nešto: bio je sujeveran. Mislim da, posle tog otkrića, dodatni dokazi nisu potrebni.

BOGOTA, 1947.


U to vreme svi su bili mladi. Ali, bilo je nešto gore od toga: nailazili smo na još mlađe, što je u nas usađivalo potrebu da sa žurbom završavamo poslove, kako bi mogli na miru da uživamo u pošteno zarađenoj mladosti. Generacije su se smenjivale, naročito među pesnicima i kriminalcima, te se na jedvite jade nešto završavalo a već se javljao neko koji je pretio da to može da uradi bolje. Ponekad slučajno nabasam na fotografije iz tog vremena, pred kojima ne uspevam da obuzdam nelagodnost jer mi se čini da lica koja gledam nismo mi već sinovi nas samih.
Bogota je tada bila dalek i tužan grad, gde je još od početka šesnaestog veka neprestano padala ubitačna kiša. Prvi put sam osetio gorčinu tog mesta jednog januarskog predvečerja, kada sam došao sa obale sa nepunih trinaest godina, u odelu od crne čoje koje mi je sašio otac lično, sa prslukom i šeširom i metalnim sandukom koji je imao nešto od sjaja svetog groba. Moja srećna zvezda je htela da mi učini uslugu ne sačuvavši fotografiju tog mračnog predvečerja.
Prvo što sam u toj tužnoj prestonici primetio bili su ljudi koji su, obučeni u crno, kao i ja, neprestano nekud žurili. Za razliku od ljudi, kojih je bilo u izobilju, na ulicama se nije mogla videti nijedna žena. Pažnju su mi takođe privukli ogromni konji koji su na kiši vukli kola sa pivom, pirotehničke varnice tramvaja kada su okretali po vlažnim šinama i saobraćajne gužve koje su nastajale kada bi se vozila zaustavila da propuste pogrebnu povorku. Nigde u svetu nisam video tužnije sahrane: konji prekriveni crnom čojom, sa crnom perjanicom iznad ušiju, vukli su u pogrebnim kolima kovčeg pokojnika iz dobre familije, koja je, koračajući krotko iza kočija, delovala kao pronalazač smrti. U takvoj jednoj povorci prvi put sam na ulicama Bogote video jednu ženu, vitku i ćutljivu, koja mi se, kao kraljica u bolu, zauvek urezala u sećanju.
Prizor te žene, koji me još uvek uznemiruje, jedno je od retkih nostalgičnih sećanja na taj prokleti grad, gde je gotovo sve, osim ljubavi, bilo moguće. Zbog toga sam jednom rekao da je jedini heroizam moga života, kao i mojih generacijskih drugova, što sam u takvom gradu u mladosti živeo. Najveće zadovoljstvo iz tog vremena priređivao sam sebi nedeljnim vožnjama tramvajem od trga Bolivar do avenije Čile. Provodio sam u njemu usamljena popodneva koja su se kao beskrajno uže protezala takođe u drugim praznim nedeljama.
Jedne večeri na povratku kući dogodilo se prvi put nešto što je vredelo truda da se zapiše. Na jednoj od stanica u severnom delu grada u tramvaj je ušao jedan faun. Dobro ste me čuli: faun. Prema rečniku Kraljevske španske akademije faun je „polubog polja i šuma”. Kadgod naiđem na tu nesrećnu definiciju žalim što se njen autor nije zadesio u trenutku kada je pravi faun od kože i mesa, ulazio u tramvaj. Bio je obučen po modi toga vremena, ali su ga izdavali rogovi, jareća brada i šape.
Ispričao sam dvojici prijatelja šta mi se dogodilo. Pretvarali su se da su ushićeni iako mi nisu verovali, sve dok jedne večeri pred crkvom San Frančeska nismo naišli na ženu koja je prodavala veštačke kornjače čije su se glave pomerale sa neverovatnom prirodnošću. Jedan od mojih prijatelja je upitao da li su kornjače od plastike ili su žive da bi čuo odgovor: „Od plastike su, ali su žive.”
Napisao sam, otuda, priču o faunu i poslao preporučenom poštom direktoru nedeljnog izdanja El Tiempa. Priča nikada nije objavljena, a jedina njena kopija je izgorela u požaru. Sudbina se na taj način pokazala dvostruko blagodarnom: prema meni i prema literaturi.

BOLESTI VLASTI


Stanje zdravlja jedne ličnosti tiče se njenog privatnog života, sem ako ličnost koja je u pitanju nije predsednik republike. Fransoa Miteran je to znao i zbog toga je odlučio, a da ga na to nije primoravao bilo kakav zakon, da svakih šest meseci u zdravstvenom biltenu javno i podrobno opiše kako se oseća. Prvi izveštaj, objavljen samo nekoliko dana po njegovom naimenovanju, bio je veoma zadovoljavajući za čoveka od šezdeset i četiri godine koji se nije odricao nijednog životnog zadovoljstva i koji je u jednom restoranu u Latinskom kvartu viđen kako posle ponoći u slast proždire dimljene haringe.
U SAD su tajne o bolestima predsednika i članova njihove porodice još slabije čuvane. Posle susreta u Beču sa Hruščovim daleke 1961. godine, u to vreme mladolik i sportskog stasa, Kenedi, vratio se u Vašington, zbog napada lumbaga, sa štakama, što mu je u domovini donelo maltene oreol ratnog veterana. O stanju zdravlja predsednika Regana javnost je isto tako redovno obaveštavana, sve dok mu metak nije prošao ispod leve lopatice. Mada je po izlasku iz bolnice osmeh, sličan reklami za zube, upečatljivo delovao, predsednik je, da razuveri sumnjičave, morao da se podvrgne novim pregledima.
Rusi, naprotiv, ni za jotu nisu izmenili tradicionalni hermetizam vlasti. Njihovi upravljači umiru u biblijskoj starosti, bez ikakvog prethodnog saopštenja namenjenog javnosti. Kada sam se jednom zadesio u Moskvi umro je u Rusiji veoma uvažavan pesnik Konstantin Simonov. Vest o tome dospela je u javnost četrdeset i osam časova posle smrti pesnika i objavljena je u celom svetu osim u Rusiji. Pisci, koji su bdeli kraj kovčega pesnika, nisu znali da objasne zbog čega je svima poznata vest morala da čeka sedamdeset sati da bi bila i zvanično saopštena.
Obožavanje hermetizma bilo je naročito uočljivo za vreme vladavine Leonida Brežnjeva. U sedamdeset i petoj godini, nestajao bi sa političke scene u, svima primetnom, žalosnom stanju, da bi se ubrzo ponovo pojavio sa upornošću rasnog bika.
Zna se da je francuska tajna služba bila na putu da reši misteriju ali je od toga odustala iz „viših državnih razloga”. Za vreme zvanične posete Parizu, predsednik Brežnjev je zaboravio da u počasnoj rezidenciji u kojoj je odseo, povuče ručicu za vodu u toaletu. Njegova omaška, ili samo zaboravnost, dala je priliku francuskoj tajnoj službi da fekalne materije podvrgne laboratorijskoj analizi i na osnovu nje utvrdi koje lekove koristi ugledni gost i otuda i od čega boluje. Mada je tako i učinjeno, rezultati nisu nikada saopšteni jer su, kako je već rečeno, „viši državni razlozi”, što će reći strah od diplomatskog skandala, sprečili da se o tome javno govori.
U Francuskoj je najspektakularniji bolesni predsednik svakako bio Žorž Pompidu. Mada je i doslovno umro u „krevetu vlasti” i ceo svet govorio o njegovoj neizlečivoj bolesti, služba za informisanje je priče o lošem zdravstvenom stanju predsednika ne trepćući opovrgavala. Pogrešno je verovati da je Miteran odlučio da o svom zdravlju javno govori zbog pomenutog presedana, ili drugih, isto tako žalosnih primera. Za njega je, naprotiv, takvo opredeljenje bilo pitanje principa. Ni sam, ipak, nije mogao da predvidi da će lumbago zarađen na partiji tenisa biti zanimljiv za javnost. Lumbago, osim toga, nije toliko zdravstveni problem već pitanje dostojanstva. Podnošenje bolova sa osmehom nije, najzad, samo deo dobrog vaspitanja već, u izvesnoj meri, i obaveza vlasti.

CVEĆE TAKOĐE PATI


Da se sreća vrati u kuću izloženu raznim nezgodama, nema ničega boljeg od buketa cveća žute boje. Istim sredstvom se na takođe delotvoran način raspršavaju mračni oblaci koji se u nekim danima nadvijaju nad enigmatičnim poslom pisanja. Kada naš prst pritisne pogrešno slovo na mašini, kada ne uspevamo da ličnosti dišu svojim plućima u romanu, kada se ne nalazi utešna reč koja im pomaže da lakše umru, to je zbog toga što nešto nedostaje u sobi u kojoj se piše. A to što nedostaje je gotovo uvek cveće.
Ne zbog karipskog sujeverja, već zbog ličnog iskustva, nikada se ne upuštam u pisanje, a da u vazi iznad stola nema žute ruže. „Cvetovi su kao žive osobe”, čuo sam jednom sedmogodišnjeg dečka, koji je, svakako, veoma dobro znao šta time želi da kaže. Ljudsko ponašanje cveća i biljaka je, uostalom, redovna tema poezije, kako dobre, tako i loše. U romanima sestara Bronte nemoguće je zaboraviti stranice posvećene umirujućem mirisu mimoza u predvečerje. Mimoza je stidljiva jer se njene cvetne latice povlače čak i kada ih niko ne dodiruje, jednostavnim promicanjem obične senke. Niko ne sme da sebe smatra pesnikom ako ne deli mišljenje sestara Bronte da je miris mimoza ljudska duša koja se na ovaj svet vraća u potrazi za voljenom osobom.
Jedno od čudesa moga detinjstva bila je ceremonija sa kojom je baka, pre nego što poležemo, odnosila cveće iz naše sobe. Neko mi je kasnije objasnio da je bila u pravu: cveće ispušta gas koji može da bude štetan u zatvorenoj prostoriji. Mislim da moja baka nije uklanjala vaze iz tog razloga već zbog toga što je, budući da je bila sa cvećem u misterioznoj vezi, znala da ruže u spavaćoj sobi mogu da prouzrokuju loše snove.
Jedan moj prijatelj misli, opet, da cveće u kući postaje deo porodice. „Uživa i pati sa nama, užasava se ružnih reči i umire od bespomoćnosti i straha.” To je sada i naučno utvrđeno korišćenjem galvanometra, odnosno aparata koji beleži električna strujanja u biljkama. Postoje biljke na koje piće ima isto dejstvo kao i na ljude. Noć pošto im se ubrizga veća doza alkohola imaju sve simptome mamurluka, kao i ljudi posle pijanke. Dokazano je, takođe, da harmonični zvuci utiču na rast biljaka. Daju prednost Bahu i muzici baroka, ali rafiniranije vrste znaju da uživaju i u Bartoku ili Šenbergu. Izgleda, opet, da ne vole rok i da im se latice od buke skupljaju. Posle svih tih otkrića, koje smatram osnovanim, pitam se kako se osećaju bonzai, što će reći drveće normalnog rasta koje Japanci čine patuljastim. Kako li samo pate ruže koje se, industrijski uzgajane, na zahtev nekih mušterija lišavaju mirisa.
Ne čini se, ipak, da su ljudi previše osetljivi na patnje biljaka. Uverio sam se u to i sam kada mi je razborit i dobronameran prijatelj telefonirao da se obavesti koja će mi biti tema sledećeg teksta za novine.
„Pišem o patnjama biljaka i cveća”, odgovorio sam. Prijatelj je kratko vreme ćutao da bi kroz smeh uzvratio: „Ma nemoj, da nisi slučajno postao kaktus?”

HEMINGVEJ NA KUBI


Ernest Hemingvej je prvi put doputovao na Kubu 1928. godine francuskim parobrodom Orita kome je za put od Avra do Havane trebalo dve nedelje. Hemingveja je na putu pratila druga žena Paulina Pfajfer, sa kojom je bio u braku samo nekoliko meseci. Ni on ni ona nisu za taj karipski grad imali veći interes od onoga koji se obično ima za bilo koje tropsko stanište od dva dana posle putovanja preko okeana i zime u Francuskoj. Hemingvej je imao trideset godina i u to vreme bio dopisnik nekih evropskih listova. Mada mu je prvi roman doneo izvestan uspeh, bio je još daleko od slave poznatog pisca i da preživi morao je da se bavi i drugim poslovima. Njegova supruga Paulina je, kao unuka američkog magnata, bila pošteđena novčanih briga, ali se ni za nju nije moglo reći da je uživala u putovanju. Bila je u blagoslovenom stanju i izmučena morskom bolešću, te je, kao i suprug, mislila samo o tome da se negde skrasi, dok Hemingvej ne završi svoj drugi roman: Zbogom oružje.
Zanimljivo je da o prvom boravku američkog pisca na Kubi nisu ostali nikakvi pisani tragovi. Zna se, međutim, da je na povratku iz Španskog građanskog rata iznajmio sobu u hotelu Ambos Mundos u blizini čuvenog bara El Floridita. U jednom od poznatijih intervjua opisao je taj hotel kao „dobro mesto za pisanje”. Kada se zna sa kakvom je brižljivošću Hemingvej birao mesta za pisanje, njegova sklonost prema zapuštenom i mračnom hotelu može se jedino tumačiti kao namera da ga ostave na miru. Teško je zamisliti da je ijedna žena na takvom mestu mogla strpljivo da čeka da pisac završi svoj radni dan da bi ponovo postala njegova supruga. Nije, prema tome, čudo što ga je Paulina Pfajfer, koja je, osim što je bila bogata, bila i lepa, na vreme napustila.
Marta Gelhorn, sa kojom se Hemingvej kratko vreme posle razvoda sa drugom suprugom, oženio, izabrala je pametnije rešenje, našavši kuću u kojoj je muž mogao da piše koliko želi, a da je istovremeno ne zanemaruje previše. U oglasima su pronašli imanje nedaleko od Havane, koje su prvo iznajmili za sto dolara mesečno, da bi ga potom i kupili za osamnaest hiljada dolara u gotovini. Mnoge pisce, koji poseduju kuće u raznim krajevima sveta, često pitaju koje boravište smatraju glavnim. I gotovo svi odgovaraju da je to ono u kome su njihove knjige. Hemingvej je u kući kraj Havane imao devet hiljada knjiga, i, uz to, četiri psa i trideset i dve mačke.
U Havani je živeo ukupno dvadeset i dve godine. Proveo je u njoj skoro polovinu svog „korisnog” života kao pisac, napisavši i svoja najznačajnija dela: Imati i nemati, Za kim zvona zvone, Preko reke pa u šumu, Pokretni praznik i druge. Zna se takođe da je na Kubi uzalud pokušavao da napiše čudan prustijanski roman o vazduhu, vodi i zemlji, o čemu je godinama maštao. Bile su to, ipak, godine njegovog života o kojima se najmanje zna, ne samo zbog toga što su bile skrivene od javnosti, već i zbog toga što su kritičari prelazili preko njih sa sumnjivom užurbanošću.
Kubanski novinar Norberto Fuentes uložio je dvadeset godina života u istraživanje Hemingvejevog boravka na Kubi. Plod njegovog rada je knjiga od sedam stotina stranica u kojoj se nudi verodostojnija slika o Hemingveju u to vreme. Bio je upravo onakav kakvim sam ga uvek zamišljao: majstor koji je, kao malo ko u svom esnafu, umeo da dešifruje zanatske misterije najusamljenijeg posla na svetu.

SELO, TO STRAŠNO MESTO GDE PILIĆI ŠETAJU SIROVI


Od svih ličnosti iz našega detinjstva, sve manje vidljiva za decu danas, jedina koja je sačuvala sudbinski oreol je ona poštareva, naročito u času kada uručuje telegram. Možda su sami poštari doprineli takvom utisku, lupajući bučno po vratima kao da od brzine kojom će biti otvorena zavisi sudbina sveta.
Pošto su telegrami nekada više korišćeni za loše nego za dobre vesti, prispeće hitne poruke je redovno bilo praćeno padanjem babe u nesvest, nepodnošljivim lavežom pasa i drugim manje-više neprirodnim pojavama. Posmatrajući u strahu nedokučivo lice poštara, patili smo iz dna duše što je ukinut plemeniti srednjovekovni običaj prema kome su nosioci loših poruka smesta na pragu ubijani.
S vremenom je, zbog sporosti kojom su telegrami pristizali, strah od njih uminuo. Zbog toga je neko sa puta voljenoj uputio sledeći telegram: „Kada ovo stigne do tebe, biću u tvom zagrljaju”.
Porodični lekar je, takođe, jedan od likova prošlosti na putu da iščezne. U velikim gradovima je već odavno zamenjen institucijama bez srca. Nedavno sam čuo za slučaj teškog bolesnika kome su lekari na privatnoj klinici vršili šest različitih vrsta analiza. Izmučeni nesrećnik je umro iste noći, ali su dvadeset i četiri časa kasnije, kada je već bio sahranjen, rezultati ispitivanja otkrili da je bio savršenog zdravlja. Ove užasavajuće epizode naše civilizacije, o kojima se govori kao u okrutnim šalama, potpuno su shvatljive u svetu u kome deca pitaju roditelje da li krave nose jaja i da li špageti rastu na drveću.
Televizija ne uspeva da razreši pomenute sumnje. U nekim industrijskim zemljama zbog toga školski program predviđa da deca iz gradova provedu mesec dana na selu, kako bi sopstvenim očima upoznala verodostojni svet, onako kako stvarno izgleda. Zamišljam da im se događa sve ono što se događa dečacima sa sela kada se prvi put zadese u gradu. Zamišljam da posmatraju kako kokoška nosi jaja sa istim strahopoštovanjem sa kojim smo mi odlazili u bioskop, da gledaju kako se pare kučići sa istim uzbuđenjem sa kojim smo mi pratili vatrogasce kako gase vatru, da pokrivaju uši šakama kada čuju kako magarci njaču.
Čak ni tako dobro zamišljene škole nisu u potpunosti uspele da dočaraju ukus i miris života jer se drveće više ne obara udarcima sekira, već tačno programiranim električnim testerama. Krave se takođe ne muzu rukama već električnim aparatima. U industrijskim zemljama su, drugim rečima, sve ređa i malobrojnija mesta u kojima se živi kao nekada.
Moji sinovi su gotovo pomahnitali kada su jednog sparnog popodneva kod rođaka na selu na Karibima, videli pravu žabu. Toliko su se zbog toga uzbudili da su zgrabili blok za crtanje i olovke u boji i ceo bogovetni dan crtali i bojili u zeleno sve žabe koje su zatekli u selu. Manje su to činili iz umetničkih sklonosti a više da pribave dokaz kako ta čudna stvorenja zaista postoje.

SA AVIONA NA MAZGU... KAKVA RADOST!


Spremio sam prtljag, preporučio dušu flaši viskija i popeo se na „konkord”. Moj kolumbijski prijatelj objasnio mi je u čemu se „konkord” razlikuje od drugih aviona duhovitim zapažanjem: „Isti je kao DC-3, ali se u njemu služe sve vrste piva.” Ne mogu da dodam niti da oduzmem nijedno slovo u tom opisu. Istina je da je četiri puta duži, ali su mu zato visina, uski središni prolaz i veličina sedišta isti kao u onim primitivnim avionima kojima smo sa nevinom veselošću mladosti nadletali šume i planinske vrhove.
Nije, prema tome, postojao nikakav razlog da se sada oseća veći strah nego nekada, osim poetske razlike sadržane u tome što je nekada krava prestajala da pase da bi ispratila pogledom avion iznad pašnjaka, dok danas „konkord” plovi usamljenim nebom koje više ne pripada ovom svetu. Osim toga, sve ostalo izgleda isto. Čak i u tome što mi se čini najvažnijim: unutrašnjom opremom. Čovek očekuje da se nađe u zvezdanoj kapsuli, čija je estetika drugačija od ostalih aviona namenjenih običnim smrtnicima. Umesto toga, sve je isto kao u provincijskim hotelima u kojima se zbog usamljenosti noć provodi plačući. „Za ovu cenu”, požalila se jedna gospođa napuštajući toalet, „mogli su u svakom „konkordu” da okače po jednog Pikasa.” Iznenadila me je oštroumnost sa kojom je uspela da izrazi ideju o kojoj sam upravo razmišljao.
„Konkord” je od drugih aviona ipak različit i po zbrci koju stvara sa vremenom. Ako se iz Pariza poleti u jedanaest pre podne stiže se u Njujork u osam ujutru istoga dana. Doručkovati u Parizu da bi se opet gotovo u isto vreme doručkovalo u Njujorku za mene je bila misterija koja pripada samo pesništvu. Ma koliko se moji prijatelji trudili da mi brojkama i crtežima objasne prirodne zakone, priznajem da ih, ma koliko osnovane, nikada nisam razumeo.
Suština je, naravno, u brzini od dve hiljade i dve stotine kilometara na sat. Da se ona dostigne potrebno je da se avion popne na visinu od dvadeset kilometara, gde gotovo nema vazduha, vlada polarna temperatura od šezdeset i šest stepeni ispod nule a atmosferski pritisak je gotovo dvadeset puta manji od onoga na visini mora. Stotinak srećnih putnika, koji uživaju u probranim vrstama šampanjca i sireva, ne znaju, naravno, da su zatvoreni u bombu dva puta bržu od zvuka, kao što ne znaju da bi jedna nevidljiva pukotina bila dovoljna da ih sve pretvori u veličanstvenu zvezdanu prašinu. Bio bi to ne samo savremen način da se umre, već i jedini koji jemči da se bez ostataka umre i telom i dušom.
Srećom, u jednom časopisu, koji sam našao u avionu, naišao sam na utešni tekst o mogućnosti da se dirižabli, pitomi i poštovani dinosaurusi aeronautike, vrate u putnički saobraćaj četrdeset godina pošto se džinovski „hindenburg” srušio u plamenu iznad Nju Džerzija. Dirižabl „hindenburg” je pre toga uspešno obavio sto četrdeset i četiri leta preko Atlantika i njegova jedina mana je bila što se punio zapaljivim gasom, kiseonikom. Novi dirižabli će se, umesto toga, puniti helijumom. Prema jednom projektu dirižabli budućnosti moći će da prevoze preko Atlantika pet stotina petnaest putnika, sa spavaćim sobama, luksuznim salama za zabavu, bazenima, gimnastičkim dvoranama i restoranima, leteći samo trideset metara iznad mora. Pomalo kao brod koji leti humanom brzinom od sto i pedeset kilometara na sat, bez žurbe i usplahirenosti, čineći od putovanja zaista pravo uživanje. Bilo je mnogo teško i bolno preći sa mazge u avion, ali se sada spokojno vraćamo na početak. Iznova iz aviona na mazge.

GREJEM GRIN: RUSKI RULET LITERATURE


Upravo sam završio sa čitanjem memoara Grejema Grina kada je u Francuskoj izbio skandal sa njegovom knjigom Optužujem koja, po svemu sudeći, predstavlja verodostojni novinarski izveštaj o korupciji u veoma lepoj i veoma potkupljivoj Nici. Gradonačelnik tog grada je požurio da izjavi kako veliki engleski pisac, čije se knjige prodaju u celom svetu, traži samo reklamu. Mada se obično uzdržava od dramatičnih javnih izjava, Grejem Grin je, odgovarajući gradonačelniku, izjavio: „Više volim da me ubiju hicem iz pištolja nego da umrem od starosti u krevetu.”
U sedamdeset i osmoj godini života Grejem Grin nije mogao da uradi manje od onoga što je činio celoga života: nije mogao a da ne piše protiv nepravde. Živeo je samo tridesetak kilometara udaljen od Nice u mestašcu u koje su odlazili da umru mnogi veliki umetnici. Zbog toga se govori da je Azurna obala jedno od najotmenijih svetskih grobalja. Povukavši se na takvo jedno mesto, Grejem Grin nije čekao sudbinu skrštenih ruku. Svake godine je, naprotiv, izdavao po jednu knjigu. Ali nije davao nikakve izjave, nije se pojavljivao na javnim mestima, ako ne računamo poneki usamljeni bar, gde ga je na pultu čekalo već unapred spremljeno piće, nije očekivao Nobelovu nagradu, uspevši čak da izdejstvuje izostavljanje sa liste kandidata za nju. „Nikada mi neće dati tu nagradu jer me ne smatraju ozbiljnim piscem”, rekao je jednom, šaleći se na svoj račun. Niko, ipak, nije zamišljao da taj pomalo odsutni Englez vidi više nego što se činilo i istražuje istrajnije nego što se od ljudi njegovih godina očekuje.
To me nije ni najmanje iznenadilo. Na prvom mestu zbog toga što mislim da imam izvesnu ideju o tome kako izgledaju pisci iznutra. Čak i u najopuštenijim trenucima, kada leže nauznak na plaži, rade kao magarci. Isti taj Grejem Grin je rekao: „Pisanje je neka vrsta terapije: ponekad se pitam kako se izvlače iz neprilika oni koji ne pišu, koji ne slikaju, koji ne komponuju muziku, kako uspevaju da izbegnu ludilo, melanholiju, paničan strah kojima je izložena ljudska priroda.” Rilke je rekao istu stvar na drugi način: „Ako verujete da ste u stanju da živite bez pisanja, ne pišite.”
Knjiga o korupciji u Nici nije me iznenadila i zbog toga što je Grejem Grin bio na bezbroj mesta u ovom svetu - kao novinar, kao špijun, kao ratni dopisnik, kao običan turista - i sva ta mesta su se pre ili kasnije pojavila u njegovim knjigama. Grejem Grin i sam to priznaje u svojim memoarima, pitajući se, ipak, kao svaki pisac, da li su njegova dela plod istraživanja ili samo korišćenja doživljenog. „Ja ne istražujem”, odgovorio je podrugljivo, „ja se spotičem.” Bilo je, očito, teško očekivati da se neće spotaći o podzemlje Nice.
Grejem Grin me, najzad, nije iznenadio i zbog toga što je svoje izvore nadahnuća uvek tražio na dalekim i opasnim mestima. Jednom, u doba prve mladosti, okušao se čak u „ruskom ruletu”. O toj epizodi je ispričao, bez preterane dramatizacije, u prvom tomu svojih memoara, o njemu se, uostalom, i ranije govorilo kao ekstravagantnom mladiću. Misleći o svemu tome pitao sam se da li je Grejem Grin ikada prestao da se igra „ruskog ruleta”, smrtonosnog „ruskog ruleta” literature. Poslednja epizoda te igre je svakako i njegova knjiga o korupciji u Nici, u kojoj su, kao i u svim prethodnim, pomešane dve odvažnosti: da se opasno živi i da se pošteno piše.

SREĆNE ŽENE SE UBIJAJU U ŠEST PO PODNE


Uvlačim se ponekad u samoposlugu posmatrajući domaćice kako oklevaju pred rafovima kolebajući se šta da kupe, vidim ih kako se šetaju sa kolicima među lavirintima sa izloženom robom i uvek se pitam koja će se od njih ubiti istoga dana u šest posle podne. Taj ružni običaj potekao je iz jedne medicinske studije, prema kojoj žene u razvijenim zemljama, na kraju plodnog života i jevanđelskog materinstva, pošto su pomogle muževima da se izvuku iz blata i podigle sinove, završavaju tako što se ubijaju kada su sve teškoće prebrođene i kada treba da plove mirnim vodama jeseni. Najveći deo ovih žena, ubija se, prema istoj statistici, predveče.
Nema ničega težeg, sterilnijeg i uzaludnijeg od rada domaćice. Jedna od stvari koja me čini radoznalim i kojoj se divim je način na koji žene uspevaju da obezbede dovoljno toaletnog papira. Izračunati koliko je metara potrebno za svakodnevnu intimnu potrebu, najukorenjeniju i u isto vreme najmanje predvidljivu, zahteva ne samo poseban instinkt, već i administrativni dar, dostojan najuglednjih preduzeća. Da im se ne divim iz tolikih drugih motiva, kao što sam, nadam se jasno, pokazao u svojim knjigama, već samo ta pomenuta vrlina bila bi dovoljna da ih poštujem. Zaista sam uveren da je samo mali broj ljudi sposoban da održava red u kući sa toliko prirodnosti i efikasnosti. Ja lično ne bi to bio u stanju ni za kakve pare ovoga sveta.
U logistici kuće je skriveno svojstvo istorije koje istoričari obično ne vide. Da ne odem previše daleko, uvek sam verovao da kolumbijski građanski ratovi iz prošloga veka ne bi bili mogući bez spremnosti žena, koje su ostajale da održavaju red kod kuće. Ljudi su, bez mnogo razmišljanja, stavljali pušku na rame i odlazili u avanturu. Baba mi je pričala da je deda, veoma mlad, otišao sa vojskom generala Uribe i da za njega nije čula celu godinu dana. Jednoga jutra, veoma rano, neko je pokucao na prozor njene spavaće sobe i glasom, koji nije prepoznala, rekao: „Ako hoćeš da vidiš supruga smesta ustani.” Baka je istoga trenutka otvorila prozor, ali jedino što je videla bio je prašnjavi trag konjice, u kojoj je bio i njen voljeni. Kako su to sve naše bake izdržale, brinući same o deci, ne može se pročitati u istorijama, koje, uostalom, pišu muškarci.
Imajući sve to u vidu, objašnjenje zbog čega žene, preobraćene u domaćice, završavaju ubijajući se u šest posle podne, nije tako misteriozno kako se može činiti. Udavale su se veoma mlade i lepe za preduzimljive i sposobne ljude koji su započinjali karijeru. Bile su radne, uporne, lojalne i činile sve što je u njihovoj moći da jednom rukom pomognu supruzima da napreduju, dok su sa drugom podizale potomstvo. „Podnosile su”, kako sam čuo jednom od svoje majke, „ceo teret u kući”. Kao što su to činile i njihove bake u toku zaboravljenih ratova. Ma koliko taj heroizam bio grozničav i nezahvalan, on je bio smisao njihovog života. Bio je to mnogo manje posle više godina, kada je karijera supruga bila završena a porodica uživala plodove višegodišnjeg rada i još manje kada su odrasli sinovi odlazili od kuće. Tada je nastajala velika praznina u kojoj požrtvovane supruge i majke nisu uspevale da nađu smisao.
Prijatelji su njihovu sudbinu propraćali uvek istim rečima: „Neverovatno! Imala je sve da bude srećna.” Moj lični utisak je da su te žene, u stvarnosti, bile srećne jedino kada su imale veoma malo da to budu.

UŽASNI BANGKOK


Bangkok je najružniji grad na svetu. Ogroman je, haotičan, paklen i mnogo ružniji od onoga kako ga opisujem. Osim turističkog i istorijskog spektakla kraljeve palate, jedino što u Bangkoku vredi videti su tri statue Bude i saloni za masažu.
Saloni za masažu, veoma omiljeni u Tajlandu, često su samo prikriveni vid prostitucije, zbog čega, kao i svuda u svetu, nisu baš prizor vedrine i veselosti. Postoji, ipak, i tradicija isceljujuće masaže, takoreći nacionalne institucije. Kako izgleda, Tajlanđani je smatraju dobrim lekom, koji upražnjavaju u svakom času i na svakom mestu: u trgovini, očekujući mušterije, u redu za bioskop, u učionicama neposredno pre ispita. U parkovima i bioskopskim dvoranama verenici joj pribegavaju sa verodostojnom nevinošću. Oglasi, kojima se nude pomenute usluge, svuda se sreću, zauzimajući cele stranice listova. Pre jela i pre pića, pre turističkih programa, prvo što se u hotelima nudi je masaža. Ono što najviše zbunjuje je činjenica da se često zaista radi o masaži. U tradicionalnim bolnicama, koje postoje u gotovo svim gradovima na Dalekom istoku, bolničarke i bolničari ulaze u krevet sa iscrpljenim bolesnicima, nastojeći da ih povrate u život sa masažom koja se zaista može opisati kao herojska. Lično sam se uverio u delotvornost takvih pokušaja kada je jedna bolničarka, džinovskog rasta, pokušavala da vrati u život umirućeg pacijenta, masirajući ga nogama, a ne šakama, kako se obično čini.
Postoji, ipak, uteha da se u Bangkoku, kao u Hongkongu, mogu u bescenje kupovati ne samo najbolje sašivena odela, već i odela najpoznatijih svetskih modnih kreatora. Za to je dovoljno da se pre ručka pozove krojač da uzme mere, obavi probu dva sata posle toga, i već u četiri po podne savršeno sašiveno odelo spremno je za preuzimanje. U jednoj maloj radnji izradili su mi za dva sata, po meri, tuce košulja od čiste svile, pri čemu je vlasnik dućana, ne bez ironije, ponudio da biram koju etiketu od velikih imena visoke evropske mode želim da na košuljama prišije.
Posetivši, pre Bangkoka, Hongkong, palo mi je u oči da su u tom gradu turistima na raspolaganju prekrasni „rols rojsevi”. U svetu imam mnogo prijatelja koji u vlasništvu imaju jahte i privatne avione, ali nijednog koji ima „rols rojs”. Nisam zbog toga mogao da odolim iskušenju da razgledam grad iz jednog od transatlantskih vozila sa čvrste zemlje, ako ni zbog čega dragog a ono zbog toga kako bi prijateljima mogao da pričam kako sam se vozio u „rols rojsu”.
Bilo je, kako sam i zamišljao, kao u svemirskom brodu, ali je, posle samo dva sata vožnje, vozilo snova, naprežući se da dospe do brda sa koga se videla panorama grada, počelo da sustaje, da bi konačno, posle patetičnih napora, pokorno predalo dušu bogu. Vozač se toliko posramio da nije znao šta da čini. Pokušao sam da ga utešim uveravajući ga da mi je zanimljivija priča o jednom „rols rojsu”, koji nije uspeo da se popne na brdašce, nego o „rols rojsu” koji se penje kao bolid formule jedan.
Dirnut samilošću i razumevanjem, vozač mi je otkrio još jednu važnu pojedinost: samo karoserija je bila ona od „rols rojsa”,’ dok su motor i sve ostalo preuzeti od automobila američke proizvodnje. Nedelju dana kasnije, u Bangkoku sam shvatio da se u tom gradu ne može dogoditi ništa uzbudljivo, čak ni hongkonška priča o „rols rojsu”.

MAJMUNLUK REČNIKA


Jedno od velikih zadovoljstava moga života je nalaženje imbecilnosti u rečnicima. Za mene je to i neka vrsta osvete - jer me je deda pukovnik uveravao da rečnici ne samo što sve znaju, već i nikada ne greše.
Navika moga dede da konsultuje rečnik mi je, ipak, zauvek ostala za mnoge godine, pre nego što sam otkrio da rečnici ne samo što ne znaju sve, već i čine greške, gotovo uvek veoma zabavne. S vremenom sam navikao da se više uzdajem u sopstveni instinkt jezika, onakvog kakav se čuje na ulicama, i na nepogrešive zakone zdravog razuma. Konsultujem, ipak, rečnik, ali ne pre nego što završim pisanje, da utvrdim da li se slažemo.
U rečnicima postoje neoprostive greške. Najskandaloznija mi se čini nezaboravne Marije Moliner u Diccionario de uso del espanol, kada reč dan definiše na sledeći način: „Vremenski prostor koji ispunjava Sunce da se u potpunosti obrne oko Zemlje.” Na prvom mestu, uvek sam smatrao uznemiravajućim da se govori o vremenskom prostoru. Tako nešto ne postoji: ili je prostor, ili je vreme, jer je reč o različitim stvarima. Ali, ono što me u tom slučaju interesuje, nije glupost, prema kojoj se Sunce obrće oko Zemlje, već greška koja svoje poreklo ima u rečniku Španske kraljevske akademije, koja dan definiše na sledeći način: „Vreme koje je potrebno Suncu da se, očigledno, obrne oko Zemlje”. Upozorenje o očiglednosti ne rešava enigmu, jer nije jasno da li kraljevski akademici žele da kažu da stvar tako izgleda, iako u stvarnosti nije tako, ili samo žele da stave do znanja kako nisu sigurni u svoj sud. Skromni Pjer Larus sa više odvažnosti daje tačniju definiciju: „Vreme koje je potrebno Zemlji da se obrne oko sebe”.
Ono što me je u rečniku Španske kraljevske akademije takođe uznemirilo bila je definicija boja. Žuto: „Boja slična onoj boji zlata, limuna, vrsti cveća i tome slično.” Prema tome, kako sam video stvari u Latinskoj Americi, zlato nije odgovaralo opisu iz rečnika, a limun je bio zelen, a ne žut. Bilo je potrebno da prođu mnoge godine da dođem u Evropu i uverim se da limuni na tom kontinentu nisu zeleni već žuti.
Koliko o južnom voću, u rečniku Španske kraljevske akademije zbunjivala me je definicija glagola nestati, koja je korišćena u opisu sudbine preminulog u bolnici u Bogoti. Prema već pomenutom rečniku, nesrećnik je iščezao sa lica zemlje, pošto je, posle tuče noževima, prenesen u bolnicu. Povodeći se za jezičkim instinktom, zaključio sam da bolesni ili povređeni u bolnicama ne nestaju već umiru. Umesto toga, lice koje je zadesila avionska nesreća, ako je to bio uzrok smrti, čak iako se ona dogodila nekoliko dana posle katastrofe u bolnici, može se opisati kao nastradalo. Dužan sam da kažem da iščeznuće sa ovoga sveta ne mora da se podudara sa smrću, mada jedno treba da bude posledica drugog. Ali, na sreću, ja nisam sastavljač rečnika koji se usuđuje da tako nešto saopšti.

MLADA STAROST LUISA BUNJUELA


Sjajna autobiografija Luisa Bunjuela počinje bleštavim poglavljem o jednom ljudskom svojstvu koje nas najviše uslovljava i uznemiruje: o pamćenju. Bunjuel priča kako je njegova majka u poslednjih deset godina života u potpunosti izgubila pamćenje, u toj meri, čak, da neprestano čita isto izdanje istoga lista, kao da joj je prvi put dospelo u ruke.
Ono što Bunjuel nije rekao, i što možda niko ne zna sa sigurnošću, sadržano je u pitanju da li je njegova majka svesna svoje nesreće. Više od te enigme, u knjizi me je potresla snaga sa kojom sam prvi put počeo da mislim o nečemu obično udaljenom od stvarnih briga: o izvesnosti starosti. Svojevremeno sam sa velikim interesovanjem čitao šta o tome ima da kaže Simon de Bovoar, ali ni na jednoj od njenih stranica nisam osetio biološku propast o kojoj sa toliko upečatljivosti govori Bunjuel. Prema njemu, u šezdesetoj godini nije mogao da se seti imena poznanika sa istom lakoćom kao nekada. Zatim je počeo da zaboravlja gde je ostavio upaljač, gde je zaturio ključeve, kako glasi melodija koju je na kiši slušao u Biaricu. U starosti od osamdeset i dve godine bio je zbog toga veoma zabrinut, jer se plašio da će doći u stanje u kome je njegova majka živela u poslednjih deset godina svog života. „Dovoljno je da počnemo da gubimo pamćenje da bismo shvatili kako ono čini samu suštinu našega života”, govorio je. Njegova knjiga, na sreću, pokazuje da drama Luisa Bunjuela nije u tome što je izgubio pamćenje, već strah da će ga izgubiti.
U stvarnosti, Bunjuelova autobiografija je upravo knjiga sećanja, koja sposobnošću da se na upečatljiv način rekonstruiše život, više govori o vitalnosti nego o senilnoj amneziji. Preciznost njegovih sećanja od epohe nadrealizma do svih drugih fundamentalnih obeležja ovoga veka, svedoče da se kod tog nepobedivog starca klica mladosti nikada neće zatreti. Istina je, kako sam kaže, da već odavno ne čuje dobro i da je tako lišen zadovoljstva da sluša muziku. Istina je, takođe, da čita sa teškoćom, služeći se uveličavajućim sočivom. Žali se čak da je izgubio seksualni apetit. Tačno je, isto tako, da se oseća bolesnim, nezadovoljnim zbog odsustva rada, napuštenim od prijatelja i opsednutim mislima o smrti. Čovek koji je, uz sve to, u stanju da analizira svoj život na tako temeljan način i da ostavi tako uzbudljivo svedočanstvo o svetu iza sebe, ne može se, ipak, smatrati starom razvalinom, kako on sam sebe opisuje.
Tešimo se, misleći kako je starost samo stanje duše. Kada vidimo kako prolazi bespomoćna stara osoba, pokazujemo sklonost da zaključimo kako se to događa samo drugima. Misli se, ponekad čak opravdano, kako naša volja neće moći da se odupre smrti, ali će biti u stanju da zaustavi starost. Pre neku godinu sreo sam na aerodromu u Kolumbiji školskoga druga koji je izgledao dva puta stariji od mene. Brzo ispitivanje je dopustilo da zaključim kako se prerana starost manje mogla pripisati biološkoj činjenici, a više njegovoj nemarnosti. Dao sam sebi za pravo da mu zamerim zbog lošeg stanja, ukorivši ga zbog toga što njegova nebriga čini starijim ne samo njega već i celu generaciju.
Moj otac je u osamdesetim godinama odlično izgledao. Mi, njegovi sinovi, znamo da je tajna njegove vitalnosti bila u tome što o starosti nije mislio. Doktor Grejv Bird, koga je citirala i Simon de Bovoar, proučio je životopis četiri stotine ljudi koji su prekoračili među od sto godina. „Većina je”, kaže on u svojoj studiji, „imala veoma određene planove za budućnost, interesovala se za javne poslove, ispoljavala mladalačko oduševljenje, imala dobar apetit i veoma razvijen osećaj za humor.” „Bili su optimisti i nisu se plašili smrti”, kaže se za ispitanike u istoj studiji. Što se tiče seksualnog života starijih, postoje dokazi da se u devedesetim godinama doživljava druga mladost. Jedini uslov za to je da su u prethodnom životu na tom polju bili aktivni. Imam jednog prijatelja od osamdeset i pet godina koga su optužili da je stari pokvarenjak jer mu se sviđaju mlade devojke. Odgovorio je da se mlade devojke sviđaju i mladićima, koje niko, zbog toga, ne naziva starim pokvarenjacima.

RIM LETI


Vratio sam se u Rim posle dugog odsustva i našao sam, kao i uvek, da je grad još lepši i prljaviji. Leto je neočekivano eksplodiralo, sa vrućinom koja liči na tečno staklo, a ženska moda koja je širom otvorila vrata za sve oblike i boje, učinila je od večnog grada najmlađi grad sveta.
Hulio Kortasar je u jednoj svojoj knjizi zabeležio da posle upoznavanja grada, nastavlja o njemu zauvek da misli ne o onakvom kakav je zaista u stvarnosti, već kako ga je zamišljao pre nego što ga je upoznao. To i za mene važi, ali ne kada je o Rimu reč, jer je to jedini grad koji sam zamišljao upravo onakvim kakvim sam ga upoznao. Možda je i jedini za koji mogu da kažem kako sam ga se sećao a da ga još nisam upoznao.
Prvi put sam u Rim došao daleke 1955. godine kao specijalni dopisnik El Espektadora iz Bogote da izveštavam o sahrani pape koji još nije bio mrtav. Ja sam, naprotiv, bio na putu da umrem istoga dana po dolasku u Rim - jedne halucinantne nedelje jula, kada su, kao i uvek, svi štrajkovali, a Italija izgledala na ivici propasti. „Ovde je isto kao u Kolumbiji”, rekao sam sebi, satrven od vrućine i prašine, dok sam tumarao stanicom, tražeći uzalud saosećajnu dušu koja će mi pomoći da prevezem prtljag. Neočekivano se pojavio štrajkolomac, jedan od onih kojih ima i u najboljim porodicama, pomogavši mi za pedeset lira ne samo da ponese prtljag već i da mi u obližnjoj Via Nacionale nađe hotel.
Bilo je to staro zdanje izgrađeno od različitog materijala, tako da se činilo kao da je na svakom spratu drugačiji hotel. Prozori su bili tako blizu ruševinama Koloseuma da su se ne samo videle hiljade mačaka na njegovim stepenicama, već se i osećao snažan miris fermentisane mokraće. Moj duševan pratilac, koji je dobijao procenat za dovođenje gostiju u hotel, preporučio mi je hotel na trećem spratu, jer je bio jedini u kome su u cenu bile uključene i tri paste. Osim toga, u njemu je na portirnici radila punačka i raskošna žena, koja je bila ubeđena da je mladić sa Kariba prešao okean samo da bi nju upoznao.
U pet posle podne u predsoblju hotela sedelo je sedamnaest Engleza, svi u kratkim pantalonama, iz kojih su izvirivala crvenkasta, koščata kolena. Na prvi pogled mi se čak učinilo da je reč o samo jednom Englezu, koji se na ogledalima više puta odslikava. Rekao sam zbog toga pratiocu da me odvede u neki drugi hotel gde u predsoblju ne sedi tako mnogo Engleza. Poslušao me je, ne interesujući se mnogo za razloge. Iste večeri, svih sedamnaest Engleza iz hotela na trećem spratu, otrovali su se hranom.
Za mene je tako počelo nezaboravno leto. Ujutru je grad bio gotovo prazan, jer su mnogi Rimljani odlazili na plažu. Grad je u to vreme imao malo automobila, ali je „vespi” već bilo dovoljno da obaraju prolaznike i na trotoarima. Suprotno od onoga što se čini u tropima gde se otvaraju prozori da svežina uđe spolja, Rimljani su roletnama hermetički zatvarali kuće. Činili su tako još od doba Imperije, i imali su prava što tako čine, jer su na taj način sprečavali da u kuću uđe vruć vazduh sa ulice. Posle lakoga ručka na bazi paste - te čudesne hrane koja samom promenom forme menja i ukus - prepuštali su se siesti koja je mnogo ličila na smrt. U to vreme nije bilo nikoga na ulici, a tišina se gotovo fizički osećala. Ali već posle šest po podne, svi prozori bi se otvarali da propuste svež vazduh, a vesela gomila bi navrla na ulice, praćena bukom „vespi” i vikom prodavaca rashlađenih kokosa, nemajući nikakav drugi cilj osim da uživa u životu. I danas je isto tako jer su Italijani još odavno otkrili da postoji samo jedan život.
Tenor Rafael Rivero Silva i ja živeli smo u dve susedne sobe u jednom pansionu u blizini zoološkog vrta, čija je jedina mana bila da su nas lavovi budili rikom usred noći. Posle ručka, dok je Rim spavao, odlazili smo iznajmljenom „vespom” u Vila Borgeze da tražimo prodavačice ljubavi obučene u haljine živopisnih boja. Jednog popodneva nisam otišao. Ostao sam da spavam posle ručka, sve dok me nije probudilo tiho kucanje na vratima. Još uvek nedovoljno razbuđen, video sam u mračnom hodniku delirični prizor. Preda mnom je stajala prelepa devojka, potpuno naga, namirisana kao da je upravo izašla iz kupatila.
„Dobar dan”, rekla mi je slatkim glasom. „Poslao me je gospodin tenor.” Suprotno od onoga što se događa ličnostima Somerseta Moma, papa se sredinom leta oporavio i počeo čak da se javno pojavljuje. Kada je posle tri godine konačno umro, bio sam na drugom kraju sveta: u Karakasu. Slika čiste i lepe golotinje u tri posle podne ostala mi je zauvek u sećanju, kao jedno od tolikih čuda koja su moguća jedino u dremežu rimskog leta.

VILIJAM GOLDING - KAKO GA VIDE SUSEDI


Uvek me je interesovao način na koji ljudska bića primaju vesti koje im menjaju život. U slučaju pisaca, prirodno, uvek sam postavljao pitanje, koje i meni postavljaju novinari: „Kako se oseća čovek koji je dobio Nobelovu nagradu?” Redovno sam, zavisno od sagovornika, davao različit odgovor - jer u stvarnosti ni sam nisam imao jasnu predstavu o tome. Kada me je usred noći probudio telefonski poziv iz Stokholma sa vešću o nagradi, pomislio sam odmah sa strahom kako ću za uručenje morati da spremim govor. Strah od toga bilo je jedino osećanje koje me je pratilo ne samo u besanim noćima u kojima sam pisao najtežih petnaest stranica u mom životu, već je potrajalo i do dana kada sam, dršćući od treme, čitao govor u svečanoj sali Švedske akademije nauka.
Setio sam se svega toga kada sam čuo da je Nobelovu nagradu za literaturu dobio Vilijam Golding, pitajući se nevino kako se osećao kada mu je saopštena vest. Dogodilo se tada nešto neverovatno. Novinar Gardijana iz Londona, koji se zadesio u mojoj kući upravo u tom trenutku, i sa kojim sam, prirodno, razgovarao i o novom dobitniku, rekao mi je, ne menjajući izraz lica: „Ako vas to zaista interesuje, telefoniraćemo mojoj rođaci koja je prvi sused Goldinga”.
Gospođa Beti Graham-Jul, kako se zvala poštovana gospođa, potvrdila je da pisac Gospodara muva veoma liči na sliku koju o njemu imaju čitaoci. Golding je čovek sa bradom i belom kosom, živi sa ženom i dvoje dece u seocetu od šest stotina duša nedaleko od Solsberija, i za čoveka od sedamdeset i dve godine, sudeći po mnogobrojnim aktivnostima, ne izgleda nimalo staro. Ista gospođa nam je rekla da mu je druga ljubav muzika. Ne samo da je rado sluša, već je i izvodi na bilo kom od sledećih instrumenata: violini, violi, klaviru i oboi. Njegova treća ljubav je plovidba, kako su već i pomislili čitaoci, i, kako je prirodno za pisca koji obožava jednog drugog pisca mora: Hermana Melvila. Goldingova četvrta ljubav je egiptologija. Nedavno, poverila nam je gospođa, otkrio je i petu: jahanje. Viđa se predveče kako galopira poljem sa takvom veštinom kao da ništa drugo nije radio celoga života.
Neko mi je rekao da je lako zamisliti čime se bavi pisac od sedamdeset i dve godine u unutrašnjosti Engleske: „Sigurno ima psa i nedeljom uređuje vrt.” Golding, koji ustaje u pet ujutru da bi pisao, i koji, osim toga, ima mnogobrojne druge sklonosti, ne bavi se baštom. To, umesto njega, čini njegova supruga gajeći najlepše orhideje u celom kraju.
Gospođa Beti Graham-Jul potrudila se i da nas uveri kako se Golding ne druži mnogo sa susedima, ne zbog nedruštvenosti već zbog toga što je pomalo stidljiv.
Ma kakav bio, sigurno je da dan, kada se u seocetu u kome živi Golding saznalo za Nobelovu nagradu, nije bio drugačiji od bilo kog drugog dana. Niko, dragim rečima, nije narušio virgilijanski mir kuće u kojoj živi njihov uvaženi sused. Ma koliko se osećali Englezi, šest stotina stanovnika sela svakako zna da Nobelova nagrada ne pada sa neba, ali takođe zna da nije ni stvar od tolike važnosti da bi zbog nje narušavali privatni mir dobroga suseda.

SIROTI, DOBRI PREVODIOCI


Neko je rekao da je prevođenje najbolji način čitanja. Mislim, ipak, da je to veoma težak i loše plaćen posao. Tradutore, traditore (prevodilac, izdajnik) - kaže poznata italijanska izreka, smatrajući izvesnim da onaj koji prevodi izneverava prvobitni tekst. Moris-Egar Koandro, jedan od najoštroumnijih i najuslužnijih prevodilaca Francuske, u jednom intervjuu je pružio razloge da se misli suprotno. „Prevodilac je majmun pisca”, rekao je, parafrazirajući Morijaka, želeći time da kaže kako prevodilac treba da čini iste gestove kao i pisac i preuzme njegove stavove, bez obzira da li mu se sviđaju ili ne. Njegovi prevodi američkih romansijera na francuski, koji su u to vreme bili mladi i nepoznati - Vilijama Foknera, Džon Dos Pasosa, Ernesta Hemingveja, Džona Stejnbeka - ne samo da su maestralne tvorevine već su uveli u Francusku istorijsku generaciju, čiji je uticaj na njihove evropske savremenike, uključujući Sartra i Kamija, više nego očigledan. Kaondro, prema tome, nije bio „izdajnik”, već genijalni saučesnik. Kao što su i svi veliki prevodioci svih vremena, čija podrška prevedenom delu prolazi nezapažena, ali se zato manjkavosti uveličavaju i razglašavaju.
Kada se čita jedan autor na jeziku koji nije maternji, oseća se gotovo prirodna želja da se prevede. To je potpuno shvatljivo - jer je jedno od velikih zadovoljstava literature, kao i muzike, uostalom, mogućnost da se deli sa drugima. Marsel Prust je umro a da nije uspeo da ostvari želju da prevede sa engleskog Džona Raskina. Postoje dva pisca - Andre Malro i Antoan de Sent-Egziperi, koje bi preveo iz čistoga zadovoljstva, iako među svojim zemljacima danas ne uživaju najveći ugled. Nisam se, nažalost, odmakao dalje od želje. Prevodim, umesto toga, kap po kap, Leopardija, ali to činim u tajnosti u vreme maloga broja slobodnih sati i sa punom svešću o tome da na taj način neću doprineti ni Leopardijevoj ni sopstvenoj slavi.
Malo je verovatno da će pisac biti zadovoljan prevodom svoga dela. U svakoj reči, u svakoj rečenici, u zanosu svakoga romana, gotovo uvek postoji skrivena namera koja je poznata jedino autoru. Zbog toga je poželjno da sam pisac učestvuje u prevodu svog dela, kad god je tako nešto moguće. Zapaženo iskustvo u tom smislu je izuzetan prevod Ulisa Džemsa Džojsa na francuski.
Drugi veliki istorijski prevodi su oni koje su učinili Gustav Žan-Obri i Filip Nel prevodeći na francuski romane Džozefa Konrada. Ovaj veliki pisac, koji se zvao Jozef Teodor Konrad Korzenovski, rođen je u Poljskoj. Otac mu je prevodio sa engleskog, između ostalog i Šekspira. Maternji jezik Konrada je, naravno, bio poljski, ali je - još kao dečak, naučio francuski i engleski, i pisao na oba ta jezika. Danas ga smatraju, sa razlogom ili ne, jednim od najvećih pisaca engleskog jezika. Govori se da je zagorčavao život svojim prevodiocima na francuski nastojeći da im nametne sopstvenu savršenost, ali se u prevode sam nikada nije upuštao. Čudno je, ali nema mnogo pisaca koji pišu na dva jezika. Jedan od njih je Horhe Semprun, kome je svejedno da li piše na španskom ili francuskom, ali uvek odvojeno. Još je čudniji slučaj irca Samjuela Beketa koji dva puta piše isto delo na dva jezika, ali insistira na tome da nije reč o prevodu sa jednog jezika na drugi, već o dva različita dela na dva različita jezika.
Za mene nema dosadnije stvari od čitanja prevoda mojih knjiga na tri jezika na kojima mogu to da činim. Mada sebe prepoznajem samo na španskom, priznajem da mi se neki delovi prevoda Gregori Rabasa sviđaju više nego na maternjem jeziku.