Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Devojka iz Bruklina je novi roman Gijoma Musoa kojim je opet očarao ceo svet.
Dobro prepoznatljiv način pisanja, dobar zaplet, napetost koja ne jenjava tokom celog romana.
Ana ljubavi svog života predočava tajnu koju je krila. Na tabletu mu je pokazala sliku i rekla da je ona to učinila. Pitala se da li on može da je voli i posle tog saznanja. Međutim, odmah je nestala i on je i dalje traži....

Ingrid, Natanu




I ona mi pobeže...




ANTIB, SREDA 31. AVGUST 2016.

Tri nedelje uoči našeg venčanja, ovaj dugi vikend ukazao se kao jedinstvena prilika za dragoceni predah, trenutak pronađene bliskosti pod suncem Ažurne obale, poznih letnjih dana.
Veče je lepo počelo: šetnja zidinama starog grada, čaša merloa na terasi, uz špagete s morskim plodovima, u kojima uživamo pod kamenim tavanicama mikelanđelovskih razmera. Razgovarali smo malo o tvom, malo o mom zanimanju, o predstojećem slavlju, koje je planirano u najstrožoj tajnosti dva prijatelja za svedoke i moj sin Teo da nas isprati aplauzom.
Vozio sam sporo u povratku naš iznajmljeni kabriolet putem koji ide duž obale, kako bi mogla da uživaš u pogledu na razuđenu obalu rta. Sećam se živo tog trenutka: tvog bistrog smaragdnog pogleda, tvoje spuštene punđe, tvoje kratke suknje, tvoje raskopčane jakne od tanke kože, ispod koje se videla prugasta žuta majica s natpisom Power to the people. U krivinama, dok sam menjao brzine, gledao sam tvoje pocrnele noge, smeškali smo se jedno drugom, ti si zviždukala staru melodiju Arete Frenklin. Bilo je lepo.
Vazduh je bio mlak i umirujući. Jasno se sećam tog trena: iskre u tvojim očima, tvoje lice je blistalo, pramenovi tvoje kose leteli su na vetru, na kontrolnoj tabli svojim tankim prstima pratila si ritam melodije.
Vila koju smo iznajmili nalazila se na Posedu lovaca bisera, otmenoj parceli za izdavanje, s desetak kuća s pogledom na Mediteran. Dok smo išli šljunkovitom stazom kroz mirisnu borovu šumu, širom otvorenih očiju otkrivala si predivnu panoramu oko nas.
Jasno se sećam tog trenutka: poslednji put kada smo bili srećni.
* * *

Pesma cvrčaka. Uspavanka nemirnih morskih talasa. Lagani povetarac razblažuje svilenkastu vlažnost vazduha.
Na terasi, sa koje se pogled pružao ka bočnom delu litice, zapalila si sveće i uključila lampe koje je trebalo da teraju komarce, a ja sam pustio album Čarlija Hejdena. Kao u Ficdžeraldovom romanu, stajao sam iza šanka pod otvorenim nebom i pripremao nam koktel. Tvoj omiljeni: long ajland ajs ti, sa mnogo leda i kriškom limete.
Retko sam te viđao tako radosnu. Mogli smo provesti divno veče. Trebalo je da provedemo divno veče. Umesto toga, mene je počela opsedati jedna misao, stara ideja koja mi se već duže vreme vrzmala po glavi, a koju sam uspevao da kontrolišem sve do tada: „Znaš, Ana, između nas ne bi trebalo da postoje tajne.“
Zašto je strah da te ne poznajem u potpunosti izašao na videlo baš te večeri? Da li je u tome udela imalo i naše venčanje, koje se bližilo? Možda strah zbog tog novog koraka? Brzina kojom smo odlučili da se vežemo? Bez sumnje, sve to skupa, uz moju priču obeleženu izdajama koje sam doživljavao od meni naizgled dobro poznatih ljudi.
Pružio sam ti čašu i seo naspram tebe:
„Ozbiljan sam, Ana: ne želim da živim u laži.“
„Odlično: i ja isto. Ali ne živeti u lažima ne znači imati i pokoju tajnu.“
„Dakle, priznaješ: imaš tajne!“
„Rafaele, svi imamo tajne. Dobro je da je tako. Naše tajne nas određuju. One čine jedan deo našeg identiteta, naše lične priče, naše tajne.“
„Ja pred tobom nemam tajni.“
„E pa trebalo bi!“
Bila si razočarana i besna. Ja takođe. Sva radost i sve dobro raspoloženje s početka večeri su isparili.
Razgovor je u tom trenutku mogao da se prekine, ali zahvaljujući meni, vratio sam se na pređašnju temu, služeći se svim sredstvima da dođem do pitanja koje me je proganjalo:
„Zašto menjaš temu svaki put kada ti postavim neko pitanje o tvojoj prošlosti?“
„Zato što je prošlost po svojoj suštini prošla. Ne može se izmeniti.“
Uzbudio sam se:
„Prošlost se odražava na sadašnjost, to dobro znaš. Šta to pokušavaš da sakriješ, zaboga?“
„Ne krijem ništa što bi moglo da nam bude pretnja. Imaj poverenja u mene! Imaj poverenja u nas.“
„Prekini sa tim floskulama!“
Lupio sam šakom o sto, a ti si od straha poskočila. Tvoje lepo lice se preobrazilo i na njemu se videla lepeza emocija od očaja do straha.
Bio sam besan zato što sam imao potrebu da me umiriš. Poznavao sam te tek šest meseci i od našeg prvog susreta sve sam na tebi voleo. Ono što me je isprva privuklo tvoja tajanstvenost, tvoja uzdržanost, tvoja uviđavnost, tvoj samostalni karakter postalo je izvor teskobe koja mi se vratila u lice kao bumerang.
„Zašto želiš sve da pokvariš?“, pitala si me s velikim umorom u glasu.
„Znaš moj život. Već sam pravio greške. Danas ne mogu više dopustiti da se prevarim.“
Znao sam koliko sam ti zla nanosio, ali sam bio pod utiskom da sam bio sposoban da sve čujem, da sve podnesem zbog silne ljubavi koju sam prema tebi gajio. Kada bi imala nešto bolno da mi priznaš, želeo bih da te poštedim tog bola deleći s tobom tvoj teret.
Trebalo je da odustanem i ne nastavljam, ali razgovor se razvio. Nisam te poštedeo. Zato što sam dobro predosetio da ćeš mi ovoga puta nešto otkriti. Smišljeno sam dirao stare rane, dok nisi postala dovoljno iscrpljena da nisi više imala snage da se braniš.
„Tražim od tebe istinu, Ana.“
„Istinu! Istinu! Samo o istini govoriš, a jesi li se ikada zapitao da li si sposoban da podneseš istinu?“
Ova razmena vatre posadila je u meni zrno sumnje. Više te nisam prepoznavao. Tvoj ajlajner se razmazao i vatra, koju nikada pre toga nisam video, plamtela je u tvojim očima.
„Rafaele, zaista želiš da znaš imam U tajni? Odgovor je potvrdan! Želiš U da znaš zašto sam odbijala da o tome razgovaram s tobom? Zato što, onog trenutka kada budeš znao sve moje tajne, ne samo da me nećeš voleti nego ćeš početi i da me mrziš.“
„To nije tačno, spreman sam da čujem sve.“
Bar sam pod takvim utiskom bio tog trenutka. Mislio sam da bilo šta što bi mi otkrila ne bi moglo da me potrese.
Nešto se promenilo. Brana je popustila. Tada sam jasno video, a i ti si, pitala si se šta sam zaista osećao. I ti si želela da znaš. Da li si me još volela? Da li sam te voleo dovoljno? Da li bi granata koju si se spremala da baciš mogla da uništi našu vezu?
Zatim si preturala po tašni ne bi li našla svoj tablet. Unela si lozinku i otvorila program za pregled fotografija. Polako si prelazila preko niza fotografija ne bi li stigla do one koju si tražila. Potom si me prostrelila pogledom i promrmljala nekoliko reči pokazujući mi ekran tableta. Posmatrao sam tajnu koju sam upravo iznudio od tebe.
„To sam ja učinila“, ponovila si.
Posmatrao sam zaprepašćeno ekran mršteći se od čuda, sve dok me nagon za povraćanjem nije primorao da odvratim pogled. Jeza me je prožela. Ruke su mi drhtale, a krv mi je pulsirala u slepoočnicama. Bio sam spreman na sve. Mislio sam da sam sve mogao pretpostaviti. Nikada ne bih pomislio na to.
Ustao sam potpuno malaksao. Kako mi se vrtelo u glavi, zateturao sam se, ali sam smogao snage da izađem iz salona čvrstim korakom.
Putna torba ostala mi je na ulazu. I ne pogledavši te, zgrabio sam je i izašao iz kuće.
Obamrlost. Naježio sam se. Želudačna kiselina gorela mi je utrobu. Kapljice znoja slivale su mi se u oči, muteći mi vid.
Zalupio sam vrata kabrioleta i nestao u noći pod punom brzinom. Bes i gorčina tutnjali su mi venama. U glavi mi se sve izmešalo: silina onoga što sam video na slici, nerazumevanje, osećaj da mi se ceo svet srušio.
Nakon nekoliko kilometara primetio sam zgusnute i zbijene obrise tvrđave Kare, koja se uzdizala na vrhu litice, vrlo stabilna, opasana utvrdama, poslednja osmatračnica na izlasku iz luke.
Ne. Nisam mogao tako da odem. Već sam se pokajao zbog ishitrenog postupka. Bio sam u šoku, izgubio sam trezvenost, ali nisam smeo da odem a da ne čujem objašnjenje. Nagazio sam na kočnicu, okrenuo se nasred ulice i prešao razdelnu traku, umalo oborivši motocikl koji mi je dolazio iz suprotnog smera.
Trebalo je da te podržim i da ti pomognem da prevaziđeš taj životni košmar. Trebalo je da budem onaj ko sam obećao da ću biti, onaj koji razume i tvoj bol, i ko ga s tobom deli, i ko ti pomaže da ga prebrodiš. U punoj brzini prešao sam put u suprotnom pravcu: Bulevar Kap, plaža Ond, luka Olivet, Pomorski muzej Grajon, potom uskom stazom do privatnog poseda.
Parkiram auto ispod borova i užurbanim korakom idem ka kući čija su vrata bila odškrinuta.
„Ana!“, kriknuo sam u hodniku, gušeći se.
U dnevnom boravku nije bilo nikoga. Pod je bio prekriven komadićima stakla. Prevrnula se polica prepuna drangulija i u padu razbila stočić od duvanog stakla u paramparčad. Usred tog haosa nalazio se svežanj ključeva koje sam ti poklonio pre nekoliko nedelja.
„Ana!“
Velika staklena vrata oivičena zavesama bila su otvorena. Razgrnuo sam platno koje se vijorilo na vetru i izašao na terasu. Iznova sam vrisnuo tvoje ime uprazno. Pozvao sam te na mobilni, ali je moj poziv ostao bez odgovora.
Klekao sam spustivši glavu na dlanove. Gde si bila? Šta se zbilo tokom poslednjih dvadeset minuta tokom kojih me nije bilo? Koju li sam Pandorinu kutiju upravo otvorio preturajući po prošlosti?
Zažmurio sam i pred očima su mi prolazili neki delovi našeg zajedničkog života. Šest meseci sreće upravo su zauvek nestali, kako sam i pretpostavio. Snovi o zajedničkoj budućnosti, o porodici, o detetu, koji se nikada neće ostvariti.
Zamerao sam sebi.
Zašto se pretvaramo da volimo nekoga, a nismo u stanju ni da ga zaštitimo?

Prvi dan
Nauči da nestaneš




1
Čovek od hartije


Čim ne držim knjigu u ruci ili ne sanjam da napišem neku, vikao bih od dosade. Život mi je, najzad, podnošljiv samo dok ga izbegavam.
Gistav Flober


1.
ČETVRTAK, 1. SEPTEMBAR 2016.

„Sva sreća pa se moja žena uspava svake večeri pored vas, a ja nisam ljubomoran!“
Provincijalac po načinu govora, taksista me odmeri indiskretnim pogledom u retrovizor. Uspori i upali migavce da bi signalizirao uključenje na krak auto-puta kojim se izlazi s aerodroma Orli.
„Moram priznati da ona ima baš slab želudac. I ja, pročitao sam dvetri vaše knjige“, nastavi on gladeći brke. „Dobro je kada je neizvesnost u pitanju, ali je previše teško za mene. Sva ta ubistva, sve to nasilje... Uz dužno poštovanje, gospodine Bartelemi, smatram da imate malo iščašenu sliku čovečanstva. Kada bismo u stvarnosti sretali toliko luđaka koliko ih ima u vašim romanima, loše bismo bili podeljeni.“
Pogleda prikovanog za ekran mobilnog telefona, pravio sam se da ga nisam čuo. Poslednja stvar koju sam želeo da radim ovog jutra bila je da razgovaram o književnosti ili ćaskam o stanju u kome se današnji svet nalazi.
Bilo je 8.10, otišao sam prvim avionom hitno za Pariz. Na Aninom telefonu uključivala se sekretarica. Ostavio sam joj na desetine poruka, ponavljao sam izvinjenja, iskazivao zabrinutost i molio je da me pozove.
Bio sam potpuno pogubljen. Nikada se ranije nismo ozbiljno posvađali.
Te noći nisam oka sklopio, koristeći sve svoje vreme da je tražim. Počeo sam od kućice nastojnika poseda, gde mi je stražar rekao da je nakon mog odlaska više vozila ulazilo na posed, uključujući i jednu limuzinu. Vozač je rekao da ga je pozvala gospođica Ana Beker, koja odseda u Vili Ond. Pozvao sam gospođicu, koja mi je potvrdila da je poručila vozilo.
„Kako ste sigurni da je u pitanju limuzina za iznajmljivanje?“, upitah.
„Imala je propisnu oznaku na vetrobranu.“
„I nemate nikakvu predstavu o tome kuda je mogla da je odveze?“
„Kako bih to znala?“
Vozač je Anu odvezao na aerodrom. Barem sam tako shvatio nekoliko sati kasnije, nakon što sam posetio veb-sajt Er Fransa. Unoseći broj naše rezervacije ja sam kupio karte za oboje otkrio sam da je putnica Ana Beker zamenila svoju povratnu kartu i otputovala poslednjim letom iz Nice za Pariz. Polazak je bio predviđen za 21.20, ali je avion odleteo tek u 23.45, zbog dvostruke prepreke: kašnjenja, svojstvenih svakom povratku s odmora, i informatičkog kvara, koji je prikovao za zemlju sve letove tokom nekoliko sati.
To saznanje me je umirilo. Ana je bila toliko ljuta na mene da je razbila klub-stočić i ubrzala povratak u Pariz, ali je makar bila živa i zdrava.
Taksi je izašao s auto-puta, ostavljajući za sobom tužne i grafitima išarane tunele, i uključio se na sporedni put. Već gust, saobraćaj se polako usporavao na putu ka Orkanskoj kapiji, da bi se u jednom momentu u potpunosti zaustavio. Automobili su se kretali branik uz branik, nepomični u tamnim i uljanim isparenjima koje su ispuštali kamioni i autobusi. Zatvorio sam prozor. Azotni oksidi, kancerogene čestice, zvuk sirena, vređanje. Jednom rečju: PARIZ...
Moja prva pomisao bila je da pitam vozača da me odveze na Monruž. Uprkos tome što smo Ana i ja poslednjih nekoliko nedelja počeli da živimo zajedno, ona je zadržala svoj dvosobni stanu u modernoj zgradi na Aveniji Aristida Brijana. Ostala je vezana za to mesto, na kome je ostavila veći deo svojih stvari. Iskreno sam se nadao da se, pošto je bila ljuta na mene, tamo vratila.
Automobil je načinio beskonačan krug na kružnom toku Vaš noar, pre nego što je nastavio njenim stopama.
„Stigli smo, gosn pišče“, reče mi vozač zaustavljajući se uz trotoar ispred neke zgrade nove gradnje, koja, uprkos tome, nije imala šarma.
Buckast i nabijen, ćelav, opreznog pogleda i tankih usana, imao je glas Raula Volfonija iz Gospodina gangstera.
„Da li biste mogli da me sačekate koji trenutak?“, upitah.
„Nema problema. Taksimetar neću isključivati.“
Zalupio sam vrata i iskoristio izlazak dečačića s torbom na leđima kako bih se ušunjao u hodnik zgrade. Kao po običaju, lift je bio pokvaren. Pre nego što sam zakucao na vrata Aninog stana, bez daha i s rukama na kolenima, prešao sam dvanaest spratova ne praveći pauzu. Niko nije otvarao. Prislonio sam uho da oslušnem, ali iz njenog stana nije dopirao nikakav zvuk.
Zvonio sam na sva susedna vrata sa sprata. Jedini komšija koji mi je otvorio nije bio ni od kakve pomoći. Niko ništa nije video, niko ništa nije čuo uobičajeno pravilo zajedničkog života u velikim zajednicama. Razočaran, sišao sam na ulicu i dao Raulu moju adresu na Monparnasu. „Kada je izašao vaš poslednji roman, gospodine Bartelemi?“
„Pre tri godine“ rekoh sa uzdahom.
„Spremate li novi?“
Odmahnuo sam glavom.
„Ne tokom narednih meseci.“
"Žena će mi se razočarati.“
Tražeći način da prekinem razgovor, zamolio sam ga da pojača radio da bih čuo vesti.
Na jednoj popularnoj stanici upravo je bilo vreme za kratak pregled vesti u 9.00. Tog četvrtka, 1. septembra, dvanaest miliona đaka spremalo se za polazak u školu, Fransoa Oland bio je zadovoljan zbog blagog ekonomskog porasta, nekoliko sati pred kraj transfera igrača, Pariz Sen Žermen dobio je novog centarfora, dok se u SAD Republikanska partija pripremala da predstavi svog kandidata za predstojeće predsedničke izbore.


„Ne razumem najbolje“, nastavi uporni taksista. „Jeste li vi to odlučili da vodite mirniji život ili patite od sindroma bele strane?“
„Komplikovanije je od toga“, odgovorih gledajući kroz prozor.

2.

Istinu govoreći, ima već tri godine kako nisam ni reči napisao, jer mi život ne da mira.
Nisam patio ni od nedostatka inspiracije niti sam imao blokadu. Sebi već od šeste godine pričam priče, a pisanje mi je od puberteta postalo glavna odlika postojanja, dobar način da na pravo mesto usmerim svoju bujnu maštu. Fikcija je bila moj beg od stvarnosti. Najjeftinija avionska karta za beg od poroznosti svakodnevice. Godinama je okupirala sve moje slobodno vreme i sve moje misli. Prikovan za beležnicu ili za laptop, pisao sam sve vreme, svuda: sedeći na klupama na javnim mestima, na stolicama u kafeima, stojeći u metrou. A dok nisam pisao, mislio sam na svoje likove, na njihove probleme, na njihove ljubavi. Ništa drugo nije se računalo u stvarno. Osrednjost stvarnog sveta nije imala uticaja na mene. Uvek u raskoraku i povlačenju pred stvarnošću, napredovao sam i razvijao se u jednom fiktivnom svetu čiji sam jedini demijurg bio ja lično.
Od 2003. godine kada je izašao moj prvi roman objavljivao sam godišnje knjigu za knjigom. Uglavnom krimiće i trilere. U intervjuima sam imao običaj da kažem kako radim svakog dana osim za Božić i svoj rođendan taj odgovor sam ukrao od Stivena Kinga. Ali kao i on, lagao sam: radio sam i 25. decembra i nisam video nijedan valjani razlog da besposličarim na dan moga rođenja.
Retko da sam i imao šta zanimljivije da radim od sedenja ispred kompjutera i bavljenja svojim junacima.
Obožavao sam „svoje zanimanje“ i dobro sam se snalazio u tom svetu neizvesnosti, ubistava i nasilja. Kao i deca setite se džina iz Mačka u čizmama, pokvarenih roditelja iz Palčiće, Plavobradog ili vuka iz Crvenkape i odrasli vole da se igraju plašeći se. I oni imaju potrebu za pričama kako bi prognali svoje strahove.
Interesovanje čitalaca za krimiće omogućilo mi je da proživim neverovatnu deceniju, tokom koje sam uspeo da se priključim bratstvu uskog kruga autora koji uspevaju da žive od svoga pera. Svakog jutra, sedeći za radnim stolom, znao sam da imam tu sreću da ljudi svuda po svetu s nestrpljenjem očekuju izlazak mog novog romana.
Taj magičan krug uspeha i stvaranja prekinuo se pre tri godine pojavom jedne žene. Tokom jedne promotivne turneje u Londonu, predstavnik za medije predstavio mi je Natali Kertis, mladu englesku naučnicu, koja je podjednako bila obdarena i za biologiju i za biznis. Bila je jedan od vlasnika mlade medicinske firme, koja je proizvodila pametna kontakt sočiva, kojima se mogu otkrivati razne bolesti, počev od nivoa glukoze u očnoj tečnosti.
Natali je radila osamnaest sati dnevno. S neshvadjivom lakoćom, ona se u isto vreme borila s programiranjem softvera, nadgledanjem kliničkih eksperimenata, sastavljanjem poslovnih planova i prelaženjem nekoliko vremenskih zona na raznim krajevima sveta, gde je išla da polaže račune udaljenim finansijskim partnerima.
Napredovali smo u dva različita sveta. Ja sam bio čovek od hartije, ona je bila sračunata žena. Ja sam za život zarađivao pišući priče, a ona podešavajući mikroprocesore osetljive kao kosa novorođenčeta. Ja sam bio tip momka koji je u srednjoj školi učio grčki, koji je voleo Aragonovu poeziju i pisao ljubavna pisma nalivperom. Ona je bila tip konektovane ribe, koja se osećala kao na svome u hladnom svetu i na ničijoj zemlji aerodromskih čekaonica.
Čak i sa odstojanja, nisam uspevao da razumem šta nas je spojilo. Zašto smo u jednom trenutku života pomislili da naše dve neusklađene priče mogu da imaju zajedničku budućnost?
„Volimo ono što nismo“, napisap je Alber Koen. Možda se upravo zbog toga ponekad zaljubljujemo u osobe s kojima nemamo ništa zajedničko. Možda nas želja da se uskladimo s nekim navodi da poverujemo kako će doći do promene, preobražaja. Kao da će nas odnos s drugim bićem učiniti kompletnijim, bogatijim, otvorenijim. Na papiru, lepa misao, ali u stvarnom životu, to je slučaj koji se retko viđa.
Iluzija o ljubavi brzo bi se razvejala da Natali nije ostala trudna. Mogućnost stvaranja porodice produbila je iluziju. Bar što se mene tiče. Napustio sam Francusku i uselio se u stan koji je iznajmljivala u Londonu, u kvartu Belgrejvija, pomažući joj tokom čitave trudnoće koliko sam mogao.
„Koji vaš roman najviše volite?“ Tokom svake promocije, pitanje bi se ponavljalo. Već godinama za tu priliku imam spreman lakonski odgovor: „Teško mi je da odaberem. Znate, romani su kao deca, ne mogu ih odvajati.“
Ali knjige nisu deca. Bio sam prisutan u porođajnoj sali dok se naš sin rađao. Dok mi je babica davala u ruke Teovo sićušno telo, iste sekunde shvatio sam u kojoj meri je ta ponavljana floskula u brojnim intervjuima bila lažna.
Knjige nisu deca.
Knjige imaju prirodu blisku magiji: one su pasoš za dalje, za veliko bekstvo. One su putni troškovi neophodni za nevolje koje nas zadese na životnom putu. Kako tvrdi Pol Oster, one su „jedino mesto na svetu gde dva stranca mogu da dožive bliski susret“.
Ali one nisu deca. Ništa se ne može porediti s detetom.

3.

Na moje veliko iznenađenje, Natali se na posao vratila deset dana nakon porođaja. Ostajanje posle radnog vremena i brojna putovanja nisu joj nimalo dopustili da uživa u prvim nedeljama koje su podjednako čarobne i zastrašujuće nakon rođenja deteta. Činilo se da je to nimalo ne potresa. Jedne večeri shvatio sam i zašto, kada mi je, presvlačeći se u garderoberu u produžetku naše sobe, prigušenim tonom rekla:
„Prihvatili smo ponudu Gugla. Postaće većinski vlasnici kapitala naše firme.“
Pošto sam bio u šoku, trebalo mi je nekoliko sekundi da izgovorim: „Jesi li ozbiljna?“
Potpuno nezainteresovana, izula je štikle i, masirajući bolne članke, sasula mi u lice:
„Upravo. Od ponedeljka radim sa svojim timom u Kalifoniji.“ Zurio sam u nju kao luđak. Ona je upravo došla sa dvanaestočasovnog leta, ali sam samo ja osećao džet-leg.
„Natali, to nije odluka koju možeš sama da doneseš! Treba o tome da pričamo! Treba da...“
Preumorna, sela je na ivicu kreveta.
„Svesna sam da ne mogu od tebe tražiti da me pratiš.“
Bio sam van sebe od besa.
„Alija sam obavezan da te pratim! Podsećam te da imamo bebu staru svega tri neddje!“
„Nemoj da se dereš! Ja sam se prva zaprepastila, čuvši to, ali svakako u tome ne bih uspela.“
„Uspela u čemu?“
„Da Teu budem dobra majka.“
Pokušao sam da joj protivrečim, ali je više puta ponovila tu užasnu rečenicu koja je odavala sve što je imala na srcu: „Nisam ja za to. Žao mi je.“ Kada sam je upitao kako je konkretno zamišljala našu budućnost, pogledala me je nesigurnoga onda je izvukla keca iz rukava, koji je čuvala još od početka ovog razgovora:
„Ukoliko želiš sam da podižeš Tea u Parizu, ne vidim u tome nikakav problem. Da budem iskrena, mislim da je to najbolje rešenje za sve.“ Pristao sam, nem, preneražen pred velikim olakšanjem koje se videlo na njenom licu. Ona, majka moga sina. Potom se olovna tišina uselila u našu sobu i Natali je progutala tabletu za spavanje pre nego što se opružila u tami sobe.
Vratio sam se u Francusku prekosutra, u stan na Monparnasu. Mogao sam da uzmem dadilju, ali ništa od toga nisam uradio. Čvrsto sam odlučio da želim da gledam svog sina kako odrasta. Povrh svega, stalno me je opsedala pomisao da bih mogao da ga izgubim.
Tokom nekoliko meseci, svaki put kada bi mi telefon zazvonio, očekivao sam Natalinog advokata, koji će mi saopštiti kako se njegova klijentkinja predomislila i želi puno starateljstvo nad detetom. Ali taj košmarni poziv nikad nisam primio. Dvadeset meseci se navršilo, a ja nisam imao nikakvih novosti od Natali. Dvadeset meseci je prošlo kao jedan tren. Nekada uređen pisanjem, ritam mojih dana odnedavno je bio uređen flašicama, činijicama, menjanjem pelena, šetnjama u parku, tuširanjima na temperaturi od 37°C i besomučnim uključivanjem mašine. Moji dani bili su podrivani i nedostatkom sna, strahom i od najmanjeg iznenadnog napada groznice i strepnjom da nisam na visini zadatka.
Ipak, to iskustvo ne bih menjao ni za šta na ovom svetu. Kako o tome svedoči pet hiljada fotografija na mom mobilnom telefonu, prvi meseci života moga sina uveli su me u zadivljujuću pustolovinu, čiji sam bio i glavni glumac i reditelj.

4.

Saobraćaj se raskrčio na Aveniji generala Leklera. Taksi je ubrzao imajući na nišanu zvonik Sen Pjera đe Monruža. Na Alezijskom trgu vozilo se uključilo u Mensku aveniju. Sunce se promaljalo kroz granje. Bele fasade od klesanog kamena, silesija sitnih prodavnica, pristupačni hoteli.
Planirajući da budem van Pariza četiri dana, vratio sam se kući svega nekoliko sati nakon odlaska. Da bih najavio užurbani povratak, otkucao sam SMS Marku Karadeku, jedinom čoveku u koga sam imao dovoljno poverenja da bih mu poverio sina na čuvanje. Od kada sam dobio sina, postao sam paranoičan, kao da su priče o ubistvima i kidnapovanjima, koje sam režirao u svojim krimićima, zarazile i moj porodični život. Od njegovog rođenja, samo dve osobe mogle su da se staraju o Teu: Amalija, čuvarka zgrade u kojoj živim, a koju sam poznavao skoro deset godina, i Mark Karadek, moj komšija i prijatelj, bivši policajac, koji mi je odmah odgovorio:
Ne sekiraj se. Spava kao jagnje. Spremno čekam da se probudi: uključio sam sterilizator za flašice, izvadio kašicu iz frižidera, namestio stolicu za hranjenje. Ispričaćeš mi šta se dogodilo. Vidimo se uskoro.
Pošto sam bio umiren, pokušao sam opet da pozovem Anu, ali mi je opet odgovorila sekretarica. Mobilni isključen? Prazna baterija?
Prekinuo sam vezu i protrljao oči, još sluđen od brzine kojom su se sve moje sigurne tačke u životu poremetile. Premotavao sam film od sinoć u glavi i nisam znao šta da mislim. Mehur sreće u kome smo živeli bio je samo privid koji je sakrivao ne tako blistavu stvarnost? Da li je trebalo da se zabrinem za Anu, ili da je se klonim? Od ovog poslednjeg pitanja sam se naježio. Bilo je teško da o njoj razmišljam u tom kontekstu, dok sam samo nekoliko sati ranije mislio da sam pronašao pravu osobu: onu koju sam čekao godinama i s kojom sam bio spreman da imam još dece.
Anu sam upoznao pre šest meseci, jedne februarske noći, u Pedijatrijskoj hitnoj službi Bolnice Pompidu, u koju sam upao u jedan izjutra. Teo je iznenada dobio groznicu koja nije prestajala. Samo se sklupčao i odbijao da jede. Poklekao sam pred iskušenjem da na nekom internet pretraživaču unesem simptome. Prema sadržaju posećenih veb-sajtova, bio sam ubeđen da moj sin pati od smrtonosnog meningitisa. Ulazeći u prepunu čekaonicu bolnice, bio sam nasmrt uplašen. Zbog čekanja sam se žalio na šalteru za prijem pacijenta, trebalo je da me neko ohrabri brzo, želeo sam da mog sina izleče istog trena. On će možda umreti, on će...
„Smirite se, gospodine.“
Kao nekakvim čudom, stvorila se mlada doktorka. Pratio sam je do ordinacije, gde je detaljno pregledala Tea.
„Vaš sin ima upalu žlezda“, zaključila je pipajući mu vrat. „Ima upalu krajnika.“
„Dakle, to je najobičnija upala grla?“
„Da. Zbog otežanog gutanja, odbija da jede.“
„Biće mu bolje od antibiotika?“
„Ne, to je virusna infekcija. Nastavite s paracetamolom i proći će za nekoliko dana.“
„Sigurni ste da nije meningitis?“, nastavio sam ubacujući pospanog Tea u nosiljku.
Osmehnula se.
„Trebalo bi da prestanete s pretraživanjem sajtova o medicini. Internet samo pothranjuje strahove.“
Ispratila nas je do velikog ulaza. U trenutku dok smo se pozdravljali, utešen što znam da je moj sin Teo dobro, pokazao sam joj na automat za pića i čuo sebe kako joj predlažem:
„A da vas častim kafom?“
Nakon kratkog oklevanja, rekla je koleginici da će napraviti pauzu i nas dvoje smo petnaestak minuta ćaskali u holu bolnice.
Zvala se Ana Beker. Imala je dvadeset pet godina, bila je druga godina pripravničkog staža na pedijatriji, a beli mantil nosila je kao da je barberi kabanica. Na njoj je sve bilo otmeno i ništa nije bilo napadno: njeno ponosno držanje glave, graciozne crte lica, topla i nežna boja glasa.
Trenuci mira i gužve smenjivali su se u bolničkom holu okupanom nestvarnom svedošću. Moj sin se uspavao u nosiljci. Gledao sam Anu kako trepće. Već duže vreme ne verujući da se iza lica anđela može kriti dobra duša, dopustio sam sebi da me zavedu njene duge uvijene trepavice, tamna put boje dragocenog drveta, prava kosa koja je padala na istovetan način s obe strane lica.
„Moram se vratiti na posao“, reče mi ona, pokazujući na zidni časovnik.
Uprkos satu koji je neumorno jurio, insistirala je da nas isprati do taksi stajališta, tridesetak metara od ulaza. Bilo je gluvo doba noći, a napolju je bila polama zima. Nekoliko pamučastih pahuljica lepršalo je na snežnom nebu. Osećajući njeno prisustvo, kao udar groma prožela me je čudna sigurnost da smo nas dvoje već zajedno. Čak i porodica. Kao da su se sve zvezde na nebu složile. Kao da ćemo se nas troje vratiti kući zajedno.
Ostavio sam sedeljku za bebu na zadnje sedište i vratio se do Ane. Svetlost uličnih svetiljki davala je plavi odsjaj dahu koji je izlazio iz njenih usta. Pokušao sam da smislim neku šalu, ne bih li je nasmejao, ali umesto toga, pitao sam je u koliko sati joj se završava dežurstvo.
„Uskoro, u osam.“
„Ukoliko želite, možemo da doručkujemo zajedno... Pekara na uglu moje ulice pravi odlične kroasane...“
Dao sam joj adresu i ona se nasmešila. Moj predlog je nekoliko trenutaka leteo u zimskom vazduhu bez odgovora. Potom je taksi krenuo i tokom povratka sam se pitao da li smo ona i ja doživeli isto.
Loše sam spavao, ali sutra ujutru Ana je zazvonila na vrata mog stana u trenu kada je moj sin završavao s jelom. Teo se već bolje osećao. Stavio sam mu kapicu i obukao skafander i, da bih održao datu reč, nas troje smo sišli da kupimo pecivo. Bilo je nedeljno jutro. Pariz je podlegao pod udarima snega. Na sivom nebu zubato zimsko sunce širilo je svoje zrake po još uvek snežnobelim trotoarima.
Pronašli smo jedno drugo i nakon prvog čarobnog jutra više nismo mogli da se rastanemo. Šest idiličnih meseci je proteklo, otvorivši blistavo poglavlje mog života, najsrećnijeg perioda mog postojanja.
Više nisam pisao, ali sam živeo. Podizanje deteta i zaljubljenost usidrili su me u stvarni život i naveli da shvatim koliko dugo me je fikcija uništavala. Zahvaljujući pisanju, ulazio sam u kožu mnogih ličnosti. Kao tajni agent, mogao sam da doživim stotine tuđih iskustava. Ali ti životi, koje sam živeo umesto drugih, naveli su me da zaboravim jedini i pravi život koji je zaista postojao: svoj.

2
Profesor


Maska je toliko ljupka da se bojim lica.
Alfred de Mise


1.

„Tata! Tata!“
Čim sam se pojavio na vratima, moj sin Teo dočekao me je povicima u kojima se iznenađenje mešalo s radošću. Živahnog i nesigurnog držanja, Teo se sitnim koracima uputio ka meni. Uhvatio sam ga u letu i čvrsto zagrlio. Svaki put vladao je taj isti sklad, isti uzdah, isto olakšanje.
„Stižeš tačno na doručak“, reče mi Mark Karadek nameštajući cuclu na flašici koju je upravo zagrejao.
Bivši policajac živeo je u umetničkom ateljeu s pogledom na unutrašnje dvorište zgrade, u srcu Monparnasa. Pošto se nalazilo ispod velikog staklenog svoda, mesto je bilo svetlo i otvoreno: uglačani parket, drvene police olovnobele boje, rustičan stočić isklesan od čvornovatog stabla. U jednom uglu sobe stepenište vodi do mezanina, iznad koga su vidljive grede.
Teo zgrabi flašicu i pope se na svoju stoličicu. U istom trenu čitava njegova pažnja usmerila se na toplo i kremasto mleko, koje je halapljivo proždirao kao da ga godinama nismo hranili..
Iskoristio sam taj trenutak i pridružio se Marku u kuhinji s pogledom na dvorište.
Šezdesetak godina, metalik plavi pogled, kratka kosa na juriš, guste obrve, seda brada. Shodno njegovom raspoloženju, njegov lik mogao bi ujedno da predstavlja i veliku blagost i najstrašniju hladnoću.
„Da ti stavim kafu?“
„Najmanje duplu!“, uzdahnuo sam smestivši se na jednu od barskih stolica.
„Dobro, reci mi šta se dogodilo.“
Dok nam je pripremao piće, ispričao sam mu sve ili skoro sve. Anin nestanak nakon naše svađe, njen mogući povratak u Pariz, njeno odsustvo iz stana na Monružu, isključeni telefon ili možda prazna baterija. Namerno sam izostavio da mu pomenem fotografiju koju mi je Ana pokazala. Pre nego što bih bilo nekome to ispričao, morao bih i sam nešto više da saznam.
Koncentrisan i namršten, bivši policajac slušao me je netremice. Stekao sam utisak da je još uvek na dužnosti jer je nosio kruti džins, crnu majicu i otrcane kožne oksfordske cipele.
„Šta misliš?“, upitah ga zaključujući svoj monolog.
On napući usta i uzdahnu.
„Ništa posebno. Nisam često imao priliku da pričam s tvojom voljenom. Svaki put kada bih je sreo u dvorištu, bio sam pod utiskom da je htela da me izbegne.“
„To joj je u prirodi: rezervisana je i stidljiva.“
Mark stavi šoljicu kafe s gustom penom na sto ispred mene. Pošto je bio okrenut leđima izvoru svetlosti, ocrtavala su se njegova široka pleća i vrat kao u bika. Pre nego što je bio povređen u oružanoj pljački na Vandomskom trgu, Karadek je bio elitni policajac: heroj slavne epohe Odreda za suzbijanje razbojništava. U devedesetim i dvehiljaditim učestvovao je u medijski najispraćenijim akcijama: razotkrivanje bande iz južnog predgrađa, hapšenje naoružanih provalnika s blindiranim vozilima iz Drim tima, onesposobljavanje proždrljivaca iz Whos Who i potera za Pink panterima, čuvenom ekipom s Balkana, koja već deset godina obijala najveće juvelirnice po čitavom svetu. Priznao mi je da mu je teško palo prevremeno penzionisanje. Nakon toga je izgledao malo istrošeno, što mi je bilo potresno.
„Šta znaš o njenim roditeljima?“ upitao me je sedajući naspram mene i uzimajući olovku i blokče, koje je koristio za pravljenje spiska za kupovinu.
„Ne znam mnogo. Majka joj je Francuskinja, ali je poreklom sa Barbadosa. Umrla je od raka dojke kada je Ana imala dvanaest ili trinaest godina.“
„A otac?“
„Austrijanac, stigao je u Francusku krajem sedamdesetih. Umro je pre pet godina u nezgodi na brodogradilištu u Sen Nazeru.“
„Jedinica?“
Potvrdno sam klimnuo glavom.
„Poznaješ li neke njene bliske prijatelje?“
U glavi sam premotavao film koje sam osobe mogao da pozovem. Lista je bila oskudna, zapravo nepostojeća. Listajući telefonski imenik, otkrio sam broj telefona Margo Lakroe, njene koleginice, stažistkinje na ginekologiji u Bolnici Rober Debre. Pozvala nas je prethodnog meseca na proslavu povodom useljenja i nas dvoje smo prihvatili. Ana ju je pitala da joj bude kuma.
„Pozovi je“, posavetova me Karadek.
Okušao sam sreću i okrenuo njen broj. Kada se javila, bila je već na poslu, počinjala je sa smenom. Potvrdila mi je da se s Anom nije čula od prekjuče.
„Mislila sam da ste na odmoru, zaljubljeni na Ažurnoj obali! Je li sve u redu?“
Vešto sam izbegao njeno pitanje, zahvalio joj i prekinuo vezu. Oklevao sam, a potom upitao Marka:
„Beskorisno je prijaviti nestanak policiji, zar ne?“
Mark ispi poslednji gutljaj svog espresa.
„U ovom trenu, kao i ja, znaš da ne mogu uraditi ništa. Ana je punoletna i ništa ne ukazuje da je u opasnosti, prema tome...“
„Možeš li da mi pomogneš?“
Pogledao me je ispod oka.
„Šta tačno imaš na umu?“
„Možeš iskoristiti svoje kontakte u policiji da bi locirao njen mobilni telefon, pristupio njenoj pošti, nadgledao transakcije s njene bankovne kartice i kretanja na računu, analizirao njen...“
Rukom mi pokaza da se zaustavim.
„Zar ne misliš da je to malo preterano? Kad bi svi pajkani to radili svaki put kada bi se neko pokačio s ribom...“
Besno sam sišao sa stolice, ali me on zadrža za rukav.
„Stani malo! Ako želiš moju pomoć, moraš mi reći celu istinu.“
„Ne razumem.“
Odmahnuo je glavom i duboko uzdahnuo.
„Rafaele, nemoj da se igraš sa mnom. Proveo sam trideset godina na istragama. Umem da prepoznam kada me lažu.“
„Nisam te lagao.“
„Kriti istinu je isto što i lagati. Sigurno postoji neki ključni element koji si izostavio, inače ne bi bio tako zabrinut.“

2.

„Gotovo, tata! Gotovo!“, povika Teo noseći flašicu ka meni.
Sagnuo sam se prema njemu da uzmem flašicu.
„Sinak, da li želiš još nešto?“
„Kado! Kado!“ zatraži mališan svoj slatki greh, čokoladne štapiće mikado.
Ugasio sam njegovo ushićenje.
„A ne, ne, dečko moj, mikado je za užinu.“
Shvativši da neće dobiti svoju poslasticu, maska razočaranja, čak i gneva, pojavi se na anđeoskom licu mog sina. Čvrsto je zagrlio plišanog psa, koji ga nikada neće izdati čuveni Fifi i spremio se da brižne u plač kada mu je Mark Karadek pružio komad hleba bez korice, koji je prethodno zagrejao.
„Hajde, zloćko, uzmi ovo umesto slatkiša!“
„Leb! Leb!“, povika zadovoljni mališa.
Bilo je veoma neubedljivo: namćorasti pajkan, specijalista za oružane pljačke i otmice, a ume s decom.
Poznavao sam Marka Karadeka pet godina pre nego što se uselio u našu zgradu. Bio je atipičan policajac, pasionirani obožavalac književnosti, stare muzike i bioskopa. Odmah mi se dopao i nas dvojica smo se brzo ukapirali. U Odredu za suzbijanje razbojništava zvali su ga Profesor jer je bio izuzetno inteligentan. Često sam od njega tražio pomoć tokom pisanja poslednjeg trilera. Nikada škrt u pričama o svom starom poslu, dao mi je bezbroj saveta i prihvatio da pročita i ispravi moj rukopis.
Malo-pomalo, postadosmo prijatelji. Išli smo zajedno u Park prinčeva skoro svaki put kada Pariz Sen Žermen igra na domaćem terenu. I najmanje jednom nedeljno, uz oval sušija i dve flaše korone, proveli bismo veče ispred mog kućnog bioskopa, gledali korejske krimiće i tumačili iz nove perspektive filmografiju Žana Pjera Melvila, Vilijama Fridkina i Sema Pekinpa.
Kao i Amalija, čuvarka naše zgrade, Mark mi je bio od dragocene pomoći i veliki oslonac u Teovom vaspitanju. On ga je čuvao kada bih išao u kupovinu. On mi je davao najcelishodnije savete kada bih bio pogubljen. On me je, povrh svega, naučio najvažnijem: imati poverenja u svoje dete, osluškivati njegove potrebe pre utvrđivanja pravila i pobediti strah od neuspeha u roditeljstvu.
3.

„Ja sam to učinila.“ Eto šta mi je Ana rekla kada mi je pokazala fotografiju na ajpedu.
„Šta je bilo na fotografiji?“, upita Mark.
Sedeli smo za stolom u kuhinji. Skuvao nam je opet dve šolje kafe. Njegov koncentrisani pogled netremice je pratio moj. Pošto sam zatražio njegovu pomoć, nisam imao drugog izbora osim da mu kažem istinu. Istinu u njenom najsurovijem obličju. Utišao sam glas, zbog Tea, iako nije mogao da razume:
„Na fotografiji su bila tri ugljenisana tela.“
„Da li me ti zezaš?“
„Ne. Tri tela, opružena jedno pored drugog.“
U očima policajca zaigra plamen. Leševi. Smrt. Užasna režija. U nekoliko sekundi prešli smo s predbračnih svađica na njegov teren.
„To je prvi put da ti je Ana pričala o tome?“
„Naravno.“
„Nemaš predstavu o tome kako je ona upletena u to?“
Odmahnuo sam glavom. On je bio uporan:
„To ti je rekla bez objašnjenja?“
„Rekao sam ti, nisam joj ostavio vremena. Bio sam zabezeknut. Izbezumljen. Fotografija je bila toliko strašna da sam se okrenuo i napustio je bez reči. A kada sam se vratio, ona je već bila otišla.“
Gledao me je čudno, kao da je sumnjao da se sve baš tako dogodilo.
„Kolika su bila ta tela? Jesu li bili odrasli ili deca?“
„Teško je odrediti.“
„Na kakvom mestu su se nalazila: negde spolja? Na stolu za seciranje leševa? Na...“
„Dovraga, nemam pojma! Sve što ti mogu reći jeste to da su bila crna kao ugalj, proždrala ih je vatra. Potpuno su bila ugljenisana.“
Karadek me je napao iz sve snage:
„Rafaele, pokušaj da budeš precizniji. Zamisli scenu. Daj mi još detalja.“
Zatvorio sam oči da bih prizvao sećanja. Koliko mi je bilo muka od fotografije, nije mi mnogo trebalo da je opet zamislim. Slomljene lobanje. Rastrgnuti grudni koševi. Rasporeni trbusi iz kojih su ispadale iznutrice. Na Karadekovo insistiranje, potrudio sam se što sam bolje mogao da opišem leševe zgrčenih udova, ugljenisane i ispucale kože. Belinu slonovače njihovih kostiju, koja čepa meso.
„Na čemu su bili?“
„Intuitivno bih rekao da su bili na zemlji. Možda na nekoj tkanini...“
„Prema tvojim saznanjima, da li je tvoja Ana bila čista? Da li se drogirala? Da li je patila od nekog psihičkog poremećaja? Da li je boravila u institucijama za duševno obolele?“
„Podsećam te da govorimo o ženi s kojom treba da se venčam.“
„Odgovori mi na pitanje, nadam se da hoćeš?“
„Ne, ništa od toga. Završavala je pripravnički staž u bolnici. Bila je izuzetna.“
„Onda mi reci zašto si sumnjao u njemu prošlost.“
„Zaboga, pa znaš moju priču! Znaš kako se završila moja poslednja veza!“
„Ali šta te je ovde iskreno zabrinulo?“
Nabrajao sam.
„Izvesna nedorečenost kada bi govorila o svojoj prošlosti, kao da nije ni imala detinjstvo i pubertet. Velika tajanstvenost. U njenoj prirodi bila je želja da bude neprimetna. Nije volela da se fotografiše. I na kraju, reci mi iskreno, koliko dvadesetpetogodišnjakinja poznaješ a da nemaju profil na Fejsbuku i da nisu prisutne na društvenim mrežama?“
„To je intrigantno“, priznao je policajac, „ali je ipak nedovoljno jasno da bi se pokrenula istraga.“
„Tri leša i tebi je to nedovoljno jasno?!“
„Smiri se. O tim telima ništa ne znamo. Posle svega, ona je ipak lekar, i na njih je mogla da naleti tokom studija!“
„Razlog više da se istraži, zar ne?“

4.

„Spremačica ti još nije dolazila?“
„Dolazi tek početkom popodneva.“
„Utoliko bolje!“, obradova se Mark.
Prešli smo dvorište sve do moga stana i ušli u kuhinju, ugaonu prostoriju koja je u isto vreme gledala i na Ulicu Kampanj premijer i na pločnike i šarene prozorske kapke u pasažu d’Anfer. Teo i Fifi zabavljali su se stavljajući i skidajući magnete sa životinjama na vrata frižidera kod naših nogu. '
Nakon što je detaljno pregledao sudoperu, Karadek otvori mašinu za pranje sudova.
„Šta zapravo tražiš?“
„Nešto što je samo Ana mogla da drži u rukama. Šolju iz koje je pila kafu juče ujutru, na primer.“
„Ona pije čaj, tamo pogledaj“, rekao sam mu pokazujući prstom na tirkiznu šolju na kojoj je bio Tintin, šoljicu koju je donela iz Muzeja Erže.
„Imaš li neku hemijsku?“
Kako smešno pitanje za jednog pisca, pomislih i dadoh mu flomaster.
Pomoću flomastera, Mark uze šolju za dršku i postavi je na ubrus koji je položio na sto. Potom je otvorio rajsferšlus malene futrole od mekane kože, odakle je izvukao staklenu cevčicu, koja je sadržala crni prah, četkicu, lepljivu traku i kartončić.
Forenzička oprema.
Uvežbanim pokretima umočio je vrh četkice u prah i ofarbao šolju, nadajući se da će čestice gvožđa i ugljenika otkriti otiske prstiju koje je Ana ostavila.
Scena koju sam već opisivao u mojim romanima. Samo što je ovo bila stvarnost. I osoba koju smo uhodili nije bila zločinac, već žena koju volim.
Policajac dunu i višak praha se razlete. Potom je namestio naočare kako bi istražio površinu.
„Vidiš li ovaj trag? To je palac tvoje voljene“, reče on sa zadovoljstvom u glasu.
Otkinuo je parče trake i s opreznošću se poslužio njime da prenese tragove na kartončić.
„Fotografiši ovo“, rekao je.
„I šta ćemo s tim?“
„Nisam u kontaktu sa mnogo ljudi iz službe. Većina njih je već u penziji, ali znam lika koji radi u kriminalističkoj, Žana Kristofa Vasera. Nesposobnjaković i loš policajac, ali ako uspemo da uzmemo valjani otisak i damo mu četiri stotine evra, prihvatiće da ga potraži u elektronskoj bazi otisaka prstiju.“
„Elektronskoj bazi otisaka prstiju? Iskreno, sumnjam da je Ana ikada učestvovala u nekom krivičnom delu ili prekršaju. Ih da je bila u zatvoru.“
„Možda ćemo se iznenaditi. Sve što si mi ispričao o njenoj bolećivoj želji da bude neprimetna navodi me na pomisao da ona ima nešto da sakrije.“
„Svi mi imamo nešto što krijemo, zar ne?“
„Prekini s tim replikama iz romana. Slikaj to i pošalji mi mejlom pre nego što budem pozvao Vasera.“
Snimio sam nekoliko fotografija, a potom, pomoću programa za obradu fotografija, izmenio ekspoziciju i kontrast kako bi otisak bio što čistiji. Dok sam to radio, gledao sam oduševljeno brazde i grebene koji su krivudali, vrteli se, preplitali i stvarali jedinstveni i tajanstveni lavirint bez Arijadninog klupka.
„A šta ćemo sada?“ upitah ga šaljući mu mejl.
„Idemo kod Ane na Monruž. I nastavljamo da je tražimo. Sve dok je ne pronađemo.“

3
Tamna noć duše


Nemoj nikada biti siguran u ženu koju voliš.
Leopold fon Zaher-Mazoh


1.

Sudeći po broju vinjeta na vetrobranu, rendž rover Marka Karadeka bio je u upotrebi od kraja osamdesetih.
Stari terenac prešao više od tri stotine hiljada kilometara po brojaču provlačio se kroz saobraćaj kao natovareni magarac, prolazeći pored drveća u parku Monsuri, prelazeći periferijski drum, klizeći duž grafita u Aveniji Pola Vajana Kutirjea, potom pored hotela Ibis, s fasadom oslikanom kao tabla za dame, zatim Barbesovom ulicom.
Tea sam na čuvanje ostavio Amaliji i osetio sam olakšanje jer je Mark predložio da krene sa mnom. U tom trenutku sam još uvek gajio nadu da će se sve lepo završiti. Možda će se Ana uskoro pojaviti. Možda njena tajna nije toliko strašna. Ona će mi sve objasniti, život će nastaviti svoj uobičajeni tok i naše venčanje će se odviti kao što je isplanirano, krajem septembra, u maloj Crkvi Sen Gilama le Dezera, kolevci moje porodice.
Čudan miris osećao se u vozilu: isparenja kože i suvih biljaka mešala su se sa izvetrelim mirisom cigareta. Mark je usporio. Četvorotočkaš je zaštucao kao da je izgubio dah. Vozilo je, ako ništa drugo, bilo otporno: plišana sedišta bila su odrana do konca, amortizeri su odavali utisak da su odavno izdahnuli, ali su visina karoserije i prozori s panoramskim pogledom omogućavali držanje izvan uobičajene borbe prsa u prsa u saobraćaju.
Avenija Aristida Brijana: stari Nacionalni put 20, širok kao auto-put, sa ukupno osam kolovoznih traka.
„To je ovde“, rekoh pokazujući na Aninu zgradu s druge strane puta. „Ali ne možeš sada da skreneš, treba da odeš do one raskrsnice i da...“
Nije mi dopustio ni da završim rečenicu, Mark zavrnu volan do kraja. Uz zvuke sirena i škripu guma, napravi jedan opasan zaokret, preseče dva vozila, koja stadoše kao ukopana i nekako izbegoše sigurni udes.
„Potpuno si nesavestan!“
Policajac odmahnu glavom i, kao da nije bio zadovoljan ovim prvim prekršajem, pope se na trotoar i tu zaustavi rover.
„Mark, ne možemo ovde da se parkiramo!“
„Mi smo policija“, preseče me on povlačeći ručnu.
Spustio je štitnik za sunce na kojem je pisalo „Nacionalna policija“.
„Ko će da ti poveruje da policija vozi ovu krntiju?“, upitah ga dok sam zatvarao vrata. „Ti čak i nisi policajac...“
On izvadi iz zadnjeg džepa kalauz.
„Jednom žaca, uvek žaca“, reče mi on otvarajući ulazna vrata.
Čudo od mog poslednjeg dolaska, popravili su lift. Pre nego se popnemo, insistirao sam da pogledamo podzemni parking. Anin mini bio je parkiran na svom mestu. Vratili smo se do lifta. Drugi sprat. Hodnik pust. Opet ista priča: nakon što sam zvonio, pokucao sam na vrata, bez više uspeha nego prošlog puta.
„Skloni se!“, naredi mi policajac hvatajući zalet.
„Čekaj, možda ipak nema potrebe da obijamo...“

2.

Vrata su popustila pod drugim udarcem ramenom.
Karadek uđe u hodnik i letimično baci pogled na prostor u kome se nalazi dobro opremljen stan, manji od četrdeset kvadrata. Hrastov parket, unutrašnjost kremkaste boje, prošarana pastelnim nijansama, salon opremljen u skandinavskom stilu, otvorena kuhinja, plakar koji ide sve do sobe.
Prazan i tih stan.
Vratio sam se unazad da pogledam mehanizam za zaključavanje i dovratnik. Vrata su se lako otvorila jer nijedna od brava nije bila zaključana. Poslednja osoba koja je bila u ovom stanu zadovoljila se da samo zatvori vrata pre nego što izađe. To Ana nije imala običaj da radi.
Drugo iznenađenje Anina putna torba bila je na samom ulazu u stan, nasred hodnika, zatvoreni zembilj od teleće kože, načičkan šarenim parčićima kože. Kleknuo sam da istražim sve pregrade, ali nisam pronašao ništa značajno.
„Dakle, sigurno je da se Ana vratila iz Nice...“, poče Karadek.
„... pre nego što je opet isparila“, nastavih ja žalosno.
U naletu očaja, opet sam pokušao da je pozovem, ali sam ponovo dobio sekretaricu.
„Dobro, sad da pretražimo stan!“, odlučno reče Mark.
Po staroj dobroj navici policajca koji vrši pretres, Mark je počeo od vodokotlića u kupatilu.
„Mark, ne znam da li imamo pravo ovo da radimo.“
Pošto ništa nije otkrio u kupatilu, prešao je u sobu.
„Podsetiću te da si ti ovo započeo. Da nisi počeo da kopaš po prošlosti svoje devojke, sada bi bio na Ažurnoj Obali i ne znajući ko je ona zapravo.“
„To možda nije razlog da...“
„Rafaele!“, prekinu me on. „Ispitujući Anu, imao si nepogrešiv osećaj koji se ispostavio tačnim. Sada samo treba da dovršiš posao.“
Razgledao sam po sobi. Krevet od svetlog drveta, plakar prepun krpica, biblioteka natrpana medicinskim knjigama, rečnicima i gramatičkim priručnicima koji su mi bili poznati: Grevis, Ans, Berto di Šazo. Nekoliko američkih pisaca takođe, u integralnoj verziji: Dona Tart, Ričard Pauers, Toni Morison...
Nakon što sam pregledao podne daske, Mark poče da prevrće fioke.
„Pobrini se za kompjuter!“, reče mi kada je video da sam nepomičan. „Ja se ne razumem u informatiku.“
Postavio sam makbuk na šank koji je razdvajao kuhinju i dnevni boravak.
Od kada sam upoznao Anu, ovde sam verovatno bio pet-šest puta. Ovaj stan bio je njeno utočište i ambijent prostorije u kojoj sam stajao bio je poput nje: otmen, mudar, skoro asketski. Kako sam uspeo do te mere da je razbesnim da nestane?
Smestio sam se ispred ekrana i pritisnuo dugme da bih pokrenuo mašinu. Nije bilo lozinke. Znao sam da to ne služi ničemu. Ana nije imala poverenje u kompjutere. Da je stvarno želela nešto da sakrije, sumnjam da bi se to našlo u makbuku. Sigurnosti radi, počeo sam da preturam po mejlovima. Uglavnom su to bile poruke u vezi sa časovima i stažiranjem. U multimedijalnoj biblioteci: gomila Mocartovih dela, naučni dokumentarci i poslednje televizijske serije koje smo zajedno pratili. Istorijat pretrage: informativni sajtovi, sajtovi raznih institucija i mnoštvo stranica posvećenih istraživanjima o temi njenog rada (Rezistentnost: genetski i epigenetski faktori). Ništa značajno na preostalom delu hard-diska, koji je bio skoro pun beležaka, tabela, PDF dokumenata, pauerpoint prezentacija, sve u vezi s njenim studijama. Kompjuter nije bio zanimljiv zbog onoga što se u njemu nalazilo: nijedne fotografije porodice, nijednog snimka sa odmora, nijednog mejla koji bi ukazao na postojanje nekog kruga prijatelja.
„Treba da baciš pogled na ovu gomilu papira“, reče mi Karadek vraćajući se u prostoriju, noseći u rukama kutije pune registratora s dokumentacijom: potvrde o uplati, računi, priznanice o plaćenoj stanarini, izvodi iz banke...
Stavi kutije na sto, a potom mi dade plastičnu providnu fasciklu.
„I ovo sam iskopao. Nema ništa u kompjuteru?“
Odmahnuo sam glavom i pogledao unutar providne fascikle. Unutra je bila klasična zajednička fotografija, poput onih iz osnovne ili srednje škole. Na slici je bilo dvadesetak otmeno odevenih devojaka, koje su pozirale u školskom dvorištu. Profesorka koja je pratila grupu bila je žena od četrdesetak godina. Učenik koji je sedeo u sredini nosio je tablicu na kojoj je kredom bilo ispisano:
Gimnazija Sveta Cecilija
Maturanti
2008 - 2009.

U poslednjem redu prepoznao sam moju Anu. Sva rezervisana i uzdržana. Pogled je malo skrenula, a oči su joj blago pognute. Mudar osmeh, mornarska bluza s V-izrezom, ispod bela košulja zakopčana do guše. Uvek je želela da bude providna, da izbriše svoju senzualnost ne bi li umanjila lepotu kojom privlači.
Biti neprimetna. Ne izazivati požudu.
„Znaš li za tu školu Sveta Cecilija?“, upita me Mark vadeći paklicu cigareta.
Brzo sam potražio na telefonu. Smeštena u Granelskoj ulici, Sveta Cecilija bila je ugledna verska ustanova elitnih kvartova. Privatna katolička otmena srednja škola, u kojoj su se školovale samo devojke.
„Jesi li znao da je ona išla u ovu školu? Sve ovo se ne uklapa u profil sirotice iz Sen Nazera“, nastavi Mark paleći cigaretu.
Zaronismo u arhive koje su bile u registratorima. Odvajajući razna dokumenta, uspeli smo da rekonstruišemo njen životni put.
Na Monružu je živela već dve godine. Kupila je stan 2014, tokom treće i završne godine. Tada dobro plaćen stan od 190.000 evra, plaćen je gotovinom u iznosu od 50.000 evra i kreditom na tri godine. Klasičan način dolaženja do nekretnina.
Pre toga, 2012. i 2013, iznajmljivala je stan u zgradi u Ulici Sen Gijoma.
Pre toga, 2011, pronašli smo priznanice za plaćenu stanarinu za iznajmljivanje jedne sobice, na ime izvesnog Filipa Lelijevra.
Svaki trag se tu zaustavljao. Nemoguće je bilo saznati gde je Ana živela tokom prve godine studija i srednje škole. Kod oca? U studentskom domu? U nekom sobičku koji je plaćala na crno? U internatu srednje škole?

3.

Karadek ugasi pikavac na tacnu i uzdahnu. Zamišljen, uključi aparat za kafu na šanku i ubaci u njega kapsulu. Dok se voda grejala, nastavio je da pregleda dokumenta koja su preostala. Zaustavio se na foto-kopiji starog izvoda o zdravstvenom osiguranju, savi papir i stavi ga u džep. Potom je proverio, ali bezuspešno, rernu, aspirator, parket i zidove.
Bez pitanja nam je pripremio penasti ristreto. Otpio je gutljaj kafe, praznog pogleda. Nešto ga je kopkalo, ali još nije znao šta. Zaćutao je za trenutak, sve dok nije našao.
„Pogledaj lampu.“
Okrenuo sam se ka neonki koja je bila posađena u uglu dnevnog boravka.
„Da?“
„Zašto je uključena na drugom kraju prostorije, kada tik pored nje na podu postoji utičnica sa tri ulaza?”
Nije glup...
Prišao sam lampi, kleknuo i povukao poklopac trostruke utičnice na podu, koji mi ostade u ruci. Kako je Karadek pretpostavio, nije bila povezana ni sa jednim kablom. Legao sam na pod, ruku zavukao u oslobođeni prostor i uspeo prvo da rotiram, a potom i da sklonim dasku.
Nešto je bilo skriveno ispod letve.
Torba.
4.

Bio je to ogroman smotuljak od žutog platna, ukrašen Konversovim kružnim logom. Prekriveno tankim slojem prašine, platno je promenilo boju. Nekada je bilo boje senfa, a sad je poprimilo boju koja je odavala samo starost.
Iskreno, torba je bila preteška. Ujedno i preplašen i uzbuđen, otvorio sam rajsferšlus, ne znajući šta se skriva unutra.
Dođavola!
Imao sam razloga da se bojim.
Bila je prepuna svežanja novčanica.
Poskočio sam unazad kao da je lova živa i kao da svakog trena može skočiti na mene.
Karadek uze sadržinu torbe i izruči je na sto uglavnom u apoenima od pedeset i sto evra. Novac se razleteo po šanku, stvarajući obrušenu piramidu sa nestabilnim temeljima.
„Koliko ima ovde?“
Prebrojao je nekoliko svežanja i zatvorio oči, računajući napamet:
„Odokativno, rekao bih da ovde ima oko 400.000 evra.“
Ana, šta si uradila?
„Odakle li je ova lova?“, upitao sam se i dalje izbezumljen.
„Sigurno ne od rada u bolnici.“
Sklopio sam oči za trenutak, masirajući potiljak. Tolika količina novca mogla je da bude stečena samo nekim razbojništvom, prodajom ogromnih količina droge, učenom nekih bogatih osoba... kako drugačije?
Opet mi se pred očima stvori slika tri ugljenisana leša. Sigurno je imala nekakve veze sa ovim novcem. Ali kakve?
„Ovo je tek početak iznenađenja, mladiću.“
U unutrašnjosti torbe, u zašniranom bočnom džepu, Karadek je pronašao dve lažne lične karte s Aninom slikom, na kojoj je imala sedamnaest-osamnaest godina. Prva je bila na ime Polin Pažes, a druga na ime Magali Lamber. Oba imena bila su mi nepoznata.
Mark mi ih uze iz ruku da ih bolje osmotri.
„Naravno, lažne su.“
Pošto sam bio potpuno dezorijentisan, pogled mi odluta kroz prozor. Napolju je život nastavio da teče. Ravnodušno sunce obasjavalo je fasadu susedne zgrade. Venac bršljana uvijao se oko jedne od terasa. Još je bilo leto.
„Ova je baš krš“, potvrdi on pokazujući prvu ličnu kartu. „Loša kopija proizvedena na Tajlandu ili u Vijetnamu. Za osamsto evra, ovakve možeš da nađeš u bilo kom ozloglašenom gradu. Pajdomanska varijanta.“
„A ova druga?“
Kao stručnjak za procenu vrednosti dijamanata pred dragim kamenom, namestio je naočare i osmotrio kartu svojim umešnim okom.
„Ova je vidno bolja, iako se vidi da nije skorijeg datuma. Libanska ili mađarska proizvodnja. Oko tri hiljade evra. Ne bi mogao da se provučeš na detaljnoj proveri, ali za svakodnevnu upotrebu je odlična.“
Sve mi se vrtelo. Svi moji oslonci su se srušili. Trebao mi je ceo minut da dođem k sebi.
„Barem su stvari sada jasnije“, preseče Karadek tišinu. „Sada više nemamo drugog izbora osim da nastavimo tragom prošlosti Ane Beker.“
Pognuo sam glavu. Opet slika ugljenisanih tela blesnu u mojim mislima. Praćena tananim Aninim glasićem: „Ja sam to uradila. Ja sam to uradila...“

4
Nauči da nestaješ.


Da bi bila ubedljiva, laž mora da sadrži tračak istine. Kap istine uglavnom je dovoljna, ali je neophodna kao maslina u martiniju.
Saša Arango


1.

Mark Karadek osećao je leptiriće u stomaku. Kao da je imao petnaest godina i kao da je odlazio na prvi ljubavni sastanak. Isti strah, isto uzbuđenje.
Policajac uvek ostaje policajac. Fotografija tri ugljenisana leša, torba puna novca, lažne isprave, Anin dvostruki život: ponovo je osetio adrenalin lovca u svojim venama. Od kada ga je zalutali metak naterao da ostane po strani, više nije ustreptao tim posebnim žarom koji samo policajci sa iskustvom rada na terenu mogu da osete, geometri asfalta, njuškala što se ne mršte pred mukotrpnim radom koji podrazumeva svakakvo uhođenje. Lovci.
Izlazeći iz Anine zgrade, Rafael i on odlučili su da se razdvoje i da svako vodi zasebnu istragu. A Mark je tačno znao kojom putanjom želi prvo da krene.
Brdo Kaj, uličica Glasjer. Poznavao je kvart kao svoj dlan. Iskoristio je crveno svetlo na semaforu da pretraži kontakte u mobilnom telefonu i zaustavi se na onom koji je tražio. Matilda Fransan. I sam je bio iznenađen da još uvek ima njen broj nakon tolikih godina.
Okrenuo je broj i sa zadovoljstvom prepoznade glas koji je odgovorio nakon drugog zvona.
„Mark! Prošlo je toliko vremena...“
„Gde si, lepa? Nadam se da si dobro! Radiš li još u Zdravstvenom?“
„Da, ali sam napokon uspela da se izbavim iz PFZO-a1 u Evriju. Radim u 17. arondismanu, centar Batinjola. Idem u penziju idućeg marta.“
„Dakle, brojiš sitno. Reci mi, dok si još u kancelariji, da li bi mogla da mi proveriš...“
„Tačno sam znala da tvoj poziv nema čisto prijateljske namere.“
„... devojku pod imenom Ana Beker? Imam njen lični broj osiguranika, ako ’oćeš da upišeš?“
Upali se zeleno svetlo. Pokrećući auto, on izvuče foto-kopiju koju je stavio u džep i izdiktira broj Matildi.
„Ko je ovo?“
„Dvadeset pet godina, meleskinja, lepa cura koja završava medicinu. Nestala je i ja pomažem porodici da je pronađe.“
„Kao privatni detektiv?“
„Kao dobrovoljac. Znaš kako kažu: jednom policajac, uvek policajac.“
„Šta te tačno zanima?“
„Šta god da iskopaš.“
„OK, pogledaću šta mogu da učinim. Zvrcnuću te.“
Mark prekinu vezu zadovoljan. Sledeća etapa: Filip Lelijevr.
Tražeći na telefonu, video je njegovo ime u žutim stranama: Filip Lelijevr bio je zubar. Njegova ordinacija nalazila se na istom mestu gde i Anina iznajmljena soba s početka dvehiljaditih.
Na Bulevaru Por rojala primeti staklene strehe staničnih perona regionalne železničke stanice, a nešto podalje i fasadu kafea Klozeri de Lila, prekrivenu rastinjem. Dao je signal za skretanje ulazeći u Opservatorijsku aveniju i prošao pored fontane sa čoporom morskih konjića, koji su njištali po vodoskocima. Parkirao se ispod kestena, zalupio vratima i stao da ispuši cigaretu, a pogled mu odluta na drugu stranu parka, gde su ga stubovi i prečke na prozorima u crvenoj cigli Mišleovog centra podsećali na tople boje Afrike i Italije.
Posmatrajući rasejano decu kako jurcaju na terenima za igru, Karadeka obuzeše lična sećanja. Setio se perioda kada je živeo na Bulevaru Sen Mišela i kada je ovde dolazio da se igra s ćerkicom. Period blagostanja, čiju je vrednost tek kasnije shvatio. On za trenutak sklopi oči, ali umesto da se razbeže, slike su se umnožavale, druga mesta, druge radosti, a u pozadini se čuo smeh njegove ćerkice kada je imala pet-šest godina. Njena spuštanja niz tobogan, prvi krugovi na vrtešci ispred Svetog srca. Opet je video kako skakuće da dohvati mehuriće sapunice. Opet ju je držao u naručju kao onda na plaži Palombađa, očiju uprtih u nebo, na kome mu prstom pokazuje zmajeve.
Kada čovek dođe u određene godine, ostaju mu samo sećanja. Gde li je čuo ovu rečenicu? Pokušao je da se seti dok je gasio cigaretu na trotoar. Prešao je preko puta, zazvonio na ulazu zgrade i popeo se stepenicama trčećim korakom. Kao što to rade neki panduri, sačuvao je legitimaciju koju je pokazao lepoj brineti za prijemnim pultom.
„OSR2, gospođice, želeo bih da pričam s doktorom.“
„Obavestiću ga.“
Kako je bilo lepo ponovo proživeti iste senzacije i uvežbane radnje: pokret, neki izvestan način nametanja, autoritet koji je davala trobojka...
Čekao je stojeći, nalakćen na pult za prijem pacijenata. Mora da je ordinacija bila skoro renovirana, jer se još uvek osećao miris sveže farbe. Taj prostor je u isto vreme bio haj-tek i topao: pult i stolice od svetlog drveta, stakleni zidovi i paravan od bambusa. U pozadini se čula umirujuća muzika, koja je podsećala na zvuke talasa, praćena romantičnom flautom i harfom. Nepodnošljivo.
Suprotno od onoga što je očekivao, Lelijevr je bio mladi zubar koji još nije navršio ni četrdeset. Okrugla glava, kratka kosa, naočare s narandžastim okvirima koje su uobličavale njegove nasmejane oči. Majica kratkih rukava otkrivala je na podlaktici zadivljujuću tetovažu jednoroga u trku.
„Prepoznajete li ovu ženu, doktore?“, upita Karadek nakon što se predstavio.
Pružio je lekaru mobilni telefon s Aninom slikom koju mu je Rafael poslao. Lelijevr odgovori bez oklevanja:
„Naravno. Studentkinja kojoj sam iznajmio jednu od soba pre četiri ili pet godina. Ana... nešto.“
„Ana Beker.“
„Da, to je to. Ako se dobro sećam, ona je studirala medicinu na Pariz Dekartu.“
„Čega se još dobro sećate?“
Lelijevr poduže razmisli i prekopa sva svoja sećanja pre nego što je dao odgovor.
„Ne sećam se mnogo toga. Ta devojka bila je savršeni stanar. Diskretna, nikada nije kasnila s plaćanjem stanarine. Plaćala je u kešu, kao što sam sve prijavio poreskoj. Ako želite dokaze, reći ću mom računovođi da vas...“
„To neće biti potrebno. Je li imala dosta posetilaca?“
„Nikoga koliko se ja sećam. Odavala je utisak da radi celu noć i ceo dan. Kapetane, čemu ovo ispitivanje? Da joj se nije nešto dogodilo?“
Karadek se počeša po nosu i izbeže odgovor.
„Samo još jedno, doktore: znate li gde je Ana živela pre nego što se doselila kod vas?“
„Naravno, moj bivši zet joj je iznajmljivao sobu.“
Pajkana prože blagi strujni šok. Tačno informacija koju je došao da traži.
„Manuel Spontini, tako se zove“, dopuni doca svoj iskaz. „Nakon razvoda, morao je da proda stan koji je izdavao u Univerzitetskoj ulici, i sobu koja je bila za izdavanje.“
„Soba u kojoj je živela Ana?“
„Tako je. Moja sestra je znala da tražim stanare. Ona je Ani dala moje podatke.“
„Gde mogu da nađem tog Spontinija?“
„Drži pekaru na Aveniji Frenklina Ruzvelta, ali da vam kažem, on je mutan tip. Moja sestra se jedva otkačila od njega.“

2.

Umoran od traženja taksija na Orkanskoj kapiji, zadovoljio sam se autobusom 68.
„Stajalište u Ulici di Bak? Bićete tamo za manje od dvadeset minuta“, obećao mi je vozač.
Srušio sam se na sedište. Bio sam začuđen, umoran, blizu stanja potpune iznemoglosti. Opet sam razmišljao o svemu što sam otkrio za prethodnih nekoliko sati: fotografija tri leša, pola miliona evra sakrivenih u pregradi, lažne isprave. Sve to bilo je daleko od slike koju sam imao o toj ženi: vredna studentkinja medicine, uzorni pedijatar, brižna i blaga prema deci, radosna i smirena prijateljica. Pitao sam se koji događaj je mogao da izbaci njen život iz koloseka.
Pokušao sam da se priberem i iskoristio priliku da tokom puta do tamo na internetu istražim sajt moje naredne destinacije: Gimnazija Sveta Cecilija.
Rezervisana samo za devojke, ova institucija katoličke orijentacije bila je malo specifična. Mala nekonvencionalna građevina nije zavisila od Nacionalnog programa za obrazovanje, ali su njeni učenici, za razliku od učenika ostalih srednjih škola, postizali zavidne rezultate na ispitima, pogotovu u onim iz oblasti nauke.
Religijski karakter škole nije bio nedostatak: pored mise na koju su išle dva puta nedeljno i grupa za molitve, gimnazistkinje je trebalo da prisustvuju svake srede po podne časovima veronauke i da učestvuju u humanitarnim aktivnostima.
Vozač me nije slagao. Još nije bilo jedanaest sati kada sam stigao u Ulicu di Bak.
Sveti Toma Akvinski. Srce modernog Pariza. Deo grada koji pripada aristokratiji i izvanrednim hotelima. Ministarstvima i buržoaskim zgradama od klesanog kamena i krovovima prekrivenim opekom od škriljca i besprekornim fasadama.
U nekoliko koraka stigao sam do Granelske ulice. Zazvonio sam i pokazao isprave vrataru. Iza teških vrata s kružnim lukom krilo se popločano dvorište, zeleno i cvetno, u kome je bilo dosta zasađenih žbunova raznog bobičastog bilja i lovora. Pravougaonog oblika, poput manastirskih klaustara, dvorište je u svom središtu sakrivalo kamenu fontanu, koja je čitavom prostoru davala izgled toskanskog vrta. Prigušeno zvono najavilo je mali odmor. Dvorištem su se mirno kretale grupice srednjoškolki u mornarskoplavim plisiranim suknjama i jaknama sa izvezenim grbom škole. Zelenilo, šapat izvora i školske uniforme posetiocima su davali utisak da se nalaze daleko od Pariza. Kao da se nalazimo u pedesetim godinama, čas u Italiji, čas u Eks an Provansu ili u nekoj engleskoj školi.
Na nekoliko trenutaka pomislih na moje školsko dvorište. Salvador Aljende u Esonu. Početak devedesetih. Hiljadu kilometara daleko od ovog ušuškanog gnezda. Dve hiljade učenika zatvorenih u betonskom kazamatu. Nasilje, droga, svetlo na kraju tunela se ne vidi. Profani su samo gledali da odu odatle, a retke dobre učenike ostali đaci su zatvarali i lemali. Druga planeta. Druga stvarnost. Prljava stvarnost koju sam izbegao pišući priče.
Protrljao sam oči ne bih li rasterao ta sećanja i prišao baštovanu, koji je zalivao žalfije, da se malo podrobnije raspitam.
„Lice odgovorno za ovu ustanovu? Pa! To je gospođa Blondel, naša direktorka. To ti je ona žena tamo što stoji ispod luka.“
Klotilda Blondel... sećam se da sam pročitao njeno ime na sajtu. Zahvalio sam mu i krenuo ka direktorici. Bila je to žena koju sam video na fotografiji kod Ane. Pedesetak godina, vitka, obučena u kostim od laganog tvida i majicu od streča sijena-žute boje. Klotilda Blondel je lepo nosila svoje ime: plava, blistava, između Grete Garbo i Delfin Sejrig. U kontrasvetlu, njena figura blistala je zlatnim odsjajem sunca poznog leta. Kao nebesko priviđenje.
Stavila je ruku na rame jednoj učenici. Iskoristio sam njihovo pritajeno ćućorenje ne bih li je još malo posmatrao. Nežne crte lica, vanvremenska lepota, prirodna nežnost bez arogancije. Savršeno se uklapala u ambijent vrta: između Bogorodice i Svete Cecilije. Imala je nešto majčinsko u sebi: ohrabrujuću bliskost, ozbiljnost. Devojčica s kojom je razgovarala upijala je svaku njenu reč, koju je direktorka izgovarala u isto vreme blagim i dubokim glasom. Čim su završile razgovor, približio sam se da se predstavim:
„Dobar dan, gospođo, ja sam...“
Smaragdni sjaj zablista u njenim očima:
„Vrlo dobro znam ko ste, Rafaele Bartelemi.“
Izgubivši ravnotežu, namrštio sam se. Ona nastavi:
„Prvo, znam ko ste jer čitam vaše romane, ali i povrh svega, zato što već šest meseci Ana samo o vama priča.“
Trudio sam se da sakrijem iznenađenje. Izgleda da je Klotildu Blondel zabavljala moja zbunjenost. Izbliza me je još više zainteresovala. Izvajano lice, parfem mirisa jorgovana, zlatasti pramenovi kose dodirivali su njene visoke jagodice.
„Gospođo Blondel, jeste li skoro videli Anu?“
„Večerale smo zajedno prošle nedelje. Kao i svakog utorka uveče.“
Stresao sam se. Od kada poznajem Anu, govorila mi je da svakog utorka uveče ide u teretanu. A osim toga, nisam...
Klotilda je pak primetila moju nelagodnost.
„Rafaele, čim ste ovde danas, to znači da vi znate ko sam ja.“
„Zapravo, ne baš. Ovde sam jer sam zabrinut zbog Ane.“
Pružio sam joj plastificiranu fasciklu.
„Ova fotografija dovela me je do vas.“
„Gde ste ovo našli?“
„U Aninom stanu. Sigurno je da za nju ova fotografija ima neku vrednost, jer je jedina koju je držala u stanu.“
Odjednom napravi iznenađen izraz lica:
„Preturali ste po njenom stanu bez dozvole?“
„Da vam objasnim.“
U nekoliko rečenica objasnio sam joj da je Ana nestala, ne rekavši joj ništa o pravim uzrocima naše svađe.
Ona me je slušala bez uzbuđenja.
„Ukoliko sam lepo shvatila, vi ste se posvađali s verenicom. A da bi vas naučila pameti, ona se bez vas vratila u Pariz. Nadam se da ćete se prizvati pameti.“
Bio sam rešen da ne dopustim da me ovako olako izradi:
„Mislim da potcenjujete ozbiljnost situacije. Razlog mog prisustva prevazilazi okvire svađe.“
„Savetujem vam da ubuduće izbegavate da preturate po njenim stvarima. Poznajem Anu i budite uvereni da ona to ne voli.“
Glas joj se promenio, postao napetiji, promukliji, manje tečan.
„Čvrsto sam ubeđen da sam imao pravo da na takav način postupim.“
Kap crnog mastila razli se u njenim zenicama, ugasivši sjaj u njenim očima.
„Uzmite vašu fotografiju i odlazite!“
Ona se okrenu, ali ja sam nastavio:
„Želeo bih da s vama popričam o još jednoj fotografiji.“
Kako se ona udaljavala, povisio sam ton da bih najzad izrekao svoje poslednje pitanje:
„Gospođo Blondel, da li vam je Ana već pokazala fotografiju na kojoj su tri ugljenisana leša?“
Nekoliko učenica se okrenulo. Direktorka se okrenu.
„Mislim da bi bilo bolje da pođete sa mnom u kancelariju.“

3.

Osmi arondisman.
Karadek uključi migavac, spusti štitnik za sunce i parkira se na delu predviđenom za dostavu na Trgu Sen Filipa di Rula.
Prodavnica se nalazila u kući Spontinijevih, u zastakljenom prostoru koji se prostirao čitavom dužinom ukrštanja dveju ulica: La Boesijeve i Avenije Frenklina Ruzvelta. Zastori boje čokolade, zavesice zlataste boje: pekara-poslastičarnica teži da odaje utisak da je prvoklasna, nudeći lepezu retkih vrsta hlebova i peciva. Mark uđe na vrata i osmotri prodavačice, koje su se, budući da je ovo poslovan kvart, pripremale za podnevnu navalu kupaca, redaju# po policama sendviče, kolače s povrćem, vakuumirane salate. Prizor mu probudi glad. Neočekivani Rafaelov povratak prekinuo mu je doručak i ništa nije okusio od prethodne večeri. Naručio je sendvič s parmskom šunkom i zatražio da razgovara s Manuelom Spontinijem. Prodavačica mu bradom pokaza na bife preko puta.
Karadek pređe ulicu. Sedeći na terasi u košulji kratkih rukava, Manuel Spontini je čitao Ekip uz kriglu piva. S tompusom među zubima i rejbankama na nosu, ponosito je nosio zulufe i neuredno očešljanu kosu, zbog koje je podsećao pomalo na Žana Jana iz Šabrolovih i Pijalinih filmova.
„Manuel Spontini? Možemo li da porazgovaramo tri minuta?“
Karadek se pojavi iznenada, sedajući ispred njega i naslanjajući se laktovima na sto, kao da ga izaziva da obaraju ruke.
„Ali... ko ste vi, zaboga?“, zapišta pekar uzmičući.
„Kapetan Karadek, OSR. Vodim istragu o Ani Beker.“
„Nema ti ja pojma ništa.“
Mark mu hladnokrvno pokaza Aninu fotografiju na svom telefonu.
„Nikad vido.“
„Savetujem te da pažljivije pogledaš.“
Spontini uzdahnu i udubi se u ekran.
„Lepa crna lutkica! Dobro bi’ ja nju dovatio.“
Munjevitom brzinom Karadek ščepa Spontinija za kosu pa mu olupa glavu o sto, oborivši kriglu piva koja se razbi.
Pekarev vrisak prenu konobara koji povika:
„Zovem policiju!“
„Mali, ja sam policija!“, odgovori Mark, pokazujući mu slobodnom rukom značku. „Bolje mi donesi jedan perje.“
Konobar se izgubi. Karadek popusti stisak.
„Umalo da mi smrskaš nos, jebote!“, zacvile Spontini.
„Umukni! Pričaj mi o Ani, znam da si joj izdavao sobu. Da čujem!“ Spontini napuni šaku papirnim salvetama da zaustavi krvarenje iz leve nozdrve.
„Nije se tako zvala.“
„Objasni!“
„Zvala se Pažes. Polin Pažes.“
Kao da baca adut u belotu, Karadek baci na sto Aninu lažnu ličnu kartu.
Spontini uze dokument i zadubi se.
„Da, tu kartu mi je pokazala kada sam je prvi put video.“
„Kada je to bilo?“
„Nemam pojma.“
„Potrudi se!“
Dok je konobar Marku donosio perje, Spontini se udubi u svoja sećanja. Nakon što je obrisao krv, poče da se priseća naglas:
„Kad je beše Sarko pobedio na predsedničkim izborima?“
„Maja 2007.“
„Da. Narednog leta je u Parizu bila oluja zbog koje je naša zgrada bila poplavljena. Trebao sam da popravim krov i renoviram sobice. Završio sam krajem jeseni. Stavio sam oglas u moje tri radnje. I tvoja lepa garava barbika došla je prva.“
„Dakle, koji je to mesec bio?“
„Rekd bi’ oktobar. Kraj oktobra 2007. Najkasnije početak novembra.“ „Jesi li prijavio poreskom kiriju?“
„Da li se ti to sad i sprdaš sa mnom? Za šta nam sve ne uzimaju lovu i sad ’oćeš još da prijavim jedan sobičak od 12 kvadrata? Bilo je na crno, šesto evra u kešu mesečno, uzmi ili ostavi. I devojka je uvek redovno plaćala.“ „Bila je maloletna 2007. Tada je trebalo da ima šesnaest godina.“
„To joj nije pisalo u ispravama.“
„Isprave su joj bile lažne i ti si to znao.“
Manuel Spontini slegnu ramenima.
„Bilo da je imala petnaest ili devetnaest, ne vidim šta to menja stvar. Nisam je zaskako. Samo sam joj izdavo sobu.“
Uzbuđen, zaškripa stolicom po betonu jer je hteo da ustane, ali ga je Karadek zadržao rukom.
„Kakva je bila kada si je prvi put video?“
„Jebote, ne’am pojma! To je bilo pre deset godina!“
„Što mi pre odgovoriš, pre ćemo završiti.“
„Malo plašljiva, malo nesnalažljiva. Uostalom, čini mi se da prvih nekoliko nedelja nije ni izlazila iz gajbe. Kao da se svega plašila.“
„Nastavi. Daj mi još koju informaciju i ja brišem.“
„Ne’am pojma... rekla je da je Amerikanka, ali da je došla da se školuje u Parizu.“
„Kako to Amerikanka? Jesi li joj poverovao?“
„U svakom slučaju, imala je naglasak kao Jenkiji. Istini za volju, nije me bilo briga. Iskeširala je tri kirije unapred i to mi je bilo jedino bitno. Navodno su joj to matorci plaćali.“
„Jesi li joj upoznao roditelje?“
„Ne, nikada nikog od njeni’ nisam vido. Ah, da, jesam... jedna pomalo vesela plavuša dolazila je nekoliko puta. Imala je četrdesetak godina, nosila je one kompletiće i bila pomalo uštogljena. E, nju bi’ baš onako... posedovo. Riba poput Šeron Stoun ili Džine Dejvis, kapiraš?“
„Znaš li kako se zove?“
Pekar odmahnu glavom. Karadek nastavi:
„Vratimo se na devojku. Je li delovala kao neko ko bi mogao da se upedja u nešto mutno?“
„Šta, na primer?“
„Droga? Prostitucija? Reketiranje?“
Spontini razrogači oči.
„Brate, ja mislim da ti nemaš veze sa životom. Ako ’oćeš moje mišljenje, to je bila devojka koja je samo htela da uči i da mirno živi. Devojka koja nije volela da je smaraju.“
Mark pusti pekara. Ostao je još neko vreme sedeći na stolici, da bi svario informacije koje je upravo prikupio. Hteo je da krene kada mu je telefon zavibrirao. Matilda Fransan. Javio se.
„Imaš li nešto?“
„Da, našla sam dosije pod imenom Ana Beker. Ali to ne odgovara onome što si mi ti rekao. Ako je verovati mojim podacima, ova devojka...“

4.

„Uvek sam se plašila ovog trenutka. Znala sam da će doći, ali sam mislila da se neće baš ovako dogoditi.“
Klotilda Blondel sedela je iza staklenog poslužavnika koji je bio postavljen na dva hromirana nogara. Njena kancelarija, s pogledom koji se pružao na čitavo dvorište, bila je dizajnirana u savremenom duhu, što se kosilo sa sekularnim duhom Svete Cecilije. Očekivao sam nameštaj iz osamnaestog veka, s bibliotekom polica punih Plejadinih edicija i starih ukoričenih Biblija. Nasuprot mojih očekivanja, našao sam se u ogoljenoj prostoriji belih zidova. Na stolu laptop, pametni telefon u kožnoj futroli, ram za slike od belog drveta i mala putena statua, reprodukcija Brankuzija.
„Gospođo Blondel, od kada poznajete Anu?“
Direktorka me pogleda pravo u oči, ali mi, umesto da mi odgovori, uputi neku vrstu upozorenja:
„Ana je ludo zaljubljena u vas. Prvi put da je izgubila glavu zbog nekoga. I zbog vas se nadam da zaslužujete tu ljubav.“
Ponovio sam pitanje, ali je opet izbegla da odgovori.
„Kada me je Ana pitala za mišljenje, posavetovala sam je da vam prizna istinu, ali se plašila vaše reakcije. Plašila se da vas ne izgubi...“
Tišina. Potom je prošaputala, kao da govori sebi:
„Sabato je bio u pravu: Istina je savršena u matematici i herniji, ali ne i u životu.“
Promeškoljio sam se u fotelji. Klotilda je očigledno znala mnogo toga. Da bih pridobio njeno poverenje, odlučio sam da joj ništa ne sakrijem i da joj ispričam šta sam sve pronašao kod Ane: 400.000 evra i dve lažne lične karte na ime Magali Lamber i Polin Pažes.
Saslušala me je ne pokazujući iznenađenje, kao da sam je podsetio na zaboravljenu uspomenu koja je opet isplivala na površinu, dovlačeći za sobom miris nemira.
„Polin Pažes. Pod tim imenom mi se Ana predstavila kada sam je prvi put upoznala.“
Opet nastade tišina. Ona ščepa torbicu koja je bila na tabureu pored nje i izvadi paklicu dugih i tankih cigareta. Pripali cigaretu lakiranim upaljačem.
„Bilo je to 22. decembra 2007. Subota po podne. Sećam se tačnog datuma, jer je to bio dan kada smo proslavljali Božić u školi. Jedan od retkih bitnih trenutaka za našu ustanovu: svake godine okupljali smo učenike i njihove roditelje da bismo zajedno proslavili Hristovo rođenje.“
Sada joj je glas postajao teži i hrapaviji. Pušački glas.
„Toga dana je padao sneg“, nastavi duvajući kolutove dima koji su imali aromu mente. „Sećaću se čitavog života te curice, lepe kao san, koja se pojavila niotkuda, utegnuta u sivkastu kabanicu.“
„Šta vam je rekla?“
„S blagim akcentom, koji se trudila da sakrije, ispričala mi je svoju priču. Priču koja je većim delom delovala ubedljivo. Navodno je bila ćerka francuskih kooperanata, koji su radili van otadžbine, u Maliju. Rekla je da je obrazovanje većim delom stekla u francuskoj školi u Bamaku, ali da je želja njenih roditelja da maturu završi u Parizu. Zbog toga su želeli da je upišu u Svetu Ceciliju. U prilog tome pružila mi je kovertu koja je sadržala troškove školovanja, tačnije oko osam hiljada evra.“
„Čitava njena priča je lažna?“
„U potpunosti. Pozvala sam francusku školu u Bamaku, da bih dobila potvrdu o zahtevu za premeštaj u drugu školu, neku vrstu potvrde o brisanju s njihovog spiska, koja je neophodna za upis novog đaka kod nas. Tamo nikada nisu čuli za nju.“
Bio sam u potpunoj magli. Što sam više napredovao u istrazi, to mi je više bilo nejasno ko je zapravo Ana.
Klotilda Blondel ugasi cigaretu.
„Sutradan sam otišla na adresu koju mi je Ana ostavila: sobičak koji je iznajmila u Univerzitetskoj. Provela sam dan s njom i shvatila da je ona tip ljudi koje samo jednom srećemo u životu. Jedno samostalno biće, pola žena, a pola dete, u potrazi za novim početkom, ali odlučna da uspe. Nije slučajno došla u Svetu Ceciliju: imala je jasan profesionalni plan, da postane lekar, natprosečnu inteligenciju i veliki kapacitet za rad, koji je imao potrebu za uobličavanjem da bi se razvio na pravi način.“
„I šta ste odlučili?“
Neko zakuca na vrata kancelarije: pomoćnik direktora, koji se borio sa sređivanjem rasporeda časova. Klotilda ga zamoli da pričeka. Kada je ovaj zatvorio vrata, ona me upita:
„Rafaele, da li ste čitali Jevanđelje po Mateju? Jer su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze. Moja hrišćanska dužnost je da pomognem Ani. U tom trenutku, pomoći Ani značilo je sakriti je.“
„Od koga?“
„Od svih i ni od koga. Upravo je u tome problem.“
„Šta to konkretno znači?“
„To konkretno znači da sam prihvatila da školujem Anu a da je ne ubeležim u školski registar, da bi mogla kod nas da završi prvu godinu.“
„I niste joj postavljali dodatna pitanja?“
„Nisam imala potrebu da joj postavljam dodatna pitanja. Sama sam otkrila njenu tajnu.“
„I šta je to bilo?“
Zaustavio sam dah. Konačno sam se dotakao istine. Ali Klotilda Blondel srušila je sve moje iluzije:
„Nije na meni da vam otkrijem Aninu tajnu. Zaklela sam joj se da neću otkriti njenu prošlost. To je obećanje koje nikada neću izneveriti.“
„Možete li nešto više da mi kažete?“
„Beskorisno je da insistirate. Na tu temu od mene ništa više nećete čuti. Verujte mi, ako jednoga dana treba da čujete tu priču, to treba ona da vam ispriča, a ne neko drugi.“
Razmišljao sam o onome što mi je rekla. Nešto se nije uklapalo.
„Pre nego što sam počeo da živim od pisanja romana, bio sam profesor neko vreme. Poznajem školski sistem: u prvoj godini ne mogu se prevremeno polagati maturski ispiti ukoliko učenik nije nigde evidentiran.“
Ona odmahnu glavom.
„U pravu ste, Ana te ispite nije polagala prve godine.“
„Ali to je značilo da ste problem sakrile pod tepih i da je sve ostalo da se razreši na završnoj godini, zar ne?“
„Da, ali ovoga puta smo našli način da se čitava stvar zataška. Ana je morala da položi maturski ispit, pošto je htela da nastavi sa školovanjem.“
Klotilda zapali još jednu cigaretu i povuče još nekoliko drhtavih dimova pre nego što je nastavila s pričom:
„Tokom leta koje je prethodilo početku završne školske godine, bila sam očajna. Od ove priče mi se smučilo. Anu sam od tada smatrala članom porodice. Obećala sam da ću joj pomoći, ali sam bila suočena s problemom koji se činio nerešivim i približavala nam se katastrofa.“
Ona obori pogled. Lice joj se zgrčilo, odajući utisak da kroz sve bolne trenutke opet prolazi.
„Ali uvek postoji rešenje i ono se vrlo često nalazi pred našim očima, kao i ovog puta.“
Da bi reči potkrepila dokazima, podigla je ram sa slikom, koji je bio na njenom stolu. Uzeo sam u ruku predmet koji mi je pružila i gledao fotografiju a da ništa nisam shvatao.
„Ko je ovo?“, upitah je.
„To je moja nećaka. Prava Ana Beker.“

5.

Mark Karadek je jurio.
Od kada je izašao iz Pariza, pajkan je prevaljivao kilometre ne razmišljajući o saobraćajnim propisima. Želeo je, morao je da proveri de visu3 informacije koje mu je dala Matilda Fransan iz Zdravstvenog.
Zatrubio je šleperu koji je pokušavao da prestigne kamion i u poslednjem trenutku uspeo da siđe s auto-puta. Zbog betonske zavojnice, kojom se spuštao s auto-puta, stekao je utisak da njegov auto roni u prazninu. U ušima mu je bubnjalo. Od sendviča koji je pojeo pripala mu je muka. Tokom nekoliko sekundi osetio je da je potpuno izgubljen nasred auto-puta, potom se postepeno vraćao sebi, držeći se uputstava koje mu je davala navigacija.
Prvo je prošao kroz kružni tok na ulasku u Šatne Malabri, a potom nastavio uskim putem koji je vodio ka Verijerskoj šumi. Mark se potpuno opustio tek kada je priroda nadvladala beton. Spustio je prozorska stakla tek kada je bio okružen kestenovima, leskama i javorima. Kada je prešao poslednji peskoviti deo puta, zgrada izroni ispred njega.
Mark je parkirao rendž rover na zaravnjenom šljunkovitom parkingu i zalupio vrata. S rukama na leđima, stajao je nekoliko trenutaka da osmotri zgradu koja je bila zbunjujuća mešavina starog kamena i savremenijih materijala: stakla, metala, prozračnog betona. Nekadašnji starački dom, star dvesta godina, bio je modernizovan (unakažen, pomisli Karadek) ugradnjom solarnih ploča i dekoracijom jednog zida rastinjem.
Pandur se uputi ulaznim vratima. Hol je bio skoro pust, nikoga nije bilo na recepciji. Prelistao je prospekt koji je zatekao pred sobom i pogledao plan građevine.
Dom za medicinsku negu Sent Barb primao je pedesetak pacijenata s višestrukim hendikepom ili autizmom. Dom je bio predviđen za ljude koji usled neke nesreće nisu više bili samostalni ih je njihovo zdravstveno stanje iziskivalo stalnu negu.
„Mogu li vam pomoći?“
Karadek se okrenu u pravcu iz koga je dolazio glas koji mu se obratio: mlada ženica u beloj bluzi, koja je u tom trenutku ubacivala kovanice u automat.
„Policija. Mark Karadek, kapetan u OSR-u“, predstavi se on idući joj u susret.
„Malika Ferčiči, jedna od medikopsiholoških sestara u ovom domu.“
Arapkinja pritisnu dugme na automatu ne bi li dobila koka-kolu, ali se mašina pokvarila.
„I dalje u kvaru! Pa ovaj aparat mi je do sada pojeo polovinu plate!“
Mark udari pesnicom u aparat i poče da ga trese. Svega nekoliko sekundi nakon početka ove terapije, aparat ozdravi i limenka ispade.
„Bar ćete ovu moći da popijete“, reče on pružajući joj limenku kokakole žiro.
„Dugujem vam uslugu.“
„To je odlično, jer sam upravo želeo da vas zamolim za jednu. Ovde sam da bih proverio podatke o jednoj korisnici vaših usluga.“
Malika otvori limenku i otpi gutljaj.
Dok je pila, pajkan je odmeravao njen tamni ten i njene safirne oči.
„Rado bih vam pomogla, ali dobro znate da nemam prava to da radim. Obratite se direktoru, koji...“
„Čekajte, pa nema razloga da pokrećemo čitavu administrativnu mašineriju zbog jedne rutinske kontrole.1'
Malika ga podrugljivo pogleda.
„Naravno, tako možete fino da izbegnete čitavu proceduru!“
Malika otpi još jedan gutljaj.
„Znam ja te vaše pandurske fore. Moj ćale je kolega iz službe, kako vi pajkani to kažete.“
„U kom je sektoru?“
„Odred za narkose.“
Karadek se zamisli za trenutak.
„Pa vi ste ćerka Selima Ferčičija?“
Ona potvrdi glavom.
„Poznajete ga?“
„Po čuvenju.“
Malika pogleda na sat.
„Moram da se vratim na posao. Drago mi je da sam vas upoznala, kapetane.“
Držeći limenku u ruci, ona produži osvetljenim hodnikom, ali Karadek krenu za njom.
„Pacijentkinja koju tražim zove se Ana Beker. Možete li da me odvedete donje?“
Prošli su usko otvoreno unutrašnje dvorište, prenatrpano gusto zbijenim biljem, živom ogradom od bambusa, kaktusa i minijaturnih palmi.
„Ukoliko imate nameru da je ispitujete, odmah ću vam reći da ste se precenili.“
Stigli su do osunčanog vrta s pogledom na šumu. Pacijenti i negovatelji završavali su obrok u hladu javora i breza.
„Obećavam vam da neću pokušavati da je ispitujem, samo želim da znam da li...“
Malika pokaza kažiprstom ka šumi.
„To je ona, tamo u fotelji. Ana Beker.“
Karadek stavi dlan iznad očiju, da ga svetlost ne bi zaslepila. Smeštena u električnu stolicu, mlada devojka od dvadesetak godina gledala je u nebo, sa slušalicama na ušima.
Utegnuta u rolku, imala je šestougaoni oblik lica, koje je dodatno širila plavocrvenkasta kosa pričvršćena šnalicama za devojčice. Iza naočara u boji, oči su joj bile nepomične, izgubljene u daljini.
Malika nastavi:
„To joj je omiljena aktivnost: slušanje audio-knjiga.“
„Da bi pobegla?“
„Da bi proputovala, da bi učila, da bi maštala. Potrebna joj je najmanje jedna dnevno. Hoćete li da me uhapsite ako vam kažem da joj skidam knjige s neta?“
„Od čega tačno boluje?“
Pajkan izvadi blokče da opet iščita svoje beleške.
„Rekli su mi da je u pitanju neka Fridrajhova bolest, je li tako?“
„Fridrajhova ataksija“, ispravi ga Malika. „To je jedna vrsta neurodegenerativne bolesti. Redak genetski poremećaj.“
„Poznajete li Anu dugo?“
„Da, jer sam radila na zameni u kliničko-edukativnom centru u Palatinskoj ulici, gde je ona bila smeštena do devetnaeste godine.“
Sa nelagodom, Karadek potraži paklicu cigareta u džepu jakne.
„Sa koliko godina su joj dijagnostikovali bolest?“
„Veoma rano. Rekla bih, kada je imala osam ili devet godina.“
„Kako se ta bolest manifestuje?“
„Problemi s ravnotežom, kičmeni stub se krivi, stopala se deformišu, koordinacija udova se pogoršava.“
„A kako se razvijala kod Ane?“
„Dajte mi jednu pljugu.“
Mark joj pruži cigaretu i približi joj se da je pripali. Osetio je sveži miris njenog tela: limun, đurđevak i bosiljak. Zeleni talas, privlačan i uzbudljiv.
Ona prinese cigaretu ustima i povuče dim pre nego što je nastavila:
„Ana je vrlo rano prestala da hoda. Potom, oko trinaeste, bolest se skoro zaustavila. Ono što bi trebalo da znate jeste da Fridrajhova ataksija ne napada intelektualne sposobnosti. Ana je izuzetna mlada žena. Nije studirala na klasičan način, ali je doskoro provodila dane ispred kompjutera prateći MOOK4 o informatičkom razvoju.“
„Ali je bolest opet počela da napreduje“, nastavi Karadek.
Malika potvrdno klimnu glavom.
„Bojimo se da u jednom od stadijuma razvoja bolesti mogu nastupiti i kardiovaskularne i respiratorne komplikacije, kao što su kardiomiopatije koje iscrpljuju srce.“
Karadek progunđa nešto i bučno uzdahnu. Oseti kako bes u njemu raste. Život je prava kučka. Kada deli karte, nekima daje vrlo tešku podelu za igru. Nepravda mu je raspirivala bes u srcu. Nije je osetio na svojoj koži, ali je od ovog jutra postao osetljiviji. Reagovao je i na sitnicu. Tako je bilo svaki put kada bi vodio neku istragu. Osećanja, želja i nasilje vodili su bitku duboko u njemu. Bio je kao vulkan pred erupciju.
Malika oseti njegovu teskobu.
„Iako ne postoji prava terapija, trudimo se da pacijentima omogućimo najbolje moguće uslove života. Kineziterapija, okupaciona terapija, ortofonija i psihoterapija vrlo su korisne. To je čitav smisao mog posla.“
Mark je ostao bez reči, nepomičan, ostavljajući cigaretu da sama dogori među prstima. Kako je jedna takva zamena identiteta moguća? Svakako, što se tiče sigurnosti podataka, bio je toliko upućen da zna da je sistem zdravstvenog osiguranja prava crna rupa (pronevere od po nekoliko desetina miliona evra, životno osiguranje koji nije imalo nikakvu verodostojnost...), ali nikada nije čuo za jednu tako dobro razrađenu spletku.
„Ovoga puta stvarno moram da idem“, reče mu Malika.
„Ostavljam vam moj broj telefona, za svaki slučaj.“
Dok joj je pisao broj telefona, Mark joj postavi poslednje pitanje:
„Ima li Ana dosta poseta?“
„Uglavnom njena tetka Klotilda Blondel, koja dolazi da je vidi na svaka dva dana, i jedna mlada žena, meleskinja, prava kosa, uvek fino skockana.“
Karadek joj pokaza ekran mobilnog telefona.
„Da, to je ona“, potvrdi Malika. „Znate li kako se zove?“

5
Mala Indijanka i kauboji


Svet (...) je beskrajna borba dvaju sećanja: prvog i onog drugog koje mu je suprotno.
Haruki Murakami


1.

Taksi me je ostavio na uglu Bulevara Edgara Kinea i Odeske ulice. Bacih pogled na sat. Uskoro će podne. Za deset minuta ovde će protutnjati reke radnika zaposlenih u ovom kvartu, a mesta na suncu biće retka. Ali još uvek sam mogao da ugrabim neko dobro mesto. Pronašao sam jedno u kafeu na trgu, u bašti kod Kolumbine i arlekina.
Poručio sam flašu vode i marinadu od deverike. Ovde sam često dolazio da pojedem nešto s nogu ili da bih pisao, tako da me je većina konobara poznavala. Leto se širilo po svim stolovima i svim trotoarima: naočare za sunce, kratki rukavi i lagane suknje. Nekoliko stabala na omanjem trgu nisu mogla da se bore s jakim suncem koje je pržilo asfalt. Da smo na jugu, već bismo raširili suncobrane, ali u Parizu, iz straha da se lepo vreme ne završi brzo, spremni smo i sunčanicu da dobijemo.
Sklopio sam oči i sačekao da na mene dođe red, da sunce preplavi i moje lice. Kao da bi taj udar svetlosti i toplote mogao da sredi moje misli.
Dugo sam razgovarao sa Karadekom preko telefona. Razmenili smo prikupljene podatke i dogovorili se da se nađemo ovde, da bismo videli šta ćemo dalje. Dok sam čekao da on dođe, izvadio sam laptop. Da bih sredio misli, morao sam da ih pribeležim, da zapišem datume, da stavim na papir pretpostavke.
Više nije bilo ni najmanje sumnje da žena koju volim nije ona kojom se predstavljala. Krenuvši dvema različitim stazama, Marki ja smo uspeh da razotkrijemo Anin život a Ana se nije zvala Ana sve do 2007. godine. Bacih se na obradu teksta i odlučih da rezimiram suštinu naših otkrića:
Kraj oktobra 2007: devojka od svega 16 godina (došla je iz SAD?) dolazi u Pariz sa 400.000 evra u kešu. Pokušava da se sakrije, pronalazi utočište u sobičku koji sumnjivom vlasniku plaća u gotovini. Vidno je potresena nečim što je skoro preživela, ali i dovoljno promućurna da nabavi lažne isprave. Isprva lošeg kvaliteta, a potom bolje izrade.
U decembru odlazi u katoličku školu Sveta Cecilija, gde uspeva da se školuje i položi maturu preuzimajući identitet Ane Beker, nećake Klotilde Blondel, direktorke škole.
Ova zamena identiteta bila je majstorski poduhvat: prikovana za invalidska kolica, živeći u domu za hendikepirane, prava Ana Beker ne putuje, ne vozi, ne studira.
Zatim 2008. godine odlazi u policijsku upravu sa izjavom da je izgubila dokumenta ili da ih joj je neko ukrao, i lažna Ana Beker dobija novi pasoš i novu ličnu kartu. Ana dolazi u posed pravih isprava sa svojom fotografijom i živi punim plućima zahvaljujući identitetu koji nije njen. lako poseduje svoj lični broj osiguranika, ona je oprezna i savesno poštuje određena pravila: uvek sama plaća lekarske preglede i lekove, da se Zdravstveno ne bi mnogo bavilo njome.
Podigao sam pogled s ekrana dok mi je konobar donosio hranu. Otpio sam gutljaj vode i uzeo zalogaj marinade. Dve žene imale su zajednički identitet: ovo lukavstvo, koje je smislila Klotilda Blondel, bilo je smelo, ali dovoljno stabilno da traje već deset godina. Naša istraga nije bila uzaludna, pa ipak, u ovoj fazi, ona je samo otkrila nova pitanja bez odgovora. U letu sam ih beležio:


Ko je zaista „Ana“?
Gde je živela po dolasku u Pariz?
Odakle joj 400.000 evra koje smo pronašli kod nje?
Ko su tri ugljenisana tela s fotografije? Zašto „Ana“ sebe krivi za njihovu smrt?
Zašto je nestala odmah nakon što mi je otkrila istinu?
Gde se sada nalazi?


Automatski, nisam mogao a da ne pokušam još jednom da je pozovem na mobilni. Nije se desilo čudo ista govorna poruka koju sam odslušao već pedeset puta od sinoć.
Tada mi nešto pade na pamet.

2.

Pre šest godina, kada sam bio u Njujorku da bih prikupio materijal za svoje spise, izgubio sam mobilni u taksiju. Vraćao sam se u hotel nakon večere u restoranu i odmah sam shvatio da sam napravio glupost. Dok sam shvatio i pozvao firmu taksija kojim sam se vozio, bilo je već kasno: jedna od stranaka koju je vozač povezao posle mene pronašla je moj mobilni i izostavila da to prijavi vozaču. Sasvim slučajno, poslao sam sebi SMS sa telefona moje tadašnje predstavnice za medije. Sat nakon toga primio sam poziv od osobe koja mi se obratila na lošem engleskom, predlažući mi nagodbu: ja njemu sto dolara, ona meni telefon. Popustio sam pred lakšim načinom da dođem do telefona i prihvatio predlog. Dogovorili smo se da se nađemo na Tajms skveru, ali taman što sam stigao na dogovoreno mesto, ucenjivač me je obavestio da se cena promenila. Sada je tražio petsto dolara, a za primopredaju dao adresu u Kvinsu. Tada sam odreagovao kao što je odmah na početku trebalo da uradim: ispričao sam šta mi se dogodilo policajcima na koje sam naleteo. Za nekoliko minuta locirah su moj telefon zahvaljujući programu za geolokalizaciju, uhapsili mog lopova i vratili mi telefon.
Zašto ne uraditi isto sa Aninim telefonom?
Zato što je verovatno isključen ili se baterija ispraznila...
Ipak pokušaj.
Kompjuter ispred mene i dalje je bio uključen. Pitao sam konobara da mi da lozinku za vaj-faj, kako bih se povezao na mrežu kafića, a potom otišao na klauđ kompjuting proizvođača. Prva etapa nije predstavljala teškoću: potrebno je samo uneti njen identifikacioni kod, drugim rečima, imejl-adresu. Uneo sam Anin mejl, ali sam se zaustavio kod drugog koraka: lozinka.
Nisam gubio vreme pokušavajući da nasumično pogodim lozinku. To se dešava samo u filmovima i serijama. Kliknuo sam na link „Zaboravljena lozinka“, koji je otvorio novu stranicu pretraživača s dva sigurnosna pitanja, koja je Ana podesila prilikom kreiranja svog naloga.


+ Koji je bio model vašeg prvog automobila?
+ Koji je prvi film koji ste odgledali u bioskopu?


Prvo pitanje bilo je lako. Ana je čitavog života imala samo jedan auto: sjajni kestenjasti polovni mini, koji je kupila pre dve godine. Iako ga nije često vozila, obožavala je taj mali kabriolet. Svaki put kada je o njemu govorila, nije ga oslovljavala sa „mini“ ili sa „kabriolet“, već „mini kuper“. Dakle, taj odgovor uneo sam u odgovarajuće polje. Bio sam siguran u svoj odgovor.
Vreme je za drugo pitanje.
Nismo se uvek slagali kada je reč o filmu. Ja sam voleo Tarantina, braću Koen, Brajana de Palmu, stare trilere i niskobudžetne klasike. Ona je više volela intelektualne, poput onih sa Telerame: Mihaela Hanekea, braću Darden, Abdelatifa Kešiša, Fatiha Akina, Kšištofa Kišlovskog.
Nisam nimalo napredovao: retka su deca koja upoznaju čudesni kinematografski svet s filmovima poput Bele trake ili Veronikinog dvostrukog života.
Polako sam razmišljao. Sa koliko godina roditelji počinju da vode decu u bioskop? Sećam se jasno mog prvog puta: leto 1980, Bambi, u bioskopu Olimpija, Antipska ulica u Kanu. Imao sam šest godina i pravio sam se da mi je prašina pala u oko da bih prikrio da sam plakao zbog smrti Bambijeve majke. Onaj Volt Dizni stvarno je pravo đubre od coveka.
„Ana“ danas ima dvadeset pet godina. Dakle, ako je svoj prvi film u bioskopu gledala sa šest godina, onda je to bilo 1997. Pogledao sam listu najgledanijih filmova te godine i jedan se apsolutno izdvajao: Titanik. Planetarni uspeh. Veliki broj devojčica te godine dosađivao je roditeljima da ih vode da gledaju čuvenog Lea. Ubeđen da sam pogodio, ukucao sam naslov filma brzinom svetlosti, potvrdio odgovor i...


Odgovori koje ste uneli ne odgovaraju onima koji su u našoj bazi podataka.
Molimo vas da proverite vaše lične podatke i pokušate opet.


Razočaranje. Izgoreo sam od želje da što pre saznam gde je i sada su mi ostala samo dva pokušaja pre nego što mi sistem blokira pristup.
Bez žurbe, analizirao sam situaciju. Ana i ja nismo isto godište. Bez sumnje je išla u bioskop pre nego ja u šestoj, ali s koliko godina?
Gugl. Počeo sam da kuckam. „Sa koliko godina odvesti decu prvi put u bioskop?“ Desetine stranica izašle su u pretrazi. Uglavnom forumi posvećeni porodici i ženski časopisi. Pregledao sam prvih nekoliko stranica. Polako sam stigao do prosečne vrednosti ponuđenih odgovora; s dve godine bilo je prerano, ali sa tri-četiri vredi pokušati.
Povratak na Vikipediju. Godine 1994. Ana ima tri godine i roditelji je vode da gleda... Kralja lavova, najgledaniji crtani film te godine.
Novi pokušaj... i novi neuspeh.
Sranje! Horizont se zamračio. Nemam više prava na grešku. Živeo sam u iluziji. Činilo se da je igra laka, ali bilo je previše mogućnosti, previše kriterijuma koje je trebalo uzeti u obzir. Nikada neću doći do njene lozinke.
Poslednji pokušaj. Godine 1995. Ana ima četiri godine. Sklopio sam oči i pokušao da zamislim sebe u tom uzrastu. Mala devojčica pojavi mi se u mislima. Tamne puti, lepih crta, smaragdnog pogleda koji je skoro proziran, stidljivog osmeha. Prvi put ide u bioskop. I roditelji je vode da gleda... Opet sam bacio pogled na Vikipediju. Te godine najprodavanija je bila Priča o igračkama. Ukucao sam odgovor i kursor doveo do pozicije da potvrdi odgovor. Pre nego što sam potvrdio, sklopio sam oči poslednji put. Devojčica je još bila tu. Crne kike, džins tregerice, šarena košuljica, besprekorne cipelice. Presrećna je. Zato što je roditelji vode da gleda Priču o igračkama? To mi nije išlo uz Anu koju sam poznavao. Idem natrag i premotavam film u glavi. Božić 1995. Ana ima skoro pet godina. Roditelji je prvi put vode u bioskop i ona je ta koja bira film. . Zato što je već prepametna i nezavisna. Ona zna šta želi. Lep crtani u kome može da se poistoveti sa glavnom junakinjom i da usput nešto nauči. Ponovo sam pogledao listu sa uspešnim filmovima, prateći unutrašnji glas devojčice koju sam zamislio. Pokahontas. Devojka iz plemena Pohatan, kojoj su Diznijevi crtači pozajmili crte Naomi Kembel. Prožela me je jeza. Pre nego što sam potvrdio odgovor, bio sam ubeđen da sam pogodio. Uneo sam deset magičnih slova i nova stranica pretraživača mi se otvorila, omogućivši mi da ponovo podesim lozinku. Yes! Ovoga puta bila je dobra. Pokrenuo sam aplikaciju za lociranje telefona i nakon nekoliko sekundi bela tačka zatreperila je na mom ekranu.

3.

Ruke su mi drhtale. Srce mi se sledilo. Bio sam u pravu što sam insistirao. Poruka obaveštenja ukazivala je da je Anin telefon van mreže, ali da je sistem sačuvao kretanje tokom poslednja dvadeset četiri sata pre poslednje lokacije na kojoj je uhvaćen signal uređaja.
Mrske prednosti globalne mreže za nadgledanje...
Koncentrisao sam se na kružić koji je treperio usred predgrađa Sena Sen Deni. Na prvi pogled, industrijska zona između Stena i Olne su Boe.
Napisao sam SMS Karadeku (Jesi li još daleko?) na koji mi je odmah odgovorio (Bulevar Sen Žermena, zašto?).
Dolazi što pre možeš, imam ozbiljan trag.
Čekajući ga, napravio sam kopiju sadržine ekrana i zapisao adresu koja se prikazala, Avenija Platoa, Sten, II de Frans. Zatim sam prešao u opciju satelitskog pregleda i uveličao koliko sam mogao. Iz ptičje perspektive, zgrada koja me je zanimala izgledala je kao džinovski blok posađen nasred čistine.
Posle nekoliko klikova uspeo sam da preciznije odredim mesto: bila je to firma koja se bavi čuvanjem nameštaja. Zagrizao sam usnu. Magacin usred predgrađa: to nije ukazivalo ni na šta dobro.
Udaljeni ali dugi stisak na sirenu automobila, koji je više podsećao na krik slona nego na zvučnu signalizaciju, presekao je mir u bašti.
Podigao sam pogled, ostavio dve novčanice na sto, prikupio svoje stvari, uskočio u stari Karadekov rendž rover, koji je se otisnuo Delambrovom ulicom.

6
U sedlu s Kingom


Život nekada napravi zaokret od 180 stepeni, a kada se to desi, bude u punoj brzini.
Stiven King


1.

Put se nije završavao.
Prvo Palata invalida, potom prelazak preko Sene, zatim smo se peli uz Jelisejska polja i Majo. Potom periferijski bulevar, pa auto-put, pa Stad de Frans i nacionalni put koji je vijugao između La Kurneva, Sen Denija i Stena.
Iako je bilo sunčano, predgrađe je izgledalo tužno, kao da se boja neba izmenila, postepeno se krijući, razlivajući se da bi potpuno izgubila svoj sjaj i prilagodila se socijalnim stanovima s državnim povlasticama i zgradama bez duše, duž ulica čija imena su složno pevala odu minulom komunizmu: Romen Rolan, Anri Barbis, Pol Elijar, Žan Fera...
Karadek je bio ogorčen na saobraćaj. Iako je bila puna linija, odlučio je da pretekne mala trgovačka kola koja su milela.
Nije trebalo to da uradi: veliki crni četvorotočkaš u punoj brzini išao nam je u susret, razjapljenih i razjapljenih besnih čeljusti, iz kojih je kuljao sivi dim. Umalo da se ta grdosija zakuca u nas. Bivši pandur naglo je skrenuo u poslednjem trenutku, uz salvu psovki.
Sad je Mark bio ubeđen da mora pronaći Anu. Gledao sam kako treperi od besa, iznerviran i nestrpljiv, i jednako kao i ja začuđen neočekivanim ishodima naše istrage. Iskoristili smo put da bismo upotpunili našu razmenu informacija. Ma koliko da su bile plodonosne, naše istrage uspele su tek da skiciraju portret neuhvatljive mlade žene, za koju ni on ni ja nismo mogli sa sigurnošću odrediti da li je žrtva ih krivac.
„Ni pajkani ne bi bolje uradili“, potvrdi on, čestitajući mi na lociranju telefona. Osećao sam da veruje da smo na dobrom tragu. Brzo je vozio, pogleda prikovanog za put, kajući se što nije imao, „kao u stara dobra vremena“, sirenu i rotaciona svetla na raspolaganju.
Ekran navigacije ljuštio je kilometre koji su nas odvajali od cilja. Čela priljubljenog uz staklo, gledao sam ploče od betona, montažne kuće, oguljene fasade, javne zgrade koje niču iz zemlje, ali već umorne i ispisane grafitima. Nakon razvoda roditelja napustio sam Ažurnu obalu da bih otišao s majkom u pariška predgrađa, i proveo pubertet u istom tipu okruženja koje je odisalo beznađem. Svaki put kada bih tu kročio, imao sam taj grozni utisak da zapravo nikada odatle nisam ni otišao.
Zeleno. Žuto pa crveno. Karadek se pravio da ne vidi crveno svetlo semafora i priključio se kružnom toku ne bi li izašao na šlepu ulicu, na čijem kraju se nalazi ogromna kcfcka od armiranog betona, na četiri sprata. Zgrada Bokspopulija, „vašeg specijaliste za čuvanje nameštaja“.
Pajkan je parkirao rover na skoro pustom parkingu, dugoj asfaltnoj traci koja se protezala duž polja prekrivenog papratima oprženih suncem.
„Šta je plan?“, upitah ga izlazeći iz auta.
„Plan je ovo“, odgovori on, pružajući ruku ka pregradi iz koje izvadi glok 19 sa ramom od polimera.
Karadek nije vratio svoje službeno oružje, a ni svoju značku. Iz dubine duše mrzeo sam vatreno oružje, i čak i u ovom trenutku nisam bio spreman da se odreknem mojih principa.
„Ozbiljno, Mark?“
On zalupi vrata i napravi nekoliko koraka po užarenom asfaltu.
„Veruj mom iskustvu, u ovakvim situacijama, najbolji plan je da nemaš plan.“
On opasa poluautomatski pištolj i uputi se odlučnim korakom ka bunkeru.

2.

Balet prenosnih kolica i paleta. Uporni miris nagorelog kartona. Koreografija teretnih liftova i kontejnera na točkovima. Predsoblje je vodilo ka prostoru za pakovanje, u čijem produžetku se nalazio prostor za odlaganje, prenatrpan vozilima.
Karadek zakuca na stakleni pregradni zid kancelarije podno betonskog zida koji povezuje spratove.
„Policija!“, zagrme on, pokazujući svoju trikolornu značku.
„Za divno čudo! A pozvao sam vas tek pre deset minuta!“, reče brbljiv čovečuljak za metalnim stolom.
Mark se okrenu ka meni. Njegov pogled je značio: „Ništa ne razumem, ali prepusti meni da rešim stvar.“
„Patrik Ajaš“, predstavi se idući nam u susret. „Ja sam glavni odgovorni.“
Ajaš je imao tvrdi alžirski naglasak. Dežmekasta figura, kockasto i razdragano hce, oivičeno gustom kosom. Njegova pomodna košulja bila je razdrljena i video se zlatan lanac. Da sam ga uzeo za jednog od likova romana, bio bi prava karikatura.
Prepustio sam Marku da vodi igru:
„Objasnite nam šta se dogodilo.“
Ajaš nas rukom pozva da ga pratimo, krećući se uskim hodnikom predviđenim za osoblje, koji vodi ka liftovima. Pomerio se da nas pusti da prođemo, pritisnuo dugme za poslednji sprat i rekao:
„Ovo prvi put u životu vidim!“
Dok se kabina lifta lagano pokretala, kroz staklo sam posmatrao redove drvenih kutija i olovnih kontejnera, koji su se pružah unedogled.
„Buka nas je sve uzbunila“, nastavi on. „Reklo bi se da je bio pravi karambol: niz prejakih udaraca, uz prasak lima koji puca, kao da nam se auto-put obrušio na glavu!“
Vrata lifta se otvoriše na popločanom spratu.
„Ovo je sprat s ličnim ostavama“, pojasni nam Ajaš, vodeći nas kroz prostor. „Klijenti mogu ovde iznajmiti ostavu veličine velike garaže i mogu da joj pristupe kada god požele.“
Rukovodilac je hodao brzo kohko je i pričao. Njegovi donovi zaškripaše po plastificiranim podnim oblogama i skoro da nam je bilo teško da ga pratimo. Hodnici su se smenjivali. Svi su bili isti. Nenadmašan užas parkinga koji se proteže unedogled.
„Eto, to je ovde“, konačno nam pokaza veliku kutiju, čija su obijena vrata izgledala kao da su izbušena.
Neki sedokosi crnac čuvao je stražu ispred ulaza. Bela majica, jakna kaki boje, kačket Kangol.
„Ovo je Pap“, predstavi ga Ajaš.
Idući ispred Karadeka, približio sam se da procenim štetu.
Skoro da ništa nije ostalo od dvokrilnih vrata.
Iskočila su iz šarki. Čak ni duple šipke za ojačanje nisu mogle da ublaže silinu udarca. Površina od pocinkovanog gvožđa bila je pokidana, savijena i iščupana. Pokidani lanci sa dva katanca visili su uprazno obešeni na metalnim kukama.
„Ovde kao da je neki tenk prošao?“
„Nećete verovati, ali lepo ste to rekli!“, uzviknu Pap. „Jedan terenac uleteo je u magacin ima dvadeset minuta. Popeo se dovde ulaznom rampom i udarao u vrata dok nisu popustila. Kao pravi opsadni ovan.“
„Video-nadzor je sve zabeležio“, uveravao nas je Ajaš. „Pokazaću vam snimke.“
Opkoračio sam usek na vratima da bih ušao u ostavu, dvadeset kvadratnih metara koje je osvetljavala veštačka svetlost. Potpuno prazna. Osim ogromnih metalnih polica prikovanih za pod i dve boce spreja na podu. Jedna je bila bela. Druga crna. Podsećale su na dva termosa na koji je neko nakalemio okidač. A obmotani oko gvozdenog podupirača: užad, ostaci izolir-trake, skoro pokidane plastične vezice.
Neko je ovde bio otet.
Ana je ovde bila oteta.
„Osećaš li ovaj miris?“, upita me Mark.
Potvrdno sam klimnuo glavom. To je svakako bilo prvo što sam primetio. Jak miris s promenljivim isparenjima lebdeo je u prostoriji. Miris je bilo teško odrediti: između sveže pržene kafe i zemlje nakon kiše.
Pandur se sagnuo da pogleda dva spreja.
„Znaš li šta je ovo?“
„Predstavljam ti ebanovinu i slonovaču“, reče mi on zabrinutim glasom.
„Crno i belo. Kao naslov pesme Pola Makartnija i Stivija Vondera.“
On mi potvrdi glavom.
„To je ručno pravljeni sprej od deterdženta koji koriste u bolnicama. Delotvorna mešavina koja potpuno uklanja tragove DNK prisutne na mestu zločina. Imamo posla s profesionalcem. Oprema koju koristi pravi fantom.“
„Zašto ta dva spreja?“
Pokaza na crnu bombu.
„Ebanovina sadrži moćni deterdžent koji uništava 99% tragova DNK.“
Potom pokaza na beli sprej.
„A što se tiče slonovače, to je neka vrsta maskirnog proizvoda, koji može da izmeni strukturu ostataka DNK. Ukratko, imate ispred vas magični recept koji svakoj stručnoj policiji u prevodu kaže: odjebi!“
Izašao sam iz ostave i prišao Ajašu.
„Ko iznajmljuje ovaj depo?“
Rukovodilac raširenih ruku pokaza svoju zbunjenost.
„Skoro niko. Prazan je poslednjih osam meseci!“
„Šta je još bilo u garaži?“ upita Karadek kad nam se približio.
„Ništa“, odgovori Pap sav izveštačen.
Pandur uzdahnu duboko. U isto vreme je izgledao i iznervirano i umorno. Približio se Patriku Ajašu i otvorio usta kao da hoće da mu pripreti, ali umesto toga mu je stavio ruku na rame. Za nekoliko trenutaka Karadekova pesnica je sa ključne kosti Alžirca prešla duž njegovog vrata. Palac mu je zabio u grkljan, dok je kažiprst zarivao u kičmenu moždinu. Pridavljen čeljustima Markovog stiska, Ajaš se prestravio. Nisam se mešao, izbezumljen ovim iznenadnim nasilničkim ponašanjem. Karadek je blefirao dok su ova dva tipa vidno govorila istinu. Bar sam ja tako mislio dok Ajaš nije podigao ruku u znak predaje. Pandur popusti zahvat, da bi mu dozvolio da povrati dah. Potom, u jadnom pokušaju da sačuva sopstveno dostojanstvo, Ajaš reče:
„Uveravam vas da su bile samo dve stvari, odneo sam ih u sobu sa sigurnosnim kompjuterom.“

3.

Po Ajašovim rečima „soba sa sigurnosnim kompjuterom“, a zapravo je to bila mala prostorija s desetak ekrana, na kojima su se smenjivale crnobele slike sistema za video-nadzor.
Sedeći za stolom, rukovodilac otvori jednu od fioka.
„Pronašli smo ih ispod polica“, reče i stavi na sto svoja dva trofeja.
Prvi je bio Anin telefon. Prepoznao sam ga bez oklevanja, zahvaljujući nalepnici Crvenog krsta, koja je bila na masci. Ajašova učtivost išla je dotle da je hteo da nam pozajmi i svoj punjač, ali telefon nije mogao da se uključi jer je ekran bio slomljen. Takvo oštećenje ne dobija se ako vam telefon slučajno ispadne. Neko se baš okomio da ga smrvi štiklom na ovakav način.
Drugi predmet imao je veću vrednost. Bila je to pismo-torbica od lakovane gušterove kože, ukrašena roze kristalima kvarca. Jedan od prvih poklona koje sam dao Ani. Nosila ju je preksinoć, tokom našeg izlaska u restoran. Brzo sam pretražio sadržaj torbice: novčanik, privezak s ključevima, pakovanje maramica, hemijska, naočare za sunce. Ništa što bi moglo da zapadne za oko.
„Evo snimaka! Sad ćete videti pokolj!“
Ajaš se pribrao i više ga nije držalo mesto. Kao da je igrao ulogu u nekoj američkoj seriji i samog sebe postavio na presto kao glavnokomandujućeg slikama, žonglirajući ekranima, upravljajući usporavanjem snimaka, ubrzavanjem i premotavanjem.
„Prekini više s tim izmotavanjem i pusti jebeni film!“, zagrme Mark.
Od prvog kadra obuzelo nas je zaprepašćenje: gibak ali nabildovani tip, spreman za akciju. Nabijene figure, opremljen zatamnjenim staklima, s hromiranim hladnjakom u produžetku.
Razmenili smo nekoliko besnih pogleda: to je bilo vozilo koje nas je umalo smrskalo!
U prvim kadrovima video-nadzora videli smo kako probija rampu na ulazu u skladište, a zatim se penje na platformu koja povezuje spratove. Potom se našao na poslednjem spratu.
„Zaustavi!“, viknu Karadek.
Ajaš izvrši naredbu. Pomno prateći veliki automobil, prepoznao sam model: bio je to BMW X6, krosover između terenca i sportskog dvoseda. Kada je dobio drugo dete, jedan moj prijatelj, autor krimića kao i ja, kupio je takav model i hvalio mi je njegove prednosti: najmanje dve tone, pet metara dužine, više od metar i po visine. Primerak koji sam video na ekranu bio je više preteći s ojačanim branikom, zatamnjenim staklima, sakrivenim registarskim tablicama.
Mark sam pritisnu dugme i pusti nastavak snimka.
Vozač je tačno znao za šta je došao. Bez oklevanja je otišao do poslednjeg reda, napravio polukrug i zaustavio vozilo ispod kamere. Videla se samo hauba i desetine kutija u nizu. Potom... više se ništa nije videlo.
„Kurvin sin je okrenuo kameru!“, proškrguta Karadek.
Koji maler. Tip je a ipak ništa konkretno nije ukazivalo da nije žena, ili da nije više njih bilo u autu očigledno okrenuo kameru ka zidu. Na ekranu se sada video samo prljavi i sivkasti sneg.
Od besa, Karadek je lupio šakom o sto, ali je Ajaš, kao čarobnjak, izvadio još jednog keca iz rukava.
„Pokaži mu svoj telefon, Pape!“
Crnac je već držao telefon u ruci. Širok osmeh obasjao mu je lice.
„Ja sam mogao sve da snimim! Stari Pap je inače opasniji nego...“
„Daj mi to ovamo!“, zapišta Mark, otimajući mu telefon iz ruke.
Mark pusti film.
Prvo razočaranje: slika je bila mračna, prezasićena, s puno krupnih piksela. Odvažan, ali ne i nepromišljen, Pap se držao po strani. Više se nagađalo, nego što se videlo, ali je suština bila tu. Brutalna, nasilna i zabrinjavajuća. Uz paklenu škripu, krosover je tukao po vratima garaže dok ih nije polomio. Potom je čovek s fantomkom na glavi ušao u garažu. Dok je izlazio, najmanje minut kasnije, nosio je Anu presavijenu na ramenu.
Dokaz da nije bio vitez na belom konju koji je došao da je izbavi bilo je to što je Ana vikala i otimala se. Tip je otvorio gepek i bezobzirno je nabio u njega. Nakon što se nakratko zadržao u unutrašnjosti auta, izašao je držeći dve bombe u spreju, žureći da počisti za sobom. Video se završava u trenutku kada se auto naglo opet pokreće i sa mnogo buke kreće ka izlazu iz magacina.
Nadajući se daće naleteti na još neki detalj, Mark je opet pustio film, ovoga puta pojačavajući zvuk do maksimuma.
Mučenje je opet počelo: ludi auto, uništenje kutije i Ana, zarobljenik tog neznanca.
Pre nego što ju je ubacio u gepek, načuljio sam uši. Ona me je dozivala.
Iz sve snage dozivala je moje ime.
„Rafaele! Pomozi mi, Rafaele! Pomozi mi!“

4.

Vrata tresnuše. Rikverc. Pun gas.
Karadek je tako brzo pokrenuo auto da su na asfaltu ostali tragovi guma. Silina starta zakucala me je za sedište, vezao sam se gledajući izdaleka isprekidanu sliku betonske kocke.
Zebnja me je izjedala, tresao sam se kao nikad. Slika Ane kako me doziva u pomoć tako me je potresla da sam jedva mogao zamisliti šta ona oseća. Svim silama nadao sam se da je ona u tom strahu smatrala da sam dovoljno sposoban da je mogu pronaći. Dok je Mark u punoj brzini jurio ka nacionalnom putu, ja sam se trudio da sredim misli. Tokom nekoliko trenutaka, zaprepašćenje je nadjačavalo svako razmišljanje. Bio sam potpuno izgubljen: od jutros smo mnogo toga otkrili, ali nisam uspevao da povežem događaje niti da ih objasnim.
Koncentrisao sam se, U šta sam bio potpuno siguran? Ne u mnogo toga, iako su na prvi pogled neke činjenice bile potpuno neosporne. Nakon naše svađe, Ana je sinoć sigurno krenula prvim letom iz Nice za Pariz. Stigla je na Orli oko jedan ujutru. Kako je na to ukazivala njena torba u stanu, verovatno se s aerodroma taksijem uputila na Monruž. I onda? Više uverenje nego sigurna tvrdnja: obavestila je nekoga da mi je pokazala fotografiju tri leša. Kome i zašto? Ni najmanja ideja nije mi padala na pamet. Ali od tog trenutka sve je pošlo naopako. Ani je neko došao u posetu u stan. Usledio je razgovor koji se pretvorio u svađu. Oteli su je i nasilno zatvorili nekoliko sati u magacin za čuvanje nameštaja u severnom predgrađu. Sve dok neki drugi neznanac nije razvalio vrata kontejnera svojim bolidom, ali ne da bi je oslobodio, već da bi je i sam zarobio.
Protrljao sam oči i spustio staklo da uđe malo vazduha. Lovio sam u mutnom. Moj scenario nije bio nužno netačan, ali nedostajalo je mnogo delića da bi slagalica bila potpuna.
„Treba brzo da doneseš odluku.“
Markov glas prenu me iz razmišljanja. Pripalio je cigaretu i vozio s punim gasom.
„Na šta misliš?“
„Hoćeš li da obavestiš policiju ili ne?“
„Nakon ovoga što smo videli, teško je to ne uraditi, zar ne?“
Povukao je dug dim i namrštio se.
„Ti treba da doneseš tu odluku.“
„Osećam da si ti neodlučan.“
„Nikako, ali treba da budeš svestan: policija ti je kao flaster kapetana Hadoka. Jednom kada se uhvatiš u to kolo, iz njega više ne možeš da se izvučeš. Panduri će njuškati. I tvoj i Anin život biće izvrnuti naopačke. Sve će biti pretreseno. Sve će biti izloženo javnosti. Više ništa nećeš moći ti da kontrolišeš niti da se vratiš natrag.“
„Šta će se konkretno desiti ako odemo u policiju?“
Mark izvadi iz džepa Papov mobilni.
„S ovim snimkom već smo im obavili pola posla. Zasad imamo samo jedan konkretan dokaz da je Ana u opasnosti, tužilac će samo moći da konstatuje da se radi o uznemirujućem nestanku, pa čak i o mogućoj otmici.“
„Šta oni mogu da urade više od nas?“
Karadek je bacio pikavac kroz prozor i nije žurio da odgovori.
„Oni će prvo pokušati da ispitaju Aninu telefonsku liniju i da vide listu poziva.“
„Šta još?“
„Pokušaće da istraže tragove ebanovine i slonovače, ali ih to neće daleko odvesti. Potom će vaditi listinge ne bi li utvrdili vlasništvo onog vozila. Tablice su bile sakrivene, ali kako to nije čest model, brzo i lako će uspeti...“
„... da shvate da je u pitanju ukradeni auto!“
On klimnu glavom.
„Sve si skopčao.“
„I to je sve?“
„Zasad ne vidim ništa drugo.“
Duboko sam uzdahnuo. Nešto me je zadržavalo da se obratim za pomoć policiji: trud koji je Ana uložila da sakrije svoj pravi identitet svih ovih godina. Pomisao da devojka od šesnaest godina ima takvu potrebu da se krije delovala mi je zastrašujuće. Pre nego što zagrebem površinu, trebalo je da znam ko je ona zapravo.
„Ukoliko nastavim istragu sam, da li mogu da računam na tvoju podršku?“
„Da, ja sam tvoj čovek, ali moraš biti svestan opasnosti i dobro razmotriti sve rizike.“
„Šta će se desiti s pajkanima iz Sena Sen Denija koje je Ajaš pozvao?“
Karadek je rasterao sve moje strahove:
„Nisu se baš žurili da odu tamo. Veruj mi, neće ni prstom mrdnuti. Sve dok se ne dokaže suprotno, to će za njih biti najobičnija razvaljena garaža, ništa više. Bez snimka, priča one dve budale neće biti verodostojna. Na mestu zločina više nema otisaka, a mi smo pokupili jedine predmete koji bi ih doveli do Ane: njen telefon i torbicu. Kad smo kod torbice, jesi li siguran da tamo nije bilo ničega što bi moglo da nam posluži?“
Da bih bio siguran, još jednom sam proverio sadržinu torbice od gušterove kože. Novčanik, papirne maramice, naočare, stabilo.
Ne. Zaustavio sam se na poslednjem predmetu. Plastični štapić s poklopcem, za koji sam isprva mislio da je flomaster, zapravo je bio... test za utvrđivanje trudnoće. Pogledao sam u rezultat i ukazale su se dve paralelne plave tračice.
Emocije su me preplavile. Moje telo proželo je hiljadu ledenih strelica od kojih sam se oduzeo. Oko mene se sve rastakalo, krv mi je pulsirala i zujala u ušima. Pokušao sam da progutam pljuvačku, ali sam bio nesposoban i da gutam.
Test je bio pozitivan.
Ti si trudna.
Zatvorio sam oči. Kao eksplozija granate, stotine fotografija nizale su se u mojoj glavi, slike s naše poslednje zajedničke večeri, pre nego što se ona pretvorila u svađu. Jasno sam opet video tvoje izraze lica, tvoje blistanje, svetlost na tvom licu. Čuo sam tvoj smeh i razumeo nagle promene u tvom glasu. Tvoj pogled, tvoje reči, svaki pokret sada je imao novo značenje. Htela si to juče da mi saopštiš. U to sam bio siguran. Pre nego što sam sve pokvario, htela si da mi saopštiš da nosiš naše dete.
Otvorio sam oči. Moja potraga se iz korena promenila. Više ne tražim samo ženu koju volim, već i naše dete!
Promuklo šuštanje u mojim ušima je prestalo. Kada sam se okrenuo ka Karadeku, bio je na vezi. U naletu emocija, čak ni zvono nisam čuo.
Kako je periferijski put bio zakrčen, on se priključio na Maršala u bhzini Anijera i uvukao se u Tokvilsku ulicu ne bi li izbegao saobraćajnu gužvu na Malezerbovom bulevaru.
Držeći telefon između obraza i ramena, i on mi se činio zabrinut.
„E jebiga, Vasere! Jesi li potpuno siguran u to što govoriš?“
Nisam čuo odgovor njegovog sagovornika.
„Okej“, promrmlja pandur pre nego što je prekinuo.
Ostao je bez glasa nekoliko trenutaka. Ten mu je bio modar. Lice mu se raspalo. Nikada ga takvog nisam video.
„Ko je to bio?“
„Žan Kristof Vaser, pajkan iz kriminalističke kome sam poslao fotografije Aninih otisaka prstiju.“
„I?“
„Otisci se poklapaju. Uneti su u bazu otisaka.“
Podlaktice su mi se naježile.
„Ko je ona zapravo?“
Pajkan pripali još jednu cigaretu.
„Ana se zove Kler Karlajl.“
Tišina. To ime bilo mi je odnekud poznato. Sigurno sam ga nekada čuo, davno, ali se ne sećam kojom prilikom.
„Za šta je ona bila optužena?“
Karadek obori glavu ispuštajući dim.
„Ni za šta. Samo, smatra se da je Kler Karlajl mrtva već godinama.“ Pogledao me je i shvatio da ništa nisam razumeo.
„Kler Karlajl je jedna od žrtava Hajnca Kifera“, dodao je.
Krv mi se sledila i imao sam utisak da od straha padam u provaliju.

Drugi dan
Slučaj Kler Karlajl




7
Slučaj Kler Karlajl


Zbilo se to tokom užasa gluvog doba noći.
Zan Rasin


1.

Svitalo je.
Rozikasta svetlost bojila je igračke koje je moj sin razvukao po čitavom dnevnom boravku. Konjić za klackanje, slagalice, čarobno drvo, gomile knjiga, mali drveni voz...
Malo nakon šest sati noć je ustupila mesto kobaltnoplavom vedrom nebu. U pasažu Anfer ptičice su opet pčele da pevaju, a na mojoj terasi opojan miris geranijuma se pojačavao. Dok sam ustajao da isključim lampe, zgazio sam na plastičnu kornjaču, koja je počela da krešti neku pesmicu, pa mi je bio potreban skoro čitav minut da je isključim. Na svu sreću, kada zaspi čvrstim snom, Tea ni vatromet ne može da probudi iz sna. Nakon što sam odškrinuo vrata, da bih ga čuo čim se probudi, otvorio sam prozor jer sam s nestrpljenjem iščekivao izlazak sunca. Ostavši tako, nalaktio sam se na ogradu, nadajući se da ću pronaći utehu u svetlosti zore.
Gde si, Ana? Ili od sada treba da te zovem Kler...
Hladni tonovi su se pročistili, naginjući ka ružičastoj boji pre nego što su se pretvorili u nestvarno blistavilo koje je narandžastim velom prekrilo letvice hrastovog parketa u mom stanu. Ali očekivana uteha nije stigla.
Zatvorio sam prozor i pokupio nekoliko papira iz štampača. Zakačio sam ih potom na tablu od plute, koju sam inače koristio da sredim materijal tokom pisanja romana.
Noć sam proveo rovareći po internetu, po sajtovima novina i digitalnim bibliotekama, preleteo na stotine članaka, sačuvao više knjiga, odštampao mnoštvo fotografija. Pregledao sam sve dokumentarne kanale koji su posvetili neku emisiju ovoj aferi (Vreme zločina, Neka uđe optuženi, Na slučaju sa Polom Zan...).
Sada razumem zašto si želela da sakriješ svoju prošlost.
Da bih imao šansu da te pronađem, trebalo je da u ograničenom periodu usvojim dosije o tvom nestanku, na više stotina stranica.
Sada više nije bilo govora o tome da se u rešavanje slučaja uključi policija. Niti da saznam da li si ti nevina žrtva ih lukavi i podmukli zločinac. Ti pojmovi više nisu bili bitni. Bila si jednostavno žena koju volim i koja nosi naše dete, i u to ime želeo sam da sačuvam tvoju tajnu što sam duže mogao. Kao što je tebi to polazilo za rukom skoro deset godina.
Uzeo sam termos, koji mi je bio pored kompjutera, i ispraznio čitavu njegovu sadržinu u šoljicu, što bi ukupno bio treći litar kafe koji sam za tu noć popio. Potom sam seo u dugu udobnu salonsku fotelju, koja je bila naspram table od plute.
Gledao sam s odstojanja desetine fotografija koje sam zakačio. Prva, gore levo, bila je kopija poternice izdata nekoliko sati nakon tvog nestanka:
Zabrinjavajući nestanak maloletnice
Kler, 14 godina Nestala u Liburnu 28. maja 2005.
Visina 1 m 60 cm; meleskinja, zelene oči, kratka crna kosa, govori engleski.
Nosi plave farmerke, belu majicu, žutu sportsku torbu.
Ukoliko imate i najmanju informaciju, obavestite: Žandarmeriju u Liburnu
Policijsku upravu komesarijat u Bordou

* * *

Ta fotografija potpuno me je zbunila. To si ti, ali neka druga ti. Trebalo bi da imaš četrnaest godina, ali bi ti svako dao bar šesnaest ili sedamnaest. Prepoznajem tvoju kožu boje ćilibara, tvoje blistavo lice, tvoje pravilne crte. Ali ostalo mi je strano: lažna samouverenost, pomalo divlji i izazivački pogled pubertetlije, kratka loknasta kosa s oštrim krajevima, sedefaste usne devojčice koja bi da izgleda kao žena.
Ko si ti, Kler Karlajl?
Zatvorio sam oči. Bio sam i više nego iscrpljen, ali nisam imao nameru da se odmaram. Baš suprotno. U mojoj glavi odvijao se film o svemu što sam saznao prethodnih nekoliko sati. Film o onome što su tadašnji mediji nazvali Slučaj Kler Karlajl.

2.

U subotu 28. maja 2005. godine, Kler Karlajl, mlada Njujorčanka, stara svega četrnaest godina, na učeničkoj razmeni u Akvitaniji, provodi popodne u Bordou u grupi s pet drugarica. One jedu salatu na Trgu Berze, šetaju se kejevima, grickaju kanele kod Bajardrana i šopinguju u kvartu Sen Pjer.
U 18.05 Kler brzim regionalnim vozom kreće sa stanice Sen Žan ka Liburnu, gde živi porodica Larivjer, kod koje je bila smeštena tokom boravka u Francuskoj. U društvu je s Olivijom Mendelšon, drugom učenicom iz Amerike, koja je s njom pohađala istu školu. Voz ulazi u stanicu u 18.34 i sigurnosna kamera beleži jasne slike dveju devojčica u trenutku kada izlaze sa stanice pet minuta kasnije.
Kler i Olivija šetaju nekoliko koraka zajedno na Galijenijevoj aveniji. Zatim, nakon što su se njihove staze tek razdvojile, Olivija začuje vrisak, okreće se i posmatra iz prikrajka čoveka „od oko trideset godina, plave kose“, koji uvlači njenu prijateljicu u sivi kamionet. A potom on munjevitom brzinom ode i nestane bez traga.
Olivija Mendelšon bila je toliko pribrana da je uspela da pribeleži registarske tablice kamioneta i da odmah obavesti policiju. Iako plan za uzbunu prilikom otmice tada nije postojao (biće primenjen tek šest meseci kasnije, u potrazi za šestogodišnjom devojčicom, koja je nestala u Menu i Loari), većina putnih pravaca bila je zatvorena bez odlaganja. Brzo i masovno rašireni su pozivi za očevice događaja i obaveštenja o otmičaru foto-robot koji je napravljen prema Olivijinom svedočenju: čovek rošavog lica, kosa podšišana u čuvenu šerpu, luđački pogled i upale oči.
Barikade na putu s povremenim propuštanjem nisu omogućile da se osumnjičeni uhapsi. Sivo vozilo pežo eksper, čija je registarska tablica odgovarala onoj koju je Olivija zabeležila, pronađeno je dan nakon otmice, zapaljeno u šumi između Angulema i Perigea. Vozilo je bilo ukradeno noć uoči otmice. Pokrivena je velika površina kao zona za pretragu, koja je prečešljana uz mnogobrojne potere sa psima. Tehničari specijalizovanih odreda policije sjatili su se na licu mesta ne bi li prikupili neke otiske i tragove genetskog materijala. Na zemlji su uočeni tragovi guma pored ugljenisane konstrukcije automobila. Bez sumnje, to su bih tragovi vozila kojim je otmičar dalje odvezao Kler. Uzeli su otisak tih tragova, ali je kiša, koja je natopila zemlju te večeri, učinila neizvesnom i najmanju šansu da se pomoću njih bilo šta identifikuje.
3.

Da li je otmica Kler bila unapred pripremljena ili je to bila trenutna odluka nekog neuravnoteženog čoveka u prolazu?
Istraga koja je poverena kriminalističkoj policiji iz Bordoa pokazala se kao izuzetno složena. Ni prikupljeni genetski materijal ni otisci prstiju nisu omogućili identifikaciju osumnjičenog. Uz pratnju prevodilaca, istražitelji su se upustili u detaljna ispitivanja učenika i nastavnika. Svi su pohađali Srednju školu Majka Milosti, ustanovu katoličke crkve za devojčice sa Aper Ist Sajda, koja je bila zbratimljena s Gimnazijom Sveti Franjo Saleški iz Bordoa. Ispitali su porodicu kod koje je bila smeštena gospodina i gospođu Larivjer ali nisu ništa novo saznah. Nadzirali su seksualne manijake iz čitave oblasti, popisali telefonske pozive koji su zabeleženi u baznoj telefonskoj stanici najbližoj mestu otmice. Kako to obično biva kada neka istraga bude toliko medijski ispraćena, komesarijat policije primio je desetine nepouzdanih poziva i anonimnih pisama koji nisu bili ni od kakve koristi za istragu. A nakon mesec dana trebalo je suočiti se sa okrutnom istinom: istraga se nije pomerila s mrtve tačke. Kao da uopšte nije ni započeta...
4.

Teoretski gledano, nestanak Kler Karlajl imao je sve elemente da bude zapaljiva medijska priča. Ipak, medijska mašinerija nije se zahuktala kao što se to događa u ostalim sličnim slučajevima. Nisam u stanju to lepo da objasnim, ali kao da se dogodilo nešto što je zakočilo talas saosećanja koje je ova drama zasluživala. Da nije to zbog činjenice što je Kler bila strana državljanka? Zbog toga što je na fotografijama izgledala starije nego što je zaista bila? Sve ostalo što se toga dana dešavalo?
Pronašao sam novine iz tog perioda. U nacionalnoj štampi, dan nakon što je Kler nestala, najkrupniji naslovi bili su posvećeni političkim temama. Pobeda „ne“ na referendumu o Evropskom ustavu doživljena je kao zemljotres, koji je u isto vreme uzburkao vlast predsednika Širaka, ali i njegovu opoziciju, uzrokujući pritom i odlazak premijera i stvaranje nove vlade.
Prva objava novinske agencije Frans pres u kojoj se spominje Slučaj Karlajl sadržala je mnoštvo nepreciznosti. Samo bog zna zašto, urednik je u tom tekstu tvrdio da je porodica Kler Karlajl poreklom iz Bruklina, dok su oni već dugo živeli u Harlemu. Već u narednoj objavi ispravili su grešku, ali je bilo kasno: netačna informacija širila se kao virus, ponavljajući se u svakom novinskom članku, pa je Kler Karlajl ubrzo postala Devojka iz Bruklina.
Slučaj je prvih dana bio bolje medijski ispraćen u SAD nego u Francuskoj. Njujork tajms posvetio je ovoj aferi vrlo ozbiljan članak, faktografski vrlo potkrepljen, ali nisam iz njega saznao ništa novo. Njujork post, kralj tabloida, zasitio se afere nakon svega jedne nedelje. S poznatim smislom za oštrinu i nijansiranje istine, dnevni list davao je najluđe pretpostavke, prepuštajući se pravom frenč bašingu*, kao što je i red, odvraćajući svoje čitaoce od odlazaka na odmor u Francuskoj, osim ukoliko ne žele da im dete tamo bude oteto, silovano i mučeno. Zatim, od danas do sutra, novine su se umorile, radujući se drugim skandalima (sudski proces protiv Majkla Džeksona), zatim drugim tračevima (veridba Toma Kruza) i drugim tragedijama (u Nju Džerziju pronađeno je troje male dece ugušeno u gepeku nekog auta).
U Francuskoj, najbolji članak koji sam pročitao dolazio je iz regionalne štampe. Potpisnica teksta bila je Marlen Delatur, novinarka dnevnog lista Jugozapadne, koja je posvetila dve strane porodici Karlajl. Ona je tu oslikala portret Kler, koji je valjano odgovarao i mojim predstavama o periodu njenog puberteta. Mlada devojka, odrasla bez oca, stidljiva i vredna, pasionirani obožavalac knjiga i studija, više nego išta želela je da postane advokat. Uprkos skromnom poreklu, ova odlična učenica borila se da dobije stipendiju i da se upiše, godinu dana ranije, u jednu od najizbirljivijih srednjih škola u Njujorku.
Članak je bio napisan povodom dolaska majke Kler Karlajl u Francusku. Shvatajući da istraga stoji u mestu, 13. juna 2005, Džojs Karlajl napustila je Harlem i došla u Bordo. Na sajtu Nacionalnog instituta za medije mogao sam da vidim nekoliko fotografija poziva koji je ona uputila svim medijima, a koje je potom preuzeo Dnevnik u osam na kanalu Frans 2, u kome je ona preklinjala otmičara njene ćerke da joj ne učini ništa nažao i da je oslobodi. Na slikama je podsećala na staru američku adetičarku Merion Džouns: punđa od ispletenih kikica, duguljasto lice, nos u isto vreme i spljošten i prćast, mlečnobeli zubi i oči crne kao ebanovina. Ali ovo je bila Merion Džouns sa otečenim kapcima i crtama lica koje su uništili tuga i besane noći.
Izgubljena i dezorijentisana majka, u stranoj zemlji, sigurno se pitala koliko je ironično da se njena ćerka, nakon četrnaest godina bezbednog života u Istočnom Harlemu, nađe u smrtnoj opasnosti usred francuske provincije.
5.

Tokom više od dve godine istraga je stajala na mrtvoj tački, dok se na spektakularan način nije opet pojavila i objavila grozomoran epilog.
U zoru 26. oktobra 2007. primećen je požar u izdvojenoj kući usred šume blizu Saverna, na samoj granici Lorene i Alzasa. Frank Mizelije, žandarm u toj oblasti, na putu ka poslu, primetio je dim s druma i bio prvi koji je podigao uzbunu.
Dok su vatrogasci stigli, bilo je kasno. Vatra je pojela kuću. Kada je požar savladan, spasioci su se izložili opasnosti i zakoračili dublje u zgarište, uz zaprepašćenje otkrivajući pravu arhitekturu kuće. Naoko je izgledala vrlo klasično, a zapravo je bila moderna konstrukcija, gotovo pola ispod zemlje. Čvrsta tvrđava eliptičnog oblika bila je strukturirana oko ogromnog zavojitog stepeništa, koje je vodilo pod zemlju i povezivalo niz prostorija koje su bile još dublje.
Ćelije.
Tamnice.
U hodniku je pronađen leš čoveka koji je progutao veliku količinu lekova za spavanje i anksiolitika. Potonjim analizama utvrđeno je da je to leš vlasnika kuće: Hajnca Kifera, nemačkog arhitekte od trideset sedam godina, koji je u ovoj oblasti živeo već četiri godine.
U svakoj od tri sobe, lisicama vezano za velike cevi, pronađeno je po jedno telo devojke. Trebalo je nekoliko dana da se analizom vilice i DNK identifikuju žrtve.
Luiz Gotje, imala je svega četrnaest godina kada je nestala 21. decembra 2004. godine, dok je bila na raspustu kod bake i deke u blizini Sen Brijeka na Obali Armora.
Kamij Mason, imala je svega šesnaest godina kada je nestala 29. novembra 2006. godine, dok se pešice vraćala kući nakon treninga, u jednoj varošici između Sen Šamona i Sent Etjena.
Kloe Dešanel, najzad, kobnog dana stara svega petnaest godina, kada je isparila 6. aprila 2007, na putu ka opštinskom konzervatorijumu Sen Averten u predgrađu Tura.
Tri tinejdžerke Kifer je oteo za ukupno dve i po godine, u tri različite i međusobno veoma udaljene regije Francuske. Tri nejake lovine, koje je istrgao iz školskih i gimnazijskih klupa, ne bi li sebi napravio jezivi harem. Tri nestanka, u trenutku kada su se dogodila, nisu ni bila kategorizovana kao otmice. Luiz Gotje posvađala se s bakom i dekom, Kamij Mason bila je vična u bežanju od kuće, dok roditelji Kloe Dešanel nisu na vreme prijavili nestanak, samim tim ugrozivši efikasnost istrage. Pošto se ništa nije poklapalo, ali i zbog prostorne udaljenosti, činilo se da nijedan od policajaca koji su radili na slučajevima nije uočio povezanost između ove tri afere...
Tokom ovih poslednjih deset godina mnoge naučne publikacije pokušale su da razumeju psihologiju Hajnca Kifera ako išta može da se razume kada zverska strana čoveka dostigne svoj vrhunac. Predator koga su mediji nazvali Nemački Ditru5 ostao je enigma, odolevajući i policijskim, i psihijatrijskim, i novinarskim analizama. Kifer nije imao prethodnih krivičnih dela, nije bio poznat policiji, nikada nije uočeno nikakvo sumnjivo ponašanje.
Sve do kraja 2001. radio je u Minhenu u uglednom arhitektonskom birou. Poznanici nisu imali nijednu lošu reč o njemu, ali ga se većina jednostavno nije ni sećala dobro. Hajnc Kifer bio je usamljenik, neprimetno ali i neprobojno biće. Pravi gospodin Celofan.6
Ne znamo šta je tačno Kifer radio sa svojim žrtvama. Tri ugljenisana tela bila su u tako lošem stanju da ni autopsijom nije moglo da se utvrdi da li su bile žrtve seksualnog zlostavljanja i mučenja. Uzrok požara, naprotiv, bio je otkriven. Unutrašnjost kuće bila je okupana benzinom. Kao i kod njihovog dželata, u tehma devojaka pronađena je velika kohčina tableta za spavanje i anksiolitika. Iz nepoznatog razloga, Kifer je odabrao da sa sobom u smrt povede i svoje zatočenice.
Neki kriminolozi koji su se bavili ovim slučajem zatražili su pomoć arhitekata. Proučavajući detaljno planove i raspored prostorija unutar Palate strave i zvučno neprobojne zidove, arhitekte su došle do zaključka da je vrlo verovatno da nijedna od tri devojke nije znala da druge dve postoje. Iako je to bilo neophodno uzeti sa izvesnom dozom rezerve, mediji su prihvatili upravo ovu verziju priče. A ona je bila puna očaja i ledila je sve količinom užasa.
6.

Pojava tri leša bila je veoma ispraćena u medijima. Stavljala je i pohciju i pravosuđe u nezavidnu poziciju, ukazujući i istražiteljima i istražnim sudijama na njihove propuste. Tri mlade Francuskinje bile su mrtve, ubio ih je sam nečastivi, nakon što su trpele mesece i godine zatočeništva i seksualnog zlostavljanja. Čija je to krivica? Svačija? Ničija? Vlasti su počele da skidaju odgovornost sa sebe.
Analiza scene zločina trajala je cela dva dana. U kanalizaciji kuće i u Kiferovom kombiju pronađeni su ostaci kose, kao i drugi DNK tragovi, koji nisu pripadali ni ubici ni žrtvama. Rezultati su se pojavili desetak dana kasnije: bilo je dva različita genetska materijala, od kojih je jedan ostao nepoznat, a drugi je identifikovan da pripada Kler Karlajl.
Samo što se ova informacija pojavila, utvrđeno je da je, u isto vreme kada je Kler oteta, Hajnc Kifer išao u posetu svojoj majci, koja je bila smeštena u starački dom u Riberaku u Dordonji, svega šezdesetak kilometara od Liburna.
Za istragu su izolovali pozamašan deo zemljišta oko građevine. Iznova su isušivane bare, dovoženi bageri, mobilisani helikopteri koji su nadletali šumu i upućivani pozivi svim dobrovoljcima da se uključe u veliku potragu.
Vreme je odmicalo.
A onda je umrla i svaka nada da će se makar telo pojaviti.
Međutim, iako telo nikada nije pronađeno, svima je bilo potpuno jasno da je Kler Karlajl mrtva. Verovatno je da je, nekoliko dana ili nekoliko sati pre nego što se ubio j organizovao ovaj krvavi pir, Kifer odveo Kler na neko skrovito mesto, ubio je i otarasio se njenih ostataka.
Slučaj je ipak ostao otvoren dve godine, ali istraživači nisu došli do novih saznanja. Potom, pred kraj 2009, istražni sudija potpisao je potvrdu o smrti Kler Karlajl.
I od tada više nikada niko nije čuo ni reč o Devojci iz Bruklina.

8
Ples utvara


Istina je kao Sunce. Ona pušta da se sve vidi, Ali ne dopušta da se u nju gleda.
Viktor Igo


1.

„Ajde, na noge lagane!“
Karadekov glas me pretrese. Otvorio sam oči skačući iz fotelje. Bio sam gola voda od znoja, a srce mi je lupalo kao da će iskočiti iz grudi i ukus pepela mi se širio u ustima.
„Jebote, kako si ušao?“
„I dalje imam tvoje ključeve od stana.“
Noseći pod jednom miškom hleb pripremljen na seoski način, a pod drugom kesu punu namirnica, bilo je očigledno da je došao iz piljarnice sa ćoška. Oči su mi bile krmeljive i bilo mi je muka. Dve neprospavane noći u nizu, to je bilo više od onoga što je moje telo moglo da podnese. Zevnuo sam dva puta pre nego što sam se s teškoćom pridigao iz fotelje, da bih se pridružio Marku koji je već bio u kuhinji.
Bacih pogled na zidni sat: skoro osam. Sranje. Umor me je stigao iznenada i san me je oborio na duže od jednog sata.
„Imam lošu vest“, reče Mark uključujući aparat za kafu.
Prvi put nakon što je iznenada banuo kod mene, pogledah ga u oči. Njegov zabrinuti izraz lica nije najavljivao ništa dobro.
„Kako stvari mogu da budu gore?“
„Reč je o Klotildi Blondel.“
„Direktorki škole?“
Potvrdio je klimanjem glavom.
„Upravo se vraćam iz Svete Cecilije.“
Nisam verovao u ono što sam čuo.
„Išao si tamo bez mene?“
„Došao sam po tebe pre sat vremena“, uzjogunio se. „Ali spavao si kao klada pa sam odlučio da tamo odem sam. Proveo sam noć razmišljajući: Blondelova je naš jedini trag. Ako sam lepo razumeo to što si mi rekao, ona zna mnogo više od onoga što ti je ispričala. Mislio sam da će progovoriti nakon što pogleda snimak otmice svoje štićenice.“
Pre nego što je nastavio, sabio je mlevenu kafu u filter.
„Ali kada sam stigao u Granelsku ulicu, zatekao sam mnoštvo policije ispred ulaznih vrata škole. Neke sam i prepoznao: momci iz Trećeg odreda Kriminalističke policije. Čitava ekipa Lidovika Kasanja. Bio sam diskretan, da me ne bi primetili, i sakrio sam se u auto dok nisu otišli.“
Imao sam loš predosećaj.
„Šta su oni tražili u školi?“
„Zvao ih je zamenik direktora. Nepomično telo Klotilde Blondel pronađeno je u školskom dvorištu.“
Naglo sam se trgnuo iz dremeža, ali nisam bio siguran da sam sve najbolje razumeo.
„Imao sam priliku da porazgovaram s baštovanom“, nastavi Mark stavljajući dve kriške hleba u toster. „Upravo je on pronašao Blondelovu jutros u šest, kada je počinjao smenu. Pajkani misle da je Blondelovu neko gurnuo kroz prozor njene kancelarije. Pad s trećeg sprata.“
„Ona je... mrtva?“
Mark sumnjičavo napući usta.
„Prema onome što mi je ovaj tip ispričao, bila je u kritičnom stanju, ali je još uvek disala kada su je pronašli.“
Iz džepa farmerki izvadio je beležnicu i natakao naočare na nos ne bi li dešifrovao svoje pisanije:
„Hitna pomoć odvezla je direktorku u Bolnicu Košen.“
Uzeo sam telefon. U Bolnici Košeti nisam nikoga poznavao, ali sam imao rođaka Aleksandar Leka, načelnika kardiologije u Bolnici Neker. Ostavio sam mu poruku i zamolio ga da mi se preko veze raspita i da me izveštava o zdravstvenom stanju Klotilde Blondel.
Obuzet panikom i krivicom koja razjeda, samo sam se srušio na sedište. Za sve ovo sam ja bio kriv. Pošto sam Anu saterao u ćošak, primorao sam je da mi kaže istinu, koja nije trebalo da bude takva. Iako to nisam želeo, oslobodio sam tragične utvare prošlosti, koje su se u vidu nasilne bujice obrušile na sadašnjost.

2.

„Fasica, tata! Fasica!“
Još uvek pospan, Teo se doteturao iz svoje sobe, idući ispred mene sve do dnevnog boravka. Uz vidno zadovoljstvo, koje se očitavalo na njegovom licu, ščepao je flašicu, koju sam mu upravo pripremio, i smestio se udobno u svoju sedeljku.
Vukao je mleko na cuclu halapljivo kao da mu život od nje zavisi, širom otvorenih i blistavih očiju i nepomičnog pogleda. Posmatrao sam njegovo lepo lice plave kovrdže, prćast nos, oštar plavetni pogled, u isto vreme proziran pokušavajući da iz tog lepog prizora izvučem snagu i nadu.
Držeći šoljicu kafe u rukama, Mark se šetao gore-dole ispred moje table od plute.
„Ovu ti je sliku pokazala, zar ne?“ Mark iz prve pogodi, pokazujući kopiju odštampanu u boji, koju sam zakačio na tablu.
Potvrdno sam klimnuo glavom. Na fotografiji su bila tri ugljenisana tela tinejdžerki koje je Kifer oteo. Danas sam žrtve mogao i da imenujem: Luiz Gotje, Kamij Mason i Kloe Dešanel.
„Gde si je pronašao?“, upita me, ne skidajući pogled sa slike.
„U vanrednom izdanju regionalne štampe jednog specijala sa raznim vestima, koji je izdat u saradnji sa Glasom Severa i Republikanskom Lorenom. Na slici je bio tekst o Kiferu i njegovoj jazbini strave na dve strane. Uostalom, čudno mi je kako je glavni i odgovorni urednik dopustio da jedna ovakva slika ode u štampu.
Mark otpi gutljaj kafe uzdišući. Namrštio se i tokom narednih pet minuta preleteo sve članke koje sam poredao po hronološkom redu.
„Kako ti vidiš stvari?“
Zamišljen, otvorio je prozor da bi mogao da puši i, spustivši šoljicu na prozorsko okno, započeo svoju verziju scenarija.
„Maj 2005: Kifer kidnapuje Kler Karlajl na železničkoj stanici u Liburnu. Kolima je vozi do svog skrovišta na istoku Francuske. Tamo matori pedofil ima već jednu zarobljenicu: malu Luiz, koju je kidnapovao šest meseci ranije u Bretanji. Mesecima ove dve devojčice prolaze kroz pakao. Kifer nastavlja da obogaćuje svoj užasni harem: kidnapuje Kamij Mason krajem 2006. godine i Kloe Dešanel narednog proleća.“
„Sve dotle se slažemo.“
„Oktobar 2007: Kler je u zatočeništvu već dve i po godine. Da bi mu bilo lakše da ih zlostavlja, Kifer ih kljuka tabletama za spavanje i umirenje. Pošto je sve više i više napet, i on počinje da ih uzima. Jednoga dana Kler koristi trenutak kada njenom tamničaru popusta pažnja, da bi se izvukla. Shvatajući da je pobegla, Kifer počinje da paniči. Pošto očekuje da mu svakog trenutka upadnu policajci, da ga ne bi uhapsili, odlučuje da je bolje da ubije svoje robinje i da zapali svoju gajbu pre nego što izvrši samoubistvo i...“
„E, sad mislim da nisi u pravu.“
„Objasni.“
Približio sam se prozoru i seo na ivicu stola.
„Kiferova kuća bila je pravi sef. Zasebne ćelije, blindirana vrata, alarmni sistem s automatskim zaključavanjem. Mislim da Kler nije mogla tek tako da se izvuče!“
Karadek mi uzvrati svojim argumentom:
„Iz svakog zatvora može da se pobegne.“
„Slažem se“, prihvatih, „priznajmo da je tako. Kler je uspela da izađe iz kuće.“
Ustao sam, uzeo hemijsku i pokazao sam na tabh dehć odštampane Mišlenove karte formata A3.
„Vidiš li gde mu je bila gajba? Usred šume Petit Pjer. Pešice, odatle treba dva sata do prvog naseljenog mesta. I da gaje uhvatila nespremnog, Kifer je imao vremena da uhvati devojčicu.“
„Kler je možda uzela njegov auto.“
„Ne, jer su njegov auto i motocikl pronađeni ispred kuće. I prema svemu onome što sam pročitao, Kifer nije posedovao druga vozila.“
Karadek je nastavio da razmišlja naglas:
„Možda je, dok je bežala, stopirala i na putu naletela na nekoga ko ju je povezao?“
„Mora da se šališ? Zbog čitave medijske prašine koja se digla oko te afere, taj neko bi se sigurno javio. A ako je Kler stvarno uspela da se izvuče, kako objašnjavaš to da se nije prijavila? Ako ni zbog čega drugog, onda da spase i ostale devojke? Kako objašnjavaš to da se ona nikada nije predstavila javno? Zašto je započela život od nule ako se njena majka, njeni prijatelji i škola nalaze u Njujorku?“
„Ne mogu to da objasnim.“
„Dobro, možda nije znala da su druge devojke u kući, ali šta ćemo s parama? Odakle joj 400.000, odnosno 500.000 evra u kešu, koliko je isprva bilo u torbi?“
„Možda ih je zdipila od Kifera“, nasumično odgovori Karadek.
I opet se njegova pretpostavka pokazala kao neispravna.
„Pajkani su pročešljali sve njegove račune: Hajnc Kifer se dobrano zadužio da bi finansirao izgradnju kuće. Nije imao nikakvu ušteđevinu. Čak se i od majke mesečno grebao za po petsto evra.“
Mark ugasi cigaretu u saksiji sa geranijumima, nervoznim pokretom, kao da tera obeshrabrenost, a onda se iznova uzbudi.
„Rafaele, da bismo pronašli Kler, treba da se vratimo na sam početak. Treba da postavimo dobra pitanja! Ti si proveo čitavu noć radeći na slučaju i treba da mi kažeš koja su pitanja ključna za našu istragu!“
Uzeo sam flomaster i otkinuo ispisani papir s moje stare zidne beležnice, da bih imao čistu stranu na kojoj sam nabrojao nekoliko pitanja:
Ko je zatvorio Kler u magacin u predgrađu?
Ko ju je odatle izbavio?
Zašto je neko još uvek drži zatočenu?
Pajkan se vratio na poslednje pitanje:
„Drže je zatočenu jer je htela da otkrije istinu. Ana se spremala da ti prizna da je ona Kler Karlajl.“
„Mark, ti si mi uvek govorio da je u svakoj istrazi ključno pitanje motiv.“
„I to je tačno! U slučaju kojim se mi ovde bavimo, trebalo bi da se zapitamo kome bi smetalo da se prava istina o Kler otkrije. Ko če biti oštećen time što će se iznenada saznati da je Ana Beker zapravo Kler Karlajl, koju je deset godina ranije oteo Hajnc Kifer?“
Tokom nekoliko trenutaka pitanje je lebdelo u vazduhu, ali niko od nas dvojice nije uspeo da odgovori, pa je utisak da smo se malo pomakli u našoj istrazi brzo iščezao. Suština nam je i dalje izmicala.

3.

Udobno smešten u svoju stoličicu, s portiklom oko vrata, Teo je uživao jedući medenjak. Sedeći pored njega, nakon što je ispio svoju hiljaditu kafu, Mark je već razmatrao druge pretpostavke i potvrđivao nova ubeđenja:
„Treba ponovo pogledati istragu o Hajncu Kiferu. Treba se vratiti na mesto zločina. Treba otkriti šta se zaista dogodilo tokom noći koja je prethodila požaru.“
Što se mene tiče, nisam bio ubeđen da je to najbolje što smo mogli da uradimo. Nakon nekohko minuta počinjao sam da uočavam jednu činjenicu: Mark je posmatrao čitavu situaciju iz perspektive policajca, dok sam ja slučaj analizirao kao romanopisac.
„Mark, sećaš li se naših razgovora o pisanju? Kada si me pitao kako gradim likove, odgovorio sam ti da ne započinjem pisanje nekog romana a da prethodno u potpunosti ne stvorim prošlost svojih junaka.“
„Dakle, ako sam dobro shvatio, ti praviš neku vrstu biografije za svakog od junaka?“
„Da, i tada sam ti govorio o fenomenu Ghost.“
„Podseti me, šta je to?“
„Ghost, duh, fantom, prikaza sve ovo su termini koje neki profesori dramaturgije koriste da bi imenovali neki ključni događaj, neku iznenadnu promenu u prošlosti, ali koja likove i dalje proganja u sadašnjosti.“
„Njihova Ahilova peta?“
„Na neki način. Neki životni šok, nešto potisnuto, neka tajna koja objašnjava hčnost, psihu, zatvorenost, kao i dobar deo postupaka.“
Pogledao me je kako brišem Tea, koji se sav umusio.
„Na šta zapravo ciljaš?“
„Treba da pronađem duha Kler Karlajl.“
„To ćeš saznati tek kada otkrijemo šta se stvarno dogodilo u Kiferovoj kući noć uoči požara.“
„Nije nužno. Mislim da tu postoji nešto drugo. Neka druga istina koja će nam otkriti zašto, ukoliko je zaista uspela da se izbavi sama, Kler Karlajl nikoga nije obavestila niti je pokušavala da opet potraži svoju porodicu.“
„A prema tvom mišljenju, gde se nalazi to objašnjenje?“
„Tamo gde nastaju sva objašnjenja na ovom svetu: na mestu rođenja.“
„U Harlemu?“, upita me srčući kafu.
„Tako je. Evo šta ti predlažem, Mark: ti nastavi istragu u Francuskoj, a ja nastavljam istragu u Americi!“
Kao junak nekog stripa, Karadek se umalo nije ugušio, pa ispljunu svoju kafu. Kada se iznenadni napad kašlja stišao, on me pogleda u neverici.
„Nadam se da nisi ozbiljan.“

4.

Kod kružnog toka Trga Italije, naš auto je prešao na Bulevar Vensana Oriola.
„Auto, tata! Auto!“
Udobno smešten u mom krilu, na zadnjem sedištu taksija, Teo je bio najsrećniji dečak. Silno se zabavljao posmatrajući prizor pariškog saobraćaja, stavivši obe ručice na staklo. A ja sam zagnjurio nos u njegovu kosicu, koja je mirisala na žito, i crpao sam iz njegovog ushićenja malo optimizma, za kojim sam imao ogromnu potrebu.
Bih smo na putu ka aerodromu. Uspeo sam da navedem vodu na svoju vodenicu i ubedim Marka u moju ideju. Jedan klik i karte za Njujork bile su rezervisane, potom sam rezervisao hotelsku sobu i potrpao Teove i moje stvari u kofer.
Moj telefon poče da vibrira. Izvadio sam ga iz džepa i uspeo da se javim na vreme. Na ekranu se očitavao broj telefona mog rođaka, kardiologa u Bolnici Neker.
„Zdravo, Aleksandre, hvala ti što si me pozvao.“
„Zdravo, rođače, kako ide?“
„Trenutno vrlo teško. A ti? Sonja? Deca?“
„Brzo rastu. Da li to Teo čavrlja u pozadini?“
„Da, u taksiju smo.“
„Poljubi ga za mene jednom. Slušaj, uspeo sam da se raspitam za tvoju drugaricu Klotildu Blondel.“
„I šta kažu?“
„Žao mi je, ali njen slučaj je vrlo složen. Fraktura više rebara, noge i karlice, iščašenje kuka, teška trauma lobanje. Kada sam zvao drugara koji radi u Košenu, još je bila na operacionom stolu.“
„Da li je u životnoj opasnosti?“
„Zasad je teško da se bilo šta kaže. Znaš, u slučaju višestrukih povreda, postoji mnogo rizika.“
„Hematomi na mozgu?“
„Da, i sve u vezi s respiratornim sistemom: pneumotoraks, hemotoraks. A da ne govorimo o mogučim povredama kičme.“
Dupli pisak presekao je naš razgovor. Druga hnija.
„Izvini, Alekse, imam nekog na drugoj liniji. Nešto važno. Hoćeš li biti u pripravnosti i javljati mi kako se razvija situacija?“
„Važi, rodo.“
Zahvalio sam mu se i javio se na drugi poziv. Kako sam se i nadao, bila je to Marlen Delatur, novinarka Jugozapadnih, koja je istraživala slučaj Karlajl. Prošle noći, nakon što sam pročitao članak, pronašao sam je na internetu: promenila je poslodavca i sada je radila za Zapadnofrancuske. Poslao sam joj mejl, rekavši joj da sada pišem neku vrstu antologije zločina XXI veka i da bih voleo da mi ona iznese svoja zapažanja i sećanja u vezi sa slučajem.
„Hvala što ste se javili.“
„Sreli smo se pre nekoliko godina. Intervjuisala sam vas tokom salona Začuđujući putnici 2011.“
„Naravno, sećam se“, slagah.
„Dakle, sada prestajete s pisanjem romana i prelazite na eseje?“
„U nekim slučajevima užas prevazilazi fikciju.“
„Slažem se.“
Telefon sam pridržavao ramenom. Tako su mi ruke bile slobodne i mogao sam da obuzdam sina. Stojeći uspravno na sedištu, Teo se koprcao da posmatra ulazak voza sa železničkog mosta u stanicu metroa.
„Da li se jasno sećate slučaja Karlajl?“, upitah Marlen.
„E, to je sigurno. Iskreno govoreći, tada sam se poistovećivala s Kler Karlajl. Imale smo zajedničkih tačaka: otac nepoznat, obe nas je odgajala samohrana majka, skromno poreklo, škola kao način za društveno uzdizanje... to je bila moja mlađa sestra iz Amerike.“
„Jeste li sigurni da Kler nije poznavala svog oca?“
„Po mom mišljenju, čak ni njena majka nije znala s kim je zatrudnela.“
„Jeste li sigurni?“
Na drugom kraju slušalice začuh njen uzdah.
„Skoro u potpunosti. U svakom slučaju, to mi je rekla sama Džojs Karlajl, kada sam je ispitivala u vezi sa slučajem. Srele smo se prilikom njenog dolaska u Francusku, dve nedelje nakon Klerinog nestanka, u trenutku kada je istraga posustajala. Nisam napisala u članku, ali sam saznala da je, pre nego što se Kler rodila, Džojs provela godine u paklu droge. Krek, heroin, metamfetamini sve je probala. Dve-tri godine, krajem osamdesetih, tarifa joj je bila i po deset dolara ne bi li imala za svoju dozu.“
Pokušao sam da zvučim opušteno da bih je pitao:
„Jeste li nakon toga stupali u kontakt sa Džojs?“
Marlen ostade bez reči od čuda pre nego što mi je odgovorila:
„Sve i da sam htela, teško bi išlo: ona je umrla dve nedelje nakon toga!“
Bio sam zatečen.
„Nisam to nigde pročitao.“
„I ja sam to tek kasnije saznala, u leto 2010, dok sam bila na odmoru u Njujorku. Posećujući Harlem, imala sam potrebu da zavirim u kuću u kojoj je Kler provela detinjstvo. Njena adresa mi je zapala za oko: Bilberry Street 6. Ulica borovnica... Tek sam u neobaveznom razgovoru s trgovcima iz kraja saznala da je Džojs preminula krajem juna 2005. Svega četiri nedelje nakon što joj je ćerka bila oteta.“
Ako je ovo što mi je ispričala bilo tačno, onda je to menjalo mnogo stvari.
„Od čega je umrla?“
„A šta vi mislite? Predozirala se heroinom kod kuće. Bila je čista tokom petnaest godina, ali ju je ova tragedija vratila u kandže droge. Nakon tako duge apstinencije, čak i slabije doze mogu da ubiju.“
Taksi je prelazio preko Bersijskog mosta i vozio kejom. Na drugoj obali Sene prostirao se pejzaž: Bazen Žozefine Beker, koji je lebdeo nad rekom, uglaste kule Miteranove biblioteke, lenje lađice i niski lukovi Tolbijačkog mofitsu.
„Šta još možete da mi kažete o slučaju?“
„Sada ovako iznenada ne mogu mnogo toga da se setim, ali bih mogla da prelistam beleške. To bi bilo...“
Ona me prekide:
„Čekajte, nečeg sam se već setila. Tokom trajanja istrage stalno je kolala priča da je Džojs iznajmila privatnog istražitelja, koji je vodio paralelnu istragu.“
„Gde ste to našli?“
„Tada sam se viđala s jednim tipom Rišarom Anželijem, mladim policajcem iz Bordoa. Neka ostane među nama, on je običan govnar, ali je bio bolesno ambiciozan i ponekad bi mi otkrivao neke pikanterije.“
Izvio sam se ne bih li izvadio hemijsku iz džepa i zabeležio ime policajca na jedinoj papirnoj površini koju sam imao: Čupi pravi gluposti, omiljena knjiga mog sina, koju sam poneo da bi se on zanimao tokom puta.
„Čime se on bavio?“
„Bio je parničar u grupi koja je istraživala ubistvo Kler Karlajl. Prema onome što mi je pričao, njegove kolege i sudija bili su besni čak i na pomisao da po istrazi čeprka neko spolja.“
„Ko je to bio? Neki američki detektiv?“
„Nemam pojma. Malo sam zagrebla po površini, ali ništa konkretno nisam iskopala na tu temu.“
Zaćutala je, a potom nastavila:
„Rafaele, ukoliko saznate nešto novo, hoćete li mi javiti?“
„Naravno.“
Prema glasu sam shvatio da je bilo potrebno svega nekoliko minuta da se Marlen Delatur opet zarazi virusom Kler Karlajl.
Taksi je sada već prošao Bersijsku kapiju i jurio ka periferiji. Moj sin se smirio. Grlio je svog phšanog psa, vernog Fifija.
„U ovoj istrazi“, nastavi devojka, „već sam imala utisak da mi nešto promiče. Policija, novinari, sudije: svi su ustuknuli pred ovim slučajem.
Čak i nakon otkrića DNK tragova kod Hajnca Kifera, priča je odavala utisak nedovršenosti.“
Prvi put sam čuo da neko ne prihvata zvaničnu verziju priče.
„Šta pod time tačno podrazumevate? Kifer je potpuno odgovarao foto-robotu.“
„Foto-robot je bio sačinjen prema jedinom svedočenju“, podseti me ona.
„Prema svedočenju male Olivije Mendelšon.“
„Curice koju su policajci mogli da ispituju samo nekoliko sati, jer su je roditelji sutradan odmah vratili za Njujork.“
„Više ne uspevam da pratim. Da li pokušavate da kažete da treba preispitati zaključke do kojih...“
„Ne, ne“, preseče me ona. „Nemam druge teorije, nemam ni druge dokaze, ali mi je uvek bilo čudno: jedan jedini svedok tokom otmice, zatim tragovi DNK, ali nema tela. Zar vam se sve to ne čini sumnjivim?“
Sada sam uzdahnuo:
„Vi novinari svuda vidite zlo.“
„A vi pisci imate problem sa stvarnošću.“