Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

First topic message reminder :



Devojka iz Bruklina je novi roman Gijoma Musoa kojim je opet očarao ceo svet.
Dobro prepoznatljiv način pisanja, dobar zaplet, napetost koja ne jenjava tokom celog romana.
Ana ljubavi svog života predočava tajnu koju je krila. Na tabletu mu je pokazala sliku i rekla da je ona to učinila. Pitala se da li on može da je voli i posle tog saznanja. Međutim, odmah je nestala i on je i dalje traži....

9
Ulica borovnica


Ono što čovek naziva istinom uvek je njegova istina, to jest obličje u kome mu se stvari pojavljuju.
Protagora


1.

Čim je taksi prešao Bruklinski most, opet sam osetio poznato obilje Menhetna. Tamo nisam kročio od Teovog rođenja i tek sam sada shvatio koliko su mi njegovo sivo nebo i magnetna privlačnost nedostajali.
Njujork sam prvi put upoznao sa osamnaest godina. Leto posle polaganja maturskog ispita nagonski sam odlučio da pođem na Menhetn za jednom mladom Dankinjom, u koju sam se zaljubio. Tri nedelje nakon našeg dolaska, Kristin koja je radila kao au pair na Aper Ist Sajdu odlučila je da je naša idila završena. Nisam ni sanjao da se to spremalo i bio sam teško pogođen, ali oduševljenje koje sam osećao otkrivajući grad brzo me je utešilo u mojim prvim ljubavnim jadima.
Na Menhetnu sam ostao godinu dana. Prvih nedelja radio sam u restoranu na Medisonovoj aveniji, potom sam menjao sitne poslove: prodavač sladoleda, konobar u jednom francuskom restoranu, radnik u video-klubu, prodavač u knjižari na Ist Sajdu. To je bio jedan od najbogatijih perioda u mom životu. U Njujorku sam upoznao ljude koji su zauvek ostavili trag u mom životu i tamo su mi se dogodile neke ključne stvari, koje su delom uticale na ostatak mog života. Od tog boravka pa sve do Teovog rođenja, u Njujork sam se vraćao bar dva puta godišnje i uvek s nepromenjenim ushićenjem.
Iskoristio sam dostupni bežični internet u avionu ne bih li razmenio nekoliko mejlova sa osobljem sa recepcije Bridž kluba, hotela u Trajbeki, u kome sam odsedao već deset godina i u kome, uprkos njegovom nazivu, nije postojalo nikakvo kartaško udruženje. Preporučili su mi pažljivo birano osoblje za čuvanje dece, tako da sam unajmio jednu osobu da vodi računa o mom sinu dok ja vodim istragu. Iznajmio sam i kolica i sačinio listu za kupovinu, za koju se hotel ponudio da je obavi umesto mene: dva pakovanja pelena 12-15 kg, vlažne maramice, štapići za uši, mleko za čišćenje kože, pakovanje teglica.
„Moglo bi se reći da vašem sinu ne nedostaje glasa!“, zajedljivo mi reče šef posade u trenutku iskrcavanja. Lep eufemizam: Teo je bio nepodnošljiv i postideo me je. Umoran i uzbuđen, pravio je cirkus tokom čitavog leta. Ne sedeći nijednog momenta mirno, uznemiravao je čitavo osoblje i ostale putnike biznis-klase. Uspavao se tek u taksiju, koji nas je vodio do Bridž kluba.
Stigavši u hotel, nisam se čak ni raspakovao. Presvukao sam i uspavao sina, a onda sam ga ostavio u dobrim rukama kod dadilje Marike, Nemice koja je, kako bi to moja nana procenila, bila „isuviše lepa da bi bila poštena'1.
Sedamnaest časova. Uranjanje u veliku gradsku vrevu. Ulica, galama, uzavrelost. Bespoštedna borba za taksi. U ovo doba dana na svako odredište najbrže se stiže metroom. Kod Čejmbersove ulice seo sam na liniju A, pravac sever, i za manje od pola sata peo sam se stepeništem stanice u 125. ulici.
Harlem ne poznajem dobro. Devedesetih godina, tokom mog prvog boravka u Njujorku, kvart je bio oronuo i opasan, tako da niko nije ni pretpostavljao da bi neko mogao da poželi da tamo provede odmor. Kao i svi turisti, jednom sam se prošetao tuda, da bih se igrao plašenja samog sebe, i prisustvovao jednoj gospel misi, fotografisao neonska svetla Apolo teatra, ali ništa više od toga.
Malo sam se prošetao, radoznao da vidim koliko se kvart izgradio. U avionu sam pročitao novinski članak u kome se objašnjavalo kako su agenti za nekretnine svečano prekrstili naziv mesta u SOHA (skraćeno od South Harlem), nadajući se da će mu akronim doneti svežinu i duh modernih vremena. Zapravo, kraj više nije bio rizičan i skoro da je odgovarao onome što su opisivali turistički vodiči.
Na 125. ulici koja je nosila i naziv Bulevar Martina Lutera Kinga našao sam sve što sam na Menhetnu voleo: električni izgled, pesmu sirena, mešavinu boja, mirisa, akcenata. Metalna kolica prodavača pereca i hot-dogova, velike narandžasto-bele saobraćajne kupe, iza kojih se izvijaju oblaci belog dima, logoreja likova koji prodaju ispod ruke i pokušavaju da uvale budzašto kradenu robu ispod rasklimanih suncobrana. Ukratko, imao sam jedinstven i opijajući utisak da sam usred velikog nereda koji je dobro organizovan.
Što se dalje išlo od centralne gradske ulice, kvart je postajao daleko mirniji. Bilo mi je potrebno nekoliko minuta da se snađem i pronađem čuvenu Ulicu borovnice: nesvakidašnja uličica, stešnjena između 131. i 132. ulice, koja se uspinje ka Bulevaru Malkoma X-a.
Pred sam kraj tog letnjeg popodneva, lepa svetlost obasjavala je pločnike, iskreći po prozorima, treperavo se prostirući po krošnjama kestenova. Sa obe strane ulice uzdizale su se kuće s crvenom fasadnom ciglom i tremovima od obrađenog i ofarbanog drveta, terasama oivičenim ogradama od kovanog gvožđa j stepenicama koje su vodile u male vrtove. I to je bila magija Njujorka svaki put kada bismo rekli: „Nemam utisak da sam u Njujorku.“
Tog popodneva, dok sam hodao ka Klerinom detinjstvu, više nisam bio u Harlemu. Bio sam na krajnjem Jugu, u Džordžiji ili Južnoj Karolini, pored Savane ili Čarlstona.
Tragovima Devojke iz Bruklina.

2.

Mozel. Auto-put A-4.
Izlaz 44: Falzbur/Sarbur.
Čekajući ispred jedine kućice za naplatu putarine, Mark Karadek bacio je pogled na svoj stari spidmaster, a onda protrljao oči. Grlo mu je bilo suvo, ženice proširene. Napustio je Pariz malo posle jedanaest, prešavši više od četiristo kilometara za četiri i po sata, praveći samo jednu pauzu da bi napunio gorivo na nekoj pumpi u blizini Verdena.
Policajac pruži šaku kovanica radniku SANEF-a i krenu okružnim putem koji je vodio sve do Falzbura.
Grad se prostirao uz samu ivicu nacionalnog parka na Vogezima, staro utvrđeno uporište i poslednji lorenski grad pre ulaska na teritoriju Alzasa. Mark parkira rendž rover na Paradnom trgu, koja je bila okupana sunčevom svetlošću. Pripali cigaretu i stavi ruku iznad očiju ne bi li se zaštitio od jake svetlosti. Stara kasarna od peščanog kamena u oker boji, monumentalna bronzana statua jednog carskog maršala, sve što je bilo u proporcijama koje su van normi samog mesta, upućivalo je na ratničko nasleđe ovoga grada. Ne tako davni period vojnih parada i smotri kojima su se klinci od dvadeset godina poklanjali pre nego što će i sami postati topovsko meso. Pomislio je na svog deku, kog je usmrtio neprijatelj decembra 1915, u Men de Masižu u Šampanji. Danas, na svu sreću, na trgu je bilo mirno. Nije bilo ni topota čizama ni ratničkih pokliča, već samo nasmejanih ljudi, koji su sedeli na terasama i uživah u kapučinu pod stablima kestenova.
Mark je iskoristio svoje dugo putešestvije, krenuvši čak iz Pariza da bi išao u lov na informacije. Nekoliko telefonskih poziva bilo mu je dovoljno da locira Franka Mizelijea, žandarma koji prvi primetio požar i prvi stigao na mesto nesreće u kući Hajnca Kifera. Danas to vojno lice upravlja brigadom koja je bila na raspolaganju žandarmeriji Falzbura. Mark je stupio u kontakt s njegovim sekretarijatom i ugovorio sastanak s njim bez teškoća. Pošto mu je sagovornica nagovestila da oni dele zgradu s gradskom opštinom, zatražio je pomoć da pronađe put do njih od radnika gradskog zelenila, koji je potkresivao drveće na trgu. Potom je prešao trg popločan sivim kamenjem i ružičastim granitom.
Disao je punim plućima. Već dugo nije izašao iz Pariza, a procenio je da će ga istraga odvesti daleko od prestonice. Za trenutak se prepustio spokoju kojim je mesto odisalo, poklanjajući sebi jedno vremeplovno putovanje do Treće republike: trobojka koja se vijori na zabatu zgrade opštine, crkvena zvona koja zvone za podne, graja iz školskog dvorišta opštinske škole.
Kuće koje su okruživale trg pojačavale su utisak pritajene snage: fasade od peščanog kamena, patinirane grede, veoma visoki krovovi s duplim kosinama, prekriveni opekama od pečene gline.
Karadek uđe u gradsku većnicu, staru kasarnu, u kojoj su takođe bili i istorijski muzej i pošta. U unutrašnjosti zgrade dočekala ga je svežina koja mu je dobro došla. Prizemlje s visokim svodovima, mermernim statuama i tamnom drvenarijom podsečalo je na crkvu. Nakon što se raspitao, saznao je da se policija nalazi na poslednjem spratu. Pošao je strmim stepenicama od hrastovog drveta i stigao u hodnik ka staklenim vratima.
Zgrada je bila skoro uređena, ali nije vrvela od života. Osim devojke na recepciji, policijska stanica delovala je pusto.
„Gospodine, mogu li da vam pomognem?“
„Mark Karadek, imam sastanak s gospodinom Frankom Mizelijeom.“
„Solveg Marešal“, predstavi se, sklanjajući plavi pramen kose iza uha. „Sa mnom ste se čuh preko telefona.“
„Počastvovan sam.“
Ona podiže slušalicu.
„Najaviću vas.“
Karadek raskopča dugme na košulji. Pod ovim krovom bila je paklena vrućina. Čitav sprat bio je smešten u potkrovlju. Zidovi obloženi svetlim drvetom odavali su utisak da se tope na suncu.
„Potpukovnik će vas primiti za dva minuta. Žehte li vode?“
On rado prihvati. Policajka ga posluži čašom vode i slatkom perecom od kiselog testa, koju je proždrao za tili čas.
„Vi ste policajac, zar ne?“
„Zato što jedem kao svinja?“
Solveg se grohotom zasmeja. Sačekala je da pojede poslasticu i potom ga odvela do kancelarije svog nadređenog.

3.
Njujork.

Ulica borovnica 6 mesto na kom je Kler provela celo detinjstvo i mesto gde je njena majka preminula na toj adresi nalazila se kuća s ljubičastom fasadom i dvokrilnim drvenim vratima, nad kojima je zabat ispucao.
Kako sam već nekoliko minuta posmatrao građevinu, jedna trudnica pojavila se na terasi. Riđe boje kose, bledog lica prekrivenog sazvežđima pega. Sa stomakom do zuba.
„Jeste li vi iz agencije za nekretnine?“, upita me namršteno.
„Ne, gospođo, nikako. Zovem se Rafael Bartelemi.“
„Etel Faradej“, reče mi ona, pružajući mi ruku po evropskim običajima. „Imate francuski akcenat, primeti. Dolazite iz Pariza?“
„Da, jutros sam doleteo.“
„Ja sam Engleskinja, ali moji roditelji žive u Francuskoj već nekoliko godina.“
„Zaista?“
„Da, u Libronu, u seocetu u Rusijonu.“
Razmenili smo nekoliko banalnih reči o Francuskoj i njenoj trudnoći: trudnoća je bila nepodnošljiva po ovakvoj vrućini, nije bila najbolja ideja praviti treće dete u četrdeset četvrtoj „Uostalom, ne mogu na nogama da stojim, neće vam smetati da sednem? Upravo sam napravila hladan čaj, hoćete li da se poslužite?“
Očigledno da se Etel dosađivala i da bi prihvatila bilo čije društvo. Pravi razlog svoje posete priznao sam joj sedeći sa čašom ispred mene na terasi:
„Ja sam pisac i vodim istragu o devojci koja je provela detinjstvo u vašoj kući.“
„Zaista?“, začuđeno upita. „Kada?“
„Devedesetih i početkom dvehiljaditih.“
Ona se namršti.
„Jeste li sigurni da je to bilo ovde?“
„Da, rekao bih. Ova kuća pripadala je Džojs Karlajl, zar ne?“
Etel potvrdno klimnu glavom.
„Moj suprug i ja kupili smo je od njenih sestara.“
„Njenih sestara?“
Etel pokaza rukom u pravcu istoka.
„Andžela i Gledis Karlajl. Žive dole niže u ulici, u broju 299. Ne poznajem ih dobro, zapravo, ne poznajem ih uopšte. Nemam ništa lično protiv njih, ali nisu baš najsimpatičnije osobe u kraju.“
„Kada ste otkupili kuću od njih?“
Ugrizla se za donju usnu dok se prisećala:
„Po povratku iz San Franciska, 2007. godine. Bila sam trudna, prvo dete.“
„Jeste li tada znali da se neko predozirao u ovoj kući?“
Etel slegnu ramenima.
„Kasnije sam saznala, ali mi je bilo svejedno. Ne verujem u gluposti poput prokletstava i zaposednutih kuća. Svi ćemo negde umreti, zar ne?“
Otpila je gutljaj čaja i pokazala na susedne kuće.
„Neka ostane među nama, ipak je ovo ovde Harlem! Vidite li sve ove kuće za kojima žude male slatke moderne porodice? Osamdesetih, pre nego što su bile renovirane, bile su napuštene, a u njima su se naselili dileri ili su bile pretvorene u apoteke. Čik da pronađete bar jednu u kojoj neko nije umro nasilnom smrću.“
„Jeste li znali da je Džojs imala ćerku?“
„E, to nisam znala.“
„Ne bih rekao.“
Ona se začudi.
„Zašto bih vas lagala?“
„Vi meni ozbiljno tvrdite da nikada niste čuli za tinejdžerku iz kraja koja je 2005. oteta na zapadu Francuske?“
Ona odmahnu glavom.
„Te godine živeli smo u Kaliforniji, u Silicijumskoj dolini.“
U potrazi za osveženjem, ona stavi čašu na čelo, pre nego što će nastaviti priču:
„Želela bih da budem sigurna da sam vas dobro razumela: kažete mi da je ćerka prethodne vlasnice bila kidnapovana, zar ne?“
„Da, oteo ju je monstrum po imenu Hajnc Kifer.“
„Kako se ona zvala?“
„Kler. Kler Karlajl.“
U trenutku kada više ništa od nje nisam očekivao, već bledunjavo lice Etel Faradej postade bledo kao krpa i skameni se.
„Ja...“
Započela je rečenicu, ali se zatim ućuta. Nekoliko trenutaka njen pogled je lutao, dok se potpuno nije izgubio u daljini, hrleći ka dalekim sećanjima.
„Kada bolje razmislim, ipak se ovde nešto dogodilo“, nastavi ona u nekom trenutku. „Čudan telefonski poziv primili smo dana kada smo pravili proslavu povodom useljenja. Bio je to... 25. oktobar 2007. Ovaj dan izabrali smo da pozovemo prijatelje da nam dođu u goste, jer je toga dana moj suprug slavio trideseti rođendan.“
Da bi prikupila sva sećanja, ona napravi pauzu koja mi se činila beskrajno dugom. Podsetio sam je gde je stala ne bi li što pre nastavila.
„Dakle, tog dana ste primili telefonski poziv...“
„Bilo je oko 20 časova. Žurka je bila u punom jeku. Muzika i glasovi su se mešali. Bila sam zauzeta u kuhinji, stavljala sam svećice na tortu, kada mi je fiksni telefon zazvonio. Podigla sam slušalicu i, pre nego što sam i uspela da kažem bilo šta, začuh nekog kako urla: Mama, ja sam, Kler! Pobegla sam, mama! Pobegla samr
Sada sam ja bio taj koji se skamenio, a telo mi prože jeza. Vremenska razlika između Francuske i Amerike bila je šest sati. Ako je Etel primila poziv oko osam uveče, to bi značilo da je Kler zvala oko dva po ponoći. Nekoliko sati pre požara. Kao što smo Mark i ja pretpostavili, Kler je uspela da se otrgne iz Kiferovih kandži, ali suprotno onome što smo pomislili, to se nije dogodilo ujutru, već u noći uoči požara. To je menjalo sve...
Etel nastavi kao da ju je neko bocnuo:
„Pitala sam ko je, i tada, čuvši moj glas, mislim da je shvatila da se nije javila njena majka.“
Nešto me je kopkalo.
„Ali kako to da je Kler dobila vas nakon čitavog vremena koje je proteklo? Kada ste se preselili, vi ste sačuvah broj telefona prethodne vlasnice?“
„Da, upravo tako. Linija nikada nije bila isključivana, samo je privremeno bila prekinuta, i kada smo pozvali AT&T, oni su nam predložili ovo rešenje. To su ljudi tada često radili. Pogotovo što je to bilo jeftinije od uvođenja nove linije, a kako smo tada jedva sastavljali kraj s krajem...“
„I nakon tog poziva niste obavestili policiju?“
Etel, vidno uznemirena, razrogači oči:
„Šta to lupate! Zašto bih to uopšte uradila? O toj priči nisam znala ništa i nisam ni razumela ko je ta devojčica.“
„A šta ste vi njoj odgovorili?“
„Rekla sam joj istinu: rekla sam joj da je Džojs Karlajl mrtva.“
* * *

Visokog stasa, promuklog glasa i masne kože lica, Frank Mizelije krenu u susret Marku i rukovaše se.
„Hvala što ste me primili. Mark Karadek, ja sam...“
„Znam ko ste, kapetane!“, prekinu ga žandarm pokazujući mu rukom da sedne. „Perjanica OSR-a: Salvadorci, banda iz južnog predgrađa, blindirana vozila Drim tima. Nadaleko ste čuveni.“
„Ako vi tako kažete.“
„U svakom slučaju, uvek ste nam raspaljivali maštu! U ovim našim zabitima ne događaju se tako intrigantne stvari.“
Mizelije izvadi maramicu iz džepa i obrisa čelo.
„A povrh svega, čak ni klima-uređaje nemamo!“
Uz blaženi osmejak na licu, zatražio je od Solveg dve čaše vode, ne skidajući pogled sa sagovornika.
„Dobro, svakako mi OSR ne dolazi zbog toga.“
Karadek nije voleo da priča bajke kolegi žandarmu:
„Odmah da vam kažem, da ne bi bilo nesporazuma, u penziji sam i trenutno radim za svoj groš.
Mizelije slegnu ramenima.
„Ako mogu da vam pomognem' neće mi biti problem.“
„Eto, zanima me slučaj Karlajl.“
„To mi ništa ne govori“, potvrdi Mizelije, povlačeći košulju da prekrije svoj okrugli stomak.
Mark se namršti. Glas mu postade grublji:
„Kler Karlajl“, ponovi Mark. „Jedna od žrtava Hajnca Kifera. Curica čije telo nikada nije pronađeno.“
Mizelijeovo hce se zasija, bio je blago ljut.
„U redu, sada razumem bolje. To je zbog onog malog Boasoa, jelte? On vas je unajmio?“
„Ne. Ko je Boaso?“
„Zaboravite“, žandarm je izbegao da mu odgovori dok je Solveg zatvarala vrata kancelarije nakon što je ostavila dve flašice.
Mizelije otvori svoju flašicu i direktno nastavi razgovor:
„A šta biste tačno hteli da znate o Kiferu?“, upitao je brišući usne nadlanicom. „Zar ne znate da nisam ja vodio istragu?“
„Ali vi ste prvi stigli na mesto požara. Želeo bih da znam pod kojim okolnostima.“
Žandarm se nervozno naceri.
„Želeo bih da vam kažem da je to bilo zahvaljujući mom njuhu, ali se sve zapravo odigralo pukim slučajem. Da ste me obavestili o motivu vaše istrage, ja bih vam već pripremio izjavu koju sam tada dao. Mogu da vam je pošaljem faksom ako želite.“
„Naravno. Dok čekam, možete mi ispričati u glavnim crtama šta se dogodilo.“
Mizelije se počeša iza uha i uloži skoro nadljudski napor da se pridigne iz fotelje i stane ispred zidne karte zakačene iza njegovog stola.
„Dobro, poznajete li malo kraj?“
I ne sačekavši odgovor, nastavio je:
„Ovde u Falzburu nalazimo se na granici između Lorene i Alzasa, je li to u redu?“
Uzeo je lenjir sa stola i pokazao zonu na zidnoj karti: reljefni prikaz regije, poput onih koji su nekada bih korišćeni u školama.
„Ja živim sa alzaske strane, ali tada, kada se slučaj dogodio, radio sam u žandarmeriji u Sarburu, u Mozelu. Svakog jutra šipčio sam više od trideset kilometara.“
„Nema ništa gore od gradskog prevoza u Parizu.“
Mizelije se pravio da nije čuo opasku.
„Tog dana, vozeći se na posao, primetio sam guste tragove crnog dima, koji su se pružali iz šume. To me je privuklo i pozvao sam hitnu službu. To je sve.“
„U koliko sati se to dogodilo?“
„Oko pola devet.“
Mark se približio karti.
„Gde se nalazila Kiferova kuća?“
„Ovde“, potvrdi žandarm pokazujući na središnji deo šume.
„Dakle, kao i svakog jutra, išli ste ka stanici...“
Karadek izvadi hemijsku iz džepa. Prateći reči pokretima ali ne skidajući poklopac s hemijske on na karti pokaza put kojim je išao žandarm tog jutra.
„... i ovde, kada je časovnik otkucao 8 i 30, primetili ste dim koji je izlazio... odavde.“
„Da, kapetane.“
Mark je ostao ljubazan:
„Ja sam već prešao preko Savernskog prevoja. Iskreno, ne vidimo dobro kako iz ove perspektive može išta da se vidi iz tog dela šume.“
„Ovlaš“, odgovori žaca. „Kako sam i napomenuo u izjavi, nisam vozio glavnim putem.“
Opet pokaza svojim lenjirom.
„U tom trenutku vozio sam prečicom sa D-l 13.“
„I, uz dužno poštovanje koje gajim prema vama, pukovniče, šta ste kog vraga tražili na tako udaljenom šumskom putu u cik zore?“
Mizelije nije skidao osmeh s lica.
„Kapetane, volite li lov? Zato što to meni pričinjava veliko zadovoljstvo, to je moja velika strast.“
„Šta ovde može da se lovi?“
„Srndać, divlja svinja, jelen, zec. Ukoliko imate sreće, možete da naletite i na jarebice i fazane. Ukratko, tog dana bio je petak ujutru sezona lova bila je već nekoliko nedelja otvorena, ali je svaki prethodni vikend bio bez veze.“
Vratio se da sedne i nastavio:
„Kiša je hla bez prestanka! Ovoga puta prognoze su najavljivale dva dana divnog vremena. Ja, član Udruženja lovaca Mozela, s prijateljima sam se dogovorio da ćemo u potpunosti iskoristiti vikend. Dakle, na tom putu bio sam jer sam pravio izvidnicu za sutradan. Trebalo je proveriti stanje na stazama, ograde i tome slično. Volim da posmatram izlazak sunca iznad šume nakon kiše i da udišem mirise bilja koje raste pod drvećem u šumi.“
Sve je to lepo, druže, samo ti nisi šumar, pomisli Mark, ali se uzdrža od daljeg komentarisanja. Sav mastan i lažno iskren, ovaj tip nije bio čist, ali Mark nije uspevao da pronađe ugao iz koga bi mogao da ga napadne.
Neprimetno je uzdahnuo i vratio razgovor na početnu temu:
„Dakle, s puta ste primetili oblak dima...“
„Tako je. Pošto sam vozio službeni auto jedan sladak megan, da dodam mogao sam preko stanice da obavestim i kolege i vatrogasce.“
„Potom ste otišli na mesto zločina?“
„Da, da bih obezbedio dolazak pomoći i bio siguran da nema šetača i lovaca koji su u blizini. Logično, zar ne?“
„Da, radili ste svoj posao.“
„Vrlo ljubazno od vas da to uočite.“
Mizelije se nasmeja i obrisa svoje pilotske rejbanke rubom košulje. Karadek je zagrizao i nije popuštao:
„Ukoliko dozvolite, postavio bih vam još koje pitanje...“
„Ali na brzinu“, odgovori ovaj, gledajući na svoj ručni časovnik. „Moram da se pridružim mojim ljudima na kružnom toku puta A-4. Poljoprivrednici su postavili blokadu i od jutros...“
Karadek ga prekinu:
„Opet sam iščitao novinske članke koji su izlazili tih dana. Relativno malo se govorilo o Kiferovom vozilu. Onome u kome su pronađeni tragovi koji pripadaju Kler Karlajl.“
„Nije bilo otisaka te devojčice. Bilo je tragova svih ostalih žrtava. A znate li zašto? Zato što je tim autom bolesnik prevozio svoju lovinu. Kada su forenzičari došli da uzmu tragove, mogao sam da pogledam taj usrani kamionet iz svih uglova. Kifer je u njega ugradio neku vrstu kaveza, kao sef, kao neki ogroman sanduk sa zvučnom izolacijom.“
Karadek nabi ruku u džep i izvadi iz njega novinski tekst koji je uzeo iz Rafaelovog stana.
„To je jedina fotografija koju sam uspeo da nađem“, reče Mark pokazujući fotografiju žandarmu.
Mizelije je posmatrao fotografiju. Crnobela, slaba rezolucija.
„To je taj auto, pikap nišan navara.“
„A ovo, šta je ovo iza?“
„To je Kiferov motocikl. Stodvadesetpetica, kros. Bio je pričvršćen remenom u prtljažnom delu vozila.“
„Šta je dođavola on tamo tražio?“
„Otkud ja to mogu da znam?“
„Kao žandarm, trebalo bi da imate bar neko objašnjenje.“
Mizelije odmahnu glavom.
„Nikada se to nisam zapitao. Kao što sam vam objasnio, ja nisam vodio istragu. Recite, kao kolega, možemo li preći na ti?“
„Naravno“, nastavi Mark. „Jeste li poznavali Kifera pre nego što je izbila ova afera?“
„Nikada ga nisam sreo.“
„Pa ipak, lovio si u blizini njegove kuće, zar ne?“
„Šuma je prevelika“, odgovori Mizelije, ustavši i uzevši svoju jaknu. „Dobro, sada je stvarno vreme da krenem.“
„Poslednje pitanje, ako može“, upita Karadek koji je i dalje sedeo. „Deset godina nakon zločina, kako možeš i dalje da se sećaš marke automobila? Fotografija je potpuno mutna.“
„Upravo zbog slučaja Boaso! Mislio sam da si zbog toga došao da me ispituješ.“
„Ispričaj mi.“
Nakon trenutka oklevanja, žaca je opet seo. Nešto ga je u tom razgovoru zabavljalo. U toj igri mačke i miša, imao je utisak da je nesalomiv.
„Da li si čuo za porodicu Boaso-Depre?“
Mark odmahnu glavom.
„E pa nisi jedini. Malo ljudi zna za njih, čak i u ovoj regiji. Ipak, njihovo prezime se nalazi na listi sto pedeset najvećih kulturnih baština čitave Francuske. Ljudi su vrlo neprimetni, potiču iz porodice industrijalaca iz Nansija, koji su danas na čelu malog kraljevstva za raznošenje materijala za izvođenje javnih radova.“
„Kakve veze imaju sa slučajem?“
Mizelije je uživao u nestrpljivosti svog sagovornika.
„Shvati da ima šest meseci kako jni je ovde upala crna ovca njihove porodice: Maksim Boaso, slabašni momčić od nekih dvadesetak godina, uzrujan, sav u nekoj nelagodi. Sedeo je na istom mestu kao ti i ispričao mi neku nepovezanu priču, objašnjavajući mi pritom kako trenutno ide na psihoanalizu i kako ga je terapeut savetovao da dođe da me vidi, da bi ga konačno svi videli kao žrtvu...“
Karadek se uzvrpolji:
„Može li to malo kraće?“
„Na kraju treba da saznaš ono što želiš! Ukratko, saslušao sam pažljivo njegovu priču i evo vrhunca: 24. oktobra 2007, klinja, koji je tada imao deset godina, tvrdi da ga je neki lik oteo usred centra Nansija.“
„Dvadeset četvrtog oktobra? Dva dana pre požara?“
„Upravo! Munjevita akcija! Jedva više od 24 sata između otmice i primopredaje! Klinja nam je rekao da je tada bio u stanju da zapamti broj registarske tablice svog otmičara. Posle devet godina, on nam je saopštava, mi je unosimo u sistem i pogodi?“
„Tablice s Kiferovog vozila“, skopčao je Mark.

10
Dve sestre živeše u miru


Nevini ne postoje. Nasuprot tome postoje različiti stepeni odgovornosti.
Stig Larson


1.

Put od Falzbura do Nansija je jedna ogromna, vanvremenska i ohrabrujuća praznina.
Za volanom svog starog automobila Karadek je uživao u umirujućoj monotoniji: pašnjaci, stada, miris đubriva, polja koja se nižu i traktori koji se vuku po drumu, a on ne hita da ih pretekne.
Na kontrolnoj tabli automobila odsjaji sunca stvaraju kaleidoskopske prizore. Na radiju u autu, prefinjeni i svedeni džez trubača Kenija Vilera. Prateći kretanje automobila, taj disk se u njegovom autu vrti već deset godina. Bio je to poslednji poklon koji je dobio od žene, pre nego što je otišla.
Pre nego što je preminula.
Tokom čitavog puta Mark je razmišljao o onome što mu je žandarm ispričao. U mislima je premotavao čitav njihov razgovor, kao da ga je negde snimio. Sačekao je da se utisci slegnu. Vario je prikupljene podatke. Samog sebe je pohvalio, jer je pratio sopstveni instinkt. Odmah mu je intuicija ukazala da je Mizelije bio jedan od ključnih svedoka, čiju su važnost za dalji tok istrage prvi istražitelji potcenili. Znao je i da ga je žaca slagao, ali je još morao da smisli kako da ga pritisne.
Dok je ulazio u Nansi, odustao je od namere da Rafaelu ostavi govornu poruku. Ne, prerano je. Više je voleo da pričeka da se konkretni elementi nakupe.
Stigavši u centar grada, imao je iskušenje da se parkira ispred knjižare i ostavi uključena sva četiri migavca, ali je odustao od te ideje. Nije bilo pametno dovoditi u rizik automobil, koji bi sa tog mesta pauk lako mogao da odnese. Našao je jedno mesto na parkingu Sen Žan, pored železničke stanice i velikog tržnog centra, nezgrapne betonske građevine koja je sagrađena sedamdesetih godina.
Pešice je napustio taj neljupki kvart, potpuno unakažen radovima.
Siv, sumoran, turoban, beživotan o Nansiju je imao samo negativne utiske. Ali je ipak u tom gradu godine 1978. upoznao onu koja mu je kasnije postala supruga. Tada mladi inspektor, (kako se onda govorilo) tek se ispilio iz Kan Ekliza, Mark je preko volje otišao na jednu nedelju stručnog usavršavanja, koje je organizovano u studentskom gradu Fakulteta za književnost i društvene nauke Univerziteta u Nansiju.
Upravo je tamo, u amfiteatru, prilikom prelaska s jednog predavanja na drugo, sreo Eliz. Studentkinja klasične književnosti, tada je imala dvadeset godina i živela u studentskoj sobici u Ulici Notr Dam d’Lurd.
Mark je radio u Parizu. Tokom dve godine, čekajući da Eliz završi master, šetkao se stalno između dva grada. Setio se kako bi mu nekih večeri samo palo na pamet da ode iz prestonice i da bude s njom, jureći bezbrižno ka Nansiju za volanom gordinija R8. Osetio je kako mu se oči pune suzama. Tako nešto doživljava se samo jednom, ali smo u tom trenutku retko svesni važnosti toga. To je jedna od životnih tragedija.
Haos. Nije trebalo da dopusti sećanjima da razruše branu kojom ih je zadržavao. Trebalo je da ih savlada, da se bori s njima prsa u prsa, da im ne prepusti nijedan pedalj terena, inače je propao.
Sklopio je kapke, ali Elizina slika ostala mu je pred očima. Prava cura sa istoka. Odlučno i melanholično lice, pepeljastoplava kosa, kristalni pogled. Na prvi pogled, hladna lepota, udaljena, skoro nedostižna. Ali ona je umela da bude sve suprotno: zabavna, privlačna, uzbudljiva.
Eliz ga je uvela u svet književnosti, slikarstva i ozbiljne muzike. Zahtevna, ali ne i snob, uvek je imala u ruci neku knjigu: roman, zbirku pesama, katalog sa izložbe. Umetnost, mašta i himere činili su sastavni deo njenog sveta. Dajući mu pristup u tu čulnu dimenziju, Eliz ga je potpuno izmenila. Zahvaljujući njoj, Karadek je doživeo otkrovenje: svet se nije ograničavao na groznu stvarnost njegovih istraga. Svet je bio veći, neobuhvatljiv, više omamljujući.
Dok je besciljno lutao gradom, Mark je osetio da gubi borbu. Otvorio je novčanik i iz pregrade za sitan novac izvadio tabletu leksomila, koju je polomio napola. Njegovo poslednje utočište. Tableta za pod jezik. Hernija stiže u pomoć da se ne bi popustilo. Da bi se suzbilo osećanje bola, zato što nije bio sposoban da Ehz voli sa više žara. Zato što nije uspeo da je zadrži.
Dejstvo tablete skoro odmah se osetilo. Slike su postajale manje snažne, a napetost se smanjila za čitav stepen. Dok su slike njegove žene postajale bleđe, setio se Floberovih reči koje je ona posebno volela: „Svako od nas ima u srcu jednu sobu dostojnu kralja. Zazidao sam je, ali nije uništena.“

2.

Tog kasnoletnjeg popodneva užasna prošlost Ulice borovnica činila se tako dalekom da bi se moglo reći da ju je neko izmislio. Lišće je šuštalo na povetarcu koji je prolaznicima na uho pevušio milozvučnu pesmu. Kao pravi slikar impresionista, sunce je sejalo zlatnu krljušt po zasadima žive ograde, stvarajući sliku koja je ujedno bila i melanholična i topla, negde između Normana Rokvela i Edvarda Hopera.
Na broju 229, na tremu kuće, dve crnkinje izašle su na vazduh, motreći budnim okom na devojčicu i dečaka, koji nije još tinejdžer, ali ni klinja, dok su ovi radili domaće zadatke na stočiću u vrtu.
„Tražite li nešto, gospodine?“
Žena koja mi se obratila, starija, trebalo bi da bude Andžela, starija sestra Džojs Karlajl.
„Dobar dan, gospođe, zovem se Rafael Bartelemi i želeo bih da vam postavim nekoliko pitanja u vezi s...“
Ona se odmah uzjoguni:
„Da li ste novinar?“
„Ne, ja sam pisac.“
To me je uvek čudilo: u kojoj meri većina ljudi nije podnosila novinare, dok su im se romanopisci uvek sviđali.
„Pitanja u vezi s čim?“
„U vezi s vašom sestrom Džojs.“
Živim i nervoznim pokretom, ona odmahnu rukom uprazno, kao dateraosicu.
„Džojs je mrtva već deset godina! Ko ste vi da smatrate sebe dostojnim da kvarite uspomenu na nju?“
Andžela je imala ozbiljan i krupan glas. Podsećala je na glumice iz filmova o eksploataciji crnačke populacije. Afro izgled, tršava, grgurava i bujna kosa. Prava Pem Grir obučena u šarenu majicu i kožnu jaknu bez rukava.
„Očajan sam od ponovnog oživljavanja bolnih uspomena, ali možda imam informacije koje bi mogle da vas zanimaju.“
„Koje informacije?“
„Informacije u vezi s vašom sestričinom Kler.“
Vatra se rasplamtela u njenom pogledu. Ona skoči sa stolice za ljuljanje i poče da me vređa:
„Žutokljunac, ne sviđa mi se tvoja učena! Ako znaš nešto što nas dve treba da čujemo, reci odmah sve, a ako nećeš, da se čistiš odavde smesta!“
Gledis, mlađa sestra, pritekla mi je u pomoć:
„Pusti ga da kaže, Andžela, vidiš da deluje pristojno.“
„Malo sutra pristojan!“, zakreštala je i ušla u kuću, vodeći dvoje dece sa sobom, kao da je pokušavala da ih zaštiti.
Porazgovarao sam nekoliko trenutaka sa Gledis. Imala je malo klasičniji stil u poređenju sa sestrom, što je podsećalo na Kler: duga i ravna kosa, fine crte, nežna šminka. U beloj haljini s veliki izrezom, koji joj je u potpunosti otkrivao noge, podsećala me je na ploču Four seasons of love, album disko-muzike Done Samer koji je bio deo kolekcije ploča mojih roditelja i uveseljavao me od detinjstva.
Ljubazna i znatiželjna, ona prihvati da mi govori o svojoj pokojnoj sestri. Drage volje mi je potvrdila sve što mi je Marlen Delatur, novinarka Zapadnofrancuskih, ispričala: Džojs Karlajl se stvarno predozirala, za manje od mesec dana nakon Klerine otmice.
„Nakon tolikih godina uzdržavanja, Džojs se naglo vratila poroku?“
„Kako i da joj zamerimo na tome? Bila je očajna zbog otmice ćerke.“
„Ali u trenu kada se predozirala, imala je makar nadu da je Kler živa.“ „Stres i pometenost su je izjedali. Imate li dece, gospodine Bartelemi?“ Pokazao sam joj Teovu sliku na telefonu.
„On udiše radost življenja!“ povika. „Baš liči na vas.“
Bilo je glupo, ali mi je opaska svaki put prijala. U trenutku kada sam joj zahvalio, vrata kuće se otvoriše. Andžela se opet pojavila i došla da nam se pridruži, noseći album sa fotografijama pod miškom. Smirila se i sama se priključila razgovoru, koji je očigledno pratila s prozora.
„Ako želite da razumete Džojs, morate uvek imati na umu da je naša sestra bila pravi zanesenjak, strastvena osoba, zaljubljenik. Ja nemam te crte karaktera, ali ih veoma poštujem.“
Odmah mi je rečenica Anatola Fransa pala na pamet:
„Uvek sam više voleo zanesenost strastima od mudrosti ravnodušnosti.“ Zamišljena Andžela hladila se albumom koji je iznela.
„Dok je bila mlađa, Džojs bi se često opekla“, nastavi ona. „Kako se Kler rodila, smirila se. Bila je obrazovana žena i dobra majka, ali uvek je imala tu crnu iskru, taj samodestruktivni nagon, koji neke osobe nose u sebi. Neka vrsta unutarnje zveri, koju možete ponekad da pripitomite, na nekoliko godina, sve dok ne poverujete da ste je savladali. Ali zver nikada ne umire i iskra čeka pogodan trenutak da se opet razbukti.“
„Niste ništa predosetili? Pretpostavljam da je tokom tog perioda bila stalno okružena ljudima.“
Pogledala me je s beskrajnom tugom u očima.
„Upravo sam ja pronašla Džojs, na podu kupatila, sa špricem u veni. I bez sumnje da sam i ja pomalo kriva za njenu smrt.“

3.

Nansi.
Prelazeći sa trotoara na trotoar, Karadek se lagano provlačio među prolaznike. Pod suncem, stara prestonica lorenskih vojvoda delovala je preporođeno u poređenju sa slikom iz njegovih sećanja. Lepo vreme menja sve jer daje gradu vitamine koji mu nedostaju tokom kišnih dana. Danas su čak i male zgrade Ulice Klodion izgledale su kao trvđave sa juga. Od sada sa pešačkom stazom i tramvajskom linijom, Ulica Sen Žana vrcala je od energije.
Sendizjeanska ulica. Salon knjige. Velika knjižara ostala je verna izgledu koji je Marku ostao u sećanju. Jasno se sećao pločica u prizemlju i uskih hodničića koji prate svaki sprat, odajući utisak da se posetilac nalazi na lađi.
Čim je kročio u knjižaru, odmah je upitao radnika koji je redao džepne rečnike na upadljivu policu:
„Tražim Maksima Boasoa.“
„Deo s krimićima, treći sprat.“
Mark se popeo preskačući po dva stepenika, ali stigavši ispred stola za predstavljanje trilera i crnih priča, susreo je samo mladu prodavačicu koja je u tom trenutku delila s čitaocem svoje oduševljenje Nekropolisom, remek-delom Herberta Libermana.
„Maksim? Zbog početka školske godine, otišao je da pomogne momcima koji rade u papirnici.“
Karadek se vrati natrag gunđajući. Početak školske godine... Jebote, baš je sad našao da padne. Petak po podne. Časovi su se upravo završili, a odeljenje za prodaju školskog pribora vrvelo je od školaraca i njihovih roditelja.
„Maksim Boaso? Kapetan Karadek, Odeljenje za suzbijanje razbojništava, imam nekoliko pitanja za vas.“
„Da, ali... Ne ovde“, promrmlja.
Maksim Boaso izgledao je mnogo mlađe nego što gaje Mark zamišljao. Imao je lepo lice, vidno izmučeno, koje nije sakrivalo zebnju i ranjivost. Karadek se odmah seti Montgomerija Klifta u njegovim prvim ulogama: Crvena reka, Mesto pod suncem...
„Možeš da ideš na pauzu“, ohrabri ga drugi zaposleni, koji je takođe bio zadužen za ovo odeljenje. „Pozvaću Melani.“
Maksim je skinuo prsluk u bojama knjižare i pošao za Karadekom, koji se laktao da bi se izvukao iz sveopšteg meteža.
„Pored ovolikog sveta u knjižari, nisam imao vremen'a ni da jedem“, reče prodavač izlazeći iz knjižare. „Ima jedan suši bar uz ulicu, ako ste za?“
„Više volim dobar biftek, ali zašto da ne.“
Pet minuta kasnije, njih dvojica su sedeli na stoličicama jedan do drugog. To je bio restoran s pokretnom trakom: tanjirići pod plastičnim zvonima smenjivali su se na pokretnoj traci. U to vreme, kako se tek bio otvorio, restoran je bio skoro prazan.
„Sve sam već ispričao pukovniku Mizelijeu“, započe Boaso, mešajući cevčicom čašu vitel vode s ukusom nane.
Karadek otkri odmah svoje namere:
„Zaboravi na tog seronju. Kako si i sam shvatio, on ti neće pomoći.“
Iako je izgledalo da mu se dopao jezik istine kojim je Karadek govorio, mladić stade u odbranu žandarma:
„S druge strane, Mizelije nije pogrešio: devet godina nakon zločina, moja priča nema smisla.“
Mark odmahnu glavom.
„Ne samo da ima smisla, već može da nam pomogne u razrešenju jednog novog slučaja.“
„Zaista?“
„Dozvoli mi da ti prvo postavim nekoliko pitanja, a potom ću ti sve objasniti, može?“
Mladić je pristao. Mark je u kratkim crtama ispričao priču, onako kako mu je pukovnik rekao.
„Dakle, tada si imao deset godina?“
„Deset i po. Tek sam pošao u šesti.“
„Gde si stanovao?“
„Kod roditelja, u jednoj privatnoj kući na Trgu Karijer.“
„U Starom gradu, zar ne? Pored Stanislavljevog trga?“
Boaso potvrdno klimnu glavom i nastavi:
„Svake srede po podne, vozač bi me odveo na veronauku.“
„Gde?“
„U bazilici Sent Evra. Slagao sam oca za vreme početka časova, ne bih li imao više vremena za sebe. Vozač bi me ostavio u Gizu i, svaki drugi put, umesto da odem kod sveštenika, odskitao bih u Park Orli. Tamo je bio jedan animatora iz Kancelarije za mlade, koji je deci držao besplatne časove glume. Ulaz je bio slobodan. Nije bilo upisivanja, nije bilo zbrke. Bilo je izuzetno zabavno.“
Mark otpi gutljaj piva direktno iz flaše i uze kolut sašimija. Maksim nastavi priču drhtavim glasom:
„Taj tip oteo me je u povratku. Uvek sam išao prečicom, prolazeći kroz Regionalni univerzitetski klinički centar. Nisam ga ni video kako pristiže i za nekoliko trenutaka bio sam zatvoren u njegovom gepeku.“
„On je znao ko si ti?“
„Bilo je očigledno. Uostalom, odmah mi je rekao: Sve će biti dobro: otac će te odavde vrlo brzo izbaviti. Mora da me je pratio već nekoliko nedelja.“
„Koliko dugo ste se vozili?“
„Oko dva sata. Kada smo stigli kod njega, usred neke šume, padala je kiša i skoro da se potpuno smrklo. Prvo me je zatvorio u ostavu za alat u blizini kuće. Mislim da sam imao temperaturu od šoka. Buncao sam, urlao, nisam mogao da se zaustavim. Da budem iskren, usrao sam se, ako me razumete? I figurativno i doslovno. Tresnuo mi je dva-tri šamara, a potom je odlučio da me uvede u kuću. Prvo mi je stavio povez preko očiju, a potom sam silazio niz mnoštvo stepenika. Otvorio je jedna, a potom i druga vrata. Da zaključim, poverio me je na čuvanje jednoj devojci. Imala je vrlo lep glas i lepo je mirisala. Voda s mirisom ljubičice sa sveže ispeglanog veša. Rekla mi je da ne skidam povez i da se ne bojim. Ona me je oprala rukavicom za kupanje i čak me je ljuljala da zaspim.“
„Da li znaš kako se ta devojka zvala?“
Boaso potvrdno klimnu glavom.
„Rekla mi je da se zove Luiz.“
Karadek očima potvrdi.
Luiz Gotje, prva žrtva, imala je svega četrnaest godina kada je nestala krajem 2004, dok je bila na raspustu u Bretanji kod bake i deke.
Sada je Maksim govorio jecajući.
„Kako sam samo svih ovih godina mogao da mislim da je ta devojka bila njegov suučesnik! Tek sam skoro, čitajući novinske članke o tom tipu, Hajncu Kiferu, shvatio ko je ona bila! Ona je...“
„Znam ko je ona bila. Da li si bio u kontaktu s ostalim devojkama dok si bio tamo?“
„Ne, samo sa Luiz. Ništa me nije navelo da pomislim da je tamo bilo još devojaka.“
Nepomičan pogled gubio mu se u daljini. Maksim je ćutao skoro čitav minut.
„Koliko je vremena bilo potrebno tvojim roditeljima da prikupe novac za otkup?“, želeo je da zna Karadek.
„Svega nekoliko sati. Kifer nije bio glup da traži astronomsku cenu. Pet stotina hiljada evra u sitnijim neobeleženim novčanicama. Bez sumnje, znate da je moja porodica basnoslovno bogata. To je suma koju je moj otac lako prikupio.“
„Gde se odigrala primopredaja?“
„U šumi Lanevevil o Boa, kod seoceta blizu Linevila.“
„Kako je moguće da se sećaš tih detalja?“
Boaso pojasni:
„Narednog dana, u trenutku kada je napuštao svoju kuću, on me je čvrsto vezao, ali ovoga puta nisam imao povez preko očiju i bio sam s njim, napred, na suvozačevom sedištu. Na pola puta zastao je pored jedne telefonske kabine pokraj druma. Pozvao je mog oca da bi s njim utanačio detalje mesta sastanka.“
„Kako se Kifer tada ponašao?“
„Jebiga, bio je preterano napet. Vrlo dezorijentisan i potpuno paranoičan. Bilo je vrlo glupo što me je smestio napred. Iako smo išli sporednim putićima, neko je mogao da me primeti. Nosio je fantomku, pričao sam sa sobom, bio je razdražen. Kao da je popio nešto.“
„Pilule za lilule? Dop?“
„Da, nešto sigurno.“
„A kada si video registarske tablice njegovog auta?“
„Pod svetlošću farova, dok sam išao ka ocu.“
„Dakle, to je bilo u šumi? Njihova dva automobila bila su jedan naspram drugog?“
„Da, kao u Sicilijanskom klanu. Moj tata dobacio mu je aktovku punu love, Kifer ju je proverio i zatim me pustio da odem. Kraj priče.“
„Čekaj malo! Kakva aktovka? Tvoj otac je stavio novac u torbu, zar ne?“
„Ne, već u akten-tašnu.“
„Mizelije mi je rekao da si mu ti govorio o nekoj žutoj platnenoj torbi.“
Boaso se iznervirao:
„To nikada nisam rekao! To je bila čvrsta akten-tašna, poput Samsonajtovih, moj otac je imao više takvih tašni. Možda je Kifer posle prebacio novac u torbu. To me ne bi začudilo. Vidite, on je bio sumnjičav prema svemu. Mislio je da će ga neko uhvatiti preko odašiljača ih nečeg sličnog.“
Karadek spusti pogled i primeti na šanku Boasoove nokte, izgrickane do živaca. Klinac je bio preosetljiv i u stalnom iščekivanju nekog napada. Njegovo anđeosko lice razorili su stres i strah.
„Šta se potom dogodilo s tvojim roditeljima?“
„Ništa. Nikakva rasprava, nikakav razgovor. Za njih je sve to bila moja greška. Dva dana kasnije poslali su me u internat. Prvo u Švajcarsku, a potom u SAD. Nikada više nismo o tome razgovarah i s vremenom sam i ja to potisnuo.1'
Mark se namršti.
„Hoćeš reći da nikada nisi povezao svoju priču i s Kiferovim žrtvama?“
„Ne. Živeo sam u Čikagu. Bio sam daleko od svega toga. Sve do pre nekih šest meseci uopšte nisam ni čuo za Kifera.“
„Šta je bio okidač? Mizelije mi je pominjao neku psihoterapiju.“
„Da, želeo sam da ostanem u Americi i da krenem u školu glume na Brodveju, ali sam morao da se vratim u Francusku nakon mature. Iz zdravstvenih razloga. Stvarno mi nije bilo dobro. Uvek sam bio sklon strahovanju od svega, ali ovoga puta su se moji anksiozni napadi umnožili. Imao sam više pokušaja samoubistva, paranoičnih gubljenja i halucinacija. Bio sam na pragu ludila. Hospitalizovali su me na šest meseci u specijalizovanom centru u Sargeminu. Vratio sam se na noge, prvo lekovima, a potom i zahvaljujući psihijatru.“
„I, tokom seansi, sećanje na otmicu izašlo je na videlo...“
„Da, a postalo je još gore kada sam shvatio da je moj otmičar bio Kifer i da je podmetnuo požar u kući nekoliko sati nakon toga. Shvatate li da sam mogao da spasem te devojke?“
„Pa, sad, kako se uzme“, proceni Mark.
Boaso povika:
„Jebote, pa imao sam broj njegovih registarskih tablica! Da smo obavestili pajkane, došli bi kod njega pre nego što napravi onaj krvavi pir.“
Mark spusti ruku na Boasoovo rame da ga umiri:
„Tvoji roditelji su odgovorni. Ne ti.“
„Govnari! Draže im je bilo da ostave tog divljaka na slobodi nego da im se ime vuče po štampi! To me izluđuje!“
„Jesi li sa njima pričao o tome?“
„S njima o tome nisam više razgovarao, ne nakon što sam shvatio šta su učinili. Odričem se i nasledstva. Ne želim ništa da im dugujem. Moji baka i deka platili su troškove lečenja.“
Mark uzdahnu.
„Za ovo sranje ti nemaš nikakvu odgovornost, imao si svega deset godina!“
„To me ne opravdava.“
„Da, to te opravdava! U ovom slučaju, mnogo ljudi sebi može da zameri manje ili više ozbiljne greške, ali veruj mi, ti nisi jedan od njih.“ Maksim spusti glavu na dlanove. Suši nije ni pipnuo. Karadek uzdahnu. Ovaj klinac mu se sviđao: uporan, osećajan, ranjiv, iskren. Zaista je imao želju da mu pomogne.
„Slušaj me, znam da je lakše reći nego uraditi, ali treba da nađeš način da to ostaviš iza sebe, OK? Uostalom, šta i dalje tražiš ovde?“
„Gde to ovde?“
„U Nansiju. Briši odavde, mnogo te loših sećanja vezuje za ovaj grad i za ovu regiju. Uzmi lovu od roditelja, idi u Njujork, uplati te časove glume. Imamo samo jedan život, i on brzo prolazi.“
„Ne mogu to da učinim.“
„Zašto?“
„Rekao sam vam da sam bolestan. Imam psihičkih problema. Psihijatar koji me prati je ovde i...“
„Stani!“, prekinu ga Mark pokretom ruke.
Sa ivice šanka uzeo je vizitkartu restorana na kojoj je naškrabao jedno ime i broj telefona i dao ga Boasou.
„Ester Hejzel“, mladić uspe da odgonetne Markov rukopis. Ko je ovo? „Psihijatar iz Sent Ane. I Francuskinja i Amerikanka. Sada radi na Menhetnu, ima i privatnu ordinaciju, ali radi i u bolnici. Ako tamo budeš imao problema, reci joj da te ja šaljem.“
„Odakle je poznajete?“
„I meni je bila potrebna pomoć. Depresija, halucinacije, napadi, strah od drugih i strah od sebe, predvorje pakla, kako ti kažeš... e, i ja sam tuda prošao.“
Maksim je bio zaprepašćen.
„Na prvi pogled, nikada se ne bi reklo. I sada ste izlečeni?“
Karadek odmahnu glavom.
„Ne, od toga se nikada do kraja ne izlečimo. To je loša vest.“
„A dobra?“
„Dobra vest je da možemo naučiti da živimo s tim.“

4.

Ulica borovnica.
Andžela Karlajl spustila je stari album s platnenim koricama na baštenski stočić nekada su ljudi pravili ovakve spomenare umesto da nagomilavaju stotine fotografija u telefonima i da ih posle zaborave.
Držeći ga s nežnošću, Gledis i Andžela počele su da listaju album preda mnom. Sada su popustili svi lanci kojima je njihova nostalgija bila zarobljena. Džojs ju je oživljavala putem fotografija. Bilo joj je i teško i lepo.
Godine su se smenjivale: 1988, 1989, 1990... i slike nisu prikazivale ono što sam očekivao. U to vreme Džojs nije bila drogirani zombi kakvog mi je Marlen opisala. To je bila ozarena, radosna i naočita žena. Bivša urednica Jugozapadnih verovatno je pobrkala lončiće? Ili je pojednostavila stvari, čemu je njena profesija sklona? U razgovoru sa sestrama išao sam lagano i za početak nisam želeo da načnem temu prostitucije:
„Jedna francuska novinarka rekla mi je daje, pre rođenja Kler, Džojs bila zavisna od kreka i heroina.“
„To je laž!“, pobuni se Andžela. „Džojs je imala problema s heroinom, to je tačno, ali to je bilo mnogo ranije! Kler se rodila 1990. Džojs je do tada već raskrstila s drogom. Vratila se da živi kod naših roditelja u Filadelfiji, pronašla je posao u biblioteci i čak je radila kao volonter u Gradskom centru za socijalni rad.“
U glavi sam pribeležio informaciju gledajući ostale fotografije: slike Kler kada je bila devojčica, s majkom, s tetkama, s bakom. Od emocija mi se stvorila knedla u grlu. Srce mi se stezalo i bilo mi je teško da gledam fotografije žene koju sam voleo, kada je imala šest ih sedam godina. Mislio sam na život koji se začinjao u njenoj utrobi. Možda devojčica koja će ličiti na nju. Ukoliko uspem da ih pronađem.
Ovde smo i dalje bih daleko od užasnih fotografija koje su štampani mediji besomučno ponavljah. Sestre Karlajl bile su obrazovane i dobro situirane. Njihova majka Ivon bila je advokat i radila je čitavog života u kabinetu gradonačelnika Filadelfije.
„Nema slika vašeg oca?“, primetih sa čuđenjem.
„Teško je slikati fantoma“, odgovori Gledis.
„Bolje rečeno vetropira“, ispravi je Andžela. „Vetropira koji je na muški polni organ gledao kao na odlikovanje.“
Sestre prasnuše u ludi nehotični smeh, a ja takođe nisam mogao da se uzdržim.
„A Kler? Ko je njen otac?“
„Ne znamo“, potvrdi Gledis, sležući ramenima.
„Džojs nikada o tome nije pričala i nismo ni pokušavale da otkrijemo.“
„Teško mi je da u to poverujem. Kada je bila mala, vaša sestričina mora da je postavljala to pitanje više puta!“
Andžela se namršti. Unela mi se u lice i počela da ropće:
„Vidite li vi muškarce u ovom albumu?“
„Ne.“
„Vidite li vi muškarce u ovoj kući?“
„Pravo govoreći, ne.“
„Nema ih, niti ih je bilo, niti će ih ikada biti. Mi smo amazonke.“
„Nisam siguran da je analogija ispravno odabrana.“
„Zašto?“
„U grčkoj mitologiji, govorilo se da su one lomile udove muškoj deci. Ili su im vadile oči da bi ih posle koristile kao robove.“
„Vrlo dobro razumete ovo što sam htela reći. Ništa ne očekujemo od muškaraca, žutokljunče. To je naša filozofija, sviđalo se to tebi ili ne.“
„Ne treba sve muškarce stavljati u isti koš.“
„Da, da, upravo su svi muškarci isti: neiskreni, prevrtljivi, podli, lažovi, varalice. Niste pouzdani. Mislite da ste ratnici, ali ste tek jadne marionete koje se vode sopstvenim nagonima. Smatrate da ste muževni i snažni, ali ste samo lovci na laku robu.“
Nisam se dao obeshrabriti tokom razgovora, već sam im ispričao moje iskustvo sa Natali, koja me je napustila mesec dana nakon što je rodila našeg sina. Ali ni to nije bilo dovoljno da bih od njih izmamio sažaljenje.
„To je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo“, odlučno se usprotivi Andžela.
Sunce je zalazilo. Vrućina je slabila. Moje fino vladanje još uvek mi je išlo u korist, one i dalje nisu znale ko sam zapravo, pa su sestre počele da mi govore u poverenju. Andželi je popustio odbrambeni stav. Iako je tvrdila suprotno, osećao sam da nije bila imuna na moju priču.
Andžela zatvori album. Oblaci su za trenutak prekrili sunce pre nego što su se potpuno razvejali.
„Zašto se malopre rekli da se osećate odgovornom za Džojsinu smrt?“
„Svi mi imao deo odgovornosti u tome“, potvrdi Gledis.
Andžela uzdahnu.
„Istini za volju, tog vikenda, kada se sve desilo, nismo bile kod kuće. Bile smo kod majke u Filadelfiji. Džojs nije želela da pođe sa nama. Posumnjala sam da je ponovo počela da uzima drogu, iako je tvrdila suprotno.“
Gledis pokuša da predstavi činjenice na fini način:
„Samo smo nakratko skoknule do tamo, jer je naša majka upravo bila operisala kuk i nije mogla da se kreće. I ona je umirala od brige zbog Klerine otmice, ali iskreno, ne znam da li bi naše prisustvo ovde išta promenilo.“
„Kako se sve zapravo odvijalo?“
Andžela uze reč:
„Ja sam pronašla Džojs u kupatilu, u nedelju uveče, kada smo se vratile. Imala je špric u ruci. Bilo je očigledno da je pala i da je udarila glavom o lavabo.“
„Nije bilo istrage?“
„Naravno da je bilo“, potvrdi Gledis. „A kako je u pitanju bila nasilna smrt, medicinski veštak zahtevao je autopsiju.“
Andžela je dodala:
„Policija je zahtevala istragu zbog još jedne uznemirujuće činjenice: na dan njene smrti, jedan anonimni telefonski poziv ukazao je na to da je došlo do provale na Džojsinoj adresi.“
Od temena do stopala preplavio me je talas jeze. Znao sam taj osećaj. U pisanju romana uvek postoji trenutak kada vas likovi iznenade. Ili požele da čine nešto što za njih niste predvideli, ih vam otkriju neku ključnu istinu usred dijaloga koji vaši prsti kuckaju na tastaturi. U tom slučaju uvek možete pritisnuti taster delete i praviti se da se ništa nije desilo. Ali najčešće ne odaberete tu opciju, jer je nepredvidivo najuzbudljiviji trenutak pisanja. Onaj trenutak koji je vašu priču poveo putem nepoznatog. I taj utisak prouzrokovalo mi je Andželino otkrovenje.
„Istražitelji su analizirali poslednje pozive s Džojsinog telefona. Čak su i uhapsili i zadržali u pritvoru njenog dilera, sitnog mangupa iz kraja. Lik je priznao da je Džojs dostavio veću dozu za vikend, kada se uradila, ali je imao čvrst alibi za popodne, kada je preminula, tako da je pušten.“
Postao sam zvaničan:
„Da li je neko imao motiv da ubije vašu sestru?“
Gledis tužno uzdahnu.
„Mislim da nije, ali kada ste narkoman, često ste u društvu ološa.“ Andžela nastavi:
„U svakom slučaju, rezultati autopsije potvrdili su da je umrla od predoziranja. Povreda na glavi nastala je usled pada u kupatilu i udarca o lavabo.“
„A anonimni poziv?“
„To je bilo često u to doba. Da bi nervirali pajkane, klinici iz kraja su ih svaki čas zivkali.“
„Zar ne mishte da je tu ipak previše slučajnosti?“
„Da, naravno, zato smo i unajmile advokata, koji nas je obaveštavao o pojedinostima istrage.“
„I?“
Odjednom, Andžeh pade mrak na oči. Kao da se pokajala što je previše rekla. Kao da je shvatila da o meni ne zna ništa. Kao da se iznenada setila šta sam joj pre pola sata rekao: „Možda imam informacije o vašoj nećaki!“
„Na šta ste ciljah kada ste malopre rekli da imate informacije? Šta ste mislili da nam kažete o Kler?“
Znao sam da će i taj trenutak doći i da neće biti lako. Telefon mi je još bio na stolu. Među fotografijama, potražio sam jednu posebnu. Moju i njenu zajedničku sliku, selfi koji smo na brzinu napravih veče uoči odlaska u restoran, u luci Antib, s tvrđavom Kare u pozadini.
Pružio sam telefon Andželi.
Naravno, svašta može da se kaže za neku sliku, ali ova nije lagala. „Kler je živa“, rekao sam jednostavno.
Suzdržala se pre nego što je iz sve snage tresnula mojim telefonom o pod.
„Brišite odavde! Vi ste prevarant!“, povika pre nego što je zajeca.

11
Žene koje nisu volele muškarce


Krv na snegu bila je vrlo lepa, vrlo čista, crvena i bela.
Žan Žiono


1.

„Stop, tata! Ocu sam! Ocu sam!“
Sedeći na visokoj stolici za hranjenje, moj sin mi otrgnu iz ruku plastičnu kašičicu da bi sam završio pire od šunke. Nakon što sam proverio da li mu je portikla lepo privezana, u nedostatku kese kokica, uzeo sam svoj koktel kaipirinju i, kao u bioskopu, počeo da ga gledam kako pravi haos. Pokreti su mu i dalje bili nesigurni. Nos, brada, kosa, pod, stolica: imao sam utisak da je pire sletao svuda osim u njegova usta. Činilo mi se da njega silno zabavlja to što mene uspeva da nasmeje.
Miris Italije lebdeo je u vazduhu. Sedeli smo pod lučnim tremom unutrašnjeg popločanog dvorišta Bridž kluba, utočišta koje je plenilo zelenilom i spokojem usred Njujorka. Bukolički i vanvremenski izlet jedini je opravdavao basnoslovnu cenu hotela.
„Svuda...“, reče Teo.
„Da, mladiću, svuda si ga razbacao. To nije za pohvalu. Hoćeš li jogurt?“
„Ne, da siđem!“
„Nisam čuo molim te.“
„Mojim, tata, siđem.“
Pa dobro, uzeće jogurt kasnije. Obrisao sam ga salvetom, što je bilo teško izvodljivo, jer je Teo samo vrteo glavom ne bi li je izbegao. Zatim sam mu skinuo portiklu, podigao ga sa stolice i pustio ga da radosno skakuće kroz ovaj idilični prizor, okružen palmama, egzotičnim biljem i zlatnom puzavicom koja je milela po zidovima.
U centru dvorišta nalazili su se mermerni kip umornog anđela i zadivljujuća fontana na dva nivoa, oko koje je bilo zasađeno žbunje i cveće. Gledao sam sina kako se provlači kroz brižno oblikovane žbuniće, koji su zajedno pravili geometrijsku figuru nalik na lavirint. Samo mi je na pamet odmah palo i Kjubrikovo Isijavanje i jeza me je prožela.
„Teo, nemoj da se udaljavaš, važi?“
Okrenuo se i uputio mi ljupki osmeh odmahujući rukom.
Zgrabio sam telefon da procenim štetu koju je pretrpeo nakon Andželinog treskanja. Staklo ekrana je bilo ispucalo, ali je maska dovoljno zaštitila aparat pa je još mogao da posluži. Povezao sam se na hotelski internet, tokom deset minuta uzaludno pokušavajući da pronađem trag Olivije Mendelšon, Klerine drugarice, jedinog očevica otmice. Sumnjao sam da bi nakon deset godina mogla nešto presudno da mi kaže, ali je to bio jedan od retkih tragova koji mi je preostao. Raspoloženje mi nije bilo poletno. Nisam prestajao da mislim na Kler, koja je po drugi put u životu bila oteta.
Konobarica mi priđe.
„Gospodine Bartelemi, neko vas traži.“
Okrenuo sam se ka ulazu pored koktel-bara. Bila je to Gledis, najmlađa od sestara Karlajl. Belu haljinu zamenila je kožnjakom, šarenim kombinezonom psihodeličnog dezena i parom cipela s ogromnim potpeticama. Posmatrao sam je dok se gipko kretala, provlačeći se između marokanskih svetiljki kojima je bila oivičena staza od terakote posred travnjaka.
Laknulo mi je kada sam je video. Pre nego što sam otišao iz njihove kuće, naškrabao sam adresu hotela na mojoj vizitkarti i podvukao je pod čašu na baštenskom stočiću.
„Dobro veče, Gledis, hvala što ste došli.“
Sela je na stolicu od trske naspram mene, ali je ćutala.
„Razumem u potpunosti reakciju vaše sestre.“
„Andžela misli da ste prevarant koji pokušava da nam iznudi novac.“
„Ne tražim novac.“
„Znam. Pretražila sam vaše ime na internetu. Mislim da pristojno zarađujete za život.“
Konobarica nam priđe. Gledis je poručila zeleni čaj s ukusom nane.
„Pokažite mi opet fotografiju“, zatražila je.
Pružio sam joj telefon i pokazao nekoliko Klerinih fotografija. Ona ih je netremice posmatrala, dok joj se oči nisu napunile suzama.
„Ukoliko ne tražite novac, šta onda želite?“
„Vašu pomoć, da bih pronašao ženu koju volim.“
Sve vreme motreći na Tea, koji je bio oduševljen hotelskom tigrastom mačkom, bilo mi je potrebno oko dobrih petnaest minuta da bih joj detaljno objasnio svoju istragu nakon naše svađe na jugu Francuske, sve do spleta okolnosti koje su me i dovele u Njujork. Izostavio sam vest o Klerinoj trudnoći, da ne bih bio previše opširan u objašnjenjima.
Posmatrajući netremice moje usne, ona je slušala izlaganje i nepoverljiva i oduševljena. Gledis je bila pametna devojka. Porazmislila je pre nego što je zapazila:
„Ako je tačno to što mi kažete, ne znam zašto niste obavestili policiju.“
„Zato što Kler ne bi želela da to uradim.“
„Kako možete da budete sigurni u to?“
„Razmislite. Skoro punih deset godina ona je pokušavala da izbegne policiju! Želim da poštujem tajnu koju je ona tako brižljivo htela da sakrije.“
„Rizikujući njen život?“ povika.
Na to pitanje nisam imao odgovor. Napravio sam izbor koji sam procenio kao manje strašan. Sada sam bio spreman da za moj izbor u potpunosti preuzmem odgovornost.
„Radim sve što je u mojoj moći da je pronađem“, objasnio sam.
„Ovde u Harlemu?“
„Mislim da deo objašnjenja njenog nestanka treba tražiti ovde, da. U njenoj prošlosti.“
„Ali vi ste romanopisac, a ne istražitelj.“
Uzdržao sam se da joj ne kažem da, po mom mišljenju, romanopisac nije daleko od istražitelja. Umesto toga, pokušao sam da je ohrabrim.
„Mark Karadek, jedan od mojih prijatelja, čuveni policajac, vodi istragu u Francuskoj.“
Tražio sam pogledom sina. Pokušavao je da se popne na zemljani ćup koji je bio dva puta veći od njega.
„Vodi računa, Teo!“
Uvek izgovori, tata...
Gledis sklopi oči da bolje razmisli. Umirujuće žuborenje fontane podsećalo je na diskove s muzikom za opuštanje, koje je puštao i moj akupunkturista u čekaonici.
„U sebi sam uvek čuvala tračak nade da je Kler živa“, poverila mi se. „Imala sam dvadeset četiri godine kada je bila oteta i sećam se da sam tokom nedelja koje su usledile...“
Gledis je birala reči.
„... često imala utisak da me neko prati. To se nije zasnivalo ni na čemu konkretnom, ali je bilo stvarno.'1
Dopustio sam joj da nastavi.
„I kada je njen DNK pronađen kod tog pedofila, mislila sam da nedostaje neki delić slagalice.“
Bilo je začuđujuće: to isto osećanje javilo se kod svih ljudi kojih se istraga bliže ticala.
„Stvarno ne znate ko je Klerin otac?“
„Ne, i mislim da je to nebitno. Džojs je imala ljubavnike, ali se nije vezivala. Lepo ste razumeh: u našoj porodici žive samo slobodne žene, u pristojnom značenju te reči.“
„Ali odakle potiče ta mržnja prema muškarcima?“
„To nije mržnja. To je jednostavno želja da se ne bude žrtva.“
„Žrtva čega?“
„Rafaele, vi ste obrazovan muškarac. Nije na meni da vam objašnjavam da u svim ljudskim društvima i u svim epohama muškarci dominiraju nad ženama. Neka pretpostavljena nadmoć toliko je ukorenjena da se čini kao prirodna i očigledna. I ako tome dodate to što smo mi crnkinje...“
„Ali nisu svi muškarci isti.“
Gledala me je kao da ništa nisam razumeo.
„To nije lično pitanje“, pobunila se. „To je pitanje društvene imitacije, pitanje... Ma, ostavimo se toga, nadam se da ste bolji istražitelj nego sociolog.“
Popila je gutljaj čaja pre nego što je otvorila lepu jarkocrvenu torbu od zmijske kože.
„Ne znam šta tačno tražite ovde, ali sam ovo iskopirala za vas“, reče mi, vadeći iz torbe kartonsku fasciklu.
Prelistao sam prve stranice. Bili su to delovi istrage koje je Andžela prikupila zahvaljujući advokatu kog je unajmila.
„To nije čitav policijski dosije, ali ćete imati novi pristup. Moguće je da ćete otkriti nešto što je nama promaklo.'1
Gledis me je procenjivala pogledom pre nego što je odlučila. Imala je još nešto za mene.
„Pošto ste se već prihvatili istrage, mogli biste i tamo da svratite“, reče pružajući mi ključ s reklamnim priveskom.
„O čemu se radi?“
„U pitanju je skladište nameštaja u kome smo sačuvali deo stvari koje pripadaju Džojs i njenoj ćerki. Možda ćete tamo nešto naći.“
„Zašto to mislite?“
„Nekoliko nedelja nakon Džojsine smrti, iznajmile smo mesto u tom skladištu kako bismo odložile neke njihove stvari. Dana kada smo došle na mesto, boks koji smo iznajmile nije bio dostupan zbog prethodnih zakupaca, koji nisu na vreme izneli svoje stvari. Privremeno i uz popust, vlasnik nam je predložio drugo mesto za odlaganje stvari.“
Toliko je brzo pričala da mi je bilo teško da je ispratim, ali neočekivani rasplet priče pokazao se vrlo interesantan.
„Pogodite šta se desilo? Narednog dana, boks koji je trebalo da bude dodeljen nama potpuno je izgoreo. To je previše slučajnosti, zar ne?“
„Šta li su to želeli da unište?“
„E, gospodine pišče, to je na vama da otkrijete.“
Gledao sam je još nekoliko trenutaka, ne rekavši ništa. Bilo mi je lepo, jer me je po izrazu lica podsećala na Kler.
Podsetila me je koliko mi nedostaješ.
„Hvala vam na poverenju.“
Gledis je sumnjičavo napućila usta, a onda me je pogledala pravo u oči.
„Imam poverenja u vas jer ne mogu drugačije, mada nisam u potpunosti sigurna da je devojka o kojoj mi pričate zaista Kler. Ali vas upozoravam: meni i Andželi trebale su godine da prežalimo gubitak naše sestre. Danas obe imamo decu i neću dopustiti da mi prodavač nade uništi dom.“
„Ja ništa ne prodajem“, odbranih se.
„Vi ste pisac. Vi prodajete lepe priče.“
„Vidi se da niste čitali moje knjige.“
„Ako je Kler živa, pronađite je, to je sve što od vas tražim.“

2.

Kiša je počela da pada čim je Mark izašao iz Nansija.
Jovo nanovo. Opet sat i po puta ka istoku, ali je putanja bila manje prijatna nego po podne, zbog velikog broja vozila teške kategorije i klizavog kolovoza.
Policajac se vraćao u stanicu žandarmerije u Falzburu. Kao što se i pribojavao, Mizelije nije bio tamo, ali je Solveg ostala prekovremeno, proveravajući Fejsbuk na svom kompjuteru.
„Dakle, kapetane, jeste li odlučili da provedete noć u našoj lepoj regiji?“
Karadek nije bio raspoložen za šalu;
„Gde je Mizelije?“
„Vratio se kući, pretpostavljam.“
„Gde je to tačno?“
Pandurka je uzela papir iz štampača da bi jednim potezom nacrtala plan.
„Pukovnik živi ovde“, objasni, pokazujući ukrštanje hemijskom. „U Kiršatu, mestu između Stejnbura i Atmata, pomalo siromašnom.“
Nalaktivši se na put za prijem stranaka, policajac je masirao slepoočnice ne bi li oterao početak migrene. Sva ta imena skoro istovetna, sa alzaskim prizvukom, počela su da mu se penju na glavu.
Stavio je plan u džep, zahvalio Solveg i nastavio put po kiši. Pašće mrak dok pređe trideset kilometara. U tami zasija lampica za ulje. Koji maler! Već mesecima njegovom roveru curi ulje, ali se pobrinuo i uradio veliki servis kod kuće, pre nego što je izašao iz Pariza. Stisnuo je palčeve da se ne pogorša. Nakon nekoliko kilometara lampica se isključila. Lažna uzbuna. Auto je počinjao da liči na njega: umoran, iznuren, podložan malaksalosti, ali ipak neuništiv. .
Prateći uputstva koja mu je dala Solveg, sišao je sa puta D-6 i krenuo uskom neasfaltiranom stazom kroz šumu. U trenutku kada je pomislio da se prevario, iznenada je iz prolaza izašao na čistinu u čijem središtu se nalazila mala alzaska farma ograđena drvenom ogradom. Stara seoska kuća, izgledom bliža nekoj straćari nego li članku iz Umetnosti i dekoracije.
Kiša je prestala. Karadek se parkirao i napravi par koraka po blatnjavom zemljištu. Sedeći ispred ulaza na niskoj stolici, pod svetlošću gole sijalice, Frank Mizelije praznio je gajbicu piva.
„Kapetane, čekao sam te. Znao sam da ćeš se vratiti“, reče dobacivši mu limenku piva.
Mark je uhvati u letu.
„Dođi da sedneš“, predloži mu, pokazujući na Adirondakovu baštensku drvenu stohcu, od kedra, koja je bila pored njega.
Mark je više voleo da ostane na nogama i pripali cigaretu. Žandarm prasnu u smeh.
„Žuta torba, sigurno! Tu sam napravio sranje, kao da sam početnik.“
Mark nije ni trepnuo. Kao prilikom ispitivanja, Mizelije je bio zreo. Više nije bilo potrebno postavljati pitanja, samo je trebalo slušati odgovore. Malo-pomalo, žaca je počeo da priznaje.
„Treba da zamisliš kakav sam bio tada. Nisam bio ovakva pijandura, kakvu vidiš. Bio sam oženjen, imao sam sina. Bio sam dobar i ambiciozan pandur. Daj mi jednu pljugu, molim te!“
Mark mu dade svoju paklicu i upaljač. Mizelije je pripalio cigaretu, povukao dugi dim i njime pročistio grlo pre nekog što ga je izduvao.
„Želiš da saznaš šta se zapravo dogodilo te čuvene večeri, zar ne? Tog ludog četvrtka 25. oktobra 2007, proveo sam veče u Mecu, u stanu svoje ljubavnice Žili, prodavačice iz Galerije Lafajet. Znaš za izraz: idi mi dođi mi. E, ta rečenica ukratko opisuje naš odnos. Te večeri opet smo se posvađali. Ovoga puta preterali smo s alkoholom i kokom. Seo sam u auto oko ponoći. Bio sam pijan i potpuno sjeban. Početak mog kraja.“
Povukao je dugi dim i popio gutljaj piva pre nego što je nastavio:
„Već sam oko sat vremena vozio kada se dogodilo. Toliko sam se našljokao da sam se izgubio i pokušavao sam na razne načine da se uključim na okružni put. U tom trenutku samo se stvorila ispred mog auta, ne znam odakle je iskočila, i stala u mestu, kao srna u svetlosti mog auta.“
„Kler Karlajl“ pogodi Mark.
„Tek sam kasnije saznao kako se zove. Bila je bleda, a na sebi je imala donji deo pidžame i majicu. Prizor je u isto vreme bio lep i zastrašujući. Iz sve snage sam zagazio na kočnicu, ali sam je ipak udario i srušila se na zemlju.“
Napravio je pauzu da bi rukavom obrisao nos koji mu je curio, kao što to čine deca.
„Nisam znao šta da radim. Izašao sam iz auta i nadvio se nad njom. Bila je klinka, lepa meleskinja, vrlo mršava. Reklo bi se da ima petnaest ili šesnaest godina. Platnena žuta torba bila je na zemlji pored nje. Isprva, mislio sam da sam je ubio, ali kada sam joj se uneo u lice, shvatio sam da još diše. Imala je nekoliko ogrebotina, ali ne i vidnih povreda.“
„Šta si uradio?“
„Slagao bih te kada bih ti rekao da nisam pomislio da pobegnem. Da sam pozvao vatrogasce ih hitnu, i žandarmerija bi se stvorila. Duvao bih u balon i poslali bi me pravac na proveru. Žandarm s dva promila alkohola u krvi i nosom punim koke, to miriše na sranje. Trebalo bi i da se opravdavam pred ženom, kojoj sam rekao da sam radio dokasno.“
„Dakle?“
„Uspaničio sam se. Uzeo sam je u naručje i položio je na zadnje sedište. Uzeo sam njenu torbu i nastavio ka Savernu, a da nisam bio siguran šta ću dalje. Usput, bio sam znatiželjan da vidim da li u torbi ima neke isprave, kad tamo... Jebote! U životu nisam video toliku lovu. Desetine smotuljaka. Stotine hiljade evra.“
„Otkup za malog Boasoa...“
Mizelije potvrdi.
„Bio sam zabezeknut. Ništa nije imalo smisla. Šta je ta klinka radila s tolikom lovom? Bilo mi je lakše da o tome i ne razmišljam. Imao sam hitnija posla. I bilo je čudno, jer sam, idući tako, imao nade. Mislio sam da još uvek mogu nešto da promenim. Moja snaha bila je medicinska sestra u Univerzitetskoj klinici u Savernu. Oklevao sam da je pozovem. Najzad, odabrao sam drugo rešenje: da bih izbegao da me uhvate, ostavio sam curicu i njenu torbu iza bolnice, blizu vešernice. Potom sam otišao. Vozio sam nekoliko kilometara pre nego što sam pozvao bolnicu, sa skrivenog broja, da bi ih obavestio da imaju povređenog pacijenta, i odmah sam spustio slušalicu.“
Žandarm je iskapio limenku, kao kad se u rezervoar sipa gorivo. Njegovo podbulo lice bilo je prekriveno graškama znoja. Plava službena košulja bila mu je raskopčana do pupka, a preko nje je iskakao osedeli dlakavi ljubavni tepih.
„Narednog dana, u cik zore, jurnuo sam u bolnicu. Da bih opravdao svoj dolazak, izmislio sam istragu o krađi lekova koja se odvijala već nekoliko meseci u skladištima nekih apoteka u regiji, tako da sam mogao da ispitujem zaposlene i shvatio sam da devojka nije tamo. Ispitao sam i moju snahu, koja se obavezala na ćutanje. Potvrdila mi je da je primila moj poziv prethodne večeri, ali da bolničarke nisu pronašle nikoga na naznačenom mestu. Nisam želeo da poverujem: klinka se garant osvestila i šmugnula! Na svu sreću, pomislili su da je to bila jedna od lažnih dojava, kakvih stalno ima, tako da poziv nije nigde zabeležen niti ikome prijavljen.“
Kiša je opet počela. Slivala se niz krošnje drveća. U tami, šuma koja ih je okruživala postajala je zastrašujuća i uznemirujuća. Bio je to pojas biljnih i gustih utvrđenja, koja nisu bila pouzdana, već nemoćna da spreče nezvanog gosta da se provuče do kuće. Krupne kapi padale su na Karadekovo lice i ramena, ali bio je znatiželjan da čuje nastavak priče i delovao je kao da ih ne primećuje..
„Čitav sled događaja me je prevazišao. Uznemiren, vratio sam se na put na kome sam udario devojčicu i tamo primetio oblak dima kako kulja iz šume.“
Činilo se da žandarm opet proživljava te trenutke, grozničavo i frenetično:
„Čim smo saznali šta se u toj kućici dešavalo, shvatio sam da je curica bila jedna od Kiferovih žrtava, koja je uspela da se izbavi! Zbog sporih analiza bioloških tragova DNK, bilo je potrebno čekati skoro dve nedelje da bismo došli do njenog imena. Svi su mislili da je mrtva, ali ja sam znao da nije! Uvek sam se pitao kako je uspela da se provuče kroz žičanu ogradu. Nisam razumeo zašto niko nikada nije pominjao astronomsku količinu novca koju je Kifer imao kod sebe i koju mu je ova očigledno maznula. Odgovor mi je stigao na tacni s Maksimom Boasoom... devet godina kasnije.“
Hladnokrvan, nedokučivog izraza lica, Karadek nastavi s pitanjima:
„Šta je pored novca još bilo u torbi?“
„A?“
„Razmisli!“
Mizelije se namučio da se priseti.
„A, da... telefonska kartica i neki... neka vrsta velike ukoričene sveske plave boje.“
„Jesi li pročitao šta unutra piše?“
„Ne, jebote, imao sam pametnija posla, kapiraš?“
Kiša je padala sve jače. Pošto je smatrao da je čuo dovoljno, Karadek podignu kragnu i krenu.
Mizelije ga je pratio do auta, gacajući u blatu i preklinjući:
„Je li još živa? Ta devojka! Siguran sam da znaš, kapetane. Reci mi! Nek bude među nama, kolegama.“
Mark se pope u rendž rover i ne pogledavši svog kolegu.
„Ta priča me je dokusurila!“ povikao je u trenutku kada je Mark pokretao motor. „Da sam pozvao pomoć kada sam je udario kolima, ispitali bi je i ostale devojke bile bi spasene! Dođavola! Nisam to mogao da znam!“
Vozilo je već bilo daleko, ali je žaca i dalje dozivao Karadeka:
„Nisam mogao da znam!“
Krvave oči bile su mu pune suza.
Noć i komarči uzalud su nas isterali iz dvorišta, jer odlaskom ništa nismo izgubili. Salon Bridž kluba bio je ušuškano gnezdo s prigušenom svetlošću, bogat drvenim predmetima i starim tepisima, koji nas je srdačno pozivao da se smestimo na jedan od prostranih kauča. Svaki put kada bih bio u toj prostoriji, prepunoj nesvakidašnjih, ali i običnih drangulija, imao sam utisak da sam gost nekog engleskog istraživača. Po izgledu je bila negde između Kentaur kluba, dragog Blejku i Mortimeru, i biblioteke Henrija Higinsa iz Moja lepa gospođice.
Teo se približio kaminu i dočepao žarača.
„Ne, ne, spusti to, mili! Nije to za decu!“
Uspeo sam da odreagujem pre nego što se povredi i, uzevši ga, smestio kraj mene dok kopam po dosijeu koji mi je Gledis predala. Već sam ga prelistao, ali me je njegova forma odbijala: crnobele foto-kopije fotokopija. Skoro nečitljive strane, prepune stručnih izraza na engleskom.
Odmah sam prešao na deo koji mi je probudio znatiželju: transkripcija poziva upućenog policiji na broj 911. Dvadeset petog juna 2005, u 3 po podne, ženski glas je prijavio „nasilni upad“ u Ulici borovnica broj 6, u Džojsinu kuću. „Ubiše je! Odmah dođite!“ U fascikli sam potražio papir koji bi trebalo da bude izveštaj s obdukcije. Vreme njene smrti procenjeno je na 4 sata po podne, uz mogućnost greške od najmanje dva sata.
„Siđem,tata! Molim!“
Teo mi je dopustio oko dva i po minuta predaha tačnije večnost. Oslobodio sam ga i nastavio sa čitanjem.
Jedna policijska patrola otišla je kod Džojs. U 15.10, dva policajca, oficir Pauel i Gomez, bili su na licu mesta. Kuća je očigledno bila prazna. Pregledali su prilaz kući ne primetivši ništa sumnjivo. Kroz prozor su pogledah unutrašnjost dnevnog boravka, kuhinje, kupatila i sobe u prizemlju, i zaključili da nema ničeg uznemirujućeg. Bez tragova provale, upada i krvi. Zaključili su da je posredi lažna dojava. Jedan zlonameran poziv, poput desetine onih koje su policajci primali tih godina, naročito u Harlemu. Politika nulte tolerancije, koju je uveo gradonačelnik Rudolf Džulijani i nastavio njegov naslednik, tada je sa sobom donela i skretanja s kursa: legitimisanja zasnovana na boji kože, prekomernu upotrebu sile, podsticanje porasta broja nezaposlenih, čije su prve žrtve bili Afroamerikanci i Latinoamerikanci. Začetak onoga što će se mnogo kasnije dogoditi u Fergusonu. Ogorčeni tim policijskim iživljavanjem, neki stanovnici kvarta odlučili su da im komplikuju izvršenje zadataka šaljući im lažne dojave. Takvo ponašanje nije potrajalo, ali je dostiglo svo\'7d vrhunac baš tih godina.
Ipak, poziv je bio lociran. Dolazio je iz javne telefonske govornice na Louer Ist Sajdu, na uglu raskrsnice ulica Bauerijske i Bondove. Dakle, dobrih petnaestak kilometara od Harlema...
Šta se moglo zaključiti? Da je poziv bio lažna dojava? Ukoliko to nije bio slučaj, značilo bi da žena koja je pozvala broj 911 nije bila očevidac mogućeg napada na Džojs. Kako je onda znala za napad? Možda ju je Džojs obavestila telefonom. Ali u tom slučaju, zašto Džojs sama nije pozvala pohciju? I zašto užurbani policajci nisu ništa primetili na licu mesta? Zmija je grizla svoj rep. Očigledno da neko nije govorio istinu. Čak naveliko lagao.
Podigao sam pogled. Moj sin izvodio je svoju dopadljivu tačku pred jednom lepom riđokosom, koja je pijuckala martini kraj kamina. Pozvala me je rukom da joj se pridružim, a ja sam joj uputio pristojan osmeh misleći na T., mog prijatelja pisca, razvedenog mačo-mena, koji je tvrdio da je njegov sin, koji ima dve godine, pravi pravcati magnet za fufe i uvek ga je vodio sa sobom kada ide da zavodi.
Opet sam se udubio u dosije. Policajac koji je tada bio zadužen za istragu o Džojsinoj smrti bila je jedna Korejka: detektivka Mej Su Jun. Naredila je detaljnu analizu telefonskih podataka s fiksnog i mobilnog koje je koristila Džojs. Izveštaji su pokazali da je Džojs pozvala izvesnog Marvina Tomasa (27), koji je već više puta osuđivan za preprodaju opijata i nasilne pljačke. Dilerov broj telefona se tri puta pojavljivao u Džojsinom listingu poziva dve poslednje nedelje života. Mej Su Jun naredila je da ga uhapse narednog ponedeljka.
Teoretski gledano, Marvin Tomas bio je idealan krivac: pozamašan dosije i odranije poznat policiji po nasilju. Prilikom ispitivanja, priznao je da je prodao pozamašne količine heroina Džojs Karlajl, ali je bio oslobođen optužbe u vezi s mogućim napadom. Tomas je imao veoma jak alibi: u vreme kada je ona ubijena, bio je sa svoja dva pajtosa u Nju Džerziju, u Atlantik Sitiju. Više nadzornih kamera zabeležilo je njegovo kavgadžijsko držanje u jednom od hotela, u spa centru i u kazinu. Oslobođen je.
Zatim, konačni izveštaj obdukcije potvrdio je pretpostavku o predoziranju i, u nedostatku elemenata koji bi upućivali na nešto drugo, poručnica Su Jun predložila je zatvaranje slučaja.
Masirao sam kapke. Nisam više mogao da stojim na nogama i bio sam nezadovoljan. Saznao sam mnogo toga, ali moja istraga nije napredovala. Šta mi je bilo činiti? Da li da potražim dilera? Da pokušam da izmamim preciznija svedočenja pozornika Pauela i Gomeza? Da stupim u kontakt sa Mej Su Jun? Nijedan od njenih tragova nije mi se učinio kao pravi. Slučaj je bio star jedanaest godina. I bio je brzo zaključen. Bilo je malo verovatno da će ga se tadašnji učesnici jasno sećati. A da ne kažem da mi je ponestajalo vremena i da nisam imao nikoga u njujorškoj policiji. Prava džungla.
„Cuca, tata!“
Moj sin prestao je da se pravi važan i vratio se domu svome trljajući oči. Dok sam kopao po džepovima u potrazi za čarobnom cuclom, napipao sam ključ skladišta nameštaja koji mi je Gledis poverila.
Već je bilo kasno, ali smo bili u gradu koji nikada ne spava, a i na privesku je pisalo: „Kuganovo samouslužno skladište Otvoreno 24/7.“
Problem je što sam lepoj Mariki već rekao da je slobodna i nisam imao dadilju pri ruci. Nadvio sam se nad Tea i šapnuo mu:
„Znaš šta, mladiću? Idemo ti i ja u šetnju.“

12
Harlem noću


Smrt će doći i imaće tvoje oči.
Čezare Paveze


1.

Neočekivano hladnokrvan, Frank Mizelije ostavio je konzerve piva na pločicama postavljenim pravo na zemlju i ušao u kuću.
Dnevni boravak ličio je na njega: istrošen, oronuo, jadan. Soba s niskim plafonom, u haosu, načičkana drvenarijom koja se ljuspa i ukrašena lovačkim trofejima koji skupljaju prašinu: preparirana glava divlje svinje, jelenski rogovi, preparirana šumska jarebica.
Založio je vatricu u kaminu i ispio veliki gutljaj rizlinga, ali mu nije bilo dovoljno da zaboravi priču o Kler Karlajl. U ličnim zalihama ostalo mu je vrlo malo trave i dve-tri tablete. Ali ne i ono što mu je ove večeri bilo potrebno. Poslao je SMS svom snabdevaču Lorenu Eskou, malom srednjoškolskom mangupu koga su zvali Eskobar.
To je bila realnost o kojoj se nije pričalo svakodnevno na televiziji, ali i u seoskim sredinama takođe je bilo gudre. Od slučajeva na kojima je Mizelije radio (pljačke, napadi, isplata dugovanja...), droga nikada nije bila daleko. Čak i u živopisnim i rascvetalim seocima od po trista stanovnika bilo je i belog praha među laticama ruža.
Okej za dva grama, skoro za minut mu je napisao diler. Čekajući, Frank se obrušio na kauč. Sažaljevao se, ali sažaljenje nije bilo dovoljno da pokrene i najmanju promenu u njegovom životu. U njegovoj unutrašnjoj borbi volje i teskobe, kao pobednik je uvek izlazila teskoba. Žandarm otkopča košulju i poče da masira vratne žile. Teško je disao, bilo mu je hladno. Osećao je potrebu za toplinom i utešnim mirisom svog psa, ali je stari Mistufl uginuo minulog proleća.
Demarkaciona linija. Kriv ili nevin? Kako nije uspevao da odredi svoju sudbu, zamislio je sebe kako brani svoj stav pred nekim izmaštanim sudom. Činjenice, samo činjenice: devet godina ranije udario je kolima curicu koja nije trebalo da se nađe na tom putu. Uistinu, bio je pijan, urađen do bola, ali je uradio glavno. Posle, ako je maloj bilo do bežanja, onda je i ona bila kriva kao i on!
Čuo je zvuk auta koji se približava.
Eskobar nije odugovlačio.
Mizelije, rob kokaina, poskoči.
Otvori vrata i izađe na terasu, razaznajući kroz kišu siluetu.-Neko mu je išao u susret, ali to nije bio Eskobar.
Kako je senka postajala sve jasnija, žandarm shvati da je neko uperio oružje u njega.
Začuđen, otvori usta, ali je bio nemoćan da izgovori ijednu reč.
Demarkaciona linija. Kriv ili nevin? Očigledno da je neko drugi odlučio u njegovo ime. U znak predaje, pognu glavu.
Najzad, možda je bolje ovako, pomisli Frank pre nego što mu se lobanja rasprsla u paramparčad.

2.

Harlem. Devet sati uveče.
Taksi nas je dovezao do stanice metroa na Edžkomskoj aveniji. Kuganovo samouslužno skladište, na koje me je Gledis uputila, nalazilo se u sklopu Polo graund tauera, bloku socijalnih stanova s fasadnom ciglom. Visoke kule krstastog oblika, koje odaju utisak da se ponavljaju do beskonačnosti na velikom trougaonom prostoru stešnjenom između reke, Harlem river drajva i 155. ulice.
Vazduh je bio topao i vlažan, kvart slabo osvetljen. Ipak, mnogobrojni stanari sedeli su napolju na gepecima, na niskim kamenim zidićima i po travnjaku. Atmosfera je bila napeta, ali ne mnogo različita od one u pojedinim delovima Esone, gde sam odrastao. S tim što su ovde svi bili crni. Osećao sam se kao u filmu Spajka Lija. Iz vremena kada je Spajk Li još uvek snimao dobre filmove.
Po prijatnom noćnom vremenu rasklopio sam kolica i smestio Tea. Da bih ga zabavio, vozio sam kolica oponašajući zvuk Formule 1. Ljudi su nas ljubopitljivo posmatrali, ali su nas ostavili na miru.
Nakon nekoliko minuta besciljnog šetanja, zadihan sam stigao ispred zgrade koju sam tražio. Ušao sam u prostoriju i predstavio se. U to vreme nadležni je bio nadmeni student koji je kuckao po svom laptopu. Duks Univerziteta Kolumbija lepršao je na njegovom visokom i mlitavom telu. Njegovo ozbiljno lice bilo je prekriveno bubuljicama i ukalupljeno afro-frizurom, kosa mu je bila u obliku četke, i prevelikim naočarima sa širokim okvirima preko kojih su ipak ispadale guste obrve.
„Ovo nije pravo mesto za bebe“, reče mi dok je kopirao moju ličnu kartu. „Trebalo bi da je u krevetu, zar ne?“
„Na odmoru je. Sutra nema jaslica.“
Uputio mi natmureni pogled koji bi trebalo da znači: „Da li ti to mene zajebavaš?“ A to je upravo i bio slučaj.
Uprkos tom suptilnom bockanju, pokazao mi je na planu gde se nalazi boks.
Zahvalio sam mu i opet sam prolazio kroz hangar podražavajući zvuk trkačkog automobila.
„Tata, auto! Bize, tata! Bize!“, navijao je Teo ne bi li me ohrabrio.
Stigavši ispred garaže, simulirao sam naglo kočenje pre nego što sam zaustavio bolid. Potom sam spustio sina iz kolica i podigao zaštitne rešetke.
Razume se, bilo je prašine, ali manje nego što sam očekivao. Uzeo sam Tea u naručje (a on je nosio Fifija u naručju, svog vernog pratioca), uključio svetlo i ušao.
Sećanje na prošlost.
Trebalo je da imam na umu kontekst u kom su sve ove stvari bile prikupljene. Andžela i Gledis skladištile su ove stvari nakon Džojsine smrti 2005. Dve godine pre nego što je Klerina DNK otkrivena kod Hajnca Kifera. Tada su sestre Karlajl nesumnjivo imale i tračak nade da će devojčica biti pronađena i da će joj sve stvari njene majke uručiti natrag.
Boks je bio prostran, ali u haosu. Ušao sam u ovaj vašar sa sinom kao da ga vodim da istražujemo Ali-babinu pećinu. Uvek spreman za pustolovinu, Teo se oduševljavao svim stvarima koje je video: oslikanim drvenim nameštajem, biciklom, trotinetom, garderobom, posuđem.
„Siđem, tata, molim!“
Spustio sam ga na pod i pustio da se igra. Uz uslov da se mora okupati čim stignemo u hotel.
Ozbiljno sam se predao poslu. Ovde je možda bilo nečeg dovoljno kompromitujućeg ih opasnog da bi se neko izložio riziku da podmetne požar.
DVD-jevi, CD-i, novine, knjige. Mnogo eseja i knjiga, i to ne bilo kojih: Nacionalna istorija SAD Hauarda Zina, Proizvodnja saglasnosti Noama Čomskog, Džungla Aptona Sinklera, Ljudi ponora Džeka Londona, No Logo Naomi Klajn. Ali i biografije: Lusi Stoun, En Brejden, Bij Klinton, Malkolm X, Devetoro iz Liti Roka, Sesar Čavez. Čak sam pronašao i primerak Muške dominacije Pjera Burdijea na engleskom. Kao i njene sestre, Džojs Karlajl bila je obrazovana žena naklonjena feminizmu i bile su im bliske ideje ekstremne levice, što nije bilo tako često u Americi.
Pronašao sam dečju garderobu, koja bi trebalo da pripada Kler, i njene školske knjige. Pomalo uzbuđen, listao sam njene školske sveske ispunjene marljivim krasnopisom. Pored drugih zadataka, zaustavio sam se na jednom sastavu koji je napisala: Zašto želim da postanem advokat. Bila je to izdašna rasprava u kojoj je citirala i Ralfa Nejdera i Atikusa Finča (to je bilo 2005, mnogo pre nego što su u Americi otkrili da je zapravo dripac). Prelazeći ove redove, setio sam se nečega: Marlen Delatur tvrdila je da Kler želi da postane advokat. Kada je nestala, to je već izgledalo kao zreo i lepo postavljen karijerni plan. Šta ju je na kraju navelo da postane lekar? Njeno zatočeništvo, sigurno. Želja da pomogne drugima na konkretniji način. Pohranio sam taj podatak negde nakraj pameti i nastavio istragu.
Nakon četrdeset pet minuta, Teo je bio iscrpljen. Pošto se svuda uvukao, bio je musav kao prasence. Spustio sam naslon u kolicima i smestio ga da spava. Kako sam bio vrlo nemaran otac, što je pogoršavalo slučaj, pustio sam mu crtani film na iskrzanom ajfonu, da ga uspava.
Možda ću provesti i noć ovde, ali svakako neću otići praznih ruku. Imalo je šta da se radi. Papirčina u izobilju: računi, bankovni izveštaji, uplatnice itd. Na svu sreću, Džojs je bila organizovana i pobrinula se da složi arhivu u kartonske fascikle.
Dok je moj sin spavao snom pravednika, seo sam na pod i počeo da kopam. Ništa značajno. Džojs je godinama radila kao dokumentator u obližnjoj školi. Njena majka, koja je bila vlasnica kuće, iznajmljivala joj je stan za sitnu lovu. Nije mnogo trošila, a osim svog zanimanja, nije imala drugih izvora prihoda. Nešto mi je privuklo pažnju usred te čitave papirologije: niz novinskih članaka koje je sekla iz Njujork heralda i koje je sačuvala u jednoj plastičnoj fascikli. Pretrčao sam kroz naslove: „Prezaduženost srednje klase“, „Nejednakost dostiže vrhunac u Americi“, „Abortusi i dalje teško dostupni“, „Polovinu članova Kongresa čine milioneri“, „Vol strit protiv Mejn strita“. Osim naprednog duha, šta je ovim člancima bila zajednička tačka? Nakon dijagonalnog čitanja, nisam pronašao nijednu.
Ustao sam da bih se protegao. Teško je bilo ne obeshrabriti se. Možda je Mark nešto iskopao? Pokušah da ga pozovem, ali nije bilo signala u podzemlju.
Opet sam zaplovio u Džojsine papire. Uputstvo za sastavljanje Ikeinog ormana, uputstva za upotrebu i garancije: šporet, mobilni, veš-mašina, aparat za kafu... stop. Vratio sam se natrag. Garantni list koji je privukao moju pažnju ticao se pripejd-mobilnog. Račun koji je bio zaheftan za list imao je datum: 30. maj 2005. Dva dana nakon što je Kler oteta.
Ustao sam u naletu uzbuđenja. U delovima istrage koje mi je Gledis poverila, dobro sam primetio da su policajci pregledali podatke s fiksne linije i Džojsinog mobilnog telefona. Ali ona je očito posedovala još jedan telefon. Model bez pretplate, s pripejd karticom, vrlo zahtevan za identifikovanje vlasnika. Nije bilo strašno što je imala ovaj telefon, već zato što gaje kupila samo nekoliko časova nakon što je Kler nestala. Pretpostavke su se mešale u mojoj glavi, ali sam pokušao da se ne zanesem suviše. Kratkotrajno ponesen, vratio sam se na posao. Sreća priziva novu sreću.
Odela.
Značajna epizoda moga odrastanja odigrala se zbog jednog odela. Moja majka, koja se bojala da je otac ne vara, imala je razvijen sistem nadzora (govorimo o praistoriji, pre interneta, Fejsbuka, špijunskih programa i sajtova za upoznavanje). Otac je bio vrlo oprezan, ali bilo je dovoljno da samo jednom ne bude. Uvek je bilo dovoljno samo jednom. U džepu jednog odela zaboravio je račun iz hotela. Majka je naletela na to jer je nosila odelo na hemijsko čišćenje. Ne mogavši da živi u laži, napustila je svog supruga, odustala od gostoprimljive kuće i slatkog života koji smo imali u Antibu. Vratila se u Pariz, tačnije u pariško predgrađe. A ja sam je pratio. Primoran i prisiljen, napustio sam prijatelje, spokoj stare škole Rustan, mogućnost da vidim more svakoga dana, šetnje u borovoj šumi i po bedemima. Za njom sam otišao u sivilo i beton Esone. Jedan deo mene divio joj se zbog izbora koji je napravila; drugi deo ju je mrzeo.
Isti metod i ja sam primenio na Džojsinoj garderobi i pregledao džepove svih haljina, svih jakni, prsluka, košulja i pantalona. Tu sam pronašao kartu za metro, hemijsku, sitan novac, račune, kupone za popuste, tampon, bočicu aspirina, vizitkartu...
Vizitkartu na kojoj su bih ispisani samo ime i broj telefona. Pažljivo sam posmatrao:
Florens Galo
(212) 132-5278

To ime bilo mi je poznato. Sigurno sam ga video negde ili mi je neko skoro o njoj pričao. Bio sam mrtav ujnoran. Udovi su mi utrnuli, prašina u očima me je peckala, ali mi je srce jako lupalo. Osećaj je bio prijatan. Onaj osećaj kada znate da ste naišli na nešto važno i kada ste ubeđeni da ćete najzad nešto pronaći. Shvatio sam zašto je Karadek silno voleo svoje staro zanimanje.
Napolju je postalo sveže. Pokrio sam sina jaknom i pod kolica sam natrpao što više kartonskih fascikli, da bih mogao još da ih proučavam u hotelu. Za trenutak sam zastao u hodniku skladišta pod budnim okom i dalje neljubaznog bubuljičavog studenta da bih poručio vozilo putem aplikacije na mobilnom telefonu. Dok sam čekao, pokušao sam opet da dobijem Marka, ali je moj telefon zvonio uprazno. Odmah zatim pokušao sam da pozovem tu Florens Galo: „Birate nepostojeći broj.“ Potom sam primio SMS koji me je obavestio da je moje vozilo stiglo. Izašao sam iz kompleksa Graunds tauersa i ušao u limuzinu. Ljubazni vozač pomogao mi je da sklopim kolica i da složim fascikle u gepek.
Seo sam pozadi, držeći Tea u naručju, i trudio se da ga ne probudim. Kožna unutrašnjost vozila, klasična muzika, flaša vode. Auto je jezdio kroz noć. Španski Harlem. Aper Ist Sajd. Central park. Sada sam ja sklopio oči. Osećao sam dragoceni dah sina na vratu. Dok sam počinjao da se prepuštam blagom dremežu, jedna slika ukaza mi se u mislima i povikah vozaču:
„Stop! Zaustavite auto, mohm vas!“
Parkirao se u zaustavnoj traci, a potom uključio četiri migavca. „Možete li da otvorite prtljažnik?“
Izašao sam izvijajući se. Moj sin otvori jedno zabrinuto okce:
„Je li Fifi tu?“
„Da, naravno da je tu“, odgovorih mu, pružajući mu plišanog psa. „Poljubi Fifija.“
Preturao sam po prtljažniku i slobodnom rukom ščepao plastičnu fasciklu s novinskim člancima. Sada sam se setio ko je Florens Galo: novinarka, autorka svih članaka iz Njujork heralda koje je Džojs izrezala. Gledao sam datume objavljivanja: svi su bih napisani 14-20. juna 2005. Nedelja posle Džojsinog boravka u Francuskoj. Podsetio sam se slika iz dnevnika u kom sam je video slomljenu. Luda pomisao prođe mi kroz glavu: šta ako je slučaj Kler Karlajl samo nastavak tragičnog slučaja Džojs Karlajl? Šta ako prokletstvo Karlajlovih nije počivalo u otmici Kler, već u nekom starijem događaju, koji je u neposrednoj vezi s majkom? U svakom slučaju, druga stvar bila je sigurna: moja istraživanja pokrivala su jednu istragu, koja je, kao ruske matrjoške, imala više slojeva.
Vratio sam se u auto sa sinom. Mnogo toga saznao sam te večeri. Prvo, da je Džojs nabavila telefon koji je teško locirati, i to samo dva dana nakon što joj je ćerka oteta. Drugo, da je, nedelju dana nakon što se vratila iz Žironde, stupila u kontakt s novinarkom koja se bavi istraživačkim novinarstvom, sigurno da bi joj poverila nešto važno. Ubijena je nekoliko dana kasnije.
Vozilo nastavi svoj put. Jeza mi je prožela kičmu.
Nisam imao ni najmanji dokaz, ali sam bio ubeđen da je Džojs Karlajl ubijena.

3.

Pošto auto-put ima moć da uspava ljude kao loš film, Karadek je krenuo prečicom do Pariza. Zaustavio se na benzinskoj pumpi po izlasku iz Vitri le Fransoe. Lampica za ulje svetlela je već nekoliko kilometara. Pumpa je trebalo da se zatvori, ali je momak, koji je u tom trenutku zatvarao pumpu, prihvatio da mi natoči gorivo. Mark mu dade jednu novčanicu.
„Sipaj mi ulje i ostavi kanister u gepeku.“
U prodavnici je kupio preostali sendvič. Industrijski nordijski hleb i losos začinjen otrovima. Izašao je da ga pojede napolju, proveravajući mobilni. Video je SMS od Malike Ferčiči, medicinske sestre iz doma Sent Barb. Iznenađujuća i kratka poruka:
Ako želite da me izvedete na večeru...
Slobodna sam krajem nedelje. M. F.

U mislima mu se odmah stvorilo sećanje na omamljujući miris tela devojke. Miris mandarine, kruške i đurđevka. Svetlost koja je odagnavala pomračinu njegove duše.
Pometen životnim nagonom koji se razvijao u njemu, sačuvao je odgovor samo za sebe i pozvao Rafaela. Sekretarica. Poruka: „Imam novosti. Krupan ulov! Pozovi me ako si naleteo na nešto.“
Kafa, cigareta, šaljiv razgovor s mehaničarem dok kiša opet počinje da pada.
Karadek uđe u rendž rover, pokrenu auto i proveri lampice na kontrolnoj tabli. Krenuo je, ali se na izlazu iz pumpe zaustavi ispred znaka „stop“ i iskoristi priliku da pripali još jednu cigaretu. Dok je i dalje maštario o Malikinoj poruci, novi prizor presekao ga je od iznenađenja.
Jebeno sranje!
Automobil, koji je kao munja protutnjao ispred njega, bio je crni BMW X6. Karadek je prepoznao zatamnjena stakla i dupli hromirani branik. Mogao je da stavi ruku na panj da je to isti auto kojim je Kler bila oteta!
Presekavši put kako bi krenuo u suprotnom pravcu, Karadek jurnu za krosoverom. Ovo nije moglo biti slučajno. Šta je ovaj auto tražio u ovom skrovitom mestu? Uspeo je da ga stigne, ali je ostao dobrano udaljen od njega, ne bi li prikupio još neke informacije. Nije smeo da rizikuje da ga primete.
Pošto je uključio grejanje, obrisao je rukavom umazani vetrobran. Sada je padala teška kiša koju je raznosio vetar.
Odmah nakon opasne krivine, X6 je skrenuo ne uključujući signalizaciju, na neki neobeleženi seoski put. Karadek ga je pratio bez oklevanja.
Što je više napredovao, to se stanje na puteljku pogoršavalo. Jedva da se moglo videti deset metara ispred. Put je bio uzan, oivičen šibljem i kamenjem. Iako mu je krosover krčio put, Mark se otežano kretao. Tek kada je primetio da ne može da se okrene, shvatio je da je upao u klopku.
Zapravo, X6 ga je svom silinom sabio.
Noseći ojačanu vazdušnu pušku, prilika u mantilu iskočila je iz vozila i krenula ka Karadeku. Pod svetlima automobila prepoznao je njegovo lice. Jebote!
Prestao je da diše. U glavi su mu se mešali likovi četiri žene: Eliz, njegove ćerke, Malike, Kler.
Napadač je uperio cev u njega.
Ne, previše je glupo. Ne može sada da umre.
Ne tako blizu cilja.
Pre nego što razreši slučaj Kler Karlajl, nikako.
Čuo se pucanj, automobil se zatresao i vetrobran rendž rovera razbio se u paramparčad.

13
U njihovim očima


Nesreća (...) je zaleđeni glib, crno blato, bolna krasta koja nas obavezuje da napravimo izbor: ili da joj se povinujemo ili da je prevaziđemo.
Boris Sirilnik


1.

Zovem se Kler Karlajl.
Trebalo bi da imam petnaest ili šesnaest godina. Sve zavisi od broja dana koliko sam u ovom pritvoru. Dvesta? Trista? Šeststo? Zaista je nemoguće da znam.
U moju ćeliju ne dopire dnevna svedost. Časovnik, novine i televizor nisu mi dostupni. Veći deo vremena provodim u magnovenju zbog anksiolitika. Uzgred, maločas, pre nego što je otišao mislim da se spremao da izađe, jer je nosio ogromnu postavljenu jaknu i šal došao je da mi da injekciju u ruku. Nekada mi je davao tablete, ali je konačno shvatio da sam ih pila svaki drugi put.
Ubod me je zaboleo, jer je bio nervozan i uznemiren. Znojio se, psovao, neprekidno žmirkao. Lice mu je bilo usahlo, a pogled izbezumljen. Od bola sam zaječala i zauzvrat dobila šamar i pesnicu u grudni koš. Prevazišao je sebe, obratio mi se rečima „mala prljava droljo“, potom je izvukao iglu i izašao iz prostorije zalupivši vrata. Pošto me nije vezao, sklupčala sam se u jednom uglu ćelije, ispod prljavog pokrivača.
Bilo je mnogo hladno. Bolele su me kosti, nos mi je bio slinav, imala sam temperaturu. Uprkos zvučnoj izolaciji, činilo mi se da čujem kišu, ali bilo je nemoguće, jer je možda kiša samo u mojoj glavi padala. Opružena na podu, čekala sam da mi dođe san, ali se njemu nije žurilo. Zbog jedne pesme koja mi se vrtela po glavi. Freedom, melodija Arete Frenklin. Pokušala sam da je utulim, ali uzalud. Nešto je zazvonilo, ne znam šta, i bila mi je potrebna večnost da shvatim: zaboravio je da zaključa vrata!
Ustajem u skoku. Od kada sam zatočenica, ovo mu se samo dva puta dogodilo. Prvi put nije poslužilo ničemu. S jedne strane, jer sam imala lisice na rukama, a s druge, jer je ubrzo i sam shvatio. Drugi put sam uspela da izađem u hodnik i da se popnem uz uglačano betonsko stepenište, koje vodi do vrata osiguranih pristupnom šifrom. Vratila sam se natrag, jer je i dalje bio u kući i plašila sam se da me ne čuje. Ali sada je upravo izlazio iz kuće!
Otvaram vrata, idem duž hodnika i penjem se uz stepenice trčećim korakom. Stavila sam uho na vrata. Sigurna sam da nije tu. Gledam kutiju alarma koja svetli u mraku i poziva me da unesem šifru. Srce mi iskače iz grudi. Treba da je pogodim! Posmatrajući dimenzije malog četvrtastog ekrana i brojeve koji se prikazuju kada se pritiskaju dugmići, shvatam da ulazna šifra ne bi trebalo da ima više od četiri karaktera. Kao pin-kod na mobilnom telefonu. Unosim nasumice nizove brojeva: 0000#, 6666#, 9999#, itd. Zatim shvatam da su četiri cifre pogodne za datum. Sećam se da mi je jednog dana potvrdio: „Najlepši dan moga života je dan kada sam tebe sreo.“ Povraćalo mi se. Dan koji on smatra našim prvim susretom je dan kada me je oteo, 28. maj 2005. Sa nevericom unosim 0528#, a potom se setim da se u Zapadnoj Evropi prvo pišu dani, a potom meseci. 2805#.
Neuspeli pokušaj.
Nije iznenađujuće. Najlepši dan psihopate njegovog kalibra može biti dan koji je isključivo njemu posvećen. A šta ako je, kao deran, jednostavno odabrao svoj datum rođenja? Sećanje. Jedne večeri, nekoliko nedelja nakon otmice, upao je u sobu s tortom: parče švarcvald torte, suvo i zagorelo, prekriveno odvratnim filom. Terao me je da jedem sve dok nisam počela da povraćam. Potom je raskopčao pantalone i zatražio „rođendanski poklon“. Dok sam bila na kolenima, primetila sam datum na njegovom ručnom satu. Trinaesti jul. Zatim sam opet povratila.
Ukucala sam četiri cifre: 1307, zatim potvrdila #. I vrata se otvoriše. Srce mi je umalo stalo. Ne usuđujem se da poverujem. Ulazim u mračnu prostoriju i ne uključujem svetio. Svi kapci na prozorima su spušteni. Svi prozori zatvoreni. Čuje se samo dobovanje kiše po krovu i staklima prozora. Čak ne pokušavam ni da vičem. Nemam pojma gde se nalazim. Sigurno je u pitanju izdvojena kuća (nekoliko puta mi je čak dopustio da se malo prošetam po nekakvom ograđenom pašnjaku iza kuće, ali vrlo retko), ali u kom mestu u Francuskoj? U blizini kog grada?
Nisam čak imala vremena ni da istražim kuću, jer sam već začula zvuk motora. Začuđujuće je i to što sam ovoga puta bila izuzetno smirena, iako sam bila svesna da se ovakva prilika neće ponovo ukazati. Lekovi su umrtvili moje telo i moj duh, ali neću se srušiti. Bar ne još. Adrenalin i strah deluju kao protivteža anksioliticima. Prvo što sam primetila ulazeći u sobu: preteška bronzana lampa. Skidam abažur i kidam kabl. Sakrila sam se iza vrata kada sam čula da ulazi. Moja čula su prenadražena, zamišljam ga kako pritrčava, čujem i dalje zvuk motora koji je ostao uključen. Zašto? Zato što se uspaničio. Mora da je shvatio da je zaboravio da zaključa vrata. A ja znam da je on zapravo pravi strašljivac. Paničar. Čovek bez petlje.
Vrata se otvaraju. Staložena sam. Više se ne plašim. Ovaj trenutak već dugo čekam. Znam da imam pravo na samo jedan pokušaj. Uzmi ili ostavi. Dlanovi su mi znojavi, ali čvrsto držim stalak lampe iza ramena. Iz sve snage ga tresnem po lobanji kada se okrenuo ka meni. Pred mojim očima situacija se odvija kao na usporenom snimku. Prvo vidim iznenađenje koje mu je preplavilo lice, zatim i oštri stalak lampe koji mu mrvi nos i razobličava lice uz bolni jauk. On se zatetura, okliznu i pade. Bacam svoje oružje, koje mi opet postaje preteško, i preskačem njegovo telo.


2.

Napolju sam.
Noć, kiša, omamljenost. Strah.
Trčim napred i ne preispitujem se.
Bosa sam za sve ovo vreme nije se udostojio da mi da ni najobičnije cipele samo donji deo uzane trenerke i staru majicu dugih rukava.
Zemlja. Blato. Nasred puta automobil, uključena svetla. Napravila sam grešku jer sam se osvrnula. Kifer mi je za petama. Krv mi se ledi. Otvaram vrata, zatvaram ih i treba mi čitava večnost da shvatim gde se nalazi dugme za centralno zaključavanje. Kišna zavesa spušta se preko vetrobrana. Udarac. Kifer lupa na prozor, lica izobličenog od mržnje, izbezumljenog pogleda. Pokušavam da ne obraćam pažnju na pritisak koji raste. Gledam kontrolnu tablu, menjač. Nikada u životu nisam vozila, ali kako mi se učinilo, to je automatik. U Njujorku sam već viđala žene u cipelicama Džimija Čua, s potpeticom od dvanaest centimetara i savršeno sređenim noktima za volanom ogromnih automobila poput poršea kajena. Vala, nisam gluplja od njih...
Od šoka sam vrisnula. Kifer je uzeo gvozdenu štanglu. Zamahnuo je da opet udari. Približavam se kako bih zgazila papučicu. Auto je u pokretu. Uključujem brisače. Nalazim se na šumskom putu. Oko mene tmina. Zastrašujuće žbunje, oblačno nebo, tamne senke pretećih stabala. Oprezna sam. Sada nikako ne smem da posustanem. Posle stotinak metara blatnjavi put postaje širi. Levo ih desno? Krećem nizbrdo i ubrzavam. Uspešno sam prošla nekoliko krivina i povratila samopouzdanje. Uključujem svetlo i vidim torbu na zadnjem sedištu. Moja žuta platnena torba! Torba koju sam nosila kada me je oteo. Nisam imala vremena da razmišljam otkud ona ovde, jer sam čula zvuk motora iza sebe. Postavljam retrovizor pod boljim uglom i vidim da mi je Kifer na motoru za petama. Ubrzavam, pokušavam da držim odstojanje između nas, ali on se nepokolebljivo približava. Zemlja je klizava. Opet ubrzavam. Još jedna krivina. Auto je skliznuo s puta i zakucao se u stenu. Pokušavam da krenem unazad, ali se automobil zaglavio u blatu.
Strah šiklja mojim venama. Uzimam torbu i izlazim iz auta. Stopala mi se zarivaju u gusto blato. Motor je svega nekoliko metara iza mene i sustiže me. Ne smem da ostanem na glavnom putu. Preprečiću kroz šumu. Trčim. Trčim. Grančice me šibaju po licu, bodlje divljih kupina kidaju mi kožu, kamenje mi guli stopala, ali se osećam dobro. Već nekoliko sekundi sam slobodna, živa, i nema ničeg lepšeg na ovom svetu. Trčim. Priroda koja me okružuje i ja postajemo jedno telo. Postajem kiša koja me kupa, postajem šuma koja me štiti i guta, ja sam krv koja mi pulsira u srcu. Trčim. Ja sam napor koji me iscrpljuje, povređena divljač koja ne da da je savladaju.
Iznenada, tlo mi izmiče pod nogama i prelećem nekoliko metara, držeći čvrsto torbu uz sebe. Padam na asfaltirani put bez ikakvog osvetljenja. Nisam imala vremena da povratim dah, a već sam opet čula zvuk motora, koji je pratio moj trag. Okrećem se kako bih nastavila da trčim u suprotnom pravcu. Krivina. Zatim dva zaslepljujuća svetla, zvuk sirene. Sudar.
Velika crna rupa.
Više ne trčim.

3.

Škripa guma.
Zvuk motora koji se zaustavlja.
Otvaram oči.
Još uvek je mrak, razbijen žućkastim odsjajima oreola uličnih svetiljki. Ležim u zavučenom delu parkinga pod otvorenim nebom. Leđa su mi izubijana, migrena mi zaglušuje uši, osećam bol u predelu kukova. Krvari mi glava. Torba je pored mene.
Šta kog vraga tražim ovde?
Suze mi liju niz obraze. Možda sanjam. Možda sam mrtva. Podupirem se rukama da ustanem. Ne, smrt ne izgleda ovako.
Uzimam svoju torbu da bih videla šta je unutra. Mislim da haluciniram jer unutra su svežnjevi i svežnjevi novčanica. Hiljade evra, nesumnjivo više desetina hiljada evra. U mojoj glavi je toliki haos da čak i ne postavljam pitanje zašto je onaj bolesnik u kolima vozio toliku količinu novca. U jednom od bočnih džepova pronalazim veliku ukoričenu plavu svesku, kao i telefonsku karticu, i tog trenutka shvatam da ovo vredi više od nekoliko hiljada evra. Načinila sam nekoliko koraka na asfaltu. Nalazim se usred građevine koja je u obliku slova U. Prva zgrada je vrlo stara, od mrke cigle, s crepom od škriljca. Druga je moderna, u obliku pravog paralelopipeda od betona i stakla.
Zvuk motora, rotaciono svetlo koje treperi, ambulantna kola stižu na parking. Obuzima me strah. Svakog časa očekujem da će Kifer odnekud iskočiti. Moram otići odavde. Ali kuda? Šunjajući se između automobila, primećujem svetleću tablu Klinički centar Saverna. A priori, nalazim se u bolnici. Ali ko me je ovde doveo? Zašto u ovo zadnje dvorište? Koliko je vremena prošlo otkako sam izgubila svest?
Za trenutak, razmišljam da li da uđem u hol, ali odustajem. Moram da pozovem mamu. Samo u nju imam poverenja. Ona će znati da me uputi i da mi kaže šta da radim.
Izlazim iz kruga zgrade i nastavljam da hodam dvosmernom ulicom duž koje se nižu kuće. Prema natpisu na saobraćajnom znaku nalazim se blizu centra grada. Hodam. Kiša je prestala i sada je vreme skoro blago. I dalje ne znam ni koji je datum ni koliko je sati. Prolazeći ispred neke kuće, uviđam da su na malom tremu, koji natkriljuje ulazna vrata, svi članovi porodice ostavili cipele pune blata i kabanice daše suše. Preskačem ogradu i uzimam vetrovku i par patika, koje verovatno pripadaju majci. Skoro moja veličina, pomislila sam dok sam ih obuvala, ostavljajući ispod otirača dve novčanice od pedeset evra, koje sam izvukla iz torbe.
Hodam. Vrti mi se u glavi. Još ne mogu da poverujem da sam slobodna. Svakog trenutka mislim da ću se probuditi. Hodam. Kao mesečar. Sada mi lekovi usporavaju noge i zamagljuju duh. Hodam. Uskoro stižem u Savern, Železnički trg. Sat pokazuje 1.55. Malo dalje, na tabli piše: „Strazbur 54 km.“ Dakle, nalazim se na istoku Francuske. To mi ništa ne znači. Sve i da su mi rekli da sam u Lozani ih u Brestu, ne bih ni trepnula. Sve mi izgleda veoma nestvarno.
Na trgu nema nikog osim dva beskućnika, koji spavaju ispred izloga prodavnice. Na ulazu u stanicu nalazi se telefonska kabina. Ulazim, ali ne zatvaram vrata. Nesnosan miris mokraće zagadio je telefonsku kabinu. Ruke mi drhte dok pokušavam da ubacim karticu u aparat. Proveravam da li ima kredita i pokušavam da odgonetnem plastificirano uputstvo za pozivanje brojeva u inostranstvu. Čitam, ali ništa ne razumem, jer je uputstvo za upotrebu prekriveno grafitima, a svaki je gluplji od prethodnog: „Ovo je Francuska!“ „Neli voli da puši matore kurčeve“ „Gevirctraminer7 će pobediti“ „Ana Mari je stavila na i tačku / Ana Mari je gurnula prst u svoju mačku“ „Ja sam pesnik“.
Nakon pet minuta i posle nekoliko neuspelih pokušaja, konačno sam uspela da dobijem vezu. Zvonilo je šest puta, obeshrabrujuće sporo, pre nego što se majka napokon javila. Evo mog pravog oslobođenja: „Mama, ja sam, Kler! Pobegla sam, mama! Pobegla sam!“
S druge strane nije bila moja majka. Javila mi se neka gospođa koja mi je staloženo objasnila da je moja majka umrla pre dve godine.
Isprva, imala sam utisak da informacija ne dopire do mene, da je moj mozak odbija. U ušima mi je bubnjalo i obuzela me je mučnina, kao da mi je neko zakucavao eksere u bubnu opnu. Smrad mokraće potom mi se uvukao u glavu. Sagnula sam se da se ispovraćam. Ali nisam imala snage. I iznova sam se obrušila u crnu rupu.


4.

Bilo je 6 izjutra kada sam se osvestila. Ušla sam kao zombi u stanicu i pronašla mesto u vozu za Pariz.
Opet sam se sručila na sedište, naslonila licem na staklo prozora i iznova utonula u san, dok me kontrolor nije probudio. Kako nisam imala „vožnu legitimaciju*, platila sam u gotovini i kaznu i kartu. Lik je zgrabio novac i nije ni trepnuo. Mislim da se ni on nije pošteno razbudio. Ubrzo sam opet zaspala. Kratka dremka prepuna neprijatnih snova. Samo se sećam da se posle Remsa voz zaustavio usred neke nedođije i da je ostao u mestu čitavih sat i po. U vagonu su se ljudi bunili. Njihove uvrede podsetile su me na prostačke grafite iz telefonske kabine: „Usrana zemlja“ „Nema nikoga da nam objasni šta se dešava“ „Još jedan njihov usrani štrajk“ „Treba što pre da ih privatizuju“...
Voz se konačno pokrenuo i zbog kašnjenja stigao u Pariz tek u 10.30.
A sada?
Tokom čitave druge polovine puta nisam prestajala da razmišljam o Kendis Čejmberlen.
Kendis je bila vrlo ljubazna i lepa curica, koja je živela na stotinak metara od mene u Harlemu. Bila je starija od mene, ali smo uvek razgovarale dok smo se vraćale iz škole. Bila je dobar đak, dobro dete koje imalo nameru da uspe. Ona mi je pozajmljivala knjige, davala konstruktivne savete i pripremala za mnoge životne zablude.
Jednog dana je ipak, nakon šesnaestog rođendana, pošla za grupicom mladića koji su živeli u naselju Baumer, bloku socijalnih stanova iznad 150. ulice. Ne znam zašto je ona, inače povučena i oprezna, dopustila sebi da se uvuče u to sranje, ni kako je zaista bilo. Sve što znam jeste da su je ti likovi držali zatvorenu u jednom skladištu otpadnih kanti, u podrumu neke od tih zgrada. Znam i to da su je naizmenično silovali danima i da je policiji bilo potrebno dve nedelje da je odatle oslobodi.
Nakon nekoliko dana provedenih u bolnici, Kendis je došla kod svojih roditelja u 134. ulici, blizu Saborne crkve. Od tog trenutka mediji su se razularili. Danonoćno su reporteri, fotografi i paparaci opsedali kuću Čejmberlenovih. Svakog jutra kada sam išla u školu, gledala sam novinare i kamermane kako pripremaju živa uključenja za lokalne i nacionalne televizijske kuće.
Nekoliko puta Kendisin otac zamolio je medije da poštuju pretrpljeni bol njegove ćerke i da se gube, ali ga niko nije slušao. Kendis je bila crne puti, a jedan od silovatelja bio je belac. Udruženja i političari počeli su da instrumentalizuju dramu, koja je, po mom mišljenju, više ukazivala na divljaštvo nego na rasni problem.
Tada sam imala jedanaest ili dvanaest godina i taj slučaj me je veoma potresao. Šta su kog vraga ti zreli ljudi tražili ispred njene kuće? Svi su bili fakultetski obrazovani. Šta su čekali tako u čoporima, pribijeni uz ogradu? Šta su oni očekivali da nađu, kopajući po ranama prošlosti, nadajući se da će naleteti na svedočenje nekog od komšija, komšinica, prijatelja iz detinjstva, koja bi potom iskasapili, izvukli iz konteksta, beskonačno usitnili, radujući se što su dolili ulje na vatru?
„To je princip slobode izveštavanja“, odgovori mi jedna od reporterki, kojoj sam postavila to pitanje vraćajući se iz škole. Ali izveštavanja o čemu? Jedna devojčica preživela je neiskazane muke i porodica je patila s njom. Da li je trebalo tome dodavati nasilje i voajerizam? Da li je zaista trebalo odavati takvu sliku, koja nema drugi cilj osim da rasplamsa čaršijske priče i da potpali čitalačku publiku, kojoj samo žele da uvale umetnute reklamne listove?
I ono što je moralo da se desi, desilo se. Jednog jutra gospođa Čejmberlen pronašla je beživotno telo svoje ćerke u kadi prepunoj vode i krvi. Kendis je prerezala vene tokom noći. Koliko ja znam, moja prijateljica nije ostavila ni oproštajno pismo, ali sam pomislila da je to uradila shvativši da više nikada neće moći da vodi normalan život. U tuđim očima, ona će uvek biti devojka koju su silovali na otpadu u naselju Baumer.
Izvan sebe od bola, njen otac Darijus Čejmberlen je uzeo pušku i izašao na terasu. Vrlo smiren, napunio je oružje i bez žurbe pucao nekoliko puta u masu, smrtno ranivši onu novinarku koja mi je držala slovo „o principu slobode izveštavanja“, ubivši i njenog kolegu kamermana, koji je imao dvoje dece.
Od toga dana nemam više zabluda. Kod onog luđaka Kifera bilo je knjiga. To je jedina razonoda koja mi je bila dopuštena: mala biblioteka na policama koje je napravio u mojoj ćeliji. Stare knjige iz psihologije i filozofije, koje su pripadale njegovoj majci. Tokom dve godine, osim pisanja u sveskama koje bi mi Kifer oduzimao čim bih ih ispisala, nisam imala drugu zanimaciju do čitanja. Neke knjige pročitala sam toliko puta da sam znala napamet pojedine delove. „Sa srcem žednim ljubavi, čovek nije ni izbliza dobroćudan“, napisao je Frojd u svom delu Nelagodnost u kulturi. Da, čovek je sebi najveći neprijatelj. Čovek je u stalnom ratu sa sobom. U najtananijoj ljudskoj biti obitavaju nasilje, agresija, nagon za smrću, želja za potčinjavanjem i porobljavanjem, želja za poniženjem sebi slične jedinke.

5.

Istočna železnička stanica. Pokretne stepenice su u kvaru. Dok se penjem uz stepenice, teško mi je da se oduprem rulji koja me gazi i nosi kao talas. Pošto osećam da sam iznemogla, sedam u bezlični kafić jednog ugostiteljskog lanca. Kako je mesto krcato, sedam za šank. Krče mi creva. Proždirem čokoladicu i dva kroasana. Suze mi liju, ali pokušavam da se suzdržim da me konobar ne bi primetio. Dovoljno je što sam bezvezno obučena.
A sada?
Ne želim da završim kao Kendis, ali znam da ni ja nikada više ne bih mogla da vodim normalan život. U njihovim očima uvek ću biti devojka koju je psihopata držao zatvorenu i silovao više od dve godine. To će biti moja etiketa. Trajna. Biću vašarska mečka koja je dužna da odgovara na svačija pitanja. Šta vam je to čudovište radilo? Koliko puta? Kako? Policija će želeti da zna. Pravosuđe će želeti da zna. Novinari će želeti da znaju. Ja ću odgovarati, ali će svaki odgovor podsticati novo pitanje. Uvek će još nešto hteti da me pitaju. I još nešto. Da sve ogolim. Opet i iznova.
Možda ću se jednog dana zaljubiti. Srešću čoveka koji će me voleti, koji će me nasmejati i koji će podjednako poštovati moju nezavisnost i moju želju da me neko zaštiti. Lepo mi je kada na to pomislim. Zamišljam naš filmski susret. Desiće se kada ga najmanje budem očekivala. Najzad, tako ja to zamišljam. I doći će trenutak kada će on saznati ko sam ja. Curica koju je oteo Kifer. Jedna etiketa ostavlja po strani sve ostale. I možda će me posle toga više voleti, ali ne kao ranije. Sa više saosećanja i sažaljenja. Ali ja ne želim to sažaljenje. Ne želim da budem ta devojka u njihovim očima.
Drhtim. Hladno mi je. Već sada ne osećam moje izbavljenje kao pobedu ih oslobađanje. Jaka sam. Mogu iz svega da se izbavim. Preživela sam dve godine pakla. Ne želim da postanem preplašena zver. Nakon što sam bila plen jednog psihopate, i ne pomišljam na mogućnost da opet preživim pakao.
Sklapam oči. Iscrpljena sam. Fizičke i psihičke posledice poslednjih nekoliko sati mog života. Sedeći na stohci, pokušavam da se ne obrušim. Pred očima mi je slika majke, i suze mi opet naviru. Ne znam u kojim okolnostima je preminula, ali već znam da sam je na neki način ja ubila.
Vreme se oteglo. Nemam više nikakve odrednice. U mojoj glavi neke stvari su jasne, dok su neke potpuno zbunjujuće.
Iznenada, na ekranu televizora okačenom u uglu kafića posmatram prizore koji mi deluju nadrealno. Prava halucinacija. Protrljala sam oči od neverice i naprežem se da bolje čujem voditelja informativnog programa:
„Užasno otkriće u Alzasu, gde je rano jutros primećen veliki požar u kući usred šume Petit Pjer u blizini Saverna. Vatrogasci, koje je obavestila žandarmerija, efikasno su se organizovali kako bi lokalizovali požar i sprečili njegovo širenje u ostala šumom prekrivena područja. Istraga bi trebalo da utvrdi uzroke požara, jer su, nakon intervencije, vatrogasci otkrili najmanje četiri tela u kući koja je pripadala Hajncu Kiferu, nemačkom arhitekti koji...“
Srce mi se kidalo. Knedla mi je zastala u grlu i počela da me guši.
Pobeći.
Stavljam novčanicu na šank i ustajem ne sačekavši kusur. Grabim torbu i izlazim iz kafića.
Kler Karlajl više ne postoji.
Od sada sam neko drugi.

Treći dan, jutro
Slučaj Džojs Karlajl




14
Angel falls


Ko se plaši velikih voda, neka ostane na rečici.
Pjer de Marbef


1.

Noć je kratko trajala.
Isprekidan, ophrvan brigama i nemiran, moj san nije trajao duže od šest sati. Kada sam ustao, nakon tuširanja, koje mi je povratilo snagu, zatvorio sam klizeća vrata koja su delila sobu u kojoj je moj sin nastavio da spava od malog dnevnog boravka s lučnim prozorima duž čitave prostorije, s pogledom na još uvek tamne vode Hadsona. Pripremio sam espreso pre nego što sam uključio laptop i pogledao telefon. Karadek je pokušao da me dobije i ostavio mi poruku. Pokušao sam da ga pozovem, ali se opet uključila govorna pošta. Sranje. Zašto se nije javljao? Više sam bio ljut nego stvarno zabrinut. Karadek nije bio navučen na mobilni. Koliko gaja poznajem, najpre će biti da je zaboravio punjač u Parizu pre nego što je pošao da istražuje po istoku Francuske.
U jednom cugu završio sam ostatak kafe uz dodatak doliprana. Brujalo mi je u ušima, kao da su se desetine pitanja koja su me mučila sudarala u unutrašnjosti moje lobanje.
Seo sam za kompjuter, obasjan ranom jutarnjom svetlošću, nadajući se da će mi internet omogućiti da raskrčim teren. Gugl. Prva pretraga: „Mej Su Jun“, detektivka Njujorške policije, koja je vodila istragu o smrti Džojs. Uz nekoliko klikova shvatio sam da više nije detektiv. Mej je napustila policiju početkom 2010. Sada je portparol Projekta Transparentnost, moćne neprofitne organizacije koja je čuvena po pravnoj pomoći koju pruža žrtvama pravosudnih grešaka.
Na internet sajtu Transparencije lako sam pronašao njenu elektronsku adresu i poslao joj poruku u kojom sam zatražio sastanak s njom. Da bih osvežio pamćenje bivšoj policajki, u nekoliko reči sam je podsetio na glavne crte slučaja Džojs Karlajl, kojim se ona bavila pre devet godina. Nisam računao na brzi odgovor očekivano bi bilo da mi ona ništa ne odgovori ali moj zadatak bio je da počnem s tim.
Druga pretraga: Njujork herald, novine za koje je radila Florens Galo, novinarka koja je, po svoj prilici, stupila u kontakt s Džojs nekoliko dana nakon Klerine otmice. I drugo iznenađenje: dnevni list više nije postojao. Kao žrtva krize u štampi, Njujork herald nestao je s kioska 2009. Nakon što je doživeo svoje zlatno doba sedamdesetih godina, novine počinju da gomilaju dugove. Uprkos brojnim restrukturiranjima, nisu preživele teškoće novinskog tržišta, a ekonomska kriza došla im je glave.
Analizirajući slučaj detaljnije, shvatam da je sajt dnevnih novina i dalje u funkciji i da omogućuje posetiocima kopanje po arhivama, ali ne i nove članke. Alan Bridžiz, bivši glavni urednik, kao i jedan mali deo novinara, osnovao je informativni sajt iz čistog zadovoljstva. Finansiran iz pretplata, Vinter San postao je neka vrsta američkog Medijaparta, pošto se opredelio za istraživačko političko novinarstvo. Kada bolje razmislim, sećam se da sam za Alana Bridžiza već čuo, kao i za njegov sajt: kada se digla prašina oko afere Snouden, Vinter San objavio je dokumenta, koja su mu dostavili drugi uzbunjivači, o masovnom elektronskom špijuniranju koje orkestrira Nacionalna bezbednosna agencija.
Ukucao sam Florens Galo u pretraživač Heralda, da bih video kojim istraživanjima se ona bavila nakon članaka koje je prikupila Džojs.
Najskoriji rezultat pretrage me je šokirao.
Novinarka je bila mrtva.

2.

Ovo je neverovatno...
Sklupčao sam se na stolici. Arhive na sajtu Heralda dosezale su do obaveštenja o smrti Florens u vidu kratkog teksta koji se pojavio u izdanju 27. juna 2005:
S velikim bolom vas obaveštavamo da je naša prijateljica i koleginica Florens Galo tragično nastradala u nesreći tokom bejz džampinga.
Florens je imala dvadeset devet godina. Živela je i od svoje profesije i za svoju profesiju. Nikada nećemo zaboraviti njen entuzijazam, njeno vedro raspoloženje, njen čvrst karakter, njenu intuiciju i odlučnost, koji su je činili izuzetnom ženom i novinarkom.
Svi članovi naše redakcije skrhani su bolom. Upućujemo saučešće njenoj porodici i ljudima kojima je bila draga.
Uz članak je bila objavljena zadivljujuća slika. Sunčano plavetnilo i pobednička mladost, čizme do butina i kratke pantalone, Florens pozira na motoru. Skoro savršena kopija Brižit Bardo krajem šezdesetih, period harli dejvidsona i Rožera Vivjea.
Ja sam takođe bio u šoku. Upravo sam pomislio da sam napokon naišao na nekoga ko bi mogao da mi pomogne, na odsečan način shvatam da je preminula.
Dok su se u mojim mislima rojila pitanja, opet sam pripremio kafu. Opet sam seo za kompjuter i istovremeno pokrenuo više stranica pretraživača, da bih mogao da vodim paralelne pretrage. Znao sam da su informacije bile tu, nadohvat klika.
U prvoj fazi prikupio sam dovoljno materijala kako bih skicirao biografiju novinarke. Budući da je imala švajcarsko državljanstvo, suviše rano se uključila u novinarsku vrevu. Otac je radio kao sportski izveštač za Maten, a majka je dugo vodila emisiju o kulturi na talasima RTŠ. Završila je srednju školu u Ženevi, potom, u devetnaestoj godini počinje da niže stažiranja u različitim redakcijama, od kojih je jedna bila redakcija 24 sata, dnevni list Kantona Vo. Uporedo s tim nastavila je studije na RCON, Romanski centar za obrazovanje novinara. U Londonu je 2002. radila za ekonomski kanal Blumberg TV, zatim je otišla preko bare i preselila se u Njujork, gde je prvo pisala članke za Frans-Amerik, frankofoni list koji je izlazio u SAD, pre nego što je počela da piše za Njujork herald 2004.
Drugi prozor. Slike s Gugla. Na svim dostupnim Florensinim slikama videla se lepa devojka, sportskog duha, zdrava, uvek u pokretu i uvek nasmejana. Prizemna lepota, bez nadmenosti, ali je privlačila simpatije. Mlada žena nalik onim o kojima je pisala u svojim člancima. Skinuo sam više desetina njenih tekstova: mnogo portreta, dubokoumnih tema i istraživanja o političkom životu, društvenim pitanjima i problema. Pravedno je reći: bez prljavštine. Stil pisanja bio je pitak i uravnotežen. Bila je blagonaklona, ali ne i uslužna. Bez ustupaka, ali i bez cinizma. Od početka do kraja, oslikala je složeni portret Njujorka, mnogoliki i kaleidoskopski. Američko društvo koje nekada ne zna svoj kurs i pati, ali je prožeto energijom i pogledom uprtim u budućnost. Bilo je neosporno da je Florens znala ukus drugih ljudi. Osećala je empatiju prema pojedinim temama i člancima, kao što neki romanopisci imaju prema svojim likovima.
Nakon čitanja tekstova pokušao sam da shvatim šta ju je to povezivalo sa Džojs. Kako su se njih dve upoznale? Da li je Florens kontaktirala s Džojs, ih je bilo obratno? Intuicija mi je kazivala da je druga pretpostavka verovatnija. Nakon što joj je ćerka oteta, shvativši da se mogućnosti da je pronađe živu smanjuju, Džojs je odlučila da zatraži pomoć od medija. Koju je zapravo ideju imala na umu? Još uvek nisam znao, ali sam bio spreman da se kladim da se jednostavno obratila nekome čije je novinske članke cenila.
Nova stranica pretraživača. Sačuvao sam za kraj ono što mi je odmah zapalo za oči. Zastrašujuća istina: datumi Džojsine i Florensine smrti bili su toliko blizu da mi je bilo teško da poverujem da je posredi slučajnost. Počeo sam da istražujem detaljnije, strahujući od onoga što ću otkriti. Više nisam istraživao samo nestanak ili otmicu žene koju volim. Pre će biti da ću otkriti istinu o nizu ubistava, koja su ostala nekažnjena: Džojs, Florens, zašto da ne, još neko...
U najskrivenijem kutku interneta, nabasao sam na pomalo opsežan članak o smrti Florens Galo. Članak objavljen u Lafajet tribjunu, lokalnim novinama u Virdžiniji:
HRONIKA
U nedelju, 26. juna, pronađena je devojka u sektoru Silver River bridž parka (Zapadna Virdžinija).
Prema rečima direkcije parka, žrtvi gospođici Florens Galo, novinarki iz Njujorka najverovatnije se nije otvorio padobran prilikom bejz džampinga, ekstremnog vida skakanja s padobranom, prilikom kojeg se ne iskače iz aviona, već sa stabilne površine.
Slučaj su prijavili šetači, koji su pronašli telo sportistkinje pokraj obale reke. Florens Galo je dobro poznavala regiju i bila vrsni padobranac. Ona se i ranije oprobala u skakanju s čelične konstrukcije mosta, tokom pokaznih vežbi u bejz džampingu, koje su organizovane tokom festivala „Praznik mosta“.
Ovoga puta to je bio skok bez publike i van delova konstrukcije na kojima je ova aktivnost dopuštena. Istraga je poverena kabinetu šerifa Okruga Fajet. Uzroci nesreće zasad su nepoznati. Prema prvim saznanjima, padobran gospođice Galo se nije otvorio, a razlog će biti utvrđen istragom.
Pogledao sam nekoliko fotografija mosta. Silver river bridž je poznata tačka ljubiteljima ekstremnih sportova. Smeštena na Apalačima, zadivljujuća konstrukcija od čelika, duga više od 300 metara, nadvija se nad vodom. Sama pomisao da se tu može spustiti padobranom ledila mi je krv u žilama.
Već dugo je most bio perjanica regije, pre nego što je zatvoren za saobraćaj sredinom 1990, nakon nekoliko bezbednosnih upozorenja. Uprkos tome, uvek je bio održavan i ostao otvoren za šetače i posetioce Silver River parka. S mosta je skakanje bilo dopušteno, ali po strogim pravilima i pod drastičnim merama opreznosti, koje Florens očito nije poštovala.
Pretražio sam arhive sajta časopisa ne bih li saznao da li je istraga bila nastavljena, ali ništa nisam pronašao. Nova stranica pretraživača vodila je pravac na sajt #VinterSan. Ukoliko se popuni upitnik, bilo je moguće stupiti u kontakt s urednikom Alanom Bridžizom. Ništa posebno nisam očekivao, ali i ovde sam opet iskušao sreću, tražeći sastanak ne bih li otkrio u kakvom mu je sećanju ostala Florens Galo.
Kako je poruka odlazila, meni je zazvonio telefon. Aleksandar. U Njujorku je bilo 9.30, a u Francuskoj 15.30.
„Zdravo, Alekse.“
„Zdravo, rođo. Koristim pauzu da te opet pozovem.“
„Lepo od tebe. Jesu li vesti dobre?“
Ote se uzdah s drugog kraja žice.
„Nažalost, ne. Dogodilo se upravo ono od čega smo strahovali. Sinoć, pred zoru, dijagnostikovano je da Klotilda Blondel ima hematom.“
„Sranje...“
„Hitno je operisana, ali je izhv krvi na mozgu bio dubok i loše lokalizovan. Sama operacija je dobro prošla, ali je tvoja prijateljica imala disajnu krizu. Još uvek je u komi.“
„Hoćeš li i dalje da pratiš stanje?“
„Računaj na mene.“
Jedva da sam završio razgovor, kada mi je istovremeno stigla elektronska pošta. Mej Su Jun i Alan Bridžiz kao da su se dogovorili: uprkos mom pesimizmu, oboje su mi bih na usluzi i prihvatili su da se sastanu sa mnom kada god poželim. Ugovorio sam s njima sastanke jedan za drugim tokom dana, istovremeno razmišljajući o brzini i iskrenosti njihovih odgovora. A priori, nijedna od ovih javnih ličnosti nije imala razloga da mi pomogne. Jedino objašnjenje zašto su se javili jeste da žele da saznaju šta ja znam o tom slučaju...
Devet sati i trideset minuta. Moj sin se očigledno budi, nakon što je prespavao čitavo jutro. Iza vrata koja razdvajaju prostoriju, slušao sam njegovo gukanje, srećno i oduševljeno. Teo se oprobao u izvođenju reklamne verzije pesme Get Back Bitlsa, koja je već dve nedelje njegova omiljena. Razgrnuo sam vrata ne bih li mu ukrao koji osmeh dok sam zvao recepciju da zakažem termin za dadilju. Očigledno u dobrom raspoloženju, Teo je nastavio koncert sa svojom verzijom Papaoutai. U narednih pola sata bavio sam se njime: kupanje, kompletno održavanje sapunom iz Marselja, pelena, bodi, čista garderoba s mirisom lavande.
„Kesk! Kesk!“
Čim se pridigao, proždrljivac je odmah bacio oko na kutiju oreo keksa, koju je snimio u korpici pokraj mini-bara.
„Ne, ne, sada nije vreme za keks. Sada je vreme za flašicu. Hajde, šibaj! Dole ćemo žderuckati.“
„Hajde, šibaj!“, ponovi Teo.
Uzeo sam torbu sa svim našim stvarima i, pre nego što sam zatvorio vrata, u sebi sam se preslišao šta nikako ne smem da zaboravim. Fifi: check! Flašica: check! Portikla: check! Knjiga o Čupiju: check! Rezervne pelene: check! Vlažne maramice: check! Papirne maramice: check! Krejola bojice: check! Bojanka: check!
Ulazim u hodnik umiren. Samo što smo ušli u lift... „Tata, cuca!“ Sunce mu poljubim, zaboravio sam usranu cuclu.
„A nisi mogao pre da se setiš?“
Uvredio sam ga. Lije krokodilske suze da bi izgledao kao nevinašce. Ja odbijam da priznam poraz:
„Ajde, prekidaj nastup, loš si glumac!“
Povratak u sobu, pet minuta za pronalazak cucle (pod krevetom, prekrivena prašinom), pranje cucle, sumnjivi mirisi uzbuna, provera, napunio pelenu potvrđeno, dubok uzdah, ponovno menjanje pelene, glad raste, psihodrama, krivica, pregovaranja svih vrsta. Fenomenalno gubljenje vremena. Lift again. Koristim ogledalo da uredim kosu. Sebi, pa njemu. Jedan osmeh i sve će biti dobro. On i ja.
Već je prošlo deset sati kada se lift spustio do hola. Istovremeno, s druge strane hola, na teškim ulaznim vratima hotela, pojavila se gromada od čoveka. Teovo lice se ozarilo. .
„Mak! Mak!“, povika pokazujući prstom na gosta hotela usred odmorišta.
Okrenuo sam se i namrštio. Nisam verovao svojim očima, ali mi je istovremeno bilo lakše: Mark Karadek pridružio mi se u Njujorku!

3.

„Lilo je kao iz kabla. Bio sam sam, u svom autu, usred rastinja koje se nasred staze uvijalo oko mene. Jedva vidljiva silueta na kiši, naoružana vazdušnom puškom, iskočila je iz vozila ispred mene i približila mi se.“
Sedeći za stolom unutrašnjeg popločanog dvorišta hotela, Karadek i ja smo skoro pola sata razgovarali. Razmenili smo sve informacije kojima smo raspolagali. Još jednom su se one sklapale i obogaćivale na neočekivan način, donoseći o Klerinoj i Džojsinoj prošlosti komplementarna rasvetljenja, koja su postajala još dramatičnija.
„Čovek je nišanio u mene“, nastavi Mark „U svetlosti automobila video sam kako je izgledao. Nesvakidašnjeg izgleda, zdepaste i dežmekaste građe, duge riđe kose i guste brade. Bio je na tri metra od mene, s prstom na obaraču.“
Dok sam netremice piljio u nega, Karadek zastade da obriše Teu usta. U visokoj stolici, Teo je odavao utisak da pomno prati naš razgovor dok je grickao tost sa rikotom.
„Zapucao je i moj vetrobran se rasprsnuo“, nastavi Mark. „Osetio sam vrelinu metka nekoliko milimetara od slepoočnice.“
„I?“
Sedeći sav zgrčen, bio sam zapanjen do kojih proporcija se razvila naša istraga.
Karadek slegnu ramenima ispijajući kapučino.
„Pa šta misliš, nisam mu dopustio da puca još jednom. Od straha sam se sklupčao ispod volana. Od potresa, vratanca pregrade su se otvorila i iz nje je iskliznula moja utoka. Ščepao sam je i pucao. Bilo je ili on ili ja, a ovoga puta sreća je bila na mojoj strani.“
Dok su mi žmarci klizili niz kičmu, Mark je odavao utisak da ga ova dogodovština nije preterano potresla. Ipak, poznavao sam ga dovoljno dugo da znam da se iza tog mermernog stava krije osećajan i potresen čovek, koji ima svest o osetljivosti postojanja.
„Čupi! Čupi!“
Lica izmazanog rikotom, Teo je zatražio svoj primerak knjige Čupi pravi gluposti.
Potražio sam u torbi i dao mu knjigu.
„Taj tip mi je bio poznat“, nastavi. „Bio je pandur. Već sam ga sreo jednom davno. Tada je radio u jednoj omanjoj brigadi, gde su ga svi zvali Drvoseča, ali pravo ime mu je Stefan Lakost.“
Imao sam knedlu u grlu. Nisam mogao da poverujem da je Karadek ubio čoveka. Bio sam zapanjen i zgrožen onim što sam pokrenuo. I sve to je počelo jednom sitnom raspravom. Raspravom koju sam ja izazvao. Samo zato što sam bio ljubomoran. Samo zato što sam bio sumnjičav prema prošlosti žene s kojom je trebalo da se venčam.
Mark me je vratio u realnost:
„Pretresao sam i auto i dobričinu, ali ništa nisam našao. Od Kler ni traga. Nikakva naznaka. Lakost se verovatno pribojavao jer čak ni mobilni nije imao.“
„Jebote, Mark, pa pajkani će te provaliti.“
On odmahnu glavom.
„Ne, mislim da neće. Prvo, neće naći metak kojim je pogođen. Zatim, vratio sam Lakosta na vozačko sedište i napravio zgarište od automobila. Poprilično sam siguran da je ona lutka od auta ukradena. Od Stefana Lakosta pronaći će samo ugljenisani kostur. Pre nego što ga identifikuju, biće im potreban uzorak vilice, a to traje čitavu večnost.“
„A tvoja lutka, tvoj auto?“
„U pravu si, taj deo je najzahtevniji. Nisam mogao dugo da vozim sa slomljenim vetrobranom. Oprezno sam vozio desetak kilometara, sve do Šalon en Šampanja. Tu sam drpio neki auto, starom tehnikom, pokidanim kablovima. Bio je krntija, i sam ćeš potvrditi: reno 5 iz 1994. Znaš li da još uvek radi? Na Argusu bi bio procenjen na dvesta evra...“
„Ali pronaći će tvog rendža.“
„Ne brini: zamolio sam jednog prijatelja mehaničara da pokupi auto. Moja krntijica upravo se doteruje u Parizu.“
Sklopio sam oči da bih se koncenlrisao. Trebalo je da ukopčam neke delove.
„A taj policajac, taj Stefan Lakost, po tvom mišljenju, na koji način je on povezan s Klerinim nestankom?“
Mark izvadi beležnicu iz džepa i poče da lista.
„Priznajem ti da o tome ne znam ništa. Dok sam bio na aerodromu, pozvao sam neke ljude da bih se podrobnije raspitao o Lakostovoj karijeri. Prve korake napravio je u Interventnoj brigadi u Orleanu, pre nego što je prešao u Vojnu policiju u Versaju. Uvek je u senci jednog drugog pajkana, narednika Rišara Anželija. Po mišljenju jednog mog starog kolege, Anželi je pokušao da povede Lakosta sa sobom i u 36. interventnu brigadu, ali je Lakost pao na prijemnom testiranju.“
Migoljio sam se u stolici.
„Čekaj! To ime mi je poznato! Rišar Anželi! Skoro sam to čuo.“
Kopao sam po sećanju, ali mi se mozak vrteo uprazno.
„Kojom prilikom?“
„Ne znam tačno. Setiću se. Tebi nije poznato?“
„Ne. Nisam ga nikada sreo. Ali kako sam shvatio, njegova karijera razvijala se munjevitom brzinom. S nepunih četrdeset godina imao je uspehe vredne hvale. Mora da je bio dobar policajac. Ne postaje se narednik slučajno. Pogotovo u njegovim...11
Poskočio sam sa stolice i u naletu uzbuđenja oteo sinu knjižicu iz ruku.
Iznenađeni Teo briznuo je u plač i zatražio utehu u Markovom naručju. Grozničavo sam okretao stranice dok nisam pronašao beleške koje sam nažvrljao u taksiju na putu ka aerodromu.
„Znam ja ko je Rišar Anželi!“, rekoh pokazujući Karadeku knjižicu. On je bio dečko Marlen Delatur. Mladi policajac iz Kriminalističke brigade u Bordou, koji je radio na slučaju Karlajl 2005.
Karadek je pohranio podatak i zatim izneo svoju pretpostavku.
„A šta ako je to bio on?“
»On?“
„Detektiv kog je Džojs tajno unajmila. Ko bi bio bolji za tu ulogu od francuskog policajca koji radi na slučaju i ima pristup svim informacijama i vodi dodatne istrage?“
Scenario nije bio nelogičan. Mogao sam da zamislim Džojs kako unajmljuje tog policajca, mladog momka koji obećava. Ali preko kog posrednika? I pošto istraga više nije aktuelna, zašto se još uvek nad čitavim slučajem nadvija senka Anželija i njegovog poručnika Stefana Lakosta?
„Hello, Theo, how are you, adorable young boy?“8
Podigao sam glavu. Marika, dadilja mog sina, upravo je kročila u dvorište. I dalje vrlo sračunata, nosila je pripijenu haljinu od čipke i šarenog dezena, koji su navodili na pomisao da je nedelja mode i da je upravo sišla s piste.
Teo se brzo oraspoložio. Uz vragolasti osmeh, pravio se pred lepom Nemicom da je dobrica.
Pogledao sam sat i ustao. Bilo je vreme da odem na sastanak s Alanom Bridžizom.

15
Slučaj Džojs Karlajl


Volite me više nego pre, jer mi je teško.
Žorž Sand


1.

Sedište časopisa #VinterSan zauzimalo je čitav sprat Fletajrona, čuvene njujorške zgrade prepoznatljive po trouglastom obliku nalik na peglu. Pod jutarnjim suncem, zbog ukrasa na stubovima fasade od krečnjaka, zgrada je podsećala na grčki hram.
U unutrašnjosti zgrade, kancelarije časopisa #VinterSan podsećale su na kancelarije neke novoosnovane firme, koja je zaradila dovoljno novca da može da priušti usluge uglednog dekoratera. Svi zidovi bili su uklonjeni u korist otvorenog radnog prostora, raspoređenog oko zona za neformalne sastanke. Pod pokriven laminatom, skoro bele boje, prostirao se između drvenih stolova, taburea, niskih kauča i raznobojnih ims stolica.
Usred prostorije, za šankom je gospodario barista koji je pripremao penaste kapučine. Malo dalje zaposleni su odmeravali snage za stolovima za stoni tenis i stoni fudbal. Uzrast zaposlenih nije prelazio dvadeset pet godina. Neki su izgledali kao maturanti srednje škole. Kada je reč o stilu, bilo ih je raznih. Momci su furali stil ili bradatih hipstera ili klonova Zakerberga, dok su devojke nosile ih uniformisane krpice u fazonu savršene prolećne haljine iz Vilijamsburga ili sofisticiranije stvari, koje su podsećale na polaroide s modnih blogova.
Mobilnih telefona prikovanih za dlanove, s kompjuterima na kolenima, sav taj fini svet kuckao je grickajući iz činija na stolovima ili proklijalo semenje ih čips od lisnatog kelja. Jedno nije prestajalo da me čudi: u kojoj meri stvarnost ponekad prevazilazi karikature.
„Izvinite što kasnim, već tri sata jurcamo!“
Alan Bridžiz nas dočeka, služeći se savršenim francuskim.
Pozdravio sam ga i predstavio mu Karadeka kao bivšeg elitnog policajca, koji mi pomaže u istrazi.
„Mnogo volim Francusku“, reče nam dok smo se rukovah. „Kada sam imao dvadeset godina, studirao sam u Eks an Provansu. Davno je to bilo. Zamislite, samo što je Žiskar postao predsednik!“
Fino skockani šezdesetogodišnjak, glavni urednik časopisa #VinterSan, nosio je belu košulju, svetle pantalone, sako od tankog tvida i kožne patike. Krupnom građom, toplim glasom i neporecivom harizmom, Alan Bridžiz podsećao je na svog prezimenjaka Džefa Bridžiza. Bilo je vrlo komično, jer sam na internetu pročitao da se on zapravo zove Alan Kovalkovski, a da je taj pseudonim uzeo u devetnaestoj, kada je pisao za fakultetski list.
„Pođite za mnom“, reče nam dok nas je uvodio u jedini ograđeni prostor na spratu.
Od kada sam počeo da dolazim u Njujork i prolazio ispred Fletajrona, uvek sam se pitao kako izgleda unutrašnjost tog neverovatnog oblakodera i nisam se razočarao. Pošto je kancelarija bila smeštena u uglu sprata, imala je spektakularan pogled na Brodvej, Petu aveniju i Medison skver park.
„Sedite“, ponudi nam. „Samo da zvrcnem još nekog i vaš sam. Sve je u haosu zbog konvencije.“
Nije moglo a da se ne primeti. Republikanska stranačka konvencija, koja je prvo trebalo da se održi u Mineapolisu, na brzinu je premeštena u Njujork, jer su vremenske prilike u Minesoti ukazivale na opasnost od uragana. Bila je otvorena dva dana ranije u Medison skver gardenu i trebalo je da se završi večeras obraćanjem Teda Koplanda, koji je upravo pobedio u trci za izbornog kandidata stranke.
Na ekranima tri LCD televizora fiksiranih na zidu mogle su se videti slike informativnih kanala, bez zvuka, i različite poznate stranačke face: Džeb Buš, Karli Fjorina, Ted Kruz, Kris Kristi, Ted Kopland.
Bacivši pogled na Bridžizov sto zapravo na stara masivna patinirana vrata od drveta, koja su pričvršćena na radne nogare primetio sam kopiju stranice s Vikipedije o meni, koju je novinar očito pažljivo izučio.
Dok je Bridžiz pokušavao da dobije ekskluzivni intervju s republikanskim kandidatom, dopustio sam sebi slobodu da prošetam po prostoriji.
Izgled prostorije, na međi budizma i taoizma, bio je originalan. Svedenost, poniznost, stavljanje nesavršenstava u prvi plan i pohabanost osećalo se da su dizajnera vodila načela vabi sabija.
U svedenom ramu na rustičnoj polici bila je slika na kojoj su se Bridžiz i Florens Galo držali za ruke u Bateri parku. Bila je to jedina fotografija u čitavoj prostoriji. Iznenada mi pade na pamet očigledna stvar: Florens i Bridžiz bili su ljubavnici! Samo zbog toga me je glavni urednik primio. Kako je svedočila fotografija, Florens je bila njegova neostvarena ljubav, odsutna žena, na koju je možda i dalje mislio svakog dana.
Tip uznemirujuće slike, koja me podseća koliko sam veoma dugo mrzeo foto-aparate, te surove uređaje koji stvaraju nostalgiju. Hiljade prevarantskih škljocaja u trenutku su beležili već iščezlu spontanost. Još gore, oni su kao oružje s duplim obaračem, koje do mete stiže tek kasnije, ali uvek pogađa u srce. Zato što u životu ništa nije snažnije od prošlosti, izgubljene nevinosti i ljubavi koje su promakle. Ništa nas ne potresa više od sećanja na propuštene prilike i miris sreće, kome smo dopustili da se razveje.
Zbog toga sam žarko želeo da postanem otac. Dete je kao protivotrov za tu nostalgiju i uvelu svežinu. Ako imate dete, to vas obavezuje da se oslobodite tereta prošlosti i jedini pokretač koji vas vodi ka budućnosti. Ako imate dete, znači da vam je budućnost deteta važnija od vaše lične prošlosti. Ako imate dete, znači da ste sigurni da vaša prošlost više nikada neće nadvladati budućnost.

2.

„Vama na usluzi“, reče nam Bridžiz spuštajući slušalicu. „Pročitao sam vaš mejl s velikim interesovanjem, gospodine Bartelemi, ali nisam sasvim razumeo zašto vas zanima Florens Galo.“
Da bih uštedeo vreme, odlučio sam da ne okolišam.
„Zar niste nikada pomislili da bi Florensina navodna nesreća mogla da bude nameštena?“
Dok se novinar mrštio, Karadek udari direktno:
„Zar niste nikada pomislili da je Florens možda ubijena?“
Zaprepašćeni Bridžiz odmahnu glavom.
„Ni u jednom trenu mi to nije palo na pamet“, kategorično odgovori. „Koliko znam, istraga je nedvosmisleno potvrdila pretpostavku da se dogodila nesreća. Florens je tamo često skakala kada bi je spopao blues ili kada je htela da se izduva. Njen automobil pronađen je u parku, nekoliko metara od mosta.“
„Padobran se nije otvorio, i to tumačite kao nesreću?“
„Prekinite s tim sranjima. Nisam stručnjak za bejz džamping, ali ovakve stvari se događaju u ovom tipu aktivnosti. I ako već hoćete da ubijete nekoga, ima i boljih načina od guranja s mosta u nekoj vukojebini u Virdžiniji, zar ne?“
„Ko bi imao šta da joj zameri?“
„Koliko znam, niko. Niko joj nije ništa toliko zamerao da bi je ubio.“
„Sećate li se na čemu je Florens radila kada je umrla?“
„Ne baš, ali znam da nije ništa bombastično.“
„Zar Florens nije bila lovac na senzacionalne priče?“
„Ne u bukvalnom smislu. Recimo da su senzacije pre dolazile njoj. Zato što je ona uspevala da ujedini snagu ubeđenja i razumevanje. Osobe kao Florens su prava retkost. Zaista izuzetna devojka. Inteligentna, nezavisna, obdarena istinskom ljubavlju za druge i za nju etičnost nije bila tek prazna reč. Bila je otmena, što je u ovom zanimanju prava retkost: nešto kao old school, ali nesvakidašnja.“
Ućutao se nekoliko trenutaka, a zatim pogledao fotografiju. Oči su mi sijale. Kada je shvatio da smo znah šta ga muči, nije se trudio da sakrije svoja osećanja.
„Biću otvoren prema vama, uostalom, to nije tajna. Florens i ja smo se tada viđali. I voleli.“
Uzdahnuo je i potom popustio. Deset godina se svelo na deset sekundi.
„Za mene je to bilo teško vreme“, nastavi. „Sa Kari, mojom suprugom, već sam imao dete od četiri godine i ona je bila osmi mesec trudnoće. Možete da mislite da sam seronja ili šta god hoćete, ali tako je bilo. Da, voleo sam Florens, da, planirao sam da napustim trudnu suprugu zbog nje. Zato što je ona žena koju sam oduvek čekao. Prava osoba koja je napokon ušla u moj život. Na nesreću, u pogrešnom trenutku...“
Dok sam slušao Bridžiza, odmah mi se dopao. Nakon kratkotrajne ranjivosti, vatra je opet sijala iz njegovih očiju. Sećanje na Florens mora da je bilo toliko živo da mu nije trebalo mnogo da se iskra opet rasplamsa.
„Gospodine Bartelemi, zašto vas zanima Florens?“, upita me opet.
Dok sam se spremao da odgovorim, Karadek mi uputi upozoravajući pogled, pa sam se odmah zaustavio. Nije pogrešio. Bridžiz je bio stari novinarski lisac koji je dobro rukovao oružjem istražitelja. Jedna suvišna reč i Klerina tajna biće zauvek razotkrivena. Porazmislio sam pre nego što sam sročio odgovor:
„Imamo čvrste razloge zbog kojih mislimo da je smrt Florens Galo bila izazvana.“
Alan Bridžiz uzdahnu.
„Gospodo, mislim da smo se dovoljno igrah. U ovom poslu, informacija se daje za informaciju. Ja sam vam moje ustupio. Sada je red na vas. Šta imate da mi ponudite?“
„Mogu da vam kažem šta je Florens istraživala pre nego što je umrla.“
Skoro nekontrolisano, glavni urednik je stegao pesnice tako jako da je zario nokte u meso. Ova informacija ga je zanimala i bilo mu je teško da to sakrije. Mark je osetio da odnos snaga može odneti prevagu u našu korist.
„Znate, Alane, mi smo na istoj strani“, ohrabrih ga. „Mi smo na strani potrage za istinom.“
„Zaboga, o kojoj istini vi to govorite?“
„Stići ćemo do istine, ali pre toga, dopustite mi da vam postavim poslednje pitanje. Maločas ste rekli da je Florens imala običaj da skače padobranom kada je loše raspoložena.“
»Tako je.“
„Šta vas je navelo da pomislite da je tog vikenda bila potištena?“
Opet je uzdahnuo. Ovoga puta, sećanja nisu bila samo teška, već i bolna.
„Dva dana uoči Florensine smrti bio je petak moja žena je otkrila našu vezu. Početkom popodneva, Kari je upala u redakciju, sa stomakom do zuba, izbezumljena od besa. Vikala je na mene pred svim zaposlenima. Rekla je da sam je ponizio i da će prerezati vene. Kad je primetila Florens, bacila se na nju, a potom je i prevrnula njen sto, preturajući sve što je mogla, razbila njen laptop o zid. Toliko se silno uzbudila da joj je bilo loše i morali smo da je odvezemo u bolnicu, gde se prevremeno porodila.“
Ova priča ostavila me je bez daha. Svima dođe taj dan kada nastupi zemljotres: trenutak kada osećanja postaju zapaljene šibice usred suve šume. Uvertira za požar, koji je kadar da uništi naša utemeljenja i da nas gurne u ambis. Ili da nas preporodi.
„Kada ste poslednji put razgovarah s Florens?“
Karadek nije gubio nit priče. Osećao se lagodno kada nekog ispituje i odmeravao je Bridžiza.
„Ostavila mi je poruku dan nakon toga. Poruku sam preslušao tek uveče.“
„Šta je bilo u poruci?“
Glavni urednik je razmislio koji trenutak.
„Upravo sam ti poslala mejl, Alane. Kopiraj zakačeni dokument. Nećeš verovati svojim ušima. Pozovi me.“
Mark me pogleda. Imali smo nešto, sigurno. Bridžiz nastavi:
„Kao što sam vam rekao, to subotnje popodne proveo sam na klinici gde se moja žena porodila. Zamislite u kakvom smo stanju bili. Ipak sam proverio sanduče elektronske pošte, ali nisam pronašao Florensinu poruku. Ni na privatnoj ni na službenoj adresi. Ništa ni u datoteci s neželjenom poštom. Poruka je pak bila nejasna: nisam razumeo da li se odnosi na našu ličnu priču ih na posao.“
„Mora da vas je ipak zanimalo?“
„Naravno. Uveče sam se izvukao iz bolnice i otišao do njenog stana na Louer Ist Sajdu, ali nije bila kod kuće. Bacio sam pogled na prolaz iza zgrade, gde je imala običaj da parkira auto. Njen mali leksus nije bio tamo.“
Crvenokosa novinarka zakuca na staklena vrata i uđe u kancelariju.
„Ted Kopland je prihvatio poziv za intervju!“ povika pokazujući Bridžizu ekran laptopa koji je držala u rukama. „Imaćemo ekskluzivu s njegovog prvog pojavljivanja: samo vi i on, sutra ujutru, na košarkaškom terenu blizu Kolumbovog parka. Što je dobro, ali zar ne strahujete da će to stvoriti utisak da mu pridajete na vrednosti?“
„Krosova, računaj da ću mu postavljati dobra pitanja“, odgovori urednik.
Bridžiz je sačekao da njegova zaposlena izađe iz prostorije, kako bi opet uronio u prošlost.
„Vest o Florensinoj smrti bila je pravi cunami. Na kraju sam se razveo i žena je unajmila advokatsku kancelariju, koja mi je ispraznila sve džepove i sredila da mogu tek ponekad da viđam decu. Na poslu je nastao pakao: više nisam bio novinar. Moj posao se pretvorio u davanje otkaza ljudima, sve do predvidivog bankrota 2009. Jedan od najmračnijih perioda moga života.“
Karadek se uhvatio za ideju koju je imao na umu:
„Niste na drugi način pokušavali da dođete do Florensinog mejla?“
„Neko vreme uopšte nisam razmišljao o toj poruci. Zatim sam bacio oko na njenu službenu adresu, ali ništa nisam pronašao. Tada je redakcija pretrpela i hakerski napad. Čak je i moja privatna pošta bila kompromitovana. Bila je to prava zbrka.“
„Zar vam to nije bilo sumnjivo?“
„Iskreno, pretnje, hakovanje, to nam se često dešavalo. Njujork herald bile su napredne novine. To je bio period dve poslednje godine Bušovog mandata. Proveli smo život pokušavajući da razotkrijemo laži te administracije. Tako da...“
„Zar vi stvarno mislite da je taj informatički upad imao političku osnovu?“
„Ne nužno. Imah smo neprijatelja za izvoz: pristalice naoružavanja, protivnici abortusa, pristalice istopolnih brakova, protivnici imigracije, liberali... Ukratko, pola Amerike.“
„A u Florensinom kompjuteru nije bilo ničega?“
„Iskreno, nisam ni znao koji je kompjuter koristila, jer joj je moja žena jedan slupala.“
„Na koju adresu vam je Florens uglavnom pisala?“
„S obzirom na to da smo bili u vezi, imala je običaj da mi piše na privatnu adresu. Uzgred, ona je još aktivna.“
Izvadio je vizitkartu iz džepa sakoa i pored službenih podataka, hemijskom je dopisao drugu adresu: alan.kowalkowski@att.net.
„Bridžiz nije moje pravo prezime, ali je zvučalo bolje kada sam počinjao da pišem. I dopadalo se curicama...11
Izgubljenog pogleda, ostao je načas u svojoj prohujaloj mladosti, a zatim se vratio u stvarnost.
„Dobro, sada ste vi na redu! Na čemu je Florens radila kada je ubijena?“
Ovoga puta sam ja uzeo reč:
„Nekoliko dana pre nesreće, Florens je stupila u kontakt s Džojs Karlajl.“
Zapisao je ime na blokčetu ispred sebe.
Nastavih:
„To je žena čiju je ćerku oteo jedan seksualni manijak u Francuskoj, je li vam to poznato?“
Novinar odmahnu glavom, dok mu se izvesno razočaranje iscrtavalo na licu.
„U svakom slučaju, ništa čega se ja sećam. ali ne vidim na koji način ta vest crne hronike ima veze sa...“
„Džojs Karlajl umrla je nekoliko sati pre Florens“, presekoh.
Prebledeo je.
„Od čega je umrla?“
„Zvanično se predozirala, ali mislim da je bila ubijena.“
„Šta vas navodi da to mislite?“
„Reći ću vam kada budem nešto više saznao.“
Bridžiz ukrsti prste na rukama i palčevima protrlja kapke.
„Iskopaću nešto o toj Džojs Karlajl.“
Ustade i pokaza na košnicu koja je vrvela iza staklenog zida njegove kancelarije.
„Klinci koje vidite ovde, možda tako ne izgledaju, ali su najbolji muckrackers9 koje poznajem. Ako o toj ženi postoji nešto, oni će naći.“
Izvadio sam ključeve iz džepa koje mi je dala Gledis.
„Ako imate vremena, bacite pogled.“
„Šta to otvara?“ upita me hvatajući ključeve.
„Jedan boks u skladištu nameštaja u kom su Džojsine sestre ostavile njene stvari.“
„Svratiću tamo“, obeća.
Dok je išao s nama do lifta, imao sam neki osećaj nedovršenosti. Isto osećanje ponekad bi me obuzelo prilikom završavanja nekog poglavlja. Svako dobro poglavlje treba da sadrži uvod, razradu i zaključak. Činilo mi se da sam ovde promašio temu. Promašio suštinu. Šta je trebalo da uvidim? Koje pitanje sam izostavio?
Bridžiz/Kovalkovski rukovao se s nama i, dok su se vrata lifta zatvarala, rukom sam ih zaustavio.
„Gde je živela Florens?“, upitah Alana.
Urednik se okrenuo.
„Već sam vam rekao, na Louer Ist Sajdu.“
„Ali koja je adresa?“
„Zgradica na uglu Bauerija i Bondove.“
Grozničavo sam pogledao Karadeka. S tog mesta je neko prijavio napad na Džojs!

3.

Kada smo izašli iz Fletajrona, krenuli smo ka jugu, šetajući osunčanim trotoarima Brodveja i Juniverziti plejsa, sve do Grinič Vilidža. Menhetn je vrveo od ljudi. Republikanska konvencija privukla je mnogo ljudi: novinare, predstavnike, članove stranke, simpatizere. Ovde to nije bio slučaj, ali oko Medison skver gardena nekoliko ulica bilo je zatvoreno za saobraćaj ili rezervisano samo za autobuse koji su prevozili učesnike konvencije od hotela do mesta događanja.
Ipak, po tradiciji, Njujork je bio sve samo ne republikanski bastion. Bio sam na Menhetnu 2004, kada sam prikupljao građu za roman. Sećam se mrske atmosfere koja je vladala u gradu, jer su prijatelji Džordža Buša odabrali ovaj grad kao pozornicu za svoju konvenciju, nadajući se da će na takav način oživeti osećanja nakon terorističkog napada 11. septembra. Tada je ceo Njujork mrzeo republikance. Predvođeni Majklom Murom, stotine hiljada nezadovoljnih građana, Bušovih protivnika, preplavile su grad da bi protestovale protiv njegovih laži i nelegitimnog rata koji je njihov predsednik vodio u Iraku. Menhetn je bio u opsadnom stanju. Protesti su se pretvorili u mnoštvo sukoba koji su se završili brojnim hapšenjima. Slike republikanaca, zatvorenih u opkoljenom Medison skver gardenu, koji je štitilo hiljade policajaca, obišle su svet. Buš je, uprkos tome, opet bio izabran za predsednika, ali staru partiju to nije osnažilo.
Mnogo je vode proteklo narednih dvanaest godina. Tog subotnjeg popodneva, uprkos masovnom prisustvu organa reda, situacija je bila začuđujuće mirna. Treba reći da su republikanci napokon odabrali mladog i umerenog kandidata, koji izgleda kao da je upravo izašao iz televizijske serije Šonde Rajms. Ted Kopland, guverner Pensilvanije, prema istraživanjima, bio je rame uz rame s Hilari Klinton.
Podržavajući abortuse, zaštitu životne sredine, naklonjen kontroli naoružanja i branilac prava homoseksualaca, Kopland je zbunjivao, pa čak i nervirao dobar deo svog tabora. ali tokom jednog bespoštednog sučeljavanja prilikom stranačkih izbora, sve je iznenadio, pobedivši u kriznom trenutku Donalda Trampa i Teda Kruza, ekstremne konzervativce Republikanske partije.
Sada se kampanja vodila idejom da je on Beli Barak Obama, nadimak koji mu je štampa nadenula. Kao i aktuelni predsednik, Kopland je karijeru započeo kao socijalni radnik pre nego što je postao profesor ustavnog prava na Univerzitetu u Filadelfiji. Pošto je bio čovek iz naroda i dobro izgledao za svojih pedesetak godina, Kopland je podrivao i pridobijao deo glasova demokratskih kandidata, koji su bili i stariji i izdanci poznatih političkih dinastija.
Pogledao sam na sat. Poranili smo na naredni sastanak i već neko vreme primećivao sam kako Karadek hoda s teškoćom.
„Može li porcija ostriga?“
„To se ne odbija“, reče Mark. „Počinjem pomalo da se umaram. Posledica promene vremenskih zona...“
„... i nesumnjivo emocionalni šok, jer si ustrelio Lakosta.“
Gledao me je bezizražajno.
„Nemoj očekivati od mene da žalim tog tipa.“
Podigao sam glavu da bih video kuda idemo.
„Za mnom!“
Znao sam jedno mesto u kraju. Jedan bar s morskim plodovima na uglu Kornelijine i Blikerove, u koji me je nekoliko puta vodio moj prijatelj Artur Kostelo, njujorški pisac čija dela je objavljivao moj izdavač.
Karadek me je pratio i dopustio da ga odvedem do uske uličice sa zgradama od oker cigle, oivičene šarenim drvećem.
Hello guys, join us anywhere at the bar!10
Svaki put kada bih odškrinuo vrata Ojster bara, osetio bih olakšanje što tu nema turista.
„Ovde je baš fino“, reče Mark sedajući na jednu od stolica za šankom.
„Znao sam da će ti se svideti.“
U Ojster baru vreme je stalo negde šezdesetih godina. Bili smo u restoranu ribarske luke Nove Engleske, gde vas je konobarica oslovljavala sa darling, dajući vam krekere kao aperitiv. Restoran u kojem su se slušale pesme Ričija Valensa, Džonija Matisa i Čabija Čekera. Restoran u kojem je gazda nosio olovku iza uha. Gde su jagode imale ukus jagoda. Gde se nije znalo ni za internet ni za Kim Kardašijan.
Poručili smo porciju specijala i flašu belog sansera. Situacija je bila teška, ali to nas nije sprečilo da nazdravimo i, dok smo dizali čaše, proželo me je osećanje duboke zahvalnosti. Od kada sam ga upoznao, Karadek je uvek bio tu za mene i mog sina. I danas nije oklevao da sedne u avion i da me prati sve do Njujorka. Zbog mene je umalo poginuo i našao se u teškoj situaciji, u kojoj je bio primoran da ubije čoveka.
Bio sam dovoljno svestan da priznam: osim Kler i njega nisam imao nikoga u životu. Nikada nisam imao ništa zajedničko sa sestrom; majka, koja odavno živi u Španiji, došla je svega dva puta da vidi mog sina od njegovog rođenja; a moj otac je još uvek živeo na jugu Francuske, ali se opet oženio, ovoga puta devojkom od dvadeset pet godina. Zvanično, nisam bio ljut ni na koga, ali su odnosi bili zamršeni, čak nepostojeći. Tužna porodica.
„Hvala što si ovde, Mark. Veoma mi je žao što sam te uvukao u ovaj haos.
Pogledi su nam se sreh. Namigivanje, saučesništvo, stid.
„Nemoj da brineš. Izvući ćemo tvoju Kler Karlajl iz ovog slučaja.“
„To kažeš da bi me utešio.“
„Ne, zaista to mislim. Naša istraga napreduje. Mi smo super ekipa.“
„Zaista?“
„Da, i inače, nisi toliko loš kao istražitelj.“
Poseta Alanu Bridžizu napunila je gorivom naše motore. Prikupili smo nove deliće, ali sam još uvek imao utisak da sam ispred ogromnog klupka vune koje tek treba razmotavati.
Mark nataknu naočare i iz džepa uze plan grada, koji mora da je doneo iz hola hotela.
„Dobro, pokaži mi sada gde su se odigrali događaji kada je Džojs ubijena.“
Prema mojim uputstvima, nacrtao je krstić na mestu u Harlemu, gde je stanovala Džojs, a zatim drugi, na Louer Ist Sajdu, gde je živela Florens Galo, petnaest kilometara niže.
„Tvoj scenario?“, upita me dok se opet služio vinom.
Razmišljao sam naglas:
„Nećeš verovati svojim ušima, upravo to je Florens rekla Alanu odmah nakon što mu je poslala mejl koji on, navodno, nikada nije primio.“
„Hm.“
„Ona nije rekla nećeš verovati ili nećeš verovati svojim očima. Ona mu je rekla ušima. Dakle, po mom mišljenju, očigledno je: poslala mu je zvučni zapis.“
„Slažem se, ali koji zapis?“
„Razgovora koji je upravo zabeležila telefonom.“
Karadek sumnjičavo napući usta: možda jeste, a možda nije. Ali nisam dopustio da me savlada njegova neverica.
„Hoćeš scenario, evo ti jedan. Da počnem, Florens nije snimala Džojs na svoju ruku.“
„Šta te navodi da to pomisliš?“
„Prvo, zato što to nije njen stil, zatim, zato što sam oduvek mislio da je Džojs prva zatražila Florensinu pomoć, da bi joj poverila svoju priču.“
„Misliš da su se dogovorile da snimaju treću osobu?“
„Da, nekog s kim se Džojs sastala kod nje u stanu. Evo plana: Džojs mami svoju žrtvu u stan da bi je naterala da progovori, a u isto vreme okreće broj sa svog pripejd-broja. S druge strane telefona, Florens sluša i snima razgovor. Kad iznenada...“
„... razgovor postaje svađa“, nastavi Mark uključujući se u igru. „Možda je treća osoba shvatila da je snimaju. Postaje nasilna i tuče Džojs, koja počinje da vrišti.“
„Tu Florens počinje da paniči. Silazi do telefonske kabine da bi prijavila napad. Tačno onako kako je bilo u papirima koje mi je Gledis prosledila.“
Dok su nam donosili porcije ostriga, izvadio sam kopije i pružio ih Marku. Da bi pregledao transkripciju poziva upućenog policiji, opet je stavio naočare.
Datum: subota 25. jun 2005. Čas: 15.00.
„Zovem vas da prijavim nasilje na adresi Ulica borovnica 6. Dolazite! Ubiše je!“
Do sada smo sve lepo rastumačili. Izuzev jedne činjenice, pošto je policija nakon samo šest minuta došla na adresu, nisu primetili ništa sumnjivo. Bacio sam pogled preko Markovog ramena, da bih hemijskom uokvirio pasus u kom piše da su dva policajca imala otvoren pogled na čitavu unutrašnjost kuće, uključujući i kupatilo, i da nisu primetili nikakve tragove upada, svađe i krvi.
„Ali je ipak baš u kupatilu pronađeno Džojsino telo...“, promrmlja Karadek.
„Da, ali tek narednog dana. Njena sestra Andžela pronašla ju je na podu pored lavaboa. Potvrdila mi je da je bilo krvi po ćelom kupatilu.“
„To je zabrinjavajuće“, prizna Mark „I to opovrgava čitavu našu pričicu.“
Uzdahnuo sam i stisnuo zube. Potom, od besa, tresnuh pesnicom o sto.

16
Cold case11


Tempus tantum nostrum est.
Jedino nam vreme pripada.
Seneka


1.

Za lupu nije bilo mesta u Ojster baru i nekoliko redovnih gostiju uputilo mi je prekoran pogled. Pokušao sam da obuzdam ogorčenost.
„Sigurno su ona dva policajca lagala! Pauel i Gomez!“
„Ne bih se kladio u to“, odgovori Mark dok je mazao parče ražanog hleba puterom.
„Pojasni.“
Slegnu ramenima.
„Zašto bi policajci lagali? Šta je svrha?“
„Možda nikada i nisu otišli na adresu. Tada je bilo dosta lažnih dojava koje...“
Odmahnuo je rukom da bi me prekinuo:
„Poruka koju im je Florens ostavila bila je dovoljno uverljiva da je shvate ozbiljno. Procedura za intervenciju prilikom nasilnog napada precizno je određena i niko ne bi rizikovao da ne odgovori na jedan takav poziv u pomoć. Čak i u slučaju da su oni traljavo sproveli pretres, dva policajca pre bi rekli da su zavese bile navučene. To je za njih mnogo manje rizično nego ovako obavezujuća izjava.“
Napola ubeđen, odmeravao sam ove argumente pre nego što ga upitah:
„Šta je, dakle, tvoje objašnjenje?“
„Nažalost, nemam ga“, odgovori mi pajkan, završavajući preostalo parče hleba.
Zatim je Mark probao školjke, nastavljajući s čitanjem delova policijskog izveštaja koji mi je Gledis predala. Njegovo poznavanje engleskog bilo je zadovoljavajuće, ali je od mene često tražio pomoć za stručne izraze ili nejasne rečenične konstrukcije.
Dva puta se vratio na detalj koji mi je promakao ih čiju važnost nisam uvideo. Ajzak Landis, vlasnik prodavnice žestokih alkoholnih pića, koja se nalazi na broju 2E u 132. ulici, potvrdio je da je prodao flašu votke Džojs Karlajl tog čuvenog 25. juna u 14.45. Uzeo sam reč:
„Dakle, sa sigurnošću možemo tvrditi da je Džojs bila u kraju i da je u to vreme još bila živa. A osim toga?“
Pokretom ruke Karadek mi je zatražio da unesem mesto prodavnice na planu. Bila je udaljena oko sedamsto metara od kuće Klerine majke, broj 6 u Ulici borovnica.
„Veoma mi je teško da zamislim ta mesta“, priznao mi je kada se prenuo iz razmišljanja. „Je li znaš da nikada nisam kročio u Harlem?“
„Stvarno? Kada si poslednji put bio u Njujorku?“
Procedi kroz zube:
„Tokom uskršnjeg raspusta 2001, sa Eliz i malenom, nekoliko meseci pre terorističkog napada.“
Pružio sam mu telefon na kom sam sačuvao sve fotografije Harlema, koje sam uslikao juče po podne, dok sam išao da se nađem sa Etel Faradej i sestrama Karlajl. Posmatrao ih je detaljno, pomoću ekrana osetljivog na dodir uveličavao je fotografije i postavljao brojna pitanja.
„A gde je ovo?“
Pokaza na reklamnoj tabli iznad neke drvene radnjice. „Discount Wine and Liquor Since 1971.“12
„Na raskrsnici Lenoks i Ulice borovnica.“
„Dakle, bhzu Džojsine kuće, zar ne?“
„Da, na dvadeset metara.“
Karadekove oči su se zacaklile. Bio je siguran da ima nešto, iako nisam mogao da shvatim šta tačno. Spustio je ruku na moju podlakticu.
„Ako je Džojs htela nešto okrepljujuće, zašto bi išla skoro kilometar pešice, samo da bi kupila nešto da cugne, kada je pred vratima imala prodavnicu alkoholnih pića?“
Taj element činio mi se kao anegdota.
„Možda je prodavnica bila zatvorena“, pokušao sam.
Karadek pogleda u nebo.
„Subota po podne? Zezaš me! Mi smo u Sjedinjenim Američkim Državama, ne u Francuskoj. Nisu čekali Makronov zakon da bi radnje radile i vikendom!“
„Mmm, da.“
Iako još uvek nije uspeo da me ubedi, Karadek se i dalje držao svog stanovišta.
Dok sam pridržavao rasklopljeni plan grada na šanku, setio sam se nečega što mi je Andžela Karlajl poverila. Tog čuvenog vikenda, ona je s Gledis otišla u Filadelfiju da bi posetila majku. Dakle, kuća im je bila prazna. Ushićenje mi je prostrujalo kroz telo.
„Otkrio sam!“, radosno objavih Marku.
Predstavio sam mu moje tumačenje dok me je začuđeno posmatrao: iz razloga koji mi još nije poznat, Džojs je više volela da ugosti svog posetioca kod sestara nego u svojoj kući, smatrajući da nije važno da o tome obavesti i Florens. To je sve objašnjavalo: i što je ona otišla tako daleko od svog stana da kupi votku i što policajci ništa sumnjivo nisu otkrili kod nje. Jednostavno, novinarka im je dala pogrešnu adresu a da toga nije bila svesna!
Kako sam bio oduševljen, napravio sam nesmotren pokret i oborio čašu sa šanka.
„Baš sam trapav!“
Čaša se polomila od udarca. Alkohol mi je pokvasio garderobu, praveći fleku nasred košulje.
Nakvasio sam samo jednu salvetu, ali sam vonjao na vino.
„Odmah dolazim“, rekoh mu silazeći sa stolice.
Prešao sam čitavu prostoriju kako bih došao do toaleta, a pošto je bilo zauzeto, čekao sam ispred. U tom trenutku zazvonio mi je telefon.
Marika. Bila je potpuno izbezumljena, zato što se Teo udario i izašla mu je čvoruga.
„Lakše mi je odmah da vas obavestim!“, reče ona uvaljujući mi vruć krompir.
U pozadini se čulo kako Teo stenje. Zatražio sam da razgovaram s njim i za nekoliko trenutaka shvatio da mu se ništa strašno nije dogodilo.
„Mali glumac!“
Ovaj makijavelista s kanticom za pesak samo je izveo predstavu kako bi ga sažaljevali i kako bi ukrao koji poljubac svojoj dadilji. Bol je već prestao i, dok mi je Teo deklamovao šta je sve pojeo, kao u meniju, posmatrao sam iz daljine Karadeka. Tom pajkanu trebalo je priznati jednu dobru osobinu: znao je da ulije poverenje. U tom trenutku razgovarao je, kao da ga poznaje sto godina, s nekim studentom umetnosti, koji je nosio velike naočare od kornjačevine i žvrljao po bloku za crtanje tokom čitavog obroka. Upinjao sam se da bolje vidim. Momak je pozajmio telefon Marku. Obavestio me je da njegova stara nokija nije upotrebljiva u Americi. Pajkan nikoga nije zvao. Pretraživao je internet. Šta je tražio?
Vrata toaleta su se otvorila. Uvukao sam se i pokušao da popravim štetu pomoću tečnog sapuna, mlake vode i toplog vazduha električne sušilice za ruke. Kada sam izašao, mirisao sam na javanski vetiver i više nisam izgledao kao pijandura koja se našikala vinom.226949045085
Mark više nije sedeo za šankom.
„Gde je čovek koji je bio sa mnom?“, upitah studenta.
„Nisam znao da ste par.“
More, da se nosiš, budalo balava!
„Gde je?“
„Upravo je otišao“, odgovori naočarac.
„Šta?“
Mladić mi je pokazao veliki stakleni izlog Ojster bara. Bio sam zapanjen.
„Ostavio je ovo za vas“, reče mi drugi, raskopčavajući jaknu.
Zašnirao je jaknu i dao mi naš plan Njujorka, na čijoj poleđini je Karadek ispisao nekoliko rečenica čitkim rukopisom:
Rafe,
Oprosti mi što te napuštam, ali moram nešto da proverim. Možda je nelogično. Ukoliko je ćorak, utoliko bolje što idem sam.
Nastavi sam tvoj deo istrage. Imaš svoj metod: istražuješ kao što pišeš. Nastavi da loviš fantoma, duha svih Karlajlovih.
Mislim da si bio u pravu: sve istine ovoga sveta potiču sa mesta gde smo ponikli. Javiću ti novosti ako ih budem imao. Poljubi mi mog ortaka Tea. Mark
Bilo je skoro neverovatno. Pre nego što je krenuo, ščepao sam studenta za rukav.
„Zašto je koristio vaš telefon?“
Klinja izvadi mobilni iz džepa.
„Pogledajte sami.“
Pokrenuo sam pretraživač koji mi je odmah otvorio veb-sajt White Pages. Bele strane. Američki telefonski imenik.
Mark je tražio adresu ili broj. Ali sajt nije sačuvao njegovu pretragu. Vratio sam telefon vlasniku i za trenutak sam bio malo grogi, nesrećan kao dete koje ima osećaj da su ga svi napustili.
Zašto su me svi ljudi koji su mi nešto značili u životu na kraju napuštali?

2.

Bivša inspektorica Mej Su Jun zakazala mi je sastanak u prostorijama Projekta Transparentnost, koje su se nalazile u okviru Pravnog fakulteta Univerzitetske škole prava na Menhetnu, na Vašington skveru.
Kancelarija, u kojoj me je sekretarica zamolila da pričekam, prostorija staklenih zidova, nalazila se iznad univerzitetske čitaonice. Na samom početku popodneva čitaonica je bila krcata. Časovi su počeli prethodne nedelje, i udubljeni u knjige ih ekrane kompjutera, studenti su radili u atmosferi koja je istovremeno bila i opuštena i akademska.
Pred tim prizorom, koji podstiče na učenje, razmišljao sam o buđavom fakultetu na kom sam ja završio master: krcati amfiteatri, uspavljujuća predavanja, politički orijentisani profesori i lezilebovići, zgrada iz sedamdesetih koja je bila ružna koliko i oronula, odsustvo takmičarkog duha, atmosfera koju su otežavale nezaposlenost i nepostojanje perspektive. Zaista, situacija je bila neuporediva. Ovdašnji studenti plaćali su visoke školarine, ali su nesumnjivo dobijali i sve srazmerno uloženom novcu. Jedno od onog što me je u Francuskoj izluđivalo jeste: kako društvo već decenijama može da se zadovoljava takvim obrazovnim sistemom zastarelim, nepodsticajnim i, najzad, pritajeno diskriminacionim, pod velom varljivih govora?
Pošto sam rasterao sumorne misli, koje su delom bile izazvane Karadekovim odsustvom, iskoristio sam trenutak da pretražim čitavu dokumentaciju koju sam skinuo tokom jutarnjih pretraga.
Projekat Transparentnost, koji su početkom devedesetih godina osnovali Itan i Džoan Dikson, advokatski par srčanih boraca protiv smrtne kazne, izlazio je u susret potencijalnim žrtvama pravosudnih grešaka.
Da bi mogla da vodi paralelne istrage, organizacija je od samog početka napravila partnerske ugovore s više univerziteta u državi, na kojima se izučava i pravo. Pod dirigentskom palicom iskusnih advokata, studenti su počinjali da otvaraju stare krivične slučajeve u kojima su osobama, najčešće siromašnima, uništavani životi zbog traljavo vođenih istraga i procesa koje su prezauzeti sudovi zaključivali po skraćenom postupku.
Tokom godina, pomoću DNK testova, koji su postali uobičajena stvar, pa i u već zaključenim slučajevima, obelodanjen je zastrašujući broj pravosudnih grešaka. Američko javno mnjenje je tada otkrilo da njegova pravda ne samo da nije bila nepristrasna već je postala i mašinerija za upropašćavanje velikog broja nevinih ljudi. Na takav način bi se ne samo desetine već stotine, čak hiljade građana, ponekad na osnovu i samo jednog svedočenja našle doživotno iza rešetaka ili u hodniku koji vodi do prostorije za izvršenja smrtne kazne.
DNK test nije bio sveopšti lek, ali su, zahvaljujući organizacijama kao što je Transparentnost, mnogi nepravedno osuđeni sad spavali kod kuće, a ne između četiri zida zatvorske ćelije.
„Dobar dan, gospodine Bartelemi.“
Mej Su Jun zatvori vrata za sobom. Stara svega četrdesetak godina, imala je strogo i nadmeno držanje, koje je odudaralo od njenog opuštenog stila oblačenja: svetli džins, plišani plavi sako sa izvezenim grbom fakulteta, iznošene adidas superstar patike. Njena blistava crna kosa prva je upadala u oči. Uvijena u punđu oko tirkizne šnale, kosa joj je pridavala patricijski izgled.
„Hvala što ste tako brzo prihvatili da me primite.“
Sela je naspram mene na sto spustila gomilu fascikli koju je nosila pod rukom, kao i jedan od mojih romana preveden na korejski.
„Pripada mojoj snahi“, pojasni dajući mi ga. „Vaše knjige su izuzetno popularne u Koreji. Ona će biti presrećna ukoliko joj napišete posvetu. Zove se Li Hjo Jung.“
Dok sam se prihvatao zadatka, ona mi se poveri:
„Vrlo dobro se sećam slučaja Karlajl, zato što je to bio jedan od poslednjih kojima sam se bavila pre nego što sam napustila policiju.“
„Zašto ste odabrali da pređete s druge strane rešetaka?“, upitah je pružajući joj knjigu.
Jedna trepavica zatreperila je na njenom lepom licu s jakom šminkom.
„S druge strane rešetaka? Izraz koji ste upotrebih istovremeno je i ispravan i pogrešan. U osnovi obavljam isti posao: istražujem, podrobno raščlanjujem izveštaje s ispitivanja, ponovo posećujem mesta zločina, pronalazim svedoke...“
„Samo što sada pokušavate da oslobodite ljude iz zatvora, umesto da ih tamo smestite.“
„Ja se uvek trudim da pravda bude zadovoljena.“
Osećao sam da je Mej Su Jun bila na oprezu i da je izgovarala već spremljene rečenice, kako bi se zaštitila. Pre nego što smo došli do glavne teme, poslužio sam se svojim najljupkijim izrazom i pokušao da joj postavim drugo pitanje o njenom poslu, ali mi je ona stavila do znanja da je njeno vreme dragoceno:
„Šta želite da znate o slučaju Karlajl?“
Pokazao sam joj fasciklu koju mi je dala Gledis.
„Odakle vam ovo?“, povika ona listajući je.
„Dobio sam je na najpošteniji način. To je dosije koji je porodica dobila nakon zabašurivanja slučaja.“
„Nije bilo nikakvog zabašurivanja slučaja“, odgovori mi sva uvređena.
„U pravu ste. Recimo to ovako, nepodudarnosti između informacija koje su date prilikom pozivanja 911 i onoga što su zaključili prvi policajci koji su stigli na mesto zločina.“
„Da, sećam se toga.“
Oči su joj pocrnele. Preletala je preko dosijea, očigledno tražeći delove koji se tu nisu nalazili.
„Porodici nije prosleđen kompletan izveštaj“, pojasnih.
Trebalo mi je deset minuta da joj objasnim moja nova saznanja: Džojs je kupila novi telefon s pripejd karticom nekoliko dana pre smrti, njenu povezanost s novinarkom Florens Galo, čiji se stan nalazio na mestu s kog je upućen poziv policiji. Najzad, poverio sam joj i pretpostavku prema kojoj je Džojs ubijena u kući svojih sestara, a potom preneta u kupatilo svog stana.
Bivša inspektorka ćutala je tokom mog izlaganja, ali kako sam iznosio svoja viđenja, video sam da se raspada kao da će da se onesvesti.
„Ako je sve što ste mi ispričali tačno, to znači da je slučaj bio prebrzo zaključen, ali tada nismo imah sva ta saznanja“, priznade mi ona nakon mog izlaganja.
Namrštila se i počela da mi se poverava:
„Čak je i sudski veštak potvrdio, na svu nesreću, najobičnije predoziranje, uprkos prijavi koju smo dobili.“
Lice joj je bilo belo kao krpa. Opet je spustila pogled i uperila ga ka gomili raspoređenih papira ispred sebe. Tada sam imao neku intuiciju: „Gospođo, ima li još nečega bitnog? Nečega čega nema u dosijeu?“ Mej Su Jun pogleda kroz prozor. Pogled joj je bio prazan, pitala se: „Zašto vas zanima taj slučaj star deset godina?“
„E, to ne mogu da vam kažem.“
„Onda ne mogu da vam pomognem.“
Obuzet napadom besa, uneo sam joj se u lice i povisio ton:
„Ne samo da ćete mi pomoći već ćete to odmah učiniti! Zato što ste vi napravili veliko sranje pre deset godina! I zato što su vaši fini govori o pravdi samo prazna priča!“

3.

Prestrašena, Mej Su Jun je uzmakla i pogledala me kao da sam psihopata. Ako ništa drugo, makar smo probili led. Sklopila je oči načas, a ja sam goreo od želje da saznam šta će mi reći. Hoće li iz torbice izvući hwando* i odrubiti mi glavu? Umesto toga, skrenula mi je pažnju na jednu stvar:
„Vaša teorija na kraju nam opet ne otkriva ko je ubio Džojs.“
„Zato mi je potrebna pomoć.“
„Ko je po vašem mišljenju osumnjičeni? Jedna od njenih sestara?“
„Ništa ne znam. Želeo bih samo da otkrijem da li u delu dosijea koji nedostaje ima još nečeg.“
„Ništa što bi na sudu moglo da se iskoristi“, reče mi ubedljivim tonom.
„Ne odgovarate mi na pitanje.“
„Gospodine Bartelemi, ispričaću vam jednu priču. Pošto ste pisac, trebalo bi da vas zanima.“
U prostoriji je bio automat za pića, ona ustade, uze sitniš iz džepa farmerki i uze jednu limenku mača čaja.
„Ja sam u osnovi prirodnjak“, započe priču, naslonivši se na automat. „Oduvek sam želela da se oprobam u radu na terenu i da se suočavam sa životima ljudi u najkonkretnijem smislu. Nakon završene doktorske disertacije iz biologije, prošla sam prijemno testiranje za Njujoršku policiju. U početku sam volela taj poziv i uspevala sam da se dobro snađem, ali se sve poremetilo 2004.“
Otpila je gutljaj zelenog čaja i nastavila:
„Tada su me rasporedili u 52. stanicu, Bedford park u Bronksu. U razmaku od svega nekoliko dana, istraživala sam dva slučaja koja su ličila kao jaje jajetu. Čovek bi upadao kod žena, uglavnom mlađih, silovao bi ih i potom mučio dok ih ne dokrajči. Dva slučaja, koliko surova toliko i odbojna, naizgled se veoma lako mogu rešiti, jer je počinilac ostavljao veliku količinu genetskog materijala: žvake, pikavce, dlake, nokte. Kao šlag na torti, taj lik je bio zaveden i u CODIS-u, FBI bazi podataka genetskih profila.“
„Dakle, uhapsili ste ubicu?“
Potvrdila je klimajući glavom.
„Da, čim su nam stigle prve analize. Zvao se Judžin Džekson. Mladi crnac, dvadeset sedam godina, pohađao je školu za dizajn. Homoseksualac, stidljiv, inteligentan. Ubeležen je u bazu podataka nakon egzibicionizma koji je izveo tri godine ranije. Tada se branio rekavši da se samo kladio s prijateljima i da se stvar otela kontroli. Benigni prekršaj zbog koje je bio osuđen na psihijatrijsko posmatranje. Tokom ispitivanja, Judžin je negirao da je počinio silovanja i ubistva, ali mu alibi nije bio čvrst, a njegov biološki DNK trag bio je neosporan. Bio je slabašan mladić.
Tokom nedelje koja je usledila posle njegovog privođenja u zatvor Rajkers, cimeri iz ćelije su ga premlatili. Pošto je prebačen u zatvorsku bolnicu, obesio se pre nego što je suđenje i počelo.“
Duga tišina. Mej je opet sela naspram mene. Primetivši njeno razoreno lice, shvatio sam da je najgore tek sledilo. Neka sećanja su kao rak: povlačenje bolesti ne znači uvek i ozdravljenje.
„Godinu dana kasnije napustila sam Bronks, ali je bilo još ovakvih slučajeva. Svaki put je ubica policiji bio poznat odranije i ostavljao nam je svoj biološki materijal na mestu zločina. Istražitelj koji me je nasledio na toj poziciji smatrao je da je to isuviše lako, i bio je u pravu. Đavo koji se krio iza svih tih zverstava zvao se Andre de Valat.“
„Nikad čuo.“
„Kriminolozi i štampa su ga prozvali Kradljivcem DNK. Bio je to kanadski bolničar, zaposlen u medicinskoj ustanovi u kojoj su na posmatranje dovođeni seksualni izgrednici. Upravo oni čije je biološke tragove prikupljao da bi ih ostavio na mestima zločina koje je počinio. Andre de Valat bio je serijski ubica jedinstven u ovoj kategoriji. Njegove prave žrtve nisu bile samo nesrećne devojke koje je ubijao, već i muškarci koji su bili osuđivani umesto njega i čiji su životi bili uništeni. To je za njega bio pravi užitak.“
Njena priča me je paralisala. Ta priča bila je dostojna scenarija nekog filma, ali ne znam kakve je to veze imalo s Džojsinim ubistvom.
„Judžin se zbog mene ubio“, požali mi se Azijka. „Njegova smrt mi je već dvanaest godina na savesti, a saznanje da sam upala u Valatovu zamku je nepodnošljivo.“
„Mej, šta pokušavate da mi kažete?“
„DNK analiza je i najbolje i najgore sredstvo. I nasuprot onome u šta verujemo, samo po sebi ne mora da bude dokaz.“
„Kakve to veze ima s Džojs?“
„Na mestu zločina bio je prisutan i jedan DNK trag“, priznala mi je, netremice gledajući u mene.
Za trenutak se sve zaustavilo. Najzad smo se našli tu.
„DNK koji nije pripadao ni Džojs ni njenim sestrama?“
„Da.“
„Čiji je onda?“
„Ne znam.“
„Kako to ne znate? Zašto ga tad niste proverili?“
„Zato što sam tada upravo završavala slučaj Valat. Bila sam u nezavidnoj poziciji i nijedno tužilaštvo ne bi prihvatilo taj jedan jedini trag.“
„Zašto?“
Nešto mi je promicalo. Mej Su Jun je okolišala i nije mi sve govorila.
„Da biste to mogli da shvatite, treba lično da pročitate kompletan izveštaj o istrazi.“
„Kako da dođem do njega?“
„Ne možete. U svakom slučaju, deset godina posle toga, svi sudski pečati su uništeni.“
„Pečati možda, ali sam siguran da izveštaj postoji negde u arhivi Njujorške policije, zar ne?“
Potvrdno klimnu glavom.
„Pomozite mi da dođem do njega. Čitao sam članke o Transparentnosti. Znam da čak i unutar policije, uključujući i najstrože čuvane delove, imate anonimne uzbunjivače, koji vas izveštavaju o pojedinim skretanjima s pravog toka istrage.“
Ona obori pogled.
„Ne znate o čemu govorite.“
Malo sam blefirao:
„Pajkani vam pomažu zato što ih je sramota da budu deo institucije u koju narod više nema poverenja. Okrutna institucija koja je nemilosrdna prema slabima. Institucija koja, da bi ispunila kvotu, uvek ganja iste zajednice. Institucija s krvavim rukama, koja uživa u skoro potpunoj nekažnjivosti. Institucija koja...“
Prekinula je moju anaforu:
„U redu! Prekinite! Pokušaću da stupim u kontakt s nekim ko će vam pronaći kompletan dosije.“
„Hvala.“
„Nemojte da mi zahvaljujete i pogotovo nemojte unapred da se radujete. Kada budete mogli da razumete zašto sam tada bila nemoćna da išta uradim, shvatićete da ste izgubili vreme i osećaćete samo gorčinu.“

17
Florens Galo


A ti, srce moje, zašto tučeš? Poput melankoličnog stražara Nadgledam noć i smrt.
Gijom Apoliner


1.
SUBOTA 25.JUN 2005.

Zovem se Florens Galo.
Imam dvadeset devet godina i novinarka sam.
Za osam sati ću umreti, ali to još uvek ne znam.
Zasad sedim na šolji i pokušavam da piškim na test za utvrđivanje trudnoće. Toliko sam prestravljena da mi je potrebna čitava večnost da iscedim iz sebe koju kapljicu.
Kada napokon završim, spustim štapić na ivicu lavaboa, svoju muku pretvaram u strpljenje i uzimam flašu vode iz frižidera. Šetkam se po malom dnevnom boravku, dišem duboko da bih se umirila. Sedam na ivicu prozora i okrećem lice ka suncu. Kako je lep ovaj subotnji početak leta. Natkriljen bistrim plavetnilom neba i osvežen blagim povetarcem, grad isijava pozitivnu energiju. Gledam užurbane Njujorčane koji mile po pločnicima. Posebno osluškujem graju dece s ulice, koja se igraju, i to me raduje kao da slušam Mocarta.
Želim tu trudnoću. Želim da imam dete, iako ne znam kako bi Alan reagovao. Jedan deo mene je lud od radosti. Zaljubljena sam. Konačno! Srela sam čoveka kog sam čekala. Svim svojim bićem uživam u našim zajedničkim trenucima i spremna sam da učinim sve da bi se naša priča nastavila. Ali tu euforiju stalno vreba krivica koja mi reže krila. Mrzim ovo što jesam: njegova ljubavnica. Žena koja se svesno vrti oko tuđeg čoveka. Nikada ne bih ni pomislila da ću igrati ulogu koja me bolno vraća na moju životnu priču. Imala sam šest godina kada je moj otac napustio kuću da bi otpočeo novi život s jednom od svojih koleginica. Bila je mlađa, svežija od moje majke. Mrzela sam tu ženu kao što danas mrzim osećaj da kradem tuđu sreću.
Zvono telefona rasteralo je ova sećanja. Vesela melodija koju nisam odmah prepoznala. Nepotrebno je objašnjavati zašto: melodiju sam dodelila Džojsinom novom pripejd broju i nisam očekivala da će pozvati ovako rano.
Javljam se, ali nemam vremena ni reči da izustim.
„Florens? Džojs je. On je promenio ugovoreno vreme sastanka.“
„Kako to? Ali...“
„Stiže! Moram da prekinem!“
Pošto sam osetila da je preplašena, pokušavam da je umirim:
„Džojs, pridržavajte se plana koji smo zajedno smislile. Pričvrstite uređaj lepljivom trakom ispod stola u kuhinji, važi?“
„Pro... probaću.“
„Ne, Džojs, nemojte da probate, učinite to!“
Nastupa panika. Ni ja nisam ništa spremila. Zatvaram prozor da ne bih slušala graju na ulici, uključujem zvučnik telefona. Sedam za šank kuhinjice i otvaram laptop koji mi je pozajmio brat. Edgar je u Njujorku već tri nedelje. Nakon tri godine studija u Ferandiju, zaposlio se u Kafeu Bulad i nagajbio mi se dok mu ne legne prva plata.
Moji pokreti su nespretni: nikada nisam podnosila kompjutere, ali mi je Kari, Alanova žena, juče slomila makbuk, tresnuvši ga o zid moje kancelarije. Pokrećem program i priključujem mikrofon kompjutera da bih snimila razgovor.
Tokom jednog minuta ništa se ne događa. Čak sam i pomislila da se veza prekinula pre nego što sam začula uznemireni odvažni muški glas. Minuti koji su usledili bih su vrlo intenzivni. Skamenila sam se pred onim što sam čula. Zatim se razgovor pogoršao. Argumenti su ustupili mesto pretnjama, povicima, suzama. I iznenada shvatam da je ono što se dešava nepopravljivo. Život iskače sa šina, a smrt mrvi sve pred sobom. Čuje se Džojsin razarajući krik. Džojs poziva u pomoć. Džojs me zove u pomoć.
Dlanovi su mi znojavi. Knedla mi je u grlu.
Za trenutak sam ostala prestravljena, noge kao da ne osećam. Zatim sam iskočila iz stana. Strčala sam niz stepenice. Pločnici. Gužva. Krv mi pulsira u žilama. Telefonska kabina preko puta Starbaksa. Pešački prelaz. Guranje. Ruke mi drhte dok pozivam 911, a zatim u jednom dahu izbacujem: „Zovem vas da prijavim nasilje na adresi Ulica borovnica broj 6. Dolazite! Ubiše je!“

2.

Više ne kontrolišem srce. Lupa kao da će iskočiti iz grudi.
Lift je u kvaru. Idem stepenicama. Penjem se u stan, uzimam pripejd telefon, ali s druge strane nema nikoga. Pokušavam da pozovem Džojs, ali njen telefon zvoni uprazno.
Sranje! Šta li se dogodilo?
Tresem se. Ne znam šta da radim. Da li da odem tamo? Ne, ne još. Iznenada shvatam da se ne bojim samo za Džojs, već i za sebe. Imam utisak da je opasnost svuda. Vrlo dobro znam taj osećaj. Intuicija ili šesto čulo koje u ovom zanimanju odnosi prevagu nad ostalima. Grabim kompjuter i silazim na Baueri. Ne smem da budem sama. Koristim gužvu da bih se zaštitila.
Ulazim u Starbaks i poručujem kafu. Nalazim slobodno mesto u lokalu i otvaram kompjuter. Imam slušalice ajpoda na ušima i iznova preslušavam snimak. Užas. Izbezumljenost. U nekoliko poteza smanjujem veličinu audio-zapisa i pretvaram ga u mp3.
Jedan gutljaj makijata. Na računu za kafu pronalazim šifru za pristup bežičnom internetu dostupnom u lokalu. Povezujem se na internet. Otvaram program za elektronsku poštu. Sranje! Razume se, u ovom programu otvara se nalog mog brata i mojih kontakata nema. Snimak stavljam kao prilog u imejl i na brzinu ukucavam Alanovu adresu: alan. kowalkowsky@att.net.
Evo ga, mejl je poslat. Mogu da odahnem, zatim pozivam Alana na mobilni. Zvoni tri puta. Javi se, molim te! Govorna pošta. Ostavljam mu poruku: „Upravo sam ti poslala mejl, Alane. Kopiraj umetnuti dokument. Nećeš verovati svojim ušima. Pozovi me. Volim te.“
Ne mogu da ostanem ovde. Uzeću svoj auto, parkiran u prolazu iza starog kluba CGCB i otići ću do Harlema da bih lično proverila šta se dogodilo. Vraćam se u stan da bih uzela ključeve. U hodniku, izdaleka, primećujem jednu tinejdžerku pred vratima svog stana. Niskog rasta, na sebi ima ravne pantalone od tamnog teksasa, karirana viši košulja, roze starke, platneni ranac i upasana levis jakna, poput one koju sam nosila u srednjoj školi. Glatko lice, čija se lepota skriva ispod braon šiški, i vejferer naočari za vid.
Ja tu ženu poznajem i divim joj se. Zove se Zora Zorkin. Pročitala sam sve njene knjige, slušala njena predavanja, dva puta sam pokušala da je intervjuišem, ali je uvek odbijala moj poziv. Znam o čemu je došla da danas priča sa mnom.
Da, ili makar mislim da znam. Ali se varam. Zorkinova nije došla da razgovara sa mnom. Lagano mi se približava, potom me hipnotiše svojim zmijskim očima, za koje ne uspevam da odredim da li su zelene ili braon. Sada je već na manje od dva metra ispred mene i sve što uspevam da joj promrmljam jeste:
„Brzo ste stigli.“
Uvlači ruku u džep jakne, vadi pištolj s elektrošokovima koji je uperila u mene pre nego što mi je rekla:
„Zaista ste vrlo lepi.“
Ta scena je toliko nadrealna da sam preneražena. Moj mozak ne prihvata da je sve ovo stvarno. Ipak, Zora Zorkin pritiska okidač svog oružja i dve žaoke omamljivača zarivaju mi se u vrat, oslobađajući strujni talas koji me obara na zemlju i posle kog mi se svest pomračuje.


3.

Dok mi se svest vraća, a misli lutaju u izmaglici, oko mene je obmotano platno hipnotičnog dezena. Groznica me lomi, muka mi je i drhtim. Usta su mi lepljiva, a jezik mi je natečen. Pomeram se. Kičma mi puca kao da je bila smrvljena.
Ruke su mi vezane iza leđa, lisice oko zglobova, stopala su mi utegnuta plastičnim lisicama. Nekoliko krugova izuzetno otporne lepljive trake pričvršćuje krpu kojom su mi začepljena usta.
Pokušavam da gutam pljuvačku uprkos toj krpetini. Panika me potpuno obuzima.
Nalazim se na zadnjem sedištu prave grdosije kadilak eskalejd sa zatamnjenim staklima koji zbog visine od dva metra dominira putem, odajući utisak da lebdi iznad asfalta. Seđište je odvojeno od vozačevog i suvozačevog pregradom od pleksiglasa. Iz još uvek nepoznatog razloga, obučena sam u skakačku opremu. Sve je tu: moja kaciga, kompletna oprema koja mi se privija uz butine i ramena, ranac sa složenim padobranom.
Kroz prozorsku pregradu uočavam vozača krupne građe: široka vojnička pleća, obrijani potiljak, seda kosa, podšišana tako da podseća na izvrnutu četku. Pored njega, Zora Zorkin, očiju uprtih u ekran telefona. Iz sve snage udaram glavom zaštićenom kacigom u pregradu od pleksiglasa. Zorkinova baci pogled, gledajući kroz mene, a onda opet zaroni nos u svoj mobilni. Upinjala sam se da vidim satić na kontrolnoj tabli. Prošlo je deset sati uveče.
Situacija mi izmiče. Šta je smisao svega? Kako su se stvari mogle razviti u ovom pravcu?
Vučem se kao gmizavac da bih videla prizor koji se krije iza zadnjih stakala. Noć je. Zabačeni drum. Jele pod udarcima vetra umaču vrhove u nebesko mastilo i nižu se unedogled.
Nakon nekoliko kilometara shvatam gde se nalazimo. Ukoliko se vozimo od šest ili sedam, mora da smo prešli Pensilvaniju, Meriland i Zapadnu Virdžiniju. U Apalačima smo, blizu Silver River bridža.
Nakratko mi se vraća nada kada shvatam da je iza nas auto. Lupam u staklo kako bih privukla pažnju vozača, ali ubrzo, gledajući pažljivije, prepoznajem svoj mali metalik crveni leksus i shvatam da nas taj auto prati.
Odjednom shvatam njihov plan i počinjem da plačem.

4.

Bila sam u pravu: već dvadeset minuta, u pratnji mog automobila, ogromni kadilak penje se vrletnim stazama Silver River parka. Dva vozila ubrzo se parkiraju jedno pored drugog na napuštenom grebenu, koji nadvišava dolinu i spušta se ka pristupnoj rampi mosta.
Nakon što se vozilo zaustavilo, sve se brzo odvija: vojnik kog je Zora oslovila s Blant otvara bočna vrata vozila, hvata me za struk, izvlači iz auta nadljudskom snagom, prebacuje preko ramena i vodi na most. Za petama nam je Zora Zorkin. Pokušavam da vičem, ali čim otvorim usta, izolir-traka mi seče ivice usana. U svakom slučaju to neće poslužiti ničemu. U svemiru niko ne može da vas čuje dok urlate. U ovo doba noći isti slučaj je i u Silver River parku.
Sve do poslednjeg trenutka odbijam da poverujem u neizbežno. Možda su samo hteli da me zastraše. Mada, ne prevaljuje se šeststo kilometara samo da bismo nekoga uplašili.
Kako im je to palo na pamet? Kako su mogli da znaju? Za ovo mesto, za ovaj sport? Lako. Samo su pretražili moj stan, pronašh opremu, fotografije i obeležene mape.
Čim je stigao na sredinu čelične konstrukcije, Blant me je bacio na pod. Pridižem se i pokušavam da pobegnem, ali vezana sam i istog trena padam.
Opet ustajem. Čujem huk Srebrne reke trista metara niže. Noć je očaravajuća, veoma vedra. Nema ni oblačka, zima reže, mesec skoro pun, težak, ogroman.
Suočavam se sa Zorom Zorkin na mostu. Zavukla je ruke u barbor jaknu od brušenog pamuka, a na glavi ima navijački bejzbol kačet NYU, univerzitet na kom je završila studije.
U njenim očima vidim nepokolebljivu rešenost. U ovom trenutku za nju više nisam živo biće. Samo problem koji treba rešiti u što kraćem roku.
Gušim se, znojim se, piškim u gaće. Zastrašujući prizor slama mi duh. Moja krv se ledi. Ono što proživljavam ne može se ni zamisliti, nadmašuje paniku. Telo mi se koči, skoro da sam paralizovana. Kako izolir-traka popušta, koristim poslednje atome snage ne bih li se dovukla ispred nje. Urlam. Padam na kolena, preklinjem, molim.
Njena neosetljivost je obeshrabrujuća.
„Hajdemo“, kaže Blant presecajući konopac koji služi za povlačenje padobrana.
Ne mogu ništa da uradim. On je kao od brda odvaljen. Džin kome se žuri da s ovim završi.
I to se nezamislivo odvija. Pre nego što dželat izvrši svoju zapovest, jedna iskrica zaigra u Zorinim očima.
„Ne znam da li ste obavešteni“, kaže mi. „Ukoliko niste, mislim da biste voleli da znate.“
Nisam shvatila na šta je mislila dok mi nije ilustrovala vadeći nešto iz džepa. Moj test za utvrđivanje trudnoće.
„Pozitivan je. Trudni ste, Florens, čestitam!“
Nekoliko trenutaka stojim nepomična, zapanjena. Više ne pripadam ovom svetu. Već sam tamo gore.
Zatim, skoro jednim potezom, Blant reže kanape kojima sam vezana, hvata me za noge, podiže me i prebacuje preko ograde.

5.

Padam.
I ne pomišljam da urlam.
Isprva, strah mi ne dopušta da mislim.
Potom, razvlači se nekoliko sekundi, koliko pad traje.
I, malo-pomalo, osećam kako sam lakša.
Strah postaje nostalgija. Ne odvija mi se čitav život pred očima. Samo sam opet pomislila na sve ono što sam volela: nebesku svetlost, utešnu svetlost, snagu vetra.
Najviše razmišljam o svom detetu.
Detetu koje nosim u utrobi i koje će umreti sa mnom.
Da se ne bih rasplakala, pomislim da mu moram smisliti ime. Površina zemlje se približava, činim jedno biće s nebom, planinama, jelama. Nikada nisam verovala u Boga, ali ipak, u ovom trenutku, imam utisak da je Bog svuda. Ili će pre biti da je sva priroda Bog.
Milisekunde pre udarca, doživljavam otkrovenje.
Moja beba je devojčica.
Zvaće se Rebeka.
Ne znam kuda idem, ali tamo idem s njom.
I to me teši.


Treći dan, po podne
Zmajevi u noći

18
Zapadni put


Uvek volimo samo prikazu.
Pol Valeri


1.

SUNCE. PRAŠINA. ASFALT.
Vrelina poznog leta. Džon Koltrejn na radiju.
Mark Karadek ganja drum, neuredne kose i ruke izbačene kroz prozor.
Pejzaži se smenjuju pred tamnim staklima njegovih naočara. Farme za uzgoj, pašnjaci, traktori i silosi pšenice. Prizori ruralne Amerike, zaustavljeni u vremenu. Nepregledna polja. Monotoni predeli u bojama pšenice, kukuruza, soje, duvana.
To je bio prvi put da je Mark kročio na Srednji zapad. Odmah je pomislio na lekcije iz geografije, koje je obnavljao s ćerkom dok je bila u osnovnoj školi. Bojicama obojene karte, na kojima su bile izdvojene velike američke poljoprivredne površine: pojas kukuruza, pojas voća, pojas pšenice, mlečni pojas... Ti zamorni domaći zadaci, koji su potpuno apstraktni kada imamo četrnaest godina i kada ne putujemo mnogo, za njega su danas postali opipljiva stvarnost.
Karadek je sklonio ruku da ga ne bi uhvatio grč i pogledao na sat. Prošlo je 17.00. Prošla su četiri sata otkako je ostavio Rafaela u Ojster baru. Vođen intuicijom, odjurio je ka Aerodromu Kenedi i kupio avionsku kartu za Ohajo. Za manje od dva sata leta sleteo je u Kolambus. Na aerodromu je iznajmio dodž. Dok je prelazio prve kilometre, pokušavao je da podesi navigaciju, a potom je odustao. Uputio se ka severozapadu, zadovoljivši se praćenjem znakova pored puta, u pravcu Fort Vejna.
Sinoć nije ni spavao, a dve prethodne noći veoma malo. Zbog vremenske razlike i anksiolitika, svako bi se srušio kao klada, ali njemu se dešavalo suprotno: vrcao je od energije. Adrenalin je trčao kroz njegov organizam i održavao ga u stanju egzaltacije, u kom su mu sva čula bila izoštrena. I za najbolje i za najgore.
Najbolje u tom slučaju bila je oštroumnost. Misli su mu navirale, jurile, ubrzavale se, sudarale se u glavi u plodnom haosu, koji ga je sve do sada navodio da donosi ispravne odluke. Na njegovom natmurenom licu očitavao se jedan vid preosetljivosti. Sećanja su ga vrebala iz zasede: Eliz, ćerkica, svirepa nepovratnost nekih događaja.
Ponekad bi ga jedna mlaka suza iznenadila i skliznula mu niz obraz. Duhovi su lutali i samo su ih lekovi držali na distanci. Pomislio je na jednu Aragonovu misao: „Biti čovek znači biti sposoban da večno padaš.“ On je već dvanaest godina padao. U ovih nekoliko prethodnih dana, bol se probudio. Bol će ga na kraju pobediti, znao je. Doći će dan kada će bol odvezati svoja pseta i ona će sve proždrati. Taj čas se bližio, ali ne danas.
Mark je duboko udahnuo. U ovom trenu, na ovom usamljenom drumu, osećao je da je obdaren vidovitošću. Čak je imao utisak da hoda po vodi. Od kada je ucmekao onog pajkana, onog zvekana Stefana Lakosta, bio je nošen nečim što ga nadvladava. Kada ga je metak okrznuo, njegov strah odjednom se razvejao. Prisetio se scene do detalja, a slike su se smenjivale kao na usporenom snimku. Latio se svog oružja, pridigao se i zapucao. Oduzeo je nekome život s lakoćom i otmenošću. Kao da nije ni pucao.
Očiglednost mu je parala oči.
Pronaći će Kler, jer je to njegova dužnost.
Pronaći će Kler, jer je to prirodan poredak stvari.
U policijskoj istrazi prirodan red stvari je poseban trenutak kada istražitelj više ne traži istinu, već ona traži njega.
Od kada se pojavio, pre više od deset godina, slučaj Karlajl otkrivao je svoja račvanja i neočekivane ishode. Ogromni niz domina, koji opkoračuje i obale Atlantika. Mark je u svojim mislima čuo buku pravougaonih delića koji se obrušavaju jedan za drugim: Klotilda Blondel, Frenk Mizelije, Maksim Boaso, Hajnc Kifer, Džojs Karlajl, Florens Galo, Alan Bridžiz...
Nestanak ili smrt deteta ne pogađa nikada samo jednu porodicu. Nestanak ili smrt deteta obuhvata sve u prolazu, izjeda sve, slama ljude, meša odgovornosti, ukazujući svakom na njegove lične slabosti i košmare.
Mark stiže do jednog račvanja, ali nije ni prikočio. Skrenuo je desno, a da nije ni pogledao kartu ili saobraćajni znak. Nije bio siguran da zna kuda ga vodi, ali je bio siguran u jedno: kocka je bačena. U rasporedu planeta istina je silovito isplivavala na površinu. Ona je izranjala, ona je šikljala poput gejzira, zasenjivala je sve prisile koje su drugi nametali kako bi je sakrili. Proces je bio neizbežan i uništiteljski.
A on, Mark Karadek, bio je tek oruđe istine.

2.

Nakon sastanka sa Mej Su Jun svratio sam opet u hotel da bih video sina. Bez uzmicanja sam se borio s njim, ne bih li ga naterao da malo odspava. I izgubio sam. Kao i obično, bitka se završavala pred ekranom kompjutera i gledanjem starog Luja de Fina. U 15.00 se najzad uspavao gledajući Veliki restoran, a ja sam, preko svoje volje, dopustio da me Morfej savlada zajedno s njim.
Probudio me je blagi zvuk SMS poruke. Sav oznojen, otvorih oči. Teo je čavrljao na drugom kraju kreveta, dok je ležao na leđima, stopalima je mlatarao u vazduhu, igrao se Fifijem, svojim plišanim psom. Pogledao sam na ručni sat: prošlo je 18.00.
„Koje sranje!“, povikao sam skočivši iz kreveta.
„Koe slane“, ponovi Teo za mnom, smejuljeći se.
Duboko sam udahnuo da ne bih prasnuo u smeh.
„Ne, Teo! To je jedna veoma ružna reč, to ne smeš da govoriš!“
Dok se moj razdragani sin očigledno trudio da ponovi svoje otkriće, pogledao sam u telefon. Upravo sam primio poruku od Mej Su Jun: Imate sastanak za 20 minuta. Perlmanova kniš pekara.
Bez posredovanja recepcije, pozvao sam Mariku s fiksnog telefona u sobi. Mlada dadilja bila je s drugaricama na piću u Kafeu Rauls u Sohou. I pored toga što sam joj poručio taksi, morao sam da se ubeđujem s njom da prihvati da pričuva Tea ostatak večeri. Mogla je da dođe za petnaestak minuta, ali budući pravi kapitalista, iskoristila je svoju poziciju da bi mi nametnula nerazumnu cenu, koju sam ja bio prinuđen da prihvatim.
Stigao sam na sastanak s pola sata zakašnjenja. Perlmanova kniš pekara bila je montažni lokal u Esekskoj ulici, na dva koraka od 7. policijske stanice, u nadležnosti Louer Ist Sajda.
Lokal je bio prazan, izuzev japanskog para koji se zabavljao pokušavajući da se fotografiše za šankom. Za staklenim pultom neki starac je prodavao specijalitete jevrejske kuhinje. U dnu pekarice bilo je postavljeno nekoliko stolova od iverice, koji su bili okruženi stolicama presvučenim crvenim skajem.
Začuđen Mejinim odsustvom, seo sam za sto najbliži ulazu i poručio flašu vode. Za stolom je prethodni gost ostavio današnji Njujork tajms. Bio sam napet i besan, jer sam se uspavao. Mehanički sam preturao stranice dnevnog lista, držeći ulaz u restoran pod budnim okom. Bilo je teško vreme. Stari ventilator rezao je mlaki vazduh zasićen mirisima belog luka, peršuna i prženog crnog luka. Moj telefon je zavibrirao. Ovoga puta bio je to Alanov SMS:


Odmah dođite kod mene, AB.
Šta se događa? upitah ga odmah.
Imam novosti o Džojs Karlajl.
Recite mi, Alane.
Ne mogu preko telefona.
Stižem, čim budem mogao obećah mu.


Dok su mi prsti mileli po ekranu, čovek otvori vrata pekare. Mojih godina, krupan, crna kosa, brada od tri dana. Izgledao je iznureno, imao razvezanu kravatu i podvrnute rukave. Čim me je primetio, sigurnim korakom prošao je kroz lokal i seo naspram mene.
„Detektiv Barezi“, predstavi se. „Ja sam bivši saradnik inspektorke Mej. Upravo sam ja s njom istraživao smrt Džojs Karlajl.“
„Rafael Bartelemi.“
Pajkan obrisa čelo papirnom salvetom.
„Mej me je pitala da se sastanem s vama. Upozoravam vas da nemam mnogo vremena. Radimo kao mazge već tri dana zbog republikanske konvencije.“
Barezi je ovde bio redovni gost pa mu vlasnik odmah donese nešto da se okrepi.
„Ignacio, kniš smo upravo izvadili iz pećnice“, ubedi ga gazda, donoseći mu poslužavnik na kome su bili uštipci od krompira, kupus-salata i kiseli krastavčići.
Ispalio sam pitanje kao metak:
„Jeste li pronašli kompletan izveštaj istrage?“
Barezi uze čašu vode, pognuvši glavu.
„Taj slučaj star je deset godina. Ukoliko je još čitav, nalazi se u arhivi 52. policijskog okruga. To konkretno znači da je u skladištu u Bruklinu ili u Kvinsu. Ne znam šta vam je Mej obećala, ali ne možemo da vam stvorimo stari dosije kao dlanom o dlan. Za to su potrebna ovlašćenja. Komplikovano je i, uzgred, to traje nedeljama.“
Sakrio sam svoje razočaranje.
„Rekla mi je da je na mestu zločina bio prisutan genetski materijal.“
Barezi se namršti.
„Prebrzo je sve radila. Mesto zločina zaista je bilo potpuno clean. Jedina stvar koja je pronađena bio je komarac.“
„Komarac?“
Pomislio sam da aludira na neki izraz iz policijskog žargona, ali je stvarno mislio na insekta.
„Da... Zgnječeni komarac nasred pločica u kupatilu, pun krvi. Kao i uvek, Mej se pravila pametna. Pomislila je da je komarac možda ujeo ubicu i da je u tom slučaju njegov DNK uzorak u telu komarca. Od tada je sebi uvrtela u glavu ideju da mora odneti komarca na analizu.“
„Vi ste bili protiv?“
Barezi je progutao jednu od loptica krompira.
„Razume se da sam bio protiv, jer čak i uz mnogo sreće, da li bi to moglo da dokaže zločin? Ne, naravno. Kao dokaz, tužilaštvo to ne bi ni uzelo u razmatranje. Dakle, nije služilo ničemu. Tada je Mej bila samoživa: neodmereno i bolesno ambiciozna. Mislila je da se nje tiče sve što nikada nije isprobano u Njujorku.“
Barezi napravi pauzu i, pre nego što je nastavio, proždra nekoliko veknica kniša:
„Tehničari su se njime ipak pozabavili, uprkos svemu. Uspeli su da izdvoje mali uzorak krvi, koji je poslat u laboratoriju. Momci su uspeli da izvuku DNK i da ustanove genetski profil.“
„I onda?“
Pajkan slegnu ramenima.
„I onda je usledila stnadardna procedura. Ona koju gledate u televizijskim serijama: laborant unosi novi genetski profil u bazu podataka i poredi ga s već postojećim.“
„Kakvi su bili rezultati?“
„Ništa. Nada', ubedi me Barezi dajući mi nekakav papir. „Pronašao sam na serveru njihov mejl. Kao što možete videti: ne postoji podudarnost s već zabeleženim profilima.“
Grickajući krastavčić, nastavi punih usta:
„U svakom slučaju, laboratorija je toliko dugo analizirala uzorak, i kada je konačno došla do rezultata, mi smo u međuvremenu već zaključili slučaj.“
Posmatrao sam izveštaj. Genetski profil bio je prikazan u obliku neke vrste bar-koda ili histograma koji nudi kompletan prikaz trinaest segmenata DNK, trinaest tačaka neophodnih da bi se sa sigurnošću mogla iđentifikovati osoba. To je bilo užasavajuće: ubica je bez sumnje bio tu, pred mojim očima, ali nisam imao načina da utvrdim njegov identitet.
„Koliko je osoba bilo zavedeno u tu bazu podataka?“
Barezi slegnu ramenima u neznanju.
„U CODIS-u? Sredinom dvehiljaditih? Ne znam tačno. Možda dva miliona.“
„Koliko ih je danas?“
„Više od deset miliona. Ali vidim na šta ciljate: nema ni govora od ponovnog pretraživanja baze podataka.“
„Zašto?“
Vidno iznerviran, policajac optuživački uperi prstom ka meni:
„Vaš slučaj je potpuno usran, OK? Dakle, odjebi! Zar nemaš ništa drugo da radiš osim da cmizdriš za jednom običnom pajdomankom?“
Umalo da se sada ja iznerviram, ali shvatio sam: pajkan nije stvarno mislio ništa od onog što mi je rekao. Pokušao je da me odvrati od dalje istrage jer je znao pravi identitet ubice.