Devojka od papira - Gijom Muso

First topic message reminder :



Poput igre svetlosti, negde između stvarnosti i mašte...
Kada život zavisi samo od jedne knjige.

Pre samo nekoliko meseci, Tom Bojd je imao sve u životu: bio je slavni pisac bestselera, živeo u mondenskom kvartu Los Anđelesa i uživao u srećnoj vezi sa svetski poznatom pijanistkinjom. Međutim, nakon ružnog raskida, Tom se zatvorio u svoj svet. Zbog slomljenog srca, ponestalo mu je inspiracije, a društvo mu prave samo poroci.

Jedne večeri, sasvim neočekivano, na vrata će mu pokucati prelepa nepoznata žena. Ona tvrdi da je Bili, junakinja iz njegovih romana, koja je dospela u stvaran svet zbog štamparske greške u njegovoj poslednjoj knjizi. Iako njena priča deluje potpuno neverovatno, Tom polako počinje da veruje da je to prava Bili. Ona je lepa, ona je očajna, ona će umreti ako on prestane da piše! Tom mora da napiše novi roman da bi se Bili vratila u svet mašte, a ona će njemu pomoći da ponovo osvoji svoju izgubljenu ljubav. Šta još može da izgubi?
Tom i Bili će se zajedno otisnuti u napetu avanturu, gde se stvarnosti mašta prepliću u zavodljivoj i smrtonosnoj igri...

14. Who's that girl?



Borba! Upali to svetlo koje se ugasilo.
DiLAN ToMAS


„A šta sada, gde idemo?", upitah, držeći se obema rukama za sigurnosni pojas.
Pošto smo skrenuli na Pikov bulevar, bugati se punom brzinom uputi ka auto-putu Pacifička obala.
Zavaljena u vozačevom sedištu, zamišljajući da je Ajrton Sena, Bili se odlučila za agresivnu vožnju: nagla kočenja, munjevita ubrzanja, nagli zaokreti pri punoj brzini.
„Ova kola su prava raketa!", zadovolji se ona da kaže umesto odgovora. Dok mi je glava bila priljubljena za naslon sedišta, imao sam utisak da sam u avionu u trenutku odvajanja od zemlje. Gledao sam je kako menja brzine s neuobičajenom spretnošću. Očigledno je silno uživala.
„Samo je malo je bučan, zar ne?"
„Bučan!!! Šališ se, je li? Muzika ovog motora je čist Mocart!"
Moja primedba nije ostavila nikakav efekat na Bili, pa ponovih, sav razdražen:
„Dobro, gde idemo?"
,,U Meksiko."
„Šta?"
„Pripremila sam vam putnu torbu i toaletni pribor."
„Ali to ne može tako! Ja nigde ne idem!"
Opirao sam se pravcu u koji je sve ovo krenulo, pa je zamolih da me odvede kod nekog lekara koji bi se pobrinuo za moj članak, ali ona nije obraćala pažnju na moju molbu.
„Parkirajte", naredih i zgrabih je za ruku.
„To me boli!"
„Smesta zaustavite ovu krntiju!"
Ona naglo zakoči, zakačivši ivicu trotoara. Bugati se lagano zanese, a onda se zaustavi u oblaku prašine.

„Kakva je to priča o Meksiku?"
Oboje smo izašli iz kola i počeli da se svađamo na travnatom uzvišenju na ivici puta.
„Vodim vas tamo gde vi nemate hrabrosti da idete!"
„Pa dobro, mogu li da znam na šta ciljate?"
Da bih nadjačao buku saobraćaja, bio sam primoran da vičem, što je bol između rebara učinilo još žešćim.
„Da pronađemo Auroru!", dreknu ona baš kada teretnjak prođe tik kraj bugatija uz zaglušujuću buku sirene.
Jaje pogledah potpuno zbunjen.
„Ja ne vidim kakve veze Aurora ima s ovom diskusijom."
Vazduh je bio nekako uljan i zagušljiv. Iza žičane ograde, u daljini su se nazirale piste i kontrolni toranj međunarodnog aerodroma u Los Anđelesu.
Bili otvori kovčeg i pruži mi primerak magazina Pipl Korice su obuhvatale nekoliko tema: na pomolu raskid Brandželine, šale Peti Doerti, fotografije s odmora u Meksiku šampiona Formule 1 Rafaela Barosa, s njegovom novom verenicom... Aurorom Valankur!
Pažljivo otvorih časopis na označenim stranama i otkrih glamurozne fotografije, napravljene na nekom rajskom mestu. Između strmih litica, belog peska i tirkiznoplave vode, Aurora je zračila lepotom i spokojstvom u zagrljaju svog novog hidalga.
Pogled mi se zamuti. Obuzeše me bolni grčevi, pokušah da pročitam članak, ali nisam uspeo. Već se i prve rečenice bolno utisnuše u moju svest.

Aurora: Naša priča počela je nedavno, ali ja znam da je Rafael čovek koga sam čekala.
Rafael: Naša sreća biće potpuna kada mi Aurora rodi dete.

S gađenjem bacih časopis, koji mi je zaličilo na običnu kuhinjsku krpu, a zatim, uprkos tome što mi je oduzeta dozvola, sedoh za volan, zatvorih vrata i napravih polukrug kako bih se vratio nazad u grad.
„Hej! Nemojte da me ostavite pored puta!", povika Bili, poče da maše rukama i stade ispred haube.
Pustih je da uđe u automobil i shvatih da nije raspoložena za gubljenje vremena.
„Razumem vaš bol...", započe ona.
„Nema potrebe za sažaljenjem, ništa vi ne razumete."
Vozio sam i pokušavao da sredim misli. Trebalo je da razmislim o svemu.
Trebalo je da razmislim o svemu što se od jutros dogodilo. Trebalo bi da ja…
,,I gde ste sad planirali da idete?"
„Kući."
„Pa vi više nemate kuću! Uostalom, ni ja više nemam kuću."
„Pronaći ću nekog advokata", promrmljah. „Pronaći ću način da povratim svoju kuću i sav novac koji je Milo izgubio."
„To neće ići", reče ona odlučno odmahujući glavom.
„Začepite! I gledajte svoja posla!"
„Ali ovo se i mene tiče! Podsećam vas da sam ovde zaglavila vašom greškom, zbog te proklete loše odštampane knjige!"
Dok je na semaforu bilo crveno svetlo, zavukoh ruku u džep i osetih olakšanje kad pronađoh tubu s lekovima za smirenje bolova. Jedno rebro mi je bilo polomljeno, članak mi je goreo, a srce mi se cepalo. Zato bez ikakve griže savesti stavih pod jezik tri tablete da se tope.
„Tako je svakako lakše...", dobaci mi Bili prekornim glasom koji je odisao razočaranjem.
Upravo tad osetih želju da joj izvadim utrobu, ali samo duboko uzdahnuh, kako bih sačuvao smirenost.
„Preostalo je samo da skrstite ruke i da se nakljukate lekovima koje je ostavila vaša drugarica da ih samo lepo pokupite!"
„Vi ne znate ništa o mojoj vezi s Aurorom. I za vašu informaciju, znajte da sam već sve pokušao da je ponovo osvojim."
„Možda ste bili nespretni ili nije bio dobar trenutak. Možda ste mislili da poznajete žene, ali prema onome kako se sve dogodilo, pre će biti da ste žešća neznalica. Mislim da bih mogla da vam pomognem..."
„Ako stvarno želite da mi pomognete, dopustite mi bar minut tišine. Samo jedan!"
„Vi hoćete da me se otarasite? Pa dobro, počnite ponovo da radite. Što brže završite novi roman, brže ću se vratiti u svet mašte!"
Zadovoljna ovim duhovitim odgovorom, prekrsti ruke, čekajući moju reakciju, koja izostade.
„Slušajte", nastavi ona živahno, „predlažem vam da se dogovorimo: otići ćemo u Meksiko, ja ću vam pomoći da opet osvojite Auroru, a vi ćete zauzvrat napisati treći tom trilogije jer je to jedini način da me pošaljete tamo odakle sam došla."
Protrljah slepoočnice, zatečen ovim zanimljivim predlogom.
„Ponela sam vaš laptop, u koferu je", pojasni ona, kao da je taj detalj mogao nešto da promeni u mojoj odluci.
„Ne ide to tako", objasnih. „Ne može se pisati roman po naređenju. To je alhemija. Pored toga, trebalo bi mi najmanje šest meseci žestokog rada da završim tu knjigu. To je silan posao za koji ja nemam ni snage ni želje."
Ona mi se naruga imitirajući me:
„Ne može se pisati po naređenju. To je alhemija..."
Ona pusti da prođe nekoliko sekundi, a zatim prasnu:
„Zaboga, kada ćete prestati da uživate u vašem bolu! Ako ne zadate sebi neki rok, završićete tako što ćete sami sebi odrati kožu. Lakše vam je da se uništite pekući se na tihoj vatri nego da smognete hrabrosti da priznate sopstvenu grešku, zar ne?"
Pogodak!
Ne odgovorih na njen argument. Bila je pomalo u pravu. Uostalom, malopre, kod doktorke, nešto se otkačilo u meni kada sam bacio statuu i razbio staklo: neki revolt, želja da ponovo uzmem svoj život u svoje ruke. Ali bio sam primoran da konstatujem da je ta trenutna želja nestala jednako brzo kao što je i došla.
Sada sam osetio da se Bili povratila, spremna da mi saspe u lice sve istine: „Ako ne budete vodili pravi rat sa sobom, znate li šta će se dogoditi?" „Ne, ali vidim da ćete mi i to reći."
„Uzimaćete sve više lekova, preći ćete na teške droge. Svaki put kad izgubite veru u sebe i postanete odvratni sebi, uhvatićete se za neki opojni oslonac. A kako više nemate ni prebijene pare, završićete na ulici, gde će vas jednog lepog jutra pronaći mrtvog, sa špricem još zabodenim u mišicu."
„Sjajno..."
„Morate takođe znati da, ako ne reagujete odmah, nikada više nećete skupiti dovoljno snage da napišete i najmanji redak."
Gledao sam put odsutnim pogledom, držeći obe ruke na volanu. Naravno da je bila u pravu, ali verovatno jeste bilo suviše kasno da reagujem. Bez sumnje sam se pomirio sa sudbinom da ću potonuti, dozvoljavajući da prevlada sve ono najdestruktivnije u meni.
Ona me ošinu pogledom:
,,A sve te lepe vrednosti koje propovedate u vašim knjigama: otpornost na nesreću, drugu šansu, snagu koju treba pokrenuti za oporavak od žestokog udarca, sve to je lakše napisati nego primeniti, zar ne?"
Sasvim neočekivano, njen glas se odjednom utiša, kao da ga je savladalo previše emocija, umora i straha.
,,A ja? Baš vas briga za mene! Ja sam u toj priči sve izgubila: nemam više porodicu, posao, krov nad glavom i nalazim se u stvarnosti gde jedina osoba koja bi mogla da mi pomogne više voli da sažaljeva samu sebe."
Iznenađen njenom nevoljom, okrenuh glavu i pogledah je, pomalo smeteno, a da nisam bio previše siguran šta da joj odgovorim. Njeno lice bilo je obasjano svetlošću, a u očima joj je goreo dijamantski prah.
Onda pogledah u retrovizor i ubacih u munjevitu brzinu, prestigoh dugačku kolonu vozila, napravih polukružno nasred auto-puta i krenuh na jug.
„Gde idemo?", upita ona, brišući neposlušnu suzu.
„U Meksiko", rekoh, „da povratim svoj život i promenim vaš."

15. Pakt



Nema čarobnog štapića, nema specijalnih efekata. Reči bačene na papir su ga stvorile i jedino će nas reči na papiru od njega osloboditi.
STIVEN KING


Zaustavismo se na benzinskoj stanici odmah posle Torans Biča. Ne znam da li je bugati stvarno imao raketni motor, ali je u svakom slučaju gutao gorivo kao raketa!

AUTO PUT PACIFIČKA OBALA SAUT BEJ, LA 2 H PO PODNE

Bilo je mnogo sveta ispred benzinske stanice. Da bih izbegao previše dugo čekanje, odlučih da napunim rezervoar na jednoj od pumpi za samoposluživanje. Izlazeći iz kola, ispustih krik: moj članak me je sve više boleo i počeo je da otiče. Ubacih kreditnu karticu, ukucah broj koji je odgovarao mojoj adresi stanovanja, zajedno s mojim...
VAŠA KARTICA NE OMOGUĆAVA ISPORUKU BENZINA
Poruka se prikaza digitalnim slovima na ekranu. Izvukoh platinastu karticu, protrljah je rukavom košulje i ponovih operaciju, ali opet bez uspeha.
Sranje...
Zavukoh ruku u novčanik, ali tu pronađoh samo novčanicu od 20 dolara.
Iznerviran, nagnuh se kroz prozor na suvozačevoj strani:
„Moja kartica ne funkcioniše!"
„Dobro, to je logično, zar ne? Nemate više ni prebijene pare. Ta kartica nije magična!"
„Da li vi slučajno imate malo novca?"
,,A gde bih ga to sakrila?", odgovori ona mirno. „Bila sam gola kao glista kada sam aterirala na vašu terasu!"
„Baš vam hvala za podršku!", bio sam ironičan, dok sam se šepajući vraćao do kase.
Unutrašnjost radnje vrvela je od sveta. U mračnom dnu čula se čuvena Girl from Ipanema u čarobnoj verziji Stena Geca i Žoaoa Žilberta. Remek-delo, nažalost oskrnavljeno, pošto se bez prestanka vrtelo već četrdeset godina u liftovima, supermarketima ili benzinskim pumpama.
„Lepa krntija!" zašišta neko u redu.
Nekoliko kupaca i zaposlenih radoznalo je gledalo bugati kroz prozore i vrlo brzo se oko mene okupi gomila ljudi. Objasnih svoj problem s kreditnom karticom tipu za kasom, koji me strpljivo sasluša. Treba reći da sam imao prefinjen izgled, a uzgred i automobil od dva miliona dolara, iako nisam imao čime da platim ni deset litara goriva.
Prisutni zatim počeše da postavljaju pitanja na koja nisam imao nikakav odgovor: Da li je zaista trebalo uplatiti 300.000 dolara avansa prilikom narudžbine? Da li zaista najpre treba da se okrene tajni ključ da bi se dostiglo 400 km/h. Da li zaista samo menjač košta 150.000 dolara?
Onda jedan od kupaca elegantni pedesetogodišnjak sede kose, u beloj košulji s kineskom kragnom, izmiri svoj račun i predloži mi šaljivim tonom da otkupi moj sat i plati rezervoar goriva. Predloži da ga plati 50 dolara. Zatim se ponude podigoše na ozbiljniji nivo: jedan radnik na pumpi ponudi mi 100 dolara, zatim 150, a poslovođa podiže ponudu na 200...
Sat je bio poklon od Mila i sviđao mi se zbog jednostavnosti: neupadljivo metalno kućište, belo-sivi brojčanik, kaiš-narukvica od kože crnog aligatora. Ja sam se u satove razumeo koliko i u krntije. Pokazivao je vreme i to je bilo sve što sam od njega očekivao.
Svi koji su stajali u redu prihvatiše igru i poslednja ponuda dođe do 350 dolara. Tad čovek s kineskom kragnom izvadi iz novčanika svežanj novčanica. Izbroja deset banknota od 100 dolara i stavi ih na pult:
„Hiljadu dolara za vas ako posao zaključimo odmah", dobaci mi on pomalo svečano.
Oklevao sam. Više sam buljio u taj sat za ta tri minuta nego u prethodne dve godine. Neizgovorljiva marka IWC Schajjhausen nije mi ništa značila i nisam imao nikakvu predstavu o toj materiji: iako sam mogao da recitujem cele stranice Doroti Parker, bilo mi je teško da nabrojim više od dve marke satova.
„Posao zaključen", rekoh konačno i skinuh sat.
Stavih u džep 1.000 dolara, od čega 200 dadoh pumpadžiji da unapred platim pun rezervoar benzina. Spremao sam se da krenem kada se predomislih i upitah ga da li možda ima zavoj za moj članak.
Prilično zadovoljan transakcijom, vratih se do bugatija i uvukoh u rezervoar pištolj za punjenje goriva. Videh izdaleka kako mi kupac sata daje jedva primetan znak rukom, a onda sede za volan Mercedesovog kupea i ode.
„Kako ste se snašli?", upita Bili spuštajući staklo prozora. ,,U svakom slučaju, ne zahvaljujući vama."
„Hajde, recite da barem nešto saznam."
„Plan B", odgovorih ponosno, dok sam sve vreme gledao kako brojke defiluju automatom.
Probudio sam dovoljno radoznalosti da me upita:
„Može li još neka informacija?"
„Prodao sam svoj sat."
„Vašeg portugalca?"
„Kakvog Portugalca?"
„Ma vaš sat. To je model koji se popularno zove portugalac, od IWC-a." „Srećan sam što sam to naučio."
„Koliko vam je platio?"
„Hiljadu dolara. To će nam biti dovoljno za gorivo do Meksika. A mogu vam ponuditi i da ručamo pre nego što nastavimo put."
Ona sleže ramenima:
„Hajde, recite mi istinu."
„Pa to je istina. Hiljadu dolara", ponovih i okačih pištolj za punjenje. Bili stavi glavu među dlanove:
„Ali on vredi najmanje 40.000!"
U trenutku pomislih da se šali satovi umeju da budu skupi, ali baš toliko.
Međutim, kad ugledah njeno izobličeno lice, bio sam i više nego primoran da priznam da su me žestoko nasamarili...

POLA SATA KASNIJE
FASTFUD PORED PUTA POSLE HANTINGTON BIČA

Obrisah lice vlažnom maramicom, obmotah zavojem članak, pa napustili toalet da bih se pridružio Bili za stolom.
Sedela je na tabureu i završavala obilnu porciju banana splita, koju je naručila posle dva čizburgera i velike porcije pomfrita. Kako je moguće sačuvati liniju uz toliko hrane?
„Mmm, što je ukusno, hoćete li da probate?", predloži ona punih ustiju. Odbih njenu ponudu i zadovoljih se time da maramicom obrišem šlag kojim je umazala vrh nosa.
Ona mi se nasmeši, a zatim raširi ispred sebe veliku putnu kartu, kako bi proučila detalje naše ekspedicije.
„Dobro, vrlo je jednostavno: prema ovom časopisu, Aurora i njen dečko su na odmoru do kraja nedelje u hotelu deluks kategorije u Kabo San Lukasu." Ona se naže nad kartu, uze marker i krstićem označi poziciju u Donjoj Južnoj Kaliforniji, na dnu Meksičkog poluostrva.
Već sam čuo za to mesto. Visoko se kotiralo kod surfera zahvaljujući vrlo moćnim talasima.
„Pa to baš i nije blizu!", konstatovah i naručih šoljicu kafe. „Zar ne biste više voleli da idemo avionom?" Ona me mrko pogleda:
„Da bismo išli avionom, potreban je novac, a vi ste u bescenje dali svoje jedino blago!"
„Mogli bismo da prodamo automobil?"
„Prestanite s glupostima i usredsredite se malo! Na kraju krajeva, vi vrlo dobro znate da ja nemam pasoš."
Prstom je sledila zamišljeni pravac puta na karti:
„Ovde smo otprilike na nešto više od dvesta kilometara od San Dijega.
Predlažem vam da izbegavamo auto-puteve na kojima se plaća putarina, kako ne bismo razbacivali suviše novca, a ako dozvolite da ja vozim, mogli bismo da budemo na meksičkoj granici za manje od četiri sata."
„Zašto bih morao da dam vama da vozite?"
„Pa dobro, nekako sam pogodnija, zar ne? Krntije očigledno nisu šolje iz kojih vi pijete čaj. Izgledate darovitiji za teretne kamione nego za automobile. Osim toga, s tim vašim člankom..."
„Hm..."
„Izgledate smoždeni. Vređa vas da vas vozi žena, bar malčice, a?
Prevazišli ste stadijum mačo-mena, nadam se!"
„Nemojte previše da se zanosite! Slažem se da vam prepustim volan do San Dijega, ali posle ćemo se menjati zato što je put dug."
Izgleda da se zadovoljila ovom podelom zadataka pa nastavi da izlaže svoj plan:
„Ako sve bude išlo kako treba, predveče ćemo preći granicu u Tihuani i moći ćemo da nastavimo jurnjavu dok ne pronađemo neki mali simpa motel u Meksiku."
Neki mali simpa motel... Kao da idemo na odmor!
,,A sutra rano ustajemo i udaramo na put u ranu zoru. Kabo San kukaš je udaljen 1.200 kilometara od Tihuane. Možemo ih preći tokom dana i uveče stići u hotel gde boravi vaša Dulsineja."
Izgledalo je lako reći tako nešto.
Mobilni zavibrira u mom džepu još sam mogao da primam pozive, iako nisam mogao da zovem. Bio je to Milov broj. Već čitav sat puštao mi je poruke na svakih deset minuta, ali nisam obraćao pažnju na njih, a nisam se potrudio ni da ih saslušam.
„Onda smo potpuno saglasni: ja vam pomažem da se povežete sa svojom dragom, a vi zauzvrat pišete budući treći tom!", zaključi ona.
„Na osnovu čega smatrate da još imam šanse kod Aurore? Ona je u velikoj ljubavi s vozačem Formule 1."
„To je moj posao. Vaš je da pišete. Ali nema šale, a? Poštovaćete uslove dogovora sa mnom."
„Dobro, evo još nečega: uslovi dogovora!"
Ona gricnu šešir, kao dete kad traži inspiraciju pre nego počne da piše domači zadatak.
„Prvo", započe ona, pišući jedno veliko 1) na papirnoj servijeti, „hoću da prestanete da me predstavljate kao babarogu u vašim knjižurinama! Zabavlja vas da kroz moj krevet provučete sve gubitnike na kugli zemaljskoj, a? Uzbuđuje vas da me spajate s oženjenim dvonošcima za koje je žena izgubila svaku draž i koji u meni vide samo mogućnost za jednovečernje uživanje, koliko đa zadovolje libido? Možda moja nesreća smiruje vaše čitateljke, ali mene iscrpljuje i nanosi mi bol."
Ova nagla opomena ostavi me bez glasa. Tačno je, nisam štedeo Bili u svojim pričama, ali to za mene nije bilo nešto što bi moglo da ima posledice: bila je to ličnost iz mašte, čista apstrakcija koja je živela samo u mojoj i mašti čitalaca. Heroina, čiji se književni život sastojao od samo nekoliko redaka odštampanih na papiru. A evo, u stvarnosti, to epizodno stvorenje počinje da se buni protiv svog tvorca!
„Zatim", nastavi Bili, dok je kaligrafski precizno ispisivala 2) na papirnom stolnjaku. „Već mi je dosta da vučem đavola za rep. Volim svoj posao, ali zaglibila sam na hematologiji i sita se nagledala kako ljudi pate i umiru svaki dan. Ja sam pravi sunđer: upijam svu nevolju pacijenata. Štaviše, zadužila sam se da platim studije! Ne znam da li znate kolika je plata bolničarke, ali valjda vam je jasno da nije bogatstvo!"
„Pa šta mogu da uradim da bi vam bilo prijatnije?"
„Hoću da dobijem premeštaj na pedijatriju: da češće gledam život nego smrt... Tražim to poslednje dve godine, ali ona guja Kornelija Skiner sistematski me voza, izgovarajući se svaki put da je broj ljudi u službi prepolovljen. A onda..."
„O, ima još?"
„Ima! Da bi se dodalo malo maslaca u spanać, mislim da bi bilo dobro da dobijem neko nasledstvo..."
„Dobro, videćemo!"
„Šta to vama znači? Vama je lako! Dovoljno je da napišete jedan red!
Jedna rečenica! Hoćete li ja da vam je sastavim? Evo: Bili je dobila 500.000 dolara od ujaka, čija je jedina naslednica. Tačka!"
„Da, prosto. Ako sam dobro razumeo, vi želite da vam ubijem ujaka!" „Ne! Ne mog pravog ujaka! Nekog daljeg dedu ujaka kojeg nikada nisam videla, na kraju krajeva, kao što se dešava u filmovima?"
Zadovoljna, naglasila je kraj rečenice.
„Dobro, je li to kraj vaše liste želja za Božić Batu? Možemo li da nastavimo put?"
„Još nešto", smiri me ona. „Ono najvažnije."
Ona upisa jedno 3) na dnu stolnjaka, a zatim je sledilo ime:

„Evo", objasni ona ozbiljno: „Želim da Džek definitivno napusti svoju ženu i da dođe da živi sa mnom."
Džek je bio njen ljubavnik. Oženjen čovek, zgodan, ali sebičan muškarac, otac dva mala dečaka, s kojim je već dve godine održavala razornu i strastvenu vezu. Bio je to narcisoidni, ljubomorni i posesivni pokvarenjak, koji ju je držao pod svojim uticajem, koji joj se čas lažno zaklinjao u veliku ljubav, a čas je izlagao poniženjima i spuštao na rang konkubine koju može da ljubi i odbacuje kako mu se prohte.
Ljutito odmahnuh glavom:
„Džek ima svrdlo umesto mozga!"
Nisam čak imao vremena da vidim kad je njena ruka krenula ka meni. U punom letu, zalepi mi majstorski šamar, koji me zamalo obori s taburea.
Svi gosti restorana okrenuše se ka našem stolu, očekujući moju reakciju. Kako ona ne može da se odbrani od tog pedera? upita besan glas u mojoj glavi.
Zato što je zaljubljena u njega, pobogu! odgovori glas razuma.
„Ne dozvoljavam vam da sudite o mom sentimentalnom životu, utoliko više što ja ne sudim o vašem", odgovori ona gledajući me prkosno. „Ja ću vam pomoći da povratite Auroru, a vi ćete pisati o mom životu u kojem svakog jutra mogu da se probudim pored Džeka. Jesmo li se dogovorili?"
Ona potpisa srećni ugovor koji je sastavila na salveti, a zatim brižljivo otcepa taj deo i pruži mi nalivpero.
„Posao zaključen", rekoh trljajući obraz.
I ja parafirah dokument i ostavih nekoliko dolara na stolu, pa onda napustismo fastfud restoran.
„Ovaj šamar ćete mi skupo platiti", obećah i prostrelih je pogledom. „To ćemo tek da vidimo", odgovori ona odvažno i sede za volan.

16. Imitacija brzine



To je na pola sata odavde. Ja sam tamo za dva minuta.
REPLIKA IZ FILMA PETPARAČKE PRIČE KVENTINA TARANTINA


„Vozite previše brzo!"
Vozili smo se već tri sata.
Sto kilometara išli smo duž obale mora: Njuport Bič, Laguna Bič, San Klemente, ali je put pored obale bio toliko zakrčen da smo posle Oušnsajda prešli na Kaliforniju 78, da bismo presekli preko Eskondida.
„Vozite previše brzo!", ponovih ja, pošto nije reagovala na moju primedbu.
„Šalite se!", pobuni se Bili. „Jedva da idemo 120."
„Ograničenje je 90!"
„Pa šta? Ovom kamionu to ne smeta, zar ne?", reče ona, pokazujući na antiradar koji je Milo ugradio.
Otvorih usta da protestujem kad se upali crveni signal na ivici kontrolne table. Nešto zabrinjavajuće zazveketa u motoru, ubrzo usledi zastoj, koji prisili bolid da se zaustavi nekoliko metara dalje i pruži mi priliku da izlijem sav bes koji je ključao u meni:
„Zaista sam znao da ideja da pronađemo Auroru nije bila bogzna šta! Nikada nećemo stići u Meksiko: nemamo novca, nemamo strategiju, a sada više nemamo ni automobil!"
„U redu je, ne uzbuđujte se, možda ćemo uspeti da ga popravimo", reče ona otvarajući vrata.
„Da ga popravimo? Pa to je bugati, a ne bicikl!"
Bili se nije dala zbuniti, podiže haubu i poče da čačka po motoru. Ja sam je sledio, nastavljajući s prekorima:
„Te krntije zaštićene su elektronskim sistemima. Potrebno je dvanaest inženjera da dijagnostikuju najmanju havariju. Meni je svega dosta: idem da stopiram da se vratim u Malibu."
,,U svakom slučaju, ako ste hteli da me grdite zbog kvara, to je nepotrebno." Dobaci mi ona i zatvori haubu.
„Zašto to kažete?" „Zato što je sređeno." „Vi me zavitlavate?"
Ona okrenu ključ i motor zabruja, spreman da ponovo krene.
„Bilo je to trostruko ništa: jedan od hladnjaka u sistemu za hlađenje se otkačio, što je automatski prekinulo četvrti turbokompresor i upalilo sigurnosnu signalnu lampicu centralnog hidrauličnog sistema, zbog čega se vozilo automatski zaustavlja."
„Stvarno, trostruko ništa?", rekoh sav zabezeknut.
Čim smo nastavili put, ne izdržah a da je ne upitam:
„Gde ste to naučili?"
„Pa dobro, vi biste to morali da znate."
Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka razmišljanja da istražim pedigre mojih likova i pronađem odgovor:
„Vaša dva brata!"
„Pa da", odgovori ona nalegavši na papučicu za gas. „Vi ste od njih napravili mehaničare, a oni su mi preneli malo svoje strasti!"
„Vozite prebrzo!"
„Pobogu, nećete valjda opet da počnete sa tim!"

DVADESET MINUTA KASNIJE

„A migavac! Morate da date migavac pre nego što uletite na raskrsnicu kao furija!"
Nestašno se obliznula jezikom.
Upravo smo prošli Rančo Santa Fe i nameravali da dođemo do Nacionala 15. Vazduh je bio topao, a blaga svetlost s kraja popodneva obojila je oker bojom drveće i brežuljke. Meksička granica nije bila daleko.
„Tako je kako je", rekoh, pokazujući na auto-radio. „Zar nećete da ugasite to sranje od muzike, kojom mi već dva sata probijate uši?"
„Izražavate se vrlo otmeno. Oseća se čovek od pera u vama..." „Ozbiljno, zašto slušate sve te gluposti: remikse remiksa, debilne rep reči, klonirane RNB pevačice..."
„Milosti, imam utisak da slušam svog oca."
,,A ta budalaština, šta je to?"
Ona podiže pogled ka nebu:
„Blek ajed piz budalaština!"
„Dogodi li vam se nekad da slušate pravu muziku?"
„ A šta je za vas prava muzika?"
„Johan Sebastijan Bah, Rolingstonsi, Majls Dejvis, Bob Dilan..." „Napravićete od mene K7, tatice, slažete li se?", uzvrati ona i isključi radio.
U naredna tri minuta ne prozbori ni reč. Bio je to za nju podvig dostojan Ginisove knjige rekorda, a onda poče da se raspituje:
„Koliko vam je godina?"
„Trideset šest", rekoh brišući slepoočnice.
„Imate dve godine više nego ja", konstatova ona.
„Da, pa šta onda?"
„Ništa, ništa", reče ona i zazvižda.
„Ako planirate da mi servirate priču o jazu među generacijama, odmah vas prekidam, mala moja!"
„Samo me moj deda zove mala moja..."
Ponovo uključih radio i potražih neku stanicu s džez muzikom.
„Ipak je čudno što slušate samo muziku komponovanu pre vašeg rođenja, zar ne?"
„A vaš ljubavnik, onaj vaš Džek, podsetite me na njegove godine starosti?"
„Ima četrdeset dve godine", prihvati ona, „ali je on malo više u trendu nego vi."
„To ti kažeš! Svako jutro u kupatilu zamišlja da je Frenk Sinatra, pevušeći ispred ogledala My Way, s fenom u rukama umesto mikrofona."
Ona me pogleda raširenih očiju.
„Pa da", rekoh. „To je privilegija pisca: poznajem sve vaše tajne, do najsitnijih detalja. Šalu na stranu, šta to nalazite kod tog momka?"
Ona sleže ramenima:
„Ušao mi je pod kožu. To se ne može objasniti..."
„Hajde, potrudite se malo!"
Ona iskreno odgovori:
„Nešto se među nama dogodilo već na prvi pogled: to je očigledno neka vrsta divlje privlačnosti. Prepoznali smo se. Kao da smo oduvek bili zajedno."
Svašta... Niz banalnosti za koje sam, nažalost, lično odgovoran.
„Ali taj tip se ubacio kod vas: prilikom vašeg prvog susreta, on je dobrovoljno napustio svoj brak, ali je čekao šest meseci da bi vam priznao da je i dalje oženjen!"
Njeno lice preblede od podsećanja na tu ružnu uspomenu.
,,I onda, među nama rečeno, Džek nikada nije ni imao nameru da napusti svoju ženu..."
„Tačno! Računam na vas da to promenite."
„Zatim, priređuje vam poniženje za poniženjem, a vi ga, umesto da mu kažete da je govno, obožavate kao boga!"
Ona ne nađe za shodno da mi odgovori i usredsredi se na vožnju, što je za posledicu imalo novo povećanje brzine.
„Sećate li se prošle zime? Obećao vam je pod zakletvom da ćete tad konačno zajedno čekati Novu godinu. Znam da je za vas bilo važno da zajedno s njim započnete novu godinu. Bilo vam je stalo do te simbolike. Zbog toga ste se, da biste mu pričinili zadovoljstvo, pobrinuli za sve: rezervisali ste lep mali bungalov na Havajima i preuzeli na sebe sve troškove putovanja. A šta se dogodilo? Veče pred polazak, obavestio vas je da nije uspeo da se izvuče. Uvek isti izgovori: žena, deca... A vi, da li se sećate šta se posle dogodilo?"
Dok sam očekivao odgovor koji nije stigao, pogledah na brzinometar koji je pokazivao 170 km/h.
„Vi stvarno vozite prebrzo..."
Ona ostade s jednom rukom na volanu i u znak nezadovoljstva pruži mi srednji prst baš u trenutku kada je fleš radara vešto uhvatio svoj plen.
Ona pritisnu pedalu kočnice, ali već je bilo kasno.
Klasična sačekuša: kontrola na pustom drumu, 800 metara pre ulaska u neko malo naselje...
Zvuk sirene i rotaciona svetla. Sakriven u nekom šumarku, ford kraun lokalnog šerifa upravo je izleteo iz svog skloništa. Okrenuh se i kroz prozor ugledah plave i crvene svetlosne signale na kolima koja su jurila za nama.
„Ponovio sam vam najmanje DVA PUTA da vozite prebrzo!"
„Ako biste prestali da budete zajedljivi..."
„Najlakše je prenositi odgovornost za svoje greške na druge."
„Hoćete li da ga se otresem?"
„Prestanite s vašim besmislicama i lepo se zaustavite pored puta."
Bili dade migavac, učinila je to nekako nevoljno, dok sam ja nastavljao da joj dosađujem gunđanjem:
,,U crnim smo govnima: nemate dozvolu, vozite ukradeni auto i upravo ste počinili najveće prekoračenje brzine u istoriji okruga San Dijego!"
„Da, i šta onda! Sita sam vaših kurseva morala! Nije ni čudo što vas je vaša devojka napustila!"
Odmerih je izazovno:
„Pa... ne postoje reči kojima bih ja mogao vas da okvalifikujem! Vi ste...
deset biblijskih pošasti u jednom!"
Nisam čak ni saslušao njen odgovor, suviše okupiran razmišljanjem o posledicama ako budemo morali da se pojavimo pred sudom. Šerif će narediti isključenje bugatija iz saobraćaja, pozvaće pojačanje, odvešće nas u stanicu i obavestiti Mila da su pronašli njegova kola. Zatim postoji opasnost da se situacija zaoštri kada se ustanovi da Bili nema ni ličnu kartu ni vozačku dozvolu. Da ne govorimo o mom statusu poznate ličnosti na uslovnoj slobodi, što nam nimalo neće pomoći da razrešimo situaciju.
Patrolna kola parkiraše se nekoliko metara iza nas. Bili ugasi motor, vrpoljeći se na sedištu kao neko derište.
„Ne pravite se važni. Ostanite na svom sedištu i stavite ruke na volan." Onako, naivno, otkopča još jedno dugme na bluzi, kako bi više otkrila grudi, a to me izbaci iz takta:
„Mislite da će ga to smekšati! Niste ni svesni vaših postupaka! Upravo ste počinili fenomenalno prekoračenje brzine: 170 km/h u zoni ograničenja na 90. Ono što vas čeka jeste momentalno privođenje kod sudije za prekršaje i nekoliko nedelja zatvora!"
Ona vidno preblede i okrenu se da sa zebnjom sačeka nastavak postupka. Rotaciona svetla bila su i dalje upaljena. Uprkos dnevnoj svetlosti, policajac uperi moćni snop svetlosti ka nama.
„Koju igru ovaj igra?", upita ona zabrinuto.
„Skenira nas. Ušao je u bazu podataka, skenirao registraciju i čeka izveštaj."
„Nećemo skoro stići u Meksiko, zar ne?"
„Moglo bi se reći."
Pustih da protekne nekoliko sekundi, a onda joj zakucah ekser u srce:
,,A vi se nećete skoro sastati s vašim Džekom."
Nastade mrtva tišina, koja potraja dobar minut, a onda se žaca udostoji da izađe iz svoje berline.
Video sam u retrovizoru kako mirno ide prema nama kao neka grabljivica koja lovi plen za koji zna da nema kud, i osetih kako me zapljuskuje nekakav sumorni talas.
Eto, kraj avanture...
Osetih neprijatnost u stomaku. Bila je to iznenadna i pogubna praznina, kao da nešto nedostaje. Bilo je to normalno; posle svega, zar nisam proživeo najčudniji i najluđi dan u životu? Za manje od dvadeset četiri sata izgubio sam svu svoju sreću, a najveća napast od svih mojih junakinja ušetala se potpuno gola u moj dnevni boravak, prošao sam kroz staklo da bih izbegao zatvaranje u ludnicu, pao s drugog sprata na krov dodža, ponosan na sebe prodao za 1.000 dolara sat koji vredi 40.000 i potpisao smešni ugovor na salveti u restoranu, upravo pošto sam dobio šamarčinu koja mi je zamalo otkinula glavu.
Ali bilo mi je bolje. Ponovo sam se osetio živahno i raspoloženo. Pogledah Bili kao da smo se već rastali i kao da se nikada više nećemo videti. Kao da su se strasti stišale. I sada prvi put spazih žaljenje i strah u njenim očima.
„Žao mi je zbog šamara", izvini se ona. „Malo sam preterala."
„Hm..."
,,A što se tiče sata, istina je da niste mogli znati."
„Okej, izvinjenja prihvaćena."
,,A za Auroru, tačno je da nisam morala da kažem..."
„Dobro, u redu! Ne preterujte!"
Policajac lagano obiđe oko kola, kao da ih merka da ih kupi, zatim pažljivo proveri broj saobraćajne dozvole, očigledno srećan što to zadovoljstvo dugo traje.
„Ipak nismo sve to uradili uzalud", rekoh razmišljajući naglas.
Počeo sam da predosećam da likovi iz romana nisu predviđeni da žive stvaran život. Poznavao sam Bili, njene mane, strahove, bezazlenost i ranjivosti. U neku ruku sam se osetio odgovornim za ono što se dogodilo i nisam hteo da je zatvor još više uništi. Ona potraži moj pogled i videh da je povratila nadu. Ponovo smo bili u istom brodu. Opet smo bili zajedno.
Policajac zakuca na prozor i zatraži da spusti staklo.
Bili poslušno izvrši naređenje.
Policajac je bio skroz u kaubojskom stilu: muževni mladić a la Džef Bridžiz, lica preplanulog od sunca, naočare avijator, maljava prsa na kojima je visio teški zlatni lanac.
Zadovoljan i sav gord što je uhvatio mladu i lepu ženu u svoju mrežu, na mene nije obraćao pažnju:
„Gđ'ce."
„Gdine 'cajče."
„Znate li koliko ste vozili?"
„Uopšte nemam pojma: oko 170, zar ne?"
„Jeste li imali neki poseban razlog da vozite tom brzinom?" „Bila sam u velikoj žurbi."
„Lepa vam je ova zverka."
„Da, a ne kao ova vaša gomila govana", reče ona i pokaza na policijski automobil. „On beše jedva stiže do 120-130."
Žacino lice se zgrči i odmah shvati da je u njegovom interesu da doslovno sledi proceduru.
„Vozačku i saobraćajnu."
„Želim ti mnogo sreće...", započe ona mirno paleći motor. On pođe rukom ka opasaču:
„Smesta ugasite taj..."
„... jer s tom smrdljivom kantom nema šanse da nas stigneš."

17. Bili i Klajd



Ja sam jedan od te četvorice koji će pasti zajedno Baš me briga za mene, drhtim zbog Roni Nije važno ako mi skinu kožu Ja, Boni, drhtim zbog Klajda Baroua
SERŽ GINSBURG


„Morate da napustite kola!"
Bugati pojuri punom brzinom uzanim puteljkom oivičenim eukaliptusom. Na prvi pogled izgledalo je da šerif ne namerava da nas juri, ali mogli smo biti sigurni da će dići uzbunu.
Da nesreća bude veća, zbog marinaca smeštenih nekoliko kilometara odatle, mesto je bilo ultrazaštićena zona. Ukratko, bili smo zatvoreni sa svih strana.
Iznenada se s neba začu zaglušujuća buka i za stepen pojača naše brige. „Je li ovo zbog nas?", zabrinu se Bili.
Spustih staklo na prozoru, proturih glavu i primetih policijski helikopter koji se okretao iznad šumarka.
„Ovo me mnogo plaši."
Istorijsko prekoračenje brzine, vređanje snaga reda, krivično delo bekstva: ako je šerifova kancelarija odlučila da u igru uvede i helikoptere, onda smo ga otpevali.
Bili se uvuče na prvi šumski put i s jadnim bugatijem ode najdalje što je mogla, kako bi ga zakamuflirala.
„Granica je na samo četrdesetak kilometara odavde", rekoh. „Pokušaćemo da pronađemo neki drugi automobil u San Dijegu."
Ona otvori kofer, iz kog se rasu prtljag.
„To je vaše, stavila sam unutra nekoliko stvarčica!", reče ona i dobaci mi stari samsonajt, prokleto tvrd i težak kofer, koji me umalo baci na tlo.
Videh da okleva šta da izabere ispred brda torbi punih odeće i cipela, koje je suptilno izabrala u Aurorinom ormanu.
„Zaboga, nećemo svako veče ići na bal", rekoh da bih je požurio.
Ona zgrabi platnenu torbu sa srebrnim monogramom Bjuti kejsa. Krenuh da se udaljim, ali me zadrža, hvatajući me za ruku:
„Sačekajte, imam poklon za vas na zadnjem sedištu."
Podigoh obrvu, strahujući od neke nove podvale, ali ipak bacih kratak pogled i ispod peškira za plažu otkrih... Šagalovo platno!
„Učinilo mi se da vam je mnogo stalo do njega."
Pogledah Bili sa zahvalnošću. Zamalo i da je zagrlim.
Umotani na zadnjem sedištu auta, Ljubavnici u plavom odavali su utisak da se strasno grle, kao dvoje studenata prilikom prvog sastanka u tami bioskopa.
Pogled na sliku je, kao i uvek, imao blagotvorno dejstvo na mene, čineći me spokojnim, izazivajući uzdah u srcu. Ljubavnici su bili tu, večni, vezani jedno za drugo, a snaga njihove veze delovala je kao okrepljujući melem.
„Prvi put vas vidim da se smešite", primeti ona.
Uzeh sliku ispod ruke i kidnusmo kroz šumu.

Natovareni kao dve mazge, znojavi i zadihani a naročito ja spuštali smo se nogu pred nogu, s nadom da ćemo umaći helikopteru koji je i dalje nadletao. Očigledno nas nije otkrio, ali bismo u pravilnim intervalima čuli brujanje dok je proletao iznad nas kao stalna pretnja.
„Ne mogu više da izdržim", rekoh i isplazih jezik. „Šta ste stavili u ovu torbu? Imam utisak da nosim težak sef!"
„Niste ni sportski tip", konstatova ona.
„Možda sam se u poslednje vreme zapustio, ali da ste vi skočili s drugog sprata kao ja, bili biste manje pakosni."
Bosih nogu, s mokasinama u rukama, Bili se vesto provlačila između stabala drveća i kroz šikaru.
Siđosmo niz poslednji brežuljak koji nas odvede do asfaltiranog puta. Nije to bio glavni put, ali je ipak bio dovoljno širok za saobraćaj u dva smera.
,,U kom smeru, po vašem mišljenju?", upita ona.
Odložih torbu s olakšanjem i stavih obe ruke na kolena da povratim dah. „Ništa ne znam. Nisam prikačio mozak na Google.maps."
„Mogli bismo da pokušamo da stopiramo", predloži ona, ne obraćajući pažnju na moju primedbu.
„Ovako natovarene nas neće niko primiti."
„Niko neće primiti vas", ispravi me ona. „Ali mene..."
Ona čučnu i poče da pretura po svojoj torbi i odatle izvadi novu odeću.
Bez ustručavanja, raskopča farmerke, obuče beli mini-šorts, a umesto žaketa bledoplavu kratku balmen haljinu sa širokim i naglašenim naramenicama.
„Za manje od deset minuta bićemo u nekim kolima", reče samouvereno, dodade i naočare za sunce i poče da hoda njišući bokovima.
Ponovo sam bio zapanjen dvojnošću koju je nosila u sebi i koja je u tren oka nestašnu i bezazlenu devojku pretvarala u izazovnu i arogantnu sponzorušu.
„Mis kamp prikolica opljačkala je butike na Rodeo Drajvu", dobaci mi idući jednako iza mene.

Proteklo je nekoliko minuta. Dvadesetak kola je samo prošlo pored nas. Niko se nije zaustavio. Prošli smo pored prve table koja je najavljivala San Dijegito Park, zatim drugi na raskrsnici za ulazak na Nacional 5. Bili smo na dobrom putu, osim ako nismo išli u pogrešnom smeru.
„Treba da pređemo na drugu stranu i da stopiramo", reče ona.
„Neću da vas vređam, ali dosta mi je vašeg naređivanja!"
„Vaše dupe će za manje od deset minuta biti na kožnom sedištu auta, hoćete li da se kladimo?"
„Sve kako vi želite."
„Koliko vam je novca preostalo?"
„Malo više od 700 dolara."
„Pet minuta", ponovi ona. „Hoćete li da merite vreme? Ah, da, više nemate sat..."
,,A šta ćete vi meni dati ako dobijem?"
Ona spretno izbeže pitanje i odjednom ponovo postade ozbiljna i fatalistički raspoložena:
„Tome, moraćemo da prodamo sliku..."
„To ne dolazi u obzir!"
,,U tom slučaju, kako mislite da kupite automobil i platite troškove boravka u Meksiku?"
„Pa to ni u kom slučaju ne dolazi u obzir! Slika te vrednosti prodaje se samo na aukciji, a ne na prvoj benzinskoj stanici na koju naiđemo!"
Ona protrlja oči i razmisli minut, a onda predloži:
„Dobro, onda da je ne prodajemo, ali možemo da je založimo."
„Da je založimo? To je slika svetskog majstora, a ne prsten moje babe!" Ona sleže ramenima. Neki stari zarđali pikap, koji se jedva vukao, prođe kraj nas.
Ode dobrih desetak metara ispred nas, a onda krenu u rikverc.
„Lovu na sunce", zatraži ona smejući se.
Unutar starudije, dvojica Meksikanaca, po svemu sudeći vrtlara koji su preko dana radili u parku i svako veče se vraćali u Plajas de Rosarito, predložiše da nas odvezu u San Dijego. Stariji je bio muževan poput kakvog Benisija del Tora, koji je ušao u tridesetu godinu sa samo trideset kila, dok se mladi odazivao na ime Esteban i...
„Izgleda kao onaj seksi vrtlar iz Očajnih domaćica", kliknu Bili, kojoj se on očigledno svideo.
„Senora, ustedpuede usar el asiento, pero elsenor viajara en la cajuela."
„Šta je to rekao?", upitah predosećajući neku lošu vest.
„Rekao je da ja mogu da sednem napred, ali da biste vi morali da se zadovoljite prikolicom...", odgovori ona, oduševljena što može da mi se ruga zbog ovog preokreta lošeg po mene.
„Vi ste mi ipak obećali kožno sedište!", pobunih se, ali se ipak popeh pozadi i smestih medu alatke i vreće sa suvom travom.
I've Got a Black Magic Woman...
Zanosni i duboki ton gitare Karlosa Santane odjekivao je kroz otvoreni prozor pikapa. Bio je prava šklopocija: stari ševrolet iz 1950. godine, koji je verovatno prefarban desetak puta, s kilometražom koja je sigurno već obrnula pun krug na brojaču.
Dok sam sedeo na snopu slame, brisao sam prašinu koja se nakupila na slici i obratio se direktno Ljubavnicima u plavom.
„Slušajte, žao mi je, ali moramo se rastati."
Razmislio sam o onome što mije rekla Bili i upravo mi je sinula jedna ideja. Prošle godine je magazin Vašar taštine zatražio da napišem priču za njihov božićni broj. Zamisao je bila da se na savremen način predstavi neki književni klasik po jedan primer iz nekoliko klasičnih dela a ja sam izabrao da dam modernu verziju mog omiljenog Balzakovog romana. Tek, u glavnim crtama, priča prati životni put mlade naslednice, koja, pošto je spiskala sve što je imala, uzima pozajmicu tako što zalaže šagrensku kožu i vraća dug tako što usliši želje svom zajmodavcu. Mora se priznati da taj tekst nije bio jedan od boljih koje sam napisao, iako se čitaocima dopao, ali me je istraživački rad tad doveo u priliku da sretnem ličnost visokog ranga: bio je to Jošida Micuko, najuticajniji zalagaoničar u celoj Kaliforniji.
Slično kao i ordinacija Sofije Šnabel, mala Micukova radnja bila je jedna od prestižnih adresa koju su posećivali samo lepi ljudi losanđeleskog Zlatnog trougla. Ponekad je i u Holivudu, kao i na drugim mestima, potreba za gotovim novcem primoravala i najbogatije da se hitno reše neke od svojih ludorija, a od dvadesetak zalagaoničara na Beverli Hilsu, džet-set klijentela najviše je volela Jošidu Micuka. Zahvaljujući Vašaru taštine, bio sam u prilici da ga sretnem u njegovoj daščari blizu Rodeo Drajva. On je sam sebe s ponosom prozvao zalagaoničarem za potrebe zvezda i nije se nimalo ustručavao, čak mu je bila i čast, da na zidovima svoje kancelarije okači fotografije na kojima je u najprisnijim pozama sa slavnim zvezdama, koje su tako, htele ne htele, bile uhvaćene na delu.
Njegov magacin je, kao prava pravcata pećina Ali-babe, bio krcat raznoraznim dragocenostima. Setio sam se da sam tamo video klavir poznate džez pevačice, fetiš bejzbol palicu kapitena Dodžersa, dvolitarsku flašu dom perinjona, Magritovu sliku, rols-rojs koji je bio vlasništvo nekog repera, harli pevača sentimentalnih pesama, nekoliko sanduka vina sa znakom Šato Muton Rotšild 1945 i malu zlatnu statuu Oskara, vlasništvo legendarnog glumca, čije ime sam namerno prećutao, a koji ju je založio uprkos zabrani Akademije.
Uključih mobilni telefon. Nisam uspevao da dobijem signal, ali sam još imao pristup adresaru i lako pronađoh Micukov broj.
Nagnuh se napred i doviknuh Bili:
„Hoćete li biti tako ljubazni da od vašeg novog druga zatražite dozvolu da upotrebim njegov telefon?"
Ona je nakratko pregovarala s vrtlarem, a onda rekla:
„Esteban je saglasan, ali će te to koštati 50 dolara."
Bez volje da gubim vreme na cenkanje, pružih mu novčanicu u zamenu za staru nokiju iz 1990. godine. Pogledah mobilni s nostalgijom: ružan, težak, bezbojan, bez foto-aparata i Wfi konekcije, ali je barem funkcionisao.
Micuko se javi već posle prvog zvona.
„Tom Bojd na vezi."
„Šta mogu da uradim za tebe, prijatelju moj?"
Ne znam tačno zašto, ali on je prema meni gajio velike simpatije. U svom tekstu sam ga opisao na pomalo neprijatan način, ali ga nisam nimalo uvredio, pa mi se činilo da je on tom umetničkom prikazu dao posebnu auru i zahvalio mi se tako što mi je poslao prvo izdanje Hladnokrvnog ubistva, potpisano rukom Trumana Kapotea.
Detaljno se raspitah šta ima novo kod njega i on mi priznade da mu s recesijom i krahom berze posao cveta kao nikad: već je otvorio još jednu radnju u San Francisku, a planira da otvori i treću u Santa Barbari.
„Pojavljuju se lekari, stomatolozi i advokati koji mi donose leksuse, garniture štapova za golf i bunde od nerca zato što ne mogu da izmire svoje račune. Ali ti me sigurno zoveš iz nekog dobrog razloga. Hoćeš da mi nešto predložiš, zar ne?"
Ispričah mu za mog voljenog Šagala, ali mi on dade samo ono što mu ide na čistu korist:
„Tržište umetničkih dela još nije izašlo iz krize, dođi sutra do mene i videću šta mogu da uradim."
Objasnih mu da ne mogu da čekam do sutra, da sam u San Dijegu i da mi treba keš najkasnije za dva sata.
„Pretpostavljam da su ti upravo isekli telefon", nagađao je on. „Nisam prepoznao tvoj broj, Tome. A kako brojni zli jezici laprdaju po gradu, ovde se sve brzo sazna..."
„Pa šta se to priča?"
„Da si tropa i da više vremena provodiš u krkanju jagodica nego u pisanju svog novog romana."
Moje ćutanje govorilo je više od svih odgovora. Čuo sam na drugoj strani žice kako on za to vreme tipka po laptopu i shvatih da već proučava Šagalovu sliku i iznose koji je slika dostizala prilikom prodaja na poslednjim aukcijama.
„Mogu ti izvršiti telefonsku uplatu u narednih sat vremena", predloži mi on spontano. „Ti si kod TTA, zar ne? To će te koštati 2.000 dolara."
Čak i pre nego što sam odlučio, začuh zvuk prijema mejla koji je došao iz njegove kancelarije. Ako je Sofija primala ljude zbog njihovih lajni, Micuko ih je primao zbog novčanika.
„Što se tiče slike, predlažem ti za nju 30.000 dolara."
„Nadam se da se šališ. Ona vredi najmanje dvadeset puta više!"
„Ona će, po mom skromnom mišljenju, kroz dve-tri godine vredeti čak četrdeset puta više kod Sadebija u Njujorku, kada neki novi Rusi požele da sprže svoje crne kartice radi produhovljavanja. Ali ako hoćeš da već večeras vidiš boju novca i da podigneš astronomsku sumu koju ću morati da uplatim mom kolegi u San Dijegu, mogu da ti dam samo 28.000 dolara."
„Malopre si mi rekao 30.000!"
„Manje 2.000 za uspostavljanje telefonske uplate. I to pod uslovom da brižljivo slediš moja uputstva."
Da li sam stvarno imao izbora? Hrabrio sam se, govoreći sebi, da imam na raspolaganju četiri meseca da nadoknadim sumu, uvećanu za 5% kamate mesečno, i da tako ponovo dođem u posed svog dobra. Nisam bio siguran da ću u tome uspeti, ali to je bio rizik kojem se vredelo izložiti.
„Obezbediću ti da ti proradi telefon", završi Micuko. ,,Oh, uzgred, reci svom drugu Milu da mu je preostalo još samo nekoliko dana ako hoće nazad svoj saksofon."
Prekidoh vezu i vratih Estebanu njegov kolekcionarski primerak od telefona. Baš u tom trenutku uđosmo u grad. Sunce je počelo da se spušta ka horizontu. San Dijego je bio okupan ružičastom i narandžastom svetlošću koja je nagoveštavala blizinu Meksika. Bili iskoristi crveno svetlo na semaforu, ustade sa svog sedišta i dođe da mi se pridruži pozadi.
„Brrr, sva sam se ukočila!", reče ona trljajući noge.
„Stvarno, u ovom položaju..."
Ona poče da maše prema meni stranicom iscepanom iz blok-notesa: „Dali su mi adresu jednog njihovih prijatelja auto-mehaničara, koji će možda moći da nam pronađe neka kola. A vi, kako napredujete s tim?"
Pogledah u ekran mobilnog telefona. Kao magijom, opet sam mogao da prosleđujern pozive, a jedan SMS od Micuka omogućio mi je da koristim i foto-aparat na svom telefonu.
Onda, uz Bilinu pomoć, počeh da snimam sliku iz svih uglova, ne zaboravljajući da u krupnom planu napravim snimke potvrde o autentičnosti zalepljene na poleđini platna. Na kraju, pomoću aplikacije na telefonu, u roku od nekoliko sekundi, fotografije automatski dobiše datum, zaštitu i geografski položaj, a onda ih poslah na sigurnosni server. Ako je verovati Micuku, ovo markiranje je bilo validni dokaz na sudu u slučaju da neko ospori autentičnost slike u eventualnom procesu.
Operacija nam nije oduzela ni deset minuta, i dok nas je pikap dovezao do glavne železničke stanice, već smo dobili povratnu poruku zalagaoničara, kojom nam je dao adresu kolege kod koga ćemo deponovati sliku u zamenu za 28.000 dolara.
Pomogoh Bili da siđe na trotoar, zatim uzesmo naš prtljag, da bismo se na kraju zahvalili dvojici vrtlara za pomoć.
„Si vueives por aqui, me llamas, de acuerdo?"', reče Esteban, dok je nekako suviše prisno grlio mladu ženu.
„Si, si!", reče ona, prolazeći rukom kroz kosu, i dalje flertujući s njim. „Šta vam je to rekao?"
„Ništa! Samo nam je poželeo srećan put."
„Tako, samo se vi zafrkavajte sa mnom", rekoh, stajući u red da uđemo u neki taksi.
Ona mi uputi blažen osmeh, koji me podstače da joj obećam:
,,U svakom slučaju, ako sve bude u redu, večeras ćete večerati sa mnom kesadilje i čili s mesom!"
Samo pominjanje hrane bilo je dovoljno da je pokrene da melje, ali ono što me je pre nekoliko sati užasavalo, sada je u mojim ušima odzvanjalo kao vesela i prijateljska muzika:
,,A enčilade, znate li šta su enčilade!", razgalami se ona. „Ja ih obožavam, naročito kada je piletina dobro zapečena. Znate li da se mogu pripremati i sa svinjetinom ili s rakovima, a? S druge strane, načos, bljak, baš i ne volim. A eskamole? Niste ih nikada probali? Dobro, onda ćemo morati da ih pronađemo. Zamislite, to su larve mrava! To je supermegafino, do te mere da ih ponekad nazivaju kavijar od insekata. Čudno, Zar ne? Ja sam to jednom jela. Bilu je to prilikom putovanja s društvom u..."

18. Motel Kuća sunca



Čitav pakao sadržan je u jednoj jedinoj reči: samoća.
VIKTOR IGO


„Očigledno da posle bugatija možemo da pronađemo samo neki rikikiki...", primeti Bili, s dozom razočaranja u glasu.

PREDGRAĐE NA JUGU SAN DIJEGA 19 SATI
U TROŠNOJ I MRAČNOJ UTROBI SKROMNE GARAŽE

Bili se smesti na prednje sedište automobila. Bio je to neki fijat 500 iz šezdesetih godina prošlog veka, bez felni na točkovima. Santos, auto-mehaničar kog su nam preporučili, ubeđivao nas je da je to porodični automobil.
„Naravno, nije baš najkomforniji, ali mi možete verovati na reč da je izdržljiv!"
„Kako bi bilo da ga ipak obojimo pa da izgleda kao ružičasta bombona!" „Bio je to auto moje kćerke", objasni mi Čikano.
„Jao!", odgovori Bili udarajući se po glavi. „Zar ne bi bilo bolje reći da je to auto Barbike vaše kćerke?"
Što se mene tiče, provukao sam glavu u unutrašnjost automobila: „Zadnje sedište je iščupano", konstatovah.
„Tako će vam ostati više mesta za prtljag!"
Pokušavajući da ostavim utisak da znam ponešto o automobilima, počeh da pregledam farove, migavce i u kakvom su stanju svetla.
„Jeste li sigurni da je sve po propisima?"
,,U svakom slučaju, ispunjava sve meksičke propise."
Pogledah koliko je sati na mom telefonu. Uzeli smo 28.000 dolara, kako je predviđeno, ali smo nakon deponovanja slike izgubili mnogo vremena tražeći ovu garažu. Automobil je bio dobar samo za otpad, ali pošto oboje nismo imali vozačku dozvolu, nismo mogli ni da iznajmimo ni da kupimo vozilo na legalnom auto-placu ili u auto-salonu. Osim toga, imao je pogodnost što je registrovan u Meksiku, a to bi moglo da nam olakša prelazak preko granice.
Santos konačno prihvati da nam ga ustupi za 1.200 dolara, ali smo više od četvrt sata morali da se borimo da ubacimo moj veliki kofer i gospođičine stvari u vrlo skučeni prostor.
„Zar ovaj automobil ne bismo mogli da nazovemo jogurt tetrapak", upitah, dok sam upinjao svu snagu ne bih li uspeo da zatvorim gepek.
„El bote deyogur?" prevede on, praveći se da ne razume vezu između mlečnih proizvoda i olupine koju nam je prodao, i kao da se oduševio zbog toga.
Ovog puta ja sedoh za volan i s blagom zebnjom izađosmo na put. Pala je noć. Nismo do sada bili u San Dijegu i nije mi bilo nimalo lako da se orijentišem usred šume parkinga i trgovačkih zona, ali nekako smo izbili na Put 805, koji vodi ka graničnom prelazu.
Gume su škripale, a unjkavo brujanje fijata bilo je jadno naspram žestokog zujanja bugatija.
„Prebacite već jednom u drugu", reče mi Bili.
„Obaveštavam vas da sam već u četvrtoj, a pete nema!"
Ona pogleda brzinometar, koji je pokazivao jedva 70 km/h.
„Vi ste baš temeljni", konstatova ona ljutito.
„Hvala bogu, sad sam barem siguran da nećete prekoračiti brzinu."
Bilo kako bilo, tek, naša starudija dovede nas do ogromne granične postaje, gde se prelazilo u Tihuanu. Kao što se često događalo, mesto je bilo zakrčeno i vrlo živo.
Uđoh u red ispod table Samo za Meksiko i ukratko ponovih poslednja uputstva saputnici:
„Obično je mali rizik da će nas kontrolisati pri izlasku, ali ako se to dogodi, biće to zatvor, kako za vas, tako i za mene, a ovog puta nećemo moći da bežimo u ovome! Dakle, da pokušamo da izbegnemo gluposti, važi?"
„Sva sam se pretvorila u uvo", reče ona, trepćući očima u stilu Beti Bup. „Vrlo je jednostavno: ne otvarajte usta i ne pomerajte se ni za pedalj. Mi smo dvoje čestitih meksičkih radnika koji se vraćaju kući. Razumete?"
„ Vale, sehor!"
„ A ako biste mogli da prestanete da me gnjavite s tom vašom pričom, to bi za mene bio pravi odmor."
,,Muy bien, sehor!"
Prvi put nam se sreća nasmešila: za manje od pet minuta bili smo na drugoj strani, bez kontrole i bez frke.
Kao što smo i do sada činili, nastavismo duž obale. Srećom, auto-mehaničar je ostavio neki stari auto-radio s kasetofonom. Nažalost, jedina kaseta u kolima bila je album Enrikea Iglesijasa, koji je, izgleda, oduševio Bili, pa mi je probijao uši sve do Ensenade.
Tamo nas iznenada zahvati oluja i na nas se sruči provala oblaka. Vetrobran je bio sićušan, a brisači stakla toliko kratki da nisu mogli ništa protiv debele kišne zavese, do te mere da sam često nagonski rukom prelazio preko stakla da ga obrišem.
,,A da stanemo čim budemo mogli?"
„Baš sam to hteo da predložim!"
Pojavi se prvi motel na našem putu, ali promašismo skretanje. Nije se ništa videlo na tri metra. Bio sam prinuđen da vozim 20 km/h, što je izazivalo prekore vozača iza mene, koji su mi tokom dobrih četvrt sata, koliko su me pratili, nestrpljivo i besno trubili.
Konačno nađosmo sklonište u San Telmu, u vrlo loše označenom motelu Kuća sunca, čija je svetleća reklama žmirkala i najavljivala vrlo nekomforni Vaeaney. Sudeći po stanju vozila na parkingu, naslućivao sam da to mesto nema šarm i udobnost standardnog polupansiona, ali, na kraju krajeva, nismo na medenom mesecu.
„Uzimamo samo jednu sobu, zar ne?", pecnu me ona gurnuvši vrata recepcije.
„Ali dvokrevetnu!"
„Ako mislite da ću se baciti na vas..."
„Ne brinite, ne plašim vas se, niti sam baštovan, niti sam po vašem ukusu."
Recepcioner nas pozdravi gunđanjem. Bili zatraži da pogleda sobu, ali ja zgrabih ključ i platih unapred.
,,U svakom slučaju, nemamo gde drugde: lije kao iz kabla, a ja sam mrtav umoran."
Jednospratna zgrada bila je sagrađena u obliku slova U, okružena dvorištem sa osušenim drvećem, čije su se izgladnele siluete povijale pod udarima vetra.
Kao što se moglo očekivati, soba je bila skučena, slabo osvetljena i odisala sumnjivim mirisima, a nameštaj je verovatno bio u modi u vreme Ajzenhauera. Imala je ogromni televizor, koji je stajao na četiri točkića i bio opremljen zvučnikom ispod ekrana. Bio je to jedan od onih modela za ljubitelje antikviteta.
„Zamislite, na ovakvom ekranu ljudi su gledali prve korake čoveka na Mesecu i saznali za ubistvo Kenedija!", našali se Bili.
Bio sam radoznao pa pokušah da uključim aparat. Začuh neko nejasno krčanje, ali nisam mogao da uhvatim nikakvu sliku.
,,U svakom slučaju, na ovom ekranu neće gledati sledeće finale Superbola..."
Tuš-kabina u kupatilu bila je prostrana, ali na slavini behu tragovi rđe. „Vi znate za onu izreku", reče mi Bili smešeći se. „Treba najpre pogledati iza uzglavlja kreveta, da se vidi ima li prašine!"
Dok je govorila, pomeri ormarić i ispusti krik:
„Fuj!" reče ona bacajući cipelu na bubašvabu.
Zatim se okrenu prema meni, tražeći u mojim očima malo podrške:
„Da obavimo našu malu meksičku večeru?"
Ali moj entuzijazam beše splasnuo:
„Slušajte, ovde nema restorana, lije kao iz kabla, ja sam umoran i nije baš prijatno da ponovo ulazimo u kola po ovoj kiši."
„Oho, vi ste kao i svi drugi: vrlo jaki na obećanjima..."
„Slažem se! I idem da spavam!"
„Čekajte! Da ipak popijemo po čašicu. Dok smo dolazili ovde, prošli smo neki mali bar, na manje od petsto metara..."
Skidoh cipele i legoh na krevet.
„Idite bez mene. Več je kasno, a sutra moramo da pređemo dug put.
Osim toga, ne volim barove. U svakom slučaju, nikako barove pored puta."
„Vrlo dobro, ići ću bez vas."
Ona ode u kupatilo s nekoliko stvarčica i koji trenutak kasnije ugledah je kako izlazi u farmerkama i strukiranoj kožnoj jakni. Upravo se spremala da krene, kad osetih da joj se nešto vrzma po glavi.
„Malopre, kada ste rekli da niste po mom ukusu...", započe ona.
„Da?"
„Koji tip muškarca je, po vašem mišljenju, po mom ukusu?"
„Pa onaj kreten od Džeka, na primer. Ili još bolje, Esteban, koji nije prestajao da vas gleda ispod oka sve vreme, ohrabren vašim koketnim pogledima i izazovnim držanjem."
„Da li me zaista tako vidite ili samo želite da me povredite?"
„Iskreno rečeno, to je tako, jer ste takvi kakvi ste i ja to najbolje znam jer sam vas ja stvorio."
Njeno lice se ukoči. Uhvati se za kvaku a da ništa ne dodade. „Sačekajte", rekoh i stigoh je na pragu. „Ponesite i nešto novca."
Ona me izazovno pogleda:
„Da me stvarno poznajete, znali biste da ja nikada u životu nisam platila ni jedno jedino piće u baru..."
Pošto sam ostao sam, prepustih se mlakom tušu, previh zavoj oko članka, pa onda otvorih kofer da pronađem nešto za noć. Unutra me je, baš kako je rekla Bili, čekao laptop, koji mi je izgledao nekako zlokobno. Bazao sam po sobi nekoliko minuta, zatim otvorih orman da ostavim odeću i potražih jastuk, ali bez uspeha. U fioci noćnog stočića, pored jeftinog primerka Novog zaveta, pronađoh još dve knjige, koje su sigurno zaboravili raniji gosti. Prva je bila bestseler Senka vetra Karlosa Ruisa Safona, kojeg sam se sećao zato što sam jedan primerak poklonio Karoli. Druga je nosila naslov La Compagnia de los Angelos i bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da shvatim da se radi o španskom prevodu mog prvog romana. Prelistah je radoznalo. Osoba koja ju je čitala potrudila se da podvuče neke rečenice i savije uglove nekih stranica. Ne bih znao da kažem da li je ovaj čitalac voleo ili mrzeo moje delo, ali ga priča u svakom slučaju nije ostavila ravnodušnim, a to piscu najviše i znači.
Razdragan zbog tog neočekivanog otkrića, sedoh za omanji pisaći stočić i uključih kompjuter.
A šta ako se želja za pisanjem ponovo javila? I ponovo mogu da pišem? Program za kucanje zatraži lozinku. Osećao sam kako me postepeno hvata mučnina, ali pokušavao sam da se ubedim da je to od uzbuđenja.
Kada se rajski pejzaž pojavi u dnu ekrana, uključih program za obradu teksta i pojavi se strana za kucanje. Pokretni trepćući pokazivač u vrhu ekrana kao da je samo čekao da ga pustim u pokret tipkanjem po tastaturi. Onda mi se puls ubrza, kao da su mi kleštima stegli srčani mišić. Poče da me hvata vrtoglavica, a mučnina i gađenje bili su tako žestoki da... bio sam primoran da ugasim kompjuter.
Eto sranja!
Blokada pisca, sindrom prazne stranice...
Nikada nisam pomislio da bi to moglo jednog dana i mene da zadesi. Za mene je zastoj inspiracije bio rezervisan samo za štrebere, koji su pozirali praveći se da pišu, a ne za zavisnike od mašte, kakav sam bio, koji izmišljaju priče još od desete godine i ne mogu ništa protiv toga.
Da bi stvarali, neki umetnici moraju da isprovociraju beznađe kada ga nemaju dovoljno u sebi. Drugima kao podsticaj služi tuga ili njihovi porivi. Frenk Sinatra je komponovao Vm a Fool To Want You nakon raskida sa Avom Gardner. Apoliner je napisao Most Mirabo posle razlaza s Mari Loransen. I Stiven King je često pričao da je napisao Isijavanje pod dejstvom alkohola i droge. Ja na mom niskom nivou nikada nisam osećao potrebu za uzbuđenjima da bih pisao. Godinama sam radio svaki dan, uključujući Božić i Dan zahvalnosti, kako bih kanalisao maštu. Kada sam imao inspiraciju, ništa više nije bilo važno: živeo sam u transu, u stanju produžene hipnoze. Za vreme tih blagoslovenih perioda pisanje je za mene bilo kao droga, euforičnije stanje od čistog kokainskog tripa, prijatnije od najvećih ludosti u pijanstvu.
A sada je sve to bilo daleko. Vrlo daleko. Osećao sam odbojnost prema pisanju, a ni pisanje više nije htelo mene.

Tableta za smirenje. Nemoj da se smatraš jačim nego što jesi. Prihvati svoju zavisnost pokorno.
Legoh, isključih svetlo, okrenuh se, pa se ponovo okrenuh u krevetu. Nisam nikako uspevao da zaspim. Osećao sam se tako nemoćnim. Zašto više nisam bio sposoban da pišem? Zašto sam postao ravnodušan prema stvaranju? Stari radio-budilnik pokazivao je skoro 23 sata. Počeo sam ozbiljno da se brinem za Bili, koja se još nije vratila. Zašto sam joj se obraćao tako strogo? Pomalo zato što sam bio začuđen njenom pojavom i što nisam mogao da kontrolišem njeno uvlačenje u moj život, a naročito zato što sam osećao da nisam u stanju da u sebi pronađem snagu da je vratim u njen imaginarni svet.
Ustadoh iz kreveta, obukoh se na brzinu i izađoh na kišu. Hodao sam dobrih deset minuta, a onda primetih natpis obavijen zelenkastim svetlom, koji je izdaleka ukazivao na Linterna verde.
Bio je to običan bar gde su skoro svi gosti bili muškarci. Mesto je bilo krcato, a atmosfera praznična. Tekila je tekla u potocima, a okolo se širio otrcani zvuk rok satire. Konobarica je išla od stola do stola s poslužavnikom punim flaša i služila goste alkoholom. Iza šanka je jedan kržljavi papagaj zabavljao gledaoce, dok je druga konobarica, koju su stalni gosti zvali Paloma, igrala la bambu i primala porudžbine. Zatražili joj pivo i ona me posluži koronom s kriškom limuna u flaši. Predoh u luku pogledom preko sale, koja je bila ukrašena paravanima od obojenog drveta, što je pomalo podsećalo na majansku umetnost. Na zidu su bile okačene stare fotografije iz vesterna i nekoliko zastavica lokalnog fudbalskog tima.
Bili je sedela za stolom u dnu prostorije, s dva veseljaka koji su valjali viceve i glasno se smejali. S pivom u ruci približih se društvu. Ona me primeti, ali joj je očigledno bilo draže da me ignoriše. Videvši njene raširene zenice, naslutio sam da je već popila nekoliko čaša. Poznavao sam njene mane i znao sam da ne podnosi alkohol. Takođe sam poznavao i tip tih muškaraca i njihovu jadnu taktiku: ti momci nisu izmislili mašinu za savijanje banana, ali su imali pravi osećaj da otkriju ranjive žene, dovoljno očajne da im se podaju.
„Hajde, vodim vas u hotel."
„Pustite me na miru! Vi mi niste ni otac ni muž. Predložila sam vam da dođete sa mnom, a vi ste mi pljunuli u lice!"
Onda slegnu ramenima i umoči tortilju u posudu sa sosom od avokada. „Hajde, ne budite dete. Vi ne podnosite alkohol, znate to."
„Ja vrlo dobro podnosim alkohol", izazva me ona i ščepa flašu meskala, koja se šepurila na sredini stola. Nije imala potrebu za čašom. Zatim prosledi flašu dvojici svojih ortaka, koji takođe otpiše direktno iz flaše. Mišićaviji od te dvojice, obučen u pulover sa Isusovim imenom, pruži mi flašu kao gest dobre volje.
Sumnjičavo se zagledah u malog škorpiona koji je plivao u dnu flaše: verovatno je bio tu jer ta životinja daje moć i muškost.
„Ne treba mi to", rekoh.
„Ako nećeš da piješ, onda nas pusti na miru, prijatelju! Vidiš valjda da se gospođica lepo provodi s nama."
Umesto da se vratim nazad, približih se korak i unesoh se u lice Isusu. Ma koliko da sam voleo Džejn Ostin i Doroti Parker, odrastao u gradu, i to u najgorem mogućem getu: zadavao sam udarce i primao ih, računajući tu i tipove naoružane noževima i pištoljima, mnogo bolje građene nego ovaj selja koji misli da može da me zastraši.
„Ti začepi gubicu!"
Zatim se opet okrenuh ka Bili.
„Kada ste se poslednji put napili u Bostonu, to se nije dobro završilo, sećate li se?"
Ona me odmeri prezrivo.
„Uvek iste reči koje povređuju, uvek reči koje ranjavaju! Vi ste zaista vrlo jaki na tom planu."
Baš kad je Džek u poslednjem trenutku otkazao odmor na Havajima, ona je svratila u Red pijano, bar blizu Old stejt hausa. Bila je veoma potresena, skoro na kraju snaga. Da bi savladala bol, prihvatila je da je votkom časti neki Pol Voker, poslovođa lokalnih robnih kuća poznate trgovačke firme. Predložio joj je da je otprati do kuće. Ona nije rekla ne, što je on shvatio kao da. Kasnije, u taksiju, počeo je da je spopada. Tu ga je odbila, ali možda ne dovoljno odlučno, nije bila sigurna, pa je tip procenio da ipak ima pravo na kompenzaciju za piće koje joj je te večeri plaćao. Njoj se sve vrtelo u glavi, toliko da ni ona sama više nije znala šta želi. Kad su stigli ispred njenog stana, prijatelj Pol uvukao se u hodnik i pozvao se na još jedno piće. Sita opiranja i u strahu da ne probudi komšije, dozvolila mu je da se liftom popne zajedno s njom. Zatim... više se ničega nije sećala. Probudila se sutradan ujutro na svom kauču i primetila da joj je suknja podignuta iznad pojasa. U naredna tri meseca radila je testove za sidu i trudnoću i bila utučena do smrti, ali nije smogla hrabrosti da ga prijavi zato što je procenila da je, u krajnjoj liniji, delimično i sama odgovorna za ono što se dogodilo.
Oživeh joj tu gadnu uspomenu, a ona me odmeri suznim očima: „Zašto... zašto mi priređujete takve svinjarije u romanima?"
Pitanje me ubode do dna srca. Odgovor sam ipak dao iskren:
„Bez sumnje zato što vi u sebi nosite neke od mojih demona: moju tamnu stranu, onu najodvratniju. Onu koja u meni izaziva gađenje i nerazumevanje. Onu zbog koje ponekad potpuno izgubim samopoštovanje."
Bila je zabezeknuta, ali nije izgledalo da će mi se pridružiti.
„Odvešću vas u hotel", insistirao sam pružajući ruku.
„Como chingas!", zašišta Isus kroz zube.
Ne odgovorih na provokaciju, istovremeno ispuštajući Bili iz vida. „Možemo da izađemo samo zajedno. Ne idemo nigde jedno bez drugoga."
Ona htede da mi odgovori kada mi se Isus obrati sa joto8 izrazom koji mi je bio poznat, jer je bio omiljena psovka Tereze Rodrigez, poreklom iz Hondurasa, koju sam zaposlio kao spremačicu i koja je bila komšinica moje majke u Makartur Parku.
Začu se udarac pesnicom. Bila je to prava, neodbranjiva desnica, kao u dobra stara vremena moje prve mladosti, kojom me Isus posla na susedni sto, što izazva poigravanje krigli piva i takosa. Bio je to lep udarac, direktno u nos, nažalost, ne i jedini.
Za manje od sekunde cela sala okupi se oko mene i začuh povike oduševljenja što se najzad nešto dešava; tako započe opšti metež. Dva tipa priđoše otpozadi i podigoše me s poda, dok treći lupež učini da zažalim što sam uopšte kročio nogom u taj bar. Lice, jetra, stomak: udarci su pljuštali po meni zadivljujućom i zbunjujućom brzinom, pa mi je to prebijanje u neku ruku i dobro došlo. Ne zato što sam mazohista, već sam to stradanje doživeo kao prvu etapu na putu iskupljenja. Glava mi klonu i osetih metalni ukus krvi koja mi je tekla iz usta. Pred očima počeše u pravilnim intervalima da iskrsavaju stroboskopske slike, sećanja pomešana sa scenama u baru: Aurorin zaljubljeni pogled na fotografijama časopisa, namenjen nekom drugom tipu, a ne meni; Milova izdaja; Karolin izgubljeni pogled; tetovaža na donjem delu Palominih leđa; la bomba latina koja je upravo pojačala muziku i koju sam video kako se trese u ritmu pljuska batina koji me je zasipao. Što se tiče Bili, ugledah njenu siluetu kako se približava sa škorpion-flašom u ruci, i kako je razbija o glavu jednog od mojih napadača.
Atmosfera se odjednom umiri. Shvatih, s olakšanjem, da je fešta završena. Osetih da me neko među svetinom podiže i hvata ispod miške, a zatim kako izlećem napolje, na kišu, i završavam s nosom u prljavoj bari.

19. Road Movie



Sreća je mehur sapunice, koji menja boju kao duga i koji se raspukne kad ga dotaknete.
BALZAK


„Milo, otvori mi!"
Utegnuta u svoju uniformu, Karol je lupala na vrata snagom autoriteta koju joj je dao zakon.

PACIFIČKE PALISADE
KUĆICA NA DVA SPRATA, OBAVIJENA JUTARNJOM MAGLOM

„Upozoravam te, obraćam ti se kao policajac, a ne prijateljica. U ime zakona Kalifornije, zahtevam da me pustiš da uđem."
„Pišam se u usta zakonu Kalifornije", progunđa Milo odškrinuvši vrata. „Vrlo konstruktivno, zaista!", prekori ga ona ulazeći u kuću. Bio je u gaćama i samo sa starim džemperom Space Invaders na sebi. Bio je bled, s podočnjacima, s kosom kao da se češljao štapinom dinamita. Bio je tetoviran na svakom delu mišica, a tajanstveni znaci Mare salvatruče kao da su goreli opasnim plamenom.
„Upozoravam te da još nema ni 7 sati ujutro, da sam spavao i da nisam sam."
Na staklenom stolu u dnevnom boravku Karol spazi ostatak potpuno ispijene flaše votke, kao i skoro praznu kesicu trave.
„Mislila sam da si prestao s ovim", reče ona tužno.
„Pa nisam, eto vidiš: moj život je opet skrenuo s puta, uništio sam svog najboljeg prijatelja i ne umem da mu pomognem sada kada je u nevolji. Dakle, da, opio sam se, popušio tri-četiri džointa i..."
,,I imaš društvo."
„Oho, a to je moja stvar, jasno?"
„Ko je to? Sabrina? Viki?"
„Ne, dve kurve za po 50 dolara, koje sam pokupio na Krik aveniji. Je li ti to dovoljno objašnjenje?"
Zatečena, ona se zbunjeno naceri, a da nije bila u stanju da odredi da li govori istinu, ili je samo provocira.
Milo uključi aparat za kafu i ubaci kapsulu.
„Dobro, Karol, mora da si imala dobar razlog da me probudiš u cik zore." Mlada policajka za trenutak oseti nelagodnost, a onda nastavi:
„Sinoć sam ostavila opis bugatija u komesarijatu, sa zahtevom da me obaveste ako nešto čuju. I pogodi šta? Upravo su pronašli tvoj automobil u nekom šumarku blizu San Dijega."
Milovo lice konačno dobi neki sjaj.
„A Tom?"
„Nema nikakvih vesti o njemu. Bugati je zaustavljen zbog prekoračenja brzine, ali je navedeno da je vozač, koji je odbio da se zaustavi, u stvari žena."
„Žena vozač?"
„Prema izjavi lokalne policije, za volanom nije bio Tom, već neka devojka. Izveštaj ipak beleži i prisustvo muškog saputnika."
Ona načulji uši ka kupatilu. Osim vode iz tuša, čulo se i zujanje fena za kosu: zaista su bile dve osobe u prostoriji...
„Blizu San Dijega, kažeš?"
Karol pogleda izveštaj.
„Da, u nekoj divljini oko Rančo Santa Fea."
Milo se počeša po glavi i poseja još više peruti iz nakostrešene kose. „Mislim da ću otići tamo iznajmljenim kolima. Malo ću pročačkati i možda pronaći nešto što će me uputiti na Tomovu stazu."
„Idem i ja s tobom!" odluči ona.
„Nema potrebe."
„Ne pitam te za mišljenje. Ići ću tamo hteo ti to ili ne."
„A tvoj posao?"
„Nisam išla na raspust ili odsustvo od svoje pete godine! Osim toga, neće biti naodmet ako dvoje vode istragu."
„Mnogo se plašim da ne napravi neku glupost", priznade Milo gledajući u prazno.
„A ti, zar već ne praviš gluposti?" upita ga ona strogo.
Vrata kupatila se otvoriše, pojaviše se dve Južnoamerikanke i izađoše iz prostorije čavrljajući. Jedna od njih bila je polugola, s peškirom obavijenim oko glave, a druga u penjoaru.
Kad ih spazi, Karol spopade muka: te dve devojke bile su na njenoj teritoriji! Uz to, još su i prostakuše, štaviše, izlizane od upotrebe; jedna od njih imala je bistar pogled, dok je druga bila visoka i izborana. One su predstavljale ono što bi postala da nije uspela da se iščupa iz Makartur Parka.
On pokuša da prikrije koliko mu je neprijatno, ali je Karol sve bilo jasno.
„Vraćam se u komesarijat da ih obavestim da ću biti odsutna", reče ona najzad, kako bi razbila tišinu koja je postala preteška. „Ti se istuširaj, razvedi svoje drugarice i dođi kod mene za jedan sat, može?"

POLUOSTRVO DONJA KALIFORNIJA, MEKSIKO 8 H UJUTRO

Oprezno otvorih jedno oko. S raskvašenog puta odbijalo se zaslepljujuće sunce koje je širilo jutarnje zrake po vetrobranu posutom kapljicama kiše.
Umotan u plišano ćebe, ukočenih mišića i crvenog nosa, izronih iz sna, zgrčen na suvozačevom sedištu fijata 500.
„Onda, jesmo li lepo spavali?", upita me Bili.
Uspravih se uz grimasu, poluparalizovan i ukočenog vrata.
„Gde smo?"
„Na pustom drumu, između nigde i negde."
„Vozili ste celu noć?"
Ona potvrdi, dobro raspoložena, a ja u retrovizoru osmotrih svoje prljavo lice, nagrđeno udarcima koje sam dobio prethodno veče.
„Lepo vam stoji", reče ona ozbiljno. „Uopšte mi se nije dopadala vaša bebeća faca."
„Vi baš imate istinski dar da udelite kompliment."
Pogledah kroz prozor automobila: pejzaž je postao nekako divalj, nepristupačan. Put je bio uzan, pun rupa i presecao brdovite pustinjske predele iz kojih su izranjale raštrkane suvonjave biljke: kaktusi, agave sa sočnim listovima, bodljikavo žbunje. Saobraćaj se odvijao lagano, ali odsustvo pravog kolovoza činilo je svako mimoilaženje s autobusom ili kamionom opasnim.
„Zameniću vas da malo odspavate."
„Staćemo na sledećoj benzinskoj pumpi."
Ali benzinske pumpe bile su retke i nisu sve radile. Pre nego što smo pronašli jednu otvorenu, prošli smo kroz nekoliko usamljenih zaseoka i ruševina utvarnih sela. Na jednoj od krivina naiđosmo na narandžastu korvetu pored puta, sa upaljenim trepćućim svetlima. Naslonjen na haubu, mladi stoper, koji bi po svom izgledu mogao biti neki slavni model u reklami za dezodorans, držao je u rukama mali natpis: Out of gas9
„Da mu pomognemo?", predloži Bili.
„Ne, smrdi na klasičnu podvalu tipa koji simulira kvar da bi pokrao turiste."
„Po vama se podrazumeva da su Meksikanci lopovi?"
„Ne, po meni se podrazumeva da ćemo s tom vašom manijom da se zbližavate sa svakim lepim momkom u zemlji opet upasti u govna."
„Vi ste bili veoma zadovoljni što su nas primili kad smo mi stopirali!" „Slušajte, jasno je kao dan: taj tip hoće da ukrade naš novac i kola! Ako je to ono što želite, stanite, ali ne tražite moj blagoslov!"
Ona, srećom, ne preuze taj rizik pa nastavismo put.
Pošto smo se snabdeli gorivom, zastali smo da se odmorimo ispred jedne porodične prodavnice mešovite robe. Iza dugačke i starinske vitrine nalazio se oskudan izbor svežeg voća, mlečnih proizvoda i poslastica. Kupili smo nešto za okrepljenje, a onda improvizovali piknik nekoliko kilometara dalje, ispod Džošuinog drveta.
Dok sam srkao kafu koja se pušila, posmatrao sam Bili sa izvesnim divljenjem. Sedela je na ćebetu i halapljivo proždirala kanelske polvorone i čuros prekriven smrznutim šećerom.
„Što je ovo dobro! Vi ništa ne jedete?"
„Postoji nešto što se ne slaže", odgovorili pospano. „Vi u mojim romanima imate ptičji apetit, dok sve ovo vreme otkako smo se sreli gutate sve što vam dođe pod ruku..."
Ona se za trenutak zamisli, kao da je i sama tek sad to primetila, a onda se sve završi izjavom:
„To je zbog stvarnog života."
„Stvarnog života?"
,,Ja sam lik iz romana, Tome. Pripadam svetu mašte i u stvarnom životu nisam kod kuće."
„Kakve to ima veze s vašim proždrljivim apetitom?"
,,U stvarnom životu je sve ukusnije i ima više mesa. I ne ograničava se sve na hrani. Vazduh ima više kiseonika, pejzaži obiluju bojama koje rađaju želju za divljenjem u svakom trenutku. Život mašte je tako bezbojan..."
„Svet mašte je bezbojan? Ali to je potpuno suprotno od onoga što ja očekujem! Većina ljudi čita romane da bi pobegla od stvarnosti."
Ona mi odgovori najozbiljnijim tonom na svetu:
„Vi ste možda vrlo jaki kada treba da ispričate neku priču, da opišete emocije, bol, ushićenje srca, ali ne umete da opišete osnove pravog života: recimo ukuse."
„To baš i nije pohvalno", rekoh, shvatajući da mi ukazuje na lomove koje doživljavam kao pisac. „O kojim ukusima, zapravo, govorite?"
Ona potraži primere oko sebe:
„Ukus ovog voća, na primer", reče ona i iseče parče manga koji smo upravo kupili.
„Ima li još?"
Ona podiže glavu i zatvori oči, kao da svoje lepuškasto lice nudi jutarnjem povetarcu.
„Pa dobro, ono što osetimo kada nam vetar ćarlija po licu..."
„Hm, da..."
Malo sam popustio, ali sam i dalje bio sumnjičav, mada sam znao da je donekle u pravu: nisam bio sposoban da uhvatim lepotu trenutka. Ona mi je bila neshvatljiva. Nisam umeo da je uberem, da u njoj uživam, pa nisam mogao ni da je podelim sa svojim čitaocima.
„Ili pak prizor koji priređuje ovaj ružičasti oblak koji se spušta iza brda", nastavi ona otvorivši oči i pokazavši prstom u daljinu.
Zatim ustade i produži sa zanosom:
,,U vašim romanima ćete napisati: Bili je pojela mango za desert. Ali nikada nećete potanko opisati ukus tog manga."
Nežno mi stavi u usta komad sočnog voća.
,,I, kakav je?"
Pogođen u živac, pristadoh na tu igru i pokušah da opišem voće s najvećom mogućom preciznošću:
„Dobro je sazreo, svež je baš kako treba."
„Možete vi to i bolje."
„Pulpa je slatka, topi se u ustima, ukusan je i ima vrlo prijatan miris..." Primetih kako se smeje. Nastavih:
„Ima zlatnu boju, nakljukan je suncem."
„Ne morate preterivati. Zvučite kao trgovac voćem u reklami!"
„Vi nikada niste zadovoljni!"
„Razumeli ste princip", dobaci mi ona. „Dakle, nastojte da se toga setite kad budete pisali sledeću knjigu. Učinite da živim u svetu gde meso ima boju, gde voće ima ukus voća, a ne ukus kartona!"

AUTO-PUT SAN DIJEGO

„Zaboga, zar nećeš da zatvoriš tvoj prozor?"
Karol i Milo vozili su se već ceo sat. Upališe radio i nađoše neku stanicu s vestima, praveći se da pažljivo slušaju lokalnu političku debatu kako bi izbegli da razgovaraju o nečemu zbog čega bi se posvađali.
„Kada me nešto zamoliš na tako suptilan način, zadovoljstvo mi je da ti učinim uslugu", primeti ona podižući staklo.
„Šta, sad imaš problem i s mojim načinom izražavanja?"
„Da, imam problem s tvojom besplatnom neotesanošću."
„Žao mi je, ja nisam književnik. Ne pišem romane!"
Ona ga pogleda začuđeno:
„Čekaj, šta stvarno hoćeš time da kažeš?"
Milo se najpre namršti, a zatim pojača radio, kao da nema nameru da odgovori, a zatim se predomisli i upita:
„Da li se između tebe i Toma nešto dogodilo?"
„Šta?!"
„Stvarno, ti si uvek bila potajno zaljubljena u njega, zar ne?"
Karol je bila iznenađena:
„Ti to stvarno misliš?"
„Mislim da tokom svih ovih godina čekaš samo jedno: da te on najzad doživi kao ženu, a ne kao dežurnu prijateljicu."
„Stvarno bi trebalo da prestaneš s pušenjem hašiša i alkoholom, Milo. Kad pričaš takve besmislice, dobijem želju da..."
„Da šta?"
Ona odmahnu glavom:
„Ne znam, da... da ti rasporim stomak, pečem na tihoj vatri, a onda da te kloniram u dve hiljade primeraka i sopstvenim rukama ubijem svakog od tih dve hiljade klonova, da u najvećim mukama..."
„U redu", prekide je on. „Razumem šta hoćeš da kažeš."

MEKSIKO

Uprkos tome što su nam kola išla brzinom puža, kilometri su se ipak nizali. Već smo prošli San Ignasio i, kao da to nije ništa, naš jogurt tetrapak je stvarno dobro podnosio put.
Osećao sam se dobro, prvi put nakon mnogo vremena. Sviđao mi se taj pejzaž, miris makadama i opojni vonj slobode; dopadale su mi se i radnje bez istaknutih reklama i odbačene olupine kola, zbog kojih sam imao utisak da putujemo legendarnim Putem 66.
I odjednom, trešnja na šlagu torte: na jednoj od retkih benzinskih pumpi pronašao sam dve audio-kasete za 0,99 dolara. Na prvoj su bile klasične rokenrol numere, od Elvisa do Stounsa. Druga je bila piratski snimak tri Mocartova koncerta u izvedbi Marte Argerič. Dobar početak da se Bili uputi u čari prave muzike.
U rano popodne, dok smo vozili kroz prilično pusti predeo, naše napredovanje se ipak usporilo jer smo naišli na nepremostivu prepreku. Nakon dobrog obroka, ogromno stado ovaca nije moglo da pronađe nijedno bolje mesto nego da zalegne baš nasred puta i da tu opušteno bleji. U blizini je bilo nekoliko farmi i rančeva, ali je izgledalo da ama baš niko na svetu nema nameru da dođe i skloni životinje s kolovoza.
Ništa nije pomagalo: ni dugo sviranje, ni pokreti koje je Bili izvodila da preživare otera s njihovog protivpravno zauzetog položaja. Dok smo bili primorani da sve te nedaće strpljivo podnosimo, ona zapali cigaretu, a ja sam prebrojavao novac koji nam je preostao. Jedna Aurorina fotografija ispade iz mog novčanika i Bili je ščepa pre nego što sam se snašao.
„Dajte mi to!"
„Čekajte, pustite me da pogledam! Vi ste je od nje uzeli?"
Bila je to jednostavna crno-bela fotografija, koja je delovala nekako čedno.
Odevena u kratke pantalone i mušku košulju, Aurora mi se na plaži Malibu smešila sa žarom u očima, za koji sam verovao da je bio ljubav.
„Iskreno, šta vi vidite na toj vašoj pijanistkinji?"
„Šta vidim na njoj?"
„Dobro, slažem se, lepa je. To je u redu ako neko voli tip savršene žene s telom manekenke, obdarene neodoljivim šarmom. Ali, osim toga, šta to ona ima, a?"
„Stanite, molim vas: vi ste zaljubljeni u nekog prljavog glupana i nemate pravo da mi delite lekcije."
„Je li njena kulturna strana ono što vas oduševljava?"
„Da, Aurora je obrazovana. I utoliko gore ako vam to smeta. Ja sam odrastao u usranoj četvrti. Sve vreme se čula vika: krici, psovke, pretnje, pucnji. Nije postojala nijedna knjiga osim TV vodiča i ja tamo nikada nisam mogao da čujem ni Šopena ni Betovena. Dakle, da, sviđalo mi se da budem blizu Parižanke koja mi je radije pričala o Šopenhaueru i Mocartu nego o guzicama, drogi, tučama, tetoviranju i veštačkim noktima!"
Bili klimnu glavom.
„Lepa tirada, ali Aurora vam se sviđa i zato što je lepa. Nisam sigurna da bi vam s pedeset kila više bila jednako uzbudljiva, džaba bi joj bio i Mocart i Šopen..."
„Dobro, sad je dosta. Vozite!"
„Kako da krenem napred? Ako vi stvarno verujete da će naša krntija izdržati sudar s ovcom..."
Ona povuče dim danhila pa nastavi da me zadirkuje:
„Vaši mali razgovori o Šopenhaueru dolazili su pre ili posle poljupca?" Pogledah je zaprepašćeno.
„Da ja vama upućujem takve primedbe, već bih dobio šamar..." „Hajdete, to je bilo da se nasmejemo. Mnogo volim vaš zbunjeni izgled kada pocrvenite."
I neka mi onda neko kaže da sam ja stvorio ovu lujku...

MALIBU

Kao i svake nedelje, Tereza Rodrigez pojavi se u Tomovom stanu da sredi kuću. Pisac u poslednje vreme nije želeo da ga uznemiravaju i uvek bi joj zalepio na vrata poruku da je oslobađa obaveze da radi, ali nikada nije zaboravio da ostavi kovertu s kompletnim iznosom za njene usluge. Danas nije bilo ni reči na vratima
Utoliko bolje.
Stara žena nije volela da mu uzima pare a da ništa ne radi, i mnogo se brinula za pisca kog je poznavala još iz Makartur Parka, kada je bio dečak.
Nekada su tri Terezine sobe bile na istom spratu kao i stan Tomove majke i graničile se sa stanom Karol Alvarez. Kako je Tereza živela sama posle smrti svoga muža, mladi dečak i njegova drugarica stekli su naviku da dolaze kod nje da rade domaće zadatke. Može se reći da je tu atmosfera bila mirna u poređenju s njihovim domovima. S jedne strane lakomislena i nervozna majka, koja je nizala ljubavnike i razbijala kućni nameštaj, s druge očuh tiranin, koji je neprekidno vikao na ukućane.
Tereza otvori vrata, unese pribor za rad i skameni se pred užasnim neredom u kući. Zatim skupi hrabrost i poče sve to da dovodi u red. Pređe usisivačem i krpom za prašinu, uključi mašinu za pranje suđa, ispegla gomilu veša i počisti posledice cunamija koji je uništio terasu.
Napusti kuću tri sata kasnije, nakon što je prikupila otpatke i smestila kese za smeće u plastične kutije predviđene za tu namenu.
Bilo je nešto posle 17 sati kada služba za odnošenje smeća prođe da isprazni kontejnere ispred kuća u Malibu koloniji.
Prazneći jednu od najkabastijih posuda s otpacima, Džon Brejdi, jedan od radnika koji je to veće bio na dužnosti, uoči potpuno nov primerak drugog toma Trilogije o anđelima. Stavi ga sa strane i sačeka kraj smene da ga bolje osmotri.
Vau! Kakvo lepo izdanje! Velikog formata, s divnim gotskim koricama i lepim akvarelima.
Njegova žena pročitala je prvi tom i s nestrpljenjem je očekivala izlazak drugog u džepnom izdanju. Kad evo, baš će on biti taj koji će joj pričiniti to zadovoljstvo, i to luksuznim izdanjem s tvrdim koricama!
Kad se vratio kući, Dženet se bukvalno bacila na knjigu. Poče da je čita u kuhinji, grozničavo okrećući stranice, toliko se zanevši da je zaboravila da na vreme izvadi jelo iz rerne. Kasnije, u krevetu, nastavi da prelazi poglavlja s toliko žara da Džon shvati da će to biti veče bez maženja i da će spavati kao u hotelu, leđa uz leđa. On se prepusti polusnu u lošem raspoloženju, besan što je sam izazvao tu nevolju, donoseći pod sopstveni krov prokletu knjigu koja ga je koštala i večere i bračnih zadovoljstava. On se lagano uspava družeći se s Morfejom, koji ga uze u naručje i kao utehu mu pruži prijatan san u kojem su Dodžersi, ekipa za koju je strastveno navijao, osvojili prvenstvo u bejzbolu, ostvarivši veliku pobedu nad Jenkijima. Brejdi se, dakle, prepustio uživanju kada ga krik trže iz sna i probudi ga.
„Džone!"
On u panici otvori oči. Njegova žena ležala je pored njega i ispuštala glasne krike:
„Ti nemaš pravo ovo da mi radiš!"
„Šta da ti radim?"
„Knjiga se prekida na strani 266!", prekori ga ona. „Ostatak su samo prazne strane!"
„Ali ja nemam nikakve veze s tim!"
„Sigurna sam da mi ovo namerno radiš!"
„Ali nisam, zaboga! Zašto to kažeš?"
„Hoću da pročitam i ostatak!"
Brejdi stavi naočare i pogleda na budilnik:
„Ali, dušo, sada je dva ujutro! Gde da nađem nastavak?"
„Market 24 otvoren je cele noći... Molim te, Džone, idi da mi kupiš knjigu!
Drugi tom je još bolji od prvog!"
Džon Brejdi uzdahnu. Oženio se s Dženet pre trideset godina, da s njom živi u dobru i u zlu. Ove noći bilo je ovo potonje, ali on je to stoički prihvatio. Na kraju krajeva, ni on nije uvek bio lak za suživot.
Podiže stare kosti, još potpuno pospan, navuče farmerke i veliki pulover, pa onda siđe da uzme kola iz garaže. Kad je stigao u Market 24 u Ulici Parpl, baci nepotpuni primerak u kantu za smeće.
„Kakvo sranje od knjige!"

MEKSIKO

Bili smo skoro na cilju. Ako se moglo verovati tablama koje pokazuju udaljenost do naseljenih mesta, ostalo je manje od 160 km do Kabo San Lukasa, našeg odredišta.
„Ovo je poslednje dolivanje goriva", konstatova Bili, dok se parkirala ispred benzinske pumpe.
Nije još ni ugasila motor, kada se neki Pablo, ako je verovati kartici na bluzi, već baci na punjenje rezervoara i čišćenje vetrobrana.
Padala je noć. Bili napreže oči, pokušavajući da kroz staklo na drvenom panou u obliku kaktusa pročita natpise koji su preporučivali specijalitete u restoranu na uglu.
„Umirem od gladi. Da li bismo mogli nešto da pojedemo? Sigurna sam da tu unutra imaju super specijalitete i obilne porcije."
„Preješćete se koliko žderete."
„Nije to ništa ozbiljno, mene vi brinete! Sigurna sam da možete biti vrlo seksi u ulozi nekog ljubaznog doktora."
„Vi ste stvarno bolesni!"
„Čijom greškom, šta mislite? A sad ozbiljno, Tome, popustite ponekad dizgine. Budite manje brižni. Pustite da vam život čini dobro umesto da vas uvek plaši."
Hm... Evo je opet, zamišlja da je Paulo Koeljo...
Ona izađe iz kola i videh kako se penje drvenim stepenicama koje vode u restoran. U pripijenim farmerkama i strukiranoj kožnoj jakni, sa srebrnkastom bjuti kejs tašnom, imala je hod kaubojke koji se dobro slagao s dekorom. Platih Pablu gorivo i sustigoh je na stepeništu:
„Dajte mi ključeve da zaključam."
„Sve je u redu, Tome! Opustite se. Prestanite svuda oko sebe da vidite samo opasnosti. Ponudili ste mi tortilje i punjene paprike, onda pokušajte da mi ih što bolje opišete!"
Osećao sam da nemam snage da je odbijem, pa odlučih da je pratim u taj salun, gde bismo mogli, kako sam verovao, ugodno da provedemo koji trenutak. Ali na to bismo mogli da računamo samo ako bi sve prošlo bez nevolja, koje su se kao za inat obrušavale na nas od početka ovog neverovatnog putovanja.
„Ko... Kola...", započe Bili, dok smo se smeštali na terasi, da degustiramo palačinke od kukuruznog brašna.
„Molim?"
„Nisu više tamo", rastuži se ona, pokazujući mesto gde smo ih ostavili na parkingu.
Besno izađoh iz krčme, a da nisam progutao ni zalogaj:
„Prestanite svuda oko sebe da vidite samo opasnost, ha! Popustite dizgine, ha! Baš ste me dobro posavetovali? Bio sam siguran da ćemo ovako završiti! Još smo ih častili i punim rezervoarom!"
Ona me tužno pogleda, ali to potraja samo koju sekundu, a onda se vrati uobičajenom sarkazmu:
„Pa dobro, ako ste bili sigurni da će nam kola biti ukradena, zašto se niste vratili da ih zaključate? Na kraju krajeva, oboje smo krivi!"
Ponovo sam se jedva uzdržao da je ne zadavim. Ovog puta nismo više imali ni kola ni prtljag. Pala je noć i počelo je da biva hladno.

RANČO SANTA FE
ŠERIFOVA KANCELARIJA

„Narednica Alvarez... Je li ona s vama?"
„Šta želite da kažete?", upita Milo, pružajući policajcu vozačku dozvolu i polisu osiguranja za bugatija.
Pomoćnik šerifa oseti se nelagodno pa pojasni pitanje, pokazujući na Karolinu siluetu iza stakla, koja je popunjavala papire sa sekretaricom.
„Vaša drugarica, tamo, Karol, je li vam drugarica prijateljica ili samo drugarica?"
„Zašto, imate li nameru da je pozovete na večeru?"
„Tačno je da bih to mnogo voleo, naravno, ako je slobodna. Ona je neobično..."
Pažljivo je birao reči, da se ne izleti, ali odjednom postade svestan svoje nespretnosti i odluči da ne završi rečenicu.
„Preuzmite odgovornost, stari moj", posavetova ga Milo. „Okušajte sreću! Čekajte, bolje ćete proći ako ja prvo kažem nešto povoljno za vas."
Pomoćnik šerifa oseti se kao oparen, brzo proveri papire za vozilo i pruži Milu ključeve bugatija.
„Možete da ga preuzmete: sve je ispravno, ali od sada izbegavajte da pozajmljujete kola svakome."
„Nije to bio bilo ko: bio je to moj najbolji prijatelj."
„Pa dobro, možda biste morali bolje da birate prijatelje."
Milo htede da odgovori nešto neprijatno, ali im se Karol pridruži u kancelariji.
„Kada ste ih zaustavili, šerife, jeste li sigurni da je vozila žena?" „Verujte mi, narednice, umem da prepoznam ženu."
,,A muškarac na mestu suvozača, je li to bio on?", upita ona, mašući romanom na kojem je bila Tomova fotografija.
„Istinu govoreći, nisam obratio pažnju na vašeg prijatelja. Više sam se bavio plavušom o kojoj sam vam govorio. Inače, prava smaračica."
Milo oceni da gubi vreme i zatraži da preuzme svoje papire.
Šerif mu ih vrati i usudi se da postavi pitanje koje mu je gorelo na usnama.
„Tetovaže na vašoj mišici... Mara salvatruča, zar ne? Čitao sam o tome na internetu. Mislio sam da niko nikada ne može živ da izađe iz te bande."
„Ne treba verovati svemu na internetu", dade mu savet Milo izlazeći iz prostorije.
Na parkingu se posveti detaljnom pregledu bugatija. Vozilo je bilo u dobrom stanju. To što je u njemu bilo goriva, a prtljag ostao u gepeku, svedočilo je da su lopovi pobegli u žurbi. On otvori torbe i u njima pronađe žensku odeću i kozmetiku. U kaseti napipa auto-kartu i časopis.
„Onda?" upita Karol dok mu je prilazila. „Jesi li pronašao nešto?" „Možda..." odgovori on i pokaza joj pravac puta ucrtan na karti.
„Uzgred, je li te onaj jazavac pozvao na večeru?"
„Tražio mi je broj telefona i predložio da izađemo neko veče. Zašto ti to smeta?"
„Nimalo. Na kraju krajeva, nije izmislio rupe na siru, zar ne?"
Ona htede da mu odgovori da će to tek videti, kad...
„Hej, jesi li video ovo?", povika ona i pokaza mu fotografije Aurore i Rafaela Barosa na rajskoj plaži.
Milo pokaza na krstić, koji je markerom bio ucrtan na karti, i predloži svojoj prijateljici iz detinjstva:
„Šta kažeš na jedan mali vikend u lepom hotelu na Meksičkoj obali?"

MEKSIKO
BENZINSKA PUMPA EL ZAKATAL

Bili je milovala kratki svileni čipkasti kombinezon:
„Ako ovako nešto ponudiš svojoj prijateljici, ona će ti raditi ono što nikada nije. To su veštine za koje i ne znaš da postoje, toliko su pokvarene..."
Pablo razrogači oči. Bili je već deset minuta pokušavala da trampi sadržaj svoje bjuti kejs tašne za skuter mladog radnika na pumpi.
,,A ovo je nec plus ultra", izjavi ona, dok je iz torbe vadila flašicu s kristalnim poklopcem, čije su ivice blistale poput dijamanta.
Ona izvadi čep bočice i namesti zagonetni izraz na licu, kao mađioničar u napetom trenutku tačke.
„Udahni...", reče ona, prinoseći eliksir pod nos mladom čoveku. „Osećaš li taj sjajni i zavodljivi miris? Ta izazovna i zavodljiva isparenja? Prepusti se da te preplave eterična ulja ljubičice, mogranja, ružičastog bibera i jasmina..."
„Prestanite da davite tog dečaka!", zamolih je. „Navući ćete nam nevolje na vrat."
Ali Pablo kao da je tražio da bude hipnotisan i, na njegovo veliko zadovoljstvo, Bili nastavi svoju tiradu:
„Prepusti se zanosu ovih muzičkih nota, frezija i cveća ylang-ylang..." Priđoh skuteru, sav sumnjičav. Bio je to starinski bicikl s motorom, imitacija italijanske vespe, koju je verovatno neki lokalni proizvođač prodavao po Meksiku sedamdesetih godina prošlog veka. Prefarban je već nekoliko puta, a rani je bio dodatno prekriven mnoštvom nalepnica. Jedna od njih nosila je natpis: Svetsko prvenstvo u fudbalu, Meksiko 1986...
Bili je iza mojih leđa nastavljala svoj performans:
„Veruj mi, Pablito, kada neka žena stavi ovaj parfem, prodire u zavodnički vrt ispunjen senzualnim mirisima, koji je pretvaraju u divlju i neustrašivu tigricu žednu krvi..."
„Dobro, prestanite s tim cirkusom!", podviknuh. ,,U svakom slučaju, dvoje nikada neće moći da sedne na ovaj skuter."
„Hajde, hajde, pa nisam toliko teška", okrenu se ona, ostavljajući Pabla pred koncentrisanom ženskom magijom koju je širila Aurorina bjuti kejs.
„Osim toga, previše je opasno. Pada noć, putevi su loši, načičkani rupama i džombama..."
„Trato hecho?" , upita Pablo koji nam se pridruži.
Bili ga obradova:
„To je dobar dil. Veruj mi, tvoja devojka će te obožavati!", obeća mu ona i dočepa se njegovog malog svežnja ključeva.
Ja odmahnuh glavom:
„To je smešno! Ova spravica će nas izdati posle dvadeset kilometara.
Kaiš je verovatno istrošen i sad je kao kanap i..."
„Tome!"
„Šta?"
„Na ovakvim skuterima ne postoji kaiš, već se za prijenos koristi lanac.
Prestanite da izigravate muškarčinu kad ne znate ništa o mehanici."
„Možda ova spravica nije paljena poslednjih dvadeset godina", rekoh dok sam okretao ključ.
Motor se zakašlja dva-tri puta, a onda s naporom poče da bruji. Bili sede iza mene, stavi mi ruke oko struka i nasloni glavu na moje rame.
Skuter krenu, pucajući iz auspuha kao petarde za Novu godinu.

20. Grad andjela



Ne računaju se udarci koje zadajemo, već oni koje primamo i trpimo kako bismo išli napred.
RENDI PAUŠ


KABO SAN LUKAS
HOTEL KAPIJA RAJA APARTMAN BR. 12

Jutarnja svetlost probijala se kroz zavese. Bili otvori jedno oko, zevnu i lenjo se protegnu. Digitalni brojčanik budilnika pokazivao je da je prošlo devet sati. Ona se vrati na svoj dušek. Na nekoliko metara od nje, na odvojenom krevetu, Tom je ležao sklupčan, utonuo u dubok san. Umorni i iznemogli od puta, stigli su u toku noći do hotela. Pošto je stari Pablov skuter ispustio dušu na desetak kilometara od odredišta, morali su da svoje putešestvije završe peške, pogađajući imena ptica tokom dugog marša koji ih je delio od mesta odmora.
U kratkim pantalonama i majici na bretele, Bili skoči na parket i vučjim korakom uputi se ka kauču. Pored dva kvin sajz kreveta, apartman je imao i kamin na sredini sobe i prostrani salon, čiji je nameštaj bio mešavina tradicionalnog meksičkog stila i tehnoloških štosova: ravni ekrani, raznorazni gadžeti, bežični internet... Drhteći, Bili zgrabi Tomovu bluzu i obmota je oko sebe kao ogrtač, a onda izađe kroz francuski prozor.
Čim je kročila napolje, ostade bez daha. Sinoć, kada su legli, bili su na ivici nerava i previše iscrpeni da bi mogli da uživaju u prizoru. Ali jutros... Bili se uputi na terasu okupanu suncem. Gledano odavde, isticala se punta poluostrva Kalifornija de Baha, odnosno Donje Kalifornije, tog čarobnog mesta gde se Tihi okean spaja sa Kortesovim morem. Da li je ikada mogla i da zamisli neki tako zavodljiv pejzaž? Ne, ne koliko se sećala. S osmehom na usnama i žarom u očima, osloni se laktovima na ogradu. S planinama u pozadini, stotinak kućica bilo je skladno poredano duž plaže sitnog peska, koju je zapljuskivalo more boje safira. Naziv hotela La puerta del Paraiso obećavao je kapiju koja vodi u raj. Teško bi bilo reći da je to daleko od istine...
Ona primače oko teleskopu, koji se nalazio na tronožnom stativu, namenjen budućim astronomima, ali umesto da gleda nebo ili planine, usmeri durbin na hotelske bazene. Bili su ogromni, prelivali se u tri nivoa, spuštali do plaže i izgledalo je kao da se mešaju s morem.
U sredini svakog nalazilo se malo ekskluzivno ostrvce rezervisano za lepe ljude, koji du tu započinjali svoj dan hvatanjem bronzane boje pod palapama s krovovima od suvog lišća.
Bili je bila sva ushićena dok je netremice gledala kroz durbin:
Tip sa stetson šeširom, tamo, zaboga, reklo bi se da je to Bono! A krupna plavuša s decom jako liči na Klaudiju Šifer! A brineta razbijač, tetovirana od glave do pete, s punđom u obliku glavice kupusa, moj bože, pa to je...
Zabavljala se tako nekoliko minuta, sve dok je nalet svežeg vetra ne natera da se skupi na fotelji od trske. Dok je trljala leđa da se zagreje, napipa nešto u unutrašnjem džepu bluze. Bio je to Tomov novčanik. Neki stari model, vrlo debeo, ispucale kože i izlizanih i povijenih ivica. Radoznala, otvori ga bez previše skrupula. Bio je naduven od velikog broja novčanica koje je dobio za sliku. Ali nju nije zanimao novac. Pronađe Aurorinu fotografiju, zaključi daje stara, okrenu je i otkri ženski rukopis:
Ljubavi, ti si za mene nož koji ću zariti u sebe
O
Da, citat koji je pijanistkinja verovatno odnekud prepisala. Egoistična varka, vrlo mučna i vrlo bolna da bi predstavljala romantičnu gotsku igru.
Bili vrati fotografiju u novčanik i poče da pregleda ostatak sadržaja. Bio je oskudan: kreditne kartice, pasoš, dve tablete ibuprofena. I to je bilo sve. Pa odakle je onda poticala ta nadutost ako nije od novčanica? Ona pažljivije pretrese novčanik i otkri duplu postavu zašivenu debelim koncem.
Iznenađena, skide ukosnicu s kopčom, koja joj je pridržavala kosu, i malim brošem poče da rašiva. Onda protrese džepčić i neki blistavi metalni predmet pade na njen dlan.
Bila je to čaura metka. Srce joj se naglo ubrza. Pošto je shvatila da je upravo narušila jednu tajnu, požuri da čauru ponovo stavi u duplu postavu. Tad oseti da tu ima još nečega. Bio je to neki stari požuteli i pomalo mutan polaroid. Na fotografiji se video mladi par kako se grli ispred žičane ograde i stuba ukopanog u beton. Ona bez ikakve teškoće prepozna Toma i proceni da tada nije imao ni dvadeset godina. Devojka pored njega bila je još mlađa, nije mogla imati više od sedamnaest-osamnaest godina. Bila je lepa, južnoameričkog porekla, visoka i nežna, divnih bistrih očiju koje su prosto prodirale sa slike, uprkos lošem kvalitetu. Sudeći po njenoj pozi, moglo se naslutiti da je ona sama napravila snimak tako što je držala aparat jednom rukom.
„Hej, ne ustručavajte se!"
Bili se trže i ispusti fotografiju. Okrenu se i...

HOTEL KAPIJA RAJA APARTMAN BR. 24

„Hej, ne ustručavaj se!", povika neki glas.
Dok je Milo kroz teleskop detaljno proučavao fizičke kvalitete dve polugole vile koje su se sunčale na ivici bazena, Karol banu na terasu. On se trže i okrenu se ka svojoj prijateljici, koja ga je strogo odmerila:
„To je postavljeno da se posmatraju Kasiopeja i Orion, a ne da pariš oči!" „Možda se i one zovu Kasiopeja i Orion", primeti on, pokazujući bradom na dve zavodnice.
„Baš si duhovit..."
„Slušaj, Karol, nisi mi žena, a još manje majka! Pre svega, kako si ušla u moju sobu?"
„Ja sam žaca, stari moj! Ako misliš da obična hotelska vrata predstavljaju problem...", reče ona i baci platnenu torbu na jednu od trščanih stolica.
„Ja to zovem narušavanjem privatnosti!"
„Pa dobro, zovi policiju."
„Baš si duhovita!"
Zbunjen, sleže ramenima i promeni temu:
„Upravo sam proverio na recepciji. Tom je stigao u hotel sa svojom takozvanom prijateljicom."
„Znam, već sam sprovela istragu: apartman br. 12, dva odvojena kreveta."
,,I to te smiruje, ta dva odvojena kreveta?"
Ona uzdahnu:
„Kad se ti nečega dohvatiš, strašno si dosadan..."
„A Aurora? Jesi li i nju podvrgla istrazi?"
„Naravno!", reče i približi se teleskopu da ga usmeri ka obali.
Nekoliko sekundi pažljivo je osmatrala široko prostranstvo plaže sa sitnim peskom, do koga su povremeno dopirali prozirni talasi.
,,I ako su moja saznanja tačna, Aurora bi u ovom trenutku trebalo da se nalazi... baš ovde."
Ona namesti durbin u položaj koji je omogućavao Milu da baci pogled. Pored obale, odevena u seksi kupaći kombinezon, lepa Aurora vozila je vodeni skuter s Rafaelom Barosom.
„Nije loš ovaj tip, zar ne?", upita Karol, dok je zauzimala mesto za posmatranje.
„Dobar, a? Misliš, a?"
„Dobro, teško je zaključiti! Jesi li mu video četvrtasta ramena i atletski torzo? Momak ima facu glumca i pleća grčkog boga!"
„Dobro, hajde, u redu!", prekori je Milo i odgurnu je da ponovo preuzme kontrolu nad teleskopom. „Mislio sam da je to napravljeno za posmatranje Oriona i Kasiopeje..."
Njoj se ote osmeh dok je on tražio novu žrtvu za vrebanje.
„Brineta, potpuno preplanula, s veštačkim grudima, rokerskom frizurom, to je..."
„Da, to je ona!", prekide ga Karol. „Kada budeš završio s tom svojom zabavom, hoćeš li mi reći kako ćemo uopšte platiti hotelski račun?"
„Nemam ni najblažu predstavu", priznade Milo tužno.
On se odvoji od svoje igračke, podiže sportsku torbu sa stolice i sede naspram Karol.
„Ova stvarčica je teška čitavu tonu. Šta je unutra?"
„To je nešto što sam ponela Tomu."
On protrlja oči i zamoli je da mu objasni.
„Juče ujutro, pre nego što sam došla kod tebe, svratila sam do njegove kuće. Htela sam da se uvučem u kuću i vidim ima li nekih tragova. Popela sam se u njegovu sobu i zamisli: Šagalova slika je nestala!"
„Sranje..."
,,A jesi li znao da se iza slike nalazi čelični sef?"
„Ne."
Milu se za trenutak povrati nada. Možda je Tom imao skriveni štek koji bi im omogućio da nadoknade deo dugova.
„Bila sam zaintrigirana i nisam mogla da odolim a da ne pokušam neke kombinacije..."
,,I uspela si da otvoriš kasu", nagađao je on.
„Da, šifra 07071994."
„Kako si došla do toga?", naruga se on. „Božansko nadahnuće?" Ignorisala je njegov sarkazam.
„To je jednostavno datum njegovog dvadesetog rođendana: 7. jul 1994.
godina."
Pri ovom prisećanju, Milovo lice se smrknu i on poluglasno progunđa: ,,U to vreme nisam bio s vama, zar ne?"
„Ne... bio si u zatvoru."
Jedan anđeo prođe i ispuca nekoliko strelica tuge u Milovo srce. Fantomi i demoni još su bili tu, spremni da ponovo izađu na površinu čim spusti gard. U glavi počeše da mu se smenjuju kontrastne slike: ove iz luksuznog hotela i one odvratne, iz zatvora. Raj bogatih i pakao siromašnih...
Pre petnaest godina, proveo je devet meseci u muškom popravnom domu Čino. Bilo je to jedno dugo putovanje kroz tamu. Bolno pročišćenje koje je obeležilo kraj njegovih strašnih godina. Od tada, uprkos svim naporima koje je činio da postane novi čovek, život je za njega bio klizav i nestabilan teren, spreman da mu se izmakne pri svakom koraku, a njegova prošlost bomba sa izvađenim osiguračem, kadra da mu u svakom trenutku eksplodira u lice.
On zatrepta očima nekoliko puta, kako se ne bi prepustio uspomenama za koje je znao da su pogubne.
„Dobro, šta je bilo u tom sefu?", upita on bezbojnim glasom. „Moj poklon za njegov dvadeseti rođendan."
„Mogu li da ga vidim?"
Ona klimnu glavom.
Milo podiže torbu, stavi je na sto i otvori bravu.

APARTMAN BR. 12

„Zašto kopate po mojim stvarima?" povikah i istrgoh novčanik iz Bilinih ruku.
„Ne, nemojte da se uzbuđujete!"
Teško sam izronio iz polukomatoznog stanja. Usta su mi bila kao od kartona, osećao sam umor po celom telu, članak me je užasno boleo i imao sam neprijatan osećaj kao da sam noć proveo u mašini za pranje veša.
„Mrzim njuškala! Vi stvarno imate sve mane ovoga sveta!"
„Da, da, a čija je to greška?"
„Privatni život je važna stvar! Znam da nikada niste otvorili nijednu knjigu, ali kad to budete učinili, bacite pogled na Solženjicina. On je napisao nešto što je vrlo tačno: Naša sloboda počiva na tome što drugi ne poznaju naše živote."
„Pa dobro, tačno, htela sam da uspostavim ravnotežu", branila se ona. „Kakvu ravnotežu?"
„Vi znate sve o mom životu... Normalno je da sam pomalo radoznala da saznam više o vašem, zar ne?"
„Ne, to nije normalno! Uostalom, ništa nije normalno. Vi uopšte niste morali da napuštate vaš svet iz mašte, a ja ne bih morao da vas pratim na ovom putovanju."
„Vi ste jutros baš lepo raspoloženi!"
Da li ja to sanjam... Da li ona to upućuje prekore meni!
„Slušajte, možda imate veštinu da svaku situaciju preokrenete u vašu korist, ali to sa mnom ne ide."
„Ko je ova devojka?", upita pokazujući na polaroid.
„To je moja strina! Da li vam se sviđa odgovor?"
„Ne, to zaista ne može da prođe kao duhovit odgovor. Čak i u vašim knjigama ne biste se usudili na tako nešto."
Kakva drskost!
„To je Karol, prijateljica iz detinjstva."
,,A zašto tu fotografiju čuvate zašivenu u novčaniku kao relikviju?" Uputih joj mrk pogled pun prezira.
,,Oh, sranje", prasnu ona odlazeći s terase. „Uostalom, baš me briga za tu vašu Karol!"
Uzeh u ruku požutelu fotografiju u belom okviru i zagledah se u nju. Pre mnogo godina ušio sam je u postavu novčanika i nikad je više ni sam pogledao.
Uspomene počeše polako đa izbijaju na površinu. U glavi mi se uskomeša i vratih se šesnaest godina unazad. Karol mi je bila u naručju i molila me:
„Stani! Ne pomeraj se, Tome! Ptičica!"
Klik, bzzzzzzzzzz. Učini mi se kao da opet čujem ono karakteristično brujanje foto-aparata.
Htedoh da u letu zgrabim snimak, ali ona se pobuni:
„Hej! Pazi! Ne stavljaj prste na to, pusti neka se osuši!"
Ponovo je videh kako trčkara oko mene dok sam mahao polaroidom da ubrzam sušenje.
„Daj da vidim! Daj da vidim!"
Nastupiše tri pomalo magična minuta iščekivanja, a za to vreme se ona naslonila na moje rame i nestrpljivo vrebala pojavljivanje fotografije. Počela je da se smeje kao luda kad je videla konačan rezultat!
Bili stavi poslužavnik od doručka na sto od tikovine.
„Okej", prihvati ona, „ne bih smela da zabadam nos u vaše stvari.
Saglasna sam s tim vašim Solže-njišti-čovom: svako ima pravo na svoje tajne."
Ja sam se smirio, a ona se utišala. Nasu mi šoljicu kafe; ja njoj maslacem namazah krišku hleba.
„Šta se dogodilo tog dana?", upita ipak ona posle nekoliko trenutaka.
Ali u njenom glasu više nije bilo volje za ispitivanjem niti neprijatne radoznalosti. Možda je jednostavno osetila da, uprkos prividnom otporu, bez sumnje imam potrebu da joj poverim tu epizodu iz svog života.
„Bio je moj rođendan", započeh. „Dan kada sam napunio dvadeset godina..."

Los ANĐELES
ČETVRT MAKARTUR PARK
7. JUL 1994.

Toga leta vrućina je bila nepodnošljiva. Sve je uništavala, a u gradu je kipelo kao u loncu. Sunce je deformisalo asfalt košarkaškog terena, ali to nije sprečilo desetak momaka, razgolićenih do pojasa, da izigravaju Medžik Džonsona i igraju basket.
„Hej, Mister Frik! Dođi da nam pokažeš šta znaš."
Uopšte ne reagujem. Uostalom, nisam ih ni čuo. Pustio sam do daske ton mog kasetofona. Udaranje ritmova i jaki basovi dovoljni su da nadjačaju njihove psovke. Idući duž žičane ograde, dođoh do početka parkinga, gde je jedno usamljeno drvo s nešto preostalog lišća pružalo malo hlada. Nije to bila neka klimatizovana biblioteka, ali barem sam mogao da čitam. Sedam na suvu travu i naslanjam leđa na stablo drveta.
Zaokupljen muzikom, potpuno sam u svojoj čauri. Gledam na sat: 13 sati. Imam još jedno pola sata do autobusa kojim idem na Venis Bič, gde prodajem sladoled na šetalištu. Trebalo bi da pročitam nekoliko strana sa spiska starih knjiga koje mi je preporučila gospođica Miler, mlada, briljantna i buntovna profesorka književnosti na faksu, koja me je prilično gotivila. U torbi su mi bili Šekspirov Kralj Lir, Kuga Albera Kamija, Ispod vulkana Malkoma Laurija i hiljadu osamsto strana PoverIjivo iz L. A. Džejmsa Elroja.
Na mom vokmenu setne reči s poslednjeg albuma REM. I mnogo repa. To su zlatne godine Zapadne obale: fluidni Dr Dre, Snup Dogi Dog s gangsta fankom i Tupakov gnev. U isto vreme i mrzim i volim ovu muziku. Tačno je da u većini slučajeva reči nisu bogzna šta: odbrana marihuane, vređanje policije, ogoljeni seks, pohvale zakonu o oružju i starim automobilima. Ali barem govore o našoj svakodnevici i svemu što nas okružuje: o ulici, getu, beznađu, ratu uličnih bandi, brutalnosti policije i devojkama koje ostaju trudne u petnaestoj godini i porađaju se po školskim klozetima. Droga je prisutna svuda, posebno u pesmama, kao i u gradu, i objašnjava sve: moć, lovu, nasilje i smrt. Osim toga, reperi stvaraju lažni utisak da žive kao i mi: da se okupljaju ispred zgrada, razmenjuju vatru s policajcima, završavaju u zatvoru ili bolnici, odakle nije nimalo jednostavno izaći na ulicu.
Izdaleka vidim Karol kako dolazi. Nosi haljinu od svetle tkanine, koja joj blago ističe figuru. Ipak, to baš i nije njen stil. Najveći deo vremena, kao i mnoge devojke iz kvarta, prikriva svoju ženstvenost širokom odećom, obično duksom s kapuljačom, džemperima XXL veličine ili košarkaškim šortsevima tri broja većim. Nosi veliku sportsku torbu, prolazi pored onih junačina na terenu, neosetljiva na njihova peckanja i neukusne primedbe, i pridružuje mi se na mom ostrvcu ubogog zelenila.
„Zdravo, Tome."
„Zdravo", rekoh i skidoh slušalice.
„Šta to slušaš?"
Poznajemo se već deset godina. Osim Mila, ona mi je jedina prijateljica.
Jedina osoba (izuzimajući gospođicu Miler) s kojom zaista razgovaram. Odnos koji nas povezuje je jedinstven. Jači je nego da mi je Karol sestra. Jači nego da je moja mala prijateljica. To je nešto drugo, čemu teško mogu da dam pravo ime.
Dugo se poznajemo, ali od pre četiri godine nešto se promenilo. Jednoga dana otkrio sam da u stanu koji se nalazi deset metara od moje sobe vlada pakao i užas. Da je devojka koju ujutro srećem na stepeništu već mrtva iznutra. Da nekih večeri, s obzirom na stanje stvari, strašno pati. Da joj neko isisava krv, život, sokove.
Nisam znao šta da radim i kako da joj pomognem. Bio sam usamljen. Imao sam tada šesnaest godina, bez novca, bez bande, bez oružja, bez mišićne mase. Samo mozak i volja, ali to nikad nije dovoljno za suprotstavljanje poniženju.
Dakle, učinio sam koliko sam mogao, poštujući ono što je ona od mene tražila. Nisam nikoga alarmirao i počeo sam za nju da izmišljam priču. Priču bez kraja, koja je pratila životni put Dilajle, adolescentkinje koja je ličila na nju, kao što dve kapi vode liče, i Rafaela, anđela čuvara koji bdi nad njom još od njenog detinjstva.
Tokom dve godine, viđao sam Karol skoro svakodnevno i svaki novi dan nestrpljivo je čekala da u mojoj priči doživi nešto novo. Govorila je da joj to služi kao oružje za suočavanje sa izazovima života. Da je moji likovi i njihove avanture uvode u imaginarni svet koji joj olakšava stvarnost.
Stalno okrivljujući sebe što ne mogu da pomognem Karol i na drugi način, provodio sam sve više i više vremena izmišljajući Dilajline avanture. Najveći deo svog slobodnog vremena posvetio sam stvaranju sveta u tehnici sinemaskopa, tajnovitog i romantičnog Los Anđelesa. Tražio sam dokumente, dela o mitologiji, proždirao stare knjige o magiji. U tome sam provodio noći i neprekidno oživljavao mnoge likove koji će se suprotstaviti snagama mraka i patnje.
Tokom nekoliko meseci, moja priča se toliko proširila da je s nadrealne priče prešla na uvod u istinsku sagu. Uneo sam u tu fikciju celo svoje srce, sve najbolje što sam imao u sebi, i ne sluteći pritom da će me ona kroz petnaest godina učiniti slavnim i da će je čitati milioni.
Eto zašto sada skoro da i ne dajem intervjue, eto zašto, koliko god je moguće, izbegavam novinare. Zato što je nastanak Trilogije o anđelima tajna koju sam delio sa još samo jednom osobom na svetu.
„Onda, šta slušaš?"
Karol je tada imala sedamnaest godina. Nasmešila se: bila je lepa, opet puna života, snage i planova. I znam da misli da je sve to zahvaljujući meni.
„Prinsovu pesmu u izvođenju Šinejd O'Konor, jesi li je čula?"
„Ti se šališ! Svi znaju Nothing compares 2 LP"
Stoji ispred mene. Njena dugačka silueta ističe se pod julskim nebom. „Hoćeš da idemo da gledamo Foresta Gampa u Sinerami? Pojavio se juče.
Izgleda da nije loš..."
„Pa...", rekoh bez entuzijazma.
„Možemo da iznajmimo Beskrajni dan u video-klubu ili da na VHSu gledamo Dosije X?"
„Ne mogu, Karol, radim po podne."
„Onda...", započe ona.
Sva tajanstvena, poče da pretura po sportskoj torbi i izvuče konzervu koka-kole i promućka je da postane penušava kao da je šampanjac.
„Treba da proslavimo tvoj rođendan odmah."
Pre nego što sam izgovorio ijednu reč u znak protesta, ona povuče jezičak i žestoko me poprska po grudima i licu.
„Prestani! Ti si luda! Šta ti je?"
„Nema veze, to je lajt kola, lako se pere, ha-ha!"
„To ti kažeš!"
Ja se brišem, praveći se da sam ljut. Pravo je zadovoljstvo videti je kako se smeje dobro raspoložena.
„Kako ne puniš svaki dan dvadeset godina, smatram da treba da ti poklonim nešto posebno", izjavi ona pomalo svečano.
Ponovo se naginje nad svoju torbu i pruža mi ogroman paket. Na prvi pogled vidim da je poklon brižljivo upakovan i da potiče iz prave radnje. Uzimam ga u ruke i konstatujem da je težak koliko i ona; pomalo sam zbunjen. Znam da ni Karol, kao i ja, nema ni prebijene pare. Radi neke sitne poslove, ali to malo sklanja u stranu i čuva za studije.
„Pa pobogu, otvori, idiote! Prestani da ga samo muljaš po rukama!"
U kartonskoj kutiji nalazi se vrlo neobična stvar. Neka vrsta svetog grala za škrabalo kao što sam ja. Nešto bolje nego nalivpero Carlsa Dikensa ili Hemingvejeva rojal pisaća mašina. Bio je to pauer buk 540c, sam vrh prenosnih računara. Već dva meseca, svaki put kada prođem pored izloga Kompjuterskog kluba, ne mogu da odolim moram da se zaustavim i da mu se divim. Znam napamet karakteristike: procesor fantastičnih 33 Mhz, hard-disk 500 Mo, LCD monitor u boji s aktivnom matricom, integrisani modem, baterije koje omogućuju tri i po sata rada, prva mašina s trakpadom10. Jedinstvena alatka za rad, teška samo malo više od tri kilograma, a cena samo... 5.000 dolara!
„Ti ne možeš ovo da mi pokloniš", rekoh.
„Verujem da mogu."
Uzbuđen sam; i ona takođe. Oči joj blistaju, a nema sumnje da je to slučaj i s mojima.
„To nije poklon, Tome, to je dužnost."
„Ne razumem..."
„Želim da jednog dana napišeš priču o Dilajli, recimo Društvo anđela.
Želim da ta priča učini dobro i drugima, a ne samo meni."
„Pa mogu da je napišem i na papiru, hemijskom olovkom!"
„Možda, ali kad primiš ovaj poklon, to je onda i obaveza koju preuzimaš.
Obaveza prema meni."
Ne znam šta da odgovorim.
„Gde si našla novac za ovo, Karol?"
„Ne tiče te se: snašla sam se."
Zatim nastupa nekoliko sekundi kada niko ništa ne govori. Imam želju da je stegnem u naručje, možda čak i da je zagrlim, možda da joj kažem da je volim. Ali ni ona ni ja nismo spremni za to. Onda joj jednostavno obećavam da ću jednog dana napisati tu priču za nju.
Da bi odagnala naše emocije, iskopava poslednji predmet iz svoje velike torbe: stari Polaroidov foto-aparat koji pripada Crnoj Mami. Hvata me za struk, podiže aparat vrhovima prstiju, zauzima pozu i moli me:
„Stani! Ne mrdaj više, Tome! Ptičica!"

HOTEL KAPIJA RAJA APARTMAN BR. 12

„Vau... ta Karol... baš neobična devojka...", promrmlja Bili kad sam dovršio pripovedanje.
Imala je u pogledu mnogo nežnosti i ljudskosti, pomalo je izgledalo kao da me prvi put vidi.
„Šta ona sada radi?"
„Sada je policajac", rekoh i srknuh gutljaj kafe koja se ohladila.
,,A taj kompjuter?"
„Još ga čuvam, u kućnom sefu. Na njemu sam napisao prve skice Trilogije o anđelima. Vidite: održao sam obećanje." Ona odbi da me podrži u tom zadovoljstvu:
„Vi ćete ga održati tek kada napišete treći tom. Neke stvari je lako započeti, ali dobijaju pravi smisao tek kada se završe."
Dok sam hvatao zalet da je zamolim da konačno prestane s tim frazama, neko zalupa na vrata.
Otvorih vrata, ne pazeći, uveren da ću ugledati nekog hotelskog momka ili spremačicu, ali, umesto toga...
Svi smo doživeli tu vrstu iskustva: trenutke koji izgledaju kao da ih je udesio nebeski arhitekta, sposoban da isprede nevidljive niti između bića i stvari i da nam donese baš ono što nam je potrebno u pravom trenutku:
„Dobar dan", reče mi Karol.
„Zdravo, stari moj", dobaci mi Milo. „Lepo je videti te ponovo."

21. Amor, tekila i marijači



Bila je lepa kao tuđa žena.
POL MORAN


HOTELSKI BUTIK

„Dosta! Prestanite da se ponašate kao dete!", naredi Bili i povuče me za rukav.
„Zašto želite da me uvedete unutra?"
„Zato što vam je potrebna nova odeća!"
Pošto sam uporno odbijao da uđem, ona me gurnu s leđa i nađoh se u kružnim vratima kroz koja prođoh u luksuzni hol hotelske robne kuće.
„Vi ste bolesni!", povikah dolazeći sebi. „Vodite računa o mom zglobu! Ponekad bi se reklo da vam je mozak najobičnija kaša!" Ona prekrsti ruke u maniru stroge nastavnice:
„Slušajte, obučeni ste kao strašilo, koža vam nije videla sunce već šest meseci, a na osnovu dužine vaše kose moglo bi se pretpostaviti da vam je frizer umro još prošle godine."
„Pa šta?"
„Pa treba da promenite stil ako hoćete da se svidite nekoj ženi! Hajde, sledite me!"
Nevoljno sam išao za njom, ne baš raspoložen da se izložim šoping seansi. Ogromna sala, kojom je dominirala staklena kupola, u sebi nije imala ničega meksičkog, već je više podsećala na art nuvo dekoraciju otmenih butika u Londonu, Njujorku i Parizu. Na plafonu su visili kristalni lusteri, a na zidu su bile okačene džinovske fotografije, koje su pomalo podsećale na umetničke, a na kojima su bili Bred Pit, Robi Vilijams i Kristijano Ronaldo. Mesto je odisalo narcisoidnošću i uobraženošću.
„Dobro, da počnemo s kozmetikom za negu lica", odluči Bili.
Kozmetika za negu lica... Uzdahnuh odmahujući glavom.
Uredno obučene, prodavačice s kozmetičkog odeljenja odavale su utisak da su klonirane. Staviše nam se na raspolaganje, ali Bili, koja se odlično snalazila među parfemima, pomadama i losionima, odbi njihovu uslugu.
„Zapuštena brada i izgled kromanjonca vam uopšte ne stoje", reče ona odlučno.
Odrekoh se svakog komentara. Tačno je da sam se poslednjih meseci potpuno zapustio.
Ona zgrabi korpu i u nju baci tri tube koje je izabrala.
„Ispiranje, piling, čišćenje", nabroja ona.
Onda promeni odeljenje i nastavi s primedbama:
„Mnogo mi se sviđaju vaši prijatelji. Vaš drug je neki smešan tip, zar ne?
Bio je toliko uzbuđen što vas ponovo vidi... Bilo je dirljivo."
Upravo smo proveli poslednja dva sata s Karol i Milom. Zbog tog našeg ponovnog susreta, osetio sam toplinu oko srca i činilo mi se da mi se malo podigao moral.
„Mislite li da su poverovali u našu priču?"
„Ne znam", priznade ona. „Teško je poverovati u neverovatno, zar ne?"

HOTELSKI BAZEN
DŽIMIJEV BAR

Ispod krova od suvog lišća, bar je dominirao nad bazenom, nudio spektakularan pogled na more i neverovatan teren za golf s osamnaest rupa, koji se protezao duž okeana.
„Onda, šta misliš o toj Bili?", upita Karol.
„Ima noge kojima može da otkopča dugmad na šlicu", potvrdi Milo dok je na slamčicu ispijao gutljaj koktela serviranog u kokosovom orahu.
Ona ga pogleda preneraženo.
„Trebalo bi da mi jednoga dana objasniš zašto sve svodiš na..."
On sleže ramenima, kao dete koje su upravo izgrdili. Ispred njih je barmen žustro mućkao posudu za mešanje pića i u zanosu pripremao perfekt after ejt, koji je naručila Karol.
Milo pokuša da nastavi razgovor:
„Dobro, a ti, kakvo je tvoje mišljenje? Nemoj mi reći da si progutala tu priču o liku iz romana, koji je ispao iz knjige?"
„Znam da to može izgledati luckasto, ali mi se mnogo sviđa ta ideja", odgovori ona zamišljena.
„Prihvatam da je fizička sličnost zapanjujuća, ali ne verujem ni u bajke o vilama ni u magiju."
Karol se pokretom glave zahvali konobaru koji je spustio njenu čašu na podmetač. Potom napustiše šank i spustiše se ka bazenima da nađu slobodne ležaljke.
Puna elana, saopšti Milu svoje duboko uverenje:
„Ta knjiga razlikuje se od drugih. Ona pokreće svest čitalaca, ukazujući im na pogrešne poteze, ali isto tako i na potencijale, čije postojanje čak nisu ni naslućivali. Ta priča mi je jednom spasla život i zauvek promenila putanju naših života tako što nam je omogućila da sve troje napustimo grad."
„Karol?"
„Molim?"
„Ta devojka, koja se izdaje za Bili, obična je spletkašica, to je sve. Cura koja koristi Tomovu slabost i pokušava da ga očerupa."
„Kako misliš da ga očerupa?", povika ona. „Tvojom greškom nije mu ostalo ni prebijene pare!"
„Prestani da budeš zla! Zar veruješ da je meni lako da živim s tom odgovornošću? Nikada neću moći sebi da oprostim što sam napravio to sranje. Na to mislim i danju i noću. Već nedeljama tražim način da se iskupim."
Ona ustade s ležaljke i dugo zadrža pogled na njemu.
„Mislim da si vrlo smiren za momka koga muči griža savesti, s obzirom na to da lepezom hladiš prste na stopalima, sa sve tim tvojim slamnatim šeširom i koktelom u kokosovom orahu." Ona mu okrenu leđa i udalji se ka plaži. „Nisi fer!"
On skoči s ležaljke i potrča za njom u pokušaju da je zadrži. „Sačekaj me!"
Dok je trčao, okliznu se i pade licem u mulj. Sranje...

HOTELSKI BUTIK

„Evo šta nam treba: hidratantni sapun od kozjeg mleka. Takođe i taj gel da vam uradim piling."
Bili je nastavljala s kupovinom i obasipala me preporukama i kozmetičkim savetima.
„Stvarno vam preporučujem kremu protiv bora. Ulazite u kritično doba za muškarce. Do sada vas je debljina vašeg epiderma štitila od vremena, ali je sada s tim gotovo: vaše bore počinju da bivaju sve dublje. I, molim vas, ne budite toliko naivni da verujete ženama koje tvrde da zbog toga delujete šarmantnije!"
Kako je već uzela zalet, nisam stigao ni da joj odgovorim. Bila je sama sebi dovoljna:
„Osim toga, imate kolutove ispod očiju. S tim vašim podbratkom i podočnjacima, reklo bi se da se vraćate sa žurke koja je trajala tri dana. Znate li da treba spavati barem tri sata noću da se olakša drenaža?"
„Stvarno se ne može reći da ste mi u poslednja dva dana ostavili vremena za to..."
„Ah, eto, i to je moja greška! I hop, evo ga i serum s kolagenom. Tuba preparata za samopotamnjivanje da se dobije lokalni ten. Da sam na vašem mestu, išla bih malo i u spa centar. Imaju haj-tek mašine za skidanje tih nesrećnih jastučića. Zar ne? Šta mislite o tome? Onda bi trebalo da uradite i manikir, imate nokte kočijaša."
„Znate li vi šta pričate, kakvi crni nokti?"
Iznenada, prilikom obilaska odeljenja, dok smo ulazili u zonu parfimerije, zamalo se sudarih s fotografijom Rafaela Barosa u prirodnoj veličini. Sa osmehom za reklamu paste za zube, golih grudi, širokih ramena, pogleda punog žara i brade u stilu Džejmsa Blanta, lepi Apolon bio je promoter slavne luksuzne firme, koja ga je izabrala da bude zaštitni znak novog parfema Neukrotivi.
Bili me pusti da se oporavim od šoka, a zatim pokuša da me ohrabri: „Sigurna sam da su retuširali fotografiju", pokuša ona da me uteši.
Ali ja nisam znao šta da radim s njenim milosrđem.
„Začepite, molim vas!"
Nije dozvoljavala da me savlada mrzovolja, pa me odvuče dalje i primora da učestvujem u lovu na blago.
„Pogledajte!" uzviknu ona zaustavivši se ispred jednog izloga. „Evo našeg ubojitog oružja, da vaša koža ponovo zablista: maska od avokada."
„Ne dolazi u obzir da se mažem tim sredstvom za pranje suđa!"
„Šta da radim kad imate tamnu boju!"
Čim sam počeo da se ljutim, ona ponovo dodade ulje na vatru:
„Što se tiče nege kose, priznajem da moram da odbacim gel, zato što je za kroćenje vaše čupave metle potrebno nešto jače! Možemo da kupimo šampon s keratinom, ali bih vam radije zakazala kod Đorđa, hotelskog frizera."
Sva poletna, pređe u odeljenje posvećeno muškarcima.
„Dobro, da pređemo na ozbiljnije stvari."
Poče natenane da kopa po policama, kao kad kuvar bira sastojke za spremanje nekog prefinjenog jela.
„Da vidimo, daćete mi da probamo ovo, ovo, i... hm... ovo."
Zgrabih u letu košulju boje fuksije, bledoljubičastu bluzu i satenske pantalone.
„Auh... jeste li sigurni da je ovo za muškarce?"
„Molim vas, nemojte ovde da mi upadate u krizu muškosti! Danas se pravi muškarci oblače prefinjeno. Na primer, ovakvu streč strukiranu košulju poklonila sam Džeku i..."
Ona zastade usred rečenice, pošto je malo kasno shvatila da je upravo napravila glupost.
I zaista, bacih joj odeću u lice i izađoh iz prodavnice bez ikakve rasprave. Stvarno, te žene... uzdahnuh i uputih se ka pokretnim vratima.
Stvarno, te žene... uzdahnu Milo.

S tamponom od vate u okrvavljenoj nozdrvi, hodao je zabačene glave vraćajući se iz ambulante, gde mu je hotelski lekar upravo pružio pomoć posle ponižavajućeg pada. Zbog Karol se izvrnuo u bazen s lekovitim blatom i tako završio svoj let ka Orion i Kasiopeji, a pritom je nagazio i na nečiju stražnjicu, a istovremeno, kao neki najgori šmokljan, prosuo svoj koktel u kokosovom orahu na grudi uvaženog gosta hotela.
U ovom trenutku ne mogu nikoga da promašim...
Kad je stigao na terasu trgovačkog centra, on udvostruči oprez: pod je bio klizav, a u prolazu mnogo ljudi.
Nije trenutak da ponovo padam na zemlju, pomisli on, kad neki čovek izlete kao raketa iz pokretnih vrata i sudari se s njim.
„Možete li da gledate gde idete", jeknu Milo dok je padao na tlo. „Milo!", povikah, pomažući mu da ustane.
„Tome!"
„Jesi li povređen?"
„Nije ništa ozbiljno, pričaću ti."
„Gde je Karol?"
„Ona sama sebi stvara nevolje."
„Da popijemo pivo i nešto pojedemo?"
„Tvoj sam čovek!"
Prozor na moru bio je hotelski restoran za opuštanje. Raspoređen na tri nivoa, nudio je u stilu bifea kulinarske specijalitete iz dvanaest različitih zemalja. Zidovi od opeke bili su ukrašeni slikama lokalnih umet nika: mrtva priroda i portreti u jarkim bojama podsećali su na platna Marije Iskijerdo i Rufina Tamaja. Gosti su mogli da biraju između kl i matizovane sale i stolova na otvorenom. Mi se sa uživanjem smestismo napolje i zauzesmo mesto s čarobnim pogledom na suncem okupani luizen i Kortesovo more.
Milo je bio govorljiv:
„Srećan sam što te vidim takvog, stari moj. Bolje ti je, zar ne? U svakom slučaju, izgledaš bolje nego poslednjih šest meseci. To je zbog one devojke, reci, a?"
„Istina je da me je ona izvukla iz rupe", priznadoh.
Cela grupa konobara vrzmala se oko stolova s poslužavnicima punim čaša kristal šampanjca, kalifornijskih rolnica s guščijom džigericom i hrskavih jastoga.
„Nisi morao da nestaneš glavom bez obzira", prekori me on i zgrabi dve čaše i tanjir s predjelom.
„Ipak me je taj skok spasao! Osim toga, mislio sam da ste hteli da me smestite u ludnicu!"
„To lečenje depresije bila je greška, priznajem", reče pomalo postiđeno. „Bio sam očajan jer nisam znao kako drugačije da ti pomognem, tako da sam se uspaničio i glupo naseo na slatkorečivost one Sofije Šnabel."
„Dobro, sve je to prošlost, okej?"
Kucnusmo se za našu budućnost, ali sam video da ga nešto muči: „Razuveri me", završi on pitanjem. „Ova žena... ti ne veruješ da je ona stvarno Bili, zar ne?"
„Ma koliko izgledalo neverovatno, bojim se da verujem."
„Ispada da zatvaranje u duševnu bolnicu i nije bila tako loša ideja", isceri se on i proguta jednog jastoga.
Htedoh da mu odgovorim da će od mene tek dobiti sve što je zaslužio, kad mi telefon zavibrira, a metalni zvuk upozori me da mi je stigla poruka.
Dobar dan, Tome!
Identitet pošiljaoca poruke me štrecnu. Nisam mogao, a da ne odgovorim.
Dobar dan, Aurora!
Šta radiš ovde?
Budi bez brige, nisam ovde zbog tebe!
Milo ustade, i veran svom stilu, bez stida poče da čita razmenu poruka s mojom bivšom.
Zbog čega si onda ovde?
Dao sam sebi nekoliko dana odmora, imao sam tešku godinu, valjda si svesna toga?
Nadam se da ne pokušavaš da me učiniš ljubomornom zbog plavuše koja je bila s tobom u robnoj kući.
„Kako je drska ta devojka, mislim stvarno!", prasnu Milo. „Odgovori joj da se tera u tri lepe!"
Ali pre nego što sam mogao bilo šta da uzvratim, ona mi posla novu raketu:
I reci tvom drugu da prestane da me vređa...
„Drolja!", zaurla Milo.
I da ne čita moje SMS-ove stojeći ti nad glavom.
Milo dožive tu poruku kao ponižavajući šamar i poče pažljivo da osmatra okolne stolove.
„Eno je dole!", reče pokazujući na sto pored bifea, u maloj niši otvorenoj ka moru.
Bacih pogled preko ograde: u baletankama i svilenom pareu, zagledana u svoj blekberi, doručkovala je s Rafaelom Barosom.
Da ne bih bio uvučen u njenu igru, isključih mobilni telefon i zamolili Mila da se smiri.
Njemu su bile potrebne dve čaše šampanjca da bi to postigao.
„Pa dobro, pošto ti je bolje, kako zamišljaš svoju budućnost?", zabrinu se on.
„Mislim da ću nastaviti da predajem", rekoh. „Ali ne u SAD, već negde drugde. Previše toga sam doživeo u Los Anđelesu."
„I gde misliš da odeš?"
„Možda u Francusku. Čuo sam za jednu međunarodnu gimnaziju na Azurnoj obali, koja je zainteresovana za moj profil. Okušaću sreću."
„Dakle, napuštaš nas...", konstatova on ozlojeđen.
„Treba da odrastemo, Milo."
,,A pisanje?"
,,S pisanjem je gotovo."
On otvori usta da se pobuni, ali pre nego što je prozborio reč, iza njega se sruči tornado protesta:
„Kako to gotovo je?! A šta je sa mnom?!", zaurla Bili.
Svi pogledaše ka nama s neodobravanjem.
S Milovim lakrdijama i besom koji je ispoljavala Bili, osetio sam da uopšte nismo za ovo mesto, stecište zvezda i milijardera. Naša sredina bila je neki šator na periferiji, da pečemo kobasice na ćumuru, pijemo pivo direktno iz flaše i namestimo improvizovane koševe za basket.
„Obećali ste da ćete mi pomoći!", prekori me Bili koja je još stajala pored našeg stola.
Milo se na to umeša kao neki drveni advokat: „Istina je, ako si obećao..."
„O, opet ti!", prekidoh ga i zapretih mu kažiprstom.
Zgrabih mladu ženu za mišicu i povukoh je u stranu.
„Treba da prestanemo da se lažemo", rekoh. „Ja NE MOGU više da pišem! Ja NEĆU više da pišem! Tako je kako je! Ne tražim od vas da to shvatite, jednostavno prihvatite."
„Ali ja hoću da se vratim kući!"
„Pa dobro, smatrajte da je od sada vaša kuća ovde. U ovoj kurvi od pravog života, koji vi, izgleda, toliko cenite."
„Ali ja hoću da vidim svoje prijatelje."
„Mislio sam da vi nemate prijatelja!", uzvratih ja.
„Pustite me da barem još jednom vidim Džeka!"
„Momka ovde možete da nađete na svakom koraku."
„Vi imate veliki problem s tim! Pa moja majka! Mogu li i majku da nađem na svakom koraku?"
„Slušajte, ja nisam odgovoran za ono što vam se događa."
„Možda, ali imamo ugovor!", reče ona i izvadi iz džepa komad izgužvane papirne servijete, koji je potvrđivao naš dogovor. „Vi imate mana na tone, ali sam verovala da ste barem čovek od reči!"
Još sam je držao za mišicu i primorah je da siđe sa mnom niz kamene stepenice, koje su vodile do bifea, pored bazena.
„Prestanite da pričate o ugovoru čiji deo ne možete da budete!" rekoh, pokazujući bradom na sto odakle su nas Aurora i njen kompanjon gledali i uživali u prizoru.
Nisam više imao želju da se zavaravam i da živim u iluzijama.
„Naš dogovor je bez važnosti! Aurora je sredila svoj život, vi mi je nikada nećete vratiti."
Ona me pogleda izazovno.
„Hoćete li da se kladimo?"
Raširih ruke u znak nerazumevanja.
„Ne brinite vi o tome."
Ona se lagano primače, stavi ruku na moj vrat, nežno me pomilova i spusti poljubac na moje usne. Njena usta behu sveža i sladunjava. Uzdrhtah od iznenađenja i neprimetno ustuknuh.
Onda osetih kako mi srce zaigra i probudi u meni već dugo ugašene osećaje. Iako je u početku izgledalo da mi je taj neočekivani poljubac silom izmamljen, više nisam imao nikakvu želju da ga prekinem.

22. .Aurora



Oboje smo bili izgubljeni u šumi okrutnog vremena promena; izgubljeni u našoj samoći; (...) izgubljeni u toj našoj bezgraničnoj ljubavi (...); mistični bezbožnici, lišeni podzemnih grobnica i Boga.
VlKTORIJA OKAMPO, PREPISKA S PJEROM DRIJEOM LA ROŠELOM


BURBON STRIT BAR 2 H KASNIJE

Serija munja izbrazda nebo. Oluja zatutnja i žestoka kiša sruči se na hotel, prodrma palme, izazva podrhtavanje palasa i prošara površinu vode hiljadama komadića blata. Pre sat sam pronašao sklonište na pokrivenoj terasi vinskog bara u kući na plantaži u kolonijalnom stilu, koja je podsećala na stare nastambe u Nju Orleansu. Sa šoljicom kafe u ruci, posmatrao sam turiste koji su se vraćali u komfor apartmana pošto ih je jaka kiša rasterala.
Osećao sam potrebu da budem sam, kako bih povratio prisustvo duha. Bio sam besan na sebe. Besan što sam se uznemirio zbog Bilinog poljupca i što sam bio spreman na ponižavajuću simulaciju s jedinim ciljem da Auroru učinim ljubomornom. Nismo više imali petnaest godina i ti nestašluci nisu imali nikakvog smisla.
Izmasirah slepoočnice i okrenuh se svom poslu. Beznadežno sam gledao kako kursor žmirka u levom gornjem uglu ekrana s praznom stranicom. Uključio sam stari mak, koji mi je donela Karol s pomalo luckastom nadom da će ta mašina iz prošlosti pokrenuti moj stvaralački proces. Tačno je da sam na toj tastaturi iz vremena starog sjaja napisao stotine stranica, ali ni taj kompjuter nije čarobni štapić.
Bio sam nesposoban da se bar malo koncentrišem i nisam bio kadar da sastavim ni tri reči. U isto vreme kad sam izgubio poverenje u sebe, izgubio sam i nit priče.
Oluja je vazduh učinila teškim i jedva se disalo. Dok sam nepomično sedeo ispred ekrana kompjutera, osetih kako me hvata mučnina. Imao sam vrtoglavicu. Moj duh je bio negde drugde, zaokupljen drugim brigama, a započinjanje i najmanjeg poglavlja izgledalo mi je teže nego penjanje na Himalaje.
Ispih poslednji gutljaj kafe i ustadoh da naručim novu šoljicu. Unutrašnja prostorija imala je formu engleskog bara. Drvenarija, mozaici i kožna garnitura za sedenje davali su tom mestu udobnu i toplu atmosferu.
Priđoh šanku i primetih impresivnu kolekciju flaša, poredanih iza bara od mahagonija. Mesto je prosto podsticalo da se umesto kafe naruči viski ili konjak, da se pijucka uz dim havane, a sve to uz duboki hrapavi glas Dina Martina.
U samom uglu prostorije, neko je upravo seo za klavir i počeo da prebira po klavijaturi prve taktove As Time Goes By. Okrenuh se, očekujući da naletim na Sema lično, američkog pijanistu iz filma Kazablanka.
Aurora, obučena u dugački pulover od kašmira i u crnim helankama ukrašenim čipkastim motivima, sedela je na kožnom tabureu. Prekrstila je noge, tako da su izgledale još duže zahvaljujući tamnocrvenim salonkama. Ona podiže glavu prema meni, svirajući bez prekida. Nokti su joj bili lakirani u ljubičasto, a na levom kažiprstu nalazio se svetlucavi kamenčić. Prepoznah na njenom vratu krstić od crnog kamena koji je često nosila na koncertima.
Za razliku od mojih, njeni prsti su s mnogo lakoće leteli po klavijaturi. Neusiljeno pređe s Kazablanke na La Complainte de la Butte, a onda na improvizaciju My Funny Valentine.
Bar je bio skoro prazan, ali ju je nekoliko gostiju gledalo s oduševljenjem, opčinjeni njenim zračenjem: mešavina tajanstvenosti Marlen Ditrih, zavodljivosti Ane Netrebko i senzualnosti Melodi Gardo.
Što se mene tiče, nisam ni ozdravio ni izlečio zavisnost od te droge; bio sam ovisnik od te privlačnosti. Bilo je tako bolno što je ponovo vidim. Kada me je napustila, odnela je svu svetlost iz mog života: moje nade, sigurnost, veru u budućnost. Učinila mi je život praznim, oduzela mu smeh i boje. Naročito je ugasila moje srce i odnela svaku mogućnost da ponovo volim. Sada je moj unutrašnji život podsećao na sprženu zemlju, bez drveća i ptica, zauvek sleđenu januarskom hladnoćom. Nisam više imao ni apetita, ni drugih želja osim one da svakodnevnim uzimanjem medikamenata spržim neurone i tako se poštedim suočavanja sa suviše bolnim uspomenama.

Zaljubio sam se u Auroru kao da me je zahvatio fatalni i rušilački virus. Sreo sam je na aerodromu u Los Anđelesu, dok sam čekao u redu za ukrcavanje na let Junajted erlajnsa za Seul. Išao sam u Južnu Koreju na promociju knjiga, a ona da svira Prokofjeva. Zavoleo sam je od prvog trenutka, zauvek: taj melanholični osmeh, bistri pogled, poseban način na koji je terala kosu iza uva dok je okretala glavu kao usporena slika. Onda sam zavoleo i sve modulacije njenog glasa, njenu inteligenciju i humor, to prividno povlačenje u sebe. S vremenom sam zavoleo i sve njene skrivene mane, bol življenja, rane ispod čeličnog oklopa. Tokom nekoliko meseci upoznali smo neobuzdanu sreću koja nas je lansirala u stratosferu: bili su to trenuci kad sve lebdi, s previše kiseonika i stalnom vrtoglavicom.
Naravno da sam bio svestan da za to postoji cena koju treba platiti. Predavao sam književnost i znao sam za upozorenja autora kojima sam se divio: Stendal i njegova kristalna jasnoća; Tolstoj i njegova Ana Karenjina koja se baca pod voz nakon što je sve žrtvovala za ljubav; Arijana i Solal, dvoje ljubavnika iz Lepotice i vlastelina, koji završavaju neumitnim padom u drogu i eter u jezivoj samoći neke hotelske sobe. Ali strast je kao droga: kad se jednom spozna, njeno rušilačko dejstvo nikoga ne može da spreči da, pošto dospe u njene kandže, nastavi da se uništava.
S pogrešnim ubeđenjem da sam samo s njom ja pravi ja, završio sam tako što sam ubedio sebe da će naša ljubav večno trajati i da ćemo uspeti tamo gde su se drugi spotakli. Ali Aurora nije budila ono najbolje u meni. Izvlačila je iz mene karakterne crte koje mrzim i kojima sam se već dugo služio za prljavu borbu: izvesna posesivnost, očaranost lepotom, slabost da verujem da se iza anđeoskog lica neizbežno krije dobra duša i narcisoidni ponos što sam u vezi s tako sjajnom ženom, što je jasan znak da se razlikujem od drugih mužjaka svoje vrste.
Naravno, s obzirom na to koliko je bila poznata, umela je da uspostavi distancu i nastojala je da se ni u čemu ne prevari, ali slava retko čini dobro osobama koje pogleda i samo im pojačava narcisoidnu ranjivost, toliko da više nisu u stanju da je podnesu.
Bio sam svestan svega toga. Znao sam da se Aurora najviše od svega plašila da će njena lepota izbledeti i da će izgubiti svoj umetnički talenat: te dve čarobne moći koje joj je Bog dao i po kojima se razlikovala od ostalih ljudskih bića. Znao sam da njen smireni glas može postati sipljiv. Znao sam da se iza te svetačke smirenosti krije žena s manjkom poverenja u sebe, koja teško pronalazi unutrašnju ravnotežu i strahove leči hiperaktivnošću, obilazeći sve svetske prestonice, planirajući datume koncerata tri godine unapred i prekidajući kratke veze bez posledica. Do kraja sam verovao da ću ipak moći da budem njena tačka oslonca, a i da ona može to isto biti za mene. Zbog toga je trebalo da uspostavimo međusobno poverenje, ali je ona stekla naviku da spaja dvoličnost i ljubomoru kao sredstva zavođenja, što zaista nije pomagalo u uspostavljanju spokojne klime. Naša veza se završila jer se sva izokrenula. Mi smo bez sumnje mogli biti srećni na nekom pustom ostrvu, ali život nije pusto ostrvo. Njenim prijateljima, pariškim, njujorškim i berlinskim pseudointelektualcima nisu bili po ukusu moji popularni romani, dok su s moje strane, Milo i Karol nju smatrali snobom, oholom i sebičnom osobom.

Oluja se razbesnela i zasula prozore debelom zavesom kiše. U otmenoj i prefinjenoj atmosferi Burbon strit bara, Aurora završi poslednje akorde pesme A Case Of You, koju je upravo izvela baršunastim bluz glasom.
Dok je auditorijum aplaudirao, ona otpi gutljaj bordoa iz čaše na klaviru i klimnu glavom publici u znak zahvalnosti. Onda zatvori instrument, kako bi dala do znanja da je šou završen.
„Prilično uverljivo", rekoh prilazeći joj. „Nora Džouns morala bi da se zabrine ako rešiš da se ubaciš na njen teren."
Ona mi pruži čašu, s namerom da me izazove.
„Da vidimo da li si izgubio osećaj."
Priljubih usne tamo gde je ona malopre stavila svoje i gucnuh.
Pokušavala je da me uputi u tajne enologije, jedne od svojih strasti, ali je digla ruke od mene pre nego što sam usvojio i osnovna znanja.
„Hm... Šato Latur, berba 1982", rekoh bez ikakve nade da sam pogodio. Ona se jedva primetno nasmeši na moj nedostatak vere u sebe, a onda me ispravi:
„Šato Margo, 1990."
„Ja sam još uvek na koka-koli lajt: tu nema komplikacija s datumima." Ona se nasmeja kako se smejala i pre, onomad kada smo se voleli.
Napravi onaj pokret glavom, vrlo lagan, koji je bio tako uobičajen za nju kada je htela da se dopadne, i jedan pramen zlatne kose izvuče se ispod šnale koja joj je pridržavala kosu.
„Kako si?"
„Dobro", odgovori ona. „Reklo bi se da si ti, naprotiv, ostao zaglavljen u paleolitu", primeti ona aludirajući na moju bradu. „Pa, kako su ti usta? Jesu li mogli da te zašiju?"
Zbunjen, zatreptah očima.
„Šta da zašiju?"
„Parče usne koje ti je otkinula plavuša u restoranu. To ti je nova prijateljica?"
Spretno izbegoh odgovor i naručih za šankom isto što pije i gospođica. Ona je bila uporna:
„Ta devojka je lepa. Ne preterano elegantna, ali lepa. U svakom slučaju, to među vama ima izgleda da bude vulkansko..."
Uzvratih kontranapadom:
,,A ti se i sama lepo provodiš s tvojim sportistom? Možda nije baš najbistriji, ali ima pravu facu. U svakom slučaju, pristajete jedno drugom. I to je još velika ljubav, tako sam čitao u novinama."
„Zar ti sad čitaš tu vrstu novina? Napisali su toliko gluposti o nama da sam pomislila da te je to spaslo. A što se tiče velike ljubavi... Hajde, Tome, ti dobro znaš da ja u to nikada nisam verovala."
„Čak ni sa mnom?"
Ona otpi još jedan gutljaj vina, ustade s taburea i ode da se nalakti na prozor.
„Na stranu naša, moje veze nikada nisu imale čvrstinu. Bile su prijatne, ali sam uvek uspevala da se poštedim strasti."
Bila je to jedna od stvari koja nas je odvojila. Za mene je ljubav bila kao kiseonik: jedina stvar koja životu pruža malo sjaja, raskoši i snage. Za nju je ona, koliko god magična, na kraju bila samo iluzija i prevara.
Gledajući u prazno, ona pojasni svoje razmišljanje:
„Veze se grade i razgrađuju, takav je život. Jednog jutra, on se probudi na jednoj, a ona na drugoj strani, a da se nikad ne zna zašto. Ne mogu uvek da dam sve drugoj osobi s tim Damoklovim mačem nad glavom. Neću da gradim svoj život na osećanjima zato što se osećanja menjaju. Ona su krhka i nesigurna. Veruješ da su duboka, a ona se pokore nekoj suknji u prolazu ili laskavom osmehu. Bavim se muzikom zato što me muzika nikada neće napustiti. Volim knjige zato što će one uvek biti tu. I onda... ne poznajem nijedan par koji se voleo dok ih smrt ne rastavi."
„Zato što živiš u narcisoidnom svetu, među umetnicima i slavnim ljudima, gde se veze sklapaju i raskidaju brzinom svetlosti."
Zamišljena, lagano se uputi prema terasi i stavi čašu na ogradu.
„Mi nismo umeli da idemo dalje od početne ekstaze", analizirala je ona.
„Nismo umeli da istrajemo..."
„Ti nisi umela da istraješ", ispravih je uverljivo. „Ti snosiš odgovornost za neuspeh naše ljubavi."
Poslednja munja zapara nebo, a zatim se oluja udalji jednako brzo kao što je i došla.
„Ono što sam ja želeo", nastavih, „jeste da podelim život s tobom. U krajnjoj liniji, verujem da ta želja da se sve doživi udvoje, žudnja da se obogatimo onim što je kod partnera različito, nije ništa drugo do ljubav."
Sivilo poče da se raspršuje i komad plavog neba stiže da razbije oblake. „Ono što sam ja želeo", bio sam uporan, „jeste da nešto izgradim s tobom. Bio sam spreman da preuzmem tu obavezu, spreman da zajedno s tobom prođem kroz iskušenja života. To ne bi bilo lako, nikada nije ni bilo, ali je to ono što sam želeo: sadašnjost, sa svim njenim preprekama koje trasiraju naše postojanje."
Neko je u glavnoj prostoriji opet seo za klavir. Do nas dopreše note intimne i senzualne varijacije India Song.
Videh kako iz daljine dolazi Rafael Baros s daskom za surfovanje ispod miške. Da bih izbegao da mu budem predstavljen, uputih se ka drvenim stepenicama, ali me Aurora zadrža, zgrabivši me za zglob ruke.
„Ja sve to znam, Tome. Znam da nikada ništa nije izvesno, da ništa nije obećano..."
U njenom glasu osećalo se nešto dirljivo i krhko: glazura fatalne žene koja je upravo počela da se razbija.
„Da bi se zaslužila ljubav, znam da treba dati telo i dušu i preuzeti rizik da se sve izgubi... ali ja nisam bila spremna da to učinim, a nisam ni danas..."
Oslobodih se njenog stiska i siđoh niz nekoliko stepenika. Ona dodade iza mojih leđa:
„Molim te da mi oprostiš ako sam te navela da misliš suprotno."

23. Samoća(e)



Samoća je poslednje dno ljudskog stanja.
Čovek je jedino biće koje oseća samoću i koje traži društvo.
OKTAVIO PAZ


REGION LA PAZ
RANO PO PODNE

S torbom na leđima, Karol je skakutala s kamena na kamen duž obale. Zaustavi se i baci pogled ka nebu. Pljusak je trajao manje od deset minuta, ali je i toliko bilo dovoljno da pokisne od glave do pete. S potpuno mokrom odećom i licem niz koje su se slivale kišne kapi, ona oseti kako joj se mlaka voda uvlači ispod džempera.
Kakva sam ja glupača! pomisli i prođe rukama kroz kosu. Setila se da ponese paketić prve pomoći i nešto da se čalabrcne, ali ne i peškir i odeću za presvlačenje.
Prijatno jesenje sunce pojavilo se umesto oblaka, ali nije bilo dovoljno da je osuši. Da ne bi osećala hladnoću, ona odluči da nastavi put, držeći se podnošljivog tempa hoda, opijena lepotom malih uvala i planina u pozadini, prekrivenih kaktusima. Na krivini strme staze, malo pre nego što će izaći na žal, neki čovek izlete iz grma ispred nje. Pokuša da ga zaobiđe tako što skrenu s puta, ali on joj stade na nogu. Ona ispusti krik, ali nije mogla da zaustavi spektakularan pad, koji je odvuče pravo u naručje tog nametljivca.
„Karol, to sam ja!", smiri je Milo dok ju je blago prihvatao u naručje. „Šta ti radiš ovde?", povika ona i odvoji se od njega. „Pratio si me? Ti si potpuno lud!"
„Odmah krupne reči..."
,,I prestani da me gledaš tim očima prženog oslića", povika ona i iznenada primeti da joj mokra odeća ocrtava obline.
„Imam peškir", ponudi on i zavuče ruku u torbu. ,,I suvu odeću."
Ona mu istrže torbu iz ruke i ode iza velikog bora da se presvuče.
,,I nemoj da koristiš situaciju i pariš oči, perverznjaku! Nisam ti ja jedna od onih tvojih kokošaka!"
„Teško mi je da te vidim iza tog tvog paravana", primeti on i uhvati u letu mokri džemper i šorts, kojih se ona upravo oslobodila.
„Zašto si me pratio?"
„Hteo sam da provedem malo vremena s tobom, a imam i da ti postavim jedno pitanje."
„Nadam se najgorem."
„Zašto si mi malopre rekla da ti je priča o Trilogiji o anđelima spasla život?"
Ona za trenutak zaćuta, a onda strogo odgovori:
„Možda ću ti objasniti jednoga dana, kad budeš manje blesav."
Čudno. Koliko ju je on poznavao, retko kad je bila tako zajedljiva. Ipak, pokuša da nastavi razgovor:
„Zašto mi nisi predložila da ti se pridružim u šetnji?"
„Htela sam da budem sama, Milo. Zar ti to nije doprlo do mozga?", upita ona i navuče izgužvani pulover.
„Ali ubiće nas samoća! Biti sam je nešto najgore što postoji!"
Karol izađe iz zaklona u muškoj odeći previše velikoj za nju.
„Ne, Milo, ono što je još gore od toga jeste kad neko mora da se nosi s tipovima tvog profila."
On prihvati udarac.
„Šta mi ti zapravo zameraš?"
„Pusti sad to, trebalo bi mi bar tri sata da sve nabrojim", reče ona i nastavi da se spušta prema plaži.
„Ne idi! Radoznao sam", priznade i krenu za njom.
„Imaš trideset šest godina, a ponašaš se kao da imaš osamnaest", započe ona. „Neodgovoran si, neotesan, samo dežurni razvratnik, a kuneš se samo u tri stvari..."
„Tri stvari?"
„Automobile, pivo i poljupce", pojasni ona.
„Je li to sve?"
„Ne: ja takođe mislim da ti nisi pouzdana osoba za bilo koju ženu", sasu mu ona u lice dok su pristizali na pesak.
„Pojasni mi to malo."
Ona izazovno stade ispred njega i pogleda ga u oči:
„Ti spadaš u one muškarce za jednokratnu upotrebu: u kauboje s kojima su žene spremne da okrenu krug kada su usamljene, i s kojima možda provedu noć, ali ih nikada ne zamišljaju kao oca svoje dece."
„Ne misle sve žene isto kao i ti!", branio se on.
„Da, Milo. Sve promućurne žene, koje imaju bar tri daske u glavi, misle baš kao ja. Koliko si nam svojih devojaka predstavio za sve ovo vreme?
Nijednu! Sreli smo ih na gomile, ali uvek isto: striptizete, polukurve ili jadne izgubljene devojke koje skupljaš po bednim barovima pred zoru, koristeći to što su pripite!"
,,A ti? Može li se znati kog si nam ti to dobrog momka dovela? A, ne, istina je: nikad te niko nije video s momkom! Zar to nije čudno, šećeru? Prešla tridesetu, a ne zna ni za jednu vezu!"
„Možda je najjednostavnije da ti pošaljem faks svaki put kad nekoga uvedem u svoj život."
„Priznaj! Više bi volela da vidiš sebe u ulozi supruge pisca, zar ne? Da te pominju na koricama. Čekaj da ti opišem: Tom Bojd živi u Bostonu, u Masačusetsu, sa ženom Karol, dvoje dece i labradorom. To je ono što ti očekuješ, zar ne?"
„Brini ti o svojim potomcima. Treba da prestaneš da nas zasmejavaš tom svojom nezrelošću."
,,A ti si lažljiva kao puš-ap brusthalter."
„Uvek metafore zasnovane na seksu: ti stvarno imaš problem s tim, mali." „Ti treba da se zabrineš za to!", odbrusi on. „Zašto nikada ne nosiš haljine ili suknje? Zašto nikada ne oblačiš kupaći kostim? Zašto skačeš kao oparena svaki put kada te neko dodirne po ruci? Da li više voliš žene ili je nešto drugo u pitanju?"
Pre nego što je Milo završio rečenicu, po licu ga ošinu majstorski šamar, iz sve snage. Imao je tačno toliko vremena da uhvati Karolinu šaku, da bi izbegao još jedan.
„Pusti me!"
„Ne pre nego što se smiriš!"
Otimala se kao đavo, svom snagom vukući ruku, sve dok svog protivnika nije izbacila iz ravnoteže. I ona tad pade leđima na pesak i u tom padu povuče Mila za sobom. On svom težinom zaleže na nju i taman htede da se odvoji kad oseti cev pištolja na slepoočnici.
„Odbij!", naredi ona i otkoči pištolj.
Uspela je da ga pronađe i izvuče iz torbe. Moglo je da joj se dogodi da zaboravi odeću za presvlačenje, ali oružje nikad.
„Vrlo dobro", reče Milo bezbojnim glasom.
Dezorijentisan, polako ustade i tužno pogleda svoju prijateljicu, koja se izmače i uhvati pištolj obema rukama. Ona zatim nestade, a on osta nekoliko minuta potpuno zbunjen, u laguni s belim peskom i tirkiznom vodom. Tog popodneva se senka blokova iz Makartur Parka pružila sve do kraja Meksika.

24. La cucaracha



Ljubav je kao živa u ruci. Držiš li ruku otvorenu, ostaće ti na dlanu; stisneš li je u pesnicu, iskliznuće ti između prstiju.
DOROTI PARKER


RESTORAN MESEČEVA KĆI 9 H UVEČE

Luksuzni restoran bio je smešten uz strmu morsku obalu, istovremeno gledajući i na bazen i na Kortesovo more. Pejzaž je noću bio impresivan kao i usred dana, ali je dobijao neku posebnu dubinu, romantičnu i tajanstvenu crtu. Bakarni fenjeri visili su duž čokota vinove loze, a svetiljke u boji oko svakog stola stvarale su venac prigušene svetlosti.
U haljini ukrašenoj srebrnim šljokicama, Bili je išla ispred mene do službe za prijem gostiju. Domaćica restorana toplo nas dočeka i odvede do stola, gde je Milo čekao već nekoliko minuta. Očigledno pripit, nije bio u stanju da mi objasni zašto je Karol odsutna.
Aurora i Rafael Baros sedeli su nekoliko stolova dalje na sredini terase, kao u kutiji za nakit, i javno pokazivali svoju ljubav.
Večera je bila sumorna. Izgledalo je da je čak i Bili, obično dobro raspoložena, izgubila svoju živahnost. Vidno umorna, bila je bleda i iscrpena. Na početku večeri sam je pronašao u našoj sobi sklupčanu na krevetu, gde je spavala čitavo popodne. Putovanje ju je sasvim izmorilo. U svakom slučaju, morao sam da se žestoko borim da je izvučem ispod pokrivača.
„Šta se dogodilo s Karol?", upita ona Mila.
Oči mog prijatelja behu krvave, a glava samo što mu nije pala na sto. Dok je mrmljao neke polurazumljive reči i pokušavao da pruži objašnjenje, glas tenora razbi tišinu restorana.
La cucaracha, la cucaracha,
Ya nopuede caminar
Grupa marijača okupi se oko našeg stola da nam otpeva serenadu.
Orkestar je bio moćan: dve violine, dve trube, gitara, gitaron i vihuela.
Porque no tiene, porque le falta
Marijuana quefumar
Njihova nošnja delovala je smešno: crne pantalone s ukrasnim šavovima, kratke bluze sa srebrnim dugmadima, kravate vezane na isti način, kaiševi s pređicom sa ukrasom orla, nepromočive čizmice. Da ne zaboravimo sombrera sa širokim obodom, velikim kao leteći tanjir.
Pevač je nastavljao da jednoličnim i turobnim glasom bučno izražava pomalo usiljenu veselost, koja je više delovala kao olakšanje nego radost življenja.
„Ovo je kič, zar ne?"
„Vi se šalite", uzviknu Bili. „Oni su vrh!"
Pogledah je sumnjičavo. Očigledno da nismo imali istu definiciju vrha. „Gospodo, neka vam ovo posluži kao primer!", reče ona i okrenu se ka Milu i meni. „Evo vam najvernijeg izraza muževnosti."
Pevač se pogladi po brkovima i, pošto je shvatio da je pozitivno ocenjen, razveza novu numeru i to isprati odgovarajućim plesnim korakom.
Para bailar la bamba
Se necesita una poca de gracia
Una poca de gracia pa mi pa ti.
Arriba y arriba
Svirka se tako nastavi dobar deo večeri. Prelazeći od stola do stola, marijači ispucaše ceo repertoar narodnih pesama o ljubavi, hrabrosti, ženskoj lepoti i sušnim predelima.
Za mene je to bila demode i dosadna predstava, a za Bili oličenje ponosne duše jednog naroda.
Dok se predstava bližila kraju, u daljini se začu neko brujanje. Gosti restorana u isti mah okrenuše glavu ka moru. Na horizontu se pojavi svetla tačka. Drndanje je postajalo sve jače i jače i na nebu se ocrta silueta starog hidroaviona. Gvozdena ptica vrlo nisko nadlete restoran i ispusti cveće na terasu. Poče pravi pljusak ruža raznih boja, koje potpuno prekriše glatki pod restorana. Jak aplauz pozdravi ovu neočekivanu cvetnu kišu. Onda se hidroavion ponovo pojavi iznad naših glava i poče da izvodi vrtoglavu koreografiju. Fluorescentni dim iscrta na nebu neverovatno srce od dima, koje brzo razveja vetar. Onda se ponovo začu buka prisutnih kada se svetla pogasiše, a šef sale se uputi prema stolu za kojim su sedeli Aurora i Rafael Baros. Na srebrnom poslužavniku nosio je prsten s dijamantskim kamenom. Rafael onda kleknu i zaprosi Auroru, dok je iza njega stajao konobar sa šampanjcem zapetim kao puška, da smesta proslavi Aurorino da. Sve je bilo savršeno, naštimovano u mikrometar, opilo bi svakog, ali pod uslovom da bar malo voli srceparajuću romantiku i inscenirane predstave po savetu iz nekog romantičnog kataloga.
Ali zar to nije bilo baš ono što je Aurora najviše mrzela?
Bio sam suviše daleko da bih mogao da čujem njen odgovor, ali dovoljno blizu da ga s njenih usana pročitam.
,,Žao mi je...", promrmlja ona, a da nisam znao da li su te reči bile upućene njoj samoj, prisutnima ili Rafaelu Barosu.
Zašto momci malo ne razmisle pre nego što postave to pitanje?
Nastade vrlo mučna tišina, kao da je osoblju restorana bilo neprijatno zbog odbijenog poluboga, koji je sada bio samo jadan lik, koji kleči na kolenima, nepomičan kao kip od soli, sleđen od sramote i poraza. Prošao sam ispred njega i baš u tom trenutku osetio više sažaljenja nego što sam mogao da likujem.
On najzad ustade i krenu kroz salu sa osećajem povređenog dostojanstva, a onda me, kada sam to najmanje očekivao, pogodi direktom u Tajsonovom stilu.
,,I taj pokvarenjak krenu pravo prema vama i zadade vam udarac pravo u lice", ukratko rezimira dr Mortimer Filipson.

HOTELSKA KLINIKA 45 MINUTA KASNIJE

„Otprilike tako", potvrdili dok mi je dezinfikovao ranu. „Imate sreće: ima mnogo krvi, ali vam nos nije slomljen."
„Dobro je."
„Lice vam je, naprotiv, oteklo kao da ste isprebijani. Jeste li se nedavno tukli?"
„Imao sam kavgu u nekom baru sa Isusom i njegovom bandom", odgovorih neodređeno.
„Imate i jedno polomljeno rebro, kao i nezgodno uganuće zgloba. On je gadno natekao. Staviću vam mast, ali ćete morati opet da dođete kod mene sutra ujutro, da vam stavim zavoj. Kako vam se to dogodilo?"
„Pao sam na krov automobila", odgovorih kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
„Hm... vi živite vrlo opasno."
„Može se tako reći, od pre nekoliko dana."
Hotelski centar za lečenje nije bio obični mali dispanzer, već moderni kompleks sa haj-tek aparatima.
„Mi lečimo najveće zvezde na planeti", odgovori mi lekar, nakon što sam mu dao do znanja da sam primetio luksuz.
Mortimer Filipson bio je pred penzijom. Imao je visoku britansku figuru s veoma izražajnim zagasitim licem, isklesanim crtama i bistrim i nasmejanim očima. Imao je nešto od Pitera O'Tula, kao malo starija verzija Lorensa od Arabije.
On završi s masiranjem zgloba i zatraži od jedne bolničarke da mi donese štake.
„Savetujem vam da se nekoliko dana ne oslanjate na nogu", upozori me on i dade mi vizitkartu na kojoj je upisao termin kontrolnog pregleda za sutra.
Zahvalih mu za negu koju mi je pružio i pomoću štaka se s mukom odvukoh do svog apartmana.

Soba je bila okupana blagom svetlošću. U kaminu u središtu prostorije sijala je bistra svetlost i projektovala halo-efekat na zidove i plafon. Potražih Bili, ali nje nije bilo ni u dnevnoj sobi ni u kupatilu. Uši mi je parao zaglušujući refren pesme Nine Simon.
Povukoh zavese na prozorima ka terasi i spazih je, zatvorenih očiju, kako se kupa u džakuziju pod vedrim nebom. Ukrašena plavim mozaicima, kada je imala iskrivljen oblik. Kroz veliki kljun figure labuda, u nju se u kaskadama ulivao mlaz vode koja se presijavala u svim duginim bojama.
„Hoćete li da mi se pridružite?", izazvala me je ne otvarajući oči.
Priđoh kadi. Bila je oivičena s dvadesetak sveća koje su formirale plamenu branu. Površina vode bleštala je kao šampanjac i jasno su se isticali zlatni mehurići koji su se dizali na površinu već od ulaza u kadu.
Odložih štake, otkopčah dugmad na košulji i skidoh farmerke, pa onda skliznuh u vodu. Bila je vrela, na granici podnošljivog. Tridesetak prskalica raspoređenih po celom bazenu više je jako gnjavilo kožu nego što je masiralo, dok se iz četiri ugla sa zvučnika razlegala očaravajuća muzika. Bili otvori oči, pruži ruku i prstima dotače lepljivi zavoj kojim mi je Filipson tek pokrio nos. Osvetljeno odozdo, lice joj je bilo prozračno, a kosa odavala utisak kao da je pobelela.
„Ratniku je potreban odmor?", našali se ona dok mi je prilazila. Pokušah da se oduprem njenom naletu:
„Mislim da nema nikakve koristi od toga da ponovo igramo tu epizodu s ljubljenjem."
„Recite, ako smete, da vam se nije svidelo."
„O tome nema ni govora."
„Ipak je delovalo. Nekoliko sati kasnije, vaša draga Aurora bučno je raskinula veridbu."
„Možda, ali Aurora nije s nama u ovom džakuziju."
„Šta vi znate o tome?", upita ona i uvuče mi se u naručje. „Na terasi svake hotelske sobe postoji durbin i svako svakoga gleda iz prikrajka. Zar to niste primetili?"
Sada je njeno lice bilo na samo nekoliko centimetara od mojeg. Njene oči su imale boju lipe, pore na koži su se proširile pod dejstvom pare, a kapljice znoja blistale su joj na licu.
„Možda nas gleda baš sad", nastavi. „Nemojte mi reći da vas to pomalo ne uzbuđuje..."
Mrzeo sam tu igru. To je tako malo ličilo na mene. Pa ipak, ponesen sećanjem na naš prethodni poljubac, pustih da mi jedna ruka padne na njen bok, a druga na udubljenje njenog vrata.
Ona nežno prisloni usne na moje i moj jezik potraži njen. Ponovo se dogodi magija, ali potraja samo nekoliko sekundi, sve dok ne osetih neku jaku gorčinu u ustima, koja me natera da prekinem s ljubljenjem.
Osetio sam kiselkast, oštar i opor ukus i naglo uzmakoh. Bili je izgledala preneraženo. Tada videh njene potamnele usne i ljubičasti jezik. U očima joj se video žar, ali joj je koža postajala sve bleđa i bleđa. Drhtala je, škrgutala zubima i grizla se za usnu. Zabrinut, izađoh iz džakuzija, pomogoh joj da izađe i ogrnuh je peškirom. Osetih kako joj klecaju noge, izgledalo je kao da će se srušiti. Spopade je snažan napad kašlja i ona me odgurnu, kako bi mogla da se nagne napred i povrati. Zatim bolno izbaci neku gustu i lepljivu kašu, a onda se sruši na tlo.
Ali to što je povratila nije bila hrana.
Bila je to tinta.

25. Opasnost da te izgubim



Kad ti je cev oružja u ustima, izgovaraš samo vokale.
REPLIKA IZ FILMA BORILAČKI KLUB ČAKA POLANIKA


HOTELSKA KLINIKA
1 H IZJUTRA
„Jeste li vi njen muž?" upita doktor Filipson, dok je zatvarao vrata sobe u kojoj je upravo zaspala Bili.
,,Oh... ne, ne može se baš tako reći", odgovorih.
„Mi smo njeni rođaci", reče Milo. „Mi smo joj jedina porodica."
„Hm... i često vam se dešava da se kupate zajedno s vašom rođakom?", reče lekar ironično gledajući u mene.
Pre sat i po, baš kad se spremao da ubaci lopticu u poslednju rupu, u žurbi je navukao belu bluzu na golf pantalone i dotrčao da pomogne Bili. Odmah je ozbiljno shvatio situaciju i svom snagom se bacio na nju da je povrati u život, hospitalizuje i pruži joj prvu pomoć.
Pitanje ostade bez odgovora pa krenusmo za njim u njegovu ordinaciju. Bila je to dugačka prostorija, koja je gledala na dobro osvetljenu i lepo pokošenu livadu, poput terena za golf, nasred koje je lepršala zastavica. Kad sam se približio prozoru, mogao sam jasno da uočim lopticu za golf na sedam-osam metara od rupe.
„Neću da vas lažem", započe on i zamoli nas da sednemo. „Ja uopšte ne znam od čega pati vaša prijateljica, ni šta je uzrok njene krize."
Skide bluzu, okači je o vešalicu i smesti se preko puta nas.
„Ima povišenu temperaturu, telo pokazuje nenormalnu ukočenost i povratila je sve što je imala u želucu. Pati od migrena, teško diše i ne može da stoji", zaključi on.
,,I onda?", dobacih, nestrpljiv da čujem dijagnozu.
Filipson otvori prvu fioku pisaćeg stola i izvuče cigaru u omotu. „Pokazuje očigledne znake anemije", pojasni on, „ali ono što me stvarno zabrinjava jeste ta crnkasta materija koju je povratila u velikoj količini."
„Podseća na tintu, zar ne?"
„Moguće..."
Zamišljen, izvuče kohibu iz aluminijumske folije, pomilova omot, kao da očekuje da će nešto iskrsnuti kad dodirne listove duvana.
„Tražio sam da se uradi analiza krvi, crne kaše i vlasi kose, koja je, prema vašim rečima, odjednom pobelela."
„To se događa, zar ne? Slušao sam priče da zbog emocionalnog šoka kosa može da posedi preko noći. To se dogodilo Mariji Antoaneti noć uoči pogubljenja."
„Gluposti!", odbrusi lekar. „Samo hemijska promena boje može da učini da kosa tako brzo izgubi pigment."
„Imate li odgovarajuća sredstva da izvršite taj tip ispitivanja?", zabrinu se Milo.
Lekar odseče krajeve havane.
„Kao što ste i sami mogli da konstatujete, naši aparati su poslednji krik tehnike. Pre pet godina, stariji sin šeika jedne naftne monarhije boravio je u našem hotelu. Mladić je imao nesreću dok je skijao navodi: žestoko se sudario s čamcem i pao u komu koja je trajala nekoliko dana. Njegov otac obećao je da će bolnici uplatiti masnu donaciju ako uspemo da ga izvučemo iz neprilike. Izvukao se bez posledica, više zahvaljujući sreći nego mom lečenju, ali šeik je održao reč, odakle potiče naš današnji radni komfor."
Kad Mortimer Filipson ustade da nas isprati, ja zamolih da provedem noć pored Bili.
„To je glupo", odlučno mi odgovori. „Mi imamo dežurnu bolničarku. Kao i dvojicu internista koji će raditi cele noći. Vaša rođaka je naš jedini pacijent. Nećemo je ostaviti ni sekundu bez nadzora."
„Insistiram, doktore."
Filipson sleže ramenima i vrati se u ordinaciju gunđajući:
„Ako vas zabavlja da spavate u uskoj fotelji i da krivite kičmu, slobodno, ali s tim vašim uganućem i polomljenim rebrom nemojte sutra ujutro da plačete što više ne možete ni da ustanete."
Milo me napusti ispred sobe u koju su smestili Bili. Osetio sam da je bio sav smeten:
„Brinem se za Karol. Ostavio sam joj na desetine poruka na telefonskoj sekretarici, ali ne odgovara. Moram da je pronađem."
„Dobro. Srećno, stari."
„Laku noć, Tome."
Gledao sam ga kako se udaljava hodnikom, ali se on nakon nekoliko metara zaustavi, okrenu i vrati.
„Znaš, hteo sam da ti kažem da... da mi je žao", priznade pogledavši me pravo u oči.
Oči su mu bile crvene i sjajne, lice upalo, ali odlučnog izraza.
„Sve sam usrao onim mojim hazarderskim finansijskim ulaganjima", nastavi on. „Mislio sam da sam pametniji od drugih. Izigrao sam tvoje poverenje i uništio sam te. Izvini..."
Ostade bez glasa. Zatrepta očima i jedna suza mu iznenada skliznu niz lice. Prvi put u životu videh ga kako plače i u taj mah se osetih razoružan i zbunjen.
„Sve je to previše glupo", dodade on dok je trljao oči. „Verovao sam da sam uspeo da ostvarim sve, ali sam se prevario: nije najteže dobiti sve što želiš, već to posle sačuvati."
„Milo, baš me briga za taj novac. On nije popunio nijednu prazninu, niti rešio bilo koji problem, znaš to dobro."
„Videćeš, izvući ćemo se, kao i uvek", obeća on, pokušavajući da povrati optimizam. „Naša srećna zvezda neće nas sada napustiti!"
Pre nego što je krenuo da traži Karol, bratski me potapša po ramenu i pokuša da me smiri:
„Izvući ću nas iz ovoga, kunem ti se. Možda će biti potrebno malo vremena za to, ali uspeću."

Lagano odškrinuh vrata i promolih glavu. Bilina soba utonula je u plavičasti polumrak. Tiho priđoh krevetu.
Spavala je nemirnim i grozničavim snom, pokrivena debelim čaršavom, tako da joj se samo lice videlo. Mlada, živahna i okretna, plavi tornado, osoba koja mi je od prvog trenutka zagorčavala život, ostarela je čitavih deset godina za svega nekoliko sati. Uzbuđen, stajao sam nepomično pored njenog kreveta i na kraju se odvažio da joj stavim ruku na čelo.
„Ti si smejurija od devojke, Bili Doneli", promrmljah naginjući se ka njoj. Ona poče da se batrga u krevetu, i ne otvarajući oči, promrmlja: „Očekivala sam da ćeš reći da sam smejurija od smaračice..."
„Takođe i smejurija od smaračice", rekoh da bih prikrio emocije. Pomilovah je po licu i poverih joj se:
„Izvukla si me iz crne rupe u koju sam upao. Zbog tebe sam korak po korak umakao od tuge koja me je razdirala. Tvojim smehom i prevrtljivošću pobedila si tišinu koja me je zazidala..."
Ona pokuša nešto da kaže, ali nije imala daha i zbog isprekidanog disanja morala je da odustane od toga.
„Neću te napustiti, Bili. Dajem ti reč", smirih je i uzeh za ruku.
Mortimer Filipson kresnu upaljačem i zapali kavanu, a onda sa štapom za golf u ruci izađe na ledinu i napravi nekoliko koraka po livadi. Loptica za golf bila je na nešto više od sedam metara od rupe na delu terena koji je bio sasvim blago nagnut. Mortimer povuče sladostrastan dim, a onda čučnu da bolje prouči ugao udarca. Bila je to teška rupa, ali on je u nju već ubacio stotine loptica s tog rastojanja. Uspravi se, zauze stav i poče da se koncentriše. Sreća je samo spoj volje i povoljnih okolnosti, tvrdio je Seneka. Mortimer izvede udarac kao da mu od toga život zavisi. Loptica se zavrte po travi. Izgledalo je kao da usporava na svom putu, a onda poče da zaokreće oko rupe i ubrzava, da bi je na kraju promašila.
Te večeri okolnosti nisu bile povoljne.

Milo vrtoglavom brzinom dojuri do trema i zatraži od čuvara parkinga svoj bugati, koji je garažirao u suterenu. Krenu ka La Pazu, tražeči pomoću GPS uređaja mesto gde se rastao s Karol.
Tog popodneva na plaži, postao je svestan živih rana svoje prijateljice. Rana za koje nije ni slutio da postoje.
Nesumnjivo, često ignorišemo muke baš onih koje najviše volimo, pomisli on tužno.
I on je bio povređen zbog portreta bez nijanse koji mu je predočila. Kao i drugi, i ona ga je uvek smatrala za neotesanog probisveta, malog gradskog seljačića, ženskaroša i prostaka. Ali morao je priznati da on nikada ništa nije učinio da je razuveri. Pošto je ta slika o njemu bila njegov zaštitni znak, prikrivala je senzibilitet koji nije umeo da izrazi. Da bi se izborio za Karolinu ljubav, morao je da bude spreman na sve, ali ona nije imala dovoljno poverenja u njega da bi mogao da joj otkrije svoju pravu ličnost.
Vozio je oko pola sata kroz noć koja beše dosta svetla. Senka brda ocrtavala se na bledoplavom nebu, bilo je to nešto što je odavno nestalo iz zagađenih gradova. Milo se uputi šumskom stazom, parkira automobil, onda zavuče ruku u torbu, izvuče ćebe i flašu vode i krenu šljunkovitim putićem, kako bi stigao do obale.
„Karol! Karol!", povika iz sve snage. Povici se izgubiše, odneseni mlakim i dosadnim povetarcem koji je duvao s mora donoseći neko turobno cviljenje.
Pronađe uvalu u kojoj su se po podne svađali. Tu je bilo tiho. Plav i pun mesec, zaljubljen u sebe, presijavao se na površini vode. Nikada Milo nije video toliko zvezda na nebu, ali ni traga ni glasa od Karol. Upali i baterijsku lampu i nastavi put, preskačući strme stene koje su se pružale duž obale. Oko sto metara dalje krenu uskom stazom koja se spuštaše do malog zatona.
„Karol!", ponovo uzviknu dok je izlazio na plažu.
Ovog puta mu se glas razleže. Zaton je bio zaklonjen od vetra granitnom liticom od čije su se bočne ivice talasi odbijali na plažu.
„Karol!"
Milo načulji sva čula i, koliko su ga noge služile, obiđe zaton sa svih strana. Priđe strmoj steni. Ona skoro celom visinom beše presečena dugačkom pukotinom koja se završavala prirodnom pećinom, udubljenom u kamenu.
Karol je bila tu, na pesku, zgrčenih leđa, savijenih nogu, u stanju potpune iznemoglosti. Pognula je glavu, cvokotala je i još držala pištolj u stisnutoj šaci.
Milo kleknu pored nje, obuzet tihom zebnjom koja ubrzo ustupi mesto istinskoj zabrinutosti za njeno zdravlje. Umota je u ćebe koje je imao u torbi, podiže je u naručje i odnese do kola.
„Oprosti mi za ono što sam ti rekla", promrmlja ona. „Nisam tako mislila."
„To je zaboravljeno", smiri je on. „Biće sve dobro."
Vetar postade hladniji i zaduva jače.
Karol stavi ruku na Milovu kosu i podiže pogled ka njemu, dok su joj oči bile pune suza.
„Nikada ti neću učiniti ništa nažao", obeća joj on šapatom na uvo. „Znam", umiri ga ona i obesi mu se o vrat.

Nemoj da se srušiš, Ana, ostani uspravna, ostani uspravna!
Nekoliko sati ranije, tog istog dana, u jednoj običnoj četvrti Los Andelesa, Ana Borovski žurila je sitnim koracima niz ulicu. Videvši je kako trči, zaštićena kapuljačom debelog flanelskog pulovera, mogli biste pomisliti da održava formu u redovnom jutarnjem džogingu.
Ali Ana nije džogirala. Obilazila je kontejnere.
Do pre samo godinu dana imala je bezbrižan život i nije oklevala da potroši više od 1.000 dolara prilikom samo jednog šopinga s drugaricama. Ali ekonomska kriza je sve izokrenula. Praktično za jedan dan, njena firma je drastično smanjila broj radnika i ukinula njeno radno mesto: šef administracije.
U narednih nekoliko meseci htela je da veruje da samo prolazi kroz loš period i nije se obeshrabrila. Spremna da prihvati bilo koje mesto koje odgovara njenom iskustvu, provodila je dane na internet sajtovima za zaposlenje, zatrpavajući razna preduzeća biografijama i motivacionim pismima, učestvovala je na forumima koji su raspravljali o traženju posla, čak je trošila novac za angažovanje konsultantskih agencija za napredovanje u službi. Ali avaj, svi ti pokušaji nisu joj ništa doneli. Za šest meseci nije uspela da se izbori ni za najmanji iole ozbiljniji razgovor za zaposlenje.
Da bi preživela, svakoga dana je provodila nekoliko sati pospremajući u domu penzionera u Montebelu, ali je za to uspevala da napabirči jedva dovoljno da plati tekuće mesečne dažbine.
Kad je stigla na Ulicu Parpl, Ana uspori korak. Još nije bilo ni 7 izjutra. Ulica je bila relativno mirna, ali je počela polako da oživljava. Sačeka da školski autobus napusti stajalište, pa onda zagnjuri glavu u kontejner. Kada joj je ova aktivnost postala navika, naučila je da ostavi po strani ponos i gordost. Na kraju krajeva, zaista nije imala izbora. Njen temperament bio je bliži cvrčku nego mravu, a i napravila je neke dugove koji su izgledali smešni u vreme kada je zarađivala 35.000 dolara godišnje, a sada su joj bili kao kamenje vezano za noge i pretili joj da je ostave bez krova nad glavom.
U prvo vreme zadovoljavala se da pretura po kontejnerima iza supermarketa kod svoje zgrade, i da sakuplja namirnice kojima je istekao rok upotrebe. Ali daleko od toga da je bila jedina koja je došla na tu ideju. Svako veče, sve brojnija populacija otpuštenih radnika, studenata i penzionera, koji su ostali bez sredstava za život, tiskala se oko metalnih kontejnera. Bilo ih je tako mnogo da je uprava supermarketa odlučila da namirnice prska dezinfekcionim sredstvom odvratnog mirisa, kako bi rasterali tu gungulu. Ana je onda pošla u istraživanje van svoje četvrti. U početku je to iskustvo doživljavala kao traumu, ali je, kao i svako ljudsko biće, nesumnjivo bila životinja koja se brzo navikne na svaku vrstu poniženja.
Prvi kontejner bio je ispunjen do samog vrha, tako da je našla dobar plen: kutija pilećih uštipaka, dopola načeta, šolja iz Starbaksa s popriličnim ostatkom crne kafe, pa još jedna s kapučinom. U drugom kontejneru pronađe aberkrombi košulju, doduše pocepanu, ali mogla se oprati i okrpiti, a u trećem jedan skoro nov roman u lepom kožnom povezu. Ona stavi svoje bedno blago u ranac i nastavi turneju.
Ana Borovski vratila se kući pola sata kasnije. Bio je to mali stan u novoj i uredno održavanoj zgradi, s nameštajem svedenim na ono što joj je bilo striktno potrebno. Opra ruke, a onda usu kafu i kapučino u jednu šolju i stavi je u mikrotalasnu pećnicu da se zgreje. Isto to uradi i sa uštipcima. Čekajući da doručak bude spreman, raširi dnevnu žetvu na kuhinjski sto. Pažnju joj posebno privukoše elegantne korice romana, urađene u gotskom stilu. Vinjeta u levom uglu ukazivala je na pisca:
Od autora „Društva anđela"
Tom Bojd? Čula je da devojke u kancelariji pričaju o njemu i da ga obožavaju, ali nikada nije čitala njegove knjige. Obrisa mrlju od milkšejka na koricama, sve vreme razmišljajući da će za tu knjigu izvući neki dolar, a onda se kradom poveza na komšiničin bežični internet. Nova knjiga koštala je s popustom 17 dolara. Ona otvori svoj nalog na Ibeju i okači ponudu: 14 dolara ako se odmah plati.
Onda opra košulju, ode da se istušira i očisti, pa poče polako da se oblači ispred ogledala.
Upravo je napunila trideset sedam godina. Dugo je izgledala mlada nego što je stvarno bila, a onda je odjednom ostarela, kao da je vampir isisao svu svežinu iz nje.
Otkako je izgubila posao bila je primorana da se kljuka bućkurišima i hranom sumnjive ispravnosti, pa je dobila desetak kilograma, koji su se odrazili na zadnjici i licu, zbog čega je počela da liči na velikog hrčka.
Pokuša da se nasmeši, ali bez uspeha.
Došla je do ivice i propast se mogla pročitati na njenom poružnelom licu. Požuri, zakasnićeš!
Navuče svetle farmerke, duksericu s kapuljačom i košarkaške patike. Dobro je, ne ideš u noćni klub. Teško ćeš se vratiti u vreme kad si imala trideset jednu i izbrišeš sva ta sranja od prvih znakova starosti!
Odmah se naljuti na sebe i svoj cinizam. Osećala se tako bespomoćno. Na koga da se osloni u najmračnijim trenucima? Nije imala nikoga da joj pomogne, nikoga da mu poveri svoju nevolju. Bez pravih prijatelja, bez muškarca u svom životu poslednji je bio daleka prošlost. Porodica? Od straha da će izgubiti obraz, nije pričala o svojim nedaćama ni ocu ni majci. A ne može se reći ni da su se oni pretrgli da je pitaju kako je. Bilo je dana kada je skoro zažalila što nije ostala u Detroitu, kao njena sestra koja je stanovala na pet minuta od roditelja. Lusi nikada nije imala nikakvih ambicija. Bila je udata za neku seljačinu, službenika u osiguranju, i rodila nepodnošljivo derište, ali barem nije morala da se svaki dan pita da li će imati šta da jede.
Čim bi otvorila vrata, Ana bi klonula. Kao i svi, uzimala je lekove protiv bolova u leđima i ibuprofen fleš protiv hronične migrene; gutala ih je kao bombone. Ali danas je osećala potrebu za nekim moćnim sredstvom za smirenje. Što je više nedelja prolazilo, sve više je bivala podložna krizi nesigurnosti i neprekidno živela u strahu. S tim utiskom, usađenim u njeno telo, uprkos svim naporima i dobroj volji, nije više bila u stanju da upravlja sobom. Ponekad bi joj se ta nesigurnost toliko popela na glavu da ju je obuzimao osećaj ludila, kao što je bio slučaj s onim starim finansijskim činovnikom, koji je pre devet meseci, na nekoliko ulica odatle, ubio celu svoju porodicu, njih petoro, a onda i sebe.
Ostavio je pismo za policiju u kojem objašnjava svoj čin očajnom ekonomskom situacijom. Posle nekoliko meseci bez posla, izgubio je i kompletnu štednju nakon kraha berze.
Nemoj da se srušiš, Ana, gore glavu, gore glavu!
Borila se da se povrati. Nije dozvoljavala sebi da padne. Da je spustila ruke, potonula bi, znala je to. Trebalo je da se svim snagama bori da zadrži stan. Ponekad je imala utisak da se svela na životinju koja živi u svojoj jazbini, ali je tu barem mogla da se istušira i spava na sigurnom.
Stavi slušalice ajpoda na uši, siđe niz stepenice i uđe u autobus, da se vrati u dom penzionera. Pospremala je tu tri sata i iskoristila pauzu za ručak da se posluži slobodnim internetom u sali za odmor.
Dobra vest. Knjiga koju je ponudila na prodaju našla je kupca po navedenoj ceni. Ana je radila do tri po podne, a onda svratila u poštu da pošalje knjigu naručiocu:
Boni del Amiko, Univerzitetsko naselje Berkli, Kalifornija.
Ona samo stavi roman u koverat, ne primetivši da je više od pola stranica prazno...

„Hej, momci, pomerite se malo!"
Opomena je radiom upućena svim vozačima flote od osam poluremorkera koji su prolazili kroz industrijsku zonu Bruklina. Kao i kod prevoza novca, vreme i način prenosa od skladišta u Nju Džerziju do preduzeća za reciklažu kod Koni Ajlanda bili su strogo propisani da bi se izbeglo rasipanje robe. Svaki kamion bio je natovaren s po trideset paleta i prevozio po trinaest hiljada knjiga upakovanih u kartonske kutije.
Bilo je oko 22 sata kada džinovski tovar prođe kroz vrata stanice za reciklažu na ogromnom terenu ograđenom žičanom ogradom, tako da je sve podsećalo na vojni logor.
Svaki kamion redom izbaci tovar na asfaltirani plato prostranog skladišta: tone knjiga još umotanih u celofan.
Celu operaciju nadgledali su sudski činovnik i predstavnik izdavačke kuće. Nije se svaki dan sto hiljada primeraka stavljalo u seckalicu zbog greške u štampi. Da bi sprečili bilo kakvu zloupotrebu, dva čoveka su brižljivo kontrolisala istovar. Prilikom svakog izručenja, sudski činovnik izvlačio je jednu knjigu iz kartona da bi konstatovao grešku u štampanju. Svaki primerak imao je isti propust: od petsto stranica, koliko je imao roman, samo je pola bilo odštampano. Priča se naglo prekidala na strani 266, i to rečenicom koja je i sama nedovršena...
Tri buldožera bila su spremna za balet oko brda knjiga, kao da se radi o običnim krhotinama koje treba samo gurnuti na pokretnu traku i velikom brzinom poslati ka razjapljenim čeljustima gvozdenih čudovišta. Industrijsko drobljenje moglo je da počne.
Dve seckalice halapljivo progutaše desetine hiljada knjiga. Mehanički proždrljivci ih iseckaše na froncle i sažvakaše. Svuda unaokolo, kroz prašinu od papira, razleteše se pocepane stranice.
Nakon obavljenog sitnjenja, mnoštvo načetih, očerupanih i iscepanih listova izađe iz utrobe čelične životinje, a onda je ta masa odlazila u presu, koja ju je sabijala i izbacivala u vidu velikih kockastih paketa, uvezanih unakrst gvozdenom žicom.
Onda sve te bale papira smestiše u skladište. Sutra će ih ponovo utovariti na druge kamione. Reciklirana papirna kaša kasnije će biti ponovo iskorišćena za novine, revije, papirne maramice i kartonske kutije.

Posao je bio završen za nekoliko sati.
Kad je sve lepo spakovano, odgovorni iz fabrike, predstavnik izdavača i sudski činovnik metodično sravniše brojeve iseckanih knjiga, koje su, svako za sebe, utvrđivali i beležili prilikom stavljanja na traku.
Ukupan broj iznosio je 99.999 primeraka...

26. Devojka koja je odnekud došla



Oni koji padaju često povuku za sobom i one koji žele da im pomognu.
ŠTEFAN CVAJG


HOTELSKA KLINIKA 8 H UJUTRU

„Hej, nemoj da hrčeš kao kit umesto da bdiš nada mnom!"
Naglo otvorih oči. Ležao sam sklupčan na fotelji od hrastovog drveta iskrivljenih leđa i nagnječenog grudnog koša, a u nogama su me podilazili žmarci.
Bili je sedela u krevetu. Njeno bledo lice povratilo je nešto boje, ali joj je kosa još bila seda. U svakom slučaju, jeste povratila nešto živosti, što je bio prilično dobar znak.
„Kako se osećaš?"
„Prilično slomljeno", priznade ona i pokaza mi jezik, koji je ponovo bio crven. „Hoćeš li biti dobar da mi doneseš neko ogledalo?"
„Nisam siguran da je to dobra ideja."
Kako je insistirala, bio sam primoran da joj pružim zidno ogledalce, koje sam skinuo u kupatilu.
Ona se sa zebnjom ogleda, podiže kosu, razbaruši, raščupa, pažljivo se zagleda u korene, užasnuta kad primeti da se njena nestašna zlatna kosa za samo jednu noć pretvorila u frizuru neke bakice.
„Kako... kako je to moguće?", upita ona, brišući suzu koja joj je potekla niz lice.
Stavih joj ruku na rame. Nesposoban da joj dam bilo kakvo objašnjenje, tražio sam reči ohrabrenja. Tad se vrata otvoriše i uđe Milo s doktorom Filipsonom.
Nosio je torbicu ispod miške i izgledao zabrinut, pa nas kratko pozdravi i za trenutak se udubi u proučavanje pacijentkinjinih rezultata okačenih na tabli kreveta.
„Imamo rezultate većine vaših analiza, gospođice", objavi on nakon nekoliko trenutaka, upućujući nam pogled u kojem su se mešali uzbuđenje i zbunjenost.
On izvadi iz mantila nešto nalik belom flomasteru i stavi ispred sebe malu prozirnu tablu, koju je doneo sa sobom.
„Najpre", započe on, dok je sve vreme škrabao neke reči, „crna i kašasta supstanca, koju ste povratili, jeste uljana tinta. U njoj su pronađeni karakteristični tragovi pigmenata boja, polimera, aditiva i reagensa..."
Prekide usred rečenice i onda upita bez oklevanja:
„Jeste li to pokušavali da se otrujete, gospođice?"
„Apsolutno ne!", pobuni se Bili.
„Da budem iskren, pitam vas ovo zato što ne vidim kako neko može da povrati takvu materiju a da je nije prethodno uneo u organizam. To ne odgovara nijednoj poznatoj patologiji."
„Šta ste još pronašli", upitah koliko da nešto izjavim.
Mortimer Filipson svakom od nas pruži list papira ispunjen šiframa i terminima za koje sam čuo u Uvodu u anatomiju, ali čije mi pravo značenje nikad nije bilo jasno: NFS, joni, urea, kreatinin, glikemija, rezultat ispitivanja jetre, krvarenje...
„Kao što sam i mislio, rezultat analize krvi potvrdio je anemiju", objasni on, ispisujući novi čvor na stolu. ,,S procentom hemoglobina od 9 grama po decilitru, vi ste daleko ispod normale. To umnogome objašnjava vaše bledilo, jak zamor, glavobolje, lupanje srca i nesvestice."
,,A ta anemija, otkud ona?", upitah.
„Biće neophodno da se urade dodatne analize da bi se odredio uzrok", objasni Filipson, „ali trenutno to nije ono što me brine..."
Fiksirao sam pogledom rezultate analize krvi. Iako ništa o tome nisam znao, čak i ja sam primetio da je jedan broj nenormalan:
„Procenat glikemije je alarmantan, zar ne?"
„Da", priznade Mortimer, „0,1 grama po litru, to je oblik hipoglikemije koji je potpuno nepoznat."
„Kako to mislite nepoznat?", zabrinu se Bili.
„Hipoglikemija je stanje kada je procenat šećera u krvi suviše nizak", objasni ukratko lekar. „U slučaju kad mozak ne može da primi dovoljno glukoze, osećaju se vrtoglavice i zamor, ali vaš je procenat, gospođice, izvan norme..."
„Šta to treba da znači?"
„To znači da biste s ovim procentom morali da budete mrtvi, ili makar u dubokoj komi."
Milov i moj glas praktično se spojiše u jedan: „Sigurno je neka greška!"
Filipson odmahnu glavom:
„Ponovili smo analize tri puta. To je neshvatljivo, ali ni to nije najmisterioznije."
On opet otvori flomaster i usmeri ga na tačku u vazduhu:
„Noćas je mladi internista, čiji sam ja mentor na doktoratu, uradio spektrografiju. To je tehnika koja omogućuje da se identifikuju molekuli u srazmeri s njihovom masom i okarakteriše hemijska struk..."
„Dobro, pređite na stvar", prekidoh ga ja.
„Spektrografija je pokazala abnormalno prisustvo ugljenih hidrata. Da budem jasniji, gospođice, vi imate celulozu u krvi."
On napisa reč CELULOZA na prozirnoj tabli.
„Kao što vi nesumnjivo znate", nastavi on, „celuloza je glavni sastojak drvenastih biljaka. Pamuk i papir takođe je sadrže u značajnom obimu."
Nisam uopšte shvatao gde nas vodi. On pojasni svoju misao tako što nam postavi pitanje:
„Zamislite da ste progutali tampone od vate. Šta će se, po vašem mišljenju, dogoditi?"
„Bez sumnje, ništa bitno", potvrdi Milo. „Odemo u toalet i izbacimo ih..." „Apsolutno", saglasi se Filipson. „Čovek ne vari celulozu. To je ono što nas razlikuje od biljojeda kao što su krave ili koze."
„Ako sam dobro razumela", reče Bili, „ljudsko telo ne sadrži celulozu, dakle..."
„Dakle, vaš biološki sastav nije kao kod ljudskih bića. Kao da jedan deo vas postaje biljka...", završi lekar.
On pusti da tišina potraje, kao da je i sam sumnjao u zaključke laboratorijskih analiza.
Preostao je još poslednji list papira u njegovoj torbi: rezultat sede kose. „Kosa sadrži vrlo veliku koncentraciju natrijum-hidrosulfata, poznatijeg pod imenom..."
„Hidrogen", pogodih ja.
„U osnovi, prirodno je da ljudsko telo luči tu supstancu. Zbog toga u procesu starenja naša kosa postaje seda, jer se zaustavlja sinteza pigmenata koji joj daju boju. Ali to je normalno vrlo dug proces i ja nikada nisam video da kosa neke mlade osobe od dvadeset šest godina osedi za jednu noć", zaokruži izlaganje lekar.
„Je li to nepovratno?", upita Bili.
„Auh...", promrmlja Mortimer, „ponekad smo bili svedoci delimičnog povratka boje nakon lečenja nekih bolesti ili prilikom prekida agresivnih tretmana, ali... priznajem da su takvi slučajevi retki."
Zamišljen, pogleda Bili s neskrivenim sažaljenjem i priznade pred svima nama:
„Vaša patologija, gospođice, jasno prevazilazi kako moje, tako i kompetencije moje male klinike. Mi ćemo vas zadržati na posmatranju još danas, ali ne znam ni šta da vam savetujem, osim da se, što je pre moguće, vratite u svoju zemlju."

SAT KASNIJE

Sve troje ostadosmo u sobi. Bili zaspa pošto je isplakala sve suze koje je imala. Zavaljen na stolici, Milo je u rukama držao poslužavnik i završavao obrok, koji Bili nije pojela, ne odvajajući pogled s table koju je lekar zaboravio.
Pigmenti boje Reagensi aditiva Anemija
Celuloza
Hidro gen Natrijum-hidrosulfat
„Možda sam na pravom putu", reče on i iznenada ustade.
Sad se on smesti ispred table, zgrabi flomaster i napisa zagradu, kao da želi da poveže prve dve linije.
„Ovu vrstu masne i lepljive tinte, koju je tvoja drugarica povratila, koriste mašine u roto-štampi. To znam jer sam se detaljno raspitao kako se štampaju tvoje knjige..."
,,I, šta onda?"
„Celuloza je prvi sastojak drveta, jesmo li saglasni? A drvo služi za proizvodnju..."
„Nameštaja?"
„Papira!", ispravi me on, kompletirajući beleške doktora Filipsona. „Što se tiče hidrogena i natrijum-hidrosulfata, to su dva hemijska proizvoda koji se koriste za beljenje..."
„Papira, zar ne?"
Umesto bilo kakvog odgovora, on okrenu prema meni prozirnu ploču:


„Najpre nisam hteo da verujem, Tome, u tu tvoju priču o junakinji romana koja je ispala iz knjige, ali sam primoran da prihvatim ono što je očigledno: tvoja drugarica je na putu da ponovo postane papirna ličnost."
Za trenutak mu pogled odluta u prazno, a onda završi svoje škrabanje:


„Svet mašte upravo ponovo stiče svoja prava", zaključi on.
Sada je već šetao po sobi i jasno gestikulirao. Nikada ga nisam video tako uzbuđenog.
„Polako!" smirivao sam ga. „Šta si hteo time da kažeš?"
„To je očigledno, Tome! Ako je Bili ličnost od papira, ona, sasvim jednostavno, ne može da postoji u realnom svetu!"
„Kao što riba ne može da preživi van vode..."
„To je to! Seti se filmova iz našeg detinjstva. Zašto se E. T. razboleo?" „Zato što nije mogao dugo da opstane udaljen od svoje planete."
„Zašto Mala Sirena ne može da boravi na zemlji? Zašto njen princ ne može da živi u vodi? Zato što je svaki organizam različit i ne odgovara mu svaka okolina."
Njegovo rezonovanje bilo je na pravom putu, s jednim izuzetkom.
„Bili je upravo provela tri dana sa mnom i mogu te uveriti da je puštala gasove i da joj stvarni život uopšte nije stran. Zašto je potonula tako iznenada?"
„Tačno je da to ostaje tajna", saglasi se on.
Milo je voleo logiku i racionalnost. Namršten, ponovo sede na stolicu, prekrsti noge i vrati se razmišljanju.
„Trebalo bi rezonovati počev od ulaznih vrata", promrmlja on, „od pukotine kroz koju je ličnost iz mašte mogla da se probije u našu stvarnost."
„Već sam ti nekoliko puta rekao: Bili je pala iz jednog retka usred nedovršene rečenice", objasnih, upotrebivši formulu koju je ona sama koristila prilikom našeg prvog susreta.
„Ah da, serija od sto hiljada knjiga, odštampana samo dopola! To su ta ulazna vrata. U vezi s tim, trebalo bi da se uverim da su dobro iseckane..."
Stade usred rečenice, otvorenih usta, i dohvati mobilni telefon. Videh ga kako prelistava desetine mejlova, a onda mi pokaza onaj koji je tražio.
,,U koliko je sati Bili imala prve znake slabosti?", upita on, ne skidajući pogled s ekrana.
„Rekao bih oko ponoći, kada sam se vratio u sobu."
„To je 2 ujutro po njujorškom vremenu, je li tako?"
„Da."
„Onda znam ko je uzrok njene krize", izjavi on i pruži mi ajfori. Na ekranu pročitah mejl koji je moj izdavač poslao Milu:

Od: robert.brown@doubleday.com

Tema: Potvrda uništenja neispravne zalihe Datum: 9. septembar 2010. 02.03
Za: milo.lombardo@gmail.com

Dragi gospodine,

Potvrđujem vam da je celokupna neispravna zaliha specijalnog izdanja drugog toma Trilogije o anđelima Toma Bojda uništena u šrederu. Broj uništenih knjiga: 99.999.
Operacija je izvršena danas, pod kontrolom sudskog činovnika, u trajanju od 20 do 2 h, u stanici za reciklažu Šepard u Bruklinu, Njujork. Srdačni pozdravi, R. Braun

„Jesi li video vreme kad je mejl poslat?"
„Da", prihvatih ja, „to savršeno odgovara vremenu kad joj je postalo loše."
„Bili je fizički povezana s neispravnim primercima", odsečno reče on.
,,I ubija je to što nestaju!"
Obojica smo bili uzbuđeni i užasnuti našim otkrićem. Naročito se osetismo bespomoćni u odnosu na situaciju koja nam je izmicala kontroli.
„Ako ništa ne učinimo, ona će umreti."
„Ali šta ćeš sad da uradiš?", upita me on. „Već su uništili celu zalihu!" „Ne, da je tako, ona bi već bila mrtva. Preostala je barem jedna knjiga koju nisu iseckali."
„Onaj primerak koji mi je izdavač poslao i koji sam ti dao!", uzviknu on. „Šta si uradio s njim?"
Morao sam da prekopam po sećanju. U mislima sam se vratio u ono famozno veče kad se Bili pojavila u mojoj kuhinji sva mokra, onda sutradan ujutro, malo pre nego što mi je pokazala tetovažu, a onda...
Bilo mi je teško da se usredsredim. U glavi su mi iskrsavale slike, a onda munjevito nestajale: a onda... a onda... onda smo se svađali i u trenutku besa sam bacio roman u kantu za smeće u kuhinji!
„Stvarno smo u govnima!", prosikta Milo kad sam mu objasnio gde se nalazi poslednja knjiga.
Protrljah oči. I ja sam bio u groznici. Moje uganuće, zbog kojeg su bolovi postali skoro nepodnošljivi, loše je stajalo; loša je bila i armija Meksikanaca koji su me prebili u baru pored motela; loš je bio i iznenadni i potresni poljubac koji mi je ukrala smešna devojka, koja mi uništava život...
Izmučen migrenom, zamišljao sam unutrašnjost svoje lobanje kao zemaljsku kuglu u kojoj ključa lava spremajući se za fuziju. Usred tog nepovezanog meteža, jedna očigledna stvar prođe mi kroz glavu.
„Treba da pozovemo moju kućnu pomoćnicu, da proverimo da li ipak nije bacala đubre", rekoh Milu.
On mi pruži telefon pa pozvah Terezu. Nažalost, stara žena obavesti me da je ispraznila kantu sa smećem pre dva dana.
Milo odmah shvati i namršti se. Gde li je roman sada? U centru za trijažu otpadaka? Čeka negde da bude spaljen ili recikliran? Možda ga je neko pokupio na ulici? Treba se baciti u potragu, ali to je traženje igle u plastu sena.
U svakom slučaju, jedno je bilo sigurno: morali smo da delamo brzo. Jer Bilin život zavisio je samo od te jedne knjige.

27. Always On My Mind



Voleti nekoga, znači i radovati se njegovoj sreči.
FRANSOAZ SAGAN


Bili je još spavala. Milo je hteo da se vidi s Karol pa smo se dogovorili da se za dva sata nađemo u hotelskoj biblioteci, da obavimo neka istraživanja i utvrdimo plan akcije. Čim sam prošao kroz hol, naleteh na Auroru koja je izmirivala račun na recepciji.
Ovlaš raspletene kose, s naočarima za sunce kakve nose filmske zvezde, imala je na sebi kratku haljinu u boemskom retro stilu, kratku perfekto bluzu, čizmice s visokim petama i starinsku putnu torbu. Na većini žena sve to bi izgledalo kao preterivanje, ali na njoj je delovalo besprekorno.
„Odlaziš?"
„Imam koncert u Tokiju sutra uveče."
,,U Kjoi holu?" upitah, i sam se iznenadih što se sećam imena mesta gde je ona svirala kada sam je pratio na njenoj turneji po Japanu.
Pogled joj zablista:
„Sećaš li se onog starog plimuta jjuri koji si iznajmio? Namučili smo se da pronađemo salu i stigla sam tri minuta pre početka koncerta. Koliko sam trčala, tek sam nasred scene povratila dah!"
„Ipak si dobro svirala."
„A posle koncerta smo se cele noći vozili i išli da vidimo paklena grotla u Bepiju!"11 Zbog podsećanja na tu epizodu, oboje nas obuze nostalgija. Da, imali smo mi i trenutaka sreće i blaženstva, a oni nisu bili tako daleki...
Aurora razbi tu napola neprijatnu, a napola ljupku tišinu, izvinjavajući se zbog ponašanja Rafaela Barosa. Te noći me je pozvala da sazna šta ima novo, ali ja nisam bio u svojoj sobi. Dok se hotelski momak pobrinuo za njene kofere, ja joj ukratko ispričah šta se dogodilo s Bili. Ona me je sa zanimanjem slušala. Znao sam da je njena majka umrla s trideset devet godina od kasno otkrivenog kancera dojke. Od te iznenadne smrti postala je pomalo hipohondar, u svakom slučaju, vrlo je brižljivo vodila računa o svom zdravlju i zdravlju svojih bližnjih.
„To je, izgleda, zaista ozbiljno. Odvedi je što je brže moguće da je pogleda neki stručni lekar. Ako hoćeš, mogu da ti preporučim jednog."
„Koga?"
„Profesora Žana Batista Kluzoa, dijagnostičara bez premca. On je neka vrsta francuskog doktora Hausa. Šef je kardiologije u Parizu i najveći deo vremena posvećuje stvaranju novog veštačkog srca, ali ako odeš po mojoj preporuci, primiće te."
„Je li to neki tvoj stari ljubavnik?"
Ona podiže pogled ka nebu.
„To je jedan veliki ljubitelj muzike koji redovno dolazi na moje koncerte u Parizu. A kad ga sretneš, videćeš da nije Hju Tori! Ali je zato pravi genije."
Dok je govorila, aktivirala je blekberi i među kontaktima pronašla doktorov broj.
„Poslaću ti ga", reče ona i uđe u kola.
Hotelski portir zatvori njena vrata i ugledah kako se berlina udaljava ka masivnom portalu koji je obezbeđivao ulaz u kompleks. Međutim, posle pedesetak metara, taksi se zaustavi usred drvoreda i Aurora potrča prema meni da ukrade jedan brzi poljubac. Pre nego što je krenula nazad, izvadi iz džepa svoj MP3, namesti mi slušalice na uši i ode.
Osećao sam ukus njenog jezika na usnama, a u glavi mi je odjekivala muzika i reči pesme koju je programirala: bila je to najlepša Elvisova numera, koju sam joj ja otkrio kada smo bili dovoljno zaljubljeni da zajedno slušamo pesme:
Maybe I didn't treat you
Quite as good as I should have

Maybe I didn't love you
Quite as often as I could have
You were Always On My Mind
You were Always On My Mind

Možda nisam prema tebi
Bio dobar koliko je trebalo
Možda te nisam voleo
Tako često kako sam mogao
Uvek si mi bila u mislima
Uvek si mi bila u mislima.

28. U iskušenju



Čitalac se može smatrati glavnim likom romana, podjednako kao i autor, jer bez njih se ništa ne događa.
ELZA TRIOLE


Kako hotel može da ima tako raskošnu biblioteku?
Očigledno, velikodušnost bogatog emira nije zakačila samo kliniku. Ono najneverovatnije bila je klasična i elitistička strana tog mesta: pre bi se moglo pomisliti da se nalazite u čitaonici nekog uglednog anglosaksonskog univerziteta, a ne u hotelskoj biblioteci u malom turističkom mestu. Na hiljade knjiga, elegantno povezanih, ukrašavalo je police okružene korintskim stubovima. Prizor tog enterijera, ispunjenog slikama, s teškim isklesanim vratima, mermernim bistama i rezbarijama u drvetu, vraćao vas je nekoliko vekova unazad, uz poneki ustupak modernom vremenu: bili su tu i poslednji modeli kompjutera, ubačeni u police ormara od orahovine.
Da sam mlađi, uživao bih da radim na takvom mestu. U mojoj kući nije bilo pisaćeg stola. Domaće zadatke radio sam zatvoren u toaletu, s daskom na kolenima umesto pisaćeg stola i sa slušalicama na glavi da prigušim krike komšija.
S okruglim naočarima, puloverom od mohera i škotskom suknjom, čak je i bibliotekarka odavala utisak da je teleportovana iz nekog drugog sveta. Čim sam joj predao spisak dela koja sam hteo da pogledam, ona mi priznade da sam njen prvi čitalac toga dana:
„Gosti hotela uglavnom su ovde na odmoru i više vole da budu na plaži nego da čitaju Georga Vilhelma Fridriha Hegela."
Jedva primetno se nasmeših prihvatajući gomilu knjiga, koje je zasladila šoljom tople čokolade s meksičkim začinima.
Da bih mogao da čitam na dnevnoj svetlosti, smestih se pored jednog od velikih prozora, kraj Koronelijevog globusa i, ne časeći ni časa, bacih se na posao.

Atmosfera je bila savršena za čitanje. Tišinu je narušavao samo zvuk koji se čuo prilikom okretanja stranica i tiho klizanje hemijske olovke po papiru. Na stolu ispred mene otvorio sam nekoliko naučnih radova koje sam dobro proanalizirao tokom studija, kao što su Šta je literatura? Žana Pola Sartra, Lector in fabula Umberta Eka i Volterov Filozofski rečnik. Za dva sata sam napravio desetak stranica beležaka. Bio sam u svom elementu: okružen knjigama, u svetu tišine i razmišljanja. Ponovo sam se osećao kao profesor književnosti.
„Vau! Kao da sam opet na faksu!", uzviknu Milo kad se iznenada pojavi u velelepnoj sali, u ambijentu koji mu je bio stran. On stavi torbu na čarlston fotelju i nasloni mi se na rame: „Onda, uspevaš li da pronađeš nešto?"
„Možda imam plan za akciju, pod uslovom da prihvatiš da mi pomogneš."
„Naravno da ću ti pomoći!"
„Onda treba da podelimo uloge", rekoh dok sam zatvarao penkalo. „Ti se vraćaš u Los Anđeles da pokušaš da pronađeš poslednji neispravni primerak. Znam da je to nemoguća misija, ali ako on bude uništen, Bili će umreti, to je izvesno."
,,A ti?"
„Ja ću je odvesti u Pariz kod lekara kog mi je preporučila Aurora, da barem pokušamo da zaustavimo bolest, ali osim toga..."
Prikupih svoje beleške, kako bih bio jasniji.
„Šta osim toga?"
„Moram da napišem treći tom romana, kako bih vratio Bili u svet mašte." Milo protrlja oči:
„Ne razumem baš dobro kako će je konkretno pisanje knjige odvesti u njen svet?"
Zgrabih svoj notes i u maniru doktora Filipsona pokušah da sumiram najvažnije tačke svojih zaključaka.
„Stvarni svet je onaj u kojem živimo ti, Karol i ja. To je stvarni život, teren na kojem možemo da delujemo i koji delimo s nama sličnima: ljudskim bićima."
„Ovo do sada mi je jasno."
„Nasuprot tome, imaginarni svet je svet mašte i snova. On odražava subjektivnost svakog čitaoca. To je ovo što se dešava Bili", objasnili i pospeših svoju tvrdnju s nekoliko kratkih beležaka:


„Nastavi", reče Milo.
„Kao što si i sam rekao, Bili je mogla da pređe preko granice dva sveta zbog industrijskog incidenta: štampanja sto hiljada neispravnih primeraka knjige. To je ono što si ti nazvao ulaznim vratima."


„Hm, hm", promrmlja on u znak odobravanja. „Dakle, mi se sada zajedno s Bili nalazimo u okruženju u kojem ona propada."
„I jedini način da je spasemo jeste da pronađemo neispravnu knjigu i tako sprečimo da ona umre u stvarnom životu...", ponovo živnu on.
,,I da je vratimo u svet mašte tako što ću napisati treći tom trilogije. To su ta izlazna vrata iz realnog sveta."


Milo s interesovanjem pogleda moju šemu, ali sam video da ga nešto tišti.
„Ti još ne kapiraš zašto bi pisanje trećeg toma moglo da joj omogući da se vrati, je li tako?"
„Ne, ne konkretno."
„Dobro. Ukapiraćeš. Po tebi, ko je stvorio imaginarni svet?" „To si ti! U stvari, hoću da kažem pisac."
„Da, ali ne samo pisac. Ja odrađujem samo pola posla."
,,A ko čini drugu polovinu?"
„Čitalac..."
On me odmeri pogledom, i dalje zbunjenog izraza lica.
„Gledaj šta je napisao Volter 1764. godine", rekoh i dadoh mu svoje beleške.
On se naže nad moje listove i pročita naglas:
„Najkorisnije su one knjige kod kojih čitalac čini njihovu drugu polovinu." Ustadoh sa stolice i uverljivo završih svoje izlaganje:
„Na kraju krajeva, šta je knjiga, Milo? Jednostavna slova, poredana određenim redom na papiru. Nije dovoljno staviti konačnu tačku na neku priču da bi ona zaživela. Ja u svojim fiokama imam nekoliko započetih neobjavljenih rukopisa, ali ih smatram mrtvim pričama jer niko nikada nije bacio pogled na njih. Knjiga dobija život tek čitanjem. Čitalac joj daje život, sastavljajući slike koje stvaraju imaginarni svet u kojem likovi žive."
Bibliotekarkina pomoćnica prekide naš razgovor donevši šolju vruće čokolade sa začinima i za Mila. Moj prijatelj srknu gutljaj, a onda primeti:
„Svaki put kad neka od tvojih knjiga dospe u knjižare i počne prodaja, ti mi uvek kažeš da ti ona više ne pripada..."
„Tačno! Od tog trena pripada samo čitaocu, koji ulazi u vezu s njom tako što prisvaja likove i oživljava ih u svojoj glavi. Čitalac često na svoj način interpretira određene delove, dajući im smisao koji nije isti kao onaj koji sam ja imao u glavi dok sam pisao, ali to je najveća draž igre!"
Milo me je pažljivo slušao i sve vreme švrljao po mom notesu:


Čvrsto sam verovao u tu teoriju. Uvek sam mislio da knjiga zaista postoji samo kroz njen odnos sa čitaocem. Kad sam bio u čitalačkom dobu, uvek sam pokušavao da se što je moguće više udubim u svet romana koji su mi se sviđali, predviđajući i smišljajući hiljade pretpostavki, pokušavajući uvek da budem za korak ispred pisca, čak i da u svojoj glavi produžim priču o likovima posle poslednje pročitane strane. Mašta čitaoca nadmašuje štampane reči i tekst i omogućuje priči da u potpunosti zaživi.
„Dakle, ako sam dobro razumeo, po tebi pisac i čitalac sarađuju u stvaranju imaginarnog sveta?"
„Nisam ja to rekao, Milo, već Umberto Eko! I Žan Pol Sartr!", uzvratih i pružih mu otvorenu knjigu u kojoj sam podvukao ovu rečenicu: Čitanje je džentlmenski sporazum autora i čitaoca; jedan drugom ukazuju poverenje i zavise jedan od drugog."
„Ali konkretno?"
„Konkretno, počeću da pišem svoj novi roman, ali tek kada ga dohvate prvi čitaoci, imaginarni svet će zaživeti, Bili će nestati iz realnog sveta i vratiće se svom životu u mašti."
„Onda nemamo ni sekundu za gubljenje", reče on i sede ispred ekrana svog kompjutera. „Moram po svaku cenu da pronađem poslednji neispravni primerak knjige, to je jedini način da održimo Bili u životu dovoljno dugo da ti ostane dovoljno vremena da napišeš novi roman."
Konektovao se na sajt Mehikano erlajnsa.
„Imaju let za Los Anđeles za dva sata. Ako sada krenem, biću predveče u Makartur Parku."
„Šta ćeš tamo?"
„Ako planiraš da povedeš Bili u Pariz, trebaće joj pasoš, i to brzo. Održao sam neka stara poznanstva koja nam mogu biti od koristi..."
,,A tvoja kola?"
On otvori tašnu i iz nje izvadi nekoliko svežnjeva novčanica, koje podeli na dva jednaka dela.
„Jedan gorila Jošide Micuka došao je jutros da ih uzme. Ovo je sve što sam mogao da dobijem, ali će nam pomoći da izdržimo nekoliko nedelja."
,,A posle toga smo ostali s praznim fiokama."
„Da, a kad se doda ono što dugujemo za porez, mogu da ti saopštim da smo zaduženi za narednih dvesta godina..."
„To je ono što si zaboravio da mi kažeš, zar ne?"
„Mislio sam da si i sam shvatio."
Pokušah da ublažim dramatičnost situacije.
„Treba da spasemo jedan život, to je nešto najplemenitije što postoji, zar ne?"
„Siguran sam da je tako", odgovori on. „Ali ta Bili, je li ona vredna svega toga?"
„Verujem da je ona jedna od nas", rekoh tražeći prave reči. „Mislim da bi ona mogla da pripada našoj porodici, porodici koju smo izabrali ti, Karol i ja.
Zato što znam da se, u krajnjoj liniji, ne razlikuje mnogo od nas: ispod njenog oklopa nalazi se osećajno i plemenito biće. Jedno veliko, čisto srce, koje je život već dosta namučio."
Još jednom se zagrlismo. Već je bio na vratima, kad se okrenu prema meni.
„Hoćeš li uspeti da napišeš taj novi roman? Mislio sam da više nisi u stanju da sastaviš ni tri reči."
Pogledah u nebo kroz prozor: veliki sivi oblaci behu zagušili horizont, pretvorivši krajolik u ruralne engleske predele.
„Imam li izbora?", upitah zatvarajući svoj notes.

29. Kada smo zajedno



Noću mi je bilo hladno pa sam ustao i otišao da je pokrijem još jednim ćebetom.
ROMEN GARI


AERODROM ŠARL DE GOL
NEDELJA 12. SEPTEMBAR

Vozač taksija zgrabi Bilinu torbu i odlučno je strpa u gepek, zgnječivši pritom tašnu u kojoj je bio moj kompjuter. U unutrašnjosti hibridnog prijusa radio je bio odvrnut do daske, tako da sam morao tri puta da ponavljam destinaciju taksisti.
Kola napustiše terminal i brzo se nađosmo u saobraćajnoj gužvi, zagušeni na perifernom bulevaru.
„Dobro došla u Francusku", rekoh i bacih pogled na Bili. Ona slegnu ramenima.
„Nećeš uspeti da mi pokvariš zadovoljstvo što sam ovde. Bio mi je san da vidim Pariz!"
Posle nekoliko kilometara i više saobraćajnih čepova, kola prođoše Kapiju Majo, pa se uputismo ka Aveniji Velike armije i nastavismo do kružnog čvora na Šanzelizeu. Bili je kao dete blenula otvorenih usta, dok je redom otkrivala Trijumfalnu kapiju, Najlepšu aveniju na svetu, kao i ludnicu na Trgu Konkord.
Iako sam tu dolazio nekoliko puta s Aurorom, ne bi se moglo reći da dobro poznajem Pariz. Uvek u žurbi između dva koncerta i dva aviona, Aurora, u duši nomad, nikad se nije setila da odvoji malo vremena da mi pokaže rodni grad. Nijednom se nismo zadržali duže od dva-tri dana, koje smo najčešće provodili zatvoreni u lepom stanu u Kazovoj ulici, blizu Bazilike Svete Klotilde. Od prestonice sam, dakle, poznavao samo nekoliko ulica u 6. i 7. arondismanu i desetak restorana i modernih galerija, gde me je ona vodila.
Taksi pređe preko Sene i dođe na levu obalu, pa okrenu u nivou keja kod Orsea.
Kad sam spazio zvonik i obrise Crkve Sen Žermena de Prea, shvatio sam da nismo mnogo daleko od nameštenog stana koji sam iznajmio preko interneta još u Meksiku. Zaista, nakon nekoliko manevara, vozač nas ostavi u Firstenberškoj broj 5, ispred malog trga, oivičenog starim radnjicama, zasigurno jednim od najšarmantnijih koje sam u životu video.
U središnjem dvorištu nalazio se ulični kandelabar s pet kugli, okružen s četiri visoke paulovnije. Sunce se odbijalo o plavičaste krovove, prekrivene pločama od škriljca. Izgubljeno među uskim ulicama, daleko od vreve bulevara, mesto je bilo vanvremensko i romantično ostrvce, koje kao da je izašlo direktno s Peneovog crteža.

U trenutku kad pišem ove retke, prošlo je više od godine od toga jutra, ali sećanje na Bili kako izlazi iz kola, i njene oči pune divljenja, još je živo u mojoj glavi. U to vreme nisam znao da će nedelje, koje smo se spremali da provedemo zajedno, istovremeno biti i najbolnije i najlepše u mom životu.

INTERNAT ZA DEVOJKE
UNIVERZITETSKO NASELJE

BERKLI KALIFORNIJA

„Paket za tebe!", uzviknu Ju Čen, dok je ulazila u sobu koju je od upisa na univerzitet delila s Boni del Amiko.
Boni je sedela za radnim stolom i podiže glavu od kompjutera da zahvali svojoj cimerki, pa se ponovo udubi u partiju šaha.
Bila je adolescentkinja kratko podšišane tamne kose i otvorenog lica, koje je još čuvalo detinju prirodnost. Ali u njenom bistrom i ozbiljnom pogledu moglo se naslutiti da joj, uprkos mladalačkom dobu, život nije oduvek bio lak.
Zraci jesenjeg sunca probijali su se kroz prozor i osvetljavali zidove sobice, prekrivene čudnim plakatima, koji su odavali zanimanja ove dve adolescentkinje: bili su tu Robert Patinson, Kristen Stjuart, Albert Ajnštajn, Obama i dalaj-lama.
„Nećeš da ga otvoriš?", upita Kineskinja nakon nekoliko minuta. „Hm...", promrmlja Boni rasejano. „Pusti me samo da isprašim ovu mašinu."
Ona pokuša s jednim smelim manevrom, napredujući skakačem na d4, s nadom da će uzeti protivničkog pešaka.
„To je možda poklon od Timotija", nagađala je Ju Čen pregledajući paket. „Taj momak je lud za tobom."
„Hm...", ponovi Boni. „Baš me briga za Timotija."
Kompjuter oštro uzvrati damom.
„Dobro, otvaram ga!", odluči Azijka.
Ne čekajući drugaričin pristanak, pocepa koverat i ugleda veliku knjigu s kožnim koricama: Tom Bojd Trilogija o anđelima Tom 2.
„Ehej, to je roman koji si kupila preko interneta", reče ona s dozom razočaranja u glasu.
„Ahm, hm...", reče Boni.
Sada je morala da zaštiti skakača, ali bez povlačenja. Kliknu mišem da pomeri napred pešaka, ali ponesena elanom, pomeri pogrešnog.
Prekasno...
Na ekranu zatrepta ŠAH-MAT!!! Baš se mučila da pobedi prokletu staru krntiju!
Ovo baš nije obećavajuće pred šampionat, pomisli ona i napusti program. Sledeće nedelje treba da brani boje svoje škole na svetskom šampionatu za mlađe od osamnaest godina. Takmičenje će se održati u Rimu. To ju je u isti mah i uzbuđivalo i plašilo.
Pogleda na zidni sat u obliku sunca i požuri da složi svoje stvari. Zgrabi roman koji je upravo dobila i strpa ga u ranac. Kofer za put spakovaće kasnije.
„Addio, amica mia!", dobaci dok je izlazila iz sobe.
Preskakala je po tri stepenice odjednom kako bi stigla da uhvati prevoz na stanici, ali ju je sačekala velika gužva: lokalni metro, koji je povezivao Berkli sa San Franciskom, presecao je zaliv četrdeset metara ispod nivoa vode. U vagonu poče da čita prva tri poglavlja nove knjige i siđe na Embarkaderu da uhvati kablovski tramvaj na Kalifornijskoj ulici. Natrpan turistima, tramvaj prođe preko Nob Hila i stiže do Grejs katedrale. Napusti drveni vagon dva bloka dalje, kako bi stigla do odeljenja za onkologiju bolnice Lenoks, gde je dvaput nedeljno dobrovoljno radila kao član udruženja zaduženog da bolesnike zabavi raznim igrama i umetničkim aktivnostima.
Ona se s tim programom upoznala i srodila tokom dvogodišnje agonije svoje majke Malori, koja je umrla od kancera pre nekoliko godina. Boni je već bila na faksu, ali je imala samo šesnaest godina i bila je nedovoljno stara da legalno učestvuje u tome. Srećom, Eliot Kuper, načelnik bolnice, bio je prijatelj Gareta Gudriča, lekara koji je tokom poslednjih dana pratio njenu majku, pa je žmurio na jedno oko zbog njenog prisustva u bolnici.
„Dobar dan, gospodo Kaufman!", dobaci ona veselim glasom i upade u jednu soba na trećem spratu.
Samo Bonino pojavljivanje obasja lice Etele Kaufman. Sve do ovih poslednjih nedelja, stara žena je uvek odbijala da učestvuje u tim glupim aktivnostima gde se crta, slika ili igraju detinjaste društvene igre. Njoj je to izgledalo isto što i predstave s klovnovima i lutkama na koncu, koje je smatrala glupim i nazadnim. Želela je samo da je puste da umre na miru i to je bilo sve. Ali s Boni je bilo drugačije. Adolescentkinja je imala karakter osobe koja izvršava svoje obaveze, i mešavinu prostodušnosti i inteligencije, što gospođu Etel nije ostavilo ravnodušnom. Njih dve su se tokom proteklih nedelja zbližile, pa su im susreti dva puta nedeljno postali neophodni. Stekle su naviku da susret započnu s nekoliko minuta ćaskanja. Etel ispita Boni o njenim predavanjima na univerzitetu i predstojećem šahovskom turniru, a onda devojka izvuče iz ranca novu knjigu:
„Iznenađenje!", reče ona i pokaza lepu knjigu. Eteline oči bile su stare i umorne pa Boni poče da joj čita. Prethodnih nedelja su se obe oduševljavale zapletom Trilogije o anđelima.
„Nisam mogla da odolim, pa sam već pročitala prva poglavlja", priznade Boni. „Napraviću vam kratak rezime pre nego što nastavimo s čitanjem, slažete li se?"

ZRNO KAFE I LISTIĆ ČAJA
KAFIĆ U SANTA MONIKI 10 H UJUTRU

„Mislim da sam nešto pronašla!", uzviknu Karol.
Nagnuta nad svoj noutbuk, mlada policajka povezala se na bežični internet u kafeu.
Milo se primače ekranu sa šoljom kafe s mlekom i karamelom. Pomoću raznih reči koje je koristila za pretraživanje, Karol se najzad zaustavi na stranici Ibeja, gde se videla ponuda za prodaju jedinog primerka koji su tražili.
„Kakva stvarčica, ovo je ludilo!", povika on i prosu polovinu svog pića na košulju.
„Ti zaista misliš da je to ta knjiga?"
„Van svake sumnje", odsečno odgovori on pokazujući na fotografiju: „Posle uništavanja, ovaj kožni povez postoji samo u jednom primerku." „Nažalost, prodaja je već obavljena", razbesne se Karol. Knjiga je bila ponuđena na Ibeju pre nekoliko dana za smešnu sumu od četrnaest dolara i odmah je našla kupca.
„Ipak, možemo da pokušamo da stupimo u kontakt s prodavcem, da saznamo ime kupca."
Karol pređe s reči na delo i kliknu na vezu koja joj je omogućila da učini vidljivim profil člana: korisnik annaboro73, upisan pre šest meseci, pozitivne ocene. Karol posla elektronsku poštu u kojoj objasni da želi da stupi u kontakt sa osobom koja je kupila taj predmet. Onda sačekaše dobrih pet minuta, ne verujući mnogo da će im odgovor stići baš istog trenutka, sve dok Milo ne izgubi strpljenje, pa i on sa svoje strane sastavi još konkretniju poruku, obećavši nagradu od hiljadu dolara.
„Moram da se vratim na posao", reče Karol gledajući na sat.
„Gde ti je partner?"
„Bolestan je", odgovori ona i napusti kafić.
Milo odluči da je prati i smesti se pored nje u policijskom vozilu.
„Ti nemaš pravo da budeš ovde! Ja sam na dužnosti, a ovo su patrolna kola."
On se napravi da je nije čuo i nastavi razgovor.
„Šta je to, njen pseudonim?"
,,Annaboro73", odgovori Karol i upali motor.
„Dobro, Ana joj je ime, da li se slažemo?"
„To izgleda logično."
„Boro je prezime. Nije napisala Borou ili Barou, što je uobičajeno, već Boro, što asocira na neko nemačko prezime."
„Pre će biti poljsko, zar ne? Tipa Borovski."
„Da, to je to."
,,A broj? Misliš da odgovara godini njenog rođenja?"
„Pa šta bi drugo bio", odgovori Milo.
On se na svom telefonu već povezao na Bele strane, ali samo u Los Anđelesu je bilo više od desetak Ana Borovski.
„Dodaj mi radio", naredi Karol pošto savlada krivinu.
Milo otkači mikrofon. Nije mogao da odoli a da ne izvede malu improvizaciju:
„Halo, Zemljo, ovde kapetan Kirk sa međuzvezdanog broda Enterprajz, tražimo ovlašćenje da se spustimo u bazu."
Karol ga pogleda sa zaprepašćenjem.
„Dobro, šta sad, zar nije smešno?"
„Pobogu, Milo! Bilo bi smešno, ali da imaš osam godina..."
Ona ščepa radio i javi se vrlo autoritativno:
„Halo, centrala, ovde narednik Alvarez, broj značke 364B1213. Možete li da mi pronađete adresu izvesne Ane Borovski, znam jedino da je rođena 1973. godine?"
„Razumem, gospođo naredniče, smatrajte to već obavljenim."

PARIZ
SEN ŽERMEN DE PRE

Naše dve nameštene sobe bile su na poslednjem spratu male bele zgrade koja je gledala na senoviti mali trg. Odmah smo se osetili kao kod kuće.
„Da malo procunjamo?", predloži Bili.
Pariški vazduh joj je, po svoj prilici, povratio zdravlje. Naravno, kosa joj je još uvek bila seda, a ten bled, ali je izgledalo je da je malo povratila formu.
„Upozoravam te da moram da napišem petsto stranica..."
„To je sitnica, šta je to?", našali se ona i priđe prozoru da izloži lice sunčevim zracima.
„Dobro, onda jedna brza šetnja. Taman da ti pokažem kvart."
Navukoh bluzu, a ona za to vreme stavi malo pudera na lice.
I krenusmo.
Kao dvoje turista, što smo i bili, najpre smo lutali uskim ulicama Sen Žermena i zastajali ispred svakog izloga knjižara ili starinarnice, proveravali menije kafića i zavirivali u sve antikvarnice sa starim knjigama, kojih je bilo prilično duž obale Sene.
Uprkos luksuznim buticima, koji su malo-pomalo smenjivali drevna kulturna mesta, duh kvarta sačuvao je staru magiju. U tom lavirintu uličica, vazduh je bio poseban i sve je odisalo ljubavlju prema knjigama, poeziji i slikarstvu. Sve ulice i sve zgrade kraj kojih smo prošli, svedočile su o bogatoj kulturnoj prošlosti. Volter je stvarao u Prokopu, Verlen je tu dolazio da popije pelinkovac, Delakroa je imao atelje u Firstenberškoj, Rasin je živeo u Viskontijevoj, Balzak je propao kad je tu otvorio štampariju, Oskar Vajld je umro u samoći i bedi u neuglednom hotelu u Ulici lepih umetnosti, Pikaso je naslikao Gerniku u Ulici velikih avgustinaca, Majls Dejvis je svirao u Sen Benoinoj, Džim Morison je stanovao odmah kraj Sene...
Da vam se zavrti u glavi.
Bili je blistala, trčeći tamo-amo na suncu, s turističkim vodičem u ruci, pazeći da joj ništa ne promakne.
U podne smo napravili pauzu na terasi kafića. Dok sam ispijao italijanski espreso, posmatrao sam je kako se, sva nasmejana, gosti belim sirom u medu i hlebom zatrpanim jagodama. Među nama se nešto promenilo. Naša uzajamna agresivnost je nestala i ustupila mesto prisnosti. Sada smo bili spojeni i potpuno svesni da su trenuci koje provedemo zajedno vredni, ali privremeni, i da nam je oboma u interesu da vodimo brigu jedno o drugom.
„Dobro, idemo sad da posetimo onu crkvu!", predloži ona i pokaza na zvonik Sen Žermena.
Dok sam vadio novčanik da izmirim račun, Bili je ispijala poslednji gutljaj tople čokolade i ustajala sa stolice. Kao neko dete koje hoće da pravi pakosti, požuri da pređe preko ulice van pešačkog prelaza, i to baš ispred kola iz suprotnog smera.
Tada se odjednom sruši nasred kolovoza.

SAN FRANCISKO
BOLNICA LENOKS

Sva besna, Boni je okretala stranice romana da se uveri da su zaista prazne.
„Bojim se da danas nećete moći da saznate kraj priče, gospodo Kaufman." Etel protrlja oči i pažljivije pogleda knjigu. Ona se naglo prekidala na strani 266 usred jedne nezavršene rečenice.
„To je sigurno greška u štampanju. Moraćeš da je odneseš u knjižaru." „Kupila sam je na internetu!"
„Onda si bacila pare."
Sva besna, Boni oseti kako joj crvenilo udara u obraze. Šteta! Knjiga je bila puna strasti, a ilustracije u akvarelu prelepi.
„Za sto", dobaci dežurni kuhinje i gurnu vrata sobe da posluži obrok na tacni.
Kao i svaki put kad je dolazila, Boni je imala pravo na obrok. Na meniju: supa od povrća, salata od briselskog kupusa i kuvani bakalar.
Boni stisnu zube i primora sebe da uzme nekoliko zalogaja. Zašto je ova riba vlažna kao da je još u vodi? Zašto je potaž od boranije tako tamnjikav? A hladni sos od luka neslan... bljak.
„Nije strašno, zar ne?", gospođa Kaufman pokuša da ublaži stvar. „Nešto između stvarno bljutavog i očigledno nečistog", izjavi Boni. Stara žena se jedva primetno nasmeši.
„Skupo bih platila jedan dobar sufle od čokolade. To mi je omiljen desert."
„Nisam ga nikada probala!", reče Boni i obliznu se. „Napisaću ti recept", predloži Etel. „Daj mi hemijsku i tu knjigu! Neka barem nečemu posluži."
Ona otvori roman i na prvoj praznoj stranici kaligrafski lepim rukopisom ispisa:
PARIZ
SEN ŽERMEN DE PRE

„Otvori oči!"
Bili ostade da leži nasred ulice.
Klio je zakočio u poslednjem trenutku. Saobraćaj u Bonapartinoj ulici se zaustavio i gomila sveta već se okupila oko mlade žene.
Ja sam se nagnuo nad njom i podigao joj noge da joj se krv vrati u mozak. Okrenuh joj glavu na stranu i otkopčah odeću, sledeći instrukcije koje mi je dao doktor Filipson. Bili najzad povrati svest i nešto boje. Njena slabost bila je i kratka i nagla. Iznenadna, kao i ona u Meksiku.
„Ne raduj se previše: još nisam mrtva", podrugnu se ona. Stegoh joj nadlanicu. Puls joj je još bio slab, teško je disala, a na čelu joj zablistaše graške znoja.
Imali smo zakazan sastanak kod profesora Kluzoa, lekara kog mi je preporučila Aurora. Svim srcem sam se nadao da će njegova stručnost biti na visini njegove reputacije.

Los ANĐELES

„Policija, otvarajte!"
Ana pogleda kroz špijunku i ugleda policajku koja je lupala na vrata.
„Znam da ste tu, gospođice Borovski!", povika Karol i pokaza policijsku značku.
Pomirena sa sudbinom, Ana okrenu rezu i baci zabrinut pogled na pridošlicu.
„Šta hoćete?"
„Samo da vam postavim nekoliko pitanja u vezi s knjigom koju ste prodali preko interneta."
„Nisam ukrala tu glupu knjigu!", branila se Ana. „Pronašla sam je u kontejneru, to je sve."
Karol pogleda u Mila koji preuze inicijativu.
„Samo želimo da nam date adresu osobe kojoj ste je prodali." „Mislim da je to bila neka studentkinja."
„Studentkinja?"
,,U svakom slučaju, stanuje u studentskom gradu u Berkliju."

SAN FRANCISKO
BOLNICA LENOKS 16 H

Etel Kaufman nije nikako uspevala da zaspi. Otkako je Boni otišla posle ručka, okretala se i prevrtala u krevetu. Nešto tu nije bilo u redu. U svakom slučaju, nešto ju je tištalo, a to nije kancer koji joj je razjedao pluća...
Žuljala ju je ona knjiga. Bolje rečeno, ono što je napisala na praznim stranicama. Ona se pridiže na uzglavlje i zgrabi roman s noćnog stočića, otvori ga na strani gde je kaligrafskim rukopisom napisala recept deserta iz svog detinjstva. Otkud ta nostalgija? Zbog neminovne smrti koja se svakim danom sve više približava? Verovatno.
Nostalgija... Mrzela ju je. Život je tako brzo proticao da je odlučila da se nikada ne osvrće za sobom. Uvek je živela za sadašnjicu i pokušavala da se ne obazire na prošlost. Nije čuvala uspomene, nije slavila nijedan rođendan, selila se svake druge ili treće godine, tako da se nije vezivala ni za stvari ni za ljude. Za nju je to uvek bio uslov za preživljavanje.
Ipak, tog popodneva, prošlost joj je zakucala na vrata. Ona se s teškoćom pridiže i napravi nekoliko koraka do metalnog ormara u kojem su bile složene njene stvari. Izvuče mali kofer od tvrde kože, koji se zakopčavao patent-zatvaračem, a koji joj je donela Kaća, njena nećaka, prilikom poslednje posete. Bile su to stvari koje je Kaća pronašla kad je praznila kuću svojih roditelja, pre nego što je oglasila da je na prodaju.
Prva fotografija nosila je datum mart 1929. godine, nekoliko meseci nakon njenog rođenja. Na njoj je zaljubljeni par ponosno pozirao s troje dece. Etel je bila u majčinom naručju, dok su brat i sestra, blizanci četiri godine stariji od nje, stajali pored oca. Lepo odeveni, iskreni osmesi, osećaj zajedništva: sa slike je prosto odisala porodična ljubav i nežnost. Etel stavi fotografiju pored svog kreveta. Nije je pogledala već decenijama.
Sledeći je bio požuteli novinski članak s nekoliko fotografija iz četrdesetih godina prošlog veka: nacističke uniforme, bodljikava žica, nasilje... Novine vratiše Etel njenoj ličnoj priči. Imala je jedva deset godina kad je stigla u SAD zajedno s bratom. Napustili su Krakov baš kad su Nemci deo grada pretvorili u geto. Trebalo je da im se sestra pridruži kasnije, ali nije bila te sreće umrla je od tifusa u Plazovu, a roditelji nisu preživeli logor smrti u Belzecu.
Etel nastavi povratak u prošlost. Sledeća uspomena bila je crno-bela razglednica, na kojoj je predstavljena elegantna balerina kako igra na vrhovima prstiju. Bila je to ona, u Njujorku. Tu je provela ranu mladost, u porodici roditelja svoje majke, koji su umeli da prepoznaju i podrže njen dar za balet. Vrlo brzo se istakla i dobila angažman u Njujork Siti baletu, društvu koje je tek stvorio Džordž Balančin.
Krčko Oraščić, Labudovo jezero, Romeo i Julija... igrala je glavne uloge najpoznatijih baletskih komada. Onda je bila primorana da napusti ples s dvadeset osam godina, zbog loše zalečene frakture noge, zbog koje je celoga života šepala.
Zbog jednog osećaja podiđoše je žmarci. Iza razglednice pronađe program njujorške priredbe. Posle nezgode, postala je profesor u Školi američkog baleta i učestvovala u postavljanju nekoliko muzičkih komedija na Brodveju.
Jedna druga fotografija bila je još bolnija, čak i posle tolikih decenija. Bila je to fotografija nesrećnog ljubavnika. On je imao desetogodišnjeg sina, a ona se zaljubila u njega kad je imala trideset pet godina: bila je to priča puna strasti, koja ju je zbog nekoliko sati euforije koštala godina patnje i razočaranja.
A onda...
A onda, košmar...
Košmar počinje sa sledećom slikom, pomalo mutnom, koju je sama napravila u ogledalu. Njena fotografija s okruglim trbuhom.
Kada više nije očekivala, Etel je ostala trudna na pragu četrdesetih. Dar od Boga, koji je primila s beskrajnom zahvalnošću. Nikada nije bila srećnija nego u prvih šest meseci trudnoće. Naravno, imala je i mučnine, osećala je i zamor, ali bambino, koji se ritao u njenom trbuhu, potpuno ju je promenio.
Međutim, jedno jutro, tri meseca pre termina, izgubila je plodovu vodu bez ikakvog jasnog razloga. Odveli su je u bolnicu, gde su je podvrgli raznoraznim pregledima. Vrlo živo se sećala svega. Beba je još bila tu, u njenom trbuhu. Osećala je udarce nogu, čula je otkucaje srca. Onda joj je dežurni ginekolog rekao da je vodenjak pukao i da bez plodove vode beba neće preživeti. Utroba joj je suva pa treba hitno izazvati porođaj. Onda je nastala noć užasa. Kad je konačno rodila bebu, odmah je znala da neće preživeti. Posle nekoliko sati natezanja, nije donela život, već samo smrt.
Mogla je da ga vidi, da ga dodirne, zagrli. Bio je tako mali, ali i veoma lep. U trenutku porođaja još nije odlučila koje ime da mu da. Uvek ga je zvala bambino, moj bambino.
Bambino je živeo samo jedan minut, a onda mu je srce stalo. Etel nikada nije zaboravila tih šezdeset sekundi tokom kojih je bila majka. Nestvarnih šezdeset sekundi. Posle toga više nije živela. Samo se pretvarala. Sva njena svetlost, sva njena radost, vera, sve je bilo potrošeno u tih šezdeset sekundi. Svaki ostatak plamena, koji je tinjao u njoj, ugasio se u isto vreme kad i njen bambino.
Suze joj potekoše niz lice i padoše na mali debeli koverat od sedefastog papira. Ona ga drhtavim rukama otvori i izvadi iz njega pramen bambinove kose. Dugo je plakala, ali joj to skide teret koji je nosila svih ovih godina.
Sada se osećala vrlo umorno. Pre nego što je ponovo legla u krevet, dođe joj iznenadna inspiracija, pa na prazne stranice knjige zalepi fotografije, članak iz novina, poštansku kartu i pramen kose. Sadržaj najjačih trenutaka njenog života stao je na desetak strana.
Da je mogla ponovo da počne, da li bi nešto menjala u životu? Uhvati sebe kako joj se ta misao mota po glavi. To pitanje nije imalo nikakvog smisla. Život nije video-igra gde se može krenuti od početka. Vreme prolazi, a mi prolazimo s njim i najčešće radimo ono što možemo, a ne ono što bismo hteli. Ostatak čini sudbina, a sreća povremeno doda poneko zrnce soli. To je sve.
Ona stavi knjigu u veliki kartonski koverat i pozva dežurnu bolničarku da je zamoli da taj paket preda Boni del Amiko kad sledeći put dođe u bolnicu.

INTERNAT ZA DEVOJKE
UNIVERZITETSKO NASELJE BERKLI 19 H 30 MIN

„Nemoj da jedeš mnogo tiramisua u Rimu!", pakosno je posavetova Ju Čen. „Ima barem milijardu kalorija unutra, a ti si se malo udebljala u poslednje vreme, zar ne?"
„Ne brini ti za mene", uzvrati Boni dok je zakopčavala kofer. „Izgleda da to ne smeta dečacima, koliko sam mogla da primetim..."
Ona pogleda kroz prozor. Spustila se noć. U tami spazi žmirkanje svetala taksija koji je naručila.
„Odoh."
„Samo hrabro! Pokaži zube onim primitivcima tamo!", ohrabrivala ju je Kineskinja.
Boni siđe niz stepenice internata i dade prtljag taksisti, koji ga smesti u kola.
„Idete na aerodrom, gospođice?"
„Da, ali bih htela najpre u jednu kratku posetu bolnici Lenoks."
Tokom vožnje, Boni se zanela svojim mislima. Zašto je osetila potrebu da vidi gospođu Kaufman? Kad su se rastale u podne, videla je da je umorna i pomalo tužna. A posebno to što joj je stara dama rekla doviđenja na nekako svečan način i insistirala da se zagrle, a to zaista nije ličilo na nju.
Kao da se vide poslednji put...
Taksi se uključi u dvostruki red vozila.
„Ostaviću kod vas torbu, važi? Vraćam se za pet minuta." „Ne morate da žurite. Sačekaću vas na parkingu."

INTERNAT ZA DEVOJKE
UNIVERZITETSKO NASELJE BERKLI 19 H 30 MIN

„Policija, otvarajte!"
Ju Čen poskoči. Iskoristila je odsutnost svoje cimerke da sedne za njen kompjuter i pokuša da pročita njene mejlove. Za tih nekoliko sekundi uhvati je panika jer je pomislila da ju je otkrila kamera za nadzor sakrivena u sobi.
Ona navrat-nanos isključi monitor i ode da otvori vrata.
„Narednik Karol Alvarez", predstavi se Karol, koja je vrlo dobro znala da gradska policija nema nikakva ovlašćenja u univerzitetskom naselju.
„Hteli bismo da popričamo s Boni del Amiko", preduhitri je Milo. „Malo ste zakasnili", odgovori Ju Čen s olakšanjem. „Samo što je pošla na aerodrom. Ide na šahovski turnir u Rimu."
U Rimu! Koje sranje!
„Imate li broj njenog mobilnog telefona?", upita on i izvuče svoj mobilni.

PARKING BOLNICE LENOKS 19 H 34 MIN

Zvonjava Boninog mobilnog telefona na zadnjem sedištu taksija bila je prigušena u dubini njene torbe, krcate svim i svačim. Zvonjava je bila uporna, ali vozač ipak ništa nije čuo. Dok je čekao putnicu, odvrnuo je radio do daske, kako bi pratio meč između Metsa i Brejvsa. Boni uđe u zgradu, izađe iz lifta i tiho se uputi hodnikom.
„Vreme poseta je prošlo, gospođice!", zaustavi je bolničarka.
„Ja... htela sam samo da se pozdravim s gospođom Kaufman pre nego što krenem u inostranstvo."
„Hm... vi ste onda ona mala volonterka, je li tako?" Boni potvrdi klimanjem glave.
„Etel Kaufman je zaspala, ali je za vas ostavila koverat." Pomalo razočarana, Boni krenu za ženom u belom mantilu da uzme paket u kojem je bila knjiga.
Po povratku u taksi, na putu ka aerodromu, s čuđenjem otkri fotografije i beleške koje je dodala stara gospoda. Pod naletom emocija, nijednog trena nije ni pomislila da proveri telefon.

MEĐUNARODNI AERODROM SAN FRANCISKO
PISTA BROJ 3 LET 0966 21 H 27 MIN

Dobar dan dame i gospodo. Govori vam kapetan aviona. Imam zadovoljstvo da vam poželim dobrodošlicu u „boing 767" na letu za Rim. Predviđeno vreme trajanja leta danas je 13 sati i 55 minuta. Ukrcavanje je završeno. Ispred vašeg sedišta možete pronaći sigurnosno uputstvo s procedurom u slučaju nužde, pa vam preporučujemo da ga pažljivo pročitate. Osoblje aviona će vam sada demonstrirati...

MEĐUNARODNI AERODROM SAN FRANCISKO
SALA ZA POLASKE 21 H 28 MIN

„Let za Rim? Ah, žao mi je, upravo smo završili s ukrcavanjem", izjavi stjuardesa kad je proverila na ekranu.
„To nije istina!", razbesne se Karol. „Nikada se nećemo dočepati te vražje knjige! Pokušaj da pozoveš tu devojku!"
„Već sam joj ostavio dve poruke", reče Milo. „Mora da je stavila telefon na vibraciju."
„Pokušaj ponovo, molim te."

PISTA BROJ 3 LET 0966 21 H 29 MIN

Počinjemo poletanje. Molimo vas da vežete pojaseve, ispravite naslone sedišta i isključite mobilne telefone. Podsećamo vas da na ovom letu, između ostalog, nije dozvoljeno pušenje, pušenje u toaletu je strogo zabranjeno.
Boni zakopča pojas i zavuče ruku u torbu da izvuče slušalice, masku za spavanje i knjigu. Dok je isključivala telefon, primeti da trepće crvena lampica, koja ukazuje na propuštene pozive i SMS-ove. Pokuša da proveri, ali je prekorni pogled stjuardese odvrati od toga.

PARIZ
PONOĆ

Salon našeg malog stana bio je obasjan prigušenim svetlom koje se širilo iz desetak sveća. Bili je nakon mirne večeri zaspala na kauču. Ja sam sa zebnjom uključio kompjuter i obavio uobičajene pripreme za pisanje. Na ekranu se pojavi prokleta prazna strana, a s njom i mučnina, zebnja i panika, koje su, nažalost, za mene postale normalna pojava.
Možeš ti to!
Možeš ti to!
Ne.
Ustadoh sa stolice, odoh do kauča i uzeh Bili u naručje, da je odnesem do sobe. Nemirno je sanjala pa promrmlja nešto u smislu da je previše teška, ali mi se prepusti. Noć je bila sveža, a radijator u sobi odavao je samo slabu toplotu. Pronađoh u ormaru dodatni perjani pokrivač i ušuškah je kao malu devojčicu.
Baš sam se spremao da zatvorim vrata, kad začuh iza svojih leđa: „Hvala."
Navukao sam zavese da je zaklonim od ulične svetlosti i da budemo u mraku, kako bi lepše spavala.
„Hvala ti što se brineš o meni. Niko to nije radio pre tebe."
Niko to nije radio pre tebe. Ta rečenica mi je još odzvanjala u glavi dok sam sedao za radni sto. Gledao sam kako mi se na ekranu kursor ruga, trepćući.
Odakle potiče inspiracija? Bilo je to pitanje koje mi stalno postavljaju i čitaoci i novinari, a da budem iskren, nikada nisam bio sposoban da im odgovorim.
Pisanje podrazumeva asketski život: bilo mi je potrebno petnaest sati dnevno da namrčim četiri stranice. Nije tu bilo nikakve magije, nikakvog tajnog recepta: bilo je potrebno samo izdvojiti se od sveta, sesti za pisaći sto, staviti slušalice na uši, ja preferiram s klasičnu muziku ili džez, i obezbediti ozbiljnu zalihu kafe. Ponekad, u dobrim danima, kad bi mi se složile kockice i kad bi me obuzelo nadahnuće, napisao bih i čitavih desetak stranica.
U tim dobrim periodima uspevao sam da ubedim sebe da priče već postoje negde na nebu i da mi glas anđela diktira šta treba da napišem, ali su ti trenuci bili retki, tako da mi je namera da napišem pet stotina stranica za nekoliko nedelja izgledala jednostavno smešna.
Hvala što se brineš o meni.
Mučnina je nestala. Zebnja se pretvorila u tremu. Tremu glumca pred podizanje zavese.
Stavih ruke na tastaturu i prsti sami poleteše, skoro mimo moje volje. Prvi redovi pojaviše se kao magijom doneti.

POGLAVLJE 1

Koliko se sećam, u Bostonu nikada nismo doživeli tako hladnu zimu.
Grad je već mesec dana bio zavejan snegom i prekriven injem. U kafićima su se razgovori sve češće vrteli oko budućeg globalnog otopljenja, kojim su nam mediji već probijali uši.
„Šta kažeš! Sve su to prazna naklapanja!"
U svom malom stanu u Južnom Bostonu, Bili Doneli spavala je nemirnim snom. Do sada joj život nije bio nimalo blagonaklon. Nije ni slutila, ali ubrzo će se to promeniti.

To je to! Krenulo je!
Odmah shvatih da će me osećanja koja sam imao za Bili osloboditi mog prokletstva. Vraćajući me u stvarnost, uspela je da pronađe ključ za katanac kojim je bio zaključan moj duh. Prazna stranica više me nije plašila. Počeh da kucam i nisam stao cele noći.

RIM
AERODROM FJUMIČINO
SUTRADAN

Dame i gospodo, govori vam vaš kapetan. Upravo smo sleteli na aerodrom Fjumičino u Rimu, temperatura je 18 stepeni celzijusa. Molimo vas da nam oprostite zbog malog zakašnjenja. Ostanite na svojim sedištima dok se avion kreće po pisti i držite vezane pojaseve do potpunog prestanka rada motora. Vodite računa da prilikom otvaranja prtljažnika iznad vaših sedišta ne dođe do ispadanja prtljaga i proverite da nešto ne zaboravite. U ime cele posade Junajted erlajnsa, želimo vam prijatan dan i nadamo se da ćemo vas ponovo videti na našim linijama.
Boni del Amiko nikako nije uspevala da se prene iz dremeža. Tokom celog leta spavala je isprekidanim snom punim košmara, kojih nikako nije uspevala da se oslobodi.
Napusti avion sva mamurna i ne primeti da je u mreži svog sedišta zaboravila knjigu koju joj je ostavila Etel Kaufman.

30. Lavirint života



Ništa nije tragičnije nego sresti osobu koja je ostala bez daha, izgubljena u lavirintu života.
MARTIN LUTER KING


PONEDELJAK, 13. SEPTEMBAR
15. PARIŠKI ARONDISMAN 9 H UJUTRU

Siđosmo na stanici Balar, terminalu metroa na liniji 8. Na početku pariške jeseni, temperatura je bila blaga, a u vazduhu se osećao dah povratka u školu.
Evropska bolnica Marija Kiri bila je ogromna zgrada na obali Sene, na ivici Parka Andrea Sitroena. Prednja fasada, sva u staklu, natkriljivala je ugao ulice i nudila efekat ogledala u kojem se umnožavalo okolno drveće.
Prema onome što sam mogao da pročitam u brošuri, ona je okupljala službe starih bolnica prestonice i predstavljala jednu od najmodernijih u Evropi, naročito zbog kardiovaskularnog odeljenja, u kojem je radio i profesor Kluzo.
Pošto smo tri puta pogrešili ulaz i izgubili se u meandrima velikog popločanog središnjeg dvorišta, neki službenik nam pokaza put do lifta, koji nas odveze do pretposlednjeg sprata.
Uprkos dogovorenom sastanku, bili smo primorani da čekamo lekara skoro ceo sat. Po rečima njegove sekretarice Korin, profesor Kluzo, koji stanuje u zgradi gde su se nalazili njegovi bolesnici, vratio se ovog jutra čak iz Njujorka, gde dva puta mesečno drži predavanja u prestižnoj Medicinskoj školi na Harvardu.
Strpljivo smo čekali pod Korininim nadzorom u divnoj ordinaciji s nameštajem u divnoj harmoniji drveta i metala. Odatle se pružao vrhunski pogled na Senu i krovove Pariza. Kad se stane pored staklenog zida, mogli su se uočiti brodići kako lenjo klize po reci, most Mirabo i kopija Kipa slobode na kraju Ostrva labudova.
Čovek, koji naglo uđe u prostoriju, više je ličio na inspektora Kolomba nego na eminentnog profesora medicine. Imao je gustu kosu, tamno i loše obrijano lice i izgužvani kišni mantil prebačen preko ramena kao ogrtač. Ispod zelenkastog pulovera nosio je kariranu košulju, koja je padala preko neuglednih pantalona od rebrastog somota na tufne. Da mi je taj tip preprečio put na ulici, verovatno bih dobio želju da ga zveknem. Teško je poverovati da on, pored službe u bolnici, rukovodi timom lekara i inženjera koji već petnaest godina rade na stvaranju autonomnog veštačkog srca.
On promrmlja neki nejasan izraz u znak izvinjenja za zakašnjenje, obesi kabanicu pored žućkaste bluze i, očigledno zbog dejstva razlike u vremenskim zonama, sruči se u fotelju.
Negde sam pročitao da naš mozak prilikom prvog susreta s novim licem u deliću sekunde donosi odluku o tome da lije ta osoba pouzdana. To je toliko brz proces da naše razumske sposobnosti jednostavno nemaju vremena da utiču na taj prvi instinktivni utisak.
A toga jutra, uprkos njegovom nemarnom izgledu, profesor Kluzo ostavio je utisak osobe od poverenja.
Ni Bili nije dozvolila da je poremeti njegovo ponašanje i detaljno mu opisa svoje simptome: gubitak svesti, veliki zamor, bledilo, zadihanost pri najmanjem naporu, mučnine, groznicu, gubitak težine i pečenje u stomaku.
Dok ju je slušao i skoro nečujno neprekidno mrmljao hm, hm, pružih mu medicinski dosije s analizama Mortimera Filipsona. On stavi naočare s dvostrukim staklima, kakve su se mogle videti sedamdesetih godina prošlog veka, i prelete pogledom preko dokumenata, sumnjičavo se kezeći, ali žar u njegovom pogledu, koji se probijao kroz okrugla stakla naočara, odavao je bistrinu i živu inteligenciju.
„Moramo ponovo da uradimo preglede", reče on odlučno i autoritativno baci kartonsku fasciklu u korpu za đubre. „Te analize urađene u dispanzeru egzotičnog hotela i priča o devojci od papira, tinti i celulozi... ništa od toga ne stoji na čvrstim nogama."
„ A šta je onda s mojim nesvesticama?", iznervira se Bili. „A moja kos..." On je grubo prekide:
„Po mom skromnom mišljenju, vaše učestale nesvestice povezane su s naglim smanjenjem dotoka krvi u mozak. Dakle, one neizostavno imaju poreklo u srčanoj ili vaskularnoj anomaliji. I imate mnogo sreče jer je upravo to moja specijalnost, a ovo je najbolje evropsko odeljenje za takve poremećaje."
On nažvrlja na receptu spisak pregleda koje treba izvršiti u toku dana i predloži da se ponovo vidimo uveče.

RIM
AERODROM FJUMIČINO

Boing 767, koji je doleteo iz San Franciska, stajao je parkiran na svom portalu. Putnici su se iskrcali pre više od pola sata i služba održavanja bacila se na čišćenje unutrašnjosti aviona.
Majk Portoj, pilot na toj liniji, stavi tačku na izveštaj o letu i zatvori laptop.
Na vrh mi je glave ovo večito piskaranje! pomisli on zevajući.
Nekako je sklepao izveštaj, ali ga je let od petnaest sati potpuno iscrpeo.
Baci pogled na ekran telefona. Žena mu je ostavila nežnu i brižnu poruku. Pošto nije imao snage da je zove, posla joj jednu od copy/paste poruka koje je držao u rezervi. Danas je bolje da uradi tako nego da čavrlja sa svojom dušicom. Ove večeri bi trebalo da se sretne s Frančeskom. Svaki put kada je dolazio u Rim, pripremao se da okuša sreću kod lepe stjuardese koja je radila u birou za izgubljene stvari. Sa svojih dvadeset godina, sveža, seksi, zanosnih oblina, Frančeska ga je prosto izluđivala. Do sada je uvek odbijala njegovo udvaranje, ali večeras će se to promeniti, osećao je to.
Majk izađe iz svoje pilotske kabine. Popravi frizuru i zakopča dugmad na sakou.
Nikada ne potcenjuj ugled uniforme.
Ali pre nego što je napustio avion, trebalo je da pronađe nešto kao izgovor da priđe mladoj Italijanki. On ugleda ekipu za čišćenje, koja je brzo i efikasno završavala posao. Na prvim kolicima, među novinama i iskorišćenim papirnim maramicama, zapazi lepu knjigu u povezu od naborane tamnoplave kože. Priđe, uze knjigu u ruku, pogleda korice ukrašene zvezdama, ime autora i naslov ispisan pozlaćenim slovima:
Tom Bojd Trilogija o anđelima Tom 2.
Nikad čuo, ali ovo će poslužiti. Evo mog mamca!
„Ne možete da odnesete tu knjigu, gospodine."
On se okrenu, uhvaćen na delu. Ko se usudio da tako s njim razgovara? Bila je to jedna od spremačica. Jedna crnka, prilično lepa. Bedž na njenom vratu obaveštavao je da joj je prezime Kaela, a marama koja joj je pridržavala kosu imala je na sebi naslikanu belu zvezdu na plavoj osnovi, kao somalijska zastava.
On je prezrivo odmeri od glave do pete:
„Ja sam zadužen za to!", reče on odlučno i pokaza na knjigu. „Upravo ja moram da odem u biro za nađene stvari."
„Ja sam obavezna da o tome obavestim svog šefa, gospodine." „Obaveštavajte i Boga Oca ako vam to pričinjava zadovoljstvo", naruga se on sležući ramenima.
Uze knjigu u ruke i napusti avion.
Večeras će Frančeska spavati u njegovom krevetu!

ULICA MARIJA DE BERNARDIJA

U taksiju, koji ju je vozio u njen hotel, Boni se konačno seti da uključi mobilni telefon. Vrveo je od poruka! Najpre je njen otac pucao od brige, zatim luckasti tekst od Ju Čen, koja je tvrdila da ju je tražila policija i naročito mnogo poziva nekog Mila, koji je izražavao želju da od nje otkupi roman Toma Bojda koji j e ona nabavila putem interneta.
Kakva ludnica!
Obuze je loš predosećaj, zavuče ruku u torbu i primeti da knjiga više nije tu.
Zaboravila sam je u avionu!
Taksi je već skretao na auto-put kad Boni ispusti krik: „Stanite, molim vas! Možete li da napravite polukružno?"

EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI
OBALA SENE, PARIZ

„Opustite se, gospođice. Pregled je potpuno bezbolan."
Bili je ležala, golih grudi, okrenuta na levu stranu. Kardiolog joj na desnu stranu grudi zalepi tri elektrode, a onda joj namaza dojke velikom količinom gela.
„Uradićemo vam ehografiju srca, da ispitamo i lokalizujemo eventualno prisustvo tumora."
On onda pređe s reči na delo i poče da pomera sondu od Bilinih bedara do grudne kosti, svaki put praveći po nekoliko snimaka. Jasno sam razaznao na ekranu otkucaje srca koje kao da se skupilo od straha. Takođe sam video zabrinuti izgled lekara, čije se lice sve više kamenilo kako je pregled odmicao.
„Je li ozbiljno?", nisam mogao da se uzdržim a da ne pitam.
„Profesor Kluzo će prokomentarisati sve rezultate", odgovori mi on pomalo hladno.
Ali onda samoinicijativno dodade:
„Verujem da ćemo elektrokardiografiju kompletirati sa IRM-om."