Devojka od papira - Gijom Muso

First topic message reminder :



Poput igre svetlosti, negde između stvarnosti i mašte...
Kada život zavisi samo od jedne knjige.

Pre samo nekoliko meseci, Tom Bojd je imao sve u životu: bio je slavni pisac bestselera, živeo u mondenskom kvartu Los Anđelesa i uživao u srećnoj vezi sa svetski poznatom pijanistkinjom. Međutim, nakon ružnog raskida, Tom se zatvorio u svoj svet. Zbog slomljenog srca, ponestalo mu je inspiracije, a društvo mu prave samo poroci.

Jedne večeri, sasvim neočekivano, na vrata će mu pokucati prelepa nepoznata žena. Ona tvrdi da je Bili, junakinja iz njegovih romana, koja je dospela u stvaran svet zbog štamparske greške u njegovoj poslednjoj knjizi. Iako njena priča deluje potpuno neverovatno, Tom polako počinje da veruje da je to prava Bili. Ona je lepa, ona je očajna, ona će umreti ako on prestane da piše! Tom mora da napiše novi roman da bi se Bili vratila u svet mašte, a ona će njemu pomoći da ponovo osvoji svoju izgubljenu ljubav. Šta još može da izgubi?
Tom i Bili će se zajedno otisnuti u napetu avanturu, gde se stvarnosti mašta prepliću u zavodljivoj i smrtonosnoj igri...

HOTELSKI BUTIK

„Evo šta nam treba: hidratantni sapun od kozjeg mleka. Takođe i taj gel da vam uradim piling."
Bili je nastavljala s kupovinom i obasipala me preporukama i kozmetičkim savetima.
„Stvarno vam preporučujem kremu protiv bora. Ulazite u kritično doba za muškarce. Do sada vas je debljina vašeg epiderma štitila od vremena, ali je sada s tim gotovo: vaše bore počinju da bivaju sve dublje. I, molim vas, ne budite toliko naivni da verujete ženama koje tvrde da zbog toga delujete šarmantnije!"
Kako je već uzela zalet, nisam stigao ni da joj odgovorim. Bila je sama sebi dovoljna:
„Osim toga, imate kolutove ispod očiju. S tim vašim podbratkom i podočnjacima, reklo bi se da se vraćate sa žurke koja je trajala tri dana. Znate li da treba spavati barem tri sata noću da se olakša drenaža?"
„Stvarno se ne može reći da ste mi u poslednja dva dana ostavili vremena za to..."
„Ah, eto, i to je moja greška! I hop, evo ga i serum s kolagenom. Tuba preparata za samopotamnjivanje da se dobije lokalni ten. Da sam na vašem mestu, išla bih malo i u spa centar. Imaju haj-tek mašine za skidanje tih nesrećnih jastučića. Zar ne? Šta mislite o tome? Onda bi trebalo da uradite i manikir, imate nokte kočijaša."
„Znate li vi šta pričate, kakvi crni nokti?"
Iznenada, prilikom obilaska odeljenja, dok smo ulazili u zonu parfimerije, zamalo se sudarih s fotografijom Rafaela Barosa u prirodnoj veličini. Sa osmehom za reklamu paste za zube, golih grudi, širokih ramena, pogleda punog žara i brade u stilu Džejmsa Blanta, lepi Apolon bio je promoter slavne luksuzne firme, koja ga je izabrala da bude zaštitni znak novog parfema Neukrotivi.
Bili me pusti da se oporavim od šoka, a zatim pokuša da me ohrabri: „Sigurna sam da su retuširali fotografiju", pokuša ona da me uteši.
Ali ja nisam znao šta da radim s njenim milosrđem.
„Začepite, molim vas!"
Nije dozvoljavala da me savlada mrzovolja, pa me odvuče dalje i primora da učestvujem u lovu na blago.
„Pogledajte!" uzviknu ona zaustavivši se ispred jednog izloga. „Evo našeg ubojitog oružja, da vaša koža ponovo zablista: maska od avokada."
„Ne dolazi u obzir da se mažem tim sredstvom za pranje suđa!"
„Šta da radim kad imate tamnu boju!"
Čim sam počeo da se ljutim, ona ponovo dodade ulje na vatru:
„Što se tiče nege kose, priznajem da moram da odbacim gel, zato što je za kroćenje vaše čupave metle potrebno nešto jače! Možemo da kupimo šampon s keratinom, ali bih vam radije zakazala kod Đorđa, hotelskog frizera."
Sva poletna, pređe u odeljenje posvećeno muškarcima.
„Dobro, da pređemo na ozbiljnije stvari."
Poče natenane da kopa po policama, kao kad kuvar bira sastojke za spremanje nekog prefinjenog jela.
„Da vidimo, daćete mi da probamo ovo, ovo, i... hm... ovo."
Zgrabih u letu košulju boje fuksije, bledoljubičastu bluzu i satenske pantalone.
„Auh... jeste li sigurni da je ovo za muškarce?"
„Molim vas, nemojte ovde da mi upadate u krizu muškosti! Danas se pravi muškarci oblače prefinjeno. Na primer, ovakvu streč strukiranu košulju poklonila sam Džeku i..."
Ona zastade usred rečenice, pošto je malo kasno shvatila da je upravo napravila glupost.
I zaista, bacih joj odeću u lice i izađoh iz prodavnice bez ikakve rasprave. Stvarno, te žene... uzdahnuh i uputih se ka pokretnim vratima.
Stvarno, te žene... uzdahnu Milo.

S tamponom od vate u okrvavljenoj nozdrvi, hodao je zabačene glave vraćajući se iz ambulante, gde mu je hotelski lekar upravo pružio pomoć posle ponižavajućeg pada. Zbog Karol se izvrnuo u bazen s lekovitim blatom i tako završio svoj let ka Orion i Kasiopeji, a pritom je nagazio i na nečiju stražnjicu, a istovremeno, kao neki najgori šmokljan, prosuo svoj koktel u kokosovom orahu na grudi uvaženog gosta hotela.
U ovom trenutku ne mogu nikoga da promašim...
Kad je stigao na terasu trgovačkog centra, on udvostruči oprez: pod je bio klizav, a u prolazu mnogo ljudi.
Nije trenutak da ponovo padam na zemlju, pomisli on, kad neki čovek izlete kao raketa iz pokretnih vrata i sudari se s njim.
„Možete li da gledate gde idete", jeknu Milo dok je padao na tlo. „Milo!", povikah, pomažući mu da ustane.
„Tome!"
„Jesi li povređen?"
„Nije ništa ozbiljno, pričaću ti."
„Gde je Karol?"
„Ona sama sebi stvara nevolje."
„Da popijemo pivo i nešto pojedemo?"
„Tvoj sam čovek!"
Prozor na moru bio je hotelski restoran za opuštanje. Raspoređen na tri nivoa, nudio je u stilu bifea kulinarske specijalitete iz dvanaest različitih zemalja. Zidovi od opeke bili su ukrašeni slikama lokalnih umet nika: mrtva priroda i portreti u jarkim bojama podsećali su na platna Marije Iskijerdo i Rufina Tamaja. Gosti su mogli da biraju između kl i matizovane sale i stolova na otvorenom. Mi se sa uživanjem smestismo napolje i zauzesmo mesto s čarobnim pogledom na suncem okupani luizen i Kortesovo more.
Milo je bio govorljiv:
„Srećan sam što te vidim takvog, stari moj. Bolje ti je, zar ne? U svakom slučaju, izgledaš bolje nego poslednjih šest meseci. To je zbog one devojke, reci, a?"
„Istina je da me je ona izvukla iz rupe", priznadoh.
Cela grupa konobara vrzmala se oko stolova s poslužavnicima punim čaša kristal šampanjca, kalifornijskih rolnica s guščijom džigericom i hrskavih jastoga.
„Nisi morao da nestaneš glavom bez obzira", prekori me on i zgrabi dve čaše i tanjir s predjelom.
„Ipak me je taj skok spasao! Osim toga, mislio sam da ste hteli da me smestite u ludnicu!"
„To lečenje depresije bila je greška, priznajem", reče pomalo postiđeno. „Bio sam očajan jer nisam znao kako drugačije da ti pomognem, tako da sam se uspaničio i glupo naseo na slatkorečivost one Sofije Šnabel."
„Dobro, sve je to prošlost, okej?"
Kucnusmo se za našu budućnost, ali sam video da ga nešto muči: „Razuveri me", završi on pitanjem. „Ova žena... ti ne veruješ da je ona stvarno Bili, zar ne?"
„Ma koliko izgledalo neverovatno, bojim se da verujem."
„Ispada da zatvaranje u duševnu bolnicu i nije bila tako loša ideja", isceri se on i proguta jednog jastoga.
Htedoh da mu odgovorim da će od mene tek dobiti sve što je zaslužio, kad mi telefon zavibrira, a metalni zvuk upozori me da mi je stigla poruka.
Dobar dan, Tome!
Identitet pošiljaoca poruke me štrecnu. Nisam mogao, a da ne odgovorim.
Dobar dan, Aurora!
Šta radiš ovde?
Budi bez brige, nisam ovde zbog tebe!
Milo ustade, i veran svom stilu, bez stida poče da čita razmenu poruka s mojom bivšom.
Zbog čega si onda ovde?
Dao sam sebi nekoliko dana odmora, imao sam tešku godinu, valjda si svesna toga?
Nadam se da ne pokušavaš da me učiniš ljubomornom zbog plavuše koja je bila s tobom u robnoj kući.
„Kako je drska ta devojka, mislim stvarno!", prasnu Milo. „Odgovori joj da se tera u tri lepe!"
Ali pre nego što sam mogao bilo šta da uzvratim, ona mi posla novu raketu:
I reci tvom drugu da prestane da me vređa...
„Drolja!", zaurla Milo.
I da ne čita moje SMS-ove stojeći ti nad glavom.
Milo dožive tu poruku kao ponižavajući šamar i poče pažljivo da osmatra okolne stolove.
„Eno je dole!", reče pokazujući na sto pored bifea, u maloj niši otvorenoj ka moru.
Bacih pogled preko ograde: u baletankama i svilenom pareu, zagledana u svoj blekberi, doručkovala je s Rafaelom Barosom.
Da ne bih bio uvučen u njenu igru, isključih mobilni telefon i zamolili Mila da se smiri.
Njemu su bile potrebne dve čaše šampanjca da bi to postigao.
„Pa dobro, pošto ti je bolje, kako zamišljaš svoju budućnost?", zabrinu se on.
„Mislim da ću nastaviti da predajem", rekoh. „Ali ne u SAD, već negde drugde. Previše toga sam doživeo u Los Anđelesu."
„I gde misliš da odeš?"
„Možda u Francusku. Čuo sam za jednu međunarodnu gimnaziju na Azurnoj obali, koja je zainteresovana za moj profil. Okušaću sreću."
„Dakle, napuštaš nas...", konstatova on ozlojeđen.
„Treba da odrastemo, Milo."
,,A pisanje?"
,,S pisanjem je gotovo."
On otvori usta da se pobuni, ali pre nego što je prozborio reč, iza njega se sruči tornado protesta:
„Kako to gotovo je?! A šta je sa mnom?!", zaurla Bili.
Svi pogledaše ka nama s neodobravanjem.
S Milovim lakrdijama i besom koji je ispoljavala Bili, osetio sam da uopšte nismo za ovo mesto, stecište zvezda i milijardera. Naša sredina bila je neki šator na periferiji, da pečemo kobasice na ćumuru, pijemo pivo direktno iz flaše i namestimo improvizovane koševe za basket.
„Obećali ste da ćete mi pomoći!", prekori me Bili koja je još stajala pored našeg stola.
Milo se na to umeša kao neki drveni advokat: „Istina je, ako si obećao..."
„O, opet ti!", prekidoh ga i zapretih mu kažiprstom.
Zgrabih mladu ženu za mišicu i povukoh je u stranu.
„Treba da prestanemo da se lažemo", rekoh. „Ja NE MOGU više da pišem! Ja NEĆU više da pišem! Tako je kako je! Ne tražim od vas da to shvatite, jednostavno prihvatite."
„Ali ja hoću da se vratim kući!"
„Pa dobro, smatrajte da je od sada vaša kuća ovde. U ovoj kurvi od pravog života, koji vi, izgleda, toliko cenite."
„Ali ja hoću da vidim svoje prijatelje."
„Mislio sam da vi nemate prijatelja!", uzvratih ja.
„Pustite me da barem još jednom vidim Džeka!"
„Momka ovde možete da nađete na svakom koraku."
„Vi imate veliki problem s tim! Pa moja majka! Mogu li i majku da nađem na svakom koraku?"
„Slušajte, ja nisam odgovoran za ono što vam se događa."
„Možda, ali imamo ugovor!", reče ona i izvadi iz džepa komad izgužvane papirne servijete, koji je potvrđivao naš dogovor. „Vi imate mana na tone, ali sam verovala da ste barem čovek od reči!"
Još sam je držao za mišicu i primorah je da siđe sa mnom niz kamene stepenice, koje su vodile do bifea, pored bazena.
„Prestanite da pričate o ugovoru čiji deo ne možete da budete!" rekoh, pokazujući bradom na sto odakle su nas Aurora i njen kompanjon gledali i uživali u prizoru.
Nisam više imao želju da se zavaravam i da živim u iluzijama.
„Naš dogovor je bez važnosti! Aurora je sredila svoj život, vi mi je nikada nećete vratiti."
Ona me pogleda izazovno.
„Hoćete li da se kladimo?"
Raširih ruke u znak nerazumevanja.
„Ne brinite vi o tome."
Ona se lagano primače, stavi ruku na moj vrat, nežno me pomilova i spusti poljubac na moje usne. Njena usta behu sveža i sladunjava. Uzdrhtah od iznenađenja i neprimetno ustuknuh.
Onda osetih kako mi srce zaigra i probudi u meni već dugo ugašene osećaje. Iako je u početku izgledalo da mi je taj neočekivani poljubac silom izmamljen, više nisam imao nikakvu želju da ga prekinem.

22. .Aurora



Oboje smo bili izgubljeni u šumi okrutnog vremena promena; izgubljeni u našoj samoći; (...) izgubljeni u toj našoj bezgraničnoj ljubavi (...); mistični bezbožnici, lišeni podzemnih grobnica i Boga.
VlKTORIJA OKAMPO, PREPISKA S PJEROM DRIJEOM LA ROŠELOM


BURBON STRIT BAR 2 H KASNIJE

Serija munja izbrazda nebo. Oluja zatutnja i žestoka kiša sruči se na hotel, prodrma palme, izazva podrhtavanje palasa i prošara površinu vode hiljadama komadića blata. Pre sat sam pronašao sklonište na pokrivenoj terasi vinskog bara u kući na plantaži u kolonijalnom stilu, koja je podsećala na stare nastambe u Nju Orleansu. Sa šoljicom kafe u ruci, posmatrao sam turiste koji su se vraćali u komfor apartmana pošto ih je jaka kiša rasterala.
Osećao sam potrebu da budem sam, kako bih povratio prisustvo duha. Bio sam besan na sebe. Besan što sam se uznemirio zbog Bilinog poljupca i što sam bio spreman na ponižavajuću simulaciju s jedinim ciljem da Auroru učinim ljubomornom. Nismo više imali petnaest godina i ti nestašluci nisu imali nikakvog smisla.
Izmasirah slepoočnice i okrenuh se svom poslu. Beznadežno sam gledao kako kursor žmirka u levom gornjem uglu ekrana s praznom stranicom. Uključio sam stari mak, koji mi je donela Karol s pomalo luckastom nadom da će ta mašina iz prošlosti pokrenuti moj stvaralački proces. Tačno je da sam na toj tastaturi iz vremena starog sjaja napisao stotine stranica, ali ni taj kompjuter nije čarobni štapić.
Bio sam nesposoban da se bar malo koncentrišem i nisam bio kadar da sastavim ni tri reči. U isto vreme kad sam izgubio poverenje u sebe, izgubio sam i nit priče.
Oluja je vazduh učinila teškim i jedva se disalo. Dok sam nepomično sedeo ispred ekrana kompjutera, osetih kako me hvata mučnina. Imao sam vrtoglavicu. Moj duh je bio negde drugde, zaokupljen drugim brigama, a započinjanje i najmanjeg poglavlja izgledalo mi je teže nego penjanje na Himalaje.
Ispih poslednji gutljaj kafe i ustadoh da naručim novu šoljicu. Unutrašnja prostorija imala je formu engleskog bara. Drvenarija, mozaici i kožna garnitura za sedenje davali su tom mestu udobnu i toplu atmosferu.
Priđoh šanku i primetih impresivnu kolekciju flaša, poredanih iza bara od mahagonija. Mesto je prosto podsticalo da se umesto kafe naruči viski ili konjak, da se pijucka uz dim havane, a sve to uz duboki hrapavi glas Dina Martina.
U samom uglu prostorije, neko je upravo seo za klavir i počeo da prebira po klavijaturi prve taktove As Time Goes By. Okrenuh se, očekujući da naletim na Sema lično, američkog pijanistu iz filma Kazablanka.
Aurora, obučena u dugački pulover od kašmira i u crnim helankama ukrašenim čipkastim motivima, sedela je na kožnom tabureu. Prekrstila je noge, tako da su izgledale još duže zahvaljujući tamnocrvenim salonkama. Ona podiže glavu prema meni, svirajući bez prekida. Nokti su joj bili lakirani u ljubičasto, a na levom kažiprstu nalazio se svetlucavi kamenčić. Prepoznah na njenom vratu krstić od crnog kamena koji je često nosila na koncertima.
Za razliku od mojih, njeni prsti su s mnogo lakoće leteli po klavijaturi. Neusiljeno pređe s Kazablanke na La Complainte de la Butte, a onda na improvizaciju My Funny Valentine.
Bar je bio skoro prazan, ali ju je nekoliko gostiju gledalo s oduševljenjem, opčinjeni njenim zračenjem: mešavina tajanstvenosti Marlen Ditrih, zavodljivosti Ane Netrebko i senzualnosti Melodi Gardo.
Što se mene tiče, nisam ni ozdravio ni izlečio zavisnost od te droge; bio sam ovisnik od te privlačnosti. Bilo je tako bolno što je ponovo vidim. Kada me je napustila, odnela je svu svetlost iz mog života: moje nade, sigurnost, veru u budućnost. Učinila mi je život praznim, oduzela mu smeh i boje. Naročito je ugasila moje srce i odnela svaku mogućnost da ponovo volim. Sada je moj unutrašnji život podsećao na sprženu zemlju, bez drveća i ptica, zauvek sleđenu januarskom hladnoćom. Nisam više imao ni apetita, ni drugih želja osim one da svakodnevnim uzimanjem medikamenata spržim neurone i tako se poštedim suočavanja sa suviše bolnim uspomenama.

Zaljubio sam se u Auroru kao da me je zahvatio fatalni i rušilački virus. Sreo sam je na aerodromu u Los Anđelesu, dok sam čekao u redu za ukrcavanje na let Junajted erlajnsa za Seul. Išao sam u Južnu Koreju na promociju knjiga, a ona da svira Prokofjeva. Zavoleo sam je od prvog trenutka, zauvek: taj melanholični osmeh, bistri pogled, poseban način na koji je terala kosu iza uva dok je okretala glavu kao usporena slika. Onda sam zavoleo i sve modulacije njenog glasa, njenu inteligenciju i humor, to prividno povlačenje u sebe. S vremenom sam zavoleo i sve njene skrivene mane, bol življenja, rane ispod čeličnog oklopa. Tokom nekoliko meseci upoznali smo neobuzdanu sreću koja nas je lansirala u stratosferu: bili su to trenuci kad sve lebdi, s previše kiseonika i stalnom vrtoglavicom.
Naravno da sam bio svestan da za to postoji cena koju treba platiti. Predavao sam književnost i znao sam za upozorenja autora kojima sam se divio: Stendal i njegova kristalna jasnoća; Tolstoj i njegova Ana Karenjina koja se baca pod voz nakon što je sve žrtvovala za ljubav; Arijana i Solal, dvoje ljubavnika iz Lepotice i vlastelina, koji završavaju neumitnim padom u drogu i eter u jezivoj samoći neke hotelske sobe. Ali strast je kao droga: kad se jednom spozna, njeno rušilačko dejstvo nikoga ne može da spreči da, pošto dospe u njene kandže, nastavi da se uništava.
S pogrešnim ubeđenjem da sam samo s njom ja pravi ja, završio sam tako što sam ubedio sebe da će naša ljubav večno trajati i da ćemo uspeti tamo gde su se drugi spotakli. Ali Aurora nije budila ono najbolje u meni. Izvlačila je iz mene karakterne crte koje mrzim i kojima sam se već dugo služio za prljavu borbu: izvesna posesivnost, očaranost lepotom, slabost da verujem da se iza anđeoskog lica neizbežno krije dobra duša i narcisoidni ponos što sam u vezi s tako sjajnom ženom, što je jasan znak da se razlikujem od drugih mužjaka svoje vrste.
Naravno, s obzirom na to koliko je bila poznata, umela je da uspostavi distancu i nastojala je da se ni u čemu ne prevari, ali slava retko čini dobro osobama koje pogleda i samo im pojačava narcisoidnu ranjivost, toliko da više nisu u stanju da je podnesu.
Bio sam svestan svega toga. Znao sam da se Aurora najviše od svega plašila da će njena lepota izbledeti i da će izgubiti svoj umetnički talenat: te dve čarobne moći koje joj je Bog dao i po kojima se razlikovala od ostalih ljudskih bića. Znao sam da njen smireni glas može postati sipljiv. Znao sam da se iza te svetačke smirenosti krije žena s manjkom poverenja u sebe, koja teško pronalazi unutrašnju ravnotežu i strahove leči hiperaktivnošću, obilazeći sve svetske prestonice, planirajući datume koncerata tri godine unapred i prekidajući kratke veze bez posledica. Do kraja sam verovao da ću ipak moći da budem njena tačka oslonca, a i da ona može to isto biti za mene. Zbog toga je trebalo da uspostavimo međusobno poverenje, ali je ona stekla naviku da spaja dvoličnost i ljubomoru kao sredstva zavođenja, što zaista nije pomagalo u uspostavljanju spokojne klime. Naša veza se završila jer se sva izokrenula. Mi smo bez sumnje mogli biti srećni na nekom pustom ostrvu, ali život nije pusto ostrvo. Njenim prijateljima, pariškim, njujorškim i berlinskim pseudointelektualcima nisu bili po ukusu moji popularni romani, dok su s moje strane, Milo i Karol nju smatrali snobom, oholom i sebičnom osobom.

Oluja se razbesnela i zasula prozore debelom zavesom kiše. U otmenoj i prefinjenoj atmosferi Burbon strit bara, Aurora završi poslednje akorde pesme A Case Of You, koju je upravo izvela baršunastim bluz glasom.
Dok je auditorijum aplaudirao, ona otpi gutljaj bordoa iz čaše na klaviru i klimnu glavom publici u znak zahvalnosti. Onda zatvori instrument, kako bi dala do znanja da je šou završen.
„Prilično uverljivo", rekoh prilazeći joj. „Nora Džouns morala bi da se zabrine ako rešiš da se ubaciš na njen teren."
Ona mi pruži čašu, s namerom da me izazove.
„Da vidimo da li si izgubio osećaj."
Priljubih usne tamo gde je ona malopre stavila svoje i gucnuh.
Pokušavala je da me uputi u tajne enologije, jedne od svojih strasti, ali je digla ruke od mene pre nego što sam usvojio i osnovna znanja.
„Hm... Šato Latur, berba 1982", rekoh bez ikakve nade da sam pogodio. Ona se jedva primetno nasmeši na moj nedostatak vere u sebe, a onda me ispravi:
„Šato Margo, 1990."
„Ja sam još uvek na koka-koli lajt: tu nema komplikacija s datumima." Ona se nasmeja kako se smejala i pre, onomad kada smo se voleli.
Napravi onaj pokret glavom, vrlo lagan, koji je bio tako uobičajen za nju kada je htela da se dopadne, i jedan pramen zlatne kose izvuče se ispod šnale koja joj je pridržavala kosu.
„Kako si?"
„Dobro", odgovori ona. „Reklo bi se da si ti, naprotiv, ostao zaglavljen u paleolitu", primeti ona aludirajući na moju bradu. „Pa, kako su ti usta? Jesu li mogli da te zašiju?"
Zbunjen, zatreptah očima.
„Šta da zašiju?"
„Parče usne koje ti je otkinula plavuša u restoranu. To ti je nova prijateljica?"
Spretno izbegoh odgovor i naručih za šankom isto što pije i gospođica. Ona je bila uporna:
„Ta devojka je lepa. Ne preterano elegantna, ali lepa. U svakom slučaju, to među vama ima izgleda da bude vulkansko..."
Uzvratih kontranapadom:
,,A ti se i sama lepo provodiš s tvojim sportistom? Možda nije baš najbistriji, ali ima pravu facu. U svakom slučaju, pristajete jedno drugom. I to je još velika ljubav, tako sam čitao u novinama."
„Zar ti sad čitaš tu vrstu novina? Napisali su toliko gluposti o nama da sam pomislila da te je to spaslo. A što se tiče velike ljubavi... Hajde, Tome, ti dobro znaš da ja u to nikada nisam verovala."
„Čak ni sa mnom?"
Ona otpi još jedan gutljaj vina, ustade s taburea i ode da se nalakti na prozor.
„Na stranu naša, moje veze nikada nisu imale čvrstinu. Bile su prijatne, ali sam uvek uspevala da se poštedim strasti."
Bila je to jedna od stvari koja nas je odvojila. Za mene je ljubav bila kao kiseonik: jedina stvar koja životu pruža malo sjaja, raskoši i snage. Za nju je ona, koliko god magična, na kraju bila samo iluzija i prevara.
Gledajući u prazno, ona pojasni svoje razmišljanje:
„Veze se grade i razgrađuju, takav je život. Jednog jutra, on se probudi na jednoj, a ona na drugoj strani, a da se nikad ne zna zašto. Ne mogu uvek da dam sve drugoj osobi s tim Damoklovim mačem nad glavom. Neću da gradim svoj život na osećanjima zato što se osećanja menjaju. Ona su krhka i nesigurna. Veruješ da su duboka, a ona se pokore nekoj suknji u prolazu ili laskavom osmehu. Bavim se muzikom zato što me muzika nikada neće napustiti. Volim knjige zato što će one uvek biti tu. I onda... ne poznajem nijedan par koji se voleo dok ih smrt ne rastavi."
„Zato što živiš u narcisoidnom svetu, među umetnicima i slavnim ljudima, gde se veze sklapaju i raskidaju brzinom svetlosti."
Zamišljena, lagano se uputi prema terasi i stavi čašu na ogradu.
„Mi nismo umeli da idemo dalje od početne ekstaze", analizirala je ona.
„Nismo umeli da istrajemo..."
„Ti nisi umela da istraješ", ispravih je uverljivo. „Ti snosiš odgovornost za neuspeh naše ljubavi."
Poslednja munja zapara nebo, a zatim se oluja udalji jednako brzo kao što je i došla.
„Ono što sam ja želeo", nastavih, „jeste da podelim život s tobom. U krajnjoj liniji, verujem da ta želja da se sve doživi udvoje, žudnja da se obogatimo onim što je kod partnera različito, nije ništa drugo do ljubav."
Sivilo poče da se raspršuje i komad plavog neba stiže da razbije oblake. „Ono što sam ja želeo", bio sam uporan, „jeste da nešto izgradim s tobom. Bio sam spreman da preuzmem tu obavezu, spreman da zajedno s tobom prođem kroz iskušenja života. To ne bi bilo lako, nikada nije ni bilo, ali je to ono što sam želeo: sadašnjost, sa svim njenim preprekama koje trasiraju naše postojanje."
Neko je u glavnoj prostoriji opet seo za klavir. Do nas dopreše note intimne i senzualne varijacije India Song.
Videh kako iz daljine dolazi Rafael Baros s daskom za surfovanje ispod miške. Da bih izbegao da mu budem predstavljen, uputih se ka drvenim stepenicama, ali me Aurora zadrža, zgrabivši me za zglob ruke.
„Ja sve to znam, Tome. Znam da nikada ništa nije izvesno, da ništa nije obećano..."
U njenom glasu osećalo se nešto dirljivo i krhko: glazura fatalne žene koja je upravo počela da se razbija.
„Da bi se zaslužila ljubav, znam da treba dati telo i dušu i preuzeti rizik da se sve izgubi... ali ja nisam bila spremna da to učinim, a nisam ni danas..."
Oslobodih se njenog stiska i siđoh niz nekoliko stepenika. Ona dodade iza mojih leđa:
„Molim te da mi oprostiš ako sam te navela da misliš suprotno."

23. Samoća(e)



Samoća je poslednje dno ljudskog stanja.
Čovek je jedino biće koje oseća samoću i koje traži društvo.
OKTAVIO PAZ


REGION LA PAZ
RANO PO PODNE

S torbom na leđima, Karol je skakutala s kamena na kamen duž obale. Zaustavi se i baci pogled ka nebu. Pljusak je trajao manje od deset minuta, ali je i toliko bilo dovoljno da pokisne od glave do pete. S potpuno mokrom odećom i licem niz koje su se slivale kišne kapi, ona oseti kako joj se mlaka voda uvlači ispod džempera.
Kakva sam ja glupača! pomisli i prođe rukama kroz kosu. Setila se da ponese paketić prve pomoći i nešto da se čalabrcne, ali ne i peškir i odeću za presvlačenje.
Prijatno jesenje sunce pojavilo se umesto oblaka, ali nije bilo dovoljno da je osuši. Da ne bi osećala hladnoću, ona odluči da nastavi put, držeći se podnošljivog tempa hoda, opijena lepotom malih uvala i planina u pozadini, prekrivenih kaktusima. Na krivini strme staze, malo pre nego što će izaći na žal, neki čovek izlete iz grma ispred nje. Pokuša da ga zaobiđe tako što skrenu s puta, ali on joj stade na nogu. Ona ispusti krik, ali nije mogla da zaustavi spektakularan pad, koji je odvuče pravo u naručje tog nametljivca.
„Karol, to sam ja!", smiri je Milo dok ju je blago prihvatao u naručje. „Šta ti radiš ovde?", povika ona i odvoji se od njega. „Pratio si me? Ti si potpuno lud!"
„Odmah krupne reči..."
,,I prestani da me gledaš tim očima prženog oslića", povika ona i iznenada primeti da joj mokra odeća ocrtava obline.
„Imam peškir", ponudi on i zavuče ruku u torbu. ,,I suvu odeću."
Ona mu istrže torbu iz ruke i ode iza velikog bora da se presvuče.
,,I nemoj da koristiš situaciju i pariš oči, perverznjaku! Nisam ti ja jedna od onih tvojih kokošaka!"
„Teško mi je da te vidim iza tog tvog paravana", primeti on i uhvati u letu mokri džemper i šorts, kojih se ona upravo oslobodila.
„Zašto si me pratio?"
„Hteo sam da provedem malo vremena s tobom, a imam i da ti postavim jedno pitanje."
„Nadam se najgorem."
„Zašto si mi malopre rekla da ti je priča o Trilogiji o anđelima spasla život?"
Ona za trenutak zaćuta, a onda strogo odgovori:
„Možda ću ti objasniti jednoga dana, kad budeš manje blesav."
Čudno. Koliko ju je on poznavao, retko kad je bila tako zajedljiva. Ipak, pokuša da nastavi razgovor:
„Zašto mi nisi predložila da ti se pridružim u šetnji?"
„Htela sam da budem sama, Milo. Zar ti to nije doprlo do mozga?", upita ona i navuče izgužvani pulover.
„Ali ubiće nas samoća! Biti sam je nešto najgore što postoji!"
Karol izađe iz zaklona u muškoj odeći previše velikoj za nju.
„Ne, Milo, ono što je još gore od toga jeste kad neko mora da se nosi s tipovima tvog profila."
On prihvati udarac.
„Šta mi ti zapravo zameraš?"
„Pusti sad to, trebalo bi mi bar tri sata da sve nabrojim", reče ona i nastavi da se spušta prema plaži.
„Ne idi! Radoznao sam", priznade i krenu za njom.
„Imaš trideset šest godina, a ponašaš se kao da imaš osamnaest", započe ona. „Neodgovoran si, neotesan, samo dežurni razvratnik, a kuneš se samo u tri stvari..."
„Tri stvari?"
„Automobile, pivo i poljupce", pojasni ona.
„Je li to sve?"
„Ne: ja takođe mislim da ti nisi pouzdana osoba za bilo koju ženu", sasu mu ona u lice dok su pristizali na pesak.
„Pojasni mi to malo."
Ona izazovno stade ispred njega i pogleda ga u oči:
„Ti spadaš u one muškarce za jednokratnu upotrebu: u kauboje s kojima su žene spremne da okrenu krug kada su usamljene, i s kojima možda provedu noć, ali ih nikada ne zamišljaju kao oca svoje dece."
„Ne misle sve žene isto kao i ti!", branio se on.
„Da, Milo. Sve promućurne žene, koje imaju bar tri daske u glavi, misle baš kao ja. Koliko si nam svojih devojaka predstavio za sve ovo vreme?
Nijednu! Sreli smo ih na gomile, ali uvek isto: striptizete, polukurve ili jadne izgubljene devojke koje skupljaš po bednim barovima pred zoru, koristeći to što su pripite!"
,,A ti? Može li se znati kog si nam ti to dobrog momka dovela? A, ne, istina je: nikad te niko nije video s momkom! Zar to nije čudno, šećeru? Prešla tridesetu, a ne zna ni za jednu vezu!"
„Možda je najjednostavnije da ti pošaljem faks svaki put kad nekoga uvedem u svoj život."
„Priznaj! Više bi volela da vidiš sebe u ulozi supruge pisca, zar ne? Da te pominju na koricama. Čekaj da ti opišem: Tom Bojd živi u Bostonu, u Masačusetsu, sa ženom Karol, dvoje dece i labradorom. To je ono što ti očekuješ, zar ne?"
„Brini ti o svojim potomcima. Treba da prestaneš da nas zasmejavaš tom svojom nezrelošću."
,,A ti si lažljiva kao puš-ap brusthalter."
„Uvek metafore zasnovane na seksu: ti stvarno imaš problem s tim, mali." „Ti treba da se zabrineš za to!", odbrusi on. „Zašto nikada ne nosiš haljine ili suknje? Zašto nikada ne oblačiš kupaći kostim? Zašto skačeš kao oparena svaki put kada te neko dodirne po ruci? Da li više voliš žene ili je nešto drugo u pitanju?"
Pre nego što je Milo završio rečenicu, po licu ga ošinu majstorski šamar, iz sve snage. Imao je tačno toliko vremena da uhvati Karolinu šaku, da bi izbegao još jedan.
„Pusti me!"
„Ne pre nego što se smiriš!"
Otimala se kao đavo, svom snagom vukući ruku, sve dok svog protivnika nije izbacila iz ravnoteže. I ona tad pade leđima na pesak i u tom padu povuče Mila za sobom. On svom težinom zaleže na nju i taman htede da se odvoji kad oseti cev pištolja na slepoočnici.
„Odbij!", naredi ona i otkoči pištolj.
Uspela je da ga pronađe i izvuče iz torbe. Moglo je da joj se dogodi da zaboravi odeću za presvlačenje, ali oružje nikad.
„Vrlo dobro", reče Milo bezbojnim glasom.
Dezorijentisan, polako ustade i tužno pogleda svoju prijateljicu, koja se izmače i uhvati pištolj obema rukama. Ona zatim nestade, a on osta nekoliko minuta potpuno zbunjen, u laguni s belim peskom i tirkiznom vodom. Tog popodneva se senka blokova iz Makartur Parka pružila sve do kraja Meksika.

24. La cucaracha



Ljubav je kao živa u ruci. Držiš li ruku otvorenu, ostaće ti na dlanu; stisneš li je u pesnicu, iskliznuće ti između prstiju.
DOROTI PARKER


RESTORAN MESEČEVA KĆI 9 H UVEČE

Luksuzni restoran bio je smešten uz strmu morsku obalu, istovremeno gledajući i na bazen i na Kortesovo more. Pejzaž je noću bio impresivan kao i usred dana, ali je dobijao neku posebnu dubinu, romantičnu i tajanstvenu crtu. Bakarni fenjeri visili su duž čokota vinove loze, a svetiljke u boji oko svakog stola stvarale su venac prigušene svetlosti.
U haljini ukrašenoj srebrnim šljokicama, Bili je išla ispred mene do službe za prijem gostiju. Domaćica restorana toplo nas dočeka i odvede do stola, gde je Milo čekao već nekoliko minuta. Očigledno pripit, nije bio u stanju da mi objasni zašto je Karol odsutna.
Aurora i Rafael Baros sedeli su nekoliko stolova dalje na sredini terase, kao u kutiji za nakit, i javno pokazivali svoju ljubav.
Večera je bila sumorna. Izgledalo je da je čak i Bili, obično dobro raspoložena, izgubila svoju živahnost. Vidno umorna, bila je bleda i iscrpena. Na početku večeri sam je pronašao u našoj sobi sklupčanu na krevetu, gde je spavala čitavo popodne. Putovanje ju je sasvim izmorilo. U svakom slučaju, morao sam da se žestoko borim da je izvučem ispod pokrivača.
„Šta se dogodilo s Karol?", upita ona Mila.
Oči mog prijatelja behu krvave, a glava samo što mu nije pala na sto. Dok je mrmljao neke polurazumljive reči i pokušavao da pruži objašnjenje, glas tenora razbi tišinu restorana.
La cucaracha, la cucaracha,
Ya nopuede caminar
Grupa marijača okupi se oko našeg stola da nam otpeva serenadu.
Orkestar je bio moćan: dve violine, dve trube, gitara, gitaron i vihuela.
Porque no tiene, porque le falta
Marijuana quefumar
Njihova nošnja delovala je smešno: crne pantalone s ukrasnim šavovima, kratke bluze sa srebrnim dugmadima, kravate vezane na isti način, kaiševi s pređicom sa ukrasom orla, nepromočive čizmice. Da ne zaboravimo sombrera sa širokim obodom, velikim kao leteći tanjir.
Pevač je nastavljao da jednoličnim i turobnim glasom bučno izražava pomalo usiljenu veselost, koja je više delovala kao olakšanje nego radost življenja.
„Ovo je kič, zar ne?"
„Vi se šalite", uzviknu Bili. „Oni su vrh!"
Pogledah je sumnjičavo. Očigledno da nismo imali istu definiciju vrha. „Gospodo, neka vam ovo posluži kao primer!", reče ona i okrenu se ka Milu i meni. „Evo vam najvernijeg izraza muževnosti."
Pevač se pogladi po brkovima i, pošto je shvatio da je pozitivno ocenjen, razveza novu numeru i to isprati odgovarajućim plesnim korakom.
Para bailar la bamba
Se necesita una poca de gracia
Una poca de gracia pa mi pa ti.
Arriba y arriba
Svirka se tako nastavi dobar deo večeri. Prelazeći od stola do stola, marijači ispucaše ceo repertoar narodnih pesama o ljubavi, hrabrosti, ženskoj lepoti i sušnim predelima.
Za mene je to bila demode i dosadna predstava, a za Bili oličenje ponosne duše jednog naroda.
Dok se predstava bližila kraju, u daljini se začu neko brujanje. Gosti restorana u isti mah okrenuše glavu ka moru. Na horizontu se pojavi svetla tačka. Drndanje je postajalo sve jače i jače i na nebu se ocrta silueta starog hidroaviona. Gvozdena ptica vrlo nisko nadlete restoran i ispusti cveće na terasu. Poče pravi pljusak ruža raznih boja, koje potpuno prekriše glatki pod restorana. Jak aplauz pozdravi ovu neočekivanu cvetnu kišu. Onda se hidroavion ponovo pojavi iznad naših glava i poče da izvodi vrtoglavu koreografiju. Fluorescentni dim iscrta na nebu neverovatno srce od dima, koje brzo razveja vetar. Onda se ponovo začu buka prisutnih kada se svetla pogasiše, a šef sale se uputi prema stolu za kojim su sedeli Aurora i Rafael Baros. Na srebrnom poslužavniku nosio je prsten s dijamantskim kamenom. Rafael onda kleknu i zaprosi Auroru, dok je iza njega stajao konobar sa šampanjcem zapetim kao puška, da smesta proslavi Aurorino da. Sve je bilo savršeno, naštimovano u mikrometar, opilo bi svakog, ali pod uslovom da bar malo voli srceparajuću romantiku i inscenirane predstave po savetu iz nekog romantičnog kataloga.
Ali zar to nije bilo baš ono što je Aurora najviše mrzela?
Bio sam suviše daleko da bih mogao da čujem njen odgovor, ali dovoljno blizu da ga s njenih usana pročitam.
,,Žao mi je...", promrmlja ona, a da nisam znao da li su te reči bile upućene njoj samoj, prisutnima ili Rafaelu Barosu.
Zašto momci malo ne razmisle pre nego što postave to pitanje?
Nastade vrlo mučna tišina, kao da je osoblju restorana bilo neprijatno zbog odbijenog poluboga, koji je sada bio samo jadan lik, koji kleči na kolenima, nepomičan kao kip od soli, sleđen od sramote i poraza. Prošao sam ispred njega i baš u tom trenutku osetio više sažaljenja nego što sam mogao da likujem.
On najzad ustade i krenu kroz salu sa osećajem povređenog dostojanstva, a onda me, kada sam to najmanje očekivao, pogodi direktom u Tajsonovom stilu.
,,I taj pokvarenjak krenu pravo prema vama i zadade vam udarac pravo u lice", ukratko rezimira dr Mortimer Filipson.

HOTELSKA KLINIKA 45 MINUTA KASNIJE

„Otprilike tako", potvrdili dok mi je dezinfikovao ranu. „Imate sreće: ima mnogo krvi, ali vam nos nije slomljen."
„Dobro je."
„Lice vam je, naprotiv, oteklo kao da ste isprebijani. Jeste li se nedavno tukli?"
„Imao sam kavgu u nekom baru sa Isusom i njegovom bandom", odgovorih neodređeno.
„Imate i jedno polomljeno rebro, kao i nezgodno uganuće zgloba. On je gadno natekao. Staviću vam mast, ali ćete morati opet da dođete kod mene sutra ujutro, da vam stavim zavoj. Kako vam se to dogodilo?"
„Pao sam na krov automobila", odgovorih kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
„Hm... vi živite vrlo opasno."
„Može se tako reći, od pre nekoliko dana."
Hotelski centar za lečenje nije bio obični mali dispanzer, već moderni kompleks sa haj-tek aparatima.
„Mi lečimo najveće zvezde na planeti", odgovori mi lekar, nakon što sam mu dao do znanja da sam primetio luksuz.
Mortimer Filipson bio je pred penzijom. Imao je visoku britansku figuru s veoma izražajnim zagasitim licem, isklesanim crtama i bistrim i nasmejanim očima. Imao je nešto od Pitera O'Tula, kao malo starija verzija Lorensa od Arabije.
On završi s masiranjem zgloba i zatraži od jedne bolničarke da mi donese štake.
„Savetujem vam da se nekoliko dana ne oslanjate na nogu", upozori me on i dade mi vizitkartu na kojoj je upisao termin kontrolnog pregleda za sutra.
Zahvalih mu za negu koju mi je pružio i pomoću štaka se s mukom odvukoh do svog apartmana.

Soba je bila okupana blagom svetlošću. U kaminu u središtu prostorije sijala je bistra svetlost i projektovala halo-efekat na zidove i plafon. Potražih Bili, ali nje nije bilo ni u dnevnoj sobi ni u kupatilu. Uši mi je parao zaglušujući refren pesme Nine Simon.
Povukoh zavese na prozorima ka terasi i spazih je, zatvorenih očiju, kako se kupa u džakuziju pod vedrim nebom. Ukrašena plavim mozaicima, kada je imala iskrivljen oblik. Kroz veliki kljun figure labuda, u nju se u kaskadama ulivao mlaz vode koja se presijavala u svim duginim bojama.
„Hoćete li da mi se pridružite?", izazvala me je ne otvarajući oči.
Priđoh kadi. Bila je oivičena s dvadesetak sveća koje su formirale plamenu branu. Površina vode bleštala je kao šampanjac i jasno su se isticali zlatni mehurići koji su se dizali na površinu već od ulaza u kadu.
Odložih štake, otkopčah dugmad na košulji i skidoh farmerke, pa onda skliznuh u vodu. Bila je vrela, na granici podnošljivog. Tridesetak prskalica raspoređenih po celom bazenu više je jako gnjavilo kožu nego što je masiralo, dok se iz četiri ugla sa zvučnika razlegala očaravajuća muzika. Bili otvori oči, pruži ruku i prstima dotače lepljivi zavoj kojim mi je Filipson tek pokrio nos. Osvetljeno odozdo, lice joj je bilo prozračno, a kosa odavala utisak kao da je pobelela.
„Ratniku je potreban odmor?", našali se ona dok mi je prilazila. Pokušah da se oduprem njenom naletu:
„Mislim da nema nikakve koristi od toga da ponovo igramo tu epizodu s ljubljenjem."
„Recite, ako smete, da vam se nije svidelo."
„O tome nema ni govora."
„Ipak je delovalo. Nekoliko sati kasnije, vaša draga Aurora bučno je raskinula veridbu."
„Možda, ali Aurora nije s nama u ovom džakuziju."
„Šta vi znate o tome?", upita ona i uvuče mi se u naručje. „Na terasi svake hotelske sobe postoji durbin i svako svakoga gleda iz prikrajka. Zar to niste primetili?"
Sada je njeno lice bilo na samo nekoliko centimetara od mojeg. Njene oči su imale boju lipe, pore na koži su se proširile pod dejstvom pare, a kapljice znoja blistale su joj na licu.
„Možda nas gleda baš sad", nastavi. „Nemojte mi reći da vas to pomalo ne uzbuđuje..."
Mrzeo sam tu igru. To je tako malo ličilo na mene. Pa ipak, ponesen sećanjem na naš prethodni poljubac, pustih da mi jedna ruka padne na njen bok, a druga na udubljenje njenog vrata.
Ona nežno prisloni usne na moje i moj jezik potraži njen. Ponovo se dogodi magija, ali potraja samo nekoliko sekundi, sve dok ne osetih neku jaku gorčinu u ustima, koja me natera da prekinem s ljubljenjem.
Osetio sam kiselkast, oštar i opor ukus i naglo uzmakoh. Bili je izgledala preneraženo. Tada videh njene potamnele usne i ljubičasti jezik. U očima joj se video žar, ali joj je koža postajala sve bleđa i bleđa. Drhtala je, škrgutala zubima i grizla se za usnu. Zabrinut, izađoh iz džakuzija, pomogoh joj da izađe i ogrnuh je peškirom. Osetih kako joj klecaju noge, izgledalo je kao da će se srušiti. Spopade je snažan napad kašlja i ona me odgurnu, kako bi mogla da se nagne napred i povrati. Zatim bolno izbaci neku gustu i lepljivu kašu, a onda se sruši na tlo.
Ali to što je povratila nije bila hrana.
Bila je to tinta.

25. Opasnost da te izgubim



Kad ti je cev oružja u ustima, izgovaraš samo vokale.
REPLIKA IZ FILMA BORILAČKI KLUB ČAKA POLANIKA


HOTELSKA KLINIKA
1 H IZJUTRA
„Jeste li vi njen muž?" upita doktor Filipson, dok je zatvarao vrata sobe u kojoj je upravo zaspala Bili.
,,Oh... ne, ne može se baš tako reći", odgovorih.
„Mi smo njeni rođaci", reče Milo. „Mi smo joj jedina porodica."
„Hm... i često vam se dešava da se kupate zajedno s vašom rođakom?", reče lekar ironično gledajući u mene.
Pre sat i po, baš kad se spremao da ubaci lopticu u poslednju rupu, u žurbi je navukao belu bluzu na golf pantalone i dotrčao da pomogne Bili. Odmah je ozbiljno shvatio situaciju i svom snagom se bacio na nju da je povrati u život, hospitalizuje i pruži joj prvu pomoć.
Pitanje ostade bez odgovora pa krenusmo za njim u njegovu ordinaciju. Bila je to dugačka prostorija, koja je gledala na dobro osvetljenu i lepo pokošenu livadu, poput terena za golf, nasred koje je lepršala zastavica. Kad sam se približio prozoru, mogao sam jasno da uočim lopticu za golf na sedam-osam metara od rupe.
„Neću da vas lažem", započe on i zamoli nas da sednemo. „Ja uopšte ne znam od čega pati vaša prijateljica, ni šta je uzrok njene krize."
Skide bluzu, okači je o vešalicu i smesti se preko puta nas.
„Ima povišenu temperaturu, telo pokazuje nenormalnu ukočenost i povratila je sve što je imala u želucu. Pati od migrena, teško diše i ne može da stoji", zaključi on.
,,I onda?", dobacih, nestrpljiv da čujem dijagnozu.
Filipson otvori prvu fioku pisaćeg stola i izvuče cigaru u omotu. „Pokazuje očigledne znake anemije", pojasni on, „ali ono što me stvarno zabrinjava jeste ta crnkasta materija koju je povratila u velikoj količini."
„Podseća na tintu, zar ne?"
„Moguće..."
Zamišljen, izvuče kohibu iz aluminijumske folije, pomilova omot, kao da očekuje da će nešto iskrsnuti kad dodirne listove duvana.
„Tražio sam da se uradi analiza krvi, crne kaše i vlasi kose, koja je, prema vašim rečima, odjednom pobelela."
„To se događa, zar ne? Slušao sam priče da zbog emocionalnog šoka kosa može da posedi preko noći. To se dogodilo Mariji Antoaneti noć uoči pogubljenja."
„Gluposti!", odbrusi lekar. „Samo hemijska promena boje može da učini da kosa tako brzo izgubi pigment."
„Imate li odgovarajuća sredstva da izvršite taj tip ispitivanja?", zabrinu se Milo.
Lekar odseče krajeve havane.
„Kao što ste i sami mogli da konstatujete, naši aparati su poslednji krik tehnike. Pre pet godina, stariji sin šeika jedne naftne monarhije boravio je u našem hotelu. Mladić je imao nesreću dok je skijao navodi: žestoko se sudario s čamcem i pao u komu koja je trajala nekoliko dana. Njegov otac obećao je da će bolnici uplatiti masnu donaciju ako uspemo da ga izvučemo iz neprilike. Izvukao se bez posledica, više zahvaljujući sreći nego mom lečenju, ali šeik je održao reč, odakle potiče naš današnji radni komfor."
Kad Mortimer Filipson ustade da nas isprati, ja zamolih da provedem noć pored Bili.
„To je glupo", odlučno mi odgovori. „Mi imamo dežurnu bolničarku. Kao i dvojicu internista koji će raditi cele noći. Vaša rođaka je naš jedini pacijent. Nećemo je ostaviti ni sekundu bez nadzora."
„Insistiram, doktore."
Filipson sleže ramenima i vrati se u ordinaciju gunđajući:
„Ako vas zabavlja da spavate u uskoj fotelji i da krivite kičmu, slobodno, ali s tim vašim uganućem i polomljenim rebrom nemojte sutra ujutro da plačete što više ne možete ni da ustanete."
Milo me napusti ispred sobe u koju su smestili Bili. Osetio sam da je bio sav smeten:
„Brinem se za Karol. Ostavio sam joj na desetine poruka na telefonskoj sekretarici, ali ne odgovara. Moram da je pronađem."
„Dobro. Srećno, stari."
„Laku noć, Tome."
Gledao sam ga kako se udaljava hodnikom, ali se on nakon nekoliko metara zaustavi, okrenu i vrati.
„Znaš, hteo sam da ti kažem da... da mi je žao", priznade pogledavši me pravo u oči.
Oči su mu bile crvene i sjajne, lice upalo, ali odlučnog izraza.
„Sve sam usrao onim mojim hazarderskim finansijskim ulaganjima", nastavi on. „Mislio sam da sam pametniji od drugih. Izigrao sam tvoje poverenje i uništio sam te. Izvini..."
Ostade bez glasa. Zatrepta očima i jedna suza mu iznenada skliznu niz lice. Prvi put u životu videh ga kako plače i u taj mah se osetih razoružan i zbunjen.
„Sve je to previše glupo", dodade on dok je trljao oči. „Verovao sam da sam uspeo da ostvarim sve, ali sam se prevario: nije najteže dobiti sve što želiš, već to posle sačuvati."
„Milo, baš me briga za taj novac. On nije popunio nijednu prazninu, niti rešio bilo koji problem, znaš to dobro."
„Videćeš, izvući ćemo se, kao i uvek", obeća on, pokušavajući da povrati optimizam. „Naša srećna zvezda neće nas sada napustiti!"
Pre nego što je krenuo da traži Karol, bratski me potapša po ramenu i pokuša da me smiri:
„Izvući ću nas iz ovoga, kunem ti se. Možda će biti potrebno malo vremena za to, ali uspeću."

Lagano odškrinuh vrata i promolih glavu. Bilina soba utonula je u plavičasti polumrak. Tiho priđoh krevetu.
Spavala je nemirnim i grozničavim snom, pokrivena debelim čaršavom, tako da joj se samo lice videlo. Mlada, živahna i okretna, plavi tornado, osoba koja mi je od prvog trenutka zagorčavala život, ostarela je čitavih deset godina za svega nekoliko sati. Uzbuđen, stajao sam nepomično pored njenog kreveta i na kraju se odvažio da joj stavim ruku na čelo.
„Ti si smejurija od devojke, Bili Doneli", promrmljah naginjući se ka njoj. Ona poče da se batrga u krevetu, i ne otvarajući oči, promrmlja: „Očekivala sam da ćeš reći da sam smejurija od smaračice..."
„Takođe i smejurija od smaračice", rekoh da bih prikrio emocije. Pomilovah je po licu i poverih joj se:
„Izvukla si me iz crne rupe u koju sam upao. Zbog tebe sam korak po korak umakao od tuge koja me je razdirala. Tvojim smehom i prevrtljivošću pobedila si tišinu koja me je zazidala..."
Ona pokuša nešto da kaže, ali nije imala daha i zbog isprekidanog disanja morala je da odustane od toga.
„Neću te napustiti, Bili. Dajem ti reč", smirih je i uzeh za ruku.
Mortimer Filipson kresnu upaljačem i zapali kavanu, a onda sa štapom za golf u ruci izađe na ledinu i napravi nekoliko koraka po livadi. Loptica za golf bila je na nešto više od sedam metara od rupe na delu terena koji je bio sasvim blago nagnut. Mortimer povuče sladostrastan dim, a onda čučnu da bolje prouči ugao udarca. Bila je to teška rupa, ali on je u nju već ubacio stotine loptica s tog rastojanja. Uspravi se, zauze stav i poče da se koncentriše. Sreća je samo spoj volje i povoljnih okolnosti, tvrdio je Seneka. Mortimer izvede udarac kao da mu od toga život zavisi. Loptica se zavrte po travi. Izgledalo je kao da usporava na svom putu, a onda poče da zaokreće oko rupe i ubrzava, da bi je na kraju promašila.
Te večeri okolnosti nisu bile povoljne.

Milo vrtoglavom brzinom dojuri do trema i zatraži od čuvara parkinga svoj bugati, koji je garažirao u suterenu. Krenu ka La Pazu, tražeči pomoću GPS uređaja mesto gde se rastao s Karol.
Tog popodneva na plaži, postao je svestan živih rana svoje prijateljice. Rana za koje nije ni slutio da postoje.
Nesumnjivo, često ignorišemo muke baš onih koje najviše volimo, pomisli on tužno.
I on je bio povređen zbog portreta bez nijanse koji mu je predočila. Kao i drugi, i ona ga je uvek smatrala za neotesanog probisveta, malog gradskog seljačića, ženskaroša i prostaka. Ali morao je priznati da on nikada ništa nije učinio da je razuveri. Pošto je ta slika o njemu bila njegov zaštitni znak, prikrivala je senzibilitet koji nije umeo da izrazi. Da bi se izborio za Karolinu ljubav, morao je da bude spreman na sve, ali ona nije imala dovoljno poverenja u njega da bi mogao da joj otkrije svoju pravu ličnost.
Vozio je oko pola sata kroz noć koja beše dosta svetla. Senka brda ocrtavala se na bledoplavom nebu, bilo je to nešto što je odavno nestalo iz zagađenih gradova. Milo se uputi šumskom stazom, parkira automobil, onda zavuče ruku u torbu, izvuče ćebe i flašu vode i krenu šljunkovitim putićem, kako bi stigao do obale.
„Karol! Karol!", povika iz sve snage. Povici se izgubiše, odneseni mlakim i dosadnim povetarcem koji je duvao s mora donoseći neko turobno cviljenje.
Pronađe uvalu u kojoj su se po podne svađali. Tu je bilo tiho. Plav i pun mesec, zaljubljen u sebe, presijavao se na površini vode. Nikada Milo nije video toliko zvezda na nebu, ali ni traga ni glasa od Karol. Upali i baterijsku lampu i nastavi put, preskačući strme stene koje su se pružale duž obale. Oko sto metara dalje krenu uskom stazom koja se spuštaše do malog zatona.
„Karol!", ponovo uzviknu dok je izlazio na plažu.
Ovog puta mu se glas razleže. Zaton je bio zaklonjen od vetra granitnom liticom od čije su se bočne ivice talasi odbijali na plažu.
„Karol!"
Milo načulji sva čula i, koliko su ga noge služile, obiđe zaton sa svih strana. Priđe strmoj steni. Ona skoro celom visinom beše presečena dugačkom pukotinom koja se završavala prirodnom pećinom, udubljenom u kamenu.
Karol je bila tu, na pesku, zgrčenih leđa, savijenih nogu, u stanju potpune iznemoglosti. Pognula je glavu, cvokotala je i još držala pištolj u stisnutoj šaci.
Milo kleknu pored nje, obuzet tihom zebnjom koja ubrzo ustupi mesto istinskoj zabrinutosti za njeno zdravlje. Umota je u ćebe koje je imao u torbi, podiže je u naručje i odnese do kola.
„Oprosti mi za ono što sam ti rekla", promrmlja ona. „Nisam tako mislila."
„To je zaboravljeno", smiri je on. „Biće sve dobro."
Vetar postade hladniji i zaduva jače.
Karol stavi ruku na Milovu kosu i podiže pogled ka njemu, dok su joj oči bile pune suza.
„Nikada ti neću učiniti ništa nažao", obeća joj on šapatom na uvo. „Znam", umiri ga ona i obesi mu se o vrat.

Nemoj da se srušiš, Ana, ostani uspravna, ostani uspravna!
Nekoliko sati ranije, tog istog dana, u jednoj običnoj četvrti Los Andelesa, Ana Borovski žurila je sitnim koracima niz ulicu. Videvši je kako trči, zaštićena kapuljačom debelog flanelskog pulovera, mogli biste pomisliti da održava formu u redovnom jutarnjem džogingu.
Ali Ana nije džogirala. Obilazila je kontejnere.
Do pre samo godinu dana imala je bezbrižan život i nije oklevala da potroši više od 1.000 dolara prilikom samo jednog šopinga s drugaricama. Ali ekonomska kriza je sve izokrenula. Praktično za jedan dan, njena firma je drastično smanjila broj radnika i ukinula njeno radno mesto: šef administracije.
U narednih nekoliko meseci htela je da veruje da samo prolazi kroz loš period i nije se obeshrabrila. Spremna da prihvati bilo koje mesto koje odgovara njenom iskustvu, provodila je dane na internet sajtovima za zaposlenje, zatrpavajući razna preduzeća biografijama i motivacionim pismima, učestvovala je na forumima koji su raspravljali o traženju posla, čak je trošila novac za angažovanje konsultantskih agencija za napredovanje u službi. Ali avaj, svi ti pokušaji nisu joj ništa doneli. Za šest meseci nije uspela da se izbori ni za najmanji iole ozbiljniji razgovor za zaposlenje.
Da bi preživela, svakoga dana je provodila nekoliko sati pospremajući u domu penzionera u Montebelu, ali je za to uspevala da napabirči jedva dovoljno da plati tekuće mesečne dažbine.
Kad je stigla na Ulicu Parpl, Ana uspori korak. Još nije bilo ni 7 izjutra. Ulica je bila relativno mirna, ali je počela polako da oživljava. Sačeka da školski autobus napusti stajalište, pa onda zagnjuri glavu u kontejner. Kada joj je ova aktivnost postala navika, naučila je da ostavi po strani ponos i gordost. Na kraju krajeva, zaista nije imala izbora. Njen temperament bio je bliži cvrčku nego mravu, a i napravila je neke dugove koji su izgledali smešni u vreme kada je zarađivala 35.000 dolara godišnje, a sada su joj bili kao kamenje vezano za noge i pretili joj da je ostave bez krova nad glavom.
U prvo vreme zadovoljavala se da pretura po kontejnerima iza supermarketa kod svoje zgrade, i da sakuplja namirnice kojima je istekao rok upotrebe. Ali daleko od toga da je bila jedina koja je došla na tu ideju. Svako veče, sve brojnija populacija otpuštenih radnika, studenata i penzionera, koji su ostali bez sredstava za život, tiskala se oko metalnih kontejnera. Bilo ih je tako mnogo da je uprava supermarketa odlučila da namirnice prska dezinfekcionim sredstvom odvratnog mirisa, kako bi rasterali tu gungulu. Ana je onda pošla u istraživanje van svoje četvrti. U početku je to iskustvo doživljavala kao traumu, ali je, kao i svako ljudsko biće, nesumnjivo bila životinja koja se brzo navikne na svaku vrstu poniženja.
Prvi kontejner bio je ispunjen do samog vrha, tako da je našla dobar plen: kutija pilećih uštipaka, dopola načeta, šolja iz Starbaksa s popriličnim ostatkom crne kafe, pa još jedna s kapučinom. U drugom kontejneru pronađe aberkrombi košulju, doduše pocepanu, ali mogla se oprati i okrpiti, a u trećem jedan skoro nov roman u lepom kožnom povezu. Ona stavi svoje bedno blago u ranac i nastavi turneju.
Ana Borovski vratila se kući pola sata kasnije. Bio je to mali stan u novoj i uredno održavanoj zgradi, s nameštajem svedenim na ono što joj je bilo striktno potrebno. Opra ruke, a onda usu kafu i kapučino u jednu šolju i stavi je u mikrotalasnu pećnicu da se zgreje. Isto to uradi i sa uštipcima. Čekajući da doručak bude spreman, raširi dnevnu žetvu na kuhinjski sto. Pažnju joj posebno privukoše elegantne korice romana, urađene u gotskom stilu. Vinjeta u levom uglu ukazivala je na pisca:
Od autora „Društva anđela"
Tom Bojd? Čula je da devojke u kancelariji pričaju o njemu i da ga obožavaju, ali nikada nije čitala njegove knjige. Obrisa mrlju od milkšejka na koricama, sve vreme razmišljajući da će za tu knjigu izvući neki dolar, a onda se kradom poveza na komšiničin bežični internet. Nova knjiga koštala je s popustom 17 dolara. Ona otvori svoj nalog na Ibeju i okači ponudu: 14 dolara ako se odmah plati.
Onda opra košulju, ode da se istušira i očisti, pa poče polako da se oblači ispred ogledala.
Upravo je napunila trideset sedam godina. Dugo je izgledala mlada nego što je stvarno bila, a onda je odjednom ostarela, kao da je vampir isisao svu svežinu iz nje.
Otkako je izgubila posao bila je primorana da se kljuka bućkurišima i hranom sumnjive ispravnosti, pa je dobila desetak kilograma, koji su se odrazili na zadnjici i licu, zbog čega je počela da liči na velikog hrčka.
Pokuša da se nasmeši, ali bez uspeha.
Došla je do ivice i propast se mogla pročitati na njenom poružnelom licu. Požuri, zakasnićeš!
Navuče svetle farmerke, duksericu s kapuljačom i košarkaške patike. Dobro je, ne ideš u noćni klub. Teško ćeš se vratiti u vreme kad si imala trideset jednu i izbrišeš sva ta sranja od prvih znakova starosti!
Odmah se naljuti na sebe i svoj cinizam. Osećala se tako bespomoćno. Na koga da se osloni u najmračnijim trenucima? Nije imala nikoga da joj pomogne, nikoga da mu poveri svoju nevolju. Bez pravih prijatelja, bez muškarca u svom životu poslednji je bio daleka prošlost. Porodica? Od straha da će izgubiti obraz, nije pričala o svojim nedaćama ni ocu ni majci. A ne može se reći ni da su se oni pretrgli da je pitaju kako je. Bilo je dana kada je skoro zažalila što nije ostala u Detroitu, kao njena sestra koja je stanovala na pet minuta od roditelja. Lusi nikada nije imala nikakvih ambicija. Bila je udata za neku seljačinu, službenika u osiguranju, i rodila nepodnošljivo derište, ali barem nije morala da se svaki dan pita da li će imati šta da jede.
Čim bi otvorila vrata, Ana bi klonula. Kao i svi, uzimala je lekove protiv bolova u leđima i ibuprofen fleš protiv hronične migrene; gutala ih je kao bombone. Ali danas je osećala potrebu za nekim moćnim sredstvom za smirenje. Što je više nedelja prolazilo, sve više je bivala podložna krizi nesigurnosti i neprekidno živela u strahu. S tim utiskom, usađenim u njeno telo, uprkos svim naporima i dobroj volji, nije više bila u stanju da upravlja sobom. Ponekad bi joj se ta nesigurnost toliko popela na glavu da ju je obuzimao osećaj ludila, kao što je bio slučaj s onim starim finansijskim činovnikom, koji je pre devet meseci, na nekoliko ulica odatle, ubio celu svoju porodicu, njih petoro, a onda i sebe.
Ostavio je pismo za policiju u kojem objašnjava svoj čin očajnom ekonomskom situacijom. Posle nekoliko meseci bez posla, izgubio je i kompletnu štednju nakon kraha berze.
Nemoj da se srušiš, Ana, gore glavu, gore glavu!
Borila se da se povrati. Nije dozvoljavala sebi da padne. Da je spustila ruke, potonula bi, znala je to. Trebalo je da se svim snagama bori da zadrži stan. Ponekad je imala utisak da se svela na životinju koja živi u svojoj jazbini, ali je tu barem mogla da se istušira i spava na sigurnom.
Stavi slušalice ajpoda na uši, siđe niz stepenice i uđe u autobus, da se vrati u dom penzionera. Pospremala je tu tri sata i iskoristila pauzu za ručak da se posluži slobodnim internetom u sali za odmor.
Dobra vest. Knjiga koju je ponudila na prodaju našla je kupca po navedenoj ceni. Ana je radila do tri po podne, a onda svratila u poštu da pošalje knjigu naručiocu:
Boni del Amiko, Univerzitetsko naselje Berkli, Kalifornija.
Ona samo stavi roman u koverat, ne primetivši da je više od pola stranica prazno...

„Hej, momci, pomerite se malo!"
Opomena je radiom upućena svim vozačima flote od osam poluremorkera koji su prolazili kroz industrijsku zonu Bruklina. Kao i kod prevoza novca, vreme i način prenosa od skladišta u Nju Džerziju do preduzeća za reciklažu kod Koni Ajlanda bili su strogo propisani da bi se izbeglo rasipanje robe. Svaki kamion bio je natovaren s po trideset paleta i prevozio po trinaest hiljada knjiga upakovanih u kartonske kutije.
Bilo je oko 22 sata kada džinovski tovar prođe kroz vrata stanice za reciklažu na ogromnom terenu ograđenom žičanom ogradom, tako da je sve podsećalo na vojni logor.
Svaki kamion redom izbaci tovar na asfaltirani plato prostranog skladišta: tone knjiga još umotanih u celofan.
Celu operaciju nadgledali su sudski činovnik i predstavnik izdavačke kuće. Nije se svaki dan sto hiljada primeraka stavljalo u seckalicu zbog greške u štampi. Da bi sprečili bilo kakvu zloupotrebu, dva čoveka su brižljivo kontrolisala istovar. Prilikom svakog izručenja, sudski činovnik izvlačio je jednu knjigu iz kartona da bi konstatovao grešku u štampanju. Svaki primerak imao je isti propust: od petsto stranica, koliko je imao roman, samo je pola bilo odštampano. Priča se naglo prekidala na strani 266, i to rečenicom koja je i sama nedovršena...
Tri buldožera bila su spremna za balet oko brda knjiga, kao da se radi o običnim krhotinama koje treba samo gurnuti na pokretnu traku i velikom brzinom poslati ka razjapljenim čeljustima gvozdenih čudovišta. Industrijsko drobljenje moglo je da počne.
Dve seckalice halapljivo progutaše desetine hiljada knjiga. Mehanički proždrljivci ih iseckaše na froncle i sažvakaše. Svuda unaokolo, kroz prašinu od papira, razleteše se pocepane stranice.
Nakon obavljenog sitnjenja, mnoštvo načetih, očerupanih i iscepanih listova izađe iz utrobe čelične životinje, a onda je ta masa odlazila u presu, koja ju je sabijala i izbacivala u vidu velikih kockastih paketa, uvezanih unakrst gvozdenom žicom.
Onda sve te bale papira smestiše u skladište. Sutra će ih ponovo utovariti na druge kamione. Reciklirana papirna kaša kasnije će biti ponovo iskorišćena za novine, revije, papirne maramice i kartonske kutije.

Posao je bio završen za nekoliko sati.
Kad je sve lepo spakovano, odgovorni iz fabrike, predstavnik izdavača i sudski činovnik metodično sravniše brojeve iseckanih knjiga, koje su, svako za sebe, utvrđivali i beležili prilikom stavljanja na traku.
Ukupan broj iznosio je 99.999 primeraka...

26. Devojka koja je odnekud došla



Oni koji padaju često povuku za sobom i one koji žele da im pomognu.
ŠTEFAN CVAJG


HOTELSKA KLINIKA 8 H UJUTRU

„Hej, nemoj da hrčeš kao kit umesto da bdiš nada mnom!"
Naglo otvorih oči. Ležao sam sklupčan na fotelji od hrastovog drveta iskrivljenih leđa i nagnječenog grudnog koša, a u nogama su me podilazili žmarci.
Bili je sedela u krevetu. Njeno bledo lice povratilo je nešto boje, ali joj je kosa još bila seda. U svakom slučaju, jeste povratila nešto živosti, što je bio prilično dobar znak.
„Kako se osećaš?"
„Prilično slomljeno", priznade ona i pokaza mi jezik, koji je ponovo bio crven. „Hoćeš li biti dobar da mi doneseš neko ogledalo?"
„Nisam siguran da je to dobra ideja."
Kako je insistirala, bio sam primoran da joj pružim zidno ogledalce, koje sam skinuo u kupatilu.
Ona se sa zebnjom ogleda, podiže kosu, razbaruši, raščupa, pažljivo se zagleda u korene, užasnuta kad primeti da se njena nestašna zlatna kosa za samo jednu noć pretvorila u frizuru neke bakice.
„Kako... kako je to moguće?", upita ona, brišući suzu koja joj je potekla niz lice.
Stavih joj ruku na rame. Nesposoban da joj dam bilo kakvo objašnjenje, tražio sam reči ohrabrenja. Tad se vrata otvoriše i uđe Milo s doktorom Filipsonom.
Nosio je torbicu ispod miške i izgledao zabrinut, pa nas kratko pozdravi i za trenutak se udubi u proučavanje pacijentkinjinih rezultata okačenih na tabli kreveta.
„Imamo rezultate većine vaših analiza, gospođice", objavi on nakon nekoliko trenutaka, upućujući nam pogled u kojem su se mešali uzbuđenje i zbunjenost.
On izvadi iz mantila nešto nalik belom flomasteru i stavi ispred sebe malu prozirnu tablu, koju je doneo sa sobom.
„Najpre", započe on, dok je sve vreme škrabao neke reči, „crna i kašasta supstanca, koju ste povratili, jeste uljana tinta. U njoj su pronađeni karakteristični tragovi pigmenata boja, polimera, aditiva i reagensa..."
Prekide usred rečenice i onda upita bez oklevanja:
„Jeste li to pokušavali da se otrujete, gospođice?"
„Apsolutno ne!", pobuni se Bili.
„Da budem iskren, pitam vas ovo zato što ne vidim kako neko može da povrati takvu materiju a da je nije prethodno uneo u organizam. To ne odgovara nijednoj poznatoj patologiji."
„Šta ste još pronašli", upitah koliko da nešto izjavim.
Mortimer Filipson svakom od nas pruži list papira ispunjen šiframa i terminima za koje sam čuo u Uvodu u anatomiju, ali čije mi pravo značenje nikad nije bilo jasno: NFS, joni, urea, kreatinin, glikemija, rezultat ispitivanja jetre, krvarenje...
„Kao što sam i mislio, rezultat analize krvi potvrdio je anemiju", objasni on, ispisujući novi čvor na stolu. ,,S procentom hemoglobina od 9 grama po decilitru, vi ste daleko ispod normale. To umnogome objašnjava vaše bledilo, jak zamor, glavobolje, lupanje srca i nesvestice."
,,A ta anemija, otkud ona?", upitah.
„Biće neophodno da se urade dodatne analize da bi se odredio uzrok", objasni Filipson, „ali trenutno to nije ono što me brine..."
Fiksirao sam pogledom rezultate analize krvi. Iako ništa o tome nisam znao, čak i ja sam primetio da je jedan broj nenormalan:
„Procenat glikemije je alarmantan, zar ne?"
„Da", priznade Mortimer, „0,1 grama po litru, to je oblik hipoglikemije koji je potpuno nepoznat."
„Kako to mislite nepoznat?", zabrinu se Bili.
„Hipoglikemija je stanje kada je procenat šećera u krvi suviše nizak", objasni ukratko lekar. „U slučaju kad mozak ne može da primi dovoljno glukoze, osećaju se vrtoglavice i zamor, ali vaš je procenat, gospođice, izvan norme..."
„Šta to treba da znači?"
„To znači da biste s ovim procentom morali da budete mrtvi, ili makar u dubokoj komi."
Milov i moj glas praktično se spojiše u jedan: „Sigurno je neka greška!"
Filipson odmahnu glavom:
„Ponovili smo analize tri puta. To je neshvatljivo, ali ni to nije najmisterioznije."
On opet otvori flomaster i usmeri ga na tačku u vazduhu:
„Noćas je mladi internista, čiji sam ja mentor na doktoratu, uradio spektrografiju. To je tehnika koja omogućuje da se identifikuju molekuli u srazmeri s njihovom masom i okarakteriše hemijska struk..."
„Dobro, pređite na stvar", prekidoh ga ja.
„Spektrografija je pokazala abnormalno prisustvo ugljenih hidrata. Da budem jasniji, gospođice, vi imate celulozu u krvi."
On napisa reč CELULOZA na prozirnoj tabli.
„Kao što vi nesumnjivo znate", nastavi on, „celuloza je glavni sastojak drvenastih biljaka. Pamuk i papir takođe je sadrže u značajnom obimu."
Nisam uopšte shvatao gde nas vodi. On pojasni svoju misao tako što nam postavi pitanje:
„Zamislite da ste progutali tampone od vate. Šta će se, po vašem mišljenju, dogoditi?"
„Bez sumnje, ništa bitno", potvrdi Milo. „Odemo u toalet i izbacimo ih..." „Apsolutno", saglasi se Filipson. „Čovek ne vari celulozu. To je ono što nas razlikuje od biljojeda kao što su krave ili koze."
„Ako sam dobro razumela", reče Bili, „ljudsko telo ne sadrži celulozu, dakle..."
„Dakle, vaš biološki sastav nije kao kod ljudskih bića. Kao da jedan deo vas postaje biljka...", završi lekar.
On pusti da tišina potraje, kao da je i sam sumnjao u zaključke laboratorijskih analiza.
Preostao je još poslednji list papira u njegovoj torbi: rezultat sede kose. „Kosa sadrži vrlo veliku koncentraciju natrijum-hidrosulfata, poznatijeg pod imenom..."
„Hidrogen", pogodih ja.
„U osnovi, prirodno je da ljudsko telo luči tu supstancu. Zbog toga u procesu starenja naša kosa postaje seda, jer se zaustavlja sinteza pigmenata koji joj daju boju. Ali to je normalno vrlo dug proces i ja nikada nisam video da kosa neke mlade osobe od dvadeset šest godina osedi za jednu noć", zaokruži izlaganje lekar.
„Je li to nepovratno?", upita Bili.
„Auh...", promrmlja Mortimer, „ponekad smo bili svedoci delimičnog povratka boje nakon lečenja nekih bolesti ili prilikom prekida agresivnih tretmana, ali... priznajem da su takvi slučajevi retki."
Zamišljen, pogleda Bili s neskrivenim sažaljenjem i priznade pred svima nama:
„Vaša patologija, gospođice, jasno prevazilazi kako moje, tako i kompetencije moje male klinike. Mi ćemo vas zadržati na posmatranju još danas, ali ne znam ni šta da vam savetujem, osim da se, što je pre moguće, vratite u svoju zemlju."

SAT KASNIJE

Sve troje ostadosmo u sobi. Bili zaspa pošto je isplakala sve suze koje je imala. Zavaljen na stolici, Milo je u rukama držao poslužavnik i završavao obrok, koji Bili nije pojela, ne odvajajući pogled s table koju je lekar zaboravio.
Pigmenti boje Reagensi aditiva Anemija
Celuloza
Hidro gen Natrijum-hidrosulfat
„Možda sam na pravom putu", reče on i iznenada ustade.
Sad se on smesti ispred table, zgrabi flomaster i napisa zagradu, kao da želi da poveže prve dve linije.
„Ovu vrstu masne i lepljive tinte, koju je tvoja drugarica povratila, koriste mašine u roto-štampi. To znam jer sam se detaljno raspitao kako se štampaju tvoje knjige..."
,,I, šta onda?"
„Celuloza je prvi sastojak drveta, jesmo li saglasni? A drvo služi za proizvodnju..."
„Nameštaja?"
„Papira!", ispravi me on, kompletirajući beleške doktora Filipsona. „Što se tiče hidrogena i natrijum-hidrosulfata, to su dva hemijska proizvoda koji se koriste za beljenje..."
„Papira, zar ne?"
Umesto bilo kakvog odgovora, on okrenu prema meni prozirnu ploču:


„Najpre nisam hteo da verujem, Tome, u tu tvoju priču o junakinji romana koja je ispala iz knjige, ali sam primoran da prihvatim ono što je očigledno: tvoja drugarica je na putu da ponovo postane papirna ličnost."
Za trenutak mu pogled odluta u prazno, a onda završi svoje škrabanje:


„Svet mašte upravo ponovo stiče svoja prava", zaključi on.
Sada je već šetao po sobi i jasno gestikulirao. Nikada ga nisam video tako uzbuđenog.
„Polako!" smirivao sam ga. „Šta si hteo time da kažeš?"
„To je očigledno, Tome! Ako je Bili ličnost od papira, ona, sasvim jednostavno, ne može da postoji u realnom svetu!"
„Kao što riba ne može da preživi van vode..."
„To je to! Seti se filmova iz našeg detinjstva. Zašto se E. T. razboleo?" „Zato što nije mogao dugo da opstane udaljen od svoje planete."
„Zašto Mala Sirena ne može da boravi na zemlji? Zašto njen princ ne može da živi u vodi? Zato što je svaki organizam različit i ne odgovara mu svaka okolina."
Njegovo rezonovanje bilo je na pravom putu, s jednim izuzetkom.
„Bili je upravo provela tri dana sa mnom i mogu te uveriti da je puštala gasove i da joj stvarni život uopšte nije stran. Zašto je potonula tako iznenada?"
„Tačno je da to ostaje tajna", saglasi se on.
Milo je voleo logiku i racionalnost. Namršten, ponovo sede na stolicu, prekrsti noge i vrati se razmišljanju.
„Trebalo bi rezonovati počev od ulaznih vrata", promrmlja on, „od pukotine kroz koju je ličnost iz mašte mogla da se probije u našu stvarnost."
„Već sam ti nekoliko puta rekao: Bili je pala iz jednog retka usred nedovršene rečenice", objasnih, upotrebivši formulu koju je ona sama koristila prilikom našeg prvog susreta.
„Ah da, serija od sto hiljada knjiga, odštampana samo dopola! To su ta ulazna vrata. U vezi s tim, trebalo bi da se uverim da su dobro iseckane..."
Stade usred rečenice, otvorenih usta, i dohvati mobilni telefon. Videh ga kako prelistava desetine mejlova, a onda mi pokaza onaj koji je tražio.
,,U koliko je sati Bili imala prve znake slabosti?", upita on, ne skidajući pogled s ekrana.
„Rekao bih oko ponoći, kada sam se vratio u sobu."
„To je 2 ujutro po njujorškom vremenu, je li tako?"
„Da."
„Onda znam ko je uzrok njene krize", izjavi on i pruži mi ajfori. Na ekranu pročitah mejl koji je moj izdavač poslao Milu:

Od: robert.brown@doubleday.com

Tema: Potvrda uništenja neispravne zalihe Datum: 9. septembar 2010. 02.03
Za: milo.lombardo@gmail.com

Dragi gospodine,

Potvrđujem vam da je celokupna neispravna zaliha specijalnog izdanja drugog toma Trilogije o anđelima Toma Bojda uništena u šrederu. Broj uništenih knjiga: 99.999.
Operacija je izvršena danas, pod kontrolom sudskog činovnika, u trajanju od 20 do 2 h, u stanici za reciklažu Šepard u Bruklinu, Njujork. Srdačni pozdravi, R. Braun

„Jesi li video vreme kad je mejl poslat?"
„Da", prihvatih ja, „to savršeno odgovara vremenu kad joj je postalo loše."
„Bili je fizički povezana s neispravnim primercima", odsečno reče on.
,,I ubija je to što nestaju!"
Obojica smo bili uzbuđeni i užasnuti našim otkrićem. Naročito se osetismo bespomoćni u odnosu na situaciju koja nam je izmicala kontroli.
„Ako ništa ne učinimo, ona će umreti."
„Ali šta ćeš sad da uradiš?", upita me on. „Već su uništili celu zalihu!" „Ne, da je tako, ona bi već bila mrtva. Preostala je barem jedna knjiga koju nisu iseckali."
„Onaj primerak koji mi je izdavač poslao i koji sam ti dao!", uzviknu on. „Šta si uradio s njim?"
Morao sam da prekopam po sećanju. U mislima sam se vratio u ono famozno veče kad se Bili pojavila u mojoj kuhinji sva mokra, onda sutradan ujutro, malo pre nego što mi je pokazala tetovažu, a onda...
Bilo mi je teško da se usredsredim. U glavi su mi iskrsavale slike, a onda munjevito nestajale: a onda... a onda... onda smo se svađali i u trenutku besa sam bacio roman u kantu za smeće u kuhinji!
„Stvarno smo u govnima!", prosikta Milo kad sam mu objasnio gde se nalazi poslednja knjiga.
Protrljah oči. I ja sam bio u groznici. Moje uganuće, zbog kojeg su bolovi postali skoro nepodnošljivi, loše je stajalo; loša je bila i armija Meksikanaca koji su me prebili u baru pored motela; loš je bio i iznenadni i potresni poljubac koji mi je ukrala smešna devojka, koja mi uništava život...
Izmučen migrenom, zamišljao sam unutrašnjost svoje lobanje kao zemaljsku kuglu u kojoj ključa lava spremajući se za fuziju. Usred tog nepovezanog meteža, jedna očigledna stvar prođe mi kroz glavu.
„Treba da pozovemo moju kućnu pomoćnicu, da proverimo da li ipak nije bacala đubre", rekoh Milu.
On mi pruži telefon pa pozvah Terezu. Nažalost, stara žena obavesti me da je ispraznila kantu sa smećem pre dva dana.
Milo odmah shvati i namršti se. Gde li je roman sada? U centru za trijažu otpadaka? Čeka negde da bude spaljen ili recikliran? Možda ga je neko pokupio na ulici? Treba se baciti u potragu, ali to je traženje igle u plastu sena.
U svakom slučaju, jedno je bilo sigurno: morali smo da delamo brzo. Jer Bilin život zavisio je samo od te jedne knjige.

27. Always On My Mind



Voleti nekoga, znači i radovati se njegovoj sreči.
FRANSOAZ SAGAN


Bili je još spavala. Milo je hteo da se vidi s Karol pa smo se dogovorili da se za dva sata nađemo u hotelskoj biblioteci, da obavimo neka istraživanja i utvrdimo plan akcije. Čim sam prošao kroz hol, naleteh na Auroru koja je izmirivala račun na recepciji.
Ovlaš raspletene kose, s naočarima za sunce kakve nose filmske zvezde, imala je na sebi kratku haljinu u boemskom retro stilu, kratku perfekto bluzu, čizmice s visokim petama i starinsku putnu torbu. Na većini žena sve to bi izgledalo kao preterivanje, ali na njoj je delovalo besprekorno.
„Odlaziš?"
„Imam koncert u Tokiju sutra uveče."
,,U Kjoi holu?" upitah, i sam se iznenadih što se sećam imena mesta gde je ona svirala kada sam je pratio na njenoj turneji po Japanu.
Pogled joj zablista:
„Sećaš li se onog starog plimuta jjuri koji si iznajmio? Namučili smo se da pronađemo salu i stigla sam tri minuta pre početka koncerta. Koliko sam trčala, tek sam nasred scene povratila dah!"
„Ipak si dobro svirala."
„A posle koncerta smo se cele noći vozili i išli da vidimo paklena grotla u Bepiju!"11 Zbog podsećanja na tu epizodu, oboje nas obuze nostalgija. Da, imali smo mi i trenutaka sreće i blaženstva, a oni nisu bili tako daleki...
Aurora razbi tu napola neprijatnu, a napola ljupku tišinu, izvinjavajući se zbog ponašanja Rafaela Barosa. Te noći me je pozvala da sazna šta ima novo, ali ja nisam bio u svojoj sobi. Dok se hotelski momak pobrinuo za njene kofere, ja joj ukratko ispričah šta se dogodilo s Bili. Ona me je sa zanimanjem slušala. Znao sam da je njena majka umrla s trideset devet godina od kasno otkrivenog kancera dojke. Od te iznenadne smrti postala je pomalo hipohondar, u svakom slučaju, vrlo je brižljivo vodila računa o svom zdravlju i zdravlju svojih bližnjih.
„To je, izgleda, zaista ozbiljno. Odvedi je što je brže moguće da je pogleda neki stručni lekar. Ako hoćeš, mogu da ti preporučim jednog."
„Koga?"
„Profesora Žana Batista Kluzoa, dijagnostičara bez premca. On je neka vrsta francuskog doktora Hausa. Šef je kardiologije u Parizu i najveći deo vremena posvećuje stvaranju novog veštačkog srca, ali ako odeš po mojoj preporuci, primiće te."
„Je li to neki tvoj stari ljubavnik?"
Ona podiže pogled ka nebu.
„To je jedan veliki ljubitelj muzike koji redovno dolazi na moje koncerte u Parizu. A kad ga sretneš, videćeš da nije Hju Tori! Ali je zato pravi genije."
Dok je govorila, aktivirala je blekberi i među kontaktima pronašla doktorov broj.
„Poslaću ti ga", reče ona i uđe u kola.
Hotelski portir zatvori njena vrata i ugledah kako se berlina udaljava ka masivnom portalu koji je obezbeđivao ulaz u kompleks. Međutim, posle pedesetak metara, taksi se zaustavi usred drvoreda i Aurora potrča prema meni da ukrade jedan brzi poljubac. Pre nego što je krenula nazad, izvadi iz džepa svoj MP3, namesti mi slušalice na uši i ode.
Osećao sam ukus njenog jezika na usnama, a u glavi mi je odjekivala muzika i reči pesme koju je programirala: bila je to najlepša Elvisova numera, koju sam joj ja otkrio kada smo bili dovoljno zaljubljeni da zajedno slušamo pesme:
Maybe I didn't treat you
Quite as good as I should have

Maybe I didn't love you
Quite as often as I could have
You were Always On My Mind
You were Always On My Mind

Možda nisam prema tebi
Bio dobar koliko je trebalo
Možda te nisam voleo
Tako često kako sam mogao
Uvek si mi bila u mislima
Uvek si mi bila u mislima.

28. U iskušenju



Čitalac se može smatrati glavnim likom romana, podjednako kao i autor, jer bez njih se ništa ne događa.
ELZA TRIOLE


Kako hotel može da ima tako raskošnu biblioteku?
Očigledno, velikodušnost bogatog emira nije zakačila samo kliniku. Ono najneverovatnije bila je klasična i elitistička strana tog mesta: pre bi se moglo pomisliti da se nalazite u čitaonici nekog uglednog anglosaksonskog univerziteta, a ne u hotelskoj biblioteci u malom turističkom mestu. Na hiljade knjiga, elegantno povezanih, ukrašavalo je police okružene korintskim stubovima. Prizor tog enterijera, ispunjenog slikama, s teškim isklesanim vratima, mermernim bistama i rezbarijama u drvetu, vraćao vas je nekoliko vekova unazad, uz poneki ustupak modernom vremenu: bili su tu i poslednji modeli kompjutera, ubačeni u police ormara od orahovine.
Da sam mlađi, uživao bih da radim na takvom mestu. U mojoj kući nije bilo pisaćeg stola. Domaće zadatke radio sam zatvoren u toaletu, s daskom na kolenima umesto pisaćeg stola i sa slušalicama na glavi da prigušim krike komšija.
S okruglim naočarima, puloverom od mohera i škotskom suknjom, čak je i bibliotekarka odavala utisak da je teleportovana iz nekog drugog sveta. Čim sam joj predao spisak dela koja sam hteo da pogledam, ona mi priznade da sam njen prvi čitalac toga dana:
„Gosti hotela uglavnom su ovde na odmoru i više vole da budu na plaži nego da čitaju Georga Vilhelma Fridriha Hegela."
Jedva primetno se nasmeših prihvatajući gomilu knjiga, koje je zasladila šoljom tople čokolade s meksičkim začinima.
Da bih mogao da čitam na dnevnoj svetlosti, smestih se pored jednog od velikih prozora, kraj Koronelijevog globusa i, ne časeći ni časa, bacih se na posao.

Atmosfera je bila savršena za čitanje. Tišinu je narušavao samo zvuk koji se čuo prilikom okretanja stranica i tiho klizanje hemijske olovke po papiru. Na stolu ispred mene otvorio sam nekoliko naučnih radova koje sam dobro proanalizirao tokom studija, kao što su Šta je literatura? Žana Pola Sartra, Lector in fabula Umberta Eka i Volterov Filozofski rečnik. Za dva sata sam napravio desetak stranica beležaka. Bio sam u svom elementu: okružen knjigama, u svetu tišine i razmišljanja. Ponovo sam se osećao kao profesor književnosti.
„Vau! Kao da sam opet na faksu!", uzviknu Milo kad se iznenada pojavi u velelepnoj sali, u ambijentu koji mu je bio stran. On stavi torbu na čarlston fotelju i nasloni mi se na rame: „Onda, uspevaš li da pronađeš nešto?"
„Možda imam plan za akciju, pod uslovom da prihvatiš da mi pomogneš."
„Naravno da ću ti pomoći!"
„Onda treba da podelimo uloge", rekoh dok sam zatvarao penkalo. „Ti se vraćaš u Los Anđeles da pokušaš da pronađeš poslednji neispravni primerak. Znam da je to nemoguća misija, ali ako on bude uništen, Bili će umreti, to je izvesno."
,,A ti?"
„Ja ću je odvesti u Pariz kod lekara kog mi je preporučila Aurora, da barem pokušamo da zaustavimo bolest, ali osim toga..."
Prikupih svoje beleške, kako bih bio jasniji.
„Šta osim toga?"
„Moram da napišem treći tom romana, kako bih vratio Bili u svet mašte." Milo protrlja oči:
„Ne razumem baš dobro kako će je konkretno pisanje knjige odvesti u njen svet?"
Zgrabih svoj notes i u maniru doktora Filipsona pokušah da sumiram najvažnije tačke svojih zaključaka.
„Stvarni svet je onaj u kojem živimo ti, Karol i ja. To je stvarni život, teren na kojem možemo da delujemo i koji delimo s nama sličnima: ljudskim bićima."
„Ovo do sada mi je jasno."
„Nasuprot tome, imaginarni svet je svet mašte i snova. On odražava subjektivnost svakog čitaoca. To je ovo što se dešava Bili", objasnili i pospeših svoju tvrdnju s nekoliko kratkih beležaka:


„Nastavi", reče Milo.
„Kao što si i sam rekao, Bili je mogla da pređe preko granice dva sveta zbog industrijskog incidenta: štampanja sto hiljada neispravnih primeraka knjige. To je ono što si ti nazvao ulaznim vratima."


„Hm, hm", promrmlja on u znak odobravanja. „Dakle, mi se sada zajedno s Bili nalazimo u okruženju u kojem ona propada."
„I jedini način da je spasemo jeste da pronađemo neispravnu knjigu i tako sprečimo da ona umre u stvarnom životu...", ponovo živnu on.
,,I da je vratimo u svet mašte tako što ću napisati treći tom trilogije. To su ta izlazna vrata iz realnog sveta."


Milo s interesovanjem pogleda moju šemu, ali sam video da ga nešto tišti.
„Ti još ne kapiraš zašto bi pisanje trećeg toma moglo da joj omogući da se vrati, je li tako?"
„Ne, ne konkretno."
„Dobro. Ukapiraćeš. Po tebi, ko je stvorio imaginarni svet?" „To si ti! U stvari, hoću da kažem pisac."
„Da, ali ne samo pisac. Ja odrađujem samo pola posla."
,,A ko čini drugu polovinu?"
„Čitalac..."
On me odmeri pogledom, i dalje zbunjenog izraza lica.
„Gledaj šta je napisao Volter 1764. godine", rekoh i dadoh mu svoje beleške.
On se naže nad moje listove i pročita naglas:
„Najkorisnije su one knjige kod kojih čitalac čini njihovu drugu polovinu." Ustadoh sa stolice i uverljivo završih svoje izlaganje:
„Na kraju krajeva, šta je knjiga, Milo? Jednostavna slova, poredana određenim redom na papiru. Nije dovoljno staviti konačnu tačku na neku priču da bi ona zaživela. Ja u svojim fiokama imam nekoliko započetih neobjavljenih rukopisa, ali ih smatram mrtvim pričama jer niko nikada nije bacio pogled na njih. Knjiga dobija život tek čitanjem. Čitalac joj daje život, sastavljajući slike koje stvaraju imaginarni svet u kojem likovi žive."
Bibliotekarkina pomoćnica prekide naš razgovor donevši šolju vruće čokolade sa začinima i za Mila. Moj prijatelj srknu gutljaj, a onda primeti:
„Svaki put kad neka od tvojih knjiga dospe u knjižare i počne prodaja, ti mi uvek kažeš da ti ona više ne pripada..."
„Tačno! Od tog trena pripada samo čitaocu, koji ulazi u vezu s njom tako što prisvaja likove i oživljava ih u svojoj glavi. Čitalac često na svoj način interpretira određene delove, dajući im smisao koji nije isti kao onaj koji sam ja imao u glavi dok sam pisao, ali to je najveća draž igre!"
Milo me je pažljivo slušao i sve vreme švrljao po mom notesu:


Čvrsto sam verovao u tu teoriju. Uvek sam mislio da knjiga zaista postoji samo kroz njen odnos sa čitaocem. Kad sam bio u čitalačkom dobu, uvek sam pokušavao da se što je moguće više udubim u svet romana koji su mi se sviđali, predviđajući i smišljajući hiljade pretpostavki, pokušavajući uvek da budem za korak ispred pisca, čak i da u svojoj glavi produžim priču o likovima posle poslednje pročitane strane. Mašta čitaoca nadmašuje štampane reči i tekst i omogućuje priči da u potpunosti zaživi.
„Dakle, ako sam dobro razumeo, po tebi pisac i čitalac sarađuju u stvaranju imaginarnog sveta?"
„Nisam ja to rekao, Milo, već Umberto Eko! I Žan Pol Sartr!", uzvratih i pružih mu otvorenu knjigu u kojoj sam podvukao ovu rečenicu: Čitanje je džentlmenski sporazum autora i čitaoca; jedan drugom ukazuju poverenje i zavise jedan od drugog."
„Ali konkretno?"
„Konkretno, počeću da pišem svoj novi roman, ali tek kada ga dohvate prvi čitaoci, imaginarni svet će zaživeti, Bili će nestati iz realnog sveta i vratiće se svom životu u mašti."
„Onda nemamo ni sekundu za gubljenje", reče on i sede ispred ekrana svog kompjutera. „Moram po svaku cenu da pronađem poslednji neispravni primerak knjige, to je jedini način da održimo Bili u životu dovoljno dugo da ti ostane dovoljno vremena da napišeš novi roman."
Konektovao se na sajt Mehikano erlajnsa.
„Imaju let za Los Anđeles za dva sata. Ako sada krenem, biću predveče u Makartur Parku."
„Šta ćeš tamo?"
„Ako planiraš da povedeš Bili u Pariz, trebaće joj pasoš, i to brzo. Održao sam neka stara poznanstva koja nam mogu biti od koristi..."
,,A tvoja kola?"
On otvori tašnu i iz nje izvadi nekoliko svežnjeva novčanica, koje podeli na dva jednaka dela.
„Jedan gorila Jošide Micuka došao je jutros da ih uzme. Ovo je sve što sam mogao da dobijem, ali će nam pomoći da izdržimo nekoliko nedelja."
,,A posle toga smo ostali s praznim fiokama."
„Da, a kad se doda ono što dugujemo za porez, mogu da ti saopštim da smo zaduženi za narednih dvesta godina..."
„To je ono što si zaboravio da mi kažeš, zar ne?"
„Mislio sam da si i sam shvatio."
Pokušah da ublažim dramatičnost situacije.
„Treba da spasemo jedan život, to je nešto najplemenitije što postoji, zar ne?"
„Siguran sam da je tako", odgovori on. „Ali ta Bili, je li ona vredna svega toga?"
„Verujem da je ona jedna od nas", rekoh tražeći prave reči. „Mislim da bi ona mogla da pripada našoj porodici, porodici koju smo izabrali ti, Karol i ja.
Zato što znam da se, u krajnjoj liniji, ne razlikuje mnogo od nas: ispod njenog oklopa nalazi se osećajno i plemenito biće. Jedno veliko, čisto srce, koje je život već dosta namučio."
Još jednom se zagrlismo. Već je bio na vratima, kad se okrenu prema meni.
„Hoćeš li uspeti da napišeš taj novi roman? Mislio sam da više nisi u stanju da sastaviš ni tri reči."
Pogledah u nebo kroz prozor: veliki sivi oblaci behu zagušili horizont, pretvorivši krajolik u ruralne engleske predele.
„Imam li izbora?", upitah zatvarajući svoj notes.

29. Kada smo zajedno



Noću mi je bilo hladno pa sam ustao i otišao da je pokrijem još jednim ćebetom.
ROMEN GARI


AERODROM ŠARL DE GOL
NEDELJA 12. SEPTEMBAR

Vozač taksija zgrabi Bilinu torbu i odlučno je strpa u gepek, zgnječivši pritom tašnu u kojoj je bio moj kompjuter. U unutrašnjosti hibridnog prijusa radio je bio odvrnut do daske, tako da sam morao tri puta da ponavljam destinaciju taksisti.
Kola napustiše terminal i brzo se nađosmo u saobraćajnoj gužvi, zagušeni na perifernom bulevaru.
„Dobro došla u Francusku", rekoh i bacih pogled na Bili. Ona slegnu ramenima.
„Nećeš uspeti da mi pokvariš zadovoljstvo što sam ovde. Bio mi je san da vidim Pariz!"
Posle nekoliko kilometara i više saobraćajnih čepova, kola prođoše Kapiju Majo, pa se uputismo ka Aveniji Velike armije i nastavismo do kružnog čvora na Šanzelizeu. Bili je kao dete blenula otvorenih usta, dok je redom otkrivala Trijumfalnu kapiju, Najlepšu aveniju na svetu, kao i ludnicu na Trgu Konkord.
Iako sam tu dolazio nekoliko puta s Aurorom, ne bi se moglo reći da dobro poznajem Pariz. Uvek u žurbi između dva koncerta i dva aviona, Aurora, u duši nomad, nikad se nije setila da odvoji malo vremena da mi pokaže rodni grad. Nijednom se nismo zadržali duže od dva-tri dana, koje smo najčešće provodili zatvoreni u lepom stanu u Kazovoj ulici, blizu Bazilike Svete Klotilde. Od prestonice sam, dakle, poznavao samo nekoliko ulica u 6. i 7. arondismanu i desetak restorana i modernih galerija, gde me je ona vodila.
Taksi pređe preko Sene i dođe na levu obalu, pa okrenu u nivou keja kod Orsea.
Kad sam spazio zvonik i obrise Crkve Sen Žermena de Prea, shvatio sam da nismo mnogo daleko od nameštenog stana koji sam iznajmio preko interneta još u Meksiku. Zaista, nakon nekoliko manevara, vozač nas ostavi u Firstenberškoj broj 5, ispred malog trga, oivičenog starim radnjicama, zasigurno jednim od najšarmantnijih koje sam u životu video.
U središnjem dvorištu nalazio se ulični kandelabar s pet kugli, okružen s četiri visoke paulovnije. Sunce se odbijalo o plavičaste krovove, prekrivene pločama od škriljca. Izgubljeno među uskim ulicama, daleko od vreve bulevara, mesto je bilo vanvremensko i romantično ostrvce, koje kao da je izašlo direktno s Peneovog crteža.

U trenutku kad pišem ove retke, prošlo je više od godine od toga jutra, ali sećanje na Bili kako izlazi iz kola, i njene oči pune divljenja, još je živo u mojoj glavi. U to vreme nisam znao da će nedelje, koje smo se spremali da provedemo zajedno, istovremeno biti i najbolnije i najlepše u mom životu.

INTERNAT ZA DEVOJKE
UNIVERZITETSKO NASELJE

BERKLI KALIFORNIJA

„Paket za tebe!", uzviknu Ju Čen, dok je ulazila u sobu koju je od upisa na univerzitet delila s Boni del Amiko.
Boni je sedela za radnim stolom i podiže glavu od kompjutera da zahvali svojoj cimerki, pa se ponovo udubi u partiju šaha.
Bila je adolescentkinja kratko podšišane tamne kose i otvorenog lica, koje je još čuvalo detinju prirodnost. Ali u njenom bistrom i ozbiljnom pogledu moglo se naslutiti da joj, uprkos mladalačkom dobu, život nije oduvek bio lak.
Zraci jesenjeg sunca probijali su se kroz prozor i osvetljavali zidove sobice, prekrivene čudnim plakatima, koji su odavali zanimanja ove dve adolescentkinje: bili su tu Robert Patinson, Kristen Stjuart, Albert Ajnštajn, Obama i dalaj-lama.
„Nećeš da ga otvoriš?", upita Kineskinja nakon nekoliko minuta. „Hm...", promrmlja Boni rasejano. „Pusti me samo da isprašim ovu mašinu."
Ona pokuša s jednim smelim manevrom, napredujući skakačem na d4, s nadom da će uzeti protivničkog pešaka.
„To je možda poklon od Timotija", nagađala je Ju Čen pregledajući paket. „Taj momak je lud za tobom."
„Hm...", ponovi Boni. „Baš me briga za Timotija."
Kompjuter oštro uzvrati damom.
„Dobro, otvaram ga!", odluči Azijka.
Ne čekajući drugaričin pristanak, pocepa koverat i ugleda veliku knjigu s kožnim koricama: Tom Bojd Trilogija o anđelima Tom 2.
„Ehej, to je roman koji si kupila preko interneta", reče ona s dozom razočaranja u glasu.
„Ahm, hm...", reče Boni.
Sada je morala da zaštiti skakača, ali bez povlačenja. Kliknu mišem da pomeri napred pešaka, ali ponesena elanom, pomeri pogrešnog.
Prekasno...
Na ekranu zatrepta ŠAH-MAT!!! Baš se mučila da pobedi prokletu staru krntiju!
Ovo baš nije obećavajuće pred šampionat, pomisli ona i napusti program. Sledeće nedelje treba da brani boje svoje škole na svetskom šampionatu za mlađe od osamnaest godina. Takmičenje će se održati u Rimu. To ju je u isti mah i uzbuđivalo i plašilo.
Pogleda na zidni sat u obliku sunca i požuri da složi svoje stvari. Zgrabi roman koji je upravo dobila i strpa ga u ranac. Kofer za put spakovaće kasnije.
„Addio, amica mia!", dobaci dok je izlazila iz sobe.
Preskakala je po tri stepenice odjednom kako bi stigla da uhvati prevoz na stanici, ali ju je sačekala velika gužva: lokalni metro, koji je povezivao Berkli sa San Franciskom, presecao je zaliv četrdeset metara ispod nivoa vode. U vagonu poče da čita prva tri poglavlja nove knjige i siđe na Embarkaderu da uhvati kablovski tramvaj na Kalifornijskoj ulici. Natrpan turistima, tramvaj prođe preko Nob Hila i stiže do Grejs katedrale. Napusti drveni vagon dva bloka dalje, kako bi stigla do odeljenja za onkologiju bolnice Lenoks, gde je dvaput nedeljno dobrovoljno radila kao član udruženja zaduženog da bolesnike zabavi raznim igrama i umetničkim aktivnostima.
Ona se s tim programom upoznala i srodila tokom dvogodišnje agonije svoje majke Malori, koja je umrla od kancera pre nekoliko godina. Boni je već bila na faksu, ali je imala samo šesnaest godina i bila je nedovoljno stara da legalno učestvuje u tome. Srećom, Eliot Kuper, načelnik bolnice, bio je prijatelj Gareta Gudriča, lekara koji je tokom poslednjih dana pratio njenu majku, pa je žmurio na jedno oko zbog njenog prisustva u bolnici.
„Dobar dan, gospodo Kaufman!", dobaci ona veselim glasom i upade u jednu soba na trećem spratu.
Samo Bonino pojavljivanje obasja lice Etele Kaufman. Sve do ovih poslednjih nedelja, stara žena je uvek odbijala da učestvuje u tim glupim aktivnostima gde se crta, slika ili igraju detinjaste društvene igre. Njoj je to izgledalo isto što i predstave s klovnovima i lutkama na koncu, koje je smatrala glupim i nazadnim. Želela je samo da je puste da umre na miru i to je bilo sve. Ali s Boni je bilo drugačije. Adolescentkinja je imala karakter osobe koja izvršava svoje obaveze, i mešavinu prostodušnosti i inteligencije, što gospođu Etel nije ostavilo ravnodušnom. Njih dve su se tokom proteklih nedelja zbližile, pa su im susreti dva puta nedeljno postali neophodni. Stekle su naviku da susret započnu s nekoliko minuta ćaskanja. Etel ispita Boni o njenim predavanjima na univerzitetu i predstojećem šahovskom turniru, a onda devojka izvuče iz ranca novu knjigu:
„Iznenađenje!", reče ona i pokaza lepu knjigu. Eteline oči bile su stare i umorne pa Boni poče da joj čita. Prethodnih nedelja su se obe oduševljavale zapletom Trilogije o anđelima.
„Nisam mogla da odolim, pa sam već pročitala prva poglavlja", priznade Boni. „Napraviću vam kratak rezime pre nego što nastavimo s čitanjem, slažete li se?"

ZRNO KAFE I LISTIĆ ČAJA
KAFIĆ U SANTA MONIKI 10 H UJUTRU

„Mislim da sam nešto pronašla!", uzviknu Karol.
Nagnuta nad svoj noutbuk, mlada policajka povezala se na bežični internet u kafeu.
Milo se primače ekranu sa šoljom kafe s mlekom i karamelom. Pomoću raznih reči koje je koristila za pretraživanje, Karol se najzad zaustavi na stranici Ibeja, gde se videla ponuda za prodaju jedinog primerka koji su tražili.
„Kakva stvarčica, ovo je ludilo!", povika on i prosu polovinu svog pića na košulju.
„Ti zaista misliš da je to ta knjiga?"
„Van svake sumnje", odsečno odgovori on pokazujući na fotografiju: „Posle uništavanja, ovaj kožni povez postoji samo u jednom primerku." „Nažalost, prodaja je već obavljena", razbesne se Karol. Knjiga je bila ponuđena na Ibeju pre nekoliko dana za smešnu sumu od četrnaest dolara i odmah je našla kupca.
„Ipak, možemo da pokušamo da stupimo u kontakt s prodavcem, da saznamo ime kupca."
Karol pređe s reči na delo i kliknu na vezu koja joj je omogućila da učini vidljivim profil člana: korisnik annaboro73, upisan pre šest meseci, pozitivne ocene. Karol posla elektronsku poštu u kojoj objasni da želi da stupi u kontakt sa osobom koja je kupila taj predmet. Onda sačekaše dobrih pet minuta, ne verujući mnogo da će im odgovor stići baš istog trenutka, sve dok Milo ne izgubi strpljenje, pa i on sa svoje strane sastavi još konkretniju poruku, obećavši nagradu od hiljadu dolara.
„Moram da se vratim na posao", reče Karol gledajući na sat.
„Gde ti je partner?"
„Bolestan je", odgovori ona i napusti kafić.
Milo odluči da je prati i smesti se pored nje u policijskom vozilu.
„Ti nemaš pravo da budeš ovde! Ja sam na dužnosti, a ovo su patrolna kola."
On se napravi da je nije čuo i nastavi razgovor.
„Šta je to, njen pseudonim?"
,,Annaboro73", odgovori Karol i upali motor.
„Dobro, Ana joj je ime, da li se slažemo?"
„To izgleda logično."
„Boro je prezime. Nije napisala Borou ili Barou, što je uobičajeno, već Boro, što asocira na neko nemačko prezime."
„Pre će biti poljsko, zar ne? Tipa Borovski."
„Da, to je to."
,,A broj? Misliš da odgovara godini njenog rođenja?"
„Pa šta bi drugo bio", odgovori Milo.
On se na svom telefonu već povezao na Bele strane, ali samo u Los Anđelesu je bilo više od desetak Ana Borovski.
„Dodaj mi radio", naredi Karol pošto savlada krivinu.
Milo otkači mikrofon. Nije mogao da odoli a da ne izvede malu improvizaciju:
„Halo, Zemljo, ovde kapetan Kirk sa međuzvezdanog broda Enterprajz, tražimo ovlašćenje da se spustimo u bazu."
Karol ga pogleda sa zaprepašćenjem.
„Dobro, šta sad, zar nije smešno?"
„Pobogu, Milo! Bilo bi smešno, ali da imaš osam godina..."
Ona ščepa radio i javi se vrlo autoritativno:
„Halo, centrala, ovde narednik Alvarez, broj značke 364B1213. Možete li da mi pronađete adresu izvesne Ane Borovski, znam jedino da je rođena 1973. godine?"
„Razumem, gospođo naredniče, smatrajte to već obavljenim."

PARIZ
SEN ŽERMEN DE PRE

Naše dve nameštene sobe bile su na poslednjem spratu male bele zgrade koja je gledala na senoviti mali trg. Odmah smo se osetili kao kod kuće.
„Da malo procunjamo?", predloži Bili.
Pariški vazduh joj je, po svoj prilici, povratio zdravlje. Naravno, kosa joj je još uvek bila seda, a ten bled, ali je izgledalo je da je malo povratila formu.
„Upozoravam te da moram da napišem petsto stranica..."
„To je sitnica, šta je to?", našali se ona i priđe prozoru da izloži lice sunčevim zracima.
„Dobro, onda jedna brza šetnja. Taman da ti pokažem kvart."
Navukoh bluzu, a ona za to vreme stavi malo pudera na lice.
I krenusmo.
Kao dvoje turista, što smo i bili, najpre smo lutali uskim ulicama Sen Žermena i zastajali ispred svakog izloga knjižara ili starinarnice, proveravali menije kafića i zavirivali u sve antikvarnice sa starim knjigama, kojih je bilo prilično duž obale Sene.
Uprkos luksuznim buticima, koji su malo-pomalo smenjivali drevna kulturna mesta, duh kvarta sačuvao je staru magiju. U tom lavirintu uličica, vazduh je bio poseban i sve je odisalo ljubavlju prema knjigama, poeziji i slikarstvu. Sve ulice i sve zgrade kraj kojih smo prošli, svedočile su o bogatoj kulturnoj prošlosti. Volter je stvarao u Prokopu, Verlen je tu dolazio da popije pelinkovac, Delakroa je imao atelje u Firstenberškoj, Rasin je živeo u Viskontijevoj, Balzak je propao kad je tu otvorio štampariju, Oskar Vajld je umro u samoći i bedi u neuglednom hotelu u Ulici lepih umetnosti, Pikaso je naslikao Gerniku u Ulici velikih avgustinaca, Majls Dejvis je svirao u Sen Benoinoj, Džim Morison je stanovao odmah kraj Sene...
Da vam se zavrti u glavi.
Bili je blistala, trčeći tamo-amo na suncu, s turističkim vodičem u ruci, pazeći da joj ništa ne promakne.
U podne smo napravili pauzu na terasi kafića. Dok sam ispijao italijanski espreso, posmatrao sam je kako se, sva nasmejana, gosti belim sirom u medu i hlebom zatrpanim jagodama. Među nama se nešto promenilo. Naša uzajamna agresivnost je nestala i ustupila mesto prisnosti. Sada smo bili spojeni i potpuno svesni da su trenuci koje provedemo zajedno vredni, ali privremeni, i da nam je oboma u interesu da vodimo brigu jedno o drugom.
„Dobro, idemo sad da posetimo onu crkvu!", predloži ona i pokaza na zvonik Sen Žermena.
Dok sam vadio novčanik da izmirim račun, Bili je ispijala poslednji gutljaj tople čokolade i ustajala sa stolice. Kao neko dete koje hoće da pravi pakosti, požuri da pređe preko ulice van pešačkog prelaza, i to baš ispred kola iz suprotnog smera.
Tada se odjednom sruši nasred kolovoza.

SAN FRANCISKO
BOLNICA LENOKS

Sva besna, Boni je okretala stranice romana da se uveri da su zaista prazne.
„Bojim se da danas nećete moći da saznate kraj priče, gospodo Kaufman." Etel protrlja oči i pažljivije pogleda knjigu. Ona se naglo prekidala na strani 266 usred jedne nezavršene rečenice.
„To je sigurno greška u štampanju. Moraćeš da je odneseš u knjižaru." „Kupila sam je na internetu!"
„Onda si bacila pare."
Sva besna, Boni oseti kako joj crvenilo udara u obraze. Šteta! Knjiga je bila puna strasti, a ilustracije u akvarelu prelepi.
„Za sto", dobaci dežurni kuhinje i gurnu vrata sobe da posluži obrok na tacni.
Kao i svaki put kad je dolazila, Boni je imala pravo na obrok. Na meniju: supa od povrća, salata od briselskog kupusa i kuvani bakalar.
Boni stisnu zube i primora sebe da uzme nekoliko zalogaja. Zašto je ova riba vlažna kao da je još u vodi? Zašto je potaž od boranije tako tamnjikav? A hladni sos od luka neslan... bljak.
„Nije strašno, zar ne?", gospođa Kaufman pokuša da ublaži stvar. „Nešto između stvarno bljutavog i očigledno nečistog", izjavi Boni. Stara žena se jedva primetno nasmeši.
„Skupo bih platila jedan dobar sufle od čokolade. To mi je omiljen desert."
„Nisam ga nikada probala!", reče Boni i obliznu se. „Napisaću ti recept", predloži Etel. „Daj mi hemijsku i tu knjigu! Neka barem nečemu posluži."
Ona otvori roman i na prvoj praznoj stranici kaligrafski lepim rukopisom ispisa:
PARIZ
SEN ŽERMEN DE PRE

„Otvori oči!"
Bili ostade da leži nasred ulice.
Klio je zakočio u poslednjem trenutku. Saobraćaj u Bonapartinoj ulici se zaustavio i gomila sveta već se okupila oko mlade žene.
Ja sam se nagnuo nad njom i podigao joj noge da joj se krv vrati u mozak. Okrenuh joj glavu na stranu i otkopčah odeću, sledeći instrukcije koje mi je dao doktor Filipson. Bili najzad povrati svest i nešto boje. Njena slabost bila je i kratka i nagla. Iznenadna, kao i ona u Meksiku.
„Ne raduj se previše: još nisam mrtva", podrugnu se ona. Stegoh joj nadlanicu. Puls joj je još bio slab, teško je disala, a na čelu joj zablistaše graške znoja.
Imali smo zakazan sastanak kod profesora Kluzoa, lekara kog mi je preporučila Aurora. Svim srcem sam se nadao da će njegova stručnost biti na visini njegove reputacije.

Los ANĐELES

„Policija, otvarajte!"
Ana pogleda kroz špijunku i ugleda policajku koja je lupala na vrata.
„Znam da ste tu, gospođice Borovski!", povika Karol i pokaza policijsku značku.
Pomirena sa sudbinom, Ana okrenu rezu i baci zabrinut pogled na pridošlicu.
„Šta hoćete?"
„Samo da vam postavim nekoliko pitanja u vezi s knjigom koju ste prodali preko interneta."
„Nisam ukrala tu glupu knjigu!", branila se Ana. „Pronašla sam je u kontejneru, to je sve."
Karol pogleda u Mila koji preuze inicijativu.
„Samo želimo da nam date adresu osobe kojoj ste je prodali." „Mislim da je to bila neka studentkinja."
„Studentkinja?"
,,U svakom slučaju, stanuje u studentskom gradu u Berkliju."

SAN FRANCISKO
BOLNICA LENOKS 16 H

Etel Kaufman nije nikako uspevala da zaspi. Otkako je Boni otišla posle ručka, okretala se i prevrtala u krevetu. Nešto tu nije bilo u redu. U svakom slučaju, nešto ju je tištalo, a to nije kancer koji joj je razjedao pluća...
Žuljala ju je ona knjiga. Bolje rečeno, ono što je napisala na praznim stranicama. Ona se pridiže na uzglavlje i zgrabi roman s noćnog stočića, otvori ga na strani gde je kaligrafskim rukopisom napisala recept deserta iz svog detinjstva. Otkud ta nostalgija? Zbog neminovne smrti koja se svakim danom sve više približava? Verovatno.
Nostalgija... Mrzela ju je. Život je tako brzo proticao da je odlučila da se nikada ne osvrće za sobom. Uvek je živela za sadašnjicu i pokušavala da se ne obazire na prošlost. Nije čuvala uspomene, nije slavila nijedan rođendan, selila se svake druge ili treće godine, tako da se nije vezivala ni za stvari ni za ljude. Za nju je to uvek bio uslov za preživljavanje.
Ipak, tog popodneva, prošlost joj je zakucala na vrata. Ona se s teškoćom pridiže i napravi nekoliko koraka do metalnog ormara u kojem su bile složene njene stvari. Izvuče mali kofer od tvrde kože, koji se zakopčavao patent-zatvaračem, a koji joj je donela Kaća, njena nećaka, prilikom poslednje posete. Bile su to stvari koje je Kaća pronašla kad je praznila kuću svojih roditelja, pre nego što je oglasila da je na prodaju.
Prva fotografija nosila je datum mart 1929. godine, nekoliko meseci nakon njenog rođenja. Na njoj je zaljubljeni par ponosno pozirao s troje dece. Etel je bila u majčinom naručju, dok su brat i sestra, blizanci četiri godine stariji od nje, stajali pored oca. Lepo odeveni, iskreni osmesi, osećaj zajedništva: sa slike je prosto odisala porodična ljubav i nežnost. Etel stavi fotografiju pored svog kreveta. Nije je pogledala već decenijama.
Sledeći je bio požuteli novinski članak s nekoliko fotografija iz četrdesetih godina prošlog veka: nacističke uniforme, bodljikava žica, nasilje... Novine vratiše Etel njenoj ličnoj priči. Imala je jedva deset godina kad je stigla u SAD zajedno s bratom. Napustili su Krakov baš kad su Nemci deo grada pretvorili u geto. Trebalo je da im se sestra pridruži kasnije, ali nije bila te sreće umrla je od tifusa u Plazovu, a roditelji nisu preživeli logor smrti u Belzecu.
Etel nastavi povratak u prošlost. Sledeća uspomena bila je crno-bela razglednica, na kojoj je predstavljena elegantna balerina kako igra na vrhovima prstiju. Bila je to ona, u Njujorku. Tu je provela ranu mladost, u porodici roditelja svoje majke, koji su umeli da prepoznaju i podrže njen dar za balet. Vrlo brzo se istakla i dobila angažman u Njujork Siti baletu, društvu koje je tek stvorio Džordž Balančin.
Krčko Oraščić, Labudovo jezero, Romeo i Julija... igrala je glavne uloge najpoznatijih baletskih komada. Onda je bila primorana da napusti ples s dvadeset osam godina, zbog loše zalečene frakture noge, zbog koje je celoga života šepala.
Zbog jednog osećaja podiđoše je žmarci. Iza razglednice pronađe program njujorške priredbe. Posle nezgode, postala je profesor u Školi američkog baleta i učestvovala u postavljanju nekoliko muzičkih komedija na Brodveju.
Jedna druga fotografija bila je još bolnija, čak i posle tolikih decenija. Bila je to fotografija nesrećnog ljubavnika. On je imao desetogodišnjeg sina, a ona se zaljubila u njega kad je imala trideset pet godina: bila je to priča puna strasti, koja ju je zbog nekoliko sati euforije koštala godina patnje i razočaranja.
A onda...
A onda, košmar...
Košmar počinje sa sledećom slikom, pomalo mutnom, koju je sama napravila u ogledalu. Njena fotografija s okruglim trbuhom.
Kada više nije očekivala, Etel je ostala trudna na pragu četrdesetih. Dar od Boga, koji je primila s beskrajnom zahvalnošću. Nikada nije bila srećnija nego u prvih šest meseci trudnoće. Naravno, imala je i mučnine, osećala je i zamor, ali bambino, koji se ritao u njenom trbuhu, potpuno ju je promenio.
Međutim, jedno jutro, tri meseca pre termina, izgubila je plodovu vodu bez ikakvog jasnog razloga. Odveli su je u bolnicu, gde su je podvrgli raznoraznim pregledima. Vrlo živo se sećala svega. Beba je još bila tu, u njenom trbuhu. Osećala je udarce nogu, čula je otkucaje srca. Onda joj je dežurni ginekolog rekao da je vodenjak pukao i da bez plodove vode beba neće preživeti. Utroba joj je suva pa treba hitno izazvati porođaj. Onda je nastala noć užasa. Kad je konačno rodila bebu, odmah je znala da neće preživeti. Posle nekoliko sati natezanja, nije donela život, već samo smrt.
Mogla je da ga vidi, da ga dodirne, zagrli. Bio je tako mali, ali i veoma lep. U trenutku porođaja još nije odlučila koje ime da mu da. Uvek ga je zvala bambino, moj bambino.
Bambino je živeo samo jedan minut, a onda mu je srce stalo. Etel nikada nije zaboravila tih šezdeset sekundi tokom kojih je bila majka. Nestvarnih šezdeset sekundi. Posle toga više nije živela. Samo se pretvarala. Sva njena svetlost, sva njena radost, vera, sve je bilo potrošeno u tih šezdeset sekundi. Svaki ostatak plamena, koji je tinjao u njoj, ugasio se u isto vreme kad i njen bambino.
Suze joj potekoše niz lice i padoše na mali debeli koverat od sedefastog papira. Ona ga drhtavim rukama otvori i izvadi iz njega pramen bambinove kose. Dugo je plakala, ali joj to skide teret koji je nosila svih ovih godina.
Sada se osećala vrlo umorno. Pre nego što je ponovo legla u krevet, dođe joj iznenadna inspiracija, pa na prazne stranice knjige zalepi fotografije, članak iz novina, poštansku kartu i pramen kose. Sadržaj najjačih trenutaka njenog života stao je na desetak strana.
Da je mogla ponovo da počne, da li bi nešto menjala u životu? Uhvati sebe kako joj se ta misao mota po glavi. To pitanje nije imalo nikakvog smisla. Život nije video-igra gde se može krenuti od početka. Vreme prolazi, a mi prolazimo s njim i najčešće radimo ono što možemo, a ne ono što bismo hteli. Ostatak čini sudbina, a sreća povremeno doda poneko zrnce soli. To je sve.
Ona stavi knjigu u veliki kartonski koverat i pozva dežurnu bolničarku da je zamoli da taj paket preda Boni del Amiko kad sledeći put dođe u bolnicu.

INTERNAT ZA DEVOJKE
UNIVERZITETSKO NASELJE BERKLI 19 H 30 MIN

„Nemoj da jedeš mnogo tiramisua u Rimu!", pakosno je posavetova Ju Čen. „Ima barem milijardu kalorija unutra, a ti si se malo udebljala u poslednje vreme, zar ne?"
„Ne brini ti za mene", uzvrati Boni dok je zakopčavala kofer. „Izgleda da to ne smeta dečacima, koliko sam mogla da primetim..."
Ona pogleda kroz prozor. Spustila se noć. U tami spazi žmirkanje svetala taksija koji je naručila.
„Odoh."
„Samo hrabro! Pokaži zube onim primitivcima tamo!", ohrabrivala ju je Kineskinja.
Boni siđe niz stepenice internata i dade prtljag taksisti, koji ga smesti u kola.
„Idete na aerodrom, gospođice?"
„Da, ali bih htela najpre u jednu kratku posetu bolnici Lenoks."
Tokom vožnje, Boni se zanela svojim mislima. Zašto je osetila potrebu da vidi gospođu Kaufman? Kad su se rastale u podne, videla je da je umorna i pomalo tužna. A posebno to što joj je stara dama rekla doviđenja na nekako svečan način i insistirala da se zagrle, a to zaista nije ličilo na nju.
Kao da se vide poslednji put...
Taksi se uključi u dvostruki red vozila.
„Ostaviću kod vas torbu, važi? Vraćam se za pet minuta." „Ne morate da žurite. Sačekaću vas na parkingu."

INTERNAT ZA DEVOJKE
UNIVERZITETSKO NASELJE BERKLI 19 H 30 MIN

„Policija, otvarajte!"
Ju Čen poskoči. Iskoristila je odsutnost svoje cimerke da sedne za njen kompjuter i pokuša da pročita njene mejlove. Za tih nekoliko sekundi uhvati je panika jer je pomislila da ju je otkrila kamera za nadzor sakrivena u sobi.
Ona navrat-nanos isključi monitor i ode da otvori vrata.
„Narednik Karol Alvarez", predstavi se Karol, koja je vrlo dobro znala da gradska policija nema nikakva ovlašćenja u univerzitetskom naselju.
„Hteli bismo da popričamo s Boni del Amiko", preduhitri je Milo. „Malo ste zakasnili", odgovori Ju Čen s olakšanjem. „Samo što je pošla na aerodrom. Ide na šahovski turnir u Rimu."
U Rimu! Koje sranje!
„Imate li broj njenog mobilnog telefona?", upita on i izvuče svoj mobilni.

PARKING BOLNICE LENOKS 19 H 34 MIN

Zvonjava Boninog mobilnog telefona na zadnjem sedištu taksija bila je prigušena u dubini njene torbe, krcate svim i svačim. Zvonjava je bila uporna, ali vozač ipak ništa nije čuo. Dok je čekao putnicu, odvrnuo je radio do daske, kako bi pratio meč između Metsa i Brejvsa. Boni uđe u zgradu, izađe iz lifta i tiho se uputi hodnikom.
„Vreme poseta je prošlo, gospođice!", zaustavi je bolničarka.
„Ja... htela sam samo da se pozdravim s gospođom Kaufman pre nego što krenem u inostranstvo."
„Hm... vi ste onda ona mala volonterka, je li tako?" Boni potvrdi klimanjem glave.
„Etel Kaufman je zaspala, ali je za vas ostavila koverat." Pomalo razočarana, Boni krenu za ženom u belom mantilu da uzme paket u kojem je bila knjiga.
Po povratku u taksi, na putu ka aerodromu, s čuđenjem otkri fotografije i beleške koje je dodala stara gospoda. Pod naletom emocija, nijednog trena nije ni pomislila da proveri telefon.

MEĐUNARODNI AERODROM SAN FRANCISKO
PISTA BROJ 3 LET 0966 21 H 27 MIN

Dobar dan dame i gospodo. Govori vam kapetan aviona. Imam zadovoljstvo da vam poželim dobrodošlicu u „boing 767" na letu za Rim. Predviđeno vreme trajanja leta danas je 13 sati i 55 minuta. Ukrcavanje je završeno. Ispred vašeg sedišta možete pronaći sigurnosno uputstvo s procedurom u slučaju nužde, pa vam preporučujemo da ga pažljivo pročitate. Osoblje aviona će vam sada demonstrirati...

MEĐUNARODNI AERODROM SAN FRANCISKO
SALA ZA POLASKE 21 H 28 MIN

„Let za Rim? Ah, žao mi je, upravo smo završili s ukrcavanjem", izjavi stjuardesa kad je proverila na ekranu.
„To nije istina!", razbesne se Karol. „Nikada se nećemo dočepati te vražje knjige! Pokušaj da pozoveš tu devojku!"
„Već sam joj ostavio dve poruke", reče Milo. „Mora da je stavila telefon na vibraciju."
„Pokušaj ponovo, molim te."

PISTA BROJ 3 LET 0966 21 H 29 MIN

Počinjemo poletanje. Molimo vas da vežete pojaseve, ispravite naslone sedišta i isključite mobilne telefone. Podsećamo vas da na ovom letu, između ostalog, nije dozvoljeno pušenje, pušenje u toaletu je strogo zabranjeno.
Boni zakopča pojas i zavuče ruku u torbu da izvuče slušalice, masku za spavanje i knjigu. Dok je isključivala telefon, primeti da trepće crvena lampica, koja ukazuje na propuštene pozive i SMS-ove. Pokuša da proveri, ali je prekorni pogled stjuardese odvrati od toga.

PARIZ
PONOĆ

Salon našeg malog stana bio je obasjan prigušenim svetlom koje se širilo iz desetak sveća. Bili je nakon mirne večeri zaspala na kauču. Ja sam sa zebnjom uključio kompjuter i obavio uobičajene pripreme za pisanje. Na ekranu se pojavi prokleta prazna strana, a s njom i mučnina, zebnja i panika, koje su, nažalost, za mene postale normalna pojava.
Možeš ti to!
Možeš ti to!
Ne.
Ustadoh sa stolice, odoh do kauča i uzeh Bili u naručje, da je odnesem do sobe. Nemirno je sanjala pa promrmlja nešto u smislu da je previše teška, ali mi se prepusti. Noć je bila sveža, a radijator u sobi odavao je samo slabu toplotu. Pronađoh u ormaru dodatni perjani pokrivač i ušuškah je kao malu devojčicu.
Baš sam se spremao da zatvorim vrata, kad začuh iza svojih leđa: „Hvala."
Navukao sam zavese da je zaklonim od ulične svetlosti i da budemo u mraku, kako bi lepše spavala.
„Hvala ti što se brineš o meni. Niko to nije radio pre tebe."
Niko to nije radio pre tebe. Ta rečenica mi je još odzvanjala u glavi dok sam sedao za radni sto. Gledao sam kako mi se na ekranu kursor ruga, trepćući.
Odakle potiče inspiracija? Bilo je to pitanje koje mi stalno postavljaju i čitaoci i novinari, a da budem iskren, nikada nisam bio sposoban da im odgovorim.
Pisanje podrazumeva asketski život: bilo mi je potrebno petnaest sati dnevno da namrčim četiri stranice. Nije tu bilo nikakve magije, nikakvog tajnog recepta: bilo je potrebno samo izdvojiti se od sveta, sesti za pisaći sto, staviti slušalice na uši, ja preferiram s klasičnu muziku ili džez, i obezbediti ozbiljnu zalihu kafe. Ponekad, u dobrim danima, kad bi mi se složile kockice i kad bi me obuzelo nadahnuće, napisao bih i čitavih desetak stranica.
U tim dobrim periodima uspevao sam da ubedim sebe da priče već postoje negde na nebu i da mi glas anđela diktira šta treba da napišem, ali su ti trenuci bili retki, tako da mi je namera da napišem pet stotina stranica za nekoliko nedelja izgledala jednostavno smešna.
Hvala što se brineš o meni.
Mučnina je nestala. Zebnja se pretvorila u tremu. Tremu glumca pred podizanje zavese.
Stavih ruke na tastaturu i prsti sami poleteše, skoro mimo moje volje. Prvi redovi pojaviše se kao magijom doneti.

POGLAVLJE 1

Koliko se sećam, u Bostonu nikada nismo doživeli tako hladnu zimu.
Grad je već mesec dana bio zavejan snegom i prekriven injem. U kafićima su se razgovori sve češće vrteli oko budućeg globalnog otopljenja, kojim su nam mediji već probijali uši.
„Šta kažeš! Sve su to prazna naklapanja!"
U svom malom stanu u Južnom Bostonu, Bili Doneli spavala je nemirnim snom. Do sada joj život nije bio nimalo blagonaklon. Nije ni slutila, ali ubrzo će se to promeniti.

To je to! Krenulo je!
Odmah shvatih da će me osećanja koja sam imao za Bili osloboditi mog prokletstva. Vraćajući me u stvarnost, uspela je da pronađe ključ za katanac kojim je bio zaključan moj duh. Prazna stranica više me nije plašila. Počeh da kucam i nisam stao cele noći.

RIM
AERODROM FJUMIČINO
SUTRADAN

Dame i gospodo, govori vam vaš kapetan. Upravo smo sleteli na aerodrom Fjumičino u Rimu, temperatura je 18 stepeni celzijusa. Molimo vas da nam oprostite zbog malog zakašnjenja. Ostanite na svojim sedištima dok se avion kreće po pisti i držite vezane pojaseve do potpunog prestanka rada motora. Vodite računa da prilikom otvaranja prtljažnika iznad vaših sedišta ne dođe do ispadanja prtljaga i proverite da nešto ne zaboravite. U ime cele posade Junajted erlajnsa, želimo vam prijatan dan i nadamo se da ćemo vas ponovo videti na našim linijama.
Boni del Amiko nikako nije uspevala da se prene iz dremeža. Tokom celog leta spavala je isprekidanim snom punim košmara, kojih nikako nije uspevala da se oslobodi.
Napusti avion sva mamurna i ne primeti da je u mreži svog sedišta zaboravila knjigu koju joj je ostavila Etel Kaufman.

30. Lavirint života



Ništa nije tragičnije nego sresti osobu koja je ostala bez daha, izgubljena u lavirintu života.
MARTIN LUTER KING


PONEDELJAK, 13. SEPTEMBAR
15. PARIŠKI ARONDISMAN 9 H UJUTRU

Siđosmo na stanici Balar, terminalu metroa na liniji 8. Na početku pariške jeseni, temperatura je bila blaga, a u vazduhu se osećao dah povratka u školu.
Evropska bolnica Marija Kiri bila je ogromna zgrada na obali Sene, na ivici Parka Andrea Sitroena. Prednja fasada, sva u staklu, natkriljivala je ugao ulice i nudila efekat ogledala u kojem se umnožavalo okolno drveće.
Prema onome što sam mogao da pročitam u brošuri, ona je okupljala službe starih bolnica prestonice i predstavljala jednu od najmodernijih u Evropi, naročito zbog kardiovaskularnog odeljenja, u kojem je radio i profesor Kluzo.
Pošto smo tri puta pogrešili ulaz i izgubili se u meandrima velikog popločanog središnjeg dvorišta, neki službenik nam pokaza put do lifta, koji nas odveze do pretposlednjeg sprata.
Uprkos dogovorenom sastanku, bili smo primorani da čekamo lekara skoro ceo sat. Po rečima njegove sekretarice Korin, profesor Kluzo, koji stanuje u zgradi gde su se nalazili njegovi bolesnici, vratio se ovog jutra čak iz Njujorka, gde dva puta mesečno drži predavanja u prestižnoj Medicinskoj školi na Harvardu.
Strpljivo smo čekali pod Korininim nadzorom u divnoj ordinaciji s nameštajem u divnoj harmoniji drveta i metala. Odatle se pružao vrhunski pogled na Senu i krovove Pariza. Kad se stane pored staklenog zida, mogli su se uočiti brodići kako lenjo klize po reci, most Mirabo i kopija Kipa slobode na kraju Ostrva labudova.
Čovek, koji naglo uđe u prostoriju, više je ličio na inspektora Kolomba nego na eminentnog profesora medicine. Imao je gustu kosu, tamno i loše obrijano lice i izgužvani kišni mantil prebačen preko ramena kao ogrtač. Ispod zelenkastog pulovera nosio je kariranu košulju, koja je padala preko neuglednih pantalona od rebrastog somota na tufne. Da mi je taj tip preprečio put na ulici, verovatno bih dobio želju da ga zveknem. Teško je poverovati da on, pored službe u bolnici, rukovodi timom lekara i inženjera koji već petnaest godina rade na stvaranju autonomnog veštačkog srca.
On promrmlja neki nejasan izraz u znak izvinjenja za zakašnjenje, obesi kabanicu pored žućkaste bluze i, očigledno zbog dejstva razlike u vremenskim zonama, sruči se u fotelju.
Negde sam pročitao da naš mozak prilikom prvog susreta s novim licem u deliću sekunde donosi odluku o tome da lije ta osoba pouzdana. To je toliko brz proces da naše razumske sposobnosti jednostavno nemaju vremena da utiču na taj prvi instinktivni utisak.
A toga jutra, uprkos njegovom nemarnom izgledu, profesor Kluzo ostavio je utisak osobe od poverenja.
Ni Bili nije dozvolila da je poremeti njegovo ponašanje i detaljno mu opisa svoje simptome: gubitak svesti, veliki zamor, bledilo, zadihanost pri najmanjem naporu, mučnine, groznicu, gubitak težine i pečenje u stomaku.
Dok ju je slušao i skoro nečujno neprekidno mrmljao hm, hm, pružih mu medicinski dosije s analizama Mortimera Filipsona. On stavi naočare s dvostrukim staklima, kakve su se mogle videti sedamdesetih godina prošlog veka, i prelete pogledom preko dokumenata, sumnjičavo se kezeći, ali žar u njegovom pogledu, koji se probijao kroz okrugla stakla naočara, odavao je bistrinu i živu inteligenciju.
„Moramo ponovo da uradimo preglede", reče on odlučno i autoritativno baci kartonsku fasciklu u korpu za đubre. „Te analize urađene u dispanzeru egzotičnog hotela i priča o devojci od papira, tinti i celulozi... ništa od toga ne stoji na čvrstim nogama."
„ A šta je onda s mojim nesvesticama?", iznervira se Bili. „A moja kos..." On je grubo prekide:
„Po mom skromnom mišljenju, vaše učestale nesvestice povezane su s naglim smanjenjem dotoka krvi u mozak. Dakle, one neizostavno imaju poreklo u srčanoj ili vaskularnoj anomaliji. I imate mnogo sreče jer je upravo to moja specijalnost, a ovo je najbolje evropsko odeljenje za takve poremećaje."
On nažvrlja na receptu spisak pregleda koje treba izvršiti u toku dana i predloži da se ponovo vidimo uveče.

RIM
AERODROM FJUMIČINO

Boing 767, koji je doleteo iz San Franciska, stajao je parkiran na svom portalu. Putnici su se iskrcali pre više od pola sata i služba održavanja bacila se na čišćenje unutrašnjosti aviona.
Majk Portoj, pilot na toj liniji, stavi tačku na izveštaj o letu i zatvori laptop.
Na vrh mi je glave ovo večito piskaranje! pomisli on zevajući.
Nekako je sklepao izveštaj, ali ga je let od petnaest sati potpuno iscrpeo.
Baci pogled na ekran telefona. Žena mu je ostavila nežnu i brižnu poruku. Pošto nije imao snage da je zove, posla joj jednu od copy/paste poruka koje je držao u rezervi. Danas je bolje da uradi tako nego da čavrlja sa svojom dušicom. Ove večeri bi trebalo da se sretne s Frančeskom. Svaki put kada je dolazio u Rim, pripremao se da okuša sreću kod lepe stjuardese koja je radila u birou za izgubljene stvari. Sa svojih dvadeset godina, sveža, seksi, zanosnih oblina, Frančeska ga je prosto izluđivala. Do sada je uvek odbijala njegovo udvaranje, ali večeras će se to promeniti, osećao je to.
Majk izađe iz svoje pilotske kabine. Popravi frizuru i zakopča dugmad na sakou.
Nikada ne potcenjuj ugled uniforme.
Ali pre nego što je napustio avion, trebalo je da pronađe nešto kao izgovor da priđe mladoj Italijanki. On ugleda ekipu za čišćenje, koja je brzo i efikasno završavala posao. Na prvim kolicima, među novinama i iskorišćenim papirnim maramicama, zapazi lepu knjigu u povezu od naborane tamnoplave kože. Priđe, uze knjigu u ruku, pogleda korice ukrašene zvezdama, ime autora i naslov ispisan pozlaćenim slovima:
Tom Bojd Trilogija o anđelima Tom 2.
Nikad čuo, ali ovo će poslužiti. Evo mog mamca!
„Ne možete da odnesete tu knjigu, gospodine."
On se okrenu, uhvaćen na delu. Ko se usudio da tako s njim razgovara? Bila je to jedna od spremačica. Jedna crnka, prilično lepa. Bedž na njenom vratu obaveštavao je da joj je prezime Kaela, a marama koja joj je pridržavala kosu imala je na sebi naslikanu belu zvezdu na plavoj osnovi, kao somalijska zastava.
On je prezrivo odmeri od glave do pete:
„Ja sam zadužen za to!", reče on odlučno i pokaza na knjigu. „Upravo ja moram da odem u biro za nađene stvari."
„Ja sam obavezna da o tome obavestim svog šefa, gospodine." „Obaveštavajte i Boga Oca ako vam to pričinjava zadovoljstvo", naruga se on sležući ramenima.
Uze knjigu u ruke i napusti avion.
Večeras će Frančeska spavati u njegovom krevetu!

ULICA MARIJA DE BERNARDIJA

U taksiju, koji ju je vozio u njen hotel, Boni se konačno seti da uključi mobilni telefon. Vrveo je od poruka! Najpre je njen otac pucao od brige, zatim luckasti tekst od Ju Čen, koja je tvrdila da ju je tražila policija i naročito mnogo poziva nekog Mila, koji je izražavao želju da od nje otkupi roman Toma Bojda koji j e ona nabavila putem interneta.
Kakva ludnica!
Obuze je loš predosećaj, zavuče ruku u torbu i primeti da knjiga više nije tu.
Zaboravila sam je u avionu!
Taksi je već skretao na auto-put kad Boni ispusti krik: „Stanite, molim vas! Možete li da napravite polukružno?"

EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI
OBALA SENE, PARIZ

„Opustite se, gospođice. Pregled je potpuno bezbolan."
Bili je ležala, golih grudi, okrenuta na levu stranu. Kardiolog joj na desnu stranu grudi zalepi tri elektrode, a onda joj namaza dojke velikom količinom gela.
„Uradićemo vam ehografiju srca, da ispitamo i lokalizujemo eventualno prisustvo tumora."
On onda pređe s reči na delo i poče da pomera sondu od Bilinih bedara do grudne kosti, svaki put praveći po nekoliko snimaka. Jasno sam razaznao na ekranu otkucaje srca koje kao da se skupilo od straha. Takođe sam video zabrinuti izgled lekara, čije se lice sve više kamenilo kako je pregled odmicao.
„Je li ozbiljno?", nisam mogao da se uzdržim a da ne pitam.
„Profesor Kluzo će prokomentarisati sve rezultate", odgovori mi on pomalo hladno.
Ali onda samoinicijativno dodade:
„Verujem da ćemo elektrokardiografiju kompletirati sa IRM-om."

RIM

AERODROM FJUMIČINO

„Je li Frančeska tu?", upita Majk Portoj i gurnu vrata biroa za nađene stvari. Pilotu je bilo teško da sakrije razočaranje.
Zamenica iza šaltera promoli nos iza novina i pruži mu nekakvu nadu: „Na pauzi je u Da Vinčiju."
Majk se udalji a da ne reče ni hvala, niti se potrudi da ostavi knjigu koju je pokupio u avionu.
U jednom kutku Terminala 1, Da Vinči je bila mala oaza u srcu aerodroma. U dekoru stubova od crvenog mermera, prostorija je imala formu netipičnu za kafiće, sa stubovima i lukovima prekrivenim bršljanom.
Putnici su se gurali duž ogromnog šanka u obliku slova U, da ispiju jaki espreso i da se naslade poslasticama kuće.
„Hej! Frančeska!" dobaci pilot kad ju je primetio. Svaki put mu je bila sve lepša. Upravo je čavrljala s jednim mladim zaposlenim: bio je to neki klovn s keceljom, plaćen da s pompom priprema kafu, počev od nepečenog zrna do serviranja u šolji.
Majk priđe, stavi knjigu na šank, pokuša da se uključi u razgovor i nametne svoj američki jezik i sebe kao predmet razgovora. Ali lepa Italijanka smejala se u društvu svog mladog prijatelja, upijala svaku njegovu reč i treptala očima. On je imao laskavi osmeh, nasmejane oči i tamne kovrdže. Nabijen testosteronom, Majk izazovno pogleda rimskog anđela i pozva Frančesku da večera s njim. Poznavao je jednu malu tratoriju blizu Trga cveća, gde pripremaju ukusna predjela i...
„Večeras izlazim s Đanlukom", odgovori ona odmahujući glavom. „Auh... onda možda sutra? Ostajem dva dana u Rimu."
„Zahvaljujem se, ali... ne!", odbi ona i nastavi luđački da se smeje sa svojim prijateljem.
Majk preblede. Nešto mu se tu nije uklapalo. Kako je ta mala prostakuša mogla da preferira tog jadnika? On je osam godina studirao da usavrši vrhunsku profesiju od ugleda, koja fascinira ljude. Ovaj drugi je imao neko sranje od posla i promenljivo radno vreme. On je osvajao nebo, a ovaj je za svoj posao bio plaćen sedamsto devedeset evra neto.
Da ne bi potpuno izgubio glavu, Majk natera sebe da nešto naruči. Dvoje golupčića uveliko nastaviše razgovor na italijanskom. Osvoji ga očaravajući miris kafe. Popi svoj lungo u jednom dahu, iako je opekao jezik.
Tim gore, moraću da platim neku kurvu pored San Lorenca, pomisli on ljutito, jer je savršeno znao da to ne može da zameni Frančeskin smeh.
Ustade sa svog taburea i napusti kafić podvijenog repa, a pritom zaboravi na šanku knjigu u kožnom povezu, s gotskim ilustracijama...

AERODROM FJUMIČINO BIRO ZA NAĐENE STVARI. PET MINUTA KASNIJE.

„Žao mi je, gospođice, niko nije doneo vaš roman", saopšti Frančeska Boni.
„Jeste li sigurni?", upita mlada devojka. „To mi je veoma važna knjiga. U njoj su i fotografije i..."
„Slušajte, ispunite ovaj formular i najpreciznije moguće opišite izgubljeni predmet, navedite takođe broj vašeg leta, pa ako nam je neko donese, odmah ćemo vam telefonirati."
,,U redu", odgovori tužno Boni.
Baci se na popunjavanje formulara, ali joj je neki glas u dubini duše govorio da više nikad neće videti tu čudnu nezavršenu knjigu Toma Bojda i da nikada neće probati sufle od čokolade po receptu gospođe Kaufman...

EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI
OBALA SENE, PARIZ 19 H 15 MIN

„Korin, rezultate Bili Doneli!", dreknu umesto pozdrava Žan Batist Kluzo uletevši u ordinaciju.
Iznenadi se zbog mog začuđenog pogleda. Stajao sam pored interfona u njegovoj ordinaciji.
„Nikada nisam razumeo kako funkcioniše ova mašina: mnogo je tu dirki!", promrmlja on češkajući se po glavi.
Po svoj prilici je mislio na svoj blekberi, poslednji model, koji je treptao i vibrirao svaka dva minuta, ali on tome nije pridavao nikakvu važnost.
Celog dana je imao operacije i izgledao još umorniji nego jutros.
Noć je pala na Pariz pa je prostorija utonula u polumrak. Ali Kluzo se nije potrudio da uključi svetlo. Zadovoljio se time da se osloni na centralno dugme daljinskog upravljača, kojim se na zidu aktivirao ogroman ravan ekran, a na njemu su počeli da se redaju rezultati Bilinih pregleda.
Lekar se primače osvetljenom panou da prokomentariše prvi dokument: „Analiza krvi potvrdila je smanjenje procenta krvnih zrnaca, a posledica toga je vaše anemično stanje", objasni on, gledajući mladu ženu kroz prizmu neobičnih naočara.
Onda pritisnu dirku kako bi prešao na sledeću sliku:
„Što se tiče elektrokardiografije, ona je jasno ukazala na prisustvo nekoliko srčanih miksoma."
„Miksoma?", zabrinu se Bili.
„To su tumori u srcu", naglo precizira Kluzo.
On se još više primače ekranu i usmeri daljinski upravljač na detalj medicinske slike, koji je predstavljao tamnu masu u obliku male lopte.
„Vaš prvi tumor je u desnoj srčanoj pretkomori. On ima klasičnu formu, s jednim tankim vlaknom želatinastog sastava. On mi na prvi pogled izgleda relativno benigno..."
Pusti da prođe nekoliko sekundi pa onda pređe na drugu sliku:
„Drugi tumor me mnogo više zabrinjava", priznade on. „Ima neuobičajenu veličinu, oko deset centimetara, i vlaknastu, čvrstu i žiličastu formu. Uglavio se u nivo kapaste dijafragme i njegov položaj ometa dotok krvi bogate kiseonikom u levu stranu srca. Time se objašnjava vaša zadihanost, bledilo i nesvestice, pošto se organizam ne napaja dovoljno krvlju."
Približih se da pobliže pogledam sliku. Tumor je imao oblik grozda i bio je vlaknima okačen o srčanu komoru. Nisam mogao a da ne pomislim na korenje i žilice drveta kroz koje teče sok izgledalo je kao da neko drvo raste u Bilinom srcu.
„Ja... ja ću umreti, zar ne?", upita ona drhtavim glasom.
,,S obzirom na veličinu miksoma, ako se on odmah ne otkloni, zaista postoji veliki rizik od arterijske embolije i iznenadne smrti", potvrdi Kluzo.
On isključi ekran, upali svetla i opet se dohvati fotelje.
„To je hirurški zahvat na otvorenom srcu. Naravno, svi takvi zahvati su visokorizični, ali kako stvari sada stoje, najveća opasnost je da se ništa ne čini."
„Kad možete da me operišete?", upita ona.
Doktor gromkim glasom pozva svoju sekretaricu Korin da mu donese raspored. On je već bio dobrano ispunjen zakazanim operacijama i intervencijama mesecima unapred. Plašio sam se da će nas uputiti na nekog od svojih kolega, ali u ime prijateljstva s Aurorom, našao je slobodan termin za petnaest dana.
Taj tip mi se definitivno mnogo sviđao.

Od: bonnie.delamico@berkeley
Tema: Trilogija o anđelima — Tom 2
Datum: 13. septembar 2009. 22:57 h
Za: milolombardo@gmail.com

Dragi gospodine,

Pronašla sam nekoliko poruka koje ste ostavili na mom telefonu, kojima ste me obavestili da želite da otkupite moj primerak knjige Toma Bojda, za kog tvrdite da ste mu agent i prijatelj.
Osim što knjiga nije na prodaju, obaveštavam vas da sam je, nažalost, izgubila na letu između San Franciska i Rima i ona u ovom trenutku još nije pronađena. Ostavila sam upit u birou za nađene stvari na aerodromu Fjumičino.
Nadam se da ćete dobiti ovu moju poruku i šaljem vam iskrene pozdrave. Boni del Amiko.

RIM
AERODROM FJUMIČINO
KAFE DA VINČI

Prvi putnici iz Berlina, s leta Flaj Italije, počeli su da se iskrcavaju. Među njima i slavni slikar i dizajner Luka Bartoleti, koji se vraćao s kraćeg puta u nemačku prestonicu. Proveo je tri dana u intervjuima povodom retrospektivne izložbe njegovih radova, koju je organizovala Hamburška železnička stanica, inače gradski muzej savremene umetnosti. Njegova platna našla su se kraj dela Endija Vorhola i Ričarda Longa, što je bilo veliko javno priznanje za životno delo.
Luka nije gubio vreme u čekanju kofera ispred pokretne trake s prtljagom. Mrzeo ja da se pretrpava i uvek je putovao bez prtljaga. U avionu je jedva dotakao poslužen obrok, koji se sastojao od gumene salate, omleta na samrti i gipsane torte od krušaka.
Pre nego što je krenuo do svojih kola, svratio je da nešto pojede u Da Vinčiju. Kafić se upravo zatvarao, ali gazda prihvati da primi poslednju porudžbinu. Luka izabra kapučino i topli sendvič s mocarelom, paradajzom i italijanskom šunkom. Sede za šank da završi s čitanjem zanimljivog članka u Republici, koji je započeo u avionu. Kada za trenutak odloži novine da bi srknuo gutljaj kafe, spazi knjigu u plavoj koži, koju je malopre zaboravio pilot.
Luka je bio veliki pristalica buk-krosinga.12 Kupovao je knjige u enormnim količinama i nijednu nije zadržavao, već ih je ostavljao na javnim mestima kako bi ih još neko pročitao. Dakle, najpre pomisli da je roman ostavljen dobrovoljno, ali na njemu nije bila zalepljena nikakva etiketa, što bi potkrepilo tu njegovu pomisao.
Dok je halapljivo jeo sendvič, Luka poče da prelistava roman.
Budući da ga nije mnogo interesovala beletristika, pisac Tom Bojd mu nije bio poznat, ali ga zbuni to što je otkrio da je roman nepotpun i što su prazne strane nekom poslužile kao foto-album. Završi obrok i napusti kafić sa svojim otkrićem ispod miške. Na parkingu u suterenu pronađe stari bordo DS kabriolet, koji je nedavno kupio na licitaciji. Stavi knjigu na suvozačevo sedište i uputi se ka jugozapadnom delu grada.
Luka je stanovao iza Trga Santa Marije na poslednjem spratu oker zgrade u živopisnoj i lepoj četvrti Trastevere. Potkrovlje je bilo pretvoreno u veliki stan, gde je napravio i atelje. Čim upade u svoju jazbinu, prostoriju obasja jaka svetlost, koja mu je bilo neophodna za stvaranje slika. Luka pritisnu prekidač da je malo ublaži. Prostor nije odavao utisak da neko u njemu stanuje, toliko je bio ogoljen. Sve se vrtelo oko ogromnog centralnog kamina s okruglim staklima. Svud okolo bili su stalci za slikanje, četkice svih boja, tone slikarskog platna, daščica obloženih kožom, šiljatih noževa i desetine posuda za slikanje. Ali nigde ni kreveta, ni polica, ni kauča, ni televizora.
Luka proveri poslednja platna. Sva su bila jednobojna: varijacije bele boje sa žlebovima, brazdama, reljefima i bojama nabacanim četkicom, što je na svetlu delovalo originalno. Bila su to vrlo cenjena dela, koja su dostizala vrlo visoku cenu. Ali Luka nije bio budala. Znao je da uspesi i priznanja kritike ne odražavaju nužno i talenat. Živimo u vremenu koje je toliko zasićeno potrošnjom, zagađeno bukom, brzinom i stvarima, da ljudi imaju utisak da doživljavaju neku vrstu pročišćenja kada kupuju njegove slike.
Slikar skide jaknu i s uzbuđenjem poče da prelistava strane ukrašene fotografijama života Etel Kaufman.
Već dugo je sva fantazija nestala iz njegovog života. Ipak je te večeri osetio žarku želju da proba sufle od čokolade...

31. Ulice Rima



Bićeš voljen onoga dana kad budeš mogao da pokažeš svoje slabosti a da ih neko drugi ne iskoristi da uveća svoju snagu.
ČEZARE PAVEZE


PARIZ
14-24. SEPTEMBAR

Uprkos tome što je Bilina bolest stalno pretila, dve nedelje pre operacije bile su jedan od najharmoničnijih perioda našeg boravka u Parizu.
Moj roman je dobro napredovao. Uhvatila me je glad za pisanjem pa su moje radne noći bile ispunjene poletom i kreativnošću. Obavezao sam se da za Bili postavim mirnu i srećnu osnovu za življenje. Na mom kompjuteru sam joj, stranu po stranu, stvarao sliku života o kojem je oduvek sanjala: spokojan život, oslobođen demona, razočaranja i pukotina.
Uglavnom sam radio do zore, a zatim izlazio u rano jutro, u vreme kad su cisterne prskale vodom trotoare Sen Žermena. Pio sam prvu jutarnju kafu za šankom bistroa u Ulici Bisi, a onda prelazio u pekaru u Dofenovom pasažu, gde su pravili pite savijače s pečenim jabukama i fondanom. Vraćao sam se u naše gnezdo na Firstenberškom trgu i pripremao dve bele kafe slušajući radio. Bili bi mi se zevajući pridruživala pa bismo doručkovali naslonjeni na bar američke kuhinje koja je gledala na mali trg. Ona je pevušila, pokušavajući da razume francuske reči. A ja sam kupio mrvice od lisnatog testa, koje su se zadržale po uglovima njenih usana i gledao je u oči dok je čkiljila na suncu koje joj je tuklo u lice.
Dok sam ja nastavljao s radom, Bili je provodila jutro u čitanju. Pronašla je neku englesku knjižaru blizu Notr Dama i zamolila me da joj sastavim spisak romana koje treba neizostavno pročitati. Od Štajnbeka, preko Dikensa, do Selindžera, u toku tih petnaest dana progutala je nekoliko romana koji su obeležili moju ranu mladost, notirala ih, ispitivala me o autorima i zapisivala u notes rečenice koje su je impresionirale.
U popodnevnim časovima, pošto bismo odspavali nekoliko sati, često sam je pratio u mali bioskop u Kristininu ulicu, gde su se prikazivala stara remek-dela za koja nikada nije čula, a koja je otkrivala s divljenjem: Nebo može da čeka, Sedam godina vernosti, Prodavniea iz ugla... Posle predstave bismo uz bečku čokoladu prepričavali film i svaki put kad bih izneo neki podatak koji joj je bio nepoznat, zaustavljala se da to zabeleži u notes. Ja sam bio Henri Higins, a ona Eliza Dulitl!13 Bili smo srećni.
Uveče bismo se bacali na pripremu jela po receptima iz nekog starog kuvara, koji smo pronašli u maloj biblioteci našeg stana. S više ili manje uspeha, pokušavali smo da pripremimo jela kao što su: teletina u belom vinu, patka s nadevom od krušaka, kačamak s limunom ili naš najveći uspeh pečeni jagnjeći but s medom i majčinom dušicom.
U toku te dve nedelje otkrio sam drugo lice njene ličnosti: bila je inteligentna i suptilna mlada žena, odlučna da se obrazuje. Otkako smo odložili oružje, bio sam posebno uzdrman novim osećanjima koja sam razvijao prema njoj.
Posle obroka sam joj čitao strane koje sam napisao u toku dana i to nam je služilo kao osnova za duge razgovore. U bifeu malog salona pronašli smo i stavili šapu na načetu flašu viljamovke. Proizvođačka etiketa bila je dopola pocepana, ali nas je umirivalo što je rakija destilisana uz poštovanje starinskih tradicija i što ju je proizveo neki mali proizvođač severno od Ardeša. Prvo veče nam je ta ljuta rakija opekla ždrelo, što nas ipak nije odvratilo da i sutradan nastavimo s punim čašama. Treće veče smo je ocenili: na kraju krajeva, i nije tako loša; a četvrto veče bila je zaista odlična. Sada je već ta vatrena voda činila sastavni deo našeg ceremonijala i pod dejstvom razbijača kočnica zvanog alkohol, među nama se razvijalo još više poverenja. Bili mi je tako pričala o svom detinjstvu, o sumornoj prvoj mladosti, o strahu u koji je zapadala zbog osećaja samoće, koji ju je uvek usmeravao ka nesigurnim ljubavnim pričama. Pričala mi je da pati zato što nikada nije srela čoveka koji je voli i poštuje, o svojim nadama i porodici o kojoj je sanjala.
Uglavnom se završavalo tako što bi se uspavala na kauču, slušajući staru ploču na 33 obrtaja, koju je vlasnik stana zaboravio, pokušavajući da prevede reči pevača sa omota, sede kose, s cigaretom u ustima, koji tvrdi da kako vreme ide, sve odlazi, da zaboravljamo strasti i zaboravljamo sasvim tihe glasove koje izgovaraju skromni ljudi: ne vraćaj se mnogo kasno, i pazi da se ne prehladiš.
Pošto bih je odneo u sobu, ponovo sam silazio u salon i sedao ispred ekrana. Za mene je onda počinjala noć rada u samoći, ponekad zanosna, ali često bolna, jer sam znao da će Bili godine sreće, koje sam za nju pripremao, provesti daleko od mene, u svetu čiji sam tvorac, ali u kojem nisam čak ni postojao, i to pored čoveka koji je bio moj najljući neprijatelj.
Pre nego što je Bili prodrla u moj život, ja sam zaista stvorio lik Džeka kao svoju suprotnost. On je otelovljavao sve ono što sam mrzeo i što mi je smetalo kod muškog roda. Džek je bio moj alter ego, tip čoveka kakvog sam najviše mrzeo, kakav nisam želeo da postanem.
U ranim četrdesetim, lepa njuška, otac dvoje dece, radi kao zamenik direktora velike kompanije za osiguranje u Bostonu. Oženio se vrlo mlad, sa zadovoljstvom je varao ženu koja se na to odavno navikla. Siguran u sebe, slatkorečiv, poznavao je žensku psihologiju i zahvaljujući tom talentu uspevao da već prilikom prvog susreta stekne poverenje sagovornice. Rado je prihvatao njene predloge i ponašanje s određenom dozom mačizma, koji ga je činio jakim i muževnim. Prema ženi kojoj je želeo da se udvara najčešće je bio blag i nežan, pa su se zaljubljivale u njega s neodoljivim utiskom da su jedinstvene i osećajem da je takvo njegovo ponašanje rezervisano samo za njih.
U stvari, čim bi postigao cilj, Džekov egocentrični karakter izbijao bi na videlo. Kao pravi manipulator, uspevao je uvek da odigra ulogu žrtve i preokrene situaciju u svoju korist. Svaki put kad bi posumnjao u svoju ljubavnicu, omalovažavao ju je vrlo grubim rečima jer je imao sposobnost da pogodi slabosti svojih naložnica i da ih potčini svojoj moći.
Taj perverzni i narcisoidni zavodnik osvajao je i uvlačio svoje kandže u neizlečivo povređene žene, a ja sam imao nesreću da mu pošaljem moju Bili. Ona se zaljubila baš u njega i zahtevala da pored njega gradi svoj život.
Otad sam se uhvatio u sopstvenu zamku jer se ne može u potpunosti menjati karakter nekog lika iz romana. Uzalud, iako sam bio autor knjige, nisam bio njen bog. Mašta ima sopstvena pravila pa se taj obični pokvarenjak ne može pretvoriti u idealnog zeta u narednom tomu knjige.
Dakle, svake noći sam se bacao na posao, pažljivo se vraćao unazad, postepeno pratio Džekov razvoj i posvećivao mu sve veći broj stranica.
Uprkos tom pomalo veštačkom preobražaju, Džek je za mene ostajao Džek: tip kog sam mrzeo najviše na svetu, a kojem sam sticajem čudnih okolnosti bio primoran da ustupim ženu u koju sam zaljubljen.

PACIFIČKE PALISADE, KALIFORNIJA
15. SEPTEMBAR
9 H 01 MIN

„Policija! Otvorite, gospodine Lombardo!"
Milo se s teškoćom probudi. Protrlja oči i posrćući ustade iz kreveta.
Ostao je budan do kasno zajedno s Karol, a dobar deo noći proveli su ispred kompjutera, pretražujući, nažalost bez uspeha, razne forume i sajtove za internet prodaju, a sve to u potrazi za izgubljenim primerkom knjige. Svaki put kad je to bilo moguće, ostavljali su poruke i sastavljali uzbunjujuće mejlove. Bio je to naporan rad, koji su proširili na sve italijanske sajtove, koji su manje-više imali veze s prodajom knjiga ili literaturom.
„Policija! Otvorite, ili ćemo..."
Milo odškrinu vrata. Pojavi se jedna pomoćnica šerifa. Mala crnka :
zelenih očiju i irsko-američkog šarma, poput Tereze Lisbon.
„Dobar dan, gospodine. Karen Kalen, iz Serifske kancelarije Kalifornije. Imamo nalog da izvršimo vaše iseljenje."
Milo izađe na verandu upravo kad se kamion za selidbe parkirao ispred kuće.
„Kakvo je ovo sranje?"
„Ne komplikujte nam posao, molim vas!", zapreti policajka odmah.
„Ovih poslednjih nedelja primili ste od vaše banke nekoliko upozorenja za hitno namirivanje obaveza."
Dva radnika za iseljenje već su se smestila ispred ulaza i samo su čekali odobrenje da počnu s pražnjenjem stana.
„Uostalom", nastavi policajka i pruži mu koverat, „evo sudskog naloga za vaše iseljenje i zaplenu dobara."
„Mislite na..."
„Na bugatija, koji ste založili, da."
Pomoćnica šerifa glavom dade znak dvojici izbacivača, koji za manje od pola sata iznesoše sav nameštaj iz kuće.
,,I znajte da ovo nije bogzna šta u odnosu na ono čemu će vas podvrgnuti poreska administracija!", sadistički mu dobaci Karen i zalupi vrata vozila.
Milo ostade sam na ulici, s koferom u ruci. Odjednom postade svestan da nema gde da prenoći. Kao grogi bokser, napravi nekoliko koraka desno, pa levo, a da nije bio potpuno siguran gde da ide. Pre tri meseca otpustio je dve osobe koje su radile za njega i prodao poslovne prostorije u centru. Eto. Nije više imao ni posao, ni krov nad glavom, ni automobil, ništa. Već je suviše dugo odbijao da se suoči sa stvarnošću, misleći da će se na kraju sve srediti, ali ga je ovog puta sve ružno sustiglo.
Zraci jutarnjeg sunca zablistaše na tetovažama koje su ukrašavale gornji deo njegovih mišica. Bili su to belezi prošlosti, koji su ga odveli na ulicu, u gužvu, nasilje i bedu, a za koje je mislio da im je u međuvremenu izmakao.
Iz misli ga trže zavijanje policijske sirene. Okrenu se sa željom da pobegne, ali shvatio je da ovog puta neće biti maliciozni.
Bila je to Karol.
Ona je odmah shvatila šta se dešava i nije htela da dozvoli da nevolja uzme maha. Odlučna, dohvati Milov kofer i baci ga na zadnje sedište patrolnih kola.
„Imam jedan vrlo udoban kauč, skoro kao krevet, ali nemoj da misliš da ćeš kod mene samo da se izležavaš. U dnevnom boravku odavno želim da promenim tapete, a treba okrečiti i kuhinju i popraviti ventile na tušu. Takođe, u kupatilu imam slavinu koja curi i tragove vlage koje treba ukloniti. U stvari, vidiš da mi je ovaj tvoj peh dar s neba..."
Milo joj se zahvali diskretnim pokretom glave.
Nije više imao posao, ni kuću, ni kola.
Ali mu je preostala Karol.
Sve je izgubio.
Izuzev onog najbitnijeg.

RIM
ČETVRT TRASTEVERE 23. SEPTEMBAR

Slikar Luka Bartoleti uđe u mali porodični restoran u zabačenoj uličici.
U dekoru starog nameštaja, mesto je bez pompe preporučivalo rimsku kuhinju. Ovde se jelo za stolovima s kariranim stolnjacima i pilo vino iz boce.
„Đovani!", pozva on.
Sala je bila prazna. Bilo je tek 10 izjutra, ali se u vazduhu već osećao divan miris hleba. Restoran je pripadao njegovim roditeljima više od četrdeset godina, a sad je njime rukovodio njegov brat.
„Đovani!"
Jedna silueta pojavi se u okviru vrata. Ali to nije bio njegov brat. „Zašto vičeš toliko?"
„Dobar dan, mama."
„Dobar dan."
Bez poljupca. Bez zagrljaja. Bez topline.
„Tražim Đovanija."
„Tvoj brat nije ovde. Otišao je kod Marčela da kupi pišalandree.14" „Dobro, sačekaću ga."
Kao i svaki put kad bi se susreli nasamo, između njih se ispreči teška tišina, puna prekora i gorčine. Retko su se viđali, malo su pričali. Luka je dugo živeo u Njujorku, zatim se posle razvoda vratio u Italiju i najpre nastanio u Milanu, a onda kupio stan u Rimu.
Da bi razbio neprijatnu tišinu, prođe iza bara i pripremi sebi espreso. Luka nije bio baš domaći. Njegov posao mu je često služio kao izgovor da ne prisustvuje krštenjima, venčanjima, prvim pričestima i nedeljnim ručkovima koji su se otezali unedogled. Ipak je na neki svoj način voleo porodicu i patio zbog toga što nije znao kako da uspostavi komunikaciju s njom. Majka nikada nije razumela njegovo slikarstvo, a još manje njegove uspehe. Ona nije umela da objasni zašto ljudi kupuju jednobojne slike za desetine hiljada evra. Luka je mislio da ga ona smatra za neku vrstu varalice: prevaranta koji je uspevao da sebi obezbedi udoban život bez pravog rada. To nerazumevanje je još više podrivalo njihov odnos.
„Imaš li vesti od svoje kćerke?", upita ona.
„Sandra se upravo vratila u gimnaziju u Njujorku."
„Ne viđaš je uopšte?"
„Ne viđam je često", potvrdi on. „Podsećam te da njena majka vodi brigu o njoj."
,,A kada se vidite, to nije baš sjajno, zar ne?"
„Molim te, nisam došao da slušam te besmislice!", uzviknu Luka i ustade da krene.
„Sačekaj!", naredi ona.
On se zaustavi na samom pragu.
„Izgledaš zabrinuto."
„To je moja stvar."
„Šta si hteo da pitaš svog brata?"
„Da li je sačuvao neke fotografije."
„Fotografije? Ti nikad ne uzimaš fotografije! Uvek ponavljaš da ne voliš da se opterećuješ uspomenama."
„Hvala ti za pomoć, mama."
„Koje fotografije tražiš?"
Luka poče da vrda:
„Vratiću se kasnije, kad Đovani bude tu", reče i otvori vrata.
Stara žena ga sustiže i povuče za rukav.
„Tvoj život postao je kao i tvoje slike, Luka! Jednobojan, suvoparan i prazan."
„To je tvoje mišljenje."
„Ti vrlo dobro znaš da je to istina", reče ona tužno.
„Doviđenja, mama", reče on i zatvori vrata za sobom.
Stara žena slegnu ramenima i vrati se u kuhinju. Na četvrtastom komadu drveta, koji im je služio kao tabla za plan rada, nalazio se pohvalni članak iz Republike, o Lukinom delu. Ona ga pročita, iseče i složi u veliku fasciklu, gde je već godinama čuvala sve što je ikada napisano o njenom sinu.

Luka se vrati u stan. Iskoristio je četkice umesto daščica da njima podloži centralni kamin oko kojeg je organizovao svoj atelje. Dok se vatra raspaljivala, sakupi sve svoje slike, poslednje nedovršene kompozicije i radove u toku, temeljno ih poprska vajt špiritom pa ih baci u vatru.
Tvoj život postao je kao i tvoje slike, Luka! jednobojan, suvoparan i prazan. Hipnotisan plamenom svog slikarskog dela, umetnik je s olakšanjem gledao kako njegov rad nestaje u dimu.
Neko zazvoni. Luka se naže nad prozor i spazi pognutu siluetu svoje majke. Siđe da popriča s njom, ali ona je u međuvremenu nestala i zadovoljila se time da ostavi jedan veliki koverat u poštansko sanduče.
On protrlja oči i bez oklevanja ga otvori. U njemu su bile baš fotografije i dokumenti koje je hteo da zatraži od brata!
Kako li je samo pogodila?
Pope se u svoj atelje i raširi na radnom stolu uspomene iz jednog dalekog vremena.
Leto 1980 godina kada je imao osamnaest i sreo Stelu, svoju prvu ljubav, kćerku ribara iz Porto Venerea. Njihova šetnja duž luke, pa onda zagrljaj ispred uskih raznobojnih kućica stisnutih uz more; popodneva provedena u kupanju u maloj uvali.
Božić iste godine Stela i on se šetaju ulicama Rima. Flert na raspustu kojem ne može da se odoli.
Proleće 1981 račun hotela iz Sijene, prva noć kada su vodili ljubav.
1982. - sva pisma koja su napisana te godine. Obećanja, planovi, vihor života.
1983. - rođendanski poklon od Stele: kompas koji je kupila na Sardiniji, s ugraviranim natpisom Neka te život uvek vodi ka meni.
1984. - prvo putovanje u SAD. Stela na biciklu na Golden gejtu. Magla na feribotu za Alkatraz. Hamburgeri i milkšejkovi iz Lorinog dajnera.
1985. - smeh, ispružene ruke... par zaštićen dijamantskim štitom...
1986. - godina kada je prodao svoju prvu sliku...
1987. - da se pravi dete ili da se još čeka? Prve sumnje...
1988. - kompas više ne pokazuje sever...
Jedna prigušena suza poteče niz Lukino lice.
Kurvo, jednog dana ćeš zažaliti!
Napustio je Stelu kad je imao dvadeset osam godina. Nastupio je ružan period kada se sve u njemu uzburkalo. Nije više znao koji smisao da da svom slikarstvu, a njihova veza pretrpela je posledice umetničke krize. Jedno jutro je ustao i zapalio svoja platna, kao što je uradio i maločas. Zatim je jednostavno otišao. Nije ništa objašnjavao, preduzeo je energične korake i mislio samo na sebe i svoje slikarstvo. Našao je utočište na Menhetnu, gde je promenio stil tako što je ostavio po strani slikovitost, kojom je do krajnjih granica oplemenjivao rane radove, i počeo da slika samo jednobojne beličaste kompozicije. Tu se oženio jednom sposobnom galeristkinjom, koja je znala kako da promoviše njegov rad i da mu otvori put ka uspehu. Dobili su kćerku i razveli se nekoliko godina kasnije, ali su nastavili poslovnu saradnju.
Nikada više nije video Stelu. Saznao je od svog brata da se vratila u Porto Venere. On ju je izbrisao iz života. Jednostavno ju je precrtao.
Zašto se baš danas u mislima opet vratio na tu staru priču? Možda zato što ona još nije završena.

RIM
BEBINGTONSKA ČAJDŽINICA
DVA SATA KASNIJE

Poslastičarnica-čajdžinica nalazila se na Španskom trgu, tačno u podnožju stepenica Crkve Svete Trojice.
Luka je sedeo za malim stolom u dnu sale, za istim onim gde je po navici sedeo kada je tu dolazio sa Stelom. Radnja je u svojoj branši bila najstarija u Rimu. Osnovala su je dvojica Engleza pre sto dvadeset godina, u vreme kada se čaj prodavao samo u apotekama.
Dekoracija nije mnogo menjana u odnosu na XIX vek, a oko lokala formirala se engleska enklava u samom srcu Rima, što je stvaralo kontrast između mediteranskog izgleda tog dela grada i šarma britanskog paba. Zidovi su bili prekriveni panelima i zastrti policama od tamnog drveta, na kojima su se nalazile na desetine knjiga i kolekcija starih čajnika.
Luka je otvorio knjigu Toma Bojda na praznoj strani, baš iza one na kojoj je gospoda Kaufman završila kratki album svoje životne priče. Dirnulo ga je postavljanje tih uspomena po delovima života koji su sledili jedan za drugim. Kako je ta magična knjiga bila u stanju da ispuni želje i oživi prošlost, Luka zalepi i svoje fotografije, crteže i snimke. Na poslednjem snimku su bili on i Stela na skuteru. Beše to rimski raspust 1981. godine. Imao je tada devetnaest godina. Napisao je i ovih nekoliko reči: Nemoj nikada prestati da me voliš...
Zagledao se nekoliko trenutaka u fotografiju. Uskoro će imati pedeset godina i može se reći da je imao relativno ispunjen život, koji mu je doneo dosta zadovoljstava: putovao je, živeo od svoje umetnosti, spoznao uspeh. Ali kad se bolje razmisli, on nikada nije upoznao ništa intenzivnije od magije novih početaka, kada je život još pun obećanja i spokoja.
Luka zatvori knjigu i na korici zalepi crvenu etiketu na kojoj napisa nekoliko reči. Preko telefona se poveza s veb-sajtom za buk-krosing i ostavi kratku poruku. Zatim iskoristi trenutak kada ga niko ne gleda i ćušnu knjigu na jednu od polica između Kitsove poezije i romana Meri Seli.
Luka izađe na trg da uzme motor koji je parkirao blizu taksi stanice. Kanapom veza putnu torbu na prostor za prtljag iza sedišta i zajaha dukati. Onda odmače duž parka Vile Borgeze, zaobiđe Narodni trg, pređe preko Tibra i uz reku stiže do Trasteverea. Ne gaseći motor, zaustavi se ispred porodičnog restorana i podiže vizir kacige. Budući da ga je očekivala, njegova majka izašla je na trotoar. Pogleda svoga sina s nadom da bar ponekad mogu jedno drugom iskazati ljubav samo očima.
Luka zatim ubrza i krenu ka putu kojim se izlazi iz grada, u Porto Venere, govoreći sebi da možda još nije kasno...

Los ANĐELES
PETAK, 24. SEPTEMBAR 7 H UJUTRO

Milo je sedeo na vrhu merdevina, samo u potkošulji i radnom kombinezonu. S valjkom u rukama, vesto je krečio zidove kuhinje.
Karol otvori vrata svoje sobe i pridruži mu se.
„Već si se bacio na posao?", upita ona zevajući.
„Da, nisam mogao da spavam."
Ona pregleda kako je urađeno krečenje.
„Ne radiš površno, a?"
„Ti se šališ! Već tri dana radim kao crnac!"
„Dobro, tačno je da ne izlaziš loše na kraj s tim", prihvati ona. „Pripremi mi jedan kapučino, molim te?"
Milo pristade, a Karol se za to vreme smesti za mali okrugli sto u dnevnom boravku. Posluži se žitaricama iz posude, a zatim otvori kompjuter da pregleda mejlove.
Njeno sanduče bilo je puno. Milo joj je poslao kompletan listing bratstva Tomovih čitalaca, koji već tri godine šalju poruke Bojdu na vebsajtu. Zahvaljujući skupljenim mejlovima, poslatim na sve četiri strane sveta, mogla je da alarmira hiljade čitalaca. Igrala je otvorenih karata, obaveštavala ih o potrazi za nezavršenim primerkom drugog toma Trilogije o anđelima. Otad je svako jutro pronalazila brojne poruke s rečima ohrabrenja i podrške. Ali taj mejl, koji joj se upravo pojavio pred očima, bio je najinteresantniji:
„Dođi da vidiš!", dobaci mu ona.
Milo joj pruži vrelu šoljicu kapučina i pogleda preko ramena. Jedan član je tvrdio da je uočio famozni primerak na sajtu bookerossing.com. Karol kliknu na označenu adresu i nađe se na veb-stranici nekog italijanskog udruženja, koje je s ciljem promovisanja buk-krosing čitanja ohrabrivalo članove da knjige ostavljaju na javnim mestima, kako bi mogle da kruže. Pravila knjige putnika bila su jednostavna: ko želi da neka knjiga krene na večni put, mogao je da je registruje na sajtu i dobije kod pre nego što je pusti ma slobodu.
Karol ukuca Tom Bojd u prozorčetu za pretragu i dobi listu knjiga svog prijatelja, koje se mogu naći slobodne u prirodi.
„To je ta!" uzviknu Milo i pokaza na jednu od fotografija. On zalepi nos za ekran, ali ga Karol odgurnu:
„Pusti me da vidim!"
Nije bilo nikakve sumnje: delo je imalo tamnoplave kožne korice, s pozlaćenim zvezdicama i naslovom romana ispisanim goticom.
Novim klikom Karol sazna da je knjiga prethodne večeri ostavljena u Bebingtonskoj čajdžinici, na Španskom trgu broj 23 u Rimu. Ona otvori još jednu stranicu i uđe u listing informacija koje je želeo da da luca66, pseudonim čoveka koji je roman pustio na slobodu. Navedeno je tačno mesto gde je delo ostavljeno: polica u dnu kafea, kao i čas oslobađanja: 13.56 po lokalnom vremenu.
„Moramo u Rim!", odluči ona.
„Ne prenagljuj!", smirivao ju je Milo.
„Nego kako!", pobuni se ona. „Tom računa na nas. Sinoć si razgovarao telefonom s njim. Opet je počeo da piše, ali Bili još strepi za život." Milo se naceri:
„Bojim se da ćemo stići prekasno. Već je prošlo nekoliko sati otkako je knjiga ostavljena."
„Da, ali to nije isto kao da ju je taj tip ostavio na nekoj stolici ili klupi! On ju je sakrio na polici s drugim knjigama. Mogu proći i nedelje pre nego što je neko primeti!"
Ona pogleda Mila i shvati da je ovaj, pošto je doživljavao razočaranje za razočaranjem, na kraju izgubio poverenje u sebe.
„Radi kako hoćeš, ali ja idem tamo."
Ona se nakači na sajt avio-kompanije. Bio je jedan let za Rim u 11.40. Dok su ispunjavali formulare, naiđoše na upit o broju karata.
„Dve", reče Milo i spusti glavu.

RIM
ŠPANSKI TRG
SUTRADAN

U središtu trga, pored monumentalne fontane Barkača, grupa korejskih turista upijala je svaku reč turističkog vodiča:
Tokom dugog perioda, Španski trg smatran je delom španske teritorije. Ovde se takođe nalazi međunarodno sedište Malteškog reda, koji se zasniva na statutu bla, bla, bla, bla, bla...
Pogleda prikovanog za dno fontane, sedamnaestogodišnja Iseul Park bila je opčinjena izuzetno bistrom tirkiznoplavom vodom, na čijem dnu su se videli novčići koje su tu bacali turisti. Iseul nije volela da bude deo klišea azijskih turista u grupi, koji su često bili predmet podsmeha. Nije se osećala ugodno u tom krdu, toj prevaziđenoj formuli putovanja koja se sastojala od dnevne posete nekoj evropskoj prestonici i čekanja satima da svako napravi isti snimak na istom mestu.
Osećala je zujanje u ušima, sva smetena, drhtala je. Naročito ju je gušio boravak u gužvi. Krhka kao grančica, išunja se iz grupe i skloni se u prvi lokal koji joj se nađe na putu. Bila je to Bebingtonska čajdžinica, Španski trg broj 23...

RIM
AERODROM FJUMIČINO

„Dobro, hoće li konačno da otvore ovo sranje od vrata?", povika Milo. Dok je stajao na sredini aviona, cupkao je od nestrpljenja.
Putovanje je bilo naporno. Nakon polaska iz Los Anđelesa, najpre su se zadržali u San Francisku, zatim u Frankfurtu i najzad se spustili na italijansko tlo. Proveri svoj sat: bilo je pola jedan.
„Siguran sam da nećemo nikada pronaći tu knjigu!", progunđa on. „Napravili smo sav ovaj put nizašta, a i guši me u grlu. Videla si šta su nam poslužili za jelo. Za ovu cenu karte to je uvreda, mrvica, tek toliko da se nešto ubaci u kljun..."
„Prestani s tim tvojim jadikovkama!", zamoli ga Karol. „Ne mogu više da slušam tvoju kuknjavu za svaku sitnicu! Na kraju krajeva, ti si ipak pravi smarač!"
Žagor odobravanja začu se u redu.
Vrata se najzad otvoriše i putnici počeše da se iskrcavaju. Milo krenu svojim putem, dok Karol siđe pokretnim stepenicama i požuri da što pre stigne do taksi stanice. Nažalost, red je bio ogroman, a kola su kružila beskrajno sporo.
„Baš onako kako sam ti i rekao."
Ona ga čak i ne udostoji odgovora. Na licu mesta izvadi policijsku legitimaciju, razgrnu red i autoritativno pokaza svoj sezam službeniku zaduženom za red prilikom ukrcavanja putnika u taksi vozila.
„American police! We need a car, right now. It's a matter of life or death!", povika ona u stilu Prljavog Harija.
Ovo je smešno. To nikada neće proći, pomisli Milo i odmahnu glavom.
Ali nije bio u pravu. Tip sleže ramenima, ne postavi nijedno od trideset šest hiljada pitanja koja je Milo očekivao i za manje od deset sekundi nađoše se u taksiju.
„Španski trg", reče Karol vozaču. „Bebingtonska čajdžinica." ,,I požurite", dodade Milo.

RIM
BEBINGTONSKA ČAJDŽINICA

Iseul Park sede za jedan mali sto u dnu čajnog salona. Mala Korejka pila je veliku šolju čaja i grickala pecivo s umućenim kremom. Grad joj se svideo, ali bi joj se još više svideo da je mogla slobodno da švrlja ulicama, da se iz prve ruke upozna s drugom kulturom, da priča s ljudima, da sedne na terasu nekog kafea obasjanu suncem, da ne mora svaki čas gleda na sat i da nema obavezu da svakih deset sekundi pravi snimak pod pritiskom grupe.
Dok je čekala, pogled joj nije bio prikovan za sat, već za ekran mobilnog telefona. Još nije bilo nikakve poruke od Džimba. Ako je u Italiji bilo jedan po podne, u Njujorku je moralo biti 7 izjutra. Možda se još nije probudio.
Da, ali već pet dana kako su se rastali, a on nijednom nije zvao, niti odgovorio na desetine njenih mejlova i SMS poruka. Kako je to moguće? Ipak su u Njujorku proživeli mesec dana kao u snu. Džimbo je studirao glumu, a Iseul je provela kraj leta na studijskom gostovanju na slavnom njujorškom univerzitetu. Bio je to divan period u kojem je otkrila ljubav u naručju svog američkog prijatelja. On ju je prošlog utorka ispratio na aerodrom, gde se pridružila svojoj grupi, i obećali su jedno drugom da će se čuti svakoga dana, da će nastaviti da razvijaju svoju ljubav uprkos udaljenosti i da će se ponovo videti za Božić. Međutim, otkako je izrekao to lepo obećanje, Džimbo nije davao nikakve znake života, a u njoj se nešto pokidalo.
Ona stavi deset evra na sto da izmiri svoj račun. To mesto je stvarno bilo puno šarma, sa svom tom drvenarijom i redovima polica s knjigama. Zamalo pa da poverujete da se nalazite u nekoj biblioteci. Ona ustade. Nije mogla da odoli želji da zaviri među police. Na faksu je proučavala englesku književnost, a neki od autora koje je obožavala bili su tu: Džejn Ostin, Seli, Džon Kits i...
Ona protrlja oči kad otkri knjigu koja je bila pravi uljez. Tom Bojd? Nikako mu nije mesto u XIX veku! Izvuče knjigu s police i otkri crvenu etiketu zalepljenu na korice. Gonjena radoznalošću, diskretno se vrati za svoj sto kako bi mogla što pažljivije da prouči knjigu. Samolepljiva nalepnica nosila je neobičan natpis:
Dobar dan! Ja nisam izgubljena! Besplatna sam! Nisam kao druge knjige. Namenjena sam da putujem i obilazim svet. Ponesite me, pročitajte i onda me ostavite na nekom javnom mestu.
Hm... Iseul je bila pomalo sumnjičava. Ona odlepi etiketu, prelista roman i otkri njegov čudni sadržaj i prazne stranice, koje su neke druge osobe prisvojile da ispričaju svoje priče. Nešto je dirnu. Ova knjiga joj je izgledala kao da ima nekakvu magnetsku moć. Etiketa je tvrdila da je besplatna, ali je ona i dalje oklevala da je stavi u torbu...

RIM
BEBINGTONSKA ČAJDŽINICA
PET MINUTA KASNIJE

„To je tamo!", viknu Milo i pokaza prstom na police u dnu čajnog salona. Gosti i osoblje trgoše se kad spaziše slona zalutalog u staklarsku radnju.
On se uputi ka policama tako žustro da se jedan stogodišnji čajnik zaljulja i zaplesa u vazduhu, ali ga Karol uhvati in extremis.
„Između Kitsa i Meri Seli", naglasi joj on.
To je to, stigli su do cilja. Džejn Ostin, Kits, Šelijeva, ali... ali nema Tomove knjige.
„Gnjavator, aha!", uzviknu on i grubo udari pesnicom po drvenom panelu.
Dok je Karol tražila roman na drugoj polici, zaposleni u kafeu zapreti da će pozvati policiju. Milo smanji ton i izvini se. Dok je govorio, spazi jedan prazan sto na kojem je u tanjiru bio ostatak peciva, zajedno s posudom sa šantiji kremom. Obuze ga predosećanje, pa priđe stolu i otkri crvenkastu cedulju zalepljenu na lakirano drvo. Pređe pogledom preko teksta i ispusti dugačak uzdah:
„Pre oko pet minuta...", dobaci on Karoli, mašući u njenom pravcu malom crvenom nalepnicom.

32. Zlom na zlo



Hteo sam da shvatiš šta je istinska hrabrost, umesto što zamišljaš da je to čovek koji drži pušku u ruci. Istinska hrabrost je kada znaš kada treba da počneš da se boriš, i da to radiš bez prestanka.
HARPER LI


BRETANJA JUŽNI FINISTER
SUBOTA, 25. SEPTEMBAR

Osunčana terasa restorana bila je nadneta nad zalivom Odjern. Obala Bretanje je bila lepa kao i meksička, čak i kada je bilo hladno vreme.
„Brrr, ledi se kamen!", uzdrhta Bili dok je zakopčavala rajsferšlus svoje kupe-vent jakne.
Budući da je njena operacija bila predviđena za sledeći ponedeljak, odlučili smo da malo skrenemo misli i častimo se odmorom za vikend daleko od Pariza. Što se tiče važnijih događaja, potrošio sam jedan deo našeg novca za iznajmljivanje kola i male kuće blizu Plogofa, naspram ostrva na Seni.
Konobar pompezno stavi nasred stola posudu s morskim plodovima koje smo naručili.
„Ti ne jedeš ništa?", iznenadi se ona.
Sumnjičavo sam pogledao tu kombinaciju ostriga, morskih ježeva, škampa i palurda, a sve vreme sanjao hamburger sa šunkom. Uprkos svemu, pokušah da se izborim s jednim škampom.
„Dobar dečko", našali se ona.
Pruži mi jednu ostrigu, na koju je upravo iscedila krišku limuna. „Probaj, nema ništa bolje na svetu."
Osmotrih sluzavi prizor s nepoverenjem.
„Pomisli na mango kada smo bili u Meksiku!", bila je uporna.
Treba upoznati ukuse stvarnog sveta...
Progutah čvrsto meso mekušca zatvorenih očiju. U ustima mi se zadrža miris alge i lešnika.
Bili mi dobaci pogled, smejući se. Vetar joj razbaruši sedu kosu.
Iza nas se primećivalo njihanje mreža i malih raznobojnih brodića, koji su bili usidreni i spremni da sa svojim vlasnicima krenu u lov na školjke i rakove.
Nemoj da misliš na sutra, ni na trenutak kada ona više neće biti tu. Živi ovaj trenutak.
Šetnja krivudavim ulicama luke, a onda duga šetnja duž plaže Treskadek. Šetnja kolima kroz zaliv Trepase do punte Raz, uz Bilino uporno insistiranje da vozi. Luđački smeh kad smo se setili epizode sa šerifom koji nas je zaustavio zbog prekoračenje brzine u Kaliforniji. Postadoh svestan da već delimo mnogo sećanja. Javi mi se spontana želja da pričamo o budućnosti, ali je odmah potisnuh.
I na kraju, naravno, kiša, koja nas iznenadi usred šetnje po stenama. „Ovde, kao i u Škotskoj, kiša čini sastavni deo pejzaža", dobaci mi ona dok sam ja dahtao. „Možeš li da zamisliš posetu Hajlandu i Loh Lomondu po sunčanom vremenu?"

RIM
TRG NAVONA 19 H

„Probaj ovo, to je prste da poližeš!", reče Karol i pruži Milu kašičicu svog deserta: tartuf sa šantiji kremom.
Milo je pakosno pogleda i proba ledeni krem s čokoladom. Ovaj je imao vrlo zgusnut sastav, s ukusom bliskim tartufima, koji se divno slagao sa srcem od marele.
Sedeli su za stolom na terasi nekog restorana na Trgu Navona, mestu gde obavezno mora da prođe svako ko nogom kroči u Večni grad. Po celom slavnom trgu bile su raspoređene terase i hladnjaci sa sladoledom, idealno mesto za ulične portretiste, zabavljače i prodavce.
Kad je noć počela da pada, konobarica dođe da upali sveću na njihovom stolu. Osećala se prijatnost u vazduhu. Milo je nežno gledao svoju prijateljicu. Uprkos razočaranju što su izgubili trag Tomovoj knjizi, oboje su proveli popodne puno bliskosti u otkrivanju grada. U nekoliko navrata propustio je da joj prizna ljubav koju već dugo oseća prema njoj. Ali strah da će izgubiti njeno prijateljstvo blokirao je sve njegove želje. Osećao se ranjivim i plašio se da će mu srce prepući. Toliko bi želeo da ga ona doživljava u drugačijem svetlu. Tako bi voleo da joj pruži drugačiju sliku o sebi. Da joj pokaže da bi jednoga dana mogao da postane čovek koji će osećati da je voljen.
Pored njih je jedan par Australijanaca večerao sa svojom petogodišnjom kćerkicom, koja je u jednom trenutku počela da razmenjuje poglede i da se glasno smeje zajedno sa Karol.
„Ovo devojče je stvarno neodoljivo, šta misliš?"
„Da, sjajna je."
,,I dobro vaspitana!"
,,A ti, želiš li decu?", upita on pomalo iznenada.
Ona odjednom pređe u defanzivu:
„Zašto me to pitaš?"
„Auh... zato što bi ti bila odlična majka."
„Šta ti znaš o tome?", reče ona agresivno.
„Osećam to."
„Prestani da pričaš besmislice!"
On odjednom postade potišten i iznenađen žestinom njenog brzog odgovora.
„Zašto tako reaguješ?"
„Poznajem te i sigurna sam da je to deo tvojih marifetluka koje pričaš curama da ih smotaš. Zato što misliš da je to baš ono što one žele da čuju."
„Nipošto! Nepravedna si prema meni! Šta sam ti učinio da budeš tako gruba prema meni?", iznervira se Milo i obori čašu.
„Ti me ne poznaješ, Milo! Ne znaš ništa o mom intimnom životu."
,,Pa dobro, ispričaj mi onda, zaboga! Šta je to, kakva je to tajna koja te nagriza?"
Ona ga zamišljeno odmeri i požele da poveruje u njegovu iskrenost. Možda je ipak prenaglila.
Milo podiže čašu i salvetom obrisa stolnjak. Bilo mu je žao što je vikao, ali više nije mogao da podnese njene iznenadne promene ponašanja.
„Zašto si postala tako gruba i osorna kada sam dotakao tu temu?", upita on najtišim glasom.
„Zato što sam već bila trudna", priznade ona i okrenu glavu od njega. Istina je izašla sama po sebi. Kao kad pčela izleti iz nekog bokala, gde je bila zarobljena godinama.
Milo se prenerazi i ostade sleđen na svojoj stolici. Video je samo Karoline oči, koje su sijale u noći kao zvezde tužnog srca. Mlada žena izvadi avionsku kartu i stavi je na sto.
„Baš hoćeš da znaš? Vrlo dobro. Odlučila sam da ti se poverim. Da ti poverim svoju tajnu, ali hoću da posle toga ne dodaš nijednu reč i da ne daješ nikakav komentar. Ispričaću ti ono što niko ne zna, a kada završim, ustaću i uzeću taksi da me odveze na aerodrom. Ima jedan poslednji polazak u 21.30 za London, a odande let u 6 ujutro za Los Anđeles."
„Ti si sigurna da..."
„Sigurna. Da ti ispričam i polazim. A zatim ćeš sačekati barem nedeIju dana pre nego što me pozoveš ili se vratiš da spavaš kod mene. Može samo tako ili nikako."
„Slažem se", potvrdi on. „Učinićemo kako ti želiš."
Karol pogleda oko sebe. U središtu trga, okačene za obelisk, ogromne statue fontane Četiri reke posmatrale su je strogo i preteći.
„Prvi put je to uradio ono veče kada mi je bio rođendan. Tada sam punila jedanaest godina", započe ona.

BRETANJA
PLOGOF PUNTA RAZ

„Nećeš me valjda ubeđivati da umeš da potpališ vatru?", našali se Bili. „Naravno da umem!", odgovorih zbunjeno.
„Vrlo dobro. Hajde, muškarčino, gledam te zadivljenim očima pokorne žene."
„Ako misliš da ćeš me tako naterati..."
Na veliku Bilinu sreću, nevreme se stušti na Finister, zatrese prozorske kapke i donese provalu oblaka na prozore naše kuće u kojoj je vladala polarna hladnoća. Očigledno, rustični šarm, pojam koji je korišćen u oglasu, na francuskom mora da je bio sinonim za bez radijatora i loša izolacija.
Kresnuh šibicu i pokušah da potpalim gomilu suvog lišća koje sam stavio ispod cepanica. Hrpa se vrlo brzo upali... i jednako brzo ugasi.
„Nešto ti ne ide", oceni Bili i pokuša da prikrije osmeh.
Toplo odevena u bademantil, s peškirom kao turbanom na glavi, odskakuta do peći.
„Nađi mi novinskog papira, molim te."
Zavukoh ruku u fioku neke vitrine i izvukoh stari broj L'Eqidpe, s datumom 13. jul 1998. godine, broj nakon pobede reprezentacije Francuske na Svetskom šampionatu u fudbalu. Novine su nosile upečatljiv naslov ZA VEČNOST i prikazivale snimak Zinedina Zidana kako se baca u zagrljaj Juriju Đorkaefu.
Bili raširi listove jedan po jedan i zgužva ih u rastresitu lopticu:
„Treba pustiti da papir diše", objasni ona. „To me je otac naučio."
Onda, ne štedeći na količini, izabra sitna drva, i to samo ona najsuvlja, i stavi ih na hrpu zgužvanog papira. Zatim rasporedi i krupnije cepanice i to tako što napravi neku vrstu kupe.
„Sad možeš da upališ", reče ona ponosno.
Stvarno, dva minuta kasnije, lep plamen rasplamsao se u kaminu.
Začu se hučanje vetra, koji zatrese prozore tako snažno da pomislih da će pući. Onda jedan prozorski kapak zaškripa, a u isto vreme nestade struja i prostorija utonu u polumrak.
Počeh da preturam po strujomeru s nadom da će struja ponovo doći zahvaljujući mom trudu.
„Nije to ništa", rekoh i napravih umirujuću facu. „Bez sumnje preklopnik ili neki osigurač..."
„Možda", odgovori ona rugajući mi se, „ali to po čemu sad čeprkaš je vodomer. Osigurači su kod ulaza..."
Kao vešt igrač, primih ovu primedbu sa osmehom. Dok sam prelazio preko sobe, ona me zgrabi za ruku i...
„Čekaj!"
Ona odveza peškir s kose i kaiš bademantila, koji pade na pod. Zatim je uzeh u zagrljaj, a naše iskrivljene senke se prepleše na zidu.

RIM
TRG NAVONA
19 H 20 MIN

Karol drhtavim glasom iznese Milu golgotu svog uništenog detinjstva.
Ispriča mu o godinama košmara kada joj je očuh dolazio u krevet. Bile su to godine u kojima je izgubila sve: osmeh, snove, nevinost i radost življenja. Pričala mu je o noćima kada joj je ta nezasita zver, kada bi se najzad smirila, prilikom odlaska iz uvek ponavljala: Nećeš da kažeš mami, nemoj da kažeš mami. Kao da mama nije bila u toku!
Pričala je o osećaju krivice, zakonu ćutanja i želji da se baci pod autobus svaki put kad se vraćala iz škole. Onda i taj abortus, kome je bila tajno podvrgnuta s četrnaest godina, kada su je ostavili rasporenu, skoro mrtvu, sa šupljinom u trbuhu i neizlečivom patnjom.
Ispriča mu o Tomu koji joj je pomogao da se vrati u život, danima izmišljajući za nju magični svet Trilogije o anđelima.
Ona najzad pokuša da mu objasni svoje nepoverenje prema muškarcima, o veri u život, koju je izgubila i nikad je više nije ponovo pronašla, o gađenju koje je i danas iznenada obuzme, iako se oseća bolje. Karol prestade da priča i ostade na svojoj stolici. Milo je održao reč i nije otvarao usta. Ipak, jedno pitanje nametalo se samo po sebi.
„Pa kada se sve to završilo?"
Karol je oklevala s odgovorom. Okrenu glavu da proveri je li mala Australijanka otišla zajedno s roditeljima. Ispi gutljaj vode i navuče pulover koji je držala na ramenima.
„To je već drugi deo istine, Milo, a nisam sigurna da pripada meni." „A... a kome onda pripada?"
„Tomu.

BRETANJA
PLOGOF - PUNTA RAZ

Vatra poče da biva sve slabija i da širi po prostoriji drhtavu svetlost.
Pripijeni jedno uz drugo, umotani u isto ćebe, ljubili smo se tako strasno kao u doba prvih ljubavi.
Jedan sat kasnije ustadoh da podstaknem vatru i ubacim cepanicu u ognjište.
Umirali smo od gladi, ali su kredenac i frižider bili prazni. U vitrini sam uspeo da napipam flašu jabukovog vina s čudnim natpisom made in Quebec. Radilo se o ledenom napitku, vinu proizvedenom od jabuka ubranih na drvetu usred zime, kad je plod i sam smrznut. Otvorih bocu i pogledah kroz prozor: nevreme je davalo sebi oduška i nije se video ni prst pred okom.
Umotana u krevetski pokrivač, Bili mi se pridruži pored prozora s dve šolje.
„Želela bih da mi nešto ispričaš", poče ona i poljubi me u vrat. Zgrabi moju bluzu, stavljenu preko naslona stolice, i izvadi moj novčanik. „Mogu li?"
Dadoh joj znak glavom da može. Ona otvori napola rasparanu postavu iza pregrade za kartice, izvrnu je i iz nje ispade metalna čaura.
„Koga si to ubio?", upita ona i pokaza mi mali metak.

Los ANĐELES
ČETVRT MAKARTUR PARK
29. APRIL 1992.

Imam sedamnaest godina. Nalazim se u školskoj biblioteci, pripremam ispite, kad jedna učenica ulazi vičući:
„Oslobođeni su!" Svi u sali shvataju da ona misli na presudu u aferi s Rodnijem Kingom.
Pre godinu dana, mladi crnac pozvan je na sud po prijavi policije Los Anđelesa zbog prekoračenja brzine. U pijanom stanju, odbio je da sarađuje s policajcima, koji su onda pokušali da ga savladaju električnim pendrekom.
Pošto im je pružio otpor, žestoko su ga premlatili, ne znajući da će tu scenu s balkona snimiti zaljubljenik u kamere i već sutradan poslati kasetu Kanalu 5. Slike su vrlo brzo objavljene i putem televizijske mreže obišle ceo svet. I izazvale bes manjina, opšti stid i negodovanje javnosti.
„Oslobođeni su!"
Odjednom se prekida svaki razgovor i počinju da pljušte psovke sa svih strana. Osećam kako u meni počinju da rastu gnev i odvratnost. Crnci su većina u četvrti. Odmah shvatam da stvari kreću na loše i da bi bilo najbolje đa se vratim kući. Na ulici se vest o presudi širi kao virus. Vazduh je nabijen elektricitetom i ogorčenjem. Naravno, to nije prva policijska mrlja ni prvi sudski fijasko, ali ovog puta postoji snimak, a to sve menja. Cela planeta je videla kako se četiri pobesnela policajca bacaju na tog jadnika: više od pedeset udaraca pendrekom i desetak udaraca nogom sručilo se na čoveka vezanog lisicama. Nerazumljivo oslobađanje predstavlja kap koja će preliti čašu. Godine vladavine Regana i Buša nanele su strašnu štetu najsiromašnijima. Ljudima ih je preko glave. Dosta je nezaposlenosti i bede. Dosta s haranjem droge i obrazovnim sistemom koji stvara nejednakosti.
Kad sam se vratio kući, uključujem televizor i uzimam posudu sa žitaricama. Pobuna je eskalirala na raznim mestima i ja već vidim šta će nastati u naredna tri dana: pljačke, požari, neredi, sukobi s policijom. Blokovi koji se ukrštaju s Firencom i Normandijom gore u ognju i krvi. Razni tipovi beže s kutijama punim namirnica, koje su pokrali po radnjama. Drugi vuku kolica ili palete na točkovima, na kojima prevoze nameštaj, krevete ili aparate za domaćinstvo. Vlast uporno poziva na mir, a ja znam da od toga nema ništa. I zaista se događa sve što sam predvideo...
Skupljam svu ušteđevinu, koju sam sakrio u radio-aparatu, uzimam skejtbord i jurim kod Markusa Blinka.
Markus je mala protuva iz kraja, dobrica koji ne pripada nijednoj bandi i zadovoljava se preprodajom ukradenih sitnica, dilovanjem trave i švercom oružja. Išli smo zajedno u osnovnu školu i prilično me gotivio zato što sam u dva-tri navrata pomogao njegovoj majci da popuni papire za socijalnu pomoć. U kraju je ključalo. Svi su već naslućivali da će bande izazvati haos i da će iskoristiti nerede da namire račune s drugim bandama i policijom. Markus mi je za dvesta dolara prodao glok 22, kakvih je bilo na desetine u svakom gradu u to gadno vreme, kada su mnogi korumpirani policajci preprodavali službeno oružje, a onda izjavljivali da su ga izgubili. Markus mi za još dvadeset dolara takođe daje i šaržer s petnaest metaka. Tako naoružan, vraćam se kući, osećajući hladni i teški metal u džepu.

Te noći ne spavam mnogo. Mislim na Karol. Sada imam samo jednu brigu: da to zlostavljanje konačno prestane. Mašta može mnogo, ali ne može sve. Priče koje joj pričam omogućuju joj bekstvo u imaginarni svet, gde na nekoliko sati zaboravi fizičku i mentalnu torturu kojoj ju je podvrgavao njen mučitelj. Ali to više nije dovoljno. Živeti u mašti nije rešenje na duge staze, ne više nego kad neko uzima drogu ili se opija da zaboravi na svoju bedu.
Tu se ništa ne može: kad-tad, uvek se sve završava tako što stvarni život prevlada nad imaginarnim.

Sutradan se nasilje potpuno nekontrolisano razbuktava. Helikopteri stalno nadleću grad, a televizijski kanali daju direktan prenos iz grada u opsadnom stanju. Los Anđeles: pljačke, batinjanja, kuće u plamenu, razmena vatre između snaga reda i pobunjenika. Toliko reportaža koje otvoreno prikazuju dezorganizaciju i nesposobnost policije, nemoćne da spreči pljačke.
Pod pritiskom situacije, zbog sve većeg broja mrtvih, gradonačelnik preko medija daje izjavu kojom najavljuje vanredno stanje i da će pozvati Nacionalnu gardu da uspostavi prekid vatre od sumraka do zore. Loša ideja: u gradovima kažu da ljudi najviše polude baš kad se fešta bliži kraju.
U našem kraju je bilo dosta radnji koje su držali Azijci, a koji su ceo život uložili u njih. U to vreme je napetost između Crnaca i Korejaca bila na vrhuncu i drugog dana pobune većina malih trgovina, samoposluga i prodavnica alkohola u vlasništvu Korejaca biva uništeno, a policija ne interveniše.
Skoro je podne. Već čitav sat držim ravnotežu na mom skejtu ispred bakalnice Karolinog očuha. Uprkos rizicima, on je ipak otvorio radnju, bez sumnje se nadajući da će ga pljačka zaobići jer je domaći. Ali ubrzo shvata da je vrag odneo šalu i ja vidim da se sprema da spusti gvozdenu zavesu na izlog.
To je trenutak koji sam izabrao za izlazak na bojište.
„Treba li vam pomoć, gospodine Alvareze?"
On nije nepoverljiv prema meni. Dobro me poznaje, a ja imam facu koja uliva poverenje.
„Ehej, Tome! Može, pomozi mi da unesem ove drvene ploče."
Uzimam po jednu pod svaku mišku, pratim ga i ulazim u radnju.
To je pomalo jadna bakalnica, kakvih ima na desetine u kraju. Tip prodavnice koja nudi samo najneophodnije proizvode i sudbina joj je da preko noći nestane čim se u blizini pojavi neki Volmart.
Kruz Alvarez je Latinoamerikanac srednje građe, dosta zdepast, širokog i četvrtastog lica. Ima izgled glumca koji igra trećerazredne uloge u filmovima o prostituciji, a može proći i kao gazda noćnog kluba.
„Uvek sam im govorio da će jednog dana ove kurve od...", započe on pa ućuta kad spazi glok 22 uperen u njega.
Bakalnica je bila prazna, tad nije bilo bezbednosnih kamera. Trebalo je samo da pritisnem okidač. Neću ništa da mu kažem, čak ni crkni, prljavi pokvarenjače. Nisam tu da uspostavljam pravdu i ispravljam previde zakona. Ne želim da slušam ni njegova objašnjenja. U mom gestu nema ničega slavnog, nikakvog junaštva, nikakve hrabrosti. Samo hoću da patnja kojoj je Karol izložena prestane, a ovo je jedini način koji sam pronašao. Pre nekoliko meseci, a da joj to nisam rekao, anonimno sam prijavio slučaj Centru za socijalno planiranje porodice, koji se nije ni oglasio. Zatim sam policiji poslao pismo, na koje niko nije obratio pažnju. Ne znam više gde je dobro, a gde zlo. Ne verujem u Boga, a ne verujem ni u sudbinu. Verujem samo da mi je mesto ovde, s tim oružjem i da moram povući obarač.
„Tome! Šta ti to namera..."
Približavam se da pucam u metu koja mi je sasvim blizu. Ne želim da ga promašim i hoću da iskoristim samo jedan metak.
Otvaram vatru.
Glava mu eksplodira, a kapi krvi padaju na moju odeću.
Sam sam u radnji. Sam na svetu. Ne mogu više da stojim na nogama.
Drhte mi ruke i celo telo.
Odlazi!
Dižem čauru i stavljam je u džep, kao i glok. Zatim se, trčeći, vraćam kući.
Tuširam se, spaljujem odeću, a pošto sam ga detaljno obrisao, oslobađam se pištolja bacivši ga u kontejner. U magnovenju, odlučio sam da sačuvam čauru, da se prijavim u slučaju da neko nedužan bude optužen umesto mene. Da li bih zaista imao hrabrosti da to i uradim?
To nikada neću saznati.

Bretanja
Plogof - punta Raz

„Nikome nisam ispričao šta sam učinio, do sada. Živeo sam s tim, to je sve."
„Šta se posle dogodilo?", upita Bili.
Ponovo legosmo na kauč. Sklupčana iza mene, prelazila je rukom preko mojih grudi, dok sam je ja držao za bokove, kao prikačen za neki splav.
Izrekavši sve to, spao mi je teret sa srca. Osećao sam da me ona razume i da me ne osuđuje, a to je sve što sam očekivao.
„To veče je Buš Stariji održao govor preko televizije i rekao da anarhiju više neće tolerisati. Sutradan je četiri hiljade vojnika Nacionalne garde okupiralo grad, a uskoro im se pridružilo i nekoliko kontingenata marinaca. Četvrtog dana počeo je da se vraća mir i gradonačelnik je proglasio prekid vatre."
,,A istraga?"
„U pobuni je smrtno stradalo pedesetak ljudi i bilo je nekoliko hiljada ranjenih. U narednim nedeljama je u gradu izvršeno na hiljade hapšenja, manje-više opravdanim, delom i samovoljnih, ali niko nikada nije bio optužen za ubistvo Kruza Alvareza."
Bili pređe rukom preko mojih trepavica i poljubi me u vrat: „Da spavamo sada."

Rim
Trg Navona

„Doviđenja, Milo, hvala što si me saslušao bez prekida", reče Karol, ustajući.
Još u šoku, on ustade za njom i zadrža je blagim pokretom ruke. „Čekaj... Kako si sigurna da je to učinio Tom kad ti on nikad nije pričao o tome?"
„Ja sam policajac, Milo. Pre dve godine dobila sam ovlašćenje da proverim neke arhive LAPD i zatražila pristup dosijeu o ubistvu moga očuha. Nije bilo bogzna čega u njemu: dve-tri izjave komšija, nekoliko fotografija s mesta zločina i kratak, potpuno površan izveštaj o uzimanju otisaka. Nikoga nije bilo briga da sazna ko je ubio sitnog trgovca iz Makartur Parka. Ipak, na jednom od snimaka se veoma jasno vidi skejtbord, oslonjen uspravno uza zid, s naslikanim meteorima na dasci."
„A taj skejtbord..."
„Ja sam ga poklonila Tomu", reče ona, okrenu se i ode.

33. Osloni se na mene



Možemo da činimo dobre stvari za onog koga volimo. Rečima, spokojstvom, zadovoljstvom. Ti si mi dala ono najdragocenije od svega: osećaj da mi nedostaješ. Ne mogu da živim bez tebe, čak i dok te gledam, ti mi nedostaješ.
KRISTIJAN BOBEN


Ponedeljak, 27. septembar
Pariz
Evropska bolnica MARIJA KIRI

Brojna hirurška ekipa okruživala je profesora Žana Batista Kluzoa. Ovaj testericom otvori Bilin grudni koš, odozdo naviše, sve do brade. Onda priđe srčanoj maramici, da proveri koronarne arterije i sredi vantelesnu cirkulaciju ubacivanjem jakog rastvora s kalijumom, koji veštački izazva srčani zastoj. Kao zamena srca radila je pumpa, a umesto pluća respirator.
Svaki put kad bi vršio operaciju na otvorenom srcu, Žan Batist Kluzo osećao je isto divljenje pred tim skoro magičnim organom koji nas povezuje sa životom: 100.000 otkucaja dnevno, 36.000.000 godišnje, više od 3.000.000.000 u toku života. A sve to iz jedne zakrvljene pumpe koja izgleda tako krhko...
Najpre otvori desnu srčanu pretkomoru, zatim levu i pristupi odstranjivanju dva tumora, čisteći za svakim tkivo kako bi sprečio pojavu recidiva. Vlaknasti tumor zaista je imao neuobičajenu veličinu.
Prava sreća da je otkriven na vreme!
Za svaki slučaj, on pretraži srčane komore i šupljine, u potrazi za još nekim miksomom, ali ne uoči više nijedan.
Kada je završio s intervencijom, poveza srce s aortom, provetri pluća, stavi drenove da izvuče krv i zaši grudni koš čeličnom iglom.
Brzo urađeno je dobro urađeno! pomisli on i skide rukavice, pa izađe iz operacione sale.

JUŽNA KOREJA
ŽENSKI UNIVERZITET IVA

Sunce je zalazilo nad Seulom. Kao i svako veče u vreme špica, ulice korejske prestonice bile su zakrčene saobraćajem.
Iseul Park izađe iz stanice metroa, krenu trotoarom, prođe kroz popločani prolaz i dođe do univerzitetskog naselja. Uvučen u srce studentske četvrti, Univerzitet Iva brojao je više od dvadeset hiljada studenata i bio je jedan od najboljih i najprestižnijih u zemlji.
Iseul siđe niz ogromne blago nagnute stepenice i izađe na ono što su svi zvali rupa: prostor sav u staklu, sastavljen od dve zgrade, jedne naspram druge, s betonskim međuprostorom za šetnju. Ona se uputi ka glavnom ulazu tog prozirnog zdanja u obliku parobroda, čije je prizemlje sa svim tim buticima i bifeima ličilo na ultramoderni trgovački centar. Uđe u lift, krenu na gornje spratove, na kojima su bile učionice, pozorište, bioskop, sportska sala, a njoj je posebno interesantna bila velika biblioteka, otvorena dvadeset četiri sata dnevno. Ona zastade kod automata da kupi zeleni čaj, pa onda pronađe mesto u dnu prostorije. Ovde se čovek stvarno osećao kao da je u XXI veku: svaki sto imao je formu radnog mesta, s kompjuterom i trenutnim pristupom svim knjigama iz biblioteke koje su numerisane.
Iseul protrlja oči. Jedva se držala na nogama. Prethodno veče vratila se sa svog studijskog putovanja i već je imala posla preko glave. Dobar deo večeri provede u zapisivanju i čitanju predavanja, istovremeno neprekidno bacajući pogled na ekran telefona kad god zavibrira da najavi dolazak mejla ili SMS-a. Nažalost, nijedan nije bio onaj kojem se nadala.
Drhtala je, bilo joj je hladno, počinjala je da ludi. Zašto joj Džimbo ne daje nikakav znak života? Da li se prevarila u njemu, a obično je vrlo nepoverljiva i oprezna s ljudima?
Bilo je oko ponoći. Biblioteka se malo-pomalo praznila, ali je izvestan broj studenata ostajao tu do tri-četiri ujutro. Tako je bilo i sada...
Iseul izvadi iz torbe knjigu Toma Bojda, koju je pronašla u čajnom salonu u Italiji. Poče da okreće stranice, sve dok ne naiđe na fotografiju Luke Bartoletija i njegove prijateljice Stele, na skuteru na rimskim ulicama, kad su imali dvadesetak godina.
Nemoj nikada prestati da me voliš, napisala je mlada Italijanka. Bilo je to upravo ono što je ona želela da kaže Džimbu...
Izvadi makaze i tubu lepka iz svog školskog pribora i iskoristi prazne strane da na njima zalepi najlepše fotografije napravljene tokom četiri nedelje sreće koje je proživela s njim.
Zapljusnu je talas sećanja kad naiđe na karte za predstave i izložbe koje su posećivali: Retrospektiva Tima Bartona u MoMa, muzička komedija Čikago u Ambasador teatru, kao i svi filmovi koje su otkrili u Njujorškoj kinoteci: Doni Darko, Rekvijem za san, Brazil...
Radila je cele noći, unoseći u to celo svoje biće i srce. U ranu zoru, crvenih očiju i s pometnjom u glavi, zaustavi se kod pošte u upravnoj zgradi da kupi koverat s pečatnim voskom, stavi unutra knjigu s tamnoplavim koricama i posla je u SAD.

PARIZ
EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI
SALA ZA SRČANU REANIMACIJU

Bili se postepeno budila. Još s respiratorom, nije mogla da govori zbog intubacione sonde u dušniku.
„Skinućemo vam to za nekoliko sati", smirivao ju je Kluzo.
On proveri male elektrode na njenim grudima, koje će stimulisali srce u slučaju da zastane.
„Zasad nema nikakvog problema", reče on.
Nasmeših se Bili, a ona mi odgovori treptanjem. Sve je išlo dobro.

SREDA, 29. SEPTEMBAR
NJUJORK
GRINIČ VILIDŽ

„U frci sam!", žalila se devojka dok se oblačila. „Rekao si mi da si navio budilnik!"
Ona navuče suknju, obu mokasine i zakopča bluzu.
Mladić je ležao u krevetu i posmatrao je blaženim osmehom.
„Ako hoćeš da me nazoveš, imaš moj broj...", reče ona dok je otvarala vrata.
„Okej, Kristi."
„Moje ime je Keri, stoko!"
Džejms Limbo zvani Džimbo iskezi se od uva do uva. Ustade i proteže se, ne potrudi se da se izvini, niti da zadrži jednokratnu prijateljicu. Izađe iz sobe i ode da pripremi nešto za doručak.
Sranje, nema više kafe! opsova on kad otvori kuhinjski ormar.
Pogleda kroz prozor stana u zgradi od smeđeg kamena i spazi Keri Mejčin Čouz kako prelazi ulicu, odlazeći ka Hjustonovoj ulici.
Dobro parče. Sve u svemu, osrednje... šest od deset, oceni on ravnodušno. U svakom slučaju, nedovoljno da bismo ponovili.
Vrata stana se otvoriše i Džonatan, njegov cimer, uđe s dve šolje kafe koje je kupio u kafedžinici na uglu ulice.
„Sreo sam dostavljača iz UPS-a dole na ulazu u zgradu", reče on i bradom pokaza na paket koji je nosio ispod miške.
„Hvala", reče Džimbo i zgrabi koverat i duplu late kafu s karamelom. „Duguješ mi 3,75 dolara", opomenu ga Džonatan. „Plus 650 za stanarinu, koje sam ti pozajmio pre dve nedelje."
„O, dobro bre!", promumla Džimbo gledajući adresu na koverti.
„To je od Iseul Park, zar ne?"
,,U šta li sam se upetljao?" upita Džimbo poluglasno, otvarajući koverat u kojem nađe knjigu Toma Bojda.
Čudna stvar, pomisli dok je listao roman i gledao zalepljene fotografije raznih vlasnika.
„Dobro znam da te baš briga za moje mišljenje, ali dopusti mi da ti nešto kažem: nisi se lepo poneo prema Iseul."
„Stvarno me baš briga za tvoje mišljenje", potvrdi Džimbo i ispi gutljaj kafe.
„Ima i dosta njenih poruka na kompu. Čak brine da ti se nešto desilo. Budi bar toliko uviđavan da je obavestiš na čemu je s tobom. Zašto si takav kreten s devojkama? U čemu je tvoj problem?"
„Moj problem je u tome što je život kratak i što ćemo svi da pocrkamo jednoga dana. Je li ti to dovoljno objašnjenje?"
„Ne, ne vidim kakve to veze ima."
„Ja hoću da postanem režiser, Džonatane. Moj život su filmovi i ništa drugo. Znaš li šta je rekao Trifo? Film je važniji od života! Pa dobro, za mene je to isto. Ne želim da se vežem, neću dete, neću brak. Svako može biti muž ili otac, ništa lakše, ali samo je jedan Kventin Tarantino ili Martin Skorseze."
„Hm... tebi nisu sve koze na broju, stari moj..."
„Ako ne razumeš, utoliko gore po tebe. Pusti sad to!", odgovori Džimbo iz kupatila.
Istušira se i obuče na brzinu.
„Dobro, žurim", dobaci on i zgrabi torbu. „Imam predavanje u podne." ,,I to je to! I ne zaboravi stanar..."
Prekasno, već je zalupio vrata.
Džimbo je bio gladan. Kod Mamuna kupi falafele na kartonu i proždra ih halapljivo na putu ka Filmskom fakultetu. Kako je imao još vremena, zaustavi se u kafiću koji se graničio sa školskom zgradom da popije koka-kolu.
Za šankom ponovo pregleda knjigu s gotskim koricama, koju mu je poslala Iseul. Mlada i lepa Korejka bila je vrlo seksi i inteligentna. Oboje su se lepo zabavljali, ali sada je postala dosadna s tim sladunjavim fotografijama.
Knjiga ga ipak zaintrigira. Trilogija o anđelima? To mu je nešto govorilo... Razmisli i seti se da je u Varajetiju pročitao da je Holivud otkupio prava na roman i da se sprema snimanje filma za koji se najavljuje da će biti apsolutni svetski hit. Ali zašto je ovaj primerak romana u ovakvom stanju? On ustade s taburea i sede ispred jednog od kompjutera koji su bili na raspolaganju gostima. Otkuca Tom Bojd i ime romana i naiđe na hiljade podataka, ali ograniči potragu na poslednjih sedam dana i otkri da je neko preplavio forume s nadom da će pronaći neobični primerak knjige s praznim listovima od 266. strane.
A taj primerak je bio upravo ovaj koji je on imao u svojoj torbi!
Izađe na trotoar, ne prestajući da razmišlja o onome što je upravo pročitao. Onda mu se u glavi rodi jedna ideja.

GRINIČ VILIDŽ
ISTOGA DANA KASNO PO PODNE

Keruak i komp. bila je mala knjižara na Grin stritu, specijalizovana za kupovinu i prodaju polovnih i antikvarnih knjiga.
U tesno skrojenom odelu i s tamnom kravatom, Kenet Endruz dodade u izlog knjigu koju je tek nabavio prilikom burnog ostavinskog postupka između naslednika jedne stare kolekcionarke: bio je to primerak knjige Siđi, Mojsije, s potpisom Vilijama Foknera. Knjiga se našla između originalnog izdanja Skota Ficdžeralda, skupocenog originalnog rukopisa ser Artura Konana Dojla, plakata za neku izložbu koji je potpisao Endi Vorhol i koncepta pesme Boba Dilana, koji je on napisao na računu iz restorana.
Kenet Endruz bavio se tim poslom već skoro pedeset godina. Doživeo je slavna vremena boemske književnosti kada je u pedesetim godinama XX veka Vilidž bio omiljeni kraj bitnika, pesnika i kantri pevača. Ali s poskupljenjem zakupnina, avangardni umetnici su se već odavno preselili u druge četvrti, pa su sada stanovnici Griniča bili srećni ljudi, koji su njegove relikvije kupovali po izuzetno visokim cenama i tako pomalo oživljavali dah prošlih vremena koja nikad nisu spoznali.
Zvono na vratima radnje zazvecka.
„Dobar dan", reče Džimbo dok je prilazio.
Već je nekoliko puta dolazio u ovu radnju i smatrao je da je živopisna.
Prigušeno svetlo, ustajali miris i stare slike u bakrorezu stvarali su utisak da se nalazite u dekoru nekog starog filma ili u paralelnom svetu, izolovanom od gradske vreve.
„Dobar dan", odgovori Endruz. „Šta mogu da učinim za vas?"
Džimbo stavi knjigu Toma Bojda na pult, kako bi je pokazao knjižaru. „Da li vas zanima ovo?"
Stari čovek stavi naočare i detaljno pregleda roman, praveći prezrive grimase: veštačka imitacija kože, popularna beletristika, greška u izradi, da ne govorimo o svim tim fotografijama koje su tu smandrljane zajedno. Po njemu, knjiga je bila dobra samo za kontejner.
Baš se spremio da to i kaže svom sagovorniku, kad se iznenada priseti kratkog članka koji je pročitao u reviji Američko knjižarstvo, u vezi sa specijalnim izdanjem bestselera koje je u potpunosti uništeno zbog greške u štampanju. Moglo bi biti da to...
„Nudim vam devedeset dolara", predloži on sledeći intuiciju.
„Šalite se", ljutnu se Džimbo. „To je poseban primerak. Mogu da dobijem deset puta više na internetu."
„Pa dobro, onda, hajde. Mogu da ti ponudim sto pedeset dolara. To je moja poslednja ponuda: uzmi ili ostavi."
„Posao zaključen", odluči Džimbo nakon kraćeg razmišljanja.
Kenet Endruz sačeka da mladić napusti radnju, pa pronađe članak iz revije koji je govorio o knjizi.

Loš posao za Dabldej! Kompletni tiraž 100.000 primeraka specijalnog izdanja drugog toma Trilogije o anđelima, uspešnog autora Toma Bojda, morao je biti uništen.

„Hm, zanimljivo", proceni stari knjižar. Uz malo sreće, možda je došao do jedinstvenog primerka...

RIM
ČETVRT PRATI 30. SEPTEMBAR

S belom keceljom na sebi, Milo je služio arančini, pitone i pice u sicilijanskom restoranu u Scipionovoj ulici. Posle Karolinog odlaska, odlučio je da ostane nekoliko dana u Rimu, pa mu je ovaj posao omogućavao da plati omanju hotelsku sobu i da se besplatno hrani. Svakoga dana razmenjivao je elektronsku poštu s Tomom i bio oduševljen što je ovaj opet počeo da piše. Obnovio je kontakt sa Dabldejom i raznim drugim izdavačima, kako bi im saopštio da su prerano otpisali njegovog prijatelja i da će uskoro u knjižarama imati novi roman Toma Bojda.
„Večeras slavim rođendan", reče mu jedna stalna gošća, lepa crnka koja je radila u deluks prodavnici cipela u Vija Kondoti.
„Drago mi je što sam to saznao."
Ona zagrize arančini, a nekoliko mrvica ostade joj na nakarminisanim usnama.
„Organizujem proslavu s prijateljima u mom stanu. Ako vam odgovara da navratite..."
„Ljubazno od vas, ali ne mogu."
Pre samo nedelju dana ne bi morala da ga moli, ali otkad mu se Karol poverila, više ništa nije bilo isto. Bio je potresen pričom svoje prijateljice, koja mu je otkrila skrivenu stranu dvoje ljudi koje je voleo najviše na svetu. Obuzela su ga kontradiktorna osećanja: beskrajno saosećanje s Karol, za koju je osetio još jaču ljubav, ponos i poštovanje prema Tomovom činu, ali i uvređenost što je tako dugo bio isključen iz tog kruga poverenja a naročito mu je bilo žao što se on sam nije setio da odradi taj prljavi posao.
„Mislim da ću onda ostati da probam i kasato", reče mesnata Italijanka i pokaza na kolač prekriven prezrelim voćem.
Milo se spremao da joj iseče parče kad mu telefon zavibrira u džepu. „Izvinite me."
Bio ie to mejl od Karol, koji se sastojao od dve reči:
Pogledaj ovo!
U prilogu je bio prateći tekst.
Nekako kliknu tačskrin lepljivim rukama i zadrža se na sajtu koji mu je omogućio da pregleda spisak profesionalnih knjižara, specijalizovanih za retke knjige.
Ako su informacije bile tačne, knjižara iz Grinič Vilidža upravo je ponudila na prodaju knjigu koju su tražili!
Skoro istovremeno dobi SMS od Karol:
Sastanak na Menhetnu?
I on odgovori kratko:
Stižem
Skide kecelju, ostavi je na šank i kidnu iz restorana. „Šta bi s mojim desertom?", pobuni se gošća.

34. The Book of life



Vreme za čitanje uvek je ukradeno vreme. To je bez sumnje razlog zbog kojeg se metro smatra najvećom bibliotekom na svetu.
FRANSOAZ SAGAN


PARIZ
EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI

Bili se oporavljala začuđujućom brzinom. Izvučen joj je veštački respirator, drenovi i razne elektrode, pa su je onda prebacili u odeljenje bolnice predviđeno za oporavak.
Kluzo je svaki dan dolazio i proveravao da li je došlo do eventualnih infektivnih komplikacija ili tragova izliva tečnosti u srčanu maramicu, ali je prema njegovom mišljenju sve bilo pod kontrolom.
Što se mene tiče, od bolnice sam napravio ispostavu kancelarije. Od 7 i 30 do 19, sa slušalicama na ušima kako me ne bi uznemiravao spoljašnji svet, radio sam na laptopu u bifeu u prizemlju. U podne sam dobijao obrok za zaposlene, a tu pogodnost lično mi je obezbedio Kluzo.
Kad li je ovaj tip spavao? Da li je jeo? To je tajna... I tako sam, kao pratilac, dobio krevet u Bilinoj sobi pa smo noći provodili zajedno. Nikada nisam bio tako zaljubljen. Nikada nisam pisao s takvom lakoćom.

GRINIČ VILIDŽ 1. OKTOBAR
KRAJ POPODNEVA

Karol stiže prva ispred male knjižare u Grin stritu.
Knjižara Keruak i komp.
Ona pogleda kroz izlog i nije mogla da veruje svojim očima.
Knjiga je bila tu!
Ukrašena etiketom jedinstveni primerak, stajala je na polici pored zbirke pesama Emili Dikinson i plakata za film Neprilagođeni, s posvetom Merilin Monro.
Ona oseti Milovo prisustvo iza leđa.
„Sve čestitke za istrajnost", reče on prilazeći joj. „Ovaj put sam stvarno mislio da je više nikada nećemo pronaći."
„Jesi li siguran da je to ta knjiga?"
„Odmah ćemo proveriti", reče on i uđe u radnju.
Kenet Endruz samo što nije zatvorio radnju. Stajao je ispred polica i vraćao na mesto knjige s kojih je upravo obrisao prašinu. Prekide slaganje i dočeka nove mušterije.
„Gospodine, gospodo, šta mogu da učinim za vas?"
„Želimo da pogledamo jednu od vaših knjiga", zamoli Karol i pokaza prstom na Tomov roman.
„Ah! Izuzetno delo!", uzviknu knjižar i uze knjigu iz izloga, rukujući njome sa istom opreznošću kao da u ruci ima prvi odštampani primerak.
Milo pregleda roman sa svim njegovim dodacima, iznenađen načinom na koji su ga razni čitaoci prisvojili.
„Onda?", upita Karol zabrinuto.
„To je taj."
„Kupujemo ga!" reče ona puna entuzijazma.
Bila je uzbuđena i ponosna. Zahvaljujući njoj, Bili je sada van opasnosti! „Odličan izbor, gospođo. Spakovaću vam knjigu. Kako želite da izmirite račun?"
,,Oh... A koliko košta?"
Iskusan i lukav, Kenet Endruz umeo je da nanjuši oduševljenje mušterije i nije nimalo oklevao da razreže nerazumnu cenu.
„Šest hiljada dolara, gospođo."
„Šta! Vi se šalite?", zagrcnu se Milo.
„To je jedinstven primerak, jedan jedini!", nije se dao knjižar.
„To je pljačka!"
Stari čovek im pokaza vrata:
„Ja vas, naravno, ne primoravam ni na šta."
„Tako znači! Nosite se u...", razljuti se Milo.
„Idem tamo iz ovih stopa, dragi gospodine, i želim vam prijatno veče", uzvrati Endruz i ponovo stavi roman na policu.
„Sačekajte!", zamoli Karol pokušavajući da smiri loptu. „Platiću traženu sumu."
Izvadi novčanik i pruži knjižaru kreditnu karticu.
„To je vrlo ljubazno, gospođo", reče on uzimajući mali plastični pravougaonik.

PARIZ
EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI
ISTOG DANA

„Dobro, mogu li da se vratim kući? Dosta mi je ovog produžavanja!", požali se Bili.
Profesor Kluzo joj uputi strog pogled.
„Boli li vas kad pritisnem ovde?", upita je on pipkajući je po grudnom košu.
„Malo."
Lekar je bio zabrinut. Bili je imala temperaturu. Ožiljak joj je pocrveneo i zagnojio se, a šav se blago rastavio. Možda je to bila samo površinska infekcija, ali on ipak naredi da se urade nekoliko pregleda i analiza.

NJUJORK

„Kako to odbijena?", zagrme Milo.
,,I ja sam zbunjen", izvini se Kenet Endruz, „ali izgleda da postoji mali problem s kreditnom karticom vaše žene."
„Ja nisam njegova žena", ispravi ga Karol.
Ona se okrenu Milu.
„Možda nema dovoljno na računu. Moram da pozovem banku da izvrši prenos novca s drugog računa, ali danas je petak, a za to verovatno treba vremena", objasni ona knjižaru.
„Nema nikakvih problema. Dođite ponovo kad budete mogli." „Ovaj roman nam je veoma važan", napomenula je ona. „Čuvaću ga do ponedeljka uveče", obeća Endruz.
„Mogu li vam verovati?"
„Imate moju reč, gospođo."

PARIZ
EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI
PONEDELJAK, 4. OKTOBAR

„Jao!", jauknu Bili kad joj bolničarka stavi toplu kompresu na grudni koš. Ovoga puta bol je bio žešći. Tokom vikenda je imala temperaturu i profesor Kluzo premestio ju je iz odeljenja za oporavak na kardiologiju.
Pregledao joj je ožiljak od rane. Bio je potpuno upaljen, a iz rane je neprekidno curila neka tečnost. Kluzo se plašio zapaljenja kostiju i koštane srži medijastaze, retke ali opasne komplikacije koju uzrokuju stafilokoke.
Naredio je razne preglede, ali nijedan mu nije bio od velike pomoći. Rendgenski snimak grudnog koša pokazao je pucanje dva čvrsta šava, ali je bilo teško objasniti razlog blagih hematoma nastalih još tokom operacije.
Možda se brinuo bez razloga...
Oklevao je, a zatim odlučio da radije sam izvrši poslednji pregled. Zari tanku iglu u šupljinu između dva plućna krila, da bi punktirao malo medijastinalne tečnosti. Već golim okom je bilo uočljivo da je nalaz neophodan.
Prepisa intravenoznu terapiju antibioticima i hitno posla laboratoriji da uradi nalaz.

GRINIČ VILIDŽ
PONEDELJAK, 4. OKTOBAR 9 H 30 MIN

Kao što je radio svako jutro kad je bio u Njujorku, milijarder Oleg Mordorov zastade ispred malog kafića u Brumovoj ulici da naruči kapučino. Izađe na trotoar s plastičnom čašom u ruci i uputi se ka Grin stritu.
Jesenje sunce je blagom svetlošću obasjavalo zgrade na Menhetnu. Oleg je voleo da luta ulicama. To za njega nije bilo izgubljeno vreme. Naprotiv, bili su to trenuci razmišljanja u toku kojih je često donosio najznačajnije odluke u životu. Imao je zakazan sastanak u 1 1 sati, da konačno ugovori važan posao u vezi svojih nepokretnosti. Kompanija kojom je upravljao spremala se da otkupi kuće i skladišta u Vilijamsburgu, Grinpointu i na Koni Ajlandu i da na tom prostoru sagradi luksuzne kuće. Bio je to projekat za koji nije imao neophodni pristanak stanovnika te četvrti, ali to nije ni bio problem.
Oleg je imao četrdeset četiri godine, ali mu je njegovo pomalo okruglo lice davalo mlađi izgled. U farmerkama, jakni od somota i dukserici s kapuljačom, izgledom nije odavao koje u stvari: jedan od najbogatijih Rusa. Nije pokazivao spoljne znake bogatstva, nije se vozio luksuznom limuzinom, a telohranitelj, koji ga je ipak čuvao, umeo je da se neupadljivo drži na distanci. S dvadeset šest godina predavao je filozofiju u Avačinskom zalivu, gde su mu predložili da bude član opštinskog veća Petropavlovsk Kamčatski, lučkog grada na krajnjem istoku Rusije. Intenzivno je učestvovao u lokalnom životu, onda podržao perestrojku i Jeljcinove reforme, a posle se bacio na biznis, udruživši se s poslovnim, ali ne baš čestitim ljudima, koji su umeli da izvuku korist od privatizacije javnih preduzeća na legalan ali nimalo legitiman način. On u osnovi nije imao profil špekulanta pa su njegovi protivnici sebi uvek dozvoljavali da pogrešno protumače spoljnu pojavu bezopasnog zanesenjaka, kojom je, u stvari, prikrivao hladnu i nesalomivu volju. Danas je hodao svojim nezavisnim putem, otarasivši se u međuvremenu neugodnih prijateljstava. Posedovao je imovinu u Londonu, Njujorku i Dubaiju, jahtu, privatni avion, profesionalnu košarkašku ekipu i tim u Formuli 1.
Oleg se zaustavi ispred izloga male knjižare Keruak i komp. Pogled mu privuče plakat za film Neprilagođeni, s potpisom Merilin Monro.
Poklon za Marike? Zašto da ne...
Izlazio je s Marike van Eden, dvadesetčetvorogodišnjim holandskim top-modelom, koja je već dve godine bila na naslovnim stranama svih modnih časopisa.
„Dobar dan", dobaci on ulazeći u radnju.
„Mogu li vam pomoći?", dočeka ga Kenet Endruz.
„Ovaj potpis Merilin Monro? Je li pravi?"
„Razume se, gospodine, imam i potvrdu o verodostojnosti. To je dobar primerak..."
„Koji košta?"
„Tri hiljade i petsto dolara, gospodine."
,,U redu", prihvati Oleg i ne pokušavajući da se cenjka. „To je za poklon.
Možete li lepo da ga upakujete?"
„Odmah."
Dok je knjižar oprezno savijao plakat, Oleg izvadi platinastu kreditnu karticu i stavi je na pult, baš pored knjige s plavim kožnim koricama.
Tom Bojd Trilogija o anđelima.
To je Marikin omiljeni pisac...
On uze sebi slobodu da otvori i prelista roman.
„Koliko za ovu knjigu?"
„Ah, žao mi je, ona nije za prodaju."
Oleg se nasmeši. Oduvek se u poslovima zanimao pretežno za one stvari koje tobože nisu za prodaju.
„Koliko?", ponovi on.
Njegovo okruglasto lice izgubi dobroćudni izgled. Sada su mu oči sijale neprijatnim plamenom.
„Već je prodata, gospodine", objasni mirno Endruz. „Ako je već prodata, šta će ovde?"
„Mušterija će danas doći da je preuzme."
„Dakle, još nije platila."
„Nije, ali smo se dogovorili i ja sam dao reč."
„Dobro, koliko košta vaša reč?"
„Moja reč nije na prodaju", odgovori odlučno knjižar.
Endruz odjednom oseti nelagodu. Tip je u sebi imao nešto preteće i nasilno. Brzo provuče kreditnu karticu i pruži Rusu paket i priznanicu, osećajući olakšanje što je stavio tačku na ovu razmenu.
Ali Oleg nikad nije odustajao. Umesto da ode, smesti se u fotelju od braon kože, naspram šanka.
„Sve je na prodaju, zar ne?"
„Ne verujem, gospodine."
„Šta je ono rekao vaš Šekspir?", upita Oleg, dok je pokušavao da se seti navoda. „Novac ružno čini lepim, staro mladim, nepravedno pravednim, bestidno plemenitim..."
„To je pogled jednog vrlo ciničnog čoveka, slažete se, zar ne?"
„Šta se to ne može kupiti?", provocirao ga je Oleg.
„Vi to vrlo dobro znate: prijateljstvo, ljubav, dostojanstvo, čast..."
Oleg odlučno odbaci taj argument:
„Ljudsko biće je slabo i vrlo potkupljivo."
„Složićete se sa mnom da postoje moralne i duhovne vrednosti koje su van logike interesa."
„Svaki čovek ima cenu." Endruz mu ovog puta pokaza vrata: „Želim vam prijatan dan." Ali Oleg se ne pomeri ni pedalj: „Svaki čovek ima cenu", ponovi on. „Koja je vaša?"

GRINIČ VILIDŽ
DVA SATA KASNIJE

„Kakva je ovo svinjarija?", iznervira se Milo stigavši pred radnju.
Karol nije mogla da veruje svojim očima. Ne samo da je gvozdena zavesa bila navučena na izlog, već je na jednom kartonu navrat-nanos bilo napisano obaveštenje eventualnim mušterijama:
ZATVORENO
ZBOG PROMENE VLASNIKA
Ona oseti kako joj potekoše suze. Obeshrabrena, sede na ivicu trotoara i zari glavu među šake. Upravo je podigla šest hiljada dolara. Pre samo četvrt sata je javila Tomu dobru vest, a evo, knjiga joj je opet izmakla ispred nosa.
Milo besno prodrma zavesu, ali Karol ustade i pokuša da ga urazumi.
„Možeš da polomiš šta god hoćeš, ali to neće ništa promeniti." Ona izvadi šest hiljada dolara u gotovini i dade mu veći deo tog novca. „Slušaj, meni već ističe odsustvo, ali ti moraš da odeš u Pariz i pružiš podršku Tomu. To je najbolje što možemo da učinimo u ovom trenutku."
Tako i bi. Još utučeni, odvezoše se taksijem do aerodroma JFK, a onda svako krenu na svoju stranu: Karol u Los Anđeles, a Milo za Pariz.

NJUARK
KASNO PO PODNE

Nekoliko desetina kilometara odatle, s jednog drugog njujorškog aerodroma, privatni avion milijardera Olega Mordorova polete prema Evropi. Biće to jedna ekspresna poseta Parizu, da priredi iznenađenje svojoj Marike. Te prve nedelje u oktobru, mlada manekenka nastupala je u francuskoj prestonici na Fešn viku. Sve modne kuće otimale su se o nju kad je trebalo da predstave najnoviju kolekciju. Žena klasične lepote, u isto vreme i sofisticirana, mlada Flolandanka blistala je sjajem koji je bio svojst ven samo njoj. Kao da su bogovi s Olimpa pustili da jedna iskra njihove večnosti sklizne na Zemlju.
Udobno zavaljen u svoje gnezdo, Oleg je rasejano prelistavao knjigu Toma Bojda, a onda je uvuče u plastični koverat ukrašen vrpcom. Originalan poklon, pomisli. Nadam se da će joj se svideti. Ostatak puta provede u sređivanju nekih poslova i odspava dva sata.

PARIZ,
BOLNICA MARIJA KIRI 5. OKTOBAR 5 H 30 MIN

„Podmukla bolnička infekcija!", izvali grubo Kluzo uletevši u sobu. Zahvaćena groznicom i umorom, Bili nije mogla da sastavi malo duži period sna.
„Loše vesti?", naslućivala je ona.
„Vrlo loše: pregled tečnosti pokazao je prisustvo klica. Razvija se medijastinitis: ozbiljna infekcija koja zahteva hitnu i radikalnu intervenciju."
„Ponovo ćete me operisati?" „Da, odmah se penjemo u blok."

Privatni avion Olega Mordorova spusti se na aerodrom Orli-jug u 6 ujutro. Jedna neupadljiva kola čekala su ga na aerodromu, da ga odvezu na ostrvo Sen Luj u samom srcu Pariza.
Kola se zaustaviše na Burbonskom keju, ispred lepog neobičnog hotela iz XVII veka. S putnom torbom u ruci i kovertom pod miškom, Oleg se liftom pope do petog sprata. Dupleks je obuhvatao dva poslednja sprata i nudio lep pogled na Senu i most Mari: bila je to ludorija koju je poklonio Marike na početku veze.
Oleg je imao svoj komplet ključeva. Uđe u stan. Svuda je vladala tišina, sve je bilo utonulo u bledu svetlost ranoga jutra. Prepozna Marikin bisernosivi strukirani mantil na kauču, ali pored njega se nalazila i muška kožna jakna, koja nije bila njegova...
On odmah shvati i ne nađe za shodno da se penje do sobe. Kad siđe na ulicu, pokuša da sakrije svoju sramotu od vozača. Obuzet besom, svom snagom hitnu poklone u reku.

BOLNICA MARIJA KIRI 7 H 30 MIN

U Kluzoovom prisustvu, internista namesti defibrilatore. Bili beše utonula u dubok san pod anestezijom. Hirurg zatim stupi na scenu i brižljivo izvuče sve konce koji su još stezali njen grudni koš, a onda potpuno oslobodi ivice grudne kosti, da podstakne obamrla i inficirana tkiva.
Iz rane je curila gnojna tečnost. Kluzo se odluči za operaciju zatvorenog grudnog koša. Da bi upio vodnjikavu tečnost iz rane, namesti šest malih drenova povezanih s bočicama pod jakim pritiskom. Zatim završi intervenciju tako što učvrsti grudni koš novim čeličnim koncem, da zarastanje ne bi bilo ometeno pokretima disanja. Konačno, operacija je prilično dobro p...
„Gospodine, krvari!" povika internista.

Zaštićen plastičnom kovertom, roman s kožnim koricama tamnoplave boje plutao je po Seni, ali onda voda poče da se probija unutra.
Poslednjih nedelja, knjiga je mnogo putovala, od Malibua i San Franciska, zatim preko Atlantika do Rima, pa do Azije, da bi se vratila na Menhetn, a onda još jednom prešla okean do Francuske.
Na neki svoj način, promenila je život svih koji su je imali u rukama.
Taj roman nije bio kao drugi. Priča se rodila u glavi jednog adolescenta, povređenog dramom koju je doživljavala njegova prijateljica iz detinjstva.
Mnogo godina kasnije , kada je autor i sam bio okružen demonima, knjiga je propustila u realni svet jednog od likova da mu pritekne u pomoć.
Ali kad je tog jutra voda reke počela da natapa stranice knjige, stvarnost je očigledno odlučila da ponovo uzme sva prava u svoje ruke, vrlo odlučna da otera Bili s lica zemlje.

35. Iskušenje srca



Kad nešto tražiš, a to ne nađeš, događa se da nadeš ono što ne tražiš.
DŽEROM K. DŽEROM


BOLNICA MARIJA KIRI 8 H 10 MIN

„Ponovo je otvorite", naredi Kluzo.
Dešavalo se ono čega se najviše plašio: desna komora je prsla i to je izazvalo snažan mlaz krvi. Krv je curila na sve strane i preplavila deo tela na kojem su radili. Internista i bolničarka nisu uspevali da usisaju svu krv pa je Kluzo morao rukama da pritisne srce i tako zaustavi krvarenje. Ovog puta je Bilin život visio o koncu.

KEJ SEN BERNARA 8 H 45 MIN

„Ej, momci, vreme je za posao, a ne za doručak!", podviknu kapetan Karina Anjeli ulazeći u salu za odmor glavnog sedišta Rečne brigade.
S kroasanom u jednoj ruci i šoljom čaja u drugoj, poručnici Dijaz i Kapela prelazili su pogledom naslove Parižanina i slušali jutarnju hroniku na radiju.
S kratkom neposlušnom kosom i šarmantnim crvenim pegama, Karina je bila i ženstvena i autoritativna. Pomalo ljuta zbog oklevanja da se krene na posao, ugasi radio i potera ljude.
„Malopre je zvala Uprava! Hitno! Neki pripiti tip je skočio s mosta Mari. Dakle, sklanjajte prste sa..."
„Stižemo, šefice!", prekide je Dijaz. „Nemojte tako grubo."
Za nekoliko sekundi, sve troje zauzeše mesta na Kormoranu, patrolnom čamcu koji su koristili za nadgledanje pariške reke. Plovilo je seklo talase duž Keja Anrija IV i prošlo ispod mosta Sili.
„Neko stvarno treba da bude blesav pa da poželi da se baci u vodu po ovoj hladnoći", primeti Dijaz.
,,U svakom slučaju, ni vaše face nisu baš najsvežije", oceni Karina. „Najmlađi dežurni celu noć nije prestajao da me budi", pravdao se Kapela.
,,A vi, Dijaze?"
„Kod mene je to zbog majke."
„Vaše majke?"
„Komplikovano je", reče on neodređenim tonom.
Nije imala želju da sazna. Čamac nastavi trasom duž Ulice Žorža Pompidua, sve dok...
„Vidim ga!", povika Kapela iza svojih kolega.
Čamac uspori i prođe ispod mosta Mari. Napola udavljen, sputanih pokreta zbog kišnog mantila na sebi, tip se s teškom mukom koprcao u vodi i pokušavao da se dočepa ivice.
„Ovaj će se stvarno udaviti", konstatova Karina. „Idemo li?"
„Red je na tebe, Dijaze!", tvrdio je Kapela.
„Šališ se? Ja sam sinoć..."
„Okej, razumela sam", prekide ga mlada oficirka. „Na kraju krajeva, ja sam ovde jedina koja ima nešto u pantalonama!"
Ona zakopča kombinezon za plivanje i baci se u vodu pred zabezeknutim pogledima svoja dva pomoćnika.
Zapliva do čoveka, umiri ga i povuče ka Kormoranu, gde ga Dijaz prihvati i ogrnu ćebetom, a onda pristupi pružanju prve pomoći.
Još dok je bila u vodi, Karin spazi kako neki predmet pluta na površini reke. Ona ga zgrabi. Bio je to veliki plastični koverat, a u takve se ne stavlja biorazgradivi nusproizvod. Kako je i borba protiv ekološkog zagađenja takođe bila u nadležnosti Rečne brigade, ona pokupi paket i dodade ga Kapeli da ga stavi u čamac.

BOLNICA MARIJA KIRI

Hirurška ekipa radila je celo jutro i pokušavala da spase Bili.
U pokušaju da popravi stanje nastalo pucanjem srčane komore, Kluzo iskoristi parče kože s abdomena da zatvori rez. Bila je to poslednja šansa. Ali prognoza je bila sumorna.

KEJ SEN BERNARA 9 H 15 MIN

Po povratku u upravnu zgradu Rečne brigade, poručnik Kapela postara se da isprazni čamac pa onda pristupi čišćenju šmrkom pod visokim pritiskom.
Pokupi plastični koverat koji je bio natopljen vodom kao sunđer. U njemu je bila vrlo prljava knjiga na engleskom. Taman se spremao da je baci u korpu za smeće, kada se predomisli i ostavi je na keju.

A ONDA, PROTIČU DANI...

Milo mi se pridružio u Parizu i pomogao mi da preguram teške trenutke. Lebdeći između života i smrti, Bili ostade više od jedne nedelje na reanimaciji, pod budnim nadzorom profesora Kluzoa, koji je svaka tri sata proveravao stanje pacijentkinje.
Pun razumevanja, dozvolio mi je stalni pristup odeljenju. Tako sam dobar deo dana provodio sedeći na stolici kod nje u sobi, s laptopom na kolenima, grozničavo kucajući na tastaturi u ritmu brujanja aparata za monitoring i respiratora za veštačko disanje.
Uspavana sredstvima za ublažavanje bola, Bili je bila opasana cevčicama, zatrpana elektrodama, grudnim drenovima i infuzijama koje su polazile od njenih ruku i grudi. Retko je otvarala oči, a kada bi to učinila, u njenom pogledu bila je samo patnja i strah. Želeo sam da joj olakšam i otrem suze, ali sve što sam mogao da učinim bilo je da nastavim da pišem.

Sredinom oktobra, dok je sedeo za stolom na terasi jednog kafića, Milo je završavao dugačko pismo za Karol. Uvuče listove papira u koverat, plati svoju perije kiselu vodu s mentom i pređe preko ulice da stigne do obale Sene kod Malakeovog keja. Uputi se ka Francuskom institutu, gde nađe poštansko sanduče i stavi u njega pismo. Za trenutak se promuva ispred polica s antikvitetima. Kvalitetne stare knjige bile su poredane pored razglednica Robera Doanoa, vintidž plakata Crne mačke, ploča iz šezdesetih godina prošlog veka i užasnog priveska za ključeve u obliku Ajfelove kule. Milo zastade ispred knjižare specijalizovane za stripove. Njegovi dečački snovi bili su ispunjeni tim izmišljenim likovima, počev od Hulka do Spajdermena iz Marvelovih stripova, a tog popodneva sa zanimanjem otkri nekoliko albuma Asteriksa i Taličnog Toma.
Na poslednjoj polici bila su poredana izdanja sve za 1 evro. Milo poče radoznalo da pretura po njima: bila su tu stara požutela džepna izdanja, poderani časopisi, a u tom vašaru nađe i roman s veoma oštećenim tamnoplavim kožnim koricama.
Ovo je neverovatno!
On pregleda knjigu: povez je bio sav ispran, stranice slepljene i suve kao da su od kamena.
,,Where... where did you get this book?"15 upita on prodavca, nesposoban da izgovori bilo šta na francuskom.
Knjižar koji je natucao nekoliko engleskih reči, objasni mu da ju je pokupio na keju, ali Milo nije uspeo da sazna kojim se čudom knjiga, kojoj je izgubio svaki trag u Njujorku, deset dana kasnije našla u Parizu.
I dalje zbunjen, okretao ju je i prevrtao po rukama.
Roman je bio tu, ali u takvom stanju...
Antikvar shvati odakle potiče njegova zbunjenost.
„Ako želite da je obnovite, mogu vam preporučiti nekoga", predloži i pruži mu vizitkartu.

POMOĆNA ZGRADA SAMOSTANA SEN BENOE
NEGDE U PARIZU

U prostoriji u kojoj se nalazila samostanska zanatska knjigovežnica, sestra Mari Klod pregleda knjigu koja joj je bila poverena. Telo knjige bilo je uništeno i spljošteno, a korice od imitacije kože veoma oštećene. Restauracija, koja je od nje zatražena, izgledala joj je nemoguća, ali monahinja svejedno odlučno prionu na posao.
Ona najpre krajnje savesno skinu povez knjige. Zatim pomoću ovlaživača, koji je bio jedva nešto veći od nalivpera, poprska roman blagom parom, prateći temperaturu na digitalnom ekranu. Oblak vlage nakvasi papir i odvoji slepljene strane. Kako behu mokri, listovi su bili slabašni i delimično isprani. Sestra Mari Klod između svake strane zavuče upijače i s beskrajnim strpljenjem uze da fenom za kosu knjigu povrati u život.
Nekoliko sati kasnije, stranice su mogle da se okreću, ali su i dalje bile mekane. Sveštenica ih pedantno proveri jednu po jednu i svaki put se uveri da je posao dobro urađen. Odlepi fotografije, koje se lako odvojiše, kao i male pramenove kose koji su bili tako tanki da su joj ličili na kosu anđela. Najzad, da bi knjizi vratila originalnu formu, stavi je u presu da tako ostane tokom noći.
Sutradan, sestra Mari Klod pristupi izradi nove kože. U srcu radionice, okružena tišinom i mirom, radila je ceo dan s hirurškom preciznošću, kako bi napravila povez od obojene teleće kože. Ukrasi ga etiketom od jagnjeće kože, na kojoj ugravira naslov pozlaćenim slovima.
U 19 sati, mladi Amerikanac čudnog imena zakuca na vrata samostanskog sestrinstva. Sestra Mari Klod predade Milu knjigu, a ovaj je obasu s toliko komplimenata za njen rad da nije mogla a da ne pocrveni...

„Probudi se!" podviknu mi Milo i prodrma me.
Za ime boga!
Opet sam zaspao ispred ekrana u Bilinoj bolničkoj sobi, gde su je smestili pre nego što će je ponovo operisati. Tu sam provodio noći uz prećutnu saglasnost osoblja.
Zavese su bile spuštene, a prostorija osvetljena slabašnom svetlošću noćne lampe.
„Koliko je sati?", upitah, trljajući oči.
„Jedanaest uveče."
„Koji je dan?"
„Sreda."
Nije mogao a da ne doda podrugljivo:
„Pre nego što mi postaviš sledeće pitanje, da ti kažem da je uveliko 2010.
godina i da je Obama i dalje predsednik."
„Hm..."
Kad god bih se uneo u neku svoju priču, potpuno sam gubio predstavu o vremenu.
„Koliko si napisao stranica?", upita on, pokušavajući da pročita preko mojih leđa.
„Dvesta pedeset", rekoh i okrenuh se prema ekranu. „Na sredini sam." „Kako je Bili?"
„Pod stalnim nadzorom, na reanimaciji."
Nekako svečano izvuče iz torbe luksuzno uvezanu knjigu.
„Imam poklon za tebe", reče on zagonetno.
Bio mi je potreban koji trenutak da shvatim da se radi o mojoj knjizi koju sam zajedno s Karol jurio na sve četiri strane sveta.
Knjiga je bila temeljno obnovljena, a korice od kože tople i glatke na dodir.
„Bili više ne mora da strahuje", umiri me Milo. „Sada je samo preostalo da završiš svoju priču i da je pošalješ u njen svet."

PROLAZE NEDELJE, MESECI OKTOBAR, NOVEMBAR, DECEMBAR...

Vetar je raznosio žuto lišće koje je padalo po trotoarima, a blagu toplinu jesenjeg sunca zamenila je zimska hladnoća.
Kafići povukoše stolice s terasa i upališe grejalice. Prodavci kestenja pojaviše se na ulazima u metro, prolaznici kao po komandi počeše da navlače kape i stavljaju šalove.
Ponet elanom, pisao sam sve brže i brže, kucajući skoro kao bez daha po tastaturi kompjutera, opsednut pričom u kojoj sam sada više bio igračka nego stvaralac, hipnotisan brojevima strana koje su prolazile po tekstu koji sam napisao: 350, 400, 450...
Bili je izdržala šok i uspešno prošla test srca. Najpre su joj skinuli cevčicu, koja joj je zaprečavala grkljan, i zamenili je maskom s kiseonikom. Kluzo onda postepeno smanji doze lekova za smirenje bolova, izvuče joj drenove i infuzije i s olakšanjem utvrdi da bakteriološki nalazi ne pokazuju nove tragove infekcije.
Zatim je oslobodiše zavoja i prekriše joj ušivene rane providnom trakom. Tokom svih tih nedelja, njen ožiljak postajao je neprimetan.
Bili ponovo poče da pije i jede samostalno. Gledao sam kako pravi prve korake, pa kako se penje uz stepenice uz pomoć fizioterapeuta.
Koren njene kose povratio je originalnu boju, a ona osmeh i vitalnost. Sedamnaestog decembra Pariz se probudio pod prvim pahuljama snega koji je celo jutro padao.
A 23. decembra, konačno sam stavio tačku na svoj roman.

36. Moje poslednje vidjenje s Bili



Najstrasniju ljubav čine dva sna koji se susreću i na kraju kao saučesnici beže u stvarnost.
ROMEN GARI


PARIZ
23. DECEMBAR 20 H

U predvečerje Božića, groznica praznične kupovine bila je u punom jeku.
Bili me je držala podruku i prepustila da je vodim između belih kućica od Trga Konkorda i kružnog toka Jelisejskih polja. Veliki točak, rasveta, skulpture od leda, isparenja toplog vina i medenjaka unosili su čar magije i čarolije u tu aveniju.
„Odlučio si da mi pokloniš par cipela?", oglasi se ona dok smo prolazili ispred luksuznih radnji na Montenjovoj aveniji.
„Ne, vodim te u pozorište."
„Da gledamo neku predstavu?"
„Ne, nego da večeramo!"
Kad smo stigli ispred fasade od belog mermera pozorišta na Jelisejskim poljima, uđosmo u lift da se popnemo do restorana na vrhu.
U oplemenjenom dekoru, kombinaciji drveta, stakla i granita, salom su dominirali pastelni tonovi i ukrasni stubovi boje šljive.
„Želite li da nešto popijete?", upita šef sale, nakon što nas je smestio ujedan od malih separea sa svilenim zavesama, kao stvoren za prisnost.
Naručih dve čaše šampanjca i izvadih iz džepa sićušnu posrebrenu kutiju.
„Obećanje održano", rekoh i pružih joj predmet.
„Je li to neki nakit?"
„Ne, ne zanosi se..."
„Ah, pa da, to je USB fleš!" otkri ona kad skide poklopac s malog stika.
„Završio si svoj roman!"
Potvrdih klimanjem glave, Donesoše nam aperitiv.
,,I ja imam nešto za tebe!", reče ona zagonetnim tonom, dok je vadila telefon iz torbe. „Pre nego što nazdravimo, htela bih da ti ovo vratim."
„Pa to je moje!"
„Da, jutros sam ti ga ukrala", priznade ona bez kompleksa. „Znaš da mnogo volim da čeprkam..."
Uzeh moj mobilni, gunđajući, a ona se zadovoljno osmehnu. „Dozvolila sam sebi, između ostalog, da pročitam nekoliko tvojih SMS poruka. Vidim da se ono sa Aurorom sređuje!"
Iako se može reći da je pomalo i bila u pravu, odmahnuh glavom u znak poricanja. Poslednjih nedelja Aurorine poruke bile su brojnije i nežnije. Pisala je da joj nedostajem, izvinjavala se za neke od svojih grešaka i između redova prizivala drugu šansu, na koju je naš par možda imao pravo.
„Ona je ponovo zaljubljena! Lepo sam ti rekla da sam i ja ispunila svoj deo ugovora!", potvrdi ona i izvuče iz džepa zgužvani komad papirnog stolnjaka s benzinske stanice.
„Bila su to lepa vremena", rekoh i s nostalgijom se prisetih dana kad smo potpisali taj dogovor.
„Da, opalila sam ti lep šamar, ako se sećaš!"
„Dakle, večeras je kraj avanture?"
Ona me pogleda, sa željom da izgleda ležerno.
„Pa da! Misija je završena za oboje: ti si završio knjigu, a ja sam ti vratila ženu koju voliš."
„Ti si žena koju volim."
„Nemoj sad da komplikuješ, molim te", zamoli ona, dok je šef sale prilazio da primi narudžbinu.
Okrenuh glavu da prikrijem tugu i pogled mi skliznu kroz prozor, odakle se s vrtoglave visine, na kojoj se nalazio restoran, pružao predivan pogled na krovove Pariza. Pustih konobara da ode, pa je upitah:
„Šta će se sada dogoditi?"
„O tome smo već nekoliko puta razgovarali, Tome. Ti ćeš poslati rukopis svom izdavaču, a čim pročitaju tekst, u njihovoj svesti će se formirati imaginarni svet koji opisuješ. A moje mesto je u tom imaginarnom svetu."
„Tvoje mesto je ovde, sa mnom!"
„Ne, to je nemoguće! Ne mogu da budem u isto vreme i u stvarnosti i u mašti. Ne mogu da živim ovde! Bila sam blizu smrti i pravo je čudo što sam još živa."
„Ali sada ti je bolje."
„Ja sam u izgnanstvu i ti to vrlo dobro znaš. Ako ostanem, opet ću se razboleti, ali se neću izvući."
Bio sam izvan sebe zbog njenog mirenja sa sudbinom.
„Ali skoro se može reći da... da ti pričinjava zadovoljstvo što me napuštaš!"
„Ne, nije mi zadovoljstvo, ali smo još od početka znali da naša priča može biti samo prolazna. Znali smo da nemamo budućnosti i da nećemo moći ništa da gradimo zajedno."
„Ali među nama se nešto dogodilo!"
„Naravno: ovih poslednjih nedelja doživeli smo neku vrstu divne privremene veze, ali su naše dve stvarnosti nepomirljive. Ti živiš u stvarnom svetu, a ja sam samo imaginarno stvorenje."
„Vrlo dobro", rekoh i ustadoh od stola, „ali bi mogla da pokažeš barem malo žaljenja."
Bacih ubrus na stolicu i ono malo novca što mi je ostalo na sto, pa napustih restoran.

Žestoka hladnoća okovala je grad i ledila mi kosti. Podigoh okovratnik kaputa i pređoh aveniju do Plaze, gde su trojica taksista čekala mušterije.
Bili mi pritrča s leđa i snažno me zgrabi za mišicu:
„Ti nemaš prava da me tako ostaviš! Nemaš pravo da upropastiš sve ono što smo proživeli!"
Tresla se od jeze koja ju je podilazila. Suze su joj tekle niz obraze, para izlazila iz usta.
„Šta ti misliš?" povika ona. „Da se ne osećam poraženom što ću te uskoro izgubiti? Ali, jadni stari moj, ti i ne znaš do koje mere te volim!"
Besna zbog mojih prekora, nastavi:
„Ti hoćeš da ti kažem da se nikada nisam tako dobro osećala s nekim čovekom u čitavom životu. Nisam čak ni znala da se može doživeti ta vrsta osećanja prema nekome! Nisam znala da strast može da ide zajedno s divljenjem, humorom i nežnošću! Ti si jedini koji si mi čitao knjige. Jedini koji me stvarno sluša kada pričam i u čijim očima se ne osećam previše blesavom. Jedini koji ceni moje duhovne vrednosti koliko i moje seksi noge. Jedini koji u meni vidi i druge stvari, a ne samo devojku koju treba prevariti... Ali si suviše glup da to shvatiš."
Uzeh je u naručje. I ja sam bio besan na svoj egoizam i tu nepremostivu prepreku koja nas odvajanjem stvarnosti od mašte sprečava da doživimo ljubavnu priču koju zaslužujemo.

Poslednji put se vratismo kući, u naš mali stan na Firstenberškom trgu, skrovište u kojem smo započeli našu ljubav.
Poslednji put zapalih vatru u kaminu, da joj pokažem da sam naučio: najpre zgužvani papir, zatim sitna drva i na kraju cepanice raspoređene u obliku kupe, odnosno vigvama.
Poslednji put popismo po gutljaj jake rakije, ovoga puta kruškovače. Poslednji put nam Leo Fere otpeva da Kako vreme teče, sve odlazi.

Vatra poče da plamti i da ostavlja blistave odsjaje po zidovima. Legli smo na kauč. Bili je stavila glavu na moj stomak, a ja sam joj milovao kosu.
„Moraš nešto da mi obećaš", započe ona i okrenu se ka meni.
„Sve što budeš želela."
„Obećaj mi da nećeš ponovo pasti u crnu rupu u koju si nedavno skliznuo, i da se nikada više nećeš ubijati lekovima."
Bio sam dirnut njenim silnim preklinjanjem, ali ne i previše siguran da ću biti u stanju da to obećanje i održim kad ponovo budem sam.
„Nastavio si da koračaš kroz život, Tome. Ponovo si počeo da pišeš i da voliš. Imaš prijatelje. Budi srećan sa Aurorom, pravi decu. Ne daj se..."
„Baš me briga za Auroru!", prekidoh je.
Ona se uspravi i nastavi.
„Kad bih mogla da živim deset života, to ne bi bilo dovoljno da ti zahvalim za sve ono što si učinio za mene. Stvarno ne znam šta će biti sa mnom i gde ću završiti, ali budi siguran da ću, gde god da budem, nastaviti da te volim."
Ona ode do pisaćeg stola i izvadi iz fioke obnovljenu knjigu koju mi je doneo Milo.
„Šta to radiš?"
Čim pokušah da ustanem i dodem do nje, obuze me vrtoglavica, koliko nagla, toliko i snažna. Glava mi postade teška i zahvati me neodoljiva pospanost.
Šta mi se ovo događa?
Napravih nekoliko nesigurnih koraka. Bili je otvorila roman i pomislih da ponovo čita famoznu stranu 266 koja se naglo prekida sa: kriknu ona, padajući...
Oči su mi se same zatvarale, snaga me izdavala i iznenada shvatih: Rakija! Bili je samo liznula usnama, dok sam ja...
„Ti... nešto si stavila u flašu?"
Ona i ne pokuša da negira i izvadi iz džepa bočicu s narkoticima, koju je verovatno ukrala u bolnici.
„Ali zašto?"
„Da bi me pustio da odem."
Vratni mišići su mi bili paralizovani i osetio sam strašnu želju da povraćam. Borio sam se protiv obamrlosti i pokušavao da se održim da ne padnem, ali sve oko mene poče nekako da se razdvaja.
Moja poslednja jasna slika bila je kako Bili žaračem razgrće žar i baca roman u vatru. Pomoću te knjige je došla, pomoću nje će i otići.
Nisam bio u stanju da je sprečim; padoh na kolena i vid mi se još više zamuti. Bili je otvorila moj kompjuter i više sam naslućivao nego što sam video da se sprema da u njega ubaci posrebreni USB...
Onda se sve zaljulja oko mene i začuh prepoznatljivi zvuk mejla, poslatog s mog kompjutera. Dok sam gubio svest i rušio se na parket, neki slabašan glasić prošapta mi jedno jedva čujno volim te, koje se istopi u limbu sna u koji sam tonuo.

MENHETN
MEDISONOVA AVENIJA

U trenutku kad je u Njujorku prošlo 16 sati, Rebeka Tajler, direktorka Dabldejevog književnog sektora podiže slušalicu da odgovori na poziv svoje pomoćnice.
„Upravo smo primili rukopis poslednjeg Toma Bojda", izvesti je Dženis. „Nije baš poranio", oglasi se Rebeka. „Već mesecima ga čekamo."
„Da vam ga odštampam?"
„Da, što je brže moguće."
Rebeka takođe zatraži da se otkažu dva naredna sastanka. Treći tom Trilogije o anđelima bio je prioritet izdavačke kuće i žurila je da proceni kakav je tekst.
Poče da čita malo pre 17 sati i produži s čitanjem do kasne večeri. Ne rekavši ni reč svojoj šefici, Dženis odštampa verziju romana i za sebe. Napusti kancelariju u 18 sati i metroom se vrati u mali stan u Vilijamsburgu, govoreći sebi da je potpuno luda što preuzima toliki rizik. Ta vrsta profesionalne greške mogla je da je košta otpuštanja s posla. Ali toliko je želela da pročita kraj trilogije da nije mogla da odoli.
Tako je, dakle, u glavama ove dve prve čitateljke počela da se formira slika imaginarnog sveta koji je Tom opisao. Sveta u kojem će Bili od sada živeti.

PARIZ 24. DECEMBAR 9H

Kada sam sutradan ujutro otvorio oči, osećao sam mučninu i ukus zemlje u ustima. Stan je bio prazan i hladan. U kaminu je ostao samo sivi pepeo. Napolju je nebo bilo tmurno, a kiša je dobovala po prozorima. Bili je otišla iz mog života naglo, kao što je u njega i ušla, kao metak koji mi je probio srce, i ostavila me opet samog i jadnog.

37. Venčanje mojih najboljih prijatelja



Jedini prijatelji dostojni pažnje su oni koji mogu da vas pozovu u četiri sata ujutro.
MARLEN DITRIH


OSAM MESECI KASNIJE
PRVA NEDELJA SEPTEMBRA
MALIBU, KALIFORNIJA

Posed je predstavljao repliku francuskog dvorca, koju je šezdesetih godina prošlog veka sagradio ekscentrični milijarder na uzvišenju Zuma Biča. Šest hektara zelenila, vrtova i vinograda stvarali su utisak da se usred nekog sela u Burgundiji, a ne na obali Tihog okeana, u gradu surfera i plaža s belim peskom.
Takvo zaštićeno okruženje izabrali su Milo i Karol da u njemu proslave stupanje u brak. Od kraja naše avanture, moji prijatelji počeli su da neguju nežnu ljubav, a ja sam bio prvi koji se pridružio njihovoj sreći, koja je, po mom mišljenju, predugo odlagana.
Život je nastavio svojim tokom. Vratio sam dugove i sredio poteškoće sa sudom. Treći tom trilogije, koji je objavljen pre šest meseci, našao je put do srca čitalaca. Što se tiče prvog filma, adaptiranog prema mojim romanima, bio je na čelu letnje prodaje karata.
Kolo sreće se u Holivudu brzo okreće: od odbačenog luzera, opet sam postao pisac uspeha, kojem sve polazi za rukom.
Sic transitgloria mundi.
Milo je ponovo otvorio naše kancelarije, ali je sada vodio poslove s opreznošću poglavice Sijuksa. Povratio je svog bugatija, ali s obzirom na to da mu je buduća žena bila trudna, trampio ga je za Volvoov karavan!
Ukratko, Milo više nije bio onaj Milo...
Iako mi se život naoko ponovo smešio, bio sam u žalosti zbog Bilinog nestanka. Otišla je i ostavila mi u dubini srca rezervu neiscrpne ljubavi, s kojom nisam znao šta da radim. Da bih ostao veran svom obećanju, više nisam uplovljavao u kandže antidepresiva, anksiolitika i kristal meta, i koliko je moguće, pokušavao sam da ostanem čist. Da ne bih bio neaktivan, naširoko sam preduzimao promotivne turneje i tako za nekoliko meseci obišao sve četiri strane sveta. Sama činjenica da ponovo vidim svet imala je na mene terapeutsko dejstvo, ali čim bih se našao sam, bolna uspomena na Bili izbijala je na površinu i surovo me podsećala na magiju našeg susreta, varnice naših verbalnih duela, začetak naših rituala i toplinu naše prisnosti.
Sada sam podvukao crtu na svoj ljubavni život i prekinuo svaki kontakt sa Aurorom. Naša priča nije bila od onih koje zaslužuju drugu šansu. Izgubio sam sve planove za budućnost i zadovoljavao se da živim dan za danom, s onim što mi život pruža.
Ali nisam smeo sebi da dozvolim novi put ka paklu. Ako bih se drugi put srušio, ne bih mogao više da se podignem i nisam imao prava da razočaram Karol i Mila, koji su se neprestano zauzimali da mi ponovo udahnu želju za životom. Da ne bih remetio njihovu ljubav, prikrivao sam svoju tugu i rane i pretvarao se da mi pričinjava zadovoljstvo što me pozivaju na kasting večeri, koje su organizovali petkom uveče, da bih i ja sreo srodnu dušu. Zakleli su se da će uspeti da otkriju retki biser i s tim ciljem mobilisali sve svoje veze. Za nekoliko meseci, zahvaljujući njihovim naporima, sreo sam poveći broj odabranih kalifornijskih slavnih ličnosti profesorke fakulteta, scenaristkinje, nastavnice, psihologe... ali ta igra me nije mnogo zanimala i naši razgovori nisu nikada išli dalje od obroka.

„Kumov govor!" zatraži neko od zvanica.
Bili smo ispod velikog belog šatora, dovoljno prostranog da pod svoje okrilje prihvati sve goste. Među njima je bio veliki broj policajaca, vatrogasaca i ambulantnih bolničara, s kojima je Karol sarađivala na poslu, i familije. Milova majka i ja bili smo praktično jedini s njegove strane. Atmosfera je bila opuštena i neformalna. Vetar je duvao, drmao zavese od platna i nanosio mirise sveže trave i morskog vazduha.
„Da čujemo kumov govor!", ponoviše gosti uglas.
Svi počeše da zveckaju noževima po čašama, tražeči da ustanem i održim zdravicu, koju bih najradije preskočio, jer osečanja koja nosim u srcu za svoje prijatelje nisu od onih koja se iznose pred četrdeset osoba.
Ipak primorah sebe da odigram i tu igru. Ustadoh i nasta tišina.

Dobar dan svima,
Čast mije što sam izabran za svedoka ovog venčanja dvoje mojih najboljih prijatelja i, da budem iskren, moja dva jedina prava prijatelja.
Najpre se okrenuh prema Karol. Ona je sva blistala u haljini protkanoj sitnim kristalima.
Karol, poznajemo se još od detinjstva, bolje rečeno, oduvek. Tvoja i moja priča neumitno su povezane i nikada ne bih mogao da budem srećan kad bih znao da ti nisi.
Uputih joj osmeh i ona mi uzvrati treptanjem očima. Zatim se obratih Milu.
Milo, brate moj, zajedno smo upoznali sve i delili sve: od naše teške mladosti do vrtoglavog uspona, ponovo do dna života. Zajedno smo pravili greške i zajedno ih ispravljali. Zajedno smo sve izgubili i sve ponovo dobili. I nadam se da ćemo zajedno nastaviti naš put.
Milo mi dade jedva primetan znak glavom. Video sam da mu oči blistaju i da je uzbuđen.
Normalno, reči su moj zanat, ali su reči nemoćne da izraze moju sreću da vas danas vidim sjedinjene.
Nešto pre više od godinu dana, oboje ste mi dokazali do koje mere mogu da računam na vas u najdramatičnijim okolnostima. Pokazali ste mi da stara poslovica „prijateljstvo udvostručuje radost i prepolovljava muke" nije samo puki izraz.
Zahvaljujem vam iz dubine duše i obećavam da ću uvek biti tu kada vam budem potreban, da vam pomognem u očuvanju vaše sreće tokom čitavog vašeg života.
Onda podigoh čašu, a zvanice su me pratile:
Želim vam prijatan dan i pozivam vas da nazdravite mladencima.

„Za mladence!" povikaše gosti uglas.
Primetih kako Karol briše suzu, a Milo krenu ka meni da me zagrli. „Moramo da razgovaramo", šapnu mi na uvo.

Sklonismo se na jedno mirno mesto na imanju. Bilo je to spremište za čamce, sagrađeno na obali jezera na kojem je plivalo jato labudova. Nadneta iznad pontona, mala zgrada sadržala je vanvremensku kolekciju čamaca od lakiranog drveta, najcenjeniju u Novoj Engleskoj.
„O čemu si hteo da razgovaramo, Milo?"
Moj prijatelj popusti kravatu. Ulagao je napor da izgleda spokojno, ali su crte njegovog lica izražavale da ga nešto muči i da je zabrinut.
„Ne mogu više da živim u laži, Tome. Znam da sam morao da ti to kažem ranije, ali..."
Prekide da protrlja oči.
„Šta se događa?", upitah ga zaintrigiran. „Nemoj mi reći da si opet izgubio novac na berzi?"
„Ne, radi se o Bili..." „Šta, Bili?"
„Ona... ona postoji. U svakom slučaju, ne stvarno, ne kao Bili, ali..." Nisam ništa razumeo od onoga što je pokušavao da mi kaže.
„Časna reč, reklo bi se da si popio!"
On duboko uzdahnu da povrati mir i sede na stolarsku klupu.
„Treba postaviti stvari u kontekst. Seti se u kakvom si stanju bio pre godinu dana. Potpuno si obrao bostan. Pravio si gluposti jednu za drugom: prekoračenja brzine, droga, problemi sa zakonom. Nisi više pisao, zapao si u samoubilačku depresiju, izgledalo je da odatle ništa ne može da te izvuče, ni terapija, ni lekovi, ni naša podrška."
Sedoh pored njega i odjednom se zabrinuh.
„Jedno jutro", nastavi on, „dobio sam poziv od našeg izdavača, koji nas je obavestio o grešci u štampanju novog tiraža drugog toma trilogije. Poslao mi je poštom primerak i ja sam otkrio da se knjiga prekida baš na sredini, rečima: kriknu ona, padajući... Tokom čitavog dana ta rečenica nastavila je da mi se vrzma po glavi i na to sam mislio prilikom mog popodnevnog sastanka u studiju Kolumbije. Producenti su završavali kasting za adaptaciju tvog romana i toga dana je ekipa filma obavljala testove za sporedne uloge. Na trenutak sam se popeo na scenu gde je bila audicija za Bili. Tu sam sreo tu devojku..."
„Koju devojku?"
„Zove se Lili. Mlada, pomalo udarena, znaš taj tip što se vucara od kastinga do kastinga. Bila je bleda, s očima s teškom maškarom; podsećala je na neku junakinju iz Kasavetesovih filmova. Kad je završila kasting, ja sam smatrao da je dobra, ali joj pomoćnik režisera nije ostavio mnogo nade. Taj momak je stvarno govno jer je bilo očigledno da je ta devojka pljunuta Bili. Onda sam je pozvao da popijemo piće i ona mi je ispričala svoju životnu priču."
Milo napravi nepodnošljivu pauzu da sačeka moju reakciju. Iako je svaku reč izgovarao oprezno, bilo mije dovoljno da shvatim da okoliša.
„Nastavi, zaboga!"
„Igrala je razne manje uloge, služavke, statistkinje i tako to, i potajno, ali bezuspešno, želela karijeru manekenke, ali je sve vreme pokušavala da postane komičarka. Napravila je nekoliko fotografija za časopise i publikacije niskog profila i pojavljivala se u kratkometražnim filmovima, ali nije bila Kejt Mos. Iako je još bila mlada, već je odavala utisak da je na kraju karijere. Osetio sam da je ranjiva i pomalo izgubljena na tom nemilosrdnom terenu mode, gde devojke proganjaju jedna drugu i gde one koje su tek prešle dvadesetu nemaju više nikakvu budućnost..."
Ledena jeza prođe mi niz kičmu i pope se do potiljka. Osetio sam kako mi krv udara u slepoočnice. Nisam želeo tu istinu koju se spremao da mi otkrije.
„Šta pokušavaš da mi kažeš, Milo? Šta si predložio toj devojci?" „Ponudio sam joj 15.000 dolara", završi on priznanjem. „Petnaest hiljada dolara da odigra ulogu Bili, ali ne u filmu, već u tvom životu."

38. Lili



Sudbina deli karte, ali mi ih igramo.
RENDI PAUŠ


„Ponudio sam joj 15.000 dolara da odigra ulogu Bili, ali ne u filmu, već u tvom životu."
Milovo otkriće delovalo je na mene kao aperkat. Bio sam grogi, kao uspavani bokser koji se srušio nasred ringa. On iskoristi moju zbunjenost da se opravda:
„Znam da to izgleda besmisleno, ali morao sam nešto da preduzmem, Tome! Nisam mogao da sedim skrštenih ruku. Bilo je potrebno da primiš elektrošok, dovoljno snažan da te natera da živneš. Bila je to poslednja karta koju sam mogao da odigram da te izvučem iz rupe."
Izbačen iz koloseka, slušao sam ga a da ga nisam razumeo.
Bili, obična glumica? Sva ta avantura obična manipulacija? Nisam smeo da dopustim da budem tako nasamaren...
„Ne, ne verujem ti", rekoh. „To ne može biti. Na stranu fizička sličnost, ali ima previše dokaza koji potvrđuju Bilino postojanje."
„Kojih?"
„Tetovaža, na primer."
„Bila je lažna. Samo privremeni natpis koji je napravio šminker u studiju."
„Ali znala je sve o Bilinom životu."
„Pročitao sam s Lili sve tvoje romane i ona ih je dobro proanalizirala.
Nisam joj dao šifru za ulazak u program tvog kompjutera, ali pokazao sam joj biografske podatke tvojih likova."
,,A odakle tebi pristup?"
„Platio sam jednom hakeru da provali u tvoju mašinu."
„Ti si pravo kopile!"
On je sve lepo argumentovao, ali ja nisam dopuštao da me uveri.
„Ali ti si me sam vodio kod psihijatra da me smesti u duševnu bolnicu!" „Zato što sam znao da će moj plan delovati, da ćeš reagovati odbijanjem i pokušati da pobegneš."
Slike svega što sam doživeo s Bili jasno prođoše kroz moju glavu. Sortirao sam ih s nadom da ću ukazati Milu na kontradiktornosti.
„Čekaj! Ona je umela da popravi bugati kada se pokvario! Gde je naučila mehaniku ako joj braća nisu auto-mehaničari?"
On odgovori kao iz topa.
„Običan kabl koji sam lično olabavio. Bio je to manevar koji sam smislio zajedno s njom, da dodatno odagnamo tvoje sumnje. Ne trudi se: postojao je samo jedan detalj koji je mogao da je oda, ali, srećom, nisi obratio pažnju na to."
„Koji?"
„Bili je levoruka, a Lili je dešnjakinja. Glupo, zar ne?"
U tom trenutku mi ponesta sećanja. Bilo je nemoguće da se setim da li govori istinu.
„Tvoja objašnjenja su lepa, ali ti prelaziš preko onog najvažnijeg: Biline bolesti."
„Tačno je da su se stvari iskomplikovale kada ste stigli u Meksiko", priznade Milo. „Iako još nisi bio sposoban da ponovo počneš da pišeš, bilo je očigledno da ti je bolje, a naročito da se između tebe i te devojke nešto događa. Hteli to da priznate ili ne, počeli ste da se zaljubljujete. U tom trenutku sam pomislio da ti otkrijem čitavu priču, ali je Lili htela da nastavi. Ona je i predložila da izrežiramo te bolesti."
Osećao sam se kao guska u magli.
„A s kojim ciljem?"
„Zato što te je volela, idiote jedan! Zato što ti je želela sreću: da ponovo počneš da pišeš i ponovo osvojiš Auroru. To je i uspela!"
„Onda je seda kosa bila..."
„... farba."
„Tinta u ustima?"
„Sadržaj običnog punjenja za nalivpero, nasut ispod jezika."
„A rezultat analiza u Meksiku? Celuloza pronađena u njenom telu?" „Sve to nas je zabavljalo, Tome. Doktor Filipson je tri meseca pre toga otišao u penziju. Rekao sam mu da si ti moj prijatelj i da želim da te nasamarim. On se dosađivao kao pacov u svom dispanzeru i ta šala ga je veoma zabavljala. Ali, kao i u svakom planu, postojalo je zrnce peska koje je sve poremetilo kada ti je Aurora predložila da odvedeš Bili kod profesora Kluzoa..."
„Kluzo nikada ne bi pristao na šalu! Kada smo bili u Parizu, Bilini simptomi nisu bili simulirani. Ona je zamalo umrla, u to sam siguran."
„U pravu si, ali tu se dogodilo nešto neobično, Tome! Bili je stvarno bila bolesna a da to nije ni znala, a to je otkriveno zahvaljujući dr Kluzou, koji je dijagnostikovao njene srčane miksome. Tako sam vas, na neki način, spasao oboje."
,,A ta knjiga koju si nedeljama tražio po celom svetu?"
„Tu su me događaji pretekli", priznade on. „Karol ništa nije znala i čvrsto je verovala u tu priču. Ona je preuzela inicijativu. Ja sam se zadovoljio da nastavam da igram..."
Milo nije imao vremena da završi rečenicu jer ga je moj žestok udarac pesnicom poslao na pod.
„Nisi imao pravo to da radiš!"
„Da te spasavam?", upita on listajući. „Ne, to nije pravo, to je obaveza!" „Ne po svaku cenu!"
„Pa nije baš po svaku cenu."
On obrisa kap krvi koja je potekla iz njegovih usta, a onda odsečno izgovori:
„Ti bi učinio isto što i ja. Nisi oklevao da ubiješ da bi zaštitio Karol, onda nemoj da mi držiš lekcije! To je priča našeg života, Tome! Čim jedno od nas upadne u problem, drugo dvoje mu pruža pomoć svim sredstvima. Zbog toga smo uvek na nogama. Ti si me izvukao s ulice. Bez tebe bih još bio u zatvoru i ne bih se ženio ženom koju volim. Bez tebe bi se Karol možda obesila o neku gredu umesto što se sad sprema da donese na svet novi život. A ti? Gde bi bio danas da smo te ostavili da se uništiš. Zatočen na nekoj klinici? Možda mrtav?"
Bela svetlost curila je kroz matirana stakla prozora. Ostavio sam da njegovo pitanje visi u vazduhu. Za trenutak sam bio zaokupljen nečim drugim.
„Šta se sada dešava s tom devojkom?"
„Sa Lili? Ne znam ništa o njoj. Dao sam joj njenu lovu i ona je nestala bez traga. Mislim da je napustila Los Andeles. Jedno vreme je vikendom radila u nekom kabareu na Sansetu. Svraćao sam tamo, ali su mi rekli da je otišla i da je nisu više ponovo videli."
„Kako se preziva?"
„Ne znam! Nisam čak siguran ni da joj je Lili pravo ime."
„Imaš li neki trag?"
„Slušaj, razumem da želiš da je pronađeš, ali žena koju ti tražiš je drugorazredna glumica, konobarica u nekom striptiz klubu, a ne Bili koju si voleo."
„Zadrži svoje briljantne misli za sebe. Dakle, nemaš nikakvu informaciju?"
„Ne, žao mi je, ali znaj: kad bi bilo potrebno da se sve ponovi, uradio bih to deset puta."
Izađoh iz spremišta pod utiskom Milovog priznanja i napravih nekoliko koraka na drvenom pontonu koji se pružao nad jezerom. Beli labudovi plivali su između divljih irisa, potpuno ravnodušni na ljudske nevolje.

Pokupih automobil na parkingu i uputih se duž obale do Santa Monike, a onda uđoh u grad. U mojoj glavi vladao je haos i imao sam utisak da vozim bez cilja. Prođoh kroz Inglvud i nastavih ka Van Nesu i Vermontskoj aveniji, pa onda shvatih da me neka nevidljiva sila dovela u kraj mog detinjstva.
Parkirah kabriolet pored žardinijera za cveće, koje su još u moje vreme sadržale samo opuške cigareta i jalovu zemlju.
U podnožju kula se sve promenilo i ništa se nije promenilo. Još uvek isti onaj tip momaka koji šutiraju na koš na asfaltnom terenu, dok drugi stoje naslonjeni na zidove i čekaju da se nešto desi. Za trenutak zaista pomislih da mi se jedan od njih obraća rečima.
„Hej, Mister Frik!"
Ali postao sam stranac i niko me nije zadirkivao. Pređoh preko ograđenog terena za košarku do parkinga. Moje drvo još je bilo tu. Još iskrivljenije, s još manje lišća, ali još živo. Kao i pre, sedoh na suvu travu i naslonih se leđima na stablo.
U tom trenutku jedan mini kuper naglo prođe s jedne na drugu stranu terena i zaustavi se. Karol izađe iz kola, još u venčanici. Videh je kako ide prema meni, s velikom sportskom torbom u desnoj ruci, dok je levom pridržavala dugačke bele skute i trudila se da se ne isprljaju.
„Neee! Biće venčanje na parkingu!", povika jedan od delija sa sportskog terena.
Njegovi pajtosi priđoše da osmotre scenu, ali se brzo okrenuše svojim brigama.
Karol mi se pridruži ispod drveta.
„Zdravo, Tome."
„Zdravo, ali mislim da si pogrešila datum: nije mi rođendan."
Ona se jedva primetno nasmeši, a onda joj jedna suza diskretno poteče niz obraz.
„Milo mi je sve otkrio pre nedelju dana. Kunem ti se da pre toga nisam ništa znala", objasni mi ona i sede na zidić parkinga. „Žao mi je što sam ti pokvario venčanje."
„Nije to ništa ozbiljno. Kako se osećaš?"
„Kao neko ko je otkrio da je žrtva manipulacije."
Ona izvuče kutiju cigareta, ali je ja pokretom ruke zaustavih:
„Jesi li poludela! Podsećam te da si trudna."
„Onda prestani da pričaš gluposti! Ne moraš sve da prihvataš na taj način."
„Kako hoćeš da ih drugačije prihvatam? Prevaren sam, to je sve, i to me prevario najbolji prijatelj!"
„Slušaj, videla sam kako se ta devojka ponašala prema tebi, Tome. Videla sam kako te je gledala i sigurna sam da njena osećanja nisu bila lažna."
„Ne, bila su tačno procenjena. Petnaest hiljada dolara, toliko beše?
„Oh, nemoj sad i ti da preteruješ! Milo nikada nije od nje tražio da spava s tobom!"
„U svakom slučaju je požurila da nestane čim je ugovor izvršen!"
„Stavi se na njeno mesto. Misliš li da joj je bilo lako da usvoji tu konfuziju s identitetom? Ona je shvatila da si se ti zaljubio u lik iz romana, u nekoga ko nije stvarno ona."
Mora da je bilo istine u ovome što je govorila Karol. U koga sam se ja stvarno zaljubio? U lik koji sam stvorio i kojim je Milo manipulisao kao nekom marionetom? U promašenu glumicu koja je tu pronašla ulogu svog života? U stvari, u nijednu od njih dve. Zaljubio sam se u devojku zbog koje mi je u srcu meksičke pustinje doprlo do svesti da u njenom društvu imam više volje za životom, da sve ima više ukusa i da odiše lepšim bojama.
„Moraš da je pronađeš, Tome, a ako to ne uradiš, žalićeš do kraja života." Odmahnuh glavom.
„To je nemoguće: izgubio joj se svaki trag, čak ne znamo ni kako se zove."
„Biće potrebno da pronađeš neko bolje opravdanje."
„Šta hoćeš da kažeš?"
„Vidiš, ni ja nikada neću biti srećna kad znam da ti nisi."
Po intenzitetu njenog glasa, osetio sam koliko je to iskreno rekla. „Dakle, donela sam ti ovo."
Ona se nagnu nad svoju torbu i pruži mi košulju umazanu krvlju.
„To je simpa poklon, ali više bih voleo kompjuter", rekoh da razbijem napetost.
Nije mogla da se uzdrži a da se ne osmehne, pa mi objasni:
„Sećaš li se jutra kada sam se zajedno s Milom pojavila kod tebe i kada si nam prvi put ispričao za Bili? Stan ti je bio u neredu, a terasa isprevrtana. Bilo je krvi na staklu i tvojoj odeći..."
„Da, bio je to dan kada je Bili posekla dlan."
,,U tom trenutku me je to što sam videla krv mnogo zabrinulo. Zamislila sam sve i svašta: da si možda ubio ili ranio nekoga. Onda sam se sutradan vratila kod tebe i oprala mrlje od krvi. U kupatilu sam pronašla ovu okrvavljenu košulju i ponela je da je sklonim, za slučaj eventualne istrage. Nisam se od nje nikada odvajala, a kada mi je Milo priznao istinu, odnela sam je u laboratoriju da ispitaju DNK. Uporedila sam rezultate s bazom podataka i..."
Ona pripremi svoj efekat iznenađenja i izvuče fasciklu iz torbe.
„... i obaveštavam te da je tvoja drugarica jedan plemeniti delinkvent." Otvorih fasciklu i naiđoh na fotokopiju FBI dosijea, koji mi Karol prokomentarisa.
„Ona se zove Lili Ostin, rođena 1984. godine u Ouklandu. Bila je uhapšena u dva navrata u poslednjih pet godina. Ništa opasno: 2006. godine zbog opiranja agentu prilikom protesta protiv abortusa, a drugi put 2009. godine zbog pušenja nekog sranja u parku."
„To je dovoljno da bude registrovana?"
„Ti ne gledaš TV, zar ne? Kalifornijska policija sistematski prikuplja DNK uzorke uhapšenih ili osumnjičenih osoba kada počine prekršaje. Ako to može da te smiri, i ti si deo tog kluba."
„Znaš li njenu novu adresu?"
„Ne, ali sam uporedila njeno ime u našoj bazi podataka i pronašla ovo." Pruži mi list papira. Bila je to upisnica na Univerzitet Braun za tekuću školsku godinu.
„Lili je nastavila studije književnosti i dramaturgije", objasni Karol. „Kako je ona mogla biti primljena na Braun? To je jedan od najboljih univerziteta u zemlji..."
„Zvala sam univerzitet: ona je uključena u paralelni program studija. Pretpostavljam da je poslednje mesece provela u učenju jer je ostvarila odličan rezultat na prijemnim ispitima."
Pogledah dva dokumenta, opsednut tom nepoznatom Lili Ostin, čije se postojanje malo-pomalo materijalizovalo pred mojim očima.
„Mislim da ću se sad vratiti svojim gostima", reče ona i pogleda na sat.
,,A ti bi morao da ideš i pronađeš nekog."

Sledećeg ponedeljka sedoh na prvi avion za Boston. Stigoh u 16 sati u prestonicu Masačusetsa, iznajmih automobil na aerodromu i krenuh ka Providensu.
Studentsko naselje Univerziteta Braun sastojalo se od impozantnih zgrada od crvene opeke, okruženih zelenkastim livadama. Za mnoge studente tad je bio kraj radnog dana. Pre nego što sam krenuo, tražio sam na internetu satnicu nastave koju je pohađala Lili i srce mi je lupalo u grudima dok sam čekao ispred vrata amfiteatra, gde se završavao čas.
Bio sam dovoljno povučen i prikriven da me ne primeti, pa je ugledah kako izlazi iz sale zajedno s ostalim studentima. Stvarno mi je bio potreban koji trenutak da je prepoznam. Skratila je kosu, koja je bila još tamnija. Nosila je kačket od tvida i tamni komplet kratka siva suknja iznad crnih hulahopki, strukirani džemper s okruglim okovratnikom, što joj je davalo izgled Londonke. Čvrsto sam odlučio da joj priđem, ali sam čekao da ostane sama. Pratio sam grupu dva tipa i još jedna devojka do kafića u blizini faksa. Dok je pila čaj, Lili se upustila u zanimljivu diskusiju s jednim od studenata. Bio je to dosta sofisticiran tip domorodačke lepote. Što sam je duže gledao, sve više mi je izgledala vedra i spokojna. Nastavljajući studije daleko od Los Anđelesa, izgledalo je da je pronašla ravnotežu.
Neke osobe mogu tako da učine i ponovo počnu svoj život. Ja nisam znao kako da nastavim svoj.
Pazeći da me ne vidi, izadoh iz kafića i sedoh u kola. Taj upad u studentski svet me je deprimirao. Naravno, bio sam zadovoljan što znam da se ona oseća dobro u svojoj koži, ali devojka koju sam danas video nije moja Bili. Očigledno je okrenula stranu, a kad sam je video da razgovara s tim dvadesetogodišnjim tipom, osetio sam se starim. Na kraju krajeva, deset godina razlike među nama možda nije predstavljalo zanemarljivu prepreku.
Dok sam vozio ka aerodromu, govorio sam sebi da sam uzalud putovao. Još gore: kao fotograf koji ne uspeva da napravi snimak nečega što nestaje i neće se više nikada pojaviti, tako sam i ja propustio odlučujući trenutak, koji je mogao da preokrene moj život ka svetlosti...

U avionu za Los Anđeles uključih laptop.
Možda sam bio na polovini svoga života, ali sam već znao da nikada više neću sresti devojku kao što je Bili, koja je u intervalu od nekoliko nedelja učinila da verujem u neverovatno i omogućila mi da napustim opasni teren gde reke izviru u bedi i završavaju tako što se survaju u ponor patnje.
Moja avantura s Bili bila je završena, ali nisam želeo da zaboravim ni najmanju epizodu. Trebalo je da ispričam našu priču. Priču za one koji su bar jednom u životu imali priliku da upoznaju ljubav, koji su je doživljavaju sada i nadaju se da će je sresti i sutra.
Dakle, otvorih praznu stranu i odmah napisah naslov mog sledećeg romana:
Devojka od papira.
U toku tih pet sati koliko je trajao let, u jednom dahu završih prvo poglavlje.

POGLAVLJE 1 Kuća na okeanu
„Tome, otvori mi!"
Uzvik se izgubi u naletu vetra i ostade bez odgovora.
„Tome! To sam ja, Milo. Znam da si tu. Izađi iz tog tvog brloga, pobogu!"

MALIBU
Los ANĐELES, KALIFORNIJA
KUĆA NA PLAŽI

Milo Lombardo već je pet minuta bez prestanka lupao po drvenim roletnama na prozorima koji gledaju na terasu kuće njegovog najboljeg prijatelja.
„Tome! Otvori ili provaljujem vrata! Znaš da sam u stanju da to uradim!"

39. Devet meseci kasnije



Romanopisac ruši kuću od cigle u pravom životu, da bi sagradio drugu: kuću u svom romanu.
MILAN KUNDERA


Prolećni vazduh duvao je nad starim Bostonom.
Lili Ostin prolazila je uskim strmim ulicama Bikon Hila. Drveće u cvatu, plinske lampe i kuće od opeke s teškim drvenim vratima, davale su toj četvrti očaravajući šarm.
Ona se zaustavi ispred izloga antikvarnice na raskrsnici Rivera i Bajronove, pa uđe unutra. Prostor je bio skučen, a romani poredani pored eseja. Pažnju joj privuče gomila knjiga: Tom je napisao novi roman...
Već godinu i po je svesno izbegavala sve što je vezano za fikciju da ne bi naletela na njega. Jer svaki put kada bi ga slučajno srela, u metrou, autobusu, na nekom oglasnom plakatu ili terasi kafića, rastužila bi se i zaplakala. Kada bi njene drugarice s fakulteta pričale o njemu (to jest o njegovim knjigama), želela je da im kaže: Vozila sam se „bugatijem" s njim, prešla meksičku pustinju s njim, živela u Parizu s njim, vodila sam ljubav s njim... Ponekad, kad bi videla čitaoce udubljene u treći tom Trilogije o anđelima, osetila bi ponos i poželela bi da im vikne: Zahvaljujući meni možete da čitate tu knjigu! Napisao ju je za mene!
Ona pročita naslov nove knjige:
Devojka od papira.
Zaintrigirana, prelista prvih nekoliko stranica. Bila je to priča o njoj! Bila je to njihova priča! Srce poče snažno da joj lupa. Pohita na kasu, plati primerak i nastavi da čita na klupi u Narodnom vrtu, velikom gradskom parku.

Lili je grozničavo okretala stranice priče čiji kraj joj je bio poznat. Ponovo je proživljavala avanturu kroz Tomovu prizmu i s radoznalošću otkrivala razvoj njihovih osećanja. Priča iznenada prestade na 36. poglavlju i ona sa zebnjom poče da čita dve poslednje glave.
Ovim romanom Tom je priznao da mu je ona spasla život, ali posebno je naglasio da joj je oprostio njenu podvalu i da njegova ljubav nije otišla zajedno s njom.
Bila je na ivici suza kada je saznala da je dolazio na Braun prethodne jeseni, da ju je našao, ali da nije hteo da pričao s njom. Ona je doživela isto razočaranje godinu dana ranije! Jednog jutra, nije više bitno kojeg, sela je u avion za Los Anđeles s čvrstom namerom da mu otkrije istinu i s potajnom nadom da njihova ljubav nije završena.
Stigla je u Malibu predveče, ali je kuća na plaži bila prazna. Onda je uzela taksi da oproba sreću u Milovoj vili na Pacifičkim palisadama.
Kako je u kući gorelo svetlo, ona priđe i kroz prozor primeti kako dva para upravo večeraju. Milo i Karol, koji su izgledali veoma zaljubljeni, a Tom i neka nepoznata devojka. U trenutku se strašno rastužila i bila skoro postiđena jer je mogla da pomisli da Tom nije našao zamenu za nju. Sada je shvatila da se radi o jednom od onih kastinga petkom, koje mu je organizovalo dvoje prijatelja s ciljem da sretne srodnu dušu!
Kada je zatvorila knjigu, imala je osećaj da će joj srce iskočiti iz grudi. Ovaj put se nije radilo samo o nadi. Bilo je očigledno: ta ljubavna priča bila je daleko od kraja. Oni su možda doživeli samo prvo poglavlje tako da je imala čvrstu nameru da drugo napiše zajedno s njim!
Noć je pala na Bikon Hil. Prelazeći ulicu da stigne na stanicu metroa, Bili naiđe na otmenu staru Bostonku, koja je prelazila popločani prolaz i držala svog jorkširskog terijera ispod miške.
Lili je bila toliko srećna da nije mogla da se uzdrži a da joj ne dovikne koliko je srećna.
„Devojka od papira, to sam ja!", povika ona i pokaza joj korice knjige.

KNJIŽARA „FANTOMI I ANĐELI"
IMA ZADOVOLJSTVO
DA VAS POZOVE NA SUSRET S PISCEM TOMOM BOJDOM
U UTORAK 12. JUNA, OD 15 DO 18 SATI NA PROMOCIJU NJEGOVOG NOVOG ROMANA:
DEVOJKA OD PAPIRA

Los ANĐELES

Bilo je skoro 19 sati. Red mojih čitalaca smanjio se i promocija se bližila kraju.
Milo je ostao sa mnom čitavo popodne. Raspravljao se s mušterijama i dodavao soli na njihove upadice i šale. Zbog njegovog smisla za lako uspostavljanje komunikacije i zdravog humora, ljudima je čekanje bilo manje naporno.
„Jaooo, koliko je sati!", uzviknu on gledajući na sat. „Dobro, pustiću te da završiš sve sam, stari moj. Treba da organizujem jednu bočicu s mlekom!"
Njegova kćerka rodila se pre tri meseca i, kako se moglo i predvideti, potpuno je podetinjio.
„Ima već više od sat kako ti govorim da kreneš", primetih. On navuče sako, pozdravi osoblje knjižare i požuri da se pridruži svojoj porodici.
„Ah, naručio sam ti taksi", obavesti me dok je prelazio preko praga. „Čekaće na raskrsnici s druge strane ulice."
,,U redu. Poljubi Karol!"
Ostadoh još deset minuta da završim s potpisivanjem i razmenim koju reč sa šeficom knjižare.
U knjižari Fantomi i anđeli svetlo je bilo toplo i prigušeno, drveni pod je škripao, police su bile uske, a knjižara nije bila mnogo upadljiva. Nešto između Male radnje na uglu i Čering Kros rouda 84. Mnogo pre nego što je štampa raširila glas o meni, knjižara je zdušno podržala moj prvi roman, verovatno zbog svog naziva. Od tada sam veran tom mestu i svaku svoju promotivnu turneju počinjem odatle.
„Možete izaći na zadnji izlaz", reče mi ona.
Počela je da spušta gvozdenu zavesu kad neko zalupa na prozor. Neka zakasnela čitateljka mahala je primerkom knjige i sklapala ruke moleći je da je puste da uđe.
Pošto me upita pogledom, knjižarka prihvati da joj otvori. Odvrnuh kapicu nalivpera i ponovo sedoh za sto.
„Zovem se Sara!", reče devojka i pruži svoju knjigu.
Dok sam joj pisao posvetu na praznoj strani, još jedna mušterija iskoristi otvorena vrata i upade u knjižaru.
Vratih Sari njen primerak i, ne dižući pogled, uzeh sledeću knjigu.
„Za koga je?" upitah.
„Za Lili", odgovori mi ona mirnim i ozbiljnim glasom.
Potpuno odsutan, spremih se da ispišem njeno ime, kad ona dodade: „Ali ako tako više voliš, može i Bili..."
Podigoh glavu i onda shvatih da mi je život upravo pružio drugu šansu.

Četvrt sata kasnije, oboje smo bili na trotoaru. Ovoga puta sam čvrsto odlučio da je ne pustim da ode.
„Hoćeš li da te otpratim?", predložih. „Čeka me taksi."
„Ne, moj auto je tu sasvim blizu", reče ona i pokaza na kola parkirana iza mene.
Okrenuh se i ne poverovah svojim očima. Bio je to onaj isti stari fijat 500, ružičasti slatkiš koji nas je prevezao preko meksičke pustinje!
„Možeš da zamisliš koliko sam se samo vezala za taj automobil", opravda se ona.
„Kako si ga pronašla?"
„Kad bi samo znao! To je priča za roman..."
„Dobro, pa pričaj!"
„To je duga priča."
„Imam sve vreme ovog sveta."
„Onda bismo možda mogli da odemo negde na večeru."
„Vrlo rado!"
„Ali ja vodim", reče ona i smesti se za volan svog bolida.
Isplatih vozača taksija i otpustih ga, pa se smestih na sedište pored Lili. „Gde idemo?", upita ona i dade kontakt.
„Gde god hoćeš."
Ona pritisnu gas i pokrenu krntiju, koja je i dalje bila nikakva i neudobna.
Ja sam ipak bio u oblacima i imao opojni utisak da je nikada nisam ni napuštao.
„Vodim te da jedemo jastoga i morske plodove!", predloži ona. „Znam jedan divan restoran na Aveniji Melrouz. U stvari, pozovi ti mene, zato što se ne može reći da u ovom trenutku ležim na parama. I nemoj opet da izigravaš curicu: te ne jedem ovo, te ne jedem ono, te ostrige su mi lepljive... Ti, naravno, voliš jastoga? Ja ga obožavam, naročito pečenog i prženog na konjaku. Prava poslastica! A krabe? Pre nekoliko godina, kada sam bila konobarica u jednom restoranu na Long Biču, služila sam leteću krabu... Može da bude teška i do 15 kila, razumeš! U stanju je da se penje po drveću i otrese kokosove orahe, a kada padnu na zemlju, kleštima ih oljušti i pojede mesnato jezgro! To je ludo, zar ne? Ima ili na Maldivima i Sejšelima. Znaš li gde su Sejšelska ostrva? Maštam da odem tamo. Lagune, tirkizna voda, plaže s belim peskom... Takođe i džinovske kornjače na ostrvu Silueta. Fasciniraju me te džinovske kornjače. Znaš ]i da mogu da dostignu i do 200 kilograma i da žive više od 190 godina? To je ludo. Šta kažeš? A Indija? Jesi li već išao tamo? Jedna od mojih drugarica pričala mi je o divnom prenoćištu u Pondišeriju, koje..."
KRAJ

1) Strastveni poklonici ↵
2) Np. chicano ili xicano, skr. od Mexicano - naziv za žitelje SAD meksičkog porekla. (Prim. lekt) ↵
3) Orig. Rock Boltom Remainders, rok grupa sastavljena od poznatih pisaca: Stiven King, Skot Tjurou, Met Grejning, Mič Albom... koja na koncertima prikuplja sredstva za finansiranje obrazovnih projekata. ↵
4) Malibu, gde se planina spaja s morem. ↵
5) Engl. stalkers - psihološki nestabilne osobe koje uznemiravaju i progone slavne ličnosti, a ponekad ih i napadaju. ↵
6) Lat. fraza: vojnička ruka, odnosno vojna sila. (Prim. lekt.) ↵
7) Huver je bio direktor FBI od 1924. do 1972. godine. Bio je osumnjičen da je ucenjivao političare i javne ličnosti i da je u te svrhe skupljao dokaze o njihovim vanbračnim vezama i seksualnim sklonostima. ↵
Pederu ↵
9) Bez goriva ↵
10) Isto što i tačpad. (Prim. lekt.) ↵
11) Na vulkanskom ostrvu Kjušu, Bepu je poznat po hiljadu izvora tople vode i kao geometrijski najpravilniji grad na svetu. ↵
12) Orig. bookcrossing, pokret ljubitelja knjiga da se pročitana knjiga ostavi na javnom mestu, da bi je neko drugi pronašao i pročitao, pa daje onda i on ostavi daje pronađe sledeći. ↵
13) Dve glavne ličnosti iz Pigmaliona Džordža Bernarda Šoa. ↵
14) Ital. piscicdandrea, italijanska varijanta pisaladjere (fr. pissaladiere) - vrste pice. ↵
15) Gde... Gde ste nabavili ovu knjigu? ↵