Gijom Muso - Možda nebo zna

Najteže od svega nije pronaći ljubav, već sačuvati je...

Žilijet i Sem nije trebalo da se sretnu. A kamoli da se zaljube jedno u drugo.
Jedne zimske večeri u samom srcu Brodveja, lepa Francuskinja Žilijet susreće Sema, mladog pedijatra iz Njujorka. Plašeći se da će ga razočarati, ona mu prećutkuje da se bavi raznim neobičnim poslovima dok se zanosi snovima da će jednog dana postati slavna glumica. S druge strane, iz straha da će se vezati za nju, Sem se pretvara da je oženjen, iako je njegova žena nedavno umrla.
Uprkos obostranim lažima, oni će se zaljubiti i provesti strastven, nezaboravan vikend. Ipak, Žilijet mora da se vrati u Pariz, a Sem odlazi za njom na aerodrom, kako bi je sprečio da ode. U tom presudnom trenutku, kada je sudbina mogla da se promeni, on ne ume da pronađe prave reči da je zadrži pored sebe. Tek što je Žilijetin avion uzleteo, eksplozija odjeknu nebom. Sem je očajan, jer je još jednom ostao bez voljene žene. Ali on ne zna da njihova priča ni izbliza nije završena...

1

Danas je prvi dan ostatka tvog života

Anonimni zapis, urezan na jednoj klupi u Central parku.


Januarsko je jutro u zalivu Njujorka, u času kada dan smenjuje noć...
Sasvim visoko na nebu, među oblacima koji klize ka severu, nadlećemo Elis Ajlend i Kip slobode. Hladno je. Čitav grad paralisan je snegom i mećavom.
Iznenada se pojavljuje ptica srebrnastog perja, probija se kroz oblake i munjevito se spušta ka liniji oblakodera. Ne obraća pažnju na snežne pahulje i prepušta se nekoj tajanstvenoj sili da je vodi i odvlači ka severu Menhetna. Neprekidno ispušta uzbuđene krike i začuđujućom brzinom nadleće Grinič Vilidž, Tajms skver i Aper Vest Sajd i završava let tako što sleće na kapiju jednog javnog parka.
Nalazimo se na kraju Morningsajd parka, sasvim blizu Univerziteta Kolumbija.
Za manje od jednog minuta, pali se svetlo na poslednjem spratu male zgrade u tom kvartu.
Mlada Francuskinja Žilijet Bomon za trenutak koristi svoje poslednje trenutke sna.
6.59:57
:58
:59
7.00:007
Kada odjeknu zvonjava, Žilijet mahinalno pruži ruku prema noćnom stočiću i obori radio-budilnik na pod, pa ovaj odmah prekide sa svojim strašnim plesom.
Izvuče se ispod jorgana, protrlja oči, jednom nogom stade na uglačani parket i napravi nekoliko koraka naslepo, a zatim zakorači na tepih koji je klizio po sveže podmazanoj površini poda. Sva smušena, brzo se pridiže i zgrabi naočari koje je mrzela da nosi, ali koje su joj bile neophodne zbog kratkovidosti, budući da uopšte nije podnosila kontaktna sočiva.
Neobična kolekcija malih jeftinih kineskih ogledala, poredanih na stepeništu koje je vodilo iz spavaće sobe u dnevni boravak, prikaza joj lik mlade žene od dvadeset osam godina, kose srednje dužine i vragolastog pogleda. Ona se prkosno naduri prema staklu, pa onda pokuša da malo dovede u red svoju frizuru, sređujući na brzinu zlatne pramenove kose koji su joj se nestašno kovrdžali na glavi. Majica sa dubokim izrezom i čipkaste kratke pantalone davale su joj seksi i buntovan izgled. Ipak, taj prijatan prizor nije dugo potrajao: Žilijet se umota u debelo ćebe sa škotskom šarom i pritisnu još mlaki termofor uz stomak. Grejanje nikada nije bilo svetla tačka ovog stana koji je već tri godine delila sa Kolin, svojom cimerkom.
'A za to još plaćamo 2.000 dolara kirije!' uzdahnu ona.
Tako umotana, siđe nogu pred nogu niz stepenice, zatim laganim pokretom kuka gurnu vrata kuhinje. Jedan punački prugasti mačak, koji ju je već nekoliko minuta vrebao, skoči joj na nadlakticu, onda na ramena, uz rizik da joj svojim kandžama izgrebe vrat.
„Stani, Žan Kamij!", povika ona i zgrabi mačka pa ga spusti na zemlju. Mačor zamjauka u znak nezadovoljstva, a onda ode i sklupča se u svojoj korpi.
Za to vreme Žilijet pristavi lonac sa vodom i okrenu dugme na radiju:
'…žestoka snežna nepogoda koja već 48 sati parališe Vašington i Filadelfiju nastavila je da se širi prema severoistoku zemlje i na putu je da potpuno zahvati Njujork i Boston.
Menhetn je jutros osvanuo pod debelim snežnim pokrivačem, koji parališe saobraćaj i pravi veliki zastoj u gradu. Vazdušni saobraćaj biće veoma otežan zbog vremenskih neprilika: svi letovi sa polaskom sa aerodroma JFK i La Gvardija otkazani su ili odloženi.
Uslovi na putevima su takođe vrlo teški i vlasti savetuju da se što je moguće više izbegava kretanje automobilima.
Metro bi trebalo da funkcionise normalno, ali će autobuski saobraćaj imati zaista velike smetnje. Železnička kompanija Amtrek najavljuje smanjenje saobraćaja, a prvi put u poslednjih sedam godina svoja vrata će zatvoriti gradski muzeji, kao i zoološki vrt i glavne znamenitosti u gradu.
Ova nepogoda, koja je nastala zbog sudara mase vlažnog vazduha iz Meksičkog zaliva i mase hladnog vazduha koja se spustila iz Kanade, u toku dana će se proširiti u pravcu Nove Engleske.
Preporučujemo vam da budete krajnje oprezni.
Vi ste na Menhetn 101,4 radiju.
'Menhetn 101,4. Ako nam poklonite deset minuta, poklonićemo vam čitav svet...'
Dok je slušala ove vesti, Žilijet zadrhta. Trebaće joj nešto da je brzo zagreje. Potraži u ormariću: nema instant kafe, nema čaja. Pomalo postiđena, pronađe u sudoperi kesicu sa čajem koju je prethodno veče upotrebila Kolin.
Još prilično pospana, stade pored ivice prozora i kroz staklo baci pogled na grad, prekriven belim pokrivačem.
Mlada Francuskinja bila je puna nostalgije, jer je znala da će krajem nedelje morati da napusti Menhetn.
Nije joj bilo lako da donese takvu odluku, ali morala je da se suoči sa onim što je bilo očigledno: koliko god da je Žilijet volela Njujork, Njujork nije voleo nju. Nijedna od njenih nada, nijedan od njenih snova, nikada se nije ostvario u ovom gradu.
Posle gimnazije, pohađala je kurs iz književnosti, zatim je sledio nastavak na Sorboni, a za sve to vreme igrala je u klubovima univerzitetskog pozorišta. Zatim je primljena na kurs glume, gde se pokazala kao jedna od najperspektivnijih studentkinja. Uporedo sa tim, povlačila se po kastinzima, snimila dva ili tri reklamna spota, pojavila se u nekoliko televizijskih filmova. Ali svi njeni napori ostali su uzaludni. Onda je s vremenom spustila svoje ambicije na najmanju moguću meru, prihvatajući poslove u supermarketima ili odborima, pozorišnim komadima prilikom prigodnih proslava, u predstavama sa Diznijevim junacima, prerušenu u medvedića Vinija Pua.
Izgledalo je da joj je horizont skučen, ali se ipak nije obeshrabrila. Uhvatila je bika za rogove i napravila veliki skok ka Sjedinjenim Državama. Sa snovima o Brodveju u glavi, puna nade, stigla je u Veliku jabuku sa statusom mlade devojke koja će studirati i raditi u inostranstvu. Ne kaže se uzalud da onaj ko je uspeo u Njujorku, može uspeti bilo gde!
Tokom prve godine posao vaspitačice u vrtiću ostavljao joj je dovoljno slobodnog vremena da poboljša svoj engleski, da radi na gubljenju akcenta i da posećuje kurseve dramske umetnosti. Ali nijedna od audicija koje je prošla nije joj omogućila ništa više od malih uloga u eksperimentalnim ili avangardnim komadima, koji su igrani u malim pozorištima, potkrovljima ili crkvenim salama.
Kasnije je, da bi zaradila za život, prihvatala sitne poslove: bila je kasirka u samoposluzi sa skraćenim radnim vremenom, spremačica u jednom odvratnom hotelu na Amsterdam aveniji, konobarica u jednom kafe-šopu...
Pre mesec dana donela je odluku da se vrati u Francusku.
Kolin je imala nameru da napusti stan da bi živela sa svojim dečkom, a Žilijet nije imala ni hrabrosti ni želje da traži novu cimerku. Bilo je vreme da prizna svoj neuspeh. Igrala je riskantnu igru i izgubila je. Dugo je verovala daje lukavija od drugih, spretno izlazeći na kraj sa zamkama i obavezama. Ali sada se osećala potpuno izgubljenom, bez orijentacije i sistema. Uostalom, sva ušteđevina bila je potrošena, a njena viza je već davno istekla, što ju je činilo strankinjom u neregularnoj situaciji.
Njen let za povratak u Pariz bio je predviđen kroz tri dana, ako meteorološki uslovi budu dozvoljavali.
'Hajde, mala moja. Prestani da jadikuješ nad svojom sudbinom!'
Ustade s naporom i uputi se prema kupatilu. Pusti da joj spadne ćebe, skide donje rublje i uskoči u tuš-kabinu.
„ Aaaaah!", kriknu kad oseti mlaz ledene vode na koži.
Kolin se prva okupala i nije ostala ni kap tople vode.
Nije baš simpa, pomisli Žilijet.
Kupanje hladnom vodom bilo je pravo mučenje, ali kako nije bila osvetoljubiva, odmah je pronašla opravdanje za svoju prijateljicu: Kolin je briljantno završila studije za advokata i danas je imala razgovor za posao sa jednom od najprestižnijih kancelarija u gradu.
Žilijet nije bila narcisoidna, ali je ovog jutra ostala malo duže ispred ogledala. Sve češće ju je proganjalo pitanje:
Jesam li još uvek mlada?
Upravo je napunila dvadeset osam godina. Naravno da je još uvek mlada, ali je morala da prizna da to nije više bilo isto kao kad je imala dvadeset godina.
Dok je sušila kosu, približi se ogledalu, zagleda se u svoje lice i primeti sićušne bore na uglovima oko očiju.
Posao komičarke, vrlo težak i za muškarce, bio je još teži za žene: kod njih se nije tolerisala nesavršenost, koja je kod nekog muškarca prolazila kao znak šarma i karaktera, što je bila nepravda koja ju je oduvek iritirala.
Isprsi se ispred ogledala. Grudi su joj još uvek bile lepe, ali možda ne tako uzdignute kao pre dve godine.
Ne, umišljaš.
Žilijet je oduvek odbijala da opterećuje svoje telo ukrasima: da stavlja kolagen zbog lepšeg osmeha, briše bore sa čela botoksom, da podiže jagodice, da pravi rupicu na obrazu ili da plaća nove grudi... Možda je bila i pomalo naivna, ali je volela da se prikazuje onakvom kakva je stvarno bila: prirodna, osećajna i maštovita.
Problem je bio u tome što je potpuno izgubila poverenje u sebe. S vremenom je morala da se odrekne svojih snova da će postati pozorišna glumica, i da će iskusiti istinsku ljubav. Pre tri godine je imala utisak da je sve još uvek moguće. Mogla je da postane Džulija Roberts ili Žilijet Binoš. Onda ju je svakodnevica malo-pomalo istrošila. Sav svoj novac odvajala je za troškove stanovanja. Već dugo nije kupila sebi haljinu i bila je primorana da se hrani polugotovim raviolima ili testima na vodi.
Nije postala ni Džulija Roberts ni Žilijet Binoš. Posluživala je kapučino u jednom kafiću za pet dolara na sat, pa kako to nije bilo dovoljno da plati stanarinu, bila je primorana da za vikend radi i drugi posao.
Nastavi da u mislima ispituje ogledalo:
Imam li još uvek moć da zavodim? Da izazivam želju?
'Svakako', pomisli ona, 'ali još koliko vremena?'
Gledajući se pravo u oči, uputi sebi upozorenje:
'Doći će dan, a to nije tako daleko, kad se više nijedan muškarac neće okrenuti za tobom...'
'U očekivanju toga, požuri da se obučeš, ako ne misliš da zakasniš.'
Navuče hulahopke i dva para čarapa. Zatim crne farmerke, prugastu košulju, pulover sa krupnim petljama i vuneni džemper.
Baci pogled na zidni sat i uzruja se videvši da je vreme prilično odmaklo. Bilo je bolje da požuri: njen gazda nije bio prijatan, pa iako joj je to bio poslednji dan na poslu, vremenske neprilike neće biti nikakvo opravdanje.
Siđe niz stepenice, dohvati kapu i šareni šal koji su bili obešeni na vešalici, zatim zalupi vrata za sobom, vodeći računa da ne 'giljotinira' svog mačka, neustrašivog Žan Kamija, koji je već promolio njušku, privučen debelim slojem snega koji je napadao u toku noći.
Čim je promolila nos napolje, Žilijet opkoli ledeni dah. Nikada nije videla da je Njujork tako miran.
Menhetn se u toku nekoliko sati pretvorio u džinovski skijaški teren. Sneg je ulicama metropole davao izgled fantomskog grada i saobraćaj činio vrlo opasnim. Po trotoarima i raskrsnicama formirali su se debeli smetovi snega. Na obično bučnim i zakrčenim ulicama sada se nalazilo samo nekoliko žutih taksija i retki prolaznici u skijaškim pantalonama.
Pošto je za trenutak osetila dah detinjstva, Žilijet podiže bradu i usnama zgrabi pahulju. Zamalo pade i raširi ruke da zadrži ravnotežu. Srećom, stanica metroa nije bila daleko. Bilo je dovoljno samo da bude oprezna i da se ne okliz...
Suviše kasno. U tren oka tresnu i nađe se nosa zabodenog u snežnu prašinu.
Dvoje studenata prošlo je pored nje a da joj nisu pomogli da se pridigne, zlobno se smejuljeći. Žilijet se oseti poniženom i iznenada je obuze želja da zaplače.
Dan je bez sumnje loše počeo.

2

'A mi smo još uvek potpuno vezani jedno za drugo.
Ona poluživa, a ja polumrtav.'

Viktor Igo


Na nekoliko kilometara odatle, malo više ka jugu, impozantna silueta jednog land rovera prelazila je preko pustog parkinga groblja Bruklin hil.
Plastificirana kartica u levom uglu vetrobrana otkrivala je identitet i zanimanje njegovog vozača:
Doktor Sem Galovaj
Bolnica Sent Metjuz
Njujork Siti

Automobil se parkirao pored ulaza. Čovek koji je izašao iz njega imao je tridesetak godina. Bio je čvrste građe, imao je na sebi zimski kaput i dobro skrojeno odelo, i odavao je utisak čvrstine i elegancije, ali je njegov neobičan pogled jedno oko mu je bilo plavo, a drugo zeleno odisao melanholijom.
Vreme je zaista bilo hladno i oštro. Sem Galovaj veza šal i dunu u ruke da ih zagreje. Napravi nekoliko koraka po snegu u pravcu ulazne kapije. U to vreme su rešetke groblja bile još zatvorene, ali je Sem prošle godine dao donaciju za groblje, kako bi pomogao oko održavanja grobova, što mu je dalo pravo da poseduje sopstveni ključ.
Već godinu dana dolazi ovde jednom nedeljno, uvek ujutro, pre nego što krene na posao u bolnicu. Bio je to ritual koji je postao kao neka vrsta droge.
Ovo je jedini način da još malo bude sa njom...
Sem otvori malu metalnu rampu, što je obično radio samo čuvar, i aktivira sistem osvetljenja, pa onda mahinalno krenu kroz drvored.
Bilo je to prostrano, brežuljkasto groblje koje je podsećalo na park. Leti su brojni šetači dolazili da iskoriste raznovrsnost njegovog drveća i senovitih drvoreda. Ali ovog jutra ni pevanje ptica, nijedan pokret, ništa nije narušavalo tišinu tog mesta, osim snega koji se gomilao u slojevima.
Pošto je prešao oko trista metara, Sem stiže ispred groba svoje žene.
Sneg je potpuno prekrio grobni kamen od ružičastog mermera. Sem rukavom kaputa očisti sneg sa gornjeg dela, na kojem se pojavi natpis:
Federika Galovaj (1974-2004)
Počivaj u miru Božjem

Zatim je tu crnobela fotografija žene od trideset godina, tamne kose, podignute u punđu, pogleda koji izbegava objektiv.
„Dobar dan", prozbori on tihim glasom, „prohladno jutro, zar ne?"
Iako je Federika mrtva već godinu dana, Sem nastavlja da razgovara sa njom kao da je živa.
Ipak, Sem Galovaj nije imao mnogo toga što bi ga činilo svecem. Nije verovao ni u Boga, ni u hipotetički zagrobni život. Istinu govoreći, Sem nije verovao u bogzna šta van medicine. Bio je odličan pedijatar, koji je po opštem mišljenju uživao velike simpatije među pacijentima. Uprkos svojim mladim godinama, objavio je brojne članke u medicinskim časopisima, i čim je završio specijalizaciju, već je počeo da dobija pozive od prestižnih ustanova. Sem je specijalizirao jednu oblast psihijatrije, koja polazi od principa da čak i osobe koje su doživele najgore tragedije mogu smoći snage da se povrate i da se ne prepuste neumitnosti nesreće. Jedan deo njegovog posla se, dakle, sastojao u tome da leči najteže psihičke traume koje su trpela deca: bolest, agresivnost, nasilje, prerana smrt nekog bližnjeg...
Ali koliko god da je bio jak kada je trebalo da pomogne svojim pacijentima da prevaziđu bolove i da pronađu smisao života, Sem, izgleda, nije bio u stanju da na sebi primeni savete koje je davao drugima. Zato što je bio slomljen zbog nestanka svoje žene pre godinu dana.
Njegova i Federikina priča bila je komplikovana. Poznavali su se još od pretpubertetskog doba i oboje su rasli u Bedford-Stajvesantu, ozloglašenoj četvrti Bruklina, poznatoj po prodavcima kokaina i rekordno visokoj stopi ubistava.
Federikini roditelji bili su poreklom iz Kolumbije i izbegli su sa ulica Medelina kada je ona imala šest godina, a nisu znali da su napustili jedan pakao da bi stigli u drugi. Nisu proveli ni godinu dana u Americi kada je njenog oca pogodio zalutali metak prilikom pucnjave između dva suparnička klana iz kvarta. Tako je Federika ostala sama sa majkom koja je malo-pomalo utonula u alkohol, bolest i drogu.
Pohađala je neku neuglednu školu, okruženu smećem i gomilom zarđalih olupina automobila. Vazduh je bio težak za udisanje, atmosfera naelektrisana, a dileri droge su vrebali na svakom ćošku ulice.
Kada je imala jedanaest godina, odevena kao dečak, i sama je preprodavala drogu u jednoj odvratnoj crack house na Aveniji Bušvik, zato što su živele u Bruklinu sredinom 80-ih godina i zato što je to bio jedini način da pribavi drogu koja je bila potrebna njenoj majci. Tako je ona, uostalom, naučila osnovno pravilo dila: nikada ne daj drogu pre nego što uzmeš dolare od kupca.
Na koledžu je srela dvojicu dečaka, malo mlađih od nje, koji su izgledali drugačije od ostalih: bili su to Sem Galovaj i Šejk Pauel. Uvek sa knjigom u ruci, Sem je bio najjači intelektualac u grupi, usamljeni dečak kog je podizala majka. On je takođe bio jedini 'belac' u školi, što mu je donosilo samo neprijatnosti na ovom većinski afroameričkom mestu.
Šejk je bio čudo prirode. Sa trinaest godina već je bio krupan i građen kao većina odraslih iz kvarta, ali je izgled lošeg dečaka prikrivao njegov pravi senzibilitet.
Sve troje su ujedinili snage da prežive u ludoj sredini koja ih je okruživala. Njihovo međusobno ispomaganje i prijateljstvo stvorilo je kod njih komplementarnost i pronalazili su ravnotežu jedni u drugima. Kolumbijka, belac i crnac: srce, inteligencija i snaga.
Kako su odrastali, nastavljali su da, koliko god je bilo moguće, budu daleko od vrtloga njihovog kvarta. Imali su dovoljno prilika da vide kakve štete nanose teške droge njihovoj okolini, tako da nisu nikada osetili želju da ih probaju.
Sem i Federika nikada nisu pomišljali da će jednog dana napustiti ovaj ljudski klozet. Tamo je život ljudi stalno visio o koncu. Svuda prisutni rizik življenja imao je za posledicu da se ne prave planovi na dugačak rok. Dakle, ni oni nisu imali stvarnu ambiciju, zato što je niko u njihovoj okolini nije imao.
Ipak, uprkos svim očekivanjima, sticajem povoljnih okolnosti, oboje su se izvukli odatle. Kad je postao lekar, Sem je povukao svoju drugaricu iz detinjstva za sobom i bilo je skoro sasvim prirodno da se oženi njome.
Teške i guste pahulje snega nastavljale su da padaju na groblje. Sem nije skidao pogled sa fotografije svoje žene. Na njoj je Federika skupila kosu u punđu. Imala je na sebi svoju neizbežnu kecelju, koju je stavljala svaki put kada se slikala. Taj snimak je napravio Sem. Bila je pomalo mutna. Normalno: Federika nikada nije volela da se fotografiše.
U bolnici niko nije znao Semovo društveno poreklo i on o tome nije nikada pričao. Čak i kada je živeo sa Federikom, retko se osvrtao na svet koji su napustili. Tačnije rečeno, komunikativnost nije bila baš jedan od najjačih talenata njegove žene. Da bi se zaštitila od sumorne strane svog detinjstva, vrlo rano je počela da se bavi slikarstvom i zahvaljujući njemu izgradila svet u kojem ništa nije moglo da je dotakne. Bio je to toliko debeo oklop da, dugo nakon što je napustila Bed-Staj, nikada nije stvarno spustila gard.
Sem se zarekao da će s vremenom uspeti da je 'izleči', kao što je izlečio mnoge svoje pacijente. Ali stvari se nisu odvijale tako. Nekoliko meseci pre smrti, Federika se sve više i češće sklanjala u svoj svet slikarstva i tišine.
Ona i Sem su se isto tako sve više udaljavali jedno od drugog.
Sve do te kobne večeri, kada je mladi lekar otvorio vrata svoje kuće i otkrio da je njegova žena odlučila da napusti život koji joj je postao nepodnošljiv.
Sem je naglo pao u stanje mrtvila. Nikada mu Federika nije poslala neki signal koji bi stvarno nagoveštavao mogućnost da ovako završi. Sećao se da je tih poslednjih dana čak izgledala mirnija.
Sada je shvatao da je to bilo samo zato što je već donela odluku i što se na određeni način prepustila tom fatalnom ishodu kao nekakvom načinu oslobođenja.
Sem je prolazio kroz sve stadijume: beznađe, stid, revolt... I sve do sada nije prošao nijedan dan a da nije sebi postavio pitanje:
'Šta sam morao da uradim, a nisam?'
Osećaj krivice ga je toliko razdirao da ga je to sprečavalo da prevaziđe svoj bol. Nije bilo govora da obnovi svoj život. Zadržao je burmu na svom prstu, radio sedamdeset sati nedeljno i često se događalo da provede po nekoliko noći neprekidno u bolnici.
U nekim trenucima mu se javljalo osećanje besa prema Federiki i u mislima joj je prebacivao što je otišla a da mu nije ostavila ništa za šta bi mogao da se uhvati: ni reći za zbogom, nikakvog objašnjenja. Nikada neće tačno saznati šta ju je navelo na taj lični i intimni čin. Ali bilo je kako je bilo. Postoje pitanja koja će zauvek ostati bez odgovora i to je trebalo tako prihvatiti.
Naravno, u dubini duše dobro je znao da se njegova žena nikada nije stvarno oporavila od svog detinjstva. U svojoj glavi je još uvek živela usred ubogog naselja Bed-Staja, okružena nasiljem, strahom i krekom.
Neke rane nisu ni povratne ni popravljive. On je to stvarno morao da prizna, iako svojim pacijentima svakodnevno tvrdi suprotno.
Jedno drvo u dnu groblja puče pod težinom snega.
Sem zapali cigaretu i kao svake nedelje ispriča ženi važne događaje od poslednjih dana.
Nakon nekog vremena prestade da govori. Zadovolji se time što je tu sa njom i prepusti se uspomenama koje ga preplaviše. Ledena hladnoća ga ošinu po licu. Dobro se osećao dok ga je zahvatao vihor pahulja koje su mu padale po kosi i dugačkoj bradi.
Bio je tu sa njom.
Ponekad, noću, nakon iscrpljujućih intervencija, kroz glavu mu se motalo neko čudno senzorsko zapažanje, blisko halucinaciji: činilo mu se da čuje Federikin glas i da ga ona krišom posmatra u sobi ili u hodniku bolnice. Pouzdano je znao da sve to nije stvarno, ali se tome prilagođavao kao da je pronašao način da još malo bude sa njom.
Kada hladnoća postade suviše žestoka, Sem odluči da napravi polukrug i da se vrati do svojih kola. Ali čim se zaputio prema kolima, izne nada se nečeg priseti i vrati se nazad.
„Znaš, već dugo se kanim da ti nešto kažem, Federika..."
Glas mu je delovao skrhano.
„Nešto što ti nisam nikada priznao... što nisam nikada nikome rekao..."
Zastade za trenutak, kao da nije bio siguran da želi da nastavi sa ovim priznanjem.
Treba li sve reći onoj ili onome koga voliš? On je mislio da ne treba.
Ipak nastavi:
„Nisam ti to nikada rekao, zato što... ako si stvarno tamo gore, bez sumnje sve to već znaš."
Nikada nije toliko osetio prisustvo svoje žene kao toga jutra.
Možda zbog ovog nestvarnog pejzaža, sve te beline koja ga je okruživala i koja mu je davala utisak da se i on sam nalazi nasred neba.
Onda je dugo govorio, bez prestanka, i najzad joj otkrio ono što ga je tištilo i bilo mu na srcu svih ovih godina.
Nije to bilo priznanje neke bračne prevare, nije to bio problem njihove veze, nije se odnosilo na priču o novcu. Bilo je to nešto drugo.
Nešto mnogo ozbiljnije.
Kada je završio, oseti da je potpuno ispražnjen i iscrpljen.
Pre nego se što se okrenu da krene, pronađe još toliko snage da promrmlja: „Jedino se nadam da me još uvek voliš..

3

Spasti nečiji život isto je kao zaljubiti se u nekoga: nema bolje droge.
Kasnije danima idemo ulicama i sve što vidimo je blistavo. Verujemo da smo postali besmrtni, kao da smo spasli sopstveni život!

Insert iz filma 'Nad otvorenim grobom' Martina Skorsezea


Bolnica Sent Mejtuz 17.15 h
Kao i svake večeri, Sem je obilazak svojih pacijenata završavao sa dve iste sobe. Čuvao je uvek to dvoje bolesnika za kraj, možda zato što ih je pratio već dugo i na neki način počeo da ih smatra sopstvenom porodicom a da nije morao da to stvarno prizna.
Lagano gurnu vrata sobe 403 odeljenja pedijatrijske onkologije.
„Dobro veče, Andžela."
„Dobro veče, doktore Galovaj."
Tinejdžerka od četrnaest godina, mršava i nekako prozračna, sedela je prekrštenih nogu na jedinom krevetu u prostoriji. Na kolenima joj je bio položen laptop sivkaste boje.
„Šta ima novo danas?"
Andžela mu ispriča o tom danu na ironičan način. Često u defanzivi, mrzela je svaki oblik sažaljenja i odbijala da se na njenu bolest tako gleda. Nije imala pravu porodicu. Prilikom rođenja je ostavljena u porodilištu malog grada u Nju Džerziju. Buntovno dete, asocijalno, tumarala je u potrazi za domom u hraniteljskim porodicama i Semu je bilo potrebno mnogo vremena da pridobije njeno poverenje. Kako je već nekoliko puta boravila u bolnici, podsticao ju je da decu mlađu od nje smiruje pre lečcnja ili neko operacije.
Kao i svaki put kad je vidi kako se smeje, on pomisli da je vrlo teško zamislili da kancerozne ćelije upravo u tom trenutku zahvataju njenu krv.
Mlada dovojka je patila od ozbiljnog oblika leukemije. Već je dva puta bila podvrgnuta pokušajima presađivanja, ali je svaki put organizam odbacio srž.
„Jesi li razmislila o onome što sam ti rekao?"
„U vezi sa novom intervencijom?'1
„Da."
Bolest je stigla do stadijuma da, ako se ne pokuša novo presađivanje, zahvati jetru i slezinu, i Andžela će umreti.
„Ne znam da li ću imati snage, doktore. Hoće li biti potrebno da se ponovo uradi nova hemioterapija?"
„Da, nažalost. Takođe će biti potrebno da budeš izolovana u sterilnoj sobi."
Neke Semove kolege smatrale su da on greši što se toliko time bavi i da je bez svake sumnje najbolje što može da učini to da pusti Andželu da mirno proživi svoje poslednje trenutke. Njen organizam je već toliko iscrpljen da je procenat uspešnosti nove intervencije najviše pet posto. Ali se Sem toliko vezao za nju da nije mogao da se pomiri sa tim daje izgubi.
'Čak i ako je preostala šansa jedan prema milion, ja ću pokušati', pomisli on.
„Još ću razmisliti o tome, doktore."
„Naravno. Ne žuri. Ti odlučuješ."
Trebalo je ići polako. Andžela je bila hrabra, ali ne i neranjiva.
Sem proveri njen dnevni medicinski karton i na njega stavi svoj potpis. Krenu da izađe iz sobe, kada se ona priseti: „Sačekajte, doktore."
„Da?"
Mlada devojka kliknu nešto na ekranu svog kompjutera i poveza se sa štampačem, koji izbaci jedan neobičan crtež. Da bi je što više udaljio od razmišljanja o bolesti, Sem ju je ohrabrivao da se bavi raznim umetničkim aktivnostima i već neko vreme su slikanje i crtanje pomagali Andželi da lakše podnese svoju tužnu svakodnevicu.
Ona pažljivo pogleda svoj rad i sva zadovoljna pruži ga Semu.
„Uzmite, to sam napravila za vas."
On uze list i pregleda ga sa iznenađenjem. Velike krive linije purpurno i oker boje, koje su se se prostirale po celoj površini lista, podsetile su ga na neke Federikine slike. Prema njegovom saznanju, bilo je to prvi put da Andžela nacrta nešto što nema neki simbol. Baš se spremao da je upita šta to predstavlja, ali se onda predomisli jer se setio da njegova žena nije volela da joj postavlja takva pitanja.
„Hvala, okačiću je u svojoj ordinaciji."
Savi crtež i stavi ga u džep košulje. Znao je da ona ne voli da joj se daju komplimenti i odustao od namere da to uradi.
„Lepo spavaj", reče kratko i uputi se ka izlazu.
„Crknuću, zar ne?"
On zastade na samom pragu vrata i okrenu se prema njoj. Andžela mu se opet obrati:
„Crknuću ako mi se ne uradi to jebeno presađivanje, zar ne?"
On se polako vrati do nje i sede na ivicu kreveta. Ona ga pogleda sa mešavinom drskosti i krhkosti, i on je dobro znao da se iza tog prkosa krije velika strepnja.
„Da, tačno je, postoji rizik da ćeš umreti", priznade on.
Onda pusti da prođe nekoliko sekundi, pa doda:
„Ali se to neće dogoditi."
Zatim:
„Obećavam ti."
Kafe 'Starbaks', Peta avenija 16.59 h
„Jedan veliki kapučino i mafin sa borovnicom, molim vas."
„Odmah."
Krenuvši da izvrši narudžbu svog gosta, Žilijet pogleda kroz prozor: sneg je već od sredine jutra prestao da pada, ali je grad još uvek bio blokiran zbog hladnoće i vetra.
„Izvolite."
„Hvala."
Baci pogled na zidni sat u kafiću: za nešto više od jednog minuta, završiće svoj posao.
„Jedan espreso makijato i flašu evijana."
„Odmah."
Poslednja mušterija, poslednji radni dan, a kroz dva dana bye-bye Njujork.
Posluži piće jednoj besprekorno sređenoj workinggirl, koja je potom otišla a da se nije ni zahvalila.
Žilijet je gledala na Njujorčanke sa radoznalošću i ljubomorom kada bi ih sretala u kafiću ili na ulici. Kako da se takmiči sa tim visokim i vitkim figurama, odevenim kao u modnim časopisima, koje su poznavale sva pravila i sve kodekse ponašanja?
'One su sve ono što ja nisam', pomisli ona, 'blistave, sportski građene, sigurne u sebe... One umeju da pričaju sa sigurnošću, da se ponašaju po meri, da vode igru...'
I što je naročito važno, bile su financialy secure, drugim rečima, imale su dobro zaposlenje i prihode koji idu uz to.
Ode do garderobe, ostavi svoju uniformu konobarice, zatim se vrati u veliku salu kafića, ipak pomalo razočarana što joj niko od zaposlenih nije poželeo good luck pre odlaska.
Mahnu rukom prema šanku, ali joj odgovoriše nezainteresovano. Uvek je imala taj osećaj da je neprimetna.
Poslednji put prođe kroz salu. Dok se spremala da izađe, neki glas sa stola pored ulaza obrati joj se na francuskom:
„Gospođice!"
Žilijet baci pogled prema prosedom čoveku, besprekorno sređene brade, koji je sedeo pored prozora. Iako je već bio stariji, sve u njegovoj pojavi delovalo je moćno. Njegova široka ramena i visok stas činili su nameštaj kafića skoro sićušnim. Mlada Francuskinja je poznavala tu mušteriju. Dolazio je s vremena na vreme, naročito vrlo kasno uveče. Nekoliko puta, kada je šef bio odsutan, Žilijet mu je dozvolila da uvede svog psa, dogu crne dlake, koja je imala neobično ime Kižo.
„Došao sam da se pozdravim sa vama, Žilijet. Koliko sam shvatio, uskoro se vraćate u Francusku.
„Kako vi to znate?"
„Čuo sam da se priča okolo", zadovolji se tim odgovorom.
Taj čovek je u isto vreme na nju delovao umirujuće i izazivao strah. Stvarno neobičan utisak.
„Bio sam slobodan da vam naručim topli sok od jabuke", reče on, pokazujući na šolju ispred nje.
Žilijet ostade zatečena, jer je izgledalo da je čovek dobro poznaje, mada ona nikada pre nije zaista popričala sa njim. Pred njim se osećala kao otvorena knjiga.
„Sedite za trenutak", predloži on.
Oklevala je, a onda se usudi da ukrsti pogled sa njim, međutim, u njegovim očima ne spazi nikakvo neprijateljstvo. Samo mešavinu duboke ljudskosti i velikog umora. Poput nekog jakog plamena, koji je teško mogla da protumači.
Ona konačno odluči da sedne preko puta njega i ispi gutljaj jabukovog soka.
Taj čovek je znao da se ispod vesele i dinamične pojave mlade Francuskinje krije krhka i neodlučna osoba. Nije želeo da prenagli sa njom. Ali nije imao mnogo vremena. Njen život bio je komplikovan. Zato pređe direktno na srž stvari: „Suprotno od onoga što vi mislite, vaš život ne predstavlja neuspeh..."
„Zašto mi to kažete?"
„Zato što vi to ponavljate sebi svako jutro ispred ogledala."
Vrlo iznenađena, Žilijet instinktivno uzmaknu.
„Kako vi znate da..."
Ali joj čovek ne dozvoli da nastavi.
„Ovaj grad je vrlo naporan", nastavi on.
„To je istina", potvrdi Žilijet. „Nema kutka nekog dvorišta koje se ne bavi komšijom. Ljudi satiru jedni druge, a ipak su tako sami."
„Tako je to", odgovori on, šireći ruke. „Svet je takav kakav je, a ne onakav kakav bismo mi želeli: svet gde se dobre stvari događaju dobrim ljudima..." Čovek zaćuta nekoliko sekundi, pa onda dodade: „Ali vi, Žilijet, vi ste nešto dobro. Jednoga dana sam video da ste čak uslužili mušteriju koja nije mogla da plati, a vrlo dobro ste znali da ćete vi platiti taj račun..."
„To nije bogzna šta", pobuni se Francuskinja, sležući ramenima.
„To nije bogzna šta, ali je u isto vreme mnogo. Ništa nikada nije ne bitno, ali često ne vodimo dovoljno računa o tome kakve će posledice imati naša dela."
„Zašlo mi sve to govorite?"
„Zato što treba da budete svesni toga pre nego što krenete."
„Pre nego šio se vratim u Francusku?"
„Vodite računa o sebi, Žilijet", reče on dok je ustajao, bez konkretnog odgovora na njeno pitanje.
„Sačekajte!" povika ona.
Nije znala zašto, ali je osećala da je sasvim neophodno da ga zadrži. Potrča za njim, ali je čovek već bio napustio kafić. Malo istopljenog snega nije bilo očišćeno ispred okvira vrata. Žilijet se okliznu po treći put u toku toga dana. Izgubi ravnotežu i zanese se unazad, i u zadnji čas zgrabi za nadlakticu nekog čoveka koji je sa poslužavnikom u ruci tražio mesto da sedne. Dok je padala, ona ga, nažalost, povuče za sobom i oboje se sručiše na pod, a vrući kapučino poprska im odeću.
'Eto, to sam prava ja! Večito nespretna devojka koja bi želela da poseduje ljupkost jedne Odri Hepbern, ali koja se uvek nađe sa nosem u jarku.'
Brzo se podiže, sva crvena od sramote, kurtoazno se izvini svojoj mušteriji, koji sav besan poče da preti da će potražiti pravdu i izlete napolje.
Napolju, na ulici, Menhetn je već povratio svoje uobičajeno ludilo. Grad je opet počeo da vrvi i da živi u stresu. Ispred samog kafića buka mašine za odnošenje snega mešala se sa hukom saobraćaja. Žilijet zgrabi svoje naočari, pogledom obuhvati aveniju koja je vodila na sever, a zatim ka downtown-u.
Ali Geret Gudrič je već bio nestao.
U istom trenutku Sem uđe u bolnički lift, kako bi se popeo na četvrti sprat i nađe se ispred vrata sobe broj 808.
„Dobro veče, Leonarde."
„Samo uđite, doktore."
Poslednja osoba koju je Sem došao da poseti to veče nije bio njegov pacijent u pravom smislu te reči. Leonard Makvin bio je jedan od najstarijih stanovnika Sent Mejtuza. Sem ga je upoznao prošlog leta, prilikom jednog noćnog dežurstva. Stari Makvin nije uspevao da zaspi i to je bila dobra prilika da na terasi na krovu bolnice popuši cigaretu. Razume se da je to bilo formalno zabranjeno. Utoliko više što je Makvin bolovao od kancera pluća u završnoj fazi. Kada ga je Sem sreo na krovu, bio je toliko pristojan da ne digne dreku na starog čoveka, već ga je prekorio kao da se radi o nekom neposlušnom dečkiću. Seo je tik pored njega i malo su proćaskali u svežini noći. Od tada je Sem redovno navraćao kod njega da vidi šta ima novo i njih dvojica su izgradili međusobno poštovanje.
„Dakle, kako se osećate danas?"
Makvin se blago pridignuo u krevetu i obratio mu se grubim tonom:
„Znate šta, doktore? Nikada nismo toliko živi kao kad smo na pragu smrti."
„Vi još uvek niste u tom stadijumu, Leonarde."
„Ne trudite se, doktore, vrlo dobro znam da se približavam kraju."
I kao da želi da dokaže pouzdanost svoje tvrdnje, poče da dugo kašlje, što potvrdi da se stanje njegovog zdravlja pogoršalo.
Sem mu je pomogao da se smesti na jednu pokretnu fotelju i gurnuo je sasvim do prozora.
Makvinov kašalj se smiri. Kao hipnotisan, posmatrao je grad koji se prostirao pod njegovim nogama. Bolnica se graničila sa Ist Riverom i odavde je moglo da se dobro vidi sedište Ujedinjenih nacija koje je bilo vrlo blizu i uzdizalo se vertikalno, sve u mermeru, staklu i čeliku.
„Onda, doktore, i dalje ste neženja?"
„I dalje sam udovac, Leonarde, to nije isto."
„Znate šta bi vam trebalo: jedna dobra partija sa nogama u vazduhu. Mislim da bi vas to učinilo manje ozbiljnim. Nije dobro kad čovek u vašim godinama dugo ne koristi svoju cevku, ako shvatate šta hoću da kažem..."
Sem nije mogao da se uzdrži od smeha:
„E pa stvarno, ne morate da mi nacrtate."
„Ozbiljno, doktore, vama je potrebno da imate nekog u svom životu."
Sem uzdahnu:
„Još je suviše rano. Uspomena na Federiku..."
Ali mu Makvin ne dozvoli da nastavi:
„Uz sve dužno poštovanje prema vama, doktore, zamarate me sa tom vašom Federikom. Ja sam se ženio tri puta i mogu vas uveriti da, ako ste već iskreno voleli jednom u životu, imate sve šanse da volite ponovo."
„Ne znam..."
Stari čovek pokaza na grad čija se vreva čula ispod prozora.
„Nemojte mi reći da među milion osoba na Menhetnu ne postoji neko koga biste mogli da volite isto kao vašu ženu."
„Mislim da to nije tako jednostavno, Leonarde."
„A ja mislim da vi sve komplikujete, doktore. Da imam vaše godine i vaše zdravlje, ne bih provodio večeri u razgovoru sa nekakvim starcem, kao što sam ja."
„Zbog toga ću vas napustiti, Leonarde."
„Pre nego što krenete, imam nešto za vas, doktore." Zavuče ruku u džep i pruži mu mali svežanj ključeva. „Ako vas srce povuče, pođite ovih dana do moje kuće. Moj podrum pliva u velikim količinama kvalitetnog vina, koje sam nepromišljeno čuvao za velike prilike umesto da ga popijem."
Napravi pauzu od nekoliko sekundi, a onda kao za sebe promrmlja:
„Ponekad smo stvarno glupi."
„Znate, ja nisam mnogo lud za..."
„Pazite, to nije bućkuriš", odgovori Makvin pomalo iznenađen. „Ja vam pričam o najboljim vrstama francuskih vina koja vrede čitavo bogatstvo. Mnogo boljim od svih tih iz Kalifornije ili Južne Amerike. Nazdravite u moje zdravlje, to će mi pričiniti zadovoljstvo. Obećajte mi da ćete to uraditi."
„Obećavam", odgovori Sem, smešeći se.
Makvin baci ključeve u vazduh i Sem ih uhvati u letu.
„Prijatno veče, Leonarde."
„Prijatno veče, doktore."
Dok je napuštao sobu, Sem pomisli na ono što mu je rekao Leonard: nikad se ne osećamo tako živi kao na pragu smrti.

4

Volimo da budemo ono što nismo!

Alber Koen


„Kolin, jesi li tu?"
Žilijet otvori vrata svog stana, pazeći da ne ispusti posude sa kineskom hranom i bocu vina, koje je upravo kupila od napojnica dobijenih u toku nedelje.
„Kolin? Ja sam. Jesi li se vratila?"
Krajem jutra cimerka ju je zvala u kafeteriju da joj kaže da je razgovor za posao dobro prošao i da je primljena. Dve devojke su se dogovorile da zajedno provedu devojačko veče i da proslave taj događaj.
„Jesi li tu?"
Umesto odgovora, začu samo mjaukanje Žana Kamija, koji istrča iz sobe i stade da se češe uz njene noge i da prede od zadovoljstva.
Žilijet odloži pakete na kuhinjski sto, uze mačka u naručje i uputi se u salon, jedinu prostoriju u stanu gde je grejanje ostalo uključeno.
Nasloni se na radijator, podešen ovom prilikom na maksimum, zatvori oči i ostade tako nekoliko trenutaka. Talas toplote prođe joj duž nogu i zahvati celo telo.
'Hm... Ovo bolje greje nego bilo koji muškarac!'
Zatvori oči i za trenutak poče da sanja da se nalazi u savršenom svetu: svetu u kojem će ostati dovoljno vode za jedno divno toplo kupanje kad izađe sa posla. Ali nije smela previše da zahteva.
Dok je otvarala oči, shvati da lampica na telefonskoj sekretarici trepće. Nevoljno se odvoji od radijatora da presluša poruke.
Imate jednu novu poruku:

'Zdravo, Žilijet, ja sam. Žao mi je što neću biti tu večeras. Nećeš nikada pogodili zašto. Džimi me pozvao da provedemo dva dana na Barbadosu! Shvataš: BAR-BA-DOS! Ako se ne vidimo, želim ti srećan povratak u Francusku.'

Žilijet oseti veliko razočaranje.
Eto, to je prijateljstvo na američki način: tri godine delite stan sa nekim i u trenutku pred rastanak, sve što vam ona ostavlja jesu dve rečenice na telefonskoj sekretarici!
Ali nije trebalo mnogo da tuguje. Naravno da je Kolin više volela da provede vikend sa svojim verenikom nego sa njom!
Žilijet poče da tumara po stanu, stalno razmišljajući koliko joj je žao, i poče da pregleda brojne fotografije koje su prikazivale najvažnije momente iz njihovog života.
Kad su prispele na Menhetn, obe su imale sasvim jasan cilj: Kolin je želela da postane advokat, a Žilijet da bude glumica. Period od tri godine posvetile su tom jedinom cilju: da uspeju. Rezultati: jedna od njih je upravo primljena na posao u jednoj od najprestižnijih advokatskih kancelarija u gradu, a druga konobariše u kafiću!
Kolin je svojom upornošću i radnom energijom postala član elitnog društva. Zarađivaće mnogo novca, oblačiće se kod DKNY i obrađivaće svoje predmete u otmenoj atmosferi udobne kancelarije neke staklene kule. Postaće ono što je oduvek želela da postane: Jedna od onih nedokučivih exeeutive women, koje svako jutro srećemo na Park aveniji.
Žilijet nije zavidela svojoj cimerki na uspehu, ali je kontrast između Kolininog uspeha i njenog neuspešnog života bio toliko očigledan da je od toga osećala mučninu u stomaku.
U šta će se pretvoriti njen život kad se vrati u Francusku? Čemu će služiti njena diploma klasične književnosti? A šta reći na to da će u prvo vreme čak biti prinuđena da se vrati da živi kod svojih roditelja! Takođe pomisli na Aureliju, svoju sestru koja je bila mlađa od nje, a ipak već imala sređen život. Bila je nastavnica i pratila je svog muža, žandarma koji je nedavno premešten u oblast Limoža. Aurelija i njen muž imali su strog stav prema Žilijetinom 'boemskom životu' i smatrali su je neodgovornom.
Mnogi njeni stari prijatelji uspeli su u Parizu. Većina je imala unosna zanimanja. Bili su to takozvani kreativni poslovi u kojima su se ostvarili: kao inženjeri, arhitekte, novinari, informatičari... Živeli su u braku, uzimali kredite za kuću i već imali po jedno ili dvoje dece, koja se igraju na zadnjem sedištu porodičnog reno megana.
Sama Žilijet nije imala ništa od svega toga: ni stalno zanimanje, ni ljubavnika, ni dete. Odlazak u Njujork da bi okušala sreću kao komičarka bio je ravan besmislu, znala je to. Cela njena okolina joj je uostalom stalno ponavljala: to nije razumno. I bilo je tačno da nije bilo pravo vreme za preuzimanje rizika. Bilo je to vreme velikih ograničenja, zasnovano na principu opreza i opsednutosti nultim rizikom. Društvo je propovedalo opreznost, planiranje penzije već od dvadeset pete godine, automatske radare, obavezna pravila, osudu pušača...
Ali Žilijet nije slušala nikoga. Verovala je u svoju srećnu zvezdu i uvek je govorila da će jednoga dana sve njih iznenaditi i da će svi biti manje zlobni kada na naslovnoj strani Pari mača ugledaju naslov: MLADA FRANCUSKINJA OSTVARUJE PRVU ULOGU U HOLIVUDU!
Nikada nije spustila gard i uvek se borila sopstvenim oružjem. Ali je možda bila previše fina, previše dobra devojka da bi uspela. Naravno, stvari bi išle lakše da je bila 'devojka sa pedigreom'. Ali njen otac se zvao Žerar Bomon i bio je optičar u Olne su Boi.
Na kraju krajeva, možda i nije posedovala nikakav talenat? Ali ako ona sama ne veruje u sebe, ko drugi hoće? Mnogi glumci i glumice su se mučili pre nego što su dostigli slavu: Tom Henks je godinama igrao u bednim pozorištima, Mišel Fajfer je bila kasirka u supermarketu, Paćinu je bio odbijen ulazak u 'Aktors studio', Šeron Stoun je vrlo kasno ostvarila svoju prvu veliku ulogu, a Bred Pit je prerušen u pile prodavao sendviče u jednom velikom supermarketu.
Žilijet se osećala živom jedino kad glumi i to je bilo ono najvažnije, iako je niko nije stvarno razumeo. Nije bilo mnogo bitno da li je to neki univerzitetski komad, da li su samo dva gledaoca u sali: ona je postojala samo kada je imala neku ulogu. Bila je ona prava tek kad je postajala neko drugi. Imala je osećaj da je ispunjava neka praznina: kao da joj stvarni život nije bio dovoljan. I svaki put kada bi to rekla sebi, Žilijet bi pomislila da možda ima nečeg patološkog u toj njenoj potrebi da pronađe alternativu stvarnosti.
Odbaci te svoje mračne misli i poče da pevuši reči iz Aznavurove posme: 'Već sam sebe video na vrhu plakata..! Tako pevušeći, upade u Kolininu sobu. Na stolici se nalazila brižljivo složena skupocena odeća, koju je njena cimerka kupila za razgovor za posao. Bila je to rizična investicija, ali će se uskoro isplatiti. Žilijet nije mogla da odoli iskušenju da je isproba. Ispalo je dobro što su Kolin i ona bile skoro iste građe.
Mlada devojka skide svoje farmerke i stari pulover, pa onda obuče sivi ralfloren kostim svoje prijateljice. Onda baci pogled u ogledalo:
'Nije loše!'
Zatim stavi elegantni crni okovratnik od kašmira, zimski kaput od vunenog tvida i obu par mokasina marke 'Feragamo'.
Sva zaneta, lagano se šminkala: malo pudera na lice, malo maškare, linija krejonom za oči.
„Onda, lepo moje ogledalo, reci mi ko je najlepši?"
Bila je začuđena svojom transformacijom. Ovako preobučena, potpuno je ličila na poslovnu ženu. Nesumnjivo da odeća ostavlja dobar utisak.
Sva u grču, pomisli na onaj film u kojem Dastin Hofman umesto svoje oblači žensku odeću i ostvaruje ulogu svog života.
Ohrabrena, dobaci ogledalu:
„Žilijet Bomon, drago mi je. Ja sam advokat."
Tako obučena siđe niz stepenice, pošto ju je Žan Kamij dugim mjaukanjem dozivao i tražio svoj obrok.
Sipala mu mu je u činiju sadržaj jedne od kutija sa kineskom hranom.
„Evo nešto ukusno: piletina sa pet začina i tajlandski pirinač."
Pomilova mačka po glavi i ovaj poče da prede od zadovoljstva, a ona mu dobaci:
„Žilijet Bomon, drago mi je. Ja sam advokat."
Iznenada odluči da ne provede veče u stanu sasvim sama kao neka babadevojka. A da počasti sebe nekom malom predstavom? Nekom muzičkom komedijom na Brodveju, na primer. Pozorišta na Tajm skveru su ponekad jedan sat pre početka predstave nudila neprodata sedišta po vrlo razumnim cenama. A pošto je bio sneg, mnogi su bez sumnje otkazali. Bio je to trenutaksad ili nikad da oproba svoju sreću, Zašto ne 'Fantom u Operi' ili 'Mačke?
Ponovo baci pogled na ogledalo u kupatilu i prvi put posle mnogo vremena pomisli da je lepa.
„Žao mi je Žan Kamij, ali Njujork me čeka!", uzviknu teatralno.
Ode do Kolinine sobe, zgrabi njen barberi šal i izađe u kristalno bistru noć, sasvim rešena da iskoristi svoje poslednje časove na Menhetnu...

5

U Njujorku svi nešto traže. Muškarci traže žene, a žene traže muškarce. U Njujorku svi nešto traže.
I s vremena na vreme... neko nešto pronađe!

Donald Vestlejk


Sem se baš bio usredsredio na neki predmet kada ga Beki, glavna sestra, dodirnu po ramenu.
„Vaše radno vreme je isteklo još pre pola sata, doktore", reče ona i pokaza na tablu sa rasporedom radnog vremena.
„Samo da proverim još ovaj poslednji slučaj", reče Sem, kao da je moli za uslugu.
„Vama je potrebna lekarska nega", odgovori ona i uze mu predmet. Idite kući, doktore."
Sem je posluša i blago se nasmeši.
Dok ga je Beki gledala kako se udaljava, jedna stažistkinja joj dunu direktno u uvo:
„Što je ovaj sladak..."
„I ne pomišljaj, draga, nemaš nikakve šanse."
„Oženjen?"
„Još gore..."
Sem otvori vrata trpezarije, rezervisane za osoblje bolnice. Obesi svoju izgužvanu bluzu na vešalicu i složi je u dnu svoje metalne kasete. Popravi kravatu, navuče jaknu i teški kaput, ali ne baci pogled na svoj lik u ogledalu: već odavno ga je napustila želja za zavođenjem, iako nije sumnjao da je u očima mnogih žena bio vrlo zavodljiv.
On ulete u lift zajedno sa nekim bolničarem Azijcem, koji je kolica sa nosilima. Čaršav koji je potpuno prekrivao telo nije ostavljan nimalo sumnje o stanju bolesnika. Bolničar pokuša da se našali, ali mrki Semov pogled odvrati od toga.
U prizemlju se otvoriše vrata velikog bučnog hola, koji je izgledao kao zona ukrcavanja na aerodromu. Sem nije izdržao da ne baci pogled u čekaonicu za hitne slučajeve: bila je prilično ispunjena.
'Biće ovde još gore u narednim satima.'
U uglu prostorije jedan starac se zgrčio na svom sedištu. Ogrnut iznošenim nepromočivim mantilom, drhteći je gledao egzotične ribice koje su se neumorno vrtele po akvarijumu. Semov pogled se ukrsti sa pogledom jedne mlade žene. Bila je skroz omršavela i držala je kolena privučena do brade. Oči su joj bile crvene od droge ili od nesanice. Pored nje je bilo dete koje joj se obesilo o nogu i plakalo.
A da ja ipak ostanem na noćnom dežurstvu?
„To košta šest dolara, draga moja damo."
Žilijet plati vožnju vozaču taksija, Haićaninu, i doda malu napojnicu da mu se zahvali za konverzaciju na francuskom.
Yellow cab je ostavi na uglu Brodveja i Sedme avenije: na Tajm skveru, najbučnijem kraju Menhetna, bilo da je dan ili noć.
Žilijet je osećala da je ovo mesto privlači kao što magnet privlači komad gvozđa. Većina velikih gradskih sala bila je koncentrisana oko tog malog asfaltnog trougla okruženog neboderima.
Bilo da pada kiša, duva vetar ili pada sneg, na Tajm skveru je uvek bila vreva, sa svim onim džinovskim ekranima i elektronskim panoima koji su sijali u hiljadu svetala na fasadama visokih zgrada. Prizor je bio impresivan. Svuda pozorišta, bioskopi i restorani u koje su ulazile i iz kojih su izlazile gomile ljudi u grozničavoj žurbi.
Žilijet kupi jedan pretzel od uličnog prodavca i isproba ga, pazeći da kečap ne napravi mrlju na njenom lepom kaputu. Baci pogled na džinovski LCD ekran koji je najavljivao program predstava, zatim se uputi ka beloj mermernoj zgradi, ispred koje se svakog 31. decembra tiskala gomila da vidi kako pada famozna 'Velika jabuka', simbol Njujorka, čiji je pad najavljivao početak nove godine.
Mlada Francuskinja je želela da poslednji put uživa u toj opojnoj mešavini energije i glamura.
Koliko god je gunđala protiv Menhetna, ipak je na kraju krajeva obožavala ovaj grad. Bila je više gradski nego seoski miš, pa nije sanjala o selu, tišini ili ptičicama. Bio joj je potreban pokret, radnje otvorene dvadeset četiri sata, makar da zna da je to moguće.
Naravno, sve to je bilo preterano, kao neka vrsta džinovske noćne kutije usred Menhetna! Naravno, bilo je to neverovatno mesto sa svojim agresivnim reklamama, zaglušujućom muzikom i sa tim opojnim mirisom koji je izbijao sa svih strana.
Ali ona se ovde osećala živom. Sve je vrvelo od sveta i barem nije bila sama. Zaboga, bio je to Njujork, Brodvej, najduža ulica na svetu, kako su je najavljivali turistički vodiči, bila je to ulica koja je prolazila kroz čitav Menhetn i prostirala se sve do Bronksa...
Zavijanje sirene razbi noćnu hladnoću.
Automatska vrata bolnice Sent Metjuz bučno se zatvoriše iza Sema, baš u trenutku kada su ambulantna kola dojurila na parking. Prvo što je pomislio da uradi bilo je da ode i pruži pomoć bolničarima, ali zastade: doktorka Frimen, šef Urgentnog odeljenja upravo je odbila njegov predlog da dežura, pod izgovorom da nije dovoljno spavao prethodnih noći.
Tek sada je prvi put od jutros promolio nos napolje i bio je skoro zaboravio na nepogodu od prethodne noći. Skoro mu se zavrte u glavi od neverovatno niske temperature.
Pre nego što je potpuno napustio bolnički krug, ugleda medicinsko osoblje kako se naginje nad kolicima sa nosilima. Do njega su dopirali odlomci rečenica:
'Opekotine drugog stepena... tonus 8/5... puls na 65... Glazgov na 6... Zatim se glasovi utišaše i on stiže do svojih kola.
Držeći ruke na volanu, on pusti da motor radi nekoliko sekundi u mestu. Uvek mu je bilo potrebno neko vreme da isprazni glavu i da pokuša da zaboravi na svoje pacijente koje je sreo u toku dana. Ipak, najčešće nije uspevao u tome.
Ove večeri je bio posebno umoran. Pređe Prvu aveniju i nastavi da vozi ka severu. Doživeo je da bar jednom saobraćaj nije suviše gust. Okrenu dugme na radiju:
'... gradonačelnik Njujorka ocenjuje da će nepogoda koja je zahvatila grad koštati najmanje 10 miliona dolara, dok je grad već u deficitu od 14 miliona za raščišćavanje puteva ove sezone.
Za sada se dežurne službe na terenu i dalje susreću sa teškoćama i s mukom raščišćavaju glavne arterije, a putevi su još uvek vrlo klizavi, zbog čega vam preporučujemo maksimalnu opreznost...'
Žilijet se osećala kao sićušna kap vode koju odnosi neka luđački neobuzdana bujica, dok je lutala pri zaslepljujućoj svetlosti ogromnih svetlosnih natpisa. Sirene, ulični muzičari, gomila ljudi, brzi žuti taksiji koji promiču... Od svega toga joj se sada pomalo vrtelo u glavi. Kao hipnotisana, podiže pogled prema ekranima koji su visili po svim zidovima i zavrte joj se u glavi. Bilo ih je toliko da nije znala gde da gleda: kurs berze, video-klip, slike televizijskog žurnala, vremenska prognoza...
Dok su joj misli bile negde drugde, malo se zatetura i odluči da se popne na trotoar preko puta i da se malo primiri.
Automobili su dolazili sa svih strana, ali je izgledalo da ih ona ne primećuje...
Sem sada već stiže na Brodvej. Ubacio je CD sa starom džez muzikom i prepustio se dremežu uz saksofon usred sve te gomile zgrada u staklu. Prestade da zeva i pruži ruku prema kutiji sa cigaretama u džepu košulje. Bila je to ružna navika koju je zadržao još iz mladosti. U njegovo vreme najveći broj dečaka iz Bed-Staja počinjao je da puši već sa 7 ili 8 godina, a zatim su se okretali škodljivijim supstancama. Auto ispred njega je na vetrobranu imao istaknutu neku obojenu nalepnicu. Sem mahinalno napregnu oči da to protumači i pročita: If you can read this, you're too near[1]. Iz razmišljanja ga trgnu dugi zvuk sirene. Mahinalno opsova vozača kola koja su ga pretekla. Istovremeno mu se pogled ukrsti sa sloganom na jednom reklamnom plakatu za protivduvanski proizvod, koji je prekrivao fasadu jedne zgrade. Top-model pun svežine, u šortsu i bodiju, hvalio je vrline bavljenja sportom i ukazivao na štetnost cigareta, izjavljujući: Još ima vremena da promenite život!
„Reci to samoj sebi!", dobaci Sem glasno.
Uostalom, čemu sve to? Več je jednom menjao svoj život i to mu je bilo dovoljno. On prkosno izvuče cigaretu i uvuče dubok dim, na način kojim je hteo da kaže da ga je baš briga da li će umreti dobrog zdravlja i da se ne boji ni Boga ni smrti: u prvog nije verovao, a protiv druge nije mogao ništa.
Dok je vraćao upaljač u džep, oseti pod rukom crtež koji mu je Andžela malopre dala. On ga razvi i na poleđini lista otkri gomilu sitnih kabalističkih znakova koje pre nije primetio: bili su tu krugovi, trouglovi, zvezde koje se tajanstveno prepliću. Koji je bio smisao ovih čudnih znakova? Zanet mislima, Sem u poslednjem trenutku spazi mladu ženu koja je prelazila ulicu ispred njega.
'Blagi bože!' Bilo je kasno da zakoči. Naglo okrenu volan nadesno, pomoli se Bogu u kojeg nije verovao i povika iz sve snage:
„Pazite! "
„Pazite!"
Žilijet se potpuno ukoči. Auto je izbegnu u zadnji čas i mlada Francuskinja prvi put u svom životu oseti da se dah smrti širi oko nje.
Land rover nastavi svoj put, izbi na trotoar i zaustavi se uz škripu guma. Bilo je pravo čudo da nikog nije oborio.
„Luđaku jedan! Ubico!", dobaci Žilijet u pravcu neopreznog vozača, znajući vrlo dobro da i sama snosi deo odgovornosti za ono što se upravo dogodilo.
U dve sekunde njen srčani puls umalo da eksplodira.
I dalje je bila izgubljena u mislima. Kao i uvek. Ovaj grad nesumnjivo nije bio skrojen po njenim zamislima. Opasnost je vrebala svuda, na svakom uglu ulice...
„Sranje!" ote se Semu.
Ovaj put se stvarno uplašio. Život je baš mogao da ga žestoko uzdrma za te dve sekunde. Neprestano živimo na ivici ponora, on je to znao bolje od ikoga. Ništa ne menja stvari kao ono što uvek izaziva strah.
Odmah iskoči iz auta i zgrabi svoju medicinsku torbu, koju je uvek imao pri ruci na suvozačevom sedištu.
„Jeste li dobro? Nije vam ništa? Ja sam lekar, mogu da vas pregledam ili da vas odvezem u bolnicu."
„Dobro je, nije mi ništa", tvrdila je Žilijet.
On je uze za ruku da joj pomogne da ustane i ona sada prvi put podiže glavu prema njemu.
Sekundu ranije nije postojala, a onda je odjednom bila tu, ispred njega.
„Jeste li sigurni da je sve u redu?" ponovi on nespretno.
„It's ok"
„Hoćete li popiti čašicu da se povratite?"
„Ne, hvala", odbi Žilijet, „nije potrebno."
Sem nastavi da insistira:
„Molim vas da mi oprostite."
On pokaza na ogromnu fasadu hotela Meriot, čija se futuristička silueta uzdizala iznad zapadne strane Tajms skvera.
„Parkiraću kola na parkingu hotela. Dolazim za minut. Hoćete li me sačekati u holu?"
„U redu je."
On napravi nekoliko koraka da dođe do svog 4x4, ali se naglo okrenu i vrati nazad da se predstavi:
„Zovem se Sem Galovaj", reče on. „Ja sam lekar."
Ona ga pogleda i obuze je prijatan osećaj. Baš u trenutku kada je otvorila usta, znala je da će napraviti neku glupost, ali već je bilo suviše kasno: „Drago mi je, ja sam Žilijet Bomon, advokat."

6

Bilo je to vreme treptaja oka i ona me pogleda a da me nije videla, i desi se slava i proleće i sunce i toplo more..!

Alber Koen


Uprkos hladnoći i vetru koji su još uvek šibali gradom, ispred hotela se tiskala gomila ljudi. Žilijet se zadržala u holu nekoliko minuta gledajući taksije i limuzine koji su dovozili gledaoce u smokinzima i večernjim haljinama. Onda Sem dođe liftom sa parkinga.
Sa svojih pedeset spratova od stakla i betona, Meriot je bio drugi hotel po veličini na Menhetnu. Žilijet, koja nije nikada prešla njegov prag, razrogači oči dok je ulazila u ogromni centralni atrijum koji se protezao u visinu skoro četrdeset spratova. Zbog intenzivne svetlosti kojom je zračio, bilo je moguće na trenutak zaboraviti da je zima u punom jeku. Žilijet je pratila Sema do lifta kojim su se odvezli do drugog sprata. Odatle su prešli ujedan od onih prozirnih liftova u obliku prostrane kapsule i izgledalo je kao da lete kroz zgradu. Sem pritisnu dugme 49. sprata i oni započeše vrtoglavo putovanje ka vrhu višespratnice.
Još uvek nisu prozborili ni reč...
Zašto sam pozvao ovu devojku?, pomisli on, osetivši se zatečen situacijom.
„Jeste li u Njujorku zbog posla?"
„Da", odgovori ona glasom za koji je želela da zvuči sigurno. „Zbog kongresa pravnika..."
Zaboga, zašto sam rekla da sam advokat. Zbog toga ću morati da nastavim da lažem.
„Ostajete li dugo na Menhetnu?"
„Vraćam se u Francusku sutra uveče."
Barem to nije laž.
U nivou tridesetog sprata ona se lagano nagnu prema staklenom zidu, pogleda naniže i obuze je vrtoglavica.
Opa... Nije baš trenutak da povraćam.
Lift se otvori ispred nekog predvorja, gde im jedna hostesa prihvati kapute i ponudi se da im pomogne da se smeste.
Panoramski bar pružao se dobrim delom poslednjeg sprata. Srećom, daleko od toga da je bio pun, pa su mogli da izaberu sto pored samog prozora, odakle se pružao neponovljiv pogled na Njujork.
Prostorija je bila okupana prigušenom svetlošću. Na jednoj omanjem podijumu, mlada žena za klavirom svirala je ljupke balade sa džez prizvukom u maniru Dajane Krol.
Žilijet pogleda vinsku kartu: ovde je sve, pa i najmanja sitnica, bilo preskupo. Sem se odluči za martini dry, a ona izabra koktel od votke, soka od borovnice i limete.
Atmosfera je bila mirna, ali ona nije mogla da se opusti, toliko je bila u grču. Iznenada shvati da se zgrada, po svoj prilici, neprimetno kreće! On primeti njenu uznemirenost.
„Bar se okreće", objasni on, smejući se.
„Kako to?"
„Postavljen je na platformu koja se okreće oko svoje ose."
„Vrlo impresivno", reče ona, uzvrativši mu osmeh.
Bilo je 19.03.
19.08 h
Žilijet pri svetlosti sveće primeti njegove umorne crte i oči različite boje, zeleno i plavo po shvatanjima crkve, bio bi to đavolji znak...
Nije važno, bio je stvarno lep. Gorgeous, kako bi rekli Amerikanci. Osim toga, naročito se isticao njegov zanosan i smirujući glas.
Ona duboko udahnu: srce joj je kucalo brže nego što je želela.
19.11 h
Ona: „Jeste li nekad bili u Francuskoj?"
On: „Ne. Znate, ja sam samo jedan lenji Amerikanac koji nije nikada napustio svoju zemlju, osim kada je trebalo da provede odmor na Havajima."
Ona: „Znate li da mi imamo tekuću vodu u skoro svim stanovima?"
On: „Šalite se? A struju?"
Ona: „To će uskoro..."
Svidelo mu se kod nje to odsustvo sofisticiranosti. Uprkos uniformi jedne workinggirl, bila je jednostavna i prirodna. Govorila je perfektno engleski, ali sa zanimljivim naglaskom. Kada se nasmeje, lice bi joj zablistalo. I svaki put kada je pogleda, osetio bi kao da ga trese struja.
19.15 h
Da li bi me pozvao na piće da sam mu rekla da sam konobarica?
19.20 h
On primeti da ona drhti u svom tankom puloveru. Onda ustade i ogrnu joj svoju jaknu preko ramena.
„Neka, biće u redu, ne brinite", reče ona forme radi.
Ali on je imao utisak da njeno lice govori upravo suprotno.
„Vratićete mi je uskoro", predloži mirno.
I mislim da ste neverovatno lepi.
19.22 h
Razgovor o muškarcima i ženama.
Ona: „U pravu ste, nije teško svideti se muškarcima. Dovoljno je da imate dugačke noge, čvrsto dupe, ravan stomak, vitak struk, seksi osmeh, oči košute i čvrste i bujne grudi..."
On se smeje.
19.25 h
Tišina.
Ona srknu gutljaj koktela.
On pogleda kroz prozor, nasluti vrevu i buku grada koji se nalazio pedeset spratova niže. Tako blizu, a tako daleko.
U trenutku kad je spustio pogled na njene izgrickane nokte, ona ili sakri tako što stegnu pesnicu. Uputi joj osmeh, zabavljao se.
Čak i kada nisu govorili, bilo je kao da vode dijalog bez reči.
19.26 h
Reci mu.
Reci mu istinu. Sada.
Reci mu da nisi advokat.
19.34 h
Ona: „Omiljeni film?"
On: „Kum. A vaš?"
Ona: „Žena iz komšiluka, Fransoe Trifoa."
On pokuša da ponovi ime režisera i to ispade nešto kao: 'Fvansoa Tvufo', što je jako zasmeja.
On: „ Nemojte da mi se rugate."
19.35 h
Ona: „Omiljeni pisac? Moj je Pol Oster."
On (nesiguran): „Pustite me da razmislim..."
19.40 h
On: „Omiljena slika?"
Ona: „Van Gogova Sijesta. Vaša?"
On joj umesto odgovora pruži Andželin crtež i objasni joj zašto se, da nije bilo tog malog parčeta papira, njih dvoje ne bi nikada sreli...
19.41 h
Ako me jedan ovako sjajan čovek želi, to je zato što i nisam toliko loša...
19.43 h
Ona: „Omiljeno jelo?"
On: „Dobar čizburger."
Ona (sležući ramenima): „Uff..."
On: „Šta vi smatrate da je bolje?"
Ona: „Brioš od puževa i guščje džigerice..."
19.45 h
Zašto susrećemo hiljade osoba, a zaljubljujemo se samo u jednu?
19.46 h
On: „Znam jedan restoran koji će vam se svideti: imaju odličan hamburger sa guščjom džigericom."
Ona: „Šalite se?"
On: „Ni najmanje, to je čak specijalitet kuće: pečeni hlepčić sa parmezanom, kotletima pečenim na žaru, guščjom džigericom i crnim tartufima, sve to posluženo sa vašim čuvenim frenchfries.
Ona: „Imajte milosti, prestanite, izazivate mi glad."
On: „Daću vam njihovu adresu."
Odvešću vas tamo.
19.51 h
Možda je dobra osoba, ali nije pravi trenutak...
19.52 h
On: „Omiljeno mesto u Njujorku?"
Ona: „Pijaca sa svežim povrćem na Junion skveru u jesen, kada je park prekriven raznobojnim lišćem. Vaše?"
On: „Ovde, večeras i sa vama, usred ove šume višespratnica koje blistaju u noći..."
Ona (oduševljena, ali ne i lakoverna): „Laskate mi..."
19.55 h
Ona: „Poslednji pacijent koji je na vas ostavio utisak?"
On: „Pre nekoliko nedelja, jedna stara Portugalka koja je doživela infarkt. Nije bila moj pacijent u pravom smislu reči, ali sam asistirao prilikom njene operacije. Moje kolege su izvršile angioplastiku da prošire zapušenu arteriju, ali joj je srce bilo slabo..."
On napravi pauzu, kao da ponovo direktno proživljava operaciju čiji je ishod bio neizvestan.
Ona: „Je li izdržala operaciju?"
On: „Ne, nismo mogli da je spasemo. Njen muž je ostao u bolnici satima bdeo čitave te burne noći. Bio je obuzet beskrajnom tugom. Čuo sam ga nekoliko puta kako mrmlja: 'Estou com saudades de tu.'
Ona: „To znači 'nedostaješ mi', zar ne?"
On: „Tako nekako. Kada sam pokušao da ga utešim, on mi je objasnio da se u njegovoj zemlji kaže saudade da se opiše tuga izazvana odsustvom onih koji su daleko i koji su nestali. Nemoguće je prevesti na druge jezike. To izražava nedefinisano stanje duše, večnu tugu koja razara sve oko sebe..."
Ona: „I šta se desilo sa njim?"
On: „Umro je svega nekoliko dana kasnije. Naravno, njegov organizam je bio istrošen, ali niko nije tačno znao od čega je umro."
On pusti da prođe nekoliko sekundi, pa onda dodade:
On: „Ali ja znam da se čovek može prepustiti smrti kada ga ovde ništa ne zadržava..."
20.01 h
On: „Poslednji proces koji ste dobili?"
Ona (nakon oklevanja): „Ne bi trebalo da gubimo vreme pričajući o poslu..."
20.02 h
Za trenutak prekidaju razgovor i slušaju lascivnu muzičku frazu pevačice, čiji se glas poigravao notama, čas živahan, čas hrapaviji. Njene pesme su govorile o ljubavi koja se rađa i njenim stazama posutim razočarenjem, tugom i bolom...
20.05 h
On je posmatra dok nesvesno vrti pramen kose oko prsta.
20.06 h
Ona: „Ponekad imam utisak da me ne slušate dovoljno pažljivo. Da li vas možda dekoncentriše dekolte konobarice?"
On (smešeći se): „Priređujete mi scenu, zar ne?"
Ona: „Ne umišljajte!"
Na to ona ustade da ode do toaleta.
Pošto je ostao sam, primeti da je potpuno smeten.
Idi odavde, Seme. Prekini pre nego što bude suviše kasno.
Ova žena je bila opasna. Bilo je neke varnice u njenom pogledu.
Pa ipak sa blagim i iskrenim izrazom na licu, za koje je počeo da se previše vezuje.
Jer još nije bio spreman. Naravno, za ovo kratko vreme se osetio ležernim, euforičnim, vrlo moćnim, srećnim. Ali bila je to iluzija koja je nestala isto tako brzo kao što je i došla.
Pogleda na sat i duboko uzdahnu. Da bi se smirio, stavi na sto paklo cigareta, ali ga to učini još nervoznijim. Zakon je sada zabranjivao pušenje u svim barovima i restoranima u gradu. 'Grad koji nikada ne spava' podlegao je diktaturi nultog rizika.
Onda pomisli na ono što mu je rekao Makvin. Zašto ne partija nogu u vazduhu? Da, jedno malo cmakanje da se stvari iskažu na bezobrazniji način. To nije bio nikakav zločin. Ali odbaci tu ideju iz glave: to što je osetio za ovu Žilijet nije bio samo izraz seksualne želje.
I tu je bio problem...
Žilijet zatvori za sobom vrata toaleta, sva u panici.
Šta se to događa sa mnom? Ipak se ne možeš zaljubiti u nekoga za četrdeset pet minuta!
Nije bio pravi trenutak: ona se prekosutra vraća u Francusku. Pored toga, nije bila dovoljno naivna da veruje u ono što se ovde zvalo love at first sight[2].
Suprotno od onoga što se često misli, Menhetn nije grad za romansu. Ljudi ne dolaze ovde da pronađu ljubav. Dolaze u Njujork zbog biznisa, da ostvare svoje profesionalne ili umetničke ambicije, ali retko da pronađu srodnu dušu.
Što se tiče emotivnog života, Žilijet je morala da prizna da ove protekle tri godine nisu za nju ostale nezaboravne po dobru. U početku se ipak trudila. Prihvatala je igru sastanaka, tzv. dates, ali se nikada nije osećala prijatno na tim susretima u američkom fazonu.
Ovde su se ljubavni sastanci obavljali preko PalmPilot-a i ličili su na razgovore za prijem na posao. Razgovor se uvek vrteo oko posla i novca. Sve je bilo suviše predvidivo, suviše kodifikovano. U ovom gradu, gde se četiri od pet brakova završe razvodom, prvi ljubavni sastanak počinje CV-jem i postavljanjem čuvenog pitanja: koliko zarađujete, a onda se nastavlja pričom koja se svodi na to da se vreme diskusije racionalno troši.
Mlada Francuskinja je vrlo brzo odustala od tih rituala, koji su joj više stvarali utisak da polaže neki veliki ispit nego da traži magiju ljubavi.
Ali ovaj put je bilo drugačije. Ovaj čovek, Sem Galovaj, nije bio kao drugi. Otkako su počeli da razgovaraju, osetila je kako se nešto jako raspalilo u njoj.
Ne, prestani da živiš u filmovima, mala moja, nemaš više šesnaest godina!
Žilijet se borila da ne izgubi kontrolu nad svojim emocijama. Pored toga, izrekla je tu veliku laž. A ako neka veza počinje sa lažima, ne može dobro da se završi. Zbog ovog čoveka će patiti, bila je sigurna u to. Možda je bolje da se ne vraća u salu...
Podiže glavu ka nebu i poče da proklinje sudbinu: baš u trenutku kad je odlučila da bude razumnija, eto kako jedan neočekivani susret može da poseje nemir u njenoj glavi.
„Ne treba mi muškarac u životu u ovom trenutku!", zaključi ona naglas, kao da hoće sebe da ubedi u to.
„Utoliko bolje za tebe, draga", odgovori joj glas neke žene iz susednog toaleta. „Tako će ostati jedan više za tvoje drugarice!"
Žilijet zažali što je otišla tako daleko i napusti toalet.
Sem je još uvek bio tu. Neka moćna i nevidljiva sila držala ga je vezanog za stolicu.
Onda poslednjim naporima pokuša da urazumi svoje emocije.
Ljubav na prvi pogled ne postoji, ili je to samo biološki fenomen.
Njegov mozak je registrovao informacije koje se odnose na Žilijet: način kako se smeje, oblik njenog lica, krivinu njenih leđa, način kako grize donju usnu... Pomalo u maniru kompjutera, on je te informacije pripisivao višku hormona i neurotransmitera u organizmu. To je sigurno razlog zbog čega se osećao tako euforično.
Vidiš, nije teško laskati da bi se ostvarila jedna obična kemijska reakcija. Zato sada ustani i kreni pre nego što se ona vrati.
Pazeći tla je niko ne vidi, Žilijet zatraži svoj kaput od jedne od hostesa i uputi se ka platformi za liftove. Donela je pravu odluku. Vrata lifta se otvoriše uz bučnu zvonjavu.
Oklevala je...
Izgleda da postoje ljudi koji umeju da prepoznaju pravi trenutak kada se sudbina poigrava sa njima.
Da li je to bio slučaj sa njom sada?
„Jeste li dobro?"
„Da, a vi?"
Upravo se vratila i sela preko puta njega.
On primeti da je uzela svoj kaput. Ona primeti da je on pokupio svoju jaknu.
On ispi svoj martini dry; ona otpi poslednji gutljaj svog koktela.
Poslednji put je uživala u svetlima grada, koja su blistala kao hiljade zvezda. Imala je utisak da se nalazi u jednoj od onih romantičnih komedija sa Meg Rajan, koje su se uglavnom završavale hepiendom. Znala je da to ipak neće potrajati.
Kada je primetio da se jedna pahulja zalepila za prozor, Sem stavi ruku na Žilijetinu nadlakticu.
„Imate li dečka?"
„Možda", reče ona, da ne popusti suviše lako. „A vi?"
„Ja nemam dečka."
„Vrlo dobro ste me razumeli šta hoću da kažem!"
Sem otvori usta da odgovori, ali munja mu prođe kroz glavu i iznenada se pojavi Federikino lice. Dok joj je kosa lepršala na vetru, hodala je kroz vodu na dugačkom šumskom šetalištu Ki Vesta. Bilo je to tokom jedne nedelje na odmoru, pre tri godine, u jednom od retkih kratkih perioda kada su zaista bili srećni.
Sem zatrepta nekoliko puta da otera tu sliku. Najzad pogleda Žilijet i prozbori:
„U stvari... u stvari, ja sam oženjen."

7

Ljubav je kao groznica, koja nastaje i nestaje, protiv bilo čije volje.

Stendal


Dok su se spuštali liftom, nisu izmenili nijednu reč, nijedan pogled. Doživeli su trenutak čarolije, ali se to razbilo i sada je bilo vreme da čvrsto stanu na zemlju i ponovo se vrate u okruženje svojih malih života.
„Da vas otpratim?", predloži on, dok su izlazili na žestoku hladnoću avenije.
„Ne, hvala", reče ona ozbiljnim glasom.
„U kojem ste hotelu?"
„To se vas ne tiče."
„Možda bi trebalo da mi date broj vašeg telefona u slučaju da..."
„U slučaju da šta?", prekide ga ona, dok je stavljala pesnice na kukove.
„Ništa, u pravu ste."
On je pogleda sa žaljenjem. Para joj je izbijala iz usta i on pomisli kako je još lepša kada je besna.
Već je požalio zbog svoje laži. Ali bilo je to jedino oružje koje je pronašao da izbegne da dođe u opasnost i da ne bude nepošten prema njoj.
„Onda, zdravo!", reče mu ona i spremi se da mu okrene leđa. „Prenesite moje srdačne pozdrave vašoj ženi!"
„Sačekajte...", započe on, kako bi je zadržao.
„Ne insistirajte: ne ulazim u vezu sa oženjenim muškarcima."
„Razumem vrlo dobro."
„Ne razumete vi ništa. Vi ste... stvarno svi isti!"
„Nemate pravo da me osuđujete", branio se on. „Vi ne znate ništa o mom životu, ne poznajete me..."
„…i nemam želju da vas više upoznajem."
„Vrlo dobro. Ipak, hvala za ovaj trenutak."
„Hvala vama što me niste razbili", odgovori ona ironično. „Ali vam ipak preporučujem malo više opreza..."
I tres!
„Hvala na savetu."
„Ćao!"
„To je to."
Žilijet mu okrenu leđa i brzim korakom uputi se prema ulazu u najbližu stanicu metroa.
Nikada sa oženjenim čovekom: bilo je to pravilo koje nije trpelo nikakav izuzetak. Ona možda nije imala novca, dece, pravo zanimanje, momka u svom životu. Ali je držala do svojih vrednosti.
A to su bile vrednosti za koje se hvatala kad joj je loše išlo.
Ali Sem se bio predomislio. Potrča nekoliko metara za njom i zgrabi je za mišicu.
Kada se mlada žena okrenu, Sem ugleda blistave suze kako tiho teku niz njeno zaleđeno lice.
„Slušajte, bilo bi mi žao da se ovo veče završi tako loše. Mislim da ste stvarno... divni, i da vam pošteno kažem, nisam se sa nekim osećao tako dobro već čitavu večnost."
„Sigurna sam da će vaša žena biti oduševljena kad to sazna!"
Branila se, ali je u isto vreme bila dirnuta tonom iskrenosti koja se osećala u njegovom glasu.
„Nije dobro da se ovako rastanemo", zaključi Sem.
„Pustite me!", povika ona, dok je pokušavala da se istrgne.
Prolaznici su se okretali u njihovom pravcu i upućivali Semu optužujuće poglede. Jedan policajac u uniformi se približi, veoma odlučan da uvede red u tu diskusiju.
„U redu je, u redu je! Gledajte svoja posla!" povika Sem i okrenu se da pođe.
Čuvar parkinga mu je već pružao ključ automobila, koji je došao da preuzme. Policajac mu naredi da krene i oslobodi saobraćaj. Sem pogleda u pravcu mlade Francuskinje, koja se udaljavala avenijom.
„Žilijet!" povika on, ali se ona ne okrenu.
Nemoj je pustiti da ode! Pronađi nešto, kao u filmovima... Nešto što bi uradio Keri Grant da zadrži Grejs Keli? Nešto što bi učinio Džordž Kluni da zadrži Džuliju Roberts?
Nije znao ama baš ništa o tome.
Onda ostavi napojnicu od dvadeset dolara mladom čuvaru parkinga i napravi opasan manevar kako bi dospeo na ulicu u pravom smeru. Napravi mali cikcak zaokret i konačno sustiže Žilijet.
Spusti staklo na kolima i reče:
„Slušajte, jedina istina jeste ta da se nikada ne zna šta će se desiti sutra..
Izgledalo je da ga ona ne čuje, ali on ipak nastavi:
„Samo je ovo sada vredno. Ovde i sada."
Vetar i sneg odnesoše njegove reči.
Ona uspori i pogleda ga sa mešavinom radoznalosti, ustezanja i uvređenosti.
„I šta imate da mi predložite, ovde i sada?"
„Samo jedan dan i jednu noć. Uz poštovanje dva uslova: bez spominjanja moje žene i bilo kakve priče o njoj. Ona ovog vikenda nije na Menhetnu."
„Idite do đavola!"
Povređen tim njenim poslednjim rečima, nije hteo da nastavi da navaljuje i sav tužan krenu da se izgubi u noći.
Posmatrala ga je kako se udaljava i odjednom shvati da čak ne zna ni gde on stanuje.
Sem je bio sasvim utučen i osećao se jadno. Uprkos snegu koji je nastavio da pada, ostavi otvoreno staklo na kolima, bez previše nade da će mu vetar koji ga je šibao po licu pomoći da zaboravi Žilijet.
Čitavim putem do svog stana nije mislio ni na šta drugo, osim da vozi što opreznije, onako kako ga je ona savetovala...
Žilijet poče da žustro maše rukama kako bi zaustavila taksi na uglu 45. ulice i kafea Ali Star.
„Bolnica Sent Metjuz, molim vas", reče ona vozaču, dok se smeštala na pohabanom sedištu.
„Where is it?" upita vozač, mlad čovek, sa turbanom od kože bakarne boje.
„Vozite, ja ću vam pokazivati put!", naredi Žilijet koja nije dopuštala da je impresionira ova pridošlica, koja je poznavala grad isto toliko dobro kao neki turista koji je tek sinoć prispeo u grad.
Sem stiže u Grinič Vilidž i, za divno čudo, pronađe mesto za parkiranje na manje od sto metara od svog stana, u rezidencijalnoj četvrti sa niskim zgradama sa tamnim fasadama i kamenim stepeništima.
On je stanovao u lepoj dvospratnoj kući od opeke, tačno iza Vašington skvera, u popločanoj uličici čijim obodom su se pružale nekadašnje konjušnice, koje su sada pretvorene u atraktivne stanove koji su bili želja mnogih Njujorčana.
Taj stan diskretnog šarma pripadao je vlasniku jedne od prestižnih umetničkih galerija na Merser stritu. Sem je pre tri godine izlečio njegovog sina i taj čovek mu je u znak zahvalnosti iznajmio stan po razumnoj ceni. Sem je smatrao da je stan suviše luksuzan, ali ga je u to vreme prihvatio da bi Federika na spratu mogla da smesti svoj atelje.
Čim je otvorio vrata na hladnoj i sumornoj kući, ošinu ga munjevit blesak, a ozareno lice mlade Francuskinje za trenutak osvetli lavirint njegovih mračnih misli.
„Sačekajte me ovde, neću se dugo zadržati."
Taksi je dovezao Žilijet do glavnog ulaza u bolnicu.
Mlada žena se odlučnim korakom uputi ka automatskim vratima. Da li je zaista bila dobra glumica? Saznaće to vrlo brzo. Ako jeste, uspeće da iskopa adresu Sema Galovaja. Neko kao Meril Strip bi uspeo u tome u vreme svog najvećeg sjaja. Naravno, ona nije bila Meril Strip, ali je već bila pomalo zaljubljena i u tom slučaju bi to sigurno moglo biti od pomoći.
Žilijet proveri koliko je sati, duboko udahnu i kao bez daha upade u bolnicu.
Uputi se ka prijemnom odeljenju, podiže glavu, ispravi leđa i zabaci kosu unazad. Munjevito poprimi strog i otmen izgled. Jedan od onih koji se obično stiču samo rođenjem ili ako je neko stvarno dobra glumica.
„Htela bih da vidim Sema Galovaja, molim vas", zamoli ona tonom koji je bio u isto vreme uljudan i pomalo ohol.
Službenica na prijemu proveri na svom planu rada ono što je već znala:
„Žao mi je, gospođo, doktor Galovaj je napustio svoje odeljenje pre tri sata."
„To je baš nezgodno", odgovori Žilijet ljutitim glasom. „Imali smo zakazan sastanak ovde."
Žilijet izvuče svoj mobilni telefon i napravi se da ukucava neki broj.
„Njegov mobilni je zauzet ", objasni ona službenici, kao u poverenju.
Zatim poče da pretražuje po torbi i odatle izvuče svežanj papira (programa za predstave), kojima poče da maše u svim pravcima, kako se ne bi moglo dešifrovati šta na njima piše.
„Njegovi ugovori nikad neće biti potpisani na vreme", reče ona sva očajna, izigravajući paniku.
„Može li to da sačeka?"
„Ne, vrlo je hitno. Moram da ih dostavim sutra vrlo rano!"
„Je li to baš toliko važno?"
„Kad biste samo znali.
Službenica nabra obrve u znak interesovanja.
Tada Žilijet shvati da je skoro uspela. Još više joj se približi i reče poverljivim tonom:
„Dozvolite mi najpre da vam se predstavim: Žilijet Bomon, ja sam advokat..."
Sem je već upalio vatru u kaminu. Sneg je bio česta pojava u Njujorku, ali je oluja pojačavala osećaj hladnoće. Čim se stan zagrejao, lekar skide svoj kaput, jaknu i razbaruši kosu.
Salon je bio najprijatniji kutak u kući, delom zahvaljujući malom, sasvim okruglastom prozoru koji je gledao na ulicu. Raznobojni nameštaj odavao je prijatan utisak. U jednom uglu je stajao starinski električni gramofon, pored klavira iz tridesetih godina, pokupljenog u nekoj crkvi, naspram kojeg se šepurio otoman od pohabane kože. Nešto je ipak moglo da izazove čuđenje kod slučajnog posetioca: ramovi na zidovima bili su prazni. Sem je zaista iz njih izvukao Federikine slike i fotografije.
Ostale su samo obrađene ivice, koje su delovale nekako fantomski i tajanstveno. Sem je bio poredao stare ploče, kupljene povodom Grey Market-a: Bili Evans, Djuk Elington, Oskar Piterson... Žilijetin glas mu je još uvek odzvanjao u glavi i to ga navede da stavi nešto vrlo tiho: You Are So beautiful To Me, koju je pevao Džo Koker kad je započinjao karijeru.
Stavi ploču na električni gramofon i svom težinom se opusti na otomanu.
Zatvori oči, toliko iscrpljen od umora da je znao da neće moći da zaspi. Uostalom, u poslednje vreme je tako retko uspevao da zaspi da se čak više nije trudio da stavlja čaršav i oseća njegovu svežinu. Ispružio bi se po nekoliko sati na otomanu ili na nekom krevetu u bolnici u noćima dežurstva i tako ostajao u nekoj vrsti polusvesnog stanja do ranih jutarnjih časova, pre nego što će krenuti u novi dan, a nikada nije bio stvarno odmoran.
Praćeni muzikom, u svesti su mu lebdeli fragmenti doživljaja od prethodne večeri, ali ga je umor sprečavao da trezveno razmišlja. Da li je trebalo da bude srećan što je bio razuman ili da proklinje sebe što je sve upropastio? Dok je sebi postavljao to pitanje, pomisli na oca Hataveja, jednog atipičnog sveštenika koji je pratio njegovo detinjstvo i sprečio neke momke iz Bed-Staja, odakle je i sam bio, da pređu granicu delinkvencije. Pošto je dobro poznavao ljudsku prirodu, često je ponavljao da Čovek ne može da odoli iskušenju, pa ga zbog toga mora izbeći.
Glas Džoa Kokera iznenada postade nekako čudan, kao da je kuću upravo zahvatio mali potres. Sem otvori oči: cela prostorija je bila utonula u mrak.
Krenu da proveri razvodnu kutiju, a onda pomisli da je struja možda nestala u čitavom kraju. Pomeri zavese i pogleda kroz prozor. Menhetn je bio utonuo u mrak i jedina svetla bila su ona od farova automobila i beline snega koji je svetlucao u noći.
Sem upali nekoliko sveća i dodade jednu cepanicu u peć.
Odjednom kao da neka svetla traka pređe preko plafona. Sem se nagnu preko prozora. Sneg je još jače zasvetlucao: taksi je upravo nekoga dovezao na početak Vašington mjuza.
Bila je to neka žena.
Uputi se uličicom pomalo dezorijentisana, ostavljajući svakim svojim korakom diskretni trag u snegu, koji su pahulje vrlo brzo prekrivale.
Žilijet je drhtala od hladnoće i strepnje. Srce joj je tuklo kao nikada. Izgubljena u tami, imala je teškoće da se orijentiše među brojevima kuća. Onda pusti da je vodi intuicija. Na nekoliko metara od nje, lagano se otvoriše teška tamnoplava vrata. Sem krenu prema njoj.
Ona u njegovom pogledu pronađe onaj žarki plamen koji je već ranije primetila. Njegove oči različitih boja, plavo i zeleno, kao da su bile ukrašene zlatom koje je blistalo u noći poput smaragda.
Opijena čarolijom nepoznatog, ona se potpuno prepusti tom trenutku. Zato što je dobro znala da je tih nekoliko sekundi koje slede nešto najlepše u jednoj vezi, one koje se nikada ne zaboravljaju: onaj magični trenutak neposredno pre prvog poljupca.
Tu su najpre usne koje se jedva dodiruju i koje se traže. Zatim dva uzdaha koja se mešaju sa hladnoćom. Onda sledi jedan mazni poljubac koji zamalo prerasta u ujed. Poljubac kojim se dopire do onog najintimnijeg kod onog drugog.
Žilijetino telo se bez ikakvog uzdržavanja privija uz Semovo.
Ona odjednom oseća prema njemu nešto žestoko i destruktivno. Privlačnost, praćenu strašću i zebnjom. Jaku vatru, čudesni bol...
Sem je povlači unutra i zatvara vrata, ne prestajući da je ljubi. Skida sa nje kaput koji pada na pod.
Ona mu raskopčava košulju, a zatim je skida i baca na jednu od lampi na noćnom stočiću. Ruke joj pomalo drhte.
On joj skida bluzu. U svoj toj žurbi, jedno dugme puca i pada na pod.
Biće posla za Kolininog krojača.
Ona primećuje ožiljak u obliku zvezde, tik ispod njegovog ramena.
On je ljubi u vrat dok ona zabacuje glavu unazad.
Ona ga ujeda za usnu, a onda ga istim pokretom vrlo blago ljubi kao da hoće da mu zaceli ranu.
Onda podiže ruke, kako bi joj on skinuo pulover.
On joj otkopčava suknju, koja joj skliznu niz butine. Ona se privija uz njega.
Soba je još uvek okupana blagim polumrakom. Žilijet pored zida primećuje široki pisaći sto, prekriven gomilama knjiga. Sem ga za dve sekunde bez ikakve teatralnosti raščišćava i pušta da sve tresne na pod.
Ona seda na tako oslobođeno mesto. On joj skida mokasine, zatim i hulahopke.
Lagano šeta svojim kažiprstom duž njenih usana, a ona mu za to vreme otkopčava farmerke.
Obrazi joj sijaju kao da je neka nova krv prostrujala kroz celo njeno telo. Naginje se nad njim i miriše njegovu baršunastu kožu. Ima miris cimeta.
Ne skidajući pogled sa njegovog lica, uzima ga za ruke i prinosi ih svojim grudima. Njegove ruke, a zatim i jezik, kruže po njenim prsima, a zatim skliznu do njenog trbuha. On udiše miris njene kože, koja miriše na lavandu. Ona svojim pogledom upija njegov. On je obavija rukama. Ona ga svojim butinama obuhvata oko struka. On privlači njeno lice svojem, da je opet poljubi. Ona ga doživljava začuđujuće nežno, jer izgleda da se on pomalo pribojava da će joj svojim milovanjem polomiti kosti.
Za njega nikada nije bilo ovako. Sve vreme dok traje njihov stisak, njegova čula kao da su pojačana. Čuje kako joj srce lupa u grudima, i čuje jako brujanje njenog disanja. Oseća se izgubljeno, sav je van sebe, smeten, kao da je neki drugi čovek preuzeo kontrolu nad njegovim telom. On je u isto vreme neko ko nije bio nikada pre.
Onda ne postoji više ni on ni ona, ni pre ni posle, ni sever ni jug. Samo mešavina dvoje izgnanih na nepoznati kontinent.
Požar dvoje usamljenika, vezanih jedno za drugo. Na nekoj drugoj planeti, pod nekim drugim nebom, u maloj kući prekrivenoj snegom, tamo negde na Menhetnu.
Ispružen preko kreveta, Sem je položio glavu na Žilijetin stomak. Mlada žena prođe rukom kroz kosu svog ljubavnika. Osećala se dobro. Telo joj je izgledalo novo, kao obnovljeno.
Bili su pomalo stegnuti i teško su se odlučivali da govore. Ona ipak odluči da mu ukratko ispriča kako je pronašla svoj put, pritom mu ne spominjući svoju uzurpaciju identiteta. On joj odgovori da je srećan što je došla. Kada više nisu znali šta da kažu, poljupci zameniše reči i tako je bilo najbolje.
Ona je kasnije postala pomalo radoznala i zato stade da razgleda police biblioteke, pa primeti prazne okvire, ali pošto se obavezala, nije postavila nijedno pitanje u vezi sa njegovom ženom.
U dva sata ujutro, shvatiše da su gladni, ali u frižideru nije bilo ništa za jelo. Žilijet onda navuče kaput i prkoseći hladnoći ode do jedne male bakalnice, tik iza Vašington skvera, koja se nikada ne zatvara. Vrati se nekoliko minuta kasnije, noseći čitav asortiman bagels-a, cream cheese-a, sok od grejpfruta i pakovanje bombona.
Onda se ogrnu ćebetom i privi se uz njega.
Zabavljali su se kao deca, jeli maršmelou na dugačkim metalnim šipkama. Ona zatim otvori pakovanje voćnog soka, ispi gutljaj i nagnu se ka Semu da i njemu naspe sok u usta.
Sve se završi tako što su se uspavali jedno pored drugog, slušajući vetar koji je duvao napolju. Začu se u daljini, ali sasvim jasno, tako tipično brujanje sirena, što je ponekad ostavljalo utisak da žive u gradu koji je u opsadnom stanju.
Sem se naglo probudi u četiri sata ujutro. Struja je u međuvremenu bila došla i sa televizora, koji je u kuhinji ostao uključen, širile su se prigušene slike.
On ustade da ga ugasi. Mahinalno promeni nekoliko kanala i sve to na njega ostavi ružan utisak i podseti ga na to da se napolju nastavljao stvarni život, a svakodnevne aktuelnosti su nemilosrdno ispunjavale svoju kvotu straha, žrtava i ljudske ludosti.
Na Srednjem istoku je eksplodirao jedan autobus i tom prilikom je poginulo dvadesetak ljudi. U zatvoru u Južnoj Americi došlo je do strašnog požara. Bilans: sto trideset ugljenisanih tela, jer je uprava zaboravila da otključa neke ćelije.
Za to vreme je u Japanu jedan veliki modni kreator predstavio svoju novu kolekciju odeće za pse, a kao vrhunac svega ogrlicu za pudlice, optočenu dijamantima vrednim 45.000 dolara. Na naučnom kanalu, eminentni profesori su diskutovali o uzrocima klimatskog otopljenja, dok je za to vreme santa leda nastavljala da se topi. Ogromni ledeni blok veličine Nju Džerzija i dalje se odvajao od Antarktika.
Sem je bio hipnotisan i u isto vreme zgrožen zbog tih neobuzdanosti planete, i ostao je prilično dugo ispred televizora, zanet nekom vrstom sažaljenja nad ekranom koji posreduje u svemu tome.
Srećom, struja je ponovo nestala i to ga je trglo iz tog velikog nemira, pa se vrati da se ispruži pored anđela koji je spavao u susednoj sobi.

8

Vazduh se sastoji samo od zraka, toliko je posut anđelima

Agripa D'Obinje


Zavese od muslina koje uokviruju prozor ostavljaju dovoljno prostora da velika količina svetlosti prodre u prostoriju i ta činjenica ne ide naruku onima koji vole neko duže jutarnje lenčarenje.
Žilijet već nekoliko minuta oseća kako jedan sunčev zrak podmuklo pokušava da joj se podvuče pod kapke, isto kao što ribar traži način da nožem otvori ostrigu. Ona koliko-toliko uspeva da odoli tom neprijatelju, sve dok Den Artur, nesnosni voditelj Menhetna 101,4, ne poče da joj probija uši, zahvaljujući magiji talasa:
'Dobro došli na Menhetn 101,4.
Devet je sati, već je devet sati! Ima li još lenjivaca koji su još uvek u krevetu u ovo doba? Neću da verujem u to! Utoliko pre što je sunce ponovo zasijalo nad gradom. Danas na programu: sankanje, skijanje i grudvanje u Central parku...
Dobra vest: aerodromi su ponovo otvorili svoja vrata i svi letovi bi tokom vikenda mogli biti realizovani. Ipak, treba obratiti pažnju na poledicu i rušenje krovova pod teretom snega. Vlasti nam takođe signaliziraju da su dve osobe podlegle srčanoj krizi dok su lopatama oslobađale prilaze svojim kućama.
Dakle, oprez...
U međuvremenu, ostanite na talasima Menhetna 101,4, radija za ustajanje...'
Glas Dena Artura se potpuno izgubi. Sem dlanom ruke plasira jedan dobro dozirani udarac, koji je bio dovoljan da ućutka voditelja, kao i da potpuno smrska radio-budilnik.
Žilijet ustade u jednom skoku. Spavala je kao beba, ali je odjednom potpuno obuze jutarnji nemir. Sinoć se sve odvijalo brzo i sa puno strasti, ali ona veruje da jutros sigurno izgleda grozno, da joj se maškara verovatno razlila, da apsolutno mora da se što pre strmoglavi u kupatilo, umije i povrati malo svežine.
Šta bi bilo razumno da uradi posle jedne ovakve noći? Da pokupi svoje stvari, pozdravi se, zahvali i ode u svoj stan?
Međutim, Sem je privuče sebi i vrelim poljupcem na neki način odgovori na njeno pitanje.
Najpre ga vodi u mali kafić, prikriven iza vrata bez natpisa. Tu zgradu je skoro tajno držala neka Francuskinja, poreklom iz malog sela iz primorskih Alpa. Od kariranih stolnjaka iz Višija do starih kutija na policama, sve je bilo zamišljeno da oživi atmosferu starog seoskog kafića. Slika žute slame koja osvetljava zidove, stari reklamni natpisi i pod od terakote, sve to još više doprinosi da to mesto više liči na nečiju kuću nego na neki tradicionalni kafić.
Adresa je poznata samo nekolicini stalnih gostiju i oni ljubomorno čuvaju tajnu, kako se to mesto ne bi pretvorilo u leglo turista.
U tom deliću Francuske u srcu Amerike, Žilijet objašnjava Semu kako je divan ukus prave bele kafe i hleba sa džemom, dok se za to vreme sa nekog starog kasetofona u dnu prostorije čuju šlageri iz šezdesetih godina prošlog veka. U jednom trenutku lepi glas Fransoaz Hardi intonira jedan od njenih hitova. Žilijet pevuši refren zajedno sa Fransoaz. Sem, zaintrigiran, pita o čemu govori ta pesma. Žilijet mu prevodi nekoliko reči koje kažu:
... ti ličiš na sve one koji u sebi nose tugu, ali me tuga drugih ne interesuje, zato što njihove oči nisu plave kao tvoje...

Oni zatim malo šetaju krivudavim i mirnim uličicama Grinič Vilidža. Nebo sija metalnim sjajem i ceo grad je prekriven omotačem od škriputavog
i blistavog inja. Na Vašington skveru se šale sa studentima Njujorškog univerziteta, najvećeg u gradu, koji zauzima nekoliko blokova u kvartu.
Za trenutak sve teče dobro.
Grle se kao dvoje adolescenata, prsti im se prepliću i ljube se na svakom uglu ulice.
Jedanaest je sati. Neki sanduci sa novinama zbog snega još uvek prodaju stara izdanja od sinoć i to je nešto što Žilijet vidi da se prvi put dešava u Njujorku, gradu u kojem se vreme nikada ne zaustavlja.
Ali vreme se ovde neće zaustaviti još dugo.
Podne je. Skoknuše do Baldučija, italijanske bakalnice sa reputacijom u Vilidžu. Police i izlozi su prepuni zimskog povrća, morskih plodova i kulinarskih specijaliteta.
Unutrašnjost prostorije ispunjena je prijatnim mirisom kafe i kolača. Radnja je krcata kao što je to čest slučaj, ali izgleda da to čini deo njenog šarma.
Žilijet uzima stvar u svoje ruke i lagano obilazi odeljak po odeljak, kako bi na brzinu izabrala namirnice za piknik: hleb sa susamom, pastrami, čizkejk, palačinke, sirup od javora iz Vermonta... Zatim doručkuju na klupi u Central parku, ispred potpuno zaleđene barice sa patkama.
Ona posle deserta pljuvačkom ovlaži papirnu maramicu, naginje se ka Semu i briše mu kapljicu sirupa koja mu se razlila po usni.
Suvi i čisti hladni vazduh ispuni atmosferu. Vazduh treperi kao vatra, ali je nebo bez oblaka. Sem za trenutak nestade. Žilijet prekrsti nogu preko noge i trlja se rukama da bi se zagrejala.
„Da izbegnemo hipotermiju!", reče on kad se vratio sa velikom šoljom kafe, koju je kupio kod uličnog prodavca. Oboje sa po dve ruke obuhvataju šolju iz koje se puši. Lica im se skoro dodiruju. Žilijet spušta glavu, smešeći se. Nijedan muškarac je nije gledao tako netremice.
Ona mu kasnije prelazi preko ispucalih usana gelom za usne, zatim ga ljubi, pa mu onda ponovo maže usne, pa ga onda opet ljubi, ljubi, ljubi...
Dok prelaze jedan mostić, neka starija žena, po svoj prilici Romkinja, ljubazno ih moli da joj udele jedan dolar. Sem joj bez mnogo priče daje pet.
Žena im onda predlaže da se zavetuju jedno drugom pre nego što dođu na kraj mosta.
Jesu li u stanju da to urade?
Popodne je. On je snima malom kamerom koju uglavnom koristi da bi sačuvao zapise nekih medicinskih intervencija. Prati je kroz gradske ulice: Medison, Peta, Leksington... Ona igra, trči, smeje se, peva ispred kamere. Odaje utisak kao da ima sedamnaest godina. Oči su joj pune varnica iosmeh joj je šaljiv. Kroz Semov pogled, oseća se lepom i novom, drugačijom. A ipak je ona. Za trenutak zaboravlja na sve svoje strahove i strepnje. Sa čuđenjem konstatuje koliko je samopoštovanje krhko i strogo zavisi od pogleda voljenog bića. I koliko nekoliko čarobnih sati može prebrisati godine poniženja i skromnog života.
Sem je sa druge strane očaran Žilijetinom energijom i veselošću. Ona je obdarena za život. On ne. Sve što čini njegovu ličnu životnu priču utiče na njega da bude nepoverljiv prema trenucima sreće i da ih doživljava kao da su neprirodni. Oduvek je sebi postavljao uslov da bude sposoban da prihvati ono najgore i najteže i da se od toga brani svim snagama. Sreća nije bila nešto što je zapisano u njegovoj agendi. Nije je ni očekivao. U svakom slučaju, ne u ovom obliku.
A sreća je tako prolazna...
Sunce je već počelo da zalazi ispod Hadsona i nebo je dobijalo narandžastu i ružičastu boju.
Sada je već predvečerje i nalaze se u kupatilu u Semovom stanu. Zajedno su se opružili u kadi. Žilijet sa jednog od poredanih ormarića, pored vaze od plavog kobalta, dohvati flašicu sa parfimisanim uljem i pretvori kupatilo u fontanu senzualnosti. Vazduh se za nekoliko sekundi ispuni opojnom parom parfema od lavande.
On joj kaže da je ona njegovo proleće, njegov Božić. Ona njemu uzvraća vatrenim izjavama, recituje delove pesama, sve to na francuskom jeziku, kako je on ne bi razumeo, da se ne postidi i da se ne naruga njenoj naivnosti.
Ona se za trenutak uspava, ili se možda samo pravi. On za to vreme svojim dahom pokušava da to odgonetne.
Zamišlja je kako je ispunjena zebnjom, nestvarna, ljupka i plemenita...
Ona ponovo nakratko razmišlja o svojoj sestri, o žandarmu iz Limoža, o renou meganu. Ali joj sve to sada izgleda beznačajno, daleko, obično. Baš je briga za sve to, pošto je tu sa njim.
Nijedno od njih dvoje ne veruje u sudbinu. Veruju samo u slučajnost, koja je barem ovaj put učinila nešto dobro.
Čak dozvoljavaju sebi zadovoljstvo da primete kako je bilo potrebno da se desi nezgoda pa da se nađu jedno pored drugog, a da se pre toga nisu nikada sreli. Po sto puta ponovo preživljavaju scenu njihovog susreta. Sem joj objašnjava da obično nikada ne prolazi Tajm skverom kada se vraća kući. Žilijet priča da ni ona nije bila predvidela da izađe, da se sve dogodilo na brzinu u poslednjem trenutku, nekim čudnim spletom okolnosti.
Život je nesumnjivo dobro sazdan, misle oni i blagosiljaju igru slučaja. Jer, budimo realni, od čega može da zavisi tok događaja ako ne od slučaja? Samo to malo zrno peska u vrtlogu svakodnevice u stanju je da se poigrava sa našim životima. Na primer, ekserčić koji se zadesio na kolovozu. Vaš otac prelazi preko njega dok ide na železničku stanicu. Gubi vreme dok menja gumu i propušta voz. Stiže da uhvati sledeći, seda u kupe. 'Kontrola karata, dame i gospodo.' Začudo, zaboravio je da poništi svoju. Kontrolor je, srećom, raspoložen. Predlaže mu čak da pređe i da sedne u prvu klasu, gde je ostalo još slobodnih mesta. I tamo vaš otac susreće vašu majku. Razmena osmeha, razgovor, lepe i prave reči. Nakon devet meseci eto i vas. Sve što ćete proživeti u životu ne bi nikada postojalo da se jedan zarđali ekserčić od tri centimetra nije našao baš na onom mestu. Slučajno. Eto čemu mogu da zahvale naši slavni životi: jednom ekseru, loše zavrnutom šrafu, satu koji žuri, vozu koji kasni...
Dakle, ni Sem ni Žilijet ne veruju u sudbinu. Ipak, kroz nekoliko sati će jedno od njih dvoje pod dramatičnim okolnostima doći u situaciju da promeni mišljenje. Na kraju krajeva, možda ništa nije potpuno slučajno. Možda se neki događaji moraju desiti, pošto-poto.
Kao da su već zapisani u nekoj vrsti knjige sudbine.
Na neki način, kao munja koja je blesnula još u davna vremena i za koju se oduvek znalo gde i kada mora da udari...
Ali za sada je sve dobro. Trenutno je 22.30. Večeraju u restoranu, smeštenom na splavu privezanom za kej pored Hadsona. Pogled na Bruklinski most je impresivan.
Salom dunu promaja.
Njen osmeh kao da govori: 'Nisam ponela kaput, znam da mi sa tobom to nije potrebno.'
Po drugi put otkako traje njihova priča, on joj prebacuje svoju jaknu preko ramena.
U noći između subote i nedelje ne spavaju. Imaju toliko toga da kažu, da jedno drugom pruže toliko ljubavi. I sve to izgleda kao neko stalno lebdenje, unutrašnji tornado, bacanje u beskraj.
Osećaju potrebu da odjednom ispune mnoštvo želja, to je šok zaljubljenosti u kojem svako od njih donosi onom drugom baš ono što mu nedostaje. Ona u njemu oseća snagu i sigurnost koja joj je uvek nedostajala. On u njoj naslućuje slobodu i nežnost koju nikad dosad nije osećao.
Kapi znoja blistaju na njenom čelu. Kao i prethodne večeri, izlazi iz stana da se snabde namirnicama u maloj delikatesnoj radnji iza Vašington skvera. Hladnoća i noć ispraznili su kvart, i dok prelazi preko trga, sviđa joj se osećaj da barem za trenutak može da pomisli da ovaj grad pripada njoj.
Ona ovaj put donosi, sveće u boji i flašu izduženog i uskog oblika, u kojoj se nalazi ice wine: ledeno vino iz Ontarija. Žilijet izvlači flašu iz kartonske kese i prilazi Semu sa pragmatičnim osmehom: „U svakom slučaju, verujem da mi više ne možemo da propadnemo uz..."
On sipa bledožutu tečnost u veliku čašu iz koje oboje zajednički piju. On nikada nije pio nešto slično. Ona mu objašnjava da je ovo posebno vino proizvedeno na temperaturi od minus deset stepeni, od smrznutog grožđa koje se meša sve dok ne dospe u ovo stanje, dok kristali leda ostaju u presi za mešanje.
Nektar je sladak i zašećeren, ima aromu breskve i kajsije, koja njihovim poljupcima daje ukus meda.
Ispijaju jednu čašu, pa onda još jednu. Onda im se tela prepliću i noć postaje vrtoglava.
Kazaljke na satu se okreću i već je nedelja. Sunčeva svetlost ispunjava salon. Žilijet je navukla jednu od Semovih jednostavnih plavih košulja i nosi njegove pantalone. Šćućurena među jastucima otomana, prelistava neđeljni Njujork tajms koji sadrži više od 300 strana. Sem je pripremio crnu kafu i svira na klaviru. Ali dozvoljava sebi dosta pogrešnih nota: to je normalno, pošto ne prestaje da gleda u ženu na otomanu kao da je neko umetničko delo.
Kasnije u toku jutra prave krug pored Stanton plejsa, na samom početku šetališta pored Ist Rivera. Kao na plakatu za film Vudija Alena, sedaju na klupu u čijoj je pozadini most Kvinsboro, koji se izdiže i snažno nadvisuje Ruzvelt Ajlend. Pred naletom vetra i hukom talasa, utapaju se u toplini onog drugog. Žilijet zatvara oči, kao da želi da se što više prepusti sadašnjem trenutku.
Poneta talasom prolazne melanholije, shvata da je već na putu da stvori uspomene koje će dugo nositi u sebi. Zna da nikada neće zaboraviti ništa u vezi s njim, ni oblik njegovih ruku, ni miris njegove kože, ni snagu njegovog pogleda.
Takođe zna da joj ovi trenuci sreće ne pripadaju u potpunosti, pošto ona nije 'Žilijet Bomon, advokat'.
Ali zar je to važno, ona će zadržati slike ovih ukradenih trenutaka i predstaviće ih sebi u noćima samoće, kao neki stari film, koji se nikada ne prikazuje.
Jer ponekad je blesak od nekoliko sati sreće dovoljan da učini podnošljivim sva razočaranja i prljavštine sa kojima se u životu neprestano susrećemo.

9

Ali život razdvaja one koji se vole...

Žak Prever


Nedelja, 16 h
Zašto sam prihvatila da on dođe?, pitala se Žilijet u taksiju koji ju je vozio na aerodrom. Otišla je od Sema krajem jutra da uzme prtljag i da se presvuče za put. Sem je predložio da dođe i da joj se pridruži ispred šaltera za čekiranje na aerodromu Džon Ficdžerald Kenedi. Morala je da sve odbije, jer se nije osećala dovoljno emocionalno jakom da sebi priredi srceparajuću scenu rastanka. Ali kako je bila zaljubljena, dakle slaba, pristala je.
Jako sunce obasjavalo je prozore taksija koji ju je dovezao do hola za polaske. Vozač joj pomognu da istovari dva teška kofera. Žilijet podiže glavu i ugleda ogroman natpis POLASCI, koji je nadvisivao taj deo aerodromske zgrade. Bog zna zašto, ona pomisli na ono što joj je rekao onaj čudni čovek kojeg je preksinoć srela u kafeteriji: 'Ništa nikada nije nebitno, ali ne možemo da uvek predvidimo posledice svojih dela. Trebalo bi da budete svesni toga pre vašeg polaska.' Te poslednje reči su naročito čudno zvučale: pre vašeg polaska.
Ona stavi kofere na kolica i prođe kroz automatska vrata.
U mislima požele da Sem nije došao.
Sem parkira automobil najednom od podzemnih parkinga i pređe preko dugačke pasarele koja je vodila na polazni terminal.
Nije trebalo da dolazi, znao je to. Da bi sebe ubedio u to, ukopčao je u svojoj glavi disk razuma. Naravno, upravo su doživeli dva dana proleća kao da su sami na svetu, bez orijentacije. Ali sve to je bila samo jedna opasna iluzija, znao je to. Trebalo je malo više vremena da se ljubav koja se rodila među njima postavi na čvrstu osnovu.
Istina je bila da je on bio potpuno destabilizovan, zatečen nečim čije postojanje nije mogao čak ni da pretpostavi. S jedne strane je još uvek lebdeo na svom oblaku, ali je sa druge osećao grižu savesti što je lagao u vezi sa Federikom. Ako bi sada Žilijet rekao istinu, za kakvu osobu bi ga ona smatrala? Za psihički poremećenog tipa, to je sigurno. Uostalom, zar on to nije zaista bio?
Prođe kroz hol i dođe do pulta informacija. Jednim pogledom pređe preko zone čekinga i hitro se uputi tamo.
U tom delu terminala je vladala živa aktivnost. Potraži Žilijet i nije mu dugo trebalo da je pronađe. Čekala je u redu da prijavi prtljag. On je za trenutak pogleda i ne javi joj se. Ovoga puta bila je u opuštenijoj odeći. Nosila je izlizane farmerke sa kaišem, šareni pulover, krznenu jaknu i dugački vuneni šal u raznim bojama. Preko ramena je nosila torbicu od svetle kože, a na nogama par konvers patika.
Više nije nimalo izgledala kao advokatica, već pre kao neka studentkinja boem iz sedamdesetih godina prošlog veka. Izgledala mu je mlađa, jednostavnija, lepša.
„Zdravo", reče on dok joj je prilazio praćen strogim pogledom jednog oca porodice, okruženog svojom dečurlijom.
„Zdravo", odgovori ona, lažno opuštenog izraza lica.
On joj stavi ruku na rame i stade da čeka pored nje. Već tako udaljeni, a još tako bliski, bili su oboje nekako stegnuti i nespretni, i skoro da se nisu usuđivali da se pogledaju ili da progovore. Bilo je dovoljno da budu odsutni nekoliko sati, pa da se njihova bliskost pretvori u ustručavanje.
Kada Žilijet dođe na red, Sem joj pomože da stavi kofere na pokretnu traku, a onda joj predloži da popiju kafu. Bila je nekako sva odsutna i pratila ga je kao neka mašina, kao da je već bila na drugoj strani Atlantika, tamo u Francuskoj.
Kafeterija je bila smeštena u dugačkoj prostoriji koja je gledala direktno na piste. Žilijet se smesti za jednim od stolova pored prozora, dok je Som otišao da naruči. Sebi je uzeo jedan caffe latte, a za nju caramel miurhitilo.
Stavi poslužavnik na sto, pa onda sede ispred nje. Dok su joj misli bile negde drugde, izbegavala je njegov pogled. On je pažljivije zagleda. Primeti na njenoj krznenoj jakni bedž koji je proklamovao I survived N Y, a zatim još jedan koji je savetovao: No war. Make love instead.
On skupi svu svoju hrabrost i razbi tišinu, pokušavajući da govori razumnim glasom:
„Mislim da smo se pomalo bez razmišljanja bacili jedno drugom u naručje..."
Ona se napravi da nije ništa čula i ispi gutljaj kafe dok je gledala kako avion sleće u daljini na jednu od makadamskih pista.
„Požurili smo... Nisam te stvarno poznavao, a ni ti mene. Mi dolazimo iz dva različita sveta, iz dve različite zemlje.
„Dobro, razumela sam poruku", prekide ga ona.
Jedan pramen kose pade joj na lice. On primače ruku da joj ga vrati iza uva, ali ga ona odgurnu.
On ponovo pokuša da bude ljubazan i reče joj:
„Ako ponovo dođeš u Njujork."
„Dakle to je to, ako ponovo dođem u Njujork, ako tvoja žena ne bude tu i ako ti budeš imao želju da zadaš neki udarac, biće simpa da se ponovo vidimo."
„To nije ono što sam hteo da kažem."
„Pusti sad to", odgovori ona i pokretom ruke mu dade znak da prestane sa pričom.
On nije odustajao:
„Mislio sam da su pravila jasna..."
„Ostavi me na miru sa tvojim pravilima!", povika ona na francuskom.
Zatim ustade tako naglo da se njena šoljica sa kafom zateturala i razbila se na podu. I tek u tom trenutku Sem shvati koliko ju je povredio.
Dok je mrmljala reči pune prekora, Žilijet pređe preko sale i napusti kafeteriju, pokušavajući da sačuva privid dostojanstva.
U razgovorima za susednim stolovima najčešće se pominjala reč French girl, kao da su hteli da kažu da očigledno samo jedna Francuskinja može tako da se ponaša...
Trčala je prema sali za ukrcavanje, držeći kartu u ruci i grizući usne kako ne bi zaplakala.
Žilijet je negde u dubini duše znala da je Sem donekle bio u pravu. Naravno da dve strastvene noći nisu dovoljne da se izgradi jedna veza. Naravno da magija ljubavi na prvi pogled nije morala da znači srodnost dva bića na duge staze. Pored toga, Sem je bio oženjen, živeo je na 6.000 kilometara od Pariza i povrh svega, a to je za nju bilo najvažnije, lagala ga je o svom pravom socijalnom statusu.
Trčala je oborene glave, izgubljena u svojim razmišljanjima i obuzeta svojom mukom. Iznenada shvati da je ostavila svoje naočari u koferu i da jedva uspeva da pročita šta je ispisano na panoima. Na prvom spratu pogreši pravac, vrati se, zatim nepažnjom stade na pokretne stepenice koje su išle u suprotnom smeru. Naravno, obori nekoliko putnika, što je izazvalo grdnje na njen račun i pretnje da će se obratiti policajcu.
Već je zaključila da je to najgori dan u njenom životu.
Ali još uvek nije ništa videla...
'Dame i gospodo, počećemo sa ukrcavanjem na let 714 za Pariz Sari de Gol na izlazu 18. Molimo vas da pripremite vaše karte za ukrcavanje, kao i vaše pasoše. Pozivamo najpre putnike čija su sedišta u sledećim redovima...'
Sva odsutna, požuri ka službi obezbeđenja aerodroma, skide cipele, oslobodi se kaiša, prođe kroz rendgen, mahinalno pokaza svoju kartu i ostale papire i uđe u avion.
Avion je bio skoro pun i unutra je već bilo nesnosno vruće. Žilijet se domogla svog sedišta. Obično je najviše volela da sedi pored prozora, ali je ovog puta imala sedište između jednog cmizdravog derišta i čoveka sa očiglednim preopterećenjem težine. Stisnuta između dvoje komšija, duboko uzdahnu kako bi smirila lupanje srca.
U tom trenutku je imala samo jednu želju: da izađe iz ovog aviona i da pronađe Sema. Ali je znala da to nije razumno. Bila je to samo strastvena kriza koja je bez sumnje označavala njen stvarni prelazak u svet odraslih.
Bilo ti je i vreme u dvadeset osmoj, devojko moja, pomisli ona i zavuče se u svoje sedište. Morala je da bude jaka. Prešla je doba kada se udara glavom u zid. Uostalom, zar nije odlučila da se sredi? Da donosi prave odluke, kao njena sestra...
Eto, odbaciće svoj ponos, vratiti se u Francusku i najzad početi razuman život. Morala je da prestane da misli da je gora od drugih. Od sada će raditi što i svi drugi: živeti umereno, ostati hladne glave, brojati svoje kalorije, piti kafu bez kofeina, jesti zdravu hranu i svaki dan raditi vežbe pola sata.
Nemoj da se ponašaš kao neka adolescentkinja, prekori sebe. Ne prepuštaj se nekome kome nije stalo do tebe. Taj tip te ne voli. On nije ništa uradio da te zadrži.
Naravno da se desio taj savršeni sklad koji je trajao dva dana, ali to je bila varka: mit o ljubavi na prvi pogled, koji tako dobro oslikavaju literatura i film.
Sva iscrpljena, jedva se uzdržala da ne zevne, dok joj je jedna suza tekla niz lice. Sinoć nije uopšte spavala, a vrlo malo i one prethodne noći. Celo telo ju je bolelo. Prvi put u životu rekla je sebi da je možda bolje da se drži podalje od ljubavi.
Dok su poslednji putnici zauzimali svoja mesta, Žilijet zakopča pojas na svom sedištu i sklopi oči.
Za nešto više od šest sati biće u Parizu.
Ili je ona barem tako mislila.
Skoro rasterećen tim raspletom, Sem izađe iz aerodromske zgrade u trenutku dok je sunce počinjalo da zalazi. Sada će vrlo brzo pasti noć. Sačeka trenutak, pa onda prođe kroz tri hodnika da bi stigao do parkinga gde je ostavio svoja kola. Bilo je to veče povratka sa vikenda i taksiji su odvozili putnike po njihovoj uobičajenoj satnici.
Sem zapali cigaretu svojim starim pohabanim upaljačem. Duboko udahnu, a zatim ispusti dim u noćnu hladnoću. Zašto je bio tako utučen? U svakom slučaju, ova priča nije mogla nigde da ga odvede. Nije bilo mesta za Žilijet u njegovom životu. Pored toga, postojala je i ta laž i teret prošlosti od koje se nije oporavio i o kojem Žilijet nije ništa znala. Ipak je morao da prizna da se već dva dana stvarno nešto pročistilo u njemu. Najzad je osetio da se oslobodio one prigušene teskobe koja se uselila u njega još od detinjstva.
I dok je žurio da najzad siđe sa trotoara i pređe preko ulice, neka tajanstvena sila prikova ga za mesto baš u trenutku kada mu jedan autobus u punoj brzini prođe ispred nosa.
Ne, nije smeo da ispusti ovu šansu. Ako Žilijet sada ode, on će zbog toga žaliti čitavog života. Odjednom je postao ubeđen da ona neće ući u avion i da će ga čekati nasred velikog terminala. Krenu nazad trčeći kao pomahnitao. Dugo je verovao da može biti iznad udaraca koje je trpeo, posledice strasti i bola zbog rastajanja, ali ništa od toga. Ljubav mu je zadavala strah u istoj meri koliko ju je želeo i kao nikada pre oseti glad za životom i želju da zaboravi sve svoje prošle strahove. Prvi put je poverovao da je to moguće zahvaljujući ženi koju do pre četrdeset osam sati nije poznavao: bila je to poslednja nada čoveka bez nade.
Trčeći, stiže u hol terminala: Žilijet nije bilo. On poče da je traži opet, pa opet. Ništa.
Priđe staklenom zidu koji gleda na piste i uoči avion na letu 714 kako stiže na kraj piste. Eto, bilo je suviše kasno. Imao je svoju šansu, ali je dozvolio da mu izmigolji. Možda je bilo dovoljno da kaže samo jednu reč. 'Ostani!' Ali je on nije izgovorio.
Avion se neko vreme zadrža, zatim uze zalet i odvoji se od zemlje.
Sem ostade dugo da gleda za njim.
Zatim ga izgubi iz vidokruga.
Stiže do grada udobno zaštićen u čauri svog automobila. Noć se nadnela nad gradom a da on to nije ni primetio. Nikada se nije tako osećao: da mu neko potpuno nedostaje kao neka droga. Parkira se u jednoj od poprečnih ulica na Šeridan skveru i krenu peške po hladnoći a da nije imao stvarnu nameru da se vraća kući. Sam i ranjiv, plašio se da se vrati i pronađe prazan stan u kojem su bili tako srećni, njihovo ostrvce sreće usred opšteg haosa.
Sve vreme dok je hodao, prisećao se njenog lica, njenog mirisa, načina na koji se smejala, i one iskre života koju je uvek nosila sa sobom. Onda, da bi odagnao sećanja koja su ga preplavljivala, uđe u prvi bar koji mu se nađe na putu.
Silk bar nije bio jedno od onih mirnih mesta gde se mogao igrali bekgemon ili šah, već pre moderan pab, skrajnut i domaćinski prijatan, gde se mogla čuti dobra muzika.
Sem teško prokrči sebi put do jednog dugačkog šanka, oko kojeg su visoke i lepe konobarice žonglirale sa flašama.
U dnu sale se veliki broj gostiju tiskao oko džinovskog ekrana na kojem je bio prenos neke fudbalske utakmice. Sezona je upravo nastavljena i navijači su započeli raspravu o šampionatu. Za njih je to bilo uobičajeno nedeljno veče.
Sem ih je gledao kao da ih ne vidi. Izgubljen u svojoj muci, naruči nešto oštro za piće, žaleći sve vreme što ne može da zapali cigaretu.
Odjednom neki drugi program prekide prenos fudbalske utakmice, a zatim nastade potpuna tišina sa ponekim povicima 'God! God!Damned!' koji su se pojačavali, pa onda prerasli u potmulu galamu.
Sem nije mogao sa šanka da vidi ekran oko kojeg se sada tiskala sve brojnija gomila ljudi. Oklevao je da ode da vidi koja je to strašna vest dovela ljude u ovo stanje. Istinu govoreći, njemu to nije bilo važno: zbog nevolje koja gaje snašla, čak bi ga i najava invazije vanzemaljaca na Zemlju ostavila mrtvim hladnim.
Uprkos svemu, zgrabi svoju čašu sa votkom i krenu preko sale.
Ono što je video na ekranu izazva odmah u njemu duboku zabrinutost. Morao je da odgurne nekoliko osoba kako bi se primakao ekranu. Bilo je apsolutno neophodno da se uveri!
'Samo da nije...'
Ali, nažalost, jeste bilo to...
Onda ostade skamenjen. Srce mu se zaledi od užasa, oseti kako mu se noge tresu i kroz celo telo mu prostruja ogromna jeza.

10

Vetar duva gde mu se hoće...

Jevanđelja


Paviljonski kvart u Olne su Boi
Mari Bomon je navila svoj budilnik za pet sati izjutra. Avion njene kćeri Žilijet sleće u šest sati i trideset pet minuta na Roasi i nije htela da zakasni.
„Hoćeš li da idem sa tobom?" promumla njen muž sa drugog kraja kreveta, pokriven sa tri četvrtine pokrivača.
„Ne, odspavaj još malo", prošaputa Mari i stavi mu ruku na rame. Ona navuče kućnu haljinu, siđe niz stepenice i ode do kuhinje. Jedno kuče zalaja da proslavi njen dolazak.
„Ćuti, Žaspere", progunđa ona. „Još je rano."
Napolju je bila noć, hladna i neprijatna. Da bi se potpuno probudila, pripremi sebi šolju instant kafe, pa onda još jednu. Grickajući komadić hleba, razmišljala je da li da pusti vesti na radiju, ali odustade da ne bi pravila previše buke. Zatim poče poduže da zeva. Vrlo loše je spavala. U toku noći, nešto oko ponoći, probudila se i poskočila u snu, oblivena znojem kao posle košmara. Ali je najčudnije bilo to što nije bila u stanju da se tačno seti šta ju je probudilo. To je u svakom slučaju bilo dovoljno strašno, tako da nije uspela da zaspi cele noći i ostala joj je grudva strepnje u stomaku.
Brzo se istušira, toplo se obuče i po ko zna koji put proveri podatke koje joj je Žilijet javila:
Let 714
Polazak: JFK 17.00 h Terminal 3
Dolazak: CDG 06.35 h Terminal 2F
Pritisak ključem i kola se otvoriše. Aerodrom nije bio daleko i u ovo vreme saobraćaj ne bi trebalo da bude problem.
Biće u Roasiju za dvadeset minuta. Žasper potrča za kolima pedesetak metara, ali Mari odole iskušenju da ga povede sa sobom.
Tokom vožnje pomisli na Žilijet preplavljena emocijama. Mari je imala dve kćerke i volela ih je istim intenzitetom. Za svaku od njih bi dala i više od života. Ipak je morala da prizna da je osećala posebnu nežnost za Žilijet. Njena druga kćerka Aurelija tvrdoglavo je izabrala svoj put konformizma, sa karakterom 'pametnice', od čega joj se dizala kosa na glavi, isto toliko koliko je pričinjavala radost njenom mužu.
Žilijet i njen otac su se loše slagali. On nikada nije prihvatio to što je njegova starija kćerka upisala studije klasične književnosti, bez pravog rešenja kasnije. Takođe se žestoko suprotstavio toj ideji o pozorištu, a zatim njenom putu u Sjedinjene Države. Toliko je želeo da ona ima 'Čistu situaciju': na primer, kao inženjer ili pak računovodstveni stručnjak, kao kćerka njegovih komšija koja je upravo briljantno diplomirala.
Sama Mari je uvek branila svoju kćerku. Vrlo dobro je razumela da se Žilijetina težnja ne sastoji u tome da se 'udomi'. Jedno je bilo sigurno: Žilijet je imala karakter i bila je hrabra. Prilikom svojih izbora uvek je odbijala osrednjost i Mari joj se zbog toga divila, iako je bila duboko svesna da je njena kćerka krhka i pored tog privida odvažnosti. U nekoliko navrata je bila iznenađena prizvukom razočaranja u njenom glasu dok su razgovarale telefonom. Žilijet se nije nikada žalila, ali je Mari znala da joj sve te američke godine nisu uvek bile ružičaste. Da bi joj pomogla, često joj je slala pomalo novca, krijući od svoga muža. Ali ju je najviše žalostilo to što što njena kćerka još nije srela srodnu dušu, kako se govorilo u vreme njene mladosti. Uprkos svim tim člancima u novinama, gde se moglo čitati o samcima ili o procvatu samačkog života, uvek je postojala potreba da se neko voli. I pored toga što je ponekad tvrdila suprotno, njena kćerka nije bila izuzetak od pravila.
Mari i izađe na put koji je vodio na Terminal 2F. Zašto je još uvek osećala onu grudvu strepnje koja je sve više rasla u njenim grudima? Malo pojača grejanje, onda proveri digitalni sat na kontrolnoj tabli. Savršeno, stići će tačno na vreme, nadajući se da će to biti slučaj i sa avionom.
Sada je bila na jednom od puteva koji su vodili na parkinge aerodromske zgrade. Uprkos tome što je bilo rano jutro, na tom mestu je vladala neka neuobičajena aktivnost. Ona prođe pored kola TF1, pa onda još pored jednih Francuske televizije. Nešto dalje je jedan kamerman snimao planove terminala, dok je jedan radijski reporter intervjuisao članove letačkog osoblja. Mari zbog toga obuze loš predosećaj i ona odluči da učini ono što je nesvesno odbijala još otkako se probudila da uključi svoj radio.
'Evropa 1, dobar dan, sada je 6 sati i 30 minuta, evo najvažnijih vesti: strašna avionska katastrofa iznad Atlantika...'

Avion na letu 714 uzleteo je sa piste aerodroma Kenedi u 17 časova i 6 minuta po lokalnom vremenu, sa 152 putnika i 12 članova posade, na redovnom letu čija je destinacija Pariz.
Pilot Mišel Blanšar, sa osamnaest godina službe, bio je za komandama aviona. Blanšar je poznavao svoj posao. Nije bio jedan od onih junoša kojima je potrebno da nekoliko puta pokušavaju da pronađu pravi kurs i pravu visinu. Već je nebrojeno puta upravljao na ovoj liniji NjujorkPariz. Uvek bez problema. Voleo je da putnici budu u toku sa uslovima leta i najavljivao im je značajna mesta kada su ih nadletali.
Lista putnika je oslikavala društvo u minijaturi: bilo je tu poslovnih ljudi, porodičnih, mladih i manje mladih parova koji su sebi priuštili vikend zaljubljenih, penzionera... U razgovorima su se mešali francuski i engleski jezik.
Među putnicima se isticalo ime Karli Fjorentino, trideset osam godina, predstavnica za štampu jedne slavne rok grupe, koja sutra započinje evropsku turneju. Karli je imala lepu sjajnu kosu, koja joj je padala preko lica u tankim pramenovima, elegantan izgled i nosila je markirane naočare za sunce od kojih se retko odvajala. Ali Karli je imala paničan strah od aviona. Svašta je pokušavala da bi savlada svoju aerofobiju: sa pilulama, vežbama disanja... ali ništa nije pomoglo. Danas je eksperimentisala sa jednim drugim metodom: neposredno pre nego što je na pustila hotel, ispraznila je polovinu mini-bara i ušla u avion već dobro pripita. Računala je na to da će joj alkoholna isparenja pomoći da odagna svoje strepnje.
Avion stiže na kraj piste, zaustavi se, a zatim ubrza.
Mod Godar, sedamdeset godina, prodavačica u penziji, uhvati svog muža za ruku. Bio je to prvi put da par putuje u Pariz. Uzvratili su posetu njihovom unuku koji se oženio Amerikankom i bavio se uzgajanjem pataka i jagnjadi u dolini Hadson. U Modinom stomaku rastao je panični strah. Njen muž je pogleda i ona prisili sebe da mu se nasmeši kako se ne bi zabrinuo. On je poljubi u oči, pošto je naslutio njen strah. Mod onda reče da, ako mora da umre baš danas, barem će to biti u njegovom naručju i ta pomalo luckasta pomisao je razvedri.
Uzletanje je bilo savršeno. U trenutku kad se avion odvoji od tla, Antoan Ramber se iznenadi kad oseti lagano bockanje u donjem delu stomaka. Ovaj veliki reporter stalno je bio na putu po celom svetu i pratio sve poslednje velike sukobe: Kosovo, Cečenija, Avganistan, Irak... Već se nekoliko puta našao usred vatre i opasnosti, ali nikada nije osetio strah od smrti, tako da jedno malo putovanje na redovnoj avionskoj liniji nije moglo da ga impresionira. Ipak, od rođenja sina pre nekoliko meseci otkrio je kod sebe izvesnu ranjivost i morao je da prizna da više nije bio imun na strah. Čudno je, pomisli on, rođenje deteta čini nas u isto vreme i jačim i krhkijim. Nije mogao da pretpostavi koliko je bio u pravu.
Neposredno pošto je napustio zonu Njujorka, avion je preuzeo kontrolni centar u Bostonu. Kapetan je ukazao putnicima na narandžastu boju neba koje je plamtelo kao vatra u kaminu, pa su mogli da uživaju u prizoru.
Dok je pripremala obroke, Marina, jedna od stjuardesa, pomisli na svog verenika koji će doći daje sačeka na Orliju u šest sati ujutro. Žan Kristof je ponedeljkom najčešće sam pripremao sjajan doručak sa sokom od pomorandže, ananasa i kivija. Onda će voditi ljubav i spavaće do pod neva. Jedva je čekala da stigne, i poče da pevuši pesmu Svaki ponedeljak na suncu Kloda Fransoa.U 17 sati i 34 minuta, to jest pola sata nakon polaska, dok je avion leteo na visini od otprilike 30.000 stopa, kopilot prvi oseti neki neuobičajeni miris: opor i gorak dim upravo je zahvatio kokpit aviona...
Dva minula kasnije u pilotsku kabinu se uvuče mala količina dima. Sranje, pomisliše svi članovi posade.
Onda im se učini da je dim nestao isto tako brzo kako se pojavio i napetost splasnu.
„Postoji problem u sistemu klimatizacije", reče kapetan.
Blanšar onda mirnim glasom posla panpan poruku koja u aeronautičkom žargonu označava ozbiljnu, ali ne i bezizlaznu situaciju.
Karli potraži tablete u džepu svoje torbe. Bolela ju je glava od sveg onog alkohola, što je pojačavalo brujanje oko nje, pa joj je i najmanji šum bio sumnjiv. Da ne bi pravila scenu, trpela je žestoke grčeve u stomaku, a derište koje je sedelo pored nje poče da joj ide na živce svojim blaženim osmehom. Ona pažljivo proveri da li je signal fasten seat belts isključen, pa onda ustade da ode do toaleta pre nego što se tamo napravi red.
Četrnaestogodišnji Majk sa svojim ajpodom prikačenim za uši ustade da propusti ženu koja je sedela pored njega, koja je mogla imati najviše trideset pet godina i lice starice i iskoristi njeno odsustvo da baci pogled kroz prozorče. Obožavao je avione i svaki put kad je leteo imao je osećaj da gospodari svetom. Ah, kakva sreća! Čak se potajno nadao da će biti nekoliko turbulencija u toku puta. Pojača ton na svom muzičkom aparatu i uz repovanje Snup Dogi Doga sa nestrpljenjem poče da očekuje propadanje u vazdušnu rupu.
'Dame i gospodo, ovde vaš kapetan aviona Mišel Blanšar. Zbog tehničkog problema nastalog usled nedostatka gravitacije, primorani smo da sletimo u Bostonu, kako bi se izvršila provera. Molimo vas da zbog vaše udobnosti i bezbednosti podignete stočiće ispred vašeg sedišta, vežete vašepojaseve i ostanete u sedećem položaju sve do gašenja svetlosnog signala.'
Avion poče da gubi visinu i da se priprema za sletanje. Posle razgo vora sa aerodromskom službom, kapetan je dobio odobrenje da skrene avion na aerodrom Boston Logan. Nažalost, dim se u međuvremenu opet pojavio u pilotskoj kabini.
Članovi posade tada shvatiše da požar počinje da se širi iznad plafona...
U skladu s propisima, kvaMkovano osoblje je detaljno pregledalo avion pre leta. Avion je bio star manje od osam godina. Pretrpeo je drakonske kontrole i sve obavezne preglede koji obeležavaju život jednog aviona: provera A, koja se vrši u proseku na svakih trista sati leta, provera C posle četiri hiljade sati leta i najzad takozvani veliki pregled nakon dvadeset četiri hiljade sati leta, što je otprilike na svakih šest godina. Tom prilikom je avion ostao na zemlji šest nedelja. Mehaničari i inženjeri su ga potpuno razmontirali i pregledali.
Avion je bio vlasništvo velike zapadne kompanije, jedne od najsigurnijih na svetu, a ne čarter neke bezvezne kompanije.
Svi su obavili svoj posao savesno. Nije bilo nikakvog nemara i niko nije tražio da se ostvari bilo kakva ušteda u održavanju.
Ipak, bog zna zašto, pojavio se požar iznad plafona iza pilotske kabine. Integralno kolo za otkrivanje požara nije se aktiviralo iz nepoznatih razloga, tako da kad je posada postala svesna šta se događa, požar se već proširio i nije se mogao kontrolisati.
Karli zatvori vrata toaleta za sobom i postade svesna koliko je taj prostor skučen. I onda ima onih koji tvrde da su se ljubili tu unutra, pomisli ona, sanjiva. Baš bih volela da mi pokažu kako je to moguće... Dok je čekala, umila je lice svežom vodom. Odlučila je: nikada više neće ući u avion. Bilo je suviše grozno to što ne možeš ništa da preduzmeš u vezi sa svojom sudbinom. Ako treba, bila je čak spremna da menja zanimanje. Da, to je govorila svaki put.
Neko je na jednom od zidova toalet-kabine ostavio vrlo sitnim slovima ispisan natpis koji ju je zaintrigirao. Približi se da ga dešifruje i pročita: Men plan, God laughs[3].
Upravo je razmišljala o toj maksimi, kad odjednom signal return to seat poče da žmirka i podrhtava iznad njene glave.
U istom trenutku u predgrađu Kvinsa, Bilijeva majka stavi šolju supe na policu punu CD-a, koja je predstavljala noćni sto.
„Lepo se odmori, dragi moj."
Poljubi ga u čelo.
„Nisi previše razočaran što si propustio školsku ekskurziju u Francusku?"
Ušuškan u svom krevetu, sa kompresom oko glave, Bili glavom dade znak da nije.
Kad majka izađe iz sobe, dečak u jednom skoku ustade i prosu supu kroz prozor. Mrzeo je to. Lekar je jutros dolazio kući, ali ga je Bili dobro izblefirao, simulirajući jak grip.
Činio je to iz nužde. Prethodne noći je opet imao onaj užasni košmar, tako precizan i tako žestok, u kojem je video plamenove kako proždiru avion i sve te ljude koji vrište.
Mnogo je voleo da predviđa šta će se desiti drugima, ali se u jednom trenutku okanuo priče o svojim vizijama. Ionako mu niko nikada nije verovao.
Ugnezdi se ispod pokrivača i uključi prigušeni ekran televizora koji je sam sklepao od nekih elemenata konzole za igru. Fudbalska utakmica za trenutak privuče njegovu pažnju, ali je znao da to neće dugo potrajati.
Uprkos svemu, jako se molio Bogu da se prevario.
U 17 sati i 42 minuta kapetan Blanšar posla poziv za pomoć Mayday! Mayday! Maydayl kako bi najavio da je avion u ozbiljnoj i neizbežnoj opasnosti. On objavi svoju nameru da izvrši hitno sletanje u Boston.
U istom trenutku Brus Buker, star 25 godina, otvori oči u jednoj od soba hotela Voldorf Astorija, zevnu i zaključi da je zakasnio na avion. Bilo je tu previše alkohola, kokaina, da ne govorimo o dve kol-gerle, koje su napustile njegovu sobu pred zoru. Njegovo mesto za let 714 bilo je rezervisano pre nekoliko nedelja. Trebalo je da provede nekoliko dana u Parizu, a da se zatim nađe sa svojim prijateljima u jednom zimskom sportskom centru u Švajcarskoj.
Pa dobro, propustio sam ga, šta da se radi!
Pogleda se u ogledalu i pomisli kako je jadan. Trebalo je da najzad odraste, da promeni navike, vrednosti, sve. Ali nije imao hrabrosti za to. Ponekad mu se događalo da pomisli da će mu jednoga dana neki događaj dati snage da krene drugim putem. Da će se desiti nešto što će ga podstaći da postane bolja osoba. Ali uopšte nije imao predstavu kako bi to moglo da se dogodi.
Skide se i gunđajući ode pod tuš.
Kroz nekoliko minuta će uključiti televizor i njegov život će se promeniti.
Situacija u kokpitu se pogoršavala. Pilotima je zbog dima i toplote postalo vrlo teško da kontrolišu monitore za praćenje leta i, istinu govoreći, više se čak nije ni videlo šta se događa napolju.
U 17 sati i 37 minuta senka aviona je još uvek bila vidljiva na kontrolnim radarima.
Zatim nastupiše te strašne sekunde kada avion, ispunjen kricima, poče da se trese u svim pravcima. Maske sa kiseonikom ispadoše sa plafona i stjuardese počeše da objašnjavaju kako se naduvavaju pojasevi za spasavanje, iako su vrlo dobro znale da to neće biti ni od kakve pomoći. Ne bi bila istina kada bi se reklo da se sve dogodilo vrlo brzo i da niko stvarno nije shvatao šta se događa. Naprotiv, svi su videli kako plamenovi proždiru kabinu, i panika koja je zahvatila avion potrajala je dovoljno dugo da svako shvati kakav će biti krajnji ishod.
Prošlo je nekoliko minuta otkako je Majk promenio boju.
Eto, najzad se to ne događa samo drugima!, reče on sam sebi, sav užasnut.
Karli pomisli da je promašila svoj život, a zatim požali što nije češće uzvraćala posete svome ocu. Već godinu dana je odlagala posete, svaki put pronalazeći loše razloge.
Okrenu se ka svom najbližem saputniku i konstatova da će umreti pored jednog momka od četrnaest godina, kojeg do pre pola sata nije poznavala. Ona ipak pruži ruku Majku i on se plačući obesi o nju.
Mod se ugnezdi uz svoga muža i pomisli kako su lepo živeli, ali da bi se rado igrali produžetaka. Čovek se nesumnjivo brzo navikne na sreću. U mrežici ispred sedišta nalazila se brošura, koja je ukazivala na opasnost za putnike u avionu. Usred mnoštva statističkih podataka, naročito je bilo upečatljivo to da 6.000 aviona leti svakoga dana u svetu i da samo jedan od milion ima ozbiljan incident, što je avion činilo najsigurnijim prevoznim sredstvom. Sve je to bilo istina.
U 17 sati i 38 minuta jedan radio-amater slučajno uhvati poslednje roči kapetana Blanšara:
„Padamo! Padamo!"
Nekoliko sekundi kasnije avion definitivno nestade sa kontrolnih ekrana u trenutku kada stanovnici Čarli Krosa, gradića u Novoj Engleskoj, začuše neverovatno snažnu eksploziju.
Ratni novinar Antoan Ramber u svojim poslednjim trenucima pomisli na svog sina. On, koji je za sebe mislio da ni u kom slučaju ne može biti sentimentalan, pomisli na svoj prvi pravi poljubac u dvorištu francuske gimnazije u Milanu, pre dvadeset godina. Ona se zvala Klemans Laberž, imala je šesnaest godina i usne su joj bile meke. Sekundu pre nego što će avion udariti u okean, Antoan reče sam sebi da je Brasans konačno bio u pravu: 'Nikada u životu ne zaboravljamo prvu devojku koju smo držali u naručju...'
Sva grozničava i obuzeta drhtavicom, Mari Bomon ulete na aerodrom kao da ide na klanje. Zašto je odbila da joj muž pravi društvo? Sama neće moći da izdrži udarac, osećala je to. Za trenutak se prepusti da je obuzme neka luđačka nada. Šta ako je Žilijet krenula sledećim avionom...
Možda postoji neka šansa. Jedan prema deset hiljada? Sto hiljada? Milion? Ne, Mari je znala da to nije moguće: kćerka joj je telefonirala samo nekoliko sati pre polaska da joj potvrdi podatke o letu.
Ona se uputi prema zoni gde bi trebalo da se iskrcavaju putnici koji dolaze iz Njujorka. To mesto je već bilo puno kamera i policajaca. Ministar saobraćaja je već bio tu i saopštavao je novinarima da u vezi sa uzrocima nesreće nijedna mogućnost nije isključena.
Mari je u mislima prizivala Boga, sudbinu, slučajnost... Spasite je! Spasite je i ja ću učiniti sve što budete hteli. Sve!
Vratite mi moju kćerku! Moju malu kćerku! Ne umire se sa dvadeset osam godina! Ne danas! Ne ovako!
Sva obuzeta osećanjem krivice, već je žalila što ju je pustila da ode sama u tu ludu zemlju. Zašto je nije duže zadržala pored sebe? U svojoj kući.
Dva službenika Pariškog aerodroma primetiše njenu uzrujanost i uputiše se ka njoj. Ljubazno je odvedoše u kriznu prostoriju za prijem i pružanje psihološke podrške porodicama žrtava.
Doktorka Natali Delerm, šef lekarske ekipe Pariškog aerodroma već nekoliko sati preživljava jedan od najstrašnijih dana u svojoj karijeri. Već je primila desetine porodica, a to je bio samo početak. Medicinska ekipa kojom je rukovodila sastojala se od dva psihologa, tri psihijatra i pet bolničarki. Smešteni u jednom od salona terminala, zaklonjeni od prometa i buke, imali su misiju da obaveštavaju porodice i da preuzmu brigu da im pomognu u njihovoj patnji. Natali je stezala u ruci listu putnika koju su joj dostavili. Procedura je uvek imala isti ritual: najpre glas, iskidan, jako zabrinut: 'Da li je moj brat /moja sestra / moji roditelji/ moja deca/ /moja verenica/ moj dečko/ moj muž / moja žena / moja porodica / moji prijatelji /... bio na letu 714?'
Natali onda upita za ime, pa proveri na listi. Sve to je trajalo svega nekoliko sekundi, ali se onda nastavljalo grčevitim preklinjanjem. Kada Natali odgovori 'ne', to onda bude oslobođenje, zahvalnost nebu, najlepši dan u životu... Kada odgovori da, onda nastaje propast.
Bilo je vrlo teško predvideti reakcije. Neke osobe skrhane tugom nisu bile u stanju da izuste ni najmanju reč. Naprotiv, neki drugi bi se srušili u kricima patnje, koji su muklo odjekivali aerodromom.
Natali je znala da će je taj dan obeležiti zauvek. Ona je već bila deo medicinske ekipe mobilisane prilikom katastrofe u Šarm el Šeiku i nikada se nije od toga potpuno oporavila. Ali ni za šta na svetu ne bi želela da bude negde drugde. Pomagala je ljudima da savladaju bol, davala im podršku da podnesu prvi šok i tako tu tragediju činila podnošljivijom za one koji su je doživeli.
Kada Mari uđe u prostoriju, Natali se uputi ka njoj:
„Ja sam doktorka Delerm."
„Htela bih da se informišem o svojoj kćerki, Žilijet Bomon", prozbori Mari, „trebalo je da bude na ovom letu..."
Skoro da je uspela da povrati prividan mir, iako je tornado koji je tekao kroz njeno telo pretio da sve poruši.
Natali spusti pogled na listu, a onda neko vreme zastade.
Žilijet Bomon.Dobila je posebne naloge u vezi sa njenim slučajem. Čim je preuzela dužnost, tipovi iz obezbeđenja su zahtevali od nje da im hitno prijavi svaku osobu koja dođe da se raspituje u vezi sa tom putnicom.
„Eh... trenutak, gospođo", zamoli ona nespretno i odmah zažali.
Ali bilo je suviše kasno. Savladana emocijama, ubeđena u fatalan ishod, Mari poče tiho da plače.
Natali ode do dvojice policajaca u uniformi koji su stražarili i objasni im situaciju.
Mari odmah spazi kako na nju nasrću dve marinskoplave gromade i opkoljavaju je kao moćne zidine.
„Gospođa Bomon?"
Očiju punih suza, nije shvatala šta se događa i klimnu glavom.
„Pođite sa nama, molimo vas."

11

U živih svih ima nadanja; i psu živom bolje je nego mrtvom lavu!

Knjiga propovednikova 9:4


Ponedeljak ujutro,
u komesarijatu 21. distrikta
„Možete je ispitati, gospodine, doveli smo je u salu."
„Dolazim", odgovori inspektor Frenk di Novi, ustajući.
Pre nego što će izaći iz kancelarije, za trenutak se zadrža ispred televizora. Uključen na kanalu sa vestima, aparat je prikazivao poslednje slike pada aviona.
'Odmah posle nesreće uspostavljena je zona bezbednosti', objašnjavao je komentator. 'Operacije pretraživanja će se nastaviti, ali je žestina stihije bila tolika da se isključuje mogućnost pronalaženja preživelih. Za sada je izvađeno samo tridesetak tela!'
Vojni brodovi kruže po zoni, a jedna eskadrila helikoptera nadleće okean. Di Novi se primače ekranu i razazna komade pilotske kabine, razasuti prtljag i pojaseve za spasavanje kako plutaju po površini.
'Službeno još uvek ne znamo da li se radi o nesreći ili o terorističkom aktu. Neki čovek se anonimnim pozivom javio Al Džaziri i u ime nepoznate grupe islamista potvrdio daje postavio bombu u avion na letu 714. Ali tu tvrdnju treba uzeti sa najvećom mogućom rezervom, i vlasti su, uostalom, priznale da ovaj poziv nije uopšte kredibilan.
S druge strane, policija Njujorka će uskoro ispitati jednu osumnjičenu osobu čiji identitet još uvek nije otkriven. Prema nekim izvorima, radi se o jednoj mladoj ženi koja je iznenada napustila avion samo nekoliko minuta pre poletanja...'
Frenk di Novi besno pritisnu dugme za zaustavljanje na daljinskom upravljaču. Njegove kolege na aerodromu verovatno još uvek baljezgaju sa novinarima! Kroz nekoliko sati će svi saznati da su razotkrili tu Francuskinju.
Sav besan upade u malu prostoriju pored sale za ispitivanje i okrenu dugme za aktiviranje špijun ogledala.
Slika mlade žene, koja sedi na tabureu, otprilike po sredini zida. Imala je lisice na rukama, bila je bleda, uplašenog pogleda, gledala je u prazno, ne shvatajući šta se događa. Di Novi je pažljivo osmotri, pa onda pogleda u svoje zabeleške. Zvala se Žilijet Bomon. Policajci sa JFK-a su je uhapsili prethodne noći, neposredno posle pada aviona.
U izveštaju su naveli da je tražila da napusti avion samo nekoliko minuta pre poletanja. Zaintrigirani njenim čudnim postupkom, carinski i imigracioni službenici su je onda podvrgli rutinskoj kontroli. Jedna obična provera propisana odlukom o bezbednosti, koja je postala stroža posle nekih atentata, pretvorila se u pravu istragu. Najpre, zato što Francuskinja nije bila raspoložena za saradnju. Izjavila je da je žurila da se pridruži svom prijatelju, pružila žestok otpor prilikom ispitivanja i dopustila sebi da ode toliko daleko da izgrdi snage reda. Takvo ponašanje, već neprijatno i od američkog građanina, bilo je potpuno nedopustivo ako dolazi od jedne Francuskinje.
Ali to nije bilo sve. Pažljiviji pregled njenog pasoša otkrio je da postoji falsifikat datuma njene vize, koji je gospođica izgrebala, pa onda ispravila. Skup svih tih elemenata bio je uveliko dovoljan da je odvedu u komesarijat, gde su je smestili u pritvor.
„Da joj skinem lisice, inspektore?", upita jedan agent u uniformi.
„Naprotiv", odgovori Di Novi, „okujte joj i noge."
„Vi stvarno mislite da..
„Da!"
Neposredno posle pada aviona, razmatrana je mogućnost zatvaranja metroa, mostova i tunela, sve iz straha od novih terorističkih napada.
Vlasti konačno nisu popustile pred panikom i toga jutra je izgledalo d.i više niko stvarno ne veruje u tu priču o atentatu.
Istini za volju, ni sam Di Novi nije u to verovao, ali nije voleo te podmukle Francuze i nije želeo da se liši zadovoljstva da održi malu lekciju toj mladoj ženi. Jer je iz iskustva znao da su ljudi u zatvoru bili u stanju da priznaju bilo šta ako su ispitivači spretni. A Frenk je umeo to da izvede. Posebno što je imao odrešene ruke, jer je poručnik Rodrigez, koji je upravljao 21. distriktom, uzeo nekoliko dana odmora zbog smrti svoje žene, koja je preminula posle duge bolesti.
On proguta dve tablete beta blokatora da smiri lupanje srca, pa onda uđe u salu za ispitivanje.
„Dobar dan, gospođice Bomon. Nadam se da ćemo se nas dvoje dobro razumeti..."
Policajac se naceri, crte mu se izobličiše, a njegovo lice preplavi usiljen osmeh.
Pritvor može da traje sedamdeset dva sata. To mu je ostavljalo mnogo vremena da se zabavlja. U roku od nekoliko sati potpuno će mu pasti šaka.
„Ponovićemo sve iz početka", reče on, pucketajući prstima. „Zašto ste napustili taj jebeni avion nekoliko minuta pre poletanja?"
Žilijet otvori usta, ali iz njih ne izađe nikakav glas. Jedva je primećivala policajca pred sobom koji joj ponavlja pitanje. Bila je u stanju šoka, kao hipnotisana jednom kratkom rečenicom koja joj je odzvanjala u grudima u ritmu otkucaja njenog srca: 'Ja sam živa',
ja sam živa,
ja sam živa...
Ali joj je jedan drugi glas dovikivao da nije moralo da bude tako...

12

Između nas i neba postoji samo život, koji je najkrhkija stvar na svetu.

Paskal


Ponedeljak po podne,
severni deo Central Parka
Sem Galovaj je sitnim koracima prolazio šljunkovitom alejom koja je presecala park.
Toga jutra je prvi put od smrti svoje žene pozvao bolnicu da kaže da ne dolazi na posao. Kao i pre godinu dana ostao je kod kuće, skrhan tugom i osećajem krivice. Dve žene koje je voleo bile su mrtve, i to njegovom greškom. U njegovom mozgu je vrelo kao da se u njemu nalazi lava. Gomila uspomena i protivrečnih misli sudarala se u nekoj nepovezanoj stihiji. Njegov posao ga je svakodnevno dovodio u vezu sa smrću, ali je ovaj put bio potpuno dezorijentisan.
Sem navuče kapuljaču trenerke da se zaštiti od štipanja ledenog vetra. Pre jedan sat odlučio je da izađe i uzme malo vazduha, kako ne bi poludeo razmišljajući o muci koja ga je snašla. Naivno je zamislio da će mu trčanje možda pomoći.
Ali to nije išlo baš tako.
Napravi pauzu da povrati dah ispred terena za basket. Mesto je bilo delimično prekriveno injem i bilo je pusto. Hladnoća je očigledno obeshrabrila Džordanove sledbenike.
Sem gurnu rešetkasta vrata igrališta i spusti se na klupu. Odjednom oseti kako mu grčevi u mišićima razdiru butinu. Čim je seo, zagnjuri glavu među dlanove. Celo telo mu se ukoči od bola i umora. Od pre tri dana praktično nije spavao i u glavi mu se sve opasno okidalo. Kad oseti probadanje u grudima, shvati da dvadeset četiri sata nije ništa jeo i da mu stomak radi na prazno. Pokuša da povrati dah, ali mu se disanje blokira.
Gušim se!
Za trenutak mu se svest pomuti i on nejasno začu kako rešetkasta vrata škripe u daljini. Hladan vazduh mu je štipao pluća. Nagnu se na pred, kao da hoće da povrati svoje srce.
Trebalo je da nešto popije, i to brzo!
„Malo kafe?"
Sem podiže glavu: ispred njega je stajala jedna tamnokosa i atletski građena žena u farmerkama i kožnoj jakni. Njen bistar i odlučan pogled obasjavao je izduženo lice koje ne stari, sa krupnim očima boje badema, kao kod nekih modela na Modiljanijevim platnima.
Kako se dogodilo da mu je prišla a da on to nije ni primetio? I zašto mu nudi jednu od dve šolje iz 'Starbaksa' koje je nosila?
„To će mi dobro doći, hvala", reče on usred jake navale kašlja.
„Samo napred", insistirala je ona. „Kupila sam za dvoje."
Sem s naporom zgrabi šoljicu kafe koju mu je pružila ta milosrdna i zagonetna ruka. Napitak mu je prijao, smirio mu kašalj i malo ga zagrejao.
Ali dok se žena naginjala prema njemu, krajevi njene jakne se lagano otvoriše i Sem opazi da ima futrolu sa revolverom obešenu o rame.
Policajac!
Da, imao je instinkt da ih prepozna skoro iz prve ruke. Nije uzalud proveo detinjstvo na ulici. U njegovom starom kraju malo je bilo reći da ljudi baš i ne vole policajce. Njihove intervencije, ponekad nespretne, često su rezultirale junaštvima koja su donosila više nevolja nego spokojstva. I kad je promenio društveni milje, Sem je zadržao to nepoverenje i uvek se zaklinjao da će, ako jednoga dana bude imao ozbiljne probleme, policajci biti poslednji čiji će savet potražiti.
„Mogu li da sednem?" upita ona.
„Samo napred", odgovori on, gledajući je s nepoverenjem.
Ona zapazi kako je ustuknuo i shvati da je verovatno primetio revolver. To ju je podstaklo da se predstavi pre nego što je nameravala: „Zovem se Grejs Kostelo. Ja sam detektiv u 36. distriktu", reče ona i pokaza svoju značku.
Nekoliko sunčevih zraka obasjaše metalnu pločicu i četiri slova, NYPD[4] nekako tajanstveno zablistaše.
„Vi patrolirate u ovom sektoru?" upita on sa lažnom opuštenošću.
„U stvari, čekam nekoga."
Grejs pusti da protekne nekoliko sekundi, pa onda pojasni:
„Jednog čoveka."
„Žao mi je što sam popio njegovu kafu", izvini se on, mašući dopola ispijenom šoljicom.
„Mislim da mu neće biti potrebna."
Neka čudna iskra zasija u očima Grejs Kostelo. Sem u njima pročita nešto zabrinjavajuće, kao pretnju, što ga je podstaklo da ne ostaje dugo ovde. Ustade u jednom skoku:
„Pa dobro, doviđenja. Nadam se da vaš prijatelj neće mnogo kasniti..."
„On je u stvari već ovde, ali mi nije stvarno prijatelj."
Kasnije, nakon mnogo vremena, Sem je ponekad uživao pri pomisli da je sve moglo biti drugačije da se nije zadržao na toj klupi tog popodneva. Ali je u dubini duše dobro znao da bi se Grejs Kostelo bez sumnje pojavila negde drugde i da bi se sve ono što se kasnije dogodilo odvijalo na identičan način.
„Šta hoćete da kažete?"
„Vi ste taj koga sam došla da vidim, doktore."
Sem se namršti. Kako je znala da...
Umesto odgovora, Grejs pokaza na džep lekareve trenerke, diskretno ukrašen grbom bejzbol ekipe bolnice Sent Metjuz.
„Zovem se Sem Galovaj", izjavi on, ljut što je bio primoran da otkrije svoj identitet. „Ja sam pedijatar."
Umesto da odgovori nešto u stilu drago mi je što sam vas upoznala, Grejs Kostelo vrlo lagano prozbori:
„Izgledate vrlo zabrinuto, doktore Galovaj..."
„Umoran sam, to je sve. I sada stvarno moram da krenem."
Sem se udalji nekoliko koraka. Skoro da je stigao do rešetkastih vrata, kada ga još jedna nova Grejsina munja prikova za mesto: „Teško je izgubiti nekoga, zar ne?"
„Ne razumem", reče on dok se okretao prema njoj.
On je sada odmeri i istovremeno stade da se sve više zabrinjava. Grejs je ustala i ukopala se ispred njega sa smelošću i odlučnošću koje nisu bile u skladu sa njenom ženskom prirodom. Nebo je postalo ružičasto dok je sunce najavljivalo svoj zalazak ka Hadsonu.
„Slušajte, doktore, znam da prolazite kroz težak trenutak, ali nemam vremena da okolišam. Evo, da pređem na stvar: imam za vas dve vesti, jednu dobru i jednu loš..."
„Stvarno nisam raspoložen da se igram pogađanja", prekide je on suvo.
Ali Grejs nastavi:
„Dobra vest je da je vaša prijateljica živa."
Sav smeten, Sem protrlja oči.
„Koja prijateljica?"
„Žilijet nije bila u avionu", objasni Grejs. „Ona je živa."
„Vi pričate koješta!"
Umesto odgovora, Grejs izvuče iz džepa novinski članak koji joj Sem istrže iz ruku. Članak je imao čudan naslov:
MLADA FRANCUSKINJA U PRITVORU POSLE PADA AVIONA NA LETU 714

Neobjašnjivo, novine su nosile sutrašnji datum.
„Gde ste to pronašli?", upita lekar s nevericom.
Grejs ne odgovori i Sem pređe pogledom ostatak članka, dok ga je nepodnošljiva napetost sve više obuzimala.
„Ako je ovo neka šala…"zapreti on.
„To nije šala: Žilijet je živa!"
„Zašto onda te novine nose sutrašnji datum?"
Grejs uzdahnu. Ovaj tip joj baš neće olakšati posao.
„Smirite se, Galovaje."
Dok je kipteo od besa, Sem se naglo udalji. Ova žena ga je izbacila iz takta. Ona bulazni, to je sigurno. Ali bi ipak trebalo da bude načisto. Kad je kre nuo, ipak nije mogao da se odupre toj ludoj nadi koja poče da ga obuzima.
Šta ako taj članak govori istinu? I ako je Žilijet živa?
Kad je bio s druge strane ograde, još jednom se okrenu ka Grejs. Njen čudni pogled bio je obojen sažaljenjem i prkosom. Sem skoro protiv svoje volje začu sebe kako je pita: „A koja je loša vest?"

13

Sudbina vodi one koji na nju pristaju, a vuče one koji joj se protive

Seneka


Ponedeljak uvece,
u komesarijatu 21. distrikta
„Jeste li sigurni da je ona ovde?"
„Već sam vam objasnio, gospodine Galovaj: Žilijet Bomon je u pritvoru i za sada vam ne možemo dati druge informacije."
Sem nije mogao da veruje: Žilijet je živa! Možda u rukama policije, ali živa.
Bio je sav uzbuđen i teško ga je držalo mesto. Ponovo je insistirao kod žene policajca u uniformi, jedne Afroamerikanke, zelenih očiju i besprekorno upletene kose: „Može biti samo da je u pitanju veliki nesporazum: ja dobro poznajem gospođicu Bomon. Proveli smo vikend zajedno i garantujem vam da ona nema ništa sa tom avionskom nesrećom!"
Mlada policajka pokaza nestrpljenje:
„Dok čekamo da neko dođe da uzme vaš iskaz, zamolila bih vas da sednete i da se smirite."
Sem gunđajući izađe u hol. Bio je još uvek u sportskoj uniformi, jer je pohitao ovde ne gubeći vreme da se presvuče. Nije imao ni mobilni telefon, čak ni jedan jedini dolar u džepu. Ipak, morao je hitno da pozove advokata ako je mislio da izvuče Žilijet iz ove neprilike.
Obrati se ženi policajcu čija je prišivena značka na uniformi označavala da se odaziva na ljupko ime Kalista.
„Nasmejaćete se, ali ja sam zaboravio svoj novčanik."
„To je u stvari smešno."
„Možete li da mi pozajmite jedan dolar?"
„I šta još?"
„Treba mi da telefoniram."
Ona uzdahnu.
„Ako bih morala da dajem dolar svakom tipu koji prođe ovuda..
„Vratiću vam."
„Ne dosađujte."
Ona napravi srdit izraz i izvuče četiri novčića od po dvadeset pet centi i gurnu ih prema njemu. Pošto joj se zahvalio, Sem se vrati u hol da iskoristi jednu od javnih govornica.
Za razliku od velikog broja svojih sugrađana, on nije imao stalnog advokata. Prvo mu je palo na pamet da pozove jednu od pravnih savetnica bolnice, koja mu je bila simpatična. Pošto je saslušala njegov problem, preporuči mu jednog kolegu, sa kojim je kontaktirao na terenu. Advokat, bez sumnje privučen mogućim medijskim publicitetom koji će pratiti ovaj slučaj, prihvati da smesta dođe.
Sem sa olakšanjem prekide vezu.
Eto. Sve će se srediti. Policajci iz ovog grada možda ipak nisu bili mnogo zli i ubrzo će uvideti da Žilijet nema ništa sa padom aviona, iako posttraumatski stres posle jedanaestog septembra još uvek nije nestao.
On pokuša da na trenutak sedne, ali nije uspevao da ostane miran. Ono što ga je brinulo bila je Grejs Kostelo, ona žena policajac koju je sreo u Central parku, koja je imala sa njim čudan razgovor i svoju malu igru o dobroj i lošoj vesti. Dobra vest, kako mu je objasnila, bila je da je Žilijet živa. Ali kada ju je upitao koja je loša, odgovorila mu je na proročanski način: 'Loša je da joj preostaje još samo nekoliko dana života.' Ubeđen da ta žena bunca, Sem je otišao ne tražeći da sazna više o tome i zbog toga je sada gorko žalio.
Ne, to je bilo apsurdno, trebalo je da se raduje što je pronašao Žilijet. Dakle tako, ona nije krenula tim avionom. Kao što je naslućivao, ona se vratila da ga sačeka. Na trenutak sagleda veličinu tog gesta i to mu po vrati veru u život. Odluči da joj kaže istinu čim bude mogao. Priznaće da nije oženjen i ona mu možda neće mnogo zameriti zbog te glupe laži.
„Gospodine Galovaj, ja sam inspektor Di Novi."
Sem, koji je bio zanet svojim mislima, trgnu se i podignu glavu ka policajcu koji ga pozva da pođe sa njim u njegovu kancelariju. Di Novi je više izgledao kao narodni heroj nego kao običan policajac. Odelo mu je besprekorno stajalo, a na njegovoj crnoj polo-majici isticao se znak jednog velikog italijanskog modnog kreatora. Imao je sportski izgled, naglašen besprekorno uglađeni osmeh, bronzanu boju kože koja je ukazivala na njegov nedavni odmor na suncu i brojne UV seanse.
Sem već na prvi pogled oseti da je ovaj nepoverljiv prema njemu. Tek tako, bez jasnog razloga. Uprkos svemu što se priča, ljudi nisu toliko komplikovani i prvi utisak koji steknemo o nekome često je tačan.
„Gospodine Galovaj, slušam vas."
Sem u nekoliko reči ispriča kako je sreo Žilijet. Svečano se zakleo da se nisu razdvajali ni minut tokom poslednjih četrdeset osam sati. Di Novi spomenu sporni pasoš, ali Sem odgovori da to nije dovoljno da se Žilijet osumnjiči za terorizam.
„Ako sam vas dobro razumeo, gospođica Bomon je požurila da izađe iz aviona da bi vam se pridružila.
„Tako je. "
„Zato što je odlučila da ostane sa vama u Njujorku?"
„Pretpostavljam."
Policajac uzdahnu:
„Gospodine Galovaj, priznajem da ne shvatam baš dobro logiku vaše male igre sa gospođicom Bomon: volim te, ostavljam te, volim te, ostavljam te..."
Sem se obrecnu:
„To je često tako u životu! Daleko od toga da su odnosi između muškaraca i žena jednostavni, ali to vama očigledno nije jasno!"
Di Novi ne obrati pažnju na tu primedbu i nastavi ispitivanje:
„Jeste li vi pomogli gospođici Bomon da spakuje svoj prtljag?"
„Ne."
„Da li je ona prema vašem saznanju prenosila stvari ili pakete za račun nekog drugog?"
„Ne."
„Da li je na aerodromu ostavila svoj prtljag pod nadzorom?
„Mislim da nije."
„Uzima li drogu?"
„Ne!"
„Da, vi o tome ne znate ništa."
„Ja sam lekar, umem da prepoznam drogu."
Di Novi se sumnjičavo isceri. Sem pređe u kontranapad:
„Mi smo u Americi, ne stavljaju se ljudi u zatvor zato što se vole!"
„Ako dozvolite, mislim da je situacija malo složenija od toga."
„Pustite me barem da razgovaram sa njom.
„Ni govora. Bićete na vreme obavešteni o času kada se završava njen pritvor. Ali ako hoćete da čujete moje mišljenje, to neće biti odmah", dodade on sadistički.
Policajac pogleda u svoj notes, pa onda razmetljivo zadenu svoj mon blan: „Poslednje pitanje, gospodine Galovaj: kako ste saznali da gospođica Bomon nije stradala u avionskoj nesreći?"
Sem je za trenutak oklevao, ali mu je intuicija govorila da je bolje da ne spominje misteriozno uplitanje Grejs Kostelo. Umesto toga, on upozori policajca: „Pravite ozbiljnu grešku."
„Radim svoj posao."
„Savetujem vam da ne izvrdavate, inspektore. Žilijet je advokat, ona će umeti da se odbrani ako.
Di Novi se namršti.
„Ko je advokat?"
„Žilijet Bomon."
„To vam je ona rekla?"
„Da", potvrdi Sem, ne shvatajući da je načinio grešku.
Tada nešto zablista u Di Novijevom pogledu. On naglo ustade. Nesumnjivo da ova Francuskinja nije bila čista: falsifikat pasoša, buntovnica, uzurpacija identiteta...
„Blagi bože, hoćete li mi objasniti o čemu se radi?" povika Sem.
„Žilijet Bomon nije advokat", odgovori Di Novi, trijumfalnog izgleda. „Ona je konobarica u jednom kafiću.
Sav besan, Sem napravi stotinu koraka po holu Komesarijata. Upravo je razgovarao sa advokatom koji je pomagao Žilijeti. On mu je savetovao da se vrati kući: pritvor se može produžiti još dva dana i ničemu nije služilo da i on gubi vreme tu. Pre nego što posluša taj savet, Sem je hteo da proveri samo još nešto.
Pojavi se ispred Kalistine kancelarije.
„Može li jedno dobro delo za završetak radnog dana?"
Mlada crnkinja odmahnu glavom:
„Žao mi je, završila sam sa poslom za danas", odgovori ona i poče tla slaže svoje stvari.
„Slušajte, treba mi obaveštenje o jednom policajcu iz drugog Komesarijata. To je jedna žena: Grejs Kostelo, ona je detektiv u 36. distriktu."
„Ja vam u tome ne mogu pomoći."
„Vrlo je važno."
„Možda za vas, ali ne i za mene", reče ona, sležući ramenima.
„Molim vas, učinite mi samo još jednu uslugu!" zamoli Sem, pokušavajući da bude što je moguće više ubedljiv.
„Samo jedno pitanje: zašto se uvek obraćate meni kad ima i drugih kancelarija na ulazu u ovaj jebeni Komesarijat?"
„Možda zbog ovog", priznade lekar, pokazujući na malu fotografiju, okačenu na zidu iza mlade žene.
Na slici su bile dve male devojčice koje igraju školice na trotoaru Bedford avenije.
Kalista se namršti.
„I ja sam odrastao u tom kvartu", objasni Sem.
„Šalite se!"
„To je istina."
„To me mnogo iznenađuje."
„Zašto?"
„Možda zbog ovoga", reče ona pokazujući prstom najpre na svoje, a onda na lekarevo lice, da bi na taj način ukazala na belinu njegove kože, dok su svi u Bedfordu bili crnci.
„Osnovna škola 'Martin Luter King' i koledž 'Čarls Dru'", reče on, kako bi potvrdio verodostojnost svoje tvrdnje.
„Poznavanje imena škola ne dokazuje da ste bili njihov učenik", primeti ona, nepoverljiva.
Sem uzdahnu.
„Hoćete dokaz? Vrlo dobro."
On najpre otkopča patent na svojoj trenerci, onda skiđe pulovci i majicu.
„Doktore Galovaj, podsećam vas da se nalazimo u Komesarijatu", uzviknu Kalista, užasnuta tim iznenadnim striptizom. „Ne želim ne prijatnosti..."
Sem se golih grudi primače dovoljno blizu mlade žene da može da primeti malu plavičastu tetovažu sa rečima Do or die, urezanu ispod njegovog ramena. 'Učini nešto ili umri', deviza Bedforda, njegovog starog kraja.
Kalista pogleda Sema ne trepćući, zatim dohvati svoj telefon, ali već tada drugi policajac dođe da je zameni i poče da se smešta u kancelariji.
„Podsetite me na ime vašeg policajca."
„Grejs Kostelo."
„Sačekajte me ovde za trenutak", naredi mu ona.
Sem ju je gledao kako se udaljava i prelazi preko prostrane prostorije, u kojoj se užurbano kretalo administrativno osoblje. Kalista pronađe slobodnu kancelariju u hodniku na visokom prizemlju iznad sale. Mogao je da kroz zastakljena vrata uoči njene pokrete. Video je takođe da je obavila nekoliko telefonskih poziva, onda kako prima faks. Po tome kako se obazirala oko sebe, on nasluti da ono što je tražio od nje svakako ne spada u njenu nadležnost i da ona preuzima rizik zbog njega. Vide kako se nekoliko puta namršti u znak nerazumevanja i čuđenja.
Najzad dođe do njega sa listom papira u ruci.
„Da li se vi to zajebavate sa mnom?", upita ga ona nevoljno.
„Naravno da ne", branio se on. „Zašto to kažete?”
Ona mu pruži faks koji je upravo primila.
„Zato što je Grejs Kostelo mrtva već deset godina."

14

Kada udaraju, udaraju na one koje voliš...

Dijalog iz filma Kum, Fransisa Forda Kopole


Sem izađe iz Komesarijata potresen i zbunjen.
Hladan spoljašnji vazduh mu je prijao. Pređe preko ulice hitrim korakom da se zagreje, sve vreme vrebajući neki slobodan taksi. Već je bila pala noć i pod nogama mu je škripao preostali sneg posut injem. Dok je prolazio ispod jedne ulične svetiljke, nije mogao da se uzdrži a da ne izvadi iz džepa faks koji mu je dala Kalista. Bio je to članak iz Njujork posta, star deset godina, i on ga još jednom pročita:
WOMAN POLICE OFFICER SHOT DEAD IN BROOKLIN
Grejs Kostelo, detektiv 36. distrikta, sinoć je pronađena mrtva za volanom svog automobila, pogođena metkom posred glave. Okolnosti ove smrti ostaju zasad nerazjašnjene, utoliko pre što izgleda da ona u trenutku zločina nije bila na dužnosti.
Grejs Kostelo je imala 38 godina i pripadala je Njujorškoj policiji već 15 godina. Počela je karijeru kao policajac u patroli, a onda je nastavila da napreduje. Proizvedena u detektiva sa 26 godina, ova žena sa terena dala je odlučujući doprinos u rešavanju nekoliko velikih kriminalističkih slučajeva.
Policajka ubijena u Bruklinu.
Diplomac Njujorškog univerziteta i FBI-jeve nacionalne akademije u Kvantiku, bila je majka jedne devojčice od 5 godina i predviđala joj se briljantna karijera u policiji, pošto je njena promocija u čin poručnika trebalo da stupi na snagu sledećeg meseca.
Članak je bio ilustrovan sa dve Grejsine fotografije: jedna je bila klasična fotografija u policijskoj uniformi prilikom njenog prijema u policiju, a druga više lična, gde je pozirala sa svojom kćerkom, koja je još bila beba, na obali okeana.
Fotografija je bila relativno dobra i Sem je mogao da konstatuje da je to zaista bila ista ona žena koju je sreo pre nekoliko sati u Central parku. Žena za koju se smatra da je mrtva već čitavu deceniju...
Najzad spazi jedan taksi koji je skretao na uglu ulice. Njegovo svetlo označavalo je da je bio slobodan. Sem krenu napred i pozva ga. Dok je taksista manevrisao da stane pored njega, jedna policijska kola ga zaobiđoše sa desne strane i zaustaviše se pored doktora. Prozorče na kolima se otvori i pojavi se policajac u patroli, namrgođenog izgleda, koji je imao pedesetak godina.
„Gospodin Galovaj?"
„Da?"
„Ako vam ne smeta, otišao bih u jednu malu šetnju sa vama."
„Pa dobro, u tom slučaju to mi prilično smeta: treba mi taksi, a ne policijska pratnja."
„Vidim da ću biti primoran da insistiram."
„Ja vidim da ću biti primoran da odbijem: danas sam se već nagledao uniformi i ne volim vaše manire."
„Nemojte da me primoravate da koristim neku drugu opciju."
„Koja je to?"
„Pa dobro, mogao bih da izađem iz kola i da vam razbijem njušku", zapreti mu policajac.
„Stvarno? Baš bih voleo da to vidim."
„Onda dobro, pokazaću vam."
Auto ubrza i pređe na trotoar, preseče put Semu koji nije imao kud. Policajac munjevito iskoči iz kola i krenu ka njemu. Bio je to plećat čovek, srednjeg stasa, sa nešto suvišnih kilograma, uprkos određenoj eleganciji.
„Ja sam policajac Mark Riteli", saopšti on i stavi ruku na službeni pištolj, smešten u futroli koju je nosio okačenu za kaiš.
On se zagleda u doktorove oči i ovaj u tom pogledu pročita besprekornu odlučnost, taj čovek je izgledao spreman na sve samo da Sem pođe sa njim.
„Mislim da bi bilo dobro da pročitate ono što je napisano na vašem automobilu", reče Sem i pokaza na tri slova PPP (pristojnost, profesionalizam, poštovanje ), što se smatralo devizom gradske policije.
„Dobro, poslednji put ću vas učtivo zamoliti", započe Riteli: „Zaista bih želeo da nas dvojica obavimo jedan mali razgovor."
Pošto je shvatio da stvarno nema izbora i da ne može da učini ništa drugo nego da preseče sukob sa ovim provokatorom, Sem upita pomirljivim tonom: „O čemu želite da razgovaramo?"
„O mojoj partnerki: Grejs Kostelo."
Sem uđe u auto i Riteli poče da vozi prema jugu.
„Vi ste lekar, zar ne?"
„Da, ja sam pedijatar, ali bih jako želeo da shvatim kakve veze ima sve to sa..."
Riteli podiže ruku da ga prekine:
„Kada sam se pre pola sata vraćao da pokupim svoje stvari posle dužnosti, jedan tip iz centrale mi je rekao da se neki policajac iz 21. distrikta raspituje o Grejs Kostelo..
„Ja sam to od njega tražio", potvrdi Sem.
„... i koji očigledno veruje da je ona još živa."
„Ona jeste još živa", potvrdi Sem.
„A na osnovu čega možete da to kažete?"
„Razgovarao sam sa njom danas po podne."
Riteli duboko uzdahnu. Sem primeti da policajčeve ruke počinju da drhte i da prstima steže volan da ne bi eksplodirao. Riteli otvori prozor, udahnu svež vazduh, onda poćuta nekoliko minuta, ništa ne reče i zadovolji se time da vozi i da uzgred povuče nekoliko dimova cigarete.
Čim se kola uputiše ka Bruklinskom mostu, Sem upita:
„Gde to idemo?"
„Da vam pokažem da fantomi ne postoje."
Stigoše u Bensonherst, poslednju pravu italijansku četvrt Njujorka još od kad se Little Italy pretvorila u turističku atrakciju. Policajac napravi nekoliko krugova oko niza kuća, ne uspevajući da parkira. Na pet ili šest metara duž trotoara neko je postavio preteći pano:
YOU TAKE MY SPACE I BREAK YOUR FACE[5]

Ali Riteli nije bio čovek koji se dao zaplašiti. Izađe iz kola, prezrivo udari nogom po plakatu i parkira na to mesto.
Onda odvuče Sema u mali kafe-restoran, gde je, izgleda, bio jedan od stalnih gostiju. Stara neonska reklama označavala je da je ova institucija otvorena pre četrdeset godina, što je bilo nešto izuzetno u gradu u neprekidnom pokretu, kao što je Njujork.
„Pođite sa mnom!", naredi on.
Sem ga je pratio do jedne male sale, gde su se širili primamljivi mirisi testa za hleb, maslinovog ulja i pogača. Na zidu su se isticale fotografije poznatih italo-američkih ličnosti: Sinatra, Pavaroti, De Niro, Travolta, Madona, Stalone...
Dva čoveka sedoše jedan naspram drugog na klupicama od grubog platna.
„Ćao, Marko", reče gazda i stavi ispred Ritelija već načetu flašu alkohola.
„Ćao, Karmine."
Riteli nasu u čašu koju ispi odjednom, što je za posledicu imalo skoro mehanički prestanak drhtanja ruku.
Pošto se privremeno smirio, on pozva Sema da mu tačno kaže šta zna o Grejs.
Sem mu ispriča čitavu priču, od svog susreta sa Žilijet do pojavljivanja Grejs u Central parku, kroz koji je prolazio nakon pada aviona na letu 714. Kada je Sem završio sa izlaganjem, Riteli se posluži još jednom čašom, pa onda protrlja oči, ne uspevajući da sa njih skine veo tuge koja ga nije napuštala.
„Slušajte, Galovaju, ja sam deset godina bio Grejsin partner. Skoro istovremeno smo ušli u kriminalistiku i radili smo na istim istragama. Ne samo što smo bili dobar tim, već smo bili i prijatelji, veliki prijatelji..
Dok je govorio, izvadi iz novčanika fotografiju i pruži je Semu. Lekar je pažljivo pogleda: na njoj se mogao videti policajac u društvu sa Grejs ispred nekog jezera i planinskog lanca. Bili su mladi i lepi. Grejs je blistala, a Riteli je bio vitak, nasmejan, pun vere u budućnost. Potpuno različit od ovog čoveka punog besa, kojeg je Sem sada gledao pred sobom.
„Ako mi dozvolite jedno pitanje..", započe Sem.
Riteli ga podstače da nastavi.
„Pošto ste radili sa Grejs, morali ste imati čin detektiva."
„Tačno, i ja sam kao i ona promovisan u čin poručnika."
„Kako to da ste onda deset godina kasnije običan policajac u patroli?"
Riteli izvuče kutiju cigareta iz džepa i zapali jednu. On nije bio jedan od onih koje ste smeli da upozorite na propis o zabranji pušenja.
„Od Grejsine smrti za mene više nije ništa isto kao pre."
„Imate problem sa alkoholom, zar ne?"
„Problem sa alkoholom?"
„Vi ste alkoholičar, Riteli?"
„Šta se to vas tiče?"
„Ja sam lekar, ne osuđujem vas, ali vi biste možda mogli da pomognete sami sebi."
Policajac odbaci taj predlog pokretom ruke.
„Anonimni alkoholičari i sve to tra-la-la! Ne, hvala, nije to za mene."
Hteo je da doda nešto, ali mu reči zapeše u grlu. Proguta pljuvačku pa nastavi:
„Grejs me je dobro poznavala, sa svim mojim manama i kvalitetima. Imala je sposobnost da izvuče ono najbolje iz mene."
On povuče dugačak dim iz cigarete, pa onda nastavi:
„Za nju je sve uvek bilo pozitivno, verovala je u sve te prevare...", reče on i napravi neodređen pokret.
„Kakve prevare?"
Ritelijev pogled se izgubi u daljini, iza prozora koji je gledao napolje.
On pojasni svoju misao:
„Verovala je u sreću, u budućnost, u dobru stranu stvari i ljudi... Imala je veru u humanost."
Pusti da prođe nekoliko sekundi, pa onda priznade:
„Ja nisam takav."
Ni ja, pomisli Sem.
„Bez nje mije sav taj posao postao pravi pakao. Ona više nije bila tu, da me ispuni, da me ukroti.
„I onda su vas degradirali?", upita Sem.
Riteli potvrdi klimanjem glave:
„Istina je da sam često ovih poslednjih godina prelazio žutu crtu."
„Ali kako objašnjavate moj susret sa Grejs ovog popodneva?"
Policajčeve ruke ponovo počeše da drhte.
„To nije bila ona, Galovaju" reče on, ispijajući još jednu čašu.
„Bila je to njena slika i prilika u svakom slučaju, izgledala je kao da nije nimalo ostarila. Kao da je u istim godinama kao na fotografiji u novinama."
„Ona je primila metak u glavu, Galovaju! Jebeni metak koji joj je razneo lobanju! Razumete li to?", povika on.
„Možda nije umrla", odvaži se da kaže Sem.
Riteli se ražesti:
„Kada je Grejs upucana, ja sam išao da identifikujem njeno telo u mrtvačnici! Video sam joj lice, plakao sam dok sam držao njeno telo u svom naručju! I slušajte me, to je stvarno bila ona."
Sem pogleda Ritelija u oči i shvati da ovaj ne laže.
Nekoliko minuta kasnije policajac ga doprati do kuće. Kad su stigli pred malu kuću u Grinič Vilidžu, izgledalo je kao da je Riteli povratio svoj mir.
„Prilično je otmen vaš kraj, doco."
„Duga je to priča", započe Sem.
Kako je bilo hladno, dva čoveka ostadoše u kolima i podeliše poslednju cigaretu u noćnoj tišini. Ledeni dah učini da zatrepere listovi ginkosa i grane glicinija. Prođe neko vreme a da nijedan od njih ne progovori ni reč. Sem je mislio na Žilijet koja je bila izolovana u nekoj ćeliji, Riteli je mislio na Grejs, jedinu ženu koju je ikada voleo, i on ponovo zažali što joj nije priznao za svoja osećanja prema njoj dok je još bila živa. Sem prvi razbi tišinu: „Ko je ubio Grejs? Znate li to?"
Policajac odmahnu glavom.
„Neprekidno sam istraživao više od jedne godine, lišavao se vikenda i odmora. Ali nikada nisam naišao na ozbiljan trag."
Na to zgazi svoj opušak i upali motor.
„Zdravo, Galovaju!"
„Zdravo, Riteli", uzvrati mu Sem i otvori vrata. „Razmislite o tome da dođete kod mene ako jednoga dana osetite želju da prestanete da pijete. Jedan prijatelj mi je rekao da 'ne postoje problemi, već samo rešenja'."
„Grejs je to isto govorila."
Policajac mu spontano pruži ruku, veoma iznenađen što je osetio da se između njega i ovog mladog doktora rađa neobična bliskost.
„Vi mora da ste neko čudo od lekara, zar ne?"
„Ponekad mi to kažu", priznade Sem dok je stezao pruženu ruku.
Čudno, Riteli je povratio malo živahnosti. Njegove oči su blistale kao dijamanti.
„Šta ćete uraditi?" zabrinu se Sem.
„Neko u ovom gradu se predstavlja kao Grejs Kostelo", konstatova Riteli. „Treba da saznam ko i zašto."
„Pazite na sebe."
„Vi takođe, doco, nikad se ne zna."
Sem izađe iz kola i Riteli se udalji u noći.
Lekara više nisu držale noge. Vrtelo mu se u glavi i osećao je mučninu u stomaku. Iscrpljen od nespavanja, gurnu vrata svoga stana sa čvrstom odlukom da se baci na krevet.
Dok su bili zaneti razgovorom, nijedan nije primetio da jedna senka, šćućurena na drugoj strani ulice, nije propustila ni delić njihovog razgovora.

15

Kada je stigao na drugu stranu mosta, fantomi mu krenuše u susret!

Podnaslov filma Nosferatu


Sem proveri svoje poruke: njegov mobilni telefon i telefonska sekretarica vrveli su od poziva iz bolnice. Očigledno da su celo popodne pokušavali da ga pronađu.
Šta se dogodilo?
Krenu da pozove svoje odeljenje kad začu neki zvuk na gornjem spratu svoga stana.
Radoznao, hitro se pope uz stepenice i otvori vrata sobe. U sobu se bio uvukao ledeni dah, kao da je duvala promaja. Prozor je bio otvoren i neka silueta se ocrtavala u plavetnilu noći. Silueta vitke žene, koja je kao mačka sedela na ivici prozora: Grejs Kostelo.
„Kako ste ušli u moj stan?"
„Nije bilo mnogo komplikovano", odgovori ona i skoči sa prozora na parket.
„Vi ste na privatnom posedu! Imate li nalog ili službeno ovlašćenje?"
Grejs sleže ramenima.
„Gde vi mislite da ste? U nekom filmu?"
„Pozvaću policiju", zapreti on i pohita da uzme telefon.
Ona ga snažno uhvati i spreči ga da sprovede svoju nameru.
„Ja sam policija."
On se nije dao zbuniti i zgrabi je za okovratnik kožne jakne.
„Iako imate oružje, ne možete me zaplašiti."
Ona podiže glavu ka njemu. Izbliza je mogla da je uznemiri samo njegova lepota: crte su mu bile prefinjene, a njegove duboke oči blistale su u polumraku. Bila je tako blizu njega da je mogao da oseti njen dah, sasvim uz njegovo uvo.
„Ja ne pokušavam da vas zaplašim, doktore", reče ona smireno. „Samo hoću da razgovaram sa vama."
„O čemu?", upita on, puštajući je.
„O Žilijet."
„Kako ste znali da je izašla iz aviona?"
Grejs se udalji od njega. Ne odgovori mu na pitanje i lagano napravi krug po prostoriji, prelazeći pogledom po policama punim knjiga.
„Verujete li u onostrano, doktore Galovaj?"
„Ne", odgovori on bez oklevanja.
„Verujete li možda barem u duhovnu stranu stvari?"
„Žao mi je što ću vas razočarati, ali domen mojih preokupacija ne prelazi dalje od račića."
Grejs je insistirala:
„Ipak, kada izgubite nekog pacijenta u bolnici, da li se ikada upitate da li postoji nešto posle?"
„To mi se događalo", priznade Sem.
U deliću sekunde kroz svest mu prođe Federikino lice.
Gde je ona sada? Postoji li nešto drugo? Neko mesto gde ćemo svi otići?
Ali potrudi se da odagna te misli.
„Ko po vašem mišljenju odlučuje o času smrti?", nastavi Grejs.
Lekar se namršti.
„Ako stavimo na stranu ubistva i samoubistva, umiremo kada naš organizam iscrpi svoje resurse..."
„Bla-bla-bla..."
„To je istina", branio se Sem. „Ljudi su stari koliko su stare njihove arterije. Stanje njihovog zdravlja zavisi od njihove konstitucije, načina ishrane i higijene života."
„A u slučaju nesreća?"
On sleže ramenima.
„To je ono što se zove 'rizik življenja', zar ne? Sticaj nesrećnih okolnosti da se nađete na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku."
„Zar vam sve to ne izgleda malo previše pojednostavljeno?"
„Ne, to mi ne izgleda pojednostavljeno i ja uopšte ne vidim na koji teren hoćete da me odvučete."
„Zamislite da su čas i okolnosti naše smrti unapred programirani", odvaži se Grejs.
„Gledao sam Matriks na televiziji, ali nisam bogzna šta razumeo."
„Ozbiljna sam. Zamislite da je jednoj mladoj ženi bilo suđeno da strada u avionskoj nesreći..
„Ne verujem u te gluposti sa sudbinom."
„Zamislite da je ona iz nekog sentimentalnog razloga napustila avion u poslednjem trenutku i tako naglo izigrala planove Smrti,"
„Ja bih rekao da je ta žena imala ogromnu sreću i da je to vrlo dobro za nju."
„Ne može se pobeći od Smrti."
„Treba verovati da može."
„Ono što ja pokušavam da vam objasnim jeste da sve ima svoj smisao, Galovaju. Ništa se ne događa što se ne mora dogoditi, ali ljudske strasti ponekad poremete mehaniku.
„Kakve to veze ima sa Žilijet?"
„Žilijet je morala da nestane u toj nesreći, to čini deo poretka stvari i ja sam poslata da ispravim tu grešku."
„Da ispravite tu grešku?"
„Ja sam izaslanik, Galovaju..."
„Izaslanik?"
„Neko ko je poslat, glasnik,.."
„Hvala, studirao sam deset godina, znam šta je izaslanik, ali mi vi još uvek niste rekli u čemu se sastoji vaša misija."
„Mislila sam da ste razumeli, doktore: moja misija je da odvedem Žilijet."
„Gde?"
„Gore", odgovori ona, pokazujući kažiprstom naviše.
Sem sačuva mir skoro ceo minut, kao terapeut koji se koncentriše da sastavi recept.
„Ako dobro razumem, vi biste bili jedna vrsta funkcionera u rukovodstvu preminulih, na onoj strani?"
„To je jedna strana gledanja na stvari."
„Ono što me najviše užasava…" započe Sem.
„Da?"
„Ono što me najviše užasava jeste to što vi stvarno verujete u sve to što kažete, zar ne?"
„Ja shvatam da je to teško prihvatiti", priznade Grejs.
„Iz nekog razloga, koji mi nije poznat, nešto vas je ozbiljno poremetilo, ali ja sam lekar i možda bih mogao da vam pomognem da..."
„Prestanite da nudite svoju pomoć na svakom delu terena!"
„Rekao sam to za vaše dobro."
„Baš me briga za vaše sažaljenje: ja sam mrtva i sahranjena pre deset godina."
„U tom slučaju, dosta je bilo!", zaključi Sem. „Izlazite iz moje kuće!"
„Saradnja sa vama neće predstavljati neko zadovoljstvo", uzdahnu Grejs.
Ona se uputi ka prozoru, istim putem kojim je došla.
„Još jedna stvar, doktore: prestanite da ispitujete ljude o meni. Ostavite Marka Ritelija na miru. I ne pričajte nikome o svemu tome."
„Vidim da samo vi imate pravo da se petljate u živote drugih."
„Poslušajte moj savet: kada počnemo da kopamo po prošlosti, nastaju nevolje."
„Bla-bla-bla..."
„Ja sam vas obavestila."
Odjednom, lekar svesno nadvlada besnog čoveka u njemu i Sem se oseti nekako krivim što pušta ovu ženu da ode, a njoj je očigledno bila potrebna psihijatrijska nega.
„Ako vam je potrebna pomoć, možete uvek da dođete kod mene u bolnicu na pregled", predloži on ponovo.
„Tako je, videćemo se, Galovaju, videćemo se."
Grejs prekorači zidić koji je omogućavao pristup prozoru. Baš se spremala da skoči, kada se zaustavi usred pokreta i ponovo se obrati lekaru: „Oh, zamalo da zaboravim: nemojte više da brinete. Vaša žena vas još uvek voli, čak i posle onoga što ste joj priznali na groblju prethodnog jutra."
Zapanjen i sav van sebe u isto vreme, Sem nije reagovao nekoliko sekundi, pa onda krenu da se baci ka prozoru.
„Od kada me vi špijunirate?", povika prema ulici.
Ali je Grejs Kostelo već bila nestala.

16

Na Medicinskom fakultetu nas uče da je poslednja slika koju mnoge osobe odnose sa sobom slika dežurnog lekara.
Pokušavam da to nikada ne zaboravim kad vidim sve te prestrašene oči koje su uprte u mene!

Dijalog iz filma Vilin konjic Toma Šedijaka


Utorak ujutro bolnica Sent Metjuz
„Kasnite, doktore Galovaj."
„U redu, u redu, dajte mi vremena da se sredim", odgovori Sem dok je završavao sa zakopčavanjem bluze.
Dženis Frimen, šefica Urgentnog odeljenja, upravo je pravila raspored jutarnjih intervencija. Ta Afroamerikanka impozantne građe mnogo je cenila Sema, koji je to na najbolji način uzvraćao.
„Je li dinamit eksplodirao blizu vaše glave, doktore?" upita ona, praveći aluziju na lekarevu razbarušenu frizuru.
„Imao sam burnu noć."
„Srećna sam zbog vas."
„Nije ono što mislite", branio se Sem.
„Oh, ne morate da se pravdate."
„Dobro, šta imate za mene?"
„Moram da razgovaram sa vama, Sem."
Baš kad se Dženis spremala da mu nešto otkrije, jedna žena sa detetom u naručju ulete u bolnicu.
„Treba mi lekar, brzo!"
„Ja ću se pobrinuti", reče Sem. „Šta mu se dogodilo, gospođo?", upita Sem i smesti dete na bolnička kolica.
„To je moj sin Majls."
„Koliko ima godina?"
„Četiri godine. Ubola ga je osa za vrat kada sam ga vodila u vrtić."
Osa? Usred zime?
„Jeste li sigurni da je to bila osa, gospođo?"
„Ja... ja mislim."
Kurva jedna, stvarno ima više sezona.
Sem potpuno razgrnu Majlsov pulover da pregleda navodni ubod. Koren vrata je zaista bio uočljivo otečen.
Sranje.
„Angioedem?" upita Dženis.
„Da."
„Treba delovati brzo, Seme, on više ne diše!"
„Uradiću traheotomiju."
Lekar se u tren oka nagnu nad detetom i zavuče mu kateter u dušnik, baš ispod Adamove jabučice. Zatim mu priključi na telo špric, kako bi omogućio detetu da može da diše.
„Intubacija", reče Dženis.
„Dajte 300 adrenalina i 400 solumedrola", zatraži on od jedne bolničarke.
Onda se okrenu ka Majlsovoj majci.
„Sve je u redu, gospođo, vaš sin je izvan opasnosti."
Dok je stajao ispred automata za kafu, Sem je ispijao svoj prvi jutarnji napitak.
Osmeh zadovoljstva obasja njegovo lice. Evo početka dana kakav je uvek priželjkivao: dobra dijagnoza, precizna intervencija i hop, jedan život je spasen!
„Uzbuđuje vas da izigravate Boga, zar ne?", upita Dženis kad mu se pridružila.
„A vas uzbuđuje da mi postavljate glupa pitanja?", odgovori on kao iz topa.
„Dobro odrađeno, u svakom slučaju."
„Hvala. Da vas ponudim kafom?"
„Hajde da se pravimo ludi: jedan kapučino!"
„Vi ste mi juče ostavili trideset šest poruka na mom mobilnom."
„Pre bih rekla trideset šest hiljada."
„Šta je bilo toliko hitno?" upita on dok je stavljao nekoliko novčića u automat.
„Nisam ja ta koja može da vas nečemu podučava, Seme: naš posao je niz velikih radosti i velikih patnji.
„Hajde, pređite na stvar", zatraži on, odjednom zabrinut.
„To je u vezi sa Andželom. Ona je umrla, Seme. To se dogodilo juče ujutro."
„To je... to je nemoguće. Njeno stanje je bilo stabilno."
„Niko nije razumeo šta se stvarno desilo. Možda neka smrtonosna infekcija. U svakom slučaju nešto vrlo retko."
Sem je bio potpuno skrhan. Izađe iz sale za odmor u hodnik. Kao lud pritisnu dugme lifta. Bilo je apsolutno potrebno da on sam proveri.
„Doktore Galovaj, sačekajte!"
Kako lift nije dolazio, on hitro krenu službenim stepenicama, gluv na Dženisine pozive.
Gurnu vrata sobe. Krevet je bio namešten, soba već oslobođena svih ličnih stvari. Sem je bio očajan. Toliko je verovao da će uspeti da je spase.
Dženis mu se pridruži.
„Ostavila je ovo za vas", reče ona i pruži mu jednu fasciklu.
Sem je otvori sa velikim uzbuđenjem. Nije bila napisana ni reč. Samo hrpa crteža: pasteli, gvaš, kolaži od kartona i peska. Uvek oni zagonetni crteži na gustoj teksturi, što ga je podsećalo na platna svoje žene. Uvek one apstraktne forme boje krvi i spržene zemlje, isprepletane sa krivudavim spiralama.
Da li je to imalo neko značenje? Kao pedijatar je često pribegavao crtežima da bi pomogao deci da izraze svoje strahove i osećanja. Taj vid izražavanja je kod njih često bio prirodniji nego putem reči. Sem je čak ponekad tražio od svojih mladih pacijenata koji su bolovali od kancera ili leukemije da slikovito prikažu borbu između bolesti i njihovog odbrambenog sistema. Iako to nije bilo previše akademski, shvatao je da je rezultat često omogućavao da se razvoj bolesti prognozira na dosta precizan način.
Ali kako protumačiti Andželine crteže?
Čim ga je Dženis pozvala da izađe iz prostorije i da se vrati na dužnost, Sem se naglo priseti razgovora koji je sinoć vodio sa Grejs Kostelo.
„Da li ponekad postavljate sebi pitanje, Dženis?"
„Kakvo pitanje?"
„Nikada se ne pitate gde odlaze?"
„lHoćete da kažete pacijenti koji nas napuštaju?"
„Da."
Dženis Frimen duboko uzdahnu.
„Oni ne odlaze nigde, Seme, oni su mrtvi."
Sem je držao u jednoj ruci sendvič, a u drugoj mobilni telefon i pravio stotine koraka po terasi na krovu bolnice. Tu su sletali helikopteri prilikom hitnih transporta ili isporuka organa.
Pristup krovu bio je strogo kontrolisan i neki lekar nikako nije imao pravo da tu pravi pauzu za ručak. Ali Sem je obožavao to mesto, jedino gde je mogao mirno da puši. Suviše je voleo tu slobodu da bi sebi dozvolio da se ispred zgrade pridruži ostalim nesalomivim pušačima, izloženim opštem progonu kao da su bili Satanini sledbenici. Sjedinjene Države su verovatno mesto gde je najlakše na svetu nabaviti cigarete. Jedini problem je bio u tome što nije bilo dozvoljeno da budu popušene.
Sem iskoristi pauzu da telefonira advokatu koji se bavio Žilijetinim slučajem. Devojkaje još uvek bila u pritvoru i advokat nije bio veliki optimista u pogledu njenog oslobađanja u narednim satima. Sem saopšti da će, šta god da se dogodi, platiti kauciju čim to bude moguće.
Da bi došao do nekih dodatnih informacija, pozva konzulat Francuske i predstavi se kao Žilijetin verenik. Počeše da ga šetaju od službe do službe i nakon beskrajno dugog čekanja najzad ga udostojiše i povezaše sa jednim funkcionerom koji ga smiri izjavom da je konzulat 'preduzeo sve što je u njegovoj nadležnosti da obezbedi zaštitu gospođice Bomon.'
Ali kada Sem upita koje su njihove nadležnosti, nalete na zid ćutanja. Rasrdi se zbog tretmana kojem je Žilijet bila podvrgnuta i izjavi da je nedopustivo da Francuska, koja tako rado daje lekcije o demokratiji, ne vodi brigu o jednom od svojih državljana. U pola reči mu rekoše da ne talasa. Svi su jasno videli da ta priča o atentatu ne drži vodu, ali nakon nesporazuma između dve zemlje u vezi sa Irakom, Pariz je pokušavao da se približi Vašingtonu i nije želeo da pravi skandal oko tog incidenta.
Sem se raspali:
„Da, ne smeta vam da upropašćujete život jednom od vaših građana zbog mračnih političkih razloga!"
Dok je nastavljao sa svojom serijom prekora na račun francuskih vlasti, vrata na krovu se naglo otvoriše i kroz njih prođe Grejs Kostelo. Ona ga za trenutak sasluša kako urla, pa se onda uputi ka njemu, istrže mu mobilni telefon iz ruke i stavi tačku na njegov razgovor.
„Vratite mi to!"
„Smirite se, doktore Galovaj, vaša prijateljica će na kraju biti oslobođena."
„Nema nikakve sumnje da ste mi samo vi bili potrebni! Ako nastavite da me pratite, biću primoran da…"
„Pa vi ste mi sami predložili da dođem!"
Sem odole želji da zapali još jednu cigaretu i duboko uzdahnu.
„Onda, Grejs, ili kako se već zovete, šta ćete mi danas saopštiti: da ste vi ubili Kenedija?"
„Jeste li razmislili o našoj sinoćnoj raspravi?"
„Imam ja i drugih briga, ako baš hoćete da znate."
„Niste poverovali ni reč iz moje priče o izaslaniku, zar ne?"
Sem ponovo uzdahnu. Grejs se malo više primače ivici krova, poče da se zabavlja i da izaziva strah gledajući dole. Odavde je pogled na grad bio jako uzbudljiv: voda Ist Rivera, obasjana suncem, blistala je u hiljadu svetala, a pejzaž je izazivao divljenje svojom raznovrsnošću. S jedne strane sjaj oblakodera, a sa druge industrijski parlog na zapadnoj strani Kvinsa.
„Nije loše, zar ne?", reče on dok se približavao Grejs. „Vi na nebu mora da imate naviku da gledate tolike panorame.
„Ah, ah, ta vam je dobra! Niste nikada pomišljali da pišete skečeve?"
Ona se spretno pope na vrh metalnih stepenica da bi prišla jednom uskom uzvišenju na kojem je bila instalirana neka vrsta antene. Bilo je to opasno mesto na kojem je bio zabranjen pristup, ali joj se Sem pridruži, nešto zbog izazova, ali isto tako da je zaštiti ako joj iznenada padne na pamet da skoči. Od Federikine smrti, svuda je video samoubistva.
„Izgledate loše raspoloženi, doktore. Nešto nije u redu?"
„Ne, nije u redu: žena koju volim je u zatvoru, a upravo sam izgubio jednu mladu pacijentkinju do koje mi je bilo veoma stalo."
Grejs lagano klimnu glavom.
„Mala Andžela?"
„Kako znate...?"
„Znala sam da ćete biti tužni. Znam da ste jedan mlad, stručan lekar pun dobre volje, ali postoji nešto što su zaboravili da vas nauče za vreme vaših studija."
„Šta to?"
„Da je uzaludno boriti se protiv poretka stvari", reče ona, pošto uze dovoljno vremena da odmeri svoje reči.
On je odlučno pogleda.
„Poredak stvari, to ne postoji! Ništa nije unapred zapisano."
„Ja vam ne kažem da treba biti fatalista", uzdahnu ona „već da u određenom trenutku treba umeti odustati..
„Ne računajte na mene: odustati, to znači pokoriti se."
Ona ga suvo prekide:
„Ljudi moraju da umru jednoga dana. To je tako!"
„Šta vi znate o tome?"
On ponovo pogleda njeno lice koje je poprimilo tvrđi izraz.
„Zato što sam ja već mrtva."
„Vi buncate!"
Odmah zažali što se upustio u sve ovo. Ova žena nije bila potpuno pri sebi. Trebalo ju je posmatrati kao pacijentkinju.
„Slušajte, vi ste u bolnici. Zašto ne iskoristite priliku da se odmorite neko vreme?"
„Nisam umorna."
„Mogao bih da vam obezbedim sobu na psihijatriji. Imamo vrlo stručne specijaliste koji..."
„Dobro, u redu, tretirajte me kao ćaknutu koliko vam je volja. To što sam mrtva ne znači da ću dozvoliti da me vređate!"
„Da, i u jednom trenutku ćete mi reći da su vanzemaljci preuzeli kontrolu nad vašim mozgom.
„Tako je, otkačite se od mene!"
„Kao da vi to niste sami tražili!"
Grejs opet ispusti dugačak uzdah.
„Dobro, ovako nećemo nigde stići", zaključi ona i ustade. „Vi previše govorite i ne slušate dovoljno."
Na te reči, izvadi revolver koji je nosila u futroli i uperi ga prema lekaru.
„Pa dobro, ovo ste sami tražili."
Semova kancelarija bila je smeštena u jednoj skromnoj prostoriji koja je gledala na reku.
Na radnom stolu jedan metalik laptop kompjuter, pored njega prazan okvir, kačket 'Jenkija' i starinska bejzbol lopta, ukrašena potpisom. Nekoliko dečjih crteža bilo je okačeno na panou od plute koji je bio za kucan na zidu naspram vrata.
Grejs zauze mesto na Semovoj stolici, dok ovaj, još uvek pod pretnjom oružja, sede na jednu od stolica preko puta nje.
„Sada ćete me ozbiljno saslušati i poštedeti me vaših primedbi i sarkazama, jeste li razumeli?"
„OK", odgovori Sem, razapet između radoznalosti i straha.
„Najpre, sve što sam vam sinoć rekla je istina: ja sam stvarno ubijena pre deset godina i iz nekog neobjašnjivog razloga poslata ovde da obavim jedan zadatak."
Sem se ujede za jezik da ništa ne kaže.
„Vi mi još uvek ne verujete?"
„Kako bih mogao?"
„Šta onda predlažete?"
„Mislim da vi niste ubijeni. Mislim da ste ubedili sebe da verujete u svoju smrt. Mislim da vam je policija pribavila novi identitet da bi vas zaštitila."
„A od koga to, molim vas?"
„Ne znam: od mafije, od neke kriminalne grupe koja vam je pretila... Već sam čuo na televiziji neku sličnu priču."
Grejs podiže glavu prema nebu.
„Ako vi mislite da to ide tako... "
Ona ustade sa fotelje i poče da kruži po prostoriji, pokušavajući da pronađe način kako da ubedi lekara. Iznenada pokaza na radni sto na kojem je ležao novinski članak koji se odnosio na njenu smrt.
„Prema ovom članku, koliko sam imala godina kada sam umrla?"
„Trideset osam", odgovori Sem pošto je proverio.
„Da li mislite da sam to ja na ovoj fotografiji?"
„Vi ili neko ko liči na vas. Možda vaša sestra."
„Ja nemam sestru, možete to proveriti u mom dosijeu." Ona mu se primače. Svaki njen pokret odražavao je prirodnu ljupkost. „I da li se pomalo razumete u to?"
„U šta?"
„U žene."
Držeći oružje u rukama, ona se nonšalantno nasloni na radni sto i nagnu se prema njemu. U tom trenutku je zračila snažnom senzualnošću.
Sem shvati da se ona poigrava sa njim i učini napor da ne dopusti da ga uzdrma.
„Koliko biste mi dali godina?"
„Ne znam."
„Pogađajte!"
„Između trideset i četrdeset."
„Hvala za trideset. U stvari, imam potpuno isto telo kao u trenutku smrti. Tako se za mene vreme zaustavilo u ovih deset godina. Zar ne mislite da je to čudno?"
Sem ništa ne odgovori. Grejs nastavi:
„Ipak, koliko bi godina trebalo da imam sada?"
„Skoro pedeset godina."
„Da li ja po vašem mišljenju imam pedeset godina?"
„Danas, sa svom tom plastičnom hirurgijom, poznajem žene od pedeset godina koje bi mogle da poziraju za Plejboj."
Ona mu se još više približi i podiže kosu da pokaže vrat:
„Vidite li tragove neke operacije?"
„Ne", priznade Sem.
„Hvala vam na iskrenosti", odgovori ona, očigledno zadovoljna što je poentirala.
„U svakom slučaju, vaša priča od sinoć ništa ne vredi: ta ideja da je tok života svakog bića zapisan negde u nekoj vrsti.
Sem prstima pokaza navodni znak u vazduhu.
„... 'knjige sudbine'."
„Vi karikirate, ali ima i toga", priznade Grejs.
„Apsurdno i očajno: ko još danas veruje u sudbinu?"
„Uz dužno poštovanje, ako je već skoro dvadeset vekova kako religije raspravljaju o tom pitanju, onda je stvarno teško da vam objasnim taj problem za jedno popodne."
Ona se okrenu da sedne na fotelju.
„Budimo ozbiljni dva minuta, doktore. Vrlo dobro razumem da je lakše misliti da mi vladamo događajima iz našeg života. Uostalom, najčešće uspevamo da sebe ubedimo u to. Ali ponekad ima stvari kod kojih ništa ne može da se promeni. Što se tiče Žilijet, ona je morala da umre u toj nesreći. Žao mi je zbog toga, ali svako mora slediti svoj put koji mu je namenjen."
„Sada još i budističke gluposti!"
„To nema nikakve veze sa budizmom, i sviđalo se to vama ili ne, ja ću odvesti Žilijet sa sobom."
„Ako nije indiskretno, kojim prevoznim sredstvom mislite da stignete na vašu onu stranu? Letećim tanjirom?"
„Istinu govoreći, ni ta sredstva ne nedostaju. Mi ćemo obe koristiti isti kanal."
Ona otvori laptop, prikači se na internet, nešto otkuca na tastaturi, pa onda okrenu ekran Powerbook-a prema lekaru.
Na veb-sajtu je bila jedna naizgled svakodnevna informacija: Njujork post. Po gornjem delu ekrana kretala se traka koja je delovala zbunjujuće:
Strašna nesreća na žičari

Jutros u dvanaest sati i trideset minuta jedna od kabina žičare na Ruzvelt
Ajlendu pala je u reku sa najmanje dve osobe koje su se nalazile u njoj.
Sem nije shvatao. Pre sat vremena je slušao fleš informacije i koliko mu je bilo poznato, nije bilo ni reči o njujorškoj žičari. Ova žena je nesumnjivo bila luda: išla je toliko daleko da je počela da fabrikuje lažne 'prve strane' novina kako bi potvrdila svoje maglovite teorije.
„Ta nesreća će se dogoditi sledeće subote", objasni Grejs. „Žilijet i ja ćemo obe biti u kabini kad se ona bude otkačila."
Zatečen tim neobičnim scenarijem, Sem podiže dva prsta da odgo vori: 'Neću vam dozvoliti da to učinite', ali se savlada i postavi drugo pitanje.
„Ali zašto mi u stvari pričate sve to?"
Grejs mu uputi čvrst pogled i Sem onda shvati da je ono što se spremala da traži od njega bilo pravi predmet njene posete.
„Ja vam sve to pričam zato što hoću da mi pomognete."
Sem je netremice gledao u ekran kompjutera. Grejs objasni ozbiljnim glasom:
„Nesreća mora da se dogodi kroz četiri dana, tačno u dvanaest sati i trideset minuta. Žilijet ima poverenje u vas. Postarajte se da se ona popne u kabinu, ali nemojte da pođete sa njom."
„Ako mislite da ću sarađivati.
„Bojim se da zaista nemate izbora."
„Vi mi pretite?"
„Zavisi kako se stvari posmatraju."
Sem je lupkao sa dva prsta po pisaćem stolu.
„Vi ne samo da ste poremećeni, nego ste i opasni!"
Grejs klimnu glavom.
„Vidim da vi još uvek ne razumete. Ništa me neće sprečiti da ubijem Žilijet. Samo iz sažaljenja sam odlučila da vam dam rok, zato što shvatam koliko je to teško za vas..."
Ona mu pokaza na svoje oružje.
„... ali ako mi ne pomognete, budite uvereni da neću čekati subotu da eliminišem vašu Dulsineju, a vi čak nećete imati priliku da je ponovo vidite živu."
„To ćemo da vidimo."
On naglo ustade i baci se na nju kao pobesneo. Ona odskoči unazad i bez većih problema izbegnu njegov nasrtaj. U svojoj karijeri je već imala prilike da savlada i žilavije od njega, ali vođena nekom vrstom prezira, pusti ga da je uhvati za ruku i da je razoruža.
„Reklo bi se da su se uloge izmenile", kliknu on, mašući pištoljem.
Držeći je stalno na distanci, uključi svoj telefon:
„Alo, obezbeđenje? Ovde doktor Galovaj, nalazim se u svojoj kancelariji, dođite brzo! Neka žena se uvukla u zgradu sa oružjem, ali sam uspeo da je savladam."
Prekide razgovor i pusti sebi na volju da trijumfalno izjavi:
„Sada smo manje opasni, a?"
„Ako mislite da je napunjen", reče ona, sležući ramenima.
Sem je još iz vremena detinjstva u ozloglašenim kvartovima posedovao nekakvo poznavanje oružja. Repetira pištolj i zaključi da je šaržer zaista prazan.
Grejs je već otvorila vrata kancelarije. Bila je na pragu kada se okrenu ka Semu i uputila mu neku vrstu upozorenja:
„Poslednji put vas molim, doktore Galovaj: verujte mi i pomozite mi. Biće to u obostranom interesu."
Na to, napusti prostoriju brzinom munje.

17

Kada je situacija to zahtevala umeo je da se pokaže slabim iako je bio jak.

Kim Vozenkraft


„Žao mi je, doktore Galovaj, pobegla nam je."
Sa druge strane žice je bio Skiner, šef službe obezbeđenja koji je pokušavao da se opravda: „Hm... ona nas je prevela žedne preko vode", priznade on, sav zbunjen. „Ušla je u lift na drugom, ali kada su se vrata otvorila u prizemlju, unutra više nije bilo nikoga. Trenutno pregledamo video-trake, ali mislim da je verovatno već daleko."
„Pa dobro, šta da radimo", odgovori Sem, a da ni sam nije bio iznenađen. Baš sranje, pomisli spuštajući slušalicu. Ta nesposobna banda nije čak u stanju da obavlja svoj posao.
Ova Grejs Kostelo je nesumnjivo bila opasna. Za trenutak ostade neodlučan kako da se postavi u vezi sa svim tim. Da li je trebalo da ovaj incident prijavi policiji? Hm, to je bilo rizično. Ako bi tvrdio da ga uznemirava neki fantom od žene koja je nestala pre deset godina, nasmejali bi mu se u lice. Kostelo je službeno bila mrtva i sahranjena. Riteli je čak identifikovao njeno telo. Štaviše, Sem nije imao nijednog svedoka, pošto se Grejs svaki put pobrinula da se pojavi kada je bio sam.
Da, ali ja imam jedan dokaz!, pomisli, aludirajući na veb-sajt. Baci se na svoj kompjuter da pregleda listu poslednjih pregledanih sajtova. Pretrese datoteku u svim pravcima, ali nikako nije uspevao da pronađe stranicu koja najavljuje buduću nesreću.
Naravno, ostalo mu je i to oružje koje joj je oteo, ali kako ga iskoristi kao dokaz. Koji bi policajac prihvatio da se baci u potragu za otiscima, pa ako bi čak i pronašli one Grejsine, šta bi to dokazalo?
Još u stanju šoka, Sem ispuni karton da prijavi taj incident. Nije želeo da bude optužen za nemar. Takođe pomisli na neverovatni razgovor koji je imao sa Kostelo. Naravno da joj nije verovao ni reč ko bi to uostalom i mogao ali nekoliko pitanja mu je zadavalo brigu.
On otvori bloc-note svog kompjutera i pokuša da sagleda sve te čudne momente:
•Da li je Grejs Kostelo stvarno umrla pre deset godina?
•Ako jeste, ko se izdaje za nju? Ako nije, zašto se vratila na Menhetn?
•Kako je mogla da zna pre svih da Žilijet nije poginula u avionskoj nesreći? I kako je mogla da zna sve u vezi sa mojim obraćanjem Federiki na groblju?
•Šta se krije iza priče oko njene navodne uloge izaslanika? Završi sa:
•Je li ova žena opasna?

Još jednom pokuša da se razuveri: sve je to bio samo niz slučajnosti. Kad se povežu, izgledaju vrlo zbunjujuće, ali kad se razmotre odvojeno, bile su sasvim objašnjive.
Jedno drugo pitanje mu se ipak vrzmalo po glavi: zašto me ova žena uznemirava i zašto imam utisak da ne govori samo laži? Ali to nije upisao. Ne, trebalo je da se sabere, da ostane na terenu razuma. Morao je da sagleda pitanje iz medicinskog ugla. Zato uze svoj mali magnetofon sa kasetama i pritisnu jednu dirku da zabeleži:
'Doktor Galovaj: dijagnoza zapacijentkinju Grejs Kostelo, primljenu danas 24. januara na pregled u bolnici, pre nego što je pobegla.

Osoba pokazuje nekoliko psihotičkih simptoma: sulude ideje mi stičnog karaktera, nesposobnost da shvati neke aspekte realnosti, uočljivi značajni poremećaji svesti.

Opsednuta osećajem da je progonjena, pacijentkinja pokazuje znake poodmakle paranoje, ubeđena je da se nalazi pod uticajem neobičnih sila na njenu ličnost, u ovom slučaju, zavere jedne nebeske organizacije koja poseduje skoro neograničene moći.

Koliko mogu da prosudim, gospođica Kostelo nije uzimala drogu ili alkohol. Ona pokazuje veliku duhovitost i njene fiks-ideje nisu uočljivo oštetile njenu inteligenciju. Ne zapaža se zapadanje u apatiju ni katatonički sindrom.

U situaciji kada potpuno negira svoju bolest, pacijentkinja ne prihvata tretman prilagođen njenoj patologiji, koja se manifestuje kao paranoidna šizofrenija u fazi bolesti.

Neuzimanje neuroleptika može prouzrokovati prelazak na nepredvidivo ponašanje, što osobu čini potencijalno opasnom.'

Grejs Kostelo je uspela da napusti bolnicu kroz jedna od službenih vrata. Sada je već bila na putu ka severu, peko Pete avenije. Osećala se sigurnom, anonimna, prikrivena među turistima, usred luksuznih butika i blistavih oblakodera. Naravno, uvek je postojao rizik: nekadašnje kolege mogle su da je spaze u svakom trenutku. Ali čak i da se to dogodi, samo bi pomislili da su videli nekoga ko liči na nju.
Ne, nije morala da brine. Prvi put otkako se vratila, ona dopusti sebi luksuz da prošeta i da uživa u pejzažu.
Blagi bože, kako je volela da živi i da radi u ovom gradu. Njujork je bio najživlje mesto na planeti. Volela je sve njegove kvartove, sve njegove nijanse. Ovde se nikada ništa nije događalo kao na drugim mestima. Ambijent na Petoj aveniji se nije promenio: još uvek je postojao red za posetu Empajer stejt bildingu: dva mermerna lava čuvala su stražu ispred opštinske bilblioteke; izlozi Tifanija blistali su kao u vreme Odri Hepbern; japanski turisti su bili svuda po ulicama, a Vuitton torbe su još uvek bile skupe kao pre!
Ipak joj je nešto izgledalo drugačije, ali nije bila u stanju da kaže šta. Menhetn je možda bio čistiji i uglačaniji, ali se svuda u vazduhu osećala atmosfera koju nije poznavala. Kao da je gradu nešto bilo oduzeto.
Kada dođe do 49. ulice, skrenu ka Rokfeler centru i pređe preko parka sa fontanama, pa priđe zaravni, smeštenoj ispod nivoa ulice. Art deko kompleks bio je smešten među najvećom skupinom nebodera na svetu. Sa svojim parkovima, restoranima, trgovačkom galerijom i sa svojih stotinak umetničkih dela raspoređenih svud okolo, sačinjavao je sam za sebe pravi mali grad u unutrašnjosti Menhetna.
Grejs zaobiđe Tauer plažu i uđe u jedan od kafića. Izabra jedan mali sto, pored dugačkog staklenog prozora. Odatle je imala jedinstven pogled na klizalište i na slavnog Prometeja u bronzi, koji je potpirivao svoju žestoku vatru usred mlazeva vode i raznobojnih migavaca.
Kada su joj doneli jelovnik, Grejs postade svesna da je ogladnela kao da nije jela deset godina, što je, uostalom, i bilo tačno. Lagano stade da okreće stranice menija, oseti ushićenje pred velikim izborom kolača i peciva. Sve joj je budilo želju: tiramisu, mafini, čokoladni kolači, cinnamon roll[6]...
Na kraju se odluči za belu kafu i parče torte od tri vrste čokolade, ali se trgnu kad spazi cenu od 7,5 dolara zajedno parče torte! Svet je stvarno poludeo dok je bila odsutna.
Bilo je lepo zimsko popodne, hladno ali sunčano. Zraci svetlosti su se odbijali o led, ispunjavali terasu i obasjavali okolne zgrade. Grejs ostade dugo zagledana u decu koja su izvodila figure na klizalištu i oseti kako joj se srce steže. Pomisli na svoju kćerku. Svakog prvog utorka u decembru vodila je Džodi da se divi džinovskoj osvetljenoj božičnoj jelci koja se izdizala na platou. Tom prilikom bi najveća zvezda godine pucnula prstima i više od 20.000 sijalica bi se upalilo i u isto vreme stvaralo čaroliju. Džodi je toliko obožavala taj trenutak da je Grejs počela da ga smatra najboljom tradicijom Njujorka.
Zavuče ruku u džep jakne. Novčanik je bio netaknut, a njegov sadržaj isti kao pre deset godina. Prvi put posle povratka, usudi se da pogleda svoju kćerkicu i njeno celo telo odjednom podiđoše žmarci. Ništa ne može da prevari više nego fotografija: verujemo da smo ovekovečili jedan srećan trenutak, ali smo samo stvorili nostalgiju. Pritisneš okidač foto-aparata i sekundu kasnije taj trenutak je nestao.
Grejs oseti da joj je nekoliko suza navrlo u uglovima očiju, ali ih brzo obrisa papirnom salvetom.
Zaboga, nije trenutak da pukne. Nije imala pravo da se opusti. Oni su je poslali da obavi misiju. Oni su je izabrali baš zato što je bila policajac, a policajci umeju da slušaju.
Na manje od dva kilometra odatle, Mark Riteli je patrolirao u Central parku. Parkirao se u 97. ulici, na mestu gde ulica preseca park, nedaleko od terena za basket i teniskih igrališta. Od jutros je ispitao više od dvesta osoba, ali nije uspeo da pronađe trag žene koja se predstavljala kao Grejs. Njegov sinoćni razgovor sa Semom Galovajem uzdrmao ga je do te mere da se budio nekoliko puta u toku noći, prestrašen košmarima u kojima je Grejs bila živa i pozivala ga u pomoć.
Naravno, bio je svestan da sve to nema nikakvog smisla: Grejs je bila mrtva i on je to znao bolje od bilo koga. Ipak, bio je dovoljan samo jedan običan razgovor da sve izađe na površinu: vrlo jaka osećanja, žaljenje, takođe i osvetoljubivost...
Grejs i on, bila je to komplikovana priča. Već deset godina kako sebi često ponavlja da bi sve možda bilo drugačije da se usudio da joj prizna svoja osećanja.
Pa zar ih ona nije naslućivala?
Ne može se reći da nije umeo sa ženama. U svoje vreme je čak imao lepog uspeha. Važio je za muškarca punog šarma, i kada bi subotom izlazio sa svojim kolegama, retko se dešavalo da noć završi sasvim sam.
Ali sa Grejs je sve bilo drugačije. Nikada nije imao hrabrosti da se izjasni. Nekih je dana pomišljao da je zaljubljena u njega, ali kako da bude siguran u to? Ne bi bio u stanju da podnese njeno odbijanje. Previše ju je voleo da bi to mogao. Toliko se bojao da ona ne primeti tu slabost koju je nosio u sebi. Taj nedostatak poverenja koji je prikrivao držanjem i grubim rečima. Onda se malo-pomalo prepustio ulozi dobrog druga na koga ona uvek može da računa.
Jednog lepog dana Grejs je bez sumnje bilo dosta čekanja. Počela je da se neko vreme viđa sa jednim poručnikom iz 4. distrikta.
Riteli je čvrsto verovao da je to uradila kako bi izazvala njegovu ljubomoru i naterala ga da se izjasni, ali se on nije odlučio da to uradi. Konačno je izabrao da se povuče i njihova bliskost je neko vreme izbledela. Istina, Grejs nije znala šta da radi sa tim poručnikom, ali je ostala u drugom stanju sa njim. Želela je dete i nije joj smetalo da ga podiže sama. Od tada Riteli, koji nije mogao da podnese mogućnost da u očima drugih bude smatran kao njen drugi izbor, nije više ništa pokušavao. Ipak se nikada nije zaljubio u drugu ženu i, istinu govoreći, ništa ne bi više voleo nego da je mogao da umre umesto nje te večeri kada je ubijena. Jer, Grejsina smrt ga je slomila. Ta njegova rana ga je pretvorila u ruinu i od jednog temperamentnog, postao je gnevni čovek.
U nekim besanim noćima tešio se govoreći da ga Grejs nije nikada takvog upoznala i s vremenom je to postalo njegovo jedino okrepljenje i njegov jedini ponos.
Grejs ispi gutljaj kafe, vrati fotografiju svoje kćerke u novčanik i obeća sebi da je više neće gledati. Posebno što nije trebalo da pokušava da stupi u kontakt sa Džodi. Bila je tu da ispravi jednu grešku, a ne da unosi zbrku.
Štaviše, dobro je znala da, iako se nalazi u istom telu, nije bila više bila ona ista kao pre nego što je umrla. Ali otkako se vratila, sećanja na njen nekadašnji život postepeno su se pojavljivala, kao da je izlazila iz duboke kome. Sve je sačuvala u sećanju. Osim nekoliko dana koji su prethodili njenoj smrti. Pažljivo je pročitala novinski članak koji je otkrio Sem Galovaj i koji je ukratko oživljavao okolnosti njene smrti, jer se ona više nije sećala ko ju je ubio, niti kako se to dogodilo.
Ali ona nije bila tu da to otkriva. Bila je tu zbog jedne tačno određene misije i ništa nije moglo da je od toga odvrati.
Kroz prozor primeti tinejdžerku od petnaestak godina kako stoji na rolerima i zabavlja se pravljenjem balona od sapunice. Nekoliko balončića, laganih i prozirnih, polete u njenom pravcu i odbi se o staklo prozora. Grejs joj mahinalno uputi mali prijateljski pozdrav. Mlada devojka joj uzvrati osmeh, a na ustima joj se ukaza proteza za zube.
Grejs je uzaludno trudila da odbaci samo jedno pitanje koje joj se vrzmalo po glavi: gde je sada Džodi i šta je postala?
Riteli se vrati u svoja kola i zalupi vrata. Bio je na dužnosti i bilo je još rano, ali blagi bože, kako je samo osećao želju za jednom čašicom! Po drugi put danas pomisli na razgovor koji je sinoć vodio sa tim mladim lekarom. Da prestane da pije? Kao da je to bilo tako lako! Jednom je ozbiljno pokušao, ali je imao halucinacije: video je gmizavce, guštere, iguane, kako mu jedu creva i kidaju udove. Pravi košmar.
Krenu ka jugu duž zapadnog dela Central parka do Kolambas serkla. I dok je vozio, namesti retrovizor i malo ogledalo mu pokaza njegovu sliku, pomalo maglovitu, nekako fantomsku. Gde se deo njegov život? Je li nastavio da pada, svakog dana sve niže i niže, sve dok se konačno ne uništi? Jako se plašio toga, jer nije video kojim čudom bi stvari mogle da se poprave.
Da prestane da pije... Ali za koga? Zbog čega?
Znao je, međutim, da još može biti jak. Talas besa koji je goreo u njemu nije bila jedina stvar koja ga je uništavala. Između besa i odlučnosti ponekad je samo jedan korak. Kao da hoće da nešto sebi dokaže, pre nekoliko sati je odlučio da više ne uzima alkohol. U ovom trenutku bi se zadovoljio jednom kafom.
Nešto pre Tajms skvera u tren oka zaobiđe Rokfeler centar. Zaustavi auto na kraju trotoara, kupi kafu za poneti i ode da je popije na Tauer plazi. Nije dolazio ovde čitavu večnost. Ipak je nekad mnogo voleo to mesto. Nekoliko Božića je tu neprekidno dolazio sa Grejs i njenom devojčicom, da se dive svim tim svetlima. Stade na kraju klizališta i sav očaran zagleda se u srećne ljude koji su kružili oko njega. Parovi su ohrabrivali svoju decu, snimali ih, pravili njihove fotografije. Bilo je tu radosnih povika, šala, zabave. A sva ta sreća ga je neumoljivo podsećala na njegovu sopstvenu samoću.
Da je okrenuo glavu na desnu stranu u pravcu Harper kafea, možda bi primetio onu koja je opsedala svaku njegovu misao. Jer u tom trenutku Grejs Kostelo je bila na samo deset metara od njega. Ali on to nije nikada saznao.
Grejs je bila zadubljena u svoje misli, pa ni ona nije primetila svog starog partnera. Kad je završila sa užinom, izađe iz kafića tako što iskoristi drugi izlaz. Zakopča jaknu i zakorači na ulicu. Počinjalo je da biva zaista hladno. Još jednom je stekla čudan utisak da nešto nedostaje u gradu, ali još uvek nije znala šta je to. Usredsredi se, pogleda u pravcu severa, zatim na jug. Kroz glavu su joj punom brzinom promicale slike poslednja dva dana.
Onda, odjednom pomisli da je shvatila. Bilo je to nemoguće, pa ipak...
One ne mogu tek tako da nestanu!
Moraće da o tome pita Galovaja kada ga bude videla sledeći put.
Odmah po završetku smene, Sem dođe do svoje kancelarije. Pala je noć, ali on za trenutak radije ostade u mraku, pored prozora, dok mu je pogled izgubljeno lebdeo pored Menhetn bridža. On ponovo pomisli na čudni razgovor koji je imao sa Grejs. Nesumnjivo, kad ljudski um izgubi kontakt sa realnošću, često krene čudnim putevima. Odjednom začu neko isprekidano disanje. Neko je bio u prostoriji!
Upali malu lampu iz biblioteke, iz koje se razli blaga i prigušena svetlost.
Nije bilo nikoga.
Ipak kao da oseti neko fantomsko prisustvo oko sebe. Na jednom kraju stola još uvek su se nalazili Andželini crteži. Sem ponovo pogleda nekoliko njih, a da nije bio previše svestan šta je tražio.
Da li su te slike nešto skrivale?
Period njegovih studija medicine bio je duboko obeležen jednim od njegovih boravaka u zatvoru za maloletnike. Tamo je napravljen eksperiment i zatvorenicima je dat zadatak da nešto nacrtaju. Na njihovim crtežima mahom je bilo prikazano samo ubistvo i nasilje. On je nastavio da se interesuje za tu temu i postao jedan od najstručnijih pedijatara za objašnjavanje i analiziranje dečjih crteža. Čak je napisao članak u jednoj medicinskoj reviji i upoznao se sa većinom dela koja su se bavila tom temom. Ona je, uostalom, bila prepuna uznemirujućih slučajeva. Ponekad su crteži ukazivali da neka deca tačno znaju kada će umreti. Putem slika su predviđali svoj nestanak i služili se tim načinom da pošalju poslednju poruku svojim porodicama. Te poruke su, začudo, često odisale vedrinom, kao da će se ta deca osloboditi svojih strahova i patnje kad pređu na drugu obalu. Ali možda su najviše zbunjivali crteži leptira koje su mladi zatvorenici urezivali po zidovima baraka u koncentracionim logorima, što je kasnije otkriveno.
Sem pomisli na sve to kada otvori svežanj sa crtežima i na sva četiri ugla svakog lista primeti sićušne znakove: bili su tu krugovi, trouglovi, zvezdice...
On je već video nešto slično na prvom crtežu koji mu je poklonila Andžela! Sve uznemireniji, zavuče ruku u džep svog kaputa da ga po novo pregleda: na poleđini lista bili su isti kabalistički znaci koji su se čudnovato preplitali.
Šta ako je to bila neka šifra? I šta ako...
Vrata pisaćeg stola zaškripaše i lekar se trže. Sem onda postade svestan da je prostoriju zahvatila polarna hladnoća i da se njegov dah pretvorio u paru. Poče da pričvršćuje crteže na plutani pano po redu koji je bio određen prvim crtežom. Kada je pričvrstio dvadeset crteža, uperi lampu da bolje osvetli tako formirani veliki pano. Platno je bilo očaravajuće, apstraktno, ali na kraju krajeva, i slikovito, jer se moglo uočiti nekoliko tajanstvenih oblika, nešto kao male životinje prikrivene u tropskoj šumi. Sem je bio kao hipnotisan tim panoom, nije skidao pogled sa njega i s vremena na vreme je kružio po sobi i posmatrao sve to što je prikačio. Ovaj put je jasno osećao da postoji nešto što je trebalo otkriti: neku uzbunu, poziv, poruku...
Kada dođe do prozora, u glavi mu odjeknu psovka.
Neka sam proklet, kakvo sranje!
On protrlja oči, pomeri se, pa se vrati na isto mesto. Ne, sada je njegov duh počeo da bulazni.
Oseti da je pomalo ošamućen, pa izađe u hodnik i ode do kupatila da umije lice. Kad se pogleda u ogledalu okačenom iznad lavaboa, shvati da je vrlo bled i da mu ruke drhte. Onda se vrati u kancelariju, ispunjen pomešanim osećanjem strepnje i uzbuđenja. Zauze isti položaj, nasloni se na ivicu prozora i ponovo se zagleda u pano.
Nekoliko slova formiralo je jednu sasvim jednostavnu rečenicu, koja je tako povezana izazivala zabrinutost:
GREJS GOVORI ISTINU

18

Kad se jednom započne, više nije moguće živeti bez droge, ali to je odvratni život roba. Pa ipak se uvek oduševim kad joj se vratim.
Srećna! Srećna! Nikada nije bilo bolje nego sinoć. Svaki novi put je najbolje.

Plava trava, anonimni dnevnik jedne mlade narkomanke


Južni Bronks četvrt Hajd Pirs
Kada petnaestogodišnja Džodi Kostelo otvori oči, čaršavi kojima je bila pokrivena bili su mokri. Imala je groznicu i osećala se malaksalo; telo joj je prožimala jeza. Dok je sva drhtala, sa teškoćom ustade i stade pored prozora.
Kog vraga tražim u ovom ćumezu?
Svi turistički vodiči u Njujorku preporučivali su da se to mesto izbegava. Hajd Pirs je bio smešten na samo nekoliko kilometara od sjaja Menhetna, ali ga to nije sprečavalo da bude razbojničko leglo. Četvrt se sastojala od mreže socijalnih stanova, bez ijedne trgovine u okolini. Samo puste poljane, zasute olupinama automobila koje niko nikada nije dolazio da skloni.
Džodi se loše osećala. Osećala je da je boli celo telo. Noge su joj se ukočile od grčeva. Zglobovi su joj škripali. Izgledalo je da će joj se kosti rasuti po celom telu, kao da se raspadala na desetine komadića.
Sranje, treba da je pronađem!
Srčani ritam joj se ubrzavao i tuklo joj je u grudima. Preznojavala se, bilo joj je čas toplo, pa čas hladno. Hvatali su je užasni grčevi u sto maku, a žestoki bol joj je otkidao bubrege kao da joj je gvozdena poluga probadala donji deo leđa.
Sranje.
Navuče spavaćicu, onda žurno ode u toalet i sede na WC šolju. Okrnjeno ogledalo na vratima kupatila pokaza joj sliku koju nije želela da vidi.
Kad je bila mala, često su joj govorili da je lepa, sa kosom boje zlata i smaragdnim očima, ali sada je znala da više ne liči ni na šta.
Ti si samo jedan običan dronjak, rasturen drogom.
Njeno mršavo telo prosto je izazivalo strah. Preko lica joj je padala plava hiperoksidisana kosa iz koje je izvirivalo nekoliko crvenkastih i plavičastih pramenova. Oko očiju su joj se formirali tamni kolutovi kao razlivena maškara. Ona skloni nekoliko pramenova, koji su joj se zamrsili sa pirsingom koji joj je ukrašavao nozdrvu. Imala je još jedan na pupku koji je pretio da se inficira.
Presavi se na dva dela, zbog žestokog grča u stomaku.
Jao.
Nije više imala snage ni za šta. U svoje vreme se dosta bavila sportom. Dobro je igrala košarku, zahvaljujući svom visokom rastu. Jeste, bila je krupna. Ipak, u duši se osećala tako sićušna, tako krhka kao neka beba.
Zato što je imala tu ljutu ranu koju je uvek nosila u sebi.
Smrt njene majke, kada je imala šest godina, prerano ju je naterala da se suoči sa svetom strepnje i užasa. Taj izazov ju je uništio. Bila je tako bliska sa majkom. Tako bliska kako to može biti samo mala devojčica bez oca. Ali Džodi nije tražila opravdanje za sebe.
Najpre su je stavili u jednu hraniteljsku porodicu, ali to nije išlo. Govorili su da je nepodnošljiva i to je bez sumnje bila istina. Bila je često vrlo uznemirena, uvek obuzeta osećanjem nesigurnosti, koje nije prestajalo još od tada, i nikako nije uspevala da se smiri.
Sa deset godina je počela da udiše rastvore koje je pronalazila u kupatilu. Zatim je redovno praznila porodičnu apoteku. Od tada hraniteljska porodica nije htela više da čuje za nju, pa se vratila da živi u domu. Izvršila je nekoliko krađa tu i tamo. Ništa opasno: nekoliko odevnih predmeta i nešto nakita. Ali dopustila je da bude uhvaćena i provela je šest meseci u jednom zatvorskom centru za maloletnike.
Tada je otkrila druge proizvode, koji su bili još efikasniji od rastvarača. Istinu govoreći, uzimala je sve što bi pronašla: spid, kokain, heroin, travu, prah... Već neko vreme je živela samo za to.
Sve vreme je tonula ka dnu pokušavajući da odagna strah. Kada je prvi put uzela drogu, osećala se tako divno da je htela da pronađe to stanje blagostanja opet, pa opet.
Pakao dolazi posle, ali prvi put je bilo toliko dobro, pa zašlo to poricati?
Ukratko, izgleda da joj je drogiranje dalo odgovor na tu nepodnošljivu patnju. Ono joj je takođe omogućilo da prikrije svoju senzibilnost i svoje emocije. Svi su mislili da je čvrsta, ali to nije bilo tačno. Sve vreme se plašila, života, svakodnevice, svega.
Nažalost, ubrzo je postala zavisnik. Nema smisla lagati: već dugo ona više ne vlada sobom. Jedino što joj je sada bilo bitno jeste da poveća doze i da pribegne što češćem uzimanju droge.
Provela je dva meseca na ulici pre nego što je pronašla sklonište ovde, kod jedne devojke koju je upoznala prilikom izvršavanja nekih isporuka u tom kvartu. Nije kročila u školu otkako je izašla iz centra. Ipak, dobro je radila. Bila je čak ispred svog godišta i mnogi profesori su govorili da je inteligentna. Istina je da je mnogo volela da čita. Ali knjige ne pružaju zaštitu od straha. Knjige ne čine nekoga stvarno jačim. Ili onaj ko ih čita ne čini to na pravi način.
Već dugo više nema poverenja u odrasle. Sve što su vaspitači i policajci znali da joj kažu bilo je da će se to završiti loše po nju. Hvala, i sama je to naslućivala. Shvatila je da sasvim lagano klizi ka smrti. Jednoga dana je čak uzela celu tablu sredstava za uspavljivanje da bi izvršila veliki skok, ali praškovi nisu bili dovoljno jaki i sve se završilo tako što je nedelju dana provela u nesvesti. Bilo je bolje da je sebi presekla vene. Jednoga dana, možda...
U međuvremenu je trebalo da pronađe drogu. Zato je morala da ode da vidi Sajrusa. Džodi se pridiže i povuče vodu iz vodokotlića. Grčevi u stomaku su se malo smirili, ali se umesto njih pojavi mučnina i vrtoglavica. Osećala se loše, pa čak nije imala snage da se odvuče pod tuš. Navuče prljave farmerke, pulover i neku staru vojničku bluzu.
Koliko li imam love?
Vrati se u sobu. Sinoć je otela torbu nekoj Japanki pored Park Sloupa. Nije bila čak ni original prada. Zavuče ruku u novčanik i izvuče nesrećnih dvadeset pet dolara.
To je malo, ali će joj Sajrus već nešto pronaći.
Izvuče se iz stana.
Gradom je padala sitna, ledena kiša. Džodi stavi ruku ispred očiju, da se zaštiti od vetra koji je nosio probušene plastične kese i prljavi papir sa kontejnera za smeće.
Samo jedna osoba joj je pomagala i štitila je: bio je to taj policajac Mark Riteli, stari prijatelj njene majke. Jednom je čak pokušao da je pokrije posle krađe recepata kod nekog lekara. Ali se stvar pročula i Riteli je jedva uspeo da sačuva svoj posao. Od tada ga je izbegavala: nije htela da mu stvara neprijatnosti, a bilo ju je i sramota od njega. Ni za šta na svetu nije želela da neko upoređuje njenu majku sa njom.
Džodi se uputi ka jednoj od zgrada čiji su poštanski sandučići bili poskidani. Prokrči sebi prolaz kroz grupu mladića koji su švercovali na stepeništu.
Najzad dođe pred prava vrata. Zazvoni nekoliko puta, ali niko nije otvarao. Prisloni uvo uz vrata i jasno začu buku sa radija ili televizije. Oglasi se kroz zatvorena vrata: „Otvori, Sajruse!"
Za tili čas vrata joj otvori jedan krupni dečak, Afroamerikanac, tek izašao iz doba adolescencije, ali impresivne širine leđa.
„Zdravo, Bejb-o-rama."
„Pusti me da uđem, Sajruse."
On je uhvati za mišicu i gurnu je u sobu.
Ton na televizoru je bio toliko jak da nije čuo kad je zvonila. Mesto je bilo utonulo u polumrak. Bio je to bedan stan, po kojem je na sve strane bila razbacana hrana čiji je smrad ispunjavao celu prostoriju. Sajrus pređe u nešto što je služilo kao salon, sede u jednu staru otrcanu fotelju i smanji ton na poslednjem modelu plazma televizora.
Trebalo je razgrnuti zavese i otvoriti prozore da uđe svetlost i da se provetri prostorija. Ali Džodi nije bila tu zbog toga.
„Šta imaš za mene?", upita ona.
„Zavisi, koliko imaš?"
„Dvadeset pet."
„Dvadeset pet bednih dolara! Nisi baš Bil Gejts."
Zavuče ruku u džep i izvuče plastičnu kesicu, kojom poče da maše ispred Džodinog nosa.
Ona se primaknu i pogleda robu sa prezirom.
„Nemaš nešto drugo?"
Diler se iskezi širokim osmehom:
„Za to bi trebalo nešto ekstra", odgovori on i otvori šlic, palacajući jezikom na bestidan način.
„Ne sanjaj."
„Hajde, dođi malo ovde, draga."
„Nosi se!", opsova ga ona i uzmače.
Do sada je uvek odbijala da se prodaje za drogu.
Bio je to jedini prag dostojanstva koji još nije prešla iako je vrlo dobro znala da će jednoga dana, kad naiđe kriza, doći u taj isti stan bez dolara u džepu.
Onda više ništa ne reče.
Baci mu dvadeset pet dolara u lice. On njoj dobaci kesicu koju ona uhvati u letu.
„Dobro se zabavi, Bejb-o-rama", reče on i pojača ton na televizoru, sve vreme repujući reči pesme koje je, izgleda, znao napamet.
Džodi zalupi vratima i krenu niz stepenice.
Dok ju je prožimala hladnoća, trčala je između zgrada. I dok je trčala, osećala je da joj naviru teške misli. Još samo nekoliko metara i ona će sebi ubrizgati ovo sranje. U krajnjoj liniji, mogla je čak da to uradi i u dvorištu. Tu, na parkingu gde su momci vozili skejt između kontejnera. Želela je samo jedno: da postane kamen, da se ubode i da crkne. Da više ne misli ni na šta. Da se za trenutak spusti na nivo svesti gde će biti sigurna da više neće biti straha.
Brzinom svetlosti se pope uz stepenice, zatvori vrata udarcem noge i zatvori se u kupatilu.
Drhteći, pocepa plastičnu ambalažu i na ruku joj skliznu mala tamna kuglica. Kako nije bilo dovoljno droge da je uzme oralno, odluči da sebi da injekciju. Naravno, postojali su rizici: onaj glupak od Sajrusa je bio u stanju da je pomeša sa bilo čim: talkom, čokoladnim prahom, istucanim praškovima. A zašto ne i mišomorom!
Šta da se radi, preuzeće rizik. Valjda neće baš danas umreti od preterane doze.
Otvori kutiju sa lekovima iznad lavaboa i uze potrebni materijal. Stavi kuglicu u presečenu flašicu koka-kole, dodade malo vode i nekoliko kapi limuna. Upaljačem zagreja dno kutije, zatim procedi tečnost kroz parče pamuka. Srećom pa je sačuvala jedan špric koji je ostao od njenog poslednjeg fiksa. Baš za ovu priliku. Stavi iglu i povuče svu tečnost. Najzad, poče da pipa kako bi pronašla venu na svojoj mišici. Primače iglu veni, ubode je, zatvori oči, duboko uzdahnu i ubrizga drogu.
Talas toplote proširi se čitavim njenim telom i smiri napetost koja je kiptela u njoj. Opruži se po podu, glave oslonjene na kadu.
Onda oseti kao da nekud polazi, kao da polako uranja u neku vrstu čaure, kao da se odvaja od jednog dela sebe.
Jedina joj je uteha to što je njena majka nije nikada videla takvu.
Ona je bez sumnje umrla misleći da njenu kćerku čeka blistava budućnost. Život ispunjen ljubavlju i srećom.
Žao mi je, mama, ja sam samo jedna prljava narkomanka.
Zaista, jedina prednost kad su ti roditelji mrtvi jeste to što više ne postoji rizik da ćeš ih razočarati.
Izvadi iz novčanika jedinu fotografiju koja joj je ostala od nje. Mora da je Džodi tada imala tri ili četiri godine. Majka ju je držala u naručju.
U pozadini su se nazirali jezero i planine. Mora da ih je Riteli fotografisao.
Dok je malo-pomalo tonula u maglovite limbove pakla, Džodi je pevušila nekoliko taktova pesme koju joj je pevala njena majka. Geršvinova arija koju je ona pretvorila u uspavanku: Someone to watch over me[7].
Napolju su se oblaci sada razišli.
Ali Džodi ništa od toga nije videla.

19

Opomeni se da je moj život vetar.

Knjiga o Jovu 9:7


Kada Sem gurnu vrata sobe 808, Leonard Makvin je završavao partiju na svom elektronskom šahu.
„Onda, ko je pobedio?", upita Sem i baci pogled na poziciju starog čoveka.
„Pustio sam ga da pobedi", tvrdio je Makvin.
„Pustili ste da vas pobedi jedna mašina ?"
„Da, imao sam želju da učinim milosrdni gest. To mi se događa ponekad kad sam dobro raspoložen. Vi, naprotiv, ne izgledate kao da ste u nekoj velikoj formi..."
„Ne, pa ja sam lekar..."
„... a ja imam rak."
Čim je izgovorio te reći, zahvati ga žestok kašalj.
Semov pogled se zamuti senkom brige, ali ga Makvin smiri na svoj način.
„Dobro mi je, doktore, ne brinite. Neću umreti danas."
„Znajte da sam oduševljen zbog toga."
„Znate li šta bi mi pričinilo zadovoljstvo?1'
Sem se napravi da razmišlja.
„Ne znam šta da vam kažem... jedna 'havana'? Striptiz? Flaša votke?" „U stvari, voleo bih da popijem neki gutljaj sa vama."
„Dobro, da vidimo…"
„Ne šalim se, doktore. Jedno malo pivce, među muškarcima. Ima jedan kafić nedaleko odavde, Portobelo…"
„I ne pomišljajte, Leonarde."
„Pa ko će me sprečiti da odem tamo?"
„Propisi bolnice."
Makvin slegnu ramenima i pokuša još jednom:
„Hajdete, doktore, poslednju čašu zajedno, nas dvojica, u pravom baru, sa muzikom i pušenjem."
„Vi ne možete da stojite na nogama, Leonarde..."
„Večeras se dobro osećam! Na mojoj vešalici su jakna i kaput. Dodajte mi ih."
Sem odmahnu glavom.
Makvin je bio preduzimač, onaj pravi. Za četrdeset godina je stvorio i razvio svoje firme. Dosta mlad stekao je bogatstvo, zatim je sve to propalo, pa je opet uspeo da sve to povrati. Voleo je rizik i posedovao je tako neuobičajenu snagu ubeđenja, koju je sačuvao čak i u vremenu agonije zbog kancera, dok leži u bolničkom krevetu.
„Hajdete! Samo jedan satić. Dajte mi makar jedan valjan razlog da odbijete."
„Mogao bih da vam ih pronađem na stotine", odgovori Sem, ne zbunjujući se. „Prvi bi bio da rizikujem da izgubim radno mesto..
„Sitnice... Obećavam vam da vam neće ništa faliti."
„Ne, previše je rizično."
„... ali vi ćete ipak prihvatiti, zar ne? Zato što ste dobar tip."
Sem nije mogao da odoli a da se ne nasmeši i Makvin shvati da je uspeo.
Saopštenje za štampu ambasade Francuske
Naša sunarodnica Žilijet Bomon će se u narednim satima pojaviti pred Trećim sudom u Kvinsu, koji će morati da odluči o njenom oslobađanju. Njujorška policija ju je upravo oslobodila sumnje za učešće u avionskoj nesreći koja je pre nekoliko dana zavila u crno Sjedinjene Države.
Radujemo se zbog ishoda kojim će završiti ovaj slučaj na kojem su naš Generalni konzulat u Njujorku i naša ambasada u Vašingtonu bili neprekidno angažovani.
Sem i Leonard se smestiše u mirnom kutku u dnu sale Portobelo kafea. Lampa postavljena nasred stola širila je blagu svetlost. Oduševljen što je tu, Leonard je ispijao svoje pivo u kratkim gutljajima, dok je Sem završavao ko zna koju dnevnu kafu.
„Onda, doktore, moj mali prst mi govori da ima neka nova žena u vašem životu..."
„Šta vas navodi da tako mislite?"
„To su stvari koje ja osećam."
„A da pričamo o nečem drugom?", predloži lekar.
„Vrlo dobro", prihvati Makvin. „Još uvek niste odlučili da napravite jedan krug do moje kuće u Konektikatu?"
„Otići ću tamo jednoga dana", obeća Sem.
„Morali biste da odete tamo sa vašom prijateljicom, svideće joj se..."
„Leonarde!"
„Vrlo dobro, vrlo dobro, nisam ništa rekao. U svakom slučaju, kad budete tamo, ne oklevajte da odete do vinskog podruma."
„Da probamo vaša čuvena vina?"
„Da. Ima jedna posebna boca, jedan bordo 'Beli konj' iz 1982. godine, koji sam pobožno čuvao, sjajno vino, eksplozija mirisa..."
„Beli konj", ponovi Sem sa lošim francuskim akcentom.
„White Horse" prevede Leonard i ispi gutljaj piva.
„White Horse? Mislio sam da je to marka viskija?"
Makvin podiže pogled ka nebu:
„Pustite to, vi o tome ne znate ništa!"
„To je istina", priznade Sem.
„U svakom slučaju, popijte to sa njom."
„Ona je Francuskinja", priznade Sem.
„Onda će ona znati to da ceni."
Nekoliko trenutaka niko ne progovori. Sem je refleksno držao ruku u džepu svoje jakne, kako bi dodirivao svoju kutiju cigareta, jer je po uzdano znao da ne sme da puši. Makvin konačno upita: „Zašto niste večeras sa njom?"
„Ne mogu, Leonarde."
„Mislite da imate vremena, to je to? U životu se uvek tako kaže, ali.."
„Ona je u zatvoru."
Zadihan, Makvin prekide svoju tiradu.
„Šalite se, doktore!"
Sem odmahnu glavom:
„Objasniću vam."
Sem sa mnogo uzdržanosti ispriča starom čoveku priču o svojoj ljubavi na prvi pogled sa Žilijet, onoga dana kad je bila snežna nepogoda. Govorio je o njihovom magičnom vikendu i njihovoj neodlučnosti koju su ispoljili na aerodromu. Zatim iskaza svoje nerazumevanje: „Uopšte mi nije jasno zašto je Žilijet tvrdila da je advokat."
„Hajde, ne budite naivni!" reče Makvin. „Nije vam rekla da je konobarica, jer ne bi prošla kao neka glupača koja pada u nesvest pred bogatim i briljantnim lekarem."
„Ja nisam bogat", ublaži Sem. „Uostalom, ni briljantan. Samo stručan, prema onome kako kažu."
„Hm... u svakom slučaju ne kad je u pitanju ženska psihologija!"
Sem se napravi da se zbunio, pa zatim završi tako što mu se poveri:
„Nije samo Žilijet lagala. Ja sam izjavio da sam oženjen."
Makvin uzdahnu.
„Još uvek vaša Federika!"
Sem ga zaustavi pokretom ruke:
„Ima nešto što moram da vam kažem."
I onda, kako se nikada nikome nije poverio, Sem ispriča starom čoveku nekoliko delova svoje bolne priče sa Federikom. Makvin ga pažljivo sasluša i vrlo brzo njegova početna radoznalost ustupi mesto pravom saosećanju. Iako po prirodi nije bio razgovorljiv, Sem je pričao bez straha. Nije dugo poznavao Leonarda, ali mu je nešto kod njega ulivalo poverenje. Makvin je posedovao mudrost onih koji prihvataju svoju smrt i to je Sema impresioniralo u istoj meri koliko ga je i dirnulo.
Bilo je već kasno kada završi svoju priču. Na ulici je saobraćaj bio razređen. Kafić se zatvarao i odlazili su poslednji gosti. Dva čoveka stigoše u bolnicu u tišini. Leonard je bio umoran. Sem ga otprati do njegove sobe i nenametljivo mu pomognu da legne. U trenutku predaha, Makvin pokaza na mali magnetofon koji je Sem uvek čuvao u džepu jakne i koristio ga za registrovanje svojih dijagnoza.
„Mislim da biste morali da ispričate Žilijet sve ono što ste meni upravo rekli."
Žilijet je sedela na ležaju u svojoj ćeliji, naslonjena leđima uza zid, glave zaronjene među dlanovima.
Nije bila umorna, nije osećala strah. Po glavi joj se vrzmalo mnogo pitanja. 'Šta je život? Šta je sreća? Koji je naš udeo u svemu što nam se događa? Ko je stvarni gospodar igre, slučaj ili sudbina?'
Da bi je naterao da prizna sve što od nje bude tražio, inspektor Di Novi joj je zapretio da će je zatvoriti u 'Barci', brodu-zatvoru, privezanom na doku pored Bronksa. Ali ona se dobro držala. U susednim ćelijama su bili drugi zatvorenici, većinom crnci i Hispanoamerikanci, zvali su je the French girl, a da stvarno nisu razumeli o čemu se radi u njenom slučaju. Žilijet je priznala da je falsifikovala vizu, ali je to nije činilo teroristom. Sve to je uradila samo zbog jednog čoveka. Čoveka koji ju je posmatrao na drugi način. Čoveka koji je učinio da se oseća drugačijom, uspešnom, dragocenom.
I kad bi trebalo da to ponovo učini... učinila bi isto.
Onda pomisli na svoje roditelje i svoju sestru: čak i da je oslobođena i izručena Francuskoj, smatrali bi je najvećom glupačom u porodici. Nesumnjivo, šta god da je preduzela, nikada nije uspevala da bude na visini svojih ambicija. Želela je da bude filmska zvezda i postala konobarica; htela je da se svidi jednom čoveku i bacili su je u zatvor. Bila je samo jedna obična nespretna žena...
Vrata ćelije se otvoriše i jedan od čuvara joj ubaci obrok na poslužavniku. Ona se odvuče do otvora kao ptica slomljenih krila. Grlo joj je bilo suvo. Otvori bočicu sa kiselom vodom i ispi je dopola..
Spazi svoje lice koje se ogledalo u metalnom poslužavniku: uoči svoje bledilo, izdužene crte, zenice raširene zbog nedostatka sna. Da ironija bude veća, pomisli na sve sate koje je u životu provela pokušavajući da bude što lepša. Sve te sate izgubljene u želji da se prilagodi aktuelnim pravilima za postizanje lepote. 'Zašto vlada mišljenje da se iza lepog lica obavezno krije dobra duša? Zašto živimo u vremenu gde svi hoće da budu mladi i krepki, kad se zna da je bitka unapred izgubljena kada se dođe u određeno doba?'
Pošto je uvek bila za dobra rešenja, zakle se da će od sada prirodnost pretpostavili svakom prividu. Pa ako treba da na nekoga liči, neka liči na samu sobe.
Začu se sirena koja je označavala gašenje svetla. Dođe do svog ležaja baš kad se sijalica u ćeliji potpuno ugasi.
Kad se tako našla u mraku, odjednom je stekla utisak da joj lepljive larve gmižu po stomaku. Srce joj se steže i ne prođe mnogo vremena pre nego što oseti kako joj mlake suze nečujno teku niz lice. Dok su je prožimali strah i hladnoća, znala je da neće moći da uhvati san. Čim su se svetla pogasila, ponovo pomisli na sve one ljude koju su poginuli u avionskoj nesreći. Sa velikom preciznošću se seti nekih lica sa kojima se susrela pre nego što je napustila avion. I svaki put kada bi pokušala da zaspi, trgla bi se zbog glasova koji su je dozivali u snu.
Zagrobnih glasova, skrhanih bolom i strahom.
Glasova koji su je prekorevali što je još uvek živa.
Glasova koji su joj govorili da je morala da umre...
Sem se upravo spremao da napusti bolnicu kada mu se obrati trijažna sestra:
„Doktore Galovaj, neka žena vas čeka", reče mu ona i pokaza na siluetu na drugom kraju hola.
„Neka pacijentkinja?"
„Ne bih rekla."
Sem krenu kroz dugačko predvorje, plašeći se nove posete Grejs Kostelo.
Jedna žena je stajala leđima okrenuta spoljašnjem staklu i izgubljenim pogledom zurila u noć. Nosila je šal marke Burberry i kaput na čiji je okovratnik padala njena retka kosa.
„Žilijet!" uzviknu on i krenu prema njoj.
Mlada žena se okrenu i trže se: imala je isti stas i bila je na isti način odevena, ali to nije bila Žilijet.
„Doktor Galovaj? Zovem se Kolin Parker, ja sam Žilijetina cimerka."
Pomalo postiđen zbog svoje greške, Sem pozdravi svoju sagovornicu, koja se nije libila da ga odmeri od glave do pete. Sem joj se sa svoje strane zagleda u lice i zapazi njene fine crte i oči koje su vukle na zeleno. Kolin je bila lepa i bila je toga svesna.
„Čitala sam jutrošnje novine", objasni ona. „Ne mogu još uvek da se povratim: Žilijet osumnjičena da je srušila avion! Ona koja čak ne ume da koristi mikrotalasnu!"
Sem se uljudno nasmeši, a mlada žena nastavi:
„Njen advokat mi je objasno šta ste sve preduzeli. On mi je dao podatke o vama."
„Mislim da ima šanse da ona bude sutra oslobođena."
Kolin klimnu glavom. Sem je naslutio pitanje koje joj je lebdelo na usnama, i ne prođe dugo, mlada žena ga izgovori:
„Poznajete li Žilijet dugo?"
„Ne baš", priznade on.
„Nekoliko meseci?"
„Nekoliko dana."
Kolin opet pažljivo pogleda lekara. Što ga je više slušala, sve više je shvatala šta je to kod njega moglo da privuče Žilijet: neverovatna mešavina odlučnosti i blagosti, nešto u pogledu što ga je činilo tako uzbudljivim...
„Moram da vam postavim jedno pitanje", reče ona posle kraćeg oklevanja.
Sem joj pokretom ruke dade znak da nastavi.
„Šta vas je nateralo da pomognete ženi za koju do pre nedelju dana niste znali ni da postoji?"
„To je u isto vreme vrlo jednostavna i vrlo komplikovana priča", priznade Sem.
Kolin pusti da protekne nekoliko sekundi.
„Poznajem samo jednu stvar koja je u isto vreme vrlo jednostavna i vrlo komplikovana."
„A to je?"
„Ljubav."
Nekoliko sati kasnije u Harlemu, usred njujorške noći, jedna izdužena silueta promače između zgrada od opeke.
Bilo je to prostrano skladište, nedaleko od mesta gde je Klinton smestio svoje kancelarije pošto je napustio Belu kuću, i tu čuvao dosijea o istragama kriminalnih dela, koja su bila odložena u arhivu kao rešena.
Grejs Kostelo upade u hol upravne zgrade. Sve je bilo mirno. Pogleda na sat: nešlo malo više od tri izjutra. Kako je izračunala, noću je dežurala samo jedna manja ekipa.
„Dobro veče", reče ona, dok je prilazila službeniku koji je zevao iza prijemnog šaltera.
„Zdravo, steže napolju, a?"
„Da", reče ona i pokaza svoju legitimaciju i značku, kako zahteva propis.
Znala je da u tom trenutku kamera za nadzor snima svaki njen pokret, ali je odlučila da preuzme rizik. Mislila je da niko nikad ne pregleda sve te trake, u svakom slučaju, niko ko bi mogao da je prepozna.
„Ako biste me ponudili kafom, ne bih mogla da odbijem", reče ona, trljajući ruke.
„Ima jedan automat tamo...", odgovori službenik pokazujući na automat u dnu hodnika.
Grejs mu onda uputi zagonetan osmeh. Osmeh koji je bio u stanju da razoruža najstabilnije ljude. Znala je da je to njeno neodoljivo i u neku ruku nečasno oružje. Ali ponekad nužda zakon menja. A takav je slučaj bio noćas.
„Sačekajte", odvrati službenik, „ja ću vas častiti jednu."
„Ljubazno od vas."
„Zovem se Robi."
„Drago mi je."
On se udalji od šaltera i Grejs to iskoristi da prođe iza njegovog kompjutera. Ukuca onda svoje ime i na ekranu se pojavi željeno obaveštenje:
Grejs Loren Kostelo
Dosije broj 1060-874

Ona na brzu ruku ukuca te brojke na jedan postit i sačeka povratak 'Robija' da mu zatraži predmetni dosije prema svom broju, a ne prema imenu žrtve.
„Nisam vas nikada video ovde", primeti on.
„Imala sam nekih zdravstvenih problema poslednjih godina", objasni ona.
„Ipak dobro izgledate."
On se nekoliko minuta kasnije vrati i pruži joj jednu podeblju kartonsku fasciklu. Hvala bogu da nije primetio identičnost dva imena.
Grejs mu zahvali i smesti se u jedan mali boks po strani, da tu prouči svoj dosije, svesna da iskušava osećaj koji nijedan drugi mrtvac nije imao pre nje: da može da pregleda sopstveni izveštaj o autopsiji...
Uprkos naporima da sačuva mir, nije mogla da spreči prste da zadrhte dok je otvarala prvu stranu dosijea.
OPŠTE INFORMACIJE
Grejs Loren Kostelo
Pol: ženski; Rasa: bela; Starost: 38 godina;
Visina: 1,79 m; Težina: 66 kg

'66 kg! Da sam znala šta me čeka, nikada ne bih započela onu dijetu', pomisli ona kako bi se malo opustila.
Nastavi da čita, pokušavajući da uoči neki element koji bi mogao da je podseti na okolnosti njene smrti. Izveštaj je precizirao da je njeno telo pronađeno u pet sati ujutru u njenim kolima, parkiranim u jednoj uličici nedaleko od Menhetn bridža.
Ali sve to mi ne govori šta sam ja tamo radila.
U jednoj koverti pronađe niz polaroid snimaka koje je s mukom gledala. Imala je jako srce, ali ovaj nadrealni osećaj, da posmatra sopstveni leš, bilo je teško podneti. Ubijena je metkom u glavu. Metak je ispaljen otpozadi i izazvao je prskanje leve strane njene lobanje, a onda se zadržao u gornjoj desnoj hemisferi mozga. Na fotografijama je zadnji deo njene lobanje bio samo jedna krvava masa.
Što se tiče ostalih delova njenog tela, video se samo još jedan trag udarca, vrlo jasno uočljiv hematom u nivou jagodice, ali bez tragova torture, nasilja ili mogućnosti da se radi o odbrambenoj rani. Ona čak nije imala vremena da se bori ili da se brani, jer joj je neko, kome je bila okrenuta leđima, metkom probio mozak.
Skoro da propusti da pregleda poslednje dve strane, posvećene toksikološkom izveštaju, jer je bila uverena da tu neće pronaći ništa interesantno. Pošto ih je ipak pročitala, primora sebe da te informacije pročita tri puta, jer ju je ono što je tu otkrila jako zbunilo: uzorci krvi su zaista pokazivali tragove kokaina u njenom organizmu.
Grejs se malo skupi na svojoj stolici. Ovo što je saznala bio je žestok udarac koji je bilo teško podneti. Nešto se nije uklapalo. Nikada se u svom životu nije drogirala! Još sva omamljena, ustade i vrati dosije Robiju.
Kada izađe na ulicu, oštra i žestoka hladnoća poče da je štipa za lice, ali ona tome nije pridavala nikakvu važnost. U glavi su joj se vrtela tri pitanja kao ljute zmije:
Ko ju je ubio? Zašto je imala drogu u krvi? Da li sve to ima veze sa neobičnom misijom koju je sada morala da obavi?
Utorak ujutro
U 9 sati i trideset minuta Žilijet Bomon je izvedena pred Treći sud u Kvinsu. Dok je ulazila u salu, očajnički je pogledom tražila neko poznato lice, ali saslušanje nije bilo javno, pa ni Kolin ni Sem nisu mogli da prisustvuju.
Po savetima svog advokata, branila se od krivice nepostojanjem subordinacije između snaga reda i povrede zakona o imigraciji.
Njujorška policija nije bila u stanju da dokaže ni najmanju umešanost ove Francuskinje u avionsku nesreću, pa sud odustade od svih optužbi protiv nje u tom slučaju i nakon pregovora sa državnim tužiocem, osudi je na običnu globu od 1.500 dolara.
Pošto su je vratili u Komesarijat da preuzme svoje lične stvari, odvedoše je u Imigrciono koje je trebalo da aktivira proceduru o proterivanju. Iako je Žilijet očekivalo deportovanje u Francusku bez odlaganja, tajna istražna komisija za unutrašnju bezbednost, koja je formirana posle Jedanaestog septembra, odjednom izrazi nameru da je ispita narednih dana.
Već u 12 sati suspendovaše proceduru o proterivanju koja joj je prethodno bila određena i čudnom ironijom sudbine ona izađe iz zgrade sa izuzetnim produženjem svoje vize, koje je važilo do sutrašnjeg dana nakon njenog saslušanja istražne komisije!
Kolin je došla da je potraži i dve prijateljice padoše jedna drugoj u zagrljaj. Grlile su se i plakale i u tom podužem trenutku postadoše bliskije nego što su ikada bile.
Taksijem se vratiše u stan. Bilo je lepo i suvo vreme i nikada Žilijeti dnevna svetlost nije izgledala tako prijatno.
Čim su stigle, pustila je vruću vodu u kupatilu, pa se prostorija ubrzo pretvori u saunu. Žilijet se onda skide, skliznu pod mirišljavu vodu i pusti da ova dostigne nivo da se skoro prelije preko ivice kade. Stavi glavu ispod vode i ostade bez daha više od jednog minuta, pokušavajući da tako stvori prazninu u svojoj svesti i da povrati snagu.
Hapšenje i pritvor bili su test za koji nije bila spremna i koji neće ni kada zaboraviti. Ponadala se samo da ova epizoda neće tokom vremena ostaviti previše traga na njenu psihu. U svakom slučaju, za sada je želela da to izbaci iz glave, a mišljenje njene majke joj je bilo poznato, tako da nije morala da je uznemirava pitanjima.
Izvuče glavu ispod vode da povrati dah. Osećala se kao nova, u isto vreme iscrpljena i prepuna energije i činilo joj se da bi mogla da spava tri dana, isto kao što bi mogla da trči deset kilometara kroz Central park.
Ogrnu se penjoarom i pridruži se Kolin u salonu.
„Hvala što si došla da me potražiš."
Kolin pokaza na putnu torbu koja je bila položena na otomanu.
„Izvukla sam ti odeću da se presvučeš. Pronašla sam je u tvom ormaru."
Žilijet poče da pretura po torbi kao da je kovčeg sa blagom. Većina odeće je datirala iz perioda kada je bila student, a nešto još iz vremena adolescencije.
„On se mnogo zabrinuo za tebe, znaš..." primeti Kolin, praveći se da je to ne dotiče.
„Ko to?"
„Šta misliš?"
„Ne znam. Gospodin Endru, naš devedesetogodišnji komšija?"
„Pazi", nastavi Kolin uz neprimetan osmeh, „razumem što si se zaljubila: on je zaista... kako da kažem? Lep nije pravi termin... slatkiš takođe... u svakom slučaju, pravi momak."
„Uopšte ne znam o kome pričaš."
„Vrlo dobro, kako hoćeš, nećemo više o tome."
Žilijet nastavi sa pretrživanjem odeće iz svoje mladosti, u potrazi za nečim 'upotrebljivim za nošenje'. Ona isproba jedan pulover sa krupnim aplikacijama od bisera i bižuterije, bluzu sa izvezenim cvećem koja je još uvek mogla da bude efektna i jedne isprane pantalone, prepune džepova, koje je, koliko se sećala, kupila na pijaci kad je položila maturu.
Praveći se da se divi tim svojim dragocenim odevnim predmetima iz prošlosti, nije prestajala da razmišlja o onome što joj je malopre rekla Kolin. Već je zažalila što je stavila tačku na malopređašnju diskusiju i na usnama joj je gorelo pitanje: kako je njena cimerka poznavala Sema Galovaja?
„Reci mi..."
„Hm?"
„Šta si stvarno htela da kažeš sa onim on je mnogo zabrinut za tebe?"
Kolin se pravila da nije razumela:
„Baš ništa, draga. Ti želiš da sačuvaš svoj tajni vrt i to je potpuno normalno."
„Prestani da me mučiš!"
Kolin sva zadovoljna diže pogled sa ekrana svog kompjutera.
„Pa dobro, imala sam jedan mali razgovor sa Semom Galovajem i zaista mislim da je tom čoveku stalo do tebe."
„To je vrlo komplikovano, znaš: on je lekar, oženjen... i ne mislim da bi mogao da me voli onakvu kakva sam u stvari."
„A ja mislim suprotno", uzvrati Kolin i pruži joj mali magnetofon.
Žilijet napravi upitni pokret, ali je njena cimerka ostavi u iščekivanju.
„Dobro, ostavljam te. Sada kada sam sigurna u tvoju sudbinu, mogu krenuti u kupovinu. Primetila sam jednu haljinicu kod Saksa i nadam se da ću priuštiti sebi da je probam.
Kad je Kolin neosetno šmugnula, Žilijet pritisnu dugme play na aparatu i Semov glas, tako dalek i tako blizak, odjeknu u hotelskoj sobi.
'Draga Žilijet..

20

To što sam naučio može da stane u tri-četiri reči:
'U danu kad vas neko voli lepo je vreme,
Bolje rečeno, vrlo je lepo vreme!'

Žan Gaben


'Draga Žilijet,
Molim te da pronađeš vremena da me saslušaš, čak i ako si besna na mene...
Znam da su ova poslednja tri dana bila vrlo teška i mislim da nije bilo minuta da nisam mislio na tebe.
Takođe znam da se ništa ne bi ovako dogodilo da sam na aerodromu imao hrabrosti da te pitam da ostaneš sa mnom umesto što sam te pustio da uđeš u taj prokleti avion. Nije da mi je nedostajalo želje, možda je bilo samo malo gubitka vere u život i straha što naša priča počiva na laži.'
Žilijet sede na otoman, sa nogama priljubljenim uz grudi, nestrpljiva da sazna šta je Sem imao da joj otkrije.
'Jer ja sam te lagao: nisam više oženjen. Bio sam, ali je moja žena umrla pre godinu dana.
Zvala se Federika. Poznavao sam je još od detinjstva. Odrasli smo u istom kraju Bruklina. Bio je to kraj težak za život, takvi kvartovi postoje u svim velikim naseljima. Nikada nisam upoznao svoje roditelje, pa se moja baka brinula o meni koliko je mogla. Što se tiče Federike, od čitave porodice imala je samo majku, drogiranu do srži od jutra do večeri. Eto kakvo je bilo naše detinjstvo. Da ti pružim jasniju sliku, znaj da smo, kada smo ovih poslednjih godina gledali stare fotografije iz odeljenja, mogli smo da konstatujemo da je većina naših starih drugova mrtva ili se nalazi u zatvoru.
Ali nas dvoje smo bili živi. Ja sam lekar, a ona je bila slikar; živeli smo u lepom stanu; može se reći da smo se izvukli.
Barem sam tako mislio sve do te strašne večeri...
Sećam se da je bila sredina decembra i da sam se prepustio euforiji tog perioda. Popodne smo u bolnici slavili Božić u prijatnoj atmosferi. Deca su okitila veliku jelku sa njihovim sopstvenim ukrasima. Nisam izgubio nijednog pacijenta već petnaest dana, Federika je čekala bebu, a ja sam bio na sedmom nebu.
Kada sam to veče izašao iz bolnice, zakratko sam se švrćkao ispred grandioznih izloga radnji da bih kupio nekoliko poklona: knjigu o Rafaelu za Federiku, obojenu drvenu lutku i plišanog slona da ukrasimo bebinu sobu...
Za trenutak mi se budućnost učinila skoro spokojnom i slobodnom i kući sam se vratio punog srca. Vrata su bila otvorena. Pozvao sam Federiku sa stepenica, ali ona nije odgovorila. Sa malom zebnjom sam gurnuo vrata kupatila, da bi tu otkrio nešto nezamislivo. Zid i pločice su bili poprskani krvlju. Federikino beživotno telo u penjoaru ležalo je u crvenkastoj vodi, sa duboko prerezanim venama. Moja žena je izvršila samoubistvo, iako je bila trudna Potresena, Žilijet obrisa suzu koja joj je potekla niz lice. Sa magnetofonom prislonjenim uz uvo izađe na terasu da uzme malo vazduha. Sem nastavi: 'Štagod da se dogodi u budućnosti, siguran sam da ništa nikada neće biti tako strašno kao smrt moje žene.'
Treba da shvatiš, Žilijet: kao lekaru, moja praksa počiva na uverenju da patnja nije nešto što je neminovno. Svakodnevno primam na pregled decu slomljenu nasiljem, bolom ili bolešću. Moj posao je da ih ubedim da mogu da se oporave od svojih trauma. U najvećem broju slučajeva uspevam u tome. Delimično sam zbog toga i postao lekar: zato što znam da je život još moguć i posle užasa. Lečenje ljudi nije samo istraživanje uzroka njihove bolesti, već i pružanje nade da će im sutra biti bolje nego juče.
Ali nikada nisam uspeo da ubedim Federiku. Žena koju sam voleo živela je u nezgodnoj situaciji, a ja nisam bio sposoban da je oslobodim njenih patnji. Živeli smo jedno pored drugog, ali smo bili samo '1+1 a da nikada nismo uspeli da postanemo dva.*
Mislim da ne možete pomoći nekome ko ne prihvata vašu pomoć. Ali Federika se sve više i više zatvarala u sebe. Ona se nikada nije stvarno oslobodila svoje prošlosti. Izgubila je želju da se bori do te mere da to nisam mogao da pretpostavim. Koliko treba da se izgubi nade da se ubiješ trudna...
Tokom meseci koji su usledili bio sam potpuno ravnodušan. Ništa me nije moglo dotaći, ni radost ni bol. Nisam se plašio sopstvene smrti. Nekih dana sam je čak očekivao kao neku vrstu oslobođenja.
Samo me je još posao interesovao, ali sam ga obavljao sa manje uverenja. Nisam se više ničemu nadao, živeo sam kao robot.
Sve dok se ti nisi pojavila...
Koliko je po tebi bilo šanse da se sretnemo? Negde sam pročitao da se više od milion i po osoba svakodnevno sretne na Tajms skveru. Milion i po, zamisli!
Koliko je bilo potrebno da se mimoiđemo? Pola sekunde? Celu sekundu ili više...
Da si prešla ulicu sekundu ranije, mi bismo se mimoišli. Da sam promenio traku kojom sam vozio samo sekundu kasnije, ne bismo se sreli.
Čitava naša priča vezana je za tu jednu sekundu.
Samo jedna sekunda i ja nikada ne bih spazio tvoje lice.
Jedna mala sekunda i ti nikada ne bi saznala da ja postojim.
Jedna mala sekunda i ti ne bi izašla iz tvog aviona...'
Jedna sekunda i ja bih bila mrtva, pomisli Žilijet na svojoj terasi.
'A šta ako je to bila naša sekunda? Naša neočekivana iskra, naša sreća.
Ona koja može promeniti naše živote zauvek..
Možeš misliti!
Znam da sam te lagao i veoma mije žao zbog toga.
Takođe mi je poznato da ti nisi advokat, ali mislim da mi to ne smeta, naprotiv. Konobarica ili glumica, nije važno. Ja ne tražim ni bogatstvo, niti visoka zvanja. Novac mi nikada nije prvi kriterijum prilikom donošenja odluka. Nemam nikakvo bogatstvo, ne posedujem ništa, čak ni svoj stan. Samo posao koji mi je sve u životu.
I nadu da sam ti ostavio mogućnost da sama prosudiš...'
Žilijet sa suzama u očima isključi magnetofon. Skide penjoar, i ne gubeći vreme da se doteruje, munjevito obuče odeću koju je malopre probrala. Ona kompletira svoj izbor dugačkim šalom zelenkastih nijansi i jaknom od finog somota, postavljenom krznom.
Izađe iz, sobe za nešto više od dve sekunde.
Ipak, ne prođe dugo i ona se vrati: u žurbi je izašla bosa. Poče da pretura po torbi i nalete na svoj verni par dvobojnih kikers cipela od mekane kože i sa gumenim đonovima. Malo se sredi ispred ogledala u liftu. Na kraju krajeva nije izgledala tako loše. Njena stara odeća joj je davala boemski izgled. Naravno, to nije bio vrhunski šik, ali barem je to bila ona.
Pronašla je Sema u bolnici i oboje izraziše istu želju da po podne pobegnu iz grada. Dobro se poklopilo i to što je Leonard Makvin ponovo predložio Semu da ode do njegove kuće u Novoj Engleskoj, što ovaj ovoga puta nije odbio.
Oni napustiše Njujork Putem 95. Čak se ni u kolima nisu odvajali jedno od drugog. Bila je to jedna ruka sa deset prstiju koja menja brzine i ljubili su se na svakom crvenom svetlu. Njihovi poljupci imali su ukus proleća i oboje su u tome uživali. Odmah posle Nju Hejvena napustiše auto-put u želji da iskoriste priliku i što više uživaju u lepoti pejzaža. Obala koja se pružala ka severoistoku sastojala se od zatona, uvala i luka. Vodila ih je na granicu Konektikata i Roud Ajlenda, u malo ribarsko selo gde je Makvin imao kuću.
Kad su bili lepi dani, mesto je privlačilo brojne turiste i nautičare, zahvaljujući svojim umetničkim galerijama i buticima sa ručnim radovima, ali je danas selo izgledalo gotovo pusto i nekako drugačije, autentičnije nego za vreme letnje sezone.
Pošto su parkirali auto, Sem i Žilijet se kratko prošetaše po glavnoj ulici, kojom su dominirale stare kuće pomorskih kapetana. Onda skrenuše ka obali mora. Od jutros je nebo bilo vedro, a temperatura neverovatno blaga, kao da se indijansko leto vratilo usred zime.
Nesumnjivo da su klimatski poremećaji bili svakom danom sve uočljiviji. Ali im je to u neku ruku odgovaralo i uživali su u šetnji duž nasipa dok ih greju zraci zlatnožute svetlosti. Dok su uživali posmatrajući brodove, Žilijet izvali jednu dosetku: „Da smo u nekom filmu, gde sam ja glumica, a ti Kevin Kostner, popeli bismo se na jedan od ovih jedrenjaka i ti bi me odvezao na pučinu."
„Da ne poveruješ da si rekla pravu stvar: Makvin mi je rekao da mu svoj brod usidren ovde."
„Kako se zove?"
„Jasmine", odgovori Sem, dok je proveravao brodske papire.
Posle nekoliko minuta traženja, stigoše ispred predivnog jedrenjaka od dvadeset osam stopa, koji je bio sagrađen od lakiranog drveta.
„Znaš li da upravljaš?", upita ona i skoči na most.
„Nekad, dok sam studirao medicinu na Harvardu, ponekad su me pozivali na jahting vikend", objasni joj on dok joj se pridruživao.
„Ozbiljno, misliš da bismo mogli da napravimo jedan krug?"
„Treba biti na visini tvojih filmskih podataka."
„Ali pretpostavljam da je potrebna dozvola za vožnju jedne ovakve mašine..."
„Ne brini, ako nas zaustave, ovog puta ja idem u zatvor."
On razvi jedra i poče da priprema brod. Pošto je našao pravi ključ u svežnju koji mu je poverio Makvin, upali motor koji vrlo brzo zabruja.
„Odvežite konopce!", povika Sem. „Na kraju krajeva, tako bi rekao Kostner, zar ne?"
„Nije ti ni do članka", odgovori ona, grleći ga, pa se onda gracioznim skokom pope na izdignuti deo iznad mosta, odakle je posmatrala morske laste koje su kružile iznad njene glave. Kada naiđe povoljan vetar, Sem isključi motor, razape jedra i oni zaploviše. Brod postepeno poče da ubrzava i krenu ka pučini. Sunce je polako zalazilo i pravilo na nebu narandžaste odsjaje. Žilijet se pridruži Semu na pramcu. Privi se uz njega. Večernji povetarac ih je obavijao kao neko nevidljivo jedro. Uživali su u tišini, jednostavno zato što su bili zajedno, i dok su se ljuljali na talasima, prepustiše se kratkotrajnom uživanju u tom trenutku, iznenada preplavljeni svetlošću, pa je izgledalo da im život pruža novu šansu.
Vratili su se u luku pre pola sata. Žilijet je otišla da se zagreje šoljom čaja u jednom od malih restorana na ćošku, dok je Sem dovodio jedrenjak u red. Kada je završio, krenu u dugu šetnju kroz šumicu pored mora. Osećao se opušteno i prijatno. Život je zaista drugačije obojen kad si zaljubljen. Činilo mu se da njegov život ponovo ima smisla.
Baš se spremao da se pridruži Žilijet kada zvonjava telefona označi kraj njegovog blaženstva. Nije to bio ni njegov pejdžer, ni mobilni, već telefon u jednoj od javnih govornica. Neka šala? On se okrenu na desnu, a potom i na levu stranu. Boardwalk je bio pust. Najpre odluči da ne obraća pažnju, ali ga brzo uhvati refleks lekara: a šta ako je nekom potrebna pomoć? Bilo je bolje da ne preuzima rizik da poziv ostane bez odgovora.
„Da?", javi se on uzevši slušalicu.
Sa druge strane žice javi se osoba koju je najmanje želeo da čuje:
„Ne zaboravite na našu pogodbu, Galovaju: priča se završava u subotu sredinom dana."
„Kostelo? Šta još hoćete? I pre svega, gde ste?"
„Vi vrlo dobro znate šta ja hoću", odgovori Grejs.
„Ne mogu to da uradim ženi koju volim!"
„Bojim se da nemate izbora."
„Zašto to radite baš nama? Već sam dovoljno upoznao bol! Već sam platio svoj deo patnje!"
„Znam, Seme, ali ja o tome ne odlučujem."
„Pa ko onda odlučuje?" povika on. „Ko odlučuje?"
Ali Grejs je već spustila slušalicu.
Sem u besu razbi telefonsku slušalicu o zid kabine.

21

Treba da živimo život gledajući ispred sebe, ali ga razumemo samo gledajući unazad

Seren Kjerkegor


Četvrtak ujutro
Sem se okrenu ka Žilijet. Pogled mu dopre samo do njenog repića i dela golih ramena, kao i nekoliko pramenova zlatne kose, koji su padali na jastuk, obasjani sunčevim zracima. Uspeo je da odspava nekoliko sati, ali uprkos prisustvu mlade žene, nije prestajala da ga muči neka prigušena zebnja. Pošto se oslobodio Morfejevog zagrljaja, baci pogled na budilnik: bilo je 5 i 40 i on odluči da ustane, uprkos tome što je bio cik zore.
Od sada nije više mogao da se zavarava pričama: pretila mu je opasnost, a on nije znao kako da joj se suprotstavi. Obuzet nesigurnošću, osećao se kao osoba iz četvrte dimenzije u onoj televizijskoj seriji koju je gledao kao momak: običan čovek koji je prešao granicu čije postojanje nije naslućivao i sa užasom postao svestan prisustva ludosti u stvarnosti.
Nečujno ustade iz kreveta. Po parketu su bili razbacani tragovi njihovog sinoćnjeg maženja: džemperčić, šareni pulover, košulja marke Arrow, nekoliko komada rublja...
Pređe u kupatilo i otvori slavinu od tuša. Nailazak tople vode izazva drhtanje vodovodnih cevi i ispuni prostoriju parom. Sem se baci pod vrući mlaz, još uvek mučen istim sumnjama. Bio je na putu da mu iz makne kontrola nad događajima, ali je morao da se sam suoči sa svim tim pitanjima. Kome je mogao da ispriča šta mu se dogodilo, a da ne izazove opšte nepoverenje? Kome da se obrati?
Postojao je neko, pomisli iznenada, ali to je bilo suviše davno...
Odbi da se udubljuje u tu eventualnost, izađe ispod tuša i energično se istrlja.
Po povratku u sobu brzo se obuče, nažvrlja nekoliko reči kao poruku za Žilijet i ostavi je da bude jasno uočljiva na jastuku. Takođe joj ostavi ključeve svog stana na Menhetnu.
Očajnički pokuša da u kuhinji pronađe neki ostatak kafe, ali bez uspeha.
Baš jutros, kad mi treba deset šoljica!
Pre nego što je krenuo, pogleda Žilijet poslednji put i izađe u predvorje, gde ga dočeka ledeni vetar i zaglušujuća buka talasa. Utonuo u misli, i trljajući ruke, siđe niz nekoliko stepenika. Uprkos hladnoći, njegov auto krenu na nepun krug okretanja ključa.
Kako je bilo još rano, stigao je u Njujork za manje od sata. Skrenu prema istoku, kako bi nastavio u pravcu bolnice, a onda odjednom usmeri kola sa namerom da napravi polukrug ka Bruklinu.
„Aaaahhh!"
Naglo pritisnu kočnicu da ne bi udario u kombi cvećara koji je vršio isporuku. Njegove gume zaškripaše i počeše da klize po kolovozu. Sistem kočenja je bio efikasan, ali nedovoljno da spreči auto da udari u zadnji deo kombija. Nije to bio žestok udarac, ali ga ipak potrese.
Sem uzmače unazad, a zatim skrenu da zaobiđe dostavno vozilo. Zaključi da njegov vozač, jedan svadljivi hispano, nije povređen. Naprotiv, gestikulirao je u svim pravcima i mahao pesnicom u pravcu lekara, čašćavajući ga raznim ljubaznostima.
Sem odluči da ne izlazi iz vozila. Zgrabi jednu od vizitki koje je uvek držao u novčaniku i baci je kroz prozor.
„Platiću sve!", uzviknu i krenu.
Bio je spreman da se suoči sa svojom odgovornošću, ali je u ovom trenutku imao druge prioritete.
Trebalo je da ode da se vidi sa nekim.
Sa nekim kome se nekada već obraćao.
Kada nije bio sposoban da sam odredi smisao stvari.
Sem se parkira uz trotoar. Prošlo je deset godina otkako je otišao iz Bed Staja. Zakleo se da se nikada neće vratiti ovde i sve do sada je držao reč.
Najpre se začudi naseljenošću tog kraja. Nagli rast cena nekretnina oterao je srednju klasu sa Menhetna i dobar deo građana je pohitao da po nižim cenama kupi manje zgrade od tamnog kamena, koje je nekad bespravno naseljavao ološ.
Nešto niže niz ulicu neka policijska kola su mirno patrolirala, a mesto je čak izgledalo previše čisto, kao da je za nekoliko godina Mali Bejrut postao miran kao neko rezidencijalno predgrađe!
Ipak, ne prođe mnogo vremena, a kroz kičmu mu prođe jeza kao u stara dobra vremena. Sem shvati da su nad svima koji su ovde živeli tokom teških godina uvek lebdele u vazduhu fantomske pretnje od ološa i prodavača kreka.
Nastavi ulicom peške. Mala crkva je još uvek bila tu, stisnuta između terena za basket i skladišta, koje samo što se nije srušilo. Sem se pope uz nekoliko stepenica i zastade ispred ulaza. Nekada je otac Hetavej uvek ostavljao otvorena vrata 'Božje kuće', za svaki slučaj. Onda je otac Hetavej umro i nasledio ga je neki novi sveštenik. Ipak, kada Sem gurnu prostrana drvena vrata, ona se otvoriše uz škripu. Najzad, evo nečega što se nije promenilo...
Građevina je bila prepoznatljiva po kitnjastoj dekoraciji. Najraznovrsniji ornamenti stajali su jedni pored drugih u nekoj čudnoj harmoniji, pomalo u maniru crkava Južne Amerike. Zidovi su bili ukrašeni pozlaćenim tkaninama i sa bezbroj malih ogledala. Iznad oltara je statua krilate Device pružala ruke ka posetiocima, dok je na jednoj freski jakih boja akcenat bio stavljen na Hristovu patnju.
Obuzet emocijama, Sem krenu kroz prostoriju u kojoj su se držale nedeljne mise. Kao dete je često boravio ovde. Otac Hetavej mu je preuredio jedan mali prostor u sakristiji, gde je Sem mogao da radi svoje domaće zadatke. Sem nije nikada bio neki preterani vernik, ali su mesta pogodna za učenje u celom kvartu bila veoma malobrojna da bi mogao da izvoljeva.
Lekar priđe jednom udubljenju, okupanom plavičastom svetlošću. Kutija sa mirisima koja je visila na tankim konopcima predstavljala je službenu kadionicu. Svuda okolo gorelo je na desetine sveća. On stavi nekoliko dolara u kutiju za dobrovoljni prilog i zapali tri sveće: Jednu za Federiku, jednu za Andželu i poslednju za Žilijet.
Crkva je još uvek bila ispunjena posebnim mirisom vanilinog praha, što je za Sema značilo povratak kroz vreme i to ga naglo vrati deset godina unazad.
U dubini duše samo to je i očekivao. Već dugo je ubeđivao sebe da je nadvladao iskušenja svoje mladosti, ali to nije bila istina. Već deset godina živeo je mehanički, neprekidno učeći i lečeći. Gluposti, rekao je sebi da će se konačno izlečiti od svojih strahova i pronaći mir ako spase određeni broj bolesnih. Ali to nije išlo tako: modrice su nestale, ali su rane još uvek bile tu. A on nije znao kako da se suoči sa njima. Federikino samoubistvo je ipak moralo da ga natera da se suoči sa realnošću svoje prošlosti, da bi se nje lakše oslobodio. Umesto toga, on se učvrstio u poziciji neutešnog udovca. Sve dok nije ukrstio pogled, pogled nade... Ali taj iznenadni susret sa Žilijet bio je pomućen njegovom laži, zatim i uzbunjujućim proricanjima Grejs Kostelo.
Sem sede na jednu od rustičnih klupa, poredanih sa obe strane prostorije. Tu, pod prijatnom svetlošću crkve, dopusti da ga preplavi plima sećanja.
Na površinu ispliva nekoliko delića prošlosti, previše dugo zaključanih u koferu njegove memorije, i odbaci ga u mesec avgust 1994. godine.
U ono leto kada su se njihova dva života uzdrmala...
Bilo je to leto kada su imali devetnaest godina. Do tada su Federika i on kako-tako uspevali da ostanu izvan vihora nasilja koje je vladalo u gradu.
U školi se Sem dobro snašao. Već godinu dana je sa uspehom studirao na univerzitetu. Provodio je vreme sa knjigama, ali su njegovi napori urodili plodom: bio je prvi u svojoj generaciji, i da je nastavio sa tim poletom, mogao je da se upiše na jednu od najboljih Medical School na Istočnoj obali. Ali za to mu je bio potreban novac. Privremeno je koristio malu stipendiju koja je isticala naredne godine. Onda je zaključio ugovor o studentskom kreditu, ali to nije bilo dovoljno. Od svoje četrnaeste godine radio je svakog leta, štedeo svaku paru, skoro tajno, sa nadom da će sakupiti jednu malu ušteđevinu. Toga leta je pronašao posao konobara na plaži u Atlantik Sitiju, u jednom od luksuznih hotela na obali okeana. Kako je Grad igre bio na dva i po sata od Njujorka, Sem je odlučio da spava na licu mesta i nije se vraćao da vidi Federiku koja je cele te dve nedelje imala svoj day off.
Životni put ove mlade devojke bio je haotičniji. Završila je sa obrazovanjem u jednoj školi za hortikulturu, sve vreme radeći pola radnog vremena za nekog pčelara iz Masačusetsa, koji je postavio desetine košnica po vrtovima i parkovima Menhetna.
Istinu govoreći, iako se nije nikada drogirala, povremeno je pomalo dilovala, da bi mogla da plati drogu i tretmane svoje majke, čije je zdravlje bilo pogoršano.
Sem je predložio da joj pozajmi novac, ali je ona to odbila sa tolikom žestinom da on nije više insistirao. Takođe je pokušavao da je urazumi, upozoravao je da će se sve to loše završiti i davao joj lekcije iz morala: rasturanjem droge dovodi u opasnost živote drugih i postaje saučesnik švercera droge. Ali nije mogao ništa da uradi. 'Ne traži od mene da pustim svoju majku da umre' bio je jedini Federikin odgovor i svaka diskusija bi bila završena.
Dugo se zadovoljavala da tu i tamo isporuči poneku kesicu tokom obilazaka košnica. Onda se na početku tog famoznog leta bolest njene majke još više pogoršala. Bila je neophodna hitna operacija, a za to je trebalo platiti veliku sumu novca.
U to vreme je Dastfejs provalio u njihove živote. Taj naprašiti i okrutni švercer kontrolisao je deo kvarta. Dastfejs je već neko vreme vrebao Federiku. Mlada devojka je imala tu auru tajanstvenosti koju ponekad imaju žene iz Južne Amerike, čak i kada žive u bedi. Bila je to mešavina dostojanstva i otmenosti, što je bez sumnje bilo objašnjenje zašto je policajci nikada nisu ispitivali prilikom čestih premetačina koje je vršila policija. Taj njen neobični dar dao je Dastfejsu ideju: da iskoristi Federiku kao posrednika za uvoz kokaina u Sjedinjene Države.
Naravno, da je Sem bio upoznat sa tim planom, suprotstavio bi se tome čak i silom, da zaštiti svoju prijateljicu. Nažalost, bilo je to u vreme kad je on radio u Atlantik Sitiju. Ne spominjući mu ni reč, Federika je sela u avion za Karakas i u povratku unela u zemlju trideset kuglica ko kaina, koje je prethodno progutala. Taj trenutak je bio jedan od najstra šnijih u njenom kratkom životu. Ceo put joj je prošao u molitvama, bila je ophrvana strahom da se ambalaža od lateksa ne pocepa i da se droga ne raspe po njenom stomaku.
Kada se taj košmar najzad završio, zaklela se da to više nikada neće uradili, ali je Dastfejs tražio od nje da to ponovi, tako što joj je predložio manje riskantnu misiju, što bi bilo nagrađeno značajnom provizijom.
Ovaj put se radilo o odlasku u Meksiko, gde bi unutrašnje gume automobila bile naduvane kokainom.
Na njenu nesreću, Federika nije umela da kaže ne. Odjurila je za Meksiko, gde su joj dali jednu otrcanu tojotu, punu belog praha. Pošto je bez kontrole prošla graničnu postaju u Tihuani, ona se uputi ka Njujorku, koristeći manje frekventne puteve i poštujući ograničenja brzine. Dotle se sve dobro odvijalo, ali je morala da bude oprezna, jer je dobro poznato da sreća nikada ne stanuje dugo na istoj adresi.
Na putu Baton Ruž ona se zaustavi na benzinskoj stanici da sipa gorivo i ode do toaleta. Ali kada se vratila na parking, njen automobil je bio nestao. Nesrećan slučaj ili krađa?
Za nju su posledice bile iste: nikada neće moći da nadoknadi toliku sumu i neko gadan kao što je Dastfejs bio je spreman da je muči, da je pretvori u roba i verovatno da je ubije.
Pošto nije bila u mogućnosti da se vrati u Bruklin, uđe u autobus do Atlantik Sitija, da se baci u Semovo naručje.
Dok je slušao priču svoje prijateljice, mladi čovek se osećao kao gromom pogođen. Federika mu sva očajna iznese deo svog plana da definitivno napusti Njujork. Sem pokuša da je urazumi: nisu mogli da tako odjednom ostave sve iza sebe. Ako danas započnu sa bekstvom, bežali bi čitavog života. Ali nije bilo govora da bi je on napustio. Oduvek je bio ubeđen da su njihove sudbine povezane i da će se ili osloboditi ili stradati zajedno. On je sam sebe prekorevao što nije video dolazak ove katastrofe, ali zar često ne odbijamo da vidimo ono što nas plaši da vidimo? Federika mu se cele noći izvinjavala što ga je uvukla u tu svoju priču, ali je sada bilo previše kasno da se pravi korak unazad.
Sem konačno odluči da se sam vrati u Njujork. Naivno je mislio da će se stvari srediti. Izađe iz autobusa Greyhound baš kad je veče padalo na grad. Najpre ode do kuće, a onda odluči da sam ode da potraži Dastfejsa. Pre toga iskopa gvozdenu kutiju u kojoj je krio ušteđevinu za svoje studije. U njoj je bilo skoro 6.000 dolara. Bio je spreman da predloži Dastfejsu da mu ih da u zamenu za njegovo obećanje da će pustiti Federiku na miru. Ali pre toga skoknu do svog prijatelja Šejka Pauela. Ovaj nije bio tamo i Sem oceni da je to još bolje. Pope se uz fasadu zgrade do krova i odatle se ušunja do prozora sobe svoga druga. Iza jedne cigle u zidu pronađe oružje koje je čuvao Šejk. Bila je to jedna vrsta skladišta koje mu je napravio njegov brat pre nego što je krenuo da provede ne koliko godišnjih odmora u Rajkersu[8]. Sem proveri da li je pištolj napunjen, a zatim ga zavuče u unutrašnji džep jakne. Uvek se držao podalje od oružja, ali je sumnjao da se ovoga puta stvari možda neće odvijati onako kako se nadao.
Na kraju krajeva, bilo je to iskušenje koje nije bio tako naivno...
„Onda, rasipni sine, uvek sanjariš!"
Zvuk razmetljivog glasa povrati lekara u stvarnost i on uzdrhta kao da je uhvaćen u grehu. Podiže glavu i spazi Šejka Pauela koji je ulazio kroz vrata sakristije.
„Šejk!"
„Zdravo, Seme."
Ma koliko to izgledalo neverovatno, Šejk je postao sveštenik i nasledio oca Hetaveja. Bio je skrhan zbog smrti svoga brata, koji je izvršio samoubistvo u zatvoru, i bez sumnje, u veri našao smirenje koje mu je bilo potrebno.
Kao u dobra stara vremena, stegnuše ruku jedan drugom na neki njihov komplikovan način, pa se onda srdačno zagrliše. Ogromni crnac je oduvek bio masivan kao neki kečer. Nosio je izbledele farmerke i gornji deo trenerke u koju je njegova mišićna masa jedva mogla da stane. Njegova kratko potkresana i bezbojna brada bila je u kontrastu sa crnom i zagasitom kožom. Šejk je bio čudo prirode, koncentracija snage, i Sem nije znao broja koliko ga je puta njegov prijatelj nekada zaštitio od nasilja u gradu.
„Kako si?"
„Bolje nego poslednji put."
Dva čoveka su se poslednji put videla pre deset godina, mada su na neki način sačuvali kontakt. Kako mu je Šejk savetovao, Sem je posle one strašne noći prekinuo svaku vezu sa kvartom, iako mu je bilo strašno teško što više neće moći da bude blizu jedinog prijatelja koji mu je bio istinski blizak.
„Imam utisak kao da je bilo juče", primeti Sem, pokušavajući da ne dozvoli da ga savladaju emocije.
„Za mene je to izgledalo kao čitava večnost. Poslednji put smo još uvek bili momci, dok ti danas nosiš to odelo poslovnog čoveka i gazduješ u nekoj velikoj bolnici.”
„To je pomalo zahvaljujući tebi."
„Prestani sa glupostima!"
Za trenutak zaćutaše, a onda se Šejk odvaži:
„Saznao sam za Federiku i nekoliko puta sam ti telefonirao.
„Znam, dobio sam tvoje poruke i bilo mi je drago, iako te nisam zvao."
Vođen nekom vrstom šestog čula, Šejk ga zatim upita:
„U govnima si, momče?"
„Ko nije?"
„Hajde, dođi da mi to ispričaš uz kafu. Ovo možda jeste Božja kuća, ali je ovde jebeno hladno!"
Šejk je stanovao u malom stanu, čistom i dobro održavanom, odmah iza crkve. Pozva Sema da sedne na jedan od malih dnevnih taburea, zatim pređe iza šanka da pripremi dva espresa na starinskom hromiranom aparatu za kafu, koji je rashodovan u nekom starom italijanskom baru. Na policama su bili poredani brojni trofeji koje je Šejk osvojio na bokserskim turnirima. Ali da se ne bi pomislilo da se na neki način opravdava nasilje, sveštenik je uokvirio jednu Šekspirovu rečenicu: 'Ne pere se krv krvlju, već vodom.'
„Probaj ovo, pa ćeš mi ispričati novosti", reče on i stavi šolju sa penastom tečnošću ispred lekara.
„Je li ovo kolumbijska kafa?"
„Jamajkanska: Blue Mountain. Čarobna je, zar ne?"
Sem potvrdi klimanjem glave.
„Gledaj", reče Šejk, pokazujući na isečak iz novina, zakucan na drvenoj gredi. „Isekao sam članak koji je Njujork tajms objavio o tebi."
„Članak je posvećen bolnici, ne meni", odgovori Sem.
„Još uvek izigravamo skromnost, koliko vidim.
Sem sleže ramenima,
„Ja sam takođe uredno primio tvoje novčane uputnice", nastavi Šejk. „Pet hiljada dolara za svaki Božić za dobra dela parohije.
„Uveravam te: znam da je taj novac dobro upotrebljen."
„Da, ali ti nisi obavezan da šalješ toliko."
„To je način da platim svoje dugove", objasni Sem. „Kad sam krenuo odavde sa Federikom, otac Hetavej nam je pozajmio novac."
„Znam: jednom mi je rekao da je to najbolja investicija koju je napravio u čitavom svom životu."
„Ali taj novac je bio namenjen siromašnima.
Neprimetan osmeh ozari Šejkovo lice:
„Zar ti nikad nije palo na pamet da smo u to vreme ti siromašni bili mi?"
Sem se za trenutak zamisli nad ovom istinom, pa se onda okrenu ka svom prijatelju:
„Šejk, dešava mi se nešto potpuno luckasto.
Sem mu onda ispriča o neobičnim događajima koji su obeležili njegov život poslednjih dana. Onda najpre ukaza na sudbonosni susret sa Žilijet, na taj novi osećaj zadovoljstva i ispunjenosti koji ga je obuzeo i pružio mu nadu da će pronaći ljubav i osnovati porodicu. O svojim bojaznima i nespretnosti koje su ga sprečile da je zadrži i koje su doprinele toj pravničkoj spletki posle avionske nesreće. Sem mu zatim sa izvesnom zebnjom ispriča o svom neverovatnom sukobu sa tom ženom policajcem koja tvrdi da je izaslanik pao s neba da obavi jednu užasnu misiju.
Šejk Pauel je bio sveštenik za to područje, koji je odlučio da svoj život upotrebi pomažući porodicama slabog imovnog stanja i mladima sa teškoćama. Metafizika mu nije bila jača strana, pa je teološka pitanja prepuštao drugima. Isto tako nije mnogo verovao u natprirodne stvari. Međutim, sa najvećom ozbiljnošću je slušao otkriće svog prijatelja. Znao je da Sem nije bio ni prosvetljen ni verujući čovek. U svom životu čoveka crkve, i sam Pauel se jednom ili dva puta suočio sa neobjašnjivim stva rima. Kada se to dešavalo, sa poniznošću se poklonio pred tim nečim i to je prevazilazilo njegove moći. Bez sumnje da ponekad treba prihvatiti neminovnost da ne može baš sve da se razume. Nadao se da će do svih odgovora doći kasnije.
Ipak, što je Sem duže nastavljao sa pričom, Šejk nije mogao da se odupre osećaju sve veće uznemirenosti i njegova zabrinutost dostiže vrhunac kada mu lekar ispriča o toj užasnoj pogodbi koju mu je 'izaslanica' predložila.
Nastade dug trenutak obostranog ćutanja, a onda Šejk razbi tišinu pitanjem, koje je bio primoran da postavi, iako je već znao odgovor: „Ti još uvek ne veruješ, zar ne?"
„Ne", priznade Sem. „Više volim da te ne lažem."
„Znaš, ponekad Bog..."
Sem kratko prekide tok kojim je razgovor krenuo:
„Pusti Boga, nije važno."
Zatim ustade sa otomana i sede pored prozora. Kroz prozor prepozna teren za basket na kojem je toliko puta igrao. Zadržao ga je u maglovitim sećanjima. Nekim danima se stvarno zabavljao, drugi put je dobijao batine od većih, jačih, čvršćih. On im u svakom slučaju nije nikada pokazao svoje suze, što je već činilo neku vrstu pobede.
„Po tebi, šta moram da uradim?", upita Sem, dok se okretao ka svom prijatelju.
Šejk uzdahnu.
„To što si mi ispričao je nezgodno, ali ne smeš da popustiš pred ucenama te tobožnje izaslanice."
„Ali ona nam preti, Žilijet i meni."
„Onda moraš da joj se suprotstaviš, ali da ne mešaš Žilijet u sve to. Zaštiti ženu koju voliš, Seme."
„Nisam siguran da ću biti sposoban za to."
„Opet se potcenjuješ..."
„Ne, ozbiljan sam. Ne znam šta da radim."»
„Pusti mene da popričam sa njom", predloži Šejk i stisnu šaku u pesnicu. „Pusti me samo da joj malo zadam strah..."
„Ne, Šejk, ovoga puta to neće ići. Ta žena odaje utisak da se ne plaši ničega."
„Ne postoji neko ko se ničega ne boji, Seme. Veruj mi kad ti kažem."
Sveštenik isprati Sema do njegovih kola. Kvart se lagano budio: korejska bakalnica je otvarala svoja vrata, školski autobus je lagano promicao ulicom i počelo je da postaje živo kod Friska.
„Znaš, ne prođe dan a da ne pomislim na ono famozno veće od pre deset godina kada sam... "
„Da, znam", preseče ga Šejk. „Ako ti je neka uteha, i ja na to pomislim svakoga dana."
„Jesi li siguran da smo doneli pravu odluku?"
Neka vrsta praznine u duši ocrta se u sveštenikovim očima.
„Nikad ne možemo biti sigurni da smo doneli pravu odluku. Sve to je sastavni deo slobode koju nam je Bog prepustio."
Sem okrenu kontaktni ključ, pa spusti staklo na prozoru kola:
„Zdravo, Šejk."
„Računaj na mene i ne oklevaj ako sam ti potreban. I nemoj da prođe deset godina pa da ponovo dođeš! Stvari su se sada ovde slegle i više nemaš čega da se plašiš."
Sem nije bio tako siguran u to.
Još jednom mahnu rukom i krenu.
Često je sebi postavljao pitanje: šta bi se dogodilo da nije išao da pronađe Dastfejsa sa oružjem ispod bluze? I na kraju krajeva, da li je zaista spasio Federiku te famozne večeri ili je samo odložio jedan neminovan ishod?
U svakom slučaju, od toga dana je naučio da se ljudi svrstavaju u dve kategorije: one koji su već ubili nekog čoveka i one druge.
On je pripadao prvima.

22

Evo, ja šaljem anđela svog pred tobom da te čuva na putu, i da te odvede na mesto koje sam ti pripravio

Izlazak 23:20


Grejs je sa rancem preko ramena lutala ulicama Ist Vilidža. Na početku službe često su je slali da patrolira u ovom kvartu. Ona ga se sećala kao uzbudljivog mesta, gde su stari imigranti iz Istočne Evrope živeli uz pankere, ljude raznih rasa i uz različite stilove arhitekture. Kao i na čitavom Menhetnu danas je taj kvart na putu urbanizacije iako su neki siromašni džepovi pružali otpor izgradnji Alfabet Sitija.
Hladnoća je bila žestoka, ali je jutarnje sunce već najavljivalo lep zimski dan. Grejs svrati u jednu od poslastičarnica na ćošku i naruči kafu za poneti i parče švarcvald torte. Nesumnjivo je ljudski život obilovao iskušenjima kojima je bilo teško odoleti!
Džodi Kostelo se uputila Prvom avenijom u pravcu Tomkins skver parka Mnoštvo prodavača starudije rasporedilo se duž ivice trotoara sa obe strane ulice. Džodi se sakri iza polica i uveri se da nema nijednog policajca u okolini. Kada ide da otima torbe, obično najviše voli da cilja turiste, jer je vrlo velika mogućnost da tu naiđe na keš. Toga jutra je ipak skrenula na mesto koje su turisti ređe posećivali i bilo je manje pokriveno policajcima. Nije bila u velikoj formi: cvokotala je, stomak joj se prevrtao i jedva se držala na nogama. Nije smela da napadne na nešto previše teško. Na primer, ne na nekog momka koji bi hteo da zigrava heroja i da je juri.
Upade joj u oči jedna žena koja joj je bila okrenuta leđima. Imala je na sebi kožnu jaknu, delovala je sportski i izgledala je još mlada. Bilo je rizično, ali i povoljno utoliko što su joj obe ruke bile zauzete i to jedna šoljom kafe, a druga nekim slatkišem. Njena torbica od štavljene kože posebno je odavala izgled dobrog kvaliteta, na osnovu čega je Džodi pretpostavila da poseduje određeni nivo bogatstva.
Džodi poče da vaga za i protiv: 'idem, ne idem, idem, ne idem...' Gospode, mrzela je sve ovo. Osećala se jadno i osećala je strah. 'Idem, ne idem...' Ali joj je bio potreban novac. Opet je bila u krizi i osećala je kako joj graške znoja klize duž kičmenog stuba, 'idem, ne idem...'
Odjednom se odluči i poče da je obuzima polet: 'idem.'
Grejs oseti kako joj se leva ruka naglo trgla napred, kao da joj se iščašilo rame. Šolja koju je držala u ruci zavrte se u vazduhu i pade na asfalt. Izgubi ravnotežu i pade na tlo. Za trenutak primeti svog napadača: bila je to žena, zapravo mlada devojka, odevena u vojničku bluzu. Imala je toliko vremena da primeti njenu crvenkastu kosu i nokte lakirane u crno. U deliću sekunde pogledi im se ukrstiše. Odjednom nešto zaiskri u Džodinim usahlim očima: nekakva mešavina nade i užasa, koju brzo zameni neka vrsta neverice. To nije potrajalo duže od jedne sekunde, ali se taj tren otegao kao večnost, kao da se komad kristala zauvek usadio u središte njihovih sećanja.
Onda se sve ubrza. Džodi je već nastavila da trči, stežući uz grudi torbicu koju je upravo ukrala. Za njom se začuše besni povici. Grejs munjevito ustade i krenu za njom.., Nešto u toj devojci ju je uznemirilo, ali nije znala šta. Džodi pređe preko ulice, umalo da padne i da se razbije. Baci kratak pogled unazad, zabrinuta da li je njena žrtva progoni. Pokuša da još više ubrza, trčeći kao bez daha, dok više nije osećala noge.
Da bi stigla do trotoara preko puta, Grejs krenu između automobila, praćena koncertom sirena. Bila je u zaletu i svakim korakom je smanjivala rastojanje. Džodi oseti da joj se stomak prevrće: Da je imala nešto u želucu, povratila bi to nasred trotoara. Grejs je neumoljivo smanjivala rastojanje, ali što se više približavala, postajala je sve uznemirenija, a da nije mogla da odredi pravi uzrok svog uzbuđenja. Džodi je gotovo izgubila dah. Još nekoliko koraka i biće uhvaćena. Kad stiže do 14. ulice, skrenu nalevo. Nedaleko odatle nalazila se stanica metroa. Trebalo je da izdrži samo još nekoliko metara.
„Eno je tamo!", povika neki muški glas.
Džodi zakratko okrenu glavu i ugleda dvojicu policajaca u uniformi koji su trčali za njom.
Kada je po drugi put ukrstila pogled sa svojom kradljivicom, Grejs oseti kako je podilaze žmarci niz kičmu. Ona tada shvati šta ju je toliko uznemirilo u toj devojci, ali je to bilo toliko neverovatno da njen mozak odbi da to prihvati.
Sva u panici, Džodi se baci u ulaz metroa i zakorači na glavne stepenice. Skupi poslednje atome snage i preskoči automatsku rampu, dok su joj Grejs i dvojica policajaca bili za petama.
Grejs nije htela da odustane. Odgurnu nekoliko putnika, siđe niz pokretne stepenice u kontrasmeru i najzad stiže na peron. Ponovo spazi kćerku i progovori srcem umesto razumom: „Džodi!", uzviknu. „Džodi!"
Mlada devojka odjednom stade, kao gromom pogođena. Lagano se okrenu, ostavi torbicu koju je držala u ruci i oseti da joj srce pucketa kao da se u njemu rasprsla granata na hiljadu komadića. ' Taj glas, to lice...'
Dve žene su paralizovane i zanemele stajale jedna pred drugom, a delilo ih je samo nekoliko metara.
„Mama... ?", zausti Džodi, ali joj se glas prekide.
Ponovo otvori usta, ali nikakav zvuk ne izađe iz njih i ona poče da nekontrolisano drhti celim telom. Vreme se opet otegnu i to je bio njihov trenutak. Kosmički trenutak zajedničkog rađanja i prepoznavanja; trenutak izvan vremena i svake racionalnosti.
Električni voz stiže vrtoglavom brzinom i uzburka vazduh kao da je naleteo ciklon.
Kada zakoni privlačenja stupiše na snagu, Džodi se za korak približi Grejs. Ali dvojica policajaca već su stigli do njih i krupniji se svom težinom baci na mladu devojku.
„Držim je!", povika on i grubo je obori na tlo.
Bez teškoće je umiri, okrenu joj lice ka zemlji, zavrnu joj ruke iza leđa i stavi joj lisice.
Već joj je navukao prvu narukvicu kada mu strahovit udarac noge u bok prekide dah. Ne shvatajući šta mu se događa, okrenu se prema Grejs baš u trenutku kada mu ova zadade drugi udarac u lice, zbog čega on izgubi ravnotežu.
„Penji se u vagon!", naredi Grejs kćerki dok je drugi policajac izvlačio palicu da pritekne u pomoć kolegi.
Džodi se ukoči pod naletom emocija i ostade prikovana na mostu a da nije stvarno shvatala šta se događa.
„Ulazi u metro!", ponovi Grejs u trenutku kad odjeknu signal za zatvaranje vrata.
Prvi udarac palice sruči se na njen potiljak, a zatim još jedan. Trenutak pre nego što će izgubiti svest, učini joj se da je primetila kako njena kćerka uskače u vagon.
Dok je metro ubrzavao, Džodi prisloni lice uz prozorsko staklo vagona i vide kako policajci vuku njenu majku uz stepenice.
Šejk Pauel je bio zabrinut. Nije hteo da to pokaže pred Semom, ali ga je ta priča o 'izaslaniku' uzdrmala i jedno pitanje mu se neprekidno vrzmalo po glavi.
On pozva obaveštenja i zatraži da ga povežu sa bolnicom Sent Metjuz. Saopšti svoje ime i zatraži da ga spoje sa doktorom Galovajem.
„Reci mi stari moj, kako se zove ta žena o kojoj si mi nedavno pričao?"
„Grejs Kostelo", odgovori Sem. „Da li ti to nešto govori?"
„Ne", slaga sveštenik. „Izvini što sam te uznemirio."
Požuri da prekine razgovor u strahu da njegov prijatelj ne počne da mu postavlja druga pitanja.
Grejs Kostelo, ponovi on kao eho. Bilo je to ime od kojeg ga je hvatao strah kad ga čuje. Pa kako je to moguće? Šejk odjednom oseti kako mu srce sve jače lupa i kako se to lupanje penje sve do slepoočnica. Trebalo mu je vazduha. Siđe niz stepenice svoga stana teturajući se i ode do terena za basket.
Grejs Kostelo! Možda bi trebalo da upozori Sema? On za trenutak razmotri tu mogućnost, ali nije mogao da se odluči. Skoro pomiren sa sudbinom, uđe u crkvu i prekrsti se. Da bi uspeo da zadrži veru tokom svih ovih godina, bez prestanka se kladio na postojanje jednog razu mnog i milosrdnog Boga. Ali na kraju krajeva, šta je on stvarno znao o prirodi neba? Naravno, Bog sa kojim je vodio unutrašnji dijalog bio je blagoslovon i plemenit.
Ali da li taj Bog zaista postoji još negde osim u njegovoj svesti?
Žilijet se probudi u komforu nakon poslednje tri noći koje je provela u ćeliji, još jednom se zavuče ispod mekog i toplog flanelskog jorgana, pa onda preuze rizik da baci pogled na zidni sat i izbezumi se: već je 8.30, a služba za imigraciju joj je zakazala sastanak za deset sati, radi neophodnog medicinskog pregleda za produženje vize. Stara priča o vakcinama i slično.
Skoči iz kreveta, pozva neku taksi-kompaniju, a zatim proveri red vožnje vozova. Mogla je da stigne na vreme, ali je morala da požuri. Krenu da se baci pod tuš, kad pronađe poruku koju je Sem stavio na jastuk. Pročita je sa uživanjem. Jednom, dva puta, tri puta.
Uvi se ćebetom i izađe na plažu, gde je dočeka nebo, okean i vetar. Bila je sva u euforiji i nekoliko minuta se naslađivala svojom novom srećom i sa uživanjem premotavala film sastavljen od njenih poslednjih časova.
Vazduh sa pučine bio je leden, ali nedovoljan da je spreči da napravi nekoliko krugova po pesku.
Osećala se lepom i čilom. Život je bio lep.
Kad otvori oči, Grejs shvati da je lisicama vezana za zadnja vrata policijskih kola.
„Hej, polako! Ja sam iz iste kuće!", uzviknu ona.
Jedan od dvojice policajaca, koji su sedeli napred, okrenu se ka njoj i uputi joj mrk pogled. Valja istaći da je na nosu držao okrvavljenu maramicu...
„Pravite veliku glupost, momci. Ja sam detektiv 36. distrikta."
„Tako je", odvrati vozač, „a moja majka je Britni Spirs!"
„Proverite u mom unutrašnjem džepu..
Da bi umirio savest, policajac nagrđenog lica zavuče ruku u džep jakne i nalete na značku Njujorške policije.
„Onda smo u gadnim govnima!", opsova 'paličar' i pritisnu pedalu kočnice.
Napravi manevar i pređe u duplu traku duž Leksingtona.
„Pa šta je onda bilo ono sa onom devojkom?", upita on, još uvek sumnjičav.
„To je jedna od mojih doušnica!" objasni Grejs.
„Ipak je žestoko kidisala na vašu torbu?"
„Bila je to finta!"
„Kakva finta?"
„Slušajte momci, i ne pokušavajte da baš sve razumete, OK?"
„A vi ste osetili potrebu da nas onako razbijete? Skoro ste mi razbili nos!"
Grejs sleže ramenima:
„Morala sam da reagujem da ispravim vaše gluposti."
„Mi smo samo radili svoj posao. Priznajte da je sve očigledno bilo protiv vas", opravda se vozač, kako bi je otkačio.
„Dobro, dobro! U međuvremenu učinite nešto korisno i odvezite me na jedno mesto."
„Gde želite da idete?"
„U bolnicu Sent Metjuz", reče ona dok je trljala ručne zglobove.
Zdravstveni centar 'Džon Kenedi' bio je smešten u kuli od metala i stakla na uglu Park avenije i 52. ulice. Žilijet žurno ulete u zgradu. Zakasnila je na sastanak jedno četvrt sata, ali je valjda neće zbog toga ponovo staviti u zatvor.
M'ada se ovde nikad ne zna...'
Dok je čekala lift, uputi pogled pun divljenja na vizantijski luk, prekriven zlatnim lišćem i mozaicima, koji je dominirao ulaznim holom. To je ono što je najviše volela u Njujorku: čak i kad ovde živiš godinama, retko se dešava da prođe dan a da ne naiđeš na neku neotkrivenu lepotu.
Ode liftom do trideset trećeg sprata i obeća sebi da će se vratiti da na miru odgleda luk kad završi sa ovim formalnostima.
Pokaza poziv na prijemnom šalteru. Zamoliše je da se strpi, pa je onda uvedoše u neki hodnik gde su se osećali bolnički mirisi. Žilijet je još uvek bila u svojim oblacima, pa čak ni sumorne, blede i kao čelik hladne boje nisu uspevale da je demorališu. Naravno, više bi volela da je na nekom drugom mestu. 'Ako hoćeš da sačuvaš zdravlje, beži od lekara', uvek je ponavljala njena prababa, koja je nedavno prešla veselu granicu od 9S godina i sve do sada je mlada Francuskinja praktikovala da se drži tog njenog saveta.
„Gospođica Bomon?" upita čovek u beloj bluzi.
„Ja sam."
„Ja sam doktor Goldvin. Da počnemo, ako ste saglasni."
Žilijet pođe za njim do jedne bezlične i dugačke prostorije.
Pregled se obavljao u obliku brzog check-up-a. Najpre obnoviše njene vakcine, a onda joj uzeše krv. Zatim odgovori na nekoliko pitanja u vezi sa bolestima njenih predaka i članova porodice. Lekar joj na kraju rutinski oslušnu srce i pluća. Da bi opustila atmosferu, Žilijet zamoli za uslugu: „Bez kancera danas, molim vas: ja sam zaljubljena."
Ali se doktoru ne ote čak ni osmeh. Zdravstveni centar je lečio ljude kao na traci, i ako ste očekivali malo topline, bolje bi bilo da pozvonite na neka druga vrata.
„Gotovo je, gospođice."
„Mogu li da idem?"
„Da, ostavite nam neku adresu gde vam možemo dostaviti kompletne rezultate. Ili pak više volite da sada sačekate?"
„Hoće li to dugo trajati?"
„Jedno pola sata."
„Ostaću", odluči ona.
Toliko, da jednom zauvek završi sa tom pričom. Zamoliše je da se strpi u jednoj dezinfikovanoj čekaonici. Uze kafu na automatu i duže vreme ostade ispred prozora da posmatra obrise nebodera na Park aveniji. Kao u nekoj igri ogledala, na svakoj staklenoj prizmi reflektovalo se nebo i okolne zgrade. Za Žilijet je to bilo u isto vreme i divno i zastrašujuće, možda zato što se osećala tako sićušna, krhka, obična smrtnica.
Od kafe joj se povraćalo. Zgužva kartonsku čašu među rukama. Zašto je odjednom imala neko čudno predosećanje u vezi sa svojim zdravstvenim stanjem?
Pa ipak, to je bilo smešno. Osećala je da se nalazi u dobroj formi. Da je to neko od nje tražio, mogla bi da istrči Njujorški maraton ili da se popenje pešice uz 7.000 stepenika Empajer stejt bildinga. Odagna svoje strahove i odluči da misli na pozitivne stvari. Čim izađe odavde, otići će da zagrli Sema. On će sigurno imati pauzu u podne i moći će da odu da se opuste u Brajant parku.
Vrata čekaonice se otvoriše i u nju uđe jedna bolničarka.
„Gospođice Bomon, doktor Goldvin ima vaše rezultate. Izvolite, pođite za mnom."
Džodi je u toku cele vožnje držala čelo prislonjeno uz prozor metroa. Podzemni pejzaž kojim je metro prolazio promicao je pred njenim očima strahovitom brzinom. Podeljena između čuđenja i iznemoglosti, nije više znala šta da misli. Jedno je sigurno, poludela je. Kako inače objasniti to što je pomislila da je videla svoju majku?
Oh! Nije sebi stvarala iluzije. Dobro je znala da je Grejs poginula i da je sahranjena pre deset godina. Bio je ovo samo sekundarni efekat te gadne droge. Jedna vrsta halucinacije koja joj je pomutila svest.
Ipak je sve delovalo tako stvarno. Njena majka je bila baš onakva kao u njenom sećanju: iste godine, isti izgled, isti zaštitnički i smirujući glas. Kroz glavu su joj kao usporeni film promicale slike ovog čudnog susreta, dok joj je sve jače i jače brujanje odzvanjalo u svesti. Jedno pitanje joj se bez prestanka vrzmalo po glavi. Kako je ta žena znala njeno ime i zašto ju je štitila i branila od policajaca? Džodi nije imala ni najmanju ideju oko toga i istinu govoreći više nije uopšte bila sigurna u ono što je videla, jer otkako je droga ušla u njen život, izgubila je svaku sigurnost.
Mlada devojka siđe na stanici Junion skver i uđe u metro liniju koja je vodila na sever. U vagonu koji ju je nosio ka Bronksu, neko od putnika spusti pogled na par lisica koje su bile obavljene oko njenih ručnih zglobova. Džodi zavuče ruku u džep da ih zakamuflira.
Sada su joj suze tekle niz lice i nije mogla ništa da uradi da ih zaustavi. Nikada se nije osetila tako ranjivom i usamljenom.
Žilijet gurnu vrata ordinacije doktora Goldvina.
„Sedite, gospođice Bomon."
Ona sede naspram njega. On je imao nadmoćni izgled lekara koji zna nešto što vi ne znate i koji je to smatrao dokazom svoje moći.
„Dakle?", upita Žilijet, da bi stavila tačku na ovu komediju.
Lekar pruži mladoj ženi običan list papira: rezultate analize krvi. Žilijet spusti pogled, ali ugleda samo niz brojki koje su poigravale pred njenim očima.
„Hoču li uskoro umreti?", upita ona, poluozbiljna, poluzabrinuta.
„Ne, naprotiv..."
„Naprotiv?"
„Mi radimo test na trudnoću za sve naše pacijentkinje koje su u dobu kad mogu imati dete..."
„I?"
„Vi ste trudni, gospođice Bomon."

23

Mi smo sazdani samo od onih koji nas vole i ni od čega drugog.

Kristijan Boben


Bolnica Sent Metjuz
„Gospođo, ne možete da upadate u ovaj sektor!"
Grejs Kostelo je upravo zaobišla prijemni šalter Urgentnog odeljenja. Prišla je tabli na kojoj su bili istaknuti pregledi u toku, da bi tu pronašla Semovo ime.
„Ovo mesto je rezervisano samo za osoblje!", upozoriše je dva fosila iz obezbeđenja i pojuriše za njom.
Spremiše se da je zgrabe kad ona poče da im maše ispred očiju svojom čudotvornom značkom, pa je onda zakači na rever svoje jakne.
„Policija! Tražim doktora Galovaja, hitno je!"
Koni pogleda u plan rada i obavesti je:
„Drugi sprat, sala 203."
Grejs se pope uz stepenice, preskačući po četiri stepenika i upade u prostoriju gde je Sem završavao previjanje nekog dečaka koji se pravio važan igrajući kod kuće odlomak iz šou-programa Jackass.
Videći je kako dolazi, lekar podiže pogled ka nebu, ali mu Grejs ne ostavi vremena da iskaže svoj bes: „Potrebna mi je vaša pomoć, Galovaju."
Iznenađen tim njenim zahtevom, on je pažljivije osmotri.
„Šta vam se dogodilo?", upita je on, upirući prstom na modrice koje je zadobila od udaraca pendreka.
„Ništa ozbiljno."
„Čekajte, vi krvarite..."
Začuđena, Grejs prinese ruku arkadi ispod obrve: mlaz krvi joj je tekao niz lice. Udarila je glavom o tlo kada se tukla sa policajcima, ali je mislila da nije povređena.
„Sedite, previću vam to", predloži Sem, pošto je završio sa svojim pacijentom.
Grejs skide jaknu i sede na stolicu. Sem dohvati zavoj i krenu da dezinfikuje ranu.
„Ko vas je ovako nagrdio?"
„Dvojica policajaca, ali morali biste da vidite šta sam tek ja njima uradila."
Sem ne odole sa da se ne nasmeši pred ovim naletom ponosa i u tom trenutku bolje shvati Ritelija, koji se nije nikada usudio da prizna svoja osećanja ovoj ponosnoj i neustrašivoj ženi.
„Znajte da ne morate da se pravite važni preda mnom."
„Pa dobro, potrebna mi je vaša pomoć, ali bih isto tako volela da vas ne molim na kolenima."
„Moja pomoć, za šta?"
„Da pronađem svoju kćerku."
Njen glas se beše skoro neprimetno promenio i Sem pomisli da je najzad uočio senku ranjivosti kod Grejs Kostelo.
„Vi ste ponovo videli svoju kćerku?"
„Bilo je to nenamerno: pokušala je da mi ukrade torbicu pre jedno pola sata."
„Stvarno, kakva porodica!", uzdahnu on.
Ona ga prezrivo pogleda:
„Ozbiljno je, Galovaju. Ja sam stvarno zabrinuta. Imala je onaj izraz u očima, znate..."
On se namršti:
„Kakav?"
„... onaj setni i brižni izraz kakav ponekad imaju drogirani."
„Pa kako ste mogli da je sretnete tako slučajno?"
Grejs mu do detalja ispriča okolnosti njenog ponovnog kratkotrajnog susreta sa Džodi i Sem na neki način nije mogao da se uzdrži a da se ne uzbudi.
„Zašto ne pokušate da odete da razgovarate s njom?'', predloži Sem.
Ona uzdahnu:
„Zato što sam mrtva, Galovaju, mislila sam da ćete s vremenom i vi to shvatiti."
„Imate lepu posekotinu za jednog mrtvaca", reče on dok joj je previjao ranu koju je prethodno dezinfikovao. „Biće potrebno da napravim dva šava."
Grejs nastavi dok je on pripremao materijal:
„Hoću da mi pomognete da pronađem Džodi i da vi razgovarate sa njom."
„Šta da joj kažem?"
„Pronaći ćete već nešto, imam poverenja u vas."
„Zašto ja?"
„Zato što joj je potrebno lečenje i što ste vi lekar. I takođe…"
„Šta?"
„... zato što imam samo vas, Seme. Za svakoga sam mrtva i moram to ostati. Ne smem da se mešam u život ljudi ni pod kakvim izgovorom."
Ona podiže pogled ka njemu. U njenim očima se mešala nada sa strahom da će je odbiti. U toku tih nekoliko sekundi, žena u Grejs nadvlada policajca i Sem bi dirnut tom njenom mešavinom snage i ženstvenosti.
Ali mu Grejs ne dozvoli da se uzbuđuje:
„Jao, polako", zamoli ona i trže se. „Vi to radite namerno, šta li?"
„Da, mnogo volim da vas vidim kako patite."
„Dobro, oduševljena sam što sam vam pružila vaše malo dnevno zadovoljstvo, ali sada očekujem odgovor: hoćete li mi pomoći ili ne?"
Sem ne odgovori direktno na pitanje, već nastavi da se raspituje:
„Gde sada živi vaša kćerka?"
„Da to znam, mogla bih da se odreknem vaših usluga."
„Vi ste iz policije", primeti on. „Ja sam samo lekar."
Ona ništa ne odgovori. On razmisli nekoliko sekundi, pa onda konstatova: „Ako hoćemo da pronađemo Džodi, mislim da će nam biti potre ban neko..."
Grejs se namršti. Sem izvuče iz novčanika kartu koju mu je dao Riteli i pokaza je Grejs. Njena reakcija je bila žestoka:
„Budite dobri i ostavite Marka izvan svega ovoga!"
„Slušajte, rekli ste mi da je Džodi imala par lisica na rukama. To je detalj koji ne prolazi nezapaženo. Neko će to možda prijaviti policiji i Riteli će biti u toku."
„Naravno da neće. Dobro znate da je degradiran..."
Sem je navaljivao:
„Ako ga upoznamo sa situacijom, siguran sam da će nam pomoći na bilo koji način. Bio je dobar policajac, zar ne?"
„Najbolji" odgovori Grejs bez oklevanja.
„Onda me pustite da ga pozovem. To nas neće sprečiti da i mi sami pokušamo nešto sa naše strane."
Grejs je i dalje oklevala. Sem pokuša da razbije njenu neodlučnost.
„Taj tip je lud za vama, Kostelo, ali pretpostavljam da ste vi to već znali."
Grejs ne odgovori, ali nešto zablista u njenom pogledu. Nijedne suze. Samo uočljivi delić nostalgije i žaljenja.
Sem nastavi:
„Posle vaše smrti, nešto se definitivno ugasilo u Riteliju."
„Vi mislite da ja nisam toga svesna! Nije teško okrenuti nož u rani da bih se osetila krivom. Podsećam vas da su me ubili. Ja nisam izabrala to što mi se dogodilo!"
Sem je pogleda sa sažaljenjem. Prvi put mu je Grejs delovala humano. Ona se bez sumnje nije mnogo razlikovala od njega, i da su se sreli u drugačijim okolnostima, možda su čak mogli biti prijatelji. Onda mu pade na pamet pitanje: „Ko vas je ubio, Grejs? Znate li to?"
Pitanje ostade da visi u vazduhu, lebdeći nekoliko sekundi u bolničkom vazduhu, sve dok se ne otvoriše vrata i Dženis Frimen uđe u prostoriju sa jednim pacijentom.
„Mislila sam da je ova sala slobodna.
„Završio sam", odgovori Sem, „ali će mi biti potrebno da mi uskladite radni dan."
„I ne pomišljajte", zaustavi ga Dženis, „čekaonica je prepuna i podsećam vas da ste već uzeli slobodno popodne koliko juče..."
„Nisam vam tražio ni dana odmora već deset godina otkako radim ovde!"
„Pa dobro, nastavite tako."
„Jako mi je važno" insistirao je on.
„Rekla sam vam ne, Galovaju, i imam dužnost da to sprovedeni."
Grejs poče da gubi strpljenje. Kao pristalica grubih metoda, stade između dvoje lekara i odmeri od glave do pete impozantnu šeficu odeljenja.
„Policija Njujorka. Obavljamo poverljivu istragu i mobilišemo doktora Galovaja da nam pomogne."
Džodi siđe na peron jedne od stanica Južnog Bronksa. Usne su joj drhtale, a čelo gorelo. Osećala se tako slabom da odluči da se vrati pravo kod Sajrusa, iako je vrlo dobro znala da je to greška. Nije imala novca i on će sigurno ponovo početi sa svojim zahtevima. Ali to je tako kada ste u krizi: više uopšte ne pripadate sebi. Pripadate unutrašnjem đavolu koji vam proždire trbuh i neprekidno vas muči. I tu više ništa ne mogu da učine ni volja ni razum.
Džodi prođe kroz dvorište okruženo oronulim socijalnim zgradama, a zatim preseče nekim pustim terenom okruženim bodljikavom žicom. Od pre nekoliko godina neka mesta su obnovljena zahvaljujući sredstvima iz javnih fondova, ali to nije bio slučaj sa četvrti Hajd Pirs. Mediji su se prosto utrkivali i prosto kao da je bilo pitanje bontona ko će više da stavi akcenat na kreativni duh kvarta i napore njegovih stanovnika da se stvori klima sigurnosti. Južni Bronks je ipak još uvek ostao jedan od najsiromašnijih krajeva u zemlji. Ljudi koji su tu živeli bili su na lošem glasu, i ako ste imali želju da napravite malu šetnju, bilo je bolje da izaberete neko drugo mesto.
Kao da ju je vukla neka zla sila, stiže do bloka gde je živeo Sajrus. Na fasadi jedne zgrade bio je nacrtan mračni grafit na kojem je prikazan neki zatvorenik iza rešetaka koji gleda golubicu kako leti. Ispod, obaveštenje šablonskim slovima: 'Pakao je kad više nema nade! Lep slogan koji nikada nikoga nije odvratio od drogiranja...
Kada Džodi ulete na stepenište, susrete jednu od Sajrusovih mušte rija, fantomsku priliku, mršavu i prekrivenu krastama, koja je nekada bila žena, ali koja sada više nije ličila ni na šta.
'Još ima vremena da se ne popneš, znaš..prošaputa joj neki glas u glavi. Bilo je to neko odvratno mrmljanje, ružno kreveljenje koje se naslađuje njenom patnjom i koje ona nije bila u stanju da kontroliše. Ali to je bilo tako: i osećaj krivice je činio sastavni deo mučenja.
'Plašiš se, zar ne?', upita je glas. 'Znam da se plašiš', potvrdi joj glas.
Džodi se borila da ga ne sluša. Pela se uz stepenike kao automat, trudeći se da više ne razmišlja. U svakom slučaju nije više imala snage da se bori. Bilo joj je hladno, toliko hladno da je želela da se obmota ćebetom i zauvek zaspi.
Ali joj onaj glas nije dozvoljavao da diše...
'Ti si rob, znaš li to? Prljavi drogirani rob.'
Stiže pred Sajrusov stan. Začu onu nepodnošljivu muziku, koja je bila toliko jaka da je izgledalo da izaziva podrhtavanje vrata.
'Imaš utisak da si već mnogo patila, zar ne? Ali ako gurneš ova vrata, napravićeš korak više ka ponoru.'
Džodi zastade nekoliko sekundi, kao da želi da se uveri da li je još uvek gospodar svoje sudbine.
'Hajde, idi, uđi unutra', podsticao ju je glas. 'Ali će sve biti još gore nego što možeš da zamisliš, veruj mi.'
Želela je da pritisne dugme i da tako ućutka svoje patnje. Oseti kako joj noge klecaju i poslednjim naporom zakuca na vrata: „To sam ja, Sajruse!"
Začu se buka reze kad je Sajrus gurnu. Onda se vrata otvoriše, on uvuče Džodi u prostoriju, a njoj se učini kao da je pala u provaliju.
Idući jedno pored drugog, Sem i Grejs su se uputili avenijom u kojoj se nalazila bolnica. Sem je mobilnim telefonom uveliko razgovarao sa Ritelijem. Hteo je da sazna da li je policajac imao skorijih vesti o Džodi.
„Šta se to vas tiče?", oprezno upita Riteli.
„Zato što mislim da je Džodi u opasnosti."
„Ta mala je u opasnosti već deset godina: otkako je izgubila majku."
Senka tuge zamagli pogled Grejsi, koja je pratila razgovor pomoću slušalice.
„Znate li gde ona stanuje?", upita Sem.
„Pobegla je iz doma za mlade delinkvente pre šest meseci", objasni policajac. „Od tada ju je teško lokalizovati. U poslednje vreme je primećena u blizini Južnog Bronksa, ali ja nemam tačnu adresu, a teško je tamo i u patrolu nasumice."
„Slušajte: Džodi su jutros zamalo privela dvojica policajaca."
„Na kom mestu?"
„Pored Ist Vilidža. Baš je krenula da im pobegne, ali je jedan od njih dvojice počeo da joj stavlja lisice."
„Zaboga, kako vi sve to znate?"
„Nije važno, Riteli."
„Vi ste je ponovo videli, zar ne?"
„Koga?"
„Tu ženu koja se izdaje za Grejs, ponovo ste je videli?"
Sem uputi upitni pogled prema Grejs, ali ona odmahnu glavom i dade mu znak pokretom ruke da završi razgovor.
„Moram da završim razgovor, Riteli. Nazovite me ako budete imali kakvih informacija."
Taksi je upao u saobraćajnu gužvu. Sva nestrpljiva, Žilijet zamoli vozača da je ostavi u blizini Mari Hila. Ići će brže pešice, a ledeni vazduh će joj možda pomoći da razbistri misli.
Još uvek u šoku zbog saznanja da je trudna, nije uspevala da smiri uzbuđenje. Ako joj je srce govorilo da uživa u svojoj sreći, razum joj je savetovao da je bolje da se ne zanosi.
Pomisli na sve ono što je preživela poslednjih dana. Zaista postoje trenuci kada se sve u životu ubrza. Ovo dete je začeto pre nedelju dana, u noći snežne nepogode, sa čovekom koga je poznavala tek nekoliko sati.
Pokuša da sredi misli. Da li je ovo bio dobar trenutak za rađanje deteta? Sigurno ne. U mislima je uvek sebi govorila da će postati majka kada bude imala stalni posao, svoj stan i da će živeti u braku. Ali zašto da ne sačeka da dođe kraj bedi u Africi ili da se pojavi novi Mesija, pa da onda rodi dete?!
Naravno, bila je bez novca i njen život nije bio neki model stabilnosti. Naravno, svet je bio haotičan i planeta je pucala od zagađenja, ali kakvog bi smisla imao njen život bez dece?
Sada su joj se po glavi vrzmala dva pitanja. Da li da kaže Semu da je trudna i kako će on na to reagovati?
Jedan auto, koji je pokušavao da sebi prokrči put, okrznu je uz zvuk sirene i vozač je žestoko opsova. Da bi bolje pazila da ne strada u toj gužvi, zavuče ruku u torbu i napipa naočare. Baš u trenutku kad ih je stavljala, spazi Sema na drugoj strani ulice. Puls joj se ubrza. Spremi se da ga pozove i da mu da znak, kad shvati da je on u društvu neke žene. Najpre nije bila u mogućnosti da je jasno uoči. Podnevno sunce je padalo na ulicu preko puta nje tako da joj je udaralo u oči. Žilijet se pomeri da detaljnije osmotri Grejs. Bila je krupna, crnomanjasta, visoka, u čizmicama sa visokim petama. Farmerke priljubljene uz njene vretenaste butine i dobro skrojena kožna jakna davali su joj izgled koji je u isto vreme bio zavodljiv i opušten.
Da bi ostala neprimećena, Žilijet odustade od prelaska ulice i prikri se iza izloga neke prodavnice peciva.
Ko je bila ta žena? Koleginica sa posla? Prijateljica? Ljubavnica?
U sekundi sva radost vezana za buduću trudnoću nestade i ustupi mesto teškoj melanholiji.
Uprkos tome što se trudila, Žilijet nije uspevala da otrgne pogled sa one koju je već smatrala rivalkom. Izgledalo je kao da su Sem i ona povezani nekom čudnom bliskošću. Oboje su žustro razgovarali. U jednom trenutku žena položi ruku na lekarevu podlakticu i pozva ga da uđu u neki kafić. Kako su seli za sto blizu ulaza, Žilijet je mogla da ih posmatra kroz prozor izloga.
Bilo je prosto čudno kako ova žena privlači svetlost. Zračila je. Imala je nešto nedokučivo, ličila je na Ketrin Zitu-Džouns, a s druge strane na girl next door koja je odisala poverenjem. U svakom slučaju, bila je to jedna prava Njujorčanka, Žilijet je u to bila sigurna. Naslućivala je da je harizmatična, jakog karaktera. Tip žene sposobne da uzme sudbinu u svoje ruke. Žilijet se za trenutak zapita zašto je osetila taj bes i strah. Bez sumnje zato što je ta žena bila bolja od nje: viša, lepša, dobro se osećala u svojoj koži. Videći je sa Semom, sve sumnje koje je imala u vezi sa svojim moćima zavođenja pokazaše joj se kao tačne.
Da li je to zbog ljubomore? U svakom slučaju, bilo je to pravo mučenje. Tako bi volela da ima poverenja u Sema, a istovremeno je vrlo dobro znala da joj nedostaje poverenja u samu sebe.
Onda, da bi se smirila, pomisli na poruku koju joj je snimio na magnetofonu, na kartu koju joj je jutros napisao, na poslednje časove pune strasti koje su proveli zajedno.
Ali to ne smiri njene muke.
Dok su sedeli za stolom pored prozora, Sem i Grejs su razmišljali šta bi mogli da urade da pronađu Džodi.
„Ako se vaša kćerka drogira, sigurno je već boravila u nekoj bolnici ili u centru za lečenje."
„Mislite?"
„Na urgentnim odeljenjima prihvataju mnoge narkomane koji su se predozirali i one koji su u potrazi za metadonom. Mogao bih da pregledam prijemne dosijee i da vidim da li je sačuvan neki trag od Džodi."
„Imate li pravo da to uradite?"
„Teorijski ne. Ali mogu da pokušam da okrenem neke telefone. Poznajem lekare u većini bolnica: neke sam sretao u humanitarnim misijama u Africi i na Balkanu. Tako sam stvorio neke veze: ako budem insistirao, oni neće odbiti da mi pomognu."
„To je vrlo dobro, ali treba ići redom. Mark je rekao da je Džodi viđena kako tumara po Južnom Bronksu."
„OK, zovem službu obaveštenja da dobijem brojeve bolnica u toj oblasti."
„Ne? Nikakvog traga od neke Džodi Kostelo? Jesi li siguran? Pa dobro, zahvaljujem ti se u svakom slučaju."
Sem završi razgovor. Upravo je obavio peti poziv bez uspeha. Ipak, polagao je velike nade u razgovor sa Aleksom Stiplom, lekarom koga je sreo u Nigeriji prilikom poslednje akcije vakcinisanja protiv poliomijelitisa. Stipl je bio šef internog odeljenja na Urgentnoj službi Maunt Krauna, najveće bolnice u Bronksu i Sem je stvarno verovao da će pronaći put do Džodi ako pozove tamo.
Pročita pravo razočarenje na Grejsinom licu i pokuša da je smiri:
„Uspećemo", izjavi on, „siguran sam da će se sve završiti tako što ćemo pronaći Džodi."
Da bi joj dokazao svoju želju, poče da ukucava neki drugi broj, a za to vreme mu zazvoni mobilni.
„Galovaj" reče on.
„Sem. Ovde je Žilijet..."
„Hteo sam da te pozovem u više navrata, ali nisam imao broj. Onda, kako je proteko tvoj lekarski pregled?"
„Prilično dobro."
„Gde si ti?"
„Na Park aveniji. Mogu li doći da te vidim? Ili bismo možda mogli da ručamo zajedno..."
„Slušaj, baš bih voleo, ali ne mogu. Sve je prepuno zbog ove epidemije gripa. Ljudi su čuli kako se na televiziji govori o ptičjem gripu i sve su pomešali. Treba ih smiriti. U frci sam na urgentnom do četrnaest sati, zatim nastavljam sa pregledima."
„Gde si ti?"
Sem je oklevao. Nije hteo da laže, ali nije bio trenutak da joj priča o Grejs Kostelo. Sve će joj ispričati, ali kasnije, kada bude siguran da je pretnja iza njih.
„Gde sam? Pa dobro, na poslu."
„U bolnici?"
„Da, u bolnici", odgovori on nevoljno.
Grejs mu uputi čudan pogled, kao da želi da ga upozori na nešto.
„Šta si radio kada sam te zvala?"
„Bio sam sa jednom od mojih pacijentkinja", odgovori on, „devojčicom od šest meseci."
„Od čega boluje?"
„Od bronhiolitisa. To je bronhitis koji napada male bebe i koji…"
„Znam šta je bronhiolitis. Kako se zove tvoja pacijentkinja?"
„Eh... Maja. Slušaj, glas ti čudno zvuči, Žilijet. Jesi li sigurna da je sve u redu?"
„Ne, nije sve u redu."
„Zašto?"
„Zato što me lažeš."
„Ma ne", branio se on.
„TI ME LAŽEŠ!" povika ona i udari dva puta dlanom ruke po izlogu kafića.
Svi gosti se trgoše i u isto vreme kad i Sem pogledaše kroz zastakljeni izlog.
Žilijet je stajala tu, iza staklenog zida. Sem je pogleda, sav zbunjen. Ona promrmlja nešto i čitajući joj sa usana, nasluti poruku: I dont trust you anymore.[9]
Lekar ustade i trčeći izađe iz kafića. Ali Žilijet poče da beži. On pokuša da je zadrži.
„Sačekaj me, molim te!"
Mlada žena potrča prema kolovozu i poče da maše rukama da pozove neki taksi.
„Žilijet! Saslušaj me, u redu je. Pruži mi barem mogućnost da ti objasnim!"
Taksi se zaustavi pored Francuskinje, koja se uvuče u njega a da ne pogleda Sema. Lekar je trčao pored auta, neprestano udarajući u staklo prozora. Onda taksi ubrza i izgubi se u saobraćajnoj gužvi.
„Sranje!" izusti Sem, sav ojađen.
Kad se vrati nazad u kafić, ugleda Grejs kako širi ruke u znak nemoći.
„Žao mi je, Galovaju."
„Sad je dosta!"
Hteo je da nešto doda kad mu zazvoni telefon. On se odmah javi, uveren da ga zove Žilijet.
„Slušaj, draga, mogu da ti objasnim! U svakom slučaju, uopšte nije ono što misliš..."
„Potpuno ti verujem", odgovori glas Aleksa Stipla, „ali nisam siguran da sam ja taj koga pokušavaš da ubediš..."
„Aleks? Izvini, stari moj, zamenio sam te sa... nekim drugim."
„Žene!" uzdahnu Stipl. „One nam na kraju potpuno oderu kožu, a?"
„Da", prihvati Sem i dobaci Grejs mrk pogled, „ne možeš da veruješ koliko si to dobro rekao..
„U svakom slučaju, ako te to još uvek interesuje, pronašli smo trag Džodi Kostelo."
„Stvarno?", odgovori Sem, podižući palac u pravcu Grejs.
„To je oduzelo malo više vremena, zato što je nismo lečili, ali je pre tri meseca pratila neku prijateljicu koja se opasno predozirala. Imam jednu adresu ako te interesuje."
„Samo napred", reče Sem dok je uzimao hemijsku olovku iz unutrašnjeg džepa jakne.
Kao neki srednjoškolac, zapisa na dlanu ruke podatke koje mu je diktirao njegov prijatelj. Sem mu se zahvali i završi razgovor. Konačno da je doživeo i malo radosti.
„Idemo", predloži on, okrenuvši se ka Grejs. „Moj auto nije daleko, ali sa svim ovim saobraćajem, bolje da požurimo."
Sem je hodao odlučnim korakom ka parkingu bolnice. Pretekao je Grejs dobrih desetak metara, kad se ona umeša:
„Jedno malo pojašnjenje, Galovaju!"
„Kakvo?"
„Budite uvereni da jako cenim vašu pomoć", reče ona dok ga je pristizala, „ali iako mi pomažete, to neće ništa promeniti."
„O čemu pričate?" reče on i namršti se.
„Ja sam ovde da odvedem Žilijet sa sobom i to neće ništa promeniti, shvatate li?"
On nekoliko sekundi ništa ne odgovori, kao da još uvek nije verovao u tu priču, uprkos zabrinjavajućim elementima koji su se nagomilali. Grejs ga je zbunjeno posmatrala, kao da je bila hipnotisana njegovom energijom. Ovaj tip ovde imao je nešto dirljivo u svojoj tvrdoglavoj želji da učini dobro.
„Požurite, idemo da pronađemo vašu kćerku", samo reče, podiže ruku i pokaza na svoj sat kako bi Grejs shvatila da je vreme da krenu.
Sadistički osmeh ozari Sajrusovo lice. Džodi je stajala ispred njega i preklinjala ga da joj nešto da. Bilo šta: pilule, krek, heroin... Nije imala novca, ali je mogla da plati drugačije.
Diler je likovao. Oduvek je znao da će mu Džodi jednog dana doći na milost i nemilost. Tako je to sa drogom: devojke se u početku drže na visokoj nozi sa tom njihovim bahatošću, a kada stvarno upadnu unutra, vraćaju se puzeći, bacaju dostojanstvo pod noge i spremne su da urade bilo šta.
Mora se priznati da je mala Džodi, začudo, bila dobro građena. Možda malo mršava zbog svih tih svinjarija koje je gutala, ali ipak dobro građena.
Retko kad je bio toliko uzbuđen. Nije osećao ni samilost ni sažaljenje za tu devojku koja je bila u velikoj frci. Sajrus je živeo u svetu u kojem su postojali samo odnosi sile. Ali pre nego što pređe na ozbiljne stvari, malo će se zabaviti sa njom. Naredi joj da sedne na otoman i da skine vojničku jaknu koju je imala na sebi. Kako se svlačila polako, on joj priđe i pocepa joj pulover, vukući je za kragnu u obliku slova V.
„Pokaži mi tvoj mali pirsing!"
Ona se onda odjednom trgnu i njeno mrtvilo preraste u agresivnost. Kriknu i pokuša da se istrgne. Ali se Sajrus baci na nju i čeličnom pesnicom je zgrabi za vrat.
„Ne tako brzo, Bejb-o-rama."
Džodi se gušila. Uzaludno je pokušavala da se istrgne. Mladi crnac poče da je davi jednom rukom, stežući je palcem i srednjim prstom oko dušnika. Džodi je ponestajalo daha. Oseti kako joj zbog naleta krvi bubnji u ušima. Sajrus steže još jače i Džodi pomisli da se onesvestila. On to iskoristi da je izbaci iz ravnoteže i da je obori na pod. Odjednom se nađe iznad nje i opkorači je s leđa. Oseti kako ga obuzima novi nalet želje, ali Džodi poče da se migolji sa takvom energijom da ga je naterala da upotrebi svu svoju snagu i koncentraciju.
„Budi mirna!"
Stavi joj kolena na kičmu kako bi je učinio nepokretnom, što mu nije bilo teško pošto je bio duplo teži od nje. Zatim joj izvrnu ruku i povuče je unazad. Nešto kvrcnu i Džodi ispusti bolan krik.
„Začepi gubicu!" zaurla on i zalepi joj šamar koji je mogao da uspava i kečera.
Džodi udari glavom o pod i učini joj se da gubi svest. Udovi joj se zategoše i svi mišići ukočiše kao da ulazi u kataleptičku krizu. Sajrus to iskoristi da joj strgne maramu koju je držala oko glave i zavuče joj je u usta.
Kada je povratila svest, Džodina usta bila su zapušena i bila je čvr sto vezana. Sajrus je silazio niz neke stepenice i nosio je na ramenu kao običan džak cementa. Kad je stigao u dvorište, otvori gepek poslednjeg modela leksusa, nemilosrdno baci Džodi unutra i sede na sedište vozača.
Dok je vozio, izvuče iz džepa mobilni telefon i ukuca broj da najavi svoj dolazak.
„Imaš li ono što sam ti tražio?" upita neki glas.
„Da, gospodine", odgovori Sajrus.
Onda završi razgovor.
Diler zamahnu rukom, a licem mu pređe bolna grimasa: ova mala glupača ga je izgrebala do krvi i oderala mu desetak centimetara kože. Trebalo je da je dobro izdeveta i da odmah posle toga odradi svoj posao. Sve to je zaslužila.
To što se zaustavio nije bilo zbog simpatije prema Džodi, već samo zato što je za nju predvideo neke druge razonode.
U svakom slučaju, sa mesta gde ju je vodio, malo njih se vratilo.

24

Zlo koje ljudi čine živi posle njih. Dobro je često pokopano sa njihovim pepelom.

Šekspir


Sajrus je sedeo za volanom svog bolida i punom brzinom vozio kroz blokove Hajd Pirsa. Hteo je da što brže završi sa ovim poslom. Da je imao izbora, više bi voleo da bude negde drugde, ali kada vam Lešinar zatraži uslugu, bolje je da ne oklevate da je izvršite. Barem ako mislite da neko vreme produžite vaš boravak tu dole...
Lešinar se u stvari zvao Klarens Sterling. Rukovodio je velikim delom šverca droge u Južnom Bronksu i skoro sva droga koju je preprodavao Sajrus poticala je iz njegovih zaliha. Sterling je u početku bio samo likvidator koji je nudio svoj talenat onome ko ponudi najviše novca. Onda je iskoristio krvavi obračun između dve rivalske bande da se ubaci u poslove.
S vremenom je zbog svoje surovosti i načina na koji je nemilosrdno eliminisao svoje neprijatelje zaslužio nadimak Lešinar, iako se niko nije usuđivao da ga izgovori pred njim. Naravno, nasilje čini sastavni deo ove vrste biznisa, ali Klarens Sterling je tome dodao dodatnu dozu bru talnosti.
Istina je da je voleo da izaziva patnju. Stvorio je deo legende o sebi kad je jednog dilera, koji je pokušao da ga zaobiđe u poslu, zakucao za bilijarski sto: Dva udarca čekićem po ručnim zglobovima, a sa još dva mu je razbio nožne članke. Ali to nije bilo njegovo jedino oružje, Svedoci su pričali da je u drugim prilikama koristio razne metode mučenja i sakaćenja, kao i jednu običnu kuglu u glavu, koja je završavala posao.
U poslednje vreme se to nasilje, izgleda, pojačalo. Šuškalo se da je Lešinar bolestan i da više ne vlada sobom (ukoliko je ikada bilo ikakvog reda u iskrivljenom umu kao što je njegov).
Kada je pre nekoliko dana Sajrus preuzeo isporuku novopristigle količine heroina, Sterling je izrazio nameru da pronađe neku devojku za nešto posebno. Sajrus nije hteo da zna za to što je čuo tamo od Lešinara i dobro se čuvao da ne postavlja nikakva pitanja. Ali kada mu je na kraju posete Lešinar otkrio svoj zahtev, on je odmah pomislio na Džodi.
Sajrus uspori i uputi se ka maloj aleji koja je gledala na niz skladišta koja su nedavno obnovljena. Diler se zaustavi ispred jedne garaže, kratko zatrubi sirenom automobila da najavi svoje prisustvo, a zatim dade znak u kameru za nadzor, smeštenu iznad samog ulaza.
Živahno, baš kako će i završiti, pomisli kad začu kako Džodi udara nogama po gepeku pozadi. Za nekoliko sekundi se podigoše automatska vrata i leksus se uputi ka betonskoj rampi koja je vodila na donji nivo.
Sajrus poče sa izvršenjem naloga koje je dobio. Otvori gepek, zgrabi Džodi za kosu i prisili je da ga sledi.
„Sajruse, molim te. Ne..."
„Začepi!"
Džodi pokuša da se istrgne, ali joj je bila slomljena ključna kost i svaki nagli pokret oživljavao je bol.
Pređoše preko malog, slabo osvetljenog parkinga, a zatim je diler odvede u jednu dugačku i usku prostoriju, gde je primora da sedne u fotelju koja je podsećala na zubarsku stolicu. Tu joj priveza zglobove ruku za naslon fotelje, pa joj onda zapuši usta izolir-trakom.
Sajrus požuri da po završenom poslu napusti prostoriju ne časeći ni časa.
U trenutku dok je gasio svetlo, baci poslednji pogled na mladu devojku, ubeđen da je nikada više neće videti.
Mark Riteli zaustavi auto ispred glavnog ulaza sedišta Njujorške policije.
„Ne možete da parkirate ovde!", upozori ga mladi policajac u uniformi.
„Znaš šta, sinko? Ne samo da ću ostaviti moj auto ovde, nego ćeš mi ga ti pričuvati."
Onda preskoči nekoliko stepenika, ali zastade kada ga policajac upozori: „Narediću da se vaša kola sklone."
Riteli se vrati nekoliko koraka unazad i stade ispred policajca. Ovaj je bio za glavu viši. Bio je to jedan od onih mladih novajlija, lepe njuške i atletski građen, koji je Riteliju više ličio na nekog striptizera nego na pravog policajca.
„Ti ama baš ništa nećeš skloniti odavde, sinko."
„Je li to pretnja, policajče?"
„O da", odgovori Riteli, zgrabi ga za vrat i stade da ga jako steže. „Ako ovaj auto bude pomeren samo dva milimetra kada budem izašao, razbiću tu tvoju malu njušku, i to tako da će se sakupiti dovoljna količina krvi da se cela ova zgrada oboji u crveno. Da li je to dovoljno jasno formulisano kao pretnja?"
„Hrrg... ja... mislim da jeste."
„Kako to, ti misliš?" upita on, pojačavajući pritisak.
„To je... vrlo... jasno", nekako s mukom izgovori mladi novajlija, dok mu se crnelo pred očima.
Riteli naglo popusti stisak.
„Vidim da smo se razumeli."
Ulete u upravnu zgradu, ne osvrćući se iza sebe. Nije nosio uniformu, ali mu je iskustvo omogućavalo da izbegne kontrolu na prijemnom šalteru. Zaobiđe lift i hitrim korakom poče da se penje uz stepenice. Najzad stiže na sprat na kojem se nalazila kancelarija Džeja Delgadila, šefa patrolne službe Njujorške policije.
Riteli se nekad dobro znao sa njim. U početku karijere, obojica su bili mladi i sjajni detektivi. Onda su im putevi krenuli različitim pravcima. Riteli je utonuo u samački i nezavistan život, dok je Delgadilo za to vreme brzo savladavao sve stepene policijske hijerarhije.
Nošen snagom političke ambicije, nije krio svoju nameru da postane prvi Latinoamerikanac gradonačelnik Njujorka.
Riteli je bio čovek s misijom, i zato pređe sve prepreke sve do vrata kancelarije svog starog prijatelja.
DŽEJ DELGADILO ŠEF PATROLE

Sekretarica pokuša da ga spreči:
„Ne gospodine, ne možete."
Ali Riteli uđe u prostoriju bez najave.
Delgadilo je razgovarao sa dve osobe. Nezadovoljan zbog ovog upada, žučno je reagovao:
„Mark, ne možeš tek tako da upadaš u moju kancelariju. Molim te da izađeš!"
„Daj mi tri minuta, Džej, važno je."
U drugim prilikama, Delgadilo ne bi oklevao da pozove obezbeđenje, ali se plašio Ritelijevih nepredvidivih reakcija i više je voleo da ne rizikuje.
„Gospodo, molim vas da me izvinite", zamoli on svoje sagovornike.
Kada ostadoše sami, dva čoveka započeše žučnu diskusiju.
„Šta opet hoćeš, Mark?"
Riteli ga u nekoliko reči upozna sa situacijom. Objasni mu da je u potrazi za Džodi Kostelo i zamoli da ga prioritetno obaveste ako neko prijavi mladu devojku sa parom lisica na desnoj ruci.
„Ne dolazi u obzir!", odgovori odlučno Delgadilo. „Ti si sada samo običan policajac u patroli, Mark. I pored svih gluposti koje si počinio u poslednje vreme, nisi više u poziciji da bilo šta zahtevaš."
Pusti da prođe nekoliko sekundi, pa onda dodade:
„Ako baš hoćeš da čuješ moje mišljenje, morao bi da budeš zadovoljan što još uvek imaš posao."
Riteli uzdahnu. U trenutku požele da se baci na Delgadila i da ga zvekne pesnicom u njušku. Ali pomisli na Džodi i savlada se.
„Ovaj razgovor je završen", odlučno preseče Delgadilo i pokaza mu na vrata.
Umesto da krene prema izlazu, Riteli se još više primače radnom stolu svog nadređenog.
„Slušaj, Džej, u životu postoji samo politika. I ti si dobro poznavao Grejs. A koliko se sećam, nas dvojica smo bili prijatelji..
„To je istina", priznade Delgadilo, „bili smo prijatelji, ali to je bilo nekada, pre nego što si postao obična krpa."
„Prestani, Džej."
„Znaš, Mark: ti si jedan slabić, a ja ne mogu da podnesem tipove kao što si ti. Vi ste sramota ove policije i kad se odlučimo za veliko spremanje u ovoj kući, ti ćeš biti prvi koji će biti otpušten."
Riteli učini jošjedan napor da se savlada. Naslućivao je da Delgadilo pokušava da ga slomi. Umesto da se baci na kolena, stade pored velikog prozora koji je gledao na aveniju.
„Vidiš li onu zgradu u crvenom mermeru, tamo?"
„Da."
„Iza nje je jedno dvorište sa asfaltiranim terenom, na kojem momci igraju basket."
„Pa šta onda?", upita Delgadilo razdraženo.
„Onda", odgovori Riteli, gledajući ga pravo u oči, „ako odložimo oružje i značke i odemo da se u tom malom dvorištu razjasnimo kao muškarac sa muškarcem, ti vrlo dobro znaš ko će biti jak, a ko slabić..."
„Da idemo da se tučemo u nekom malom dvorištu! Da se razjasnimo kao 'muškarac sa muškarcem'!" poče da se ruga Delgadilo. „Pa osvesti se, Mark! Šta ti umišljaš, gde se nalaziš? U nekom filmu? Završeno je sa svim tim. Odslužio si svoje."
Riteli odmahnu glavom:
„Ti misliš da je završeno, zato što nisi više na terenu, zato što nosiš armani odela i zato što misliš da si postao neko važan."
„Žao mi te je."
„Ti mene žališ? Vrlo dobro. Dozvoli da te podsetim na nešto: sećaš li se provale kod zlatara na Brodveju, kada su nas obojicu hitno pozvali?"
„Vidim na šta ciljaš..."
„Sećaš li se kako si se osećao kada ti je jedan od dvojice provalnika prislonio pištolj na potiljak? Ja sam siguran da se toga sećaš. Čak sam siguran da ti to još sanjaš noću. A toga dana si bio vrlo zadovoljan što sam ja bio sa tobom.
„Slažem se", priznade Delgadilo, „spasao si mi život pre petnaest godina, tako što si ubio tog lopova, ali vršio si svoju dužnost i ništa više. I ako hoćeš baš sve da znaš, bez moje intervencije ti bi već odavno bio otpušten. Dakle, mislim da sam već platio svoj dug, Mark."
„Preostaje ti još jedna uplata", insistirao je Riteli. „I to poslednja, imaš moju reč: ako mi pomogneš još ovaj put, nikada više ti neću ništa tražiti."
Delgadilo prekrsti ruke i lagano sede na svoju stolicu, uzdišući. Nastavi da razmišlja još desetak sekundi, pa onda preseče: „OK, daću instrukcije", reče on i dohvati telefon. „Ako neka patrola nešto o Džodi Kostelo, bićeš prioritetno obavešten i imaćeš odrešene ruke da delaš."
„Hvala, Džeje."
„Ali postoji jedan uslov: zauzvrat, u ponedeljak ujutro hoću tvoju ostavku na mom stolu. To ti je: uzmi ili ostavi."
Riteli nije očekivao ovaj poslednji udarac. Da da ostavku! Šta će biti s njim ako se povuče s posla? On koji je već skoro sve izgubio. Ipak podnese šok ne trepnuvši.
„Vrlo dobro, imaćeš je."
„Tvoju ostavku, tvoje oružje i značku", pojasni Delgadilo.
Sem napusti Istočni Harlem i uputi se na Trajboro bridž, kako bi stigao do Bronksa. Grejs ga upozori:
„Ako pronađemo Džodi, ne bi joj trebalo pričati o meni ni pod kakvim izgovorom, razumete li?"
„To će biti teško..
„Znam, ali potrudite se da je pregledate i da je ubedite da se podvrgne terapiji za odvikavanje od droge."
Sem odmahnu glavom:
„Pa kako ću opravdati svoju intervenciju? Džodi je krhka mlada devojka u osetljivim godinama, i neće prihvatiti da neko nepoznat upada u njen život i daje joj lekcije iz morala."
„Ako ste to vi, prihvatiće. Vi imate to nešto u sebi što uliva poverenje i vi to dobro znate."
Napolju su oblaci zamenili sunce i nekoliko pahulja snega pade tu i tamo po vetrobranu. Grejs pritisnu dugme i uključi grejanje. Unutrašnjost automobila navede je na pomisao da se nalazi na nekoj luksuznoj jahti, sa svom tom kombinacijom drveta, kože i high-tech tehnologije. Po dvadeseti put sa zebnjom pročita adresu koja je bila označena kao ona na kojoj stanuje njena kćerka.
„Slušajte, Galovaju, ta adresa koju imamo nalazi se u Hajd Pirsu. To je kraj koji može biti opasan, pa vas molim da to imate na umu."
Sem zakratko skrenu pogled sa druma i shvati da mu Grejs pruža svoj glok.
„Mislio sam da sam vam uzeo oružje", začudi se on.
„Dobar policajac uvek ima zamenu. Hajde, uzmite to."
Lekar odbi:
„Mrzim oružje."
„Prestanite sa tim vašim pridikama: kada se oružje dobro upotrebi, može da spase živote."
„Nećete me ubediti. Kada sam poslednji put uzeo pištolj u ruke, to se loše završilo."
„Kako to?"
„Ubio sam čoveka."
Grejs napravi iznenađeni pokret. Za trenutak oboje zaćutaše. Grejs onda shvati da Sem govori istinu.
„Kada je to bilo?"
„Pre desetak godina u Bedford-Stajvesandu."
„Poznajem taj kraj."
„Tamo sam odrastao sa Federikom. Ona je dugovala novac dileru iz kraja, nekom Dastfejsu, koji je zakazivao sastanke u jednoj staroj crackhouse."
„I vi ste išli da ga pronađete...", nasluti Grejs.
„Sakupio sam jedan deo sume i mislio sam da će ga to smiriti, ali sam pozajmio oružje od jednog druga, za slučaj da…"
Grejs ga preduhitri:
„Vi ste ubili dilera?"
„Ne."
„Ipak ste mi rekli da..."
„Nisam ubio njega."
„Koga onda?"
Sem poče da trepće, ćuteći. Odjednom oseti da ga obuzimaju gro znica i uzbuđenje, kao da ponovo preživljava tu scenu, skoro fizički.
„Kada sam ušao u tu crack-house, niko me nije očekivao. Dastfejs se raspravljao sa jednim klijentom: bio je to neki tip sa kačketom koga sam video samo s leđa. Ton razgovora između dva čoveka se vrlo brzo zaoštrio i Dastfejs je izvadio pištolj."
„Šta ste vi uradili?"
„Znao sam da će pucati. Onda sam mu zapretio svojim oružjem da bili ga zastrašio. Napetost je bila ogromna. Zatvorio sam oči i metak je krenuo. Više čak i nisam siguran da li sam zaista pritisnuo obarač. Sve što znam jeste to da, kad sam otvorio oči, nije bio mrtav Dastfejs, već taj drugi čovek koga je diler iskoristio kao živi štit."
„To je baš gadna priča", priznade Grejs.
„Nema dana a da na to ne pomislim. Taj čin je na neki način upropastio moj život. Nikada neću imati mira sa tim..."
On spusti prozor na autu da udahne malo svežeg vazduha, pa onda dodade:
„Eto zašto neću da uzmem vaše oružje."
„Razumem, Seme, razumem."
Džodi je utonula u mrak koji ju je užasavao i cvokotala od straha. Pokuša da se odveže, ali ju je Sajrus čvrsto vezao čeličnom žicom koja joj se uvlačila u meso svaki put kada bi napravila neki pokret. Krpa kojom su joj bila zapušena usta presecala joj je disanje i sprečavala je da vrišti. Čak i da je mogla da vrišti, ko bi je čuo?
Pokuša da povrati dah kad začu korake. Odjednom joj jeza prođe celim telom. Koraci su se približavali, kao da je neko silazio niz metalne stepenice. Džodi se svom snagom molila da se vrata ne otvore, jer je znala da ko god uđe može samo da joj nanese zlo.
Olupina od vrata podiže se uz škripu gvožđurije i prostoriju osvetli bleda svetlost iz neke prašnjave staklene kugle.
U dovratku je stajao neki čovek. Njegova ogromna i ispošćena silueta isticala se na svetlu. Džodi oseti da joj se ledi krv u žilama. Čovek se uputi ka njoj. Uprkos mršavosti, telo mu je bilo mišićavo i čvrsto. Imao je obrijanu glavu, depigmentiranu kožu i tetovažu u boji na izduženom i golom vratu, koja je pristajala njegovom žalosnom nadimku.
Klarens Sterling, Lešinar.
Džodi je kao i većina ljudi iz kvarta znala za njegovu reputaciju, ali nikada nije pomislila da će im se putevi ukrstiti. Šta je Lešinar hteo od nje? Poče da kruži pogledom na sve strane kao progonjena zver u potrazi za izlazom za bekstvo, ali je u prostoriji bio samo još jedan sto pored fotelje na kojoj je bila vezana.
Sterling je nosio neki čelični kovčežić koji stavi na sto. Primače se tik do devojke i uputi joj pogled zombija. Njegova mlečnobela koža, prošarana sivim, sedefastim tonovima, činila je da izgleda poput duha.
Džodi je želela da vrišti, ali nije mogla da ispusti nijedan zvuk. Onda joj Lešinar grubo izvuče krpu kojom su joj bila zapušena usta.
„Hajde: vrišti, plači, volim to."
Džodi skrenu pogled i zajeca.
Klarens otvori kovčežić daproveri njegov sadržaj: nekoliko špriceva, bočica i hirurških noževa svih veličina.
Bio mu je potreban ceo minut da napravi izbor i kada se okrenu ka Džodi, držao je u ruci špric ispunjen nekakvim žućkastim rastvorom.
Ona se sagnu da ga izbegne, ali to je bilo uzaludno. On joj bez muke imobilisa zglob na ruci, pa onda zabode iglu u jasno uočljivu venu.
„Hoćeš drogu?", upita on avetinjskim glasom, „pa dobro, imaćeš je."
Onda pritisnu špric.
Džodi vrlo brzo oseti da prestaje svaki njen otpor i shvati da više ne pripada samoj sebi.
Bolje bio strašan i kao opekotina se širio skoro do samog srca. Zabaci glavu unazad i plafon joj se zavrte strahovitom brzinom.
Onda nastade crna rupa.

25

Vampiri imaju sreće: oni se hrane drugima.
Mi smo primorani da se sami proždiremo!

Insert iz filma Zli poručnik, Ejbela Ferare


Džodi s mukom otvori oči. Najpre uoči samo neku vrstu gvozdene prašine, jake i zaslepljujuće, koja se kovitlala oko nje. Čula se i buka: dečji povici kao u nekom zabavnom parku. Stavi ruke ispred očiju da se zaštiti od svetlosti, pa onda poče da postepeno širi prste. Prvo što je ugledala bio je svod Vašington skvera.
Kako se našla tu, kako sedi na nekoj usamljenoj klupi usred Grinič Vilidža? Pogleda na sat: nije prošlo ni pola sata otkako ju je Lešinar napao. Devojka pokuša da ustane, ali je morala da vrlo brzo odustane. Grudni koš joj je bio obavijen nekom vrstom pojasa, a vratni pršljenovi su je strahovito boleli.
Ona pokuša da okrene glavu, ali taj njen pokret odmah je zaustavio bol koji ju je paralisao, jer se širio duž ramena. Ispusti plačljiv krik. Kroz telo joj prostruja ledena jeza i začu kako joj kosti pucaju kao kristal. Položi drhtavu ruku na grudi: zašto je imala utisak da joj je polomljeno pet ili šest rebara?
Lagano raskopča patent svoje vojničke jakne. Nešto kao pojas za spašavanje stezalo ju je oko struka i grudi. Zašto je bila tako umotana? Prođe poduže vremena pre nego što shvati šta joj se stvarno događa. Tek kad stavi ruke u džepove i pronađe upozorenje sastavljeno na podsetnici:
One move: you BLOW
One word: you BLOW
Never forget I'm WATCHING YOU[10]

Ona opet razgrnu svoju nepromočivu jaknu i proveri aparaturu kojom je bio opasan njen grudni koš: nije to bio pojas za spasavanje, već pojas napunjen eksplozivom.
'Evo, shvatila je!'
Dok je sedeo za svojim monitorom, Lešinar je bio u punoj ekstazi. Zahvaljujući mreži veb-kamera, postavljenih širom parka, mogao je da putem kompjutera posmatra šta se događa na Vašington skveru. Podelio je ekran na četiri pravougaonika: tri sa pogledom na park pod različitim uglovima i jedan sa Džodi u prvom planu.
Vrlo pažljivo prstom pređe preko narandžastog dugmeta detonatora, povezanog sa njegovim kompjuterom. Pri tom jednostavnom dodiru podiđoše ga žmarci.
Jer uskoro će sve biti razneto. Eksplozivna naprava koju je stavio na Džodi sadržala je više od jednog kilograma TNT-a, zajedno sa komadima metala.
Paljenje će napraviti masakr i izazvati panične scene. Prošlog meseca je jedan kamikaza razneo Moskovski metro. To mu je dalo ideju... Na televiziji je rečeno da je bilo dvadeset mrtvih i više od šezdeset ranjenih. On se nadao da će učiniti više. Kroz dvadeset minuta će ispred fontane biti održana studentska pozorišna predstava. Takva manifestacija održavala se jednom nedeljno i uvek ju je posmatralo mnogo sveta. Lepa prilika da se napravi pravo krvoproliće!
U svojoj poremećenoj svesti uvek je razmišljao da je uništenje ne čega najbolji način da se to i poseduje. Naravno, mogao je da ne čeka, da sve raznese u sekundi. Ali je više voleo da se strpi još malo, kako bi u potpunosti uživao u svom činu i izazvao najveći mogući broj žrtava. Na ročito je voleo ono što prethodi činu, taj kratki trenutak tišine pre nego što progovori vatra, kada se sakupi najveći mogući broj slavljenika...
Kliknu mišem nekoliko puta i zumira Džodino lice da bi se naslađi vao njenim strahom. Bio je fasciniran krhkošću te devojke i naporima koje je ulagala da ne poklekne. Ipak, osećao je da će uskoro biti potpuno uništena. Za sada se sve odvijalo dobro, ali je morao bude oprezan. Po novo pređe prstom preko detonatora.
Nije smeo previše da kasni.
Neko se postarao da u hodniku zgrade besplatno uništi sva zvona sa sprata. Sem je, dakle, bio primoran da zakuca na vrata stana. Začu korake, zatim dreku i nasluti da ga neko posmatra kroz špijunku.
„Odlazite!", povika glas iza vrata.
Sem pažljivo pregleda bravu i utvrdi da je već ranije polomljena.
„Nisam lopov", najavi se, nastojeći da bude smiren, „a nisam ni iz policije."
Najzad se reza okrenu i u dovratku se pojavi jedno namrgođeno lice: bila je to Birdi, Džodina cimerka. Mlada devojka bila je oskudno odevena: provokativni šorts i majica roze boje koja je otkrivala njen pupak.
„Šta hoćete?"
„Zovem se Sem Galovaj, lekar sam i hteo bih da vidim Džodi."
„Ona nije ovde", odgovori Birdi i već požali što je otvorila vrata.
„Molim vas, veoma je važno", smiri je Sem i gurnu nogu između vrata.
„Šta hoćete od nje?"
„Samo da joj pomognem."
„Njoj nije potrebna vaša pomoć."
„Mislim da jeste."
„Je li Džodi u neprilici?"
„Ona se drogira, zar ne?"
„Pomalo..."
Sem potraži Birdin pogled. Oči su joj bile tužne, staklaste, zamazane od razlivene maškare.
„Čujte, ja znam da ste vi već bili hospitalizovani posle jednog predoziranja i da vas je Džodi dovela u bolnicu. Pomogla vam je kad vam je pomoć bila potrebna. Sada je red na vas da joj pomognete. Samo mi dajte adresu i ja ću imati šansu da je pronađem."
Birdi je oklevala:
„U poslednje vreme se često vuče kod Sajrusa.
„Sajrus?"
„To je naš snabdevač. Napisaću vam njegovu adresu, ali nemojte da kažete da sam vam ja... "
„Obećavam."
Birdi nažvrlja nekoliko reči na poleđini nekog otcepljenog kupona. Sem joj se zahvali i pruži joj vizitkartu sa svojim službenim podacima.
„Ako jednoga dana budete hteli da prestanete, dođite kod mene, pomoći ću vam."
Ali Birdi odbi vizitkartu,
„Imate li dvadeset dolara umesto toga?"
„Ne, žao mi je", odgovori on, razočaran reakcijom mlade devojke.
Svaki put kad vidi ljude u bedi i nevolji, Sem je osećao krivicu što ne može da im pomogne. Hteo je da spase ceo svet, iako je znao da to nije moguće. U bolnici su se često rugali toj crti njegove ličnosti, ali je on isto tako znao da je to njegova snaga i njegova ravnoteža. Već se uputio ka stepenicama kad oseti da ne može da odoli a da se ne vrati: „Sačekajte!"
Sem izvuče dve novčanice iz novčanika, savi vizitkartu i ubaci ih unutra, tako da je Birdi, ako je htela da uzme novac, morala da u isto vreme uzme i kartu.
Ona zgrabi ono što joj je on pružio i bez reči zalupi vrata.
Kad se vratila u salon, Birdi se okrenu svojim preokupacijama gledanju klipova na televiziji, s tim što je najpre skoknula do kuhinje da baci vizitkartu u korpu za smeće. Ubaci one dve novčanice ispod lastiša svog prslučeta. Sa tim će moći da kupi dve ili tri kesice za jedno lepo putovanje...
Za to vreme se Sem pridružio Grejs koja ga je čekala naslonjena na haubu automobila, spremna da interveniše u slučaju opasnosti.
„Dakle?" upita ona zabrinuto.
„Džodi nije bila tamo, ali imam još jednu adresu. Upadajte, ispričaću vam..."
Birdi se ispružila preko otomana, spuštene glave i prekrštenih ruku, da bi se bolje prepustila muzici. Odjednom, kao da joj neka munji sevnu u svesti, niotkud, i opet je povede u kuhinju. Poče da pretura po korpi za smeće, pokupi Semove podatke i prikuca vizitkartu na plutani pano pored frižidera.
Možda jednoga dana...
Užasnuta pomišlju da mora da izbegava i najmanji pokret, Džodi začu kako joj srce lupa uz eksploziv. Kolena su joj drhtala, u stomaku joj je bila ogromna praznina i osećala je kao da pada u ponor bez kraja.
Pre nekoliko sati život joj je izgledao beznadežan i uzaludan i u više navrata je pomišljala da bi smrt bila neka vrsta oslobođenja. Ipak, u ovim trenucima bila je sigurna samo u nešto drugo: nije želela da umre. Pri pomisli da svemu dolazi kraj, tako odjednom, u ovom zimskom popodnevu, obuze je užasan strah. Sva grozničava, zabaci glavu unazad da zamisli nebeski beskraj. Jedna pahulja joj okrznu lice i pretvori se u vrelu suzu.
Pogleda oko sebe, ne pomerajući se na svojoj klupi. Pod uticajem panike opažala je sve sa većom oštrinom, kao da je činila jedno telo sa svakom osobom prisutnom u parku.
Vašington skver bio je smešten u jednom od najprijatnijih krajeva Menhetna. Ovde su neboderi ustupili mesto malim elegantnim zgradama od crvene opeke. Božić nije bio tako daleko, pa su po drveću i na balkonima bili okačeni svetleći venci u obliku anđela i zvezda.
Šarolika gomila tiskala se kroz aleje uprkos snegu. To mesto je bilo jedno od omiljenih studentima Njujorškog univerziteta, čije su se zgrade pružale u okviru nekoliko blokova svuda oko parka. Neki studenti su uvežbavali pozorišni komad, drugi su igrali frizbi, žonglirali ili vozili rolere.
Mnogi su izvukli svoje muzičke instrumente i uprkos hladnoći izvodili svoje male koncerte pred prolaznicima. Bilo je mnogo bolje svirati ovde nego između četiri zida u skučenim prostorima studija. Na zapadnoj strani parka bili su postavljeni drveni stolovi i klupe za igrače šaha, a neki ljubitelji su pratili žustru partiju između nekog starog Jevrejina s jarmulkom na glavi i budućeg Bobija Fišera.
Bilo je tu i majki koje nameštaju šalove svojoj deci, navlače im vunene kape preko ušiju, pa ih onda puštaju da trče za vevericama.
Bio je to istinski duh Njujorka. Multietničkog i multikulturnog Nju jorka, gde se makar za nekoliko trenutaka skoro može poverovati u utopiju nekog bliskijeg sveta.
Džodi je sve to gledala sa nekom novom simpatijom. Jedan zaljubljeni par na klupi pored nje delio je kolač i cmakao se. Pogleda ih sa uzbuđenjem: ona će umreti a da nije nikada imala momka.
Odjednom, pored centralne fontane, grupa studenata koji su čekali početak pozorišnog komada poče da ponavlja u horu Aleluja Leonarda Koena u maniru Džefa Baklija. Dirnuti lepotom pesme, brojni prolaznici su se zaustavljali da ih slušaju i zakratko iznad parka poče da lebdi osećaj blagosti i čistote.
Onda jedan propovednik sa Biblijom u ruci zaustavi neke šmokljane da ih obavesti o neminovnosti katastrofe.
Ali stvarno niko ne obrati pažnju na njega...
Mark Riteli je patrolirao po Midtaunu, očekujući da ga radio-poziv uputi na neki trag koji bi ga odveo do Džodi, mada ni sam nije u to previše verovao. Nije ništa popio celo jutro. Delgadilo bi bio prezadovoljan da ga vidi pijanog i nije imao nameru da mu pruži to zadovoljstvo. Bilo je to pitanje dostojanstva. Ipak, već je nekoliko minuta osećao kako mu ruke sve više i više drhte. Skoro protiv svoje volje, nogom zakači pedalu kočnice, baš pored prodavnice alkoholnih pića. Nije morao mnogo da razmišlja: danas se još nije zaustavljao da pije.
Ulete u radnju i izađe iz nje sa flašicom votke, uvijenom u kartonski papir. Sačeka da uđe u kola pa onda otpi prvi gutljaj. Alkohol mu opeče jezik, nepca i grlo, a onda prijatni plamen zahvati jednjak, pa onda celo telo. Riteli je znao da je ovaj ugođaj samo varka, ali mu je taj otrov barem nakratko omogućavao da bude brz i operativan. Dok mu je srce bilo ispunjeno tugom i osećajem krivice, ispi još jedan gutljaj i sa olakšanjem zaključi da mu ruke više ne drhte.
Riteli se osećao trulo iznutra i zgnječen spolja. Mislilo se da je čvrst i zaštićen oklopom, ali je sve bilo suprotno. Što se više udubljivao u svoj posao, sve više je bio preplavljen emocijama koje nije umeo da obuzda.
Posao policajca nije uvek omogućavao da se humanost ispolji u najboljem vidu. Sve češće mu se činilo da stvarnost nije onakva kakva bi trebalo da bude. Onda je počinjao da pije. Da oseti da je izvan sveta i da bi mogao da podnese nedaće i bedu koju je video oko sebe.
U vreme kad je radio sa Grejs, život mu je bio nekako lagodniji. Njihova bliskost omogućavala mu je da lakše prevazilazi mučne strane njihovog zanimanja. Grejs je imala pravi dar za to: ona je svakodnevicu činila svetlom i lako davala smisao svakoj stvari, dok je on samo znao da vuče duboku melanholiju koja ga od tada nije napuštala.
Grejs mu je svakoga dana nedostajala. Ponekad, kad je bio stvarno pijan, čak je uspevao da ubedi sebe da je ona još uvek živa. Ali to nije nikada dugo trajalo i povratak razumu je svaki put bio sve bolniji.
Bio je upravo obuzet tim mislima kad ga signal sa njegovog radija povrati u stvarnost:
„Policajac Riteli?"
„Ja sam."
„Mislim da smo ušli u trag Džodi Kostelo.
Sem se parkira ispred rampe HLM, ali ostavi motor upaljen. Sneg koji je sada obilnije padao ispraznio je ulice i dao čitavom kraju izgled fantomskog grada. Grejs mu dade još jednu preporuku da bude oprezan, što on dočeka sleganjem ramena.
„Slušajte, Galovaju", insistirala je ona, „mi smo u srcu Bronksa, a vi idete da ispitujete jednog dilera, to je opasno!"
„Znam."
„Onda ne pokušavajte da se nadmudrujete sa tim Sajrusom, jeste li razumeli?"
„Yes, sir. "
Grejs napravi pauzu, pa onda zabrinuta izusti:
„Pitam se nešto..."
„Slušam vas."
„Diler vaše žene, taj Dastfejs, je li mrtav?"
„Da."
„Kako?"
Sem otvori vrata automobila. Ledeni vazduh se uvuče u kabinu njegovog automobila.
„To je jedna stara priča i nije od onih koje se pričaju na kraju porodičnog obroka..."
Onda izađe iz kola, ne nastavljajući priču. Grejs ga zamišljeno pogleda kako se udaljava pod pahuljama snega, pa ga onda sustiže nekoliko metara dalje: „Sačekajte, Seme!"
Ona izvadi svoje oružje, izvuče šaržer i ponovo mu ga pruži.
„Prazan je. Sa tim ne rizikujete da ćete ga ubiti, ali ga možda može zaplaši..."
Lekar joj ne dozvoli da završi rečenicu:
„Ne navaljujte, molim vas! Svako ima svoje metode."
„Vrlo dobro, ubijte se ako vam to odgovara", odgovori ona, skoro smetena.
Sem uđe u prvu zgradu na koju je naišao i pokuša da se orijentiše, ali izađe odatle skoro istog trenutka: komšijska svađa na stepeništu dostizala je svoj vrhunac. Na kraju krajeva, Grejs je bila u pravu: beskorisno je primiti udarac nožem izigravajući heroja i biti ubijen u nekoj prljavoj rupi kakvo je bilo to mesto.
Poče da tumara pokušavajući da uoči Sajrusovu tačnu adresu, pošto su poštanski sandučići bili istrgnuti. Sam je koračao svojim putem i niko mu nije trebao: proveo je detinjstvo u gradu kao što je ovaj ovde i znao je da može da računa samo na samog sebe. Kad je stigao pred prava vrata, zazvoni nekoliko puta, ali niko ne otvori, uprkos tome što je neko bio unutra, jer se zaglušujuća muzika čula iz stana. Onda poče da kuca na vrata, sve dok se neki mladi crnac ne pojavi i neprijateljski ga pogleda.
„Šta hoćeš, momče?"
„Jesi li ti Sajrus?"
„Moguće je."
„Tražim Džodi Kostelo. Je li ona sa tobom?"
„Ne poznajem je", odgovori Sajrus lakonski.
„Ne zavitlavaj se sa mnom. Vrlo dobro znam da joj preprodaješ te tvoje svinjarije."
„Vuci se odavde, momče, ili ću ti razbiti njušku. Ne poznajem nika kvu Džodi."
Okrenu se i zatvori vrata. Sem ponovo pokuša sa udarcem noge u vrata: „Reci mi samo gde je ona, Sajruse."
Ali diler nije nameravao da sarađuje. On se zalete, namesti nogu, zatim naglo zamahnu i šutnu Sema uz zid hodnika.
„Fucking hell! Get stuffed, man!"[11], opsova ga on, oduševljen što je u praksi izveo svoj potez sa kik-boksa.
Na to zalupi vrata za sobom.

Sem se pridiže, ponižen i u lošem stanju. Udarac mu je zakačio jetru i osećao se sav ošamućen. Na stepenicama se začuše koraci.
„Dakle... Nekako mi se čini da vaš metod nije ovde prošao", naruga se Grejs.
„On ne uspeva pri svakom udarcu", priznade Sem, brišući svoj kaput.
„Kako smo u žurbi, koristićemo moj metod, ako dozvolite."
„Nemam prigovora."
„Izvinite me unapred zbog nedostatka suptilnosti", reče ona i izvuče oružje iz futrole.
Stade ispred vrata i sa dva uzastopna hica razbi bravu. Sem udari nogom u vrata kako bi do kraja popustila i uđe u stan iza Grejs.

26

Goreću u paklu, samo da te zaštitim...

Insert iz filma Kum, Fransisa Kopole


Džodi se potpuno smrzla. Njena vojnička jakna natopljena ledenim znojem bila je isuviše slaba da je zaštiti od hladnoće, a farmerke su joj se gadno prilepile uz kožu, zato što se zaboravila prilikom susreta sa Lešinarom. Mlada devojka je toliko drhtala da je osećala da joj se telo topi, kao da se rastvara u sopstvenom strahu.
„Zdravo, Džodi."
Ona panično podiže glavu: Mark Riteli, sa rukama u džepovima, išao je u njenom pravcu. Htela je da ga upozori, da mu kaže da se ne približava, posebno da joj se ne obraća! Zato što ih je Lešinar vrebao.
Zato što će sve biti razneto.
Da mu ne bi pobegla, Riteli sede na klupu pored nje. Odmah primeti da se mlada devojka nalazi u gadnom stanju.
„Šta se to događa sa tobom?", upita on da bi započeo razgovor.
„Nisam dobro", prihvati Džodi.
Njen glas je bio slabašan i nesiguran, samo što se nije ugasio, kao plamen sveće koji pokušava da se zaštiti od vetra.
„Upala si u nevolje?"
Ona najpre osta nepomična, zatim potvrdi klimanjem glave i Riteli pomisli da plače.
„Mogu li da ti pomognem, Džo?"
Ona jedva prozbori između dva prigušena jecaja:
„Mislim... da imam bombu."
„Bombu?"
„... na sebi..."
„Šta to pričaš?"
„... oko struka."
Riteli odmahnu glavom.
„Pusti me da to pogledam!" zamoli on ustajući.
Htede da se uputi ka njenoj klupi, ali mu ona dade znak da se ne približava. Oči mlade devojke bile su ispunjene strahom, što zbuni policajca i natera ga da ponovo sedne.
Riteli pokuša da sredi misli. Ova priča o bombi nije stajala na čvrstim nogama. Džodi je buncala, bilo je to očigledno. Predozirala se, kao što je mnogo puta video u toku svoje karijere. Ako je hteo da joj pomogne, jedina razumna stvar je bila da pozove hitnu pomoć. Taman je krenuo da ode i pozove preko radija, kada joj se zagleda u oči. Uglavnom je to izbegavao, zato što je ona imala isti pogled kao Grejs i bilo mu je teško.
Iz bistrih Džodinih očiju sevala je vatra, kao da je htela da zapali more. U njima su bile pomešane suze, strah, droga, nedostatak sna. Ali Riteli je pored svega toga u njima pročitao poruku, poziv: 'Spasi me!'
Sav besan, Lešinar lupi pesnicom o sto. Ko je taj tip koji razgovara sa Džodi? Prokletstvo, trebalo je da je opremi mikrofonom, kako bi mogao da je sluša! Ali je u svom uzbuđenju toliko žurio da je zaboravio osnovna pravila. Sav van sebe, otkuca nekoliko instrukcija na tastaturi, da usmeri kameru koja je snimala mladu devojku.
U pozadini se mogla uočiti Ritelijeva silueta. On se namršti i nabra oči. Da li je Džodi poznavala toga čoveka? Ne, sigurno nije. Bio je to bez sumnje jedan od onih perverznjaka koji se udvaraju devojčicama po parkovima...
Ipak, razgovor se, izgleda, odužio više nego što je bilo normalno. Lešinar je još malo sačekao, a onda proverio ostale ekrane. Pozorišna predstava uskoro će početi i sve više i više sveta tiskalo se oko fontane.
Još dva minuta, odluči i stegnu detonator drhtavom rukom.
„Misliš da nas on posmatra?"
Džodi neprimetno klimnu glavom.
Upravo je uvijeno ispričala policajcu šta je doživela poslednjih dana, kako ju je njen diler oteo i isporučio Lešinaru.
„Misliš da je on tu, u okolini?"
Ona odmahnu glavom. Riteli nije ništa razumeo:
„Kako nas on onda vidi?"
„Preko kamera."
Riteli okrenu glavu.
„Kakvih kamera? Nema kamera nigde na vidiku."
„Veb-kamera...", objasni Džodi.
Riteli poče da gunđa. Nije mogao da kaže da mu je jasno šta je to vebkamera. Već deset godina zaista nije uspevao da bude u toku sa tehnološkom revolucijom. Mobilni telefoni, Palm Pilot, imejlovi, Wi-Fi: ništa od toga nije imalo mesta u njegovom životu. Pomisli na ono što mu je nedavno rekao Delgadilo: nema sumnje da je bio u pravu kad je tvrdio da je Riteli odslužio svoje.
Ta konstatacija još više produbi njegov nemir.
„Izvinite", reče iznenada Džodi, savlađujući se da ne zaplače.
„Zbog čega?" upita Riteli i podiže glavu.
„Izvinite što vam nisam ukazala poverenje ranije..."
Policajac oseti kako mu se srce steže. I on je bio potresen i osećao je žaljenje.
„Nisi ti kriva, Džodi. To je moja greška. Nisam umeo da te zaštitim. Trebalo je da budem prisutniji u tvom životu."
„Nisam vam pružila priliku", izvinjavala se Džodi.
Pogledi im se ponovo ukrstiše i Riteli odjednom oseti kao da se u njemu rađa neka nepoznata snaga.
„Izvući ću te odatle", reče on. „Ali treba da mi najpre kažeš gde se skriva to kopile. Znaš li adresu tog skladišta?"
Džodi tada sa zaprepašćenjem shvati da ne zna gde se tačno nalazi Lešinarevo sklonište. Sajrus ju je dovezao u gepeku kola, a zatim je za tvorio u neku mračnu prostoriju bez prozora. Ona pokuša da se seti, ali je bila iscrpljena i mentalno i fizički. Imala je migrenu kakva joj nikada do sada nije tako probijala mozak.
„Ne znam više...", promuca ona.
„Pokušaj da se usredsrediš", ohrabrivao ju je Riteli.
Svesna da njen život možda zavisi od tog obaveštenja, Džodi se koncentrisala, pokušavajući da smogne snage u sebi, tamo gde nikada pre nije zalazila, ali bila je na ivici snaga.
„ Mislim... mislim da je to bilo negde pored Travers rouda, zapadno od Hajd Pirsa."
„Moraš da budeš preciznija."
„Ne znam... ne znam više."
Riteli pokuša da sakrije razočaranje.
„OK", reče on i ustade da ode do kola, „snaći ću se, ali moram da požurim."
„Plašim se da ostanem sasvim sama", priznade Džodi.
„Znam", reče on, „ali ne mrdaj se ni u kom slučaju. Brzo se vraćam."
U normalnim situacijama nije mu bilo mnogo teško da bodri ljude, a još manje da ohrabri jednu mladu devojku u nevolji. Ipak, iz njegovih usta izađoše reči kao nešto sasvim prirodno: „Znaš šta? Dok čekaš da se vratim, napravićeš listu svih stvari koje bi želela da uradiš pre nego što napuniš dvadeset godina. Razumeš?"
Ona bojažljivo potvrdi.
„A kad sve bude završeno, pomoći ću ti da nadoknadiš izgubljeno vreme. Obećavam ti."
„Levo", reče Sajrus drhtavim glasom.
Diler je sedeo na zadnjem sedištu land rovera, a Grejs mu je prislanjala oružje na slepoočnicu. Nakon jednog čvrstog ispitivanja, ubedila ga je da ih odvede do Lešinarevog skloništa.
„A onda?" upita Sem.
„Pravo, pa onda druga levo."
Sem uključi brisač vetrobrana da obriše sneg koji je počeo da se gomila na staklu. Terensko vozilo uputi se alejom duž koje se pružao niz skladišta.
„To je ovde?" upita Grejs.
„Da", reče Sajrus, „poslednja garaža sa leve strane."
Sem oprezno krenu prema automatskim vratima.
„Sigurno treba neka šifra, znaš li je?", upita.
„Ne, on mi otvara kad zna da dolazim", odgovori Sajrus.
Grejs podiže pištolj i odlučno zavuče cev u Sajrusova usta.
„Daj nam šifru!"
Diler sav prestrašen raširi ruke u znak nemoći.
„Imaš tri sekunde. Jedan... dva... tr..."
„Stanite!", uzviknu Sem. „On govori istinu."
„Šta vi znate o tome?"
„Ja sam psiholog, znam kada neko laže."
„Ja nisam ubeđena."
Ona ipak izvuče cev oružja iz Sajrusovih usta.
„Hajde sa mnom."
Ona izađe iz kola, vukući mladog crnca. Prisloni ga uz automobil i pretrese ga kako bi se dočepala njegovog mobilnog telefona.
„Koji je Lešinarev broj?"
„Nemam pojma", šlaga je Sajrus, „on mene obaveštava kada ima robu."
Grejs pruži mobilni Semu. Lekar brzo prelista spisak imena, ali ne nađe ni traga Lešinarevom broju. Grejs baci telefon na tlo i zgnječi ga nogom.
„Briši", reče ona Sajrusu.
„Ja... ja mogu da idem?"
„Ako pokušaš da ga upozoriš, pronaći ću te i ubiću te. Jesi li razumeo?"
„Da, gospođo."
Ali Sem nije tako mislio.
„To je diler, Grejs. Zar ga nećeš uhapsiti?"
„Vi niste policajac, Galovaju."
„Ali vi jeste..."
„Pustite to: nismo ovde zbog toga."
Dok je Sajrus bežao koliko ga noge nose, Grejs dodade:
„Lekari ne mogu da spasu sve pacijente, kao što ni policajci ne mogu da uhapse svakoga. To je jednostavno tako."
„Šta onda predlažete sada?"
Grejs lagano napravi krug oko kola i stade da ih pregleda kao da namerava da ih kupi. Bio je to jedan vanserijski land rover elegantnih linija, ali nekako četvrtast i masivan, skoro kao vojni.
Grejs osmotri ogromni hladnjak, grub i masivan, koji se vertikalno spuštao izmedu četvrtastih farova. Širina guma, impresivna visina sedišta, sve je to ovim kolima davalo snažan i ćoškast izgled, kao da su bila spremna za sudar.
„Koliko košta jedna ovakva mašina?", upita Grejs.
„Vrlo je skupa", potvrdi Sem. „I za vašu informaciju, još je nisam otplatio."
„Baš čudno", započe Grejs, „nisam vas zamišljala sa ovakvim tipom automobila."
Semov pogled se za trenutak zamuti i on priznade zbunjenim glasom:
„To sam to uzeo tako... onoga dana kad me je Federika obavestila da je trudna. Bio sam toliko srećan da sam se zaleteo, kao da će mi kupovina velikog automobila dati brojnu porodicu koja ide uz njega. Već sam zamišljao izlaske za vikend, porodične odmore širom nacionalnih parkova... To je glupo, ha?"
„Ne, Sem."
Ona saučesnički stavi ruku na njegovo rame. Sem zamišljeno pogleda svoj automobil i reče:
„Znam na šta mislite, Grejs. I saglasan sam da to uradim."
Onda uđe u automobil, a ona sede pored njega.
Ubaci u rikverc, kao da na taj način želi da se zaleti. Kola su raspolagala najmoćnijim motorom koji je ikad montiran na neki land rover.
„Vežite pojas", zamoli je.
Na komandnoj tabli je postojala jedna komanda koja je omogućavala da se izabere promena načina kretanja kola. Sem gurnu kursor sa pozicije normalna vožnja na poziciju vožnja po neravnom terenu. Sistem upravljanja se odmah podesi i dovede amortizer, snagu motora i mehanizam protiv proklizavanja točkova u najprikladniji položaj.
„Znao sam da će pre ili kasnije ovaj auto poslužiti nečemu", reče Sem pre nego što je pritisnuo dugme za ubrzanje.
I poput kakvog moćnog ovna, dve tone terenskog vozila u punoj brzini naleteše na metalna vrata.
Lešinar je bio opčinjen slikama koje su defilovale ispred njega. Vašington skver je bio jedno od najživljih mesta u gradu i ta živost ga je zanosila, njega koji nije nikada uspeo da se oseti živim. Bio je opčinjen životima svih tih ljudi, uživao je u svakom detalju: boji kose ove studentkinje, osmehu majke upućenom njenom detetu, koracima u igri ova dva repera...
U jednom trenutku zatvori oči i zamisli ono što sledi. Eksplozija će se začuti u krugu od nekoliko kilometara i izazvati stanje šoka.
Najpre će tu biti njihova zbunjena lica, koja ne shvataju kako rat samo jednim udarcem može da provali u njihov život. Zatim rastrgnuta tela, razasuta po tlu. Jezivi krici koje se razležu na sve strane. Ljudi beže u svim pravcima, okrvavljenih lica, dok im creva ispadaju iz utrobe.
Slike stravičnog pokolja javljale su mu se u najsitnijim detaljima, kao da ih je već stvarno doživeo.
Sve je delovalo tako stvarno. Jedna mala devojčica koju je pritisnula klupa vrištala je: Mama! Mama! Jedan još mlad čovek se pridizao, pošto je bio odbačen uz fontanu. Njegova glava sada je bila samo jedna krvava kaša. Neka mlada žena, čije se telo treslo od jecaja, sa užasom je utvrdila da je izgubila jednu ruku.
Svuda mrtvi, ranjeni, užas. Neopisivi haos. Utisak potpune pustoši. Tela razbacana u lokvama krvi.
Na sve strane će zavladati strah, tako jak i tako potresan, da nikada neće moći da ga zaborave.
Je li bio lud? Bez sumnje jeste. Ali šta je to moglo da promeni? Pošto je dugo razmišljao o tome, Klarens je došao do zaključka da su društvu potrebni ljudi kao što je on. Najveći kriminalci su neophodni čovečanstvu, za njega je važno samo da se shvati šta je to Zlo. Samo Zlo omogućava Dobru da postoji. Jer, ako razmislimo: bez bolesti nema lekara; bez požara nema vatrogasca; bez neprijatelja nema vojnika...
'Da, pomisli on, samo Zlo omogućava da se otvore vrata Dobra.'
Sem je morao da se zaleti još nekoliko puta pre nego što teška metalna vrata popustiše. Posle trećeg pokušaja kvake metalne ograde konačno se razbiše i otvori se prolaz za land rover.
Lešinar se trže kad začu lomljavu ispod sebe. Policija? Kako su ga otkrili? Samo jedan pogled na sigurnosni ekran potvrdi mu da je opkoljen. Ali sa velikim olakšanjem utvrdi da se pojavio samo jedan auto i da nisu u pitanju policajci.
Pašeći se da će ga omesti u njegovom naumu, zgrabi automatski pištolj iz fioke. Ko god da su bili nezvani gosti, zažaliće zbog svog upada.
Sem odvali betonsku rampu i dođe do podzemnog parkinga. Mesto je bilo utonulo u mrak. Htede da upali farove, ali ga Grejs odvrati od toga, da ne bi odao njihov položaj. Čim isključi motor, rafal raznese vetrobran u hiljadu komada.
„Sagnite se", naredi mu Grejs i povuče ga za mišicu.
Meci su zviždali i odbijali se na sve strane i stvarali zaglušujuću buku na tom prostoru.
Auto je još uvek stajao nasred parkinga. Grejs pogleda u Sema. Lice mu je bilo bledo.
„Ostanite tu!", šapnu mu.
Oboje su se šćućurili na svojim sedištima. Držeći oružje u ruci, Grejs otvori vrata auta bez previše buke i kliznu na tlo. Rafal ponovo zasu kola.
Grejs je uspela da dopuze do jedne betonske niše. Prikri se uza zid i sa nekoliko pucnjeva uzvrati vatru. Za trenutak parkingom zavlada tišina puna napetosti. Onda iznenada buka koraka odjeknu na asfaltu. Grejs reskira i baci pogled van svog skloništa, i na tren opazi Lešinarevu siluetu kako odmiče hodnikom. Ona podiže ruku, zapuca, ali promaši cilj. Onda se otkri i uputi se ka prolazu. Napredovala je oprezno. Unutrašnjost hodnika utonula je u narandžastu polusenku, kroz koju se samo nazirao sićušni zrak svetla iza vrata.
Sem je još uvek bio u kolima i sagnuo se da uzme svoj kaput sa jednog od zadnjih sedišta. Zavuče ruku u unutrašnji džep i napipa svoj mobilni telefon. Trebalo je da pozove policiju što je brže moguće. Bilo mu je teško da u mraku razlikuje komande aparata. Pritisnu jedno dugme da osvetli ekran, ali se ništa ne dogodi. Sranje, nije napunio telefon i baterija je bila prazna! Video je to sinoć u kući Leonarda Makvina, ali nije imao punjač kod sebe. Onda gorko zažali što nije sačuvao Sajrusov aparat koji su zverski zgnječili pre nekoliko minuta.
Zatim izađe iz svog automobila. Kako je mogao da pomogne Grejs? Napreže oči i razazna je na dvadesetak metara ispred sebe. Onako hrabra, sama se uvukla u mračni hodnik, sa ciljem da stigne iza tih poluotvorenih vrata, gde je možda bila zatvorena Džodi. Sem se razdirao od brige. Grejs je previše rizikovala, jer je išla napred nezaštićena. Lešinar ju je čekao, bez sumnje sakriven iza vrata, spreman da ispali novi ralal. Borba je bila neravnopravna. Gangsteru je pištolj omogućavao automatsku paljbu, dok je Grejs imala samo svoje službeno oružje.
Sem iznenada spazi neku tamnu pokretnu priliku, koja se pomakla iza Grejs, i oseti kako mu srce snažnije zalupa. Lešinar se šćućurio u jednom udubljenju u zidu. Grejs je prošla pored njega, a da ga nije videla i tako je upala u klopku. Sem otvori usta da je upozori, ali iz njih ne izađe nikakav zvuk.
„Mene tražiš?", upita Lešinar.
Iznenađena, Grejs se zaledi jedno pola sekunde, a onda se okrenu najvećom mogućom brzinom. Ali bilo je kasno. Lešinar pritisnu obarač, a Grejs, čije je telo bilo zasuto mecima, bila je odbačena nekoliko metara unazad.
„Ne!", kriknu Sem.
Kao u nekom usporenom filmu, baci se na Lešinara. Koristeći efekat iznenađenja, zadade mu snažan udarac krošeom, koji gangstera obori na pod. Omamljen šokom, kriminalac ispusti oružje. Sem ga stegnu za vrat i zada mu udarac kolenom, ali se ovaj nekako oslobodi stiska. Dok je još bio na zemlji, izvede zahvat koji lekara izbaci iz ravnoteže i baci ga na tlo. Dva čoveka se istovremeno pridigoše i stadoše jedan naspram drugog, spremni da se potuku. Sem je zaboravio na strah i kipteo je od besa. Grejsino telo je pored njegovih nogu ležalo izvrnuto na leđa.
Nije se tukao čitavu večnost, ali obuzet besom, napao je prvi i nastavio sa serijom krošea, koje Lešinar izbegnu, a onda zada udarac laktom, koji pogodi Sema u slepoočnicu. Lekar uzvrati udarcem stopala koji zakači njegovog protivnika u pokretu. Lešinar napravi fintu i savi se. Sad je bio iza Semovih leđa, prividno izbačen iz ravnoteže. Sem za sekundu spusti gard, ali u lošem trenutku, jer Sterling zamahnu nogom i povratnim udarcem izbaci lekara iz ravnoteže.
Koristeći prednost, Lešinar savi koleno i razornim udarcem noge zari petu pravo u Semovu potkolenicu.
Lekar pade na tlo uz vrisak, kao da mu je polomljena kost. Poslednji udarac laktom razbi mu rame i sve se završi nokautom.
„Efikasno, zar ne?", ustvrdi Lešinar i pokupi svoj pištolj. „Japanci ovaj udarac zovu fumikomi. To je sjajan udarac za razbijanje kolena ili nožnog članka..."
Dok je ležao na tlu, Sem je rukama pritisnuo potkolenicu u pokušaju da obuzda bol. Parking je još uvek bio u polusenci. Lešinar pritisnu prekidač da osvetli lice svog zarobljenika pre nego što će ga ubiti. Za njega je bilo vrlo značajno da vidi Zlo u trenutku kad ga izvršava.
Jaka svetlost osvetli skladište. Sem zatvori oči, užasnut. Umreće, dakle, ovako, surovo, sa metkom u glavi, sam, u nekakvom odvratnom skladištu Bronksa? Bilo je to suviše teško prihvatiti! Nije se pripremio za to! Jutros se probudio sa Žilijet pored sebe i nijedne sekunde nije pomislio da će mu ovaj dan biti poslednji.
Naravno, ne bi bio prvi čiji je život ugašen u punom cvatu, ali je to bila loša uteha. Njegov strah sada je dostigao vrhunac, kao da mu se srce popelo do grla.
Ipak, Lešinar i dalje nije pucao.
Sem skupi poslednji atom hrabrosti da otvori oči. Toliko da pogleda smrti u oči. Prvi put jasno razazna lice svog napadača i sa čuđenjem utvrdi da ga poznaje.
„Klarens Sterling!"
Kada im je Sajrus ukazao na čoveka kojem je isporučio Džodi, nijednom nije spomenuo njegovo pravo ime i svaki put ga je spominjao samo po njegovom groznom nadimku.
Sem nije bio jedini ko je ovde nekoga prepoznao, pa se Sterling zaceni od jezivog smeha.
„Ah! Ah! Ah! Galovaj..."
Sem se lagano pridigao. U njegovoj glavi sve ponovo ispliva na površinu. Video je Sterlinga samo jednom u životu, pre deset godina, ali ga nije nikada zaboravio.
Kada prođe trenutak iznenađenja, Lešinar se oglasi:
„Ja znam ko si ti, a ti znaš ko sam ja.."
Klarens Sterling: plaćeni ubica kome je platio da se otarasi Dastfejsa. U to vreme je Sterling bio samo jedna mala protuva iz kraja, iako je već tada zadavao strah zbog svoje surovosti.
„... dakle, nema potrebe da te ubijem. Hajde! Ustaj i polazi!"
Sem stade na noge i pod pretnjom pištolja uputi se niz hodnik.
Nakon propalog dogovora sa Dastfejsom, Sem je shvatio da će ih diler progoniti Federiku i njega, sve dok ih ne eliminiše. Hiljadu puta je prevrtao tu ideju u svojoj glavi pre nego štoje shvatio ono što je bilo očito: jedini način da započnu novi život bio je da eliminiše Dastfejsa. U gradu se šuškalo o imenima čistača koji su sposobni da obave takav posao. Sem je uzeo 5.000 dolara ušteđevine da ih ponudi jednome od njih. Čovek se zvao Klarens Sterling. Dva dana kasnije Dastfejs je bio mrtav. Niko nije znao da Sem stoji iza svega toga. Ni otac Pauel, ni Federika. Bila je to njegova odluka i njegova odgovornost. I svakog jutra kad se pogleda u ogledalu dok se brije, nastavljao je da plaća cenu zbog toga.
Bila je to cena krvi.
Dva čoveka stigoše do kraja hodnika i uputiše se prema metalnim stepenicama, kojima su se popeli do neke vrste kancelarije. Sem je bio siguran da će tu pronaći Džodi, vezanu u nekom ćošku. Na licu mesta je bio samo jedan kompjuter sa nekoliko ekrana. Lešinar sede na svoju stolicu i dade znak Semu da se smesti u uglu.
„Bićeš u prvim ložama zajedno sa mnom! Otvori oči i gledaj! Lepo ćemo se zabaviti!"
Na glavnom ekranu Sem ugleda Džodi kako sedi na klupi. U pozadini prepozna Vašington skver, ali stvarno nije mogao da shvati o čemu se radi.
Onda vide kako Lešinar grabi detonator i shvati da sledi neminovan pokolj.
„Počelo je!", dobaci Lešinar.
Sem se poslednjim snagama baci ka grabljivici, ali, hendikepiran povredom, nije bio dovoljno brz.
Sterling je imao toliko vremena da ga vidi kako mu se približava. Zgrabi pištolj koji je držao nadohvat ruke i uperi ga ka lekaru.
„Utoliko gore po tebe!"
Stavi prst na okidač i opali. Prva detonacija razbi tišinu skladišta, zatim usledi još jedna koja se nadoveza na prvu kao eho.
Sem oseti kao da mu rame puca. Krv ga poprska po licu, ali kad vide kako se Lešinar srušio, shvati da to nije njegova krv.
Iscrpljen, razdiran bolovima, sa rukom pritisnutom na ranu, lekar se svali na tlo i razrogači oči.
U dovratku je stajao Mark Riteli i gledao u svoju desnu ruku u kojoj se nalazila drška njegovog oružja.
Nije drhtala.
Napravi nekoliko koraka po unutrašnjosti prostorije i smiri se kad utvrdi da Sem nije ozbiljno povređen. Onda se uputi ka Lešinarevom telu i ispali još dva metka, kao da je tim potezom hteo da se oslobodi godina patnje i tuge.
U daljini se začu zavijanje sirena policijskih i ambulantnih kola. Riteli prođe iza pisaćeg stola i otkri informativni arsenal koji je omogućavao Lešinaru da posmatra svoje žrtve. Pregleda glavni monitor. Izgledalo je kao da ga gledaju Džodine oči u gro planu. Primaknu se ekranu i prošaputa: „Gotovo je... Sada će sve biti bolje."

27

'...svako ko zaštiti nekoga od ostatka sveta, predstavlja tog istog pred ostatkom sveta.'


Filip Rot


Bolnica Sent Metjuz,
Hitna služba, 8.46 uveče
„Budite mirni, doktore Galovaj."
Kler Đulijani, mlada doktorka, internista iz Hitne službe, završavala je bandažiranje velikog zavoja oko Semovog ramena, koji je bio obučen u pidžamu po propisima bolnice. Na molbu svoje koleginice, prestao je da se vrti po krevetu i sklopio oči. Bolnički mir zamenio je haotičnu pucnjavu. Nekoliko sekundi nakon Lešinareve smrti, čitava armija policajaca i bolničara opkolila je skladište. Odneli su Sema u njegovu bolnicu da ga podvrgnu nizu pregleda i snimanja, a da ga uopšte nisu pitali za mišljenje.
„Imali ste sreće", primeti Kler. „Metak je prošao kroz rame, a nije zakačio kost. Ipak će morati da se urade analize kroz nekoliko dana. Mišićno tkivo je pokidano i..."
„Dobro, ne zaboravite da sam i ja lekar. A moj članak?"
Ona mu pruži rezultate radiografije.
„Članak nije slomljen, ali imate gadno uganuće. A činjenica da ste vi takođe lekar, neće vas osloboditi obaveze da se odmorite petnaestak dana. Ali ako budete mudri, možda ću vam uraditi jedno lepo previjanje kompresom..."
Sem se naduri i okrenu glavu. Plastična cevčica zabodena u njegovu mišicu ograničavala mu je pokrete, ali nedovoljno da ga spreči da primeti kolosa u tamnom odelu koji je čuvao stražu ispred poluotvorenih vrata.
„Kler, trebalo bi da mi učinite jednu uslugu."
„Šta ja dobijam zauzvrat?", upita ga mlada doktorka i skloni kesu sa ledom sa članka svog pacijenta.
„Moju najiskreniju zahvalnost", predloži Sem.
„Plus večera kod Žan Žorža[12], čini se da su im slatkiši da padneš na nos."
„Važi za večeru."
On upre prst na agenta FBI-ja baš u trenutku kad je bolničarka unosila par štaka. Policajac iskoristi priliku dok je ona ulazila da i on upadne u prostoriju. Čovek je bio građen kao trokrilni orman, sa upadljivom tradicionalno kratko podšišanom kosom, kakvu su imale mnoge njegove kolege. Krenu prema krevetu i pokaza legitimaciju da potvrdi svoj legitimitet.
„Dobro veče, gospodine Galovaj, ja sam agent Hanter. Znam da je ovo težak trenutak za vas, ali imao bih da vam postavim nekoliko pitanja."
„Stojim vam na raspoloženju", odgovori Sem, pretvarajući se da je raspoložen za saradnju.
Kler, koja je naslutila šta Sem očekuje od nje, uskoči u igru:
„Ne dolazi u obzir", reče ona strogim tonom, „ozbiljnost povreda mojeg pacijenta zahteva potpuni odmor."
„Biće to vrlo kratko", obeća Hanter, „samo nekoliko razjašnjenja u vezi sa policajcem Ritelijem."
„Izričito sam protiv toga", odgovori ona i stade da ga gura ka izlazu.
Ali Hanter je bio rešen da ne uzmakne.
„Dajte mi petnaest minuta."
„Sve što ću vam dati jeste naređenje da se sklonite odavde!"
„Vi pretite federalnom agentu!" pobuni se on.
„Savršeno", odgovori mlada žena, ne dozvolivši mu da je zbuni. „Ja sam odgovorna za gospodina Galovaja, a njegovo stanje ne dozvoljava ispitivanje u ovom trenutku. Zato vas molim da ne insistirate."
„Hm... pa dobro", prihvati Hanter, nezadovoljan što je morao da uzmakne pred ovim komadićem od žene. „Vratiću se sutra ujutro."
„Tako je", dobaci ona, „obavestite me da dođem da vas dočekam sa cvećem!"
Agent Hanter izađe uz prigušenu psovku, zažalivši za ne tako davnim vremenom kada su žene znale gde im je mesto.
Čim policajac izađe iz prostorije, Sem se izvuče ispod pokrivača, sede na ivicu kreveta i izvuče infuziju.
„Mogu li da znam šta to radite?"
„Vraćam se kući."
„Vratite se u krevet smesta!", naredi Kler. „Šta vi zamišljate, ko ste? Džek Bauer? Ne dolazi u obzir da napuštate bolnicu."
Sem nogom odgurnu kolica, na kojima su se nalazili instrumenti za ušivanje, i zgrabi svoju odeću.
„Potpisujem sva opravdanja koja želite, ako to može da vas smiri."
Kler se iznervira:
„Nije stvar u opravdanjima, to je pitanje zdravog razuma: bili ste blizu smrti, vaše rame i članak su u žalosnom stanju, devet je sati uveče i napolju je temperatura minus 10 stepeni... Šta hoćete da radite umesto đa ostanete u krevetu?"
„Da pronađem jednu ženu", odgovori Sem i ustade.
„Jednu ženu!", povika Kler, iznenađena. „Mislite li možda da će vas smatrati neodoljivim sa tim vašim štakama i zavojima?"
„Nije reč o tome."
„I pre svega, ko je ta žena?"
„Mislim da vas se to ne tiče."
„I te kako me se tiče, zamislite!"
„Ona je Francuskinja..započe Sem.
„Samo je to falilo!", našali se ona. „Umesto da vas imam celu noć za sebe, vi me izdajete zbog jedne Francuskinje.
Sem joj uzvrati osmehom i sa teškoćom se odvuče ka izlazu.
„Hvala za sve, Kler."
Ona ga povede kroz hodnik i sačeka da lekar uleti u lift, pa ga upita: „Objasnite mi još samo jednu stvar, Seme!"
„Da?"
Pogledi im se ukrstiše u trenutku kad su se vrata zatvorila.
„Zašto uvek iste žene imaju sreće?"
Vrala lifta otvoriše se u holu bolnice. Zgrada je bila skoro potpuno u staklu i ukrašena zelenim biljkama, pa je imala izgled zimskog vrta. Sem šepajući prođe kroz popločano dvorište, kako bi došao do odeljenja gde je bila hospitalizovana Džodi. Pre nego što se nađe sa Žilijet, hteo je da se uveri da se mlada devojka nalazi u dobrim rukama.
Zastade nekoliko sekundi da posmatra sneg kroz velika prozorska stakla. Voleo je bolnicu noću, kada prođe sva ona dnevna gužva. Poznavao je ovu zgradu napamet. Bio je to njegov prostor, možda jedino mesto na zemlji gde se osećao na svome, koristan.
Na kraju hodnika lagano gurnu vrata sobe na koja ga je uputila jedna bolničarka.
Džodi je spavala nemirnim snom. Pored njenog uzglavlja, Mark Riteli je bdeo nad njom, prekrštenih ruku, stojeći pored neke stolice. Imao je pogled tigra, još uvek uznemiren, spreman da skoči na najmanju opasnost koja bi zapretila njegovoj štićenici.
Dočeka Sema u tišini i oni se prijateljski zagrlliše. Dva čoveka nisu razgovarala još od kraja pucnjave, ali su obojica znali da je među njima stvorena neraskidiva prijateljska veza. Riteli se namršti i zagleda u Semovu ranu, ali ovaj klimnu kao da hoće da mu da do znanja da je video dosta takvih rana.
Onda lekar priđe mladoj devojci koja je ležala na krevetu. Bila je pokrivena čaršavom i ćebetom i videlo joj se samo prozračno lice.
Jedna mala noćna lampa na stočiću širila je umirujuću svetlost. Sem mahinalno proveri da li je infuzija dobro nameštena i pregleda zdravstveni karton, okačen na dnu kreveta.
„Treba da pronađemo način da je definitivno skinemo sa droge", zabrinu se Riteli tihim glasom. „Ako ne uspemo, danas-sutra će joj se opet vratiti."
Sem je već razmišljao o tome.
„Ja ću se pobrinuti za to", obeća on. „Znam jedan centar za odvikavanje u Konektikatu. Jedno stvarno efikasno mesto. Ima malo mesta, ali ću lično zvati, već sutra."
Riteli nešto promrmlja u znak zahvalnosti. Dva čoveka rastadoše se obavijeni tišinom noći, a onda mu policajac naredi:
„Idite sada da se ispavate. Čak i heroji moraju da spavaju. Tim pre što vam je lice kao u leša."
„Niste videli vaše!", odgovori Sem i napusti prostoriju.
Žilijet se sva grozničava vrtela ukrug po stanu. Od njihove podnevne rasprave nije više imala nikakvih vesti o Semu. Svaki put kada ga je tražila na mobilni nailazila je na sekretaricu, pa je odlučila da dođe da ga sačeka u njegovom stanu.
Prisloni čelo uz hladno prozorsko staklo i baci pogled na svetla koja su se videla u daljini. Čak i ako je njihova priča morala da se završi ovde, trebalo je da još jednom porazgovara sa njim i da razjasni stvari. Nije znala šta da misli u vezi sa 'drugom ženom', ali jedna stvar je bila sigurna: strašno bi se naljutila na Sema ako joj je nešto lagao oko toga.
Žilijet upali nekoliko sveća i salon osvetli blaga svetlost koja je tužno podseti na njihovu prvu ljubavnu noć. Ipak vrlo brzo odagna tu misao. Nije bio trenutak da ponovo upada u neprilike! Mnogo je zamerala sebi što je verovala u ljubav, iako je poznavala zamke i razočaranja koje ona nosi sa sobom. U dobroj literaturi bi morala da posluša Kantovo i Stendalovo upozorenje: ljubav stavlja na muke i izaziva patnju; ljubav je samo varljivo sunce, droga koja nas sprečava da realno sagledavamo stvari. Uvek mislimo da nekoga volimo zbog onoga što on jeste, ali mi kroz njega volimo samo ideju ljubavi.
Da bi skrenula misli, uključi televizor na jednom od informativnih kanala. Crvena traka Teror potresa Njujork žmirkala je ispod grudi voditeljke, bujne crnke tipa Monike Levinski koja je komentarisala glavni događaj dana: policija je osujetila atentat na Vašington skveru. Reportaža, izvedena kao prilog za neki akcioni film, prikazala je neobičnu neprijatnu avanturu mlade šesnaestogodišnjakinje, koju je neki psihopata pretvorio u ljudsku bombu. Pozivajući na opreznost, voditeljka još jed nom izgovori reči koje izazivaju strah: Al Kaida, gas sarin, gadna bomba, antraks... Otkad je došla u Njujork, Žilijet se navikla na ovakvu drama tizaciju informacija. Dosta. Pritisnula je dugme daljinskog upravljača da završi sa ovom govorancijom.
U holu bolnice, pored automata za kafu i pića, pružao se niz javnih telefonskih govornica. Sem potraži nekoliko žetona u džepu. Trebalo je da pronađe Žilijet. Sasvim slučajno ukuca broj njene cimerke Kolin. Razgovarao je sa njom, ali ona nije znala gde se nalazi njena prijateljica i Sem zažali što ju je zabrinuo.
Pomalo ljut, izađe na veliki parking i ulete u jedan od taksija koji su vrebali mušterije, pacijente bolnice. Cvokotao je. Kaput mu je ostao u njegovim kolima. Zbog rane je bio primoran da obuče bolničku pidžamu i nije imao ništa više osim jakne da se zagreje.
„Je li sve u redu, gospodine?", zabrinu se vozač, gledajući ga u retrovizoru.
Auto krenu. Sa radija su se čuli prijatni zvuci pesme Sezarije Evore.
Sem stavi ruku na čelo i utvrdi da ima temperaturu. Bio je iscrpljen. Ovo je bio jedan od najgroznijih dana u njegovom životu. Grejsina smrt ga je duboko potresla i nije potpuno shvatao smisao onoga što je upravo doživeo.
Pevačicin glas delovao je uspavljujuće, pa zatvori oči i prepusti se nemirnom snu.
Prozor koji slabo dihtuje, promaja, vrata koja škripe i Žilijet koja drhti od hladnoće.
Došla je da obavesti Sema da je trudna. Dugovala mu je istinu, ali kakva god da bude njegova reakcija, odlučila je da zadrži ovo dete. Razmišljala je o tome čitavo popodne. Na njeno veliko čuđenje, odluka se nametnula kao nešto sasvim normalno i ona sada shvati da je oduvek znala da će jednoga dana nositi novi život.
Uprkos neizvesnosti sutrašnjice.
Uprkos bolovima koje doživljavamo na ovom svetu i ljudskim ludostima.
Žilijet je bila sva smrznuta, ali je bezuspešno pokušavala da pojača grejanje. Da bi joj bilo manje hladno, navuče jednu od Semovih jakni, složenih preko fotelje, i tako odevena potrča da se ugnezdi na otomanu. Oseti Semov miris na jakni i srce poče da joj se steže. Koža joj se naježi pod naletom emocija, kao da je ledena tečnost brutalno ukočila svaki njen pokret.
Rukavom obrisa suzu koja joj poteče niz lice.
Sranje, kako jedan momak može da me dovede u ovo stanje?
Oči su joj bile vlažne od suza, ali ipak primeti zgužvani list papira koji je virio iz jednog od džepova. Radoznala, raširi ga: bila je to fotokopija novinskog članka koji se odnosio na događaj koji se zbio pre deset godina.
Grejs Kostelo, detektiv 36. distrikta, sinoć je pronađena mrtva za
volanom svog automobila, ubijena metkom posred glave. Okolnosti
njene smrti za sada ostaju nepoznate...
Žilijet pređe pogledom preko prvih rečenica teksta, onda pogleda fotografije koje su pratile članak i prepozna ženu koju je srela u rano popodne u Semovom društvu. Protrlja oči u neverici, ali nije bilo nikakve sumnje: bila je to stvarno ista osoba.
Ali kako to da nije nimalo ostarila tokom svih ovih godina? I šta je radila na ulicama Menhetna ako je umrla pre deset godina?
Žilijet je u sebi postavljala sva ta pitanja, kad začu kako se otvaraju ulazna vrata. Jurnu na stepenice i trže se od iznenađenja kad primeti Sema naslonjenog na štake, kako popravlja zavoj na ramenu. Sav bes, koji se bio nagomilao u njoj, u trenu se pretvori u zabrinutost.
„Šta ti se dogodilo?1'
On je privuče k sebi i zavuče glavu u njen vrat. Miris njene kose bila je prva prijatna stvar koju je doživeo toga dana. Ona se odvoji od njega i pogleda ga sva uzrujana. Pomodrele usne tresle su mu se od hladnoće.
„Ti goriš", zaključi, pošto mu je stavila ruku na obraz.
„Biće to dobro", smiri je on.
Pomogla mu je da se popne uz stepenice i tek kad dođoše gore, on primeti novinski članak koji je bio na stolu.
„Ko je ta žena, Seme?", upita ona sa knedlom u grlu.
„To je jedna stara policajka", objasni on, rastrzan između želje da prestane da laže i nemogućnosti da kaže istinu. „To je jedna prijateljica koja me zamolila da joj pomognem da pronađe svoju kćerku."
„Pa ona je poginula pre deset godina!"
„Ne, ona je poginula danas."
Htede da je ponovo uzme u naručje, ali ga ona odgurnu.
„Ništa ne razumem", zagrcnu se ona.
„Slušaj, ne mogu ništa više da ti kažem, ali te molim da imaš poverenja u mene. I uveravam te da ta žena nije moja ljubavnica, ako te to zabrinjava."
„Da znaš da me zabrinjava!"
Sem je bio svestan da joj duguje iskreno objašnjenje. Onda joj u glavnim crtama izloži priču o Džodi i o tome kako ju je Lešinar oteo. Ispriča joj kako je Grejs pogođena i kako on sam duguje život samo intervenciji Marka Ritelija. Kao objašnjenje zašto je novinski članak objavio Grejsinu smrt, Sem je tvrdio da je ona koristila novi identitet pre deset godina u okviru programa zaštite svedoka. To je bio samo njen ustupak radi utvrđivanja istine.
„Umalo da umreš!", zaključi ona kad je završio.
„Da, u trenutku kad je onaj luđak uperio svoje oružje u mene, mislio sam da ću umreti, a onda sam pomislio da…"
Zastade, napravi nekoliko koraka prema Žilijet i dodirnu joj lice sa obe ruke.
„Pomislio si šta?"
„Da sam konačno pronašao nekoga koga volim, a da nisam imao vremena da mu to kažem."
Ona podiže glavu prema njemu, nežno ga zagrli i baci mu se u naručje.
Između dva strasna poljupca, on nekako izgovori:
„Hteo sam da te nešto upitam..."
„Slušam te", reče ona i ugrize ga za usnu.
On joj raskopča prvo dugme na bluzi.
„Sigurno ćeš me smatrati za luđaka, ali."
„Samo reci,"
„A da napravimo dete?"
Jedan sat kasnije.
Sem i Žilijet ležali su opruženi na krevetu, isprepletanih nogu, dok su im tela bila priljubljena jedno uz drugo, potpuno mirni.
On je pojačao grejanje na maksimum i otvorio flašu vina. Sa platinaste ploče, podešene na najveću jačinu, čula se melodija Angie Rolingstounsa.
Sem spusti glavu i vide da Žilijet spava sa glavom položenom na njegove grudi. Jedan dugačak pramen plave kose padao joj je niz lice. Vrhovima prstiju pomilova je po grudima koje su joj se podizale u ritmu disanja, lagano i pravilno. U njenom prisustvuje osećao neku vrstu skoro magičnog smirenja. Nije se pomerao, da je ne bi probudio, i zadovolji se time da stavi ruku na njen stomak. Dete! Imaće dete! Kada mu je Žilijet to saopštila, plakao je od sreće. Nesumnjivo, doživeo je najneočekivaniji, ali i najintenzivniji dan u čitavom svom životu. Ipak nije mogao da se potpuno opusti. Verovatno zato što nije imao mnogo poverenja u sreću.
Kad je sve previše dobro, to uglavnom ne traje dugo, upravo je govorio sebi, kad ga žestoka zvonjava sa interfona trgnu iz letargije.
Žilijet se probudi i prenu se iz polusna. Ogrnu se ćebetom i za tren oka povrati dinamičnost i vitalnost.
„Hoćeš li da ja odem da otvorim vrata?"
„Slažem se", reče Sem kojem je zbog rane bilo teško da stoji.
Zgrabi daljinski upravljač muzičkog uređaja i pritiskom na dugme ućutka Mika Džegera.
„To je tvoj komšija", saopšti Žilijet kad se vratila u sobu. „Tvrdi da je tvoj auto parkiran na njegovom mestu na parkingu."
Sem se namršti.
Koji komšija ?
I kako je njegov auto mogao da bude ovde kad je ostao na Lešinarevom parkingu?
U trenu se u njemu rodi crv brige, pa poče sve jače da ga muči.
„Pusti me da odem da vidim", reče on i navuče bademantil, pa preko njega kaput.
Siđe niz stepenice i izađe na ulicu. Noć je bila hladna i kristalna.
„Ima li koga?" uzviknu on.
Niko ne odgovori.
Sloj guste magle spustio se na čitav blok kuća. Sem napravi nekoliko koraka u mraku, skoro naslepo.
„Galovaju..."
On se okrenu, zaprepašćen zbog boje glasa koji mu se obratio: Grejs Kostelo, naslonjena uz ulični stub, gledala ga je tužnim pogledom. Njeno lice, osvetljeno bledom svetlošću, sijalo je bojom porcelana.
„Grejs?"
S nevericom se uputi ka njoj.
To je bilo nemoguće! Video je njeno telo zasuto mecima, kako nepomično leži na zemlji! A Lešinar nije pucao naslepo: njegovo rame i razbijeni vetrobran mogli su da to posvedoče.
„Ja... ne razumem."
Kao lekar, ponekad je prisustvovao spektakularnim ozdravljenjima, viđao svakojaka čuda, ali niko nije mogao biti na nogama nekoliko sati nakon što je primio rafal iz automatskog oružja.
„Vi niste..."
Grejs razgrnu jaknu i otkači dve čičak-trake koje su svaka sa svoje strane pridržavale pancir. Onda izvuče teški štit koji joj je bio omotan oko grudi i baci ga pred lekareve noge.
„Žao mi je, Seme."
Onda je nešto u njemu puklo. Nikada njegov razum nije bio tako uzdrman. U njegovoj glavi, u njegovom telu, sve je pucalo, sve je kipelo: tuga i osećaj krivice koju je osećao još od Federikine smrti; šok zbog toga što je okrznuo smrt dok je bio u kandžama Lešinara; traumatična sećanja na prošlost od koje je pokušavao da pobegne, ali koja ga je neprekidno sustizala; velika radost koju je osetio kad je saznao da je Žilijet trudna; i sada ovo ponovno pojavljivanje Grejs, za koju je mislio da je mrtva.
Skljoka se na stepenište prekriveno snegom, zari glavu među dlanove i zaplaka od straha, besa i neshvatanja.
„Žao mi je", ponovi Grejs, „ali ja sam vas upozorila: ostaću ovde sve dok moja misija ne bude završena. Mogu da se vratim samo sa Žilijet."
„Ne sada!" preklinjao je on. „Nemojte mi je sada uzeti!"
„Rok ostaje isti, Seme: prekosutra u žičari na Ruzvelt Ajlendu."
On s mukom stade na noge. Bol u ramenu se proširio, ali je to sada izgledalo beznačajno.
„Ono što se događa prevazilazi moju volju", pojasni Grejs dok se udaljavala.
Bespomoćan, Sem potrča za njom.
„Nikada vam neću dozvoliti da to uradite!"
„Ponovo ćemo razgovarati o tome, ali ne sada."
„Kada?"
„Sutra ujutro", predloži ona, „dođite da se nađemo u Bateri parku."
Uprkos antagonizmu koji je vladao među njima, on oseti veliko sažaljenje u njenom glasu, kao da je on bio bolestan, a ona ga leči. Da li je to, na kraju krajeva, tako iznenađujuće? Zar u dubini duše nije uvek bio ubeđen da nikada neće moći dugo da uživa u svojim trenucima sreće, kao da je neko prokletstvo, čiji smisao nije uspevao da odredi, pratilo svaki njegov korak.
Pre nego što je nestala u noći, Grejs izgovori poslednju rečenicu:
„Volela bih da se ne vraćam, Seme, volela bih da se sve to završi drugačije..."
I Sem shvati da je iskrena.

28

Ništa nije tako sigurno kao smrt.
Ništa nije manje sigurno od časa kada će doći!

Ambroaz Pare


Petak, 08.12 pre podne
Grejs podiže kragnu na jakni. Vetar je duvao poput vihora u Bateri parku. Mali vrt na samom jugu Menhetna činio je ostrvce zelenila, stisnuto između obale mora i nebodera Volstrita. Grejs pređe preko parka i izbi na dugačko šetalište koje se pružalo duž reke i nudilo panoramu od koje zastaje dah. Turisti i džogeri su se već tiskali u velikom broju, uprkos hladnoći i ranom jutru. Grejs sede na klupu i za trenutak se zagleda u pravcu zaliva, gde je bilo vrlo živo zbog kretanja remorkera i trajekata.
Čist i hladan vazduh štipao ju je za oči, dok joj je blaga jeza prožimala celo telo. Otkako se vratila, nekako je jasnije opažala i najsitnije detalje života: boju neba, graktanje galebova, osećaj vetra u kosi... Znala je da se njen boravak ovde bliži kraju i da će uskoro morati da se odrekne svega onoga što je činilo čar života. Ali otkako je ponovo videla svoju kćerku, ponovo joj se javila želja za životom i to ju je učinilo krhkijom i ranjivijom. Nekako ljudskijom.
Naravno da je dobro znala da ne može da izbegne svoju misiju i da je obavezna da je dovede do kraja, ali ta pomisao je čak i njoj postala nepodnošljiva i nekoliko pitanja je neprekidno nastavljalo da je muči. Zašto nikako nije uspevala da se tačno seti šta joj se događalo nekoliko dana koji su prethodili njenoj smrti? Zašto je njena autopsija pokazala tragove droge u organizmu? I naročito, zašto su izabrali baš nju da izvrši ovu neobičnu misiju, čiji smisao nikako nije uspevala da shvati?
Kad Sem otvori oči, Žilijet nije bila tu. Oboje su ostali budni do ranih jutarnjih časova, ali prvi zraci zore i lek koji je popio da se izbori sa bolom, učiniše da utone u neku vrstu polusna.
Uspaničen, ustade u tren oka, ali ga smiri uočljiva poruka, ostavljena na jastuku:
Ljubavi moja,

Moram da odem do Konzulata da regulišem moju situaciju.
Vidimo se kasnije.
Čuvaj se.
Volim te.

Žilijet.

P.S. Počni da razmišljašo imenu za bebu. Ja mnogo volim ime Mateo, ako bude dečak, i Alis za devojčicu. Ili zašto ne Džimi i Violeta...

Sem skoro bolno zabi glavu u jastuk, u potrazi za malo mirisa žene koju voli. Zatim pređe u kupatilo, gde ga je na ogledalu čekao natpis, ispisan ružem za usne kitnjastim rukopisom:
Ili možda Adrijano i Selest?
Ili Matis i Endžel...

A šta ako budu blizanci?, pomisli on iznenada, uključujući se u igru.
Na frižideru u kuhinji utvrdi da su namagnetisana slova u obliku životinja iz džungle sastavljena tako da formiraju dve nove reči. Uspeo je da dešifruje: Giljermo, a nešto niže Kler-Liza i sve vreme se pitao kako se ta imena izgovaraju na francuskom.
Obuče se najbolje što je mogao uprkos rani na ramenu i izađe na ulicu. Kako je još bilo rano, brzo nađe taksi.
„Bateri park", reče vozaču.
Ovaj ga ostavi ispred kula Louer Menhetna. Imao je osećaj praznine u stomaku. Shvati da nije ništa jeo već dvadeset četiri časa i zastade kod prvog Starbaksa da naruči njujorški doručak: pecivo i veliku kafu koju je ispijao hodajući ulicom.
Dok je koračao, zazvoni mu mobilni. Neko mu je poslao poruku. Bio je to Žilijetin glas koji mu je predlagao: 'Možda Manon ili Ema ili Lisi, Igo, Kleman, Valanten, Garans, Toni,
Suzan, Konstans, Adel..
On nemoćno slegnu ramenima, frustriran što ne može da uživa u onome što je moralo biti trenutak radosti i zajedništva.
Vukući nogu, zaobiđe Kasi Klinton, malu tvrđavu u centru parka, koja je nekada služila za odbranu luke i koja je pretvorena u biletarnicu za prodaju karata za trajekte. Odlučio je da ne ponese štake, ali je zbog toga već gorko zažalio.
Izbi na blagu krivinu koja je vodila na platformu za ukrcavanje na trajekte, kad spazi Grejs koja mu je dolazila u susret.
Ponovo nije mogao da se otrgne pomisli koliko je iznenađen što je vidi živu. Kad se jutros probudio, čak se ponadao da je njihov sinoćni susret bio samo plod mašte. Na kraju krajeva, bio je u groznici i buncao je u snu.
Ali nije trebalo da umišlja.
Skoro kao neka utvara, Grejs stavi ruku na njegovu podlakticu i nespretno izgovori: „Nadam se da vas vaše rane ne bole mnogo."
„Kao što vidite, pucam od forme", odgovori on, poluagresivno, polurazočarano. „Šta biste rekli na jednu partijicu skvoša?"
„Još jednom, mnogo mi je žao, Seme."
On prasnu:
„Prestanite da ponavljate kako vam je žao! To je suviše lako! Upadate u moj život i saopštavate mi da će žena koju volim umreti i hteli biste da skačem od sreće!"
„U pravu ste", priznade ona.
Oboje su bili ukočeni od hladnoće. Da bi se zagrejali, umuvaše se među gomilu putnika koji su hitali ka terminalu trajekata Staten Ajlenda. Sem je pokušavao da sakrije da mu je teško da hoda, ali to nije sprečilo Grejs da to shvati. Ona htede da mu pomogne, ali je on odgurnu.
Jedan trajekt bio je na platformi i spremao se da krene. Bez reči odlučiše da se ukrcaju: Plovidba je trajala kratko, bila je besplatna i trajekt je bio zagrejan.
Trajekt je bio skoro pun. Uprkos hladnoći, Sem se smesti na zadnju palubu trajekta, a Grejs mu se pridruži nekoliko trenutaka kasnije. Pruži mu šolju kafe kao i prilikom njihovog prvog susreta: „Izgleda da je ovo najgore u Njujorku: vreva preko celog dana u velikim metalnim cisternama..."
Sem uze šolju i ispi jedan gutljaj.
„To je stvarno neobično", naceri se on.
Kafa je možda bila prava splačina, ali je barem poslužila da zagreju ruke.
Dok su ispijali topli napitak, neko vreme ne progovoriše ni reč. Sedeli su tako jedno pored drugog, pogleda izgubljenog u plavičastom deliću horizonta. Grejs je fiksirala Elis Ajlend i dokove Bruklina kao da ih vidi prvi put. Sem zapali cigaretu i izbaci dugačak oblak dima. Na nekoliko stotina metara ispred njih, Kip slobode je držao u ruci baklju koja je odolevala svim vetrovima.
Nakon nekoliko trenutaka, Grejs pokuša da nastavi dijalog:
„Znate, Seme, čak i da odbijem da izvršim svoju misiju, oni će poslati nekog drugog."
„Nekog drugog?"
„Drugog izaslanika, da ispravi moju grešku..."
„Da ispravi grešku! Upozoravam vas da govorite o mom i Žilijetinom životu!"
„Veoma sam svesna toga, ali već sam vam to objasnila: Žilijet je morala da umre, zbog toga su me i poslali. Ja uopšte nisam tražila ovu misiju i verujte mi da je ne izvršavam sa radošću u srcu."
On još jednom pokuša da se zauzme za onu koju voli:
„Mrzim tu pomisao na igru sudbine. Čitavog života sam se borio da ne budem zarobljenik determinizama. Rođen sam na jednom od najgorih mesta u ovom gradu. Sve je bilo predodređeno da postanem delinkvent, ali sam se borio da postanem nešto drugo i uspeo sam da se izvučem!"
„Već smo o tome pričali, Seme. Nisam vam nikada tvrdila da su ljudska dela predviđena do najsitnijih detalja niti da je život samo izvršenje već unapred napisanog scenarija."
Ona ga pogleda u oči i dodade:
„Naprotiv, ono što sam vam rekla jeste to da postoje stvari koje se ne mogu izbeći."
Sem je već bio iscrpljen od njenih argumenata. Kad je sinoć ponovo ugledao Grejs posle sve one pucnjave, shvatio je da je bitka unapred izgubljena. Ipak, dodade nešto što je ličilo na vapaj srca: „Ali ja je volim!"
Grejs ga blago pogleda:
„Vi vrlo dobro znate da ljubav nije dovoljna da se neko zaštiti od smrti. Ja sam volela, volela sam Marka Ritelija, ali to nije sprečilo metak da mi raznese glavu.
Ona se za trenutak zamisli i kao za sebe dodade:
„... najviše mi je žao što sam umrla, a da mu nisam priznala svoju ljubav pre deset godina.."
Sem je već bio zapalio drugu cigaretu, ali je ne ispuši celu, toliko je bio zanet Grejsinom pričom. Trajekt lagano pristade na Staten Ajlend, ali većina putnika ostade na njemu da se vrati na Menhetn.
Sada kad je bio primoran da prihvati neverovatnu Grejsinu priču, Sem nije prestajao da sebi postavlja pitanje o prirodi života i smrti. Dobar deo noći je razmišljao, ali mu se sve to neprekidno vraćalo na zabrinjavajući i uzbudljiv način. Da li ljudski život ima krajnji cilj ili se pak svodi samo na biološki mehanizam. A smrt... Da li je ona bez smisla ili otvara vrata ka nekom drugom životu, drugačijem, gde ćemo svi otići?
Otkako je u svojoj mladosti pucao na čoveka, nikada više nije mogao da prihvati smrt drugih, i uprkos svom zanatu, svaki put bi se sve više potresao. Pokušavao je da negira smrt, ali je smrt uvek bila prisutna u njegovoj blizini. Pred očima mu je opet bilo lice Federike koju nije mogao da spase, zatim lice male Andžele, pacijentkinje koju je nedavno izgubio. Pomisli čak i na Lešinara, a slike njegove nasilne smrti nisu prestajale da ga progone. Gde su oni sada?
Često je raspravljao sa pacijentima iz Azije koji su verovali da nešto u nama nikada ne umire i nastavlja ciklus u drugom obliku. S druge strane, često je bio uznemiren pričama onih koji su doživeli iskustvo kliničke smrti: svetlo na kraju tunela, osećaj blagostanja, ponovni susreti sa nestalima...
Ali nikada nisu mogle da ga u to uvere ni te priče ni lepe reči oca Hataveja, koji ga je dok je bio dete podsticao da potraži Boga i da računa na to da On stvarno postoji.
Ipak, sada mu je susret sa Grejs otvorio novi horizont saznanju. To što je Grejs prešla sa druge strane, mogla je da mu otkrije veliku tajnu.
On je onda upita sa mešavinom čuđenja i zebnje:
„Šta se događa posle, Grejs ?"
„Posle čega?"
„Vi vrlo dobro znate šta hoću da kažem."
Grejs ne odgovori odmah. Da, znala je o čemu je Sem hteo da priča sa njom. Uostalom, oduvek je znala da će se pre ili kasnije suočiti sa tim pitanjem.
„Posle smrti? Žao mi je što ću vas razočarati, ali ja se ničega ne sećam."
„Teško da mogu da vam poverujem.."
„To je ipak istina."
„Nemate nikakvo sećanje na ovih poslednjih deset godina?"
„U mojoj glavi to izgleda kao da tih deset godina nikada nije ni postojalo."
„Onda je smrt takva: džinovska crna rupa..
„Nipošto. To što se ja ničega ne sećam ne znači da nešto postoji; da nije tako, ja ne bih bila ovde. Pre mislim da, kada izaslanike pošalju na zemlju, tajna smrti mora postojati svuda, čak i za njih. Jer ljudi za života nikada neće moći da imaju pristup onome što dolazi posle. Znam samo da nismo na zemlji slučajno."
Shvati koliko je on zbunjen svim tim, pa dodade tišim glasom:
„Nemojte da mislite da to ne muči i mene! Osećam se razoružana i nemoćna, i ako hoćete baš sve da znate, plašim se da se tamo vratim. Naprotiv, ako nešto znam, to je da imam da završim jednu misiju i da osim toga ne mogu da se mešam u živote ljudi."
„To vam ipak nije smetalo kad je u pitanju bilo spasavanje vaše kćerke!"
„To je istina, potvrdi Grejs, „pokušavajući da spasem Džodi, ja sam već delimično odstupila od svog zadatka..
Sem slegnu ramenima. Njegov mobilni telefon zazvoni kad trajekt napravi zaokret da se vrati u luku. On odgovori na poziv:
„Da?"
Bila je to Žilijet, ali je prijem bio loš i glas joj je zvučao dalek. Na palubi je duvao jak vetar, ali Sem u letu uhvati nekoliko reči: 'žurim da...', volim te..., nemoj da se prehladiš...', kao i niz imena: 'Žorž, Margo i Apolin...' Onda nastade smetnja na vezi, kao znak da mu je Žilijet sad već van dometa.
Čim prvi putnici počeše da se iskrcavaju, Sem odluči da zaigra na poslednju kartu. Često je poslednjih dana razmišljao o toj mogućnosti, a da nije bio siguran da li će je Grejs prihvatiti. Od one večeri kada je primetio neobičnu poruku sastavljenu od Andželinih crteža, sasvim jasno je shvatio da neće izaći neozleđen iz ovog susreta sa Grejs Kostelo. Uprkos njenom odbijanju, razmotrio je sve mogućnosti koje bi mu omogućile da spase Žilijet, i izgledalo je da je jedini mogući ishod koji se nametao bio sadržan u pitanju koje je postavio Grejs: „Ako treba da bezuslovno odvedete nekog", započe on, „ako zaista treba ispoštovati poredak stvari... "
„Da?"
„Pa dobro, u tom slučaju uzmite mene! Prihvatite da ja umesto Žilijet uđem u žičaru zajedno sa vama."
Grejs ga pogleda pravo u oči. Pogled joj je bio neobično miran, kao da uopšte nije bila iznenađena Semovim predlogom.
Njen odgovor ostade da visi u vazduhu nekoliko sekundi. Sem otvori usta da nešto doda, pa se predomisli.
„Reč je o vašem životu", odgovori najzad Grejs. „To je odluka koja se ne donosi lako i možete da zažalite zbog nje u poslednjem trenutku."
„Dosta sam razmišljao o tome. Nekada sam počinio zločin da bih spasao Federiku, ali na kraju krajeva, nisam uspeo u tome i sam sam se pogubio. Sada znam da nemam drugog izbora osim da dam svoj život da bih spasao Žilijet. Uzmite ga", preklinjao ju je Sem.
„U redu, onda dođite vi."
Poče da duva olujni vetar. Sem pokuša da ne pokaže svoje emocije, ali oseti kako noge počinju da mu se tresu.
„Na žičari na Ruzvelt Ajlendu, je li tako?"
„Da, sutra u jedan sat po podne", pojasni Grejs.
„Idemo li zajedno odavde do tamo?"
„Ja ću vam dati znak."
„Ne, Grejs", reče on, „od sada ne određujete jedino vi pravila."
Pre nego što je stigla da odbije, Sem zapovednički stavi mobilni u džep jakne, pa onda napusti trajekt.
Za sada se plan odvijao onako kako je predvidela.

29

Hteli bismo da se vratimo na stranicu na kojoj se volimo.
A stranica na kojoj umiremo već je pod našim prstima

Lamartin


Rano popodne, bolnica Sent Metjuz
Mala soba u kojoj je ležala Džodi Kostelo beše utonula u polumrak. Neko tiho odškrinu vrata i promoli glavu. Pošto je proverila da li njena kćerka čvrsto spava, Grejs priđe krevetu, vodeći računa da ne pravi buku.
Sasvim tiho položi drhtavu ruku na čelo svoje kćerke. Sva uzrujana, ostade da stoji nepomično pored nje, dok su joj tihe suze tekle niz obraze. Bilo je to osećanje kakvo nije iskusila do sada: ogromna radost što je najzad pronašla Džodi, ali i ogromnan bol što ne može da priča sa njom. U trenutku požele da je probudi i da joj kaže koliko je voli i koliko joj je žao zbog svega što se dogodilo. Ali znala je da nema pravo da to uradi i da to ne bi bilo poželjno: Džodi je bio potrebniji mir od novog emocionalnog šoka. Zato se zadovolji tihim šapatom:
„Izvini što sam te napustila sve ove godine..."
Zatim je uze za ruku.
„Nadam se da će od sada sve biti bolje za tebe."
Džodi je spavala nemirnim snom. Trže se u krevetu i promrmlja nekoliko nerazumljivih reči. Grejs prepozna fotografiju koja se nalazila na noćnom stočiću i koju je i ona sama uvek nosila u novčaniku.
Vrlo dobro se sećala dana kada je snimak napravljen, na samom početku devedesetih...
Bio je lep jesenji dan, nedelja. Grejs i Mark Riteli su odlučili da iskoriste sunce na ostrvu Nanaket na jugu Bostona. Ostavili su stvari na Madakelu, glavnoj surferskoj plaži, pa onda raširili prostirke na obali okeana. Pored njih se u pesku igrala Džodi, koja je upravo proslavila svoj prvi rođendan, i grickala keks.
Sa neke stare radio-stanice čula se pesma Sajmona i Garfankla, čije su reči govorile o snazi iskrenih veza. Grejs je zatvorila oči. Dobro se osećala. Mirna, uspavana hukom talasa i milovanjem jesenjeg povetarca.
Zatim su ručali pod vedrim nebom: sendviče od ribe sabljarke, somun sa piletinom i, da bi učinili zadovoljstvo Džodi, palačinke sa borovnicama i sirupom od javora.
Toga dana su takođe razgovarali o njihovoj budućnosti u policiji. Jedan od njihovih starijih kolega osnovao je sopstvenu agenciju za bezbednost i upravo im je predložio da rade kod njega bolje plaćen i manje opasan posao od onoga kojim su se trenutno bavili. Riteli, koji je već iskusio težinu policijskog života, bio je spreman da prihvati, dok za Grejs to nije dolazilo u obzir.
„Volim svoj posao, Marko. Volim teren..."
„Voliš što imaš mizernu platu, što se voziš u smrdljivoj krntiji i živiš u bednom stančiću?"
„Ne karikiraj. I pre svega, moj stan nije bedan!"
„Sve u svemu, taj posao je previše opasan. Naročito za jednu ženu!"
„To je to! Tu smo! Mačo-argumenti."
„Ja nisam mačista!"
„Ovaj posao je ono što ja volim da radim. Ne želim lagodan posao. Volim pomisao da sebe dovodim u opasnost da bih spasla tuđe živote..."
„Preuzimaš previše rizika, Grejs. Sada imaš malu devojčicu, pomisli malo na nju!"
„Uzdam se u svoju srećnu zvezdu."
„Jednoga dana će te sreća napustiti."
„Kad me napusti, napustiće me. Mogu vrlo lako da stradam i dok obavljam posao na ulici."
Riteli je uzeo aparat i pozvao Grejs da pozira zajedno sa Džodi ispred okeana.
„Nikada neću napustiti ovaj posao", zaključi Grejs i uze svoju kćerku u naručje.
„Dobro, morala bi da budeš opreznija", ponovi Riteli. „Samo jedan je život.”
Ona onda slegnu ramenima, a na licu joj je zaigra onaj njen smešak koji ju je činio neodoljivom.
„Ko to može da kaže, Marko? Ko to može da kaže?"
Škripa vrata, koja se otvoriše, naglo povrati Grejs u stvarnost. Bolničarka samo proveri da li je sve u redu sa Džodi i izađe iz prostorije, a da je nije zabrinulo Grejsino prisustvo.
Grejs uzdahnu od olakšanja, ali je bila potpuno svesna da preuzima previše rizika. Nije mogla večno tu da ostane.
Džodi ponovo poče da se trza u krevetu i kao što je nekada imala naviku, Grejs zapevuši Geršvinovu ariju, koja je zvučala kao uspavanka i koja je imala simboličan naslov: 'Someone to watch over me.'[13]
Umesto zbogom, naže se nad krevetom i sasvim tiho joj obeća:
„Ne znam gde idem, ne znam šta će se dogoditi sa mnom, ali se nadam da će mali deo mene ostati sa tobom, iako ne možeš ni da me vidiš ni da me čuješ..."
Ovaj put se Džodi naglo probudi.
Neko je bio u njenoj sobi!
Ona otvori oči i upali lampu pored uzglavlja.
Ali Grejs je bila nestala.
Čelsi, Zapadna 34. ulica
Sa svojih 100.000 m2 i deset spratova, Macy's je zauzimao je čitav blok kuća na Sedmoj aveniji. Sem i Žilijet su došli da u tom hramu šopinga, najvećoj od najvećih robnih kuća na svetu, provedu kraj popodneva. Između šetnje u Sohou i degustacije ledenog krema u Serendipitiju, proveli su prethodne časove u pravljenju planova za budućnost u narednih pedeset godina. Dogovorili su se oko imena njihovo troje dece, oko boje žaluzina na njihovoj kući, marke budućeg automobila i mesta na kojima će ići na godišnje odmore.
Žilijet je blistala i zračila od sreće. Laganim koracima je obilazila odeljenja robne kuće, opčinjena kolevkama, plišanim igračkama i pidžamama. Sem je malo zaostajao iza nje i pokušavao da sebe zavara, iako je bio potpuno potišten. Čitavo popodne je morao da priča o sreći koju neće nikada upoznati, iako je bio svestan da živi svoje poslednje trenutke. Sutra u ovo vreme više neće biti na ovom svetu i to ga je ispunjavalo dozom straha. Ipak, nijedne sekunde nije zažalio zbog predloga koji je izneo Grejs. On će spasiti Žilijet i sama ta pomisao mu je donela olakšanje koje ga je zahvatilo celog.
Jer, da se ne lažemo, on je bio odgovoran za smrt dvoje ljudi, pa iako se radilo o dilerima, krivica koju je osećao zbog toga pokvarila mu je život.
Mogao je da se zavarava, ali je u dubini duše oduvek znao da će zbog toga morati da plati jednoga dana i da Federikina smrt nije bila dovoljna da izmiri svoj dug.
Zbog toga je lagao Žilijeti prve večeri, zato što je težina njegove greške bila tako teško podnošljiva da ga je sprečavala da ikada bude srećan.
„Seme!"
Žilijet mu je sa druge strane odeljenja davala jasne signale, diveći se jednom plišanom dinosauru koji je bio visok preko pet metara. On joj uzvrati osmehom, ali je bio negde drugde.
Kao da je već bio mrtav.
Dođavola, umirao je od straha! Ipak je nekoliko puta pratio pacijente sve do samih vrata smrti. Bio je pri ruci ljudima bez porodice, pokušavao da za njih pronađe umirujuće reči kako bi zaboravili na strah. Ali je bilo sasvim drugačije kad se radilo o sopstvenoj smrti!
Sem je bio ojađen. Sa strahom se mešala frustracija što neće nikada upoznati svoje dete. Da li će biti dečak ili devojčica? Nije čak ni to mogao da zna.
Ipak je godinama želeo da osnuje porodicu. On je nikada nije imao i zbog toga je patio. Želeo je da ima decu da bi ostavio korene na ovom svetu. Želeo je da u sve više i više neprijateljskom i dehumanizovanom okruženju stvori duboke veze i da sagradi prostor u kome će se osećati sigurno.
Ali to se neće desiti. On će sutra nestati. Žilijet će se verovatno vratiti u Francusku i iznova započeti novi život. Možda njegovo dete čak neće nikada čuti da se priča o njemu. Na kraju krajeva, kakvo nasleđe će mu ostaviti? Nije imao nikakva materijalna dobra, nikakvo bogatstvo, nikakvog stvarnog svedočanstva o njegovom postojanju na Zemlji. Naravno, on je lečio i izlečio stotine osoba, ali ko će se toga setiti?
Odjednom mu pade na pamet jedna ideja: zašto se ne bi oženio sa Žilijet pre nego što umre? Eto, to je rešenje! To će biti jednako službenom priznanju svog deteta. Razmisli nekoliko trenutaka, uključi mobilni koji je pozajmio od Žilijet i pozva opštinu da se raspita o daljim koracima. Da li je bilo moguće da se venčaju večeras ili sutra ujutru? Odgovoriše mu da nisu u Las Vegasu i da je za svako venčanje u državi Njujork neophodno dobijanje wedding license i da se zahtev mora rešiti dvadeset četiri sata pre ceremonije. To je bilo logično: želelo se izbeći da se ljudi venčavaju kako kome padne na pamet. Sem završi razgovor sav potišten. Nije imao na raspolaganju čak ni dvadeset četiri časa.
„Da li ćeš me uvek voleti?"
Zadubljen u svoje misli, podiže glavu i ugleda Žilijet kako stoji pred njim na vrhovima prstiju, u očekivanju poljupca.
„Uvek", odgovori on i zagrli je.
Toliko bi voleo da je to istina, ali kao što je rekla Grejs Kostelo, nema sumnje da u životu postoje stvari koje se ne mogu izbeći.
Na trotoaru, dok je Žilijet prva ulazila u taksi, Semu sinu jedna ideja.
„Da li bi ti smetalo da se vratiš bez mene? Morao bih da skoknem do bolnice."
„Ali nadala sam se da ću provesti veče sa tobom!"
„Daj mi dva sata, molim te. Važno je."
Ona napravi pokret koji je izražavao razočarenje.
„Samo dva satića!", obeća Sem, zatvori vrata taksija i posla joj poljubac.
Kad je ostao sam, pogleda na sat. Nije bilo suviše kasno. Ako požuri, možda će stići na vreme. Ne čekajući naredni taksi, ulete u najbližu stanicu metroa, ali suprotno onome što je rekao Žilijeti, ne vrati se u bolnicu, već ode u banku.
„Naši finansijski savetnici obično primaju samo kada imate zakazano", objasni mu službenica na prijemnom šalteru. „Ali moguće je da neko od njih prima van radnog vremena. Raspitaću se."
Sem strpljivo sačeka u čekaonici, gde je mogao da pregleda brošure koje su bile na raspolaganju strankama. Kad je ušao u kancelariju Eda Zika Juniora, koji je imao zvučnu titulu investiment counselor, Imao je dovoljno vremena da detaljno izloži svoj plan.
„Šta mogu da učinim za vas, gospodine?"
„Želeo bih da zaključim osiguranje u slučaju smrti", objasni Sem.
„Imamo odličnu jednostavnu formulu za osiguranje budućnosti vaših bližnjih, koja ne košta mnogo", reče bankar.
Sem klimnu glavom i zamoli ga da nastavi.
„Poznajete li princip osiguranja u slučaju smrti? Svakog meseca uplaćujete ulog. Ako vam se ne dogodi ništa, daj bože da tako bude, vi ste na gubitku. Ali u slučaju perane smrti, mi uplaćujemo osiguranu sumu korisniku koga vi budete naznačili: vašoj ženi, vašem detetu ili... nekom drugom. I sve to bez utvrđivanja prava nasleđivanja!"
„To je tačno ono što tražim."
Za manje od pola sata, dva čoveka se dogovoriše o iznosu premija, periodu ulaganja, nivou pokrića (750.000 dolara) i korisniku ugovora (Žilijet Bomon).
Sem ispuni medicinski upitnik i obaveza se da već sutra obavi medicinski pregled kao i analizu krvi. S obzirom na njegove godine, medicinske formalnosti bile su relativno lake. Ed Zik mu dade spisak ovlašćenih zdravstvenih ustanova, na kojem je, igrom slučaja, bila i njegova bolnica. Mogao bi da taj pregled obavi sutra ujutro. Još jedna srećna okolnost: Zik je radio subotom i on predloži da overi ugovor čim bude dobio odgovarajući faks.
Baš kad se Sem spremao da stavi svoj potpis, bankar mu poverljivim tonom predloži dodatnu garanciju: dupliranje osigurane sume u slučaju smrti usled nesrećnog slučaja.
Sem se namršti i napravi se kao da razmišlja. Pohađao je kurs iz ekonomije i poznavao je tu marketinšku caku.
Statistički, samo jedna od dvanaest ili trinaest smrti bila je posledica nesrećnog slučaja. Osiguravači tako nisu imali mnogo dodatnih rizika, dok im je povećanje uloga omogućavalo da drastično uvećaju svoja sredstva.
„U redu", prihvati Sem i pomisli na nesreću na žičari koja će ga odneti.
Ed Zik mu sav nasmejan pruži ruku, uveren da je s lakoćom opelješio idealnog klijenta.
Sutra nećeš imati taj kez na licu, pomisli Sem dok su se pozdravljali. Ali to mu je bila slaba uteha.
Kada izađe na ulicu, bilo je vrlo hladno i noć je počela da pada. Na nebu su se pojavljivale prve zvezde.
Sem ispusti uzdah olakšanja. Barem je materijalna budućnost Žilijet i njegovog deteta bila obezbeđena.
Ali znao je da novac često nije pravo rešenje.
Južni Bruklin,
kvart Bensonherst, predveče
Mark Riteli se pope na drugi sprat male zgrade, sagrađene od tamne opeke. Otvori vrata svog stana, ali ne uključi svetlo odmah. Zavese su bile razgrnute i pun mesec osvetljavao je prostoriju plavičastom i smirujućom svetlošću.
Suprotno onome što se moglo pretpostaviti, skromni i neugledni stan bio je čist i dobro održavan.
Riteli već dva dana nije dolazio kući. Prošlu noć proveo je u bolnici, a onda je bio na dužnosti tokom celog dana. Koliko god da je bio zauzet poslom, osećao je da je u dobroj formi, ali mu sada nije bilo prijatno što je sam. Uključi CD sa Prokofjevljevom simfonijom. Voleo je i poznavao klasičnu muziku.
Ljudi sa kojima se družio u skorije vreme uglavnom su ga smatrali za notornog alkoholičara, a on nije ništa činio da ih razuveri. Ali oni koji su nekada imali prilike da razgovaraju sa njim, znali su da je on kulturna i senzibilna osoba.
Pređe u kupatilo, istušira se, obrija i navuče čistu odeću: crne farmerke i pulover marinskoplave boje, koji mu je Grejs davno poklonila i koji nije nosio godinama.
Usudi se da se pogleda u ogledalo prvi put u poslednjih nekoliko meseci.
Obično mu se nije sviđalo ono što je tu video, ali otkako je spasao Džodi, osetio je da se nešto u njemu menja i bez mrštenja podnese sliku koje mu je ogledalo pružalo.
Onda ode do kuhinje, otvori frižider i uze pakovanje od šest flašica badvajzera. Bila je to njegova porcija, njegova doza, jedini način koji je pronašao da bi bio siguran da će zaspati.
Vrlo dobro je znao šta će se dalje događati: piće dok otupeo od alkohola ne padne u nemiran san koji će trajati do tri sata ujutro. Onda će ustati, uznemiren i drhtav, i da bi ponovo zaspao i spavao do jutra, biće mu potrebna do vrha puna čaša proklete votke.
On stavi šest flašica piva na sto, ali ne dotače nijednu.
Šta li izigravaš? Vrlo dobro znaš da će se sve završiti tako što ćeš piti?
Otvori prvu, ali je ne dotače.
I'o te zabavlja, jelda, da misliš da je sve samo pitanje volje!
Onda prosu u sudoperu sadržaj prve flašice, zatim i druge, treće, četvrte, pa pete.
Evo, sad je preostala samo jedna. Nastavi sa svojom dresurom, baš da vidimo.
Imao je želju da pije dok ne crkne. Uprkos tome, prosu čitavu poslednju flašicu i otvori slavinu sa vodom da otera neprijatan miris.
Zapali cigaretu i izađe na terasu. Sutra će ići da zatraži pomoć od Sema Galovaja, i ako bude potrebno, ići će da se leči. Prvi put mu se činilo da je to vredno truda. Prestaće da pije, zbog sebe i zbog Džodi.
Dunu u ruke da se zagreje. Bilo je jako hladno i prosto je štipalo. Baš kad se spremao da se vrati unutra, začu nečije korake iza sebe.
„Zdravo, Marko."
Naglo se okrenu, začuđen zbog boje glasa koji ga je pozvao.
Grejs je stajala na tri metra od njega. Blistava, smirena, baš onakva kakvu ju je sačuvao u sećanju.
Ritelijeve oči se zamagliše. Bilo je to prejako uzbuđenje za njega.
Sranje, nisam popio ni gutljaj alkohola već dva dana...
Bez sumnje je izgubio razum. Zakorači prema njoj, pokuša da nešto kaže, ali glas poče da mu podrhtava:
„Ja... ja ne razum..."
„Mislim da nema bogzna šta da se razume", reče ona i stavi mu prst na usta.
Grejs ga zagrli i Riteli se prepusti trenutku koji je upravo doživeo.
Ostadoše dugo zagrljeni, a Riteli oseti da je miris kože njegove stare partnerke nepromenjen bila je to mešavina mleka i vanile, miris koji nije nikada zaboravio.
„Tako si mi nedostajala", priznade on.
„I ti meni, Marko, i ti meni."
Riteli oseti kako mu srce snažno lupa od uzbuđenja i strepnje. Držao je Grejs za rukav, nije bio u stanju da je ispusti, osećao je strah u stomaku, strah da će je ponovo izgubiti.
„Jesi li se stvarno vratila?", izusti on nekako.
Ona ga pogleda u oči i stavi mu ruku na obraz.
„Da, Marko..."
Ona zastade, sad i sama obuzeta uzbuđenjem.
„... ali ne ostajem", završi ona.
Ritelijev blistavi pogled smrknu se u trenu. Grejs stavi glavu na njegovo rame.
„Sve ću ti objasniti."
Sat kasnije, Grejs je ispričala Riteliju svoju neverovatnu priču. On se u više navrata začuđeno mrštio, ali mogao je samo da prihvati priču svoje koleginice. Čak i ako su njeni navodi mogli da se rasprsnu u komade, znao je da Grejs govori istinu. Sav obuzet srećom što je ponovo vidi, nije se opterećivao pitanjima za koja je naslućivao da će ostati bez odgovora.
Začudo, Grejs prva poče sa pričom:
„Možda bi mogao da mi pomogneš", reče ona i pruži mu svežanj papira.
Riteli razvi list papira. Bio je to izveštaj o Grejsinoj autopsiji. On ga je čitao u nekoliko navrata, ali ga ponovo pažljivo pregleda.
„Zar ti ništa ne izgleda neobično?"
„Šta?", promrmlja on.
„Tragovi heroina, Mark! Zašto? Ja se nisam drogirala, zar ne?"
Riteli uzdahnu, sav smeten.
„Zar se ne sećaš?"
„Ne."
Sada Grejs poče da se pribojava šta će joj saopštiti Riteli. Više ni u šta nije bila sigurna. Koje ona bila u stvari? Je li imala nešto da sakrije?
„U ono vreme su ti Narkotici predložili mesto ubačenog agenta..."
„Radila sam u podzemlju?"
Riteli potvrdi:
„Kada si ubijena, pokušavala si da se ubaciš među jednu grupu dilera."
„To objašnjava tragove droge..
„Da, ti poznaješ svu dvoličnost te vrste posla.
Grejs klimnu glavom. Malo-pomalo, sećanja počeše da se vraćaju. Da bi ih dileri prihvatili, ubačeni policajci su često morali da se bodu pred njima. Samo da ih zavaraju i da ne izgube njihovo poverenje. Grejs je znala da su mnogi među njima s vremenom postali zavisnici od droge i prešli na ružnu stranu barijere.
„Budi uverena da sam pokušao da te odvratim od tog posla", reče joj on. „Ali ti si bila jedna mlada detektivka, neustrašiva i poletna, koja je čvrsto verovala u svoj posao."
„Htela sam da budem korisna za društvo i da svojoj kćerki pružim mogućnost da živi u sigurnijem svetu."
„Da, bila si naročito tvrdoglava, a znalo se kuda te to vodi!"
„Život je često surov", izjavi ona, misleći na ono što se kasnije dogodilo sa Džodi.
Duboka tuga se odjednom nadvi nad ovo dvoje policajaca. Grejs postade svesna toga i naljuti se na samu sebe što je rashladila žar njihovog ponovnog susreta.
„Da ne kvarimo ovo veče, Marko. Hoćeš li da me odvedeš da negde jedemo?", predloži ona, kako bi povratila malo veselosti.
„Gde god želiš."
„U naš uobičajeni restoran", odluči.
Vozili su nekoliko minuta u pravcu severa i parkirali kola na Bruklin hajtsu, na nekoliko koraka od River kafea. Bio je to slavni restoran, poznat u čitavom svetu, iz kojeg se pružao jedinstven pogled na Menhetn i Bruklinski most. Nekada, dok su kružili po kvartu, Grejs i Riteli su često govorili da će jednoga dana, ako budu imali novca, častiti sebe obrokom u tom luksuznom restoranu. U očekivanju toga dana, kupili su picu kod Grimaldijevih i vratili se u kola da je degustiraju. Pica u autu bila je ono što su oni nazivali njihovim uobičajenim restoranom. Jedna manje skupa varijanta River kafea. Možda manje šik, ali je pogled u svakom slučaju bio isto tako lep.
Grejs je ostala sama dok je Riteli kupovao namirnice. On zakuca na prozor i uvuče se u kola sa jednom kartonskom kutijom.
„Pica del Mare, ako se dobro sećam?"
„Imaš dobru memoriju."
Jeli su i slušali radio kao u dobra stara vremena, dok im je pogled lutao po drugoj strani Bruklinskog mosta, a Nil Jang prevlačio na gitari lepe akorde sa albuma Harverst Moon. Ispred njih su se pružale višespratnice Louer Menhetna i opet su imali utisak da im pripada čitav grad. Ovde su provodili sate u razgovoru, zadirkivali se, šalili se i obnavljali svet.
Ushićenje prođe, a zatim Riteli postavi pitanje koje je već neko vreme čuvao u rezervi:
„Možeš li da ostaneš još neko vreme?"
Grejs lagano odmahnu glavom.
„Ne, Marko, ovo što sad radim je već dovoljno neodgovorno."
„Pa kada i kako se vraćaš?
Ona mu ispriča o onome što je predviđeno da se dogodi sutra na žičari na Ruzvelt Ajlendu i Ritelija obuze duboka klonulost. Grejs pokuša da ga urazumi: „Treba da prestaneš da me idealizuješ. Moraš da naučiš da živiš bez mene."
„Ne mogu."
„Naravno da možeš. Još si mlad, imaš kvaliteta na tone. Možeš ponovo da započneš novi život, osnuješ porodicu i budeš srećan. I molim te, misli na to da nadzireš Džodi." Riteli se žustro okrenu ka njoj i namršti se.
„Ali... ali?"
„Ja sam već mrtva", odgovori Grejs vrlo tiho.
Tu poslednju istinu Mark Riteli ipak nije mogao da prihvati.
„Trebalo je i ja da odem sa tobom ono veče kad si ustreljena. Morao sam da budem tamo da te zaštitim i da te nikada ne napustim!"
„Ne, Marko! Ne! Ti nemaš šta sebi da zameriš. To je tako, to je život."
Ali Riteli nije odustajao:
„Sve bi onda bilo drugačije."
Zatim oboje zaćutaše, svako od njih se zavuče u svoju čauru i niko ne progovori ni reč, sve dok Grejs ne prođe rukom kroz Markovu kosu.
„Moraš me konačno prežaliti", prošaputa ona.
Riteli se zadovolji klimanjem glave.
„Učini to za mene. Sruši taj zid samoće i nezavisnosti koji si podigao oko sebe."
„Kad bi samo znala koliko mi nedostaješ, Grejs."
Glas mu se izgubi i on okrenu glavu da ga ona ne vidi kako plače.
„I ti meni nedostaješ", reče ona i nagnu se nad njim.
Onda, kao da su zaboravili na sve, konačno se poljubiše prvi put.
Vratili su se u Bensonherst nešto posle ponoći. Kad su stigli pred njegovu zgradu, Riteli pomisli kako je već otkucao čas rastanka i srce mu se stegnu.
„Znaš, stvarno treba da znaš..."
Ali ga Grejs tiho prekide:
„Znam, Marko, znam."
Borila se da ne dozvoli da je preplave emocije. Zato mu dobaci podrugljivim tonom: „Zar me nećeš pozovati na poslednju čašicu? Mislila sam da umeš da se ponašaš sa ženama.
Bili su malo smušeni dok su se peli uz stepenice, ali kad zatvoriše vrata za sobom, njihovo snebivanje nestade i oni se strasno baciše u poslednji trenutak zanosa. Oboje su znali da će ova noć biti njihova i da će biti poslednja.
Onda iskoristiše svaki trenutak. Vreme više nije postojalo za njih. Bila su to samo dva bića, smrtno zaljubljena jedno u drugo, dva bića koja su se volela kao da se neće nikada rastati.
U rano jutro, Ritelija probudi cvrkut grlica i čvoraka. Stan je bio ispunjen bledoplavom svetlošću. Prvi pokret koji je napravio bio je da se okrene prema jastuku. Nije bilo nikakvog čuda: Grejs više nije bila pored njega i znao je da se više neće vratiti.
On ustade i kroz prozor baci pogled na dan koji se rađao.
Dugo je razmišljao o onome što mu je rekla Grejs, sve dok mu se jedna pomisao nametnu kao nešto očigledno. On sagleda sve posledice, a zatim donese odluku.
Kad zatvori prozor, srce mu je bilo ispunjeno nekim čudnim spokojem.