Gijom Muso - Možda nebo zna

First topic message reminder :



Najteže od svega nije pronaći ljubav, već sačuvati je...

Žilijet i Sem nije trebalo da se sretnu. A kamoli da se zaljube jedno u drugo.
Jedne zimske večeri u samom srcu Brodveja, lepa Francuskinja Žilijet susreće Sema, mladog pedijatra iz Njujorka. Plašeći se da će ga razočarati, ona mu prećutkuje da se bavi raznim neobičnim poslovima dok se zanosi snovima da će jednog dana postati slavna glumica. S druge strane, iz straha da će se vezati za nju, Sem se pretvara da je oženjen, iako je njegova žena nedavno umrla.
Uprkos obostranim lažima, oni će se zaljubiti i provesti strastven, nezaboravan vikend. Ipak, Žilijet mora da se vrati u Pariz, a Sem odlazi za njom na aerodrom, kako bi je sprečio da ode. U tom presudnom trenutku, kada je sudbina mogla da se promeni, on ne ume da pronađe prave reči da je zadrži pored sebe. Tek što je Žilijetin avion uzleteo, eksplozija odjeknu nebom. Sem je očajan, jer je još jednom ostao bez voljene žene. Ali on ne zna da njihova priča ni izbliza nije završena...

30

Pustiću da strah prođe kroz mene, i kađ bude prošao, neće ostati ništa više, ništa osim mene!

Frenk Herbert


„Odlazim, ljubavi."
Sem se naglo probudi. Žilijet, sveža i gizdava, poljubi ga u vrat i stavi poslužavnik sa doručkom na krevet. On se hitro pridiže.
„Ali gde ideš?", upita on, zabrinut što je vidi kako odlazi.
„Moja cimerka Kolin danas se seli. Malo ću joj pomoći."
Za tren oka je bio na nogama, iznenađen i nezadovoljan što nije ranije ustao. Kako je mogao da spava olovnim snom, sa zebnjom koja ga je gušila?
„Ali... ", progunđa on, „mislio sam da ćemo jutro provesti zajedno..
„Biću odsutna samo nekoliko sati. Možemo da ručamo zajedno u rano popodne."
U rano popodne ja ću biti mrtav!
Ona mu pruži pecivo koje je namazala džemom. Nije mogao da skine pogled sa nje. Ona ga pogleda sa osmehom, oduševljena što je predmet tolike pažnje. Sve u njoj je zračilo. Jogurt, koji je popila i zaboravila da obriše, nacrtao joj je tanke bele brkove, a jutarnje sunce obasjavalo je njenu kosu i davalo joj boju zlata.
Neko dva puta zasvira sirenom ispod prozora.
„To je Kolin", reče Žilijet i pogleda kroz prozor. „Zamolila sam je da dođe po mene." Zakopča kaput i zgrabi šareni šal.
„Sačekaj još samo trenutak!" zatraži Sem.
Stiže je kod vrata i uhvati je za ruku. Ona ga poljubi, a on joj zavuče glavu među vrat i udahnu njen miris cveća i kajsije.
„Idem samo na četiri sata, dragi", primeti ona, dok se ljupko rugala ovoj njegovoj revnosti.
A ja odlazim zauvekl
Ona mu već izmiče. Nikada više je neće videti. Nije mislio da će se sve ovako dogoditi, tako brzo. Kakvu će uspomenu sačuvati na njega? Proveli su tako malo vremena zajedno. Voleo bi da je mogao da joj kaže toliko toga; voleo bi da je bolje upozna; voleo bi...
Ali će joj ovako možda biti lakše.
Pomiren sa sudbinom, pusti joj ruku.
Mlada žena otvori vrata i siđe niz stepenice. Sem je isprati do ulice, gde se uvukla u stari Kolinin Chevy. Auto krenu i na uglu skrenu u aveniju. Žilijet kroz prozor mahnu svojim mobilnim telefonom i Sem je imao toliko vremena da dešifruje dve kratke rečenice na njenim usnama.
Prva je govorila: 'Zvaću te!'
A druga: 'Volim te!'
Pošto se umio i obukao, Sem ode u bolnicu da tamo obavi neophodne preglede za overu ugovora o osiguranju. Sinoć je obavestio Dženis Frimen o svom potezu i sve je bilo obavljeno za manje od sat vremena. Nakon što je poslao faks svom bankaru, imao je bar gorku satisfakciju da može da konstatuje da će umreti savršenog zdravlja.
Da se on pitao, najradije bi ostao tu, da radi i da na koristan način provede svoje poslednje časove. Otkako je ustao, nije ga napuštala neka teška zebnja i plašio se da ostane sam. Ali ga Dženis Frimen, koja nije znala za sve te njegove muke, oslobodi obaveza na poslu i posavetova ga da iskoristi svoj prinudni odmor.
Napolju je odsjaj sunca na snegu učinio da grad zablista u hiljadu svetala. Na trotoaru se dobrovoljno prepusti gurkanju sa drugim ljudima. Osećao se kao kap vode usred talasa, kao jedan čovek među sebi sličnima. Ta prećutna zajednica sa masom ljudi ga smiri, pa njegov strah izgubi na intenzitetu.
Hodao je brzo da se zagreje i uživao slušajući kako mu sneg pucketa pod stopalima. Uđe u kafe Portobelo, sede za sto i naruči kapučino.
Pre nego što krene, preostalo mu je da uradi još jednu važnu stvar: da održi obećanje. Otkuca na mobilnom broj centra Butterfly iz Hartforda, centra za odvikavanje od droge, specijalizovanog za lečenje adolescenata. Kao što je i očekivao, njihova lista čekanja bila je popunjena za narednih šest meseci, a prihvat pacijenta koštao je više od deset hiljada dolara. Sem nije štedeo truda da se založi za Džodin slučaj, insistirajući na traumi koju je mlada devojka pretrpela i neophodnosti hitnog uključenja u njihov program. Njegovo stpljenje bilo je nagrađeno u roku od dvadeset minuta i centar prihvati da leči ovu mladu devojku, pod uslovom da izmirenje kompletne sume potrebne za lečenje bude izvršeno u toku dana.
Sem odmah nazva svoju banku i zatraži da izvrše uvid u njegov račun. Mesto lekara u javnoj bolnici donosilo je mnogo manji prihod od onog koji je mogao da ostvari radeći privatno, i tek što je bio završio sa otplatom svog studentskog kredita.
„Imate tačno 11.320 dolara", obavesti ga službenik banke.
On bez oklevanja izdade nalog za prenos tog iznosa na račun Baterflaj centra i ostavi poruku socijalnoj službi bolnice da ih obavesti o tome šta je preduzeo.
Eto, bio je to moj poslednji čin kao lekara, pomisli i oseti kako ga probada u srcu.
Ipak se potrudi da ne misli mnogo na to i pređe pogledom po sali.
Toga jutra se prepustio posmatranju ljudi koji ga okružuju. Voleo bi da zaustavi svakoga i kaže mu neku reč. Činilo mu se da svaki detalj ima neko značenje i da odiše lepotom: zraci sunca što prodiru kroz prozorsko staklo, smeh koji se razlegao oko stolova, miris kafe i poslastica... Zašto je potrebno da sačekaš da budeš pred vratima smrti pa da ceniš male stvari koje daju draž životu?
Baci pogled na zidni sat i zabrinu se videvši kako sekunde tako brzo promiču. Tako dakle, već je gotovo? Šta je video od života? Ne bogzna šta. Pomisli na sve zemlje u koje nije išao, na stranice koje još nije okrenuo, na sve planove koje je odložio za kasnije...
Izađe iz kafića pun melanholije. Kroz glavu mu prođoše ubrzane slike poslednjih dana. Uzalud je pokušavao da odredi smisao nedavnih događaja. Zašto je imao utisak da je propustio nešto važno?
U tom razmišljanju se seti jedne male nezgode koja ga je uznemirila i kojoj možda nije posvetio dovoljno pažnje. Stiže na raskrsnicu Druge avenije i 34. ulice. Nekoliko taksista je vrebalo mušterije. On podiže ruku i zaustavi jedan.
Morao je da poslednji put poseti Šejka Pauela.
Šejk se ne iznenadi kad ugleda Sema kako izlazi iz taksija, jer ga je toliko zabrinuo da ga je već dva dana očekivao. Bio je ispred crkve i uz pomoć jednog dobrovoljca utovarivao kese sa hranom u kombi jednog od gradskih domova za beskućnike.
„Da malo pomognem?", ponudi se Sem.
„To nije posao za kržljave", upozori ga Šejk.
„Znaš li ti uopšte za koga se kaže da je kržljav?" odgovori lekar i zgrabi najtežu kesu.
Tri čoveka se u tišini prihvatiše posla i svi kartoni sa namirnicama ubrzo su bili smešteni u kombi. Pre nego što zatvoriše vrata, Šejk dodade ćebad i vreću sa toaletnim proizvodima.
„Vozi polako, Caki!", povika on dok je gledao kako se udaljava vozilo, prastari pikap, ruina iz vremena Ronalda Regana.
Dobrovoljac odgovori na njegov savet sa dva zvuka sirene. Delimično smiren, Šejk se okrenu ka Semu.
„Šta se događa, momče? Izgledaš kao da ti je jedan od onih loših dana."
„Spremi mi jednu kafu."
Popeše se u stan. Dok se Šejk bavio svojim starinskim aparatom za espreso, Sem je zamišljeno gledao istetovirano raspeće na nadlaktici svoga prijatelja, „Nisam ga nikad video", reče on skoro ljutitim glasom.
„Koga to?", upita Šejk dok je donosio kafu.
„Tu tvoju kurvu od Boga. Nisam ga nikada video. Ni dok sam bio momak u ovom kraju, ni u mojoj bolnici, ni u jednoj od zemalja u ratu koje sam posetio..."
„On je ipak tu", odgovori sveštenik i otvori prozor. „Treba da naučiš da bolje gledaš, momče."
Sem baci pogled kroz prozor.
Dvoje dece, dečak i devojčica, igraju se na terenu za basket. On je crnac, ona Azijka, nemaju ni deset godina. Ona kredom crta školice, dok on vežba slobodna bacanja. Kroz nekoliko minuta upadaju dvoje većih, snažnijih, hoće da zauzmu teren i da ih oteraju. Ta teritorija ipak još nekoliko trenutaka pripada samo njima. Deran je okruglast, ali tako sitne građe da lopta izgleda ogromna dok je steže u rukama. Uprkos svim naporima, ne uspeva čak ni da svaki put dobaci do obruča, ali to ne sprečava njegovu malu prijateljicu da ga iskreno bodri. Nakon nekoliko minuta vežbanja, on smatra da je posle svih tih napora došlo vreme za odmor i uživanje. Uprkos hladnoći, seda na zidić koji okružuje stadiončić, vadi mafin od čokolade iz svoje torbice i pola daje svojoj drugarici, koja se slatko smeje.
Sem se okrenu ka svom prijatelju.
„To je lepo, ali meni nije dovoljno", reče on.
„To ti nije dovoljno?"
„Nije."
Odgovor je bio jasan i bridak. Šejk uzdahnu:
„Šta još hoćeš?"
„Da shvatim."
„Šta da shvatiš?"
„Smisao svega toga: besmislenih ratova, neizlečivih bolesti, atentata u kojima neki stradaju slučajno."
„Gnjaviš me, Seme. Čovek je slobodan i može da se opredeli za najbolje i za najgore. Nemoj da tražiš da Bog plaća cenu te slobode."
Šejk ustade i zapali cigaru. Sem po mirisu nasluti da sadrži samo duvan.
„Šta se događa sa tobom?"
„Plašim se, Šejk."
„Zašto?"
„Zato što ću umreti."
„Prestani sa tim tvojim glupostima!"
Nalet vetra izazva škripanje prozora. Sem ustade da ga zatvori. Sunce beše zašlo. Tamni oblaci su se velikom brzinom kretali prema severu, pa soba odmah utonu u mrak. Šejk htede da upali lampu, ali sijalica puče.
„Moram da krenem."
Sem se spremao da siđe niz stepenice, kada ga Šejk uhvati za rukav.
„Sačekaj!"
„Što?"
„Nisam ti sve rekao prošli put."
Sem zastade i sede na vrh stepenica. Iako se pribojavao šta će mu otkriti njegov prijatelj, on ipak napravi prvi korak.
„Ti je poznaješ, zar ne? To je razlog što si mi telefonirao u bolnicu."
„Grejs Kostelo? Da", uzdahnu Šejk, „već sam je sreo."
„Kada?"
„Pre deset godina."
„One godine kad je umrla?"
Šejk tiho potvrdi klimanjem glave.
„Prilikom one pucnjave sa Dastfejsom, mislio si da si ubio jednog dilerovog klijenta, zar ne?"
„Da", potvrdi Sem. „Bilo je mračno i video sam ga samo s leđa, ali se sećam da je taj čovek imao kačket na glavi."
„To nije bio muškarac, Seme."
Lekar još uvek nije mogao da shvati.
„Šta hoćeš da kažeš?"
„Nekoliko sekundi nakon što si pucao, Dastfejs je pobegao pošto je začuo neki auto. On je mislio da je to policija, ali sam to bio ja. Federika se zabrinula za tebe i obavestila me telefonom."
„Znam sve to", potvrdi Sem.
Uspomene dva čoveka brzinom munje izbiše na površinu sa začuđujućom preciznošću. Dok su u sećanjima ponovo preživljavali to grozno veče, opet osetiše atmosferu, klimu i strah koji su tada osećali.
Šejk nastavi:
„Dok sam ulazio u prostoriju, odmah sam shvatio da se dogodilo nešto loše. Hteo sam da te zaštitim, Seme."
„Rekao si mi da pobegnem tvojim kolima. Nisam hteo, ali si toliko urlao da sam morao da krenem", sa bolom se sećao Sem, kog je još uvek neprestano izjedalo osećanje krivice.
„Trebalo je da uradimo tako", potvrdi Šejk. „Ako jedan tip kao ti završi u ćorki sa dvadeset godina, to je da ceo svet padne u očaj. Morao si da završiš studije. To je bio prioritet. Za tebe, ali i za Federiku i za sve nas."
„Nema sumnje..."
Šejk nastavi:
„Ja sam ostao sam u toj prostoriji. I sam sam se pomalo plašio, ali znao sam da mogu da to obavim. Bilo je dovoljno da se pobrinem da leš nestane. Kleknuo sam pored tela koje je ležalo licem prema zemlji i okrenuo ga. Bilo je to lice žene.
Sem je bio zgranut.
„Zavukao sam ruku u njene džepove: nije imala novčanik, ali sam pronašao ključeve njenih kola. Izašao sam iz tog narkomanskog gnezda i vrlo brzo uočio njeno vozilo. Nisam smeo da je ostavim na ulici, inače bi policajci došli da sprovedu istragu u Bedfordu. Odneo sam telo te žene do njenog automobila i odvezao je daleko odatle, kako bih bio siguran da je nikada neće dovesti u bilo kakvu vezu sa tobom."
Sem zaneme, nesposoban da prozbori ni reč.
Šejk završi svoju priču:
„Tek čitajući novine dva dana kasnije, saznao sam identitet te žene: zvala se Grejs Kostelo i bila je iz policije. Zaključio sam da je verovatno radila kao ubačeni agent kod Narkotika, kako bi raskrinkala te kretene od preprodavača droge."
Šejkove crte se sada nekako izdužiše, kao da ga je ovo čeprkanje po sećanjima učinilo starijim za nekoliko godina.
Sem je još uvek bio u šoku. Udovi su mu drhtali, a srce ubrzano kucalo.
Šejk mu položi ruku na rame.
„Znaš li zašto sam isekao taj članak iz Njujork tajmsa, koji je govorio o tebi? Da ga pokažem momcima iz kraja i da im kažem: 'Vidite li ovog tipa koji je postao lekar, on je rođen ovde, kao i vi, u ovom kraju, u ovom sranju. On nije imao oca, a majka mu je preminula prilikom njegovog rođenja. Pa ipak, on je uspeo. Uspeo je zato stoje imao dara i što nije slušao male glupake koji su hteli da ga skrenu sa njegovog puta. Taj tip se zove Sem Galovaj i to je moj prijatelj'."
„Hvala", odgovori Sem.
„Obojica smo uradili ono što smo mislili da moramo da uradimo", potvrdi Šejk s naporom. „I ne vidim kome bismo na ovoj zemlji morali da podnosimo račune."
„Njoj, Šejk, Grejs Kostelo."
Ova rečenica u Semovoj glavi odjeknu kao opomena.
On pogleda na sat: Grejs mu je zakazala sastanak u jedan, a bilo je skoro podne.
„Moram da krenem", saopšti on odjednom.
Izađe na ulicu trčeći. Šejk pokuša da ga zadrži:
„Gde ideš?", zabrinu se on. „Ideš da se nađeš sa njom, zar ne?"
Sem je, srećom, zamolio taksistu da ga sačeka. Uđe u kola i sede pozadi.
„Idem sa tobom!", bio je odlučan sveštenik.
„Ne, Šejk! Ovoga puta tamo idem sam!"
Sem zalupi vrata, ali otvori prozor i pokuša da se pokaže smiren:
„Ne brini. Daću ti znak."
Automobil krenu vrtoglavom brzinom prema Menhetnu, ostavljajući Šejka Pauela na stepeništu crkve, da se pita kako da protumači ove poslednje reči.

31

Grli me svemir, a ja ne mogu da zamislim da ovaj sat postoji, a da nema sajdžije

Volter


12.01 h
Taksi se nekako dovuče do Bruklinskog mosta.
„Brže!", naredi Sem.
Vozač slegnu ramenima i pokaza na red kola koja su se sporo kretala zbog lošeg vremena.
Snežna oluja spremala se da po drugi put u toku jedne nedelje zahvati Njujork. Vetar je duvao u naletima, a na osnovu pogleda na tamne oblake, koji su se gomilali iznad višespratnica, bilo je teško poverovati da je početak jutra mogao biti onako sunčan.
Sem je sedeo na zadnjem sedištu automobila, zavuče ruku u džep i zgrabi kutiju sa cigaretama. Ostala mu je samo jedna.
Poslednja cigareta osuđenog na smrt, pomisli on i zapali.
Vozač ga podseti na propis i pokaza mu na pano sa natpisom No Smoking.
„Please, Sir!"
Sem spusti prozor na vratima kola i ipak ne ugasi cigaretu.
Šejkovo priznanje ga je jako uzdrmalo, ali mu je potpuno rasvetlilo stvari: on je ubio Grejs i sada je došao red na njega da umre. Iako ga je ovo otkriće ispunilo bolom, u isto vreme je shvatio da je cena koju će platiti bila po meri zločina. Tako dakle, Grejs su vratili da se osveti. To je izgledalo logično, ali je uz to još trebalo razjasniti neke stvari.
„Imate li mobilni?" upita on vozača.
„Mobilni?" ponovi Pakistanac, praveći se da nije razumeo.
„Da, mobilni telefon", objasni Sem.
„No, Sir."
Sem uzdahnu, pa onda izvadi iz novčanika novčanicu od dvadeset dolara i priljubi je uz vozačevo staklo.
„Samo jedan poziv!"
Vozač zgrabi novčanicu i pruži mu mali hromirani telefon, koji se volšebno pojavio u kaseti za rukavice.
Kad se pojavi novac, sva vrata se otvaraju, pomisli Sem i zgrabi aparat. Ukuca broj svog mobilnog i, kako je i predvideo, javi se Grejs:
„Niste zaboravili na naš sastanak, Seme..."
„Ne brinite..."
Bio je besan na nju i to joj stavi do znanja:
„Znali ste da će se završiti ovako, zar ne?"
„O čemu govorite?"
„Sva ova priča oko Žilijet bila je izgovor, način da me privučete sebi. Od početka ste bili ovde zbog mene, da mi se osvetite…"
„Ali za šta da se osvetim, Seme?"
Uznemiren, lekar pogleda kroz prozor. Nebo je bilo sivo kao pepeo i sneg je sada padao u velikim pahuljama. Da li je izigravala iznenađenje ili stvarno nije znala da ju je on ubio? Nastavio je da insistira: „Prestanite sa tom vašom predstavom, vrlo dobro znate zašto su vas izabrali za ovu misiju."
„Ne!" zakle se ona.
Po žestini njenog negiranja, Sem sa užasom shvati da Grejs ne laže i da će on morati da joj to kaže.
Ali nije znao kako da postupi. Ne ovako! Ne putem telefona! Voleo bi da je Grejs pred njim da je pogleda u oči, ali nije mogao da sebi dozvoli da čeka. Onda se odvaži i drhtavim glasom reče: „Taj čovek koji vas je upucao pre deset godina, čovek koji je odgovoran za vašu smrt i za sve nesreće koje su zadesile vaše bližnje..." Zastade nekoliko sekundi da povrati dah, pa joj najzad priznade: „Taj čovek... sam bio ja."
Kako je ona ostala bez reči, on dodade:
„Hteo sam da pucam na Dastfejsa i da vas spasem, ali sam ga promašio."
Sem oseti uzdah na drugoj strani žice.
„Žao mi je, Grejs! Žao mi je zbog svega što vam se dogodilo!"
Dahtanje se ubrza i ispuni se jecanjem. Grejs nije ništa govorila, ali je Sem mogao da oseti njenu zbunjenost. On jednostavno ponovi:
„Žao mi je. "
Onda se veza prekide.
12.07 h
Taksi je sada zbog snega bio blokiran na ulazu u Menhetn. Svi automobili su vozili branik uz branik uz neizbežni koncert sirena. Sem je pokušao da ponovo pozove Grejs, ali je ona bila isključila mobilni. Proveri koliko je sati: još samo malo je preostalo do jedan. U najgorem slučaju, ako se saobraćaj ne poboljša, spustiće se na jednu od stanica metroa u centru. Ali ga je mučilo nešto drugo: ako Grejs nije došla da se osveti, zar nije suviše lako popustila kad joj je predložio da zameni Žilijet?
Osećao je da mu jedan element ove slagalice izmiče, ali nije znao koji. Da ništa ne bi bilo kako treba, osećao je da ga muči strašan bol u glavi otkako je otišao od Šejka. Stavi glavu među ruke, začepi uši palčevima i pokuša da razmišlja. Đavo se uvek krije u sitnicama, znao je to. Strpljivo se priseti upečatljivih događaja koji su se zbili poslednjih dana: njegov prvi susret sa Grejs u Central parku, onaj novinski članak sa sutrašnjim datumom, koji je najavio da je Žilijet živa, njihova rasprava oko neumitne sudbine protiv koje se uzaludno borimo, posmrtna poruka koju je poslala mala Andžela putem svojih crteža, ta nesreća sa žičarom, navedena kao aktuelna vest na fantomskom internet sajtu, onda ta rečenica na kojoj je Grejs insistirala:
'Ponekad postoje stvari kod kojih se ne može ništa promeniti.'
To je bilo ono što mu je smetalo: ako ništa ne može da se promeni u poretku stvari, zašto je Grejs prihvatila da se vrati sa njim, umesto sa Žilijet? Nešto se tu nije uklapalo.
Onda mu iznenada nešto pade na pamet. Kada mu je Grejs pokazala veb-stranicu na kojoj se proriče nesreća ma žičari, bio je skoro siguran da je vreme naznačeno u toj važnoj poruci 12.30. Ali mu je Grejs zaka zala sastanak u trinaest časova!
Ovaj put se sve uklapalo. Grejs je manipulisala njime i dala mu pogrešno vreme. Ona je jako dobro shvatila da nikada neće napustiti Žilijet i da će učiniti sve da ona izbegne smrt. Da bi mu oslabila budnost, ostavila ga je u uverenju da prihvata njegovu žrtvu. On joj je poverovao, ali ona nije održala reč.
I sada je Žilijet bila u opasnosti.
12.12 h
Ako nesreća treba da se dogodi u 12.30, nije mu preostalo čak ni dvadeset minuta.
Na svoju ruku pokupi telefon vozača taksija...
„Hej! Obećali ste da ćete obaviti samo jedan poziv!"
... da ukuca broj Žilijetinog mobilnog.
Prvo zvonjenje.
Drugo zvonjenje.
Treće zvonjenje.
'Dobar dan, dobili ste broj mobilnog telefona Žilijet Bomon, ostavite poruku i ja ću vas..'
Usrana sekretarica.
12.14 h
On ponovo pogleda na sat. Suviše kasno. Nikada neće moći da stigne tamo za četvrt sata, čak ni metroom.
Taksi je i dalje bio zaglavljen u saobraćajnoj gužvi i još uvek nije prošao Astor plejs zbog snega koji je sve više i više padao.
Sem je bio u panici, nemoćan, i nije znao šta da radi. Pruži vozaču novčanicu od pedeset dolara i izađe na trotoar. Serija munja praćena grmljavinom iznenada zapara nebom. On podiže glavu, iznenađen tom snežnom olujom. Čak je i klima danas poludela!
Pogleda oko sebe. Trebalo je da nešto pokuša, ali šta? Pažnju mu privuče jedan mali terenski motocikl, koji se u slalomu provlačio između automobila. On se bez razmišljanja stušti na kolovoz. Motociklista protutnja baš ispred njega. Zadnji točak suzukija skliznu i motor pade i prevrnu se.
„Vi ste bolesni!", dreknu motociklista.
Sem krenu ka njemu, ali umesto da mu pomogne, odgurnu ga unazad, kako bi ovaj izgubio ravnotežu.
„Stvarno mi je žao", izvini se on, „nemam vremena da vam objašnjavam."
U tren oka uzjaha motocikl. Upali ga, pritisnu dugme za pokretanje vozila i polete.
„Kretenu jedan, pa on je još na probi!" doviknu mu motociklista. Ali Sem je već bio daleko.
12.17 h
Lak i pogodan za rukovanje, motocikl se provlačio kroz saobraćajnu gužvu neverovatnom brzinom. Pogled desno, pogled levo: Sem se koncentrisao da ne izazove saobraćajnu nezgodu. Počev od sada, svaka sekunda je bila važna. Dok je pažljivo vozio, istovremeno je razmišljao šta da uradi. Preostala mu je još jedna šansa da spase Žilijet, pod uslovom da je pronađe na licu mesta.
12.19 h
Rekla mu je da će ostati kod Kolin do ranog popodneva. Potražiće je tamo. Sećao se adrese koju mu je dala: bila je to jedna mala zgrada na kraju Morningsajd parka. Pogled u retrovizor, žmigavac, pa onda povećanje brzine da pretekne nekoliko kola i pojuri u pravcu severa.
Kada je imao šesnaest godina, Šejk je kupio jednu staru 125-icu i Sem mu je pomagao da je popravi. Čitavo leto su se bavili oko motora i trkali se oko kvarta.
Pomislio je na to kad je prolazio kroz Brodvej, Kolambas serkl i Central park vest...
12.21 h
Kad je stigao u Morningsajd park, lako uoči zgradu u koju se preselila Kolin. Baci pogled na poštanske sandučiće da proveri imena stanara i zaključi da je na šestom spratu. Lift? Ne, peške. Uprkos rani, pope se uz stepenice četvrtom brzinom, dok mu se nada malo-pomalo vraćala. Stiže pred vrata i poče da lupa kao mahnit. Mlada žena koja mu otvori vrata držala je metlu u rukama. Kolin je nosila majicu Univerziteta Kolumbija i radno odelo od teksas platna. Ispod kape za bejzbol virila joj je dugačka pletenica.
„Gde je Žilijet?" povika on i uhvati je za ramena.
Ona ga pogleda kao da proverava da li je poludeo.
„Pa šta se to događa sa vama, Seme?"
„GDE JE ŽILIJET?" ponovi on i prodrma je.
„Otišla je", reče ona i odgurnu ga.
„Kada?"
„Pre jedno četvrt sata. Neko je dolazio da je traži."
„Ko?"
„Ne znam... Neka žena. Izgledalo je da je Žilijet poznaje i zajedno su otišle."
„Kakva je bila ta žena?"
„Smeđa, otprilike trideset pet godina, u kožnoj jakni i…"
Grejs!
„Gde su otišle?"
„Nemam pojma."
Sranje.
12.24 h
Siđe niz stepenice još brže nego što se popeo uz njih.
Sav zadihan, upali motor i uputi se u pravcu žičare.
Njegove bojazni su se pokazale osnovanim. Grejs je došla da pronađe Žilijet i odvede je sa sobom.
Dok je grčevito stezao volan rukama, vozio je najbrže što je mogao. Skinuo je kaput, pa mu je hladnoća ledila kosti.
Snežne pahulje su mu se lepile za kosu i kovitlale se pred njegovim očima. Više je naslućivao nego što je video put.
12.25 h
Obiđe Central park sa severne strane, pa se onda uputi duž Pete avenije. Upravo je prošao pored Muzeja savremene umetnosti, kad se vrati unazad i krenu tamo gde je mislio da je prečica, ali se pokaza da je u pitanju jednosmerna ulica. Krenu niz ulicu u kontrasmeru nekoliko desetina metara, nekoliko puta zakači trotoar i svaki put začu upozorenja da poštuje saobraćajne propise, uz žestoko korišćenje automobilskih sirena, i nastavi svoju luđačku trku.
Tlo je bilo klizavo kao neko klizalište i plašio se da neće moći da zakoči.
12.26 h
Izbi na Grand armi plažu sa preko sto na sat. Tu vetar poče da duva jače, ali je Sem uspeo da održi ravnotežu. Počeše da ga jure jedna policijska kola i on odluči da se ne zaustavlja. Bio je sasvim blizu cilja. Tek što je skrenuo ka istoku kod Tramp tauera, kada se jak grad sruči na Njujork. Poče da udara po karoserijama automobila i da razbija vetrobrane, ulične svetiljke i izloge i za manje od jednog minuta na tlu se sakupi ogromna količina leda. Sve to izazva ogromne štete.
Ulica se za samo jedan minut pretvori u klizalište i motocikl više nije mogao da drži ravnotežu pod tim ekstremno nepovoljnim uslovima. Sem pokuša da ukoči, mašina izmače kontroli i poče da klizi nekoliko metara, pre nego što tresnu u jedan parkirani auto.
12.27 h
On ustade.
Pantalone su mu bile pocepane, lakat krvav, a rame ga je strahovito bolelo. Ali je još mogao da hoda. Ostavi motocikl na trotoaru i pređe poslednjih sto metara brzo, koliko su ga noge nosile.
12.28 h
Sem uskoči na platformu za ukrcavanje u žičaru na uglu Druge avenije i 60. ulice.
Po normalnom vremenu, žičara je vazdušnim putem povezivala Menhetn sa ostrvom Ruzvelt u Ist Riveru. Ali je zbog nevremena oko platforme bila razvijena bezbednosna traka sa velikim žutim upozorenjem, na čijem je vrhu bila naslikana mrtvačka glava.
Ipak se jedna poslednja kabina spremala da napusti platformu i da krene u vožnju uprazno.
Jedino što ta kabina nije bila prazna...
12.29 h
Sa mesta na kojem je stajao, Sem je mogao jasno da uoči siluete dva putnika.
„Žilijet! Grejs!", povika on trčeći ka kraju platforme.
Ali bilo je kasno. Automatska vrata se zatvoriše i kabina poče da se penje u visinu.
„Treba zaustaviti tu kabinu!", urlao je, da bi nadjačao huk vetra i gradu.
Ali niko ga nije čuo.
Nemoćan, kleknu na kolena, ne skidajući pogled sa kabine koja se dizala ka nebu...
Udari grmljavine smenjivali su se sa munjama. Neobjašnjivo, grad se mešao sa pahuljama snega koji je obilno padao. Tramvaj nadlete Ist Sajd, dostižući visinu od više od sedamdeset metara iznad sedišta Ujedinjenih nacija.
Semu je srce lupalo kao da hoće da pukne i on za trenutak pokuša da se smiri, ali uzalud. A šta ako je Grejs sve ovo izmislila? Na kraju krajeva, zašto bi ova kabina doživela nezgodu? To je besmisleno. Niko ne može poznavati budućnost. Neće se uopšte ništa dogoditi...
12.30 h
Dok su mu se sva ta pitanja vrzmala po glavi, žestok nalet vetra udari direktno u kabinu i izbaci je iz ravnoteže. Žičara iskoči iz svojih nosećih žlebova i poče da klizi nekoliko metara, pa onda udari u noseći stub uz zveket gvožđurije.
Izbi snop varnica. Svetla u kabini počeše da žmirkaju, pa se ugasiše. Nekoliko trenutaka je izgledalo da kabina stoji u mestu, ali se desi novi nalet vetra, ona se definitivno otkači i strmoglavi u reku.

32

Ovaj svet je samo jedan most. Pređeš ga, ali tu ne sagradiš svoje boravište.

Hen, Apokrifi, 35


Sneg koji je neprekidno padao ogrnuo je grad sedefastim plaštom.
Sem je tumarao ulicama, pritisnut osećajem griže savesti i krivice. Opet nije uspeo da spase ženu koju voli. Ovaj put nije imao više nikakvog opravdanja. Smrt nije došla iznenada, imao je sve vreme da je vidi kako dolazi.
Kad se nekako dovukao do dna Park avenije, spazi svoj odraz u nekom izlogu i zgrozi se onim što ugleda: pantalone su mu bile pocepane, košulja puna krvi, a lice pomodrelo od hladnoće bilo je samo olovna maska.
Dok su mu svi udovi drhtali, nastavi svoj mučenički put, razmišljajući o večeri kada je, dok je slagao Andželine crteže, video da se pojavljuje upozorenje: Grejs govori istinu.
Da, Grejs jeste govorila istinu: otići će samo tako što će odvesti Žilijet sa sobom. I to je uradila.
Nevreme i hladnoća ispraznili su ulice. Dok se kretao u tom čistom prostoru, Sem postade svestan da iza njega ostaje trag krvi i prisili sebe da pregleda ranu. Prilikom pada sa motora, rukom je zakačio vrh pedale. Ono što je najpre smatrao običnom ogrebotinom pokazalo se kao duboka posekotina koja je pokidala mišić sve do kosti.
Ali njegovo izranjavljeno telo nije bilo ništa u poređenju sa ostalim. Sve u njemu je bilo prazno. Znao je da neće uspeti da prevaziđe ovaj novi test i da ga ništa više neće zadržati ovde.
Blizu Junion skvera prođe ispred malog francuskog kafića gde je vodio Žilijet onog jutra posle njihove prve noći ljubavi. Tada su se u toj živopisnoj prostoriji šalili i jeli sendviče. Bio je to baš trenutak kada se stvarno zaljubio.
Dok ju je gledao kako se smeje i pevuši stare šlagere, bio je siguran da je ona prava: žena pored koje je želeo da provede ceo život. Ona koju će umeti da zaštiti i koja će zaštititi njega. Kao da mu je nebo poslalo Andžela da ga iščupa iz svih njegovih muka.
Dok se sećao koliko su bili srećni tog vikenda, obuze ga talas tuge. Zašto mu je sudbina dozvolila da bude toliko srećan, a sada mu tako surovo uzvraća?
Ali je savršeno znao da ne postoji odgovor na to pitanje. Onda, potpuno iscrpljen i poražen, položi oružje.
Sruši se u sneg na nekoliko metara od svoje kuće i ne potrudi se ni da ustane. Sada je bio više mrtav nego živ.
Koliko vremena je ostao tako ispružen na snegu?
Dugo...
Sve dok je ne primeti na drugoj strani ulice, nekako prozračnu i nestvarnu.
Žilijet.
Ona najpre napravi nekoliko koraka, prkoseći mnoštvu pahulja koje su je zasipale. Onda je ugleda kako u snežnoj tišini trči ka njemu.
Kao da je nebo poslalo anđela da ga oslobodi svih njegovih muka...

Epilog

Dan kasnije...
Nevreme koje je besnelo više od dvadeset četiri sata prestade isto tako brzo kao što se i pojavilo. Gusta magla se upravo podigla, a sunce kasnog popodneva bacalo je svoje zrake iza linije nebodera.
Život se vraćao u normalan tok u čitavom Njujorku. Ulice su se raščišćavale, ljudi su lopatama oslobađali ulaze, a neka deca su iznela svoje snoubordove.
Jedna ptica srebrnastog perja pojavi se niotkuda i poče da lebdi iznad Midtauna. Munjevito prolete kroz narandžastu svetlost koja je obasjavala nebodere i spusti se na ivicu jednog prozora bolnice Sent Metjuz.
Tu je u sobi 606 ležao Sem na krevetu i dremao, sa nogom u gipsu i debelim zavojem oko ramena. Pored njega, sklupčana na fotelji, Žilijet je pažljivo osluškivala svaki njegov dah. Kada se probudio, radio koji je stajao na noćnom stočiću tiho je emitovao poslednje vesti:
'... izgleda da se žestoko nevreme, koje je opustošilo Menhetn, smiruje i da naš grad ponovo pronalazi prividan mir. Štete će biti ozbiljne: ogoljeno je na stotine stabala drveća u Central parku, ulice su prepune polomljenog stakla, a razbijeni automobili se i ne računaju...'
Sem se od tog jednoličnog glasa uspava na nekoliko trenutaka. Kad najzad otvori oči, Žilijet je bila tu i smešila mu se.
Rastrzan između nade i strepnje, on se uspravi a da još nije shvatao šta mu se dogodilo.
Žilijet mu stavi ruku na lice i nagnu se da mu dodirne usne.
Glas sa radija je nastavljao sa blic-informacijama:
'...službe za pružanje pomoći borile su se ceo dan i bolnice su opsednute...'
Mnoga pitanja su se komešala u Semovoj glavi.
„Ti nisi bila u žičari?"
Žilijet odmahnu glavom.
Sem odahnu, ali mu još uvek nešto nije bilo jasno. Bio je siguran da je primetio dve siluete u kabini. Ako je Grejs krenula nazad bez Žilijet, ko je onda bio sa njom u žičari?
Odgovor mu stiže putem magičnih talasa:
'... posle jučerašnje tragične nesreće, žičara na Ruzvelt Ajlendu će biti zatvorena nekoliko nedelja, kako bi se započelo sa opravkama. Prema svedočenju očevidaca, u kabini žičare bile su dve osobe u trenutku drame. Ronioci nastavljaju da pretražuju reku, a nijedno telo za sada nije pronađeno. Kabina je podignuta, ali su istražitelji unutra pronašli samo dve policijske značke. Prva je pripadala policajcu Marku Riteliju iz 21. distrikta, a druga detektivki koja je poginula pre deset godina...'
Sem nije mogao da sakrije zbunjenost. Tako je Riteli učinio poslednji gest ljubavi i izabrao da prati Grejs u smrti. Žilijet uze Sema za ruku i upita ga:
„Radi se o Grejs Kostelo, zar ne?"
Sem je začuđeno pogleda:
„Kako znaš?"
„Zato što je došla da me vidi kod Kolin i ostavila mi ovo za tebe." Žilijet posegnu ka noćnom stočiću i odatle uze koverat. Izvuče pismo koje je bilo unutra i dade mu ga.
Seme,
Kada su nam se putevi prvi put ukrstili pre deset godina, to se sticajem okolnosti završilo strašnom dramom. Ali vi niste odgovorni, Seme. Sviđa mi se pomisao da bismo u drugačijem kontekstu čak mogli biti prijatelji.
Hvala što ste otkrili veo misterije oko moje smrti. Sada znam odgovore na pitanja koja su me mučila.
U svakom slučaju, više nisam sigurna u duboki smisao moje misije. I tako, još od početka sam bila u nedoumici šta se očekuje od mene? Da li sam stvarno morala da odvedem Žilijet ili sam poslata da spasem svoju kćerku i pomirim se sa vama? Ja to ne znam.
Znam samo jedno: neću vam odvesti ženu koju volite.
Ako vam se dogodi da ponekad pomislite na mene, uradite to bez opterećenja i bez osećaja krivice. Recite sebi da možda nisam mnogo daleko i ne brinite previše za mene.
S druge strane, u jednoj od soba u vašoj bolnici nalazi se devojčica od petnaest godina koja nije imala lak život. Ona već ima telo žene, ali je ipak mala devojčica, i ona mi je nešto najdragocenije na svetu. Vi ste je već jednom spasli, ali joj je i dalje potrebna vaša pomoć i vaše poverenje. Molim vas da nastavite da vodite računa o njoj.
Evo, vreme leti i ja moram da krenem.
Ne znam šta me čeka sa druge strane ni kakve će biti posledice mojih dela. Da vam pravo kažem, pomalo se pribojavam. Ali dok polazim, sviđa mi se pomisao da mi je data mogućnost izbora. Poslušala sam svoje srce i ono mi je reklo da vam ostavim Žilijet.
Jesam li imala pravo da donesem takvu odluku? Uopšte ne znam, ali zar je to važno...
... posle svega, nebo može da sačeka.
Grejs.

Gijom Muso rođen je 1974. godine na Antibima. Iako je po zanimanju profesor ekonomije, od malih nogu je bio opčinjen književnošću i filmom, i počeo je da piše još kao student. Ovaj mladi francuski autor je pre nekoliko godina napravio potpuno neočekivan ali zapažen nastup na svetskoj književnoj sceni, osvojivši publiku i kritiku svojim jednostavnim ubedljivim stilom, kojim brižljivo istražuje kompleksne pojmove vremena i sudbine. Nakon uspeha romana prvenca Samo budi ovde (2004) koji je preveden na 13 svetskih jezika i po kojem je snimljen film sa Džonom Malkovičem u glavnoj ulozi potvrdio je kvalitet romanima koji su usledili, zbog čega Muso sada pripada samoj eliti vrhunskih francuskih autora. Njegovi romani do sada su prodati u nekoliko miliona primeraka i prevedeni na više od dvadeset jezika, a za sve romane otkupljena su i filmska prava.

[1] Ako možete ovo da pročitate, previše ste se približili
[2] Ljubav na prvi pogled.
[3] Ljudi planiraju, Bog se smeje.
[4] New York Police Departement Njujorška policija
[5] Zauzmi mi mesto, i razbiću ti njušku
[6] Pecivo od cimeta i šećera.
[7] Neko da pazi na mene
[8] Zatvor smešten na ostrvu između Kvinsa i Menhetna, koji je poznat po svojoj izuzetnoj surovosti.
[9] Više ti ne verujem
[10] Jedan pokret i eksplodiraćeš. Jedna reč i eksplodiraćeš. I ne zaboravi: posmatram te
[11] Sranje! Odjebi, čoveče!
[12] Slavni francuski restoran blizu Central parka
[13] Neko da me zaštiti