Sve moje ljubavi...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Gijom Muso-U jednom trenu

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 10:31 am

First topic message reminder :

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 U-jedn10

Liza i Artur mogu da se vide samo jednom godišnje.
On čitav život provodi tražeći je...
... a ona svoj čekajući ga.

Liza sanja o tome da postane glumica. Kako bi platila studije glume, radi kao konobarica u jednom baru na Menhetnu. Jedne večeri tu upoznaje Artura Kostela, mladog lekara, i njen život menja se iz korena.

Artur će učiniti sve da osvoji Lizu. U gradu punom neočekivanih prepreka, na sve načine pokušaće da dođe do nje. Ali Artur nije običan muškarac – on Lizi otkriva istinu koja ga sprečava da gradi budućnost sa njom: neverovatnu a stvarniju od života.

U Njujorku kakav još niste upoznali, Artur i Liza moraće da ujedine svoje snage kako bi pobegli iz zamke najstrašnijeg od svih neprijatelja: vremena.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:23 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1071163


2000.
Rusko kupatilo

On obuhvati more jednim pogledom i shvati da je
sam u beskraju. Ipak nastavi da posmatra
prelamanja prizmi u mračnim dubinama.

Ernest Hemingvej

0.

Opet mi je bilo hladno.
Ledeni vazduh me je prožimao, obuhvatao sa svih strana i paralisao.
Drhtao sam od glave do pete. Dah mi se presecao, usne ledile, kosa mi je bila mokra, a lice prekriveno ledenim prahom.
S mukom otvorih oči i pokušah da se uspravim, ali se okliznuh i padoh na nos... u pravi snežni tepih.
Opet se uspravih i, hvatajući se za ogradu nekog stepeništa, zažmirih da vidim tablu s nazivom ulice.
Bio sam na trotoaru neke puste ulice, na uglu Avenije A i Tomkins skver parka na Ist Sajdu.
Zbunila me je potpuna tišina, veoma retka na Menhetnu. Oko mene grad je bio prekriven snežnom izmaglicom. Iznad debelog snežnog pokrivača videlo se sivo nebo iz koga su i dalje lepršale retke pahuljice.
1.

Srećom, bio sam dobro odeven. Imao sam na sebi debelu parku iz zaliha Crvenog krsta, vuneni pulover i čizme postavljene krznom koje mi je dao Zakari, čuvar groblja brodova. Moje poslednje sećanje nije bilo veselo: proveo sam dobar deo milenijumske noći u ćeliji 24. policijske stanice, u društvu klošara, džeparoša i narkomana. Nisam pio šampanjac, ali sam osećao mučninu i glavobolju kao posle ozbiljne pijanke.
Načinih nekoliko opreznih koraka i pođoh jednom manjom bočnom ulicom. Neki frizer je, s lopatom u ruci, pokušavao da očisti ulaz u svoju radnju. Načuljih uši da čujem vesti s malog radija koji je frizer nosio sa sobom.
Mećava koja je zahvatila severoistočni deo zemlje najgora je u poslednjih pet godina. U Njujorku je, samo u toku ovog jutra, napadalo trideset pet centimetara snega, a čistači snega počinju da raščišćavaju glavne saobraćajnice.
Gradonačelnik Njujorka Rudolf Džulijani najavio je ponovno otvaranje tri glavna gradska aerodroma, ali stanovnici Kvinsa i Bruklina i dalje nemaju električnu energiju.
Strahuje se da će sneg koji i dalje pada poremetiti sutrašnje novogodišnje svečanosti...
Od jednom opazih neki pokret na ulici. Na trotoaru je, preko puta mene, stajao neki čovek, sav umotan u ogroman debeli kaput, i mahao mi je. Nisam ga prepoznao. Imao je šapku na glavi i veliki šal koji mu je dopirao do očiju, te je izgledao kao bandit. No on mi glasno doviknu:
- Zdravo, mali, baš se radujem što te opet vidim!

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:23 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1069944


2.

Grlili smo se bar dva minuta. Bilo je divno ovako sresti Salivana. U toku poslednje tri godine deda mi je nedostajao više nego što sam hteo da priznam.
- Kada si stigao? - upita on držeći mi ruke na ramenima. Sada je već bio prevalio osamdesetu, ali mi se činilo da je i dalje u formi: imao je lepu liniju, sportsku figuru, jasan i bistar pogled, i fino oblikovanu bradicu.
- Ovoga časa - odgovorih mu. - Upravo sam se osvestio na trotoaru na uglu ulice.
- Vidiš, ništa nije slučajno! - reče on zadovoljno kao da citira neku izreku. - Hajdemo odavde, ovde je veoma hladno!
- A kuda ćemo?
- Na jedino mesto u Njujorku gde po ovakvom danu možeš biti siguran da ti se neće smrznuti dupe!
Pođoh za njim do jedne neupadljive oznake na uglu Sto desete ulice: Rusko i tursko kupatilo.
Bila je to renomirana ustanova stara oko sto godina, koja se nalazila na donjem delu Ist Sajda. Čuo sam za nju, ali mi nikada nije palo na um da dođem ovamo. No, za razliku od mene, Salivan je, izgleda, imao svoje navike i bio je ovde redovan gost. Pozdravio je recepcionera Igora na ruskom - bio je to pravi div od čoveka, visok dva metra i sav uglast i koščat. Odeven u tradicionalnu lanenu vezenu rubašku, deljao je neku skulpturu u komadu drveta oštricom dugom 20 centimetara. Ugledavši dedu, ostavi nož i priđe do pulta da nas pozdravi.
Dade svakome od nas po jedan ogrtač za tuširanje, peškir i nanule i odvede nas do svlačionice. S obzirom na nevreme, kupatila su bila skoro prazna. Presvukavši se, pođoh za Salivanom kroz pravi lavirint hodnika i stepenica. Prošli smo pored hamama, džakuzija, sale za preznojavanje i sobe za fizioterapiju i najzad stigli do prostorije poznate kao „ruska sauna”. To je bila velika prostorija sa ogromnom peći punom usijanog kamenja. Čim uđosmo, napadna i žestoka vrelina vrati me u život. Osetih kako mi se pore na vrućini šire, a krv mi prostruja kroz telo novom snagom.
Salivan sede na najviši nivo kamenih klupa na kome je bilo i najtoplije.
- Više volim da ti to odmah kažem - poče on pošto mi je mahnuo rukom da se smestim kraj njega. - Liza sada nije u Njujorku.
Nisam ni pokušao da sakrijem svoje razočaranje.
- Na snimanju je u Veneciji, pozira za neke proizvođače nakita. Venecija...
Čak i ako Liza nije želela da bude deo mog života, saznanje da je udaljena sedam hiljada kilometara bacilo me je u potpuni očaj. Dok sam masirao slepoočnice, deda mi objasni:
- Sve mi je ispričala. Veruj mi, doneli ste pametnu odluku.
- Pa, ne mogu reći da sam imao izbora...
U prostoriji je bivalo sve toplije. Pogledah termometar na zidu: pokazivao je 48 stepeni Celzijusa.
- Ta devojka dopala mi se na prvi pogled - nastavih trljajući oči. - Prevrtljiva, ćudljiva, kapriciozna, silovita...
Salivan, koji ju je poznavao bolje nego ja, nije mogao da zadrži osmeh. No ja iznenada briznuh u neočekivani plač.
- Boga mu, ne mogu da verujem da je više neću videti!
Deda me pogleda pomalo zbunjeno i pruži mi peškir.
- Okreni novi list, Arture.
- E pa to je baš teško - rekoh brišući lice.
- Znam, ali razmisli malo: ne možeš od nje tražiti da te čeka. Ne možeš od nje tražiti vernost. To ne bi bilo humano očekivati ni od koga.
Prvi put položih oružje.
- Pa, svakako si u pravu.
Sklopih oči na nekoliko minuta i prepustih se prijatnoj atmosferi u sauni.
- No ti si ipak očuvao svoju ljubav prema Sari - napomenuh mu.
Salivan slegnu ramenima i duboko uzdahnu. Kao i uvek kada smo govorili o njegovoj prošlosti, oči mu zablistaše, a lice mu se zategnu.
- Znaš, to je bila sasvim drugačija žena, drugo doba i druga generacija. A vidiš i sam gde me je sve to dovelo. Ubio sam onu koju sam voleo i nisam mogao ništa da uradim da spasem našu ćerku.
Znao sam tu priču napamet, kao i njen tragični kraj, no odjednom mi nešto pade na um:
- A kako si ubedio Saru da treba da te čeka? Kako to da te je ipak volela, iako ste se tako retko viđali?
On ustade i zamaha rukama. Pomislih da želi da mi odgovori, ali on dohvati malo drveno vedro s ledenom vodom i poli me njom.
- Osvežavajuće, zar ne?
Glasno zaurlah, a on se nasmeja i nikako ne prestajaše da se smeje.
Ja ga prostrelih besnim pogledom, a utom i neka dva kolosa upadoše u prostoriju. To su bila dva Rusa obrijane glave, tetovirani od glave do pete i odeveni samo u šortseve i majice s tregerima.
- Vreme je za masažu - najavi mi Salivan.
Ja se, mada prilično nepoverljivo, poslušno podvrgnuh ritualu. Ta masaža sastojala se u polivanju maslinovim uljem i mlaćenju hrastovim i brezovim grančicama. U početku sam bio sumnjičav, ali se potom podvrgnuh tom bičevanju, uživajući u svežem mirisu biljne smole, i nastavih razgovor sa dedom koji je ležao na stolu pored moga.
- A šta si ti radio u toku ove poslednje tri godine?
- Pa, zaradio sam gomilu novca.
- Zaista? I sve si to zaradio na berzi?
On tiho promumla nešto u znak saglasnosti.
- Znaš, prodao sam one tri poluge 1995. godine i ubacio sam celu tu sumu na tržište. U toku pet narednih godina vrednost NASDAQ akcija se upetostručila. Sve sam ih prodao početkom ove godine, kada su cene počele da padaju.
- Zar je zavladala ekonomska kriza?
- Nije, to je prosto jedan tehnološki mehur koji se polako izduvava. Sve se to moglo predvideti. Znaš li šta je rekao Kejns: „Drveće ne može da izraste do neba.” To će se nastaviti neko vreme i za mnoge nespretne ulagače sve će se uskoro pretvoriti u dim.
Zatim se malo ljutnu:
- To su sve budale! Ni pet godina nije im bilo dovoljno da shvate da kupuju i prodaju vetar! Početna ulaganja nisu im se isplatila, mnogo lepih obećanja koja...
- A ti si bio lukaviji od svih njih?
- Naravno - reče on veoma zadovoljnim tonom.
- A šta si učinio sa svim tim novcem?
- Čuvam ga za tebe.
Tužno se osmehnuh.
- Pa neću baš biti u prilici da ga potrošim.
- Ne pljuj na novac, Arture. To je termometar kojim se meri sloboda. Tvoj život daleko je od završetka i treba da se osloniš na moje iskustvo: uvek u životu dođe trenutak kada ti ušteđen novac pomaže da ostvariš neki važan cilj.


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:24 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 10690

3.

- Ovo je za tebe - reče deda i pruži mi nekakav pasoš.
Otvorivši ga, ugledah svoju fotografiju i setih se Stena Kopirača, falsifikatora iz Alfabet Sitija.
- To je, dakle, pravi lažni pasoš, zar ne?
- Baš tako - nastavi Salivan. - Vrlo dobar rad. Skoro je isti kao pravi.
Bilo je šest po podne. Stali smo u red ispred jevrejske radnje Ras i ćerka u Ulici Ist Hjuston, jer mi je Salivan kazao da imaju najbolje perece u gradu.
Posle kupanja vratili smo se „kući”. Proveo sam popodne ispred kamina i televizora, listajući stare novine. Saznao sam da su umrli: Frenk Sinatra, Stenli Kjubrik, Džo Dimadžo i Jehudi Menjuhin. Užasnuto sam pročitao članak o pucnjavi u gimnaziji u Kolumbajnu. Shvatio sam da je Klinton uspeo da izbegne smenjivanje s predsedničkog položaja zbog afere Levinski i da je, posle ponovnog prebrojavanja glasova, naša zemlja dobila novog predsednika: Džordža V. Buša, sina...
- Sledeći, molim!
Priđoh šanku. Bilo mi je teško da zakamufliram krčanje creva, jer sam bio mrtav gladan. Naručih dve perece sa susamom, lososom, kaprom, lukom i krem sirom i sedoh sa Salivanom za jedan od stočića kod ulaza.
Čim smo seli, on rasprostre po stolu stari plan Svetionika 24 vetra.
- Ovih poslednjih nekoliko godina istraživao sam istorijat svetionika, njegovu gradnju i arhitekturu. Učinio sam sve da razjasnim prokletstvo koje nas proganja.
- I da li si pronašao nešto važno?
- Pa, ništa konkretno, nažalost. To samo potvrđuje ono što sam već znao: ništa ne može razbiti tu kletvu.
- Ja ipak ne želim da se tek tako predam - rekoh i zagrizoh perecu.
- Čini kako hoćeš, ali ta je bitka unapred izgubljena i mislim da je najbolje što se može učiniti jeste da se ne gubi vreme.
Pojeo je haringu u sirćetu, a potom je nastavio:
- Mislim da je taj svetionik nekakva metafora života. Ili, tačnije, metafora sudbine. A protiv sudbine se ne vredi boriti.
Upravo sam završavao prvu perecu i sakupljao zrnca susama po tanjiru, pre nego što pređoh na sledeću.
- Pa, ja ne verujem u sudbinu.
- Ja ti, zapravo, govorim o nekom utvrđenom poretku stvari. Znaš li kako su antički filozofi definisali sudbinu?
Odmahnuh glavom. No on nastavi:
- „Večni uzroci stvari, zbog kojih su se stvari događale u prošlosti, događaju se danas i događaće se u budućnosti.”
- Ali ja nikako ne verujem da je u životu sve zapisano unapred. To bi bilo previše jednostavno: nema individualne odgovornosti, nema podsticaja za delanje...
Salivan nastavi da mudruje:
- Neke stvari događaju se zato što moraju da se dese, a jedini način da im se odupremo jeste da ih prihvatimo i da se prilagodimo.
Ja sam i dalje bio prilično skeptičan. Imao sam utisak da je svim tim lepim izrekama Salivan hteo da ublaži moju gorčinu. Zato mu na kraju pomenuh jednu drugu zamisao.
- Zar ti nikada nije palo na um da je sve to što nam se događa neka vrsta kazne?
- Kazne?
- Pa da, kazna za neku grešku koju treba da ispaštamo.
On se zagleda kroz prozor u beli grad pod snegom, zaustavljen u aktivnostima i zarobljen ispod snežnog pokrivača.
- Ali kakvu to grešku mi ispaštamo? - upita moj deda u čudu.
Nisam imao pojma.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:24 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1068741


4.

Kad smo se vratili kući, Salivan ubaci veliki panj u kamin, nasu nam malo šerija i pripali cigaru.
U toku cele te večeri pokušavao je da mi predoči čari interneta. Na kompjuteru u boji s plastičnim štitnikom jajastog oblika učio me je da surfujem i da šaljem elektronska pisma.
Zatim nasu sebi još jednu čašu pića i zavali se u svoju fotelju. Ja sam, sa šlemom na glavi, cele noći istraživao sajberspejs. Otvorio sam sebi imejl-adresu, slušao popularne hitove (recimo, Santaninu Maria Maria, Beautiful Day grupe U2 i pesmu Stan repera po imenu Eminem), a zatim sam pretraživao sajtove raznih novina i učestvovao u forumima u kojima se govorilo o fenomenu Harija Potera, a pročitao sam i neke naučne članke o dekodiranju ljudskog genoma. Baš sam stigao do sajta Red soksa, mog omiljenog tima, kada opazih da je sunce izašlo.
Salivan se probudi. Imao sam dovoljno vremena da doručkujem s njim. Zatim sam se istuširao i uzeo čistu odeću, navukavši one jake cokule i veliku parku Crvenog krsta preko svega.
- Ne zaboravi novac! Nikada se ne zna gde ćeš aterirati - posavetova me deda otvarajući sef i gurajući mi u džep svežanj novčanica od po 50 dolara.
Bio sam spreman za odlazak i sedeo sam na kanabetu poput istraživača koji se sprema za veliki avanturistički poduhvat.
- Videćemo se naredne godine. U mojim godinama čoveku je svaki dan dragocen - promrmlja Salivan.
- Svakako - obećah mu. - U mom slučaju, opet, vreme prebrzo odmiče.
- Baš želiš da nosiš tu crvenu parku - zadirkivao me je Salivan da bi sprečio da nas osećaj tuge zbog rastanka preplavi.
- Pa, zaista mi se dopada...
Osetih u nozdrvama miris pomorandžinog cveta i stomak mi se uzburka. Osetih i tugu, kao prilikom svakog odlaska, a i nemir zbog toga što ne znam gde ću se probuditi.
- Koje je bilo najneprijatnije mesto na kome si se probudio? - upitah Salivana.
Počeša se po glavi pa mi odgovori:
- To je bilo 1964. godine. Našao sam se među nekim dripcima u Harlemu. Jedna pandurska baraba odalamila me je pendrekom i još imam taj ožiljak.
Dok mi se celo telo treslo, začuh ga kako mi prigovara:
- Ali ti, Arture, izgledaš kao da si se češljao petardom. Znaš, borba s vremenom ne znači da čovek treba da se liši svake elegancije...

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:24 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1067977


2001.
Dva kruga

(...) Retko se događa da dve osobe u istom trenutku
požele baš potpuno istu stvar. Ponekad je
baš to onaj najteži aspekt ljudskog postojanja.

Kler Kigan

1.

Probudila me je gorušica koja mi je palila jednjak. Prokleta gorušica!
Otvorih oči i pogledah na sat. Bilo je prošlo pola sedam. Sunce je bacalo prve zrake koji su prodirali kroz venecijanere. Čula sam glasno hrkanje tipa pored mene.
Mislim da se zove Filip... a možda je i Dejmijan.
Bila mi je muka i mučila me je migrena. Misli su mi lutale. Oprezno se izvukoh iz kreveta, pokupih prsluče, farmerke, bluzu, jaknu. Išunjah se iz sobe i pođoh do kupatila. Stadoh pod skoro sasvim hladan tuš: bila je to kao neka zamena za elektrošokove, koja je trebalo da mi povrati prisustvo duha.
Dobro sam nasapunjala lice. Treba da obnovim energiju. Naročito mi je potrebno da razbistrim misli. Ja lutam, ludujem, radim sve i svašta. Trošim previše alkohola, previše izlazim, previše se tucam s raznim momcima, sve blesavijim jednim od drugih.
Izlazim iz kupatila i umotavam se u čist penjoar koji sam našla u plakaru. Oblačim se u četvrtoj brzini i vraćam se u sobu na vrhovima prstiju. Nemam ni najmanju želju da vodim jutarnje razgovore s tipom koji, na svu sreću, i dalje hrče.
U salonu prilazim prozoru i ugledam obojenu reklamu restorana Odeon. Ja sam, dakle, na Tribeki, na uglu Ulice Tomas i Brodveja. Dok tražim moju torbicu, pomalo se prisećam sinoćne večeri: bila sam na svečanosti u nekoj galeriji, na večeri kod Nobua i zatim sam popila ko zna koliko koktela po obližnjim barovima.
U liftu vadim mobilni telefon da pročitam SMS poruke.

Srećan rođendan, draga Lizo! Mislim stalno na tebe. Mama

Dovraga, sasvim sam zaboravila: danas punim dvadeset osam godina.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:24 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1067245

2.

Nikada nebesko plavetnilo nije bilo tako blistavo. Sa čašom kapučina u ruci silazim niz Ulicu Čerč.
Doterujem frizuru ogledajući se u izlozima. Jutros imam zakazano snimanje u Bateri parku za neki ženski časopis. Ako nastavim da igram u pozorištu i istovremeno jurim na snimanja, zarađivaću uglavnom od tih snimanja. Znam da sve to neće trajati doveka, a i rođendan me podseća na to. Ove poslednje godine telefon mi nešto ređe zvoni: u modnoj industriji stalno se traže nova lica, a ja se opasno bližim kritičnoj starosnoj granici.
Sada je vreme špica i trotoari su prepuni sveta: hiljade ljudi hrle na posao. Ima tu muškaraca, žena, belaca, crnaca, Azijata, Latinosa. Prava reka, gužva, mnogo energije.
Načuljim uši i hvatam odlomke razgovora. Pričaju o poslu, deci, porodici, ljubavnim romansama, problemima sa seksom. U osam sati ujutro svaki život nosi priču za jedan roman.
Dolazim na ugovoreno mesto malo pre vremena. Metalnoplavo nebo i laki vetrić daju južnom Menhetnu neverovatno lep izgled od koga vam staje dah.
- Zdravo, Lizo!
Prepoznajem Odri Svon, fotografkinju koja treba da vodi snimanje. Tu devojku veoma volim. Znam da gajimo istu vrstu mirne rezignacije. Sa dvadeset godina maštala je da bude ratni izveštač, a ja sam htela da budem druga Meril Strip. Danas obe snimamo fotografije za Ralfa Lorena.
Žurimo jedna prema drugoj i grlimo se.
- Zar si pala s kreveta? - pita me ona. - Cure će stići tek za pola sata!
Idemo prema šatoru za šminkanje koji je njena ekipa namestila usred parka. Uzima moje stvari i nudi me kafom.
I sama uzima kafu, pa sedamo na jednu klupu na stazi da je popijemo, dok kraj nas promiču prolaznici i džogeri.
Nekoliko trenutaka uživamo na suncu, dok u pozadini promiču feriboti, vide se Kip slobode i Elis Ajland.
Naši ljubavni problemi, razni problemi u vezi sa seksom. Naši životi.
Odjednom jedan mladić na rolerima zastaje pokraj nas. Drži ruku nad očima da ga sunce ne zaslepi, okreće se ka severu i čudno se zagleda u nebo.
Ubrzo se i mi okrećemo na istu stranu.
Jedna od kula Svetskog trgovinskog centra bukti u plamenu.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:25 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1066794


3.

- Nije to ništa. Svakako se neki mali turistički avion zaleteo u zgradu - tvrdi neki biciklista.
Sledećih četvrt sata niko ne čini ništa drugo već zuri u stub crnog dima koji se uzdiže u nebo. Odri je dohvatila svoj foto-aparat i rafalno snima vrh kule koji se nalazi na oko dvesta metara iznad nas. Neka džogerka priseća se atentata iz 1993. godine u kome su ubijene dve osobe, a većina sveta ipak misli da je reč o nekakvom nesrećnom slučaju.
Zatim se na nebu pojavljuje silueta drugog aviona. To je avion kome tu nije mesto niti bi trebalo da leti tako nisko. Taj avion izvodi pravi viraž i leti neverovatnom putanjom, a zatim udara u drugu kulu.
Očajnički povici odjekuju po šetalištu. Katastrofa kojoj prisustvujemo toliko je nadrealna da trenutno ne verujemo u nju. Ali u roku od jednog minuta shvatamo da nismo samo posmatrači već i glumci u drami koja se odigrava pred našim očima. Savest se budi, a zatim se javlja i panika.
Većina sveta počinje da trči ka istoku, u pravcu Bruklinskog mosta, ali ja sledim Odri prema mestu atentata.
Naoružana objektivom, usred rotacionih farova i sirena, ona ovekovečuje zaprepašćenje, užas, strah. Oseća se strah ljudi koji hrle da pruže prvu pomoć, vide se izgubljeni pogledi, gomila bez kompasa, koja se koleba i vrluda levo-desno, bežeći od zone požara.
Na trotoarima i na sredini ulice vrti se pravi kaleidoskop straha: vide se okrvavljena tela, izgoreli leševi iskrivljeni od bola. Brutalne scene deluju kao prizori iz rata. To je Bejrut usred Menhetna.
Sa svih strana odjekuje prštanje stakla, lete srča i razni metalni komadići. Hiljade listova papira kovitla se u vazduhu. Svuda je dim, haos, prava apokalipsa. Sa svih strana čuje se urlanje, očajni povici, pozivi upućeni bogu.
Zatim se glas proneo kroz masu: treći avion zaleteo se u Pentagon. Potpuno sluđeni ovom neviđenom situacijom, policajci nas podstiču da se krećemo ka severu.
Tražim Odri pogledom, ali je ona odjednom nestala. Zovem je po imenu, ali mi ne odgovara. Kada shvatim da je nema, spopada me strah. Trčim Ulicom Čerč sve dok ne začujem neki strašan urlik. To je Levijatanovo zavijanje, gnevni urlik zmaja.
Okrećem se i vidim nezamisliv prizor: jedna od kula ruši se kao da je gromom pogođena, oblakoder se rastače i nestaje u tlu u oblaku polomljenog betona i prašine.
Sleđena sam od užasa. Prestravljena. Oko mene ljudi vrište, trče, dahću, traže ma kakav način da se spasu i izbegnu lavinu pepela i čelika koja im preprečuje put.
Raspadanje kule se nastavlja. Vidim pravi oblak otpadaka i odlomljenih delova, metalnog krša koji se obrušava uz užasne zvuke.
Znam da ću umreti.
Dovraga, zar je samo ovo malo bilo moj život...

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:26 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1064917

4.

Ipak nisam mrtva.
Sada je osam sati uveče fatalnog 11. septembra. Sedim za šankom bara Empanada papas koji se nalazi na dva bloka od mog stana.
Kada se vihor obrušio na mene, osetila sam Odrinu ruku koja hvata moju i izvlači me iz gužve, vukući me u neku bakalnicu. Pobegle smo iza zamrzivača i, skupljenih kolena i s rukama na glavama, sklupčale se u uglu, čekajući da ciklon protutnji. Kao orahovu ljusku u oluji, i tu radnju pretresao je vihor otpadaka i zatrpao je gomilom krša. Kada sam se uspravila, videla sam da se nalazim usred prave nuklearne noći. Vazduh je bio siv, crn, olovan. Telo mi je bilo prekriveno debelim slojem pepela.
Mašem kelneru da obnovim porudžbinu. Ovde, na severu Menhetna, daleko sam od Svetskog trgovinskog centra, ali je večeras ceo grad u znaku opsadnog stanja i policijskog časa.
Obično pun veselog i razdraganog sveta, bar je večeras najvećim delom prazan. Retke mušterije zure u razne ekrane: one na svojim mobilnim telefonima da bi dobili i poslali poruke, a i one televizijske, gde novinari i razni eksperti počinju da daju svakakva objašnjenja atentata.
Srčem gutljaj alkohola.
Kao i većina Njujorčana, danas zamalo nisam sve izgubila. No šta sam, zapravo, i mogla da izgubim? Kakav život? Kakvu ljubav?
Da sam poginula, kome bih večeras zaista nedostajala? Možda roditeljima? I kome još?
Jedno čudno sećanje stalno me opseda. Jutros, kada se talas polomljenog betona rušio na mene, u trenutku u kome sam bila sigurna da ću nastradati, u mislima sam ugledala njegov lik.
Videla sam lice Artura Kostela.
Nisam videla lik majke ni oca. Niti ma kog drugog muškarca.
A zašto baš njega? Ne viđamo se već tri godine, ali sećanje na njega muči me i dalje u mislima.
Bilo mi je dobro s njim. Imala sam samopouzdanje, stabilizovala sam se, pribrala.
Kada bi se zagledao u mene, imala sam utisak da sam baš na pravom mestu. Postajala sam devojka i žena kakva sam uvek želela da budem.
No kako se može živeti sa čovekom kojeg viđaš samo jedan dan godišnje?
Sa čovekom koga ne možeš da upoznaš sa roditeljima.
Sa čovekom s kojim ne možeš baš ništa da planiraš.
Sa čovekom kome se ne možeš obratiti u večerima kad te muči samoća.
O, kakvo sranje!
Iskapih čašu u jednom gutljaju.
Večeras mi je tako potreban, da bih dala ne znam šta da se opet pojavi u mom životu.
Na potpuno detinjast način ukrstih prste, sklopih oči i počeh da se molim kao kada sam imala deset godina: Moj bože, molim te, vrati mi Artura Kostela! Moj bože, molim te, vrati mi Artura Kostela!
Naravno, ništa se nije desilo. Rezignirano mahnuh rukom da naručim još jedan koktel.
Odjednom se iz kuhinje začu zvuk lomljenja stakla i ceo restoran poskoči. Kao da je neko srušio celu gomilu tanjira. Zatim se začu krik koji preseče sve razgovore. Brižni pogledi uperiše se iza bara. Zatim se kuhinjska vrata bučno otvoriše i neki čovek pojavi se niotkuda.
Čovek potpuno zamršene kose sa čudnom crvenom parkom Crvenog krsta na sebi.


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:27 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1064364


ČETVRTI DEO

Klan Kostelo




2002
Treće duvanje

Bitno je to da nismo u stanju da predviđamo.
Svako od nas ponekad je naišao na radost koju ništa nije
nagoveštavalo. To nam ostavlja takav osećaj nostalgije
da žalimo za danima tuge, ukoliko nam tuga to dopusti.

Antoan de Sent Egziperi

0.

Poznati zvuci kretanja.
Laka vazdušna struja, kao prolećni vetrić. Prilično prijatno buđenje.
Otvaram oči. Čini mi se da je rano jutro. Ležim na nekoj zelenoj klupi od drveta i metala. Ona se nalazi na trotoaru široke avenije oivičene platanima.
I pored toplog vazduha i prijatne okoline, osećam da je tu nešto vrlo čudno.
Odjednom me spopada briga, zagledam registarske tablice na kolima i zurim u naziv restorana u zelenilu: La Klozeri de Lila. Posmatram reklamni stub pored klupe i vidim da se na njemu reklamira film „Španska krčma", a zatim pogledom tražim tablu s nazivom ulice i vidim da piše: Bulevar Monparnas.
Čuljim uši i shvatam da svi oko mene govore francuski.
Prvi put nisam se probudio u Njujorku.
Nalazim se u Parizu.
1.

Trčeći sam se popeo uz bulevar, tražeći neku telefonsku govornicu da se javim Salivanu. Pronašao sam jednu pred Bogorodičinom crkvom, ali je nekakav klošar spavao u njoj. Bacivši pogled na aparat, shvatam da nemam telefonsku karticu. Odustajem od telefona i pokušavam da zaustavim neki taksi. Objašnjavam prvom taksisti da kod sebe imam samo dolare, ali da ću mu preračunati cenu vožnje po kursu ako me odveze do aerodroma. Šofer ubaci u brzinu i odjuri a da mi nije ništa odgovorio. Srećom, sledeći taksista imao je više razumevanja i prihvatio je moje uslove.
Gledam na sat u taksiju: bilo je 7.30. Na poličici je stajao primerak Monda. Na njemu je bio datum, 12. jun 2002. godine. Ispod krupnog naslova kočoperila se fotografija fudbalera Zinedina Zidana.

MUNDIJAL: FRANCUSKA ELIMINISANA

IZ DALJEG TAKMIČENJA.

SVETSKI ŠAMPIONI IZ 1998. GODINE,

PLAVI, PRETRPELI SU PORAZ OD

REPREZENTACIJE DANSKE OD 2 : 0.


Ovoga puta nisam samo preskočio devet meseci već sam se i probudio na drugom kontinentu.
Kroz prozor se zagledah u panoe koji su se ređali kraj puta i na kojima su pisali nazivi nekih mesta za koja nisam čuo nikada u životu: Port Banjole, Noazi le Sek, Bondi, Olne su Boa, Vilpent... Saobraćaj nije bio preterano gust. Za manje od tri četvrti sata stigli smo do aerodroma Šarl de Gol. Vozač mi je savetovao da izađem pred terminalom 2E i odem na šalter Delta erlajnza. Zahvaljujući Salivanovoj predostrožnosti, imao sam džepove pune dolara i (nadao sam se) važeći pasoš.
Bilo je mesta na letu u 10.30. Kupih kartu i platih je gotovinom, pa bez problema prođoh kroz pasošku kontrolu. U čekaonici uzeh kafu i kiflicu sa suvim grožđem. Zatim promenih nešto dolara u evre, da bih kupio telefonsku karticu. Bilo je pametno uveriti se da li je Liza u Njujorku pre nego što se ukrcam u avion. Nekoliko puta okretao sam Salivanov broj, ali mi se nije odazvao. To je bilo čudno, jer se uvek držao svoje satnice, a u Njujorku je sada bilo tri sata ujutro. Ili je veoma čvrsto spavao, ili nije bio kod kuće.
Na jednom kiosku kupih neke američke časopise: mogao sam da čitam o „ratu protiv terorizma” Džordža Buša i o njegovoj „metodi sekire”, koje su bile pune novine. Zatim pozvaše putnike za Njujork da se ukrcaju. Ubrzo se nađoh na svom sedištu, pritešnjen između jedne mlade majke koja je smirivala svoje čedo i adolescenta koji je smrdeo na znoj i pustio svoj MP3 da trešti iz sveg glasa.
Dobar deo puta proveo sam prisećajući se jučerašnjih događaja. Najzad, prošle godine...
Tog groznog 11. septembra 2001. godine osvestio sam se u kuhinji bara Empanada papas i video Lizu kako sedi za šankom kao da me čeka. Čim me je ugledala, zagrlila me je, sva u suzama. Atentat joj je dao novu žeđ za životom. Bez obzira na sav haos koji je vladao tog dana, mi smo se ponovo sreli i voleli smo se. Grčevito, bez zadrške, bez obećanja za budućnost.
Kada sam ponovo „otišao”, ona je mirno spavala u krevetu, a da prethodno nismo ni pomenuli našu budućnost. Šta sam sada uopšte mogao da očekujem? Da li će me Liza dočekati sa osmehom ili šamarima?
Činilo mi se da let traje beskrajno dugo. Kada je naš erbas sleteo na aerodrom Kenedi, uskočih u taksi i dadoh vozaču Lizinu adresu na Morningsajd Hajtsu.
Bilo je već skoro podne kada sam stigao na ugao njene ulice. Zamolio sam šofera da me sačeka i odšunjao se stepenicama. Nalegao na zvonce, ali mi niko ne otvori vrata. I pored svih mojih mera predostrožnosti, susetka Lena Markovic, ona matora spletkašica, pojavi se na vratima sa suzavcem u spreju. Pokuša da me poprska njime, ali sam ja zbrisao bez objašnjenja. Nije bio trenutak da se ganjam s pandurima. Ponovo sam ušao u taksi i odvezoh se na Vašington skver. Zalupao sam na Salivanova vrata, ali ni tu nisam imao više uspeha nego kod Lize. Hteo sam već da krenem, kada sam ugledao koverat s mojim imenom zadenut za zvekir u obliku lavlje glave.

Zdravo, dečko,
Nikada nisam verovao u boga.
No sasvim je moguće da sam se prevario.
Mislim da je moguće da postoji neki Veliki Arhitekta koji odlučuje o našim sudbinama. Moguće je i da mu nekada padne na um i da bude milostiv.
Mnogo bih voleo kada bi se ti danas pojavio...
Želeo bih da se nađeš ovde kao što sam se i ja našao u sličnoj situaciji pre četrdesetak godina.
Iako ne verujem u boga, već nekoliko nedelja molim se sam u svom ćošku. Bez drugih vernika, ne znajući koje reči da upotrebim, ne znajući čak ni šta da obećam zauzvrat.
Dakle, ako na ovoj prokletoj planeti ima boga i ako se zaista pojaviš danas, ne gubi ni minuta! Dođi do nas u porodilište bolnice Belvju.
Požuri!
Postaćeš tata!

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:27 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1064265-31069

2.

Pojurih kao lud.
Trčao sam kao bez duše bolničkim hodnicima u pratnji jedne bolničarke.
Poslednji put bio sam ovde pre osam godina. Liza je tada popila koktel uspavljujućih sredstava i presekla vene. Želela je da umre. Danas će ona nekome dati život.
Točak života se okreće. Treba znati podnositi udarce. Treba biti izdržljiv. Treba savijati kičmu i pustiti da najgore prođe. Treba preživeti potop. U najvećem broju slučajeva na kraju pretegne druga strana klackalice. Ne događa se uvek, ali ipak se dešava često.
To se obično dešava onda kada se tome najmanje nadamo.
Otvaram vrata sobe 810.
Liza leži na stolu za porođaje. Kraj nje su Salivan i jedna babica. Ona je sva zaokrugljena, divna, blistava. Sasvim se preobrazila. Ugledavši me, krikne i brizne u plač.
- Toliko sam se ovome nadala - kaže ona dok se grlimo. Zatim padam u naručje Salivanu.
- Dobri bože, znao sam - kaže on i snažno me steže.
I njemu su oči pune suza. Nikada ga nisam video tako srećnog.
- Odakle dolaziš?
- Iz Pariza. Ispričaću ti.
Zurim u Lizin ogromni stomak. Ne mogu da verujem da se ovo zaista dešava. Ne mogu da verujem da ćemo sada postati roditelji.
- Ja sam lekar - kažem babici. - Kako se sve odvija?
- Kontrakcije su počele u deset sati. Vašoj ženi pukao je vodenjak pre jedan sat. Otvorena je šest centimetara.
- Da li joj je anestetičar dao epiduralnu anesteziju?
- Jeste, ali sam, izgleda, dobila jaču dozu, pa su kontrakcije malo usporene - kaže mi Liza. - Ne osećam noge.
- Ne brini, dušo. Sačekaćemo da prođe to dejstvo, a zatim ćeš dobiti malo slabiju dozu.
Zatim nas babica Beti ostavlja nasamo, a Liza mi pokazuje snimke s pregleda ultrazvukom.
- Dečak je - kaže ona ponosno. - I ti si baš zgodno stigao danas, jer sam te čekala da izaberemo ime!
Zatim provedosmo ceo sat smišljajući ime. Salivan je, takođe, nabacio neke predloge i na kraju se dogovorismo da bude Bendžamin.
- Zapravo, kada me sledećeg puta potražiš, nemoj pogrešiti adresu - upozori me Liza.
- Ne shvatam šta to pričaš...
- Pa ne misliš valjda da bih gajila tvog sina u onom majušnom stanu? Preselila sam se!
Ovoga puta Salivan izvuče neke polaroid snimke iz džepa. Pokaza mi sliku lepe kuće od cigle u Grinič Vilidžu. Prepoznah ugao Ulice Kornelija i Bliker, blizu onog Ojster bara gde me je deda 1995. godine vodio na ostrige. Na snimcima videh i lepo opremljenu dečju sobu; krevet, stočić za presvlačenje, komodicu, dubak, ogradicu, ležaljku...
Pregledajući fotografije, shvatih gde je uložena ona zarada sa berze.
Termometar slobode.
- Doktor dolazi - reče mi Beti.
- Pa i ja sam doktor.
- Možda, gospodine, ali nećete vi porađati vašu ženu.
- I ne pomišljaj na to - frknu Liza.
Dok smo čekali ginekologa, babica je namestila Lizine noge u držače i davala joj savete kako da kontroliše kontrakcije i uskladi disanje. Kada je Liza uskladila disanje i malo se uvežbala, shvatila je da je porođaj počeo.
- Hajdete, koristite svaku kontrakciju da gurate bebu - reče ginekolog, upadajući u prostoriju u stilu gostujuće zvezde.
Narednih desetak minuta držao sam Lizinu ruku i hrabrio je pogledima, klimanjem glavom i šalama.
Prema mom lekarskom iskustvu, sve je dobro teklo. Ubrzo se ukaza bebina glava.
U bolnici sam svojevremeno obavio nekoliko porođaja i znao sam da su poslednjih nekoliko napona obično i najbolniji. Liza pusti moju ruku i vrisnu. Zatim ostade bez daha, pa je samo huktala i dahtala, gušila se kao da odustaje, a zatim bi prikupila preostalu snagu i vraćala se u bitku.
Odjednom beba izađe. Nastupi olakšanje. Pauza u vremenu.
Dobro je, izašla je, i sada naša beba guče i urla na Lizinim grudima. Sva je ljubičasta, vrlo naborana i puna života.
Presecam pupčanu vrpcu i naginjem se nad sina. Liza me posmatra. Emocije me guše. Suze, znoj i krv. Ovo je bojno polje na kome smo pobedili.
Sada nas ima troje.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:28 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1062746


3.

Pod budnim okom babice i moga dede prvi put kupam sina. Imam vremena da ga dobro osmotrim. Visok je i vitak, torzo mu je snažan, a prstići sasvim sitni, ali dugi i elegantni. Već ima lepu crnu kosicu i divne zagasite oči.
- Hvala ti za kuću - kažem Salivanu, brišući bebu.
- Nema na čemu - odgovara mi on. - Ne brini, staraću se o tvojoj porodici dok ti nisi tu.
- A kako si ti? Služi li te zdravlje?
On odjednom prasne u smeh.
- Ne sekiraj se za mene, dečko. Ova beba daće mi novu mladost.
Dok se Beti i deda vrte unaokolo, stavljam malog Bena na grudi i sedam u fotelju pokraj kreveta, te posmatram suncem obasjane krovove grada.
Osećam njegovu kožu na svojoj.
I tiho plačem.
Ostajem jedan dugi trenutak sam sa sinom - tim mališanom začetim u danu najvećeg haosa, u danu punom pepela i straha.
Kakav će biti njegov karakter? Kako će se snalaziti u svem punom opasnosti? Kako mogu da ga volim i štitim ako nikada nisam tu?
Brišem suze nadlanicom. Osećam teret odgovornosti koji se meša sa osećanjem sreće.
Znam da za nekoliko sati moram da odem.
Prvi put osećam u sebi neku izuzetnu čvrstinu i snagu.
Gledam mališana koji je zaspao i dobijam novu snagu od samog pogleda na njega, pa se na kraju osmehnem.
Zaboga, kakva je ovo avantura!
Pomišljam na sve kroza šta sam prošao da bih stigao do ovoga. Treba i dalje trpeti udarce sudbine. Makar samo zbog njega. Jednoga dana ovaj pakleni krug će se zatvoriti. Danas sam prošao kroz jednu etapu. Predstoji mi duga borba, ali sam dobio važnu bitku.
Ništa više neće biti isto kao pre. Uživam u tom saznanju još koji trenutak. Započinje jedan novi život.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:28 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1061206


2003-2010.
Vreme protiče

Bio je previše mlad da zna da srce potiskuje ružna
sećanja a ulepšava prijatna i da, zahvaljujući toj
veštini, rado prihvatamo prošlost.

Gabrijel Garsija Markes

1.

Vreme je teklo svojim tokom.
Nastavio sam da se budim jednom godišnje, uvek na Menhetnu ili u državi Njujork. Ponekad sam se budio na lepim mestima (cvetna pijaca u Dvadeset osmoj ulici; udobno kanabe u Kembel apartmanu; Rokvej bič u letnje jutro...), a ponekad i na nekim neprijatnim (Hart Ajland, zajednička kloaka Njujorka; izgažen masom pešaka na Petoj aveniji u defileu na Dan Svetog Patrika; na mestu zločina u bednoj hotelskoj sobi u Bedford Stajvesantu, kraj svežeg leša iz kojeg još teče krv...).
No stvorio sam i neku vrstu rutine. Vodio sam računa da uvek na sebi imam toplu odeću, solidne cipele, sat i dovoljno novca. Kad god je to bilo moguće, čim bih se probudio, uleteo bih u prvi taksi i pojurio da vidim porodicu.
Bendžamin je brzo rastao. Zapravo, prebrzo.
Liza je cele godine prikupljala fotografije i pravila debele albume, tako da sam pri svakom novom dolasku mogao da nadoknadim bar malo izgubljenog vremena. Kada bih bacio pogled na njih, mogao sam, sav uzbuđen, da vidim prve osmehe mog sina. Čuo sam i njegove prve reči: „tata”, „bravo”, „kuku”, „doviđenja”. Video sam i kako izgledaju njegova prva dva zuba, zbog kojih je ličio na Duška Dugouška, njegove prve nesigurne korake, njegove slikovnice, plišane igračke, slagalice, njegove kaprice i ljutnje, kao i njegovo razneženo treperenje dok je slušao muziku.
Kasnije sam mogao da preslušam njegove prve reči, da vidim prvo šutiranje lopte, njegove prve crteže čiča Gliše ili kućice, prvo odevanje u kaubojsku odeću, prvi tricikl.
Nisam bio tu kada se vraćao iz škole, niti kada je imao školske priredbe za kraj godine. Nisam mu ja objašnjavao kako se zovu boje, niti sam ga učio računu. Nisam ga preslišavao abecedu, niti sam podešavao točkove njegovog bicikla ili leptiriće za plivanje.
Kad god bih došao kući, činio sam sve što sam mogao da se uživim u ulogu oca. Ja sam bio nestalni otac koji se pojavljivao uvek u neočekivanom trenutku, ponekad i nezgodnom, i koji je nestajao isto tako brzo kao što se i pojavio.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:28 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1060468



2.

Bilo je i srećnih dana. U takvim danima bili smo ono što smo želeli najviše na svetu - porodica kao i sve ostale.
* * *

Godine 2006. na Koni Ajlandu slavio se Dan nezavisnosti. Ben je tada imao četiri godine. Nosio sam ga na ramenima. Sunce je bilo u zenitu. Držao sam Lizu za ruku i šetali smo duž aleje pored plaže oivičene drvećem i prisećali se kako smo pre devet godina bili na ovom mestu usred zime. Otišli smo da se zajedno okupamo, da pojedemo viršle kod Nejtana, da se provozamo na panoramskom točku i na ruskom ringišpilu. Uveče smo otišli kod Salivana da odatle posmatramo vatromet nad Ist Riverom.
Jedne nedelje u oktobru 2007. godine osvestio sam se na desetak metara od kuće, pod uličnom svetiljkom u Ulici Kristofer. Bilo je tek prošlo podne kada sam zazvonio na vrata. Deda mi je otvorio. Kao i uvek, srdačno se zagrlismo.
- Dobro je da si stigao! - reče mi on.
Dok sam se upitno mrštio, povede me u trpezariju. Za stolom sam prvi put ugledao Lizinu porodicu.
- Rekla sam vam da on zaista postoji - povika ona i baci mi se u naručje. - Mama, tata, predstavljam vam „čoveka koji nestaje”.
Taj dan provedosmo s mojom taštom i tastom kao da smo se oduvek poznavali.
Bio je kraj maja 2008. godine i osam sati uveče. To je veče „solsticija Menhetna”. Narod se dva puta godišnje gura po ulicama da vidi taj posebni zalazak sunca, redajući se u pravcu istok-zapad po najvećim gradskim saobraćajnicama.
Liza i Ben stoje pred kućom. Moj sin je na biciklu, a njegova majka okrenuta je leđima i ne vidi me.
- To je tata! - prodra se moj sin čim me ugleda. - Tata! Dok on okreće pedale kao mahnit i žuri ka meni, vidim da se i Liza okreće. Trudna je svakako već oko osam meseci.
- Devojčica je - kaže mi i spušta bradu u pregib mog ramena.
- Ali sada sam stigao prerano da bih mogao da prisustvujem porođaju...
Ona širi ruke da mi objasni kako to i nije tako bitno.
- Čekala sam te da se dogovorimo o imenu, ali već imam ideju. Šta misliš o imenu Sofija?
Jedne letnje subote 2009. nalazim se zaštićen u okrilju našeg doma. Dok Liza uživa u dekadentnoj kombinaciji slane pogačice premazane nutelom, ja uzimam gitaru i sviram nekoliko akorda pesme Leonarda Koena. Zbogom, Marijan.
Sofija, moja lepa princeza, sedi na visokoj stoličici i lupa u taktu kašičicom po plastičnom tanjiru. Odeven kao Indijanac, Bendžamin igra kišni ples oko kuhinjskog pulta.
Na radnoj površini stoji Tajm magazin na čijoj se naslovnoj strani može videti fotografija bengalskog tigra, a iznad nje je zabrinjavajući naslov:

KLIMATSKE PROMENE:
PREDSTOJI NESTANAK NEKIH ŽIVOTINJSKIH VRSTA.


Gledam svoju decu i mislim kako su divna. Nekako izdržavam sve ovo uglavnom zahvaljujući njima. Pomažu mi da ne klonem i da sačuvam veru u budućnost. Ali svaki put kada ih pogledam, setim se natpisa na onoj bakarnoj ploči: „Kad produvaju 24 vetra, ne ostaje više ništa.” I neki unutrašnji glasić podseća me na Salivanovo upozorenje: Smatraj da gradiš zamak na pesku i da će ga talasi odneti. To je pravo prokletstvo svetionika. U jutro dvadeset četvrtog dana sve će nestati. Nijedna osoba koju si u međuvremenu upoznao neće te se sećati.
Ja to ne zaboravljam, ali sam odlučio da se ponašam kao da se istorija ne ponavlja. Poput zatvorenika koji broji dane do izlaska iz zatvora, ja brojim dane koji su mi preostali do dvadeset četvrtog putovanja. Ono će biti moj strašni sud.
Jedne večeri 2010. godine poneo sam Bena u naručju u postelju. Uspavao se gledajući Avatar - zajedno smo ga gledali sedeći na kanabetu u salonu.
Stavljam ga u krevet, ušuškavam ga i snažno ga grlim. Uživam u njegovom mirisu koji treba da mi potraje do naredne godine. Kada pođem napolje, on me uhvati za rukav.
- Zar ideš, tata?
- Idem, veliki moj dečko - kažem mu i sedam na krevet.
- A kuda to ideš?
- Ne idem nikuda, Bene. To već znaš. Pričali smo o tome.
Moj sin se pridiže u krevetu i namešta jastuk uspravno.
- Zar ne ideš da vidiš tvoju drugu porodicu? - pita me zabrinutim glasom.
- Ne, Bene, nemam drugu porodicu! Imam samo vas: mamu, dedu, Sofiju i tebe. Ne postoji niko drugi.
Malo mu razbarušim kosu. On skoro ljutito navaljuje:
- Ali dok nisi s nama, moraš biti negde drugde! Ne može biti drugačije!
Spuštam mu ruku na rame.
- Znam da je to teško razumeti, ali za mene vreme teče drugačije. Mama ti je to već nekoliko puta objašnjavala.
On uzdiše i pita:
- Hoće li se jednog dana stvari normalizovati?
- Nadam se da hoće.
- A kada to?
- Za pet godina, 2015 - kažem mu. On počinje da računa u glavi.
- Te godine ja ću imati trinaest godina.
- Tako je, to je još daleko... Hajde, sada lepo lezi.
- Mogu li da posmatram kako nestaješ?
- Ne, ne možeš. To nije igra niti mađioničarski trik. A i ne odlazim odmah. Ostaću još malo s mamom.
Ponovo ga ušuškavam i grlim.
- No dok nisam tu, računam na tebe da paziš na sestru i mamu. On klima glavom i potvrđuje.
- Dobro, dok tebe nema, ja sam gazda.
- Ne, Bene, mama je gazda, a ti si čuvar kuće. Slažeš li se?
- Slažem se.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:29 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1058268


3.

Vreme brzo protiče.
Prva decenija XXI veka se okončava.
Amerika je završila sa Bušovima i u Beloj kući pojavio se Obama.
Pri svakom novom povratku zapažam promene u svetu. Internet je sve osvojio i progutao: muziku, knjige, bioskop. Ljudi žive s mobilnim telefonom u ruci i svaka tri minuta bacaju na njega zabrinut pogled. Tu je ajfon, Fejsbuk, Gugl, Amazon... sve je virtuelno, numeričko, nematerijalno: korespondencija, razmena, prijatelji, zabava.
Mnoge kulturne reference iz razgovora nisu mi jasne. Ne znam te nove glumce, nove rok grupe, nove zvezde, a često mi nije jasno ni zbog čega su neke osobe slavne.
Sećam se komentara mog oca s početka osamdesetih godina, kada sam satima slušao treštanje vokmena i muziku sa kaseta: „Taj aparat samo će stvoriti blesave i zaostale generacije”, „Madona je kurva, Dejvid Boui transvestit, a Erik Klepton narkoman.” Sada mi se čini da i sam postajem reakcionarni matorac, jedan od onih kakve sam mrzeo kada sam bio adolsecent.
Ja sam putnik kroz epohu u kojoj zaista ne živim.
Nemam više reči, a ne umem ni da dešifrujem svet.
Zbunjen sam, premešten, prevaziđen, i ovaj svet sve manje je moj i sve više me plaši.
Jedina kotva mi je porodica.
A i moj jedini horizont.


2011.
Slomljena srca

Ne remeti nam život ljubav,
već nesigurnost u ljubav.

Fransoa Trifo

0.

Osećam toplotu dobro zagrejane prostorije.
Osećam dodir somota na obrazu.
U udobnoj sam fotelji. Mek naslon pridržava mi potiljak.
Čujem muziku i neki jasan glas koji peva baladu o rastanku jednog para, punu melankolije izgubljene ljubavi. Nekoliko sekundi uživam u ritmu te muzike. Znam tu pesmu: ABBA - „The winner takes it all".
Otvaram oči. Sedim u fotelji usred neke pozorišne sale. Oko mene nekoliko stotina ljudi zaneseno posmatra predstavu - mjuzikl„Mama mija"!
Okrećem glavu i podižem pogled. Scena je veoma velika, plafoni visoki, a i mezanin je po obliku... ma ja sam nekada davno bio ovde.
Nalazim se na Brodveju u pozorištu Vinter garden. Majka me je svojevremeno dovela ovamo da gledamo mjuzikl „Mačke", i to kratko vreme pre nego što je umrla.
Ustajem usred aplauza, guram susede i izvlačim se iz reda. Prolazim kroz prolaz u parteru, silazim niz stepenice i odlazim iz pozorišta.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:29 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1051928



1.

Brodvej uveče.
Načinio sam nekoliko koraka i upao u frenetičnu gužvu na Tajms skveru - okružen sam masom ljudi, autobusima, kolicima s viršlama. Na reklamnim video-ekranima prikazuju se neki romantični spotovi za nakit. Na trotoarima ulični prodavci drže snopove helijumskih balona u obliku srca i bukete već pomalo uvenulog cveća. Sada je tek prošlo sedam uveče. Ovo je 14. februar 2011. godine, Dan Svetog Valentina.
Zaustavljam taksi i prisećam se onog jutra 1992. godine kada me je Džefri Veksler oslobodio iz zatvora. Tada sam iznajmio neki auto u ovom kraju i od tada se nisam ovde ponovo pojavio. U toku ovih dvadeset godina cela zona pretvorila se u kvart za zabavu pod vedrim nebom. Radnje sa Diznijevim likovima i porodične prodavnice zamenili su razni pip-šou lokali i porno-bioskopi. Klošari, narkomani i prostitutke prepustili su ovaj kvart turistima.
Pored mene se zaustavi neki ford eskejp hibrid. Uskočih u taksi i desetak minuta kasnije uđoh u cvećaru u Ulici Bliker, te kupih Lizi fini buket - kombinaciju orhideja i ruža.
S buketom u ruci pokucah na vrata, sav uzbuđen što ću konačno videti ženu i decu.
No nije Liza bila ta koja mi je otvorila vrata.
- Dobro veče, šta mogu da učinim za vas? - upita me plavušica od nepunih dvadeset godina u prevelikoj majici s natpisom neke stokholmske ekonomske škole.
- Gde je moja žena?
- A ko ste vi, gospodine?
- O, a ko ste vi? - rekoh povišenim tonom. Devojka se prepade i pokuša da zatvori vrata.
- Ja sam bebisiterka. Čuvam Bendžamina i Sofiju dok je gospođa...
- Tata, tata! - razvika se Ben i baci mi se u naručje. Ja ga podigoh uvis i zavrteh ukrug.
- Zdravo, veliki dečko! Pa, šta si ti u međuvremenu radio, hajde, ispričaj mi!
Ignorišući Šveđanku, na silu uđoh u kuću. Sofija nije bila u salonu. Spustih buket na sto i popeh se u njenu sobu. Moja curica čvrsto je spavala u svom krevetu.
- Zar je već legla? - začudih se šapatom.
- Sofija je danas bila malo bolesna - objasni mi bebisiterka nekako protiv volje.
- A šta joj konkretno fali?
- Ima bronhitis, kijavicu i otitis. Sve zajedno. Ne budeći je, spustih ruku ćerki na čelo.
- Mislim da ima i povišenu temperaturu - rekoh.
- Da, znam, ali nisam htela da je budim. Kasnije ću joj dati paracetamol.
Siđoh u kuhinju.
- Bene, znaš li gde je mama?
- Pa, izašla je.
- To vidim i sam, ali gde je? Moj sin samo odmahnu glavom.
- Gde je moja žena? - upitah tada devojku.
- Ni ja to ne znam. Nisam znala ni da Liza ima muža, a svakako mi ne govori kuda izlazi...
No ja je više nisam ni slušao. Liza je sigurno ostavila neku adresu za svaki slučaj.
Pogledah oko telefona, na poličicu gde su se spuštale cedulje izvađene iz džepova, na frižider. Videh jedan listić istrgnut iz bloka i pričvršćen magnetom na kome je bilo rukom ispisano: Restoran Buli, Ulica Dvejn 163, a zatim je tu bio napisan i neki telefonski broj.
Restoran. Veče Svetog Valentina...
- Da li je tamo otišla na večeru?
- Pa kažem vam da ne znam!
- Majku mu! - promumlah i prostrelih je pogledom. Sin me zgrabi za rukav.
- Tata, ne treba da psuješ!
Kleknuh da bih bio na njegovoj visini.
- U pravu si. Slušaj, idem da potražim mamu pa ću se vratiti, u redu?
- A mogu li i ja s tobom?
- Nema svrhe, vraćam se za pola sata. Ako budeš dobar, napraviću ti lazanje.
- Ali već sam jeo.
- Onda nešto slatko? Lep sladoled s prelivom od karamela i pečenim bademima.
- Mama ne voli da jedem mnogo sladoleda. Kaže da je pun masnoća i šećera.
Ja uzdahnuh i razbaruših mu kosu.
- Brzo se vraćam, mili moj.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:29 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1045045

2.

Nisam hteo da uzmem taksi. Saobraćaj je bio pregust, Tribeka nije bila daleko, a malo brzog hoda dobro će mi doći da razradim noge.
Pođoh na jug do ugla Ulice Makdugal i Šeste avenije, pa Brodvejom nastavih do Ulice Dvejn.
- Imate li rezervaciju, gospodine?
Zadihan i preznojen, upadoh u restoran kao pas u kuglanu. Moja crvena parka i farmerke odudarali su od svih tih večernjih odela i haljina.
- Samo želim da vidim da li je moja žena tu.
- Pa mogu da je potražim, gospodine - odgovori mi recepcioner gledajući u kompjuterski ekran. - Na koje ime je bila rezervacija?
- Hvala, radije ću je sam potražiti.
- Ali, gospodine, vi ne...
Ja pojurih hodnikom i uleteh u glavnu salu.
Na Dan Svetog Valentina publiku su uglavnom činili parovi.
Buli je bio ekskluzivan romantični restoran: ambijent je bio veoma šik i prijatan: svećnjaci na sve strane, plafon u gipsu i platna s motivima iz Provanse na zidovima.
Ugledah Lizu za jednim stolom kraj kamenog kamina u sredini prostorije. Bila je doterana, elegantna i prilično razgolićena i sedela je naspram nekog tipa koji mi je bio okrenut leđima.
Čim me ugleda, izraz lica joj se izmeni. Savi salvetu, ustade i pođe žurno prema meni pre nego što sam stigao do stola.
- Arture, šta ti radiš ovde?
- To bih i ja tebe morao da upitam.
- Ja radim. Pokušavam da zaradim novac za našu porodicu.
- Uz večeru sa svećama na Dan Svetog Valentina? Zavitlavaš me?
Razgovori utihnuše i više pari očiju uperi se prekorno u nas. Šef sale nam priđe i zamoli nas da dovršimo raspravu u holu.
- Čuj, Arture, nikada u životu nisam bila na proslavi Dana Svetog Valentina. Došla sam ovamo na poslovnu večeru. Nemoj da mi praviš scene, molim te.
- Zar misliš da sam idiot? Ko je taj tip?
- Noel Vakaro, poznati pisac i scenarista. Želi da mi da ulogu u TV seriji koju sprema za AMC.
- Dakle, dosta je da ti neko ponudi ulogu, pa da potrčiš u restoran odevena kao kurva?
- Zabranjujem ti da me vređaš!
Sav besan, zasuh je prekorima što izlazi dok joj trogodišnja ćerka leži bolesna. No Liza nije dopustila da joj se prebaci da je loša majka.
- Ali sada je februar. Sofija ima nazeb, kao i devedeset odsto dece u gradu. To je zimi sasvim normalno. No ti to ne možeš znati, pošto nikada nisi ovde!
- Pa ti dobro znaš da ja tu ne mogu ništa! Znaš i koliko patim zbog toga. Znaš da živim u stalnom košmaru!
- Zar misliš da to nije i košmar za mene?
Dok smo se tako prepirali, osetih miris vanile i ljubičica. Liza je blistala. Njena ravna glatka kosa bila je puštena i padala joj je po nagim ramenima i grudima prekrivenim crnom čipkom. Dve emajlirane narukvice zveckale su joj na zglobovima. Svakako se nekoliko sati doterivala da bi bila lepa nekome drugome. Niko ne bira u koga će se zaljubiti. Liza je očigledno imala potrebu da proveri svoju moć nad muškarcima, kao i svoju zavodljivost. Bio je to nekakav barometar ženstvenosti. Od početka sam znao da je to s vremenom neće proći. To me je rastuživalo. To me je, takode, izluđivalo.
Trudio sam se da prikrijem bes. Provešću ovde samo dvadeset četiri časa. Sve još može da se sredi, naivno sam pomišljao. Veoma sam se varao.
- Hajdemo kući, Lizo. Vratimo se našoj deci.
- Ne pre nego što završim ovaj sastanak. Zaista želim tu ulogu. Znam da mogu da je dobijem.
Tada ja izgubih strpljenje.
- Mi možemo da se viđamo samo jedan dan godišnje, a ti mi sada kažeš da više voliš da završiš večeru sa drugim muškarcem umesto da provedeš veče sa mnom?
- Ali daj mi samo dva sata i naći ćemo se kod kuće. Samo da ovo okončam na pravi način.
- Ne, nećeš se vratiti tom tipu!
Ja je zgrabih za ruku, ali se ona otrgnu i povika:
- Čuj, prestani da praviš cirkus! Nisam ti tražila dozvolu! Nisam ja nikakva stvar! Nisam tvoja svojina!
- Lizo, vrati se sa mnom, inače...
- Šta inače? Udarićeš me? Odvući ćeš me kući držeći me za kosu? Napustićeš me? Pa to stalno činiš, Arture, stalno me ostavljaš!
Okrenu se i vrati se za sto.
- Prokleti tipe koji nestaješ! - dobaci mi dok se vraćala u salu.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:30 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1043605-31214


3.

Izađoh iz restorana sav besan, ali i vrlo tužan.
Na trotoaru je momak s parkinga upravo primao ključeve od neke nove mušterije - tipa s dugom, retkom kosom i kožnim i metalnim koturićima na pletenicama. Ovaj je upravo otvarao vrata roudstar kabrioleta svojoj saputnici.
Sve se odigralo vrlo brzo. Ja se odjednom bacih ka njima i zgrabih ključeve koje je vlasnik pružao momku.
- Hej!
Koristeći gužvu, bacih se za volan i krenuh uz škripu guma.
Izašao sam s Menhetna, skrenuo pored Hadsona i izbio na državni auto-put za Boston.
Držeći nogu na papučici, jurcao sam drumovima puna četiri sata, zanemarujući sva pravila opreznosti. Bio sam begunac, grozničav, izgubljen, zbunjen reakcijom žene koju sam voleo. Osećao sam kako se neka brana u meni upravo ruši. Bio sam umoran, iskorišćen, nesposoban da uspostavim kontrolu nad svojim životom. Kakav uticaj ja imam na događaje? Baš nikakav. Moram sve da otrpim. Već dvadeset godina moj život beži od mene. Ja sam samo prolaznik u njemu. Borio sam se, pokušavao da učinim sve što mogu. Nisam odustao od borbe, ali kako se boriti ako ne znate ni ko vam je neprijatelj?
Kad sam stigao u Boston, svi stari košmari su mi se vratili. Parkirao sam auto u uličici u Čarlstaunu i ušao u Makilan, irski pab u koji sam nekada svraćao.
Najzad sam došao u jedan lokal koji se nije promenio! Taj bar postojao je još krajem XIX veka. Imao je potpuno isti izgled i atmosferu kao i pre dvadeset godina: isti šank u obliku potkovice i istu tamnu drvenu zidnu oblogu od poda do plafona.
Na zidovima su bile fotografije u boji sepije koje su podsećale na prošlost ovog lokala. Pod je bio prekriven piljevinom, baš kao u salonima Divljeg zapada. U čašama su uglavnom bili viski i pivo, koje je teklo potocima.
Sedoh na nisku stolicu i naručih prvu kriglu.
U ovaj bar nekad me je doveo Frenk i u njega su pretežno svraćali muškarci. Redovna klijentela nije dolazila ovamo da bleji i upoznaje se sa svetom, niti su se tu služile fine grickalice uz piće: svi su naručivali čisto piće. Ljudi su ovamo dolazili da bi zaboravili na težak protekli dan, na mučan posao, na probleme, na žene, na ljubavnice, na decu i rođake. Dolazili su uglavnom s namerom da se žestoko napiju. Da se onesveste od pića. To sam i ja učinio, kombinujući velike doze viskija i krigle piva. Pio sam do besvesti. Sve dok nisam dospeo u stanje da nisam mogao da izgovorim više ni reč. Najzad nisam više mogao ni da ustanem. Kad se bar konačno zatvorio, odvukao sam se do mojih novostečenih kola.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:30 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1043592


4.

Vario sam, dremajući, sav taj popijeni alkohol sve do zore, ali me je polarna hladnoća najzad ipak probudila. Usta su mi bila suva, tresao sam se od hladnoće, pa okrenuh kontaktni ključ da bih aktivirao grejanje. Zaputio sam se ka jugu, prešao Harvardski most i odvezao se na Jamajka Plejn. Bilo je sedam sati ujutro kada sam stigao do groblja Forest Hils.
U to doba rešetkasta kapija groblja bila je još zamandaljena, i ja, bez obzira na sav mamurluk, ipak nekako preskočih zid na najnižem delu.
Stotinu hektara parka bilo je prekriveno ledenom korom. Beli sloj prekrio je i ivice staza, pa se nisu jasno ocrtavale. Sva vegetacija bila je zamrznuta, kao i voda u česmicama. Statue su delovale kao živa bića koja je polarni dah zaledio u mestu.
Još bazdeći na alkohol i teške glave, udisao sam ledeni vazduh koji mi je štipao pluća. Zureći ka drugoj strani groblja, ugledah površinu zaleđenog jezera u kome se ogledalo obližnje rastinje i plavo nebo.
Siđoh alejom oivičenom drvećem sve do pošljunčanih staza između grobova i grobnica. Nad nadgrobnim spomenikom moga oca lebdela je laka zimska izmaglica.

Frenk Kostelo
2. januar 1942.
6. septembar 1993.
Bio sam kao ti,
Bićeš kao ja.

- Zdravo, Frenk. Nije baš najtoplije, zar ne?
Čudno sam se osećao. Više no ikada ljutio sam se na njega što mi je upropastio život. No neki deo mene želeo je da porazgovara s njim.
- Lepo ti je ovde, ali to je lepota smrti - rekoh sedajući na obližnji zidić. - Dani su ti svakako dugi. Sigurno ti je dosadno, zar ne?
Pronađoh u džepu paklicu cigareta i šibice koje mi je ostavila konobarica iz Makilana. Pripalih jednu i povukoh dim sa uživanjem.
- Čak nemaš ni ovo, u pravu si. Ipak, to te je ubilo, pa... Izbacih kolut dima, koji se dugo zadrža u sleđenom vazduhu, a potom nestade.
- Najzad, ti si bio potpuno u pravu: u životu ne treba nikome verovati. Hvala ti što si me tako rano upozorio na to, mada nisam baš dobro naučio tu lekciju.
Neka ptica polete sa obližnje grane, stresajući malo snega koji je juče napadao.
- Hej, čuj, nisam ti ovo još kazao: postao si deda. Da, da, to je istina. Imam devetogodišnjeg sina i trogodišnju ćerku. Nisam najbolji otac, ali imam dobro opravdanje. Za razliku od tebe.
Ustao sam sa zidića i prišao mermernom spomeniku. Grob je bio ogoljen. Nije bilo nikakvih buketa cveća, bilja niti komemorativne ploče.
- Sve mi se nešto čini da te deca baš ne obilaze često, zar ne? Zapravo, čini mi se da nikome ne nedostaješ. Uvek sam mislio da ne osećaš ništa samo prema meni, ali sam, izgleda, pogrešio: ni njih dvoje nisi mnogo voleo.
Povukoh još jedan dobar dim koji mi se učini gorči od prethodnog, pa ugasih pikavac potpeticom.
- Zašto nas nisi voleo, Frenk?
Zatim se još više približih spomeniku i udarih nogom u postolje.
- Znaš, u poslednje vreme mnogo sam razmišljao o tome i verujem da nazirem nekakav odgovor. Ti nas nisi voleo zato što ljubav čini čoveka ranjivim. To je činjenica: ako imaš dete, strepiš da ga ne izgubiš. Čim imaš dete, uzdrman si iz temelja. Razoružan si i osetljiv. Ako neko želi da ti naškodi, ne mora da napada tebe lično. Tako postaješ lak plen.
Magla se razilazila. Prvi zraci sunca pojaviše se iza grobnica.
- A ti si - nastavih svoju besedu - uvek odbijao da budeš slab. Hteo si da budeš neranjiv,slobodan, prepušten sebi. Bilo je pomalo od svega toga, zar ne? Nisi nas voleo da ne bi pokazao slabost. Nisi nas voleo zato što si štitio sebe.
Vetar poče da duva. Još čitav minut proveo sam čekajući odgovor kojeg nije bilo.
Zatim mi jutarnji vetrić donese topao prolećni miris koji me odvoji od te zimske atmosfere.
Bio je to miris cveta pomorandže.
Udovi mi zadrhtaše, a noge zaklecaše, te pokušah da shvatim šta se dešava. Bilo je tek nešto manje od sedam sati ujutro. Pojavio sam se tek pre dvanaest sati.
Pa ne mogu valjda sada da nestanem!
No odjednom osetih u mozgu poznato električno pražnjenje.
Zaleđeno tlo nestade mi ispod nogu.
Iščeznuh.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:30 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 10417781_721885627870481_4669652827012711317_n




2012.
Jedno bez drugog

Navikao sam na samoću, ali je od nje
gora mržnja koju osećam prema sebi.

Džon Irving

0.

Osećam svež i oštar miris lavande.
Mogu da nanjušim i slabe primese mirisa borovine. U pozadini čujem melodiju sa stare ploče koja škripi: to je pesma „Volare" u izvođenju Dina Martina.
Srce mi lupa i znojim se. Veoma teško razdvajam slepljene očne kapke. Grlo mi je suvo, čini mi se da su mi usta puna peska, a glava mi puca od gadne migrene.
U stomaku mi se komeša i krči. Pokušavam da se pokrenem, ali su mi mišići zgrčeni.
No strašna žeđ ipak me na kraju prisiljava da otvorim oči. Dan je. Polako dolazim sebi. Gledam na sat i vidim da je prošlo četiri po podne.
Sedim upola zavaljen na nekom starom česterfild kanabetu, a nalazim se u toploj radnji uređenoj u stilu pedesetih godina. Osvrćem se oko sebe i vidim posude s kremama, losione, komade sapuna, četke, stari gramofon. Ustajem, posrćem i uspevam da pročitam natpis iznad ulaza.
Nalazim se u starinskoj berbernici u Istočnom Harlemu.
1.

- A da se ipak smestiš malo udobnije, dečko? - obrati mi se nečiji glas iza leđa.
Poskočih uvis, okrenuh se i videh da glas pripada nekom starom crncu s prosedom bradom i borsalinom na glavi, odevenom u košulju, prsluk i pantalone s tregerima.
On mi mahnu da se smestim u nagnutu berbersku foteljicu od crvene kože.
- Nisam čuo kada si ušao, ali ja sam, zapravo, gluv kao top! - dobaci mi on i prasnu u smeh.
- Izvinite, gospodine, ali...
- Možeš me zvati Džibril.
- Džibrile, strahovito sam žedan. Možete li mi doneti čašu vode i aspirin?
- Pa, to ću ti već negde pronaći - obeća on i nestade u pozadini.
U uglu radnje ugledah hrpu časopisa na staroj komodici od mahagonija koja se presijavala na suncu.
Najnoviji časopis bio je Entertejnment vikli od 24. februara 2012. godine. Na naslovnoj strani ugledah plavušu kratke kose i odlučnog pogleda, a iznad te fotografije naslov:

LIZA EJMS RAZGOVOR SA JUNAKINJOM „PROŠLE BUDUĆNOSTI"

NOVE POPULARNE SERIJE


Bila je to nešto mršavija i izazovnija Liza, a delovala mi je i znatno hladnije od one koju sam poznavao. Prelistah časopis i pročitah taj članak. Dakle, uspela je da dobije tu ulogu o kojoj je sanjala. Treba li da se radujem ili da žalim zbog toga?
- Evo ti, momče! - doviknu mi Džibril koji se upravo vratio sa sifonom sode i tabletama paracetamola.
Popih dve tablete i sasuh u grlo tri čaše sode, pa se odmah osetih malo bolje, mada sam i dalje osećao posledice mamurluka.
Pogledah se zbunjeno u ogledalo. Imao sam četrdeset šest godina i to se već jasno videlo. Oči su mi zgasnule i bile su okružene tamnim kolutovima, utonule u očne duplje i omeđene lepezastim borama sa spoljne strane. Moja crna kosa bila je malo progrušana sedim vlasima, a na čelu sam imao nekoliko bora. Imao sam ih i na vratu, a ten mi je bio bledunjav. Crte lica su mi se izmenile. Nisu više bile onako čiste i izrazite. Imao sam dve jasno usečene brazde od nozdrva do uglova usana, što mi je davalo umoran izraz.
Sav iznuren, zavalih se u stolicu. Džibril mi prebaci topao peškir preko lica i osetih miris nane. Dok sam se ja tako opuštao, čuh ga kako oštri brijač o kožni kaiš. Nanese mi sapunicu četkom na lice, pa pređe oštricom preko mojih obraza i gornjeg dela vrata. Ja se prepustih njegovoj sigurnoj ruci i pokušah da prikupim sećanja na „jučerašnje” događaje.
Prepirka s Lizom iznervirala me je i odvukla u nekontrolisano lutanje, i sada me je mučilo osećanje krivice. Uništio sam jedan dragoceni dan koji sam mogao da provedem sa decom.
Berberin mi ispra lice toplom vodom i stavi mi malo stipse na jednu posekotinu. Zatim dovrši posao i stavi mi novi topao peškirić s mirisom mentola na lice i očne kapke. Oči su mi bile sklopljene, ali sam čuo zvonce na vratima koje je najavilo dolazak nove mušterije. Bio sam nepomičan i nastojao sam da prikupim snagu, kad odjednom začuh poznati glas:
- Dakle, dečko, želiš da ti koža omekša?
Poskočih i smaknuh peškirić s lica, te ugledah Salivana kako seda u stolicu kraj moje.
Deda je bio oslabio. Bore na licu su mu se produbile. Delovao je prilično umorno, ali mu je pogled i dalje bio blistav i zajedljiv.
- Lepo je videti te - rekoh srdačno ga grleći. - Žao mi je što sam to propustio prošlog puta.
- Znam, Liza mi je kazala. Baš si zabrljao.
- Pa, krivica je do oboje - branio sam se.
Salivan nešto promumla i okrenu se Džibrilu da me predstavi.
- Ovo je moj unuk, Artur. Pričao sam ti o njemu.
Stari crnac prasnu u smeh.
- Je li on taj što nestaje?
- Da, baš on.
Brica mi spusti ruku na rame.
- Znaš li da sam brijao tvog dedu još 1950. godine? Salivan i ja znamo se dobrih šezdeset godina.
- Tako je, stara rago! A da bismo to proslavili, potraži neku bocu viskija iz tvoje tajne rezerve.
- Imam jedan bušmils star dvadeset godina. Reći ćeš mi kako ti se sviđa - obeća berberin i opet ode nekuda.
Salivan izvuče iz džepa mobilni telefon i okrenu neki broj.
- Zovem Lizu. Ona je na turneji po Kaliforniji.
Ta me informacija ožalosti. Pošto sam doneo odluku da ne gubim nijedan dodatni dan i da spašavam brak, perspektiva da neću videti Lizu ni ove godine sasvim me je razočarala.
- Sofija je s njom, ali sin ti je u Njujorku - reče on želeći da me malo uteši.
Pošto je razmenio nekoliko reči s Lizom, dodade mi slušalicu.
- Dobar dan, Arture.
Bilo je lepo čuti svež i zvonak Lizin glas.
- Zdravo, Lizo. Žao mi je zbog prošlog puta.
- Pa i treba da ti bude. Čekala sam te cele noći, a i tvoj sin.
S mobilnim telefonom na uhu izađoh na trotoar da je bolje čujem. Nešto mi pade na um.
- Možda bih mogao da dođem u Kaliforniju da se vidimo? Ako bih odmah krenuo na aerodrom...
- A čemu bi to poslužilo, osim da nas rastuži? - odseče ona odlučno. - No ako bi proveo malo vremena s Benom, to bi moglo biti korisno.
- Da li je on dobro? - upitah je zabrinuto.
- Ben uopšte nije dobro - reče mi ona tonom punim skrivene tuge i prebacivanja. - Trenutno je nemoguć. U školi ne uči ništa, tuče se sa svima redom, a ni kod kuće nije nimalo bolji. Nemoguće je usmeriti ga na nešto. Reći da neće da sarađuje samo je eufemizam. Ponekad je i nasilan. Pradeda je jedini koji može da ga urazumi, bar povremeno.
Tuga u njenom glasu zaledi me u mestu.
- Pa, možda treba porazgovarati sa psihologom.
- Kao da smo tebe čekali da to kažeš. Već nekoliko meseci ide na te seanse. Po preporuci iz škole.
- Možda je to njegovo ponašanje, zapravo, poziv za pomoć. Nije potreban psihijatar da se shvati da Benu teško pada naša situacija. Mislim, cela situacija...
- Pa, nije valjda i to moja greška! Misliš li da mu prija to što si četiri hiljade kilometara daleko od njega?
- Ja ga viđam svake nedelje. A ja svakako nisam nikakva Penelopa. Ne mogu da sedim kod kuće i strpljivo te čekam, gutajući pilule za spavanje i antidepresive.
Pogledah ljude koji su hodali trotoarom. Za dvadeset godina su se i harlemske ulice veoma promenile. Mešavina rasa, kompletne porodice, dečji smeh.
- Čuj, Lizo, za tri godine sve ovo će se završiti - rekoh joj što sam ubedljivije mogao.
- Ne, niko, zapravo, ne zna šta će biti za tri godine.
- Lizo, ne trošimo ovo malo vremena na prepirku. Volimo se i...
- Ne, ti me ne voliš - ljutito odseče ona. - Svakako me nikada nisi ni voleo ovakvu kakva jesam. Ti voliš neku svoju neodređenu predstavu o meni, ali ona ne odgovara stvarnosti.
Želeo sam da to opovrgnem, ali mi ona ne ostavi vremena.
- Moram da idem - reče suvo i prekinu vezu.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:31 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 1034097

2.

- Popij ovo, dečko - reče mi Salivan i pruži mi čašu viskija. Odbih tu njegovu ponudu, ali je on i dalje navaljivao:
- Hajde, ne brukaj svoju irsku krv! Znaš onu izreku: u Irskoj se viski pije samo u dve prilike - kada ste žedni i kada niste žedni.
Okrenuh se prema Džibrilu.
- Imate li možda negde malo kafe?
- O, momče, pa zar ne vidiš da iznad vrata piše „Berberin”, a ne „Bar”? - odgovori mi on, lupajući se rukom po boku.
Salivan poče da pretura po džepu i izvadi neke dve karte, pa ih stavi pred sebe.
- Večeras Niksi igraju protiv Klivlanda u Medison skver gardenu. Uzeo sam ove karte za Džibrila i sebe, ali će biti bolje da ti pođeš sa sinom.
- Pa, ako ste planirali da idete zajedno, ja ne želim da vas...
- Ne sekiraj se ti za nas - reče Džibril. - Idi s tim tvojim klincem na utakmicu. Ja i Salivan lepo ćemo otići na pileći kari ili jagnjeće kotlete kod Red rustera. A možda ćemo svratiti i na piće u striptiz-bar u Sto dvadeset četvrtoj ulici. I znaš šta? Napraviću ti tu tvoju kafu!
Ostavši sam sa Salivanom, iskoristih priliku da mu se požalim na ono što me je mučilo.
- Od mog poslednjeg povratka pojavio se jedan novi problem. I to veliki.
On duboko uzdahnu, potraži svoje cigarete i zadenu jednu za uho.
- Putovanje je bilo kraće nego što sam očekivao - rekoh. -Mnogo kraće: recimo, dvanaest sati umesto dvadeset četiri.
Salivan kresnu upaljač i ukaza se žuti plamen.
- Pa, toga sam se i plašio - reče on, paleći cigaretu. - I meni se desilo to isto. Četiri poslednja putovanja bila su znatno kraća.
- Kako to?
- Svako putovanje trajalo je upola kraće od prethodnog: prvo dvanaest sati, zatim šest, pa samo tri.
- A poslednje?
- Ono je trajalo jedva jedan sat.
U prostoriji zavlada tišina. Nisam mogao da poverujem u to što mi je kazao. Zatim me spopade bes.
- A zašto mi to nisi rekao? - razvikah se, lupajući šakom po konzoli.
Salivan umorno protrlja oči.
- Zato što to ne bi ničemu poslužilo, Arture. Samo bi ti podrilo moral.
Dograbih one karte sa stola i izleteh napolje. Košmar se nastavljao.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:31 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Image


3.

Osnovna škola mog sina bila je na uglu ulica Grin i Vašington plejs u jednoj ciglenoj zgradi boje okera, odmah pored Njujorškog univerziteta.
Oslonjen leđima na zid, posmatrao sam učenike koji izlaze i odmiču trotoarom ili skreću u obližnje ulice. Deca koja nisu imala ni deset godina već su se ponašala kao adolescenti: devojčice su bile doterane kao odrasle devojke, a dečaci su izigravali mlade šmekere.
Bendžamina sam prepoznao bez problema. Bio je neverovatno porastao. Narasla je i njegova divna plava kosa. Na sebi je imao tamne farmerke, pamučnu jaknicu s malim krznenim okovratnikom i iste stensmitovke kakve sam ja nosio kada sam bio njegovih godina.
- A zašto si ti došao po mene? - upita me preklapajući svoj trotinet.
- Obuzdaj malo tu preteranu radost! - rekoh i zagrlih ga.
On se izvuče iz mog zagrljaja i poveze se prema parku.
- Večeras izlazimo zajedno - rekoh mu hodajući za njim. -Imam dve karte za utakmicu s Niksima.
- Baš mi se i ne ide. Ne volim košarku - promumla on i ubrza vožnju.
- E pa, ipak ćemo ići - povikah ja dok je on brzo odmicao. Nije još sve izgubljeno...
No ja, zapravo, nisam shvatao situaciju. Čitave večeri u Medison skver gardenu posmatrao sam sina s knedlom u grlu. Ponašao se prema meni kao prema strancu, izbegavao je moje saučesničke poglede i na sva moja pitanja odgovarao je jednosložnim rečima.
Ja sam bio odsutni otac i on mi je podnosio račun koji treba da platim zbog toga. Čak i kada sam, u retkim prilikama, bio tu, bio sam toliko brižan i prezauzet da mu se nikada nisam potpuno posvetio. Deo mene bio je negde drugde: već okrenut ka sutrašnjici, u panici zbog sledećeg buđenja. Nikada nisam imao vremena - baš nikada ga nisam našao - da mu nešto važno saopštim i da ga nečemu poučim. Nije bilo nikakve prave osnove, vrednosnog sistema niti pridika koje bi nam sada olakšale da premostimo prepreku. A i šta sam mogao da mu dam ja koji sam od oca nasledio samo negativno viđenje sveta i čiji je život bio stalna, unapred izgubljena borba protiv vremena?
- Da li bi voleo da odemo na rolnice od jastoga?
On podiže prema meni svoje lepo lice i pogleda me pogledom koji nisam prepoznavao. Zenice su mu blistale živim i uznemirujućim plamenom.
- Znaš li šta bih zaista voleo?
Očekivao sam da čujem najgore, i to se i desilo. Bendžamin otvori usta i ja ga čuh kako ljutito izgovara:
- Voleo bih da te više nikada ne vidim! Da nestaneš zauvek iz naših života!
Načini malu pauzu pa nastavi:
- Ostavi nas na miru! Zaboravi nas! Nemoj više da nanosiš zlo mami! Samo to i znaš, da zadaješ bol ljudima.
Te reči parale su mi srce poput udaraca nožem.
- Nepravedan si, Bene. Znaš vrlo dobro da to nije moja greška...
- Prestani stalno da tvrdiš kako to nije tvoja greška! Koga je briga čija je greška! Nisi tu i to je sve! I reči ću ti još nešto: da se Sofija ne bi traumirala, mama joj nikada nije kazala da si joj ti otac! Nisi ni primetio da te ona nikada ne zove tata!
Sve je to bilo tačno i bilo mi je nepodnošljivo.
- Slušaj, Bene. Znam da je situacija koju proživljavaš vrlo teška i neshvatljiva, ali znaj da neće večno trajati. Još tri godine, pa će se sve vratiti u normalu.
- Neće.
- Zašto neće?
Sada su mu krupne suze tekle niz obraze. Ja ga zagrlih.
- Za tri godine Sofija i ja bićemo mrtvi - zajeca mi on na uho.
- Ama nećete, dečko moj! Ko ti je to kazao?
- Salivan...
Jedva sam obuzdavao gnev koji me je spopao i odveo sam sina u Ojster bar. Tri četvrtine lokala zvrjalo je prazno. Sedosmo za jedan povučen sto u dnu sale i ja naručih dva sendviča i dve koka-kole.
- Reci mi šta ti je tačno Salivan ispričao.
On protrlja oči, povuče gutljaj koka-kole i jecajući poče da mi objašnjava:
- Dedi već nekoliko meseci nije baš dobro. Mnogo kašlje, a mnogo i pije. Jedne večeri mama je napravila palačinke i zamolila me je da mu ih odnesem. Otišao sam kod njega i lupao na vrata, ali mi nije otvorio. Hteo sam već i da se vratim, kada zapazih da mu vrata uopšte nisu zaključana. Ušao sam i našao ga kako leži na podu usred salona. Bio je potpuno pijan.
- A kada se to desilo?
On podiže pogled i malo se zamisli.
- Pa, ima jedno tri meseca. Pomogao sam mu da se pridigne. Ostao sam s njim neko vreme i upitao ga zašto toliko pije. Rekao je da to čini da zaboravi na strah. Onda sam ga pitao čega se plaši. Tada mi je ispričao svoju priču i kazao mi da se boji da se i nama ne dogodi isto to. Kada se završi tvoje dvadeset četvrto putovanje, ničega više neće biti. Mama te neće prepoznati i biće kao da ja i Sofija nikada nismo ni rođeni.
Obrisao sam mu suze papirnom salvetom i pokušao da ga umirim.
- To se zaista dogodilo Salivanu, ali ne znači da će se desiti i nama.
- A zašto bismo mi to izbegli?
- Zato što se volimo. Nas četvoro smo porodica. Klan Kostelo. Znaš li šta kaže Šekspir? „Ljubav puzi ako već ne može da hoda.” Znaš li šta to znači?
- Da je ljubav uvek jača od svega.
- Tačno to. Zbog toga nemoj ničega da se plašiš.
Šekspirove reči delovale su nekoliko sekundi, ali je stvarnost ubrzo nadvladala.
- Zar misliš da te mama još voli? - upita me Ben, grickajući rolnicu. - Meni se čini da ona voli tog tipa, Noela.
Ja priguših svoj bol i zatražih mu objašnjenje.
- Misliš na Noela Vakara, pisca?
Moj sin zbunjeno klimnu glavom.
- Da, to je taj pisac. Ona se smeje kad god on dođe i čuo sam kada je preko telefona kazala nekome kako on lepo brine o njoj.
Pogledah sina pravo u oči i rekoh što sam ubedljivije mogao:
- Slušaj dobro, Bene, i ne sumnjaj u moje reči. Čovek kojeg mama zaista voli jesam ja. Zato što sam vaš otac, Sofijin i tvoj. A kada se budem konačno vratio, i ja ću umeti da je nasmejem i brinuću o njoj.
Videh da sam ga donekle ubedio. Činilo se i da mu se vratio apetit. Pošto smo smazali rolnice sa jastogom, vratili smo se kući, gde nas je čekala devojka koje se starala o njoj.
Kao što smo uvek činili još od njegovog ranog detinjstva, zajedno smo oprali zube u kupatilu, a zatim sam ga ušuškao i poželeo mu laku noć.
- Treba da preguramo još tri teške godine, slažeš li se, Bene? To možemo učiniti samo ako budemo pravi tim i ako imamo poverenja jedni u druge. Stoga treba da budemo mudri, pa zato prekini s tim svojim ludovanjem, važi?
- Važi. Ja ću od sada biti pravi domaćin.
- Baš tako.
- A ti ćeš i dalje biti čovek koji nestaje. Mama te uvek tako zove.
- To je istina - priznadoh. - Ja sam čovek koji nestaje.
I na tu pomisao počeh da drhtim.
- Laku noć, veliki moj dečko - rekoh, gaseći svetlo, da on ne vidi kako se grčim.
- Laku noć, tata.
Sa suzama u očima odvukoh se do vrata i nestadoh pre nego što sam stupio na prvi stepenik.
Kakav sam zločin počinio da plaćam ovakvu cenu? Koju neoprostivu grešku ispaštam?

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:31 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 0_a7793_8a8a55a7_orig




2013.
Kišna sezona

Život je niz povezanih rastanaka.

Čarls Dikens

0.

Nekakvo šuškanje.
Miris kože i starih knjiga.
Napeta tišina koju remeti samo zvuk okretanja stranica. Tiho nakašljavanje. Prigušen zvuk lupkanja po tastaturi.
Glava mi je naslonjena na neku drvenu površinu i osećam miris voska. Otvaram oči i poskočim. Ruke mi vise niz rukohvate. Oko mene su hiljade knjiga poredane na kilometrima polica s rezbarenim figurama na ivicama; vidim i monumentalne lustere, patinirane radne stolove, mesingane lampe sa abažurima od zelenkastog stakla.
Nalazim se u čitaonici Njujorške gradske biblioteke.
1.

Još sav unezveren od šoka, ustajem iz fotelje i polazim u istraživanje mesta na kojem sam se zatekao.
Iznad glavnih ulaznih vrata nalazi se veliki zidni sat koji pokazuje 12.10. To je vreme ručka. Zaista, vidim mnogo praznih mesta. Prolazim pored police sa štampom i gledam neke dnevne novine: Humanitarna akcija u Siriji; Posle pucnjave u Njutaunu vrši se pritisak na Senat da se uvedu mere za kontrolu posedovanja vatrenog oružja... Bacam pogled na datum i vidim da je ponedeljak, 15. april 2013. godine.
Rok se bliži kraju. Imam još samo dva putovanja do kraja priče. Jedna ideja rađa mi se u glavi. Sedam za jedan kompjuter i povezujem se na internet. Nažalost, traži mi neku šifru - rezervisan je za one koji imaju člansku karticu biblioteke.
Čekam nekoliko minuta i posmatram radna mesta oko sebe. Odjednom počinje da zvoni mobilni telefon jedne moje susetke. Ona ustaje s namerom da izađe i odgovori na poziv bez ometanja. Kliznem na njeno mesto i otvaram novu stranicu. U nekoliko poteza pronalazim Vikipediju i tražim podatke o ljubavniku moje žene.
Nema fotografija, samo sledeća beleška:

Noel Vakaro
Noel Lui Vakaro, američki pisac i scenarista, rođen je u Bostonu 4. avgusta 1966. godine.
Diplomirao je na Univerzitetu Djuk i predaje književnost na Berkliju i Čikaškom univerzitetu.
Od 1991. do 2009. godine objavio je trilogiju Ronjenje i postigao uspeh i svetsku slavu.
Godine 2011. napisao je tekst za čuvenu TV seriju Prošla budućnost koja je emitovana na AMC-ju, za koju je on bio i producent i scenarista.

Hteo sam da potražim i neke druge podatke, kada začuh glas:
- Hej, šta radite na mom mestu?
Ona studentkinja vratila se u čitaonicu. Pošto sam uhvaćen na delu, ja joj se izvinih i šmugnuh napolje iz biblioteke stepenicama koje me odvedoše pravo do izlaza na Brajant park.
Bio sam na poznatom terenu - Midtaun između Pete i Šeste avenije. Metroom sam za petnaestak minuta stigao do Grinič Vilidža i požurio preko Vašington skvera. Pre povratka kući odlučio sam da svratim do Salivana.
Ali kada sam došao do ulaznih vrata, zatekao sam novi koverat zadenut za zvekir.
Poslednji put to sam doživeo onda kada sam našao pismo sa obaveštenjem da mi se rađa sin. Ovoga puta vesti su bile lošije.

Dečko moj,
Nisam te dugo video i prokleto mi nedostaješ.
Ako želiš da vidiš dedu jednog od ovih dana, dođi u bolnicu Belvju.
Nemoj mnogo kasniti!
Moje staro telo počinje da popušta.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:32 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 0_a7790_20d8a47d_XXL


2.

On je na odeljenju palijativne nege. Odatle se pacijenti ispraćaju iz života.
U svim bolnicama koje znam to odeljenje odvojeno je od ostalih. Lekari se tu bave „utešnim lečenjem” i pokušavaju da ublaže sumnje i strahove pacijenata i da usliše njihovu poslednju volju.
U pratnji bolničarke uđoh u sobu. Bila je svetla, mirna, pogodna za razmišljanje i introspekciju. Bila je okupana prijatnim svetlom, a medicinski aparati bili su svedeni na minimum da bi se obezbedio pristojan i bezbolan kraj života.
Deda je ležao na sredini kreveta. Bio je sasvim neprepoznatljiv. Lice mu je bilo upalo, sivkasto i pomalo oznojeno. Bio je strahovito oslabio i, pošto je nestalo mišićne mase, činilo mi se da se nekako sav smanjio.
Rak pluća u terminalnoj fazi: ta ista svinjarija odnela je pre vremena i mog oca.
Čudna vrsta porodičnog kontinuiteta.
Salivan otvori jedno oko i pogleda me.
- Sećaš li se kako smo se svojevremeno upoznali u jednoj bolničkoj sobi? - upita me sasvim prigušenim glasom. - Sada ćemo se oprostiti u drugoj sličnoj sobi...
Osetih knedlu u grlu i suze mi naglo navreše na oči. Nisam ni pokušao da mu protivrečim. Obojica smo shvatali da je to kraj.
Hteo je još nešto da mi kaže, ali ga spopade beskrajni napad kašlja. Pošto mu je gurnula jastuče iza leđa, bolničarka izađe, ne opraštajući se od nas.
- Bilo je krajnje vreme da se pojaviš, mali - nastavi on zadihano. - Trudio sam se da se maksimalno štedim da ne bih otišao bez pozdrava.
Ja sam već poznavao taj fenomen, ali me je oduvek fascinirao. U poslednjim trenucima života veliki broj pacijenata naglo bi živnuo: da li zbog toga što su očekivali da „tamo” ponovo sretnu nekog bliskog, ili zato što su želeli da iskažu svoju poslednju volju?
Salivan proguta knedlu u grlu i nastavi promuklim glasom:
- Želim da se oprostim od tebe, ali i da ti zahvalim. Hvala ti što si me izvukao iz pakla. Odvodeći me iz Blekvela, poklonio si mi dve decenije života na koje nisam računao. To je pravi prokleti bonus, zar ne?
Suze su mi uveliko tekle niz obraze. Salivan me dohvati za ruku i reče ubedljivim glasom:
- Nemoj da plačeš. Lepo sam poživeo, i to zahvaljujući tebi. Upoznali smo se pre dvadeset godina i tada sam bio skoro mrtav. Ti si me oživeo! Gurnuo si me u novi period uzbudljivog života u kome sam bio srećan. Upoznao si me s Lizom. Dao si mi priliku da upoznam moje praunuke...
Sada je i on plakao. Suze su mu se slivale niz bore. Uhvati se za moju ruku da bi se malo uspravio.
- Sada brinem samo zbog tebe, Arture. Pripremi se za strašne događaje.
Pogledah u njegove grozničave i zakrvavljene oči koje su veoma brzo treptale. Činilo mi se da mi proriče kraj sveta.
- Kada produvaju svi vetrovi, neće ti ostati ništa - nastavi on svoju mantru. - Znam da nisi nikada verovao u to, ali to će se ipak dogoditi. Ujutro dvadeset četvrtog dana, kada se budeš osvestio, niko od tvojih neće te se sećati.
Ja se malo sagnuh i pokušah da ga ubedim da nije tako:
- Ne, ne verujem da će se to dogoditi. Frenk se sećao vašeg susreta na aerodromu. Sećao se i da si mu rekao da zazida podrumska vrata. Vidiš, nisu svi tragovi tvojih postupaka nestali.
No bilo je potrebno nešto ubedljivije od toga da bi mi Salivan poverovao.
- Ali rasturiće se sve što si stvorio. Žena te neće poznati, deca će nestati i...
Opet se prekinu usred rečenice pod naletom novog napada kašlja, te mi se učinilo da će se ugušiti. Kada se malo oporavio, izreče mi poslednje upozorenje:
- Veruj mi, nema većeg bola. A kada je bol prejak i kada osećaš da ti je nanesena prevelika nepravda, učinićeš sve da to prestane.
Malo zastade da udahne, pa nastavi:
- Ja sam prošao kroz sve to i uveravam te da te takav bol tera da se ubiješ ili poludiš. Obećaj mi da se nećeš poneti kao ja, Arture! Ne dozvoli da te bol nadvlada i odupri se tami!
Sasvim zadihan, on opet zgrabi moju ruku.
- Nemoj ostati sam, Arture. Kada si sam u životu... Zastao je, prikupljajući poslednju snagu da nastavi:
- ... kada si sam, onda si, zapravo, mrtav.
To su mu bile poslednje reči. Ubrzo osetih poznato podrhtavanje udova. Pre odlaska ugledah fotografiju na njegovom noćnom stočiću. Ja sam je snimio jednog lepog letnjeg dana 2009. godine.
Na njoj smo snimljeni nas petoro, pribijeni jedni uz druge: Liza je blistala, Ben se ludirao u svojoj tigrastoj pidžami, Sofija je pokazivala svoja jedina dva gornja zuba, a Salivan je, poput dobrog patrijarha, ponosno naslanjao ruku na moje rame. To je bio divan trenutak, zabeležen zauvek. Mi kao porodica. Naš klan Kostelo.
Kada osetih malo jače grčeve, gurnuh tu fotografiju u džep jakne.
Pre nego što sam nestao, uputih dedi poslednji pozdrav. On me je jedini uvek podržavao. On me jedini nije nikada razočarao. On me jedini nije izneverio.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:32 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 0_a7770_10aed2da_XXL


2014.
Stvaran je onaj drugi

U svakom čoveku žive dve osobe;
prava je ona druga.

Horhe Luis Borhes

0.

Osetih eksploziju.
Zatim začuh žamor gomile.
Treštali su doboši, fanfare, gongovi i praštale su petarde. Gušio me je miris ustajale pržene ribe. Osećao sam i miris nekih egzotičnih začina, kao i prženog i pečenog mesa.
Lagano dolazim sebi. Telo mi je nečim pritisnuto. Osećam da mi neka šipka leži preko lica, a druga mi pritiska grudi. Čini mi se i da visim u nekom praznom prostoru i da ne mogu da uspostavim ravnotežu. Odjednom osetih da padam!
O, gospode!
Ovo je baš gadno buđenje. Nespretno se hvatam za nekakvu gvozdenu ogradu. Držim se koliko mogu ukočenim rukama i polako se zaustavljam.
Pošto se moj pad okončao, polako otvaram oči i ugledam... ogromnu preteću glavu crvenog zmaja.
1.

Vidim pred sobom zmaja. Zatim još jednog.
Čitava vojska zmajeva, lavova i konja treperi mi pred očima, a pokreću ih ljudi skriveni ispod maski.
Visim naglavačke nekoliko metara iznad tla i mašem rukama oko sebe. Ispravljam se i polako ustajem na noge. Nalazim se na platformi nekih požarnih stepenica koje pripadaju jednoj od okolnih zgrada od cigle.
Na ulici je neviđena gužva: njom prolazi neka karnevalska povorka. Šarena kola sa zastavama raznih boja, akrobati, plesači, ogromne papirne životinje.
Poznata mi je ta uska ulica s pomalo oronulim tamnim zgradama, neonskim natpisima i ideogramima. Ja sam, dakle, u Kineskoj četvrti, u Ulici Mot. Tuda, prilikom proslave kineske Nove godine, svake godine prolazi karnevalska povorka. Zaista, atmosfera je baš praznična: trake lepršaju na vetru, konfete lete u nebo, petarde eksplodiraju na svakom koraku da bi se oterali zli duhovi.
Silazim na ulicu niz požarne stepenice. Na plakatu na jednom stubu vidim datum - 2. februar 2014. godine - a vidim i ispisanu maršrutu povorke: Ulica Vort, Istočni Brodvej i na kraju Ruzvelt park. Guram se kroz gustu gomilu da bih se nekako izvukao iz povorke.
Stigavši do Ulice Malberi, videh nekoliko taksija izlepljenih plakatima koji kao da su mi se rugali:

S-T-R-A-S-T, novi roman Noela Vakara.


Malo zastadoh u Kolambas parku u centru Kineske četvrti. Tu je več bilo znatno mirnije. Bilo je lepo zimsko popodne: prilično toplo, nebo vedro, prijatan vetrić i sunce u zenitu koje je blistalo kroz granje.
Oko kamenih stolova sedeli su stari Kinezi koji su igrali mahdžong, ljubitelji taj čija su vežbali, a tu su bili i muzičari i mladi parovi koji su došli sa decom na piknik.
- Tata!
Taj uzvik natera me da poskočim. Okrenuh se ka klupi na kojoj je sedela neka meni sasvim nepoznata curica sa sveskom na krilu i crtala. No ona mi se ljupko osmehnu i srce mi zalupa. To je bila moja Sofija!
Postojala je šansa od jedan u milion da je slučajno sretnem na ovom mestu. Salivan je bio u pravu: nijedno moje putovanje nije bilo sasvim slučajno. Sva ona sledila su nekakvu posebnu logiku.
- Kako si, lepojko? - rekoh sedajući kraj nje. Nisam je posmatrao kako raste.
Nikada taj kliše, koji su roditelji vrlo često koristili, nije bio toliko prikladan.
Ostavio sam je kao veliku bebu, a zatekao sam devojčicu duge zlataste kose prihvaćene šnalama, odevenu u elegantnu haljinicu s bubi kragnicom.
Osvrnuh se unaokolo. Na desetak metara od nas sedela je na klupi švedska bebisiterka koja nije skidala pogled sa ekrana svog mobilnog telefona.
- Zar si me poznala, Sofija?
- Naravno, mama mi često pokazuje tvoje slike.
S mukom zadržah suze.
- Da samo znaš kako se radujem što te vidim! - rekoh i uzeh je u naručje.
Zatim je uhvatih za ruku i pođosmo na suprotnu stranu od dadilje.
- Dođi, bubice, da ti uzmem nešto za užinu.
Prođosmo pored raznih tezgi uličnih prodavača i ja kupih kapučino, oranžadu i ponešto od lokanih specijaliteta: ušećeren đumbir, suvo voće, čips od lotosovog korena i hongkonške galete.
- Pa, jesu li svi kod kuće dobro? - upitah zabrinuto spuštajući kupljenu hranu na jedan gvozdeni stočić.
- Nisu loše - reče ona grickajući galetu. Zatim otvori svesku, pa nastavi da crta.
- A kako ti je brat? Slažete li se lepo?
- Da, Ben je dobar prema meni.
- A mama?
- Ona je često na poslu.
Srknuh gutljaj kafe.
- A viđa li često Noela?
- Da, naravno, pa sada stanujemo kod njega - reče ona podižući pogled.
To me natera da poskočim. Zamolih je da ponovi tu rečenicu, da bih bio siguran da sam je dobro razumeo.
- Znaš, imam sopstvenu sobu - objasni mi ona.
- A od kada ste kod njega?
- Ima tome nekoliko meseci. Preselili smo se malo pre Dana zahvalnosti.
Ja uzdahnuh i uhvatih se za glavu.
- Ne žalosti se, tata.
Dovrših kafu.
- Da li je mama još ljuta na mene?
Sofija me pogleda kao da joj je neprijatno.
- Mislim da jeste - reče mućkajući oranžadu. Pruži mi bocu da je otvorim, pa dodade:
- Ali mama zna da nije tvoja krivica i da ti tu ništa ne možeš.
Pomilovah je po kosi.
- Slušaj, dušice, uskoro će se i to srediti. Od naredne godine moći ćemo stalno da se viđamo. Svakog dana!
No moja curica na to odmahnu glavom.
- Mislim da nećemo.
- A zašto to kažeš?
- Ben mi je rekao da ćemo umreti. To mu je Salivan objasnio.
Ja se naglo uspravih.
- Ali nije tako, dušo, to je sve sranje!
- Sada si kazao ružnu reč.
- Jesam, i ostajem pri tome! Niko neće umreti, važi?
- Važi - odgovori ona, više da mi ugodi, a ne zato što je zaista poverovala u to.
Sipah joj malo oranžade u kartonsku čašu.
- Misliš li da me mama još voli?
- To ne znam - odgovori mi pomalo zbunjeno.
- A voli li Nikolasa Hala?
- Tata, pa otkud ja znam, imam samo šest godina!
Začuh glas koji je vikao: „Sofija!” Osvrnuh se i na drugom kraju parka ugledah dadilju koja je konačno zapazila Sofijin nestanak. Nisam imao mnogo vremena.
- A gde Noel stanuje?
- Ne znam, zaboravila sam našu adresu.
- Mačkice, napregni se da se setiš.
Ona se duboko zamisli i posle nekoliko sekundi reče:
- Znam da u liftu pritiskamo broj 33 za sprat.
- Dobro, a u kom je to kvartu?
- E, to već ne znam. Ne znam imena kvartova.
- Dobro... kaži mi kuda idete pešice kada izađete iz zgrade?
- Hm... pa ponekad idemo na hamburgere u neki restoran koji se zove Odeon.
- Dobro, znam gde je - to je u Tribeki. A kako izgleda ta zgrada u kojoj živite?
- Sasvim je nova! Neki ljudi je zovu Kula Dženga2.
- U redu, pronaći ću je! - rekoh, mrseći joj kosu. - Sila si, kćeri!
- Sofija!
Ovog puta bebisiterka nas je uočila. Ja ustadoh i zagrlih ćerku.
- Zbogom, bubice. Videćemo se dogodine! Imaću mnogo vremena i moći ćemo svašta da radimo, slažeš li se?
- Dobro - odgovori ona i divno mi se osmehnu. - Drži, ovo je crtež za tebe.
Uzeh list koji mi je pružila i strpah ga u džep, pa pođoh ka severnom izlazu iz parka.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:32 am


Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 0_41515_63a1fdd2_XL


2.

Ugledah pravu staklenu skulpturu visoku dvesta pedeset metara.
Bila je smeštena na raskrsnici Ulice Vort i Brodveja, u delu grada nazvanom Tribeka C4 i spadala je u moderne luksuzne kule koje su, poput pečurki, nicale po Menhetnu posle 2000. godine.
Kula je bila čudna arhitektonska konstrukcija od više spojenih staklenih kuća poslaganih jedne na druge. Svaki sprat bio je drugačiji od ostalih, pa je iz daljine cela zgrada delovala kao visoka hrpa knjiga koje samo što se nisu obrušile. Verovatno je izgradnja bila naporna, ali je zgrada bila originalna i odudarala je od starih zgrada u kraju.
Kako upasti u takvu zgradu? - zapitah se kada se moj taksi zaustavi ispred nje.
Jedan od dvojice vratara u livreji požuri da mi otvori vrata. Izađoh iz kola prilično nesiguran u sebe, ali bezbolno uđoh unutra a da me niko nije ništa upitao. Hol je bio visok desetak metara i podsećao je na kombinaciju predvorja neke aerodromske zgrade i sale muzeja moderne umetnosti: stakleni zidovi, minimalistička apstraktna platna i čitava šumica bonsaj drvaca duž jednog pravog biljnog zida.
Prozirna pasarela vodila je do grupe liftova koji su išli do stanova. Ušavši u kabinu lifta, shvatih da je potreban kod ili otisak prsta da bi se lift pokrenuo. Već htedoh da odustanem, kada uđe neki dostavljač s rukama punim paketa, pozdravi me i otkuca nekakav broj na mestu za šifru. Zatim pritisnu broj stana u potkrovlju i upita me:
- Koji sprat, gospodine?
- Trideset treći.
Pustih ga da pritisne dugme i posle nekoliko sekundi nađoh se pred vratima Noela Vakara. Vrata su bila odškrinuta.
Nema slučajnosti, učini mi se da čujem Salivanov glas.
Uđoh bez buke u predsoblje i produžih u moderno uređen i topao salon. Popodnevno sunce osvetljavalo je stan sa svih strana i davalo mu neki nadrealistički izgled. Blago svetlo delovalo je kao živo i igralo je oko mene kao nekakav udav sačinjen od prašine, koji želi da me proguta.
Odoh do velikih francuskih prozora, otvorih jedan pa izađoh na balkon sa staklenom ogradom. Video se Ist River, Bruklinski most, zlatna kupola Gradske većnice i novi jedinstveni toranj Svetskog trgovinskog centra.
Pogled je bio prosto čaroban. Stan je bio privlačan, ali mi je ipak nešto smetalo. Taj staklenac delovao je kao nekakav bezlični zatvor, kao da me je odvajao od svega što volim: ljudi, ulične vreve, ljudskih odnosa, života.
Vratih se u stan. Na zidovima sam prepoznao slike Lize i naše dece: smeh, zaverenički pogledi, trenuci sreće zabeleženi na filmu. To je bio dokaz da se njihov život nastavljao i bez mene.
Bio je to i dokaz da im nisam bio neophodan.
Zastadoh pred divnim portretom moje ćerke u tonovima sepije. Bio sam potresen malopređašnjim susretom s njom i već mi je mnogo nedostajala! Nastavih da lutam po salonu i potražih u džepu onaj crtež koji mi je Sofija dala.
U uglu sobe bio je veliki pisaći sto od orahovine i na njemu su stajale gomile knjiga koje su čekale na čitaoca. Bilo je tu poslednjih izdanja iz raznih knjižara, veliki roman s reprodukcijom jedne Magritove slike na naslovnoj strani: na njoj su bili prikazani muškarac i žena koji se ljube, ali su im lica bila prekrivena belim čaršavom. Na tamnoj pozadini je srebrnim slovima bilo ispisano ime autora i naslov:

S-T-R-A-S-T Noel Lui Vakaro


Izvukoh konačno onaj Sofijin papirić iz džepa i umesto crteža ugledah poruku ispisanu velikim štampanim slovima.

Želiš li da saznaš jednu tajnu, tata?


Osetih da mi srce treperi. Okrenuh list i pročitah:

Taj pisac si ti.


Nisam odmah shvatio šta je Sofija htela da mi kaže. Opet se zablenuh u naslovnu stranu romana.

S-T-R-A-S-T Noel Lui Vakaro


Odjednom mi se jako zavrte u glavi, a slova zaigraše, formirajući anagram koji me obori s nogu:

ARTUR SALIVAN KOSTELO


Potpuno sluđen, zgrabih jednu knjigu i na četvrtoj strani pronađoh portret Noela Luija Vakara. To je bila moja fotografija.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:33 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 0_41514_954e3290_XL


3.

- Nemoj mi reći da si iznenađen!
Neko je ušao u stan. Okrenuh se i videh moju pljunutu sliku. Sopstveni klon. Neki drugi ja, malo arogantniji, malo mršaviji, manje ozbiljan i zabrinut, bez onog osećanja potištenosti koje me je mučilo svih ovih godina.
Sledih se u mestu od iznenađenja i straha.
- A ko si ti? - jedva promucah najzad.
- Pa ja sam ti, naravno - reče taj drugi i pođe prema meni. -Zar ti za ove dvadeset četiri godine to rešenje uopšte nije palo na um?
- Koje rešenje?
On se podrugljivo nasmeja i dohvati paklicu laki strajka s radnog stola.
- Tvoj otac se varao: nije najveći problem u životu to što ne smeš verovati nikome...
Zatim kresnu šibicu i pripali cigaretu, pa nastavi:
- Ne, glavni problem je u tome što imamo samo jednog pravog neprijatelja, a to smo mi sami.
Priđe bifeu i nasu sebi neki japanski viski.
- Želiš li da čuješ istinu o svetioniku? Pošto sam samo zgranuto ćutao, on nastavi:
- Istina je da su neke stvari nepovratne. Ne možeš se suočiti s njima ako pripadaju prošlosti. Ne možeš se vratiti. Ne možeš dobiti oproštaj. Moraš naučiti da živiš s tim i ne praviti još veću zbrku. To je sve.
Kapi znoja izbiše mi po čelu. Osetih kako u meni raste preteći talas besa.
- A kakva je tu veza sa svetionikom?
On žudno povuče dobar dim.
- Da, zaista, ti očigledno misliš da sam budala - pobuni se on. - Istina je da ti i ne želiš da znaš istinu.
Bilo mi je dosta svega.
Zagledah se u sekač papira koji je stajao na pisaćem stolu. Bila je to lepa stvarčica - nalik na malu katanu sa drškom u intarzijama od slonovače. Lud od besa, priđoh mom drugom ja, koje se tako slobodno poigravalo mojim životom, držeći mali bodež u ruci.
- A zašto pokušavaš da mi ukradeš život? Neću ti to dopustiti! Želim natrag moju ženu i decu! Ne želim da ih izgubim!
Usta mu se iskriviše i on prasnu u smeh:
- Budalo jedna, pa već si ih izgubio!
Želeći da ga ućutkam, počeh da ga udaram u stomak i on pade na svetli parket sav obliven krvlju.
Ja ostadoh nekoliko sekundi potpuno nepomičan, pokušavajući da shvatim situaciju koja je prevazilazila sve granice razuma.
Zatim mi se, po poslednji put, sve zamuti pred očima i zatreperi kao na nekom starom televizoru. Telom mi prostrujaše žmarci, počeh naglo da se grčim i da pravim nekontrolisane kretnje. Telo mi se rastoči, izgubi čvrstinu i odvoji se od stvarnosti praćeno mirisom preprženog šećera.
Zatim začuh nekakav tihi pucanj - kao da je neko opalio iz oružja s prigušivačem. Dok sam nestajao, pred očima mi zatreperiše slike moje žene i dece.
Tada mi ono što je bilo sasvim očigledno konačno dopre do mozga.
Suprotno onome u šta sam dugo verovao, nisam ja bio taj koji je nestajao. To su bili oni.

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:33 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 0_41513_a3c77969_XL




2015.
Dvadeset četvrti dan

Noć. Nema ničega. To beše njegov horizont.
Samo je jedan sinonim: smrt.

Viktor Igo

0.

Otvaram oči.
Ja...



PETI DEO

Nedovršeni roman




Isečci iz štampe
(2012-2014)

Fikcija je istina sakrivena u laži.

Stiven King


ARTUR KOSTELO OPROBAVA SE U DEČJOJ KNJIŽEVNOSTI

(Pablišers vikli - 8. oktobar 2012)


Poznati pisac trilera i fantastičnih romana i autor nekolicine bestselera objaviće naredne nedelje roman Devojčica iz Ulice Malberi, svoje prvo delo namenjeno mladim čitaocima.
To je knjiga od jedva dvesta strana, ali će zauzeti značajno mesto u bibliografiji Artura Kostela u izdanju njegovog stalnog izdavača Dabldej. Knjiga će se naći u knjižarama od ponedeljka, 15. oktobra. „Za deseti rođendan mog sina Bendžamina želeo sam da mu dam neki poseban poklon, pa sam zato napisao ovu knjigu”, izjavio je autor na konferenciji za štampu. Roman je narativna bajka iz života adolescentkinje Ofelije, koja, pretražujući tavan u bakinoj kući, otkriva vratanca koja joj omogućavaju putovanje kroz vreme. To je vodi „na drugu stranu ogledala” i ona otkriva paralelni magični svet. To je kombinacija dela Luisa Kerola i Povratka u budućnost i ovaj roman svakako mogu čitati desetogodišnjaci, ali nagađamo da će podsticajna bajka osvojiti i starije čitaoce.
Artur Kostelo rođen je 1966. godine, a počeo je da piše veoma mlad da bi plaćao svoje studije medicine: napisao je dva krimića i jedan naučnofantastični roman od 1986. i 1989. godine i objavio ih je pod pseudonimom. Godine 1991. stažirao je kao lekar urgentne medicine i tada je objavio prvi deo svoje trilogije Ronjenje, kojom je ubrzo stekao svetsku slavu. Kostelo je tada napustio bavljenje medicinom da bi se potpuno posvetio pisanju. U toku narednih dvadeset godina oprobao se u svim žanrovima: fantastici, hororu, krimićima, tehno-trilerima. Najpoznatija dela su mu: Izgubljeni i pronađeni (nagrada Edgar za najbolji roman 2001. godine), Prokletstvo (nagrada Lokus za 2003. godinu), Grad koji nikada ne spava i Blizanci, u saradnji s Tomasom Bojdom.
Njegova dela prevođena su i prodavana u četrdeset zemalja, u ukupnom tiražu od preko sedamdeset miliona primeraka, a mnoge njegove knjige adaptirane su za film i televiziju, pri čemu se Kostelo lično pozabavio pisanjem odgovarajućih scenarija.

ARTUR KOSTELO DOBIO NAGRADU IGO ZA ROMAN DEVOJČICA IZ ULICE MALBERI

(Kirkus rivju - 9. avgust 2013)


Laureat nagrade Brem Stoker, pisac najboljeg romana za decu, Artur Kostelo dobio je još jedno priznanje za svoj najnoviji roman koji već nedeljama ne silazi sa vrha top-lista.
Upitan da li je to njegov jedinstveni izlet u književnost za mlade, Kostelo je odgovorio: „Napisao sam taj roman za deseti rođendan moga sina, jer sam shvatio da ostale moje knjige nisu za njega, s obzirom na brojne scene nasilja i užasa. Sofija, moja petogodišnja ćerka, tek uči da čita i vrlo je ljubomorna na brata. Ona mi je već zatražila da napišem jedan roman i za nju. Stoga mislim da me se još niste otarasili u ulozi dečjeg pisca!”

PISAC ARTUR KOSTELO PRIPREMA TV SERIJU

(Variety.com - 9. novembar 2013)


Poznati pisac potpisao je ugovor s kablovskom televizijom za scenario nove serije, čiji će biti i producent.
Mreža AMC u petak je najavila da će to biti originalna kriminalistička i fantastična serija, na kojoj Kostelo radi već nekoliko godina. Pod naslovom Prošla budućnost biće prikazano nekoliko generacija jedne porodice, a prva sezona obuhvatiće osam epizoda na koje gledaoci već nestrpljivo čekaju.

LIZA EJMS IGRA U SERIJI PROŠLA BUDUĆNOST

(Deadline.com - 2. mart 2014)


Uz Vilema Defoa i Brajsa Dalasa Hauarda, i Liza Ejms učestvovaće u snimanju nove serije za AMC, a imaće ulogu koja još nije predstavljena.
Studentkinja Dramske škole Džulijard i bivša manekenka Kalvina Klajna, Liza Ejms poznata je po svojim pozorišnim ulogama, naročito u muzičkim komedijama na Brodveju. Udata je za pisca Artura Kostela, koji je producent i scenarista ove serije.

DRAMA NA SAGAMORSKOM MOSTU

(Veb-sajtBorn dejlinjuza -11. jun 2014)


U sredu oko tri časa po podne dogodila se teška saobraćajna nesreća - automobil koji se brzo kretao u pravcu Kejp Koda naglo je izleteo sa Sagamorskog mosta, udarivši jako u zaštitnu ogradu. Pošto je ograda popustila, automobil se survao u kanal.
Iz kancelarije mesnog šerifa i od vatrogasaca koji su dojurili na lice mesta saznajemo da su se ronioci odmah angažovali za izvlačenje automobila. Prvo je objavljena informacija o smrti dvoje putnika: jednog dvanaestogodišnjeg dečaka i nešto mlađe devojčice. Vozač je bila žena četrdesetih godina, koja je zasada još u životu. Prebačena je u bolnicu Born, doduše nesvesna, ali živa.
Vesti u 16.00. Iz policijskih izvora saznajemo da je za volanom automobila bila glumica Liza Ejms, supruga pisca bestselera Artura Kostela.
Pisac i glumica žive u Njujorku, a tog popodneva ona se sa decom zaputila prema Kejp Kodu, gde ova porodica obično provodi odmor.
Tela dece, izvađena nešto ranije iz kanala, identifikovana su kao njihovo dvoje dece: Bendžamin, dvanaest godina, i Sofija, šest godina.
Prema našem saznanju, pisac nije bio u tom automobilu.
Vesti u 23.30. Lekari su saopštili da Liza Ejms nije u životnoj opasnosti.

GLUMICA LIZA EJMS JEDVA SPASENA POSLE POKUŠAJA SAMOUBISTVA

(ABC njuz - 3. jul 2014)


Tri sedmice posle tragične pogibije njene dece u saobraćajnoj nesreći, poznata glumica i manekenka pokušala je samoubistvo presekavši vene, pošto je prethodno progutala veliku dozu narkotičnih medikamenata.
Njen suprug Artur Kostelo pronašao je Lizu u kadi u njihovoj kući u Grinič Vilidžu. Pošto je svojevremeno završio medicinu, poznati autor bestselera pružio je supruzi prvu pomoć, a potom je prebačena u bolnicu Belvju na Menhetnu.
Prema lekarskom saopštenju, zdravstveno stanje poznate glumice je ozbiljno, ali se smatra da više nije u životnoj opasnosti.

ARTUR KOSTELO UHAPŠEN POSLE ŽESTOKE SVAĐE

(Njujorkpost - 17. novembar 2014)


Incident se odigrao sinoć na peronu stanice metroa na uglu Četvrte zapadne ulice i Vašington skvera. Vidno potresen, poznati pisac zadao je više udaraca jednom službeniku podzemne železnice. Prema video-snimcima kontrolnih kamera, pisac je pokušao da se baci pod metro koji je upravo ulazio u stanicu, ali ga je mladi kontrolor, Mark Irving, blagovremeno opazio i sprečio u tome. Nezadovoljan što je sprečen u pokušaju samoubistva, Kostelo je žestoko napao svog spasioca pre nego što je policija stigla da interveniše.
I pored navaljivanja sindikata radnika metroa, mladi kontrolor izjavio je da ne namerava da podnese tužbu protiv pisca.

PISAC ARTUR KOSTELO SMEŠTEN U BOLNICU

(Njujork post - 21. novembar 2014)


Posle prošlonedeljnog pokušaja samoubistva, poznati pisac bestselera smešten je na psihijatrijsko odeljenje bolnice Blekvel na Staten Ajlandu, izjavila je njegova agentkinja Kejt Vud.
„Posle pogibije dece i odvajanja od žene, Artur je imao veoma težak period”, izjavila je gospođica Vud. „No ne sumnjam da će on postepeno prikupiti snagu da se suoči s tragedijom i da se oporavi.”

PISAC ARTUR KOSTELO IZAŠAO IZ BOLNICE

(Metro Njujork - 5. januar 2015)


Uspešni pisac Artur Kostelo jutros je pušten iz bolnice Blekvel u kojoj je proveo nešto više od mesec dana posle teške depresije i pokušaja samoubistva koji je usledio iza nedavne pogibije njegove dece u saobraćajnoj nesreći.
Njegova agentkinja Kejt Vud izjavila je da pisac namerava da započne rad na novom romanu, što ovaj nije potvrdio.
Agencija KejtVud©️Kvud agencija. 12. februar.
Novi roman Artura Kostela biće objavljen u proleće! Zvaće se Čovek koji nestaje.
Dobra vest! Kejt.

NOVI ROMAN ARTURA KOSTELA USKORO U KNJIŽARAMA?

(Njujork tajms buk rivju - 12. februar 2015)


Već neko vreme pronose se glasovi, a sada su izdavač Dabldej i agentkinja Kejt Vud potvrdili ovu novost, koju su prenele sve društvene mreže. Pisac Artur Kostelo će, verovatno narednog proleća, objaviti novi roman - prvi posle tragične smrti njegove dece. „Roman će se zvati Čovek koji nestaje”, izjavila je njegova agentkinja, ali nije htela da otkrije o čemu će u njemu biti reči, već je samo napomenula da priča započinje „na Kejp Kodu, na stenovitom masivu s tajanstvenim svetionikom”.
Međutim, najbolji piščev prijatelj Tomas Bojd večeras je demantovao ovu vest: „Čuo sam se po podne sa Arturom i zamolio me je da demantujem tu najavu”, rekao je kalifornijski pisac. „Tačno je da je Artur počeo ponovo da piše, ali je prerano govoriti o objavljivanju. On svakako nije preuzeo nikakvu obavezu te vrste. A ako želite moje mišljenje, mislim da ovakvim požurivanjem njegov izdavač i agentkinja rade protiv sopstvenih interesa”, izjavio je proročkim tonom pisac Trilogije anđela.


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:34 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 0_41512_e8a1348d_XL


Lek i bolest

Možda najbolji deo našeg života
već pripada prošlosti.

Džejms Salis


Bolnica Blekvel,


Staten Ajland 20. decembar 2014.


Vrata lifta otvorila su se na sedmom spratu.
Utegnuta u belu bluzu, doktorka Ester Hazijel izađe iz lifta. To je bila sitna, energična, kratko ošišana plavuša. Nosila je naočari sa okruglim okvirima koje su isticale sjaj njenih zelenih očiju, blistavih od radoznalosti i inteligencije. Pod rukom je nosila debeo dosije i zaputila se ka dnu hodnika, u sobu 712.
Tu se srela s bolničarom koji je dežurao na tom spratu: bio je to ogroman bodi-bilder, koga su neki zvali i Dvolični, zbog toga što mu je polovina lica bila izgorela.
- Otvorite mi vrata, molim!
- Dobro, doktorka - odgovori bolničar. - Zasad je miran kao jagnje, ali vi znate bolje od mene da s tom vrstom pacijenata nema pravila. Moram i da vas upozorim da alarmno dugme u sobi ne radi. Dakle, ako bude ma kakvih problema, čak i ako niste sigurni da će vas neko čuti, pošto uvek kažete da nas obično nigde nema, ne ustručavajte se i vičite iz sveg glasa.
Ester ga zgromi pogledom i Dvolični se brzo povuče.
- Uh, ne sme čovek ni da se našali - promrmlja on, sležući ramenima.
Bolničar otključa vrata piščeve sobe i odmah ih zaključa za njom. Ester uđe u sobu. Bila je to vrlo mala prostorija - spartanska ćelija sa gvozdenim krevetom, stolicom od plastike i stolom pričvršćenim za pod.
Artur Kostelo ležao je na dušeku razdrljenih grudi i oslonjen na jastuk. Iako je dobro prevalio četrdesetu, bio je lep čovek: visok i tamnokos, sa oštrim crtama, odeven u preširoke pantalone i majicu od žerseja.
Ležao je nepomično, staklastog pogleda, sav zanesen u neka svoja sanjarenja.
- Zdravo, gospodine Kostelo, zovem se Ester Hazijel. Ja sam šefica odeljenja za psihijatriju u ovoj bolnici.
Kostelo je ležao kao okamenjen i činilo se da uopšte ne zapaža njeno prisustvo.
- Ja sam zadužena da dam odobrenje za vaš izlazak. Pre nego što napustite ovu ustanovu, treba da se uverim da ne predstavljate opasnost ni za sebe ni za druge.
Artur se naglo prenu iz svoje letargije.
- Ali, gospođo, ja nemam ni najmanju želju da izađem iz bolnice.
Ester privuče stolicu i sede kraj kreveta.
- Gospodine Kostelo, ne znam vas niti sam čitala vaše knjige. No zato sam pročitala vaš dosije - uveri ga ona i spusti fasciklu na sto.
Sačekala je nekoliko trenutaka pa pokuša da razjasni:
- Volela bih da mi vi sopstvenim rečima ispričate šta se desilo.
Artur je prvi put zainteresovano pogleda.
- Imate li možda koju cigaretu?
- Vrlo dobro znate da ovde ne sme da se puši - reče ona pokazujući na detektor dima.
- Onda se gubite!
Ona popusti, uzdahnu, pretraži džepove i nađe paklicu finih mentol cigareta, pa zatim ponovi pitanje.
- Ispričajte mi šta se desilo, gospodine Kostelo. Šta se dogodilo tog dana kada su vaša deca poginula?
Artur zadenu cigaretu za uvo.
- To sam već više puta pričao vašim kolegama.
- Znam da jeste, ali vas molim da sada ispričate i meni.
Artur protrlja slepoočnice, duboko uzdahnu i započe priču:
- Bendžamin i Sofija poginuli su 11. juna 2014. godine. To je za mene i inače bio težak period, i već mesecima nisam bio napisao ni retka. Smrt moga dede početkom godine potpuno me je satrla. On me je prvi usmerio na čitanje i pisanje. Prvu pisaću mašinu dobio sam od njega i na njoj sam napisao prve radove. Uvek sam se dobro slagao sa dedom - sa ocem se često nisam razumeo. Salivan je bio jedina osoba koja me je uvek podržavala. I jedini čovek koji me nikada nije izneverio.
- A u kakvim ste odnosima bili tada sa ženom? - upita ga Ester.
- Pa, kao i svi parovi, imali smo uspone i padove. Liza mi je, kao i mnoge druge žene pisaca, prebacivala da ne provodim dovoljno vremena s njom i decom. Mislila je da previše radim i da moj izmišljeni svet uništava naše stvarne živote. Zbog toga me je prozvala „čovek koji nestaje”.
- A zašto „čovek koji nestaje”?
- Zato što bih često nestajao u svom kabinetu i družio se samo sa svojim papirnim likovima. Govorila mi je da sam dezerter i da zanemarujem porodicu. Tačno je da nisam išao na roditeljske sastanke, fudbalske utakmice i školske priredbe. Tada mi je sve to izgledalo nevažno. Mislio sam da imam dosta vremena. Ljudi obično veruju da će nadoknaditi izgubljeno vreme, ali se u tome varaju.
Posle kratkog ćutanja Ester nastavi da ga ispituje.
- Dakle, u vreme udesa vas dvoje ste se bili udaljili?
- I više od toga. Uobrazio sam da me Liza vara.
- A na osnovu čega ste to zaključili?
Artur neodređeno odmahnu rukom.
- Uglavnom na osnovu nekih telefonskih razgovora koji su se prekidali kada bih ja ušao u sobu, a i zbog njenih nasumičnih i neobjašnjivih odsustvovanja, kao i zbog nagle promene njenog telefonskog broja...
- Da li je to bilo sve?
- Mislio sam da je to sasvim dovoljno da angažujem privatnog detektiva.
- I to ste i učinili?
- Da, pozvao sam Zakarija Dankana zvanog Žvakač, bivšeg pandura koji se bavio obezbeđenjem i s kojim sam se konsultovao kada sam pisao krimiće. On je večito hodao po gradu u nekakvoj crvenoj parki iz zaliha odeće Crvenog krsta, sa starim stetsonom na glavi, te verovatno nije delovao bogzna kako ugledno, ali je bio jedan od najboljih njujorških tragača. Počeo je da prati Lizu i posle nekoliko sedmica pokazao mi je razne snimke i dokaze koji su mi se činili ubedljivi.
- Recimo?
- Uglavnom su to bile fotografije na kojima se videla moja žena u pratnji nekog čoveka, Nikolasa Horovica, kako ulazi u jedan hotel u centru Bostona. Sastali su se tri puta u toku jedne sedmice. Ti susreti nisu nikada trajali duže od dva sata. Zakari mi je govorio da sačekam kraj njegove istrage pa da onda popričam sa ženom, ali se meni činilo da nema nikakve sumnje da je taj tip njen ljubavnik.
Artur ustade iz kreveta i priđe prozoru, zureći napolje u oblake slične vati koji su klizili nebom prema Astoriji.
- Narednog dana porazgovarao sam s Lizom - nastavi on. -To je bila subota. Bili smo isplanirali da odemo na mesto koje sam mnogo voleo: Svetionik 24 vetra u regionu Kejp Koda, koji smo iznajmljivali leti skoro svake godine. Mislio sam da je ta zgrada puna nekog posebnog šarma i da emituje pozitivne talase. Kad god bih otišao tamo, samo to mesto me je inspirisalo. Dobro sam pisao uvek kada sam tamo boravio. No tog jutra nisam sačekao naš polazak da bih ispoljio bes. Već u vreme doručka pokazao sam Lizi fotografije i zatražio joj objašnjenje.
- I kako je reagovala?
- Razbesnela se što sam unajmio detektiva da je prati i nije htela da mi da nikakvo objašnjenje. Nikada je nisam video tako ljutu. Najzad je kazala deci da uđu u auto, pa su krenuli u Kejp Kod bez mene. Na putu je došlo do te nesreće.
Kostelov glas se prelomi. U njemu se osećao prizvuk plača. Napravio je podužu pauzu.
- A šta ste vi učinili kada je ona otišla?
- Baš ništa. Sedeo sam ukočeno, nesposoban da reagujem, sav natopljen mirisom njenog parfema koji je podsećao na cvet pomorandže.
- A žena vas, zapravo, nije prevarila, zar ne? - nagađala je doktorka.
- Ne, baš naprotiv. Bila je zabrinuta za mene i htela je da me iznenadi. Bila je upravo naplatila poveliku sumu za neku TV seriju i kasnije sam saznao da je tim novcem kupila Svetionik 24 vetra.
- To je bio poklon za vas?
Artur klimnu glavom.
- Znala je koliko sam se vezao za to mesto. Mislila je da će mi, posle dedine smrti, to vratiti želju za pisanjem.
- A taj čovek, Nikolas Horovic?
- Nije uopšte bio njen ljubavnik. On je poslovan čovek koji je posedovao lanac hotela u Bostonu i širom Nove Engleske. On je nasledio pomenuti svetionik od svoje porodice i nije želeo da proda tu istorijsku zgradu. Liza se nalazila s njim da bi ga ubedila da ga ipak proda, i to je trajalo nekoliko sedmica. Liza se više puta srela s njim i razmenili su telefonske brojeve.
Artur zaćuta i pripali cigaretu. Ester Hazijel takođe je ćutala neko vreme, a zatim protrlja ramena da se zagreje. Čuo se šum vode iz radijatora, ali se nije osećalo nikakvo zračenje toplote.
- I šta nameravate da radite u budućnosti? - upita ona pokušavajući da ulovi njegov pogled.
- U budućnosti? U kakvoj to budućnosti? - iznervira se on. -Zar mislite da postoji budućnost za nekoga ko je ubio svoju decu? Zar mislite da...
Doktorka ga odlučno prekinu.
- Ne smete da koristite tu prečicu za bekstvo. Niste vi ubili decu, i to vrlo dobro znate!
Artur je ignorisao njene reči. Nervozno je vukao dimove žureći i dalje kroz prozor.
- Gospodine Kostelo, pa vi ste u bolnici, a ne u hotelu.
Dirnut u živac, okrenu se ka njoj radoznalo je gledajući. Hazijel mu objasni:
- Mnogi bolesnici koji se ovde leče pate od raznih patoloških poremećaja ponašanja koje ne možemo da izlečimo. To nije vaš slučaj. Vi imate razne mogućnosti. Ne dozvolite da vas bol savlada! Učinite nešto!
Artur ustade, žacnut njenim rečima.
- Ali, zaboga, pa šta želite da uradim?
- Ono što najbolje znate: pišite!
- A o čemu?
- O svemu tome što vas muči. Pokušajte da se preispitate, pretočite bol u reči, prebacite vaš teret na papir. U vašem slučaju pisanje može biti lek za bol.
Pisac pognu glavu.
- To nije moja koncepcija romana. Ne želim da iznosim pred čitaoce moja duševna stanja. Pisanje nije terapija. Ono je nešto sasvim drugo.
- A šta to drugo?
Artur živnu.
- To je puštanje mašti na volju. To je življenje drugog života - života u zamišljenom svetu. To je rad na rečima, na doterivanju rečenica, na nalaženju ritma. Pisanje ne služi ozdravljenju. Ono muči, glođe, opseda pisca. Žao mi je, ali naši poslovi se ne preklapaju.
Ona mu odlučno odgovori na sve te njegove tvrdnje:
- Ja mislim baš suprotno od toga. Mi imamo posla sa istim materijalom, gospodine Kostelo: očajanje, strah, bol, priviđenja.
- Zar mislite da se pisanjem može tek tako okrenuti novi list?
- A ko vam govori o okretanju novog lista? Ja vam samo savetujem da prenesete vaš bol na papir i da se distancirate od njega, da ga pretvorite u fikciju. Možete u romanu učiniti prihvatljivim ono što ne prihvatate u životu.
- Žao mi je, ali ja nisam u stanju da to izvedem.
Ester Hazijel dohvati energičnim pokretom njegov ukoričeni dosije sa stola i izvadi iz njega nekoliko fotokopiranih listova.
- Pronašala sam intervju koji ste dali Dejli telegrafu 2011. godine povodom objavljivanja vaših romana u Londonu. Da vas citiram:

„Iza himeričke fikcije krije se uvek i jedan deo istine. Romani su skoro uvek donekle i autobiografski, jer autor prelama svoju priču kroz prizmu svojih osećanja i sopstvenog senzibiliteta.” Zatim malo dalje kažete: „Da bih stvorio zanimljive likove, moram gajiti izvesnu empatiju prema njima. Kao što bela svetlost prolazi kroz staklenu čašu i razlaže se, tako se i ja razlažem kroz moje likove.”

Želite li da nastavim?
Artur Kostelo nije mogao da izdrži doktorkin pogled, već samo slegnu ramenima.
- Ja svakako nisam prvi koji je svašta izjavljivao u intervjuima.
- Naravno, ali ovde je reč o nečemu što zaista mislite. To je...
Ester htede da kaže još nešto, ali se u tom času naglo uključi alarm protiv dima.
Posle nekoliko sekundi Dvolični se stvori u sobi. Ugledavši paklicu cigareta i opušak, naglo se razbesne.
- E pa, doktorka, dosta je bilo. Molim vas da odmah odete!

_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:34 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 0_41511_b0e93c41_XL




Ljubav je svetionik

Ljubav (...)je svetionik izgrađen za večnost
koji je video uragane i nikad nije zadrhtao.

Vilijam Šekspir


Danas,


Subota, 4. april 2015.


Sunce se lagano rađalo i palilo donju ivicu horizonta.
Starinski ševrolet kombi sa zaobljenom karoserijom i hromiranim ukrasnim detaljima skrenu na stari put za Vinčester Bej. To mesto bilo je pusto, divlje, šibano vetrom, oivičeno okeanom i hridima.
Liza Ejms parkirala je vozilo na pošljunčanom prilazu kući. Veliki zlatni retriver izlete iz kola i veselo zalaja.
- Polako, Remingtone! - doviknu mu Liza zatvarajući vrata kombija.
Zatim podiže pogled i osmotri grubu siluetu osmougaonog svetionika koji se uzdizao odmah pored kućice sa šiljatim krovom.
Pomalo oklevajući, Liza se zaputi uza stepenice koje su vodile do kuće. Izvuče svežanj ključeva iz džepa jakne, otvori vrata i uđe u glavnu prostoriju: prostran salon s velikim prozorima koji su gledali na okean.
U prostoriji se nalazila biblioteka, orman i nekoliko stalaža od trešnjevog drveta. Uza zid su bile poredane police s ribarskim priborom, konopcima, lampama za svetionik svih veličina, sanducima za jastoge od lakiranog drveta, morskim zvezdama i jednim jedrenjakom u boci.
Utvrdila je da se njen muž nalazi na kanabetu pored kamina i da je u dubokom snu. Kraj njega je bila za tri četvrtine ispražnjena boca viskija.
Lizi suze grunuše na oči. Nije ga videla od Bendžaminove i Sofijine smrti. Bio je oslabio desetak kilograma i delovao je neprepoznatljivo s tom dugom zamršenom kosom, licem upola prekrivenim bradom i velikim crnim kolutovima oko očiju.
Na radnom stolu od grubo tesanog drveta ugledala je i prepoznala staru pisaću mašinu koju mu je, za njegov petnaesti rođendan, svojevremeno kupio deda Salivan: to je bila oliveti letera s kućištem od svetloplavog aluminij uma.
Začudila se, jer Artur već odavno nije kucao na mašini. Okrenu valjak da pogleda list papira koji je bio na njemu. Pisalo je:


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra Ned Jul 01, 2018 11:34 am

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 0_4150f_5859027f_XL



2015.
Dvadeset četvrti dan

Noć. Nema ničega. To beše njegov horizont.
Samo je jedan sinonim: smrt.

Viktor Igo

0.

Otvaram oči. Ja...




Tekst je tu prestajao. Nije shvatila njegov smisao. Zatim ugleda debeo svežanj otkucanih listova pokraj mašine. Zgrabi rukopis dok su joj ruke drhtale i poče da preleće pogledom prve redove.




Istorija naših strahova 1971.
- Ne boj se, Arture. Samo skoči! Uhvatiću te!
- Da li si... da li si siguran u to, tata?
Imam pet godina. Klatim nogama po vazduhu, a sedim na vrhu gomile dušeka na krevetu koji delim sa bratom. Otac me blagonaklono gleda, stojeći ispod mene raširenih ruku.
- Hajde, veliki dečko!
- Ali plašim se...



Posle prvih desetak redova Liza je već počela da plače. Sede u foteljicu na okretanje koja je stajala za pisaćim stolom i nastavi da čita.
Nekoliko sati kasnije, kada je stigla do poslednjih redova, Lizine oči bile su crvene, a u grlu joj je stajala knedla. Na tih trista stranica nizala se njihova životna istorija i film njenog života. Susret sa Arturom u Njujorku početkom devedesetih godina, njeno studiranje na Džulijardu dok je radila u nekom andergraund baru da bi platila školarinu. Zatim su se nizale njihove radosti i žalosti, prerađene, izmenjene i prerušene u fikciju, njihovo svadbeno putovanje u Pariz, rođenje Bendžamina i Sofije, stvarna ljubav, često zakomplikovana, ali važna za njih četvoro, nostalgija za prošlim vremenima.
Liza obrisa jednu suzu sa obraza. Dok je čitala, stalno ju je mučilo osećanje krivice i kajanje koje je Artur tako živo prikazao, otkrivajući da su i njega mučile muke slične njenim.
Na tim stranicama ponavljao se jedan refren i ona se sada veoma kajala što ga je ikada optuživala za nesreću.
Kada je podigla pogled, sunčevi zraci sijali su kroz prozorska stakla i ceo salon bio je osvetljen blagom svetlošću. I dalje opružen na kanabetu, Artur duboko uzdahnu i otvori oči.
Zatim se pridiže i ugleda svoju ženu za pisaćim stolom, te onako grogi i pospan pomisli da je to priviđenje ili njegova pusta želja.
- Zdravo - reče mu Liza.
- Da li si već dugo tu?
- Nekoliko sati.
- Zašto me nisi probudila?
- Zato što sam čitala tvoj roman.
Kada je mahnuo glavom, Remington pojuri ka njemu i poče da mu liže ruke.
- Ali nedostaje mu kraj - reče ona. Artur rezignirano raširi ruke.
- Pa kraj ti je poznat. Sudbina se ne može izbeći. Ne može se popraviti nepopravljivo. Ne možemo se vratiti unatrag.
Ona zakorači prema njemu.
- Nemoj da završavaš taj roman, Arture! - zamoli ga ona s navaljivanjem u glasu. - Nemoj da ubijaš našu decu po drugi put!
- Ali to je samo fikcija - branio se on neubedljivo.
- Ti znaš bolje od ma koga drugog kakvu moć ima fikcija! Na svim tim stranicama oživeo si Bena i Sofiju. Sve si nas oživeo. Terao si nas da se borimo. Nemoj nas sada ponovo skrhati. Nemoj sve da uništiš u nekoliko poslednjih redova. Ako završiš taj roman, onda si nas konačno izgubio. Ne oživljavaj krivicu. Ne optužuj više nikoga zbog naše životne drame.
Zatim priđe još bliže i stade pored njega ispred prozora.
- Tu knjigu čine naše muke i tajne. Ne otkrivaj ih svetu. Ljudi samo to i čekaju. Niko tu knjigu neće čitati kao običan roman. Čitaće je kao što to čine voajeri i davaće svoj smisao svakom detalju. Praviće svoje prečice u zaključivanju. Naša priča zaslužuje nešto bolje.
Artur otvori veliko okno francuskog prozora i izađe na kamenu terasu koja se nadnosila nad more. Liza mu se pridruži držeći rukopis romana u rukama, a za njom dođe i retriver, koji hitro otrča niz stepenice pravo na plažu.
Liza spusti rukopis na drveni sto s koga su mnoge oluje oljuštile farbu.
- Dođi - reče ona i pruži mužu ruke.
On je zgrabi u naručje i steže je snagom za koju je verovao da je više nikada neće imati. Njena topla koža i prsti koji su ga milovali davali su mu novu snagu za koju je verovao da ju je zauvek izgubio.
Dok su zurili u okean, ona mu reče:
- Arture, neće nas više nikada biti četvoro, ali bar nas dvoje možemo da budemo par. Već smo mnogo toga pregrmeli. Ovo što se desilo svakako je nešto najstrašnije što smo do sada i jedno i drugo doživeli. Ko zna, možda možemo dobiti još jedno dete. To smo oduvek želeli, zar ne?
Artur je neko vreme samo ćutao. Hodao je kraj žene pustom obalom koja se kilometrima pružala pred njima. Počeo je da duva vetar koji im je prijatno hladio lice i uzvitlao srebrnastu penu talasa koja im je povremeno zapljuskivala noge. I on i Liza voleli su taj sumorni pejzaž. Njegovu divljinu i bezvremenost koja im je, danas više nego ikada, davala osećaj da su živi.
Uskoro bura uzvitla pesak. Artur se okrenu i stavi ruku iznad očiju da bi sagledao terasu iznad hridi.
Ponesene vetrom, stranice njegovog rukopisa zalepršaše prema nebu. Stotine stranica razleteše se unaokolo; lebdele su nekoliko trenutaka u vazduhu, da bi ih vetar potom odneo dalje, okrećući ih u vrtlogu iznad mokrog peska.
Artur i Liza se zgledaše.
Legenda o svetioniku bila je istinita: posle dvadeset četiri vetra zaista nije ostalo ništa, a možda je tako i bilo najbolje. Važan je bio nastavak njihove priče. Složili su se da će ga zajedno ispisati.


_________________
Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Mqf5jd10
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu - Page 3 Empty Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu