Solunska 28 - Dr Nele Karajlić

First topic message reminder :




Priča o jednoj kući, jednom gradu i dva sveta.

Nakon što je pred više od sto hiljada oduševljenih čitalaca sa svojim Fajrontom u Sarajevu osvojio književnu Ligu šampiona, Dr Nele Karajlić nam predstavlja svoj prvi pravi pravcati roman!

Dr Karajlić nas ovoga puta vodi u Beograd s početka dvadesetog veka, gde se odvija priča koju vam do sada niko nikada nije ispričao, a bez koje od sada neće moći da se zamisli nijedna ozbiljnija istorija grada na ušću Save u Dunav.

Spajajući najbolje sastojke južnoameričkog magijskog realizma i sarajevskog novog nadrealizma, Dr Karajlić nam pripoveda istoriju jedne kuće u dorćolskoj ulici i vodi nas u prostor sa druge strane ogledala, na samoj tromeđi života, smrti i večnosti.

Solunska 28 je uzbudljiv roman o uzbudljivim vremenima koji ćete čitati bez daha do poslednje stranice, a onda ćete želeti još.
Vule Žurić

ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE

u kojem se dogodilo još jedno čudo


I dok je Jankovića kuća bila puna dece, kod Krsmanovića deteta nije bilo ni na vidiku. Vasvija se već bila pomirila sa sudbinom da će ostati bez poroda, pripisujući to božjoj volji, ali Aleksu nada nije napuštala, pa je povremeno dolazio s idejom da se ode pod Oštrog, pomoli Svetom Vasiliju, čudotvorcu, da se priupitaju doktori u Beču, da li postoji nešto što bi im dalo potomstvo, da se proba sa posebnom ishranom, kažu da bademi muškarcima a suncokret ženi daju moć, čak i da se usvoji neko siroče, koje bi moglo da pokupi ljubav koju njih dvoje sada uzaludno prosipaju oko sebe.
Vasvija je na te predloge gledala blagonaklono, ali bez velikih očekivanja. Pristajala je na te pokušaje više da ne ugasi muževljevu nadu nego što je sama verovala u njih. Njene slutnje uvek su se ispunjavale. Niti im je Sveti Vasilije doneo dete, niti je doktor Vajs znao lek, niti su pronašli dete koje bi imalo sve one karakteristike koje su Krsmanovići od svoga nesuđenog potomstva tražili, niti su im pomogli bademi i suncokret. Aleksa j e bio očaj an, j er ga j e podmuklo mučila misao da je on kriv za ovu neplodnost. Znao je on da zluradi Beograd šapuće da je to kazna koja je konačno stigla Krsmanoviće za njihovu pohlepu i gramzivost, da se konačno pojavila jedna generacija te „lopovske familije“ na kojoj će se prelomiti božji gnev, znao je da mu rođaci spremaju pritisak oko testamenta koji će kad-tad morati da sastavi, a u kome neće biti onoga kome bi najviše voleo da ostavi svoje carstvo. Rođenog deteta.
Dete, prećutno, prestade da bude tema njihovih razgovora. Oni nastaviše da žive pokušavajući da uvere sebe kako je to normalno, čak i poželjno, a svetu oko sebe, baš u inat žlicama i pakosnicima, plasiraše priču da je to njihova odluka, da „ne žele da preuzimaju odgovornost prema nerođenom stvorenju, zarad činjenice da imaju nameru da žive burno i lepršavo, da im je život postao let, i da im, u ovome trenutku, ne treba teg koji bi ih vraćao nazad na zemlju“.
I krenuše da putuju po svetu, da troše pare na stvari koje im nikada ne bi pale na pamet. Prijatelje i poznanike obasipali su razglednicama koje su slali iz austrijskih i nemačkih banja, sa španskih, italijanskih i francuskih obala, austrijskih i švajcarskih planina, iz Pariza, Londona, Rima, Moskve, Jerusalima, Stambola, čak i iz Afrike, a priče o zanimljivim ljudima koje su sretali u raznim krajevima sveta postadoše glavni program prijema i proslava koje su priređivali u svojoj vili nakon nekog velikog i značajnog putovanja.
„Sreli smo Ruskinju koja je prošla sve prašume ovoga sveta… nekog čudnog Indusa koji je u stanju da ne diše danima. .. upoznali smo irskoga pisca, izbeglicu, koji obožava da ide u našu crkvu u Trstu… a da vam samo pričamo o engleskom političaru koji tvrdi da mu je majka bila sa kraljem Milanom… čujte dve-tri reči o slikarima što ih sretosmo na Monmartru… ovaj jedan slika geometrijske oblike… ali ti trouglovi, ti krugovi, to liči na ljude!“
Te priče hranile su njihovu sujetu, a slušaocima su bacale pesak u oči. Iza njih krila se tuga koju nose oni što nemaju potomstvo.
Vasvija se trudila da održava kontakt sa ljudima. Pokazivala se što je više mogla, išla je na prijeme, proslave, jubileje, čvrsto je držala svoje mesto u pozorištu, na balovima. Svake srede, tačno u pet, livrejisani vozač bi je dovezao do Grčke kraljice, u kojoj se nalazila s engleskom ambasadorkom i princezom Jelenom na popodnevnoj čajanci.
I te se srede crni dajmler bene parkirao na samom ulazu u najotmeniju beogradsku kafanu. Vasvija je izašla iz automobila nasmešivši se prolaznicima koji se sa velikom radoznalošću sakupiše oko mašine koju nisu često mogli da vide na beogradskim ulicama. Vozač, sav važan, ne dade im da je dodiruju, preteći policijom. U trenutku kada je Vasvija prilazila vratima kafane, pritrča joj dečak, lepo obučen, simpatičnog izgleda, sa svetačkim sjajem u očima i razbarušene kose i, iz čista mira, skoči joj u zagrljaj, kao neko ko je video retko dragu osobu. Ona od iznenađenja osta bez reči. Pokuša da ga odgurne od sebe, ali ju je ovaj držao čvrsto, viseći joj oko vrata. Zatim joj, na njeno zaprepašćenje, dlanovima pređe preko ramena, grudi, struka, sve do stomaka, pa iskoči iz njenog zagrljaja, stade pred njom na zemlju i poljubi je više pupka. Vasvija htede da bezobrazniku udari šamar, ali njegove tople oči umiriše joj srdžbu. Vozač iskoči iz auta sa namerom da zaštiti gospođu Krsmanović, ali ga ona zaustavi gledajući u dečakove oči. Dečak je bio Vlada Janković, jedan od Bosinih blizanaca.
Trenutak kasnije naiđe Bosa sa drugim blizancem. Uz reči izvinjenja i licem crvenim od stida, ona povuče Vladu ka sebi. Izgledala je kao da bi najradije propala u zemlju. Vasvija je nije udostojila pogledom. Samo se okrenu i uđe u
Grčku kraljicu. Bosa ostasa dva dečaka napolju, kao polivena vodom. Toliko ju je sramota ophrvala da se nije ni setila da kazni Vladin nestašluk. Ode kući sa željom da taj dan što pre zaboravi.
Kasnije iste večeri, neplanirano, uz crveno vino sa Svete gore, iz boce koja je stajala otvorena tri dana, Vasvija i Aleksa se opustiše preko svake mere, kao nikada do tad, razbiše grč u kome su živeli sve ove godine i oteraše oblake koji su im maglili misli i pogled jedno ka drugome, te dozvoliše strastima i požudama da se probude, rašire svoja krila i slobodno i pomamno izlete iz njih. U toj vatri, oboje, onako beznadežni i utučeni, osetiše neko divno, omamljujuće nadahnuće, koje dolazi iz samoga dna duše i izlazi napolje iz čoveka kao što penušavo vino kulja iz tek otvorene boce. Prolazeći iz centralne sobe, kroz slikama velikih majstora ukrašen hodnik, popeše se širokim stepenicama na gornji sprat, u zajedničku spavaću sobu, koja je sve rede i rede bila zajednička i sve rede i rede spavaća. Ljubili su se strasno i bezglavo. Usput ostadoše bez komada odeće, ostavljajući ih za sobom kao trag iz neke bajke, a delovi tela koji im behu skoro zabranjeni u njihovoj međusobnoj korespondenciji, odjednom se pojaviše pred njihovim očima kao nešto tajno ali dragoceno, nešto što je ispalo iz zaboravljenih knjiga, ali nešto čemu je tvorac u igri koja se zove ljubav dao važnu ulogu. Tako goli zavališe se u krevet, koji se silno iznenadi vatrom u kojoj su ovi još uvek mladi ljudi goreli, osećajući da strast i požuda iznenadnih gostiju, ove noći, neće imati kraja.
Krevet je bio u pravu. Ljubavni požar u kome su goreli Krsmanovići ugasio se tek kad se iz pravca grada pojavio nov dan, spreman da rutinski, po protokolu, zameni odlazeću noć.
Nekoliko dana kasnije Vasviju beše napala neka muka. Prebirala je po glavi šta li je sve pojela. Tako zavaljena na terasi, dok joj je sunce milovalo zajapurene obraze, ču razgovor dveju služavki koje su krišom iza bora stogodišnjaka delile dokono vreme.
Mlađa je tvrdila da postoji dečak, na Dorćolu, koji dodirom leci biljke, a ova starija joj se smejala, izvrgavajući ruglu njenu naivnost. Mlađa se, međutim, nije dala. Nabrajala je sva čuda za koja je čula da je dečak učinio, a starija je na to odgovarala podsmehom i ruganjem. Vasviju njihova rasprava poče da nervira, pa se, onako bolesna, okrenu ka njima dvema želeći da ih utiša, ali onda ona mlađa reče ime dečaka kome se ta čuda pripisuju.
„Mali Vlada, sin Bosiljkin i Životin. Pa ceo Dorćol govori samo o tome!“, reče ona, a Vasvija zatvori oči.
„Moja sestra radi kod njih na kupalištu. Tamo je mališan podigao sve orhideje prošloga leta, bez kapi vode, po onoj najvećoj žezi. Da li pamtite tu sušu?“
Vasviji, kako to ču, u stomaku nešto poče da diše. Osećala se blaženom. Nije bilo sumnje, one večeri pod otvorenim prozorima porodične kuće Krsmanovića u kolopletu nenajavljene strasti, požude i ljubavi začeo se jedan novi, plemeniti život.
Dolazak male Danice slavio se tri dana i tri noći. Aleksa je častio sve od Savamale do donjeg Dorćola i Jataganmale, uključujući ciganske čerge koje su se tih letnjih dana uobičajeno skupljale podno kalemegdanskih bedema i spremale za prelazak reke na drugu, bogatiju stranu. U kafani Znak pitanja, mestu u kome je Aleksa svakog dana ispijao kafu sa ratlukom, bio je uplaćen račun svakome putniku namerniku koji se tu nađe da jede i pije koliko mu volja. U salonu u kome su primani gosti stajala je ikona Svetog Vasilija Ostroškog, kome je Aleksa pripisao ovo čudo što mu je porodični život učinio toliko srećnim. Nije se nijednog trenutka dvoumio da uz blagoslov mitropolita Dimitrija promeni krsnu slavu svoje porodice, i uz dužnu zahvalnost i izvinjenje Svetome Nikoli, i svim svojim precima, uzme Vasilija kao novog sveca zaštitnika Krsmanovića.
Vasvija mu nikada nije rekla ništa o svome iznenadnom susretu sa Bosinim sinom, za kojeg je od služavki čula da je dodirom sačuvao orhideje od prošlogodišnje suše.

ČETRDESET PETO POGLAVLJE

u kojem se odlučuje o obnovi jednoga manastira


Bini je uvek bio vedar dok je pričao svoje priče. Skakao je sa jedne zvezde padalice na drugu imitirajući one o kojima je govorio. Hodao je kao Dimitrije, veslao kao Života, šminkao se kao Bosa, pušio i pio kao Aleksa, bio namrgođen kao Vasvija. Mići se učinilo da svi ti ljudi o kojima mu Bini priča žive u njemu, da su neodvojiv deo onoga što zovu Binijeva duša. Bez obzira na to što se priča komplikovala, što su ljudi o kojima se govori pokazivali i svoje mračne strane, Bini se na to nije osvrtao. Kada god im je spominjao imena, imao je smešak i razumevanje.

Tek poslednji put kada ga je video, Mići se učini da se Biniju na licu pojavila sena koju nije imao ranije. Govorio je sporije nego inače, manje je skakao po zvezdama, vrteo se oko planeta sporije nego što je to ranije činio, rečju, izgledao je zabrinut. Mića nije smeo da ga upita zašto, jer ga je bilo strah da mu ovaj opet ne otkrije nešto loše vezano za čoveka. Bilo mu je jasno da se nešto gadno sprema. Opet, lakše bi mu bilo da se to nešto gadno sprema u svemiru u kome se njih dvojica druže, nego u priči sa kojom se srodio i u kojoj je polako video svoje mesto…

Bini je nastavio da priča, Mića da ga sluša, ali je na priču bila pala neka omorina. Niti je Bini pričao s istim zanosom kao nekada, niti ga je Mića slušao pažljivo kao na početku. Kopkalo ga je zašto Bini više nije bio bezbrižan. Slutio je nevolju.

Ceo grad je znao da petkom, kad padne veče, kad se sunce smiri za Gardošem osvetlj avaj ući neki drugi daleki svet, Milanče iz poštovanja prema Trojici, koji su ga čuvali od „zlih namera i misli i napada zla što ga vreba iza svakoga koraka“, odlazi do crkvice i tamo u tišini, sam, doziva Hrista, pali sveće za svoje neviđene roditelje i moli se za prijatelje i neprijatelje, traži oprost za ono što je uradio, pomislio i osetio, i ponizno ljubi tvrdi izglačani kamen kojim je nepoznati graditelj popločao ovo čudnovato zdanje.
I taj je petak Milanče ušao u Trojicu, ophrvan mislima o najbližima i prepun molbi i želja koje je najmilijem spremio za taj dan.
Tek što završi molitvu i zapali sveću, on iza sebe ču nečije korake koji ga ne uplašiše, jer kada je tu blizu njega, nema čega da se boji, već ga zbuniše, pošto su retki dani kada se nađe još neki vernik u doba u koje on obavlja svoj duhovni zadatak. Okrenu se i ugleda na ulaznim vratima dva monaha. Onog prvog odmah prepozna. Lavrentije. Iz manastira Tresije, jedan od onih koji do grada dolaze samo iz preke potrebe. Pored njega stajao je drugi, mlađi, bled kao krpa, čiji izgled nije obećavao život duži od nekoliko meseci. Izađoše iz crkve. Napolju se budila košava.
„Ti kao da ne nameravaš da stariš, dragi Lavrentije, pogledaj tu kožu, pokrete, kao u mladića“, reče Milanče Lavrentiju, ljubeći ruku starome monahu. Lavrentije je izgledao sve samo ne mlado, ali Milanče ne pogreši u laskanju, jer je iz suvog, ali žilavog tela, kao zelene grane kroz osušeni šimšir, izbijala odlučnost kakvu nemaju ni mnogo mlađi od Lavrentija. To Milančeta najviše zabrinu. Znao je da je ovaj zbog nečega došao.
„Imamo nameru da obnovimo Tresije“, reče Lavrentije i prekrsti se, kao da je rekao nešto suviše hrabro za običnog čoveka. Milanče ne pokaza nijednim gestom da je ganut tom idejom. Lavrentije nastavi oprezno, kao da gazi minskim poljem.
„Za to je potreban novac. Mi ga nemamo, ali, bogu hvala, računamo, ima dobrih ljudi, da pomognu.“
Milanče je i dalje ćutao. Lice mu je bilo mirno, ali u stomaku poče kuvati žuč. Znao je šta se od njega očekuje. Lavrentije odmah to i potvrdi.
„Sigurno se sećaš, dragi Milane, kako smo te i na koji način primili u Tresijama. To je tvoja kuća koliko i naša.“
Milanče potvrdno klimnu glavom.
„Logično bi bilo da pomoć prvo stigne od onih kojima Tresije nešto znače.“
Milanče potvrdno klimnu glavom.
„Eto, bog te je doveo do nas, hteo je da te mi odgojimo, da izrasteš u čoveka od značaja. Bog je hteo, ja uvek kažem mojoj mlađoj braći, da imamo na ovako važnom mestu našeg Milančeta. Bog je hteo i da manastir izgori, sve je to božja volja, ali verujemo da nam neće naći za zlo to što Tresije hoćemo da podignemo iz pepela. Jer, kaže Sveti Petar Rimljanima, sve se može pretvoriti u pepeo, ali vera ne. Tako i mi za naše Tresije hoćemo da učinimo, da ga dignemo iz pepela!“
„Nema potrebe, brate Lavrentije, da trošim reči hvale za sve ono što su mi braća učinila kada su me u krpama stavili ispred praga vašeg manastira“, odgovori Milanče tražeći vremena za pravi odgovor.
„Bogu hvala“, reče Lavrentije i prekrsti se. Prekrsti se i bledunjavi monah.
„Nema potrebe ni da zahvaljujem za dobrotu i mudrost koju ste mi kao najmlađem bratu usadili u srce i dušu.“
„Bogu hvala“, ponoviše monasi jedan za drugim i prekrstiše se.
„Ali vi znate, svaki čovek ima svoje mogućnosti, svoja ograničenja, nema tog koji je svemoćan i koji može da učini baš sve što se od njega očekuje. Tako i ja, dragi Lavrentije, niti imam sto ruku, niti dve glave. Kazuj, šta je to što vi od mene očekujete da vidim da li sam kadar to da ispunim?“
„Ljubav“, odgovori Lavrentije neočekivano. Tek će sada njegova reč biti jaka.
„Nisi ti samo ljubavi radi došao.“
„Nisam, naravno, ali šta god da daš bez ljubavi, propala je rabota. Ne ištemo ništa na silu. Sve mora biti od srca.“
Tada odjednom progovori onaj bledunjavi brat. Preuze odgovornost na sebe, kao da htede da poštedi Lavrentija.
„Novac, brate Milane, treba nam novac.“
„Ako od mene tražite novac, u pogrešnoj se crkvi molite. Ja niti ga imam, niti mogu da dajem.“
„Nemaš, ali raspolažeš. To se zna.“
„A što ne pitatate onoga čiji je novac kojim ja raspolažem?“
Lavrentije je znao da će teško od Bose iskamčiti novac. Zato i jeste odgovornost prebacivao na Milančeta.
„Pa to bi trebalo da učiniš ti. To je do tebe. Ti bi trebalo da je ubediš“, reče.
„A postoji li država? Ima li ona šta da da? Kralj? Vlada?“
Lavrentije se okrenu bledolikom monahu. On slegnu ramenima, kao neko ko je čuo reči umobolnika.
„Milane, brate, kada je to država davala? Pa država misli da to nije njen posao. Ali nije država za to kriva. Državu smo napravili mi, Srbi. A mi Srbi državi ne verujemo. Zašto bi ona verovala nama?“
„Mi očekujemo sedam stotina hiljada dinara. To za vas nije neka svota, a nama mnogo znači, time bismo započeli gradnju manastira i doveli bismo sve do postavljanja instalacija. Ostali radovi bi prešli na nekog drugog.“
„Lavrentije, brate, pa vi ste me naučili da se ne stavlja ruka u tuđi džep!“
Lavrentije spusti glas.
„Niti te ja teram da daš te pare, niti te prisiljavam da se pridružiš ovako nečemu plemenitom. Prosto ti bilo. Bog će nam svima suditi. Ti ćeš dati ako voliš boga. Ako ne daš, opet ga voliš, jer nema toga ko ga ne voli. Ali ja, onako, pomislih, eto prilike da smiriš savest. Jer ti si taj koji zna zašto je manastir izgoreo.“
Tu rečenicu je Milanče očekivao godinama. Ona ga je kao sena pratila ceo život. Ko je kriv za požar u Tresijama? Podignu glavu spreman na odbranu.
„A ko je kriv za taj požar, brate Lavrentije?“
„Ostavio si kapiju otvorenu!“
„To mi Hrist reče, Hrist Pantokrator.“
„Ne, brate Milane, to ti reče onaj trgovac pokvarenjak, čiji je zadatak bio da se crkva zapali.“
„Koji trgovac? Ja sam čuo Hrista.“
„Čuo si ti Hrista sigurno, ali si onako mlad i nevin puno o tome govorio.“
Milanče sede u stolicu. Misli mu odlutaše u prošlost.
Istina je. Trgovci su sedeli te noći. Bili su polupijani i zaneseni dosetkama i šalom. Zabavljali su se terajući Milančeta da im priča šta mu to Hrist govori. Jedan od njih otišao je da spava, a ostali su polegali po stolovima kantine. Milanče tada primi od onoga što ih je napustio četiri zlatnika, on ga poljubi u čelo i upita da li je red da zamoli Hrista da mu dete ozdravi od sušice.
Milanče, dobar kakav jeste, ode pred oltar, kleknu, moleći Pantokratora za želju trgovčevu. Iznenada, Hrist odgovori da je spreman za takav jedan ustupak, pod uslovom da sutradan ostavi glavnu portu otključanu.
„To mi je rekao!“, potvrdi Milanče Lavrentiju.
„I ostavio si portu otključanu?“
Milanče klimnu glavom.
„Sutradan je stigao taj satana, sa još trojicom. Svi smo spavali kada je plamen počeo da proždire manastir.“
„Zašto su ga zapalili?“
„Hteli su da spale tebe! Mnogo moćan čovek koji te je želeo mrtvog davao je zlatnike onome ko će to uraditi. Onaj trgovac te je prepoznao! Bio je lakom i gramziv, bog da mu dušu prosti. Umro je od sušice kao i dete njegovo.“
Milanče uzdahnu. Na pamet mu pade najteže pitanje. Plašio se odgovora.
„A ko me doveo u Tresije? Ko mi je otac, a ko majka?“
„Ne znam. Ti si već bio u Tresijama kada sam ja stigao tamo.“
„Pa ko zna ako ti ne znaš?“
„Znaju oni koji su izgoreli.“
Milančetu pade kamen sa srca. Bojao se da će mu ovaj ludi monah otkriti tajnu koja ga je toliko privlačila, ali od koje je bežao.
„To ti je iskupljenje, brate Milane. Postaješ slobodan“, reče bledoliki monah. „Ali novac nije moj.“
Lavrentije oseti slabost u sagovorniku. Nastavi da ga lomi. „Ja sam te spasao. Umotao sam te u mokru krpu i izneo napolje. Braća su već bila u molitvi, namereni da izgore zajedno sa manastirom. Sećam se, plamen je bacao svetlost do Nemenikuća, ti si trčao, trčao, trčao… a ja sam plakao za tobom. Nije bilo molitve u kojoj te nisam spomenuo. Od tog dana pa do danas. Zbog tebe je goreo manastir, ali si ti plod ljubavi. Ako je cena ljubavi kataklizma, platimo je. Ali onda platimo i vaskrsenje!“
„Ali meni je Hrist rekao šta da uradim.“
„Nije ti rekao Hrist, rekao ti je onaj trgovac. Sakrio se za oltar i čekao te da se približiš ikoni.“
Teško da laže, pomisli Milanče i spusti glavu.
„Ti od mene tražiš da ukradem?“, reče.
„Ne. Ja od tebe tražim da daš.“
„Ali ja ne mogu da dam ako ne ukradem.“
„Možeš. Ne znam kako da to nazovem, ali ako ti je to lakše, slazi.“
„Pa ti si me, Lavrentije, učio da ne valja da se laže.“
„Jesam. I ne valja. Ali ti moraš. Shvati to kao iskušenje.“
„Iskušenje?“
„Pa, zamisli, Milanče, kako je Hristu bilo? Kroz kakva je on iskušenja prolazio. Ovo tvoje, to nije ništa.“
„I šta ako slažem? Da li ću završiti… u… raju?.
„Molićemo se svi zajedno da tako bude.“
Iskušenje? Dva dana se kupao u svome znoju. Ko je on, pitao se. Da li se oko njega lomi savest jednog čoveka ili celog čovečanstva? Da li je njegova dilema odlučujuća u svemiru? Ako jeste, da li je on svemir? Da li su Hrista morile iste misli kao što more njega? Da li je Hrist znao da je njegovo iskušenje ključno, najvažnije, da je ono to koje spašava ljudski rod? Ako je znao, bilo mu je lako. Šta će oni koji ne znaju koliko je značajno njihovo iskušenje? „Hrist je znao da to što se žrtvuje ima smisla, a mi koji nemamo svest o tome? Šta mi da činimo? Uostalom, Hrist je znao ishod. Ja ga ne znam.
Ja nemam ideju na šta će ovo izaći. Rušim sve svoje zakone, da bih podigao nove. Ja nemam nikoga ko bi mi rekao šta da činim. Zato i nisam prorok. Njima je lakše. I meni bi bilo lako da shvatim svoj položaj kad bih čuo glasove koje je Hrist slušao. Ali možda on i nije čuo te glasove. Možda ih je čuo jer mu je savest to nalagala. Bože, dovoljno si me namučio, šta još tražiš od mene? Od mene, koji sam samo trunka u svemiru.“
Odlučio je da im da novac. Dade malo više nego što su tražili. Bosu nije smeo ni da pita. Znao je da ona crkvu ne voli. „Popovi-lopovi“, govorila je kada god bi se pomenula crkva. Da pita Životu da mu pomogne, bilo bi bespredmetno. On bi dao, ali njegova reč ne znači ništa. Odlučio je da mešetari. Procenat koji je Bosa dobijala na račun merve-štojera uveliko je prevazilazio Lavrentijevu potražnju. Ona nije Krsmanovićima rekla za merveštojer, neće ni on reći za crkvu. Plan je bio skoro savršen.
Pare je dao sedam dana nakon susreta sa Lavrentijem. Jedini uslov je bio da pomoć ostane anonimna. Bledi, tuberkulozni monah primi pare i prosledi ih bratstvu. On je znao za zavet ćutanja. Ali dva dana nakon toga, umre. Umesto njega na mestu knjigovođe tresijskog bratsva dođe monah Pavle, stari i savesni pisar do kojeg dođoše sve uplate vezane za Tresije. On vide da najveći novac da je neka firma čije ime nije bilo nigde zapisano. Da bi ispravio nepravdu, naredi ikonopiscima da naslikaju veliku ikonu Svetoga trojstva i pošalju na adresu preduzeća dobrotvora sa sve zahvalnicom za „nesebičnu i bogougodnu pomoć“.
Jednog jesenjeg jutra, kada je magla oduzimala od Save, brišući drugu obalu iz vida ljudskome oku, sveže oslikana ikona, sa sve zahvalnicom, stiže na Bosin radni sto.
Bio je iznenađen mirnoćom sa kojom ga je Bosa dočekala. Kada bi joj neko učinio nešto nažao, obično bi vriskala, skakala po kancelariji, tako da bi se slika kralja Petra okačena na zidu iznad njenog kabineta, skovanog od kuvane jelovine kod nekih stolara iz Tešnja, ljuljala kao pod zemljotresom. Ovoga puta ona je stajala kraj prozora gledajući decu koja istrčaše iz škole noseći sa sobom radost koju odrastao čovek nije u stanju ni da zamisli. Ta mirnoća ga još više zabrinu. Bosinu dreku i viku mogao je da podnese, ali njene podmukle poteze i iracionalne kazne koje je bila sklona da deli unaokolo kao što deca dele bombone, to nije trpeo, to ga je pogađalo u srce. Na stoluje stajala ikona sa zahvalnicom igumana Tresija pisana vestom rukom ikonopisca. Milančeta je najviše bolelo to što je ikoni bio otkinut ram, verovatno kao prvi rezultat Bosinog besa na informaciju da je preduzeće donator za izgradnju manastira. „Koliko smo im dali?“
„Osamsto hiljada“, odgovori Milanče, znajući da je besmisleno da nastavi da se pravi lud. „Ko ti je rekao da im daš?“
„Niko.“
„Pa zašto si onda dao?“
„Morao sam. Ucenili su me.“ Ništa nisam slagao, pomisli. „Ucenili?“
„Postoji priča kako sam ja kriv…“
„A kakve veze ima kompanija sa tom pričom? Što im ti nisi dao svoje? Nisi dao jer nemaš“, poče Bosa da odgovara na vlastita pitanja. Znao je da je to najopasnije. Postepeno je padala u vatru, iz koje se teško uzdizala, samoj sebi vadila je žuč iz utrobe. „A nemaš zato što si ga ovako i dao. Shvataš li ti šta si učinio? Ti koji si odgojen da budeš pošten, da ne lažeš, da ti je istina jedini drug… da li su te tako učili u tom manastiru? Ili su te učili da uzmeš tuđe, a da pritom nikoga ne pitaš.“
„Nisam vas pitao, jer…“
„Naravno da ne bih dala! Popovi-lopovi. Korumpirana bagra, ogrezla u otimačini od naroda. Ne bih im dala dinara, a ne osamsto hiljada.
Tu stade. Milanče se ponada da je to kraj. Bila je to lažna nada.
„Slušaj. Ima to da vratiš.“
„Kako? Oni mi sigurno neće vratiti nazad.“
„Nije me briga. Ima da radiš za mene sve dok se dug ne poravna.“
„Pa to je nemoguće. Treba mi sto godina!?“
„Začas to prođe.“

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

u kojem se nadvijaju crni oblaci


Milančeta nije bilo lako uvrediti. Mogao je da izdrži poniženja kao što brdski konj može da povuče tereta. Ali ovoga puta ga je mnogo više zabolela lakoća s kojom ga je Bosa izbrisala iz svog srca nego njena rešenost da ga tako teško kazni. Za nju je postao prazan prostor. Nula. To nije mogao da podnese.
Danima se nadao da će se stvar promeniti, da će joj neka samilost otopiti led, da će ga iznenaditi nekom prijateljskom, spontanom rečenicom, od koje bi mogao da živi narednih mesec dana, da će se nasmejati i reći kako je ovo do sada samo bila šala i kako bi dobro bilo da se sve ovo vrati na staro, pa makar joj radio ceo život zabadava, jer njemu novac svakako nije značio ništa. Ali do tog preokreta nije dolazilo. Čak mu se u misli ušunja i osećanje krivice. „Ja sam kriv! Nema šta da se bunim. Nisam smeo raditi pod tim uslovima. Sada kukam!“
Teret grehova se utrostruči. Sada na duši nije imao samo manastir već i krađu, laž, prećutkivanje.
Nije mu pomagala ni molitva. I u njoj je osećao da laže. Činilo mu se da onaj kome se obraća zna da je smutljivac, da petlja i mešetari.
A niko da mu priđe, da ga upita šta mu je. Ni Lavrentije, koji je čuo da je otac Pavle napravio glupost zbog koje Milanče sada ispašta, ni mali Dimitrije, koji ga je neizmerno voleo, ali kome je Bosa zapretila kaznom ako mu se približi, ni osoblje preduzeća, koje je bežalo od njega kao od kuge, računajući, valjda, da je Bosina anatema prelazna i da bi mnogi od njih mogli da dozive Milančetovu sudbinu, ni poslovni partneri, koji mu okrenuše leđa čim im postade jasno da je izgubio nekadašnji uticaj.
„Pusti dete, ko boga te molim.“ Života je molio Bosu, misleći da će joj probuditi samilost. Ona se na to nije osvrtala.
„Pa taj novac nije toliki da je vredan tolike patnje.“
„Ne mešaj se, Života! Ja se tebi ne mešam u ribe i u Dunav, ne mešaj se ni ti meni u moj posao.“
Životi se srce cepalo kada bi sreo Milančeta. Izgledao je kao ruža koja vene od neke čudne i retke bolesti. A Milanče ga je izbegavao, jer je i prema njemu osećao neku vrstu krivice.
Živnuo bi jedino kada su dolazili novi izveštaji i kada je u Bosinu kancelariju odlazio s verom u preokret, nadajući se da će brojevi izmamiti osmeh na njeno lice i blage reči iz njenih usta. Ali ona je hladno primala izveštaje koji su govorili da profit raste, kao da joj ih donosi vetar, a ne živ i utučen mladić.
A kada je naredila da joj izveštaje ubuduće donosi novi knjigovođa Miroslav, u Milančetu preminu i poslednja nada.
U takvom stanju je jednoga jutra naišao na Rišara. Na uglu Cara Uroša i Noćajske. Ovaj je bio načuo da nešto nije bilo u redu u Bosinoj firmi, pa ga izokola upita kako ide posao, naslađujući se lošim vestima.
Milančetu nikada neće biti jasno šta se to u njemu otvorilo pred poslednjom osobom pred kojom bi trebalo da se ispovedi. Ali duša i jeste zagonetna baš zbog toga što se ne zna kad se otvara, a kad zatvara. Rišar je bio čovek koji je sa naporom slušao tuđu muku, pa bi, gotovo je sigurno, i ovoga puta pobegao da mu mladić kroz kukumavčenje ne spomenu i neke obaveze koje Bosiljka ima prema partnerima, a koje nije izmirila samo zbog toga što je on, Milanče, iz ljubavi prema svojoj gazdarici to vesto skrivao. Rišar sačeka da Milanče završi svoj traktat, a onda upita o kakvim se to obavezama radi.
Nije imao izbora. Morao je sve da kaže.
Već tog poslepodneva sedeo je ispred Rišara. Podrobno dade sve detalje o neisplaćenom merveštojeru i o količini novca koji je ostao na Bosinom računu. Rišar je na osnovu toga rutinski sračunao visinu kamate koja bi po najnovijem, tek usvojenom zakonu trebalo da se isplati zbog kašnjenja u izmirivanju obaveza, o moralnoj odšteti koja bi u ovom slučaju morala da se traži, o profitima koje stranka koja kasni u izmirivanju obaveza ima, samo zbog investiranja onoga dela novca koji već godinama nije bio njen, a tek ako se uđe u ono što nije platila državi! Sve to je Bosu moglo da košta i nekoliko godina robije. Milanče se suoči s osećanjem dubokog samoprezira. Nesreća ga je toliko utukla da je pomislio kako bi najbolje bilo da digne ruku na sebe, jer „čega god da se uhvati, zabrlja, a bog mu je svedok da uvek ima plemenite namere“.
Zna se, međutim, dokle vodi put popločan plemenitim namerama.
„Ona zaslužuje kaznu!“, reče Rišar, kroz zube, s nekom đavoljom radošću.
„Nemojte, molim vas“, skoči Milanče.
„Šta nemoj!? Kako si glup, sine! Pa ti bi prvi trebalo da se raduješ njenoj propasti. Pogledaj šta ti je učinila! Pogledaj kako te ponižava. Svirepo! Podmuklo! Kao bolest! A lepo si joj rekao, je l' da? Upozorio si je. Ti si čist. Nema čega da se stidiš, sine. Ona nije bila u stanju da shvati upozorenje. Naprotiv! Nije pokazala nimalo zahvalnosti za to što si joj pomogao, već te kaznila… i to kao psa!“
„Nije baš tako.“ Milanče pokuša da ublaži sliku koja je bila prilično tačna.
„Ne brani je više, ako boga znaš!“, prekinu ga Rišar. „I slušaj, o ovome nikome ni reči. Ako nekome kažeš, znaće ko ju je odao. Imamo vremena da napravimo plan, a da ti ne budeš kriv.“
Milanče na to prista, ali ne pristade Aleksa.
Tri sata je trajalo ubeđivanje tokom kojeg ga je Rišar pritiskao da pokrene građansku parnicu protiv Bose, uveravajući ga da imaju dovoljno dokaza za više godina zatvora.
„Pa šta ako nas je prevarila? Svaka joj čast, važno je da posao teče… U njemu svi dobijamo, mi mnogo više od nje. Nije lepo ni zbog sveta okolo da se tužakamo i vucaramo po sudovima, širi se loša slika o porodici. Uostalom, budite oprezni, mladić je van sebe, ko zna šta mu je u glavi, trebalo bi proveriti sve detalje, možda namerno želi da joj se osveti. Ima tu prostora za kontratužbu. Uglavnom, ja tu ne bih ništa dirao. To je moja zadnja reč.“

ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE

u kojem ponovo dolazi Smrt


Neuobičajeno rano za nju, Rahela je stajala na obali i posmatrala prelivanje mladoga sunca po površini vode. Života, koji se tek spremao da isplovi, ponudi joj mesto na pramcu, a ona dečji zaneseno doskakuta do barke. U tren oka otisnuše se ka sredini reke.
Dunavom je gazio parobrod. Dostojanstven i romantičan. Rahela ga je zaneseno gledala. Imala je utisak da parobrod lebdi nad mirnom rekom, da je ne dotiče, ali talasi koje je brod stvarao vratili su je u stvarnost. Na brodu su stajali lepo obučeni ljudi za koje se videlo da dolaze iz nekog dalekog, otmenog sveta. Hranili su galebove, u čijem je kliktanju bilo nečeg opominjućeg.
Parobrod ispusti dim kao bolesnik kašalj, zacrni nebo iznad, a galebovi se razleteše na sve četiri strane.
Kad, gle čuda! U trenutku kada je parobrod zamicao za krivinu ka Vilinim vodama, jedan galeb se okrenu ka njima i krenu ka Životinoj barci. Bio je sasvim beo sa velikom crnom tačkom na čelu. Rahela ga je gledala kao u nešto poznato, a čijeg se imena ne može setiti. Života ga, izgleda, nije ni primetio.
Galeb drsko napravi dva kruga iznad barke a zatim još drskije sleti na pramac tik ispred Rahele. Tad Rahela prepozna Smrt. Crveni kljun razvi se u prijateljski osmeh, dok je, iza njih, na krmi, Života zabacivao mrežu.
„Ne brini se“, reče Smrt, „ne vidi nas.“
„Dugo te nije bilo.“
„Dugo me nije bilo. Nisi bila spremna da kreneš sa mnom, pa nisam ni htela da ti dosađujem.“
„A sada?“
„Sada si spremna.“
Rahela oseti neku tajnu moćnu silu koja je povlači sa sobom u ambis, gde je verovala da se nalazi mesto s koga se pruža pogled na celokupno vreme sveta.
„A moji?“
„I oni će doći… kad-tad.“
„A on?“, pokaza na Životu. „On će me ponovo spasti?“
„Ne. Videće u tebi nekog drugog… nekog koga želi više od tebe… više od svega.“
Života spusti u vodu poslednji kraj mreže. Zategnu je do krajnjih granica da je kakav som ne bi mogao otkinuti. Od siline pokreta mu se zanesvesti. Prvo je pomislio da mu se krv slila u glavu i da mu je ona pomutila mozak, ali oseti nemoć u rukama i bol u krstima. Znoj se pomeša sa Dunavom, i on ugleda sebe na površini vode. Tada shvati da ga ponovo hvata nesvestica, ona ista koja ga prati ceo život. Kada se svet oko njega okreće naopako, kada ono što je gore postane ono što je dole, a ono što je dole postane ono što je gore. Tako mu u očima Dunav i nebo zameniše mesta, nebo beše pod njim, a Dunav iznad. Zatim Dunav skoči na nebo, a nebo se izmaknu, pa potpuno nestade dok se ne vrati sa druge strane i izbrisa Dunav iz slike. Rat Dunava i. neba potraja neko vreme praćen zvukom olujnog neba i kliktanjem galebova, a zatim se sve smiri, i oluja i galebovi i Dunav i nebo, i sve prekri mrak. Pre nego što je izgubio svest, on ču da je nešto teško palo u vodu.
Rahelu probudi nedostatak vazduha. Nešto joj nije dalo da diše. Na glavi joj je ležao mali žuti pas. Ona se nasmeja. Uze ga u ruke. Pas ju je lizao po rukama, ostavljajući trag tople pljuvačke.

U kupeu nije bilo nikoga osim njih dvoje. Napolju je vladala belina. Iz nje su izlazili ljudi, pa ponovo u nju nestajali. Pratili su voz. Jedna elegantno obučena dama prišla je prozoru njenoga kupea. Stakla su bila zamagljena. Teško da se moglo videti unutra. Dama priljubi lice uz prozor. Oči joj ispadoše gledajući unutra. Nije videla ništa. Rahela prepozna Gretu. Skoči. Vrisnu od sreće. „Greta! Gretice!!! Ovde sam… ovde!“ Pogledi im se ne ukrstiše. Rahela lupi o staklo dva-tri puta. „Greta! Gretice!!! Ovde sam… ovde!“ Uhvati je očaj. Poče daplače. „GreeetaaaU!“

„Uzalud pokušavaš. Kasno je. Voz kreće.“

Pored nje je sedeo Bini. Uze je za ruku i spusti na sedište. Dodir njegovih toplih dlanova je umiri. Čak se i nasmeja.

„Gde mi je mali žuti pas?“

„Ja sam mali žuti pas.“

„Ti si mali žuti pas?“

„Da, ja sam mali žuti pas. Ja mogu da budem sve… A sad sam ponovo ja.“

Rahela se nasmeja: „Ti pas!? Ha, ti si smešan… Jao, što si smešan dečak.“

„To ti je drugarica?“

„Greta.“

„Ima sina?“

„Ima.“

„Znam. Jirgen.“

„Kako znaš njegovo ime?“

„Znam. I ti imaš sina. Lacija.“

„Jeste.“ Rahela poče da se smeje luđački.

Sad se i Bini nasmeja.

„A ti? Ti si slikarka?“

„Da. Ja sam slikarka.“

„Pa hajde… Naslikaj me.“

Bini izvadi beli papir i olovku. Dade ih Raheli.

„Hajde… Slikaj me“, nasmeja se zauzimajući pozu. Rahela poče da ga slika. Ni sama nije znala zašto, ali naslika ga starijeg i golog. Ispod desnih rebara naslika mu ranu. Od koplja, ili tako nečega. Iz te rane curila je krv. Na trenutak se Raheli učini da je to najvažnija krv na svetu.

„Ne znam koliko sam dugo bio bez svesti“, odgovori Života na pitanje advokata tužioca Rišara Mahoa, pred prepunom sudnicom Okružnog suda u Beogradu, a povodom tragične smrti Rahele Štrajh, Mahoove nevenčane supruge i velike srpske slikarke, koja je svoj život završila davljenjem u Dunavu pod još nerazjašnjenim okolnostima.
„Kada sam progledao, nje više nije bilo“, slegnu ramenima iskreno žaleći slikarku.
Rišaru to objašnjenje nije značilo ništa. Želeo je da dokaže ono u šta je sumnjao, a to je da je ovaj čovek ubio njegovu ženu, majku njihovog deteta, te da s njime treba postupati kao s ubicom i kazniti ga najstrožom kaznom.
Da je na Životinom mestu bio bilo ko drugi, Francuz bi imao neke šanse, ali ceo grad je bio spreman da posvedoči istinitost reči svedoka odbrane, gospodina Miška Uzunovića, noćnog čuvara marine Dorćol: „Života ne bi ni mrava zgazio, gos'n sudija, a kamoli da ubije ženu, koju je jednom već spasao.“
Čak je i Krsmanović u razumnom i otvorenom razgovoru uveravao Rišara da se mane ćorava posla, „svi znaju da je Rahela toliko puta pokušala da se ubije i da joj je jednom ta namera uspela“, „Života ne bi bio kadar to da učini, i badava pravi trošak i nervozu“ i „nema tog sudije odavde do Vijene koji bi presudio na stranu tužitelja“.
U njegove reči uverio se i Rišar onoga dana kada je sudija Raspopović, uvidevši sve okolnosti pod kojima se ova nesreća dogodila, od slike duše unesrećene žene, preko stanja njenoga tela, koje je pronađeno nekoliko dana kasnije kod Vilinih voda, praktično netaknuto ljudskom rukom, do svedočenja svih relevantnih ljudi koji su poznavali i nesrećnicu i alasa, proglasio Životu nevinim, a ceo slučaj nazvao nesrećnim, uz još jednu upućenu reč saučešća i Rišaru i njegovom mladome sinu, koji je, eto, kako je pisalo u subotnjoj Politici, „prvo živeo lišen oca, a sada će, nakon strašne smrti naše velike slikarke, živeti i bez majke“.
No Života dočeka presudu potresen i utučen, kao da nije bio zadovoljan njenim ishodom. On se osećao krivim, upravo onako kako je odgovorio na početku ovoga procesa na prvo pitanje koje mu je francuski advokat postavio.
„Da. Osećam se krivim. Nisam smeo da izgubim svest. Morao sam da budem pribran. Da sam bio pri sebi, ona bi danas bila sa nama.“
Tek koji dan kasnije, u vreme obeda, Života skupi hrabrosti, te tihim, skoro nečujnim glasom oslovi ženu punim imenom, što je u protokolu porodičnih odnosa značilo da ima nešto važno da joj kaže. Bosiljka, držeći u ruci zdelu s prelivom od ulja i beloga luka, očima da znak služavki da napusti prostoriju. Života nastavi.
„Lagao sam.“
„Šta?“
„Na sudu. Video sam je kada sam se osvestio… ili je to bilo pre nego što sam izgubio svest.“
„Života, to ćeš reći samo meni i nikom drugom, je l’ ti jasno?“
„Da. Sedela je na pramcu. Čini mi se da je bio jedan galeb pored nje. Čak smo se ispričali. Ona mi je rekla kako joj je tamo i kuda treba da ide.“
Bosiljka ga zabrinuto pogleda.
„Šta, bre, Života, pričaš?“
„Rekla mi je da me čeka i da joj je svaki dan dug kao godina. Rekla mi je da tamo nema ničega.“
„Života, pričaš koješta! Nije tebi dobro.“
„Ja njoj ništa nisam rekao. Kao da mi je neko ukrao jezik. A ona je pričala. Imala je isti onaj glas.“
„Života, sutra idemo kod lekara.“
„Pre nego što je otišla, rekla mi je da me čeka.“
„Ko te čeka? Rahela?“
„Ne. Željana!“
Bosiljka ustade, tresnu zdelu s prelivom od ulja i beloga luka o zid. Izađe napolje.

ČETRDESET OSMO POGLAVLJE

u kojem se mešaju novac, poezija i strast


Aleksa nije voleo da pije danju. Smatrao je da ta osobina odlikuje one koji su izgubili trku sa životom. Ali desi se ponekad da mu se omakne. Dva drugara iz školskih dana, vrelo julsko prepodne puno vlage i nalet mladalačke bezbrižnosti staviše ga za sto u Tri lista duvana. Krenuše bez ustezanja po starim uspomenama i belome vinu. Dok se astal punio raznim đakonijama, oni su se smejali samo njima jasnim šalama, nadglasavali med' sobom poput školaraca opijenih mladošću, polemisali oko sitnica, žustro, puni vatre, onako kao što to rade studenti željni besmislenih nadmetanja. Iz njega je izbijala radost onih koje život još nije naterao na brigu. Vino je bilo pitko, ali i otrovno. On oseti da ga savladava. Znao je s alkoholom, koliko ga uzimati i kad stati. Situacija nije nalagala potpunu predaju.
Šlaga da ima posla. Svi su znali da je bogat i ozbiljan, zato nikome ne bi sumnjivo kada ustade od stola i diskretno, da niko ne primeti, plati ceh i doda na to i više nego dovoljno za napojnicu i ono što će njegovi drugari popiti do fajronta.
Ispratiše ga zagrljajima i obećanjem da će se ponovo videti.
Uglavnom, dan bi bio divan da na ulazu u preduzeće nije ugledao Bosu. U svakoj drugoj prilici pokušao bi da je izbegne, jer mu je s njom razgovor uvek bio mučan i neprijatan. Zamaralo ga je apotekarsko vaganje i reči i osmeha.
Međutim, Aleksa je, poput mnogih, u sebi nosio potrebu da žuri ka nevolji i, umesto da prođe neprimećen, on joj se, tobože srdačno, javi.
„Ah, koliko ste vi vredni!“, on oseti svoj trapav pokušaj duhovitosti. Ali, gle čuda, taj pokušaj se Bosi svide. Ona nije volela Aleksu. Smatrala je da je nadmeni hvalisavac, punih džepova, ali prazne glave. No, ovakav pripit, postade joj simpatičan i ljubak.
„Izgleda da čovek mora malo da popije pa da pokaže svoju bolju stranu.“
Ona odgovori začuđujuće ležerno, čak i prijatno. Prvi put je osmeh na njenom licu pripadao njoj a ne nekom drugom. Nakon nekoliko vragolastih reči, ona prihvati poziv na piće u njegovu kancelariju, u kojoj je, iznad karte rudnika istočne Srbije, dominirala slika kralja Petra.
„Pravi škotski“, reče Aleksa i nasu u čašu i pre nego što je Bosa pristala na gutljaj.
Viski ne može da uradi sve, daleko od toga, ali zna da pripomogne nameri. Po navici, započeše priču o poslu. Aleksa je govorio o neophodnosti modernizacije pogona, a Bosa o racionalnijem rasporedu kadrova. Priča je išla uzbrdo, planovi su rasli, milioni su se množili, a čaše dopunjavale na kraju svake tačke dnevnog reda. Oboma je bilo prilično prijatno.
Zatim skrenuše i na priču o porodici.
Deca rastu u obe kuće, bogu hvala. Danica je slatko dete da slađeg nema, a i Bosa ima zlatnog muža, koji čini sve da joj pomogne u ovim silnim poslovima koji su je zadesili, bogu hvala. Bogu hvala, divna je i kuća u Savamali koju podigoše. I jedna i druga, bogu hvala. Eh, kad bi svako imao tako. Bogu hvala. Trebalo bi da se radi koliko god se može, jer ko zna dokle će ovakvi poslovi biti uspešni. Bogu hvala. Nikada se ne zna u koju će stranu krenuti svetski poslovi.
Njegovi su iz Crne Gore, a ona iz Hercegovine, i jedni i drugi oštroumni i snalažljivi, upućeni jedni na druge, ali nikad spojeni u jedno. Hrabri i drski, svikli na neimaštinu iz koje dolaze. Britki i na maču i na peru.
Pero ih zavadi. Ko je bolji pesnik? Hercegovac ili Crnogorac? Aleksa odmah isuče Njegoša. Stade recitovati najmudrije glave Gorskoga vijenca i Luče, Bosa ga je gledala malo pripita s određenim nipodaštavanjem karakterističnim za Hercegovce, kao da Njegoš nije isto toliko njen koliko i Aleksin, kao da je sa Zanzibara, a ne manje od sat hoda od njene kuće. Tu ona izvadi adute hercegovačkih pera.
„Lirika, osećajnost, mekoća stiha. Jeste, Petar Petrović je mudar, tu nema sumnje, ali krt u reči, rogobatan.“
„Ti, Boso, nazva Njegoša punim imenom. Znam ja vas Hercegovce. Kad govorite puna imena, kao da ste pred nekim sudom, vi se, u stvari, podsmevate.“
Bosa ustade sa stolice kao da namerava da kaže nešto važno. Kako ustade, tako joj se suknja zategnu, pa dade grudima da se malo probiju kroz korset i pokažu svoj obim više no što je dozvoljavala pristojnost. Aleksu to dobro protrese. On se seti večeri koje provedoše zajedno u vili na Senjaku, pa mu krvotokom proteče požuda. Kako je ona rasla, tako se i Bosa menjala u njegovim očima, postajala lepša i privlačnija.
Sada je Bosa stajala pred njim kao neka antička statua, skladna i izazovna. Ona oseti njegov pogled. Iako su oko njega kolale priče kao o čoveku kome nije strana tuđa suknja, nije mogla da veruje da bi gospodin Krsmanović bio spreman na tako jedan rizičan korak da joj priđe i pokuša da od nje dobije nešto više od prijatnog razgovora. Iako je, htela – ne htela, ona činila sve da do takvog koraka i dođe.
Ona krenu sa poemom Kamen. Uz te stihove majka ju je uspavljivala, sa tom rimom je živela, rasla.
„Zar je Vasić vaš?“, prekide je Aleksa, znajući taj podatak, ali sa željom da je malo raspali, onako kako se žaračem raspaljuje vatra u ognjištu.
„Jakako! Gačanin! Nije iz Nikšića!“, zagrakta Bosa.
Bio je u pravu. Kad joj lice dobije ljutinu, ona postaje izazovnija. Tad stvari počeše da se odvijaju sve brže i brže, u ritmu koji beše van domašaja zdravog razuma. Na Bosinom licu pojavi se zanos kakav i zaslužuje veliki pesnik.
Iz kamena sikti bijes


iz duše oluja


oko mene sve kulja


ja znam da sam sam


al sam i ljuta guja…


Ona mu okrenu leđa. Pogled joj je leteo po stropu salonskog stana prateći stihove uz koje je odrasla. Oseti se uzvišenom, bestežinskom, kao sanjar, lutalica. Kako poezija može da uzvisi!
Aleksu istinski pogodiše stihovi velikog pesnika, ali ga još više dotače njen zanos, njena izvedba. Ona je izgledala kao leptir neopisivih boja, što se upravo pred njim izlegao iz neugledne larve. Iz jedne hladne i odbojne osobe izleteo je vatromet strasti. Nema tog muškarca koji može da odoli ovakvim udarima ženske erupcije osećajnosti, pa makar bio mnogo hladniji prema lepšem polu od Alekse Krsmanovića.
Ali ona se iznenadi sama sobom. Kao da se ova pesma krila u njoj sve ove decenije i samo čekala trenutak da iz nje izleti, kao što ptica izleti iz kaveza kad ga neko nesmotreno otvori. Ona ju je slušala danima, godinama, od starijih i mudrijih, ali se nikada, nikada nije usuđivala da je sama recituje, osećajući da je nije vredna. Ali kad začu svoj glas kao da je tuđi, kad joj srcem stadoše upravljati rime slavnoga pesnika, nju obli neopisivo uzbuđenje koje joj uzdrhta telo i natera suze na oči.
I ne dam da drhtiš pred sudbinom kletom


Niti se sa strahom ti kititi smeš


Tvoj je istok da prkos svoj sučeš


Kao mač pred boj u kom sigurno mreš


Na tom mestu Krsmanović ne izdrža. Ustade, priđe joj s leđa i nežno, da ne remeti tananu ravnotežu između Bosinog nadahnuća i dana što se približavaše kraju, zagrli je oko struka, koji postajaše sve uži i uži kako stihovi iz nje izlažahu.
U njima se potpališe vatre požude. Srce poče da pleše poznati ples strasti. Razum beše isključen, kao što je i red u trenucima zanosa. Ona oseti vrelinu po bedrima. Podiže glas kad uđe u naredni stih, kao kad vest kompozitor pred kraj svoje simfonije violinama pridoda i fanfare.
Nek iz tebe izbije žar ptica


Klanjaju ti se oni što nebom plove


Nek se bude vulkani strasti


Nek začari ono što ljubav se zove


Poslednje reči izgovoriše zajedno. Njegov glas beše siguran i zvonak, ali ga Bosa ne ču od vlastitog zanosa. Ona se svom težinom nasloni na čoveka iza nje. To je bio onaj tajni signal koji žena daje muškarcu kada je spremna da s njim ide ravno do dna.
Srce je probijalo svetloplavu lanenu košulju, a tri kapi znoja na njenome vratu učiniše je još privlačnijom. Ona se, onako s leđa, obmota oko njegovog vrata, pa ga strasno povuče za kosu, tako da ovaj skoro uskliknu od bola, a zatim se munjevito okrenu licem u lice i sprži ga pogledom u kome nije bilo ničeg drugog do plamteće želje. Takav pogled se ne zaboravlja. On ne mogaše da odvoji oči od njenih. Oseti se nemoćnim poput deteta. Tih pola minuta ona ga je držala omađijanog i slepog. Zbog njenog pogleda pristao bi na sve.
Oseti pun miris ženskog bića. To ga dodatno okuraži. Stisnu je uz sebe, snažno i odlučno, kao da htede reći da su se oboje našli na putu bez povratka. Ona se nasmeja kao neko kome godi ovaj lumperaj, zabi glavu u njegovo rame, a zatim je izvi u visinu njegovih prsa. On se sagnu. Pomamno, goreći u plamenu, kao zver pred lovinom, i svojim vrelim usnama poče da traži njene.
Ali, avaj! Njene usne ne behu tamo gde ih je očekivao!?
Šta je Bosu otrglo iz njegovog zagrljaja, on to nikada neće saznati. Ni njoj nije bilo jasno zbog čega je odlučila da se mane te igre. Teško da je u pitanju bila njena lojalnost mužu, jer, kad se ovako plane, o obzirima se ne misli. Nije bila ni sramežljiva. Naročito ne posle nekoliko čaša viskija. A da nije lepo biti u rukama tuđega čoveka, za to nije marila. Pljuje ona na sve norme. Nije joj čak ni uzbuđenje stalo. Naprotiv, gorela je i onoga trenutka kada se okrenula ka izlaznim vratima i s osmehom na licu ostavila zbunjenog Aleksu da kroz prozor prati njen dečji hod. To što postoje žene, a i muškarci, kojima je veći užitak prekid ljubavne igre nego ono što im ona donosi, nije bio i njen razlog odlaska. Ona nije bila takva. Naprotiv, bilo je dana, nakon ovoga vrelog, da se sama pokajala što se nije do kraja prepustila čarolijama koju čulna ljubav u sebi krije. Nije htela da povredi Aleksu, jer ga nije volela. Vređa se onaj koga voliš. Uglavnom, tako je odlučila i više nije bilo povratka.
Koliko god da je tog popodneva goreo od strasti, Aleksa taj slučaj lako izbi iz glave. Kao da se nikada nije dogodio. Ništa mu nije predstavljalo iskušenje, ni sećanje na taj dan, ni susreti sa Bosom. Jednom su čak ostali sami u onoj istoj kancelariji koja je bila svedok njihove avanture, ali niko, ni jednim jedinim znakom, nije pokazivao da se među njima dvoma nešto dogodilo.
Ni Bosi ova čudna avantura ne ostade blizu srca. Ona je kao mala naučila da zaboravlja. Kada bi njena duša pamtila sve ono šta je doživela, sva bi se raspala u paramparčad. Ovako, ona je bila kanta za nemila sećanja.
Samo ponekad, pri nekom nenajavljenom nadahnuću, ona je znala da oseti Aleksine prste kako joj dobuju po struku, i tada joj nije bilo svejedno.
Jednom je, ljubeći se sa mužem, videla Aleksu kako uskače u njeno telo, onako vreo i znojav kakav je bio u kancelariji tog popodneva, pa je na vrhuncu erupcije strasti počela u sebi da recituje Vasića i njegov Kamen. Života se nije osvrnuo na tu anomaliju. Završio je trijumfalno tu retku igru među njima, ostavši siguran da je on zaslužan za ekstazu u kojoj je gorela njegova žena.
Tako bi se među njima stvar i završila da čovek nije naopak i nepredvidljiv.
Negde pred Svetoga Nikolu te iste godine Aleksa utonu u popodnevni san sa novinama palim preko lica. Kroz mrenu koju spavanje isplete oko uha, on ču kćerkin glas. Danica se spremala za školu. Sutra joj je najteži dan. Sreda. Trebalo je da nauči jednu pesmu napamet. Učiteljica joj je dala Vasića i njegovu poemu Kamen.
I ne dam da drhtiš pred sudbinom kletom


Niti se sa strahom ti kititi smeš


Tvoj je istok da prkos svoj sučeš


Kao mač pred boj u kom sigurno mreš


Kako je Danica deklamovala stihove, onako dečje i školski, tako se Aleksino srce natopi nekim teško objašnjivim besom koji zna da napadne naglo probuđene.
„Ona je mene napravila budalom!“, prošaputa, a gnev se pojača. Pretvori se u otrov koji napade Aleksino srce. Kako je Danica prolazila kroz poemu, tako se pred njegovim očima stadoše redati slike od onoga lepljivog dana. Sve, jedna po jedna. Bosa, njen stas, pogled, usne, osmeh, okret, otvaranje vrata, prozor, hod, sve. Kompletna tragedija. A otrov stade kolati njegovom krvlju.
„Ona, seljanka, došla iz Bosne meni ovde… Ona mene da odbije! Trebalo je da je silujem!“
Okrenu se na drugu stranu. Pokuša da nastavi san, ali zvonak glas njegove kćeri samo pojača pomisao na Bosu i njen greh. „Da! Greh! Ona me je i navela na to! Pa posle pobegla!
Trebalo je da je izbacim iz posla! Napolje! Dosta je uzela! I previše! Koliko ona uzima? Za šta? Samo zato što je rođena u Bosni? Pa ima li to igde? Ima da joj smanjim sve! Sad je svakako sve gotovo! Mrtva je! Kunem se, mrtva je!“
On ustade, obuče se i kao furija strča niz ulicu. Morao je što pre da nađe Rišara.

ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE

u kojem vidimo jednu stranu osvete


Razgovor sa Rišarom bio je kratak, ali impulsivan. Sve silne podatke o Bosi i njenim prevarama koje mu je advokat izneo na sto, Aleksa je, manje-više, znao. Njemu beše smešno kako su on i Francuz, u razgovoru, zamenili osobine svojih plemena, pa je Rišar, poput Srbina, goreći u strasti i pun žuči, objašnjavao na koje bi sve načine trebalo nauditi Bosi i kazniti je za svaku prevaru koju im je pričinila, dok ga je Srbin slušao francuski mirno i staloženo, ne pokazujući osećanja, pletući u mislima plan, kako i na koji način da se Rišarove ideje pretope u stvarnost.
Nije trebalo mnogo mudrosti da se shvati da iza Bosinog vrtoglavog uspeha stoje naklonost i zaštita moćnoga kuma Šilje, koji je, iz nepoznatih razloga, stajao iza svake njene akcije, neutrališući udare na nju poput živoga štita. Ukloniti Šilju značilo je ostaviti Bosu nebranjenu u svakom smislu te reči. I pravno, i društveno, i politički.
A Šilje su se svi bojali. Glasno se govorkalo da je, zajedno sa „pokvarenim Čupom i nekoliko bolesnih oficira“, osnovao tajnu organizaciju koja drži pod kontrolom „pola sudstva, tri četvrtine parlamenta i celu vojsku“, a ostalima koje ne kontrolišu „napune se gaće kada im neko spomene ime“.
Aleksi se gaće ne pune lako. Znao je da, ako Šilju udalji od Bose, njen pad biće neizbežan, a jedino što je Šilji preče od kume bio je rat.
A ni rat nije bio daleko. U staroj Srbiji se već dobrano kuvalo i „samo je budala mogla da se nada da neće biti prolivena krv“.
Aleksi je upravo sukob sa Turcima išao naruku. On dade nalog svojim poslušnicima u Skupštini da lobiraju za intenziviranje gerilske borbe protiv Osmanlija, znajući da će u tom slučaju Šilja i svi oni koji su bili garanti Bosine nedodirljivosti biti zaokupljeni ratom sa Turcima.
„Ne može, gospodo, više da se čeka“, govorio je za skupštinskom govornicom gospodin Janićije Gavrilović, radikal, jedan sa Krsmanovićevog platnog spiska. „Naš narod tamo stenje pod zulumom, a mi ovde debatujemo. Vojska, gospodo! Vojska te stvari rešava!“
Šiljina grupa sa radošću dočeka insistiranje poslanika da se protiv Turaka raspiruje vatra. Ne prođe mnogo vremena, tek krenuše sukobi za staru Srbiju. Mobilizacija Šiljine vojske beše stopostotna. Niko od njih ne ostade u Beogradu. Teren je bio čist. Akcija je mogla da počne.
Jednoga bledog jutra, na vratima Bosinog preduzeća pojaviše se dva poreska činovnika. Jedan je nosio belo odelo, izgledao je kao da ide na svadbu, a ne u inspekciju, a drugi je bio Vrpčević. Činio se mnogo starijim nego što bi to godine mogle da kažu, popucalih kapilara i tamnih podočnjaka, karakterističnih za one koji druguju sa vinom. Držao je u ruci zlokobnu gomilu papira, nespretno vezanu crvenim kanapčetom. Kada ga je Bosa videla, znala je da je vrag odneo šalu. Bilo joj je jasno da taj čovek ne kuca na vrata bez opake namere.
Njega se setio Aleksa. U stvari, setio se kako ga je Bosa preveslala i ponizila, i kako ga je napravila budalom, i kako se time hvalila po celome gradu. Isto tako je znao da je takvom čoveku, punom taštine i gordosti, osveta slađa od meda. Preko svojih ljudi u Ministarstvu finansija izdejstvovao je da upravo Vrpčević nadgleda inspekcije poreskih organa, za koje se znalo da su sklone mitu i svakojakim malverzacijama. Obezglavljen od sreće, Vrpčević sa strašću deteta preuze svoj novi posao. Bosin slučaj shvati kao lični zadatak.
Na raspolaganju mu je bio mali Milanče. On mu otkri sve papire, sve tajne, sva zamešateljstva, sav šverc, sva pranja novca, učene, pritiske, podmićivanja i korupcije. Bosa, koja je imala bezgranično poverenje u ovoga mladića, samo je jednu stvar smetnula s uma. Milanče ne ume da laže.
Taj period beše najmučniji u Milančetovom životu. Reči koje je za sebe imao nisu bile nimalo laskave. „Izdajica! Potkazivač! Bednik! Eto, to si ti!“, ali iz tog kruga više nije mogao da izađe. Pomirio se sa živim blatom u koje je upao, isto kao što se Bosa, nakon neuspešnog pokušaja podmićivanja, uzaludnog traženja pomoći od svojih zaštitnika, koji behu zaokupljeni ratom za Srpstvo, i kucanja na zatvorena vrata, pomirila sa kaznom, nadajući se da ona neće biti preoštra. Omča se stezala.
Ručak kod Krsmanovića toga dana nije bio uobičajen. Vladica je doneo ribu sa Dunava, a i dan je bio lep, prozračan, kakav samo na Senjaku ume da bude. Aleksi nije manjkalo apetita, a Vasvija je, na nagovor doktora, pokušavala da spusti svoju kilažu. Danica je sedela za stolom kao prava mala dama, kao da joj dvor odvajkada pristaje.
„Da li je princeza za još malo ribice?“, upita je Aleksa preko stola, zaljubljeno gledajući u njene kestenjaste uči, u kojima je, činilo se, ceo svet mogao da se okupa. Ona odrično odmahnu glavom, kao da naređuje, pa izvi glavicu imitirajući majku, koja iza leđa svoga muža u dubini bašte ugleda iznenadnog gosta. Bese to Rišar. Njegova pojava unese nemir u spokoj koji samo ručak po ovako lepom vremenu može Krsmanoviće da drži na okupu.
Aleksa se okrenu za pogledom svoje supruge, te jednim pokretom ruke dade gostu znak da pričeka da se završi obed. Vasvija je imala dovoljno takta da ne pokaže odmah svoje nezadovoljstvo dolaskom Francuza, a Aleksa dovoljno mudrosti da tome dolasku ne prida značaja, tako da su se oboje svojski potrudili da se ručak nastavi u miru i zadovoljstvu. No to beše pritvorno. Oboje su znali da će na kraju doći do prepirke. Vasvija prva popusti.
„Ne treba to da radiš, Aleksa“, reče između zalogaja, nekako ovlaš.
„Došao je Rišar…“, pokuša Aleksa da izbegne diskusiju, konstatujući očiglednu činjenicu.
„Znam i zašto je došao…“, ponovi ona, sigurna u sebe.
Oboje su jeli. Aleksa od nervoze, a Vasvija da pred detetom sakrije uznemirenost.
„Ne treba to da radiš“, ponovi ona.
„Šta?“, upita Aleksa nevešto.
„Da se svetiš Bosi.“
Aleksa podignu obrve kao da je tobože iznenađen.
„Kako misliš: da se svetim?“
„Pa to štO joj spremaš. Nije to zaslužila!“
„Draga, rekli smo da ćeš se držati daleko od poslova. Imamo dete, ono nam je najvažnije.“
„Ne treba to da radiš“, ponovi Vasvija, tako da Aleksa ne zadrža iznenađenje u sebi.
„Draga, ja se nikome ne svetim. Ja samo tražim svoje… Naše!“
„Ne, dragi. Ti se svetiš. Da si tražio naše, tražio bi još onomad kada ti je Rišar govorio. Da si mene slušao, ne bi je ni zvao za partnera! Tada ti je bilo svejedno.“
Aleksa ućuta. Nastavi da jede kao dete otkriveno u laži.
„I…?“, upita Vasvija.
„Šta i?“, napravi se Aleksa ludim.
„Hoćeš li je pustiti na miru?“
Aleksa ne odgovori.
„Lepo te pitam. Hoćeš li pustiti ženu na miru?“ Aleksa ne izdrža.
„A otkuda taj preokret? Otkuda to da je ti štitiš? Ti si je nazivala najpogrdnijim imenima, nisi htela ženu na ulici da pozdraviš! Otkuda da je sad braniš?“
„Ne branim je. Samo kažem da ne treba to da radiš.“
„A zašto, moliću?“, upita Aleksa skoro ironično.
„Zato što će nam to svima doneti nevolju.“
Aleksa se zbuni. Vasvija je poslednju rečenicu izgovorila proročki mirno, a on je u njoj video sve samo ne sklonost sujeverju i vradžbinama. Beše to neka nova Vasvija.
„A zašto bi to donelo nevolju?“, upita zblanuto. Prvi put nije znao šta od svoje žene da očekuje.
„Ne znam. Ali je vidim.“
„Šta vidiš?“
„Nevolju“, ponovi Vasvija, ovog puta još sigurnije. „Osveta je batina koja ima dva kraja, Aleksa.“
Aleksa se potrudi da dete ne primeti njegovu uznemirenost, pa okrenuvši se koji put oko sebe, kao da proverava da li ih neko posmatra, upita tiho:
„Draga, šta ti je?“
„Nije mi ništa.“ Vasvija beše mirna. Pogled joj je pratio Daničine zalogaje.
„Čudna si… otkako si rodila, promenila si se.“
„To je normalno.“
„Jeste normalno, ali ne ovoliko.“
„Koliko?“
„Pa ovoliko koliko si se ti promenila.“
Vasvija se nagnu ka njemu. Lice joj dobi njemu neku nepoznatu odlučnost. Oči joj se otvoriše, a čelo podiže.
„Njen sin, jedan od blizanaca… onaj malo čudniji, znaš na koga mislim…“ Aleksa potvrdno klimnu glavom. „E, on, on me dotakao… On nam je doneo Danicu.“
Aleksa se zavali u stolicu zaprepašćen. Mogao je od svoje žene da čuje sve samo ne bajke. Vasvija je u njegovim očima bila oličenje razuma, obema nogama na zemlji.
„Draga, kako to misliš?“
„Tačno tako kako sam ti rekla. On me je dotakao! Tu!“, pokaza na stomak. „On nam je podario dete!“
Aleksa se okrenu par puta oko sebe kao da želi da proveri da li sanja. Bile su mu poznate priče koje se šire o malome Vladi, ali je njegova žena bila poslednja osoba koja bi u te priče mogla da poveruje.
„Draga, da tebi nije…“
„Zato mi, Aleksa, veruj“, prekide ga odlučno Vasvija. „Pusti Bosu na miru. Osveta će doneti svima nevolju.“
Nastavi da jede kao da se ništa nije dogodilo.
Cele noći Aleksa je mislio o onome što mu je žena ispričala. Tražio je racionalno objašnjenje, ali nije uspeo da ga nađe. Ipak, pred samo jutro, sedeći sam u svojoj sobi, donese odluku. Nastavlja progon protiv Bose.
„Ako se sad zaustavim, pristajem da deca koja lece biljke i daju život dodirom počinju da rukovode mojim životom. A to ne smem da dozvolim.“
I nije dozvolio! Priprema je bila dovoljno dobra da je ceo proces koji pade u ruke sudiji Mihajlu Bandiću, ljubitelju rozea i teleće kolenice, postade toliko predvidljiv da dokona varoš beogradska izgubi interesovanje već nakon drugog dana suđenja. Znalo se da će Bosa nagrabusiti, pitanje je bilo samo koliko. Tu malu nadu da će kazna biti manja od najteže ulivala je mogućnost da Aleksa u unakrsnom ispitivanju pokaže svu svoju srdžbu prema Hercegovki, što bi Bandiću dalo razloga da joj malo progleda kroz prste.
Ali Aleksa ne nasede na tu zamku. Njegovo svedočenje bilo je prepuno tobožnje neverice i čuđenja, skoro tuge, kako je moguće da je žena sa kojom ima tako dobar poslovni, a više nego solidan lični odnos, bila kadra da ga tako „opelješi“. Namerno je upotrebio žargonski izraz, što je često radio, želeći da se izgovorenom rečju približi običnom čoveku. Kršeći prste pred sobom, on u jednom trenutku skoro zaplaka.
„Nije meni teško, časni sude, što mi je deo profita neosnovano otuđen, niti zbog činjenice da mi je tim nezakonitim aktom 'naneta duševna bol', već zbog toga što još uvek nisam u stanju da shvatim da posle ovoga nemilog događaja odnosi između naše dve porodice više ne mogu da budu isti.“
Na kraju svog izlaganja otišao je najdalje: „Klečeći molim vaš svetli sud da ne bude prestrog prema gospođi Janković, da joj za neke stvari milostivo progleda kroz prste, jer nova je među nama, poslovnim ljudima, a njena volja i bistrina uma garantovaće i meni i velečasnom sudu da je kadra da shvati svoju grešku i ne ponovi je više nikada.“
Sud nije uvažio ovu tobožnju molbu. Bosa je, osim vraćanja imovine, plaćanja ekstra poreza, izmirenja dugovanja uz godišnju kamatu koja to dugovanje skoro udvostruči, dobila i dvanaest meseci zatvora.

PEDESETO POGLAVLJE

u kojem se raspala jedna porodica, a i druga je blizu kraja


Bosiljku su sproveli u zatvor na Karaburmi u ranim jutarnjim satima. Učinjeno je to bučno i neukusno. Ceo komšiluk je gledao kako je izvode iz kuće i vuku kroz Solunsku ulicu ruku vezanih lisicama. Čak je i onima koji su je mrzeli i kojima je „mast vadila“ bestidnim pokazivanjem vlastitog bogatstva bilo teško gledati je onako ucveljenu i oronulu, kako vukući nogu za nogom ide u tamnicu praćena trojicom žandarma.
Vasvija beše ozlojeđena. Mužu nije mogla da oprosti. Nije znala da li je ljuta zato što nije poslušao njen savet ili zato što je naneo nekome bol. Plakala je tiho noćima, moleći boga da sled događaja ne uzme onaj tok koji je slutila. Smišljala je kako da se iskupi i za svoje zle misli koje je imala o toj ženi, ali i za Aleksinu ishitrenu odluku da nekog tako stravično kazni.
A Aleksa se branio bežanjem. Izmišljao je poslove, službena putovanja, neodložne sastanke. Čak je na nekoliko sedmica otišao u rat. Bio je svestan greške koju je napravio, ali to nikada ne bi priznao.
Harmonija u kući Krsmanovića beše razbijena u paramparčad, kao da je neko od njih otišao u zatvor, a ne Bosa. Cena osvete bila je previsoka, ali nije bilo puta koji vodi nazad.
A Bosin put vodio je u samo jednom pravcu. Ka sužanjstvu. Pre no što su je odveli na Karaburmu, plenili su stvari iz kuće. Sve što je imalo ikakvu vrednost, ormare, komode, escajg, stolove, stolice, slike, ćilime, nakit, novce, sve osim Dimitrijeve aparature za fotografisanje, koju je pametni dečak sakrio u tajni sobičak u prizemlju.
Sud je odlučio da se imovina nad novopodignutim zgradama zamrzne do konačnog rešenja vlasništva. „Ako te zgrade budu dovoljne da pokriju troškove koje je Bosa napravila, sva pokretna imovina iz Solunske ulice i kupališta biće vraćena.“
Sa Bosinim odlaskom izmače se noseća greda porodice Janković i ova se istopi poput snega u proleće. Prvo se Životi povrati ona njegova stara nesvestica, ali ovog puta ona nije bila kratkotrajna i laka, već uze maha duže vremena. Vezala ga je za krevet držeći ga, kao psa, na kratkom povocu, na korak do smrti. Njegova soba se pretvorila u grobnicu u koju nije ulazila svetlost. Dušom mu je carevao očaj razapet preko srca kao paukova mreža. Goreo je u vatri prepunoj strašnih vizija i noćnih mora. Tek ponekad, posle kakve medicine koju mu je spremao doktor Mačkić, vizije su pokazivale toplije boje, ali se u njima više nije pojavljivala Željana, već Bosa. Izgleda da je morala da ode u zatvor da bi on shvatio koliko je voli i koliko mu je potrebna. U onim danima kada je znao za sebe, ležao je i izgovarao njeno ime u molitvama koje je sam sklapao i od kojih je živeo.
A mali Branko, nesputan i nekontrolisan, gonjen radoznalošću i maštom, odmetnu se od kuće, te se, onako sitan ali odvažan, priključi ulici, na kojoj je obitavao dan i noć, lutajući s ostalom decom, beskućnicima i propalicama. Ličili su na čopor pasa lutalica. Hranio se po restoranima i krčmama kada bi ga neko od gostiju počastio ili kada bi mu dali ono što je trebalo da se baci. Neki Šiljin prijatelj, Brko, našao ga je na Zelenom vencu kako brani drugara od napada druge dece. To mu se kod deteta svidi „osećaj za pravdu“, pa ga uvede u Zlatnu morunu, na samom ulazu na pijacu, gde ga nahrani i predstavi bosanskim studentima, koji su u toj krčmi krali bogu dane i kovali zavere. S njima se sprijateljio, uveseljavajući ih za čaj i parče hleba. Postao je deo tog društva iza čije se veselosti krilo pravo lice pobune.
Najstariji brat Dimitrije se potpuno povukao u svet fotografija. Za njega, izvan filma, stvarnost nije postojala. Iz kuće je izlazio rano ujutro sa kamerom u ruci, dolazio kasno, kad padne mrak, zavlačio se u laboratoriju i razvijao slike i filmove. Ne jedući danima, pretvorio se u kost i kožu, nalik skeletu. Hranio se snovima.
Majka mu je nedostajala toliko da se noću znao uvući u njenu sobu, leći u njen krevet i grejati se sećanjem na nju. Ni on, kao ni otac mu, nije bio svestan koliko je voli sve dok je nisu odveli u zatvor.
Jednom je, kriomice, otvorio ormarić u kom je držala svoje važne stvari. U njemu je pronašao gomilu pisama koje joj je slao brat iz Amerike. Nikada im nije ništa govorila, ni o njemu ni o njegovim pismima. Zašto ih je krila?
Da li zbog toga što ju je bilo sramota da pokazuje ono što je u prvim pismima ujka Dimitrije pisao o Americi, kako su „ljudi divlji, a Grad anđela, gde se zatekao, surov i bezdušan, a Bileća pitomija od sveta koji se ovde nastanio“, ili ju je bilo strah da prizna da je tamo, u Americi, kako je brat pisao, „jedino dobro što niko ne pita odakle si, već kako radiš, i što svi gledaju svoja posla, a on je takav jedan posao našao, posao koji sigurno ona neće moći razumeti, a vezan je za pokretne slike“, ili se pak Bosa uplašila da joj brat ne omađija sina jer u pismu objašnjava da ne bude staromodna i da se ne duri na momčinu što je zanesen „nekorisnim stvarima“, jer „to čime se ime njegovo zanima, to je tamo veoma znano i prosperitetno, jer ljudi su željni snova, a pokretne slike im te snove donose u stvarnost, pa je siguran da bi mali bio srećan da vidi kako to ljudi ovde rade“, do poslednjih pisama koja slutiše nevolju i u kojima je ujak direktno pozivao Bosiljku da „proda sve to bogatstvo i da s tim parama dođu kod njih, jer rat se ne da izbeći, to svi govore, pošto su ušle i američke pare u tu rabotu, a gde uđu američke pare, tu sreće nema“.
Ipak, najgore je prošao mali Vlada. Njega, još od onoga jutra kada su mu odveli majku, uhvati neka obamrlost koja ga obori s nogu i smesti u postelju. Ublede, presta da jede, da pije. Disao je plitko. Ručice se stanjiše, iz njih izviriše kosti. Oči se ugasiše, beonjače postaše žute. Izgledao je kao da ga je život odavno napustio. Života je, čim se malo pridigao, zvao lekare i vidare. Stajali su iznad dečaka, većali, češkali se po glavi, ali nisu znali koja je nesrećna bolest udarila na dete.
Nemoćan, pred strašnim udarom sudbine, Života odluči da bolesno dete preda monasima u manastir na Tresijama. „Pa, ako je božja volja da ode, nek barem bude blizu njega.“
Vest o Vladinoj bolesti stiže i do Vasvije. Ona u njoj ugleda šansu za iskupljenje. Osim toga, prepade se da malome nešto ne bude, jer je osećala sudbinsku vezu između njega i njene kćeri Danice, koja je polako dobijala obrise lepotice. Obuče se nenametljivo i skromno, te naloži vozaču da je odveze do Solunske ulice.
Kuća u Solunskoj sve je više ličila na smrt. Na njenome krovu skupljale su se vrane. Pred vratima korov je pojeo ciglu. Izgledala je kao da se u nju uselila bolest koja nema nameru da je napusti. Samo su oni anđeli i dva lava na dverima, koje je Bosa kao simbol svoje pobede nad sudbinom i zlim jezicima postavila u danima najvećih uspeha, podsećala na nekadašnje bogatstvo. Ali i te dveri su, sada kad je kuća u stanju urušavanja, izgledale komično i nespretno, kao „na kravi gaće“.
Života se nimalo ne obradova Vasvijinom dolasku. Iz pristojnosti on je pozva unutra, a ona to odbi ne toliko zbog gađenja koje ima svaki čovek kada ispred sebe vidi trulež i raspadanje, već iz želje da domaćina ne stavi u neugodan položaj stida. Ona učini napor da mu u ruke tutne kovertu sa priličnom svotom novca, „za decu, da mu se nađe“, ali on to odbi.
„Možda više nemamo novaca, gospođo Krsmanović, ali još uvek imamo ponos. To nisu mogli da nam oduzmu vaši žandarmi.“
Vasvija pokuša da objasni da nije ona ta koja je zvala žandarme, ali je Života preseče.
„Bolje je za vas da ne nastavljate tu priču. Što je pre zaboravite, pre ćete mirno zaspati.“
Ona zatim upita kako je mali Vlada, da li mu treba neka pomoć, lekar, smeštaj u bolnici.
„Ne brinite se. U sigurnim je rukama. Biće kako odluči onaj koji ga je na ovaj svet i poslao.“
Vasvija, shvativši da Života ne namerava da od nje primi išta osim reči, okrenu se i zažele mu sreću.
„Meni sreća ne treba. Ja verujem u boga i to je sasvim dovoljno, a vama će, gospođo Krsmanović, sa vašim karakterom i vašim novcem, ona biti potrebnija. Zadržite je za sebe.“
Kako Života zatvori vrata, tako ona izađe na kapiju sa kovertom u rukama. Taj koverat joj se učini kao balast kojeg bi trebalo osloboditi se. Vrati se do ulaznih vrata i provuče koverat s novcem kroz prorez u vratima koji je služio za ubacivanje pošte. Sede u automobil i ode.
Sutradan Života nađe koverat. Dade ga Dimitriju neotvorenog.
„Idi pred crkvu i razdeli ovo sirotinji.“

PEDESET PRVO POGLAVLJE

u kojem su se događaji odvijali nepredviđeno brzo


Miću je najviše uzbuđivala Binijeva veština ulaženja u tuđe duše. Činio je to lagano, bez napora, kao da je sa svima njima bio srođen. Kao da je otvoriti nečiju dušu isto tako jednostavno kao i otvoriti nečija vrata. Kao da su svi oni bili deo njega. I Bosa i Života i dečaci. Njih je najviše voleo!

Bini je voleo i Krsmanoviće. I Mića ih je voleo, ali ne toliko kao dečake. Doduše, jedva je čekao da se rodi Danica. Činilo mu se da je ona veoma važna za ovu priču, za njega samog.

Zanimljivo mu je bilo što je Bini za sve nalazio razumevanje. I za one koje je Mića voleo i za one koje nije. Takav je Bini. Lafčina!

Živa je sreća što ga je upoznao. Ušao je i u njegovu dušu. Zarazio je ljubavlju. Mića ga je voleo više nego zvezde, sunce, mesec i svemir zajedno.

Voleo je kad jašu na zvezdi repatici. Bini bije držao za krak, a Mića bi se uvijao oko njega. Zvezda je letela pokušavajući da se otrgne iz dečakovog zagrljaja, a Bini bi vriskao od radosti šireći po svemiru sreću. Miću bi, upravo tada, kada im je sreća bila neizmerna, napadala neka tuga iznutra.

Plavičasti dim od kojeg je bio sazdan dobijao bi tamne boje. Bini to nije primećivao. I to je bilo normalno. Ipak, Mića je samo čovek. Istina, nerođeni, ali čovek.

„To što ti sad osećaš, to je tuga“, reče mu jednom prilikom Bini kada je primetio tamni ton u Mićinom plavetnilu. „Čudno. Rano je za tugu. Tuga tek dolazi.“

Mićin dim dobi još tamniju boju. Uvi se oko Binijevih nogu.

„A je li? Da li ćemo se mi sresti kada ja budem živ?“, upita Mića drugara.

Bini ne odgovori ništa.

„Znaš odgovor, a nećeš da mi kažeš“, uporan je bio Mića. „Ti znaš sve.“

Nasta tišina. Utiša se i svemir. Mića je osetio šta mu je Bini hteo ćutanjem reći. Činilo mu se da se događaji odvijaju velikom brzinom. Slutio je brzi kraj. Tog kraja se najviše plašio.

„Dakle, on je preko tvoje firme prodavao Austrijancima rudu, a od njih uzimao oružje koje je posle prodavao Turcima?“, upita Šilja Bosu, bledu kao kreč, ispucalih usana i bez trunke života u očima. Sedeli su u mokroj ćeliji zatvora na Karaburmi, on se tresao od besa, a ona od hladnoće. On se tek vratio iz rata, spreman da nastavi da ubija, a ona je tek ušla u zatvor, spremna da tu istrune. On je govorio, a ona ćutala. Iza njega širio se vonj znoja i miris duvana, iza nje nije se širio očaj. Iza njega visila je obešena sablja, iza nje nije bilo ni sene.
„Znam, Boso, sve znam. Nailazili smo na čaure s imenom firme. Rekao sam ti da je taj čovek izdajnik! Nitkov!“
Ona je gledala u jednu tačku, izmučeno i beznadežno. Izgledala je kao da jedva čeka kraj.
„A taj Slovenac? Taj Ribič? E, moja Boso, s kim si se ti u kolo uhvatila! Taj ti je Ribič izbacio francusku banku iz igre.
Lažirao je pad cene metala da bi Francuzi brže-bolje prodali svoje akcije Krsmanoviću. Za to si mu ti bila potrebna. Na kraju su Krsmanović i Ribič podelili plen, a tebe nagradili većim procentom. Sve mi je ta ptica propevala. Taj tvoj Ribič!“
Ona na pominjanje Ribičevog imena okrenu glavu u stranu. Stidela se.
„A nisu ti rekli ništa o duplom oporezivanju, da te imaju u šaci ako se pobuniš, zatražiš više. Na sve su mislili! Pustili su te da uzimaš, grabiš. Umesto da taj deo vratiš njima, uzimala si sebi. Velike pare! Pa si onda sav taj novac prebacivala iz Zemuna u Beograd. Što bankama regularno, što čamcem kriomice. Time si, osim Krsmanovića, oštetila i državu. I to su znali, ali su se pravili ludi. Čekali su tvoj pogrešan korak. Naivna si, Boso, naivna. A lepo sam ti govorio.“
Bosiljka je i dalje ćutala. Reči od sramote nije imala.
„Sve mi je to jasno, ali kazuj, kumo, šta si to uradila, pa si ga tako naljutila? Nisi ti poslovno napravila nikakav prekršaj. Ali nije ni on zabadava na tebe tako nasrnuo. Kazuj!“
Bosa podiže glavu. Zbaci sa sebe stid i sramotu kao sneg s kaputa. Pogled joj dobi ponos.
„Hteo je da me ima… Hteo je da me ima, ali mu ja nisam dala.“
Šilja ustade. Tresnu stolicom o zid. Odvali se noga, a na podu ostaše komadi loše kuvanog drveta. On izjuri iz ćelije. Iza njega stražar zatvori teška metalna vrata.
Pola sata kasnije sedeo je kod Živote u Solunskoj. Života beše skrhan i bez nade. Čekao je monaha Lavrentija da mu bolesno dete odvede u manastir.
„Kunem ti se, kume, pobiću ih! Sve!“, procedi Šilja kroz zube. Vatra koja je obasjavala njegovo lice igrala se senom njegovih uvijenih brkova.
„Nećeš“, odgovori Života tiho, kao da šapuće molitvu.
„Ubiću ih! Jedno po jedno. Prvo ono malo govno, zatim rospiju, pa Francuza, i na kraju izdajnika. Aleksu.“
„I šta? Ubiješ ih? Da li će to vratiti Bosu iz zatvora? Da li će mi sin ozdraviti?“
Zavlada tišina. Šilja je pušio, a Života gledao ispred sebe. Pogled mu je bio sve kraći. Napolju se čulo rzanje konja.
Na kraju Šilja podiže pogled, kao da se nečega dosetio.
„Vidi, Života. Da ne dangubimo. Ubiću samo malog, kao opomenu.“
Života uputi pogled pun ogorčenja. Uhvati ga za ruku.
„Ne brini se, kume“, zagrli ga Šilja, pokušavajući da ga smiri. „Izgledaće kao nesrećan slučaj. Onaj koji treba da zna, razumeće.“
Ustade i ode. Iza njega vetar zalupi vrata.
U kuću uđe Dimitrije.
„Oče, neki starac te čeka napolju.“
Taj starac beše Lavrentije, monah manastira Tresije. Ne htede da uđe u kuću. Pognut od starosti, prekriven monaškom mantijom, gledao je u zemlju. Života uvi maloga Vladu u ćebe. Dečaka je tresla groznica. Strčao je na kapiju.
Dimitrije ostade u sobi sa suzama u očima. Kroz prozor je gledao oca kako predaje Vladu monahu. Srce mu se delilo nadvoje. Ostao je bez majke, sad bez jednog brata. Video je oca kako ljubi sinu ruke, noge, čelo, kako ga daje u ruke Lavrentiju, kako se krsti zajedno sa svetim starcem, mrmljajući molitvu. Vide i kako se monah teškom mukom uspravi s namerom da ocu šapne nešto na uho, nešto značajno, važno, jer šaputanje potraja dugo.
Kad Lavrentije završi, desi se nešto što nije imao prilike mnogo puta da vidi. Otac prvo ustuknu korak unazad, kao da ga hvata nesvestica, kao da ne veruje rečima staroga monaha, ali mu zatim krotko priskoči, kao mladić, uhvati ga obema rukama za kragnu mantije, te ga protrese ljutito i besno. Čuo je očev glas. „Lažeš!“
Lavrentije mu, bez promene na licu, kao da je očekivao ovakvu reakciju, potvrdi klimanjem glavom da je ono što mu je rekao istina. Života ga pusti. Uhvati se za glavu, zatetura unazad, pa se nasloni na kapiju da ne bi pao. Lavrentije mu priđe, poljubi ga i ode. U rukama je nosio njegovog nesrećnog Vladu.
Više ništa nije video. Oči mu se zamagliše suzama.
Života uđe u kuću vidno uznemiren. Izgledao je kao da mu gori kuća. Kopao je po mislima koje su mu se rojile, pokušavajući da se seti svake reči koju je maločas Šilja izgovorio. Tražio je najvažniju.
„Šta li je sve rekao? Šta li je sve rekao? Rekao je da će ih sve pobiti… rekao je jedno po jedno… rekao je da je Aleksa izdajnik i… da!“
Seti se! U ušima mu odzvoni Šiljin glas.
„Ne brini… izgledaće kao nesrećan slučaj!“
Jeste! To je rekao! Pominjao je nesrećan slučaj!
„Dimitrije!“, uskliknu. „Dimitrijeee!“
Mladić proviri iz sobe.
„Koji je danas dan, sine?“
„Petak!“
Života dohvati mantil i stavi šešir na glavu. Istrča na ulicu odlučnim korakom. Kao da pre neki dan nije bio na korak od smrti. Na samoj kapiji sudari se sa malim Brankom. U žurbi ga odgurnu. Dete osta u čudu. Gledao je za ocem dok je ovaj trčao niz ulicu gonjen velikom nevoljom. Nije mu izgledao kao da je pri zdravoj pameti. Tad se i on uznemiri. Otrča na drugu stranu…
Puteljak koji vodi do Crkve Svete Trojice, koju svakoga petka pohodi Milanče, nalik je onima kojima prolazi koza, i opasno se nadvija nad rekom koja, s ove visine, izgleda blago i nestvarno.
Života stiže na vreme. Tiho poput mačke, on zauze busiju iznad puteljka. Ispod njega je zjapila reka. Noć je pokrila grad i jedina svetlost koja je padala na stazicu bila je od stidljivog meseca, koji se nekim čudom probijao kroz oblake što su grad držali danima pod opsadom.
Pretpostavka je bila tačna! Na desetak metara od njega primeti osobu širokih ramena i prilične visine, kako se nevešto krije iza jednoga žbuna što pokrivaše pogled ka crkvici.
„Izgledaće kao nesrećan slučaj!“, odzvanjale su mu Šiljine reči u glavi.
Nema nikakve sumnje da je pad s te visine u reku izvesno tragičan i da bi svakoga navukao na pomisao da se radi o nesrećnom slučaju.
Prilika zamače za žbun. Jasno je da je pripremala zasedu. Strpljivo je čekala žrtvu. Trenutak kasnije, iz pravca grada, korakom koji je pripadao onome ko put jako dobro poznaje, prilazio je Milanče. Prilika prvo izvuče svoju glavu napolje, tek toliko da se uveri da mu žrtva prilazi, a zatim se sakri iza žbuna. Milanče se približavao mrmljajući molitvu.
Molio se za sve grešnike i sebe među njima, molio se za spas duše svih koje je znao, ponizno je spominjao i Bosino ime, tiho izgovarao ime njenog bolesnog deteta, molio je Hrista da oprosti i njemu što je učinio takvu groznu stvar zbog koje ne sme Životi pred oči, zbog koje se stidi samog sebe, zbog koje sanja zmije i pauke, molio se i za Vasviju, koja pati, molio se i za Pdšara i njegovu oholost i pokvarenost, molio se i za Aleksu, koji ne vidi običan svet, već samo sebe, molio se pravdajući ih time što im je satana ušao u srce, a bez tog zla njihovo srce jeste čedno kao i svako drugo ljudsko srce, molio se u ritmu koraka kojima je grabio uzanom stazicom, ponavljajući poneku molitvu više puta, kao da se preispitivao šta bi to sve trebalo večeras Hristu dati do znanja da ne bi nekoga zaboravio.
Tačno u trenutku kad spomenu Životu, ispred sebe začu komešanje, psovku, ljudski urlik i vrisak koji zapara beogradsku noć. Zauze zaklon. Trenutak kasnije, nešto veliko i teško pade u reku uz pljusak vode. Pogleda dole. Reka je već progutala to što j e u nju palo. Jedna velika prilika j e trčala prema crkvici. Nasmrt uplašen, okrenu se nazad i potrča prema gradu. To je bio i poslednji put da je petkom išao u Trojicu.
„Znači, dotakao sam dno“, pomisli Života kada oseti kako se oko njega razli mulj. Sava je bila hladna i neprijateljski raspoložena. Udarac nije bio toliko jak pa ga svest nije napustila. Činilo mu se da je mogao da pruži jači otpor nasilniku, ali sada to već nije imalo nikakvog smisla. Bio je zadovoljan kako je pao u vodu. Učinio je to pravilno, znalački. Spasao je jedan ljudski život, i sad je samo trebalo da se vrati na površinu. Ali mu se iznenada u grudima otvori rupa. Bio je to znak da mu ponestaje vazduha. On zapliva za šaranom koji svojim smeđim repom prolupa kroz vodu ispred njegovih očiju. To ga malo zanese. Njegova nesvestica? Uhvati ga strah. Panika! „Ako me sad uhvati nesvestica… gotov sam! A imam onu decu… bez majke… o, bože, ne daj da umrem!“ Mulj mu se poče hvatati za nozdrve. Rukama je gurao šaš. „Ja ne isplivavam! Ja tonem!“, i nešto ga udari u glavu.
Učini mu se da je u nekom vozu, da pored njega sedi dečak, sladak, radoznalih očiju, da je okolo voza sve belo i da vlada tišina. Pomisli da je sve to neka uobrazilja, deo zavereprotiv njega, možda neka nova Šiljina ujdurma. Dečak reče nešto nerazumljivo, kroz nos. Jedino što je razaznao beše dečakovo ime. Bini. Učini mu se da dečak laže. „Ustvari, ne laže, on izmišlja“, ispravi se. Reč laž beše teška za dečaka radoznalih očiju.

„Zašto ne kažeš svoje pravo ime? Zašto izmišljaš?“

Dečak se šeretski nasmeja. Na njegov smeh voz se zadrma. U stvari, zadrmao se on, a ne voz. Sve se okrenu naopako. Ono što bi gore, sada pade dole. Čak i dečaku bi neprijatno. Voz se tresao, tresao, tresao. Okretao se oko sebe.

„Da čovek poludi!“, pomisli Života. Opet oseti tup udar u glavu.

Neka jaka, nepoznata struja povuče ga ka površini vode. Svež vazduh mu kao plamen oprlji pluća. On otvori oči.
„Kume, šta ti je ovo trebalo?“, vikao je Šilja, izvlačeći polumrtvo Životino telo na čamac. Nečije ruke pritiskale su mu pluća. Iz usta su mu šikljali voda i mulj. On prepozna te ruke. To su one iste ruke koje su ga bacile u reku. Čovek je bio ogroman. Brkat. Imao je lice vernoga psa. Kako iz Živote izlete žuta tečnost, tako brka stade sa pritiskanjem. Kupao se u znoju. Iza njega je sedeo mali Branko.
„Isprepada me, kume! Da ne bi deteta, ne bismo te našli! On mi reče da si pošašavio!“
Života je gledao u sina kao u neko proviđenje. Branko beše ponosan na svoj podvig. Spasao je ocu život. Kao u nekoj igri, kao u snu!
Zagrabiše veslom ka obali. Pred njima su se igrala svetla Savamale. Šilja upali cigaretu.
„Ajde da te pitam, kume, ali iskreno mi odgovori. Zbog čega mi ne dade da ga ubijem?“
„Zbog tebe, kume. Da ne završiš u paklu.“

PEDESET DRUGO POGLAVLJE

u kojem voz polazi sa stanice


I ovde, baš na ovome mestu, Bini završi sa pričom. To je ono čega se Mića najviše plašio! Kad je bilo najzanimljivije, najuzbudljivije, on nestade. Ni traga ni glasa od tog vragolana.

„A ti, Mić o, čekaj! Zamišljaj šta bi moglo kasnije da se dogodi!“

U početku je Mića bio strpljiv. Računao je da će Bini morati da se pojavi, jer i njemu je bilo lepo da priča koliko je Mići bilo lepo da sluša. Mislio je da ga ovaj izaziva, ispituje njegovo strpljenje. Prodoše decenije, vekovi, a Bini se nije pojavljivao. Mića klonu. Strpljenje ga izdade.

„Zašto ga nema? Da li je ljut na mene? Šta mu je to preče od našeg druženja? Možda mu dobri starac Jadra ne dozvoljava da se viđa sa mnom?“

Mića se pomiri sa tim da nikada neće saznati kraj priče. Beše mu krivo.

Šta li se dogodilo sa svim tim ljudima sa kojima se, slušajući Binijevu priču, srodio?

„Šta je bilo sa Bosom? Da li je izašla iz zatvora? Kako li je tamnica delovala na nju, kojoj si mogao da oduzmeš sve osim slobode? Života? Kud li se on deo? Hvata liga nesvestica? Da li je njegov život po drugi put izgubio smisao? Zbog čega li se njemu sudbina toliko sveti da mu oduzme jednu, pa zatim i drugu ženu? Da li je on kriv za to? Ipak, nije cenio Bosu dok mu je bila u kući, već onda kada ju je život oterao u sužanjstvo? I njihova deca? Šta li je s njima? Zašto li oni ispaštaju za roditeljske greške? Vlada? Da li je preživeo ili se upokojio i sada lebdi negde na nebu, smejući se našoj naivnosti, nama koji jedva čekamo da se rodimo? Branko? Od čega li je on satkan kad svaki dan mora da mu bude nova avantura, neizreciva, opasna? Šta li to njega goni da uskače u život naglavačke, baš onako kako je Života skočio u Savu spašavajući čoveka koji mu je život zagorčao? Zašto ga je spasao? I taj Milanče. Šta li sada oseća?Da li ga je stid? Hteo je da učini dobro, a uništio je sve.“

„A Krsmanovići? Da li je Vasvija oprostila mužu za strahotu koju je naneo jednoj porodici, ilijeAleksa sam shvatio greh? Da li se njih dvoje zaista raziđoše onda kada su dobili ono jedino što im je nedostajalo? Dete! Da li je čovek zaista praćen prokletstvom, pa svoju sreću ne ume da nade med' onim najbližim, već ga tera neki vrag da kopa za nju miljama daleko od samoga sebe?“

„I Danica? Da li je odrasla? Da li je lepa? Šta će biti s njom?“

Konačno je sam sebi priznao da mu je to najvažnije pitanje. Sve vezano za Danicu njega se najviše tiče. A činilo mu se kao da je Bini u svojoj priči namerno izbegava. O svakome je govorio više, a o Danici skoro nikako. Prozreo ga je! Namerno je izbegava. Nešto krije. Tu se ponovo uznemiri.

Bini, međutim, ne bi da odgovara na ova pitanja. Mića se pomiri sa tim da je izgubio prijatelja. Čekati nekoga preko dvesta godina zaista nije imalo nikakvog smisla! Pomirio se i sa time da nikada neće biti rođen. Očigledno je da je ovo bila samo jedna od mnogih Binijevih vragolija. Ko zna koliko je duša on ovako zaveo. Odluči da ga zaboravi.

Bio je to kraj. Čekao je samo trenutak da izgubi i ono malo svesti o sebi, pa da utone u veliko sve kojem pripada svaka nerođena duša. Bilo mu je žao što će propustiti život, ali opet, kada malo bolje razmisli o onome što mu je do tada pričao Bini, život i nije pesma… privlačan jeste, ali možda je bolje mimoići ga.
I onda kada je izgubio svaku nadu, pred njim se ponovo pojavi onaj isti mali nestaško koji ga je toliko vesto zamantao svojim pričama. Izgledao je malo starije, ali je i dalje imao oči iza kojih se krio vragolan.

„Gde si do sada?“, upita ga Mića Ijutito. Bini se smejao. Usne su mu se razvile od uha do uha. Od tog smeha tresle su se zvezde.

„Kako si smešan kad si ljut“, reče.

A Mića nije hteo da razgovara s njim. Okrenuo je dušu od njega, pa se plavičasti dim uvijao u suprotnome smeru. Bini mu prvo da vremena da se duri, ali mu onda priđe i sa nesvakidašnjom toplinom ruke dotače Mićinu dušu. Ovaj se ukruti kao omađijan.

„Ne ljuti se, druže. Hajde, dođi da se malo proveselimo.“

„Neću!“Miću je i dalje držalo dečačko durenje, ali je pokazivao znakove onoga koji bi najviše voleo da ga Bini moli.

„Izdao si me! Nisi završio priču! Nisi dolazio! Tebe nije briga za mene! Ti mene ne voliš!“

Binijevim licem ovlada osmeh s takvom ljubavlju da zagreja ceo svemir. Zvezde se počeše razlivatipo širokom svodu, a hladan dah što dolažaše iz centra vasione dobi toplinu koja smiri Mićinu dušu, te se on poput poslušnog kučenceta privi uzBinijev dlan spreman na svaki plan.

„Hajde“, reče mu Bini. „Hajde, idemo… da ti pokažem onaj voz.“

„Voz u kojem ljudi prelaze iz jednog sveta u drugi?“

„Jeste! Taj voz!“

Voz je stajao u stanici. Sve oko njega bilo je belo. Dva decaka uđoše u prvi slobodan vagon. Mića je sve oko sebe gledao kao zanesen nekom magijom. Bini je bio srećan. Odobrovoljio je prijatelja. Ne postoji veća nagrada za njega. Mića poče ulaziti u svaki kupe. Brojao je sedišta, otvarao i zatvarao prozore, vrata. Voz je bio običan, ali zanimljiv. Stajao je mirno u stanici, kao ukroćeni vranac. Mići se svidelo u njemu.

„Lep je ovo voz. I ja ću jednoga dana ući u njega?“

„Hoćeš… kad umreš.“

Sedoše. Mića pokaza nestrpljenje.

„!?“, upita.

„Šta i?“

„Hoćeš li nastaviti priču?“

„Koju priču?“

„Ma daj! Zašto me zavitlavaš? Nastavi! Šta je bilo dalje?“

U tom trenutku voz se naglo tržnu. Njih dvojica izgubiše ravnotežu. Vagon se zaljulja toliko jako da Bini pade na pod. Mića bi se tome nasmejao da voz ne krenu žustro, silovito, povećavajući brzinu, tako da je dim od koga je sazdana njegova duša od inercije izleteo u hodnik. Nazad u kupe ga je vratio vetar koji ulete u hodnik voza kroz naglo otvoren prozor. Zatim ga na drugu stranu baci krivina u koju je voz uleteo brzinom i za Binija suviše divljačkom. On je i dalje ležao na podu udarajući o noge sedišta, a voz je jurio preteći da svakoga trenutka izleti iz šina. Što je najgore, brzina mu je bila sve veća i veća, i bilo je jasno da nije nameravao da uspori. Mića se obmotao oko kvake na prozoru. Hvatala ga je hladnoća. Uhvatio ga je strah od te jurnjave. Nije mu više ništa bilo smešno. Kada ugleda da je i Biniju nestao osmeh s lica, uhvati ga panika.

A Bini je ležao na podu ovladan očajem. Mića nikada nije imao prilike da ga vidi takvog. Činilo mu se da se događa nešto neobično. Da li je to ta nevolja koju je slutio videvši da Bini gubi veselost u svojim pričama? Da li je to ono zbog čega ga je taj vragolan izbegavao? Da li ga je hteo lišiti ovoga ludila?

Sad je gotovo. Oni su u vozu, a voz je tutnjao uz neizdrživu buku. Iz njega je izlazila para. Sirena je svirala na svaki minut. Bila je jeziva. Prizivala je nesreću.

„Šta je ovo?“, uskliknu Mića uplašeno. „Zašto juri? Reci mu da stane!“

„Rat!“ Uskliknu Bini. Na njegovom licu oslika se bol. „Počinje rat!“

Kako to reče, tako u voz koji je jurio punom brzinom počeše da upadaju ljudi. Ljudi bez ruku, bez nogu, bezglave, očiju, ušiju, krvavi, otrovani, masakrirani, samleveni. Upadala su i deca, ili samo njihovi komadi, delovi odeće razdvojeni od deteta. Upadale su i žene, gole, razdrljene, otkinutih dojki, unakažene nekom neobjašnjivom svirepošću. Upadali su vojnici i oni koji to nisu, goli i obučeni, sveštenici, robijaši, doktori, oni u uniformi i oni bez nje, stari i mladi, tek rođeni, i oni koji su se otkinuli od života. Valjali su se po hodniku zbunjeni i pitali se šta ih je to snašlo, gde se nalaze i koja ih to sila goni ovakvom brzinom, dalje, u nepoznato.

A voz nije imao nameru da stane. Jurio je sve brže i brže, mahnito i nekontrolisano, kao da njime upravlja sam đavo, kao da u njemu nema mesta ničemu što ima trunku razuma i ljubavi. Mnogi su povraćali, neki udarali glavom o prozore, ostajali bez prstiju pokušavajući da otvore vrata nekoga kupea u kojem su hteli da se smeste. Voz je mahnitao igrajući se njima, kao što se morska oluja igra usamljenom barkom.

Bini je ležao na podu i vrištao. Bilo ga je strašno gledati. Mići se činilo da se sav bol celoga sveta slio u njega i njegovo srce. Izgledao je razapet patnjama. Ni traga od onoga veselog dečaka. Izgledao je kao čovek pred kraj života. Činilo mu se da mu je sad potrebna njegova pomoć, ali nije znao kako da mu pomogne. Dim njegove duše plivao je nad mrtvim i umornim telima, nadvio se nad užasom koji je ležao pod njim kao nad nekom strašnom provalijom nastanjenom patnjom i strahotom. Treperio je od brzine. Nije znao kako da pomogne onima čija se duša polako odvajala od unakaženih tela, nadajući se da će odvajanjem od trupa doći do spokoja, a ne znajući da pakao ne pravi razliku između mesa, kostiju i duha.

„Šta ga je nateralo da uđe u ovaj voz?!“

Bini se pridigao. Ustao je nošen nekim naročitim zadatkom. Išao je od unakaženog do unakaženog, pokušavajući da im pomogne, preuzimajući njihov bol, vadeći ih iz patnje za koju su, nekim nevidljivim verigama, bili vezani kao barka za mol. Izgledao je kao neko ko vrši misiju koju nikada neće biti u stanju da dovede do kraja, ali nikada neće ni prestati da je vrši.

Mića oseti da je sam, da mu nema pomoći i da mu se valja sam snalaziti u ovome ludilu. Ali prava panika ga uhvati kad shvati da će u ovaj voz, u ovu klanicu, početi da ulaze oni koje je upoznao kroz Binijevu priču, koje je zavoleo, sa čijim se dušama sjedinio, i čije se sudbine vežu za njega.

„Sad će početi da dolaze“, pomisli. Uhvati ga jeza. Bio je u pravu. Prvi koji uđe u voz beše Života. Bio je mokar do gole kože, usta punih mulja.

PEDESET TREĆE POGLAVLJE

koje nam donosi jedan važan razgovor


Rov je bio prekriven balvanima i lišćem. Njegova unutrašnjost beše sazdana od stvrdnute ilovače koja je svojim mirisom ulivala poverenje, pa se čovek osećao sigurno, kao beba u kolevci. Major Mihajlović je sedeo oslonjen na zid. Videle su mu se samo kestenjaste oči, na koje je bio ponosan dok je bio mlad i dok je izgled čoveka imao nekoga smisla. Milanče i Života uđoše unutra. On ih pogledom premeri.
„Vi ste dobrovoljci?“
Oni klimnuše glavom.
„Znate li da ronite i plivate?“
Oni ponovo klimnuše glavom.
„Treba da se zaroni i postavi mina što bliže Ratnom ostrvu. Izgleda jednostavno, a? Pazi! Švaba je na ostrvu! Kruži čamcima. Može da te skoka u trenutku.“
Oni oćutaše na upozorenje. On pogleda van rova preko drvene ograde. Na drugoj strani kao da nije bio rat. Samo mir i tišina.
„Mirno je. Previše je mirno. Ne sluti na dobro“, reče major. Milanče uze cigaretu pa je vrti međ' prstima.
„Kad se kreće?“, nestrpljivo upita.
„Kad se kaže. Vi ostajete ovde. Ja idem u komandu. Vraćam se s naređenjem!“
On otpuza nazad kroz rov ka pozadini. Milanče i Života ostadoše sami. Prvi put posle toliko vremena. Prođe minut-dva bez reči. Milančetu posta neugodno.
„Namerno si se prijavio?“, upita ga.
Života je ćutao.
„Reci! Namerno si se prijavio kao dobrovoljac? Samo da bi me sada mučio!“, ponovi Milanče. Života je ćutao.
„Nisam ja kriv, Života, već Krsmanovići, veruj mi“, reče Milanče.
Života je i dalje ćutao. Ta tišina pekla je Milančeta više od svake reči.
„Morao sam. Pritisli su me.“ Života ni reči.
„Bosa me uvredila! Istinski me uvredila! A mnogo sam vas voleo. Mnogo sam zbog toga patio, veruj mi, Života. Nisam imao spokoja ni trenutka. Stid me, Života, ali to sam ja. Ne umem da budem drugačiji.“
Života ga iznenada zagrli. Milanče oseti neku toplinu oko srca. U početku mu beše milo, ali trenutak kasnije u srce mu se uvuče zebnja. Znao je da Života ne grli bez valjanog razloga.
„Batali tu priču, dete. Dobili smo što smo zaslužili. Niti smo mi umeli sa parama, niti si ti umeo sa ljudima. Život je zver, moj Milane, zver koja jede nemoćne. Tebe, eto, nije pojeo… još uvek… budi srećan.“ Tu Života zastade. Proguta pljuvačku.
Milanče oseti da se u Životinoj duši odškrinuše neka tajna vrata kroz koja niko do sada ne imade priliku da prođe.
Radoznalost ga uze pod svoje. Svakako je na korak do smrti, pa da iskoristi ovo malo vremena što mu je preostalo.
„A tebe? Da li je tebe pojeo?“, upita Milanče.
„Jeste. Pojeo me je… i sve moje… sve što sam voleo.“
Milanče obori pogled. Sad se uplaši dalje ispovedi više nego rata oko sebe.
„Ne znam, znaš li… da li si čuo… ja sam pobegao iz Prahova kao mladić, od osvete… samo zato što sam bio zaljubljen i što sam voleo nekoga onom ljubavlju od koje se gubi glava.“
„Načuo sam… nešto“, reče Milanče, osetivši da je neophodno da nešto kaže.
„Jeste. Bila je mlada i lepa kao san. Voleli smo se. Beskrajno. Ludo. Ali beše kći kneza. Između nje i mene stajala je provalija široka vekovima. AT ljubav je ljubav, ne pita za vekove. Ali knez saznade… i… sve se raspalo.“
„Ali kako si mislio da se neće raspasti?“
„Bili smo mladi, a mladost ne misli. Mladost voli.“
„I ti… preko vrata“, reče skoro s osmehom na licu.
„Da. Ubio bi me… da me uhvatio. Bio je to nemilosrdan čovek. A ja… beži kud te noge nose… uskočih u neki šlep sa Rumunima… terali su so, za Zemun, ili tako nešto, ali setih se da kod Smedereva znaju da zaustavljaju brodove radi kontrole. Iskočih napolje, pa peške… a ne znam gde… mislio sam odma' za Beograd. Velika varoš, možda me ne nađu tamo…“, opet zasta.
Milančetu se učini da mu u oku vide suzu.
„I?“, upita ga da spreči plač, da čuje priču dalje.
„I… ništa… naleteh na neke monahe. Ispričah im moju sudbinu. Ko velim, monasi su, razumeće. Dadoše mi mantiju. .. odvedoše me u neki manastir… rekli su mi, grešan si, ali pravičan… ljubav te vodila, pa nisi kriv, jer čovek od ljubavi nije kadar da se odbrani.“
Reč ljubav iz njega izbi prvu suzu. Za njom krenu i druga. Milanče bi iznenađen. Sve je mogao da zamisli, ali da Života ima suze, to mu nije bilo pojmljivo.
„Bio sam tamo, u manastiru, neko vreme… ali nije me držalo mesto… hteo sam da vidim šta li je sa Željanom, tako se ona zvala. Govorili su mi da sam lud, da će me, ako izađem, naći i ubiti, ali nisam više mogao da izdržim. U manastiru imaš boga… blizu… tu, pored sebe… ali meni on nije trebao, meni je trebala ona.“
„I u Beograd?“
„Na Dorćol. Mislio sam da uzmem neki šlep i nazad, po nju… ali ništa od toga. Tada sam čuo sve o njoj. Ubila se. Znao sam, slutio sam, previše smo se voleli. Znaš, ljubav zna da ubije. Kad sam to čuo… mene obli stid, stid zato što sam ja živ, a ona nije.“
Tad suze probiše i poslednju branu. Izleteše iz njega silno kao da su na ovaj trenutak čekale sve ove godine. Milanče ućuta. Tekli su trenuci posvećeni plaču, a ne priči. Tek kad Života dignu glavu, on priupita:
„Zna li Bosa ovu priču?“
„Ne zna sve, ali sluti. Mnogo ti je ona pametna. Više nego što misliš. Zna ona da ja nisam sav svoj. Izabrala me je jer sam joj bio slamka spasa, a ona je meni bila draga, od prvog dana kada sam je prebacio čamcem preko Dunava. Sitna, lepa, dražesna, ličila je na malu žutu jabuku, onako neuglednu, kvrgavu kad je pogledaš, ali slatku kad je zagrizeš. Slatku da ne može da bude slađa.“ Lice mu se razvi u osmeh. Taj osmeh pokaza Milančetu šta je Bosa bila Životi. Ona mu je bila osmeh.
„Mnogo je volim, a i ona mnogo voli mene, to znam. Ne bismo imali troje dece da se ne volimo.“ Nasmeja se i Milanče.
„Pa, na kraju, sreća je pobedila!“
„Jeste, sreća uvek pobedi, ali mi izgubimo.“ Obojica se nasmejaše. Osta jedan trenutak tišine iza tog smeha.
„A oni monasi? Da li si ih ikad posle video?“
„Da. Onaj što dođe po mog bolesnoga sina. On mi reče da su posle mene u manastir doveli njeno dete.“
„Čije dete?“
„Željanino. I moje. Krila ga je od roditelja.“
„Pa nije mogla…“
„Nije. Živela je dok joj nisu rekli da sam se oženio, to ju je do tuklo…“
„A dete?“, upita Milanče, uplašivši sepitanja.
„Doneseno je u Tresije. Tu je i bilo dok manastir nije izgoreo.“
Milanče pogleda u nebo. Mesec je čekao pogodan trenutak da iskoči iza oblaka, da obasja grad pred umorom, pred smrću. Okrenu se Životi i uplaši se odgovora još više.
„I šta kaže Lavrentije? Gde je to dete?“
„Sedi tu pored mene.“
Major ulete u rov. Njegov skok prekinu priču oca i sina. Goreo je u panici.
„Ide se odmah! Treba samo jedan od vas. Pitao sam pukovnika koji i on mi napisa…“ Poručnik izvadi papirić. Pročita.
„Ide… MilanTerzić.“
Života ustade kao da je on prozvan. Milanče ga zbunjeno pogleda. Života izađe iz rova. Dva minuta kasnije, skočio je u Dunav.
Bujica ga izbaci na kraj voza. Telo mu se odbilo o zakovani prozor. Na njemu su bili vidljivi tragovi eksplozije. Činilo mu se da više nije imao ruku, ali kao da mu to više nije bilo važno. Bini, probijajući se kroz leševe, pride mu i stavi ruku na njegovo čelo. Životu konačno napustiše bolovi.

„A, ti si onaj dečak?“, upita videvši dečakovo lice, na kojem se polako probijao osmeh.

„Nije važno “, odgovori Bini, primivši u sebe sav Životin bol. Života se okrenu ka prozoru. Voz je u punoj brzini ulazio u krivinu. Inercija ponovo pobaca tela na sve strane. Tek tada iza sebe ugleda sedam austrijskih vojnika prekrivenih muljem i travama. Mina ih je unakazila. I tek tada med' licima vojnika sa prve linije fronta prepozna i Milančeta. Bio je bled, ali spokojan. Na čelu mu je zjapila rupa od metka. Jedan od vojnika prepozna Životu. Htede da kaže da je to taj kojeg je ugledao na površini vode u trenutku kada je eksplozija raznela njihov ratni brod, ali odustade od toga. Činilo se da mu je svejedno.

Života je gledao kroz prozore. Voz je tutnjao, ali ga to ne uznemiri. Napolju je belina nestajala, pretvarala se u veliku, mirnu, beskrajnu reku. Na reci je stajao čamac. Na čamcu Željana. Čamac se približavao vozu polako, ne remeteći sklad reke i neba. Željana mu mahnu. Mahnu i on njoj. I tad se dogodi čudo, ako su čuda u vizijama moguća. Željana se polako, kao crtež iz ruke nekog deteta, pretvori u Bosu, a on, kad je prepozna, oseti kako mu se srce ispunjava bezuslovnom ljubavlju koja, činilo se, nije imala kraja. Bini mu zaklopi oči.

Tek tada Života umre.

„Životaaaa!“, uskliknu Bosa izbačena iz sna u svome krevetu, nakon što su Dorćol protresle tri eksplozije podvodnih mina. Jedna za drugom. Bum! Bum! Bum! Znala je! To nije mogao biti niko drugi do Života! Izgubila je jedinog čoveka kog je volela!

PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE

u kojem sve gori


Bosiljku su iz zatvora pustili odmah nakon što je Austrija napala Srbiju. Umesto našeg sužnja, Karaburmu napuniše austrijski zarobljenici. Ona se vrati na Dorćol, pomerenog uma, sa stalnim strahom u očima. Bojala se svega što je videla, dotakla ili čula. Strah ju je bio za dvoje dece, koja su joj preostala, strah ju je bio i za kuću, za sebe, čak i za muža, koji herojski dade svoj život za otadžbinu.
„Bog zna gde li je moj Života završio!“, govorila je sa strahom kada ju je mali Branko pitao zašto se brine za oca „kad ga više nema“.
Strah ju je budio, sa strahom je legala i iz straha je pravila gluposti.
Onog jutra kada je velika imperija omamljena željom za osvetom sručila svu svoju silu na načetu Srbiju i izmučeni Beograd, ona se toliko prepade prvih detonacija da svoja dva sina zaključa u sobu ne bi li im time spasla život. Kao da im granata ne može ništa dok su pod njenim skutima, kao da je mreti lakše kada si u svojoj, a ne u tuđoj kući.
Ni Dimitrije ni Branko ne shvatiše majčinu ludost ozbiljno. Računali su da će, dok su prve eksplozije kopale po Dorćolu, ona doći sebi, pa ih otključati. Međutim, nje ne bi ni kad su šrapneli skinuli krov sa pomoćne zgrade u dvorištu, ni kad je druga bomba, poput kakvog palikuće, zapalila prizemlje, preteći da raširi vatru prema gornjem spratu, na kom su bili oni. Tek tad shvatiše da je đavo odneo šalu. Uzalud. Bosiljka nije odgovarala na njihovo dozivanje. Ona se molila pred ikonom Majke božje, tražeći utehu i spasenje svima koji sa njome stoje i onima koji se njoj priklanjaju.
Na kuću padoše još dve granate, tako da vatra dobi ispomoć, te poče da uzima od zidova jedući sve do kamena. Dva dečaka pokušaše da izađu na balkon, ali on se sruši pod udarom talasa vazduha koji je sa sobom nosila nova eksplozija.
Bosa iz straha istrča napolje, pa tek kad vide kako plamen nagriza kuću, shvati koju je glupost napravila zaključavši decu. Ona kriknu od užasa i krenu nazad u plamenu buktinju, ali sledeća granata pogodi dom Petrovića, na broju 20, pa od razorne detonacije sa šarki spadoše teške dveri u čijem su se centru kočoperila dva lava, a koje su na uglovima čuvali anđeli. Bile su to one dveri koje Bosiljka postavi onomad dok se šepurila pred komšijama kao neko ko je pobegao iz siromaštva pravo u bezgranično bogatstvo. Nije bilo sile koja bi te dveri mogla da skloni sa vrata. Dečaci ostadoše zatvoreni u plamenoj buktinji, a ona očajna pred vratima kuće. Oko nje je sve gorelo.
U plamenu je bio i jedan vagon voza čije se kretanje ubrzavalo a broj putnika povećavao iza svake krivine. Mića prvo oseti smrad dima, a zatim ugleda plamenu kuglu koja se probijala među unakaženima velikom brzinom. Buktinja je bacala svetlostpo onima što su ležali i zapomagali, trčeći kroz hodnik voza poput slepca u mraku. Tek kad mu se približi i kad ugleda obrise njegovog spaljenoga lica, Mića prepozna buktinju. Bio je to Rišar.

„Gospodo Nemci! Šta to pada po Beogradu? Kiša gneva vrelog gvožđa, užarene lavine germanskog besa? Ili note Mocarta, stihovi Getea, partiture Betovena, misli Hegela, reforme Lutera? Od čega umiru deca raskomadanih tela? Od Devete simfonije'? Od Male noćne muzike? Od Kritike čistog uma?“ mislio je Rišar dok ga je kraljevski automobil, zajedno sa njegovim sinom Lacijem, vozao među granatama, pokušavajući da ga izvede iz dorćolskog pakla, dalje prema Bajloniju i Smederevskom drumu, ka jedinicama srpske vojske koje uzMiću pred naletima jačeg neprijatelja. Po njega je došao livrejisani vozač, po naređenju Njegovog veličanstva, kao da nije rat, već vojna parada. Vozač se, međutim, izgubi po dorćolskim sokacima gonjen kišom granata, a Rišar je korio sam sebe što nije napustio ovu užasnu zemlju dok je za to još bilo vreme. Pored njega sedeo je njegov sin, kog nada nije napuštala čak i kad je osetio kako mu od straha niz nogavicu teče tanki, vreli mlaz tečnosti.
Oni uleteše u Solunsku ulicu izbegavajući granate kao što mačka izbegava kapi kiše. Rišar je vrištao na vozača da požuri, a u Laciju se iznenada probudi smisao za humor, pa upita oca da li bi bilo uputno da svrate kod Jankovića na kafu. Čak se i Francuz nasmeja toj šali, ali smeh prestade onoga trenutka kada ugledaše Bosu kako polugola i polusvesna vrišti pred buktinjom koja je iznutra lizala zidove njene kuće. Molila je za pomoć.
Uzalud je gurala teška metalna vrata koja su bila prignječena onim prokletim dverima. Taj kič i to bogatstvo, što je „bolo oči dušmanima“, sada je držalo njenu decu u plamenu.
„Moja deca!“ Čuo ju je Laci. Čuo ju je i Rišar, ali se pravio da nije.
„Deca su unutra, tata. Gore!“, reče Laci. Rišar ne odgovori. Automobil se približavao Bosi, koja je ka njemu širila ruke.
„Moja deca!“, vrištala je Bosa.
Vozač se okrenu ka Rišaru. U njegovom pogledu lebdelo je pitanje: „Da li da stanemo i pomognemo?“ Rišar okrenu glavu od njega. Laci ga munu.
„Pomozi joj!“
Da pomogne njoj? Koja ga je prevarila, ponižavala, napravila budalom? I sad da svoj i život svoga deteta rizikuje zbog nje i njene dece? Pa to može da pomisli samo ovaj balkanski ološ. Uostalom, taj ološ je i počeo ovaj rat, a ne oni, Francuzi.
„Pomozi joj!“, viknu Laci koliko ga grlo nosi. U njegovom glasu bi nečeg očajničkog. Čak i vozač zaustavi automobil. Rišar ga pogleda prekorno.
„Šta radiš to? Hoćeš da ovde svi izginemo?“
„Mislio sam da možemo zajedno da pomognemo… Gospodin i ja?“
„Šta zajedno? Šta ti je naređenje, marvo srpska! Šta ti je naređenje?“, vrištao je Rišar.
Vozač mu je salutirao.
„Naređenje je da vas vozim u Niš.“
Krenu dalje. Bosa se baci pred automobil.
„Deca su mi unutra! Pomozite da dignemo zlatnu kapiju…“
A ko te je terao da kupuješ tu raskošnu kapiju, gusko jedna! Ta kapija kojom si se kočoperila sad ti ubija decu. Tvoja pohlepa ih ubija! Kako to ne razumeš, mislio je Rišar dok ju je gledao kako očajnički mlatara rukama ispred automobila. Mislio je i kako je bog, ipak, na kraju pravičan. Svako dobije baš ono što je zaslužio.
Bosa ga pijunu. U njoj tako očajnoj probudi se dostojanstvo i ponos. Laci pogleda u oca kao u neprijatelja. Pokuša da iskoči. Rišar ga zgrabi za ruku. Udari ga pesnicom u glavu.
„Pomozi joj, tata!“, vrištao je Laci. Rišar pobudali.
„Šta ti hoćeš!? Život sam zbog tebe promenio! Život! Zbog tebe i tvoje majke! Ona mi je otišla, neću da mi odeš i ti! Ovo nije tvoj svet! Tvoj svet je Pariz!“
Okrenu se prema vozaču.
„Šta me gledaš? Vozi!!!“
Automobil krenu, a iza njega osta Bosa i osta kuća u plamenu. Padoše nove granate. Jedna napravi krater ispred vozila, vozač je vesto izbegnu. Pojaviše se neki vojnici. Mahali su zastavicama da se požuri.
„Brže! Brže! Naši su tu na Bajloniju. Čekaju vas. Idete za Niš.“
„Za Niš, za Niš!“, vrištao je Rišar. U prvi mah činilo se da vrišti od sreće. Laci je ležao beživotno pored oca. Izgubio je svaku nadu.
„Za Niš, za Niš!“, vrištao je Rišar van sebe, ali sada ne kao da beži iz pakla, već kao da je sišao s uma.
„Za Niš, za Niš!“, vrištao je Rišar kao da su mu misli krenule drugim tokom.
„Za Niš, za Niš!“, reče kao da menja mišljenje.
„Za Niš, za Niš!“, reče peti put i, iznenada i bez najave, iskoči iz automobila.
U nekoliko skokova on dođe do Bosine kuće, vičući „Za Niš, za Niš!“, i pred njenim zapanjenim očima preskoči velike zlatne dveri, pope se kao mačka na prozor iznad srušenih vrata, razbi komade stakla koji su kao krnji zubi visili u oknu i uskoči u buktinju.
Nekoliko trenutaka kasnije na prozoru se prvo pojavi Branko, pa Dimitrije. Iskočiše napolje. Majka nije imala snage ni da ih ljubi. Pala je na zemlju oduzetog razuma. Gledala je u nebo na kome beše videla Životino lice. „Volim te“, reče mu.
Iza njih se stropošta u plamenu ceo sprat. Buktinja dobi na snazi. Proguta sve oko sebe. Proguta i Rišara. Pred buktinjom je stajao Laci. Kroz bol koji mu je rezao dušu izbijao je i ponos.
„To je moj tata! To je moj tata!“
Vozač ga zgrabi i ubaci u automobil. Krenu punom brzinom. I dok su granate padale, roveći po Solunskoj ulici, i dok je Laci vrištao, ponosan na oca koji je dao život za njegove drugare, vozaču se učini da mu put iz pakla austrougarskog napada pokazuje mali žuti pas.
„Šta je rekao?“, upita Bini Rišara. Sedeli su na telimafrancuskih vojnika koji su polako gubili težinu dok je voz divljao planinama presečenim prugom.

„Pa to. To sam čuo… Vikao je: 'To je moj tata! To je moj tata!'… i bio je ponosan na mene… kao nikad…“

„I ti si samo zbog toga uleteo u vatru?“

„Pa, malo li je?“

Rišar se nasmeši. Tek tada primeti da je on u stvari velika buktinja, ali ne oseti vrelinu. Svi oko njega gledali su ga s povećanim interesovanjem. I mrtvi i polumrtvi. Bio je to tek početak rata, pa je i onaj koji gori bio izuzetak. Gledao ga je i neki plavičasti dim koji muse motao oko goruće glave. Sve mu je bilo čudno. I belina van voza, i Binijev osmeh, i brzina kojom je kompozicija tutnjala. Sve mu je bilo čudno.

„Čudno. Valjda se tako oseća svako ko umre.“

Pogledao je napolje. Voz je jurcao, ali on je bio miran.

„Ne brini se. Sad će doći Rahela“, reče Bini i ode. Imao je preča posla.

Rišaru se učini da je dečak postao mali žuti pas. Bio je siguran da će se sve ovo lepo završiti. Nije mario za voz i njegovu brzinu. Nije mario ni za mrtve ni ranjene koji su se valjali oko njega. Oči mu se napuniše suzama. Okrenu se ka belini. U njoj se ocrtavala Rahelina silueta. On ustade i otvori prozor. Belina nagrnu u kupe. Rahela mu pruži ruku. Oseti kako mu milina prolazi kroz celo telo, oseti kako mu se polako duša odvaja od buktinje, oseti kako Rahela ulazi u nju… oseti kako gori s njim… oseti da je umro… i da to i nije tako loše… jer ona postaje deo njega… i tako su sada… nekako… zajedno… zauvek…

PEDESET PETO POGLAVLJE

u kojem vidimo drugu stranu osvete


Aleksa Krsmanović je ušao u voz nonšalantno, aristokratski, kao da se gadi sve te gomile koja se krvava i izmasakrirana valja oko njega. Nije mu bilo najjasnije šta se dešava, ali mu je smrad koji je vladao pomahnitalim vozom jasno davao do znanja da to gde se nalazi nije dečje obdanište. Pokušao je da prođe preko zgaženih austrijskih vojnika čija su tela bila unakažena kuršumima, ali se jedan od njih, vitak i bled, usprotivio Aleksinom prolazu. Pokušao je da kaže da i pored nesrečnog stanja u kojem se nalazi ljudski rod, u ovome stravičnome vozu valjda postoji neki red, te da nije lepo da takav jedan gospodin, a ne sumnja da Aleksa to jeste, sa toliko nipodaštavanja staje drugima na donje ekstremitete. Bledoliki austrijski vojnik, međutim, ne izusti ni reči, jer se njegovo telo polako rastajalo sa dušom, te trenutak kasnije izgubi svaki oblik ljudskosti. Aleksa se nije obazirao na primedbe, i dalje je gurao napred kao da nekoga traži, kao da nije sasvim siguran da li je njegovo mesto uopšte u tom vozu. Na preklopu između dva vagona, gde se brzina voza najviše oseča, on srete Životu. Nikada ne bi rekao da će mu to lice doneti nekakvo zadovoljstvo, ali sada, u ovom neprijateljski raspoloženom okruženju gde je smrt uobičajena stvar, njemu poznato lice izmami osmeh a srce ugreja radošću.

„Gospodine Života, tako je prijatno u ovome paklu sresti nekoga poznatog“, izgovori Aleksa srdačno i otvoreno, ali Života to ne ču, jer je voz pravio toliku buku da su se dva čoveka, da bi se međusobno razumela, morala skoro pa nepristojno približiti jedan drugome. Ustvari, Života ga nije mogao čuti, jer je već bio mrtav. Aleksa je video samo njegov poslednji odsjaj. On ponovi svoju rečenicu glasnije s afektiranjem, računajući da će ga Života čuti, a zatim ga upita ono što ga je najviše interesovalo.

„Da li ste imali prilike da vidite gospodina Ribiča, poslovnog partnera vaše supruge, inače mog veoma dobrog prijatelja? Neobično bi'mi značilo ukoliko biste mogli da mi odgovorite na to pitanje.“

Aleksa je čekao Ribiča ispred ulaza u svoju vilu. Ispred njega je stajao njegov dajmler bene, napunjen koferima, spreman za pokret.
Pre tri dana, dok je ratna situacija još bila mirna, dok se iz grada još moglo izaći u normalnim uslovima, ponovo je bio dobio ozbiljnu ponudu za prodaju rudnika. Gospodin Ribič mu je preko emisara ponudio cenu koja se, u trenutku kada mu se zemlja raspada, ne odbija.
„Iako je jasno da Austrija u ovome ratu pobeđuje, ja, duboko uvažavajući vaše gospodstvo, ne želim da vas ponižavani, pa da vam se obraćam kao prema nekome ko je u problemu do guše, iako vi u toj situaciji sigurno jeste. Stoga vam nudim cenu za koju mislim da je dovoljno velika da vam sačuva dostojanstvo, a dovoljno mala da ja ne ispadnem budala“, napisao je Ribič u svome pismu koje Aleksi otvori apetit. Trgovati na taj način, u ovim uslovima, predstavljalo je neku vrstu umetnosti.
Ali tri dana su prošla, a Ribiča nema.
Tog jutra su na Senjak, umesto kiše, padale granate. Igrale su se komadima krovova, rovile zemlju, čupale drveće, razbacivale glave, menjale pejzaž. Maloj Danici su izgledale kao neki neobični ringišpil, pun iznenađenja, toliko nestvaran da ga se nije ni bojala. Činilo joj se da granate dolaze iz nekoga drugog, mračnog sveta, da će se ovde, u zbilji, zadržati kratko, tek toliko da malo uplaše ljude okolo, jer ono što rade i čine nije istina, već naša uobrazilja, pa će, kad se malo razdani i kad se one vrate nazad u onaj svet iz kojeg su došle, sve biti isto kao i pre njih. Mirno i srećno. Nije se prepala ni detonacija, koje su razbijale stakla, parale uši, terale krv na nos. I one su bile toliko neverovatne da čovek u njih jednostavno nije mogao da poveruje.
„Koliko još da čekamo?“, upita ga u panici Vasvija.
„Dok ne dođe!“
„Aleksa, krečimo… izginućemo!“
„Nećemo, veruj mi!“, uzviknu on. „Ne mogu bez para u bežaniju. Ova prilika se ne propušta!“
„Ama, kakva prilika!? Rat je!“
„U ratu se najviše zarađuje! Sada će doći čovek! Obećao je!“
Vasvija pogleda u nebo kao da traži pomoć odozgo. Odozgo nije bilo pomoći. Odozgo su mogle da padnu samo granate. „Misli na dete!“
„Pa zbog deteta ovo i radim! Da ne bude siroma' izbeglica!“
Iz šumice istrčaše tri vojnika. Jedan je hitao ka njima, a dvojica su ga sporijim hodom pratila. Krsmanović ih ugleda. Bilo mu je jasno da trče prema njemu. Mahnu im!
Sve ono što se desilo u narednih pola minuta odigralo se toliko brzo da ni Vasvija ni Aleksa nisu imali vremena da očima trepnu.
Vojnik je prišao automobilu, a druga dvojica stala su sa strane.
„Krsmanović?“, upita vojnik. „Da. Je l’ vas šalje Ribič?“
„Ne. Šalje nas Bosa.“
Ona dvojica natakoše bajonete na puške i izbodoše gume na dajmler bencu. Vasvija i Aleksa šmugnuše u kuću. Jedan posu kantu benzina po automobilu i zapali ga. Trenutak kasnije sva trojica nestadoše u šumi. Automobil je goreo. Granate počeše svoj novi ples.
„Bosa! Bosa! Rekla sam ti ne sveti joj se! Osveta je batina s dva kraja!“, vrištala je Vasvija, utrčavajući u podrum.
„Nije Bosa… nego Šilja, crkd dabogda!“ Aleksa je nadjačavao detonacije. Shvatio je da je nasamaren, da ga je na glupost naterala njegova pohlepa. Šilja je, u stvari, bio Ribič.
„Bosa, Bosa. Znala sam! Nisi mi verovao! Ovo ne mogu da joj oprostim!“, bila je uporna Vasvija. „Ne zbog nas, već zbog deteta!“ U skloništu ih je čekala Danica. Napolju je tutnjalo. Njih troje se skupiše jedno do drugog. Dodir ih smiri.
Danica oseti takvu silinu roditeljske ljubavi kao nikad do sada. Trebalo je ući u sklonište, trebalo je da se Srbija raspadane, da austrijski vojnik gazi Beogradom da bi joj se roditelji zagrlili. Kao da su sve ove godine čuvali roditeljsku ljubav baš za ovaj trenutak. Ona oseti sreću dok joj je majka mrsila kosu pletući joj kike, a otac pričao šta će sve uraditi kada izađu iz ovoga pakla.
„A ti ćeš ići u školu u Pariz“, nastavljao je da mašta ljubeći joj ruku. „Stanovaćemo preko puta Monmartra, s najotmenijim Parižanima. Ti ćeš se šetati kraj Sene u najlepšim haljinama, sa cvetom u kosi kao princeza…“
Danica nije razumela ni reč očevog obećanja, ali joj je njegov glas ulivao poverenje. Nikada joj ranije nije bio toliko blizak i topao. I Vasvija se smiri. Njenom dušom potekoše neke umirujuće i blažene vode, za koje nije znala ni da postoje. „Bože, zašto mi nismo ovako živeli ranije?“
Napolju je borba jenjavala. Puške su prestale da kašljucaju, štektanje mitraljeza se proredi, a topovi umuknuše, ostavivši slobodno mesto ljudskim povicima i naredbama. Te naredbe behu sve rede na srpskom, a sve češće na nemačkom jeziku.
Milena uđe u podrum i pokloni se.
„Gospodine, neprijatelj je pred vratima!“
„Dočekajmo ga dostojanstveno“, odgovori Aleksa, pa ustade i zategnu svoje odelo.
Prvi austrijski vojnici na Senjak su izbili oko pola jedan. Trojica su stajala na raskrsnici, sa puškama uperenim ka ljudima u vili. Oprez je bio suvišan, jer srpskog vojnika više nije bilo sve do Ralje. Krsmanovići su stajali na pragu.
Aleksa je izgledao odlučan i dostojanstven, Danica se privila majci uz nogu želeći da vrati ono blaženo stanje koje joj pobeže iz srca kako napustiše podrum, a Vasvija se, gledajući ka šumi iz koje bi trebalo da izađu neprijateljski vojnici, iznenada i bez vidljivog razloga, seti sna od pre tri noći. Uplaši je to što se sna setila baš u ovome trenutku.
Sanjala je nekog dečaka u nekom vozu, pa joj je taj dečak u tom vozu ulio neku mirnoću koja nema veze s ovim, nego sa nekim drugim svetom. Dečak joj je govorio i o Danici, kako će jednog dana biti mama i kako je njen sin, u stvari, njegov veliki prijatelj. Tako su se redale sve te gluposti koje čoveku mogu samo u snu doći u pamet. Ali joj je prijao taj san i sad ga se setila kada su oklopna kola ukrašena crnim dvoglavim orlom stala ispred samog ulaza u kapiju. Jedan vojnik im dobaci da izađu iz kuće.
Posluga je već stajala postrojena napolju. Kao da je čekala drage goste, a ne okupatora. Svi su držali ruke ispred sebe. Vojnicima se pridružiše dva uniformisana lica s epoletama na ramenima. Jedan stade pred kapiju. Izvadi pištolj i uđe u baštu. Nije izgledao kao neko ko donosi ljubav. Aleksa i Vasvija izađoše na vrata ispred kuće. Danica je stajala iza njih. Bila je bleda od straha. Iz susedstva zalaja pas.
„Majore, izvolite“, Aleksa ga pozva u kuću više da održi svoj autoritet nego iz gostoprimstva. Nije slutilo na dobro kad se major poče smejati. Smeh je bio sablastan. Vasviji se sloši. Dlanovi joj se orosiše. Aleksa je i dalje stajao mirno, praveći se da ne čuje majorov smeh. Oficir napravi dva koraka prema njima pa pogleda poslugu. Sve četvoro gledalo je u zemlju. Ovaj mahnu glavom vojnicima. Utrčaše u baštu, poredaše ljude i izvedoše ih napolje. Nisu bili nimalo nežni u svome postupku. Aleksa se uzbudi. Gordost mu ne dade da razmišlja.
„Na to nemate pravo. To je moja posluga!“
Oficir se okrenu prema njemu kao prema ludom čoveku. Vojnici im se približiše. Vasviji mrak poče da prekriva oči. Nije više videla ni vojnike ni muža.
„Dobar vam stojim da ćete ih kad-tad morati vratiti nazad, majore. Vi ste upravo prekršili osnovni zakon na kojem počivaju sva carstva, zakon imovine!“
Major priđe bliže, na korak-dva od njih. Kako se približavao, u Vasvijinim očima se pretvarao u zver, nesputanu, nekontrolisanu zver, koja je spremna da napadne iznenada, mučki, smrtonosno, svakoga ko joj se suprotstavi, ili ko joj se ne sviđa, ili ko je pogrešno pogleda. Tim zverima ljudski život ne znači ništa, jer je njima i njihov život bezvredan. Nose ih hir, bes, huja, i to obično završi tragedijom, smrću. Aleksa nije imao Vasvijinu moć da tako proceni čoveka. Da je imao, prestao bi da govori.
„Mogao bih ovo da vam ponovim i na nemačkom, ali pošto cenim da niko od vas nije Nemac, govorim vam na jeziku koji jako dobro razumete.“
Vasvija ga stisnu za dlan kao znak da prestane, da se zlo sprema i da bi zlo trebalo da se izbegne. Major je uživao u Vasvijinom strahu i Aleksinom kočoperenju. Drugi oficir se odmaknu korak nazad. Kao da je znao da će se dogoditi neka nevolja. Major priđe Vasviji. Prostačkim, izazovnim pogledom odmeri njeno telo. Kao što kočijaš meri prostitutku. Vasvija oseti svu odvratnost njegove strasti. Njena figura je blistala u očima svakog čoveka, a kamoli onoga koji je mesecima bio na frontu. Da li ju je major uhvatio za nezgodan deo tela zato što je strast koja ga je obuzela isključila racionalno ponašanje, ili je time hteo da još jače i pokvarenije izazove Aleksu da progovori, niko od prisutnih nije imao vremena da sazna. Kad ugleda dlan austrijskog oficira kako s uživanjem prelazi preko zadnjice njegove žene, Aleksa se okrenu i udari majoru šamar. Jak i zvonak.
Zacari tišina. Napeta. Zlokobna tišina. Čak i pas iz komšiluka prestade da laje.
Major se na šamar nasmeja. Nasmeja se i onaj drugi oficir. I vojnici, koji su sve to posmatrali sa pristojne distance, počeli su da se smeju. Smeh je trajao skoro minut. Bio je odvratan.
Zatim major izvadi pištolj, prisloni ga Aleksi na slepoočnicu i opali.
I sad, evo, stoji nasred nekoga voza, koji mahnita po ovoj belini toliko da u coveku budi gađenje, i traži tog Ribiča. Niti ima Ribiča, niti zna gde se tačno nalazi. Čini mu se kao neki san. Čak i Života, za kojeg je bio ubeđen da stoji pored njega, nestade. Njemu posta neugodno kada shvati da je čovek možda ispao iz voza, možda se sada nalazi napolju, a možda i nije to taj čovek uopste. Uhvati ga ona posebna vrsta nervoze karakteristična za ljude kojima se žuri, a ne znaju zašto. Tek kad se na platou između dva vagona pojavi dečak, Aleksa se malo smiri. U dečakovom pogledu on prepozna nekoga koje pri svesti… u ovome ludome vozu.

„Oprostite“, upita ga Aeksa, „kuda vozi ovaj voz?“ Dečak podiže pogled prema njemu i pre nego što izusti i jednu jedinu reč, Aleksa shvati gde se nalazi i zašto.

„Ne! To nije moguće!“, uskliknu. „Smrt?! To da sam ubijen… to je nemoguće! Praktično nemoguće! Znam da nisam umro. Jeste! Tačno je! Major je podigao pištolj, ali nisam osetio ništa!“

Setio se majorove ruke kako uzima pištolj i cevi koju mu naslanja na slepoočnicu.

Dečak ne reče ništa. Samo se prijateljski osmehnu. Aleksa prepozna nekoga u tome, ali ne mogaše da se seti koga. Bilo mu je navrh jezika.

„Ne, nisam umro! Nema govora! To jednostavno nije moguće. Mislim… imam toliko novaca da ne mogu da umrem!“

Dečak ga pogleda sa zanimanjem. Njima se pogledi susretoše. Aleksu uhvati očaj.

„Nije valjda da sam tako glupo umro? Ne, ne može biti! Ne! Nisam umro!“

Tada na podest između dva vagona, na kome su stajali Aleksa i dečak, izađe Vasvija. Nosila je isti onaj osmeh od one noći kad mu je rekla da je zatrudnela. Bila je jedra, sva je sijala. Ni trunke od one njene zabrinutosti, od njenog straha.

„Nisi umro, junače moj! Ti živiš večno, u meni!“

Aleksu to malo smiri. Pogleda u dečaka. On sa zabrinutošću pogleda Vasviju. Ona se unervozi. Dečak progovori.

„Ne! Rekao sam vam, nikako namrštena! Samo osmeh, osmeh je taj koji će vam spasti život!“

Vasvija vrati osmeh na lice. Nasmeja se i dečak. lAleksa povrati osmeh na lice.

Sa tim osmehom pade ničice na zemlju. Major se sagnu da mu opipa puls. Bio je mrtav. Zatim se zlurado okrenu ka Vasviji. Ona ga je gledala sa visine. I njeno lice je krasio osmeh.

PEDESET ŠESTO POGLAVLJE

u kojem se priča o potrazi za dečakom iz snova


Prođoše dva-tri tunela, pa jedan veliki most, pa duga krivina ulevo, da bi se u vozu ponovo pojavila Vasvija. Ovoga puta ona ulete u vagon kao oluja u napuštenu kuću. Bila je unezverena, polugola, lica bledog, punog očaja. Tražila je dečaka iz snova. Znala je, osećala, da se on tu negde krije. U ovome ludom vozu! Nije smeo da je napusti u trenutku kada joj je bio najpotrebniji.

Išla je od čoveka do čoveka, od leša do leša, hodala je držeći se za hvataljke ispod prozora, dok je voz ubrzavao prisiljavajući putnike da bljuju krv i povraćku. Rukama je dizala glave pomrlih dečaka tražeći onu koja joj je ulivala sigurnost i samopouzdanje.

Mića ju je jedva prepoznao. Bila je mršava, bleda, istrošena. Njeno telo se prepolovilo od onoga koje je on zamišljao slušajući Binijevu priče. Prepoznao ju je po očima, u kojima je, bez obzira na očaj kojim su bile ispunjene, i dalje stanovala lepota. Mića pokuša da se izvije iznad tela promrzlih italijanskih vojnika, okovanih u ledenice, da priđe Vasviji i usmeri je ka Biniju, ali naredna oštra krivina svom silom nagnu voz na desnu stranu, toliko snažno da su oni mrtvi koji su ležali oslonjeni o desni zid izleteli napolje razbijajući prozore, nestajući u bespreglednoj belini. Bio je siguran da će cela kompozicija izleteti iz šina. Tada je izgubi iz vida. Dim se rasuo po celome hodniku vagona, da bi se sastavio na kraju suprotnom od onoga na kome je video Vasviju. Nje u vagonu više nije bilo.

Uplašio se da nije ispala iz voza, ali se smiri kad joj ću glas koji doziva dečaka.

Mrmljala je nešto između molitve i kletve, tražeći mladića koji ju je naterao da na licu drži onaj glupi osmeh.

A držala ga je od onoga trenutka kada su joj ubili muža pred očima. Držala ga je i dok su je pomahnitali austrijski časnici željni slada nakon burnog vojevanja svirepo čerečili nasred prostranog dnevnog boravka njihove vile na Senjaku, sa čijih se prozora za lepih dana mogao videti vrh Avale. Nije ga skidala s lica ni kada je došla austrijska policija i kada su je, po naređenju doktora Koha, premestili u bolnicu za umno poremećene jer nije puštala glasa iz sebe, niti je imala ikakvog odnosa sa spoljašnjim svetom osim tog glupog osmeha koji joj je krasio lice, tog osmeha koji je nosila na nagovor dečaka kojeg sada besomučno traži u ovome suludom vozu. A Koh se sa porodicom uselio u njihovu vilu, gde je malu Danicu, koja je izbegla pokolj sakrivši se u ormar, prihvatio kao svoje dete.
Vasvija se smešila i kada su joj javili da je Danica dobro i da raste uz još dve lepe devojčice porodice Koh i da ne treba da se brine za nju, jer je doktor dobra i blaga osoba, puna lepih manira, pa ispade da se u ovoj nesreći njenoj kćeri ništa bolje nije ni moglo dogoditi.
Smejala se i kada su je preneli u policijsku stanicu u kojoj je prvi put ugledala Marcela Štajnmajera, koščatog plavušana sa pegama na licu, koji joj je ličio na lovačkog psa, spremnog da, uporno i svojeglavo, u svojim traganjima ide do kraja.
Nije ona mogla da zna da je Štajnmajer jedan od najambicioznijih austrijskih tužilaca, lični prijatelj glavnokomandujućeg austrijskih snaga Konrada fon Hecendrofa, niti je mogla da zna da ga je u Beograd poslao sam car, sa zadatkom da pronađe tajne veze između Vlade Kraljevine Srbije i zaverenika koji su organizovali i sproveli atentat na prestolonaslednika, sa ciljem da tim dokazom za sva vremena „začepe usta celoj Evropi, na pitanje ko je kriv za ovu klanicu u kojoj se guši ceo svet“. Nije mogla da zna ni da je Štajnmajer nakon višemesečnih uzaludnih istraživanja zaključio da ta veza ne postoji i da bi, ako želi da sačuva svoju reputaciju, tu vezu trebalo izmisliti.
„U suprotnom će me proglasiti nesposobnim“, govorio je on Peteru Rausu, svom pomoćniku koji je od samoga početka sumnjičavo gledao na ceo slučaj.
Nije skidala osmeh ni kada je Štajnmajer ušao u sobu za ispitivanje u kojoj su stajala još dva uniformisana lica, iz kojih je izbijalo sve osim samilosti, niti je taj osmeh pobegao kada su joj pokazali fotografiju iz onih lepih vremena na kojoj su stajali ona, njen pokojni muž, major Tankosić, ministar Grujić i još jedna ženska osoba čija je glava, u desnom gornjem uglu fotografije, oprljena plamenom, pa ju je bilo nemoguće identifikovati.
„Odakle vam ova fotografija?“, upitao je Štajnmajer Rausa kada mu je ovaj, očajnom i beznadežnom, stavio na sto njegove kancelarije na Obilićevom vencu. Raus odgovori da su je pronašli njegovi ljudi u stanu kod pokojnog ministra i da on smatra da to nije nikakvo veliko otkriće, ali da mu je savest nalagala da je prinese glavnome tužitelju.
Štajnmajer radosno skoči, tvrdeći da ljudi sa fotografije sigurno mogu da potvrde vezu između vlade i zaverenika, pošto na njoj, jedan pored drugog, stoje predstavnici obe strane. Ministar Grujić, kao predstavnik zvanične vlasti, i major Tankosić, za koga se pouzdano zna da je obučavao atentatore.
Već tada je Raus video da sa njegovim pretpostavljenim nešto nije u redu, jer teško da jedna fotografija može da ima vezu sa zaverom, a isto tako je nemoguće da zajednička fotografija bude krunski dokaz udruženog zločinačkog poduhvata. Osim toga, kako su glavni vinovnici na fotografiji van domašaja organa gonjenja, ideju da dve preživele žene mogu da posvedoče o tako važnome istorijskome događaju, samo zato što su uslikane zajedno s eventualnim vinovnicima tog događaja, može da skuje samo očajan um lišen svake nade.
Vasvija se osmehivala i kada je videla fotografiju, kada su je pitali da li ona zna za vezu između ljudi na njoj. Osmeh joj je krasio lice i kada su shvatili da od nje ne mogu da dobiju nikakvu informaciju, ali je njeno lice zablistalo kada ju je „lovački pas“ pitao za osobu čija je glava na fotografiji oprljena plamenom.
Znala je da je to Bosa! Naslađivala se pomišlju da može da joj naudi, da sada, kada otkrije njen identitet, može da joj navuče nevolju koja će je provesti putem kojim je i ona prošla, kroz strašne muke i poniženja, može da joj izbije iz glave i poslednju volju za životom, da joj se osveti za onaj automobil, za sebe, za svoje dete, za Aleksu, za sve što joj je učinila nažao! Samo jedna jedina njena reč bacila bi je pod žrvanj osvete koju bi, umesto nje, činila ova strašna mašina zla koja joj uze sve što je imala. Osveta!
I taman kad htede da Štajnmajeru otkrije ko je žena bez glave na fotografiji, pred njenim očima ponovo se pojavi lice onoga dečaka na kojeg je naletala u snovima. Dečak se smejao. Taj osmeh je smiri, i ubi u njoj želju za osvetom.
„Osveta je batina koja ima dva kraja“, čula je svoje reči upućene Aleksi za vreme predivnoga ručka koji je naprasno prekinuo Rišar.
Ona se okrenu istražitelju gledajući ga pravo u oči.
„Ne znam ko je to. Ne sećam se“, kratko reče, na šta Štajnmajer podivlja, bacajući sve oko sebe.
Osmeh nije gubila ni kad je počelo mučenje, kada su joj lomili prste, zabijali eksere ispod noktiju, kapali vodu na čelo, stavljali pacova na stomak ispod usijane limene kutije, prisiljavajući ga da joj ruje po telu tražeći izlaz. Sve to vreme dečak je bio s njom i u njoj, pa je na sva mučenja odgovarala osmehom i širom otvorenim očima, tako da je u jednome trenutku Štajnmajer bio siguran da je video njen duh kako se odvaja od tela, kako se uzdiže do plafona, pa se nadvija nad celom prostorijom, gledajući sa gnušanjem i ogorčenošću ovaj bestidni čin iživljavanja nad nemoćnom osobom. Shvatio je tada da je uzalud muče, da mrcvare komade mesa, a ne duh osobe iz koje je trebalo izbiti priznanje.
I kada su joj skinuli pacova sa tela, uplašivši se da će jedina osoba koja može da im ukaže na neki trag preminuti, ona se smejala istim onim zavodljivim osmehom koji joj je dečak iz snova udenuo na lice. Ni kada je dželat, videvši da posle sveg tog mučenja žena na svome telu nema niti jednog jedinog ožiljka, tiho prozborio „Ježus Marija“, ni kada ga je Štajnmajer izbacio iz prostorije, ne bi li sam ostao s ispitanikom verujući da osobe poput ove žene progovaraju samo kada su u intimnome društvu, ni tada joj osmeh nije bežao sa lica.
Držao se na njemu i kada je Štajnmajer počeo da besni pokazujući nemoć pred nekom natprirodnom silom koja štiti ovo „niže biće“, ali kad se njegov bes pretvorio u strast, kada mu je nabrekla žila na vratu s leve strane, kako to obično biva kod muškaraca kojima sila budi požudu, kada ju je, uspaljen vlastitom moći nad tuđim telom, a nemoći nad tuđim duhom, raščerečio na stolu za mučenje kao jagnje pred ražanj, i kada je skinuo pantalone s jasnom namerom kako da stiša buru požude koja mu je plavila um, tada dečaka iz nje nesta, osmeh pobeže s lica, pa je uhvati panika da je ostala sama i nemoćna pored nemani koja se neće zaustaviti u svom strašnom nasrtaju.
I ona sada u ovome razjarenome vozu grčevito kopa po telima još uvek od krvi i mesa, blatnjava, unakažena, izbodena, otkinuta, ne bi li našla mališana koji joj je sve ovo vreme pružao snagu, a koga sada, kada joj je najpotrebniji, nema.

I nade ga nagnutog nad četvoro dece čija se majka pretvorila u belinu koja ophrvava voz i u brzini većoj od kretanja ovoga suludog prevoznog sredstva upada u njega odvodeći sa sobom izabrane. Deca su beživotno ležala, a Bini je sedeo iznad njih i plakao, jasno je videla kako mu iz desne strane grudi lipti krv, baš onako kako ga je pri odlasku sa ovoga sveta naslikala Rahela.

„Ne ostavljaj me sada!“, uskliknu u grču Vasvija, uhvativši polomljenim prstima Binija za ruku, privijajući se uz njega kao da želi da ga uvuče u vlastito telo. Bini ju je u čudu gledao i nemoćno vrteo glavom kao da kaže da nije u stanju da stigne svuda, da svakome bude od pomoći, da mu da utehu i spokoj. Gledao ju je kao neki stranac, a ne kao da je dopre nekoliko trenutaka bio neodvojivi deo nje, onaj zbog koga se rodila i zbog koga je vredelo živeti ovaj život.

Vasvija nije odustajala. Držala ga je čvrsto, zapomažući pod udarima neke nevidljive sile što joj je rastakala telo i plavila dušu, ali njen pogled ne beše toliko jasan i upečatljiv čudotvornom dečaku kao lica sada već mrtve dece, otrovane gasom za masovno uništenje. Vasvija beše očajna. Ustade, okrenu se ka izlazu iz voza, nameravajući da se potpuno prepusti nečastivoj sili koja ju je probijala u snažnim zamasima poput podivljalog okeana, da preda i svoje telo i dušu belini koja je okruživala voz. I onda kad pri punoj brzini otvori vrata koja zamalo pa se ne otkinuše od siline udara vetra što ga je stvarao kovitlac kretanja voza, ču dečakovglas izdvojen iz opšte halabuke kako je doziva. Okrenu se prema unutrašnjosti vagona i ugleda Binija kako joj, obasjan naročitom svetlošću kao pri rađanju zore, pruža ruke.

„Osmeh, moliću“, reče joj šapatom i nadjača buku koju sa sobom nosi jecaj svemira u vreme ratova i stradanja.

Te reči joj uliše snagu. Ona se ponovo pretvori u onu jaku, osmehom branjenu ženu, kojoj nikakvo čerečenje, mučenje niti ponižavanje nije u stanju da nadvlada duh. Nekako u istom trenutku, udarajući besciljno u centar njenoga tela, Štajnmajer oseti kako mu nestaje strasti, požude i snage, kako se od razjarenog bika pretvara u mrtvo telo, leš, nemoćan da ruinira i ošteti jednu snažnu ženu, upravo onako kako more nije u stanju da proguta planinu. Onemoćao, on pade sa nje na pod tako da mu glava osta u njenome krilu. Zaplaka, a zatim izgubi svest. Ona ga pomilova po kosi.

PEDESET SEDMO POGLAVLJE

u kojem se leče neizlečive bolesti


Nakon deset dana neuspešnog lečenja, Štajnmajera su, konačno, odveli na Kosmaj. Ono što je medicinska sestra iz Rogače od samoga početka govorila, a što su nemački, austrijski, hrvatski i slovenački lekari nazivali vradžbinama, na kraju je ostalo kao poslednja nada. Naime, u tih deset dana telo gospodina Štajnmajera bilo je potpuno obamrlo, temperatura se dizala i do četrdesetog podeoka, sve medicine koje mu je doktorski konzilijum prepisivao nisu davale nikakvog rezultata, dijagnoze su bile neprecizne i paušalne, a lekari, koje je lično Konrad fon Hecendorf, glavnokomandujući austrijskih snaga, postrojio pred put u Beograd, napomenuvši da se radi o jednom od najboljih tužilaca koje imperija ima, nisu bili u stanju da zaustave galopirajuće raspadanje tela koje je kulminiralo ispadanjem zuba i otpadanjem kože ispod lakata.
Drugim rečima, u vozu su ga željno iščekivali.

***

Deseti dan, najviše iz straha da bi načelnik glavnog stožera mogao da sruči sav svoj bes na „neznalice, diletante, bubašvabe“, kako je običavao nazivati sve koji nisu bili u stanju da izvrše njegove zadatke, oni odlučiše da zaigraju na poslednju kartu, onu koju je dotična medicinska sestra predložila prvoga dana kada je videla obamrlo telo nesrećnog tužitelja.
„Postoji dete monah, u Tresijama. To vam je blizu. Tu na Kosmaju. Leci sve.“
Štajnmajer je legao u Vladinu ćeliju u stanju u kakvom se ljudi obično šalju na groblje. Vlada je bio zauzet molitvom. On oseti da je vazduh pun nesreće i otrova. Nemački lekar Karl Baumgartner i medicinska sestra iz Rogače, pratnja bolesnog tužioca, stajali su na vratima. Sestra je dečaka gledala sa divljenjem, a doktor sa podsmehom. Vlada na kolenima dođe do bolesnika. Skide mu cipele i, kako red nalaže, opra mu noge.
„Tražili ste moju majku?“, šapnu Vlada Štajnmajeru na uho. Ovaj otvori oči. Prvi put u deset dana on otvori oči. Kod doktora Baumgartnera nesta podsmeha.
„I niste je našli.“
Vlada mu nežno rukom pređe preko lica. Štajnmajer ga pogleda očima poslušnog psa. Video je dečakovo lice i plavičastu svetlost oko njegove glave. Vlada mu stavi ruke na čelo. Štajnmajer se nasmeši. Doktor oseti ljubomoru.
„Ali to nije vaša greška“, šapnu Vlada. Štajnmajeru se na licu pojavi nešto nalik osmehu. Kako ga je Vlada milovao, tako mu se boja vraćala u obraze. Usne se napuniše krvlju. Izgledao je kao neko ko je nanovo dobio volju za životom. Raširiše mu se zenice. I nozdrve. I doktor i sestra ustuknuše korak unazad kad se ču prvi jasan Štajnmajerov uzdisaj. Sestra zadovoljno gurnu doktora laktom. „Šta sam vam rekla, a?“
„Ne krivite sebe. Sve je to božja volja.“ Dok govori, Vlada dlanovima prolazi preko Štajnmajerovih prsa, srca, trbuha. Doktor se naginje da vidi šta to dečak radi. Činilo mu se da dečakovi dlanovi ne dodiruju bolesnika, već da se između njih i Štajnmajerovog tela dešava nešto njemu potpuno nerazumljivo.
Lečenje nije trajalo duže od sata. Štajnmajer ustade lako kao mladić, kleknu pred Vladom i u znak zahvalnosti poljubi mu ruku. „Hvala“, prošaputa.
„Bogu se zahvalite, gospodine Štajnmajere“, odgovori mali monah. „On je odlučio da vas ostavi na ovome svetu. Ja sam samo njegov rob.“
Sutradan je Štajnmajer bio na svome radnome mestu. Znajući da ne bi poverovao u postojanje dečaka iscelitelja, Konradu fon Hecendorfu rekoše da je za izlečenje zaslužan doktor Baumgartner. General ga nagradi Ordenom Leopolda!

PEDESET OSMO POGLAVLJE

u kojem deca uzimaju život u svoje ruke


Mića se nadao da će doći barem jedna stanica na kojoj će se voz zaustaviti, da predahne.

„Odakle mu snaga? Šta to njime upravlja? Koja sila? Koji đavo?“

Putnika je, međutim, bilo sve više i pored toga što ih je belina jela, prosto gutala. Kao da neman rata ne želi da stane! Kao da u ratu vreme ide brže.

Učini mu se, u jednome trenutku, da je rat nešto na šta je ljudski rod navikao, da taj rod, kome će i on jednoga dana pripasti, oseća da i nije tako loše to što se ubija, pljačka i siluje. Kao da je ta strahota kojoj je čovek očigledno sklon nešto normalno… ili, u najmanju ruku, neizbežno.

I zaista, i pored toga što je voz mahnitao tresući se od eksplozija i pored toga što su krivine i nalegnuća postajali češći i stravičniji, ljudi koji su goreli u ovom pokretnom paklu postadoše mirniji, čak i spokojni, kao da su se navikli na ove pasje uslove, na ovaj užas koji ih je okruživao, a za koji su verovali da nije njihovo maslo, već maslo neke više, nedokučive sile izvan njih. Mnogi uspeše i pored rana i bola da zaspe, neki su se valjali u vlastitoj krvi kao prasci u blatu sa neskrivenim zadovoljstvom topline. Neki su sklopili oči tražeći da ih belina što pre proguta, a neki su se čak i smejali tuđoj muci, videvši da njihove rane nisu ništa naspram onih koji su u ovome užasu izgubili ruku, nogu, brata, dete, majku. I u trenutku kada je Mića pomislio da je svet toliko pomahnitao da mu rat posta normalan, čaki poželjna stvar, u vagon utrča dečak, lud od straha, bežeći od nečega što je samo on bio u stanju da vidi. Dečak mu se učini poznatim, a kad je čuo glas jednog umrlog, čije se telo još ne beše predalo belini, kako ga doziva po imenu Branko, tada shvati o kome je reč. Tad se zabrinu!

A Branko je bežao hodnicima istražnog zatvora u koji su ga, onako malešnog, ali drčnog, nakon celonoćnog lova uveli austrijski policajci s osnovanom sumnjom da je ubodom makaza u vrat usmrtio dvadesetdevetogodišnjeg vojnika M. V., koji je, ušavši u fotografsku radnju njegovoga brata Dimitrija Jankovića, želeo da napravi sliku za novu legitimaciju koja mu omogućava slobodno kretanje po gradu. (Dimitrije je taj posao dobio na intervenciju nekog Slovenca koji beše veoma uticajan u okupiranom Beogradu i koji mu, sa preteranom ljubaznošću, reče da pozdravi majku.)
U optužbi, naravno, nije stajalo da je austrijski vojnik bio seksualno devijantan. Nije stajalo ni da ga je zavela Dimitrijeva, preko svake mere isturena stražnjica. Nije stajalo ni to da je, kada je bio siguran da su on i mladi fotograf sami u radnji, došlo do eksplozije strasti koja mu pomuti um i ohrabri ga da zagrli mladića s leđa, puštajući ruku da mu se sama, bez nadzora svesti, spusti na onaj deo tela gde joj ni u kom slučaju nije bilo mesto. Mirnoća, tačnije šok, koji je Dimitrija zaustavio u razmišljanju, ne pružajući nikakav otpor nasilniku, nesrećni austrijski vojnik protumačio je kao pristajanje na jednu, ovako neuobičajeno uzbudljivu avanturu. Ali, došavši sebi, nekoliko sekundi kasnije, Dimitrije odgurnu nasrtljivca toliko jako da ovaj jedva ostade na nogama.
Kratko je trajala dilema u glavi austrijskog vojnika, da li da dostojanstveno napusti fotografsku radnju, s namerom da što pre zaboravi ovaj nesporazum koji je izazvalo njegovo nemirno srce, ili da nastavi, s namerom na koju ga je to isto srce gonilo, znajući da će slad biti dovoljno velika da nijedna kazna neće biti u stanju da je zagorca.
On nasrnu na Dimitrija svim silama, udarajući ga gde god je stigao s namerom da u mladiću ubije i svaki pokušaj otpora. Sudbina je htela da u trenutku kada su obojici pantalone bile do kolena u prostoriju uđe musavi Branko, noseći bratu komade hleba koje je pronašao blizu vojničke menze. Kada je ugledao nabrekli ud podivljalog vojnika kako pokušava da pronađe cilj, Branku se smuči do povraćanja, pa, kako ga sila muke savi prema podu, on ugleda one iste makaze kojima je, pre mnogo godina, napao starijeg brata dok su se igrali Kosovskoga boja.
U tren oka makaze mu se nađoše u ruci, a iz ruke uleteše u vojnikovu vratnu aortu, iz koje šiknu krv kao iz centralne gradske fontane. Vojniku se pomešaše bol i strast u trenutku kad mu makaze prerezaše dotok krvi u mozak, tako da nije imao vremena da sazna šta ga je u stvari ubilo. Da li slad, da li bol. On pade ničice na pod gubeći krv kao što lipa s jeseni gubi lišće. Brzo i temeljno. Umro je dvadeset minuta kasnije, go od pojasa naniže.
Kada je Branko uhvaćen, među islednicima i policijom nasta komešanje. Ne postoji zakon koji bi ovo dete poslalo na vešala, govorili su jedni, a drugi su insistirali da se mali ubije odmah, da ne bi bespotrebno trošili vreme.
„Niko neće ni znati da je bio živ. Stariji brat će biti obešen kao ubica i time završavamo ovaj cirkus.“
Međutim, prevagnu strana koja se zalagala za poštovanje prava. „Svakako će obojica trunuti u zatvoru, a mi ćemo ostati čisti i pred bogom i pred ljudima.“
Tako, kao kompromis, predložiše da malog povedu direktno kod Štajnmajera, koji u međuvremenu posta glavni tužilac u celoj okupiranoj Srbiji.
„Ispričaćemo mu ceo slučaj, pa neka on preseče.“
Štajnmajerova kancelarija bila je na Obilićevom vencu. Svetla i prozračna. Branku je izgledala kao deo raja. Štajnmajer je s nestrpljenjem čekao da vidi dečaka koji je bio u stanju da ubije austrijskog vojnika. Razmišljao je o kazni, o tome na koji način da presudi da bi i vuk bio sit, ali i ovce na broju. Okrenut ka prozoru, nije video kada su smrvljenog i krvavog dečaka uveli u njegovu kancelariju, ali kad se okrenuo, imao je šta da vidi. Pred njim je stajao dečak koji ga je vratio u život!
Štajnmajer pokaza rukom vojniku da izađe napolje, a kako ovaj napusti sobu, on kleknu pred Brankove noge i poljubi ih.
„Oprosti im“, šapnu grleći dečakova kolena. „Ne znaju šta rade.“
Svi su bili prilično iznenađeni kada su od Štajnmajera dobili vrlo jasno, njegovom rukom pisano naređenje da se oba brata i njihova majka „imaju osloboditi, da je u pitanju greška islednika, da se porodici da koja kruna na ime odštete koju im duguje austrijska država radi fizičkog i psihičkog bola koju su pretrpeli zbog neodgovornog ponašanja pojedinaca u vojsci i policiji, i da im se izdaju posebni papiri kao garancija da se ovakve neugodnosti u budućnosti neće ponavljati“.
Kad je naređenje izvršeno i kad se Štajnmajer izvinio i jednom i drugom bratu, a njihovoj majci poslao cveće, njegov ađutant, gospodin Rajs, upita ga zašto je to tako učinio.
„Nisam to učinio ja, gospodine Rajse, nego bog. Bog je tog dečaka oslobodio, ne ja. Ja sam samo njegov rob.“
Branko se više ne pojavi u vozu.

PEDESET DEVETO POGLAVLJE

u kojem se voz konačno zaustavlja


Voz nije usporavao, naprotiv, vožnja je postajala sve luđa i mahnitija. Ljudi, naviknuti napatnju, bezglasno su ga punili, pomireni sa sudbinom, onako kako poplava puni napuštene kuće. Iz njih je isijavala sveprisutna belina preteći da povede ceo voz u nepoznatom pravcu. I Mića se polako privikao na stradanje ljudi i mahnitanje voza. Činilo mu se da nije postojalo vreme pre polaska voza iz stanice, niti će postojati vreme nakon što se ovaj voz zaustavi. To i jeste osobina rata. Čoveku se čini da je odvajkada postojao i da nikada neće ni prestati. Takav je rat. Beskonačan!

Mića je navikao i na unakažene, obolele, osakaćene i umrle, koji su svoje poslednje trenutke na zemlji posvetili molitvama i spominjanjima najbližih. Nije se više osvrtao na zle sudbine, na zlu kob. Nisu ga više mogla ganuti ni stradanja nemoćnih, čak ni dece. Toliko se toga nagledao da mu je stravična smrt postala nešto uobičajeno, normalno, što je jednostavno deo „ovoga našega života“. „Rat je, jebiga!“, govorio je sebi kada je gledao nečiju nadnaravnu patnju.

Samo Bini nije uspeo da seprivikne na ovoliku strahotu. Na licu su mu i dalje isijavali onaj isti bol i ona ista patnja koje je osećao i kad je voz krenuo iz stanice. Išao je od čoveka do čoveka, od duše do duše, preuzimajući na sebe stradanja i gorčinu koji su tim ljudima kidali duh. Laganim dodirima spremao ih je na večni počinak s istom ljubavlju kojom majka prati na počinak usnulo dete. Ni on više nije verovao da će se ova luda jurnjava zaustaviti, da će čovek doći do pameti pa da zakoči mašinu smrti koja kao žrvanj melje ljude, sudbine i duše. Išao je neumorno od jednog putnika do drugog i ispraćao ih na onaj svet, verujući da će sve ovo jednom prestati, da će voz ući u jednu od svojih stanica iz kojih dugo neće izaći. Znao je da sada, u ovome trenutku, ništa više ne zavisi od njegove volje, ali je znao i da sa sprovođenjem svoje volje ne sme da prestane, jer je ona jedina pravedna i iza nje stoji pravi mir, jer je vođena beskrajnom ljubavlju.

„Oh, otkada nisam čuo tu reč!“, s velikim iznenađenjem uskliknu Mića.

„Koju reč?“

„Ljubavi“

„Da! Ljubav. Nismo je dugo čuli.“

Njih dvojica se nasmejaše, a kako se nasmejaše, voz ulete u tunel brzinom koju ljudski jezik više nije bio u stanju da opiše. Crnilo je tutnjalo oko njih. Oni u mraku ponoviše reč „ljubav“ još nekoliko puta.

Izgledalo je da tunel nema kraja. Zidovi su pojačavali tutnjavu voza, a strah od mraka nadvlada svepređašnje strahove, ali kako se tutnjava kroz tunel nastavljala, tako utihnu žamor ljudi, utihnu i voz, osta samo kloparanje pragova pod njegovim metalnim točkovima, pa se trenutak kasnije čak i to utiša, vetar koji je stvarala brzina nestade, voz uspori, poče da se valja po šinama, polako, bez žurbe, kao da nikada i nije bilo onih brzina koje su putnicima izbacivale sve iz njihovih stomaka.

Voz izađe iz tunela lagano, skoro neprimetno. Na drugoj strani planine sijalo je sunce, obasjavajući nepregledne zelene poljane ukrašene šumarcima iznad kojih su leteleptice, zujali bumbari i pčele. Trava se povijala pod laganim povetarcem, klanjajući se vozu koji je usporavao do zaustavljanja. Pred njim je stajalo blaženstvo. Blaga izmaglica prekrivala je vrhove jela, koje su bile poredane u stroj poput božanske vojske.

Mića se okrenu oko sebe nekoliko puta. Dim od kog je bio sazdan raširi se od miline pogleda. Zažele da izleti napolje, da se preda suncu, postane deo slike koja je zaustavljala dah.

Igle čuda! Voz je bio prazan. Nijednoga putnika, ni traga od jada, nesreće i čemera. Ni kapi krvi na podu! Sve čisto i prazno.

Nije bilo ni Binija. I on je nestao. Mića pomisli da je sve ovo bila samo još jedna njegova neslana šala. Tada, nasred hodnika koji spaja prva dva vagona, ugleda malog žutog psa. Mahao je repom. Pas zalaja. Radosno.

ŠEZDESETO POGLAVLJE

u kojem stiže novo proleće


Jednom se u sto godina poklope Svete mučenice s Uskrsom. Pomešaju se običaji, kao kad se vino pomeša sa vodom, pa je oboji u crveno, ali izgubi na gorčini. Tada se u jednom danu dogodi sve, i rođenje i smrt i vaskrsenje. Narod juri od kuće do crkve, pa od crkve do groblja, pa od groblja do kuće, sav svečan, dostojanstven, praćen liturgijskim pojanjem iz svakog ugla. Kao da se ceo grad pretvara u crkvu, a crkva u grad. Groblja ožive. Narod ih preplavi. Izmeša se behar sa grobljanskim cvećem, pa poslednja stanica čovekova zaliči na svadbeni skup, a ne na mesto gde leže mrtvi. Iz svih pravaca stižu reke ljudi, zanesene nekim posebnim ritualom, dolaze da odaju poštu najmilijima, počivšima.
Tek se završio rat, pa je tih najmilijih mnogo više nego u obična vremena. Svaki četvrti Srbin našao se u Velikom ratu pod zemljom. Ali oni ostali doživeše slobodu.
Kapiju groblja prvi su prešli Dimitrije i Laci.
„Momci za ženidbu“, kako ih je zadirkivala Bosa, koja Laciju postade nova majka. Vratio se sa vojskom sa kojom je delio dobro i zlo od onoga dana kad mu je otac izgoreo spašavajući mu drugove, pa sve do njenog trijumfalnog povratka u Beograd. U vojsci je naučio šta je glad, šta je smrt, šta je rat, ali je naučio i da svira trubu.
Dimirije je nosio cveće. Lepo odeven, sa šeširom na glavi, počeo je da liči na oca, čiji je grob prvo trebalo da se poseti.
Iza njih dvojice išli su Branko i Danica. Sređeni kao za pozorište. Koketirali su kao dva goluba, pričajući samo njima jasne priče. Branko je šutirao kamenčić, a Danica ga je u tome sprečavala. Ne znajući zašto, kako su ušli u groblje, tako su se uhvatili za ruke kao da se brane od neke nevidljive sile koja vlada ovakvim mestima.
Na kraju te male kolone išle su Bosiljka i Vasvija. Obe su izgledale jedro, napadno vedro. Kao da muka nije bilo. Vasvija ih je istrpela toliko da o tome nikada nije ništa govorila, a Bosiljku je u život vratila sloboda. Bez nje je venula kao ruža pod orahom. Išle su ruku podruku, oslanjajući se jedna o drugu i motreći decu pred sobom. Bosiljka pogleda na vrh Grobljanske ulice. Čekala je Vladu. Njenog trećeg sina. Trebalo je da dođe s ocem Lavrentijem iz manastira na Tresijama. Nije ga videla od Božića, „ljubi ga majka“.
I kako je red, obiđoše sve grobove.
Prvo su ostavili cveće na grobu Živote Jankovića. Tu Bosa pređe dlanom preko slova koja su ispisivala njegovo ime, pa reče sebi nešto u brk, što bi imitiralo molitvu. Dimitrije i Branko stajali su sa strane. Bili su mirni, samo zbog majke.
Zatim su svi zajedno otišli do grobnice Krsmanovića, gde su se pozdravili s Aleksom. Vasvija tu pusti suzu, privi Danicu uza sebe, a deca, videvši kako je tuga uzima pod svoje, okrenuše sve na šalu, pa se i Vasvija kroz suze nasmeja, terajući od sebe slike prošlosti.
„Ne tuguj, dušo moja. Deca sada žive umesto nas. Takav je red i treba ga poštovati“, reče joj Bosa mudro, pa se zagrliše kao da se zajedno bore protiv navale sećanja.
Na kraju, u jevrejskom delu, posetiše Rahelin i Rišarev grob. Laci osta na trenutak sam iznad groba svojih roditelja. Nije osećao ništa. Znao je da bi trebalo da bude tužan, ali mu to nije polazilo za rukom. U njemu je bujao život. Gledao je u majčin i očev grob, dozivao sećanja na njih, činio sve da mu se vrati neka misao ili neko osećanje koje bi ga sa njima spojilo, ali uzalud. Posta mu neugodno što je sam. Nije hteo da se razdvaja od ostalih. Jedva je čekao da se okrene ka ostaloj deci.
A groblje se, nekako, radovalo dolasku živih.
Međ' granama tek prolistalih lipa igrali su se žmurke zraci prolećnog sunca, bezbrižno se odbijajući o tamni granit, na čijoj je površini uz pravoslavni krst stajalo ime pokojnika. Blagi povetarac povijao je grane žalosne vrbe darujući im život i pokrete, pa se one stadoše plesti međ' sobom kao dečje ruke pri igri. Međ' grobovima protrča pas. Žgoljav, ali veseo. Žute boje! Radost mu je podarilo proleće. On stade ispred tužnog skupa ljudi oko jednoga groba, pa ih pogleda svojim toplim očima punim života, mašući repom, kao da ne želi samo da ih uteši već i da objasni da taj za kojim sada tuguju nije otišao nigde daleko, već je njegova prisutnost bliska i neposredna, on je tu među njima, lebdi, samo u drugome stanju.
I zvuči se razleteše svežim vazduhom praveći virtuoznu prolećnu etidu. Ču se rzanje konja, klopotanje kopita po Grobljanskoj, dreka Cigana što prodavahu cveće, psovanje kočijaša, policijska pištaljka, smeh razdragane dece, mrmljanje prosjaka, pojanje sveštenika, strog glas majke, lavež pasa, cijukanje mačaka, cvrkutanje drozdova, šikljanje česme, čak i zapomaganje narikača. Stvoriše zajedno horsku kompoziciju sa jasno prepoznatljivim refrenom.
„Ej, vi, mračne sile! Došlo je proleće! Badava vam rat, badava stradanja, badava smrt. Na kraju uvek pobedi život!“
Na izlasku iz groblja deca se stadoše ganjati među sobom po samo njima znanim pravilima. Odozgo, Grobljanskom ulicom hramao je otac Lavrentije. Pored njega skakutao je Vlada. Veseo i bezbrižan. Kada ga videše, deca potrčaše prema njemu. Sve je pucalo od radosti! Od sreće!
Bosiljki i Vasviji srce obli neka milina. Kao da su i one nagrađene od proleća. Dotrčaše do Vlade i počeše da ga grle. Bosa, kao bajagi ljutita, povika: „Hoće li iko ocu Lavrentiju da čestita praznik?“ Deca uglas, kao da su to danima vežbali, graknuše: „Hristos voskrese!“ Monah im se osmehnu, pa odgovori dubokim glasom: „Vaistinu, deco… vaistinu voskrese.“

ŠEZDESET PRVO POGLAVLJE

u kojem se postavljaju mnoga pitanja


Tu Bini završi priču, zatim baci pogled na Miću, tek toliko daproveri kakav je utisak ostavio na njegovu dušu. A Mića se povijao oko Binijevih nogu, kao izmaglica. Da je imao oči, plakao bi.

Bini se šeretski nasmeja.

„Šta je? Ne veruješ mi?“

Znao je da Mića više nije naivna duša. Predugo mu je pričao, dovoljno dugo da, slušajući Binija, Mićina duša poče da misli, zaključuje, čak i da oseća.

Ali je i dalje verovala Biniju. A kako i ne bi? Pa Bini ga je i pozvao u svoju meditaciju. Ona zbog njega postoji.

Ali, kako duša sluša, tako u sebi rađa sumnju. A sumnja je majka svesti.

„Ako znam za sebe, znam i za ono što mi se govori. Ako mi govoriš o laži, možda i ti lažeš.“

Bini se smejuljio. Nije davao odgovora. Pustio je Miću da misli.

„Izmišljaš, je li?“, upita ga Mića. „Sve si izmislio? Priznaj! Ništa nije tačno, a?“

Ali ovako nešto nije bilo lako izmisliti. Mada, možda i jeste…

„Kao što sam i ja izmišljen… U stvari, nisam izmišljen, već sam pozvan u njegovu meditaciju, što je isto. Znači, ako nema nikoga van njegove meditacije, ja sam izmišljen, ali ako ima, onda sam ja stvaran. Ili nisam stvaran nikako, jer je sve u njegovoj meditaciji. Malo sam zbunjen. On me je zvao, pa se meni čini kao da je stvarno. To je sigurno tako. Sad mi je jasno! Ova priča je izmišljena, dolazi iz njegove glave. Ali da li sve priče dolaze iz njegove glave? Pa i ovo što ceo svet živi sada, a što ja tek treba da budem, da li i to dolazi iz njegove glave? Kako onda mi, ako dolazimo iz njegove glave, mislimo da smo stvarni? Zato što nismo iz njegove glave ili zato što on nas zamišlja tako da nam da svest o tome da mi mislimo da smo stvarni? A kako osećamo? Jer jedno je da imaš svest o tome da si stvaran, a drugo je da osećaš. Da li je moguće da on nas može da zamisli tako da nam da i osećanja? Ako može, onda ceo svet, svemir, sve ono što vidimo i osećamo nije stvarno, već je samo njegova zamisao! A i da je sve to stvarno, onda je tako samo zato što je on to odlučio. Nema stvarnog mimo njega!“

Pogleda u Binijevo lice, koje se zaceni od smeha, i seti se reci starca Jadre.

„Ko vidi tebe, vidi i tvog oca.“

„Dakle, ništa ne postoji osim Binija!“, zaključi Mićina duša. Bini se ponovo nasmeja.

„Nemoj da se smeješ! Hajde, reci, da li sam upravu? Ništa ne postoji osim tebe?“

Bini ne odgovori. Samo se i dalje smejao.

„Zašto se smeješ? Pa, ako ništa ne postoji osim tebe, nama je dobro, a ti… u stvari… patiš. Da li sam upravu?“

O autoru

Dr Nele Karajlić je rođen u Sarajevu 1962. godine kao Nenad Janković. Završio je Drugu sarajevsku gimnaziju, studirao orijentalistiku na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.
Multimedijalni je umetnik koji se bavi muzikom, filmom, televizijom, pozorištem i književnošću.
Ranih osamdesetih osniva rok grupu Zabranjeno pušenje, koja veoma brzo postaje svejugoslovenski fenomen. U isto vreme radi na Radio Sarajevu, kasnije i na Televiziji, satirično-humorističku emisiju Top lista nadrealista, koja ostavlja dubok trag na celokupnom jugoslovenskom medijskom prostoru.
Početkom rata u bivšoj Jugoslaviji seli se u Beograd gde sa grupom Zabranjeno pušenje izdaje još jedan album, Ja nisam odavle, sa kojeg je pesma Ženi nam se Vukota u izborima brojnih TV stanica proglašena hitom 20. veka.
Za Radio-televiziju Srbije 1996. snima humorističku seriju Složna braća.
Godinu dana kasnije Dr Nele Karajlić sarađuje sa filmskim režiserom i bivšim basistom Zabranjenog pušenja, Emirom Kusturicom, na saundtreku za film Crna mačka, beli mačor, odakle nastaje ideja o osnivanju grupe The No Smoking Orchestra.
Grupa postaje svetski priznata i nastupa u svim većim gradovima. Dr Nele Karajlić svira u grupi The No Smoking Orchestra sve do 2011.
U prestižnoj operi Bastilja u Parizu piše libreto i igra u pank operi Dom za vešanje u režiji Emira Kusturice.
U produkciji Prve televizije 2013. radi na humorističko-satiričnoj seriji Nadrealna televizija, a samo godinu dana kasnije izdaje i svoj prvi roman Fajront u Sarajevu, koji postaje bestseler ne samo u Srbiji već i u regionu.
Godine 2016. na sto šezdesetu godišnjicu rođenja Nikole Tesle u Sava centru u Beogradu i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu postavlja multimedijalni spektakl FBI: Dosije Tesla.
Dela:
DISKOGRAFIJA
Zabranjeno pušenje

1. Das ist Walter, 1984, Jugoton, Zagreb

2. Dok čekaš sabah sa šejtanom, 1985, Jugoton, Zagreb

3. Pozdrav iz zemlje Safari, 1987, Diskoton, Sarajevo

4. Male priče o velikoj ljubavi, 1989, Diskoton, Sarajevo

5. Ja nisam odavle, 1997, Komuna, Beograd

The No Smoking Orchestra

1. Black Cat, White Cat, 1998, Universal, France

2. Unza Unza Time, 2000, Universal, France

3. Life Is a Miracle, 2004, Universal, France

4. Live in Buenos Aires, 2005, Universal, Palass, France

5. Time of the Gypsies, 2007, Universal, Palass, France

RADIOEMISIJE
Top lista nadrealista 1981-1985, Radio Sarajevo (scenarista i glumac)

TV SERIJE
1. Top lista nadrealista 1,1984, TV Sarajevo (scenarista i glumac)

2. Top lista nadrealista II, 1989, TV Sarajevo (scenarista i glumac)

3. Top lista nadrealista III, 1991, TV Sarajevo (scenarista i glumac)

4. Složna braća, 1996, RTS, Beograd (reditelj, scenarista i glumac)

5. Nadrealna televizija, 2013, Prva televizija, Beograd (reditelj, scenarista i glumac)

FILM
1. Underground, reditelj Emir Kusturica, 1995. (glumac)

2. Crna mačka, beli mačor, reditelj Emir Kusturica, 1998. (kompozitor)

3. Super 8 Stories, reditelj Emir Kusturica, 2001. (glumac i kompozitor)

4. Život je čudo, reditelj Emir Kusturica, 2002. (glumac)

5. Zavet, reditelj Emir Kusturica, 2006. (pomoćnik reditelja)

POZORIŠTE I OPERA
1. Mjesečeva predstava, reditelj Mladen Materić, Otvorena scena Obala, Sarajevo, 1998. (izbor muzike)

2. Time of the Gypsies, reditelj Emir Kusturica, opera Bastilja, Paris, 2007. (libreto, kompozitor i glumac)

3. FBI: Dosije Tesla, SNP, Novi Sad, 2016. (reditelj, glumac i kompozitor)

KNJIŽEVNOST
Fajront u Sarajevu, roman, Večernje novosti i Laguna 2014.