Stanislav Vinaver

[You must be registered and logged in to see this link.]

Stanislav Vinaver, književnik i prevodilac, rođen je u Šapcu, 1. marta 1891. godine, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Josif, lekar, umro je kao sanitetski major od malarije u Đevđeliji 1915. godine, posle preležanog pegavog tifusa. Majka Ruža, pijanistkinja, koja je često priređivala javne i kućne koncerte, pored ostalih i sa Robertom Tolingerom, zadavljena je u nemačkoj gasnoj komori 1942. godine.

Po završenoj osnovnoj školi Vinaver je, tačno s početkom 20. stoleća, 1901. godine, postao đak Više gimnazije u Šapcu, iskazujući posebnu nadarenost za pojedine predmete. Već kao učenik trećeg razreda, bio je izabran u Odbor za podizanje spomenika Knez Ivi od Semberije, kome je na čelu bio profesor Todor Radivojević.

Od 1908. godine, gimnazijsko školovanje nastavio je u Beogradu. Posle mature, odlazi u Pariz, na Sorbonu, gde se posvetio studijama matematike i fizike. Predavali su mu u ono vreme čuveni profesori: Žan-Anri Poenkare (matematiku), Vanda Landovska (muziku) i Anri Bergson (filozofiju). Žan-Anri Poenkare ga je često i kući pozivao, pa je imao prilike da upozna i njegovog mlađeg brata Rejmona, koji je tada bio predsednik francuske Vlade i ministar inostranih poslova. Vinaver ga je nekoliko puta obaveštavao o srpskim prilikama. Ipak, najveći uticaj na njega imao je filozof Anri Bergson, koji je "bio mađija, metafizički doživljaj najviše vrste" i čijim je učenjem bio neizlečivo inficiran za ceo život. Berkson ga je "za književnost okrenuo", pa će Vinaver ubuduće sebe nazivati Bergsonovim šegrtom; u znak poštovanja i zahvalnosti posvetio mu je, 1924. godine, svoj rad Problemi nove estetike, Bergsonovo učenje o ritmu.

U balkanskim i Prvom svetskom ratu Vinaver učestvuje kao dobrovoljac, potporučnik u slavnom Đačkom bataljonu i solunac. Sa vojskom je prešao albanske vrleti i gudure i nekako dospeo na ostrvo Krf. Tu je, 1916. godine, bio postavljen za ađutanta Pristaništa na Krfu, ađutanta u Srpskom ratnom presbirou i urednika Srpskih novina. U obavljanju brojnih poslova bio je neumoran — sve je stizao i sve završavao. Obilazio je Pristanište, lađe, logore, bolnice i ustanove za snabdevanje. Nalazio se pri ruci svakom srpskom vojniku koji bi, sa kakvim trebovanjem, u Pristanište pristigao. Pribavljao je propusnice za ostrvo Vido onome koji brata godinu dana nije video. Rešavajući brojna pitanja, lično je išao francuskom komandantu baze, katkad i bogoradao, ali je u svojim namerama uspevao. Držao je mnogobrojne veze sa visokim savezničkim oficirima i podoficirima, komandantima, engleskim magacionerima, osobljem lađa koje su često plovile u Francusku i gde je uvek trebalo nekoga ubaciti.

Na Krfu je upoznao profesora Slobodana Jovanovića, koji je bio na čelu Srpskog ratnog presbiroa i predano radio na izradi spiskova poginulih i pomrlih srpskih vojnika. Kako je Evropu i svet trebalo upoznati sa patnjama i stradanjima srpske vojske, Slobodan Jovanović je, 1916. godine, u Francusku i Englesku uputio filozofa Branislava Petronijevića, vladiku dr Nikolaja Velimirovića i Stanislava Vinavera. Vinaver je u Engleskoj nekoliko predavanja držao zajedno sa "zlatoustim velikodostojnikom srpske crkve" dr Nikolajem Velimirovićem. Govoreći o srpskim stradanjima, vladika Velimirović se toliko uzbuđivao da mu je krv znala poteći na nos ili na uši.

Iz Pariza, po nalogu Nikole Pašića, 1917. godine, Vinaver je upućen u Petrograd, u svojstvu prevodioca srpske diplomatske misije. Misija je stigla u Rusiju koji mesec pred početak Oktobarske revolucije, pa je on bio očevidac ovih događaja.

U Petrogradu je Vinaver najviše radio na pribiranju dobrovoljaca za Solunski front. Činio je to tako predano da su se mnoge dobrovoljačke jedinice nazvale Vinaverovim četama.

Na povratku kući, 1919. godine, potporučnik Vinaver je poveo poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije. Išli su preko Carigrada, međunarodnim vozom kroz Bugarsku, bez prava na napuštanje vagona u stanicama. Po redu vožnje, voz se u Sofiji zadržavao dva sata. Koristeći bugarsku nebudnost, Vinaver je postrojio svoju četu i poveo je u grad. Kad je četa ušla u Slavjansku ulicu, naredio je strojevi korak, kojim su išli sve do crkve Svete Nedelje gde je, sa svim vojnim počastima sem plotuna, odata pošta moštima Svetog velikog kralja svesrpske zemlje Stefana Uroša II Milutina. Kad su Bugari dočuli šta se događa, Vinaverova četa je već bila u vozu koji se približavao Nišu.

Bugari su ovo shvatili kao veliku aroganciju pobednika nad pobeđnim i teško kršenje mirovnih odredaba. Pretili su međunarodnom arbitražom i tražili kazne za vinovnike ovog događaja. Bilo js potrebno dosta diplomatskog takta kako bi se stvar nekako zataškala.

Kada je, u aprilu 1925. godine, Vinaver došao u Bugarsku da izveštava o pokušaju atentata majora Jankova na bugarskog diktatora Alsksandra Cankova, još na granici mu je oduzet pasoš. Međutim, to mu nije smetalo da na grobu Svetog kralja Milutina dva puta dnevno pali sveću. Zahvaljujući angažovanju naših diplomatskih organa, uručen mu je novi pasoš.

Po okončanju Prvog svetskog rata, dobio je nameštenje u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete, gde mu se sto nalazio između Branislava Nušića i Bore Stankovića. Povremeno je Vinaver radio i za Ministarstvo inostranih dela, naročito ako je trebalo nešto složenije prevesti, ili sačiniti što koncizniji izvod osnovnog sadržaja. Obavljao je ove poslove sa velikim zadovoljstvom, jer se nadao diplomatskoj karijeri.

Početkom 1920. godine dobio je nalog da sačini belešku o tek objavljenoj knjizi Pobeda i mir, čiji je autor bio francuski predsednik Rejmon Poenkare, inače Vinaverov poznanik iz studentskih dana. Belešku je trebalo sačiniti što pre i dostaviti lično dr Anti Trumbiću, ministru inostranih dela. Belešku o knjizi, koju je čitao na originalu, dakle na francuskom jeziku, Vinaver je sačinio relativno brzo, temeljno i odgovorno. Posebno je istakao Poenkareove povoljne ocene o Srbima i odbacivanje srpske krivice za rat u kome su oni postali i najveći stradalnici i najveći heroji.

Dr Ante Trumbić, Hrvat u jugoslovenskoj Vladi, ubrzo je pozvao Vinavera, zahvalio mu na ekspeditivnosti i zatražio neka dodatna pojašnjenja. Nije mu bilo jasno, a verovatno se to nije uklapalo ni u njegova politička shvatanja i opredeljenja, da Poenkare ne ostavlja nimalo krivice Srbima za izbijanje Prvog svetskog rata.

— Za Poenkarea pitanje srpske krivice ne postoji i nigde se u knjizi ne postavlja! — odbrusio je Vinaver i nastavio:
— Da li vi sumnjate da bih ja Poenkarea falsifikovao?

Zbog žestokog verbalnog duela sa Trumbićem, Vinaver je sebi zatvorio vrata diplomatske službe, ali tu nije bio kraj njegovim nedaćama. Ubrzo je ministru prosvete Pavlu Marinkoviću stigao nalog Ante Trumbića da se Vinaver otpusti iz Umetničkog odeljenja. Uz energično zauzimanje Bore Stankovića, Marinković je odbio da to učini, a odbio je da pribavlja i Vinaverove izjave i izjašnjavanja. Samom predsedniku Ministarskog saveta Ljubomiru Davidoviću uskratio je pravo da saslušava nameštenike njegovog Ministarstva, što je izazvalo opšte zaprepašćenje i u Vladi, i u Ministarstvu i na Dvoru, naravno i u umetničkim i kafanskim krugovima beogradskim.
Vinaver nije otpušten, ali je iz ovoga sukoba druga strana ipak izašla kao pobednik. U novoj ustavotvornoj Vladi Stojana Protića, za Pavla Marinkovića više nije bilo mesta, a novi ministar prosvete Miloš Trifunović odmah je ukinuo Umetničko odeljenje.
Od tada, Vinaver je postao stalni saradnik Vremena, čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Umeo je u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći. Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je Vremenu na raspolaganje; zahvaljujući tome, ovaj list je odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.

Za razliku od većine kolega, nije bio "redakcijski pacov". U redakciji se bavio samo koliko je bilo neophodno.
Održavajući svakodnevne kontakte sa velikim brojem značajnih i uticajnih ljudi, podatke za list pribavljao je u gradu, a u redakciju je dolazio samo da završi posao. Znao je istovremeno da diktira, trima daktilografkinjama, tri različita priloga za list.
Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je pivarski magnat Đorđe Vajfert.
Imao je izgrađen novinarski stil — čitljiv, jasan, prepoznatljiv i interesantan. Radi ilustracije, prezentiramo jedan njegov prilog iz Vremena:

"Juče je Apelacija jednom seljaku, koji je ubio oca, smanjila kaznu sa dve godine robije na šest meseci zatvora. Prvostepeni sud sudio je juče opet gospodinu Simi Panduroviću zbog uvreda i kleveta koje je naneo gospodinu Stanislavu Stefanoviću u samom sudskom sporu oko prevoda Hamleta i osudio ga na pedeset dana zatvora. Zbog sličnih uvreda i kleveta na istog gospodina, gospodina Pandurovića je isti sud osudio na pedeset dana zatvora pre jedva mesec dana. Ali ovo suđenje gospodinu Panduroviću nije poslednje, jer je gospodin Stefanović digao još nekoliko tužbi protiv njega. I, po svemu sudeći, gospodin Pandurović će imati da odsedi u zatvoru kao da je bar dva oca ubio."
Sem Vremena, novinarstvom se bavio u Radio Beogradu i Centralnom presbirou.
Do Drugog svetskog rata sarađivao je u brojnim listovima i časopisima:
Kao oficir bivše jugoslovenske vojske, zarobljen je u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine i vozom transportovan u zarobljeništvo u Nemačku. Ratne godine uglavnom je proveo u nemačkom logoru Osnabrik, o čemu je Beogradu, 1945. godine, objavio knjižicu pod naslovom Godine poniženja i borbe život u nemačkim "oflazima".
Svojih poslednjih deset godina, od 1945. do 1955, Vinaver je proveo je u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik i prevodilac.
Stanislav Vinaver je umro u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.
Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.

JESI LI


Jesi li znao u prve dane
Vrhovne čase zabune gorke -
Krilima zračnim snovne povorke
Koje nas čežnje od sloma brane?

Jes l’ se vino u slike trajne
Jesi l’ pustio koren lepote
Jesi li biću kre’o živote
Jesi li duša vezao tajne?

Kad se iskonski bližio trenut
Jesi li bleskom bezmernim cvao
Sluteći sreću u suton svenut
Jesi li boja razvrate brao?

Milostom mamljen strasne vedrine
U zvonka jutra zlatima štedra
Jesi l’ nebesa milov’o nedra
Zanesen slutnjom večne obline?

10. juna 1952.

[You must be registered and logged in to see this link.]

OSVAJANJE SNA

Sve krin do krina, bezdan tišina,
Vrtlog vrlina, sumor suština -
Sve se raskraja u sto beskraja,
U sto očaja, sto odnošaja
U sto divljina, sto davnina.

Sva mora bruje bezmerjem struje,
Mirisi ruje nesvest milina,
Potoci huje bestrv planina -
Sve guje zuje jezom oluje
Beznoć je dana - bezvlast daljina.

Tim srcem vrelim, svenadno smernim,
Tim smelim trudom, svim uzaludom,
Svim nedosudom, svim nerasudom,
Tom slašću hudom, prevlašću ludom
Tim bićem zrelim, gorko čemernim:
Buknite budno, beskraje skrojte,
Skladite razvoj, oblike spojte
Zglobite vreme, bezbroje zbrojte -
Što neće svetom - sjajem osvojte.

30. decembar 1952.


[You must be registered and logged in to see this link.]

JAPANSKI DUBOREZ

Jesmo li ičiji?
Kud nose poleti?
O. samo voleti
Trske i drumove
Lelujne humove.
Ne biti ničiji!
Ne biti ničiji:
Odsjaje voleti,
Zamršaj tičiji;
Samotne goleti
Lak uspor lukova,
I penu zvukova.

20. april 1954.



[You must be registered and logged in to see this link.]

IGRAČKA

Igračka smo misli, čula,
Sve sa nama čipku zbija:
Strka, zbrka molekula
U nama se stravno svija.

Igračka smo od iskoni
Svih bezbroja, što čas svisnu
Čas zaprete vasioni
Da odgode i nju, prisnu.

Igračka smo, uvir jazan,
Uput, nikom neupućen,
Zbir dokaza nedokazan
Beut jeza nedosluđen.

Izgračka smo sred bezmerja,
Brod vrtloga. Bar da stremi
Tragom slatkih sujeverja:
U uteha osvit nemi.

1. maj 1955.




[You must be registered and logged in to see this link.]

CEO ČOVEK DEJSTVUJE NA CELOG ČOVEKA.

To se danas još uvek zove prastarim pojmom: "zračenje". Još pećinski slikari pribegavali su mađiji, i dali su nam sintetične slike drevnih zverova. Ja se divim tim umetnicima, i smatram da su nenadmašni. Išao sam u Altamiru. Dordonja me ispunjava sveštenim trepetom. I današnji umetnici moraju pribeći mađiji ritmova, i to svesno i stilizovano. Ko se odrekao ritma i celog čoveka, taj se odrekao velike umetnosti. On je šegrt, on je konj. On nije ispekao zanat, pesnički i sveljudski. On ne zrači, i današnje doba veruje samo u sveopšte zračenje..." Ti Vinaverovi stavovi, izgovoreni i objavljeni 1954. godine, u doba pune piščeve zrelosti, koja je izraz najskladnijega stvaralačkoga razvoja u srpskoj kulturi i poeziji 20. veka, aktuelni su , dovoljno valjani, ozbiljni i ovog jula 2001. godine. Vinaver je, drugim rečima, zanimljiviji, duhovitiji, i moderniji, od - uzmite bilo koga pesnika srpskog, koji objavljuje poslednjih tridesetak godina.
[You must be registered and logged in to see this image.]

***

"- Imali smo dve kuće, u jednoj je bila očeva ordinacija i ja. Noću sam otvarao prozor, strašno sam voleo da slušam žabe, tu tešku melanholiju njihovog kreketanja. Jedna od drugih se razlikuje za osminu tona. U početku kada ih slušate to je samo jedan ogroman hor, kasnije osetite te osminske intervale. Proputovao sam ceo svet, a samo sam jedanput čuo nešto veće. To su crvčci. Na Zvezdari ima jedan zid iznad Dunava, tamo ih ima leti sigurno preko pet stotina hiljada. Skoro svaki dan odlazim da ih slušam. U početku sam razlikovao oko pedeset zvukova, sada razaznajem pet do šest hiljada tonova u tom kocertu. Muzika cvrčaka je muzika malih intervalskih raspona. Kao muzika srpskog jezika. Naš jezik je bio kao žabe, cvrčci i frula.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Za mene je celog života bio najveći problem - kako ući u suštinsku melodijskog u srpskom jeziku, a zatim kako iz nje izaći. Jer mi moramo da izađemo iz malih raspona. Da bismo iz jedne etape prešli u drugu, moramo da se otrgnemo od muzike u kojoj se nalazimo. Kod nas postoji sasvim mali broj pisaca kojima je uspelo. Ja sam u srpskom osetio frulu, pokušao sam da dam rečenice sa zrikavcima, žabama i frulom. Trudio sam se da nađem početak srpskog jezika koji je hromatičan. Reči nisu ništa - melodija je sve. Kad kažete, recimo: Sve, sve, ali zanat. Ideja nam jasnija biti ne može, a mogli ste da za istu stvar upotrebite grdne reči da bi je objasnili. Zato u stihiju našeg jezika. Da onda budemo sposobni smatrao sam ja da treba strahovito da poniremo ne samo da shvatimo, nego i da se izrazimo...."

To govori Vinaver, u intervjuu, avgusta 1955. godine.

Svet izvire

Reči su pčelane - preslatke, preslatke,
Al slika čistija - istija - budnija,
Slutnje su premamne - nestalne - preslatke
Al zanos pesama - tkiva presudnija.
Zvonkije, jasnije, šire prostranije;
likovi, zvukovi, spletovi slogovi!

A kako govore i pišu, 1999. godine, ili 2000. godine, Mirko Magarašević, ili oni srpski pesnici i kritičari, koje je on propitivao, o stanju u srpskoj poeziji danas, to jest poslednjih tridesetak godina, to jest, o poeziji nastajaloj - POSLE - , petnaestak godina posle spomenutog Vinaverovog intervjua. To jest posle muzike cvrčaka - pet do šest hiljada tonova u tom koncertu koji je Vinaver uporno slušao - hajde da budemo malo duhoviti : kako ih je sve prebrojao? Sigurno je da ih je razaznavao jer je imao dve velike strasti : matematiku i klavir; obožavao je muziku i matematiku, i u njima je nalazio krajnji smisao života. Književnost mu nije izgledala velika stvar :

"Bio sam zaljubljen u srž, hteo sam da uđem u istinu, a poezija mi je izgledala zaobilazna..."

***

"Ne treba misliti da je primitivac nešto prosto. Potrebna je beskrajna suptilnost da čovek postane pesnik. Malarme je govorio, da mesecima nije spavao podešavajući suglasnike i samoglasnike. Rembo je zaista osećao l crveno, kao što ga je čuo kao l. Sve to nekom priprostom kritičaru izgleda kao dekadentno. Jer on misli da je stvarnost jasna i razgovetna. Priroda nije prosta, prosti su samo "realisti". A zadatak pravog pesnika je da tu užasnu profinjenost iskoristi da bi ljudima dao što više sadržaja. Sadržaj je u treperenjima, a ne u gradivu koje je indiferentno. Tzv. realisti misle da su samo najgrublji pokreti neka vrsta zemljotresa u čoveku, nešto realno. Realnost je i suviše fina stvar da bi se mogla prepustiti ma kome sem pesniku. I realisti u 90% slučajeva odbacuju prefinjenost prirode. Sve ono što oni nazivaju "dekadencijom" jeste približavanje stvarnosti" (Vinaver, isto, str. 331 - 332).

***

Vinavera je 1954. godine fascinirao JAPANSKI DRVOREZ. "Kakva je to bezdana umetnost! Uhvaćena je priroda gde snuje : pre same misli, i namere. Umetnik je uvrebao prirodu, kao lovac. Kada se taj titravi svet trenutka otkrio pariskim slikarima, krajem prošloga veka - njima je stao dah. Zabezeknuli su se. Razumljivo je njihovo očajanje pred tim drvorezima. Bilo ih je stid naše vekovne grubosti. Ona nas je pratila od pamtiveka, još od aždaja..." Fasciniran jednim drvorezom, Hokseovim, sa zanjihanim trskama i ustreptalim travama, Vinaveru su se oteli stihovi, koje je on zapisao i objavio 20. aprila 1954. godine, i koje treba izgovarati šapatom:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jesmo li ičiji?
Kud nose poleti?
O, samo voleti
Trske i drumove
Lelujne humove.
Ne biti ničiji!
Ne biti ničiji:
Odsjaje voleti,
Zamršaj tičiji;
Samotne goleti
Lak uspor lukova,
I penu zvukova.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U BIĆU

U biću je strasni skok
Što svoj čeka kasni čas,
U srcu je tamni val
Za bezmerja plamni sklop.

Ne ostavlja verni trag
Omađijan smerni šum:
Zarasto je živi put
U korova krivi san.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

Станислав Винавер

РАТНИ ДРУГОВИ

ДРАГОШ ИЗ ЛИПОЛИСТА

Драгош из Липолиста
У поцепаном гуњу
Са старом пушком берданком

Чувао је као и остали
Из трећега позива
Неку ћуприју иза фронта.

Када затутњи воз
Он би се испрсио и салутирао
И ни један мишић не би затреперио

На старачком лицу.

Он је причао готово цео дан
О прошлим ратовима
Када је био млад
И тукао се у првој линији
Ти ратови били су тежи

И лепши.

Знао је Драгош да то не помаже.
Али му је било мило.
А раздирала га је жеља
Да некако продре у први позив
― Као стари сват на свадбу ―

Где су његова два сина
Милутин и Мутимир,
― Макар колико за један бој.
― Макар колико за један јуриш.

Најзад се завршило чување ћуприје
Мале, несачуване ћуприје.

Од тешког напора при повлачењу
Он је заглавио у болници на Виду
Ако је и остао жив кроз Албанију
То је само о нади да види синове.

Он је синове видео
Под маслинама на Крфу

И сити су се изразговарали
И алалили.

. . . На војничком гробљу на Виду
Без обзира на јединицу и позив
Удружени су сви наши борци.
И Драгош из Липолиста, са њима,

― Стари и искусни трећепозивац ―
Не чува више обичну ћуприју
Због које је било незгодних речи
И свакојаких шала ―
Него читаво једно острво.

[You must be registered and logged in to see this link.]




КАПЕТАН ЖИВОТА

Целе ноћи клокотало је на све стране.

Будећи се у земуници
Командир, капетан Живота
Научен на звук
Утврђивао је где је забуна
Где се боје, где мирују, где нешто крију
И како од прилике изгледа распоред

И на шта слути.

За дуго време била је иста свирка
Што значи да се ништа не догађа
И да иде како је почело,
И тако би могло у бескрај
А да не погине ни један војник.

Ма да хиљаде не спавају
И можда мисле да се бије битка.

По неки пут промени се музика
Сасвим се друкчије објаве
Густина и реткост звучне кише,
Осете се празни простори

Осете се брисани правци ―
И као да је нека огромна звучна аждаја
Запала у жагор
Па се присећа и урла.

Опет се уједначила грмљавина
Навикли се размаци на размаке

Све појединачно претргло се
И све је неки страховити лавеж
Једног јединог бескрајног разбоја
Који тка нераскидано и недељиво
И згрануто.

Капетан Живота био је мераклија

Он је био музикалан
Наравно на свој ћатински начин.
Волео је да све добије свој смисао и пропис
И да се зна на чему смо.
А лов, пре свега, био му је страст.

Он је осећао планину кад зашумори

У јесењој ноћи
И када и сам шапат дрвећа
И повијање младога шибља
Опомиње на жубор потока и језера
И на сребрне млазеве водопада.

Њему је одједном било неиздржљиво

Због ове једноликости
Ове увредљиве удешености
Ове варљиве саобразности
Као да је томе он једини крив!

Он је устао
Испослао је две патроле

Као хртове на звери,
Дао им бомбе и наређења
И чекао да отпочне хајка.
Најзад се осетило
Да се једноликост мути
Да свирка и паљба добијају

Неки страснији занос
Неку ужурбану сложност,
Да је неко некоме ушао у траг
И да се разбио у парампарче
Онај громовити и страховити
Али празни и уједначени

И безначајни тупи врисак
Челика и гвожђа.
― И да се потмули тутњеви прекаљују
Да плотун као да њуши плотун,
Да се кува нешто ново
У огромноме казану,

И да из злокобног клапарања
И тупе помаме метала
Извире надахнута горска песма
И обузима ноћ.

ЧЕКАЊЕ ГЛУХИХ


Чекање глухих прастара сила
Када у мутном склопи се рад
У значај тамни с којима се слила
Поретком тешким зрелога слога
Иде у сребра звездани плод
У занос мутни челика строга.
Пребољен живот старог изгнанства
Прекаљен пораз у недоглед
Звуком и сјајем јече пространства.
Зрацима шиба молитва јасна
Муњама сече проклетство
Металне славе скован је ред.
Виолина кружних неумитне свиле
Кад древних мелема распевају сој
Васионски пути крваво зацвиле
И везују бића у буновни спој.
Виолине страсне натпевају виле,
Видљивих сунаца док не замре рој,
И пепелом звезда видике прекриле
И нескладних знања отргне се строј.
Чедних виолина лад утрне прамен
Чувстава исконских опколи нас чопор
Од слаткога мрака, на граници зла -
Пророчких пијанства букне црни пламен
Видовитих снова стегне занос опор
- За далеких језа тајну слутњу тла.


"Наш народ израдио је себи за своје потребе и своју срећу усмену књижевност великог полета и високог стила. Ми смо, у дубини и у сржи, високо књижеван народ. Срби су, нарочито, признавани за народ песника на основу српске народне песме која има величанствено поетско надахнуће. После усмене књижевности појавили су се њени подражавачи, и задоцнели епигони. Они су не само слаби, него су имитирајући оно што је опипљиво и што се најлакше имитује унели неку врсту трулежи у само књижевно тело. Дешавало се често код нас да смо и стране књижевности имитовали на случајан и површан начин. И такве имитације биле су кобне јер су задржавале прави развој. И оне нису добациле до књижевности. Књижевност мора бити стваралачка. Она захтева велики духовни и изразни напор. Она захтева дубоко мистичко искуство целог бића. Књижевност је област духовна. Без духа који би је светло и стваралачки прожимао, она је пуко набрајање кртих и глухих речи."
Станислав ВИНАВЕР
Београд, фебруара 1938.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

БАБА РАНЂИЦА

У дну своје огромне баште
У кућици пуној икона
Баба Ранђица примала је болеснике

Изгонила је нежити, скидала уроке,
Исцељивала је вилосане
Гасила угљевље, бајала басме.

За разлику од толиких врачара
Баба Ранђица била је код Бога добро уписана,
Она је ситним мачјим гласом

По цео дан певала тропаре.

Берући траве на Церу
Она је мрморила црквене стихире.
Била је побожна вештица ―
Мала као пањ
Зелених оштрих очију

Оретке риђе браде.

Зли духови нису је подносили,
Јер не само да је вршила свој посао
Како је већ то усвојено,
И терала их у глуху гору
Где петао не кукуриче

Где звоно не звони
И где путева нема за повратак.

Него их је и изоблачивала
Срамила их и стидила
Терала са њима шегу
Што су тако крмељиви и ружни

Блесави и тужни,
Ћорави и врљави
Ћопави и прљави,
Криви и суви
Глупи и глуви,
Смрдљиво смеће

Везане вреће
На зло брзи, на све готови
Репати скотови,
Сакате грдобе
Нечастиве неподобе.

Грдила их је до неба и до пакла

И тежа им је била њена псовка
Него и сама басма,
И горе им је било оно што су чули
Од старе бабе Ранђице
Но што је икад знао да промуца
Преплашени сељак

Затресен грозницом и згранут мором.

У самом почетку рата
Оба сина погинуше баба Ранђици
Бранећи храбро отаџбину
У шестоме пуку.
А крвава казнена експедиција

Која се светила нејачи и бабама
Затворила је и баба Ранђицу у шабачку цркву.

Њу су тукли и мучили ―
Да л’ туга, да л’ јад,
Да л’ нешто јаче ―
С које ли стране?

Отпочела је нека промена са њом.
И све је више почела да осећа
Жалост
За јадне буновне
За потиштене
Презрене бесове,

За болне и збуњене
Уроке и нежити,
Жалосне недуге,
За тешке, помрачене
Слепе бољетице,
За поморе скоротечне.

Она је знала да нико никада
Није им рекао лепу ни пристојну реч,
Да они и као деца
Нису имали материнске неге,
Да нико није умео, ни хтео
Да их пригрли и приљуби,

Припитоми и умири
И бољем поучи.

Баба Ранђица престала је да чита тропаре,
Чак није читала ни оче наш
А камо ли псалтир.
Јер то је болело и огорчавало нечист.

Она им је тепала благо
Као некад својој рођеној деци,
Миладину и Стојадину ―
И они су без по муке напуштали сељака
Само је требало да она принесе руку,
Да мало покади,

Или да именом позове
Урока горостаса
Који је некада, на дивљем коњу
Ужагрених очију
Избезумљено се отимао
Њеном страховитом заговору.

Сви су је покорно слушали
Око ње се понизно скупљали
Подвијали репове
Шенили око ње, као кучићи
Чак и певушили нешто неразумљиво.
И нису хтели да напусте

Мирисну башту и милосну мајку
Коју су тек сада нашли.

. . . Само је црни мачак Угљеша
Остајао неприкосновен од ове промене
И чим би нагазио на нежит
Разрогачио би огњене очи

И помамно фрктао . . .

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Grad nad morem
Treba ti slom i pristrasni trepeti,
I žetva čežnje i slast odluke,
I prebol krvi, i spas poruke.
Treba ti smrti zanosa gorka,
Beskrilne sumnje prkosa slepa,
Treba ti jeze žuboran zastoj.
Pa kad se ognja svud razbukti žar,
Kada se bure svud razjari val,
Treba ti neki nov Smaragdni grad!
Da jasno, slavno, vedro, kristalno
Pozdraviš boja divnu rešenost,
Crteža zlatnog večnu dozrelost.

[You must be registered and logged in to see this link.]


_______________________________
Ja nemam mira
Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svijet citav grlim.
Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit omcu driješi, nit okove steže,
Nit da me smakne, niti da odveže,
Nece me živa, ne smatra me svojim.
Bez vida vidim, nijem ,glas gubim:
Umrijeti žudim, a pomoci tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.
Nit mi se mrije nit mi se živi,
Smijem se placuci, žalošcu se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Katedrala
Na malenim kolicima
Vukao sam teški kamen
Sa planine u dolinu.
Bezbrojni su tamni ljudi
Vukli kamen što će crkva
Da postane raspevana.
U sred svoga gluha posla
Zastajahu očajnici
Moljahu se svome svecu.
Grehovi se nakupili
Mutnim rojem prekobrojem
I ko gavran srce kljuju.
Grehovi su preogromni
Rad kojih su ostavili
Svoga doma toplo gnezdo.
Pristignu ih na prepade
Puni mraka besovskoga
I iskonskih čudovišta.
Svaki sebi strašan dođe
I kukavan nepočinstvom
Nepristupan spaseniju.
Grehove će otkajati
Vernim hodom smernom strepnjom
Blagom mišlju krotkim činom.
Ne znam mesto te planine
Ne znam pada te doline
Ne znam doba te starine.
Ne znam ime hrama onog
Niti sveca kom se diže
Niti roda koji zida.
Teglio sam celom dušom
- Za molitvu oproštajnu
Nije bilo više snage.
I opet će pokolenja
Crkvi stvarat zvučni blesak
Za boravak anđelima.
I drugi će neki govor
Da zazvoni na usnama
Da procveta u srcima.
I molitve drugačije
Raščiniće tamu sveta
Uzrujnijim romorenjem.
Sam samotan i bez druga
Ja ću večno vući kamen
Za sve nove bogomolje.
Za svetlije i jasnije
Blistavije i strasnije
Žubornije i glasnije.
Gde god grehom strepnja cvili
Gde očajna sumnja mili
Gde se miso sebe boji:
- Dok ne bude pretvorena
Cela zemlja od kamena
U molitvu od plamena.

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Likovanje tajno
U žubornim kruženjima
U trajanja vedrom otklonu,
Kad zagoni i nagoni,
Beskrajnih harmonija traže
Prastari sklop
U mislima koje obuhvataju kružja,
U jezama koje se zatežu u čvor,
U najvećem i najmanjem,
U stvarnom i prividnom,
Treperi tvar.
Dok se jedno s drugim vezuje i spreže,
Dok se jedno od drugoga izdvaja i zgraža,
Svaki po svome, svaki izvan svog,
U slasti kalupa, u vlasti raspada:
Zanos je srž.
Sve mi možete oteti,
Sve preobraziti,
Prečeznuti čežnju,
Slutnju preslutiti,
Smisao presmisliti,
Al’ neodstupno i neiskazno,
Dok bude ičega, ikoga i igde:
Nešto će drevno u nama
Da likuje tajno.

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Mi se čudno razumemo
Mi se čudno razumemo
k’o dva bola, k’o dva vala
k’o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.
O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.
I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k’o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev’o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Molitva vodi podzemnoj
Tajnom velikog strujanja
Misli, plaho šapatljiva,
Grehom nesvesna brujanja
Vodo, večno podatljiva.
Vučen sam, mamljen, zaluđen,
Ponoru gorkih ćutanja,
Od sveta svetom otuđen
Za beslovesna lutanja.
Za krepke zvonke omame
Paperja trepet stidljiva,
U srži tvoje pomame
Zri pare slast nevidljiva:
Za san sveopšteg druženja,
Gde slutim plamne jekove,
Kad vlast večnoga kruženja
Obuzme tamne vekove.

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Natpis
Nad liticama, nad klancima
Duhovi kruže
Njih se ne tiču prolazni zanosi.
Oni bdiju da mutnoća ne napusti svet
Da se reke ne rasane u glomaznim tokovima
I da oblaci ne odbegnu u staro izdajstvo.
Jer strašno bi bilo (vele)
Kao nekad, u početku vekova,
Da se rasani i razgali -
Da se nebeski svod oslobodi ukrasa,
Da tice zalupaju prozračnim krilima
o vedrinu
Da plava zvonkost zažubori otrovno
I jeziva jasnost nastane.

[You must be registered and logged in to see this link.]


_______________________________
Noću prema
Mami i strepi, kobi i muti:
Sve manji doskok, oštriji luk,
Sve tiši zanos, kraći minuti -
Svetliji značaj, strasniji zvuk.
Oko u oko, snovi u snove,
Prolom u prolom, slutnje u slut -
Uklinje, zgraža, priziva, zove:
Krivinama je svet obasut.
Ustuka nema, ni druge tajne,
Večna je duše za dušu glad -
Za poraz čula, za sne beskrajne
Jedan je zastoj, jedan je pad.

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Ne
Ne čujem grozd zvukova:
Tek samo dubok prizvuk,
Tek samo cvileći cik.
Ne vidim rub vidljivog:
Tek lude oči groznice,
Tek mudri zanos plaveti.
Ne slutim tok istine:
Tek samo tupi očaj,
Tek puko nadahnuće.
Ne shvatam ljudski smer:
Tek potpun poraz,
Tek likujuće slavlje.
Ne živim tajnim smislom -
Tek samo bunilom večitim,
Tek samo vedrinom večitijom.

[You must be registered and logged in to see this link.]


_______________________________
Ostavi
Ostavi, ostavi makar svisnuo
Sumnje bolećive teške pokornosti
Preni se, preni se – srce stisnuo,
Tragom potonule gluhe sumornosti.
Dolaze, dolaze tamnim klepetom,
Izvori predrevni večne sanjarije,
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.
Čuješ li, vidiš li tajnih tokova
Gde se rasklapaju grdni bezdani -
Sanjaš li, slušaš li, slatkih sokova
Strahovot lekovit zanos zvezdani.

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Osvetiću ljude
Raspevaću očaj stare vasione,
Trenutak što cvili, dane koji zvone,
U sazvučju živih ukobiću rez.
Zarobiću slatke brojeve i spone
Iskriviću bića da se bolno sklone
U sitnog iverja utrnuli vez.
Kroz pravilo šare, kroz zanos poretka
Preboleću značaj kraja i početka
Uskladiću prekroj i pretanak bod.
Osvestiću ljude: grozničavog pretka
Zbunjenog potomka; u buncanju jetka
Rasplinut, razvejan opčinjen rod.
Razgaljenih snova nedozvanje bujno
Slomljenih poleta nadanje uzrujno
Odnosa i srži zaneseni sklop
Nek se zaleluja, zgranut, jedva čujno
I ko tanka para nek iščili rujno
Bezbroj iskustava preobražen snop.

[You must be registered and logged in to see this link.]


_______________________________
Pljusak
Najedrio pljusak zračni
U mirise, u prizivne,
U klik zgranut nebovlačni;
U draguljske čežnje slivne
Zaneo nas beut vračni,
Vihrom viju slasti kivne,
Bezbroj sila, ludo bračni
Sni pradrevni, tajne tkivne.
Svud rojevi u spojeve,
Svud spojevi u rojeve,
Drhti, strepi ludosmer -
Svet se spliće, skreće, sleće,
Usmer, osvrt, prah i cveće
U razjaren unezver.

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Prividom
Prividom jave, prizive krive,
U likovanju smernih otkrića,
Čekam: gde mutna bezumlja žive.
Bludne se svesti bolno rastutnje
Za gorki prelom sitnoga bića,
Za pregor umlja, za prebol smutnje.
Mađijom teškom mračnih vrlina
Opet ću piti bezmerne slutnje:
Zvezdanih noći pradrevna vina.

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Pomeriti
Pomeriti jednu od ovih crta,
Istrgnuti najsitniji luk -
Zar ne bi predeo prekinuo trajanje,
Zar bi što moglo da se zglobi ponova.
Koliko poteza za jedan obuhvat,
Koliko smerova!
Sve to znati, shvatiti, održati
I pamtiti.

[You must be registered and logged in to see this link.]
_______________________________
Slutnja
Kad molitve prekinute
Prevaziđe teški zled,
Kad gorčine osmehnute
Kroz zanosa mimogred,
Kad predele što zlo slute
Iskali u jetki gled,
Izbori u krepki red
Zlatne tajne nadahnute.
Tad nasluti zreli mir,
Plahe sreće slutnjom novom,
Brzim migom, sretnim znakom -
Jasnog bleska strasnim zovom -
Novi vrtlog, novi vir,
Snom obuzet i sumrakom.

[You must be registered and logged in to see this link.]


_______________________________
Traži se čovek
U određen oblik kao da ne može,
U vidljivih poteza poredak čvrst,
U shvatljive misli obuhvat,
U uklopljen red.
Treba mu, eto, sna i čoveka,
Trepetnih bića, zvezdane slutnje,
Čudesnih reči, teške mađije
I zanosa.
Da pijanim nadahnućem,
Koliko za jedan nerazumljiv val,
U ogromnom brujanju neraskidnom,
Iz večite obuzetosti od pamtiveka,
Pomeri svet.