Sve moje ljubavi...
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Momo Kapor

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Momo Kapor

Počalji od Mustra Čet Jul 11, 2013 4:23 pm

First topic message reminder :

Rođen u Sarajevu 1937. godine, ostavio je posebnu zlatastu prašinu na ulicama Beograda nakon svoje smrti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kao trogodišnjak, izgubio je majku u bombardovanju Sarajeva: “Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama” – priseća se Momo. Stravičnu tragediju potiskivao je igrom: “To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom” – šalio se nakon mnogo godina.
Diplomirao je slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. U vreme diplomiranja  upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Venčali su se 1964. i iz ovog braka imaju dve devojčice Anu i Jelenu. O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: “Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri”.
Ova ljubav nije uzela primat niti je posebno zabeležena iz razloga što se sa Anom razvodi i iste godine njeno počasno mesto zauzima lepa stjuardesa i manekenka gospođica Ljiljana Todorović.
Sve počinje vrcavog letnjeg dana u Beogradu: “Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao: ‘Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom’.”
Momo nikada pisaću mašinu nije zamenio kompjuterom
Samo da napomenem, moliću, ovo je ženska strana priče, Momina, pak, izgleda nešto drugačije, dakle pisac se držao ovakvog scenaija: “Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon.”

Voleo ju je bezuslovno, dugo i meko, njihov brak je tekao, nekako, atipično, van šina putničkih vozova. Svaki dan obojen novim osećanjem, svako jutro početo sa “Dobro jutro ljubavi”. Ljiljana je volela da mu udovoljava, i on je zbog toga gledao u nju kao u boginju. “Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je: ‘Liki, kuda ćemo?’”
“Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?”
Iskreno sam retko sretala da čovek nakon toliko godina i dalje bude opijen licem svoje žene, Ljiljana mu je često pozirala, ali najinteresantnije je to da svaki lik žene na Mominim slikama podseća na nju. Imala je crte koje je voleo, koje su mu godile. Reklo bi se pravi muškarac, jak i nežan, neretko, Moma bi se spokojno šćućurio na poslednjem sedištu auta dok bi Ljiljana vozila i bio ponosan na svoju ženu.
Šarenolik kao prolećni dah, brak Kaporovih je pun anegdota, priseća se Ljiljana famozne Momine rečenice: “Jedna dama ne dodiruje kvaku, budi dama, učim te ceo život.” – jednom smo krenuli taksijem i rekla sam sebi da ću sada biti dama. Kad smo stigli, on je izašao, a ja sam ostala da sedim. Taksista me gleda i pita da li idem dalje, a ja mu kažem: “Ne, mene je muž naučio da jedna dama ne dodiruje kvaku!” Posle nekih sto metara Moma se vratio i počeo da se smeje. “Eto, vidiš, naučila sam da budem dama”, rekla sam mu.”

Ova ljubavna priča, biću slobodna da kažem, posebna i skoro jedina koja, uslovno rečeno, ima i pored smrti srećan kraj. Momo Kapor umire 2010. godine. Neizmerna ljubav i velika žrtva nastavljena je i nakon smrti. “Svoj život i ljubav podredila sam njemu, učinila sam sve da može da radi to što voli i što najbolje zna. Nisam bila ambiciozna žena, a svoj preostali život posvetiću sećanju na njega. Osnovala sam zadužbinu koja nosi njegovo pravo ime, Momčilo Kapor, u tradiciji srpskog naroda. Ustanovljene su književna i slikarska nagrada… Moja profesija je da volim Momu.” Ljiljana je izdala knjigu “Legenda Kapor”, gde je pedesetpet njegovih prijatelja pisalo o njemu, a na Adi je podignuta skulptura “Dafne” u njegovu čast.

“Poslednje što sam mu rekla bilo je: “Sunce moje, volim te! Stisni ruku ako me čuješ.” Dva dana pred smrt to je uradio, posle više ne. Poslednjeg dana u bolnici, Rada Đuričin bila je pored mene, poljubila sam ga, ali on više nije bio svestan. Nije patio.”


Poslednji put izmenio Mustra dana Sub Avg 02, 2014 9:06 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole


Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:01 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




SEZONA LOVA NA ZEČEVE


ČUDNOVATI PROLAZAK KROZ GRAD SARAJEVO, BEZ ZAUSTAVLjANјA

U leto 1970. imali smo mnogo nevolјa s akumulatorom. Bio je izgleda potpuno istrošen. Ponekad bi uspeo da zavergla mašinu, ali uglavnom je ispuštao neki krklјav zvuk koji kao da izdiše, pa smo kola svake noći parkirali na nizbrdici kako bismo izjutra uspeli nekako da krenemo otpuštajući ručnu kočnicu, ubacujući menjač u drugu brzinu.
Putovanje na ovaj način imalo je i svojih draži! Nikada niste mogli biti sigurni da ćete nastaviti put, mada je akumulator na izdisaju ponekad uspevao da pokrene kola otprve, što je takvo jutro pretvaralo u pravu malu svečanost. Nismo kupovali novi akumulator jer smo se nekako ipak nadali da će se stari jedanput napuniti i povratiti izgublјenu snagu, i tako su prolazili dani i nedelјe tog srećnog leta.
Satima sam gurao ta stara olupana kola sve dok sam sebi ne počeh da ličim na nekog automobilskog Sizifa. Poznanici koji su me viđali kako guram automobil u najrazličitijim gradovima po Obali, mislili su da je u pitanju neka nova društvena igra ili opklada tipa »gurajući kola kroz Jugoslaviju«! Ponekad bi mi i pomagali da guram, pa smo gurali zajedno jedan deo puta i pričali o dobrim starim vremenima, a kada bi moja žena najzad uspela da upali motor, uskakao bih na sedište pokraj nje i odlazio dalјe.
Ali na kraju leta akumulator najzad konačno ispusti dušu. Stajali smo bespomoćno na kiši u gradu Stonu. Jedan lјubazan čovek, koji se razumevao u automobile, podiže poklopac na stražnjem delu kola i ja tako najzad doznadoh da se motor nalazi pozadi, a ne napred kao što sam pretpostavlјao. Izvukao je dve dugačke žice iz svog akumulatora i upalio nam motor, a onda nam reče da do Beograda više ne smemo gasiti kola, ma šta se uz put dešavalo. Vozite bez zaustavlјanja, kazao je, ako želite da uopšte stignete kući!
Krenuli smo preko planina, kroz kišu. U kolima je bilo suvo i bezbedno. Peli smo se krivudavim drumom kroz guste šume. Iz malih kafana pokraj puta, gde planinski potoci okreću ražnjeve, dodavali su nam pečenu jagnjetinu, a na Ivan-planini seoska deca su nam trčeći uz bok kola
prodavala šlјive u malim korpama od hrastove kore. Šlјive su bile tamnomodre i čvrste, zamaglјene od hladnoće koja je preko noći smenila leto. Bacajući tako koštice kroz prozor, da bi po njima idućeg leta ponovo pronašli put do mora, uđosmo u Sarajevo u dugoj, sumornoj koloni pokislih automobila.
Bilo je to kao u nekom snu — ja često sanjam taj grad, prolazim njegovim ulicama, a niko me više ne prepoznaje, osluškujem razgovore,a ne mogu ništa sam da kažem: onda sve nestaje bez traga i ja se budim— Sarajevo je, dakle, bilo tu, nadohvat ruke: boja njegovog mokrog asfalta, poznata lica pod vlažnim suncobranima kafane »Park«, Sarajevo u pet po podne... U jednom trenutku videh led u čaši belog vina i micanje kelnerovih usana, pramen nečije kose nervozno sklonjen sa čela, otvaranje nedelјnih novina: videh prijatelјe i počeh da im vičem kroz prozor, ali me nisu mogli čuti od grmlјavine automobilske kolone koja je milela ka izlazu iz grada. Videh ih u njihovim životima bez mene... Ličilo je to na zavirivanje kroz klјučaonicu u sopstvenu dečiju sobu koja je danas iznajmlјena nekom tuđincu: to je ona ista boja zidova, prozor što gleda na kesten u dvorištu, patos prebojen ulјanom bojom za podove, i plavičasta tavanica — ali unutra su neke nepoznate, tuđe stvari i nečija druga deca... Mirisi tuđih jela.
Spazih zatim čistača cipela pred bivšom Hipotekarnom bankom, koji je
nekada tako neponovlјivo umeo da izmami sjaj iz mojih starih cipela i povrati, bar nakratko, osećanje elegantnog siromaštva; gradskog ludaka videh i njegov večiti, neprekinuti dijalog s nevidlјivim sabesednikom, pročitah sumanute reči na njegovim usnama (zaboravlјenu šifru sreće), ugledah onda srećne nedelјne porodice što su se sa buketima cveća uputile nekome u posetu, videh još i stare žene Sarajeva sa crnim čipkastim šeširima i novčanicama od izlizane svile: iz tih malih tajnih skrovišta one pažlјivo vade novac i kupuju zelen i riblјe glave — starice iz vlažnih trospratnica na čijim balkonima čuvaju tri bukove cepanice za strašnu zimu koja se svake godine očekuje, videh i njih.
I dok smo na raskrsnici čekali da nas propusti saobraćajac, ugledah i svoju prvu lјubav i htedoh nešto da joj doviknem; gledala je u mom pravcu, ali nije mogla da me vidi, jer su mi brisači brisali lice.
Mileli smo dalјe kroz grad, ne brže od koraka dokonog šetača, a nismo se smeli zaustavlјati zbog onog prokletog akumulatora, pa sam panično pokušavao da zapamtim što više stvari koje će mi, ko zna kad, jednoga dana zatrebati i dobro doći — u onim jutrima, možda, kada prilikom brijanja ugledate u ogledalu svoje lice, a pod prstima osetite nečiju tuđu oštru bradu.
Sve te kuće koje su izranjale iz izmaglice. ta lica koja vidim u prolazu, ti zidovi o koje se očešala moja srećna i lepa dosada iz pedesetih godina, sve će mi to jednoga dana sigurno zatrebati, ali kako da zadržim sve te prizore kada tako brzo promiču s onu stranu stakala, poput televizijske emisije koja je izneneda izgubila ton?
Prolazimo ispod sumornog zdanja stare austrougarske gimnazije, a onda skrećemo ka Obali i ja ponovo prepoznajem crvenu boju nabujale reke — trag brda spranih prvim kišama rane jeseni. Tu je i staro dobro pozorište sa svojim smešnim, pompeznim stubovima, a iza njega obasjana lica mladih iščezlih žena u tamnim halјinama, zaboravlјene premijere i moj drug Sead — profesionalni statista u gomili protuva, danguba, pedera, lezbijki, sirotinje, lovaca u mutnom i ostalog sveta zalјublјenog u perverznu privlačnost reči: teatar!
Stara nezaustavlјiva kola sa crknutim akumulatorom nose me sada sredinom nostalgične matice sarajevske jeseni 1953, kada je Sead zarađivao za život u nekoj smešnoj predstavi udarajući kao šašav po lažnom kontrabasu.
Odlazio sam da ga gledam kako se muva po pozornici.
Jedne noći uvukoh se na galeriju i videh ga kako u nekom baletu (ne sećam se više kako se zvala ta predstava svaki balet liči mi na neki drugi balet, i obrnuto!) udara po divnom, išaranom kontrabasu koji je ličio na licidersko srce. Kontrabas je umesto pravih žica imao lažne, od kanapa. I tako, gore na galeriji, sasvim u tami ispod avetinjskog gipsanog svoda, zazviždah naš signal lažnom sviraču sa lažnim instrumentom pod prstima. Hteo sam da zna da sam tu u dvorani, da to sazna pomoću odzviždanog znaka, pa zbog toga nisam ni primećivao šarenu gomilu igrača na sceni, ni balerine snažnih, mišićavih nogu — gledao sam samo njega — najbeznačajnijeg od svih beznačajnih statista na svetu, koji se i pored svog bednog položaja u životu i na pozornici ipak samouvereno smešio kao da je najvažniji u celoj predstavi — centar drame i svemira, grada i umetnosti. Kidao je zaneseno prstima lažne žice od konopca na svom kontrabasu od kartona, uživlјavajući se u neku samo njemu poznatu melodiju, i ja sam je čuo: bilo je u njoj grmlјavine zvuka i reči koje dopiru do dečaka kad ne uspe da se uvuče na neki vestern, pa stoji sam na ulici ispred bioskopa
»Imperijal«, zamišlјajući raj tehnikolora na osnovu muzike Dimitrija
Tjomkina, i nečeg drugog je bilo tu: možda izlizanih pantalona na kolenima i poslepodnevne dosade, bilo je u tom nemuštom sviranju i zveketa velikih stakala hotela »Evrope«, iza kojih se muvaju lepe žene i slavni lјudi na
proputovanju, i beznadežnog sedenja u kapijama je bilo u toj melodiji koju sam čuo — onda kada više nema gde da se ode, i želјe za putovanjem je bilo pod njegovim prstima dok je svirao na kontrabasu verujući i sam da svira (a simfonijski orkestar dole iz tame pratio je njegov ludački san), i šapata je bilo i svih ostalih ritmova što izluđuju jednog petnaestogodišnjaka kome je život tako rano dodelio ulogu statiste.
Svetlo se rasprskavalo nad ovim čudesnim prizorom dečaka koji prstima kida zategnute konopce i sam verujući da muzicira, očaran sopstvenom lažnom veštinom, uprkos svemu, uprkos svima!
I mada je orkestar bio prebučan, mogao sam sasvim lako da iz krklјanja pozauna i topota baletskih patika po bini, izdvojim za sebe onaj mukli zvuk zategnutog konopca koji dobuje po kartonu, i u njemu je bilo neke obesti, pa onda neke tihe sreće, neke luckaste, neke šašave sreće, neke sreće.
I dok je automobil okretao oko starog pozorišta, to svetlo se ponovo odnekud pojavilo i ponovo je u njemu iskrsao mladi kontrabasista Sead, smešeći se na nevolјe i na sirotinju: osetih da me tog časa njegova drska, lažna muzika vraća u svet živih, tamo gde još postoji ukus smeha.
Pokušavali smo da pronađemo izlaz iz grada prema auto-putu za Beograd, kružeći zapletenim sarajevskim uličicama. Mogao sam izići iz kola i dodirnuti neki zid, neku travku, neki kamen, neku ruku, lice, a nisam — jer da to učinim više ne bih mogao nastaviti svoj put, »a tada glas iz tame reče tom čoveku: uzmeš li malo tog kamenja iz tame, pokajaćeš se — uzmeš li ga više, opet ćeš se pokajati, pa taj čovek uze malo, a kada iziđe iz pećine viđe da u rukama drži drago kamenje i pokaja se što nije uzeo još!«
Najzad pronađosmo izlaz i Sarajevo ostade, najpre iza, a malo kasnije ispod nas, u kotlini koju je lagano nalivala mlečna magla. Put je bio čist, akumulator prazan, a putovanje puno neizvesnosti.
Najgore od svega bilo je što mi se posle svega pušilo, a nisam imao šibicu kojom bih zapalio cigaretu, niti sam smeo da se negde zaustavlјam i da je kupim.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:02 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




DERVIŠI SINANOVE TEKIJE


Andrea je stanovala u lepoj, prostranoj kući Američkog konzulata, ispred koje se i noću i danju dosađivao milicioner. Dozvolјavali su joj da se ponekad igra s nama radi jezika, pa smo je odvlačili dole do katedrale, bila je to sirotinjska četvrt Sarajeva, bez drveća, bez travnjaka, bez aleja, bez ičega.
Kroz taj sumorni kraj isprepletanih uličica, koje započinju pred Imaretom, a završavaju se kod Baš-čaršije, plove mirisi trulog povrća, šerbeta i soka od smreke, memla i reski vonj iskovanog bakra, od koga se prave lažni istočnjački ibrici, mešaju se tu sa lebdećom prašinom crvotočnih soba i kiselim zadahom tek obojene vune. I zatvorenih očiju prepoznaću taj grad po mirisu paste za cipele na dlanovima tamnoputih čistača, no pucketanju kestena na ugarcima drvenog uglјa, po neuništivom dahu prašnjave lobanje grada, čije smo ime osuđeni da nosimo na svojim putnim ispravama sve dok smo živi.
Ali, iza prstena austrougarskih građevina postojala je plitka reka na koju nam je bilo zabranjeno odlaziti. Na jednom mestu reka je bila veoma duboka, i zgodna za kupanje. Iznad nje — zelena brda sa stepenasto naslaganim trošnim kućercima u sokacima zvučnih orijentalnih imena. U letnjim noćima iskradali smo se iz postelјa i stizali čak do Sinanove tekije, tamo gore, na brdu.
Pritajeni iza njena zida, virili smo kroz korov u derviše, koji su, premazani zejtinom. igrali sumanuto cele noći probadajući se iglama. Sa Andreom sam slušao, zanemeo od straha, potmulu grmlјavinu njihovih timpana, arlaukanje i isprekidani dah igrača, čija su bosa stopala tutnjala po utabanoj zemlјi. Nјihova tamna tela i oznojene kičme stizale su nam gotovo do lica. Mirisalo je na muškarce i na smrt, ali Andrea je posmatrala ceo prizor bez ikakvog uzbuđenja, baš kao da lista stranice »Petra Pana«. Posle izvesnog vremena, kad nam se oči privikoše na tamu, ugledasmo dugačku, blistavu iglu kako prolazi kroz lice jednog derviša sa retkom bradom.
U noćima bunila koje su posle toga nastupile, iste takve igle zabadale su se u moje vrelo čelo, ali bilo je to vreme oskudice i nigde se nisu mogli naći limunovi. Porodični lekar doktor Alkalaj dugo je vrteo glavom dok mi je
baka palila sveću iznad uzglavlјa.
Te noći spustismo se na reku. Na mestu ispod mosta zvanom Jalija, Andrea je svukla svoje lakovane sandale od crne kože, bele dokolenice i najzad svoju škotsku suknju. U rano jutro u kome se kupao šlјunak, u izmaglici punoj sivila kakvo sam docnije nalazio na platnima Marksa, njena porculanska figura kliznula je u vodu i rastopila svoje obrise u tami ispod mosta. Nisam znao treba li da se uzbuđujem, jer još nisam bio odrastao.
Posle je hitro preskočila gvozdenu ogradu svog vrta i otrčala prema Konzulatu što ga je čitav grad mrzeo više od svega. Zbog ogromnih prozora kroz koje se u vreme praznika svetlucala džinovska jelka sa kuglama, zbog nisko podšišane engleske trave i mesinganih lopti na štapovima; na kraju i zbog toga što ta kuća nije ličila ni na šta slično na šta smo do tada bili navikli.
Četrnaest godina posle tog događaja Andrea stiže u Sarajevo u pratnji nekog riđokosog Francuza. Dovezli su se limenim »sitroenom« potpuno išaranim nazivima gradova kroz koje su proputovali: Oran, Rabat, Bejrut, Kabul, Istambul, Atina, Solun... Ime Sarajeva ispisaše iste večeri pošto su se sreli s nama: SARA-JE-VO!
Ta čudna mesta koja nismo nikada videli, sa prvim mlakim prolećnim vetrovima, doneše neki čudan nemir u naše noge. Šta sve nismo činili do tada da se spasemo otrovne lepote aprilskih noći?
Lutali po gornjem delu grada, stizali pred mala kamena groblјa obasjana mesečinom, hvatali se za zidove i od njih tražili pomoć, želeći da zaboravimo piskove lokomotiva i brza promicanja predela iza stakla voza, dolazili do najudalјenijih straćara prilјublјenih uz gradske kapije, čiji su krovovi bili zarasli u travu, do trošnih slavoluka ispod čijih svodova više nikada neće proći nijedan šareni zvoncavi karavan, slušali liturgije u dimu tamjana, među oznojenim selјankama umotanim u debela sukna, pod pucketavim plamenovima voštanica što su se topile brzo kao i naši dani, slali smo bezbroj razglednica dokazujući da je Sarajevo jedini grad na svetu, i da je zatočeništvo na koje nas je april osudio, u stvari, samo naš slobodni izbor, ali prve noći svog boravka u Sarajevu Andrea jednim potezom izbrisa naše slatke zablude.
Ko zna zbog čega, svi su govorili šapatom.
Automobil smo ostavili stotinak metara niže, u jednoj mračnoj uličici, jer kolima se ovamo nije moglo stići. Bilo je suviše strmo i opasno za vožnju. Tako nas je Sinanova tekija primorala da do nje dođemo pešice, kao i ostali hodočasnici — skrušeno i na sopstvenim nogama.
Bez ijednog pokreta, bez daška vetra, u potpuno mirnoj noći, mesečina se odbijala o bele zidove tekije. Bilo je tako tiho da nam se činilo da smo se okupili pred kakvom ispovedaonicom: kao da nas je Sinan oduvek čekao i najzad primorao da pokorno okajemo grehove pred njegovim magičnim zdanjem.
Bilo nas je četvoro, a svi smo manje-više bili zalјublјeni u Andreu, koja je došla da vidi šta je ostalo od nas. Nјen Francuz se zvao Marsel.
Pomažući jedni drugima, a svi zajedno Andrei, popeli smo se na zemlјani zid tekije i ostali na njemu, ustežući se da zakoračimo u tamni vilajet prepun nedozrelih Sinanovih trešanja.
– Ah, mon Dieu! — šaputao je Francuz.
Kad bi čovek odlučio da nekog čeka na ovom mestu, mislio sam, svakako bi ga jedanput dočekao. Morao je biti samo veoma strplјiv.
Ma gde se nalazimo? — upita Andrea, koja je umela da čita tuđe misli.
Samo bi trebalo da to jako želi. Jako!
Francuz joj je ležao u krilu demonstrirajući svojinu.
Qui est Sinan? — upita.
Sais pas qui dtait Sinan... — šaputala mu je na uho Andrea. (Bože, kako sam ga samo mrzeo!) — Derviši ont dansé ici. Zar ne? —obrati se meni.— Gledali smo ih jedne noći, ili je to bilo sa nekim drugim?
Zatim Francuz poče da se raspituje kada je otvoren Sinanov muzej.
Mais se n'est pas le musée!
Mais comment?
– Puštamo da stvari propadnu kako same vole! — objasni mu Miki. — S'est plus naturel! Sinan nam onda kaže: Merci!
Onda se Francuz uspravio i počeo da igra po zidu nešto što je trebalo da liči na dervišku igru. To je bila sumanuta mešavina »bosanove« i načina na koji devojčice okreću obruč oko bokova. Da se ne bi srušio, povukli smo ga naniže i uskoro on zaspa poput novorođenčeta. Ponovo smo pili rakiju. Mesec su povremeno zaklanjali oblaci, pa se tekija pretvarala u veliki mračni bedem. Ispod nje su se krovovi naslanjali jedni na druge i tako lagano klizili prema reci i gradu na dnu kazana. Lavirint kaldrmisanih sokaka pleo se među belim minaretima sasvim nalik okamenjenim mlazevima vode. Negde su, grmeći, odlazili ekspresni vozovi, a njihovi zvižduci dopirahu čak do Sinanovog zida poput daleke jeke. To su drugi lјudi putovali na sever ili prema moru, a niko od njih nije ni sanjao da smo budni nadomak Sinanovog vrta, potpuno izbačeni iz igre. Vreme je proticalo i nisam znao da li je počelo jutro ili je tek prošla noć.
Zakoračih u vrt i razaznah neobičan ornament na čeonom zidu tekije. Bio je to velik krug ispresecan znakovima čiji smisao nisam mogao da odgonetnem. Zemlјa se meko ugibala pod stopalima dok sam kroz visoko šiblјe prilazio mesečevom zidu. Taj crtež je u meni budio neki čudan strah. Iscrtana površina morala je da označava nešto važno; kao da su nam sudbine stajale nadohvat ruke. a nama nije bilo dano da razumemo poruku koja bi nas možda spasila.
Tada spazih Andreu pored jednog belog nišana. Lagano se svlačila bacajući komad po komad odeće na obližnje šiblјe. Uskoro je ostala potpuno naga pod sve bleđim mesecom, gledajući kao opčinjena ispred sebe u jutro koje se spuštalo niz brdo. A onda se odnekud odozgo iz tame pojaviše dve gole muške ruke i Andrea, uzdahnuvši, potonu u travu. Da li je to bio Sinan?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:02 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




BLAGOSLOVENO VREME DOSADE


Vrela ulica.
Mrtve, sparušene muve leže u avgustovskoj prašini izbledelih izloga, Bel Ami i Pufko ubijaju vreme. Nad njima mlitavo platno kafane »Park« — ispred njih mlako pivo odlikovano na poslednjoj izložbi u Briselu.
Utegnut tamnim odelom, nalik senci, ulicu prelazi jedan starac.
Gde li se uputio? — pita se Bel Ami.
Briga me! — procedi Pufko.
Šta misliš kuda ide?
Zaveži!
Bel Ami s naporom okreće telo u pletenoj stolici. Starac preseca snop svetla i jare izgubivši se načas u blesku izloga.
Traži nešto po džepovima ...
Kako te ne mrzi na ovakvoj vrućini'?
A, zašto bi me mrzelo?
Oblici starca se ponovo sklapaju isplivavši iz svetla, i on se zaustavlјa na prostoru na kome je donedavno stajala kuća, sada samo betonski prah sa tragovima kipera. Nјegovo crno odelo prekriveno je česticama tucane cigle.
— Odakle ovolike ptice odjednom? – pita se Pufko. A još nije jesen!
Starac se pretvara u spomenik sa smeškom izlivenim od bronze. Bel Ami postaje iznenada zainteresovan, jer primećuje da se iz dubine Glavne ulice približava oblak ptičijih krila.
Izgleda da ...
Pufko se uhvati za glavu:
Gospode, koliko ptica! Oblak je sve veći i veći.
Izgleda kao da dolaze zbog njega.– promuca prestravlјeni Bel Ami.
Kako?
Mislim da se radi o njegovoj kući!
Sve više ptica doleće ulicom podelјenom senkom na sečivo noža i njegov žleb. Moguće je osetiti vetar na licu i suvi, klepetavi zamah njihovih krila. Poput jata riba, poput senki koje to jato ostavlјa na peskovitom dnu, male
sive mrlјe doleću noseći sa sobom talas mirisa stare pijace; miris osušenog sena, miris užeglih jela koja se zovu bamije, koja se zovu šiš-ćevap, koja se zovu sogan-dolma, koja se zovu pače... Ptice guraju te mirise krilima preko opustele ulice, guraju ih sasvim nisko duž blistavih šina koje se dave u rastoplјenom katranu, preko granitnih kocki tramvajskog koloseka. Te ptice.
Starac prosipa zrnevlјe žita i one ga hvataju u letu. S druge strane grada doleću nova jata.
Jedna sa mirisom kupusnih bašti, druga sa ukusom novih četvrti napravlјenih od betona. To je ukus razmrvlјenog stakla i polomlјenih ogledala.
I njih starac hrani žitom.
Sa brda iznad grada doleće treće jato. Ono miriše na memlu hladovitih dvorišta i na vodu u kojoj ima železa.
Nјih starac hrani zrnima kukuruza. Vazduh počinje da klјuča od ptičijeg lepeta.
Radi seo njegovoj kući...—prošapće Bel Ami,a zatim, pošto ga od grmlјavine jata Pufko ne čuje, on vikne: – O njoj se radi! O kući!
Pufko pretražuje komad po komad vrelog asfalta ali ne pronalazi kuću. Razgrne jaru i jata ptica, ali kuće i dalјe nema pa nema.
Tamo nema nikakve kuće ...
Ta kuća... — viče Bel Ami.
Nisam slep! — Pufko skida naočari za sunce i žmirka u svetlo. – Lepo se vidi da nema nikakve kuće!
Ali ona je...
Nјe nema!
Ta njegova kuća... hoću da kažem...
Šta?
Ona je tamo stajala, kapiraš? Pa su je posle srušili, kapiraš?
Kakve to ima veze?
Srušili su mu kuću, ali ptice i dalјe dolaze, kapiraš? One i dalјe dolaze, shvataš?
Ptice padaju na starca. Već mu stoje na glavi, na ramenima, na ušnim školјkama dopola izjedenim klјucanjem, na vrhovima njegovih dubokih, uredno vezanih cipela. One se hvataju za njegov smešak lebdeći u visini usana. Ptice stoje u vazduhu na onim svojim mestima, tačno na onim mestima na kojima su nekada stajali njihovi omilјeni prozori, njihovi dimnjaci, njihova antena radio-aparata marke »telefunken« — proizvodnja 1929. godine.
Shvataš?
Šta ima tu da se shvati? - pita se Pufko.
One dolaze i dale, mada više nema prozora... Mislim, nema ničega, kapiraš? Ničega za šta bi se uhvatile!
Misliš, tek tako?
Pa da, bez veze!
Sasvim bez veze?
Pa da, naučile su da dolaze i sad im je neobično ...
Na isti iznenadan način na koji su stigle, ptice jednim pokretom krila, po nekom prećutnom ptičijem dogovoru, kreću natrag — svako jato svome pravcu, svaka ptica svome jatu. Starac ne gleda za njima. U prolazu pored kafane »Park« spazi dve dangube pod suncobranom, ali oni ne ostaviše nikakav utisak na njega.
Odjednom, među onim mirisima koje su ostavile ptice, Bel Ami odnekud izvlači miris putovanja. Nјegove nozdrve se šire, njegova stopala počinju da bivaju uznemirena:
Trebalo bi otputovati...
Ne vredi... — procedi Pufko. — A i odakle nam lova?
Jedino bi nas čudo moglo izvaditi!
Samo čudo.
Čuda se dešavaju... Znaš li kada?
Kada? — uleće naivni Bel Ami, osmi put u toku dana.
Nikada! — kaže Pufko u nastupu sumanutog smeha. Ali čudo se maločas dogodilo pred njihovim očima. Čudo koje je izabralo vreme petak, vreme podne, vreme avgusta 1959, vreme Sarajeva. Neshvatlјivo čudo.
Dve dangube više ne misle na onaj život, ustreptali oblak načinjen od suvih ptičijih tela. Ipak, taj oblak ostaje da leži pohranjen negde u kinoteci njihovih prizora, i jednoga dana kada ga postanu svesni, taj ptičiji oblak će ih odneti prema drugom gradu, u kome će biti toliko zaokuplјeni sporednim stvarima da će im nedostajati blagosloveni dani dosade.
A tako bi bilo dobro da pevuši Bel Ami protežeći se u stolici.
O, zaveži, molim te! — kaže Pufko.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:03 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




ČUDO SE DOGAĐA BEL AMIJU


Kada su Pufko i Bel Ami seli pod suncobran kafane »Park«, ulica je bila sveža, tek polivena. U vazduhu su nepokretno lebdeli milioni vodenih kapi iz polivačkih kola i nekoliko minuta prašina im nije mogla ništa. Onda je zamišlјeni Bel Ami primetio kako tamna boja asfalta postaje bleda, a malo docnije gotovo sasvim bela. Sunce je izišlo iza bioskopa »Imperijal« i učinilo da svaki pogled bačen na tramvajske žice bude presečen njihovim svirepim sjajem. Nekoliko sati kasnije, on i Pufko su bili jedini gosti kafane na trotoaru. Sedeli su ispunjeni osećanjem da se nikada nisu ni dizali sa svojih pletenih stolica.
Sasvim u dnu ulice pojavila se bela mrlјa. Rasla je i rasla, a kada je prišla na sto koraka, pretvorila se u devojku lenjih pokreta. Šta je video Bel Ami?
Gole, tamne ruke. Šiške iznad samih obrva. Leđa posuta zlatnim dlačicama i noge, onu vrstu nogu koje vole da se njima klati na ogradi nekog mosta.
Devojka ulazi u senku izloga gledajući ispred sebe. Nekoliko časaka kasnije, ulicom koračaju dve devojke; jedna trotoarom, druga ogledalima prodavnice optičkih instrumenata. Pufko se zalјublјuje u onu koja gazi asfaltom, Bel Ami, kao i obično, u njen odsjaj.
Šta misliš, kada bi htela? A?
Kako te ne mrzi... — odgovara Bel Ami.
Svlačio bih je lagano i posmatrao pogledom šlogirane kobre...
A onda?
I te kako bih znao! Bel Ami ćuti.
Znao bih već... — kaže Pufko.
Dosadno joj je...
Pufko skida naočare za sunce. Vrteći ih među prstima, u tamnim staklima uhvati devojku, u stvari, njenu belu halјinu, jer se tamna koža njenog tela stapa sa bojom stakala.
Na ovoj vrućini... — promuca.
Isto kao i nama, a? — pita Bel Ami.
Trenutak filozofije:
Zašto su devojke tako glupe?
Zašto su glupe?
Zašto ne priđu jednostavno i kažu: »Hajdemo negde!« Shvataš?
One drže do sebe!
Glupače! - Pufku se učini da to nije dovolјno: – Budale! Potrebno je samo prići stolu i kazati: »Hoćeš li sa mnom?« To je sve što treba da se učini!
Mala devojka u staklima Pufkovih naočara postaje sve veća i veća. On ne stigne ni da podigne glavu kada beli nabori njene halјine ispune oba staklena kruga. Vitki prsti i pun zglob mlade žene spuste se na limeni sto. Pufko podigne oči i ugleda je u skraćenju. Sasvim visoko — glava uokvirena tamnim oreolom kose, nešto bliže očima dva snežna vrha grudi, a sasvim blizu stomak koji se diže i spušta kao sipa u plićaku.
Hoćeš li sa mnom? — kaže tiho devojka.
Ja? — pita Pufko.
Tebi govorim — kaže devojka. — Imam praznu kuću, shvataš?
Čuješ li šta ti kaže? — pita Bel Ami, gutajući od straha plјuvačku.
Pufko sa susednog stola dohvati tablicu na kojoj piše: RESERVÉ i stavi je tamo gde pretpostavlјa da mu se nalazi srce:
Čekam nekoga … promuca i zapali cigaretu oznojenim prstima.
Onda, ništa...
Devojka se okrete na niskoj potpetici sandale i odlazi lenjim korakom.
Gledaju za njenim prašnjavim petama i uzbudlјivim bokovima.
Propustio si najveće čudo u životu...
Zaveži!
Bel Ami se protegne:
Budala... prava budala! Da je to kazala meni...
Bilo bi isto.
Vraga bi bilo isto!
Pufko gleda Bel Amija kako preskače ogradu kafane, i, dok nastavlјa da sedi, zna da ne bi bilo isto, zna da neće biti isto.
»Dobro je ovako...« misli dalјe. »Ovde je dobro. Ništa se nije dogodilo, niti se može dogoditi u ovoj dosadnoj ulici. Ako budem sedeo još samo dva i po sata, grad će se ponovo napuniti lјudima. Pozajmiću cigarete; neko će mi platiti limunadu. Ništa se nije dogodilo...«
Tako je mislio Pufko dok je Bel Ami trčeći sustizao devojku u beloj halјini, koja se već pela ka prvom drveću iznad gradskih krovova.
Koračali su jedno pored drugog.
Ona je izvukla skriveni klјuč ispod otirača kuće obrasle u bršlјan i popela se uz stepenice. Penjući se za Nјom, Bel Ami je pratio njene listove, ne ispuštajući detalјe: navučene zavese i iskrzane prostirke.
»Nalazim se u čudu...« misli Bel Ami. »Meni se najzad događa pravo pravcato čudo. Jedanput u sto godina, jedanput u milion godina, jedanput u životu...« Svlači majicu i pada u fotelјu. Toplina stiže u talasima sa limenih krovova ispod otvorenog prozora. Čitav red plišanih životinjica ocrtava se prema tamno, tamno plavom nebu. Žirafa, žuti medved, mačka, Pinokio: iz kupatila se čuje šum vode iz tuša kako dobuje po mladoj zategnutoj koži. Dok čeka, Bel Ami prevrće knjige rasute po belim plahtama. Alber Kami Leto. Nikada u životu neće doznati da je bio tako blizu rešenju svih svojih zagonetki. Da sam bio blizu, doviknuo bih mu da okrene stranicu sa
»Potupisom po gradovima bez prošlosti«, tamo bi našao sve. Ali nisam bio tamo. Sedeo sam sa Pufkom koga je hvatalo očajanje.
Nikad se neću izvući odavde – kazao mi je tada nikada!
Tako je Bel Ami bacio knjigu pod ležaj i nastavio da izigrava zavodnika.
Privukao se na vrhovima prstiju vratima kupatila i naglo ih otvorio. Ona ga je očekivala. Stajala je pred njim umotana u prekratki ručnik od frotira i nameštala kosu pred ogledalom. Donja ivica čupave tkanine stizala je tačno do njenih prepona, stvarajući sasvim malo, uzbudlјivo osenčenje.
Bel Ami uzima devojku za ruku i odvlači je do sredine sobe. Nebo prelazi iz tamnog u sivo i ružičasto. Devojka se koketno otima — ne suviše. Bel Ami njuši miris mlade, mokre kože, vlažni potilјak sa sleplјenim pramenjem kose. Žena. Ona izgleda kao prva žena na svetu. I to je uvek tako. Uvek kada se događa prvi put. A Bel Amiju se to dešava prvi put. Devojka stavlјa gramofonsku ploču. Bel Ami hvata kraj peškira i povlači ga naglo sebi. Okrećući se poput vretena, devojka napušta svoj puteni oklop, kao što se lјušti banana pokazujući nagi plod. Bel Amija hvata strah koji suši grlo. Kao da je iznenada okružen svim noćima i svim jutrima u kojima je mislio samo na to. Sada ga ima.
I dok leže umireni, suviše topli i suviše klizavi, suviše prazni i suviše zgađeni od bliskosti, dok leže posle onog u škripavom zvuku gramofonske ploče koju počinje da kvari istuplјena igla, Bel Ami misli o tome šta li radi Pufko. Ali, to je najzad prava scena i više nema napuštanja. To je najzad pravi život za kojim je danima čeznuo, i ispostavlјa se da je to opasan život, žestok život — pravi život.
Pet stotina šezdeset i tri metra niže Pufko preživlјava obrnutu scenu.
Izbačen iz događaja. životinjski zavidi Bel Amiju.
Devojka okreće glavu od plišanih životinja koje je prekorno posmatraju. Čini joj se da je nešto veoma uprlјano i da se više nikada neće moći popraviti.
Jedan čovek u sobi to sve zna. Prezrivo zažmurivši na levo oko, puši
»goluaz« i sve zna. To je Alber Kami. Devojka zbog toga pruža svoju dugu, golu ruku, koja izgleda kao prva ruka na svetu, i zaklapa korice knjige koja izviruje ispod kreveta. Tako Kami žmuri u tami zatvorenih stranica.
Ispod njih su strme bašte pune šušketavog lišća u pet po podne, a sasvim dole vreo grad koji počinje da se hladi.
Ah, ta popodneva, ta vrela popodneva…

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:03 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



PORAZ



Nisi lep, al' si drag, Bel Ami…

(Stari šlager)

Stajali su sa rukama u džepovima i razgovarali, prateći krajičkom oka lјude iz orkestra koji su se pripremali da zasviraju novu igru. Bili su tu: Pupa Hava, Hozn, Aladin, Kalauz, Hapac, Kilo, Lepi, Coka, Baćko, Maki, Cimer, Buraz, Vito, Ciga, Bel Ami i još neki momci iz mlađih razreda.
Velika gimnastička dvorana Gimnazijuma, nepregledno prostranstvo parketa koji je bleštao pod svetlom golih sijalica, pretvarala se jedanput nedelјno u salu za igranke.
U svojim najsvečanijim odelima, mladići su stajali uz samu ivicu te parketirane pustoši, odmeravajući sa neprijatelјstvom jedni druge. Nјihove preterano usjajene cipele i posuđene kravate odavale su pažlјivo skrivano siromaštvo. Živeli su od subote do subote u gradu, daleko od bilo kakvih uzbudlјivih doživlјaja, po kuhinjama i sobama sa krklјavim radio-aparatima koji su prenosili udalјeni žamor neke srećnije planete.
Devojke su tada nosile široke suknje, stegnute u pasu jeftinim plastičnim kaiševima, a iz njihove kose širio se miris parfema »crna mačka«. Kad bi prelazile salu, te halјine su se klatile tamo-amo, poput zanjihanog abažura stone lampe.
Na igrankama je obično bilo mnogo više mladića nego devojaka, ne računajući one nesrećne ženske slučajeve zaboravlјene po uglovima. Bilo je potrebno čitavo malo lukavstvo da se stigne na vreme do partnerke za ples: čitava mala taktika da bi se brzina denfovala, a na lice navukao ravnodušan izraz u trenutku kad se prsti dotaknu devojačkog ramena. Zbog toga su mladići, ne prestajući da razgovaraju, zauzimali pozicije za start, približavajući se gotovo neprimetno izabranim devojkama, korak po korak, jedva primetnim pomicanjem đonova po patosu. Istovremeno, morali su paziti i na bubnjara, koji je sa četiri kratka udarca palice po čineli davao orkestru znak za početak svirke. Za ta četiri jedva čujna udarca znali su samo
momci posvećeni u tajnu — veterani gimnastičke sale, najlukaviji i najhitriji lovci gimnazijalki i studentkinja iz provincije. Ta četiri krhka udarca, važnija od revolverskog hica startera na olimpijskoj stazi dugoj sto deset metara sa preponama, taj znak koji otvara kapije raja u zemlјi bogu iza leđa, u dvorani sumornog sjaja, ispunjenoj dimom prvih cigareta u životu i prvim poznanstvom sa zanosnim mirisima mladih ženskih vratova, trenutak koji malim bludnicama otvara kapije straha izazvanog blizinom muškog daha; ta četiri takta lјubavi i smrti – četiri takta kojih će se Bel Ami sećati i na samrtnoj postelјi— a sve to u nevažnom gradu u kome je prvi put upoznao vrtoglave dubine bluda.
Ponekad bi svirači prevarili mlade lavove. Bubnjar bi uzeo palicu u ruke i izveo svoja četiri čuvena udarca, na šta bi momci jurnuli ka partnerkama koje su se lukavo igrale ravnodušnošću i svilenim maramicama. I u onom blagoslovenom trenutku, kada bi ih se dotakle muške ruke pozivajući na igru, u času kada je bitka izgledala sasvim dobijena, orkestar bi grmnuo
»tuš«, pa bi trubač uz ciničan naklon izgovorio najstrašniju rečenicu na svetu: »Dame biraju!«
Bel Ami je pravio plan: potrebno je biti dovolјno brz i izabrati tačno onaj trenutak u kome se završava kucavi znak, a počinju prvi taktovi igre, ali ne toliko hitar da se na vreme ne prepozna zamka. Vešt poput izgladnele i dugo proganjane zveri koja vreba hranu, uspevao je da se ubaci u to međuvreme, u taj kratki, gotovo nepostojeći pasaž, i da pri tom poput klizača na ledu izvede okret i iznenada se nađe licem u lice sa budućom partnerkom, izbegavši da čitava stvar izgleda nametlјiva i dugo čekana.
Stajali su tako izigravajući nehajnost, a klavirista je uporno započinjao priču sa bubnjarom koji se igrao palicama. Zatim su podešavali instrumente tražeći nekakav zvuk — prokleti idioti koji šetaju po Bel Amijevim živcima poput pelivana — da bi čas kasnije izmislili nekakav blesavi vic, pa su se cerekali dok se njemu kočio vrat od gledanja iskosa u devojku koju je izabrao, plašeći se da mu ne klisne u sasvim drugi kraj sale, gde bi lov bio sasvim onemogućen.
Devojka s kojom je nameravao da igra bila je nešto starija od ostalih u dvorani. Nјena leđa i njene mišice bili su na samoj ivici zrelosti. Bel Ami je danima izdaleka pratio njen hod ulicama, poznavao je način na koji nosi knjige ili zabacuje kosu nervoznim pokretom glave, a nekoliko puta njene oči u prolazu zadržaće se duže nego što je prirodno na njemu, nasmešene i ispitivačke (ili mu se to samo činilo?), tako da je malo-pomalo podigao čitavu građevinu pomoću te nepoznate osobe, neku vrstu zida kojim je
uspevao da se zaštiti od sopstvenog grada. Zamišlјao je buduće večeri u nekoj nestvarnoj sobi i brzi prolazak ulicama koje bi u tom slučaju izgubile za njega svaku važnost. Kada bi je posedovao, postao bi na neki način posvećen u tajnu, i ona bi ga čuvala od svakodnevnih profesorskih mučenja i ponižavajućih preskakanja konja na časovima gimnastike. Sve je bilo moguće izdržati kada bi ga ona čekala na izlasku iz škole, u onim maglovitim jesenjim večerima u kojima ulična svetla pretvaraju sumorni grad u još sumorniju tamnicu.
Bel Amiju se u to vreme dešavalo ono što se pre ili kasnije događa svim učenicima sedmog razreda gimnazije kada preziru svoje godine, želeći da što pre budu primlјeni u klan odraslih lјudi. Pripadao je onoj vrsti preterano osetlјivih dečaka koji su ustrojstvo gimnazijskih pravila mrzeli do te mere da su izlazak iz škole očekivali kao pretvaranje ružnog pačeta u belog labuda. Ne znajući da iskoriste prednost svojih godina, oponašali su manire starijih, čekajući strplјivo svoj trenutak u kome će se godine poklopiti sa njihovom sopstvenom predstavom o njima samima.
U ovom trenutku, dok prilazi devojci s leđa, Bel Ami je umorni veteran koji je preživeo gomilu vazdušnih bitaka, mešavina razočaranog Remarkovog doktora Ravika i Garija Kupera kada prelazi prostor između dva uperena revolvera na prašnjavom trgu vestern gradića. Na nekoliko koraka od devojke začu četiri udarca, a zatim bi obmotan leplјivom grmlјavinom saksofona koji su započinjali uvodnu temu u melodiju »Čovek koga volim«. Taj tuleći oblak provincijskog zvuka kroz koji se probijao prema crnom puloveru i šiškama na čelu spuštenim sve do trepavica, pokloni njegovom kretanju neočekivanu eleganciju – a čas kasnije zaroni u neki čudan miris, koji sigurno nije poticao iz njegovog grada, i još čudniji način igranja, u kome se devojka prilјubila uz njegovo telo za nijansu čvršće nego što su to dozvolјavala pravila gimnastičke sale za igranje. I ne gledajući ga, ona podiže svoju ruku pa on oseti na vratu laki dodir mekih prstiju, a sasvim dole pritisak čvrstih i u isto vreme toplih butina koje su se njihale praćene kolanjem truba prigušenih denferima. Za trenutak potpuno ga napusti lažna veteranska sigurnost — i sasvim izgubi glavu osećajući kako se vraća u svoju školsku klupu, preplašen, povređen i uzbuđen do krajnjih granica. Smetalo mu je i to što nije mogao sakriti drhtanje ruke kojom je držao njenu i osetno klecanje nogu ali devojka, izgleda, nije ništa primećivala — vodila ga je kroz lavirinte saksofona, zaneta svojom igrom i sigurnošću zrele mačke.
Dolazite li često ovamo? – promuca Bel Ami osećajući i sam
besmislenost tog rutinskog pitanja. A odmah zatim, ne čekajući odgovor,
reče zapinjući: – Ne sviraju loše! – i to je bilo sve što je uspeo da izgovori, a igra je već bila završena i oni su stajali očekujući nastavak. Prvi put oseti da ne zna šta da učini sa rukama. Da ih stavi u džepove, bilo je nepristojno. Nije mogao ni da se igra klјučevima, jer ih nije imao. Da ih skrsti na grudima, nije mu se dalo — nekoliko momaka stajalo je u toj pozi oko njega, a on nije želeo da se ponavlјa.
Lepo je… — reče devojka zirkajući po sali.
A meni je dosadno!
Zašto onda dolazite? — upita ona i prvi put ga pogleda sa stvarnim zanimanjem.
Šta bih drugo radio dok sam tu?
Niste odavde?
On joj reče ime velikog grada koji nikad nije video sem u bioskopu.
Nastaviše da igraju i Bel Ami više nije mogao da zatvori usta. Prepričavao joj je hilјadu sitnih anegdota koje je čitao u novinama, hvalio se svojim poznanstvima sa slavnim ličnostima, a njen somotasti pogled lagano se nalivao divlјenjem.
Bilo je to pravo malo čudo. Reči kao da su provalile branu od zuba, jedan sasvim drugačiji, brilјantni Bel Ami počinjao je da izvodi složene figure bugi- vugija, koji je te zime sa zakašnjenjem osvajao grad, ne prekidajući svoju priču, vešt i elegantan, brz i uspešan, zavodlјiv i učtiv — sasvim drugačiji od onog koji se svakog jutra penjao uz klizave stepenice gimnazije, koračajući kao konj koga vode na klanicu.
Više nisu primećivali pauze između igara, više se nije znalo kada biraju mlada gospoda, a kada dame, sala se stapala u bezbroj svetala, dok su se igrači pred njegovim srećom ozarenim očima pretvarali u blistavi zid smrti, koji vozač motocikla ne uspeva ni da primeti, zanet svojom hazardnom brzinom, oslobođen težine i svih fizičkih zakona.
Na kraju tog vrtoglavog tobogana, prošavši kroz gužvu garderobe i miris sirotinjskih kaputa, koji su svoje vlasnike naprečac vraćali u periferijske ulice iz kojih su pokušali pobeći, njih dvoje se nađoše na ulici zasuti snežnim konfetama. Duboko zavučenih ruku u džepove, Bel Ami je skrivao dotrajalost svoga zimskog kaputa dobijenog na stovarištu SARE. Još uvek je govorio o svojim glumačkim planovima tamo u glavnom gradu i o kafanama u modi, gde su svi gosti i kelneri bili na ti, vezani dugim prijatelјstvom.
Stigoše zatim do devojčine kapije, mračnog tunela kroz koji je duvao vetar raznoseći đubre iz pretovarenih kanti. Prašnjavo gvožđe sa ornamentiranom vizijom nekog austrougarskog arhitekte, koji je trebalo da
predstavlјa čudo lјupkosti, baci zaista čarobnu senku na njeno lice i trepavice sa kojih se cedio sneg. Zastaše za trenutak naslonjeni na kante za đubre, obmotani mirisima prvoga snega i prosutog pepela ohlađenih peći, pa Bel Ami reče:
— E, pa onda... — a odmah zatim zagnjuri svoju glavu u njen kaput, osetivši se potpuno bezbednim. Sve to vreme nepoznata devojka je pevušila melodiju njihove poslednje igre. Kompozicija se zvala »Američka patrola«. Momci iz orkestra su danima odlazili u bioskopsku salu sa notnom hartijom i baterijskim lampama da zapišu note iz filma u kome je svirao orkestar Glena Milera.
Bel Ami je znao: sad ili nikad — i njegove usne jurnuše ka toj ružičastoj vlažnoj površini lica pa, naravno, pogodiše njen nos, a posle uho, jer je devojka mazno izmicala glavu, plašeći se očigledno virtuozne tehnike velegradskog zavodnika. Trčao je zatim preko belih, nedirnutih površina snega, gađao u letu grudvama limene lepotice sa frizerskih firmi i najzad, sam sa svojom tajnom, zaspao u svom lisičjem leglu, toploj zasedi noći.
U onim časovima pred jutro, kad su mladići njegove epohe ustajali u sobama zamrznutih prozora, nesrećni zbog dana koji neće doneti ništa novo, Bel Ami napusti svoju logu s osećanjem da ga od danas pa sve do smrti očekuju sami pokloni prebogatog nepoznatog darodavca, koji je najzad uvideo da on zaslužuje više od ostalih u ovoj rupi od varoši.
Nikoga ne zateče u kuhinji. Svi su već bili otišli na posao. Odseče krišku hleba koja se mrvila pod nožem, a preko nje namaza tanak sloj masti i sve posu kao cigla crvenom paprikom. Džepovi kaputa već su mu bili natrpani sveskama i jednim raskupusanim primerkom Lingve latine. Tada se seti da ima čas gimnastike i da mora vući sa sobom one odvratne patike – potraži ih i smota u novinsku hartiju pa se sjuri niz stepenice, proizvodeći potpeticama zvuk sličan preletanju nokta preko dirki klavijature.
U razredu ga zapahnuše mirisi mokrih đačkih kapa, jeftinog ulјa za patos i uglјene prašine. Obrisi učionice su se gubili u toploj izmaglici pokvarene
»kralјice peći«, dok je on iz poslednje klupe zurio kroz prozor prema brdima sanjareći o sinoćnjoj lepotici, o tome kako mora da izgleda kada naga leži na odranoj koži surog medveda ispred kamina. Očigledno, šarmiranje je uspelo! Pređe superiorno pogledom preko idiotske galerije svoga razreda — ko se od njih mogao pohvaliti jednom dvadesetpetogodišnjom studentkinjom koja tako vešto barata nepcima, jezikom, pa čak i zubima kada se lјubi u tajanstvenoj kapiji. Niko od njih! Bel Ami povrati izgublјeno poverenje u sebe; sada je pouzdano znao da je izabranik sreće.
Tako neprimetno proleteše časovi latinskog, fizike i geografije, a da nije primetio čak ni lica profesora, isto tako bezbojna kao što su i zidovi učionice. Oduvek je imao urođenu odvratnost prema časovima gimnastike. Poput mlade životinje, osećao je nelagodnost ulazeći u svlačionicu ispred sale, gde su se gurali njegovi vršnjaci pokazujući nezdravu boju kože i bubulјice. Oko njih se širio neprijatan zadah znoja i prašine sa patika. Ličili su na krdo uhvaćenih, ružnih zveri. Bel Ami se naježi kada ga dotače nečije golo rame, a sasvim ukoči kada otpoče guranje po betonu uz mutirajuću ciku i čudno, polupedersko uzbuđenje na ivici histerije. Gadio se svojih tankih nogu posutih malјama, i svojih ruku na kojima nije bilo ni traga mišića. Nervirao ga je i dres od crnog satena pri čijem se dodiru naježi koža, kompletna glupost situacije koju nije mogao izbeći, susret sa profesorom večno uvučenog stomaka što uživa u svojoj nadmoći praveći čučnjeve i doskoke ispruženih ruku u nekom, samo njemu razumlјivom, gimnastičkom ritualu. Sve te stvari Bel Ami niti je voleo niti razumeo. Stvoren od sasvim drugog materijala, nije pristajao na srdačnost tog profesora, koji je neprestano upotreblјavao reči »momci«, »čoveče« ili »kilavko«, stvarajući atmosferu pripadanja muškom krdu. Bel Amijevo unutrašnje ustrojstvo spadalo je u onu familiju osamlјenih mužjaka koji love samo za sebe u čestarima sopstvenih izmišlјotina. Sveden sada na običnog učesnika sletskih vežbi, on, kome su oteti svi trikovi, čak i izuzetno mačkasti hod koji je bio izbrisan svirepo preciznim taktovima »jedan-dva, jen-dva«! — osećao se degradirano
dok je stajao u stroju, opkolјen sa svih strana mesom svojih drugova.
Čekali su na nešto, ne započinjući čas.
Uvučen u sebe, Bel Ami je kao iz kornjačine lјušture posmatrao salu koja mu je ličila na srednjovekovno mučilište, sa svim onim karikama, vratilima i pocepanim strunjačama. Plašio se pada, a svaki od ovih predmeta ga je izbezumlјivao svojom besmislenošću. Bio je duboko uveren da je svet svakako potpuno poludeo kada uzima ozbilјno ove smešne naprave naterujući razumne lјude da ih ko zna zbog čega preskaču ili se vešaju o njih. Sem jednog hroničnog debelјka koji je imao neverovatno lјubičaste iks noge, bio je neosporno najnespretniji vežbač na spravama u školi. Na otvorenom prostoru stvar se iz osnova menjala. Bel Ami je redovno pobeđivao u svim trkačkim disciplinama, ne toliko zbog želјe za uspehom koliko iz čistog gađenja koje mu je pomagalo da trčeći ostavi iza sebe tu smrdlјivu rulјu što je dahtala poput čopora lovačkih kerova. Ne dodirujući gotovo zemlјu, trčao je bežeći od sveta u kome se nekom greškom rodio; trčao je, u stvari, prema moru, a nikada nije stigao do njega, jer su se između
njih isprečile visoke planine i neke druge okolnosti.
Najzad, njegova razmišlјanja prekide reski pisak profesorove zviždalјke.
Dečaci se naglo ispraviše i zauzeše stav mirno.
Kroz široka vrata gimnastičke sale prvi put u istoriji škole uđe jedna žena. Odevena u crni triko i majicu bez rukava, u snopu svetlosti koja je dolazila kroz prlјave prozore prelamajući se kroz milijarde čestica prašine, ona je delovala gotovo nestvarno — kao znak za ženu i njenu suštinu svedenu samo na siluetu. Ugledaše napete lukove njenih bokova i tamne vrhove grudi, sve to obavijeno oreolom svetleće prašine. Bili su opčinjeni, i ne primećujući da su za mladom ženom u salu ušli i neki drugi, njima nepoznati lјudi sa sveskama i štopericama. Gledali su u nju kao u dugo priželјkivani san. Nemirne noći u sirotinjskim sobama, topline jutra i sve pornografske fotografije kojih su se ikada dočepali u životu, već izbledele od mnogih kopiranja i dodira — sve se to slilo u jedan utisak u kome učenici sasvim zaboraviše na deprimantni izgled svojih izbledelih i neuhranjenih zimskih tela. Otrezni ih sportski bariton njihovog profesora, koji reče:
Momci, danas morate biti izuzetno pažlјivi na času! Od toga zavisi
uspeh moje mlade koleginice koja će sada polagati ispit za profesora fizičke kulture!
Pokazavši niz belih zuba, on plјesnu onog debelog kilavka po stomaku:
»Uvuci tu vaterpolo loptu, momče!« na šta dečaci prsnuše u smeh, više da otklone nelagodnost, nego zbog uspelog vica.
Žena tada iziđe iz svetlosne zavese i stade pred njih, takođe uznemirena svojim otkrivenim telom.
Bel Ami tada vide da je to njegova sinoćnja partnerka sa igranke, a nevidlјiv udarac u pleksus sasvim mu preseče dah.
Buduća profesorka poče sa uobičajenim komandama. Najpre trčanje ukrug oko dvorane, zatim prevrtanje preko glave, a onda Bel Ami više nije imao gde da skrije glavu —došla je na red vežba na karikama i kolona se vrtoglavo smanjivala pred njim dok su se karike opasno primicale.
Još trojica, dvojica, još samo jedan — i on se nađe oči u oči sa devojkom u crnom trikou. Gledala ga je sa blagom nevericom koju smeni zaleđeni smešak.
Bel Ami odstupi od strunjače i, uhvativši zalet, napravi okret u karikama. Nedostajao mu je još samo delić snage, onaj zalogaj mesa koji bokseru nedostaje da bi izveo poslednji, odlučujući udarac u ringu. Ali njegove mišice načinjene od lukavstva lisice, kostiju i kože, loše uhranjeni mišići dečaka koji je upoznao glad ratnih dana, nikada do kraja najeden, čak ni u
najbednijoj poslastičarnici najsiromašnijeg od svih siromašnih gradova, taj presudni delić snage koji je poput očajničkog signala tonućeg broda dopirao iz njegove svesti do njegovih tetiva, koje, mada su čule naredbu, nisu mogle da je poslušaju, držao ga je u pat-poziciji, ne uspevajući da ga prebaci preko nevidlјive ose ravnoteže — ne dozvolјavajući mu ni da se časno vrati u normalan položaj. Visio je tako pred očima žene, svestan iscepanih patika koje je morala videti odozdo, svestan ružnih nogu i pegave kože. Gledao je svoju sinoćnju izbavitelјicu izvrnutu naopačke, dok mu je do ušiju dopirala graja dvorane — besmisleni saveti i krici uvreda. Taj zvučni zid i slika na glavu izvrnutog parketa, što je u tom času ličio na žutu pučinu viđenu iz aviona, oštar bol dlanova koji su pekli sleplјeni uz drvo karika, i osećanje nemoći pred ovom svemogućom ženom, gomilom drekavaca i izvrnutim pretećim izrazom profesora, nemoć pred gradom iz koga se nije moglo pobeći, kao što je nemoguće bekstvo iz lonca glatkih zidova — sve to i još mnogo drugih stvari proleteše kroz glavu sirotog Bel Amija, dok je onako raspet visio između neba i parketa čitavu jednu večnost, a možda i duže od toga, sve dok mu se prsti sami od sebe ne rastvoriše a on tupo pade na strunjaču pred devojčine noge.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:04 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




SEZONA LOVA NA ZEČEVE


Klub književnika, 0.45 č.

Ne znam odakle se ta plećka našla u mom tanjiru. Primetih da se radi o njoj tek kada je bila potpuno oglodana. Ležala je sasvim mirno u posleponoćnom žamoru i zveckanju pribora za jelo. Pokušavao sam da se setim na šta me podseća, ali mi to nije polazilo za rukom, jer su pored mog stola brblјale dve dame. Pripadale su onoj vrsti otmenih ptica koje se potpuno bez razloga nalaze na svim mestima gde treba biti viđen.
Plećka je čekala da bude uzeta u ruku.
Okrenuh je prema svetlu i u tom času otkrih da činim potpuno, ali potpuno isti pokret kao onaj domaćin u Bačkoj.
Plećka je bila mutna, žućkastomutna, baš kao i one godine kada smo lovili zečeve po strnjici.
Dame me zapanjeno pogledaše. Jedna od njih podiže svoj biftek prema svetlu, ali u bifteku nije moglo ništa da se vidi. Jednostavno, biftek je biftek je biftek. A u plećki je onaj čovek mogao tačno videti kakva će biti godina, i ne samo to — već i ko je na redu da otputuje u tamni vilajet odakle nema povratka. Da bi se sve te stvari dobro videle, jagnje nije smelo biti starije od godinu dana.
Ta zima je bila neverovatno duga, sa tankom korom zaleđenog snega preko strnjike. Čitav je atar bio pregrađen dvostrukom mrežom, razapetom na kolјu. Trebalo je leći na snop kukuruzovine i pokriti se drugim snopom nekoliko metara ispred mreže. Hajka vam se približavala s leđa; selјaci su udarali motkama u lonce i pucali iz sačmarica. Onda bi naišli zečevi. Uletali su ravno u mrežu i koprcali se u njoj, kmečeći kao deca. Pretrčavali smo taj komad polјa sa srcem u grlu i hvatali ih onako koprcave za stražnje noge, a zatim zatvarali u kaveze na kojima je bilo ispisano ime nekog francuskog lovišta. Bački zečevi su posle bili puštani u francuska polјa, da žive na francuski način. Istrebismo tako sve zečeve u ravnici. Sve do poslednjeg, jer su nam tako naredili, a taj poslednji je sumanuto trčao preko zaleđenih polјa, lud od zečije usamlјenosti. Nikada neću zaboraviti one zečeve kako se
sami upetlјavaju u mrežu i neprilike, umesto da se mirno podvuku i prođu ispod nje. Mislim da sam tu naučio kako se treba izvući iz mreže, ako ste nekim slučajem zec.
Posle sam išao sa svojim domaćinom njegovoj kući. Bila je to siromašna kolonistička kuća sa zemlјanim podom, ali smo ipak jeli jagnje od godinu dana. Na kraju večere čovek uze u ruke plećku i okrenu je prema petrolejci. Nјegova majka je umirala već nedelјama. Ležala je na visokom krevetu prekrivena starim hercegovačkim bilјcem. Znala je da treba da umre i zato je neprekidno pušila. Zvala se Marija i htela ja da se što više napuši pre nego što ode. Imala je devedeset i dve godine. a nikako nije htela da umre. Pošto nije mogla da pali sama cigarete, stavlјali bi joj u usta već zapalјene. Pušila je i gledala nas nekako već s one strane. Želela je da što više popuši pre nego što ode.
Vidim jednu raku, i to žensku — reče njen sin okrećući plećku prema svetlu. — Vidim i neku čelјad, ko da su se nešto rasula, svako gleda na svoju stranu... Vidim i nekog psa — razlajao se, a vukove ne vidim oko tora!
Starica, koja je sve vreme mirno ležala na leđima lica okrenutog stropu, odbijala je duge dimove. Najzad reče sasvim tihim glasom:
Je li išta dobila?
Igrala je celog života na lutriji, a nikada ništa nije dobijala. Nјen sin zavuče ruku ispod bilјca kojim je bila prekrivena i izvuče srećku. Zatim otvori novine – naravno, srećka nije dobila ništa, kao i obično. Sin joj to reče.
Je li dobila makar samu sebe? — upita starica jedva čujno, ne ispuštajući cigaretu iz usta.
Sin ponovo pogleda novine pa zatim nju, a onda reče da je »dobila samu sebe«.
—Daj da vidim! — naredi starica. Sin joj dodade novine sa rezultatima poslednjeg izvlačenja i ona vide da »nije dobila samu sebe«.
Mislim da ju je to dotuklo. Celog života nije dobijala ništa. Čak ni na lutriji. Nigde ništa. Mislim da ju je to najzad dotuklo. Tu staricu u Bačkoj, kojoj su se deca rađala u volovskim kolima dok su lutali tražeći zemlјu.
Kad smo primetili da je mrtva, cigareta joj je dogorevala među usnama, a pepeo je bio veoma visok. Onda njen sin spusti plećku koju je držao u limeni tanjir, i ona limeno zveknu u potpunoj tišini. Polјubismo joj redom čelo, a na oči stavismo dve petobanke. Koža joj je imala ukus poraza.
Od tada verujem u predviđanja plećke.
Dve otmene ptice ne izdržaše da do kraja ostanu otmene. Upitaše me šta,
za ime boga, nalazim u jednoj običnoj koski kad toliko bulјim u nju cele večeri. Objasnio sam im da se u plećki može videti kakva će biti sledeća godina. »Recite nam šta vidite?« procvrkutaše.
Video sam da je plećka prekrivena maglom, video sam staricu sa srećkom koja nije izvukla čak ni samu sebe, video sam zatim neke oblake, video sam fajront, video sam mnoge svoje predhodnike koji nisu uspeli da se izvuku iz ovog kluba, video sam da više nikada neću trčati za zečevima po onim divnim, vetrovitim polјima, video sam, najzad, i neke stvari za one dve otmene, sredovečne dame, ali im nisam rekao šta sam video.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:05 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




SAGA O KOLONISTIMA


Jedanput sam čekao nekog prijatelјa da se napliva u bazenu hotela
»Jugoslavije«. Neko vreme sam razgledao fotografije striptizeta, a onda zalutah u hodnicima i najzad pronađoh mali aperitiv-bar.
Sa jedne strane mi je stajao neki kratko podšišani Amerikanac, sa desne takođe kratko podšišani Rus. Obojica su imala veoma široke nogavice pantalona i značke na reverima. Rus je na svojoj znački nosio neki važan istorijski datum za njegovu zemlјu, a Amerikanac ime i prezime, da se slučajno ne izgubi u Evropi. Verovatno je bio gost nekog kongresa ili simpozijuma. Bili su to vrlo fini, učtivi lјudi.
Rus je stojećki pijuckao votku, Amerikanac — tomato-đus.
Verovatno su prvi put u životu videli izbliza prosečnog Jugoslovena, pa su čekali da saznaju šta ću ja poručiti za piće. Naručio sam »Bloody Mary«, koktel od votke i tomato-đusa, kome se dodaje još malčice soli i bibera. Pomislih: bolјe da ih obojicu držim u čaši nego da oni mene drže u šaci.
Mladić za šankom imao je uzvišeno držanje čuvara mikserskih tajni. Oduvek sam osećao laku zbunjenost pred barmenima, strah da ću nešto pogrešiti ili da neću imati dovolјno para za piće. Odjednom, momak se pažlјivo zagleda u mene. Zavukoh ruku u džep — pare su bile tu, znači, sve je u redu!
Idućeg trenutka smo se prepoznali.
Htedoh da ga zagrlim. ali momak pokaza krajnju evropsku uzdržanost i procedi samo jedno: »Kako si?«
Rekoh da sam dobro. Kako je on? I on je dobro. Hvala bogu, neka!
Nešto od tri »Krvave Meri«, nešto od toga što obično poblesavim kad sretnem nekog starog drugara, iznenada se nađoh dvesta pedeset kilometara severnije od šanka, a luksuzni salon prekriven kockastim tepihom poče da se pretvara u neverovatan koktel, ispunjen do poslednjeg mesta barmenovom familijom — sve samim V-ićima, koji su stizali onako prašnjavi i zakrplјeni pravo sa salaša okruženih bagremovima i dudovima. Pušeći na višnjeve lule domaće proizvodnje švercovanu škiju iz Hercegovine. Pomislih na to šta je sve trebalo da urade ti časni lјudi, koliki put da pređu da bi se na
završetku porodičnog stabla našao jedan ovako otmen mladić što tako vešto barata mikserom na najotmenijem mestu u celoj zemlјi, izmenjujući kratke rečenice sa gostima na sve četiri strane pulta, na sva četiri svetska jezika. Bogami, morali su dobro da se potrude pa da on postane vlasnik onako uspravnog držanja, pomalo zaleđenog osmeha koji neprestano lebdi iznad tuđih glava — on, koga smo vukli sa sobom dok je bio još musavo dete, na čuvanje svinja i krava, leti, tamo u Bačkoj, na samoj mađarskoj granici, gde je njegov ded dobio zemlјu kao solunac — potpuno golu pustaru da se snalazi kako zna i ume, tamo gde su V-ići mesili zemlјu i nabijali je svojim kvrgavim tabanima, podižući s mukom zidove svoga budućeg doma od blata, pleve i vetra.
Sećam se, bila je četrdeset i osma i svake noći se čulo puškaranje u blizini karaula. Moj stric je spavao pokraj puške, a oko četiri sata ujutru vukli smo se tragom konjske balege prema granici da vraćamo ukradene konje. Mladi barmen tada nije bio ni za šta. Nije umeo čak ni da krade bostan, a kada bi neka krava prebegla u Mađarsku, ko zna iz kakvih političkih motiva, morali smo mi da je vraćamo za njega.
Nјegova familija bila je najžilavija od svih porodica koje sam ikada sreo. Ostajali su ukopani u zemlјu do guše, i pored toga što im, kao i svim ostalim Hercegovcima, nikada nije prijala otužna voda iz arterskih bunara od koje pogubiše zube, i pored nerodnih godina, lipsavanja stoke i lopova — svega što se jednom Hercegovcu sruči na glavu istog časa kada se nađe u negostolјubivoj ravnici, na salašu. A kada bi osetili da im se primiče sudnji čas, V-ići bi putovali na drvenim sedištima trećom klasom putničkog voza da uštede onima koje ostavlјaju i ostave svoje kosti pod planinom Vidušom (zadnja pošta Bileća), tamo gde se dinamitom mora razbijati stena da bi ukopali čoveka. A sjajni su bili V-ići! Jedan od njih je bio guslar i uz petrolejku je satima pevao pesmu o smrti nadvojvode Ferdinanda. Naročito mi se dopadalo ono mesto kada Princip puca govoreći sa papučice automobila:
»Došao si Bosnu pohoditi,
srpski ne znaš dobro govoriti, Evo Tebe naša gramatika,
iz mojega avutomatika!«
Ali stari V-ići pomreše, a mlađi se raziđoše po svetu. Ona ista kuća od blata i pleve poče da tone, vraćajući se bačkoj zemlјi. Na krsnim slavama su se još skuplјali samo starci, životareći od penzija svojih izginulih sinova. Iznemoglim drhtavim rukama lomili su slavski kolač.
Platiti, molim! — rekoh, i jedini barmen na svetu koga sam poznavao još od detinjstva sabra moj račun, kazavši onim svojim otmenim baritonom:
Pa, svrati nekad! Biće mi drago...
I meni — rekoh...

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:05 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



29. XI 1972.


Dvadeset i osmog u podne, probijajući se kroz pripite činovnike puštene dva sata ranije s posla, on će se iznenada setiti tek pomuženog mleka.
Voziće tri sata kroz sleđenu ravnicu, sve dok ne izbledi brblјanje lokalnog disk-džokeja. Nјegov će sin kazati: »Gle, kako je visoka trava!« a on će kazati: »To je kukuruz, kretenu jedan!« i još će kazati: »Naučićeš ti meni šta je kukuruz ili ne bio ja — ja!« a žena će kazati sa stražnjeg sedišta: »Ostavi dete na miru, otkud da dete zna šta je kukuruz?« i još će kazati: »Premoren si, izgubio si sasvim živce!« a on će voziti i voziti, sledeći neprestano neku samo njemu vidlјivu liniju, sve će brže i brže voziti, kao konj koji oseća da se približava pojilu.
Uteraće automobil u dvorište kroz škripave vratnice koje su odavno zaboravile isprezanje konjske zaprege. Iz štale će izaći neudata sestra i kazaće: »Vidi me kakva sam, što nisi javijo?« i kazaće još njegovoj ženi:
»Oprosti, ne mogu da ti dam ruku, polagala sam kravama, joj, vidi me kakva sam!« a žena će kazati: »Ma, ništa, ništa, samo vi radite!« i polјubiće hladan novembarski vazduh iznad desnog sestrinog ramena, jer ne voli da se lјubi u lice. Sestra će više nego ikada ličiti na njega kad mrzi sebe, dok ih bude uvodila u kuću u kojoj se loži jedino u kuhinji.
Videće svog oca ogrnutog izbledelim oficirskim šinjelom, onim istim u kome se demobilisao 1947. Otac će sedeti za stolom i gledati u zid, a majka će klečati kraj limenog šporeta, gurajući kroz tesan otvor čutke od kukuruza. Otac će kazati: »Što nijesi javijo?« a majka će kazati da je baš gledala kroz prozor, kad stiže neki auto: »Čiji li je, oće li biti tvoj, neće; a, bogami, nijesmo se nadali!«
Malom se piški... — kazaće njegova žena.
Onda će piti veoma slatku kafu. Kafa će biti slatka zbog toga da gosti ne pomisle kako se štedi na šećeru.
Onda će se setiti da nije ništa doneo kući.
Onda će neudata sestra stajati pokraj limenog šporeta, a svima u kuhinji će biti jasno da se žrtvovala, da je prestarela za udaju, da je odvajala od usta, da je volela decu i da je ostala pokraj ova dva groba, a kada svima postane to
sasvim jasno, sestra će se zaplakati i izići iz kuhinje.
Onda će i on izići da vidi dvorište, i spaziće nov bicikl. Staviće sina iza sebe i izvešće se na utabanu stazu ispred kuće. Setiće se da mu je bicikl ostao jedina neostvarena želјa. Ostao je zauvek gladan bicikla. I sad, dok se vozi pored kolonističkih kuća Radojevića, Miloševića, Vojinovića, Milića, Ćatovića, Mučalica, Božovića, Pejovića. Petkovića, Lončara, Čarapića i Banjaca, u ušima će mu odzvanjati rečenica njegove mladosti: »Daj jedan krug!« Videće osamlјene salaše u dalјini, videće zeca u trku, videće zadružni dom iz čijeg krova điklјa trava. Vratiće bicikl tamo gde ga je našao, pa će ručati čorbu (»Što nisi javijo, zaklali bi pile!«), dok se oko njegovog automobila u dvorištu budu okuplјale guske. I, odjedanput, izgledaće mu kao da nikuda nije ni odlazio. Glupe li kuće. pomisliće dok bude sam sebe gledao u onom stanu od kartona što podrhtava kada ispod njega protutnji autobus ZZ, u onom tamo gradu, gde se plaćaju spavanje, voda, vazduh, toplota i asfalt ispod kola. Tamo gde se plaća čak i cveće. Ponovo mu je pod stopalima tvrdo nabijena zemlјa zarađena na pušku, krov iznad glave i lavež pasa napolјu. Nestaje mu filter-cigareta i on zavija očevu škiju u toalet-papir marke »Golub«, a zatim gleda u vatru.
Vatra. Jednostavnog li grejanja! Najzad može da diše, jer to više nije ono
prokleto centralno grejanje koje suši grlo i koren kose, ni kiselkasta toplota plinskih peći, ni večito zujanje AEG-sistema, na kome čovek ne može ogrejati ni dlanove ni dušu, ni lјubičasti plamen iz pakla peći na naftu, ni cicijaška toplota londonskih peći na peni, to nije otrovni dah gvozdenih nakaza iz studentskog doma »14. decembar« kod železničke stanice, kad se budio posut hladnim pepelom uglјa — to je vatra.
Spavaće u hladnoj sobi ispod ogledala za koje je zataknuto paunovo pero. U zoru, ispod tople perine, osetiće da ga neko gleda. Videće da su to fotografije; po desetak, dvanaestak fotografija u svakom ramu, ispod stakla uplјuvanog muvama. Videće najpre sebe na maturskoj slici: visoka talasava frizura i drzak pogled, leptir-mašna (ceo razred slikao se sa jednom leptir- mašnom posuđenom od fotografa), a zatim »Pozdrav iz JNA, Pula 1960« i
»Mnogo pozdrava iz Venecije 1964«. Videće svog oca i majku, povećane i retuširane, majci su obojili usta crveno, a ocu rozete odlikovanja, između njih stoje on, ošišan do glave, sestra sa jabukom u ruci, i tri brata kojih se ne seća, sva trojica sa belegom smrti na čelu, a dalјe, levo: tri uokvirene spomenice »Vaš sin pao je junačkom smrću. FNRJ zahvalјuje...« i obojena razglednica Vuka Karadžića, još i njegova diploma za prvo mesto u jesenjem kros-kontriju 1952. i fotografija djeda i babe u narodnim nošnjama, on sedi,
ona stoji sa položenom rukom na njegovu ramenu i sa nevericom gleda neku belosvetsku protuvu pokrivenu crnom maramom po glavi: »Pazi, ptica!« U kući nema nikoga, svi su se nekud razišli, svi sem oca koji puši i dalјe gleda u onaj zid.
Vraćaće se zakrčenim drumom u dugoj koloni povratnika što su po ko zna koji put ponovo pronašli svoja prezimena.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:06 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]


ĐAVOLjI KURŠUM


A stari Mitar? — upitah. — Kako je on?
Kako? Đavolјe! — reče starac. — Poginuo prošle nedelјe...
Od čega?
Od kuršuma — reče starac.
Pa, ko ga ubi?
Švabo, a da ko će!
Bio je januar 1972. i putevi prema tom selu, što leži na blatnjavim obalama reke Tamiša, bili su zaleđeni. Sedeli smo u prostranoj gostinskoj sobi stare nemačke kuće. Na tavanici su bili naslikani ružičasti anđeli. Strop je bio prepun njihovih debelјuškastih stražnjica. Odvodili su u nebo Mariju Tereziju. Kuća je ranije pripadala nekom nemačkom birošu, koga je u ovo rumunsko selo dovela Marija Terezija. Pa je vlasnik kuće dao da se na tavanici naslika kako ona odlazi ravno u nebo. Da se zahvali. Po sobi su pijukali tek izleženi pilići. Jedna starica ih je gonila, vičući: »Iš, đavo ti sreću ponio!«
S vremena na vreme, kada se izgubim, dolazim u ovu kuću da se ponovo pronađem. Stari Mitar je, dakle, poginuo, porušivši do temelјa sve balističke teorije o dužini putanje jednog metka.
Taj metak lutalica pogodio ga je dvanaestog maja 1944. na Trusini iznad Dabrovog polјa. Pogodio ga tačno između trbuha i pluća i tu ostao. Preležao je proleće, leto i jesen, a u zimu mu bi bolјe, te se pridiže i savi prvi cigar duvana.
Prvog septembra 1945. dobio je osam hektara banatske zemlјe, istina podvodne, i nemačku kuću sa šest soba, istina dotrajalu. Najpre su pešačili do Avtovca, a onda ih potrpaše u zaplenjene italijanske kamione i dovezoše do Mostara. Tu ti ih, moj brate, natovariše na one đavolјe G-vagone, zajedno sa njihovim kozama i kravama.
»Bi rečeno da se smije povesti samo po jedna krava, ali ko povede dvije, nijesu mu je vrćali!«
Tri dana su putovali do Dervente. Mitar je ležao na slami i gledao svet. Svet je bio golem. Pričalo se da je njihova nova zemlјa s onu stranu reke i da
će ih prebaciti sa dva broda. Sa slavonskim i bosanskim. Pričalo se da je bolјe ukrcati se na bosanski brod, jer je veća lađa i brža od slavonske. Ali tamo gde su prešli vodu nije bilo nikakvih brodova. Samo pontonski most, preko koga se prelivala đavolјa reka. Sve u svemu, do svoje zemlјe Mitar je putovao dvadeset i dva dana i isto toliko noći. Selo je bilo đavolјe, rumunsko.
U najvećoj kući živeo je »nakav đavolјi rumunski grof, ali ga nijesmo dirali!« Crkvu, bogami, jesu — u stvari, samo krst! Sa krstom su bili raskrstili. A đavolјeg rumunskog grofa nijesu — oba mi oka ispala, ako jesmo! Sam je od sebe poludeo i šetao »po vascijeli dan kroz one dvades' i četiri sobetine. Djeca, kolonistička, polupaše mu one đavolјe kugle, u bašti. Djeca ko djeca! Sreća im se usmrdjela!«
I kuršum u Mitru putovao je isto toliko dugo. Mitar je pušio »škiju« i mislio kako je život đavolјi, ništa — on će, eto, umrijeti jednoga dana, zakopaće ga i ožaliti, poješće ga sveg crvi, a kuršum će i posle njega ostati. Kao nov! Jer, kuršum je stariji od čoveka. Ležao je na kukuruzovini, na izgorelom parketu svoje nove kuće, pušio i privijao travu »protiv taneta« što mu je dade neka stara veštica-vidarica iz Gacka, misleći neprestano na zrno u svom stomaku.
Prve nedelјe, grejao se klavirom. Klavir je bio velik i dobro se ložio. Crn.
Blüthner. Đavolјi!
Na proleće mu bi bolјe.
Jedino mu nije prijala voda iz pumpe. »Smrdjela je po đavolјoj nafti...« Posle se i na nju naviknu. Iškolova decu. Prodade zemlјu pa ih iškolova. Dolazili su preko raspusta sa svojim familijama. Sve unuke, popišulјe. Ni đavolјeg muškog!
»Ćerali ga na aperacije, ali on nije stio... Pomagali ga. Kupili đavolјu televiziju, ali nije stigo da gleda...«
A metak lutalica lutao. Osećao ga kad se napne da tovari vreće sa kukuruzom. Kad se kosi. Kad se tovari i vozi đubre. Kad se menja vreme. Osećao ga kako luta, kako ide. Ispalјen na Trusini, u podne, dvanaestog maja četrdeset i četvrte, već je stigao do blizu srca: »Nakve đavolјe pretkomore...«
Bila je to najduža putanja jednog kuršuma u istoriji balistike. Tane je putovalo dvadeset i sedam godina, sedam meseci, četrnaest dana i šest i po sati, od Trusine iznad Dabrovog polјa, preko Gacka. Mostara, Pasjeg mosta (Ali-pašin most), Dervente, Bosanskog, pa Slavonskog Broda, Novog Sada, Zrenjanina, do ovog đavolјeg sela na Tamišu.
Najzad, poslednje nedelјe decembra sedamdeset i prve, tačno u šest i po
popodne, to zrno završi svoju putanju, pronađe cilј i zari se u Mitrovo srce. Taman kad je taj kurvinjski, đavolјi život krenuo najbolјe, taman kad je iškolovao i poslednjeg sina, taman kad je dobio televiziju. Bio je imućan čovek, u čijoj kući nije bilo dana a da se ne nađe kilo kafe, litra »Badelovog« vinjaka i kutija čokoladnih »napolitanki«.
Taman tada.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:06 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




KLIS


Ne znam šta mi je, ali čim iziđem na dvorište moje tetke, odmah mi se igra klisa!
Dvorište je, inače, prostrano. Sa severne strane graniči se sa šupom za alat, sa južne — štalama. Udnu je voćnjak. Na sredini đubrište. Ponekad tako stanem pa mirišem kravlјu balegu. Zimi se iznad đubrišta podigne laka izmaglica.
Posle uđem u polutamnu štalu, pravo u topli dah vlažnih kravlјih njuški. Tu je, opet, vonj trulog sena i amonijaka. Ponekad mi mnogo nedostaje taj miris. Umesto šištećeg mlaza mleka iz kravlјeg vimena, preda mnom već godinama sikću otrovni napici. Ni kada zažmurim, tetrapak mi ne liči na kravu. Farovi automobila iz moje ulice ne umeju ni izbliza da me pogledaju onako kao kravlјe oči. Svejedno što ih milujem, oni ne umeju, pa ne umeju! Udišem zbog toga duboko miris štale da ga zapamtim, da mi što duže potraje kad se vratim među radijatore, a sve nešto mislim u sebi: »Bože, kakva sam to kukavica, što sve ne ostavim pa lepo s tetkom u detelinu!«
A tetka iziđe iz kuće na dvorište, gleda me kako stojim usred đubreta i mirišem, pa se krsti i desnom i levom.
Selo je njeno u ravnici. Hilјadu dvesta duša, sami starci. Deca im dolaze za parastos. Uteraju kola u dvorište, pa ih njuše svinje i psi, a pilići se pod njih podvlače. Neki, opet, automobile ostavlјaju na početku sela, tamo gde se završava asfalt; žao im da ih prlјaju po seoskim džombama.
Ne znam šta mi je, ali čim izađem na to dvorište, odmah mi se igra klisa! Ako slučajno ne znate šta je to klis, objasniću vam: klis je sirotinjski golf! Klis se inače sastoji od maške i klisa. I rupe, naravno. Maška je najbolјa kada se napravi od držalјa stare metle, a sam klis je komad oblog drveta, sa obe strane zarezanog, da bolјe skače kad se opali. Rupa se pravi od rupe. Jesam li vam dobro objasnio šta je klis? E, ako nisam, a vi sad prekinite čitanje: ovo pišem samo za one koji su nekada igrali klisa. Zastarele igrače klisa, za njih pišem.
Osvrnem se, dakle, krišom oko sebe, kad na drvlјaniku sekira, a pored nje – stara metla! Kako odoleti? Otfikarim metlu i ponovo pod rukom
osetim čvrstinu zgodnog, oblog drveta. Zamahnem dva-tri puta gore-dole, pa posle isečem i klis iz glogove grane. Iskopam rupu, samo da probam, mislim, jesam li još u formi, da nisam slučajno zaboravio da opalim maškom klis u vazduhu, i gle, još sam dobar igrač klisa — to se, izgleda, ne zaboravlјa, baš kao što se ne zaboravlјa plivanje ili da se vozi bicikl!
Klis mi se nekako zgodno namesti i padne zahvalno nasred dvorišta. Baš se zgodno namestio! Udarim ga još jedanput i tako me neka sreća obuzme kad se u vazduhu začuje ono »klak«! — sudar dva drveta, i kad klis preleti tetkinu ogradu i padne na ulicu. Šta da radim? Iziđem pred kuću na ulicu zaraslu u travu, kad tamo pored mog klisa stoji naš komšija Rale, ozbilјan čovek. sudija okružnog suda. Došao i on svojima u goste iz Beograda.
Šta to radiš? — pita.
Igram se klisa! — kažem.
Daj da udarim jednom! — moli Rale, ozbilјan čovek, sudija, i opali svom snagom klis, pa ga još jedanput zahvati onako u letu sa strane, klik- klak-kluk! — i klis odleti čak preko ulice, u Bajčetića dvorište.
Šta je, bre? — izlete pred nas Bajčetić, ozbilјan čovek, političar.— Umalo mi ne razbiste šoferšajbnu! Šta to radite?
Igramo klisa... — odgovaramo. a sve očima tražimo izgublјeni klis. Eno ga, leži pokraj novog automobila u dvorištu, baš se nekako zgodno namestio. Gledamo mi, a gleda i Bajčetić, svejedno što je prevalio četrdesetu.
Na mene je reda! — viknu odjednom i ote mi mašku iz ruke. — U moje je dvorište pao! — Pa kad ga opauči, mila majko, pa kad ga poduhvati u letu jedanput — klak – pa drugi put — klik — pa treći put, sa strane, dvostruko klak-kluk! — izbaci ga iz dvorišta, pa pred Babića kuću. Izađoše napolјe Babići; dva inžinjera i jedan zubar, poskidaše kapute i zavrnuše rukave, pa za klisom! Gazimo tako kroz selo, a iz kuća izlazeli izlaze gradski gosti; trgovci, jedan barmen, pa neki penzionisani oficiri, advokati i profesori — ostade selo za nama: već koračamo kroz atar, a klis leti sve više i više. sve dalјe i dalјe, i mi za njim: omlitaveli bivši igrači klisa, a za nama naša deca; mole da i njima damo da se igraju te čudne igre, a mi im vičemo: »Beži kući!« — i sve dalјe i dalјe gazimo strnjiku.
Đe su? dovikuju se naše krezube starice preko plotova.
Igraju klisa... — odvikuje im selo dok trčimo kroz polјa, ponovo rame uz rame kao nekad, oznojeni, zadihani i zaigrani, odsutni za sve drugo sem za mali komad gloga koji zviždi kroz zimsko nebo, sve dalјe i dalјe prema horizontu.
Kus pijetao — pile dovijeka... – gunđa moja tetka i zatvara kapiju, da joj
guske ne pobegnu napolјe.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:07 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



POTOP ZADOVOLjSTVA


Na njivama mojih predaka uspevaju dobro jedino duvan i kornjače.
Duvan je svake godine mlad; kornjače su sve starije...
Preko kamenjara obraslog u bodlјikav čestar, na preko kamenih ograda, pa kroz brdo, pa niz korita isušenih potoka spuštaju se starice iz Mesečevih sela noseći kornjače na prodaju. Silaze na asfaltni put što vodi do mora.
Ispred njih plove na maestralu zapenjena ostrva. To je predeo lukavih primoraca i još lukavijih riba.
Za leđima im ostaju feudi nekadašnjih hercega i eksplozije mina — to nekoga ukopavaju, pa dinamitom razbijaju kamen za raku. U kraju mojih predaka, naime. sve važnije stvari rešavaju se dinamitom. Ratovi, svađe, svadbe, podizanje kuća mladencima; tu se čak i riba lovi dinamitom, pa zbog toga mnogi muškarci što čuče leđima oslonjeni uz tople zidove puše levom rukom, jer desne nemaju.
Starice se raspoređuju duž puta i pružajući ruke nude svoje kornjače. I one i kornjače su videle mnogo šta. Zato su im i jednima i drugima lica umorna. Kornjače se oprezno izvlače iz svojih lјuštura i gledaju kako magistralom zvižde najnoviji modeli lјudske sujete. Kornjače koštaju pet dinara. Čak i one veoma stare, koje su videle toliko toga, koštaju takođe pet dinara. Automobili su mnogo skuplјi. Sve dok se ne slupaju. Onda ne vrede ništa.
Kroz stakla svojih kola vozači vide starine i razmišlјaju da li da stanu i kupe kornjaču. Odlučuju ipak da se ne zaustavlјaju, jer će ih preteći oni iza njih.
I mudre kornjače i starice pitaju ce kuda svi toliko žure. Gde li su to naumili? A oni već mesecima izbezumlјeno jure zadovolјstva, gore-dole, po obali, traže što prijatnije stvari, ukusna jela, što mekše krevete, kremove od kojih se brže tamni, što ukusnije ribe, vino, led, cene, lјubav, mirise, muziku, sve čega se mogu dočepati u svom kratkom životu: osetiti nepcima, kožom, nozdrvama, želucem, opipati prstima... Na svakih šezdeset metara magistrale, u sveopštem potopu letnjih provoda, pada po jedna žrtva, po jedan vernik uživalačke religije. Ostali ga istog časa zaboravlјaju, zaobilaze i
jure dalјe, pred sveznajućim prepotopskim očima kornjača u rukama starih veštica.
I dok tako vozim ispod njiva mojih predaka, počinjem da se smejem kao lud, sećajući se, šašave lekcije o sofistima i onom filozofu koji je mogao da dokaže da jedan zec nikada neće uspeti da prestigne kornjaču na trci do beskonačnog. Čitava ta filozofska zavrzlama zvala ce, mislim, aporija, ili tako nekako, i taj momak, Grk, umeo je to tako vešto da dokaže da smo ostajali bez reči! Isticali su nam ga kao čudo lukavosti i sposobnosti da se dokažu nemoguće stvari.
Zbog tog starog Grka i kupujem jednu kornjaču od starice pokraj puta. Ona uzima novac i iščezava u šiblјu, plašeći se da se ne predomislim. Kornjača se izvlači iz oklopa svoje rezervisanosti i gleda me kao poslednju budalu. I gle, nas dvoje počinjemo da prestižemo ostale automobile, grčke zečeve, smrt, sve — a zatim, duž puta, vence onima što su najdalјe stigli, i krhotine skupocenog lima i laka iz kojega već điklјa večno šiblјe, maquis... Kornjača sada putuje brzinom od sto dvadeset kilometara na sat. Ona je večni svedok nesreće popalјenih polјa, pokolјa i leleka; ravnodušna susetka najotrovnijih zmija u Evropi, a ono spadalo, onaj Grk koji je umeo svašta da dokazuje, najzad ima pravo što se tiče prestizanja, pa mi se smeši svojim gipsano praznim pogledom ispod pažlјivo raspoređenih kovrdža na čelu. On najzad vidi svoju kornjaču kako prestiže sve živo i mrtvo na stazi prema moru i beskonačnosti.
I jurimo tako zakrčenim drumovima, očajnički tražeći izgublјeni raj,
mesta na kojima će nam posle svega biti prijatno, dok starice grabe uz planinu, u susret toplim avgustovskim vetrovima što se spuštaju sa visoravni. A na kraju puta, tamo gde nikada nećemo stići, ni ja niti ko drugi, tamo iza ivice horizonta, ispod duge u zemlјi beskraja, čekaće nas strplјivo kao smrt ove iste mudre kornjače iz postojbine hercega koje smo davno ostavili iza sebe, zaneseni sujetom. Stići ćemo izmoreni provodima, umorni i zgađeni pred njihovo mudro lice: tela će nam biti istrošena, a kola čijom smo se brzinom toliko ponosili — izrezana u staro gvožđe i prodana budzašto.
Moja kornjača šušketa na patosu automobila; znam da me čak ni ona neće odvesti predaleko, pa je puštam da odmili kroz izgorelu travu prema njenoj zemlјi čije su granice omeđene večnom zagonetkom, a ja skrećem sporednim putem ka prvoj muzici iz automata, osećajući da sam unapred izgubio trku sa njom i sa starim Grkom — sofistom, jer i kornjače i stari Grci žive mnogo duže od nas, običnih smrtnika.
Pitam se kako im samo ne dosadi toliki vek?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:07 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



ZMIJA


Pričaju da je taj profesor bio pametan i učen čovek, i da svoje studente nije vodio u velike evropske gradove u kojima su stvari prijatne za oko i gde je kupovanje prava radost, a obrazovanje po muzejima — zadovolјstvo; da su odlazili čak preko onih reka, pa u planine, da izbliza upoznaju svoj narod i da slušaju mudre starce tamo gde nema ni struje ni novina, a gde se ipak sve nekako zna o kretanjima azijskih naroda i o sveopštoj iskvarenosti sveta dole u gradovima. I još pričaju da su ga studenti pratili kao svog učitelјa i da su celog leta spavali po pojatama i u senu: slušali starice koje su im pripovedale o istoriji velikih pokolјa, o duhovima i seobama porodica, i o tome kako su nastajala čija prezimena. Pili su tek pomuzeno kozje mleko i jeli krompire pečene u vrelom pepelu ispod crepulјe, prebacivali ih iz ruke u ruku, sa dlana na dlan i duvali u vrelu paru, koja se dizala iz raspolućenog ploda zemlјe i vatre na čijoj su se kori caklili kristali spečene soli.
Kažu da su profesora poznavali stariji lјudi i žene još iz poslednjeg rata, i
da su udovice stizale čak preko brda gazeći dva dana i tri noći planinske potoke da ga daruju oskorušama, koje su donosile u maramama vezanim na četiri čvora, i da su mu lјubile ruku i darivale studente mladim orasima, a profesoru pokazivale požutele dokumente na kojima su sva slova sem crvenih inicijala bila izbledela, moleći ga da poradi za njih tamo u glavnom gradu i isposluje im neku crkavicu od penzije, tek toliko da inokosne i samohrane prežive bez igde ikog svog, a profesor ih je sve slušao pušeći pod kakvom murvom ili u hladu nekog zida poluizgorele kuće. Kažu još da je bio strog i ćutlјiv čovek i da nisu smeli da ga pitaju kuda ih to vodi, a on ih je vodio sve dublјe u planine, pa su se negde krajem avgusta meseca našli tako na nekoj nepoznatoj hercegovačkoj visoravni. svoj obrasloj u šikaru koja je čoveku dosezala do pasa, a dan kasnije — u potpuno pustom i pretužnom Mesečevom predelu, na nekoj crvenoj zemlјi, po kojoj je bilo rasuto oštro kamenje obraslo mahovinom i kržlјavom travom.
Pričaju da je to bilo sve što je pogled mogao obuhvatiti i oko dosegnuti, i
još pričaju oni što su pratili profesora da su se u dalјini videli plavičasti venci nekih udalјenih planina: nigde ničega — ni čoveka, ni žene, ni psa,
ničeg sem sunca i neba koje je bilo toliko plavo da je prelazilo u tamnomodru 6ojy mastila. Bili su umorni i žedni od tog tako svetlog, a toliko sumornog predela iz sna.
Kažu da je baš tu, na tom mestu gde je kamenje bilo veoma sitno, a čudnog oblika, profesora ujela zmija! Niko nije video kako se to dogodilo: čuli su samo da je profesor kao uzdahnuo — pogledaše tad njegovu ruku i videše odmah iznad nadlaktice dve crvene tačke — tragove zmijskih zuba. Slušali su o tome kako se zdravim usnama isiše zmijski otrov iz rane, ali dogodilo se da su ti studenti bili gradska deca i da su im od slanog vetra sa visoravni bile ispucale usne — niko se nije, dakle, usudio da isiše otrov, nego odlučiše da krenu brže i da se dokopaju nekog sela, varošice ili makar druma, gde bi možda naišli na kakav kamion i prevezli profesora do bolnice.
Ali, što su brže išli, ona lјubičasta brda u dalјini sve su se više udalјavala, a kameno polјe kao da nije imalo kraja ni početka. Nisu više znali idu li pravo ili se, zavedeni kamenim lavirintom, vrte u krugu. A onda, kažu, profesor više nije mogao dalјe; najpre mu se ukoči ruka, pa onda cela leva strana tela, a zatim mu se oduzeše i noge; bio je nezdravo rumen u licu, a posle toga mu koža dobi tamnozelenu boju i, na kraju, kad više nije mogao da korača, ona pređe u sivu boju zemlјe peščanika. Da ga nose, nisu mogli (bio je krupan čovek, teška tela), pa su tako stajali oko njega, a on je samo ječao, onako položen na komad crvene zemlјe koju su prethodno raskrčili od kamenja, i ništa se više nije dalo učiniti, a na nebu se osvetli prva usamlјena zvezda.
I tada, odnekud iz samog srca sumraka, pričaju da je izašao nekakav
čovek, pognut pod teretom pruća na plećima. Išao je nogu pred nogu preko visoravni, a kada ga okružiše, svi su u glas tražili od njega da im dovede automobil, ili makar kola, a ako ne može kola, onda bar konja, pitali ga gde je prva ambulanta i gde najbliži lekar, besni što su nemoćni pred jednom jedinom zmijom — učeni lјudi, gospodari života i prirode, deca iz najbolјih kuća... Vukli su ga, dakle, za rukave, a on ih je gledao kao iz neke dalјine, a onda je polako, sasvim polako, spustio svoj tovar na zemlјu i dugo razgledao polumrtvog profesora i to mesto.
Tada, pričaju oni što su bili tamo, starac poče da podiže kamenje oko profesorovog tela i da čupa razne travke koje su tamo rasle, jednu po jednu, sa lјubavlјu i sa pažnjom, da ih gnječi prstima i valјa dlanovima, praveći od njih nekakvu kuglicu, a što je najzanimlјivije, kažu, sve te travke brao je baš oko mesta na kome je profesor ležao bez svesti, i kad je kuglica bila kao orah, starac rastvori prstima ukočene profesorove vilice i natera ga da
proguta trave, pa zatraži cigaru duvana i sede, sve gledajući preda se, sve ćuteći i u miru.
Kažu, nije proteklo više vremena nego što je potrebno da se popuši jedna cigareta, a profesoru se povrati boja, i još kažu da su videli kako je ustao iz mrtvih isti onakav kakav je bio pre nego što ga je ujela zmija, a starac je i dalјe sedeo i gledao nekud prema onim lјubičastim brdima u dalјini.
Pitali ga posle kako se zovu one travke, i zašto ne proda tajnu toga leka i obogati se, a on im reče da je tu tajnu doznao u snu, a možda to i nije bio san, kazao je, onoga dana kada je ležao na jednom kamenom zidu, a njegovog psa ujela zmija. Video je tad, pričao je, kako se njegov pas bori sa tom zmijom i kako pokušava da je uhvati s repa, i video je kako ga zmija sikćući ujeda, i čim bi ga ujela, pas je cvileći odlazio do tog zida na kome je čovek spavao, zubima je čupao travke pa se vraćao da nastavi bitku sa zmijom. Ali to nije važno, kazao im je tada starac, možda su to sasvim druge trave, dobre za pse, a loše po čoveka, kazao je, jedno je važno, i to moraju zapamtiti i oni i njihov profesor. Ustao je i natovario svoje pruće na pleća, odbio da uzme novac koji su mu nudili, nije uzeo ništa drugo do nekoliko cigara i tada se okrenuo profesoru, rekavši:
Kada te zadesi kakva nevolјa, gospodine moj, ne traži nikada lijeka
daleko od mjesta đe te je nevolјa zadesila. On mora biti odmah tu neđe, pokraj tebe…
Događa se tako da me nešto s vremena na vreme ujede, pa me putovanja više ne vesele, a razgovori izgledaju zamorni i besmisleni. Događa se tako da ponekad ne mogu više da se smejem.
Tada mislim na onog starca o kome su mi pričali. i tražim spasonosnu travu. Hipici na uglovima preprodaju ispod ruke svoje trave, ali to nije ono što je meni potrebno. Na pijacama, poslednji travari kunjaju iznad čajeva i korenja koji leče kamen u bubregu, žuč, kašalј ili astmu. Ni to nisu one trave koje bi me spasile.
Okrenem se oko sebe, nigde ni travke — sve sam goli asfalt.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:08 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



CRNA TAČKA


Pored malog, učmalog gradića, u kome se, čak ni preko leta, ništa zanimlјivo ne dešava, prolazi cesta za more. Baš kao sva važna zbivanja, i ona obilazi grad kao kugu, savijajući oštru okuku oko starog vlastelinskog letnjikovca, u čijem zapuštenom ribnjaku trunu delovi slupanih automobila. I pored toga što su na toj iznenadnoj i bezrazložnoj krivini česte saobraćajne nesreće, mesno Društvo prijatelјa starina ne dozvolјava da se sruši levo krilo letnjikovca, jedinog vrednog spomenika iz srednjeg veka, kada je varoš bila važno raskršće karavanskih puteva.
Ovde se živi dugo i sporo i uglavnom se umire od starosti i dosade. Na niskom kamenom zidu preko puta opasne krivine, svakoga dana okuplјa se petnaestak staraca i strplјivo, poput kornjača, čeka da neka kola slete u ribnjak. U međuvremenu, ćute, plјuckaju krezubim ustima i šaraju štapovima po pesku samo njima poznate hijeroglife. Sve je već ispričano i pretreseno. Ostaje samo večna automobilska bujica što protiče ispred njihovih sveznajućih, ugašenih očiju. Niko ne skreće u njihov grad, koji čak nije zabeležen ni u turističkim vodičima; potpuno nezanimlјiv, prašnjav, sumoran, podjednako udalјen i od mora i od brda, bez reke, bez prošlosti i budućnosti, bez ičega sem vekovne dosade, koja je zatrovala duh mnogih pokolenja. Za lјude iz kola, grupa dokonih staraca na zidu samo je usputna slika koja ne traje više od nekoliko sekundi — deo sporednog puta, ništa — naravno, pod uslovom da srećno savladaju okuku i stignu tamo gde su naumili. Za starce, opet, to je jedino mesto u njihovom kraju gde se nešto događa. Ono im zamenjuje sedenje pred gradskom većnicom — zatvorena je one godine kad ukinuše opštinu, a i kafanu, koja je za njih postala preskupa
pozorište (poslednja putujuća družina gostovala je ovde 1923), sve ono,
dakle, čega su nepravedno lišeni, a bez čega je život monoton i siv.
Sa izlizanih ploča, o koje godinama taru pantalone, starci mogu lepo da vide oba kraka ceste: onaj ravni, što dolazi iz belog sveta sa severa, prav kao strela, na kome kola razvijaju najveću brzinu — i onaj drugi, skriven iza bedema, što bez ikakvog razloga štrči na drumu poput kamene pegle koju je neko ostavio da se hladi. Gledajući tako iz dana u dan prema severu, oni
mogu da vide dolazak srećnih, nepoznatih lјudi, što puni sebe hrle prema moru, pritišću do daske gas novih, snažnih mašina i prolaze pokraj njih kao pokraj suviše dosadnog predela da bi ga vredelo pamtiti. Posiveli kao krajputaši, prskriveni finom, gotovo neprimetnom prašinom, starci čekaju svojih pet minuta, onaj čas kada neko od zanesenih vozača prebrzo uđe u krivinu i izgubi vlast nad kolima. Tada kroz njihove zakrečene vene prostruji nešto nalik slatkom uzbuđenju; mešavina jeze, straha. osvete i uživanja zbog pravedne kazne, koja, eto, najzad stiže i ove ohole, domaločas nepovredive izabranike sreće. Zaprašti šlјunak ispod točkova, zacvile kočnice, a pozdrave im ispuni miris izgorele gume. Kola se kao pijana zanesu levo-desno, pokušaju da izbegnu bedem letnjikovca i, najzad, prelete uzan pojas popločan kamenom, slete u ribnjak, da bi se zauvek zaustavila. Srećom, na ovom mestu niko ne gubi život — samo kola i leto.
Starci tada silaze sa svog zida i pomažu putnicima da se izvuku iz blata. Skidaju sa njih travulјine i ostatke plastičnih kesa, čiste i nude gutlјaj rakije iz plјoske da dođu sebi. Tada im se pruža retka prilika da izbliza razgledaju velikovarošane, strance, uopšte, osobe koje je teško videti u jednom takvom mestu kakvo je njihovo.
Ko bi u tim lјudima uvalјanim u zelenkasti mulј mogao da prepozna domaločas ledena, sigurna u sebe i svoj uspeh, lica vozača koji su se upravo spremali da zaborave ovaj kratki letnji prizor: starce na niskom kamenom zidu usred dosadnog i prašnjavog pejzaža? Izvlače se s mukom iz plitkog ribnjaka, opipavajući se da vide jesu li povređeni, a onda kunu, prete ili dozivaju u pomoć. Sada im je ovaj prizor zauvek utisnut u pamćenje. Neće ga se osloboditi sve do smrti.
Starci ćute i šaraju štapovima po prašini. Umesto njih, govori njihov predvodnik, Luka, spečen starčić gušterskog lika.
Šta ću sad bez kola? — pita nesrećni vozač.
A šta mi radimo čitavog života?
Ali, kako ću do mora?
Jeste li vi lјudi ikad bili na moru?
Mi nismo, a ti?
Ja jesam — kaže Luka — 1919, u mornarici.
Pa, kakva je ovo okuka?
Okuka ko okuka! Prebrzo si vozio, brate...
A gde je, do đavola, znak za krivinu?
Tamo...
Ne vidi se od granja!
Nema ko da ga skreše. Siromašno smo mesto.
Ima li servis za kola?
Nema.
Ima li bar kakav automehaničar'?
Nema.
U redu! Gde je telefon'?
U pošti.
Ko će da me odvede tamo? Platiću…
Ne vredi. Pošta radi samo do dva.
Pa, kako da izvučem kola?
Kako? Kao i svi ostali!
Znači, još ih je stradalo na ovoj okuci?
Ti si, brate, trideset i šesti ovog leta...
Pa, što ne stavite crnu tačku?
Dosad, fala bogu, nije niko poginuo, a i da jeste, crna tačka se po propisu ne stavlјa u naselјenim mestima.
Ovo naselјeno mesto?
Mi živimo ovde i ništa nam ne fali.
Dobro, lјudi, hoćete li mi pomoći da izvučem kola?
Zar ne vidiš da smo stari? Ne smemo da se naprežemo.
Za to vreme vozačeva žena čisti decu od blata i proklinje i muža, i auto i prebrzu vožnju:
Možeš li da pokrećeš glavu? Hajde, probaj! Možeš li? Je l' te jako boli?
Ne boli...
Siguran si da te ništa ne boli?
Ništa.
Hvala bogu, čitavi smo, izgleda...
A to vam je i najvažnije u životu — kaže Luka. da je čovek živ i zdrav!
Za auto, manje-više...
Gde je ovde hotel?
Nema hotela!
Kako, nema hotela?
Pa, imali smo jedan pre rata, ali pošto nije bilo gostiju, zatvoriše i njega!
Kako stoji sa privatnim prenoćištem?
Ovde ti niko ne izdaje sobe. Nismo turističko mesto.
Poneki od vozača ostane da stražari pokraj kola i čeka pomoć, a onda diže ruke od svega i odlazi natrag, kući. Drugi prodaju u bescenje svoja, do juče,
nova kola, samo da se reše bede. Ko će usred leta prevoziti olupinu, tražiti majstore, petlјati se sa delovima? Starci su posrednici. Dovode im kupce iz gradića i uzimaju proviziju, tek da nisu praznih džepova; za pivo i duvan. Zahvalјujući tako krivini kod ribnjaka, njihov gradić je mesto sa najviše automobila po broju stanovnika u celoj zemlјi. Jedina je nevolјa što nemaju kuda da se voze, sem jedinom asfaltiranom, glavnom ulicom, od crkve do vodotornja. A da putuju, to ne vole. Nije im u krvi.
Kada se nauživaju i do mile volјe nagledaju moćnih lјudi kako cvile i kukaju, bespomoćni bez svojih kola kao goli puževi bez kućice, starci ih odvode kućama i goste po dan-dva, dok se malo ne oporave; teše ih i smiruju, učeći ih da automobil nije najvažnija stvar u životu, a onda se rastaju u prijatelјstvu i obećavaju da će se redovno dopisivati.
Sutradan, baš kao da odlaze na neki važan i odgovoran posao, oni ponovo zauzimaju svoja mesta na zidu pokraj nevidlјive crne tačke, da čekaju nove goste, od kojih će se samo nekima, onim retkim izabranicima, otvoriti oči i u punoj svetlosti jednog običnog letnjeg dana, usred starog plemićkog ribnjaka, ukazati sva krhkost i privremenost lјudske sreće.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:08 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]





NAJBOLjE GODINE


ZAVODNIK


Fajront! — viknuo je konobar u dva sata i podigao prvu stolicu na sto.
Možemo kod mene na piće... — rekla je žena.
Kako? — upita čovek.
Muž mi je na putu.
Položio joj je dlan na koleno dok ga je vozila u malom fijatu.
Posle... — reče žena i povuče ruku.
Imate lep stan! — kazao je razgledajući slike na zidu
Slušao je dobovanje vode kroz poluodškrinuta vrata kupatila. Pregledao je ploče i stavio na gramofon »Crying time» Reja Čarlsa. Utišao je zvuk i nasuo dve čaše armanjaka.
Onda su se otvorila jedna vrata i u dnevnu sobu, kroz čije je otvorene prozore šumila noć, ušla je bosonoga devojčica u dugoj ružičastoj spavaćici. U ruci je nosila neku dečiju knjigu.
Hej — prošaputa — hoćeš li malo da mi čitaš?
Šta?
Pepelјugu.
Dobro! — reče — »Bio jednom jedan dobar čovek koji je imao lepu kuću i divnu kćer, kojoj je činio sve što bi zaželela...«
Žena je izišla iz kupatila. Kroz raskopčani bade-mantil provirivala joj je vlažna, tamna koža.
Šta radiš tu? – upita devojčicu.
Ne mogu da spavam... — odgovori dete.
Znaš li koliko je sati?
Devojčica nije znala. Bilo je tri i pet.
Hoću da mi završi Pepelјugu!
Smesta da si otišla u krevet!
Pustite je! —reče čovek.—Završiću joj.»... U mnogim sitnim poslovima pomagali su joj miševi i ptice. Ali kad dođe vreme polaska na bal, Pepelјuga shvati da nema nijednu lepu halјinu.«
Oh, bože! — uzdahnu žena i iskapi armanjak.
»... Miševi su verovali da je njihova drugarica najbolјa i najlepša
devojka na svetu.«
E, sad je dosta! – reče žena i nasu novo piće u svoju čašu.
Pogledao je u njene duge, preplanule noge, a zatim u devojčicu koja mazno reče:
Hoću da mi čita dok ne zaspim!
Uhvatio je za ruku i odveo u njenu sobu. Seo je na ivicu kreveta, držeći knjigu u krilu. Bilo je petnaest do četiri.
»Nekad davno, u jednoj dalekoj zemlјi, lepa kralјica je sedela kraj prozora u svom dvorcu i vezla. Dok je tako radila, ubode se u prst, pa tri kapi krvi padoše na snežnobelo platno...«
Znam! — reče devojčica. — Tako se rodila Snežana!
Pa, kad znaš, zašto onda lepo ne zaspiš?
Hoću da legneš pokraj mene!
»Onda se Plava vila – čitao je ležeći pokraj devojčice — okrete Pinokiju
, pa diže blistavi čarobni štapić i progovori...«
»Probudi se, lutko mala, život sam ti darovala« – zapevuši devojčica.
Nije čuo kad je žena isklјučila gramofon. Oprala je čaše i istresla pepelјaru. Ušla je na prstima u dečju sobu i videla ih kako spavaju, pokriveni knjigom bajki.
Noć je uveliko razvijala fotografski sivu zoru. Probudila ga je u šest.
Vreme je da idete!
Pomilovao je po nozi, ali ona je već bila odevena:
Dobro jutro! — reče zevajući.
Otpratila ga je do vrata. Provirila je kroz mali otvor i otklјučala bravu.
Da vas nazovem sutra?
Sutra je već danas! — reče ona. Pokušao je da je polјubi.
Oh bože! — reče ona i odmaknu glavu.
»Gle, porasla mi je brada!« pomisli, prešavši na ulici rukom preko lica.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:08 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




MADAM BOVARI SA »TAŠA«


Kada je imala dvadeset, žene od četrdeset su joj izgledale kao starice. Mislila je da nikada neće doživeti te strašne godine, da će umreti mlada kao Fani pod plinskom svetlošću. Kako su se zvali svi oni filmovi? »Orkanski visovi«, »Pesma mrtvih lјubavnika«, »Rebeka«... A evo je, živa i relativno zdrava, kaže kelneru bifea »Šansa« na Tašmajdanu:
Molim vas jednu votku sa švepsom i malo limuna'?
Mogu li još jedan krug, maaaaaaama?
Možeš, srce, ako pre toga pojedeš breskvu!
Ne volim breskve...
Zašto?
Tako su mi nekako antilopske!
Jedna sigurna žena pred »Šansom« u pet po popodne pita samu sebe:
»Otkud ja u ovoj četrdesetogodišnjoj koži?« — a oko nje zuje devojčice na rolšuama i trešti muzika iz italijanskog luna-parka. Luj Armstrong: »The foggy day in London town«. I on — već mrtav. Stari Lujika. »Oh, bože, nacvrcaću se«, misli sigurna žena i kaže:
— Molim vas još jednu votku i novi limun — šveps ne treba da donosite!
Hvala.
»I uopšte, kakvo je ovo vreme? Više se ne snalazim, uopšte se ne snalazim: gle, juni, a oblaci kao u novembru, i sve se ispreturalo i ispremeštalo, više nema godišnjih doba: otkud breskve u junu, kad smo čekali avgust da ih beremo? Trešnje u aprilu, nekako vodenaste i bez onog trešnjastog ukusa, a juče smo za ručak imali lubenicu... Lubenicu u junu?
U redu, možeš, samo pazi da ne padneš! — kaže svojoj kćerci, a misli:
»Oh, šašava devojčice, ludačo jedna, gle, baš si se nacvrcala, postaćeš solo- drinker, bogami ćeš postati! Već mi ličiš na olinjalu mačku, veteranku, koja je prošla sve i svašta, pa se najzad vratila u svoje dvorište, nasmrt umorna se vratila pred staru , Šansu', gde više nema onog mladog sveta iz pedeset šeste. Sve neki klinci, uostalom, vrlo lepi klinci. Vrlo.«
Jedan je primetio i značajno pogledao. Osmehnula mu se. Kazao je svom drugaru:
Može da me ima ako doplati razliku u godinama!
Pre nedelјu dana čula je kako jedna mala veštica kaže drugoj tamo na Slaviji, gledajući sa zavišću njenu skupu tašnu od zmijske kože: »Šta joj vredi torba kad je već ugradila klima-uređaje!«
»Nije moguće da sam već klimakterična«, misli, »jesam li zaista već ugradila klima-uređaje!«
Još jednu votku, molim vas — kaže kelneru — ili, ne, bolјe donesite odmah dve, da ne pešačite...
Sada osluškuje zujanje rolšua po asfaltu.
»Baš vam je lepo, devojčice na koturalјkama! Lepo vam je dok tako kružite ne dodirujući grešnu zemlјu, vi kotrlјajuće kćeri asfalta što veslate rukama kroz vazduh.«
»Za selјake asfalt je svugde isti. Ali vi osećate vrlo fine razlike pod točkovima. Znate gde se završava stari, izanđali, onaj što je već napukao, a gde započinje novi komad, devičanski nevin i taman, posut malim belim tačkicama zalivenog šlјunka, onaj preko kojega rolšue samo predu... Najlepše je voziti rolšue kroz plitke lokve vode po kojoj se razlila nafta. Na suncu, u takvim lokvama se ponekad pojavlјuje benzinska duga.«
I, evo, sigurna gospođa od četrdeset godina ispred bifea »Šansa«, u pet i petnaest po podne, navlači u mislima nove rolšue na noge, veže kaiševe, pa se spušta niz breg, pravi piruete, zviždi kroz sredovečne šetače: oh, kako je lepo sigurnoj gospođi na rolšuama!
Još jednu — kaže — može bez limuna! Kome je do limuna?
»Baš vam je lepo, devojčice«, misli, »automobili su za vas stado na parkingu; oni pokušavaju da vas zgaze, ali vi ste male gradske srne, zujite kroz opasnosti i žvaćete svoju žvaku po rahitičnim parkićima, pišete prstom po prašnjavim karoserijama OPERIME IDIOTE! Baš ste slatke, male šašavice, baš vam zavidim!«
»Za vašim točkićima ostaje kaligrafija tragova u prašini — izvodite krivine i zavitlavate se iznad istorije. Šta je za vas istorija? Šta je za vas Tašmajdan, šta su za vas podzemne katakombe u kojima su umirali ranjenici, a Karađorđe kovao planove kako da osvoji Beogradsku tvrđavu, šta je za vas ovo mesto na kome je ne znam ni sama koje godine (možda 1830?) objavlјen sultanov Hatišerif o unutrašnjoj nezavisnosti Srbije? Zujite, iznad grobova i zatrpanih kostiju ustanika, begova i derviša i žvaćete žvaku, a oni vas gledaju odozdo, ispod asfalta, mrtvi ratnici — baš vas briga!«
»Ali, vidite, drage devojčice«, misli sigurna dama, »doći će dan kada ćete morati da siđete sa svojih gumenih točkića! Imaćete muža koji tri dana ne
svlači pidžamu bez dugmadi...«
Gospode!
Molim? — pita kelner.
Ništa, ništa... — kaže sigurna dama, pa plaća i odlazi prema autodromu da pronađe kćer.
Još samo jedan krug, Mamice... moli mazno devojčica. — Još samo jedan!
Neverovatno! Koliko ta može da popije! – kaže kelner šankerici gledajući za sigurnom damom. — Nema tog muškarca koga ne bi oborila pod sto!

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:09 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



PROVINCIJALKA


Stigla si u Beograd olupanim autobusom »Auto-transa«, izgužvana, sa mirisom selјačke krdže u kosi. Neka žena je plakala, druga dojila svoju bebu. Neko je vukao veliki pogrebni venac.
Probdela si tu noć u hotelu »Pošta«. Na licu ti se sve do jutra gasila i palila reklama za pivo.
Za tri meseca promenila si sedam kreveta.
U tuđim kupatilima hvatala se plesan po umivaonicima. Nečija kosa u tvom češlјu.
Dama u rastvorenoj čipkanoj halјini predložila ti je da spavate zajedno. Nјeno plišano gnezdo bilo je tako toplo, ali ti si promucala da ćeš još videti, da ćeš se javiti, i pobegla si glavom bez obzira niz stepenice. Do kapije te je otpratio njen histerični smeh.
Druga gazdarica je tražila da joj budeš služavka.
U trećoj kući, napade te po noći gazdin sin — manijak. Vrištala si.
Otkazali ti sledećeg jutra.
Neka starica je zahtevala da je neguješ sve do smrti, i poturala ti na potpis gusto kucanu stranicu hartije. Žalila se da joj neko po tepihu prosipa žilete i da snaje pokušavaju da je otruju.
Vrata su bila bez klјučeva, pa si preko noći prislanjala uz njih stolicu, a na stolici — svoj kofer, sve što poseduješ na ovom svetu — naivna odbrana protiv zlih lјudi i žena koji žele da te uzmu, da te pokore, unište, unize i oplјačkaju.
Nisi znala da se ovaj grad hrani svežim mladim mesom? Ne poseduješ ništa sem divnog lakog koraka na dugim nogama, cvete provincijskog korza, a opet svi nešto traže od tebe.
Razgledala si svoje mlado telo u pari Javnog kupatila što zaudara na lizol. Još od letos je tamno. Dve bele trake na grudima i preko kukova pokazuju oblik tvog lanjskog kostima. Gde su oni srećni dani i ona plitka reka na čijoj ste se obali smejali kao šašavi?
Budiš se u nečijoj ohlađenoj sobi u tuđem krevetu za izdavanje, u kome je možda neko umro. Voda u čaši zaleđena! Tvoja halјina prebačena preko
stolice vlažna. Pukla ti je žica na poslednjoj čarapi i otpao blokej sa desne cipele.
Šta tražiš ovde, gde nikoga ne poznaješ? Hej, šta je to s tobom?
Znam, privuklo te svetlo Terazija, provincijska leptirice. Provincija — to je za tebe, pre svega, loše osvetlјenje. Gole sijalice od dvadeset i pet sveća što poput samoubice vise sa tavanice na tužnom gajtanu bez štitnika, osvetlјavajući jedva same sebe i pukotine na zidu – dotrajao nameštaj koji pod ovim žmirkavim, štedlјivim svetlom izgleda još bednije. I lica pod tim svetlom kao da ostare pre vremena; oči gube sjaj, a kosa postaje pepelјasto siva. To svetlo, pod kojim si odrasla kao neki iznenađujuće lep cvet, pretvaralo je sve u čamotinju.
Ali već prve beogradske nedelјe uverila si se da je provincija neuništiva i da je od nje nemoguće pobeći. Pratila te je poput loše sreće. Iza fasada trgova upoznala si sumorne dvorišne zgrade i sobe koje gledaju na tamni ponor što ga zovu »svetlarnikom«. Opet te je sačekalo ono isto osvetlјenje od dvadeset i pet sveća, pa si sa čežnjom mislila na svoju udobnu kuću koja liči na razgaženu papuču, na drage uglove i prašnjavi abažur sa resama, na podgrejana jela svoje majke i osušeni ivanjski venac iznad vrata. Na svog psa Džonija. Pokrivena do grla zimskim kaputom preko ćebeta, sanjala si kako ponovo toneš u bezbednost rodne palanke.
Vratila bi se tamo prvim jutarnjim vozom i isplakala u majčinoj kecelјi na cvetiće (kao da već osećaš pod obrazom pouzdanu tvrdoću njenog novčanika u malom džepu i svežanj klјučeva, hladno zlato burme na ruci koja te rasejano miluje po obrazu), ali, ponosna si ti, izdržaćeš, nikada nećeš priznati da si poražena, pa nastavlјaš da se boriš sama protiv svih, i gutaš suze.
Hej, šta je to s tobom, mala?
Oh, imaš ti u Beogradu i rođake, ali osećaš da te ocvale tetke mrze i da se plaše za svoje muževe kad prekrstiš noge, kad ti se zabele zubi ili kad se malo zaboraviš pa se nasmeješ — dvoiposobni kavezi odjekuju.
Gledaš popodnevni program: dva boksera namrtvo prebijaju nedelјu, a ona muklo ječi pod njihovim udarcima, baš kao kožna vreća za trening. Osećaš potilјkom kako te halaplјivo svlači daleki rođak, uništen čovek u pidžami, i kako se grize njegova žena gledajući sebe od pre dvadeset godina, i kako te guta očima bubulјičavi brat od tetke tek zašao u pubertet. Pojavlјivaćeš mu se u snovima, gola ispod prozirne spavaćice. Daviš se zadahom sarme i rečenicom da je »sarma trećeg dana najbolјa!« Je li to ono
što si htela?
Šta je to s tobom, mala?
Pa ipak, mada ga još nisi srela, osećaš da negde postoji neki drugi život, koji se neprestano krije od tebe: ponekad ga ugledaš kako izlazi iz kola i zamiče u neki prolaz — mutni nagoveštaji — ponekad te gotovo očešu devojke u krznu, lјubazni, elegatni mladići ugašenih pogleda, lenji i blazirani
poznate zverke što na svojim licima trpelјivo nose obožavajuće poglede prolaznika— pratiš ih, trčiš za njima, ali nikada ih ne stigneš, uvek se negde izgube, uvek mala moja.
Otišla si na Radnički univerzitet da čuješ slavnog pesnika, čije su ti stihove šaputali dečaci na uvo i zapisivali u spomenar na roze hartiji. Bila si uzbuđena i srećna, ali taj čovek je imao nemoguće šušketav glasić dok je mrcvario one svoje divne pesme (trebalo bi mu zakonom zabraniti da ih sam recituje), a posle je na udžbeniku književnosti, čije si mu korice podmetnula da se potpiše, nažvrlјao svoj broj telefona. Stomak ti je jurnuo prema grlu dok si gledala njegov beli kažiprst sa zlatnim prstenom oko crnog kamena — mrziš li išta više od tog crnog kamena u zlatu? Mrziš – monogram na tom kamenu, a on ga je imao!
Ogrćeš se zimskim kaputom sa lažnim pelcom, koji je, ne tako davno, bio najelegantniji u tvojoj ulici — sada je. to i sama vidiš, bedna krpa, čak i ovde, u ovoj poslastičarnici, po čijem se betonu topi prlјavi sneg sa cipela. Jedeš žito sa šlagom u Sremskoj, a sa drugih stolova te proždiru očima i pitaju:
»Mogu li malo u društvo?« Hej, šta je to s tobom, mala?
Jedanput si otišla u Glavnu poštu, Takovska 2 — nisi izdržala, znala si dobro da nećeš izdržati, dala si njegov broj telefona i ušla u kabinu koja je mirisala na poraz. Skloplјenih očiju osluškivala si zvonjavu telefona tamo na glavnoj ulici tvog malog mesta sa jednom glavnom ulicom — soba na prvom spratu, dobro poznati raspored: knjige, lampa, zidni sat i izbledeli kauč na kome ti se prvi put dogodilo ono, a onda si čula njegov otegnuti glas:
Halooo? — vikao je. — Halooo? Ko je to, boga mu? Međugradska? Okačila si slušalicu o klin i izišla da platiš taj trenutak slabosti.
Šta, već ste gotovi? — upitala je velegradska žena za pultom, svojim nedostižnim akcentom.
Već sam gotova... — kazala si. — Već sam gotova!
Platila si tri minuta, mada nisi izustila ni reč, i otišla na fakultet, a po auli su ječali mladi srećni glasovi. Glasovi, glasovi. Mirisalo je na sneg i raspust.
Vratila si se i ti kući i zatekla kuhinju zapušeniju nego ikad ranije.
Čudno, kao da su se smanjile ulice i kuće. Kao da niko ne čisti trotoare? Videla si svoje već udate drugarice sa stomacima do zuba. Pitali su te kako se provodiš u Beogradu. — Sjajno! — slagala si. Sjajno se provodiš i nikada se ni mrtva ne bi vratila ovamo!
One će ti verovati.
»Smršala si... Prolepšala se!«
Zavidiš im, ali znaš: nema više povratka, nema, nema, a onaj dan kada će te otpisani autobus čekati na trgu neodgodiv je, sve bliži i bliži.
Šta je to s tobom, mala?
Plašićeš se toga kao kuge, ali tražićeš sama đavola videćeš i onog kome si u novembru telefonirala bez reči. »Šta, zar je moguće da zbog njega?« — mislićeš, gledajući tog smešnog zavodnika zbog kojeg si kao slučajno špartala ispred hotela »Evrope«, svakog dana od deset do dva, želeći da mu pokažeš kako si najzad ozdravila, kako si slobodna i kako ti više ništa ne znači. Ama baš ništa! Lanjski sneg. Ima prekratke nogavice, a ispod njih prugaste čarape. Vodnjikave oči za koje si oduvek verovala da su plave. Zbuniće se kada te ugleda i jedno vreme će te oslovlјavati sa vi, a onda će pokušati da te odvede na prvi sprat u onu sobu, ali ti ćeš odjedanput prsnuti u ludački smeh, oh, bože, umrećeš od smeha i od tuge što si bila onoliko blesava! Uvredićeš ga smrtno, i njega i ostale i još neke druge, palićeš jedan za drugim sve mostove iza sebe, ni sama ne znajući zbog čega to činiš, i više nikada nećeš pripadati ni tamo ni ovamo, nigde...
Hej, šta je to s tobom, mala?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:09 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




NAJBOLjE GODINE


Sa petnaest, lagao je devojčice da mu je sedamnaest. Neke su poverovale, neke nisu. U osamnaestoj, počeo je da pije i da puši ne bi li izgledao stariji. Osećajnije devojke, naime, ludovale su u to vreme za preplanulim, razočaranim četrdesetogodišnjacima. Želeo je da bude razočaran, ali nije imao u šta. Sa dvadeset, mislio je da nikad neće dočekati duboku starost od trideset godina, ali tridesete ipak stigoše. Neko reče da su to najbolјe godine, i on im se prepusti. Nisu bile najbolјe, ali su bile prijatne. Četrdesete su još daleko. Imao je osećanje da su najbolјe stvari tek pred njim. Kada je stigao tamo, nisu bile. I tako, proslavio je četrdeset i prvi rođendan, a lagao je da mu je trideset devet. Neke su devojke poverovale, neke nisu...
Svi kojima se divio, umrli su mladi. Džems Din (23), Ljermontov (27), Merlin Monro (ZZ), Modilјani (32), Šopen i Jesenjin otišli su sa trideset... A on je i dalјe živeo i proslavio četrdeset i peti rođendan, istina, bez torte i sveća. Iz dva razloga: zato što torta goji i što u njegovim sirotim pušačkim plućima već odavno nema toliko svežeg vazduha da se odjedanput pogasi četrdeset i pet sveća. Neko mu reče da su to najbolјe godine.
Najbolјe — za šta? Za lukavost?
Jer, nema lukavijeg stvora od sredovečnog muškarca. On se već odavno pomirio sa činjenicom da nije više čudo od deteta. Zna da neće osvojiti svet. Aleksandar Makedonski umro je sa trideset, a car Dušan sa trideset i tri. Teši se tim da nije sve ni u osvajanju. Uostalom, ostaje još i osvajanje nekih lepotica, što takođe nije beznačajan cilј!
Sredovečni muškarac više ne veruje ni u to da će mu izrasti treći zubi. Pristao je na delimičnu protezu i često se teši da čak i holivudski glumci imaju lažne zube.
Više ne veruje u čudotvorne losione i preparate protiv opadanja kose, pa pojavlјivanje zalizaka prima sa filozofskim mirom.
Odavno su prošla vremena kada je skakao na glavu i plivao leptir-stilom da zadivi neku devojku. Sada ulazi pažlјivije u vodu i uglavnom pluta po površini, bez nepotrebnih naglih pokreta. U tim časovima njegova
opuštenost podseća na davlјenika.
Sve ređe ostaje u kafani posle ponoći. Onda je tri dana neupotreblјiv i ne može da dođe sebi. Uglavnom, sredovečni muškarac je u svojoj fotelјi tačno u pola osam, kada počinje televizijski dnevnik.
Na roditelјskom sastanku ne zagleda svoje vršnjakinje u klupama, već znatno mlađu nastavnicu.
Sve ređe ide bez sakoa, pravdajući se pred sobom da nema gde da smesti vozačku dozvolu, klјučeve, novčanik, maramicu, lekove, cigarete, pera i upalјač. Nekada mu sve to nije bilo potrebno, pa je išao sa rukama u praznim džepovima.
Na proslavi godišnjice mature, čini mu se da su svi strašno ostarili, sem njega. Na časnu reč, kaže, nisam nikoga mogao da prepoznam! Ovo mi je poslednji put da sam bio tamo!
Sve češće upotreblјava onaj leš od rečenice da »čovek nije star koliko ima godina, već onoliko koliko se oseća starim...«
Najzad, sredovečni muškarac je pristao da poveruje da su njegove godine najbolјe godine i srče ih na slamku, da duže traju. Društvo u kome se kreće i živi smatra našeg sredovečnog heroja čovekom na svom mestu. Za sve. on je ozbilјan i pouzdan, neko ko stoji sa obe noge na zemlјi!
Nјegovo društvo ne veruje mnogo onima što lete (sem ako nisu piloti ili priznati umetnici). Niko i ne sanja da je naš sredovečni muškarac duboko ispod sivog poslovnog oklopa sve vreme krio jednog dečaka — sanjalicu, i da ga taj dečak sve češće budi noću, izvlači iz bračne postelјe i bosonogog vodi za ruku u kuhinju, gde satima sedi i puši, gledajući sa zebnjom kako je uhvaćen u kavez koji je sam sebi stvorio.
Otkud ja ovde? Je li ona žena što spava — ona ista devojka zbog koje sam odeven skakao sa železničkog mosta u reku? Koliko mi još ostaje da živim? Ako sam u srednjim godinama, to znači da sam bolјu polovinu već potrošio, a da nisam ni primetio da je bila bolјa od ove što mi je preostala? Ako je, opet, ono bila bolјa polovina, kakva li je tek ova koju živim? Hoće li ovako biti sve do kraja? Šta će se promeniti? Šta mi ostaje još da čekam? Jednu sobu više? Dva službenika više? Dvoja vrata više na automobilu? Kuda sve to vodi?
Šta radiš budan u ovo doba noći? — pita u prolazu prema kupatilu žena sredovečnog muškarca. Dok je gleda u spavaćici, liči mu na ostarelu Ofeliju. Kako da joj objasni šta radi bosonog, u pidžami, sa cigaretom u izgorenim usnama. Neće shvatiti. Ne vredi.
To se uvek događa na različite načine, ali našem sredovečnom muškarcu
dogodilo se ovako: jednoga dana, kada nije znao kud pre da se okrene od posla u kancelariji, neki prijatelј mu je poslao jednu devojku da moli za zaposlenje. »Samo mi je još ona danas trebala!« pomislio je, pre no što je ušla i stidlјivo sela na ivicu fotelјe. Ispitujući je ravnodušno, saznao je da nije iz ovog grada, da je završila fakultet i da nigde ne može da se zaposli, da stanuje kod svoje drugarice i da je spremna da radi bilo šta. Tako je sreo devojku za čiju vrstu je već odavno držao da je izumrla. Okružen sigurnim sredovečnim ženama koje znaju šta hoće i koje to uvek dobijaju, kao da je zakoračio u neki iščezli svet nevinosti bez zaštite. Osetio se sigurnim i moćnim dok joj je objašnjavao da su lјudi gadovi i da će svi pokušati da je iskoriste, praveći se da žele da joj pomognu. Prosto je osećao potrebu da je provede kroz neprijatelјsku teritoriju, gde je vrebaju sve moguće opasnosti. Pa to je prirodno, pravdao se pred sobom, mogla bi da mi bude kći!
Ostavio je sve poslove toga dana i odveo je na ručak u jedan veoma
poznat restoran, uživajući u svom malom, neodgovornom bekstvu.
Kao da smo pobegli iz škole, zar ne? – kazao je, osećajući pod prstima mlada, uzdrhtala leđa.
Trebalo bi napisati esej o gladnim prstima sredovečnih muškaraca, koji potpuno nepotrebno pridržavaju leđa svojih mladih prijatelјica, da bi nešto kasnije napali koleno. Naš heroj je bio izvanredno vešt vodič kroz jelovnik i kartu vina. Došao je da sluša njene nevolјe, a ispostavilo se da je ispričao sve o sebi. Slušala ga je pažlјivo. Oh, kako sredovečni muškarci vole da ih slušaju!
Evo, dakle, jednog čoveka koji ima sve, i jedne devojke koja nema ništa. Nije ni primetio da se već pri kraju predjela zalјubio u svoju gošću. Ona je primetila da se malo nacvrcao. Možda bi mogao da popije kafu u njenoj maloj studentskoj sobici? Može, ako njena drugarica nije tamo. Nije bila. Pre no što je provrila voda, on je klјučao od lјubavi.
Čekaj, a kafa? – rekla je devojka koja nije nosila grudnjak.
Posle ...
Posle čega?
Posle ovoga...
Probudio se oko pola sedam uveče i u prvi mah nije znao gde se nalazi. Nije mu odavno bilo toliko lepo da posle lјubavi potone u san, u ništa, da potpuno izgubi predstavu o vremenu. Nije stigao ni da se tušira, a kamoli da popuši obaveznu cigaretu. To je, dakle, to! Pomislio je da se na neki volšeban način vratio u mladost, u svoju studentsku sobu. Samo su posteri bili drugačiji.
Sredovečni muškarac posmatra u sumraku mlado telo što leži pokraj njega. Pogled mu lagano putuje niz slalom kičme, sve do vretenastih nogu bez trunke sala. Prvi put u životu ne smetaju mu izgrizeni nokti nervozne učenice. Savršena je dok spava poput deteta, ležeći potrbuške pokraj njega, puna poverenja, mada ga je tek srela. Devojka se okreće u snu. Vidi njene trepavice koje senči san. Nјene nozdrve podrhtavaju kao u mlade, skupocene zveri. Vidi još i oznojeno pramenje iza uha. Dirlјiva je tako, bez ičega na sebi, bez ičega u rukama, u životu, gde su lukavi i snažni zgrabili sve što je moglo da se zgrabi. Živi u jednim jedinim farmerkama »levis« i u jednoj jeftinoj indijskoj bluzi. Usta su mu gorka, od čežnje i cigareta.
Hej, imaš li nešto slatko?
Hoćeš li žvaku?
Devojka ga uči da napravi balon. Kada mu balon prsne, smešan je sa gumenim padobranom preko usta.
Sredovečni muškarac vraća se kući sa svojom lepom tajnom. Posle slatkog ćutanja i kratkih. maznih rečenica, čini mu se da više ne može da izdrži razgovor o servisu za kola. Devojka mu postaje neophodna kao droga. Kada nije sa njom, kao da uopšte ne živi. Nastavlјaju da se skrivaju.
Upoređuju svoje generacije. Ona mu otkriva da je pun lјubavi, a da to uopšte nije znao... Prija joj, kaže, da se brine o njoj. Nije navikla da joj pridržavaju stolicu, otvaraju vrata kola, pripalјuju cigaretu... Nјeni vršnjaci se stide da budu pažlјivi.
Opet! O, bože, kako uvek primetiš kad hoću da zapalim cigaretu? Nije joj našao posao, ali joj je našao muža.
Tek kad dođe do razvoda, sredovečni muškarac saznaje s kim je živeo sve ove godine. Nјegova rođena žena, od koje je očekivao ne razumevanje, ali makar evropsko ponašanje, pretvara se preko noći u advokata, sudiju, dželata i privatnog detektiva. Pronalazi njegovu devojku i vodi je na kafu. Govori joj da je njen muž star, bolestan, neodgovoran i da će propasti ako je napusti. Ona ga je, kaže, stvorila. Nјegova žena razume njegovu devojku; ali to je za nju samo prolazna avantura! Pa on je, kaže, dvostruko stariji od vas!
Za ime boga, kažite bar nešto!
Devojka žvaće gumu. Iz njenih lepih, ružičastih usana širi se balon, koji prsne sa praskom.
Žena sredovečnog muškarca sada kreće u krstaški pohod. Spala je dugogodišnja šminka — sada se gledaju oči u oči, u otvorenoj borbi za sve, za svaki komad nameštaja, za svako dete, za svaki kvadratni metar stana.
Ona hoće da me uništi! — žali se sredovečni muškarac svojoj devojci.
Šta da radim?
Devojka leži i žvaće gumu
— Za ime boga, kaži bar nešto!
Iz njenih lepih, ružičastih usana širi se balon, koji prsne sa praskom.
Sredovečni muškarac izlazi iz svog sređenog doma, samo sa jednim koferom. To je, dakle, sve što je zaradio za četrdeset pet godina! Pošto je nedelјu dana stanovao u hotelu, iznajmio je garsonjeru u novom naselјu. U sobi nema ničega. Doručkuje mlaku koka-kolu, ruča viršle, večera sendvič posle disko-kluba, gde pokušava da igra, ličeći pri tom na dresiranog medveda.
Oni dosadni prijatelјi, koji mu sada pomalo nedostaju, svi su ga napustili. Odvukle su ih njihove supruge da se ne bi zarazili lošim primerom njihovog druga. Ponekad se dogodi da u prepunoj gradskoj kafani sedi sam sa svojom devojkom, a da niko ne sme da mu priđe. Ceo grad stao je na stranu njegove žene. Ne praštaju mu to što spava sa lepoticom, dok oni i dalјe moraju da obavlјaju bračne dužnosti. Zavide mu i plaše ga se. Pokazuje devojci neka draga mesta koja mu mnogo znače. Prolazi sa njom još jedanput nekim tajnim stazama svoga života, čudeći se koliko to stvorenje ne zna ništa! On, koji se užasavao robnih kuća u inostranstvu, sada je poslušni i strplјivi vodič, prevodilac, finansijer.. Ona, siromašna devojka, pretvarala se u mladu damu koja s lakoćom preskače vekove. Najgore mu je bilo one noći u Veneciji kada ga je naterala da bosi trče po kiši. Prehladio se. Još gore, kada mu je slupala kola — poslednju stvar koja mu je još preostala iz starog života. Najgore — onog dana na plaži kada je otplivala sa nekim nepoznatim muškarcem (navodno, trkali su se) i vratila se tek posle podne, sa čudnim izrazom očiju.
— Opet! — reče s gađenjem jednog dana. — Zar uvek moraš da mi pališ
cigaretu? To me tako nervira!
Ipak, smršao je, prolepšao se. Dobro mu stoje mladalačke košulјe i farmerke. Počeo je da boji kosu.
Ni njegova bivša žena ne izgleda loše. Kažu da ima nekoga. Ponekad se viđaju da se dogovore oko otplate kredita. Nikome ne otkriva da mu leva ruka pokatkad trne i da često izgubi dah.
Jednog jutra, sredovečni begunac se ponovo budi u svojoj staroj bračnoj postelјi. Doručak je na stolu. Na uobičajenom mestu leže rastvorene novine. Seda kosa uveliko probija kroz tamnu boju. Opet se ugojio i nosi svoja stara odela. Niko ne spominje onu devojku koja je otišla ko zna kud? Svi to smatraju napadom ludila, koji može svakome da se dogodi.
Ponovo odlazi na rođendane, na uglјenisani roštilј; petkom na preferans. Oni koji dobiju partiju, stavlјaju zarađeni novac u zajedničku kutiju od stare bombonjere. Kada se kutija napuni, odlaze na večeru u hotel »Jugoslaviju«, gde se pričaju stare šale i prepričavaju smešni događaji sa letovanja.
Sredovečna žena se već odavno pretvorila u sredovečnu bolničarku, a sredovečni muškarac više ne trči bos po kiši. Ostario je preko noći. Sve češće zaspi u fotelјi dok gleda dnevnik.
Niko ne spominje devojku, a ona je stalno tu, u balonu od žvakaće gume na nečijim ružičastim usnama, u farmerkama koje se penju u autobus broj 53 — u svakoj flaši koka-kole, u dimu koji izleti iz grlića kada se koka-kola otvori...
Već odavno je prestao da puši, ali još nosi zlatni »danhilov« upalјač kojim svima pali cigarete.
Ponekad, kad zazvoni telefon, sredovečni muškarac podiže slušalicu, ali se niko ne javlјa. Neko ćuti s druge strane žice.
Ćuti, ćuti, a onda se veza prekine.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:10 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




GLUMICA


Sledeći!
Ušla je u sumornu učionicu koja je zaudarala na neuspeh što su ga pretrpeli oni pre nje, gledajući pravo u oči komisiji za prijemni — petorici već izmoždenih profesora. Oni su tog trenutka držali u rukama klјučeve pozorišne umetnosti, slave i bogatstva.
Jeste li već igrali negde?
Nisam.
Koliko imate godina?
Dvadeset i sedam...
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini učionice, posmatrajući vrhove već dotrajalih mokasina, i osećala kako je sažalјivo gledaju. Nije imala nikakvih šansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorišne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuće i čoveka koji se šetkao paleći ko zna koju cigaretu.
Jeste li već nešto studirali?
Zašto?
Nisam imala uslova...
Jedan član komisije je kunjao, drugi je nešto zapisivao, treći zurio u prazno; ostala dvojica su je gledala sa očiglednom dosadom. Već treći dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obožavaoci. Prvog dana još im je i bilo žao tih mladića i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumačkog zanosa i ničim potvrđene lјubavi prema pozorištu, ali od jutros su već duboko zaronili u otupelost. Na usnama osećaju posledice popušenih cigareta, a u dnu stomaka talog kofeina. Uostalom, šta se tu može? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata, a glumačka klasa može da primi samo sedamnaest novih studenata.
Pa, šta ste nam lepo spremili? — pita umorno predsednik.
Monolog Julije... — rekla je tiho gutajući knedlu.
Je li neko udarao recke? — upita predsednik.
Trideset i šesta Julija... — odgovara riđa kozja bradica. — Dvadeset i
jedna Ofelija! Petnaest poena prednosti za Julije!
Molim? — upita mlada žena.
Ništa, ništa … kaže predsednik. — Samo vi počnite! Izvolite...
... Ne kuni mi se. Ma koliko da se Radujem Tebi, ne veseli me Noćašnji ovaj dogovor: i odveć Nagao je on, brz, nepromišlјen:
I odveć nalik munji koja zgasne Pre no što rečeš: seva...
Prenuli su se iz popodnevnog dremeža.
O gle čuda! Pet olinjalih, ustajalih intelektualaca pretvoriše se pred ovom ne više tako mladom ženom u pet Romea: suziše im se strukovi i iščeze nekud kiselina u trbuhu i ova učionica plesnivih zidova, a neko slatko-gorko očajanje od lepote ispuni im grlo suzama i srećom.
Mili moj, laku ti noć! Do našeg ponovnog Susreta ovaj pupolј lјubavi
Razviće možda zreli leta dah U divan cvet...
Svaka nova izgovorena reč pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utučenu mladu ženu u jeftinoj halјini u bestelesni prizor savršene sreće, senčila joj sanjivošću mačkaste zenice, činila kosu teškom poput zlatnog slapa, pretvarala je u znak za davno izgublјenu, pa nanovo pronađenu lјubav iz prelaznih dana mladosti, pa im se blaziranost topila kap po kap, a strah da će ovaj čudesni monolog uskoro prestati ispunjavao ih neizrecivom tugom.
O laku, laku noć!
Nek mir i spokoj steku se u tebi Onakvi kakve nosim ja u sebi...
Iza poslednje reči ostade tišina u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorišnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvaženih profesora koji su zevali na najčuvenijim Šekspirovim predstavama u Stratfordu, podigoše ruke i nešto čudno, nešto potpuno neobjašnjivo naredi njihovim dlanovima da tapšu.
Bravo! — uzviknu predsednik. — Vi ste rođena glumica! Zaista, izuzetno...
Znate, ovako šta se ovde retko dešava... — objasni kozja bradica.
Jesam li primlјena? — upita mlada žena.
Da li ste primlјeni? — reče predsednik pružajući joj ruke.
Mogu li da dobijem potvrdu da sam primlјena?
Potvrdu? Šta će vam potvrda? Već sutra ćete se upisati i dobiti indeks!
Ja bih ipak više volela potvrdu... — bila je uporna. Naravno, ako je moguće...
Napisali su joj potvrdu.
Recite — upita predsednik — šta će vam, kog đavola, to parče hartije?
Znate — kazala je na izlazu iz učionice. – Ja. u stvari, uopšte ne želim da postanem glumica!
Pogledali su je zapanjeno.
Imam dve kćeri i muža i ... pa dobro, recimo, srećan brak! Uopšte nisam ambiciozna,
znate. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mlađem.
Ali šta će vam, onda potvrda? — promuca kozja bradica.
Vidite, mada je to srećan brak, ponekad dolazi do svađa. To je normalno u svakom braku, je l' da? I onda... Pa, ja često, znate izgubim živce i počnem da vičem da bih postala glumica ili nešto slično! I onda moj muž počinje da se smeje kao lud: »Ti da postaneš glumica? Ti? Ma nemoj, molim te!« E, pa, sada najzad imam potvrdu da bih mogla! I pokazaću mu je u takvim prilikama, da znate da hoću!
Šteta, velika šteta... — kazao je predsednik. — Ali, ako se predomislite...
Neću se predomisliti — reče izlazeći.
Gde si toliko dugo? — upita je čovek ispred robne kuće.
Lekar je imao dva pacijenta pre mene — kazala je. Rekao je da ćemo dobiti bebu… — nasmešila se na onaj svoj sanjivi način.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:10 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




INKOGNITO


Žan Žik i ne primeti kako mu u Parizu prohuja osamnaest godina otkako nije bio u domovini. Roditelјi u jednom zabitom južnom selu behu mu već odavno pomrli, a zavičaj izbledeo kao metafora. Usijani kamen pod stopalima, zujanje muva, dosada i prašnjavi oblak usred koga tutnji stado ovaca — to je bilo sve čega se mutno sećao. U Beogradu, gde je započeo da studira kostimografiju (izbačen sa Akademije posle prve godine), ionako nije imao nikoga. Gde mu je, u stvari, bila kuća? Kome je pripadao? Izgubio je čak i svoje prezime, pošto su Francuzi teško izgovarali Janjić. Janjich! Od Jan-jich, postao je tako Žan Žik. Bien! Setio bi se svoga porekla s vremena na vreme, kada bi u »Espresu« ili »Pari maču« čitao članke o sebi.
»Genijalni Balkanac oblači Francuskinje!« Ili: »Kako je mali krojač postao modni car!«
Sve je počelo tako što 1959. Žan Žik opet nije imao gde da stanuje. Kad čovek nema stana u Beogradu ili Parizu, mislio je, onda je mnogo bolјe da ga nema u Parizu.
Otputovao je bez prtlјaga. Nјegov kofer sa svim što je posedovao na svetu ostao je zaplenjen kod stanodavca u Generala Ždanova 52. Istina, košulјe su se već sigurno ubuđale, a knjige — bile su uglavnom pozajmlјene; kome je do knjiga? Ali, opet! Bilo je tamo nekoliko dragih fotografija, koje više nikada neće moći da budu snimlјene. Nјegova slika sa šestim tri razredom, gde svi dečaci gledaju prema fotografu, u školskom dvorištu — samo on pilјi u nebo, praveći se orginalan. Fotografija izvesne Vane, neka njena pisma. Nije važno. Kofer je ostao zaplenjen zbog neplaćene stanarine.
Uopšte, pre odlaska u Pariz Žan Žik je bio mnogima dužan. Ali više nego bilo kome, on je dugovao Beogradu, bez koga ne bi postao ono što jeste: čovek čijeg se imena već pribojavaju Karden i Kurež. U tom gradu njemu su se dogodile najvažnije stvari, upravo one zbog kojih naoko povučen, tih mladić i odluči da se sveti i postigne nešto u životu. U Beogradu je, naime, nacrtao svoje prve kostime za »San letnje noći«, koji su mu u Narodnom pozorištu glatko odbijeni kao potpuno neupotreblјivi. U tom gradu je godinama sa zavišću gledao mladiće i devojke kako šetaju nedelјom pre
podne po Terazijama, čeznući da i sam jedanput bude elegantan. Stvorio je dvesta smelih nacrta za neku imaginarnu prolećnu kolekciju, kojoj su se od srca smejali u svakoj fabrici konfekcije gde bi ponudio svoje usluge. Ti isti lјudi, deset godina kasnije, plaćali su skupo Francuzima da ih smeju kopirati, ili su ih, jednostavno, krali, menjajući samo po koji nevažan detalј. U Beogradu mu je Vana kazala jednom zauvek neopozivo ne i udala se preko noći za prvog koji joj je ponudio brak.
Rečju, Beograd mu je dao sve što može da posluži kao pogonsko gorivo za let izvan orbite kroz slobodni prostor u svet. Taj grad mu je otvoreno stavio do znanja da nikome nije potreban; poklonio mu je energiju očajnika koji više nema šta da izgubi. Umetnike ne uništava beda; pre bi se moglo reći da je za njih smrtonosna udobnost. Zar bi doterao dovde dokle je stigao da mu je u Beogradu išlo kako treba? Gde su danas oni elegantni momci sa Terazija? Sigurno su već odavno ugojeni i pomireni sa prosečnošću. A Žan Žik, još vitak — sama kost i koža impregnirana dimom večitog »goluaza« u zubima — vlasnik je trećeg modnog studija po veličini u Parizu. Stvorio ga je sam, bez ičije pomoći, radeći noćima i godinama, najpre kao mali, nepoznati krojač u Diorovoj radionici, a kasnije kao asistent Iv Sen Lorana. Danas Žan Žik odlučuje šta će sutra nositi Pariz, a prekosutra i čitav svet! Stvarno si zaslužio svoj odmor, Žan Žik!
Dok je boing 707 Er Fransa kružio nad Beogradom, čekajući dozvolu za
sletanje, Žan Žik je kroz prozor gledao riđa proletnja prostranstva; razlivenu Savu i Dunav, vrhove drveća što su virili iz vode iznad potoplјenih ada... Kako uzbudlјiv predeo! U jednom trenutku srce mu snažnije zakuca kad ugleda iskošenu Kalemegdansku tvrđavu. Evo Beograda! Tu, iznad ušća, pobijen je prvi slovenski kolac i prikuplјeno razbacano kamenje rimskog utvrđenja. Singidunum. Sin-gi-du-num. Sing. In. Dum. Dum. Dum. Otkada ne sanjam na maternjem jeziku?
Na šta to ličiš? — pita carinik Žan Žika, upoređujući ga sa znatno mlađom fotografijom u pasošu.
Kako to mislite? — bile su posle toliko godina njegove prve reči na srpskom.
Odeven je u svoje legendarne, poslovično izbledele pantalone od rebrastog somota i američku vojnu vetrovku iz Vijetnama, čiji je levi rukav izbušen mecima. Dobio ju je na poklon od kolege, američkog kreatora, Džona Fijendake iz Bostona. Proseda kosa pada mu valovito na ramena. Mada je sam stvarao, prezirao je modu i da se lepo oblači. Tako je uspeo da liči na ostarelog hipika — neku vrstu modnog proroka. Godinama je brižlјivo
negovao smišlјenu pohabanost iz dekorativnih razloga. Zar se ovde, u Beogradu, lјudi još cene po glupim »teget« odelima i kravatama? Bože, na to je potpuno zaboravio!
—Dođi ovamo! naredi mu carinik, gromada od čoveka.
—Dođi da te malo pretresem . . .Takvi kao ti sigurno nose drogu!
Šta mi je sve ovo trebalo, misli Žan Žik, dok ga carinik odvodi u neku sobu mutnih, staklenih zidova. Nisam smeo da se prepuštam nostalgiji! Uleteh u klopku! Ko li je samo napisao onu priču »domovino, ti si kao zdravlјe«? Baš bih voleo da mu kažem reč-dve!
—Svuci vindjaku! — naređuje carinik.
Svukao je vetrovku i tada ga krupni čovek iznenada steže čeličnim mišicama na svoja široka prsa. Osetio je na licu oštrinu njegove brade.
I tako, ne poznaješ više Žiku? — viknu. — Pofrancuzio se, je li? A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu »14. decembar«, to ništa, a? A što te Žika lečio od upale pluća, to si zaboravio? I sad se ne sećaš starog Žila!
Pili su viski u carinskoj sobi.
Pa, vidim, brate, da ti tamo nije išlo bogzna kako... razgledao ga je stari drugar sa zaštitničkom nežnoću. — Imaš pravo što se vraćaš! Naći će tebi Žika neki poslić...
Dobro. Nije ni očekivao da će već carinici na aerodromu znati za njegovu francusku slavu, ali zar ovde ipak nisu čuli da je odevao prvu damu Francuske u Jelisejskoj palati i da je Veruška sekla vene kada ju je napustio?
Dobro, reci ti Žiki čime se tamo, u stvari, baviš? – pita ga stari drug i sipa novu turu pića.
Nas dvojica — kaže Žan Žik — bavimo se istim poslom. Razlika je u tome što ti lјude svlačiš, a ja ih oblačim... Imaš li, možda, kćer?
Studentkinja! — kaže ponosno Žika — i vadi fotografiju iz novčanika.
Osamnaesta joj...
Žan Žik otvara mali kofer i vadi svoj poslednji model nestvarno lake halјine od čiste lјubičaste svile, koju je poneo ni sam ne znajući za koga. Ta stvar apsolutno nema cene!
— Odnesi joj ovo... — poklanja halјinu cariniku, kome svila poteče u slapu niz krupne šake. — Ona će ti reći čim se bavim!
Vratio se kao pobednik u grad u kome je pretrpeo svoje najveće poraze. Puni džepovi šušketavih novčanica štitili su ga od surovosti sveta. Na kraju, imao je i francuski pasoš, koji nije pokazivao. Dvojno državlјanstvo, za svaki slučaj. Bio je oprezan.
Odvezao se taksijem do grada. Ljudi su se promenili, ali ravnica kroz
koju se vozio ostala je ista, nepromenjena. Isti odnos neba i poorane, podatno rastresite, masne crnice, koja se puši očekujući da je prekrije noć. Nјegova zemlјa. Zemlјa. Zemlјa. Zemlјa gde te čak i carinici lјube i plaćaju ti piće.
Odlučio je da ostane u »Mažestiku«. Zapamtio je taj hotel kao svetilište luksuza, u koje nije smeo ni da zakorači u svoje vreme. Pa i večeras, sa četrdeset i dve godine i svom slavom na plećima, osećao je nešto slično tremi dok je ulazio preko iskrzanog lauf-tepiha u recepciju. Portir ga je samo letimično pogledao i nastavio da ispunjava ukrštene reči. Promrlјa da nema ni apartmana ni soba. Nije imao sreće! Ali soba nije bilo ni u »Moskvi«, niti u »Metropolu«. Čak je i predsednički apartman u hotelu »Jugoslavija« bio zauzet! Objasnili su mu da se u gradu upravo održava veliki Sajam automobila i da su svi hoteli rezervisani unapred već mesecima. Žao im je! Nigde ni jednog jedinog slobodnog ležaja!
Oseti potrebu da se smeje kao lud, baš kao na kraju filma »Blago Sijera Madre«, kad vetar razgoni na sve strane krvavo stečeni zlatni prah iz pocepanih vreća, ali, umesto smeha, obuze ga nelagodnost — u stvari, pritajena panika učini da mu kolena postanu meka i klecava. Ništa mu, dakle, nije vredelo što se u Beograd vratio kao pobednik sa harmonikom kreditnih kartica koje su mu otvarale sva vrata — posle osamnaest godina (savršenog li apsurda!) bio je ponovo na početku — na ulici! Potpuno neverovatno! Računao je sa svim mogućim lukavstvima, pretvaranjem, zlobom svojih bivših kolega što ga vide uspelog; računao je sa zavišću, tako prirodnom kad se čovek vrati sa teško stečenim evropskim imenom, ali Beograd, izgleda, izabere uvek najnepredvidlјiviji način da nas povredi. Ko je mogao i da sanja da neće imati gde da prespava svoju prvu noć? To nije mogao da smisli ni u strašnim noćnim morama, dok se u bunilu prevrtao bez sna, doživlјavajući po ko zna koji put onu strašnu januarsku noć 1956. kad je prijatelј kod koga je neko vreme stanovao zaboravio da mu ostavi klјuč od kapije, pa je do zore skakutao po snegu i obilazio usnulu Kalenića pijacu, zavideći smrtno svima što su, umotani u toplu ćebad, spavali, ne znajući za njegovu muku.
Beograd se, dakle, mora uvek osvajati iz početka.
Znao je samo jedno: ni po koju cenu ne sme tražiti prenoćište kod onih malobrojnih preostalih prijatelјa! Potpisao bi tako neopoziv dokument o svom neuspehu. To bi se brzo pročulo po varoši i osamnaest godina bi bilo uzalud protraćeno. To, nikako, ne!
Spustio se do železničke stanice. Na ulazu u staničnu zgradu presrete ga
nekoliko žena. Videći ga neodlučnog, kako stoji sa koferom u ruci, nudile su mu grakćući prenoćište. Jedan trenutak se odlučivao da li da prihvati ili ne, ali pogled na ta podbula lica profesionalnih podvodačica, njihove bradavice iz kojih su rasle dlake, dvosmisleni način na koji su baratale rečima, pitajući ga želi li »pun« ili »prazan« krevet, kao da ga je opet vraćao u vlast svih onih već odavno u pamćenju potisnutih ženturača ucenjivačica, njegovih bivših stanodavki i gazdarica. Isti oni pokreti, ista neskrivena drskost podzemlјa; iste kućne halјine neodređene boje, izbledelog dezena, umašćene i prožete večitim kuhinjskim vonjem neopranog posuđa u umivaoniku... Sve to hvatalo ga je lјigavo mlakim pipcima i vuklo nekuda duboko, u tamu sporednih sokaka, niz stepeništa za poslugu oronulih gospodarskih zdanja — sada mržnjom izdelјenim zajedničkim stanovima — tamo, u loše osvetlјene jazbine i brloge iz kojih nema bekstva ni povratka. Oseti ponovo zadah bede i kvarnih zuba i shvati da je na smrt umoran od bežanja; sa četrdeset i dve godine ne bi više imao snage da sve to još jedanput prođe i izdrži. Bio bi lako pobeđen i zadavlјen. Blagostanje u kome je živeo poslednjih godina razmekšalo ga je i učinilo neotpornim na siromaštvo.
Odgurnuo je žene i kroz metež njihovih mlitavih tela, praćen psovkama i
bestidnim cerekanjem, odjurio do stanične garderobe da ostavi kofer. Garderoberi su ga sumnjičavo gledali, kao da im ostavlјa tempiranu paklenu mašinu. Pred njim se pružala besana noć. I on joj se prepusti.
Baš kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilјa sem da utuca vreme, Žan Žika noge same odvedoše do slikarske Kasine. Srce mu je lupalo kao ludo kad u mračnoj ulici ugleda njeno bledonarandžasto svetlo; nekada je svake noći svraćao da se tu nađe sa društvom. U to vreme imao je kod šefa sale neograničen kredit.
Ništa se nije promenilo. Prože ga teški miris zaprške, koji je navirao iz kuhinje u talasima kad god bi neko od kelnera gurnuo nogom vrata. Sve je bilo na svom mestu, čak je i šef sale u pohabanom crnom odelu zapisivao kao nekad narudžbe na pultu pokraj zvoncave kase. Bio je, najzad, među svojima!
— Hej! — obradova mu se Žan Žik i krenu u susret — Sve si mlađi i mlađi!
Pružio je šefu teatralno ruku, ali ovaj ga je gledao bez ikakvog izraza, kao da ga vidi prvi put u životu. Žan Žikova ispružena ruka ostade, pred svima, u vazduhu...
—Zar me se ne sećaš? — upita malo zbunjen. — To sam … ja …
—Poznajem te — reče šef. — To si ti. Znam. Žan Žik. Čitali smo o tebi...
— Je l' se ti nešto lјutiš? – upita Žan Žik, spustivši neprihvaćenu ruku.
Kasina se utiša. Ovde se ne dešava svaki dan bogzna šta zanimlјivo i jedan ovakav susret nije mogao da prođe nezapaženo. Žan Žik je odmotavao unatrag uspomene u glavi.
—Ah, da!—seti se.—Ostao sam ti sigurno nešto dužan?
—Tačno! — potvrdi šef i dalјe bez izraza. — Ostao si nešto dužan.
Slušaj, nisam znao da ću se ovoliko zadržati? Osamnaest godina... Ej, nije šala! Pogledaj, obojica smo osedeli!
Šef ga je i dalјe gledao bez reči, kao kroz mrenu.
Koliko sam dužan? — upita Žan Žik.
Četrdeset hilјada... — odgovori. — Imam zapisano.
Žan Žik izvuče smotak zgužvanih novčanica. Izvukao ih je drhtavim prstima, nasumice, onoliko koliko je zahvatila šaka u džepu padobranske bluze. Posle toliko godina odsustvovanja nije se snalazio sa dinarima, tek promenjenim na aerodromu, i to mu, odjedanput, bi čudno. Odbrojao je četiri novčanice od po deset hilјada i pružio ih šefu, koji ne pomeri ruku da ih primi.
Uzmi... — reče.
To više nisu iste pare!
Koliko sad košta četrdeset hilјada? — upita Žan Žik.
Otprilike osamdeset!
Pružio mu je sav novac koji je držao u ruci, oko sto pedeset hilјada.
Je li sad dovolјno?
Jedna desetohilјadarka odleprša na patos i šef se sagnu da je dohvati. Dok se saginjao, Žan Žik primeti da je ostario; izgubio je nekadašnju gipkost i taj pokret ga je, očigledno, koštao napora.
Sada je u redu... — reče ispravlјajući se, crven u licu zbog krvi koja mu je udarila u glavu. — Sada je u redu! Hoćeš nešto da popiješ?
Neću... — reče Žan Žik — Oprosti, neću. Moram da idem. Izišao je pognute glave iz Kasine, gde više nikoga nije poznavao.
Nogu pred nogu, odšetao je polako do Kalemegdana. Koračajući tamnim stazama i gubeći se u njihovom lavirintu, ni sam ne zna kako, iznenada izbi na bedeme tvrđave što su se strmo obrušavali u šipražje i noć. Iznenada, iza oblaka izroni pun mesec, pa dve reke mutno blesnuše poput sečiva ukrštenih sablјi koje je neko zavitlao u tamu.
Taj beskrajni prostor okupan mesečinom, što se pružao s onu stranu ušća, obuhvati ga svojom šumnom širinom. Leti, sećao se, to je nepregledno more travulјine i ritova u izmaglici. Osluškivao je avetinjsko kreštanje
barskih ptica, tražeći na francuskom potrebnu reč za ševar. Seti se i jedne noći na zavejanom Kalemegdanu, gde se očajnički opraštao i lјubio s Vanom, oslonjen leđima na zid Rimskog bunara. Ta noć se prvih godina Žan Žikovog dobrovolјnog izgnanstva pojavlјivala uokvirena ledenim kristalima nostalgije. Nјegovi dlanovi na toplim devojčinim butinama, a okolo bela pustoš... Kada mu je bilo hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko zna koji put Vanin kaput od sive dlake, podizao joj nežno suknju i zavlačio se duboko u nežno svilasti azil, grejući dlanove na njenim toplim bedrima, dok im se dah ledio, a negde duboko u lagumima klokotala podzemna kalemegdanska voda, ispirajući kosti ratnika. Gde li je sad ona? Istrulela uspomena. baš kao i njegov stari prazni kofer, izbačen na kišu u dvorište Generala Ždanova 52?
Dva puta su ga legitimisali te noći.
Sklupčan uz kapiju Tvrđave dočekao je promrzao jutro, uzeo taksi, pokupio kofer na stanici i odvezao se na aerodrom.
Dok je boing pravio viraž nad Beogradom, tražio je iznad ušća reka, negde u vremenu, dve sićušne tačke koje su se, nekada davno, zauvek opraštale, a koje je sada gledao iz vizure boga, oblaka, ptice, kao nečiji potpuno tuđi život. Spavao je zavezan za sedište prve klase i ne primetivši da su ga stjuardese Er Fransa pažlјivo pokrile pledom.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:11 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




1960.


Svaki kondukter na trolejbuskoj liniji broj jedanaest pomalo je filozof. To i nije čudo kad se zna da ovi trolejbusi povezuju dva tako različita dela grada, noseći na svojim blatobranima zemlјu dalekih periferijskih bašti. Za svega dvadesetak minuta oni prođu pored bleštavih izloga centra, pokraj kao noć mekog i crnog somota na kome svetluca zlato ugledaju kristalne kule složene od skupocenih pića, prolete zatim kroz tužno sivilo sporednih ulica, da bi se na kraju zagnjurili u dimove periferije, pseći lavež i zvuk limarskih čekića.
Kondukterski pripravnik Luka Ristin se ni najmanje ne začudi kad ga odrediše da radi preko novogodišnje noći. Znao je dobro da ga svako opiranje ili neposlušnost mogu lako vratiti tamo odakle je stigao u grad. Ništa nije smeo da rizikuje posle napornih meseci borbe za teško stečeni posao i mesto u krevetu sa još jednim kondukterom. Počeo je i da se bogati; nabavio je plavo odelo za svečane prilike, tranzistor marke »Sony« i dve bele košulјe koje ne treba peglati posle pranja. Već krajem novembra počela je pritajena borba za tu dugo očekivanu noć. Lukaviji kondukteri su najavlјivali putovanja, drugi su se izvlačili bolešću, dok su ostali jednostavno obećavali da će dati otkaz ili podneti tužbu ako ih te noći opet odrede na posao, nabrajajući sve godine u kojima ih je zapala ta nezahvalna dužnost.
Luka Ristin zapravo i nije znao šta bi učinio sa novogodišnjom noći. On
nije imao gde da ode, jer ga niko nije ni pozivao, a za skupe kafanske dočeke nije imao novca. Pitao se šta lјudi nalaze u običnom smenjivanju dve godine
—jedne koja je bila prilično gadna i druge koja nije obećavala ništa dobro. Ovaj mršavi mladić pripadao je onoj vrsti lјudi koji počinju karijeru u uniformi čistača ili konduktera, a završavaju kao kućevlasnici u Rakovici. Posedovao je, naime, osobine rasnih mladih došlјaka; gutajući često uvrede, oni umeju da iz velikih nevolјa izvuku korist za svoje napredovanje u životu. Kada mu saopštiše raspored, on samo reče »razumem!« primetivši kako zadovolјstvo obli strogo lice dispečara.
Kondukterski pripravnik na probnom radu Luka Ristin imao je devojku do koje mu je bilo veoma stalo, gotovo isto toliko kao i do tranzistora
»Sony«. Odluči zbog toga da je povede na posao. To nije bio prvi put da ga ona prati. U kišna vremena lјubavnici nisu imali gde da se sklone pa su se vozili, srećni što sede jedno do drugog. Devojka bi ga ćutke gledala, dok je izvikivao: »Sredina, pođimo napred!« brojeći vešto novac svojim dugim prstima.
U onim retkim časovima kada se pred krajnjim stanicama trolejbus naglo izprazni, mogli su i da razgovaraju, pa čak i da zapale cigarete. Šofer, naravno, nije znao za tajanstvenu putnicu jer je neprestano bio okrenut leđima, a kad bi slučajno naišao revizor, Luka bi krišom dodao devojci kartu iz bloka, jer nije bilo nikakvog smisla da ona plaća vožnju sa svojim momkom. Uostalom, zar žene frizera plaćaju doterivanje kose, zar žene hotelijera uplaćuju pansion u hotelima svojih muževa i, na kraju, zar žene diplomata ikad plate sve one jadne srne koje pobiju u lovu?
Tako je trolejbus predstavlјao za njih neku vrstu svečanog izlaska — pravo pozorište! Na sceni su se neprestano smenjivale različite ličnosti, grad kroz koji su prolazili trudio se da menja scenografiju, a često bi se događale i prave drame... Pred njihovim očima su se zalјublјivali, upoznavali, krali. Naj češće su slušali svađe. One bi buknule gotovo bez ikakvog razloga, zbog sitnice. Ljudima bi dojadila neudobna vožnja u mračno jutro kad ih trolejbus odvozi na posao, pa bi bes provalio branu zbog jedne jedine reči ili samo nekog pokreta. Bilo je dovolјno da nekome stanu na očišćene cipele pa da se čitav trolejbus zapeni od gneva! »Zašto se gospodin ne vozi automobilom?« vrisnula bi obično kakva histerična žena i to bi bio znak za početak obračuna. Sa svoga izdignutog mesta Luka Ristin je posmatrao taj uzavreli lonac na točkovima čudeći se neprestano zbog čega se ovi lјudi grizu kada su prisilјeni na zajednički život od dvadesetak minuta? Bacio bi pogled na automobile što su ih prestizali i nikada nije primetio da se u njima lјudi prepiru — sedeli su mirno gledajući ispred sebe. Kao da im je pomalo bilo dosadno.
Jednog jutra na drveću duž trotoara sazreše čudni plodovi — buketi
raznobojnih sijalica. Na trgovima se pojaviše džinovske jelke. Čak i najbednije kafanice po Pašinom brdu počeše da kriju svoju sirotinju, umotavajući se u obojene trake i dečije balone.
Što se svečani dan primicao, lјudi u trolejbusu su se učtivije ophodili jedni prema drugima. Nije više bilo svađa, a sve je više sitniša ostajalo u Lukinom džepu, jer su nacvrcani putnici odmahivali rukom, dobacujuć
»Zadrži to za jednu vruću, momče!« Neki od njih, koje je pamtio po tome što su obično dugo prevrtali džepove tražeći novac za kartu, vraćali su se
sada kućama kao bogataši, sa rukama prepunim paketa u šušketavoj hartiji. Luki Ristinu nije bilo jasno šta se to tako veliko očekuje poslednje noći decembra? Mada je osećao da je izvan te lude gradske igre. zarazna razdraganost prođe poput kijavice sa putnika na njega, pa on pomisli da su lјudi u stvari bolјi nego što izgledaju preko godine.
Poslednjeg dana decembra, oko pet sati posle podne, trolejbus se sasvim očisti. Sem nekog pijanca koji je kunjao na sedištu za ratne vojne invalide, u njemu ostadoše samo Luka Ristin i šofer. Ulice opusteše, a svečana tišina spusti se poput prazničkog stolnjaka na liniju jedanaest. Obuze ga čudno uzbuđenje dok je kao začaran kružio između Kalemegdana i poslednje stanice na Pašinom brdu. Zastide se što je toliko proračunat da misli samo na karijeru, dok su se svi drugi trudili da ulepšaju jedni drugima noć koja stiže.
Dva sata kasnije u trolejbus uguraše olupani kontrabas. Za njim nagrnu čitava ciganska kapela, sa ženama i decom koja su vrištala otimajući jedno drugom kape od hartije. Orkestar raštimovano zagrme »Hoćemo li u Šabac na vašar?« a na usputnim stanicama nahrupiše stanovnici gornjih četvrti u crnim umašćenim odelima. Mirisali su na kolonjsku vodu i kuvano vino. Čitava ta bujica strese sa sebe nemaštinu, kao što pas stresa vodu, pa se sjuri u centar podvriskujući i pucajući petardama.
Na stanici »London«, Lukina devojka ispraćala je trolejbuse iskajući da naiđe onaj pravi, njen. Najzad, ona se pope i zauze svoje uobičajeno mesto pokraj konduktera. Preko crne halјine obrublјene lјupkom belom čipkom ogrnula je zimski kaput. Luka oseti da je zaista voli, ispuni ga ponos kad spazi sve poglede što su joj dobacivali putnici. Ličilo je to na pokretnu svadbu — uskoro su i on i devojka bili zasuti kišom konfeta, flaše su dodavane od ruke do ruke, grmeli su tranzistori i praštali vatrometi. Putovali su kroz najčarobniju od svih noći u godini. Kondukter zapazi i one retke putnike, one najotmenije, koji samo jedanput godišnje ulaze u trolejbus, odnegovani i elegantni, da izbliza posmatraju kako se veseli narod.
Niko nije ni primetio da su ušla dva revizora. Bili su u civilu da ih ne bi prepoznali.
Vašu kartu, molim? – reče revizor devojci pokraj konduktera. Više nije bilo vremena da se išta učini. Stajao je između nje i Luke i on joj nije mogao doturiti kartu.
—Pustite malu! — viknu neko. — Nova godina je!
—Gledaj svoja posla! — preseče ga revizor. — Platite kaznu, molim! Ali ona nije imala novaca.
Onda ličnu kartu . . . Ni lične karte!
Ja ću platiti za nju... — promuca Luka, vadeći novac iz kondukterske torbe.
Stakla revizorovih naočara opasno sevnuše:
Zar društvenim novcem? — prosikta. — Za ovo ćeš odgovarati!
Komandna kućica kod Kalemegdana poče vrtoglavo da se udalјava iz života Luke Ristina; svi oni meseci rada nisu vredeli više od novčanice povučene iz opticaja.
Držeći je za mišicu, revizor izvede devojku na početnoj stanici jedanaestice. Krug lјudi u uniformama zakloni je sasvim od Luke. Dok je, boreći se sa sobom, pratio mali krajičak bele čipke okružen službenom dugmadi kao kroz san, do njega dopre vika dispečera:
Bogamu, šta je to sa jedanaesticom? Čekate li limun? Kreći... — i on započe jedan od svojih neizbežnih krugova.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:12 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



PRAZNIK


Već na samom ulazu u kuću u kojoj je stanovala njegova kći, taksistu Makija zapahnu miris nedelјnog ručka. Znao je, a da i ne zaviri u kuhinju, red kojim će jela biti iznesena na sto; najpre goveđa supa sa rezancima koji se zapliću oko kašike, neizbežna govedina u paradajz sosu, blјutavi krompir, zelena salata i na kraju pita od jabuka.
Oseti neizrecivu vrednost slobode što je izbegao ta nedelјna mučenja — ručkove koji su se godinama ponavlјali. Seti se one nemoguće tišine što se u pola jedan spuštala nad uštirkani stolnjak, seti se zveckanja srebrnog pribora za jelo, svega. Nikada nije uspeo da shvati zašto se ta porodica nije smejala za vreme ručka.
»Zažmuri i izdrži tih petnaest minuta dok ne obuku Ljilјanu!« misli Maki dok sedi u salonu. Pred njim se nalazi jedan od onih dvanaest dana u godini koje je u kalendaru zaokružio crvenom bojom. Dan kada mu kći pripada od deset pre podne do sedam naveče. Praznik!
Niko ne tvrdi da vi nemate pravo jedanput mesečno na svoju kćer... — sluša monotono glas svog bivšeg tasta, čovečulјka izgublјenog u plišanoj dubini fotelјe — ali mi nećemo dozvoliti da je neprestano kvarite tom gomilom igračaka! Ona ne sme postati blazirana već u svojoj petoj godini. Ona se mora naučiti pravim vrednostima!
Maki se koncetriše i pazi na svaki pokret. Najmanja glupost i izgubiće svoj dan. Učtivo klima glavom dok najskuplјa lutka u gradu, uvijena u celofan, leži poput nemog prekora pokraj njegovih nogu.
Sivi čovečulјak zna dobro da drži Makija u pat poziciji:
Mislim da vas ne moram upozoravati kako da se ponašate sa malom... Prošlog meseca je pokvarila stomak jer ste joj kupili dva sladoleda, u decembru ste izazvali tuču u luna-parku: ne, ne, molim vas, ja sam dobro obavešten! Prošli put se prehladila jer ste je vodili na Savu...
Ali na reci je... pokušava Maki da bezuspešno odbrani Adu, no sivi čovečulјak ga prekida:
Ne zanima me vaš pogled na tu stvar., mi već znamo kud su vas odvele vaše ideje, i o tome smo razgovarali na sudu! Sve što želimo, ukoliko i dalјe
mislite da viđate malu...
Maki ga više i ne sluša. Zabavlјa se kružeći pogledom preko svog bivšeg zatvora, ponovo vidi pedanteriju koja mu je išla na nerve, a zatim lice ispred sebe — lice uvek lojalnog i ispravnog čoveka, jednog od onih što iz dubine duše preziru svakoga ko se još smeje.
Iznenada u trpezariju utrčava Ljilјana i jednim okretom svoje nove halјinice razgrće zavesu mržnje što deli dva zavađena čoveka:
—Jesam li lepa?
Obojica se osmehuju: veoma!
To ti je život, misli Maki! Zagrebite samo malo kožu nekog šimpanze i ispod nje se istog časa pojavlјuje džentlmen! Ljilјanina mama ga, kao i obično, ne primećuje dok na njenu glavu stavlјa kockasti šeširić.
Neću kapu, neću kapu! — vrišti dete. — Ići ćemo tatinim autom. Tata ima auto, znaš?
—Taksi, srce... — ispravlјa je nežno majka.
—Šta je to taksi?
—Automobil koji stoji pred železničkom stanicom... Bitka je znači otpočela, pomisli Maki, pre nego što reče:
—To su automobili kojima se vozi samo otmen svet!
Ipak, oseća da je prva runda izgublјena i da mu ostaje još jedino iscrplјujuća tuča na poene. Nije vredelo čak ni to što je pre dolaska po kćer skinuo metalni nosač sa natpisom TAXI, ni to što je vindjaknom prekrio taksimetar.
Nadam se da znate kada ćete je vratiti kući? — ispraća ga ledeni glas na vratima.
Znam.
—Pa-pa, srce!
Sada je njegova! Čitavih devet sati koji predstavlјaju neokrnjeni komad raja. I za tih devet časova, Maki mora ispraviti sve njihove glupe lekcije — spasiti je da ne liči suviše na svoju majku. Najpre je treba naučiti da se cereka, da bude srećna i da život ne prima kao popravni ispit iz kvadratnih jednačina. Mora je naučiti da bude živa za samo devet sati! Devetočasovni univerzitet za devojčicu od pet godina! Maki joj govori da je novac samo glupa odštampana hartija i ništa više, da se može jesti i van onog nedelјnog stola pritisnutog mučnom dosadom. Ubeđuje je da se voda sme piti i kad je čovek oznojen, a da mu ništa posle ne bude.
Bivši taksi vozi tako preko polјa, kroz travu. Zaustavlјa se u krčmi
»Karavela«, gde ih očekuje rezervisan sto sa šumom slamki za limunadu.
Počinje druga životna lekcija.
Najpre piju limunade, zatim jedu šah-tortu, pa tek onda zelenu salatu. Posle dolazi na red jagnjeće pečenje, na kraju supa, a onda Ljilјanin tata uzima aperitiv. Sve je naopačke!
Ali, kod mog dede se jede obrnuto? — čudi se Makijeva ćerka.
—Zar ovako nije lepše?
—Šalabe!
—Šta znači »šalabe«?
—Kad je neko šašav.
Odvoze se u Dečije pozorište. Maki sve vrema posmatra kćerine oči kako u polutami sjaje od ushićenja. Pozorište — to je lekcija protiv televizije koja zagluplјuje decu. Ljilјana stegnutih prstiju navija za Srećnog princa, koga bulumenta protuva zatvara u bure i hoće da baci u more. Maki je stari poznanik glumaca, jer ih često vozi na veresiju po gradu. Zato bez teškoća pronalazi u pauzi put do malog bifea iza scene. Dočekuju ga kao zverku. Potpuno zapanjena prizorom maskiranih junaka, Ljilјana sedi užasnuta na kolenu vođe razbojnika. Maki je ponosan što je ona jedino dete iz sale koje izbliza može videti svet iz snova. Ali, kada se vrate u gledalište da vide drugi čin, suze se slivaju niz njeno lepo lice:
—Pa ti poznaješ samo ove zločeste! Princ te nije ni pogledao!
Tako Maki saznaje da je počinio kobnu grešku, jer je nije upoznao sa kralјevićem. Pederčina matora, misli sa besom — u tim godinama izigrava princa!
Ali ringišpil i strelište brzo brišu Ljilјanine suze. Vozili su se u malom električnom automobilu, vešto izbegavajući sudare. »Jedna od retkih stvari koje umem da radim bolјe od ostalih!«
Zajapurenu od sreće u pet po podne odveo je kćer na kesten-pire u kafe hotela »Metropol«. »Ona je sve što imam!« Divila se veličini ogledala koja prekrivaju zidove sale.
Najpre ja naišla njegova stara mušterija Beti Blam. Koliko mu je samo puta nameštala noćne vožnje od trideset hilјada!
—Tvoja mala?
—Moja.
—Kako je samo slatka! Suzi, dođi da vidiš Makijevu ćerku — pravo luče!
»Naša simpatična Suzi odigrat će vam orijentalni ples sa velovima!« Suzi trči svojim natečenim nogama u poslastičarnicu preko puta hotela i vraća se sa ogromnom čokoladom. »Moja mala je na selu. Plaćam za nju pedeset komada mesečno...« Krajičkom maramice Suzi briše levo oko. Uz ciktanje i
divlјenje oko stola se okuplјaju Dijana, Blez, Boni Đubre, Cilika i Nela — kralјice noćnih programa. Plava satenska mašna viri sada okružena obojenim frizurama, lošom šminkom, i podočnjacima. »Voliš li tatu? Reci teti, kako se zoveš, srce? Šta ti lepo recituješ! Najbolјe na svetu, keve mi!« Nela joj poklanja par minđuša od ćilibara — poklon nekog davno zaboravlјenog grčkog trgovca stokom na veliko. Ljilјana je oduševlјena. Cilika joj dozvolјava da po salveti crta kuću i cvet njenim skupocenim krejonom za oči, zbog koga bi bila u stanju da ubije. Rozi joj manikira male, ravno odrezane nokte. Maki naručuje treću turu pića za sve. Danas je praznik!
I odjedanput, on vidi kako u četrnaest brušenih ogledala njihovom stolu prilazi učetrnaestostručeni čovečulјak iz fotelјe. Nјegovo lice pobledelo od mržnje i besa slaže se divno sa pogrebnim nedelјnim odelom.
—Ljilјana, idemo kući! — naređuje i pruža ruku.
—Ali zašto, vidi šta su mi tete dale zauvek! Smesta!
—Dovešću je u sedam... — izvlači se Maki mucajući.
—Nećete je dovesti ni u sedam niti ikada više! Ne želim da mala postane drolјa!
Samo je to trebalo da kaže pa da se istog časa ispred Beti, čuvene Beti Blam, stvori crvena krpa za bika! Čovečulјak prisustvuje tako jednom od istorijskih napada besa, kome se složno pridružuje čopor kreštavih barskih čaplјi — Dijane, Blez, Nele, Cilike i Boni-Đubre. Uzvicima koji paraju otmeni mir sale sa ogledalima, one opkolјavaju čovečulјka:
Matori keša! Dođi da ti uzmem meru! Laponijo smrdlјiva! I mi smo majke, životinjo izlapela! Gulikožo! Smradu malograđanski...
U vici i praskanju stakla, Maki grabi devojčicu u naručje i trči kroz beli kelnerski zid niz stepenice, pa u svoj taksi, a onda najluđom brzinom kroz zatvorene semafore, za dlaku ispred smrti, svom veštinom profesionalnog vozača sve dalјe i dalјe, pa sasvim daleko. Na svojoj ruci oseća kćerkine prste koji još mirišu na lak gospođe Helene Rubinštajn. »To je sve što imam!« Dalјe od večnog rata koji se od postanka sveta vodi između časnih građana i kurvi, što dalјe od goveđih rezanaca od kojih se prave najbolјe omče za vešala! Ali, na kraju puta, tamo izvan grada, njegov taksimetar se sam od sebe uklјučuje i počinje da otkucava po tarifi »1«, i dok okreće na potpuno praznom drumu, zna da će, ma koliko daleko pobegao, jednoga dana ipak biti vraćen nevidlјivim rezancima, a onda solidno udavlјen u paradajz sosu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:13 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



ŠETAČ


Kada je Joakim Marić penzionisan po potrebama službe, dobio je na rastanku žutu tašnu od svinjske kože, upalјač »ronson« i seriju od tri uzastopna srčana udara. Od tašne se nije odvajao. Sa upalјačem nije znao šta da radi — bio je, naime, nepušač!
Groblјa su puna nezamenlјivih ličnocti... — kazao je specijalista za srce kojeg je posetio.
Ne otkrivši ni ženi ni kćeri da je penzionisan, nastavio je da svakoga jutra tačno u pola devet, kao da se nije ništa dogodilo, odlazi na posao. Vraćao se posle tri. Ručao, čitao novine, odmarao se na starom divanu u trpezariji.
Nikada niko nije saznao kuda je Joakim Marić odlazio i šta je radio za to vreme. Jedno je bilo tačno: pre podne se klonio svoje rođene kuće kao kuge. Znao je dobro da je zauvek izgublјen ostane li u njoj. I ne hoteći, žena će ga pretvoriti u kućnu pomoćnicu. Jer, žena je žena, kučka, samo čeka da zaskoči, da podjarmi i zatvori u svoj kavez. Da ga pripitomi. Voda na lancu.
Jedan je tako počeo da iz duga vremena pomaže ženi oko pletenja. Namotavao joj vunicu, i šta je bilo? Eno ga, kupila mu štrikaću mašinu pa siromah plete li plete! Glavu ne diže. Dve klot — dve frket!
Drukčije je to kad čovek radi neki muški posao, kao onaj ludak, penzionisani kapetan, koji čitav blok snabdeva naftom za loženje. Pre podne vuče svoja kolica, garav, nikakav, a po podne — gospodin čovek! A na kolica zakačio automobilsku tablicu SD-24-Z6-12. Nekome ispala, pa je on zakačio otpozadi. Smeje se. Kaže, sad može da se parkira i na trotoaru, šta mu ko može? Diplomatska registracija! Corps diplomatique!
Odjedanput, sve postaje nevažno pred činjenicom da nije besmrtan kao što je mislio do tada, da je načet i da se smrt može dogoditi i njemu, a ne uvek drugima.
Na besmislenom kalendaru ostadoše ispisani još besmisleniji sastanci, putovanja, projekti, datumi — čitava ta igra koja ga je, eto, i dovela u onu ordinaciju u kojoj je stajao bez ičega na sebi, čudeći se naslagama nečijeg potpuno tuđeg mesa na slabinama, belom, mekanom stomaku, drhtavim nogama, svetlu, pa i onoj kardiografskoj traci po kojoj je poigravala tanušna
linija njegovog života, njegovog srca, njegovog straha od smrti.
Potrebno je, dakle, da pešači svakoga dana po dvadeset kilometara! Koračati, koračati, koračati — što dalјe od smrti i trule zemlјe. Da sam umro pre pet godina. mislio je Joakim Marić, nikad ne bih video kako ce lјudi spuštaju na Mesec, ne bih dočekao modu »vrućih panatalona«, ni onaj film, kako se zvaše'? — ne bih nadživeo sve one što su mi radili o glavi — siroti mrtvaci tamo pod zemlјom — oni to sve nisu dočekali, za njih to uopšte nije postojalo!
Hodati, hodati, hodati — do besvesti! Što dalјe od pokislih venaca!
Onako sam na ulici, Joakim se osećao potpuno bespomoćno. Pokušavao je da misli na danskog predsednika vlade koji se svakog jutra vozi tramvajem na posao, seti se švedskog kralјa na biciklu, starog Vilsona na vrtešci u luna-parku, seti se vojvode od Edinburga kako leži na travi i pokojnog Kenedija kako šutira praznu konzervu na naslovnoj strani Tajmsa, dok su ga gurali tamo-amo u gomili što je zurila u izloge, grickala semenke i kokice, brblјala i psovala crveno svetlo na prelazu. Narod.
Nenavikao na pešačenje, u početku se veoma brzo zamarao. Poslednjih dvadesetak godina proveo je na sastancima i u automobilu, misleći da će se jednog dana ipak nekako izvući. Pešačio je jedino uz stepenice, a i uz njih retko — samo u slučajevima kad bi se pokvario lift.
Dogodi mu se da na raskrsnici kod »Londona« ugleda svoje kolege kako urlajući sirenama jure u pratnji neke strane delegacije. Za trenutak, nađe se ponovo u svom starom svetu i u glavi brzo izračuna da li bi se, po protokolu, nalazio u dvadeset i četvrtim ili dvadeset i sedmim kolima. Ali istog časa oseti u dubini grudnog koša svoje srce, tu staru izdajicu, pa krenu dalјe prema Čuburi.
Grad ga je zapanjivao. Bio mu je potpuno nepoznat, gledan ovako s trotoara. Mogao ga je opipati, napuniti nozdrve njegovim mirisom, dodirnuti nogama, nije imao nikakve veze s onim gradom gledanim kroz stakla automobila, kada bi u vidno polјe uletelo samo po neko lice, pramen nečije kose, osmeh, nečiji štap ili zembilј sa povrćem — zbijena tela sa autobuskih stanica, slučajno zalutali bleskovi očiju ili lepe noge u hodu — ne, to izgleda nije bio ovaj Beograd.
Koračajući sve dalјe, pronašao je i onu nisku kuću ispod Kikevca, svoj prvi dom, u kome su on i žena krišom od gazdarice podgrejavali konzerve gulaša na malom rešou, a posle pod njegovim zimskim kaputom čekali da se provetri, dok je kroz otvorene prozore uletao sneg. Šta li se to dogodilo s njom? Je li to danas ona ista osoba koja je poput divlјe mačke branila
njihove interese, spremna da grebe, da gađa pepelјarom? Šta je to na kraju ispalo od nas?
Joakim Marić izbegava i parkove. Izabere lepo neku udalјenu tačku grada i kreće peške prema njoj žurnim korakom. Pešači sa Novog Beograda čak do Karaburme. Obilazi skladišta starih stvari. Pretražuje. razgleda... Čeprka po tom džinovskom činovničkom đubrištu. Veoma zanimlјivo, pisaće mašine marke »remington« koje su otkucale svoje, prodaju se ovde na kilo. Tri banke kilogram pisaće mašine! Prevrće, prevrće, a sve misli, pronaći će nešto izuzetno. Nјegove putanje su sve određenije. Ne zna ni sam kako, ali noge ga sve češće odvlače do železničke stanice. Odlazi svakog dana na peron broj četiri i sačekuje voz iz svog rodnog kraja.
Drago mu je nekako da jednom vidi onaj stari voz. Eto, do pre četiri sata u mutnim staklima njegovih prozora odslikavala se pustara s rasutim salašima; dugi red dudovog drveća, oranica što se puši, riđa strnjika, sve. Hoće li stići neko iz njegovog sela? Seća se, nekada je otpravnik vozova bio za njega najveći gospodin. Kad stavi na glavu crvenu kapu, niko nije smeo da mu priđe. Još se seća onih letnjih večeri, posle crnačkog rada na vršalici, kako su prali noge u lavoru po kome je plivala pleva, zalizivali kosu, navlačili bele teniske patike i stavlјali satove na ruke, pa odlazili do usamlјene stanične zgrade da čekaju taj isti voz. Lokal u devetnaest i pedeset dva! Nikada niko zanimlјiv nije silazio na njegovoj stanici, a toliko je čekao da siđe. Samo umorni železničari i po neka žena sa praznim korpama. One lepe devojke samo bi provirivale kroz prozor pa nastavlјale da čitaju novine. Pešačili su posle kroz noć. osluškujući lavež puštenih pasa. I sad je isto! – misli Joakim Marić. — Šta se, u stvari, promenilo? Ništa! Otvaraš svake noći televizor i misliš bogzna šta će se dogoditi, a opet, nikada niko zanimlјiv ne siđe iz njega u tvoju sobu. Baš kao ni iz ubrzanog u devstnaest i pedeset dva. Nikada nikoga. Samo slike.
Na stanici ga već poznaju. Pije sa milicijom pivo. Sačekuje zemlјake.
Zovu ga »naš čovek u Beogradu«. Razvodi ih po gradu. Svršava im poslove. Predaje pakete mašinovođi. Nabavlјa lekove. Jedanput vodi đačku ekskurziju iz svog sela. Učitelјica se najlepše zahvalјuje. Priča im koliko Skupština ima veća, pokazuje topove u Vojnom muzeju, a neprestano gleda jednog riđeg dečaka; isti on, isti taj korak, to zveranje ispod oka — kao da sam sebe vidi kroz beogradska čuda. Na kraju, časti ih sve sladoledom i bogzna kako!
I posle toliko godina Joakim Marić otkriva ponovo scenu tajanstvenog Dorćola, lepotu tek polivenih ulica, čarobne večeri pod trešnjama Voždovca...
Zapanjiše ga soliteri na nekadašnjoj buvlјoj pijaci kod Cvetkove mehane. Otkrio je ponovo smeh ulice, video džeparoše i klince okačene na tramvaj
»dvojku« kako se dovikuju; tapkaroši su mu nudili karte ispod ruke pred
»20. oktobrom«, bivšim »Luksorom«, za stolovima »Velike astronomije« bravari i uramlјivači slika pili su pivo na krigle, lipe su cvetale u Cerskoj. Pred Narodnim pozorištem, tamo gde se amonijačni mirisi javnog klozeta mešaju se skupim parfemima pozorišne elite, stari čistač Muhamed žalio mu se na lumbago, isterujući nemoguć sjaj iz njegovih prašnjavih cipela. Na Kalenića pijaci kupi kanarinca sa kavezom, pa posle, ne znajući ni sam šta će s pticom, pokloni sve skupa nekoj staroj gospođi i pobeže smejući se posle ko zna koliko vremena, kao dečak.
Odlazio je u nove četvrti. Pravio sve duže i duže ture.
Ali, jednog dana, dok je sedeo u parkiću preko puta »Tri lista duvana«, oseti na potilјku nečiji pogled. Okrsne se i ima šta da vidi: gledala ga je zapanjeno njegova rođena kći — studentkinja, da bi trenutak kasnije zbunjeno iščezla u reci prolaznika. Tačno je osetio da ona zna.
Tog dana oni ručaju u tišini, niko reč ne progovara.
I odjedanput, njemu je jasno da ga ona neće izdati svojoj majci. Čini mu se, takođe (zakleo bi se u to), da vraća sve one usluge koje joj je činio toliko godina, sve one stripove i posete zoološkom vrtu, male tajne kada su oznojeni pili hladnu vodu i gledali dva filma jedan za drugim, kada je krio njene loše ocene i krišom stavlјao sitniš u džep đačke kecelјe. Sada je on taj koji se vratio kući sa lošim ocenama. I kada ga kći upita kako je bilo na poslu, on kroz smešak odgovara:
Sednice, sednice...

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:13 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



PRIJATNO MESTO


Halo! — pozva mladi čovek kelnera. — Halo, kelner!
Kelner je imao proširene vene i bio je veoma star. To se sasvim lepo moglo videti kada je iz polutamne kuhinje izišao na svetlo dana.
Gle, koga to vidim? — osmehnu se on. — Odavno te nije bilo.
—Poslovi...— reče mladi čovek, a zatim se okrenu ženi koja je sedela za njegovim stolom: — Sviđa li ti se ovde?
—Zaista prijatno mesto... Volim ovakva mesta.
—Kako ti je majka? — upita kelner, otresajući salvetom nevidlјive mrlјe sa stola.
—Poboleva — reče mladi čovek. — A ti? Kako tebi ide?
—Gura se...
—Baviš li se još politikom?
—Ne, otkako su poskupele novine!
Čovek stavi svoju ruku preko ruke mlade žene:
—Ovde sam presedeo svoje najlepše godine.
—Je li? —reče ona.
—Pa, šta biste za ručak?
—Kakva je kolenica?
—Nije loša — reče kelner — ali biće bolјe da uzmete mlado jagnjeće.
Litar kutjevačkog »burgunca« i dve zelene salate. Salate, ako može, odmah!
Kelner odšepa do šubera, viknu kroz njega narudžbinu, a onda se ponovo vrati za njihov sto, noseći vazu sa dva karanfila.
—Dobro izgledaš! — reče. — Samo si se malo ugojio.
—Godine... — odgovori mladi čovek. — Zašto ne sedneš s nama?
U službi sam... — pokaza kelner na bluzu, a zatim se okrenu mladoj ženi, koja se igrala potpuno novom burmom — izvinite, ako dosađujem — reče — ali poznajem ga još kad je bio ovoliki!
Žena se osmehnu:
—Onda sigurno znate i koga je sve dovodio ovamo?
—To više nije važno! — prekinu celu stvar čovek. Znaš—reče—on
godinama igra na prognozi! Jesi li dobio šta u poslednje vreme?
U ovom kolu devet pogodaka! Da je »Olimpija« igrala nerešeno, i da je
»Zvezda« tukla »Dinamo«...
Šta je sa onim pečenjem? — prekinu ga mladi čovek, pa kelner ode hramajući do kuhinje i tamo iščeze na neko vreme.
Ovo je zaista prijatno mesto! — reče žena. — I kelner je veoma lјubazan!
To je najbolјi kelner u gradu! — reče čovek. — Samo, nikako nije imao sreće.
Posle su mladi čovek i mlada žena jeli mladu jagnjetinu i pili kutjevački
»burgundac« presečen sodom.
Mislio sam da si u penziji? - reče mladi čovek kelneru, koji je skuplјao tanjire.
I jesam. Ovde su me primili na ispomoć. Uostalom, šta bih radio noću?
Već godinama ne mogu da spavam.
—Šta imate slatko? — upita mlada žena.
—Orasnice, suva pita, palačinke sa džemom i orasima.
—Onda radije donesite kafe. Malo gorče, molim vas. Kad kelner ode po kafe, mlada žena reče poluglasno:
Imam utisak da me ne voli preterano. Koga si sve dovodio ovamo ranije?
—Varaš se! Siguran sam da mu se sviđaš.
—Ipak, zašto nas malo ne ostavi na miru? Kelner stavi dve gorče kafe pred njih:
Pratim sve što pišeš! — reče. — Mislim, ne razumem baš sve do kraja, ali lјudi kažu da si odličan! Neki advokati koji te čitaju. Stari Beograđani!
—Hoćeš li »kent«? — ponudi ga mladi čovek. Kelner je uzeo cigaretu i pažlјivo razgledao, a zatim stavio u mali džep od bluze.
Ne dozvolјavaju da se puši dok radimo — reče. — One u nedelјu si odlično sredio! Hoće li ti odgovarati?
Ne verujem — reče mladi čovek i pogleda na sat. E, pa vreme je da se ide. Piši!
Kelner napisa račun mičući usnama dok je sabirao:
Šest hilјada i dvesta pedeset...
Mladi čovek izvadi iz džepa zgužvane novčanice i stavi pored cedulјice tačno šest hilјada i dvesta pedeset dinara.
—Jagnjetina ti je bila odlična! — reče.
—Gle, tvoj poslednji članak! — nasmeja se žena, pokazujući na kelnerov
novčanik dok je slagao novac.
Članak je bio presavijen načetvoro i nalazio se odmah pored novčanica od pet hilјada. Iz ugla pored naslova smešio se zajedlјivo mladi čovek sa fotografije od pet cicera.
Zamolio me jedan gost da mu ga donesem — reče kelner. Zaturio je taj broj.
Napolјu je ulica bila tek polivena. Na svakom stolu stajala je veza svežih mladih rotkvica. Stolnjaci su bili zakrplјeni, ali uštirkani.
Ovo je zaista prijatno mesto! — reče žena mladom čoveku uhvativši ga ispod ruke. — I kelner je bio jako lјubazan. Zašto mu nisi ostavio bakšiš?
Mladi čovek se okrenu ka izlogu kafane. Kelner je upravo tresao mrve sa stola ili se pravio da ih trese. Videlo se da je preturio toliko toga preko glave. a da ga sve to ipak nije slomilo. Videlo se još iz njegovih pokreta da je nekada imao sopstvenu kafanu, da je dočekivao goste na vratima u tamnom odelu i sedeo sa njima barabar za stolom, pričajući nedelјom pre podne o politici. Videlo se još da je posle toga prodavao srećke na ulicama, bio fotograf na Kalemegdanu, trgovao voćem na veliko, osiguravao stanove od požara i krađe, imao svoju tačnu vagu — tačno merenje, i da se na kraju vratio kelnerskom zanatu.
Stvarno, zašto mu uopšte nisi ostavio bakšiš? – ponovi mlada žena mladom čoveku dok su ulazili u taksi.
—To je moj otac — reče on.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:14 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



CARSKE MRVICE


—Azra... — prošaptao je u slušalicu, uživajući posle mnogo godina ponovo u zvuku njenog imena. — Azra! To sam ja, zar me se ne sećaš?
Osluškivao je napregnuto tišinu. Nakon izvesnog vremena začu duboki uzdah:
—Ti si?
—Nisi se onesvestila ili nešto slično?
—Odakle ti moj broj?
—Iz imenika.
—Promenila sam prezime ...
—Pratio sam sve promene! — reče, povrativši sigurnost koju je načas izgubio. — Ako nemaš neki drugi program, bilo bi lepo da večeramo zajedno?
U vreme dok je bio bezuspešno zalјublјen u Azru, još nije postojao običaj da se devojke izvode na večeru. Nekoliko godina Rima, pet godina Londona i tri poslednje godine Nјujorka, odakle je izveštavao razne listove, obojiše njegov poziv preteranom ležernošću. Preveo je tu rečenicu sa engleskog na svoj maternji jezik. razmišlјajući pri tom kako neke sasvim obične stvari zvuče različito na drugim jezicima.
Čekaću te u aperitiv-baru »Internacionala«… —nastavio je da prevodi sam sebe, uživajući u osećanju da je stranac u svom rodnom gradu. — Popićemo po koktel i preći u restoran. O.K?
—Šta ćemo popiti?
—Piće! — ispravi se postiđen. — Piće za mladiće! Oh, Azra, da znaš koliko sam mislio na tebe!
Obukao je svoje najlepše plišano odelo boje venecijanske magle i pogledao se sa zadovolјstvom u velikom ogledalu dok ga je lift spuštao ka recepciji. Azra će biti zadovolјna što ne mora da uvlači stomak da bi u četrdesetoj ostao vitak. Zaista je vitak! Trim-Trim!
No, i pored sve sigurnosti, oseti kako ga obuhvata val vreline kada je ugledao kako ulazi kroz okretna staklena vrata u strogom tamnom kostimu, bez ikakvog ukrasa sem slapa zlatne kose koja je pratila njeno lice poput nežno svilenkastog oreola. »S tim još nije, znači, gotovo!« pomisli, ne bez
osećanja poraza. — Azra, Azra, Azra!
—Još voliš da ponavlјaš moje ime?
—Bila si jedina Azra u čitavoj školi. — reče. Stvarno, kako si? Kako su tvoji? Otac ti još pravi najbolјi sladoled u varoši?
—Nije prestajao da se raspituje, nadajući se da će bujicom reči nekako zatrpati zaboravlјeni rov iz davno izgublјenog rata.
—Umro je — reče ona.
—Zaista mi je žao! Ko sad vodi poslastičarnicu'?
—Prodali smo je.
—Mnogo se toga promenilo u međuvremenu... — prevede sa francuskog.
Jedino ti ne!
U njenom držanju pronađe ponovo onu istu blagu trpelјivost, neku vrstu pomirenosti sa sudbinom da će uvek biti isto: ona, večita meta neuzvraćene lјubavi, on — smrtno zalјublјeni dečak čija joj je patnja oduvek smetala. Razgledala je njegov uspeh sa radoznalošću koja ništa suštinski ne menja u toj staroj, ukletoj vezi. Imala je pri tom pogled medicinske sestre koja je osuđena da sedi pokraj uzglavlјa bolesnika čija bolest ne izgleda lepo.
—Svejedno mi je... — kazala je Azra. — Ne izlazim često uveče.
Prezirao je veliko svetsko bratstvo intelektualaca-gastronoma, koji su se poput riba pirana obrušavali na svako mesto za koje se pročuje da se u njemu »dobro jede«, pa ipak, igrajući se klјučem na čijoj je kugli pisalo zlatnim slovima Apartman 1, on reče:
— Ovde se sjajno jede!
To je čudno, pomisli, kako iznad ramena izvesnih žena uvek lebdi neka čarolija! I to uopšte ne zavisi od njihove lepote; postoje lepotice na čijim ramenima umire i najskuplјi »Koko Šanel«, dok iznad Azrinih ramena ogrnutih konfekcijom još leluja neka tajna lјupkost, zlatni prah ženstvenosti, i ta misterija ostaće nerešena sve dok oboje budemo živi.
—Još uvek se analiziraš? — upita ga ona.
—Welcome home! — uzviknu. Kako je to divno osećanje kad si najzad okružen svetom koji razume o čemu misliš! Mogu li da izaberem jelo za tebe?
—Svejedno mi je šta jedem...
—Dobro! — rekao je šefu sale. — Dva puta svejedno, molim vas! Kelner se umorno osmehnu.
— Šalu na stranu! — odluči da malo demonstrira životnu veštinu svetskog čoveka. — Bilo je najbolјe da otpočnemo sa malo dalmatinskog pršuta, pa da onda krenemo na dva potaža; ne, bolјe dva puta konsome
kolber, a zatim... Šta mislite o pastrmkama? Nadam se da su sveže?
—Jutros su ulovlјene.
—Mogu li da ih vidim? — upita. — Nikada, naime, ne jedem pastrmke pre nego što ih vidim...
Ribe položene na bledozeleno lišće bulјile su u njih svojim mrtvim očima. Dve vretenaste pastrmke iz reke u kojoj je naučio da pliva.
— Sjajno! Potočne su .. odade priznanje kelneru, a zatim objasni Azri razliku između potočne i kalifornijske pastrmke koja nema pege. — Ove naše iz brda mnogo su ukusnije! Stvarno, šta je sa Tap-Tapikom?
—Udala se... Ima dvoje dece.
—Još je onako lepa?
—Ne. Ugojila se.
—Šteta za Tap-Tapiku!
—Uvek je volela da jede...
—Ti, ne?
—Ne… – rekla je Azra, odgurnuvši s gađenjem tek rastvorenu pastrmku iz koje se pušilo. Zapalila je žurno cigaretu, kao da želi da odagna neprijatan ukus.
— Bila si najlepša devojka pedeset i druge! — reče između dva zalogaja. — Jedanput si me izabrala kada su dame birale, ti se toga, naravno, i ne sećaš, ali noge su mi se odsekle od straha. Sve vreme si ti vodila, a ja jedva uspevao da uhvatim korak! Htela si, u stvari, da nalјutiš svog momka. Kasnije su me njegovi drugari prebili u garderobi i bacili među zimske kapute... Ali, vredelo je!
Pogledala ga je prvi put sa lјubavlјu. Toliko se trudio da joj ulepša veče u ovom gradu gde su muškarci uvek mrzovolјni i pospani. Zašto da ne? Svi bi joj zavideli na njemu. Ko zna, možda bi ga, s vremenom, i zavolela? Ipak, on je saučesnik njene mladosti. Posle svega kroz šta je morala da prođe, bio bi to najzad zasluženi odmor. Pružila je ruku preko stola i stavila na njegovu, koja se nervozno igrala klјučem.
—Ne. . . —reče Azra. — Ne zamaraš me!
—Šta želiš za desert? — upita držeći slobodnom rukom jelovnik. — Gle, carske mrvice! Otkad to nisam jeo!
Moraćete malo da sačekate... rekao je kelner. Carske mrvice se prave...
Ne mari, imamo mnogo vremena pred sobom... — reče pobednički.
Držali su se za ruke u polutami restorana u kome su se čuli samo šapat i diskretno zveckanje pribora za jelo.
Najzad, jedno tiho bezbedno mesto . . . — reče. Najvažnije u životu:
izabrati pravo mesto za prava osećanja!
Odjednom, negde duboko u zgradi, začuše cilik školskog zvona, a malo kasnije do njih dopre topot mnogih nogu niz stepenice — kao da se približava grmlјavina stada. U restoran nahrupiše u bulјucima mladi kelnerski pripravnici vezujući u trku leptir-kravate. Zakopčavali su užurbano preostalu dugmad na bluzama.
—Vi se nećete lјutiti ako naši đaci prisustvuju pravlјenju carskih mrvica...
reče šef sale. — Već nedelјama niko nije naručio carske mrvice, a one se nalaze u obaveznom gradivu. Sem što smo hotel, mi smo, naime, i viša ugostitelјska škola.
Sa svih strana stola okruži ih beli kelnerski bedem. Mladi kelneri, širokih selјačkih lica, gurali su ih s leđa, pred naletom svojih drugova koji su još uvek pristizali. Azra je virila između snažnih ruku okraćalih rukava. Doguran je i server sa zapalјenim primusom.
— Večeras ćemo pokazati kako se prave i serviraju carske mrvice! — poče predavanje šef sale. — Dakle, najpre u zdelu stavimo komad masla sa malo sitna šećera... Dodaj taj šećer, Đukiću! A zatim, dodajemo četiri žumanca i dva belanca, i toliko brašna i mleka koliko je potrebno da se napravi testo malo gušće nego što se obično pravi za ... za šta? Ti tamo!
—... za palačinke — promuca mladi kelnerski štreber.
—Tako je: za palačinke!
Iza Azrinih leđa progura se jedna pedesetogodišnja gošća:
Oh, tako bih volela da i ja malo gledam... — zamoli šefa sale. — Nadam se da ne smetam?
Samo izvolite, gospođo! — dozvoli joj on.
Na uspavanu, pa ponovo probuđenu lјubav, padoše dva belanca, poput dve krupne, lenje suze.
Najzad, ulupati čvrst sneg...— nastavi šef sale. — Kud gledaš tamo? Biće ti đavo kriv kad budem posle propitivao! Staviti sneg u masu i ovlaš izmešati. Od ove mase, šta? Pržiti na maslu debele palačinke (ne mlataraj tom tavom, dete, ne igraš ping-pong!), i to i sa jedne i sa druge strane... Čim se jedna palačinka isprži...
—Još si lepa, znaš?
—Zar?
Čim se, dakle isprži, vilјuškom je izdrobiti u istom tiganju...
Bio sam svašta u životu, samo ne - očigledna nastava!
…posuti kristal-šećerom!
Ne vidim ništa! — zacvili mladi kelner. — On se gura!
Oprostite, molim vas — obrati se šef sale Azri. Hoćete li biti lјubazni da se malo pomerite?
Laže, druže nastavniče! — reče drugi. — Stalno me zasmejava; on je počeo!
Tišina! Gde je kristal-šećer? Zaboravio? Trk, šta čekaš?
Šta je sa onom starom salom za igranke?
Srušena je.
A jezero? Kupaš li se u njemu?
Isušeno je.
Čekali su da stigne kristal-šećer. Mladi kelneri su ih posmatrali kao dve čovečije ribice u špiritusu. Osetiše da su vrsta u izumiranju.
Mnogo pušiš?
Znam — reče on pripalivši novu cigaretu na stari žar.
Ti kao da si otišao po svetu vodicu! — viknu šef sale momku koji je najzad doneo šećer. — Dakle, ovako: posuti palačinku kristal-šećerom, ovakoooooo, pa ostaviti u šerpi da se testo sa šećerom, šta? Malo proprži, naravno, tako je, Đukiću...
Šta je sa Čitom? — upita.
Poginuo je u saobraćajnoj nesreći...
A Pop?
Maneken za muški veš u Parizu.
—Zatim dodati malo suvog grožđa, izručiti sve na zdelu, oprostite, hej, polako s tim! — i tako postupati sve dok se cela masa ne utroši. Kad je sve gotovo...
Zaista je sve gotovo, pomisli, a reče: A Una? Viđaš li je?
—… kad je sve gotovo, posuti šećerom zamirisanim vanilom, a zasebno služiti sok od malina. Još tople mrvice služiti... Izvolite! A sad trk u sobe i napišite šta smo večeras radili! — naredi šef sale, pa razbijena vojska kelnerskih pripravnika napusti poprište, lenjo se vukući kroz restoran.
Mnogo vam hvala na usluzi... — zahvali se ceremonijalno. — Dve nedelјe čekamo nekoga da naruči carske mrvice. Jer, jedno je teorijska osnova, a sasvim drugo praksa, razume se...
—Dobro je što nismo naručili biftek!
—Zašto? — začudi se šef… Imamo odlično meso!
—Ali morali biste pre toga da organizujete malu koridu!
Vi imate smisla za šalu! — pohvali ga šef.
Ćutali su dok pred njima u mrvicama ležahu ostaci njegovog carskog povratka u rodni grad. Sve to preliveno leplјivim sokom od malina.
—Otpratiću te kući...
—Ne treba... — reče Azra. — Autobus je blizu.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:14 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




MIS


Odsele su u hotelu »Park«, trošnom austrougarskom zdanju dugih hodnika čije sobe podsećaju na samoubistvo. Majka i kći. Biranje »Mis šarma 1971« njihov je šesnaesti pokušaj ovoga leta da se najzad izvuku iz bede. Već godinama tumaraju od jednog do drugog konkursa lepote, sa istoka na zapad zemlјe, od panonske ravnice do južnih letovališta. Siromaštvo već nagriza njihove rastvorene kofere; beda para konce nekada skupog vunenog kompleta, razjeda čipke, krza rukave večernjih halјina: siše lak za nokte iz dugovratih bočica, i njih dve dobro znaju— pudera i šminke ostalo je još samo za jedno biranje mis, a onda će morati da zatvore radnju.
Kroz prozor njihova hotela »D« kategorije vidi se otmeni »Belvi«, pored čijeg se bazena izležavaju pozvane devojke, njih dvadeset i četiri, pred histeričnim fotoreporterima. Devojkama je plaćen pansion, imaju pravo na besplatne halјine, kupaće kostime, besplatan put i vredne nagrade, dok majka i kći, koja učestvuje nepozvana, nemaju novaca čak ni za frizera. Još od sinoć, njeno učešće je bilo neizvesno, ali majka je uspela da nekako ubedi glavnog organizatora da pusti njenu kćer na pistu. Bilo je tu suza i pokazivanja izbledelih isečaka iz ilustrovanih revija. Beda je i njih nekako posivela: pod čestim dodirima prstiju lak je već iščezao. Majka je kazala čoveku: »U Opatiji je bila sedma, znate i sami šta se tamo dešavalo; ,Beli narcis' joj je izmakao za dlaku. ,Mis osmeha'? Ma, idite, molim vas! Svi znaju da je to bila obična nameštalјka! ,Crveni krin' 1969! Tu smo se plasirale među prvih osam; mis je bila obična drolјa, da, obična kurva, znalo se već unapred ko će biti izabran! Na konkursu ,Mis plaže' mojoj kćeri su nudili... bolјe da ne pričam! Ali ona ima vaspitanje! Da, moj gospodine, moja kći neće spavati sa svakom protuvom koja to poželi, makar ta protuva bila i sam predsednik žirija! Ne, dok sam ja živa!«
Dok sluša svoju majku kako govori i skuplјa isečke iz novina što lete na
sve strane iz njenih nervoznih ruku, kći bi i plakala i smejala se. Čovek je posmatra kao što se procenjuje meso obešeno o kuku u mesarnici, da baš tako. Ona zna da, ma koliko puta učestvovala u svemu ovome, nikada neće savladati osećanje stida što je tako gledaju. Nikada. Ali ne mogu se vratiti
neobavlјena posla. Najzad, čovek se pokazao blagonaklon i primio je da učestvuje u takmičenju. Sve je uređeno. Ona večeras može izići na pistu.
Posle toga su se prošetale glavnom alejom Banje. Majka je pozdravlјala levo i desno — pravo je čudo koliko sveta stiže da upozna! Banja je inače prilično propala od poslednjeg biranja mis pre četiri godine, kada je kći bila na devetom mestu. Sa fasada otpadaju delovi ukrasa, ulicama šetaju bolesnici zelenkastih, ispijenih lica. Sve miriše na sumporna isparenja. Čovek se ovde oseća kao u predsoblјu smrti. Pojele su po par kranjskih kobasica sa senfom. Majka se odrekla polovine svoga ručka u njenu korist:
»Moraš biti snažna večeras!« kazala je. »Pazi na držanje brade! Ne gledaj u njih sve odjednom, već izaberi jedno lice i smeši se samo njemu...«
Odmaranje i doterivanje frizure i toalete, od dva do sedam. Buduću mis bole kolena. »Bože« — rekla je majka »šta bih sve dala da imam tvoju lepotu i tvoje godine!«
Čitav prizor počinje da se stapa u svetlosnu vrtešku. Od neprestanog osmeha koče se vilice. Nјih dve uranjaju u plavi pliš i diskretno osvetlјenje svečane sale »Belvija«. Sedeći sasvim u dnu sale, majka se iznenada oseća pretučenom. Petnaest puta ovoga leta njih su zaboravlјali za dugim stolom banketa. Sve oči su bile uperene ka novoj mis, koja uvek liči na tek kuplјenu dečju lutku od plastike. Ali ovo veče je odlučujuće — ona to oseća dok prolaze lepotice poput rasnih konja u padoku. Broj dvadeset i jedan (prosta!), devetka (ne zna da korača), osamnaest (kratke noge) ... najzad, dvadeset i pet! Sunce mamino! Ugledala je u dalјini, među belim kelnerskim bluzama, kako izlazi iz polutame, vidi njenu svetlu kosu i zna: samo njih dve dišu istim ritmom, jedino njih dve među ovom svetinom, ovim ološem što zvecka vilјuškama i ždere meso. I evo, ona — sve mamino na svetu, prolazi graciozno preko prostora za igru, a onda elegantan okret, dobro je, ovaj put drži bradu gore, sada je pred stolovima, to je onaj trenutak kada im se treba zabiti u tromi mozak, u srce, u oči — trenutak istine u krklјavom glasu voditelјa umnoženog zvučnicima. Sada je taj trenutak! Ona vidi svoju kćer kako načas zaklapa veštačke trepavice i uzdahnuvši kreće hrabro među stolove, među tu rulјu koja je može povrediti jednom ružnom rečju, psovkom ili dodirom, među te lјudoždere što ne prestaju da žvaću: ona, miš mamin, maca rođena, izrasla poput čudnog cveta iz zajedničkih kuhinja, zajedničkih stanova, prolaznih soba, bede i pozajmlјenog ulјa. Lepotica mamina, mišica — sećaš li se onog prokletog tricikla koji joj nismo mogli kupiti — šapuće sama sebi — kako je to bilo pametno, povučeno dete, uvek negde u ćošku, uvek zagledano u slike iz Zabavnika, a sada, među svim tim
nepoznatim ludima i ovom stokom od žirija koja se tamo za sudijskim stolom naliva državnim viskijem! Ne, ona neće dozvoliti da ta mala istrune sa rukama u masnoj vodi! Ona neće proćerdati svoj život kao njena majka, ostavlјena od muža, napuštena od rodbine, od svih, ona neće morati da se skriva zbog neplaćene kirije, ona će biti neko, pa makar morali putovati sve do na kraj sveta i poslednjeg biranja lepotice na njemu! Povratka nema i ne može biti.
Plava glavica njene kćeri iščezava u dimu: »Zar nije božanstvena?« gura majka nečija leđa za susednim stolom. A onda se žiri povlači da donese odluku i njih ponovo nema, čak ni među pratilјama.
Ponovo nameštalјka! Znala sam to dobro, ali postoje još dva biranja do kraja sezone: jedno na Paliću, drugo u Portorožu, a možda još jedno negde gde su vinogradi – »Mis berbe« ili nešto tako, misli dok joj suze kaplјu ravno u pepelјaru, ravno na žar cigarete koja se pišteći gasi.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:15 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]



LANјSKI SNEGOVI


Izronili su iz oblaka smoga koji je pritiskao grad u kotlini. Oči im zasuziše od iznenadne beline.
Bog te mazo! — reče Pop žmirkajući. — Pogle kolko snega! Zujali su u kabini uspinjače iznad vrhova jela.
Šta misliš da se ovo otkine?
Pa, ne bi mnogo ostalo od tebe, čoveče... — reče Čile.
Zatim su, zasleplјeni snegom. prešli u plitkim cipelama stazu za veleslalom. Pop je u prolazu napravio grudvu.
Pravi sneg — rekao je. — Ne sećam se kad je tamo kod nas poslednji put padao?
Nema više nekadašnjih snegova... — rekao je Čile. Nalaktiše se na šank hotela »Belvi«.
Pune su mi snega! — reče pop.
Pa, istresi ih, čoveče! — reče Čile.
Pop pažlјivo istrese sneg iz cipela u »Martinijevu« pepelјaru. Kelner je istog časa zameni:
Prosim?
Flašu piva, sa dve čaše — reče Čile.
Pop je i dalјe gladio svoju grudvu sve dok se od nje ne načini savršena lopta. Napolјu iza stakla nečujno su klizili smučari po padini.
Idealno za decu! — reče Pop.
Aha...
Šta misliš koliko ovde košta dan?
Pojma nemam...
Ispod triest sigurno nije! — proceni odoka Pop. Grudva pređe iz svetloplavog u lјubičasto.
Pričuvaj mi je malo! — reče Pop i ode do recepcije. Tamo je razgovarao sa portirom.
Čile nije znao šta da radi sa grudvom. Premeštao je sa dlana na dlan. Jedna dama s druge strane okruglog šanka pogleda ga s blagim čuđenjem. On joj se stidlјivo osmehnu i sleže ramenima.
—Otišli su da ga zovu... — vrati se Pop. — Daj mi grudvu!
—Kad imamo voz?
—U šesnaest i četrdeset.
—Ima vremena . . .
—Kad pomislim samo gde nam deca žive! — reče Pop. —Nije ni čudo što su stalno bolesna!
—Molim? — reče Čile.
—Lekari kažu da se deci na ovoj visini za nedelјu dana promeni krvna slika. Pogle kakav vazduh.
—Šta vredi kad posle opet moraju da siđu dole...
—Nešto mislim, kad bi čovek... — reče Pop.
—Pa ne možeš valјda živeti na planini! — reče Čile.
—Šta bi radio čitavog života na planini?
Mladić se pojavio nešto kasnije. Izveo je vratolomnu kristijaniju, zaustavivši se u oblaku snežne prašine.
—Eno ga! — reče Čile.
—Idealno za decu... — reče Pop. — Da oni moji vide!
—Još jedno pivo? — upita Čile. — Ja častim!
—Važi — reče Pop.
Tako popiše još jedno pivo. Grudva pređe iz lјubičastog u prozirno. Za to vreme mladić je otresao sneg sa skija i uredno ih vezao sa štapovima. Zatim skide zaštitne naočari i strese snežnu prašinu sa kose kao mlad pas.
—Kakav vazduh! — uzdahnu Pop paleći cigaretu.
—Može da se pije... —reče Čile.— Ali posle, kad siđeš dole, potpuno si neotporan na razne klice. Najbolјe je i ne voditi ih nigde. Nek se naviknu...
Mladić je svukao rukavice i otkopčao žuto smučarsko odelo. Vukući teške cipele »specijalke«, on priđe šanku:
—Samo da sredim račun — reče. — Odmah se vraćam.
—Može — reče Čile.
—Koliko ovde košta dan? — zaustavi ga Pop.
—Tries pet — reče mladić i odvuče svoje cipele do recepcije.
Šta sam ti kazo! — reče zadivlјeno Pop. — Tries pet!
Onda su još malo sedeli i posmatrali smučare kako se penju ski-liftom iz doline.
Garderoba je obavezna... reče garderober odmerivši njihove teške zimske kapute.
Odmah idemo... — reče Čile.
Mladić se vrati iz recepcije sa koferom u ruci. Krenuli su zajedno preko
snega, ispod međunarodnih zastava na vetru. Prozirna grudva udavi se u pepelјari sama u sebi.
—Pogle šta dišemo dole! — reče Pop dok su se spuštali uspinjačom tonući u smog. — Pogle šta dišemo, bog te mazo!
—Koja je ovo visina? — upita Čile.
—Hilјadu osamsto — odgovori mladić.
—Šta misliš da se ovo otkači? — upita Pop. — Bog te mazo! Čile ne reče ništa.
—Je l' mora sa lisicama? — upita mladić.
—Ne mora — reče Čile i ponovo ih vrati u džep.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:15 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



NEDELjA


Ustala si u pola sedam. On je još spavao.
Jutro je bilo neutešno mračno, dok si kupovala nedelјne novine, hleb, pogačice, jogurt. Mora da izgledam kao neko čudo, mislila si ogledajući se u praznom izlogu mesarnice gde si čekala u redu. Samo da me ne vidi neko poznat!
Sve je poskupelo! — kazao je neko iz reda.
Nema tog poskuplјenja koje ja ne bih mogla da odgladujem! — rekla je prkosno jedna stara dama.
Šesto grama mlevenog! On je još spavao.
Onda si se vratila istim putem vukući svoja ručna kolica za pijacu. Onda si skuvala kafu. Onda ste doručkovali. On se probudio i uzeo prednji deo Politike, na čijoj su naslovnoj strani bili neki novi ratovi. Onda su ti deca uzela drugi deo, da vide bioskopski program. Nije važno, mislila si, pročitaću ih kasnije. Ali nisi. Onda si pospremila sto. Iseckala sitno crpi luk. Potopila krišku hleba u hladnu vodu. Razbila jedno jaje, dodala peršuna, soli i bibera. Izmulјala sve to u ravnomernu masu i pomislila na mamu, koja te je naučila da praviš faširane šnicle. Onda je on otišao na nivo u »Balkan«. Onda si zapalila cigaretu i dok si čekala da se skuva krompir za pire, slušala si kako neka pevačica priča voditelјu Studija B na čemu sada radi. Onda su faširane šnicle, prethodno uvalјane u brašno, bile ispržene. Sipala si ulјe u salatu. Stavila na sto tanjire, noževe, vilјuške, salvete od hartije i slanik. Izrezala si hleb. Onda se on vratio iz »Balkana«.
Kako je napolјu?
Hladno.
Opet faširane šnicle! — kazala su deca. Ostavite mamu na miru! — rekao je.
Onda ste ručali. Onda je on zevnuo i otišao da spava, a deca u bioskop. Onda si pospremila sto, oprala tanjire, tavu, šerpu, obrisala mrve... Ima li besmislenijeg posla od ovog? Radila si čitavo prepodne, a od svega nema ni traga. Sve je pojedeno. Pogledala si ruke i utvrdila da više nema nade za njih.
Skuvala si kafu i uklјučila televizor. Neka nedelјna utakmica. Gledala si u zeleni ekran preko koga su tamo-amo trčali zgodni mladići. Onda si pogledala kroz prozor na ulicu. Pustoš. Nigde nikoga.
Onda se on probudio. Koje je poluvreme?
Ne znam. A rezultat?
Ne znam. Ko igra? Ne znam.
Šta ti je?
Nije mi ništa. Nisam uklјučila ton. Onda ste ćutali i gledali televiziju. Onda su se vratila deca.
Kakav je bio film? Onako...
Onda je neko telefonirao: Kako si? Dobro sam. I mi smo dobro.
Onda si postavila tanjire za večeru. Noževe, vilјuške, slanik. Jaja na oko, sir i salata od krompira.
Opet jaja na oko! — kazala su deca.
Onda si oprala tavu. Produžila sinu farmerice, ispeglala kćeri kecelјu za školu.
Šta ima na televiziji? Nema ništa.
Polјubila si ih pred spavanje.
Istuširala se. Stavila na lice kremu za noć. Navila budilnik za šest. Onda je on zaspao.
Onda si pušila u postelјi i slušala kišu. Onda je došao ponedelјak.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:16 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]




VIKEND


Ovo mi je poslednji put da sam bila u onoj prokletoj kućerini!
To si rekla i prošlog vikenda.
Jesam, i ispala sam budala! Ali više neću...
Čekaj samo da je završimo: onda ćeš da uživaš!
Da je završimo? Da je samo završimo, kažeš? Pa, završavamo je već sedam godina!
Ima ih koji su počeli pre nas, pa su manje odmakli.
Za sedam godina bila sam tri puta u bioskopu...
Nemaš šta ni da vidiš! Nasilјe i pornografija!
Poslednji put kod frizera — pre dva meseca!
Frizura ti je sasvim u redu!
Ne pamtim kad smo izišli u kafanu, kao ostali svet . . .
Koji ostali svet?
Onaj koji zna da živi!
Ti to zoveš životom?
Da ti ne pominjem pozorište, balet, koncerte... Pogledaj mi ruke! Pogledaj mi, molim te, samo ruke! Upropašćene! Krijem ih u rukave kad me neko pogleda. Pretvorio si me u građevinsku radnicu. Beton. Beton. Beton. Beton. I beton. I to se zove vikend!
Ne možeš da kažeš... Bila si na svežem vazduhu.
Ti to zoveš svežim vazduhom? Nisam izišla iz kuhinje! Pre pola sata oprala sam poslednje tanjire...
Videćeš samo kad je završimo!

Završavaj je sam! Što se mene tiče, taj bunker me više neće videti!
Ionako si kuću napravio samo zbog sebe.
Samo zbog sebe? E, sad zaista preteruješ! Ćutao sam i trpeo tvoje gluposti trideset i pet kilometara, ali sad si prevršila svaku meru. Zbog sebe?
Ne viči na mene!
Ne vičem.
Vičeš!
Znam taj trik: kad nemaš nikakav pametniji odgovor, onda me nabeđuješ da vičem... A ja, evo, šapućem!
Opet vičeš! Ako ne prestaneš da vičeš, iskočiću sad iz kola!
Ja ću iskočiti iz kože!
O, gospodina je, znači, pogodilo to što sam mu kazala da je kuću napravio samo zbog sebe? Kakva osetlјivost!
Kako da me ne pogodi? Rintam sedam godina kao konj da vam omogućim vikende na svežem vazduhu, i to mi je hvala!
Dobro. Ako je nisi napravio samo za sebe, za koga si je onda zidao?
Za decu, ako već hoćeš da znaš!
Pa, gde su deca?
Ovaj put slučajno nisu išla sa nama, jer je Ljilјana otišla sa školom, a Peđa ima...
Ni prošli put. Ni pretprošli! Ni onaj tamo... Slučajno, decu tvoja kuća uopšte ne zanima. Letuju pod šatorima kao probisveti, samo neće kod tebe. A znaš li zašto?
Baš bih voleo da čujem?
Zato što si ogavan egoista, diktator, i što si dosadan... Da nabrajam dalјe?
Kako onda možeš da živiš sa jednim egoistom i diktatorom sve ove godine?
To se i ja pitam!
Što se ne razvedeš?
Zašto se ne razvedem? Zbog dece, eto zašto! Inače, razvela bih se sutra, evo već sutra ujutru!
Dobro. Mislim da smo rekli sve jedno drugom!
Pazi kako voziš! Vidiš da onaj koči...
Baš ti hvala što si me upozorila. Sam ne bih video.
Naravno da ne bi! Umalo ga nisi lupio! Jesam li ti kazala da ne piješ po podne ono vino?
Popio bih najradije živu sodu, ako već hoćeš da znaš šta bih popio! Pijem da te nekako podnesem. A mogu da te donekle podnesem jedino pijan. Opet si mi uništila vikend!
Ja tebi uništila vikend? Ma jeste li ga čuli? Ja njemu uništila vikend?! Tri dana nisam sela. A šta je za to vreme radio gospodin? Izigravao farmera i primao goste. Razmetao se svojim imanjem: »Ovo mi je, znate, podrum za vino, a ovo su breskve koje sam ja lično zasadio. Ovo je kamin. Je l' radi? Ne radi. U produžetku će biti letnja kuhinja...« Morala sam da glumim kako me
sve to oduševlјava bogzna kako! I to što su došli nenajavlјeni, i što moram da trčim onoj idiotkinji sa dva razreda gimnazije po led za piće, i što dvorim onog morža od njenog muža i trpim njegove prostačke viceve... Jesam li zbog toga studirala englesku književnost, da budem sluškinja u nekoj kretenskoj selendri budalama koje tek tako svraćaju?
Istina, studirala jesi, ali još nisi diplomirala...
Fali mi samo diplomski. A znaš li zašto'?
Zbog toga što sam te ja upropastio.
Ma kako da si to ironično rekao — tako je! Dok su moje drugarice pravile karijeru, ja sam se žrtvovala zbog jednog selјačkog egoiste, da bi svakog jutra imao čiste košulјe i ispeglane pantalone.
Zaboravila si da su deca bila mala...
Sad su velika, i sad ću okrenuti drugi list. Došlo je vreme da se i ja pozabavim malo sobom. Pogledaj mi samo ruke! Pogledaj mi, molim te, samo ruke! Kako da se sutra pojavim u gradu sa ovakvim rukama? Kako? Šta ću da kažem? Da sam betonirala cisternu?
Sad ti vičeš!
Neću da vičem: vrištaću! Ima svi da me čuju! Dosta si ti pravio skandale...
Da se parkiramo negde?
Zašto?
Pa, da se malo smiriš... Opet tvoji nervi...
Ha! Sada gospodin hoće i da me proglasi ludom!
Nisam rekao da si luda. Kazao sam samo . . .
Znam ja dobro šta si ti kazao! Možda hoćeš da me smestiš u neku ludnicu pa da se lepo provodiš sam?
U ludnici već živimo.
Bolјe bi ti bilo da se malo pogledaš u taj retrovizor! Vidi samo što si napravio od sebe?
Šta sam to napravio od sebe?
Pogledaj te zakrvavlјene oči. Vidi svoj stomak. Bazdiš na vino!
Popio sam samo...
Zaplićeš jezikom! I ti to zoveš: uživati u prirodi? Prežderavati se tri dana? Pa gde je tamo uopšte priroda? Onaj prašnjavi put ispred kuće? Ono škrofulozno voće; ti to zoveš prirodom? One selјake ucenjivače, što samo vazduh ne naplaćuju? Šta je za tebe, uopšte, priroda? Kada ti drugi zavide što imaš vikendicu, je li to?
Ajde, ajde...
Šta, ajde, ajde? Za te pare mogli smo pet puta oploviti svet i stanovati u najbolјim hotelima! Dve godine nisam videla mora.
Kad ti je zabranio lekar.
A zašto mi je zabranio? Zbog toga što sam uništila nerve radeći kao marva... Opet ćeš udariti onog ispred sebe!
Vidiš da nisam!
Nisi jer sam te ja upozorila! I šta? Imam, navodno, kuću na selu, koju ne mogu da vidim očima; imam muža...
. . . koga ne možeš da vidiš očima!
Decu koja su već sama sebi dovolјna. Gde sam bila, nigde, šta sam radila, ništa! Prođe voz!
Po svemu sudeći, vreme je da nađeš nekoga. Ti si zaista u dubokoj krizi.
Ko ti kaže da ga već nisam našla?
Opa!
Šta sad, opa?! I da nađem batalјon lјubavnika. opet te ne bih stigla!
»Vaš muž nije trenutno ovde! Hoćete li da ostavite neku poruku?« Smeju mi se sigurno iza leđa... Te oblajhane kučke iz tvoje kancelarije!
Mislim da si se malo udalјila od teme... Počela si da govoriš o vikendici.
Opet ta tvoja lažna superiornost! Gadiš mi se, da znaš! Ma, odakle ti samo pravo da se postavlјaš tako visoko i da me gledaš odozgo, kad sam celog života bila u svemu bolјa od tebe?
U čemu to, molim te? U heklanju?
I u heklanju, i u kukičanju, ako već hoćeš da znaš! Bila sam najbolјi đak u celoj gimnaziji! Svirala sam na klaviru.
Jao, opet stari Černi!
Rasterao si mi drugarice. Mogla sam da se udam za koga sam htela! I kako sam završila? Kao sudopera jednom lјigavom karijeristi i poltronu, koji je nekako uspeo da ispred imena prikači dr. Bože! Ko danas nije doktor nečega! Je l' uopšte znaš kako se piše doktor? Velikim ili malim slovima?
Srednjim.
Ne pokušavaj da budeš duhovit! To ti ne polazi za rukom...
Nisam znao da sam oženjen borcem za ugrožena ženska prava!
Feministkinja!
Imaš li nešto protiv?
Ne, sem što su ili lezbosi, ili nimfosi, ili gabori!
O, ne pominji mi samo seks, muškarčino! Tu bih imala štošta da ispričam!
Nisi zadovolјna?
Čime?
Znaš, te stvari ne zavise samo od muškarca nego i od ženskog partnera...
Šta hoćeš time da kažeš? Sa mnom je sve u redu, ali plašim se da nije s tobom... Što se smeješ? Šta je tu smešno? Hoćeš da kažeš da imaš uspeha kod onih kurvica u firmi, je li? To bih volela da vidim! Spavaju s tobom jer si im šef. Zloupotreblјavaš funkciju. Oh, dosta mi vas je svih.
Kojih sad svih?
Znaš ti dobro kojih? Tvojih roditelјa, na primer!
Šta su ti sad oni krivi?
Oni su te i nagovorili da kupiš onaj plac da podigneš kuću. Selјačka psihologija! »Zemlјa uvek ostaje.« Ostaje — govno! Probudućeš se jednog jutra i pročitati u novinama da se oduzimaju vikendice, ili da imaš pravo na po četiri kvadratna metra po članu porodice...
Ma nemoj!
A do tada: »O, baš je lepo što ste došli! Kažem ženi: nema ih već nedelјu dana, pa smo se zabrinuli! Sedite, raskomotite se... Sad će ručak! Ženo, hoće li skoro taj ručak? Stigli ti gosti! Da pomognemo i mi? Ma, ni govora! Samo vi lepo sedite i uživajte! Vama je vikend, nije njoj! Sad će ona to! Nije to ništa! Bože, što vam je ovde lepo! Baš kažem mužu: oni znaju zašto žive! A mi — stalno na putu, sve po hotelima. Mogli smo za te pare kuću da podignemo!« A posle, kad odu, ona zmija će, naravno, prva reći:
»Odakle im samo pare za onoliku kuću! Sigurno ne od plate! Naravno da nije od plate. Danas svi kradu! Ali moraš da budeš na mestu gde je moguće krasti! Šta mi vredi što bih ja i krao kad nemam gde! Lopovi! Sve sami lopovi...« Oh, bože! Dosta mi vas je svih! Jedva čekam da se istuširam i legnem...
Ko ti brani da se tuširaš u vikendici'? Imamo tuš …
Ali nemamo vode! To jest, imamo je samo za pokazivanje, kad dođu gosti: »Izvolite, istuširajte se! Ugradili smo cisternu za kišnicu.« A frižider?
»E on je na gas! Kod nas je sve na gas! Čak i pegla! Mi smo potpuno u gasnom stanju! Ali, uskoro će stići struja, i voda, naravno. Oko dvehilјadite godine! Onda će ovde biti pravi raj! Šteta samo što nas više neće biti da to vidimo...«
Ti si pogrešila profesiju: trebalo je da postaneš glumica!
Ja sam pogrešila muža!
Kako ti već ne dosadi ta ista jedna stara ploča koju obrćeš godinama?
Ne pretiči! Vidiš da ti ide kamion u susret!
Oh, hoćeš li već jednom prestati?
Ti si prvi počeo.
Ja prvi počeo? Zar nisi rekla: »Ovo mi je poslednji put da sam bila u onoj prokletoj kućerini?«
Rekla, pa šta? Zašto si me izazivao? Neprestano si me izazivao i podbadao. A ti? Šta si ti sve meni rekao?
Ništa.
Zato što si lukav? Ali znam ja šta ti misliš! Gde ćemo, kog đavola, sad da se parkiramo?! Nigde nijednog mesta u ulici . . .
Zdravo, deco!
Zdravo, mama! Zdravo, tata! Kako ste se proveli?
Sjajno! Šta ima večeras na televiziji?

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:17 pm


[You must be registered and logged in to see this link.]




POSLE GOSTIJU


Gosti još nisu stigli ni do kapije, a čovek je već pootvarao sve prozore da iziđe dim. Tako je mogao da čuje pijani smeh, a malo docnije i palјenje automobilskih motora, koji uskoro napustiše njihovu tihu ulicu.
Žena je stavila tri kocke leda u čašu i usula votku. Čekala je da se piće ohladi, zbacila cipele s nogu i legla u duboku fotelјu.
Čovek poče da prazni pepelјare.
To je bila tvoja ideja! — reče, igrajući se vatrom.
Ostavi me na miru! — kazala je, igrajući se ledom.
Pogledaj, molim te — reče on — gde su samo gasili cigarete! Vidi! Čak i u gramofonsku ploču! A pogledaj gde su gurnuli tortu! Pod divan! I onda, primaj goste…
Kad bi samo malo zaćutao... — uzdahnu žena.
Izgubićemo tri dana dok sve ovo ne dovedemo u red! – kazao je skuplјajući razbacane čaše. — Tri dana priprema i tri dana dok se haos raskrči — ima li to, uopšte, ikakvog smisla? I zbog čega? Da bismo vratili večere na kojima smo bili i tako otvorili novi krug večera, koje ćemo ponovo morati da vraćamo... Lanac svetog Antuna: »Kad dobijete ovo pismo, prepišite ga u dvanaest primeraka i pošalјite dvanaestorici svojih prijatelјa. Ovaj lanac započela je jedna devojčica po imenu Cecilija Farini iz Padove 1826. godine, i ako ga prekinete, stići će vas kazna; dogodiće vam se nešto strašno!« Nećete više biti pozivani na večere! Pogledaj samo, molim te, kako je neko prolio crno vino na tepih! E ovo je stvarno... Ti ništa ne kažeš?
Šta da kažem?
I tako ćemo lepo — nastavi on — izmenjivati večere sve dok ne pocrkamo! Ti ćeš igrati sa njenim mužem, ja ću plesati sa njegovom ženom. Kad bismo bar imali hrabrosti da idemo do kraja, pa da stvarno razmenimo partnere... Ali, ne! Malograđani! Ostarićemo, uzdržavajući se! Uostalom, već smo i ostarili. Očččččččajno! I prestani da piješ tu votku!
Ostavi me na miru! — reče ona.
Ja tebe?
Koliko sam samo čekala ovu večeru! Želela sam da im najzad pokažem
kako se dočekuju gosti! Već nas gledaju popreko. Već se svašta šuška naokolo. Ali šta? Gospodin je uvek na putu. Oprostite, moj muž je morao neodložno... I najzad, kad si se jedanput slučajno zatekao u svom rođenom gradu, presedeo si čitavo veče kao na iglama, a onda nisi izdržao da ne iziđeš napolјe i ostaviš me sa svim onim svetom samu. E, to je zaista...
Nestalo mi je bilo cigareta! — reče on.
Mogao si da pušiš njihove! — reče ona.
Niko nije imao »astor«. Morao sam da skoknem do dragstora.
I vratio si se posle dva sata?
Posle sat i po!
S kim si bio?
Priznaću ti! Spavao sam sa kompletnim baletom Narodnog pozorišta! Solistkinje i baletski hor! Bilo je sjajno. Zamisli, siđem u dragstor po cigarete i naletim na »Labudovo jezero«! To je bila orgija. I ostavi već jedanput tu votku! Mnogo piješ u poslednje vreme...
Zar pijem?
Oduvek sam tvrdio da ne podnosiš alkohol! Najpre postaneš euforična, zatim padaš u najdublјu depresiju, na kraju si agresivna!
Oh, gospodin je, znači, počeo da se bavi psihoanalizom! Mora da sam zaboravila u klozetu neke novine u kojima si to pročitao! Psihopatologija svakodnevnog života! Veliki saveti — mala pomoć i obrnuto! Popravite sami psihu svoje žene, kad već ne umete da popravite slavinu u kupatilu koja curi već mesecima... Moj kućni Sigmund Frojd! Znaš li uopšte ko je Sigmund Frojd?
To je poznati norveški naučnik Fjord, koji je izmislio kompleks zemlјišta i Edipov kompleks, kad neko hoće da ubije majku i da odspava sa ocem! Nasledio ga je doktor Adler, koji je proizvodio iz hobija pisaće mašine marke »adler«...
Oh, tvoj anglosaksonski smisao za humor! — uzdahnu žena i otpi novi gutlјaj votke.
Oh, tvoja uobičajena depresija posle gostiju! — reče on. Padanje u duboki, duboki tamni džep, sa grižom savesti zbog toga što si, igrajući s onim volom od bivšeg vaterpoliste, pomislila kako bi bilo lepo osetiti njegovo žilavo, dlakavo, teško, tamno telo na sebi i što nisi dovolјno hrabra da to i izvedeš! Tvoje lepo kućno vaspitanje puno grehova i malih slatkih tabua! Deco, ako budete dirali prstićima ribicu, poludećete i završiti u najstrašnijim mukama!
Gade! — reče žena.
Hvala! — reče on i nastavi: — Ko je rekao: »Bolјe je zadaviti dete u kolevci nego negovati nezadovolјene strasti!« I šta dobijamo na završetku tog skupog, dugotrajnog procesa vaspitanja'? Šest ili sedam istovetnih bračnih parova kojima se već povraća jednom od drugog, sedam parova koji se ševe bez strasti, iz navike, uglavnom polupijani, zamišlјajući neke druge osobe kao svoje partnere, ako žele da dožive orgazam! Hajde, budi jedanput iskrena i prevali to preko zuba: koga zamišlјaš dok se ševiš sa mnom?
Na žalost, srce, nikad nećeš imati pristupa i u moju glavu! — reče žena.
Dovolјno si mi ionako uništio život!
To sam i očekivao! — reče on. — Svi ste isti! Poluugojeni, dobro stojeći, solidni. lojalni, učtivi sredovečni građani, koji posle večere i uz malo vina dozvolјavaju sebi hrabrost da dodirnu tuđu ženu kolenom ispod stola, strahujući da im ne napravi skandal i ne sruči im puding u lice pred svima! Vaša erotičnost prazni se takozvanim »masnim« vicevima. Vaša nostalgija — tulјenjem uvelih večno zelenih, groblјanskih, starogradskih pesama! Gospode! Ako išta mrzim na svetu, to su te otužne, preludirajuće, srceparajuće, međugradske pesme! A što se tiče pića, koje ti jedino pomaže da se opustiš — e, zaista ne bi smela više da piješ! A znaš li zašto?
Baš bih volela da čujem!
Zato što si amaterka! Ti si, jednostavno, velika nezadovolјna amaterka!
Nezadovolјena je bolјa reč! — reče žena. — A možda bi trebalo da te podsetim i ko me je naučio da pijem?
Još jedna krivica, znači! Da čujemo!
Ti! Ti si insistirao na belom vinu, da bi brže stigao do grudnjaka i čarapa...
Čovek se nasmeja od srca:
Čarape! Mlađe kameno doba seksa! Epoha pred hula-hop civilizacije!
Ko još danas nosi grudnjak?
Ja ga nosim!
Stvarno?
Ti si me terao da pijem onu odurnu jabukovaču, zato što se ona u Francuskoj zove kalvados, koji je, opet, pio izvesni doktor Ravik u Remarkovoj Trijumfalnoj kapiji. Pre tebe nisam ni dotakla piće!
Ni rum u čaju?
Pila sam ga s limunom! — reče ona i otpi novi gutlјaj votke. — A onda si se kao neka kurva izvukao iz svega, kao što se izvlačiš iz svih stvari, lukav i neuhvatlјiv, jer je piće zapretilo da ugrozi tvoju vitku liniju, Narcise! Hajde, budi čovek i priznaj zašto si ostavio piće?
Mogao bi da napišem esej o tome! Ali, evo ukratko: naša pića su oččččajna!
Opa! — reče žena, — Gospodin sad više voli frrrrrrancuska vina!
Borrrrrrrdo! Muškat! Sovinjon! Šatonedipap!
Nisi daleko od istine!
Hoćeš li da ti ja kažem zašto više ne piješ? – upita žena i sama odgovori: — Jer si počeo da se gojiš! A kada je u pitanju tvoja patološka narcisoidnost, nema stvari koje se ne bi odrekao! Želiš da po svaku cenu ostaneš vitak! Veujem i da spavaš sa tim svojim balavicama samo da bi se malo znojio (to je za tebe portabl-sauna, zar ne, dušo?), i zbog toga što se u seksu upotreblјavaju prednji upori! Jen' dva, jen' dva! Pri tom imaš emocija koliko i električni vibrator! Mora da ti je posle dosadno, a? Mora da skapavaš od dosade kada se od tebe očekuju nežnosti! Zašto lepo ne zalepiš neke novine na tavanicu? Imao bi šta da čitaš!
Daleko su! — pokuša on da bude duhovit.
Ali ti si, kao i svi lјudi u godinama, već dalekovid, zar ne, srce? Pitam se samo na šta misliš dok tako ležiš sa rukama pod glavom i izigravaš lјubavnika? Kako da zbrišeš kući i baciš se u zagrlјaj svom dragom biciklu, pošto si na račun stomačnih mišića zapustio nožne? Hajde, učini mi zadovolјstvo; sedi na bicikl i odmagli malo iz mog života! Hoćeš?
Čovek je posluša i pope se na sobni bicikl za mršavlјenje.
Žena nasu novu votku u čašu.
Čovek poče da okreće pedale, sve brže i brže. Bio je to zgodan sobni bicikl za treninge, marke »merkur«, jedan zgodan bickl bez točkova. Zdrava sprava. Korisna. Bezopasna. I kada pređe na svom sobnom biciklu bez točkova sto kilometara dnevno, čovek garantovano neće nikud stići. Ali on je ipak okretao pedale iz sve snage, samo da nekako pobegne od sličnih lјudi, sličnih stanova, večera po tačno utvrđenom redosledu… Bilo je već tri sata ujutru, a on je usred haosa koji su iza sebe ostavili gosti i dalјe vozio svoj lepi sobni bicikl — njen poklon za četrdeset i peti rođendan.
Žena je popila još jednu votku s ledom, svukla se i legla u postelјu.
Zašto ne dođeš? — upita ga.
Ne mogu da spavam! — reče on.
To je zbog toga što mnogo spavaš posle ručka!
Jeste —reče on, okrećući pedale u tami. — Tako je kao što ti kažeš!
Uvek je tako kao što ti kažeš...
Nemam nameru da se svađam u tri sata po ponoći! – reče žena. Nastavio je da okreće pedale i tako stigao čak do onih dalekih godina
kada je život tek bio pred njim i obećavao čuda. Onda se istuširao i legao pokraj žene. Vodili su lјubav pred jutro, u polusnu.
Sutradan su se pomirili i živeli dugo, dugo i nesrećno.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Mustra Pet Feb 02, 2018 12:17 pm

[You must be registered and logged in to see this link.]



IZLET


Nisu se odlučili na vreme kuda će preko praznika – hoteli na obližnjim planinama bili su već zauzeti, a more suviše daleko, pa su, posle kraćeg porodičnog većanja, odlučili da prihvate poziv svoje kućne pomoćnice Ruže Lazić da posete njene, i evo ih, stoje bledi, opijeni prolećem.
Naokolo je svuda unedogled ustalasana majska trava, po kojoj tu i tamo raste cveće kome ne znaju ni imena niti svrhe — krošnje na vetru i sanjivo zujanje insekata... Uznemirava ih ta teška tišina ispunjena mirisima bilјa, vlage i isparenja. Stopala su im nesigurna u razbuđenoj zemlјi, tako različitoj od njihovog rodnog asfalta. Zasleplјeni suncem, stoje kao opčinjeni, ošamućeni i sapeti u svoja gradska odela, u predelu gde im je poznat jedino automobil, a ta blistava limena sprava izgleda kao da je pala s neke druge planete među maslačke i paprat.
A, eto, automobilom se dalјe ne može! Moraće da ga ostave na proplanku pokraj puta. Jedva su stigli i dovde kroz gustiš što se neprimetno pretvorio u šumu. Zabole ih svaka ogrebotina po novoj crvenoj karoseriji, a struganje automobilskog dna po izlokanom putu u koji su usečene dve duboke brazde
putanje kolskih točkova strugalo im je dno utrobe. Napuštaju, dakle, bespomoćna kola, osećajući u njihovim farovima prekor što su ih toliko namučili i doveli čak ovamo gde nema ni parking-catova, ni belih linija koje pokazuju pravac kretanja, ni semafora – ničega sem zbunjujućeg zelenog haosa.
Čovek uobičajenim pokretom skida brisače, ali šta će kome njegovi brisači? Da ih ugradi na volove? Vade prtlјag i kreću za Ružom, nekom samo njoj poznatom prečicom kroz polјa, i taman kad pomisle da su blizu cilјa, otvara se novi špil brda, ponovo je tu potok koji treba pregaziti. ponovo uspon i ograde od kolјa i šiblјa — jedini trag čovekove prisutnosti. Nјihova kućna pomoćnica grabi sve brže i brže, mada nosi najveći deo prtlјaga, i svakim novim korakom pretvara se u neku potpuno novu ženu koju ranije nisu poznavali. Od skromne i tihe, gotovo neprimetne senke u sobičku iza kuhinje, od one tako zgrčene i uvek diskretne mlade žene u uglu kola na zadnjem sedištu, koja se čak i položajem svoga tela izvinjavala što zauzima
dragocen prostor, rađa se neka nova Ruža Lazić — šerpas, smeli vodič kroz divlјinu! Nјena pepelјasta kosa (koju je sada rasplela) dobija neki čudan sjaj, njeni pokreti su gipki i slobodni. pa čovek iznenada primećuje da njihova Ruža ima duge noge i široka ramena, da je mlada i snažna i da joj se u uglovima očiju pojavlјuju dve male iskre, kao kod divlјe mačke u zasedi. Telo kao da joj je stvoreno za ovaj nepristupačni predeo pun tajnih prolaza i podzemnih voda što šiklјaju i kulјaju iz trave i pukotina u kamenu. Čovek, žena i njihov bledunjavi dečak teško dišu i još teže savlađuju uspone. Stoje dugo neodlučni pred nabujalim potocima, plašeći se da zagaze i pređu na drugu stranu.
Najzad, kad su već pomislili da putovanju nema kraja, a duh i udove im obuzela otupelost, Ružina kuća iskrsava s jedinom prethodnom opomenom, s lavežom pasa, sasvim iznenada iza šumarka, hajdučki ukopana u kosinu brega, poluskrivena visokom travom i kamenim ogradama. Ukućani ih lјube u usta i iznose pred kuću težak slavski sto. Odnekud iz grmlјa, kao da niču iz zemlјe, iskrsavaju komšije, a čopor dece sa pristojnog rastojanja nepoverlјivo zuri u pridošlice kao u neke opasne zverke, zuri bez reči i pokreta... Ruža deli poklone: jevtine kekse, marame, vinjak, upalјače i olovke. Vidi se da je mislila na svakoga.
Posle im pokazuju imanje i oni tako otkrivaju čitav mali srednjovekovni feud — splet čvrstih građevina na kamenim temelјima; dugačke štale, ambare, letnju kuhinju, vajate —drvene kuće za sirenje i čuvanje mleka, pekaru i obore. I sve što im pokažu lјubazni domaćini uliva poverenje svojom postojanom solidnošću, bogatstvom, bez želјe da se ostavi površan utisak. Ljudi ovde zaista žive okruženi zidovima koje su im podigli dedovi, pod svojim rođenim krovovima, žive od svojih plodova. među životinjama i bilјkama, čini se, uvek pod čistim nebom, okruženi nedodirnutim i nezagađenim prostranstvom, nezavisni od svega sem od ćudi godišnjih doba, zemlјe, vetra, snega i mraza, kiše i grada.
Obilazeći sve te zgrade što u pravilnom krugu ograđuju Lazića do, gosti se pitaju šta je nagnalo njihovu Ružu da ostavi sve ovo bogatstvo i lepotu i ode daleko od ove srećne doline, svoje krvi i rođaka, koji svi pomalo liče na nju (naročito oni sasvim mali), šta ju je nateralo da se zlopati i stanuje u sobici iza kuhinje bez prozora (sa žičanim otvorom za ventilaciju), da se pretvori u senku sopstvene senke, i što više misle o tome, što duže razgledaju pune ambare, utovlјenu stoku čija se dlaka puši, nebrojenu perad što se mota oko nogu, nabrekle ormare pune tkanina sa vezom, i belu, tvrdo uštirkanu postelјinu, sve su više svesni siromaštva. Nјihov dom im sve više
liči na mali plastični stančić-igračku, ispunjenu isto tako plastičnim i privremenim predmetima što se troše pa bacaju, umesto da traju duže od lјudskog veka.
U čoveku se budi neka čudna, dotad nepoznata lјubav njegovih predaka za posedovanjem zemlјe, za posedovanjem uopšte. Raspituje se nevešto za letinu, za cene stoke i cene zemlјe, a domaćini se smeju i kažu da će mu pokloniti koliko hoće zemlјe kad zaželi da podigne kuću i još da će mu pomoći da je sagradi i sami ne verujući u ozbilјnost njegove namere. Ruža im je, kažu, pisala da su oni dobri lјudi, da je on dobar čovek, i žena da mu je dobra i dete, i da je njoj, Ruži, dobro kod njih. Neka.
I dok pije hladnu rakiju s domaćinom, čovek primećuje da se po nekom prećutnom dogovoru poslovi oko ručka uigrano raspoređuju; žene postavlјaju sto, deca nose tanjire, jedan rođak čereči meso na panju, a devojčice posrću pod bokalima vina i vode. Pred njima su brda gotovo sirovog, nedopečenog mesa (jagnjetina, prasetina i piletina), topla pogača i mladi luk. Jagnjetina je još krvava oko kosti. Bože, koliko mesa!
A posle: dubok san pun mirisa lekovitih trava i svežeg kreča sa zida. Uspavlјuju ih šulјanje nekih malih hitrih životinjica kroz travu oko kuće, škrgut konjskih zuba i tupi noćni odjeci kopita u štali— krikovi noćnih ptica što se pare i proždiru jedna drugu u pomrčini; čuju cvilјenje otkinutih vratnica, a posle jutarnji vetar kroz rosu i petlove i tihu sreću, i vide napoznatu tavanicu, napuklu po sredini, stare fotografije i dvocevku obešenu o zid preko selјačke tkanice. Otkad nisu tako spavali, tako duboko i bez ikakvih snova!
Sutradan, Ruža je svuda oko njih, na svakom mestu i u svako vreme — njihova Ruža, tumač običaja i zaštitnik, pokrovitelј i posrednik između dva života; ovog divlјeg, bogatog i raspusnog, i onog dole u plastičnoj futroli, izračunatog u gram od prvog do prvog u mesecu, sveta kupovnog i istanjenog. Ona sve nadgleda, razmešta i ugađa, otima snajama džezvu iz ruku da sama skuva kafu na njihov način i tako sve do sumraka, kada iščezava nekud kroz paprat, ogrnuta dugim šalom, i sama tamna kao noć, šušketava kao zverka grablјivica u doba parenja, tajanstvena poput lovokradice. Kuda li ide, kome li odlazi? — misli lјubomorno čovek, osećajući da ovde njegova vlast i njegov ugled nemaju nikakavog značaja.
Ali dok zvižde Ibarskom magistralom vraćajući se razbuđeni posle sna dugog četiri dana, čovek, žena i dete primećuju kako im se Ruža smanjuje i povlači u sebe i u svoj ugao kola, sve manja i sve sivlјa; kako joj se na beonjaču navlači setna skrama, a kosa ponovo postaje uredna i siva u svojoj
sređenosti, dok njih sve više ispunjava slatko očekivanje rodnog grada — veličanstveni betonski bedemi, grmlјavina i udalјeni tutanj koji se nadima u sumraku režeći svojim svetlima i otrovnim parama; sve su dalјe jedni od drugih, a između njih na kraju izleta ona umorna rečenica-rampa, kazana sa uzdahom punim dosade:
»Ružo, molim vas, pripremite kupatilo za maloga...«

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
Mustra
Mustra

Broj poruka : 67790
Datum upisa : 09.11.2011

Nazad na vrh Ići dole

Momo Kapor   - Page 2 Empty Re: Momo Kapor

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu