Da li sam svuda gde su mi tragovi...

First topic message reminder :



Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao,
a nisam ga ni takao
možda sam boravio i u svom životu
možda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
– prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam.

SPOMEN

Sećaš li se onog sata
Kad si meni oko vrata
Bele ruke savila,
I krijući svoje lice
Meni pone nehotice
Tvoju ljubav otkrila?

Sećaš li se onog jada
Kad glas dođe iznenada,
Ko iz vedra neba grom,
Da ja moram odlaziti,
Tebe, dragu, ostaviti,
I moj vozljubljeni dom?

Suza zasja u tvom oku
I vozbudi preduboku
Ranu tužnu srca mog;
Reći ništa ti ne mogoh,
Žalost nema reči mlogo,
Pitaj samo srca tvog.

Otkad s tobom se oprostih,
Odrekoh se sve radosti,
Prazan mi je ceo svet,
Jer bez tebe nema mene,
Ka'no što bez rose vene
U livadi mladi cvet.

Kad će opet danak doći
Da će moji jadi proći,
Skopnit moga srca led!
Kad ću opet sretan biti,
S nežnostju te zagrliti,
Srkat s tvojih usta med!

SPIRIDON JOVIĆ
(1801-1836)

----------------------


[You must be registered and logged in to see this link.]

Ova knjiga je svaki put pisana za tebe
ostavljam je između susretnutog i nesusretnutog
između mene i tebe
između onog koji je naučio da ne bude i onog koji je to primetio
ne upisujem posvetu jer su posvete za sve
ova knjiga je samo tvoja
ponesi je sa sobom stavi je na policu kada izlaziš
da bi se susreo s onim što si u njoj upamtio
ova knjiga je uvek na tvojoj strani kao amulet
ali ne sreće jer je sreća suviše jednostrana
ne čuva ni od zla već od nečeg goreg
da greškom ne bi obukao na sebe svet okrenut na levu stranu
u stvari ti si je napisao
čekajući velike stvari i prepoznajući mnoge male stvari
ne umem da lažem niti da govorim istinu nadrasla je očigledno i nužno
ne imponuje joj smrtnost ona je dar susreta koji ne očekujemo
kako je peto godišnje doba počelo u jesen a završilo se u proleće
kao da su se mladost i starost nebo i zemlja zaljubili
jer je srce čudna zverka: bez godina izvanprostorna
"da" i "ne" prestaju da zvuče kao nekad


[You must be registered and logged in to see this link.]

----------------------
Dahom,

pravim izmaglicu po prozorima duše svoje,
zovem sve znane i neznane,
da provire na tren,
ostave pečat prstiju svojih,
umrljaju mi suze, prokrvare srce,
obrišu izmaglicu duše moje,
koju opet stvorim za tren,
novim dahom.


Mahom,

svaki novi tren se zaboravim,
na cestama koje me vode gdje ja ne želim,
smetnem s uma da sam bos,
potpuno sakrijem od sebe da sam gol pred svima,
izložen i otkriven, poput tuge moje
koju tu i tamo ostavim sa strane,
dok se borim sa novim dahom.

Strahom,

opravdavam sve svoje pogrešne korake,
sa ljudima koji bi mi mogli značiti, trebati ,
probuditi u meni smisao i samilost,
koji bi mi mogli pomoći
pronaći novo značenje za život i ljubav,
dok tražim sve ono što sam izgubio, zaboravio, sakrio od samoga sebe,
izvinjavajući se svima koje sam povrijedio,
pravdajući se najnovijim strahom.

- Mario Vranjes


[You must be registered and logged in to see this link.]

------------

Ko zna gde smo mi Antić

[You must be registered and logged in to see this link.]


I počela je, dakle, jesen.
U sred avgusta.
A počinjala je pomalo jos maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu,
presecala nas usred vrućine, selila nas za jednu noć iz afričke jare
na obale severnih mora.
Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen,
to su prvi požuteli listovi, miris hladnoće u kosi i na obrazima...
sad opet mozemo da počnemo san o moru.
Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci.
Gledam one Dalmatince jos do pre neki dan,
muvaju se po toj Dalmaciji, a ništa i ne vide:
ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove.
Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima.
Kazu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji.
Kazu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku.
Kazu ti: laku noć, a misao im u Japanu.
A mi, opet, obrnuto.
Meni misao stalno na Jadranu.
Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim,
razgovaram sa prijateljima, a - nisam tu.
Na moru sam.
Zovu me na sastanke, teraju me da nešto organizujem,
uradim, donesem, predam, saopštim, oćutim, priznam... a ja im kažem:
- Badava vi to meni. Nisam ja tu.
I stvarno sam u Trogiru, na Korčuli, u Budvi, u Voloskom,
u Šibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu...

Kad počne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane
i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem.
Iznervira me neko.
Drugi bi planuo, svađao se, dokazivao, pretio, psovao.
Ja – ništa.
Prođem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh.
Jer kako možes nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?
Ja sam godinu dana odsutan.
Od jednog mora do drugog.
Slušam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama.
Pripremam rečnu ribu na dalmatinski nacin.
Nerviram se kad Hajduk izgubi.
Godinu dana tesan mi je rođeni krevet,
vrpoljim se do neko doba noći, šetam nekim starim trgovima;
Dubrovnik, Split;
u glavi mi trepću ferali, pa mi svetli pod čelom
ona prvomajska obala, praznična obala sva u vatrama,
pa lutam praznim plažama Orebica, Makarske, Čiova,
Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske,
cak do Istre, sve ja to prođem u mašti.
A pripreme.
Da vam ne govorim o pripremama.
Neko obuče farmerice, okači torbu o rame i digne palac.
Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod.
U stara vremena, kad se jos putovalo u kolima sa arnjevima,
tako su naši nedeljama, mesecima pripremali svoje putovanje
u Peštu, u Beč, u Bečkerek.
Posle su došli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije
bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu.
Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u čekaonici,
kola je isprezao kod Stepančevih, u kafani prekoputa,
pa smo posle sedeli i čekali voz.
I čekajuci tako, mi smo već bili u Kikindi.
i sećam se: ta Kikinda , iz čekanja, uvek mi je bila lepša nego ona prava.
U pravoj Kikindi najveća senzacija za mene
bilo je što može da se sladoled jede kašikom, za stolom,
iz neke metalne čaše.
Taj sladoled sam obično gutao, a uživao sam posle,
kad se vratimo kuci.
Mljackao sam u Mokrinu.
Tako je meni sa morem.
Tako je svakom bivšem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more.
I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo.
Odjednom hoću da se odmorim od svega sto me je razvlačilo na sve strane,
odjednom hoću da doživim još jednu godinu snova,
i već posle pet dana ja vidim da sam umorniji,
pa mi škripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu,
pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim isvađam,
da me neko pozove na sastanak, da cujem Radio Novi Sad
ili Radio Beograd, da saznam sta je sa Zvezdom ili Vojvodinom,
radi li pionirska škola na Detelinari, kako je na Štrandu, na Tvrđavi...
Trčim na telefon.
Kako je, pitam, sta ima novo u redakciji, da li me je neko tražio...
Bez veze. Novine izlaze i bez mene.
Vreme je naslikano na televizoru svake večeri u pola osam.
Niko me nije tražio. Žive ljudi bez mene, svira Janika Balaz bez mene.
Milan Plemić i ne primecuje da me nema medju gostima na terasi Tvrdjave.
A ja sam sa njima.
Muvam se svake večeri pre negu sto zaspim,
šetam kejom, prelećem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu,
vrtim se sokačićima Podbare i Salajke, lomim noge po begečkim vinogradima...
Stvarno, sta ću ja na moru?
Onda počne nervoza.
Jedva čekam da se to završi. Jer, šta je – tu je.
Uplatio sam za odmor i nema vraćanja para. Treba zažmuriti i – izdražati.
I ja, umesto da se odmaram,
ja izdržavam na svoj način.
Ali izdržavam na svoj način.
Hoce, recimo, da me nanarvira kelner
koji se uvija kao bršljan oko stolova gde sede stranci,
a mene i ne primećuje satima.
-Nećes, burazeru – mislim – nećes me nanervirati.
Ja nisam ovde.
Ja sam daleko.
Ja sam sad u Šodrošu, brale, a ti i ne znaš sta je Šodroš.
Drugi bi lupao šakom o sto, vikao nesto o turizmu, o jugoslovenstvu,
o ugostiteljskoj etici.
Ja ništa.
Prođe kelner kroz mene kao kroz vazduh,
priđem i ja kroz njega.
Jer i on nije ovde.
I on je negde na drugoj strani sveta,
neko njegovo lepše i nasmejanije Ja šeta sad sa Havajkama,
ili igra u Grčkoj, ili pilji u golišave lepotice Palm Biča.
Ovo ovde sto stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom poslužavnika,
u oznojanom crnom sakou, sa buđelarom punim stranog novca, ko zna čije je to telo.
Ko zna čija su naša tela.
Duše su naše – to znamo.
Valjda smo zato i neulovljivi.
Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.

Sam sam opet kod kuće, a nisam tu.
Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu.
Ukus kindskog sladoleda.
I već mislim kako cu iduće godine, tamo negde početkom juna,
početkom jula, početkom avgusta...
A Radio Jadran mi šalje Đorđa Peruzovića i Olivera Dragojevića,
a palme mi šume oko usiju, a more se talasa u temenu.

Neko na vratima zvoni.
Traže me.
Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu.
Ko zna gde sam ja.

Jedni su noći drugi zvezde

Svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noći se zatim među sobom podele
Jedne budu zvezde
Druge ostanu noći

Opet svaka noć zapali svoju zvezdu
I igra crnu igru oko nje
Sve dok joj zvezda ne izgori

Noć poslednja bude i zvezda i noć
sama sebe zapali
Sama oko sebe crnu igru odigra

Vasko Popa


[You must be registered and logged in to see this link.]

Idem od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te, grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas, cujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim pa oci zaklapam
Idem od jedne slepoocnice do druge
Gde si

Vasko Popa



[You must be registered and logged in to see this link.]

Ристо Ратковић:
ПОНОЋ МЕНЕ

Заспати или умрети…
Или се претворити у сунцокрет…
Да ли је она икада и била…
Али откуд њен лик наслућен у ваздуху чим погледам…

Њени прсти живели су у мојој руци и после њене смрти.
Ја сам их покретао и нисам разликовао
Да ли имају везу какву још са косом њеном,
Или са очима,
Или са хаљином новом што јој купих.

Тако сам ретко узимао и за њу и за се.
Тако често смо се свлачили као ведар дан.
И чини ми се да нема места на свету
Где нисмо заједно били.

Мртва си, а тебе нема.

Зашто ми не дођеш…
Та знаш ли како си обећала
Чешће да ћеш се мени јављати…

Можда ти и куцаш упорно на вид ми,
Можда су очи моје неспособне да те виде.
Осећам лобања цела тобом да ми је испуњена.

Воскресни!
Воскресни или себе или барем очи моје…

Слух ми је већ мало савршенији:
Зовнеш ли ме
Осетим и дах твој и мирис предсмртни,
Тамо где се надао не бих,
И срце ми је још способније
За откуцавање тајних знакова духа,
Духа или друге материје.

Ово чини да ноћу кадкад морам затворити врата од собе,
И осећам да лежиш поврх зелених сунцокрета,
У зеленој кошуљи
Преврнутим очима.

Ал` ми још дошла ниси,
И беше као равнодушна
Према страху мом што свака ствар беше загробно жива.

Мучиш се дуго у тој ноћи,
Један ми човек, сељачки одевен, исприча,
У гужви дима и људи по једном непознатом подруму,
Да има неко што додир наш спречава,
И што до мене ниси допутовала.
Поверих томе сумњивом пријатељу заверу своју
Да тог ћу духа полако убити из пушке,
Што смета нашем споразумевању.

Победићу га, мислим, гробом твојим,
ликом и косом црном твојом,
И цветом сасушеним који беше око твоје главе
на одру кад у недра ти приложих слику своју,
А цвет се прихвати рукава мог:
То ти ми као уздарје врати.

Помози ми, помози:
Виднија буди кад у ма коју собу уђеш.

Бар сад не бринем бриге сиротињске,
Јаднице моја!
Целог дана оног дана узалуд тражих паре,
И кад ти дођох - мртвој ти дођох…
Велика патнице моја,
Крваво те поздрављам.



[You must be registered and logged in to see this link.]

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi...
Dučić

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this image.]


Војислав Илић: ГОСПОЂИЦИ Н.

По вољи своје судбе клете,
Прогоњен страшном буром зла,
А мислећ' на вас мило дете,
Из даљине вам пишем ја.
Ја, збиља, на то немам право,
Ал' ви ћете ми дати сад ;
Моје је право одн`о ђаво
А обазривост - бол и јад
За прошлом срећом. Тужна мисо
На љубав нашу и на све
Нагонила ме, те сам писо
Лакомислене ретке те.
Мени је самом јако криво,
Зашто се вечно сећам вас.
Ал' сећање ме гони живо
И успомена моћни глас !
Ко сморен путник из туђине,
Коме је мрзак живот млад,
На обалама бујне Дрине
Ја често сањам онај град -
У коме буру прве страсти
С веселом песмом сретах ја,
И сан, испуњен чудне сласти,
И дан без мира, ноћ без сна...
Јурећи нагло са висина,
У слободноме току свом
Шуми и тутњи хладна Дрина,
И ковитла се преда мном.
По њеним мирним обалама,
Као једини накит њен,
Са својим витким гранчицама
Жалосна врба баци сен.
У томе хладу, мрка лика,
Кад сунце жеже, кипти зној,
По какав Турчин из Зворника
Спокојно пуши чибук свој -
И ћутећ' гледа на таласе,
Пруживши дуги, црни врат,
Док близу њега мирно пасе
С босанском робом верни хат.
Ритови, њиве и врбљаци
Наоколо се шири свуд ,
А кад се поглед водом баци,
До спруда пешчани стоји спруд;
И чак далеко, сред планина,
Где прибежишта тражи звер,
Ко горда слика исполина
У облаке се диже Цер.

Кад сунце спусти косе зраке,
И тихо падне сутон блед,
Сакривајући у облаке
Босанских гора даљни ред, -
Ја самац блудим по обали,
Спокојан, тих у миру том,
Па слушам, како шуме вали
У немирноме току свом;
А мисо моја жури тада
Северу даљном, где сте ви,
И ноћ звездана тихо пада,
Дубоким санком земља спи. -
И једнолико, сред тишине,
Удвајајући ноћи крас,
Загрми песма из даљине
И тамбурице звучни глас;
Душа ми чудне снове снева,
И ове песме сва је плен.
Одакле иде? Ко је пева?
И шта ли значи смис`о њен?

Ne
Noć te uništava da bih te tražio
kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.
Kakva samoća i mrak, kakav suh mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.
Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.
Moje su reči uspravne trazeći te utaman.
Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.
Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio.
Sa mnom ostaješ.

Jose Luise Hidalgo



[You must be registered and logged in to see this link.]

Велимир Рајић:
НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”…
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?

Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!”


[You must be registered and logged in to see this link.]

Ako u nekome ostavimo bosih stopala trag, al' urezan u kamen od ogromne upornosti,
onda je postojati ili ne postojati potpuno ista stvar.
Ostaje staza koja vodi u našem smeru.
Ostaje smer ka kom će neko ipak stići.
Ostaje stizanje koje vodi u nemoguće.
Ostaje nemoguće koje vodi u sve mogućnosti.
M.Antić



[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]
----------------------------------------
Malo je života bez šavova i zakrpa…
Ne može! Čovek je proklet!
On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo.
E, a to je malo teže.
Ne može!
Može dugo, ali iz parčića.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu…
Svakome se primeti gde je šav.
Nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu!
Svi smo mi krpljeni i sastavljani iz mnogo delova.
Mi više volimo život, nego život nas.
U tome je stvar!
E, a ako ga tako volimo,
onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Jel tako?
Duško Radović

U modroj noći tvoje tijelo sniva
Kroz tvoje tijelo crvene i plave struje teku
šume
Ja slušam njihov šum i ja se u san opijam
Ja tonem
Na površini svijest u zadnjim trzajima
(Ko sunce što se u vodama gasi).
Sve je jedno
U modrom beskraju je tvoje tijelo, tvoje golo bijelo tijelo
Kroz modri beskraj struje tvoje krvi šume ljubav
Ja, bog što sanja, spuštam svoju tešku pjanu glavu
na tvoju grud
i slušam
Šimić


[You must be registered and logged in to see this link.]

Кад би се могло отпутовати, кад би се могло сјести на коња
и отићи заувијек, или неку стару лађу
преварити да нас одведе из града,
пријатељ би оставио пријатеља, мати би оставила дјецу.
Куће би се распукле од суза оних који остају
планине б
и зазелениле од пјесме оних који одлазе.

Па не знам с киме бих хтјела ишчекати зору
са онима који плачу, или са онима што пјевају.
Јер који плачу полако ће се утјешити
а који пјевају уморит ће се пјесме.

Ја никад не бих отпутовала ни на коњу ни на лађи
јер су ми и онако већ далеко сви које хтједох задржати близу.
Јер немам од кога да бјежим. И зато јер се плашим повратка.

Али кад би се могло отићи заувијек, и заиста отићи с пјесмом
мислим да бих се растајала дуго од мјеста на којима сам плакала.
И никад не бих заборавила оне који су због мене, бар једном
били мало радосни и праштали ми насмијешени.

*Весна Парун*


[You must be registered and logged in to see this link.]

Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor`o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al` ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojoj nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak -
nikad - nikad!

Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome zeljanome,
što ti upi sunce, tvoje lice;
al` to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta -
ništa- ništa!

Oprosti mi! Oh, oprosti!
Oprosti mi reči u milosti,
što te moli'
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
moje krvi ust`ma mi se pope
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci`, u slasti golemoj, -
nemoj - nemoj!

Što me gledaš?
Hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasuši - da ostane štogod - da te svetu tuži!
Bar toliko, da te čuti može -
mili bože!
Tek iz tvojih usta pokajku da primi:
oprosti mi!

1862.

Laza Kostić
[You must be registered and logged in to see this image.]

Beograd Ti tražiš grad u gradu Beogradu,
a on se veselo prebrojava.
Baš kao da izgovara, slog po slog,
najtoplija imena ovog sveta:
Spasoje, Vukašin, Milivoje, Ja Aco,
Petronije, Ranisavka, Leposava, Ja Strajo.

Pomisliš: gorak je grad
zbog neispunjenih prostora u sebi,
tamo nekih taraba, trešanja i dvorišta
sto žute seoskim letom.Tada se dogodi čudo:
grad ti se usred vida za dva koplja ozida.
Toliko da se zbuniš.

Al opet prozivka iskreno najšaljivija:Ja Mitar, Jevstasije, Milomirka, Ruža.
Ja čedni otac Pantelija i Grozda.
Ti tražiš grad od Cvetka i Kalemegdana.
A on izmiče ka Savi.
I uz put vidiš ljude kako se zagledaju
u neispunjene prostore u sebi:

u tamo neke tarabe, trešnje i dvorišta
što žute seoskim letom.I tako- do prvih lađa.
A grad izmakne ka Dunavu.
Ali kada je sve već jasno
i više nema povratka,

prepukne grad na najgradskijem mestu.Koliko da se provuče harmonika.
Pa opet tamo neka taraba, trešnja i dvorište
sto zute seoskim letom.
I kaplju, slog po slog,
najtoplija imena ovoga sveta:
Radovan, Ja Ljubinko, Ilija, Velizir, Vasa,

Milisav, Ja Lazar, Andjelko, Andjelija, Sava,
Svetozar, Radomir, Lepotinjka, Ja Arsa.Ti tražis grad u gradu Beogradu.
A svirala kroz pesmu progovara.
Branko V. Radičević


[You must be registered and logged in to see this link.]

KLINČ

zovem se srđan valjarević
rođen 16.7.1967.Beograd
imam male šake i debele usne
imam hiljadu dolara
zarađenih u mašinobravarskoj radionici
čitam Šervuda Andersona veoma sam loš
udvarač
ne studiram ništa
ne govorim razgovetno
volim flomastere
volim kad žensko nosi mušku košulju
volim Patagoniju
volim punjene paprike
mislim da sam dripac.

iz zbirke pesama ''Džo Frejzer i 49 (+24) pesama''
-----------
[You must be registered and logged in to see this link.]

RAK

[You must be registered and logged in to see this link.]

Zaljubio sam se.
I nije mi do opisivanja.
Jebo predele i pejsaže i
jebo ljudske osobine i
pisanje o tome.

U koga?
Ne znaš je.
Kad?
Sinoć.

I kako si?
Stalno sam žedan,
pijem kiselu vodu
i život mi nije bogznašta
i očajavam al' ne brine me neizvesnost,
jebo sutrašnjicu i jebo sekiraciju,
sve životinje očajavaju,
to se mora,
znam to,
ne znam samo za biljke.

Srđan Valjarević
Iz knjige Džo Frejzer i 49 pesama

O zvijezde jasnih noći, budite budne! Mjeseče,
laganije sijaj, laganije!
Klinčaci, makovi, ruže, sagnite glave!
Pustite je da spava, pustite je...
Ptice, stišajte se u starom šumarku!
Tišino, pjeno koja cjelivaš žale!...
Spava!... možda sanja... mene sanja...
Pustite je da spava, pustite je...
Polakše pirite, klonuli povjetarci!
Zalijte je mirisima, preplavite je!
Teškim mirisima uvelih magnolija!
Pustite je da spava, pustite je...
Pretvorite se u kristal, suze noćne,
i u drhtavo biserje ovijte je,
padajte spokojno iz plavetnih urni!
Pustite je da spava, pustite je...
Mjeseče, zvijezde bezbrojne, budite budne! Ptice,
tišina! Lahori, nosite mirise! Klinčaci, makovi, ruže,
sagnite glave!
Pustite je da spava, pustite je...

ANTONIO FEIJO

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ne daj se, mala.
Pretovarili su te.
Ribari na desnoj obali nisu apostoli.
Skini taj teret.
Kreći se.
Na drumu se dešavaju lijepe stvari.
Farovi noćnih autobusa možda su ljubav, djevojčice.
Ne vidim brži put do sreće od jutarnje kafe u nepoznatom gradu.
Tamo gdje ne znaš nikog prije ćeš upoznati sebe.
Ne daj se, mala.
Neka ti kosu zamrsi muzika nepoznatog gitariste u magli.
Udahni.
Ovaj vazduh možda je Isus Hrist.
Jezero koje posmatraš sjeća te na rane poljupce među borovima.
Mnogo gubiš oklijevajući, mala.
Upali već jednom tu cigaretu i otisni se.
Jedan žbun u brdima volio bi te vidjeti.
Jagode znaju da si tužna.
Suze su staze kojim ti u zagrljaj hitaju proljećni vjetrovi.
Ne znam zašto gubiš vrijeme i peglaš košulje.
Tvoj osmijeh će te odvesti anđelu kojeg si sanjala.
Poleti mala.
Bez dobrog rokenrola čovjek brže stari.
Sa pravim leopardom pustinja je podnošljivija.
Zašto misliš da je nemoguće doživjeti nedokučivo?
Od Kjerkegora sam naučio da ništa nije prolazno ako je divlje i neobuzdano.
Rastereti se, mala.
Trešnje čekaju da se popneš.
Tipovi u kožnim jaknama dobro bi te unovčili.
Psi laju, jer im je lijepo.
Mlade mame, nedjeljom, umiru od dosade.
Dobar ručak i protezanje uz televizor posljednje je što su željele postići u životu.
Al, dešava se, mala.
Škripa bračnih kreveta utorkom je odvratna.
Tvoj grad nije toliko odvratan koliko izgleda.
Svi gradovi u koje se pastrmke dovoze kamionima izgledaju tako ucmekano.
Jednom mi je bilo lijepo u tvom gradu.
Ona je imala plavu haljinu i obožavala je parkove.
Ne daj se poslijepodnevnoj vrućini i progrešnim radio talasima, mala.
Loš sladoled prave u poslatičarnici preko puta.
Ne svraćaj tamo.
Jesenja kiša prija jesenjoj tišini.
Zora je uvijek dobrodošla portiru u mljekari.
Gdje bi ti bio kraj kad bi čula kreket žaba u mom zavičaju?
To je tako dobra simfonija.
Nemaš pojma, mala.
Život i nije tako loš ako se umre na vrijeme.
Pokreni se.
To mjesto gdje si stala možda je epicentar vulkana.
Od ljubavi nikada niko nije umro u Šangaju.
U Šangaj, ako misliš da nikada ne umreš, mala.
Neko bi svakako morao da te poljubi večeras kad kafane u tvom gradu umiru od tumora na mozgu.
Ne sprečavaj kamiondžije da misle kako si srećna.
Sprti to.
Taj glupi teret u očima.
I kreći se.
Bog ne voli namrgođene djevojčice.
Nasmiješi se.
Napiši tu prokletu domaću zadaću i šmugni.
U oblake.
Jer, u oblacima se, ipak, najljepše spava, mala!

B.Kapetanovic




[You must be registered and logged in to see this link.]

Silentium!

Ćuti i skrivaj od svetla dana
I misli svoje i osećanja -
Neka se u dubini duše
Podižu, rastu i nek se ruše
Bešumno, kao zvezdani puti, -
Divi se njima – i ćuti.
Kako srcu sebe kazati?
Kako će tebe drugi da shvati?
Zašto ti živis, da l on pojmi?
Kazana misao ko laž se dojmi.
Uzburkan se istočnik muti:
Hrani se njima – i ćuti.
U samom sebi život produži -
Ceo je svet u tvojoj duši,
Čarobne misli roje se tu -
A zagluši ih spoljni šum, -
Svetlost dana ih goni i muti -
Shvati njihovu pesmu – i ćuti!
Dva blizanca, uz to naša
Božanstva: smrt i san – prija
Ta sličnost brata i sestre: plaši -
On blaži, ona turobnija.
No ima drugi par, i nije


Fjodor Ivanovič Tjutčev


[You must be registered and logged in to see this link.]

Kob

Ah, ljubav, ljubav – reči drevne –
savez je duša rođenih –
njihovo stapanje i sjedinjenje,
i sudbinsko im kalemljenje,
i… dvoboj njihov sudbinski…

I čim je od njih nežnije jedno
u nejednakoj borbi srca dva,
tim stvarnije i neizbežno,
dok ljubi, pati, klone nežno,
iznemogne i tu je kraj….


Fjodor Ivanovič Tjutčev


[You must be registered and logged in to see this link.]

Ništa ne znači

Ništa ne znači ako zlatno vino
prelije tvoju kristalnu čašu
ili trpki sok pomuti čisti pehar.
Ti naš tajanstvene hodnike
duše, putanje snova
i spokojno veče
kud odlaze da umru…
Tamo te čekaju
mrke proročice života,
i ponijet će te jednoga dana
u vrt vječnog proljeća.

Antonio Machado



[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

Sanjarenje

Ponekad sanjam da imam krila
i sedam svojih tovara zlata,
da mogu svakom ko dobra vila
staviti dukat, tiho, kraj vrata.

Sanjarim: štapić čarobni imam
i menjam, tako, svet preko noći...
sanjarim kako bolesne primam
i kako svakom mogu pomoći.

I tako rastem, snovima vođen,
pomalo tužan, jer nemam krila.
Ali ja takav, kakav sam rođen,
bar imam srce kao ta vila.

Tako ne mogu nikom pomoći
jer nemam štapić da zlato delim
i nikom neću do praga doći.
Ali bar sanjam, ali bar želim.

Nedeljko Popadić

[You must be registered and logged in to see this link.]




U noći začet,rođen u njoj,
progledah uz krik i gnev:
Bi teži majci jauk i znoj
i crn te noći zev.

A kad se suton razredi zli,
dan tmuri razvi,o,
to klupče dosadnih delova svi' ,
baš tužno klupče to.

Što mora biti... to će doć'.
Iz rana bergle zja
kroz niski prozor i kroz noć,
i... postah pesnik ja.

I buknu ljubav kroz pramen žut
i oka rani jad.
U rujnom ropstvu,bezbroj put'
kod žena bejah mlad.

Sve gre ko to će doć',o,gle:
ta ljubav , stih , žal:
I primi u korito sve
te reke tihi val.

Beh slep, ko mračna noć i glad,
o, nek sam slep i krut!...
Al' neko razbi mračni sklad,
i reče: Hvataj put.

Led beše kreno noći te.
jesenji puče ram.
pomislih:-Eto, i reka gre.
Pa krenuh i ja sam.

Te noći reka u magli bi,
u noći,kroz mrak gust
i ta-neznana siđe ko sni,
i na most stade pust.

Sve beše- oganj,živ i blag,
od vina,snežnog pra'.
Ko vide njezin pogled drag,
taj znade ko je ta.

Za ruku uze sad,
pa gleda u lik moj.
I masku belu pruži tad
i sjajni prsten svoj.

"O, mani život, nek je muk
ko sneg sam zvučna ja.
Života drugog ja znam huk.
i drukče moj plam sja."

I zove ona.mami sve.
Sneg skriva zemlju,krt.
Ko l' peva,zvoni,u čase te?
Da l' drugi svet?
Il' mukla smrt?

Aleksandar Blok

[You must be registered and logged in to see this link.]




LJUBAV

Ljubav je oganj što nevidljiv gori,
rana što boli, al se ne osjeća,
onaje nikad zadovoljna sreća,
bol što ne boli nego mukom mori.

Ne željet drugonego da se ljubi,
između svijeta ići sam i zdvojan,
u zadovoljstvu ne bit zadovoljan,
zaradu htjeti tamo gdje se gubi.

Ljubav je ropstvo po vlastitoj volji:
pobijeđenome na usluzi biti,
vjernost poklanjat onom tko nas bije.

No kako ljubav može darom svojim
smrtna nam srca skladom ispuniti,
kad tako mnoge suprotnosti krije?

Luj de Kami

[You must be registered and logged in to see this link.]




Granice

Ima jedan verlenov stih kojeg se neću setiti,
ima jedna obližnja ulica zabranjena mojim koracima,
ima jedno ogledalo koje me je poslednji put videlo,
ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta.
Među knjigama moje biblioteke (gledam ih)
ima jedna koju nikada neću otvoriti.
Ovog leta ću napuniti pedeset godina;
smrt me nagriza, bez prestanka.

Horhe Luis Borhes