Josif Brodski

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Ići dole

Josif Brodski

Počalji od Mustra taj Pon Sep 02, 2013 3:39 pm

Josif Brodski, oči žudnje

[You must be registered and logged in to see this image.]


ŽIVOT PESNIKA
Ako pesnik ima ikakvu obavezu prema društvu, to je da dobro piše. Pošto je u manjini, on nema drugog izbora. Ako tu obavezu ne ispuni, pašće u zaborav. Društvo, s druge strane, nema nikakvih obaveza prema pesniku, napisao je Josif Brodski, jedan od najvećih pesnika i esejista Rusije u dvadesetom veku.


Nedavno je izdavačka kuća "Rusika" počela sa poduhvatom – objavljivanjem Sabranih dela Josifa Brodskog. Izašao je prvi tom, njegova poslednja knjiga objavljena za života, "Tuga i razum". Ova knjiga eseja objavljena je nekoliko nedelja pre pesnikove smrti, no on je, ipak, uspeo da u nju unese završne ispravke. Brodski je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1987. i prilikom dodeljivanja, rekao: "Ako umetnost i uči nečemu (i samog pesnika, pre svega) – uči ga izolovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija – i najdoslovnija – forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti – preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea".

Josif Aleksandrovič Brodski dete je Petrograda. Odrastao je, kao jedinac, u stanu koji je imao sobu i po. Pisao je o tome, kasnije: "To je bilo posleratno doba i veoma malo ljudi moglo je sebi da priušti više od jednog deteta. A neka deca nisu čak mogla sebi da priušte živog oca ili oca koji je uz njih... Mi smo, zaista, imali sreće, pogotovo kada se uzme u obzir da smo bili Jevreji. Sve troje smo preživeli rat (kažem "sve troje" jer sam se i ja rodio pre rata, 1940); moji roditelji su, međutim, preživeli i čistke". Iako izuzetan u svemu, zbog svojih političkih opredeljenja, koja nikako nisu mogla biti uz tadašnju sovjetsku vlast, 1963. Brodski biva izložen represiji KGB. Optužen je prvo za "parazitizam", a zatim je osuđen na progonstvo i oteran na sever. Oslobođen je pre isteka kazne i 1972. godine prinuđen da napusti Sovjetski Savez.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Josif Brodski

Počalji od Mustra taj Pon Sep 02, 2013 3:40 pm


Igra bez sudije

Čim je stupio na englesko tlo, Brodskog su sačekala dva vodeća pesnika dvadesetog veka: Vistan Hju Odn i Stiven Spender. Dvadeset tri godine kasnije, Spender je preminuo. Brodski je doleteo u Britaniju. Na aerodromu "Hitro", carinik ga je pitao za svrhu posete: "Posao ili zadovoljstvo?" Brodski odgovara: "Gde biste svrstali sahranu?"

Veći deo života, Brodski je proveo u Americi. Predavao je na Mičigenskom univerzitetu. Studenti su veoma voleli njegova predavanja. Nekoliko njegovih eseja zapravo su predavanja koja su zabeležili njegovi studenti. Godine 1988, Brodski je diplomcima Univerziteta Mičigen održao govor na kraju školske godine. Između ostalog rekao im je da je "život igra sa mnogo pravila, ali bez sudije", savetovao im je da obogate svoj rečnik, pošto "sposobnost izražavanja uvek zaostaje za iskustvom". Podsetio ih je na stihove Roberta Frosta koji kaže da "živeti u društvu znači opraštati" . Na kraju govora, Brodski je napomenuo i da "zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od nas, jer su one – oči žudnje".

Sam Brodski je prepoznavao "oči žudnje" u jeziku, stihovima, ali je zamišljao da ih i Muza mora imati. Muzu je pesnik opisivao citirajući Baratinskog, "kao lice sa posebnim izrazom". Smatrao je da Muza živi duže i od pesnika i od pesama samih i da je u najbližoj vezi sa onim što čini osnovu našeg bića – jezikom.

Jedan grad često se javljao Brodskom u snovima . Bila je to Venecija. Kao mladić, živeći u Rusiji iz koje nije mogao da izađe jer nije imao pasoš, Brodski je na poklon dobio stare razglednice Venecije iz dvadesetih godina dvadesetog veka. Gledajući te starinske dopisne karte boje sepije, planirao je da ode u taj grad, iznajmi u njemu palazzo u kome će voda biti gotovo u nivou prozora, napiše sonet o Veneciji i potom ispali sebi u čelo metak iz malog brauninga. Kasnije, opisujući ovu epizodu, Brodski je govorio da je ovaj njegov plan dobro situiran u vremenu, "jer u dvadesetim godinama, svako od nas ima pravo na – dekadenciju"

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Josif Brodski

Počalji od Mustra taj Pon Sep 02, 2013 3:41 pm

Deca zla

Svake zime Brodski je putovao u Veneciju i tamo provodio pravoslavne Božiće. Lutao je Venecijom u kojoj se voda u kanalima ljeskala mutno i zeleno i o ovim danima napisao i esejističku prozu, možda najlepši esej ikada Veneciji posvećen, "Vodeni žig". Pošto je preminuo u Njujorku, telo Brodskog preneli su na venecijansko groblje "San Mikele". Po želji pesnika.

Najbolja pesnikinja – prijateljica Brodskog, u Rusiji je bila niko drugi do – Ana Ahmatova. (Brodski bi se sigurno veoma rado družio sa Cvetajevom, da nije izvršila samoubistvo na početku Drugog svetskog rata. Za Cvetajevu je Brodski tačno prorekao da će biti najveće pesničko otkriće dvadesetog veka.) Ahmatovu je upoznao kada je već bila u poznijim godinama, a Brodski sasvim mlad. No, vezivala ih je ista strast – literatura. Satima su razgovarali o poeziji u njenoj dači, blizu Moskve. Pre razgovora, Ahmatova je oboma sipala piće. Sebi – votku. Govorila je: "Dvesta grama votke, moja je mera".

Omiljeni pesnik Josifa Brodskog bio je Vistan Hju Odn, onaj isti Odn koji je pisao briljantne stihove i bio oženjen Erikom Man, kćerkom Tomasa Mana (po njoj je Erika Džong i dobila ime – Erika). Brodski je voleo da citira Odnove stihove: "Deca kojoj je činjeno zlo i sama postaju zla". Toliko o posledicama totalitarnih društava po živote onih koji imaju nesreću da su na takvim prostorima rođeni.

Brodski je, takođe, veoma voleo da putuje. Nekoliko godina pred smrt, posetio je i Beograd. Tada je, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, njegove prevedene stihove govorio niko drugi do Stevan Raičković. Oni koji su bili u Jugoslovenskom dramskom te noći, osetili su i da je ta jedna noć ona zbog koje je vredelo živeti i trpeti sve svakodnevne banalije života i sitne i neumoljive pakosti istorije, sudbine ili, ukratko – ljudi.

Sam Brodski kao da nije imao iluzija. Napisao je da je "demokratija kuća na pola puta između košmara i utopije" i tvrdio da je usamljenost trajno stanje svakog mislećeg bića na planeti.

Najsnažnija strast Brodskog bila je, ipak, poezija. Skrivena između korica, i izvan njih: u belim noćima u Piteru (kako Rusi odmilja zovu Peterburg): "U to vreme grad postaje volšeban, jer u dva ujutru možete da čitate ili da pišete bez lampe, a zgrade, od kojih su pobegle senke, i njihovi krovovi, oivičeni zlatnim ramovima, liče na krhki porcelan... Mostovi počinju da se utapaju, baš kao da su ostrva delte odrešila ruke i, nošena maticom, polako plove prema Baltiku. Teško je zaspati u takvim noćima, zato što je suviše svetlo, i zato što je svaki san bezvredan u odnosu na stvarnost. U kojoj čovek, kao ni voda, ne baca senku".


Poslednji izmenio Mustra dana Čet Avg 07, 2014 12:34 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Josif Brodski

Počalji od Mustra taj Ned Okt 06, 2013 12:07 pm

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

ODISEJ TELEMAHU
Moj Telemaše,
Trojanski rat
završen je; ko je pobedio, ne sećam se.
Grci, verovatno; toliko mrtvih
iz kuće mogu da izbace samo Grci.
Pa ipak, put koji nas je vodio
ka rodnom domu ispade suviše dug;
kao da je Posejdon, dok smo mi tamo
gubili vreme, rastezao prostor.
Ja sada ne znam gde se nalazim,
ni šta je preda mnom. Neki prljav otok,
žbunje, visoka zdanja, groktanje svinja,
zapušten vrt, nekakva carica,
trava i kamenje... Mili Telemaše,
sva ostrva liče jedno na drugo,
kad čovek previše luta, i mozak
već se zbunjuje, dok broji talase,
oko, pomućeno horizontom, plače
i vodeno meso zatrpava sluh.
Ne sećam se kako svršio se rat,
ni koliko je tebi sad godina.
Porasti velik, moj Telemaše, rasti.
Samo bozi znaju da l’ ćemo se sresti.
Ti sad već nisi ona mala beba
ispred koje sam odgonio bikove.
A možda je u pravu on: bez mene
ti si sad pošteđen Edipovih strasti,
i sni su tvoji, Telemaše, čisti.
1972.
Josif Brodski
-----------------------------------
U godini kada je napustio matušku, Brodski je ostavio iza sebe i ovu pesmu, sa klasičnom temom, i velikom, ogromnom tugom u njoj.

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Josif Brodski

Počalji od Mustra taj Uto Jan 09, 2018 4:40 pm

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji, već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva.

Knjige su, u celini, manje konačne od nas samih. Čak i lošije među njima nadžive svoje tvorce uglavnom zato što zauzimaju manji fizički prostor od onih koji su ih napisali. One često stoje na policama i skupljaju prašinu dugo vremena pošto se autor pretvorio u šačicu praha. Ipak je i taj oblik budućnosti bolji od sećanja nekolicine nadživelih rođaka ili prijatelja na koje čovek može da računa, i često upravo ta težnja ka posthumnoj dimenziji i pokreće nečije pero.

I zato, kada vrtimo i obrćemo u rukama te pravougaone predmete in octavo, in ljuarto in duodecimo itd., itd. – ne grešimo mnogo ako slutimo da svojim rukama milujemo realne ili potencijalne utrne sa našim povratnim prahom. Na kraju krajeva, to što se ulaže u knjigu – bio to roman, filozofski traktat, zbirka pesama, biografija ili triler – jeste, najzad, jedini čovekov život, dobar ili loš, ali uvek konačan. Onaj ko je izjavio da je filozofiranje vežbanje za umiranje bio je u pravu, jer dok piše niko ne postaje mlađi.

Niko se nije podmladio ni čitajući knjigu. A pošto je to tako, naše prirodno opredeljenje treba da bude usmereno ka dobroj knjizi. Ali, paradoks je u tome što u literaturi, kao uostalom i u svemu drugom, “dobro” nije autonomna kategorija: ono se određuje svojom razlikom od “lošeg”. Čak i više: da bi napisao dobru knjigu pisac mora da pročita masu makulature, inače neće biti kadar da stekne neophodne kriterijume. I upravo bi to moglo da čini najbolju odbranu lošoj literaturi na Strašnom sudu. I u tome je, takođe, raison d’etre poduhvata u kojem danas učestvujemo. Pošto smo svi smrtni i pošto čitanje knjiga oduzima mnogo vremena, moramo smisliti sistem koji će nam omogućiti nešto nalik na ekonomičnost. Naravno da se ne treba odricati mogućeg zadovoljstva uranjanjem u debeo, osrednji roman sa sporim razvojem radnje. Isto tako znamo da se na taj način možemo zabavljati samo do izvesne mere.

U krajnjem slučaju, mi čitamo ne radi samog čitanja već da bismo nešto saznali. Otuda potreba za sažetošću, kondenzovanjem, kompaktnošću dela koje prikazuje čovekov položaj u njegovoj raznovrsnosti, u najoštrijem fokusu; drugim rečima, otuda potreba za najkraćim mogućim putem. Otuda, takođe – kao jedna od posledica pretpostavke da takvi najkraći putevi postoje (a oni postoje, ali o tome ćemo kasnije) – potreba za nekakvim kompasom sred okeana izdavačke produkcije.

Ulogu takvog kompasa, naravno, ima književna kritika, recenzenti. Ali, avaj, njihova kazaljka proizvoljno šeta. Ono što je za jedne sever, za druge je jug (tačnije Južna Amerika); isto se događa, sa još većom proizvoljnošću, sa istokom i zapadom. Sa recenzentima postoje (minimum) tri vrste problema: a) on može biti zanatlija i isti ignorant kao što smo i mi; b) može biti izuzetno pristrastan prema određenoj vrsti pisanja ili može prosto raditi za određene izdavače; c) ako je darovit, pretvoriće svoju recenziju u posebnu umetničku formu – za to je potvrda Horhe Luis Borhes – i vi možete završiti tako što ćete radije čitati prikaze nego same knjige.

U svakom slučaju, obrešćete se bez kormila i jedara u tom okeanu, pri čemu će stranice i stranice šuštati sa svih strana hvatajući se za splav, a vi nećete biti sasvim sigurni koju da sačuvate. Alternativa tome bila bi razvijanje vlastitog ukusa, nalaženje ličnog kompasa, upoznavanje sa, kako se to kaže, zvezdama i sazvežđima – bledim ili jasnim, ali uvek tako dalekim. To, međutim, uzima đavolski mnogo vremena i možete se naći u situaciji da, kao već veoma stari i sedi, tražite izlaz sa šugavim primerkom knjige pod pazuhom. Druga alternativa je – ili je ona možda deo ove iste – oslanjanje na tuđe mišljenje: na savet prijatelja ili na kakav citat koji vam je legao na dušu. Mada nikada nije institucionalizovana (što ne bi ni bilo tako loše), ta procedura se ipak vezuje za ranu mladost. Ali i to se pokazuje kao nesigurno jer se okean raspoložive literature stalno uvećava i širi o čemu jasno svedoči i ova izložba knjiga; ona je još jedna bura u tom okeanu.

Dakle, gde je kopno, makar ono bilo samo pusto ostrvo? Gde je naš dobri Petko, da ne govorim o Čiti? (…)

(…) Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde – varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju – pogotovo onu na hartiji.

Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.

Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala. Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.

Iz- Kako čitati knjigu

_________________
[You must be registered and logged in to see this link.]
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Josif Brodski

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu