Matija Bećković

[You must be registered and logged in to see this image.]
Rođen 29.11. 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije koji je poginuo u Sloveniji 1944. godine. Školske 1958/59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost. Prvu pjesmu je štampao kao gimnazijalac 1957. u „Mladoj kulturi“. Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine izvedena „Međa Vuka Manitoga“, a potom monodrame „Reče mi jedan čoek“ i „Ne znaš ti njih“. U Zagrebačkom teatru „ITD“, „Kazalištu mladih“, „Jazavcu“, „Teatru MM“, Srpskom narodnom pozorištu, „Klubu M“, izvedene su pozorišne predstave po Bećkovićevim tekstovima. U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija „Beograd nekad i sad“, sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića. Napisao je dve televizijske drame i dve jednočinke za djecu koje je Televizija Beograd emitovala 1966. i 1967. godine. Adaptirao je (sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom) „Gorski vijenac“, predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramska poema „Če – tragedija koja traje“ (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački jezik (Che-tragodije, Frankfurt am Main 1969) i engleski (Che: Permanent tragedy, New York 1970). Zapisi iz knjige „O međuvremenu“ prevedeni su na  engleski pod nazivom „Random Targets“ 1970. godine. Za svoje pjesništvo Bećković je dobio nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazjašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hrisovulju itd. Za poemu „Ćeraćemo se još“ dobio je nagrade Tipar, Zlatni bestseler, Jovan Dučić i Laza Kostić. Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine.

Bodež

Po čuvenoj priči
Sa dalekog severa
Lovci na vukove
Bodež sa dve oštrice
Umoče u svežu krv
Balčak pobodu u led
I ostave u snežnoj pustinji.
Gladan vuk
Oseti krv nadaleko
Pogotovu na čistom oštrom vazduhu
Pod visokim mraznim zvezdama
I brzo pronađe krvavu udicu.
Oblizujući smrznutu sukrvicu
Poreže jezičinu
I svoju toplu krv
Lapće s hladnog sečiva.
I ne ume da stane
Dok se ne skljoka
Nadut od sopstvene krvi.
Kad su takvi vukovi
Koji se najteže love
Kakvi li su tek ljudi
Pa i čitavi narodi
A pogotovu naš
Koji su vlastite krvi
Ne može nadostiti
I pre će nestati
Nego se opsetiti
Da će krvav bodež
Ostati
Jedini
Spomenik
I krst
Iznad nas.
[You must be registered and logged in to see this image.]

__________________________________

Dva sveta

I uskoro ćemo, taj dan doći mora,
Uputiti molbe upravi zatvora –
Da nas liše straha, slobode i zime
I na robiju tešku da nas prime!
A kad nas u lance bace i povežu,
Nek svet izgubi sramnu ravnotežu!
I od dva sveta što svet ovaj čine,
Nek svet robijaša bude svet većine!
A čuvari nek nas, iz straha il’ srama,
Jedne noći mole da budu sa nama!
[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Kada bih znao da bi se ponosno držao

Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!
Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču namakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!
Al bojim se da bih počeo da molim
Da plačem, klečim i sve da izdajem,
da bih sačuvao samo život goli,
Na sve da pljunem na sve da pristajem.
[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Kada dođeš u bilo koji grad

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođeš u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo
[You must be registered and logged in to see this image.]

__________________________________

Kad bi ti otišla iz ovoga grada

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
“Priroda je puna mojih pogleda na svet”.
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
“U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno”.
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
“Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času”.
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.
[You must be registered and logged in to see this image.]

__________________________________

Lažne mi puteve

Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život, laži pune uši.
Do grla u strašnoj laži što me guši.
Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.
Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što pišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.
[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Lelek mene

“…Ako nemaš zašto umrijeti
Nijesi se trebao rađati.
Ako ne znaš zašto si se rodio
I za pravu smrt si zaksnio.
Cilj ljudskog života je nešto
Zbog čega ćeš život prezirati.
Kom je život najviša svetinja
I sve ono zbog čega se živi
Sve to nije dostojno života
Zbog toga se ne moraš rađati.
A ko se god rodi bez razloga
Bez razloga mora i mrijeti.
Svak se ođe s razlogom rađao
Znao šta s životom i smrću
Jedino je to dostojno ljudi!
To se dobro znalo i pamtilo
S kojijem smo pozvanjem stvoreni.
Nije bilo ove pucibruke
Ni toliko suvišna naroda
Koji ne zna ni šta će na zemlji.
Ni ko ga je ni zašto stvorio.
Rađaju se i žale da umru
A ne znaju ni što su živjeli!
Šta će ljudi toliki na zemlji?
Ideja je ljudska ponižena!
Svaka vjera tako će propasti.
Svaki smisao tu će postradati.
Velike je tajne vazda znalo
Malo ljudi – i dok ih je malo
Onda svaki mora biti pravi
Kad su pravi – dosta ih je malo.
Šta će ovaj božji gamiz ljudi
Kao neka nova vrsta muve?
Čemu služe slijepi narodi?
Skoro će ih i zaprašivati…!”
[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Matija Bećković

Matija Bećković – suza ili mina
Put što sebe pravi ili voz bez šina
Nosi li on bombu mesto glave
Davi li on reči ili njega dave
Nosi li on rupu mesto srca
Ili kao davljenik u svom srcu grca
Jeli on santa leda otkinuta
Ili zver sto na njoj zavija i luta
Jeli on grom u lance vezan kao stene
Ili hladna vatra u grudima stene
Nosi li zamrzle munje u rukama
Hoće li on biti slabić na mukama
Sme li on da stane na trg i jauče
Dok svetovi u njega sav svoj bes izruče
Kao gvozdena zavesa on će da se sruši
U vlastitu vatru u vlastitoj duši
Baš je njega briga bar je njemu lako
Sve je oživelo čega se dotako.

[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Nikad više

Milo stvorenje koje si sad sena
Mali pepeo samo uspomena
A ta je sena i ta uspomena
Moj jedini život i jedina žena.
Ti malo Rušče ceo svet bi dao
Kad bi te još samo jednom ugledao
Kako ideš kući u naručju s cvećem
(A ja te s prozora gledam i ne trepćem
Na terasi


Plamti naš jasen i šib žuti
i nagone me da mrmorim
(dok mi lepota oči muti)
zar sve to treba da pregorim?
Al ako bih se zbog čega
bacio lastom sa balkona
bilo bi zato što posle svega
taj šib i jasen ne gleda ona
[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Ogledalo

Kad smo oslobodili Beograd
odvedoše nas u crkvu Ružicu
Da se pričestimo.
Ali pop ne da pričesnu užicu
Dok se ne ispovedimo.
Mene upita
Jesi li ubio
Jesam
Rekoh
A on
Vojniče
Što si to učinio?
Stuštio se na mene ubilac
Iznakažen
Zapaljene glave
Ispamećen
Isplažen
Krvnikovim očima me gledao.
Mora da sam tako
I ja sam izgledao.
Pucao sam
Kao u ogledalo.
Do sad sam mislio
Da sam ga ubio.
Ali čim sam ovamo ukročio
Uvideh da otad on živi u meni
I da je ovde u crkvi Ružici
Iz mojih usta i progovorio.
Da se nikad ne sazna
Ko je koga ubio
[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Onaj sam kog volim

Mislim na tebe
da bih znao ko sam
Da te zaboravim
ne bih znao gde sam.
Znam da sam tamo
gde za tobom čeznem
Držim te na umu
da se ne izgubim.
Onaj sam kog volim
Taj sam na kog mislim.
[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Ponovo imam potrebu da ćutim

Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima.
Odlučio sam da govorim kao da će mi svaka reč biti poslednja
Šta sam ja da bi pevao?
Moj siromašni rečnik zamenjujem prirodom
I gdje god putujem nailazim na nju
I njena smela poređenja.
Priroda je izrazila moje namere na više načina
Svojim biljem,svojim požarima
I drugim čudesima čiji sam učenik.
Ona je dala oblik ptici
Smelije no što se usudio ijedan pesnik
I ja se ispod njenih ptica potpisujem
Ne dodajući im gotovo ništa.
O mutna jelo izrasla iz moje mastionice,
Priroda je puna mojih pogleda na svet
Ja stoim iza njenih cvetova bez granica
Ja poštujem jedino njene neumoljive zakone.
U čitavoj prirodi nigde,osim na svoj život,
Ne mogu da stavim tačku,
Jer se sve javlja ponovo i ravnomerno sa godišnjim dobima.
Kad posle jeseni ne bi došla zima
U šta bi smo onda verovali i čemu se nadali?
Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer govorim sa željom da budem ućutkan.
Vetar upada u sudsku pisarnicu i diže papire sa stolova
Ceo dan sam napolju kao da sam cvet,
Napolju su šume, oblasti pod snegom, ovas i raž su napolju,
Gradovi su na ulicama, ulice su na ulicama
Svi kontinenti su napolju.
Ja bih bio jedini grad koji sam unutra!
O nebesa jedini naslove na mome grobu
Bunim se protiv svega, jer nemam na šta da pristanem.
Šta sam ja da bih ćutao?
Sve što sam rekao ponavljam još jedamput,
Moje ćutanje je službi strašne istine.
Sve što ima na svetu ima i u meni.
Ne znam dali je noć ili sam sklopio oči:
Moje slike sveta se menjaju dok putujem.
Nisam ništa video prvi put sve sam prepoznao.
Predeli koje otkrivam oni su koje sam sanjao.
Šta će mi more.Imam ga u glavi
I ja ih samo poredim i bratimim.
Prizor koji gledam odavno postoji u mome sjećanju,
Putevi što godinama zavijaju na istom uglu,
Najređe biljke,jedini primeri,
Nalaze se i u mom srcu,
A sve što je u njemu
Postoji i još negde u svetu ili se potuca.
Ja putujem da bi svakoj stvari prineo drugu svojom dušom
Da bi obe bile manje usamljene.
Sedeći među drvećem govorim o svojoj prirodi,
A kad bih razumeo pticu
Rekao bih joj isti što i vama:
Svemu pretpostvaljam prirodu,
Ali svoju!
[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Sedimo nas dvoje u sutonu plavom

Sedimo nas dvoje u sutonu plavom
Osecamo nebo kao krov nad glavom.
Ustajemo naglo, nekud odlazimo
I prolazeći tako prolazimo.
A negde nas čekaju Veliki Antili
Gde nećemo nikad biti nit smo bili.
Kažem ti tiho: ništa nam ne treba
Ali više nema ni tebe ni neba.
Ti si moja
Prostori kao akvarijumi i pošumljena nebesa
Moj potiljak pun otisaka tvojih prstiju
Moje srce dignuto u termometru kao krv u zločincu
Moj jauk oberučke zavitlan u nebesa kao kladivo –
Evo vraća mi se kao ptica pogođena strelom
Rastu zelene uši zidova visoko kao bršljeni
Manijak u bašti ždere pomrčinu
Dete ugrožno svetlošću – tačko veća od kruga u kome si
Kao što su nebesa topla od jedne malaksale ptice
Kao što mrtvaci odolevaju želji za bližnjima
Kao što grom svoj teret u nebu istovara
Kao što ljubavnici učiniše zemlju toplom i tako blagotvornom
Idealni neskladu, ljubljena
U imaginarnom avionu nad mojim ponorima
Izmišljajući, ja te učinih nemogućom.
Uzalud smo zajedno kao dve šine
I dva jauka se negde sastaju mi nikada!
Moja mašta na nekoj drugoj planeti izaziva požare
A u istom trenu je pred tobom tako savršeno nemoćna
Lažni i istinski pesnici u istim bolovima
Već sam vazduhu već sam vodi probio uši pričama o toj ženi
I sve što je patilo mora da je na mojoj strani!
Poklanjam ti svoje uči od hroma i sitnog stakla
I tu pred tobom se uz urlik u zemlju zakopavam.
Plod se u tebi rasplamsava posle ljubavi.
Sve je manje mog srca kao mastila u mastionici
Nečitkim rukopisom, okolnim brdima, susednim državama,
Čime god stignem ja te opisujem
I tako nedostojno govorim o tebi
Različitoj od svakog poređenja.
Ali uvek postoji nada
Na ulazima u polja
Izdvojena kao ludnica.
[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Ti si moja, ipak

Ti si česta slika moje žalosne ljubavi
Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ograđena žicom
Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja počinje kamenčićima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noći
Ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom
Železara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao
Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolažem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga
Ionako samo nagađam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolešću izlečena
Ti si moje dete ti ništa ne razumeš
I ja doslovno moram reći da te volim
[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Uz vino

Uz vino gubim volju za životom
I želju da umrem, evo, odmah potom.

O, prepelico nad dalekim žitom
Što okrećeš brda, a i mene pritom-

Patim iz straha da ću tek da patim
I svejedno mi je, evo, odmah zatim.

[You must be registered and logged in to see this link.]

__________________________________

Vera Pavladoljska

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska
Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska
Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska
Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrcavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska
Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska
Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska
Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska
Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran – pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska
Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska
Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska
Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska
Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

[You must be registered and logged in to see this link.]

Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu
Između dve žiške u slepoočnicama
U pauzama dok radnici piju čađavo mleko
I prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
Dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
Između dva daleka poređenja
Volim te.
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
I sloj vazduha se na lepe senke cepa
U mašineriji noći
Moje srce je slično kompresoru
Naklonjenu svemu što nema veze samnom
Dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te.
Rudnici kamene soli u mom srcu
Zora lomi suđe od porculana
Kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
Postaću prašina ako voliš prašinu
Ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te.
Dolazi proleće i jednu pravu damu
Niko ne može zamisliti bez pudlice
Stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
Ja ne znam put – krijem se u tvojoj senci
Ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
Svet me izgubi, ali ti me dobi
Volim te.
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
Pokvareni anđele; o, sneže u avgustu
Moje su ruke ostale oko tebe kao obruč
Ljubomoran na vazdušni pritisak i vodu
Ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
Odavno već svojim očima ne verujem
Volim te.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Otkad glavu promolih iz majke

Otkad glavu promolih iz majke
Ja se samo sklanjam od bezumne hajke.

Umesto da sam na dugačkom štapu
Otud prvo isturio kapu

I dok potroše uk ispamećenja
Odlagao muku svog rođenja.

(Da nisam gologlav i goloruk bio
Još bih se u majci ko u rovu krio.

A moj štap i kapa od veka do veka
Stigli bi u ruke poslednjeg čoveka.)

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kad sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu
osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno
spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga
grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj
radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim
mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito
sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu
naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i
lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta
i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje
glave
Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim
kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih
slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje
vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne
popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih
isprava
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu
kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj
glavi
Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u
visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u
životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to
izmislio
Kuća ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave
nadom.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Poeziju više niko neće pisati

Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.

Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Između poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predviđali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Slamka

U onoj noći s petka na subotu
Sudnjega časa u tvome životu
Čistaja djevo i najređi cvetu
Poslednje što si ti od mene čula
Bilo je: "Volim te
Najviše na svetu!"

Ali na čemu bi onaj što ne ume
Više živeti održao sebe
Da mu na usnama što se ne dvoume
Ne dodade slamku
I reč
"I ja tebe!"
[You must be registered and logged in to see this link.]

Reče mi jedan čoek

Reče mi jedan čoek
na jednom mestu,
kod jednog čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći đe,
odma bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,
kad ono,
no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i đe ti bijag počeo pričat,
taman u cik zore,
a zove neko po imenu ta i ta,
dođe tu i tu,
u tome u čemu si,
te ja iz onijeg stopa,
ja s ove bande, on s one,
ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga i vidjet.

Samo ja ovo s tobom,
da ostane među nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti pričam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja,
to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,
no zaista biranik između nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.

Te ti on mene tupa i tupa,
da te strag uvati,
da ne vjeruješ ušima,
da se to može desiti onome čoeku,
nije čoče - jes bogomi, - ama veliš li -
velim,
sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od
onijeg,
višega čuda nijesam čuja u moje dnevi.

A Bog ti jedan, zađosmo u debeli dan,
zađosmo u duge i široke,
a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani,
meće svećice, pukli Božje nerimi,
suvo ni pod pazuo, sve cicera voda,
a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,
a oću da čunem šta će mi reći,
te ja poitaj, a on čeki čeki da završim.

Sve da mi je neko pričo ne big vjerovao,
toga kukanja, u snu se snilo,
te savi one đuzine, pa jopet nagradi,
Samosazdana ruko Božja,
šapti, šapti, šapti,
a obrni se da ko ne čune,
taman ko ovo mi,
nije čoče - jes bogomi - e vidio - vidio,
jes - nes, dana mi današnjeg,
more li to bit - more.

Te živni, živni, nećemo nikud,
viđi đe je sunce, zaranci, omrkosmo,
te ta dan to tu osta,
zemlje mi u koju ću,
pričam ti ko da ću sjutra da mrem,
ovo bez tebe danas nijesam nikome,
a ne big voleo ni ti posele,
tu nije bilo nikoga do Boga,
pod kaul,
to ni zemlja ne zna,
nemoj preko usta da grdan nijesi,
ne gubi duši mjesta,
e sam ja čoek od svojega posla,
ljudi su me tako cijenili dosad,
a tako mislim i posad,
dok mi se ne uspe zemlja na obraz,
oba mi svijeta,
umrloga mi sata.

Na jad mi dođe dan
i đe ga sretog,
a kućeš mimo ljude,
da me puška ubi bio bi raetni,
to je bilo za nevjerovati,
ne mogu ti reći šta
odma bi se sjetio,
to je on mene u povjerenju,
a mene je ko podkamen,
a to u tebe gledam,
tišti me na dušu,
ne mogu ti reći šta,
ne čula mi se riječ,
gluvo bilo,
olaknulo mi je,
a znam nećeš nikome.

Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca,
glave mi,
prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju,
ako je on mene lago ja polagujem,
a što bi me lago - da izlaze kolac,
a ne vjerujem bogami,
to je među nama zaista ko najbolji,
ne mogu ti ga kazat,
odma bi se sjetio,
znaš ga ti, da ga ne imentujem,
no otvori oba, vidiš koja su vremena.

Reče mi ta čoek,
kojega nikad očima nijesam vidio,
sad me ne zapitkuj kako to,
iskoči abgara ko đavo iz torbe,
tuknu mi na uvo,
a ne znam vljedomo,
ma nemoj - moj bogomi - ama neka,
e kad je tako - vjeruj bogomi,
tako će i biti,
ovijem riječima zasu,
pomagaj sude nebeski,
a kako to - kako im se trag utro.

Riječe mi pod cijenu života,
ja nikako da se alavertim da se to
moze desit.
vjeruj ga - taman je tako,
nije to iz njegove glave,
pade čič na zemlju,
svojijem bi prstom oko izbio,
a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,
sve mu zadnja prvu pritiska,
ko da mu kiša naodi iz jezika,
reko bi čoek neće nikad,
nemoj ovo kome,
ni crnoj zemlji,
no prs na usta,
e bi se odma znalo ko je reko,
ma šta veliš - velim bogumi.

Tucismo se taman nonje, og junače,
e volig bi da nijesmo,
e može bit nesto pa čudno na mene,
to se mene uvijek šćelo,
da me snađu jadi na pravdi Višnjega,
da se sve izlize i istanji,
na kule na vile,
da se spuže ko led između prsta,
pa da od toga ne bidne ništa,
pa će bit da sam ja reko,
a ova godina znaš kakva je bila,
ni suve, ni sirove, ni okoliša,
kuj bi ona pilez, prosula po famelja,
desetoro onijeg puža,
jedno drugome do uva,
no riječ iz usta ko kamen iz ruka,
je li - jes, nije čoče - jes bogomi,
nema se kuj,
a u jednu ruku milo mi je te mi reče,
da to ne čug ne big prežalio,
ne smijem ti reći šta,
no se pripazi dobro.

Nemoj da bi ovo kome za otkup života,
ja ovo tebe, a ti nemoj nikome,
to on ne bi drugome,
a mene je ko podkamen stanac,
povrg svega jada još i to,
nemoj me ništa pitat,
kazo big ti da mogu,
nemoj ovo daljit,
to je čoek koji zna svake niti,
nijesam ti smio ni ovoliko,
ako jes - ako nije.

Te ti se on mene takvu i takvu stvar,
da me ne zapadne jedne da izgovorim,
koliko izgovori li ti ođe,
no ne zaboravi na koju si,
medom ti se presjekla,
dušmanin ti je ne prekinuo,
taj jezik u vilice ne uvodi,
a imo je i rasta, noći mi noćašnje,
valjetno ime Božje,
granu zora a on zaparadio,
sve iz jednog vitilja ,
a ja sluša, sluša, sluša,
ovijeg mi nebesa, aug, aug.

Tako ni prođe dan i noj, dvije
poluredice,
sve od rasvita do smirovišta,
granu li to zore - ogranu bogami,
ne umjesmo se razdvojit,
taman ko ovo mi,
ne bilo primjenjeno,
no ja ne misljag ni o čemu no o
svome jadu,
ali kad navlači priču i jade zaboravig,
a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka,
to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu.

A nije ni do Bog,
a jes bogomi,
a prekrsti se lijevom kod desne,
može li to bit - može bogomi,
nemo me sad ništa pripitkivat,
i da ti kažem nećeš mi vjerovati,
a mene da je neko drugi vaistinu ne big,
to je ostalo tu i tutilo,
i tu zapečati,
zemlje mi u koju ću,
oba mi svijeta,
umornog mi sata,
ovoga mi nimeta,
života mi svačijega,
no otvori četvere,
i pazi,
ne smijem ti reći na što,
i nemoj,
ne mogu ti reći šta,
no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave,
e ćeš svakoga svoga u crno zavit,
svakoga ko ima iše u tebe,
nemo me ništa zapitkivat,
nijesam ti smio ni voliko.
Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen
[You must be registered and logged in to see this link.]

БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми отсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила ...

Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса, -
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.