Filip Larkin

Филип ЛАРКИН (1922-1985)



Филип Ларкин (1922-1985), енглески песник, прозаист и критичар. Рођен је у Ковентрију. Његов отац је био градски ризничар који је обожавао Хитлера. Будући песник је похађао школу Краља Хенрија Осмог и већ тамо почео да пише за школски часопис. Студирао је и, после Другог светског рата, дипломирао на Оксфорду, заједно са Кингслијем Амисом; за време Другог светског рата није регрутован због болести очију. Као студент страсно је заволео xез, о којем ће, касније, писати, за „Дејли телеграф“, између 1961. и 1971. године. Његов укус је остао међуратни – цени Луја Армстронга и дикси, а одбацује Колтрејна, Гилеспија, Дејвиса и Паркера. После дипломирања ради као библиотекар на универзитетским библиотекама у Лестеру и Белфасту. Од 1955. до смрти је библиотекар у Бринмор Џонс-библиотеци на университету у Халу.
Ларкин је водећа фигура у групи песника под називом „Покрет“ која се јавила педесетих година, а окарактерисана као „бесни младићи“ (осим Ларкина, Кингсли Амис, Доналд Дејви, Том Ган). Песници „Покрета“ су писали поезију на свакодневичне теме, инсистирајући на уличном језику и на строгим, традиционалним, формама. Запажену улогу су први пут добили у антологији „Нове линије“ Роберта Конквеста. Конквест је њихов рад окарактерисао као „слободан од мистичних и логичких грчева и – као модерна философија – емпиријски у потицајима и достигнућу“. Међу Ларкиновим књигама истичу се „Северни брод“ (1945), „Мање мртав“ (1955), „Викенд-венчања“ (1964), „Стрми прозори“ (1974), као и два романа, „Џил“ (1946) и „Зимска девојка“ (1947). У једном интервјуу изјавио је да је пет година писао свој трећи роман, али да је „извеснија могућност да рукопис ишчезне“. Иако је имао бројне „афере“ и три дуже везе (међу којима је најдужа она са Моником Џонс, професорицом енглеског), није се женио. По смрти своје мајке, 1977. године, написао је циклус од 11 песама. Умро је од канцера, 2. децембра 1983. године.
Године 1993. Ендрју Мошн је објавио песникову биографију, у којој посебно обрађује нацистичке симпатије и мизогенију Ларкиновог оца, спекулишући с песниковим расним „изјашњењима“ и другим, у нашем добу политички неприхваћеним, идејама које је заступао.
Сабране песме и сабрана писма Филипа Ларкина у критичким издањима појавили су се 1988. и 1992. године.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Прави стихови

Јебали су се твој отац и мати,
тад без намере, али, ипак, јесу.
Сад свака слабост њихова те прати,
и још додаше нешто тек твом месу.

Не, они су се јебали без шале,
збацивши стара одела у кући,
сентименталне, допола, будале,
отпола вуци, бесно се кољући.

Човек људима носи бриге многе,
све дубље што се ближи плићак с гробом.
Бежи одатле што те носе ноге
и не остављај потомке за собом.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Кола хитне помоћи

Продевају се, ко исповедаонице запретане
кроз бучна градска поднева, а да не
узврате ниједном погледу упијеном.
Сјајно углачана, сива, на металној плочи грб:
пристану, да одахну, уз ивичњак стрм:
сваку улицу посете, временом.

Тад деца, низ пут расута, и са степеница,
и жене, на повратку из продавница,
док се крчкају ручкови у мирисима,
спазе на трен рашчупано, благо једно лице,
које, док износе га и смештају пљоштимице,
укаже се из розе ћебади, на носилима.

И разрешујуће празнине осећај пренути,
која испод свега што чинимо ћути,
на секунд ухватимо целином -
тако туп, истинит довек.
Врата се залупе, изгубе. ЈАДАН ЧОВЕК,
зашапћу, тад, над сопственом судбином.

Јер тај, однешен са умртвљујућом тамом,
ослобођен губитка, кренути може,
око нечега, надомак крају самом,
а оно што године наталоже,
јединствен случајан спој
породице и обичаја, у тачки тој,

напокон, почиње да лабави.
Далек лежати од размене љубави,
у просторима неким недосегнутим,
саобраћај пустити да даље врије,
приближава то што оста да се збије,
а што смо били – у даљини мути.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Предрасвитна песма

Орући дању, пијем све до јутра,
гледам у маглу, разбуђен до зоре:
док не пробије сунчан зрак засторе
видим све што се одвија унутра.
Смрт, за дан ближа; мојих мисли јата
двоумље гони. Кад је рок – задатак
да дневни рачун сврши и подвлачи?
Празно питање. Ал стрепња уклета
сан мој омета.
Нагони ме на ужас, и привлачи.
Двоумље лута слепилом. Мој свете,
не жалим се на дуг ланца губитак,
не тражим кривца да му то спочитам,
јер тако дуго само живот плете
да се прекине – можда, безуспешно -
у тој празнини безданој а тесној -
право на путу к смрти. Пут је спреман:
негде, не овде, смрт ће да нас свије.
Верујем, нема
ничег страшнијег, нити праведнијег.

Тајанствени и недохватни ужас
нећеш схватити, мада догма – платно
сво просењено, одговор свој пружа:
да нам отићи навек није дато.
Покушавахy и други кроз песме
са сугестијом да се човек не сме
плашити, да је не осећа. Али
безосетности бојимо се саме,
где све усфали,
анестезије – тамније од таме.

И тако, она у оку се шири -
лед неовдашњи – масне мрље залив -
са неделањем сав свет да помири.
Нека и нема много чега, али
збиће се случај. Топлина пробуди
свест. Где је, дакле, вино, где су људи?
Одважности је овде дато тек да
не плаши друге. У њој није предност
да би се рака избегла:
одважност, плашност – смрти је свеједно.

С растућим сјајем соба је празнија.
Јасна је, као привременост пута,
ко свест о том што не смемо ти и ја
да прихватимо, што се не напушта.
Ал телефони у дну кабинета
зврје, ко дозив одуженог света.
Он жури на зов јутра што не стари.
Небо је као у глини одлито.
Дан биће дуг, очито.
Као лекари, пристижу поштари.

+ + +

Бит живих бића и облика иште
тражити храну, наћи прибежиште.
Циљ јадан, али довек

повезани смо везом истом том:
да стекнемо свој пут и родни дом.
Тако се труди човек.

Нек је та веза у познању касна,
необјашњива, нека је нејасна -
темељан је то спој.

Но и у сипкој глини, и у висју,
у трави и у уздрхталом лисју,
ја видим тек лик твој.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Ћаскати у постељи

Ћаскати у постељи, ситница, говор лак
удвоје – али веза времена, и порука:
говор неречен наглас искрености је знак.

Време је тише. Ево, лети оно без звука
непотпуношћу ветра, неспокојем у ласти
облаке уређује као невидна рука.

И пуни градовима хоризонт сенки кртих,
за нас их није брига. И ко то да објасни,
овај неупоредив одмак, као у смрти,

од опште осамности – и како је све теже
тражити речи добре, и праведне, и нежне,
не сасвим лажне, можда, пред злом које нас веже.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Несрећи

Ти неприметно долазиш, без крика
змајског; ал панxе стишћу све стечено.
Коњи се јеже, али коњаника
не дираш; није како је речено.
Услов: губитак не избећи наш.
Платити ваља за цену услуга.
Али на време; не ко звер кроз шаш,
ил дух што с јутра бежи преко луга.

Не, то сивило постојања дневног
крај лактова ти врти као сврдло.
У тишини се и одело стврдло.
Приметих: дани јуре брже, гневно,
миришу лоше. У последњем трену
сви тврде: ти си давно ту, у свему.


[You must be registered and logged in to see this link.]

Закони ликовања

Не памтим да су насули до врха:
полупразан је суд. Пити до дна,
и чекати да из висине сврха
приближи се и потпуност нам да.

Кажу ми, иди тамо, с празном чашом,
па ће долити. Покушах и то.
У ништа се упиљиш, с тугом нашом.
У зависности где си. Или ко.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Кожа

Свакодневна повитна хаљино,
нећеш знати да задржиш ташто
своје младо лице нетвариво,
мораш стећи усеке и боре
кроз забаву, бесом, сном ил маштом -
знаке који вређају и море,

да подносиш грубост, трпиш бедно
пешчан ветар што се зове време;
млохава ћеш бити; мораш једном
да постанеш xак стари, драпави,
срамно име да теглиш ко бреме.
Кад је тако – сахни, охрапави!

Опрости ми, док сам био млад,
а ти нова – не даде се мени
да те водим на неки пир тад,
да те носим, у најбољи час,
ко одећу што се увек цени
док се мода мења око нас.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Посета храму

Чекам, кад стихне све, и ја унутра,
у заједницу празнине, да ступим.
Још једна црква: вратанца угнута,
књижице, цвеће, клупа према клупи;
све за недељу спремно; неке ствари
за свету службу; малене оргуље:
тишина није побити се могла,
Бог зна колико дуга. Њу не кварим.
Ко у сну, црквом, крећем се гологлав;

крстионицу напипа мој длан.
Нада мном таван, ко нов, у позлати -
очишћен? Ко зна. Не знам. Нисам зван.
Предикаона. Пар строфа познатих
шапћем. И јаче но што желим сам,
чује се: „Овде почиње свршетак“.
Кикот одјека. Уписујем име
у књигу, ирски новчић остављам,
мислећи да ту нико не види ме.

Ал још не идем: у ствари, све често
недоумицом сврши се, ко сада:
мислим, том здању где ће бити место,
кад потреба за црквама опада:
шта ће постати? Пар њих ће, за новце
оставити, са сталним поставкама,
са улазницом за пук полусвестан,
остале фрај, за кишу и за овце,
да избегнемо та злосрећна места?

Ал сигурно ће бабе са бебама
стизати да се моле крај камена
исцелитељског; тамо где је тама
видеће: хода мртвачева сена?
Ал претрајаће моћ и после фронта,
у загонеци, у случајној игри.
Умреће вера, сујеверје с њом.
Али кад умре безверје: – Шта онда? -
Стазе зарасле, траву, свод, стуб, дом -

како сав њихов да схватимо плам,
кад значења ће остати под мраком?
Ко ће последњи да сагледа, сам,
шта су та места била? И шта ако
то буде онај што куцка и пише,
ил гробни лопов – ценитељ старине,
чудак, опијен светом старих прича,
ко тражи миро, оргуље, ил списе?
Ил ће то бити неко мени сличан -

ко и без знања правог дослућује
расап духова, крст тла, неку свест
са периферије носећи? Јер ту је
све окупљено што одонда јест,
ал растављено – рођење, венчање
и смрт и мисо на њих, због чега је
храм и сазидан. Јер, мада и не знам
колико вреди то осамно здање,
прија ми тихост где сам сам и незван.

Озбиљна кућа на земљи озбиљној
где морамо се срести зраком, јеком,
и препознати, у сусрету циљном.
Не застарева то; увек ће неко
имати чуло за чуђење будно
и бити жељан да се уозбиљи,
да тежи овом тлу, које је, кажу,
погодно да се на њему стекне мудрост,
макар због мртвих што се ту разлажу.
[You must be registered and logged in to see this image.]

NA PRAGU DVADESET ŠESTE
Pribojavam se ovih mojih godina
Dvadeset peta je zima,
Nestaje hitrina.
I sve poprima
Težinu koju prati sumnje začaurena gleđ,
Pretvorena u žeđ.
Razmišljah: ona energija od nekada
Nesumnjivo postaje mlaka
Kad dvadeset četvrta-peta ovlada:
I sad ta šljaka
Sagorjelog djetinjstva kazuje da sam u pravu bio.
što je plamen zahvatio
Utrnu u meni kao svijeća,
Ponovih priču.
Talenat, sreća –
Izmiču,
I masnija kosa ih prati
što treba da se skrati;
Il’ kad sigurnost ispari,
Možda ostatak taj
Potamni, životari
Ko onaj skoro naj.
škart sred minareta u krahu.
A u tom prahu
Onog što je po volji a truli
Ne osta ništa.
Tek pohlepa, tmuli
Ponizni osmjeh, halapljiva
Okorjela mržnja, crn obraz – eto rašta
Uzalud otrpjeh svašta.
Pa, kad bih siguran bio
Da nemam nimalo izgleda
Da iznova dohvatim neuprljan dio
Zanemarenog kreda,
Svu izanđalu imovinu bih spržio,
Od ponuđenog živio.
Al’ mukom se taj svijet gasi;
Tek smrtnim trenom,
Trulež biserom krasi,
A meni, zavedenom
Stvara u duši od svih dublju ranu:
Prisjećanja kad banu
Na svaki mig, položaje
Dugo nakon zaborava;
Ma kakva prilika daje
Ništavna, ili prava
Može dodirom raspući, svakako.
Ja ljubim, grlim onako,
Kao uspaničena mati, usrano
čedo svoje,
Koje će sutra da zabranom
A u ime moje
Izbriše sve između dva kraja
– Ništavila i raja.
[You must be registered and logged in to see this image.]

REGRUTACIJA
Džejmsu Balardu Satnu
Baštinio je svog Ja imanje
Od onih koji upravljahu njime kao farmeri; imajući
Za taj studij sve neophodno znanje,
Od dobrog i lošeg s pravom zazirući.
Al’ jednog proljećnog dana njegovu zemlju pogode razaranja,
Grupa jahača odsječno pita ga kako se zove.
Komandant mu na čudnom dijalektu stavi do znanja
Da zbog rata koji bjesni zaslužuje okove
Ako im ne pomogne. Pristanak njegov
Bješe zasnovan na želji, do samouništenja,
Da ne izgubi svoje rođenjem stečeno pravo; gotov,
Znajući da nema ništa lakše do preživljenja
Koje mu ne bi dalo da predugo sluti
Sve potankosti svog poraza i smrti.


[You must be registered and logged in to see this link.]

HORNE JUTROM ZNAJU
Horne jutrom znaju
Da duvaju, sjaju
Blještavih livada
Na promrzloj rosi;
Zore evo opet.
Kao zlaćanih činela zveket
Nebo šireći krila
Suncem pogledu prkosi.
Tu, gdje ljubavi nema,
Sve što bi beznadno
I što me budnim drža
Prolazno je i nestalno;
Jer nikad tako blistavo,
Nečujno
I nadnaravno, nije
Zemlja rađala prije.


[You must be registered and logged in to see this link.]

GRABEĆI BRDOM ZAGLUŠUJUĆIM VJETROM ŠIBANA
Grabeći brdom zaglušujućim vjetrom šibana
Srxba sobom razbuktana, osiono se ukazala
Visoko ponad livada kojim pasu đogati;
Uz šume strminom poput horne je odzvanjala
Sve do samog vrhunca pod stablima blistavim
Urličući: Snishodljivost se jedino isplati;
Dozvoli da budem sprava precizno naštimana
Da zasviram muziku po željama svih o stvarima svim.
Kako prizvati takvu muziku, kad ulica
Tamni? Sa mjesta kišovitih i kamenitih
Vidim da prastara tuga jedino osvaja,
Lica užurbanih i bremenitih,
Hodanjem izranjavana stopala djevojčica,
Srce što u svojoj tišini kleči bez kraja.


[You must be registered and logged in to see this link.]

PRILJUBIH USTA SVOJA
Priljubih usta svoja
Vodi koja se kreće:
Sjeverom, jugom, kud koja,
To važno biti neće,
ljubav nije što budeš sreo.
Vjetar sam riječima spleo;
On riječi rasplete moje:
ljubav nije što budeš sreo,
Tek ptice radošću poje,
Tek mjesec beskućnik to je.
ljubav nije što budeš sreo:
Težiš udovima
što vape miru, il’ duhu što zreo
Lebdi s anđelima,
A smrti nema pred vratima.


[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

ULIČNE SVJETILJKE

Kad noć, koja se šunja ko puma, s neba krene
I tišinom odjeknu ulice s vjetrom i puste,
Svjetiljke izađu i nagnu se s uglova, naherene,
Bacajuć crne sjenke, iskrivljene i guste.
I tako one, bezlično, cijele noći gore,
Slušajuć kako, ko kapi hladne što kapaju
S blistavog stalaktita, ruše se ure spore
Dok ne raskole sivi platani mrak, na kraju,
Tada se gase.
Mislim da uočih jedared
– Jutro je – svjetiljka jedna osta još jarko sjati,
I, sa senilnim kezom, poput budale stare,
S plavim se takmiči, sa njim kuša se s nadmetati;
I, mada više fajde od nje, blijede i nacerene
Nema, suprotno suncu kuša bacati sjene.

<1939>

[You must be registered and logged in to see this link.]

REGRUT

za Jamesa Ballarda Suttona

On grofoviju svoga Ja naslijedi
Od onih što se o njoj starahu ko farmeri;
Imao je sve znanje koje steći vrijedi,
Za dobro i loše prezir u neophodnoj mjeri.

No jednog proljećnog dana oskvrnuta mu bješe
Zemlja, i grupa jahača ga kako se naziva
Osorno upita, i na drugom narječju iznese
Njin vođa da je rat, za što je on krivac,

I mora im pomoći. Pristanak dat je bio
Da osnovu želje za samopotiranjem da svoja
Prava rođenjem stečena ne izgubi; smion,
Jer ništa ne bi bilo lakše od zamjene koja

Ne bi mu dala vremena da razmotri dalje
Svog vlastitog poraza i umorstva detalje.

<1941>

[You must be registered and logged in to see this link.]



OPSERVACIJA

Tek u knjigama bezuvjetno i konačno se zgode,
Srećemo i zakvačimo jedino u snovima
Ruku što braniti nas od nervnog stresa ima,
Budući dokaz protiv zaludne naše odgode;

Pošto plimni rub prošlog, njegova nadolaska,
Mjesto je gdje hodamo, a zrak je to što piješ,
Sjeti se dakle da smrt naš oblik jedini je
Kad najzad zakuju se napose lice i maska.

Smijeh što domet traži, i suze iz busije,
Dok protiv želja srca zavjera mitraljeska
O vladi strahova omedaljenih zbori.

Zatresi, vjetre, njino krivo drvo gdje bljeska
Mnogo slikovitog, al ničeg dobrog, i nije
Ništa naći na vatri siromaha da gori.

<1941>

[You must be registered and logged in to see this link.]



PENJUĆI SE UZ BRIJEG POD VJETROM ŠTO ZAGLUŠUJE

Penjući se uz brijeg pod vjetrom što zaglušuje,
Krv se razlepršala, gordo nošena gore
Ponad livada gdje konji bijeli stoje;
Poput roga je ječala uz strme gore
Dok nije viknula na vrhu pod stablima
Blistavim: Pokoravanje, jedino dobro to je;
Daj da budem glazbalo sa žicama što bruje
Da sviraju sve stvari, koliko vole, na njima.

Kako prizvati takvu glazbu kada se ulica
Smrači? Na kiši i kamenim mjestima mogu
Naći jedino drevnu tugu što pada,
Jedino užurbana i izmučena lica,
Hodanje ranjivih djevojačkih nogu,
Srce što u svom muku beskrajnom kleči sada.
<1944>

[You must be registered and logged in to see this link.]



VJETAR VJENČANJA

Vjetar je puhao sav dan mog vjenčanja,
I moja noć vjenčana bješe noć jakog vjetra;
Štala vratima nije prestajala da lupa,
Pa je on morao ići da ih zatvori, mene
Ostavi dažd da slušam, na svjetlu svijeće glupa,
I gledam svoje lice u svijećnjaku uvrnutom,
No ne videći ništa. I reče, kad se vrati,
Da su konji nemirni, i ja bjeh tužna što ljudima
Ili životinjama će te noći nedostajati
Sreća koju ja imam.
Sad kad je dan,
Sve je pod suncem zamršeno puhanjem vjetra.
On je otišao da pogleda poplavu, a ja
Nosim napuklu kantu do kokošaka,
Spuštam je i zurim. Sve je vjetar
Što juri kroz oblake i šumu, mlati mojom
Keceljom i obješenim rubljem sa užeta.
Može li se to podnijeti, ta vjetrom stvorena
Radost koju moje kretnje prizivlju, poput niti
Što nosi perle? Hoće li mi dati da spavam
Sad kad sa mnom postelju dijeli taj osvit vječiti?
Može li čak i smrt da isuši
Ova nova razdragana jezera, da zaključi
Naše klečanje poput stoke kraj sve-darežljivih voda?

<1946 >

[You must be registered and logged in to see this link.]


NEUSPJEHU

Ne stižeš dramatično, sa zmajevima koji
S mojim su životom u šapama se uspropnuli,
I ne bacaš me izmrcvarenog kraj kola sa svojim
Paničnim konjma, niti nalik si klauzuli
Jasno sročenoj, s opomenom šta mogu izgubiti,
Kakve troškove u gotovu podnijeti se mora,
Račune podmiriti; nit duhu promajnom što hiti
Preko travnjaka, kako se vidi za nekih zora.

Ali, nalazim, sunčana popodneva te ova
Kraj moga lakta posade, gnjavatoru nalik.
Zgrudvana od tišine su drveta kestenova.
Svjestan sam da mi idu brže no prije dani,
Ćute se i bajatijim. I kad jednom su zaostali,
Čine se ruinom. Ovdje se neko vrijeme već staniš.

<1949>

[You must be registered and logged in to see this link.]


OBMANE

‘Naravno da sam bila drogirana, i to toliko da se nisam osvijestila
sve do sljedećeg jutra. S užasom sam ustanovila da sam upropaštena
i danima sam bila neutješna i plakala sam kao dijete da me ubiju i
pošalju nazad mojoj tetki’.
Mayhew, London Labour and the London Poor1

Jad mogu taj kušati čak i s daljina ovih:
Gorak i jedak, s bodljama, što te prisili da ga
Progutaš. Slučajan sunčev otisak, i točkovi,
Žustra kratka im srdžba, napolju, na ulici
Gdje svadbeni se London na drugu stranu
Klanja, u svjetlu nepobitnome i prostranu
I hvastavu, koje ožiljku brani da zacijeli,
I goni stid iz skrovišta. Otvoren, nalik ladici
Noževa, duh ti ležaše nežurni dan cijeli.

Četvrt ubogih, godine, pokopaše te. Samo
I da mnogu, neću na tješenje se usuditi.
Šta reći, sem da patnja prava je, ali tamo
Gdje žud prevlada, pogrešno da će čitanje
Postati? Jer jedva da važno bilo bi ti
Što na tom krevetu obmanuta si manje
Nego on, što posrtaše uz stube zadihane
Da u poharan tavan zadovoljenja bane.

<1950>

1Knjiga Henryja Mayhewa nastala iz niza novinskih članaka o životu
londonske sirotinje objavljivanih četrdesetih godina 19. vijeka.

[You must be registered and logged in to see this link.]

ZRELOST

Osjećaj stalnosti... imaću, zacijelo,
Dok ne postane neispravno mi tijelo
Jedino, dok se ne smori;
Vuča nazad, počeću da ćutim tada,
Bolesna i samovoljna prevlada –
Željena, neko zbori.

To mora da je života stupanj najveći…
Trepćem, ko na bol, jer to je bol, misleći
Da pantomima to je
Kompenzacionog čina i protu-čina,
Poraza i protu-poraza, i suština
Najjačeg doba mojeg.

<1951>

[You must be registered and logged in to see this link.]

MOJOJ ŽENI

Izbor tebe paunsku onu lepezu zatvara
Što bje budućnost, u kojoj ko zavodnica
Raširi sve što može ta razrađena Narav.
Neuporedive mogućnosti! No bez granica
Samo dok ništa ne izbrah; izbor ovaj
Zatvori sve staze, sem jedne, i nagna mi
Sve ptice-rugalice da prhnu iz žbunova.
Sad nema budućnosti. Ti i ja, sada, sami.

Tako za tvoje lice sva lica razmijenih,
Dadoh svjež prtljag, regalije mađioničara
S maskom za malo tvojih svojstava. Sada
Postaješ moj promašaj i moja dosada,
Drukčiji način trpljenja, rizik stvaran,
Hipostaza teža od zraka meni.

<1951>

[You must be registered and logged in to see this link.]

SLJEDEĆI, MOLIM

Uvijek i suviše žudni budućeg, samo
Loših navika čekanja mi se laćamo.
Nešto se uvijek bliži; do tada od nas svako,
Dok motri s hridi kako

Bliži se sićušna jasna armada obećana,
Sva iskričava, govori svakog dana:
Kako je samo spora! Vremena kolik gubitak,
Jer odbija da hita!

No ona još nas pušta držati stapke bijedne
Razočaranja, jer, mada nema zapreke ni jedne
Svakom velikom bliženju, nagnuta s mjedi ukrasnom,
Svako je uže jasno,

Sa barjacima, i figurom sa zlatnim sisama
Na pramcu, ne sidri se nikad dok ide k nama;
Još ne sadašnjost a u prošlost već bjega,
Mislimo svi, do zadnjega,

Svaka će da pristane, da iskrca sve sama
Dobra u živote nam, sve što se duguje nama
Zbog čekanja, tako pobožna i duga. Ali
Svi smo se mi varali:

Traži nas lađa tek jedna, i crno ojedrena,
Koja vuče za sobom – ne zna je naša zjena –
Muk golem, besptičiji. U tragu se njenome
Vode ne množe nit lome.

<1951>

[You must be registered and logged in to see this link.]

RAZLOG ZA PRISUSTVO

Mene glas trube, bučan i zapovjedan,
K staklu osvijetljenom na časak odnijeće
Da gledam plesače – ispod dvadeset pet do jedan –
Crvena lica su jedno uz drugo – kreće
Svak se pažljivo, svečano uz ritam sreće

– Ili tako zamišljam bar, dim i znoj dok ćutim,
Čudesni dodir cura. Zašto bih ovdje bio?
A onda, što biti ondje? Seks, to da, međutim,
Šta je seks? Misliti kako lavovski dio
Sreće parovi grabe, to je, reći bih smio,

Netačnost, što mene tiče se. Što je zov meni –
Ovo je podignuto, hrapavog jezika, zvono
(Umjetnost, ako hoćete) čiji zvuk osobeni
Uporno tvrdi da sam i ja osoben. Ono
Zbori; ja čujem; mogu i drugi, ali ne ni

Oni za mene, ni za njih ja; drugačije
Nije sa srećom. Zbog toga stojim spolja,
S vjerom u ovo; među njima se bije
Bitka, s vjerom u ono; i svak je zadovoljan,
Ako se niko varao ili lagao nije.

<1953>

[You must be registered and logged in to see this link.]





VAŽNOST ONOG DRUGDJE

Usamljenom u Irskoj, jer to dom nije mi bio,
Tuđost je imala smisla. Govora otklon rezak,
Što tako razliku podvlači, doček mi napravio:
Kad to bi prepoznato, uspostavi se veza.

Njine promajne ulice s brdima kao krajem,
Pristanište što malo starinski, ko štala, kadi,
Vika prodavca haringi što polako nestaje –
Rekoše da sam odvojen, ali ne nepreradiv.

Kad živiš u Engleskoj, isprike takve nije:
Ovdje su moji temelji i običaji koje
Odbacivati mnogo bilo bi ozbiljnije.
Ovdje ne jamči drugdje za postojanje moje.

<1953>

[You must be registered and logged in to see this link.]


NASTAVLJANJE ŽIVOTA

Nastavljanje života – to jest, opetovanje
Stvorene navike da potrepštine se svoje
Nabave – skoro svagda je gubitak, lišavanje.
To različno je.

Ovaj gubitak zanimanja, kose, odsustvo pothvata,
Jest, da ta igra je poker, ah,
Mogao bih da ih odbacim, privučem pun teatar!
No to je šah.

I kad već prošetao si cijelim mozgom svojim,
To čim vladaš ko list tovarni jasno ti je.
Bilo šta drugo se, za tebe, da postoji
Smatrati ne smije.

I, kakav je dobitak? Jedino taj da prepoznamo,
S vremenom, napol blijed otisak što sva nam
Ponašanja označi, i pratimo do kraja. Samo,
Da priznam,

Kada smrt naša počinje tih večeri zelenih,
Šta zapravo to bješe, jedva da umiruje,
Jer tek na jednog čovjeka jednom se primijeni,
A on na umoru je.

<1954>

[You must be registered and logged in to see this link.]


POEZIJA ODLAZAKA

Ponekad, iz pete ruke, čuješ
Na epitafe nalik:
On je sve i svja napustio,
Prosto zbrisao, ali
Svagda ko da u tom glasu je
Vjera da odobriti
Pročišćujući, prirodan, smion
Taj korak moraš i ti.

I oni imaju pravo, mnim,
Svi mi mrzimo dom,
I to što moramo ovdje biti:
Mrska mi soba, s tom
Posebno probranom stareži, s tim
Dobrim knjigama, dobrim krevetom,
Moj život, red mu uzoriti,
Te kada čujem: Eto,

Društva se manuo čitavoga –
To uzbudit, zapalit znade
Kao: Tad ona liši se halje,
Ili: Evo ti, gade;
Mogu zar i ja, kad on može?
To da ostanem pomogne mene
Trezven i marljv i dalje.
Al danas bih da krenem

Da šepurim se putem što orah
Zasu ga, na provi čučim,
Bradat i dobar, kad ne bih bio
Lažan – tako mi zvuči
Taj promišljeni unatrag korak
Da njim cilj stvoren bude:
Knjige; porcelan; život cio
Savršen do pokude.

<1954>

[You must be registered and logged in to see this link.]
POSJETA CRKVI

Čim se uvjerim da ovdje ne dešava se ništa,
Stupim unutra, puštajući vrata da lupe tmulo.
Još jedna crkva: prostirka, i kamen, i sjedišta,
I knjižice; za nedjelju ubrano, svud se rasulo
Cvijeće, sad smećkasto; nešto sitniša i trica
Gore, na oltaru; orgulje, stvar mala i čista;
I napeta, pljesniva, nametljiva tišina k tome,
Previre bogzna otkad. Gologlav, skidam s nogavica
Štipaljke za biciklo u naklonu nespretnome,

Krenem naprijed, po krstionici preletim šakom.
S mjesta gdje stojim, strop se gotovo nov činio –
Očišćen? obnovljen? Neko znao bi: ja ne. Nakon
Što do predikaonice popeh se, pomno sam štio
Nekoliko zastrašujuće dugih verseta, pa kažem
“I tu je kraj” mnogo glasnije no što sam htio.
Nakratko zakikoću se eha. Kraj vrata, kad se vratih,
Upisah se u knjigu, irskih penija šest prilažem,
Misleći: mjesto gdje nije ni bilo vrijedno stati.

A ipak zastao sam: činim to često, u stvari,
I svagda ostanem zbunjen uglavnom, kao sada,
S pitanjem šta da pogledam, s pitanjem starim –
Kad crkve posve ispadnu iz upotrebe, tada
U šta ih pretvoriti, hoćemo li zadržati
Poneku katedralu za stalnu izložbu, ormari
Njin će pergament, tas, i ciborij pod ključem kriti,
A ostalo bez zakupnine kiši i ovcama dati.
Kao zlosretnih mjesta hoćemo li ih se kloniti?

Ili će tu dolaziti, po mraku, sumnjive žene
Što gone djecu da kamen dotaknu naročit;
Beru bilje za rak; il neke noći urečene,
U mrtvaca što hoda da blenu njine oči?
U igrama, zagonetkama, nastaviće da traje
Ova il ona vrst moći, naoko cilja lišene.
No sujevjerje umrijeti, kao i vjera, mora,
A i nevjerovanje kad ode, ostalo šta je:
Trava, korovit pločnik, trnje, nebo, potporanj,

Oblik što prepoznatljiv manje je svakim tjednom,
Svrha sve nejasnija. Pitam se ko će zadnji,
Baš zadnji, to mjesto, zbog tog što bješe, jednom
Da traži — neko što kucka i što bilježi, radnik
Koji zna šta galerije nad ikonostasom su bile.
Neki ruino-pilac, na antiku pohotan, ili
Ovisnik o Božiću što uzda se u dašak svilen
Iz odežde-i-traka, i mirhu i orgulja cilik?
Ili neobaviješteni neko, nalik na mene,

Što dosađuje se, i znade da je duhovni talog
Rasut, a ipak stremi, kroz šipražje prigrada,
Tom križu tla jer ovdje na okupu se držalo,
Tako dugo i postojano, što se nalazi sada
Razdvojeno – vjenčanje, rođenje i smrt, ali
I misli na njih – zbog čeg sazidati je dalo
Ovu posebnu školjku? Jer mada ponjatija
Nemam opremljeni taj hambar ustajali
Šta vrijedi, da stojim tu u tišini, to prija.

To je ozbiljna kuća na zemlji ozbiljnoj—u smjesi
Vazduha njenog mnoštvo naših se prinuda sreće,
Prepoznaje i svečano se odjenu ko udesi,
I barem to zastarjelo nikada biti neće,
Jer će se uvijek neko iznenaditi da je
Gladan u sebi da bude ozbiljniji, i sve će
To biti razlog prema zemljištu ovom da teži,
Zgodnom, ču nekoć, da na njem mudrost gaje,
Makar i zato što mrtvih toliko okolo leži.

<1954>

[You must be registered and logged in to see this link.]



MR. BLEANEY

‘To je g. Bleaneyjeva soba. Stan mu bješe
Tu dok je u Tijelima1 bio i dok ne dođe hora
Da ga odnesu.’ Trošne, s cvjetićima zavjese
Tanke padaju pet inča od daske prozora

Kroz koji vidiš djelić zemljišta građevnoga,
Sa busenjem i smećem. ‘G. Bleaney zahvati
Dobrano kao svoj komadić vrta moga.’
Krevet, stolica s naslonom, žarulja: šezdeset vati,

Bez kuke iza vrata i mjesta za knjige, dabome,
Il torbe – ‘Uzeću je’. I ležim – tako se desi –
Gdje g. Bleaney ležaše, opuške u istome
Suvenir-tanjiru gasim, i kušam da ušne si

Jame zapušim vatom, brbljavi radio
Starinski prigušim: on je da kupi njega
Potače. Znam mu navike — čas kad je silazio,
Da više umak no saft je volio, i zbog čega

Tipovao je stalno na četiri meča, ali
I njin godišnji ritam: u Frintonu i k tome
Kod ljudi što bi za ljetni odmor smještaj mu dali,
Božiće u Stokeu, u domu sestrinome.

No ako stajao je, motreći kako dere
Oblake leden vjetar, ležao na buđavu
Krevetu, zboreći si da to je dom, naceren
I u drhtanju, nije mogao stresti stravu

Da to kako živimo mjera je prirode naše,
Da nema u svojoj dobi više čim da se hvali
Do najmljenom kutijom – jasno mu zar bijaše
Da to mu ništa bolje ne jamči, ne znam da li.

<1955>

1Tijela – riječ body znači tijelo ali i leš, trup, karoserija.