Salvador Dali

First topic message reminder :

Autobiografija Salvadora Dalija – „Ja sam genije”



Čini se da je o bizarnoj ličnosti Salvadora Dalija sasvim izlišno govoriti. Naročito danas, u eri dostupnosti i sajtova preplavljenih činjenicama koje jeste ili niste mogli da znate o ovoj ikoni XX veka.
Ipak, kako i priliči takvoj figuri, Dali nikada nije prestao da iznenađuje. Svestan da je drugačiji u tolikoj meri da to dotiče granice genijalnosti, svoj egzibicionistički život postavio je među korice krajnje kontroverzne autobiografije, koju je besramno nazvao – „Ja sam genije”.
Genijalan još od ranog detinjstva

   „Od moje šeste godine postalo mi je sasvim jasno da sam genijalan i moram priznati da svest o tome, koja iz dana u dan biva sve jača, izaziva u meni osećanje, čija mi je postojanost izvanredno prijatna.“

Već na početku svoje romaneskne priče, Dali čitaocima bez ustručavanja stavlja do znanja o kakvom geniju će čitati. Geniju, koji se seća majčine utrobe i dolaska na svet „kao da je to bilo danas”. Geniju, kome je sveto ime Salvador dato s unapred zadatim ciljem – da bi bio spasitelj slikarstva. Geniju, kome su destruktivnost i bizarnost postali ponosni imperativi još u ranom detinjstvu.
Dali nas kroz prve godine svog života i formiranja genija kakvog kasnije poznajemo provodi kroz niz bizarnih anegdota. Upoznajemo ga deo po deo, prvo kroz epizodnu sliku bacanja dečaka sa mosta bez ikakvog povoda i razloga.

   „Ne sećam se da sam toga dana ijednog trenutka imao osećaj krivice“, priča, „znam da sam te iste večeri, šetajući se kao i obično u sumrak, uživao u lepoti svake vlati trave.“

Zatim nam veoma slikovito opisuje scenu u kojoj prebija sestru, takođe iz čistog hira, da bi krug anegdota zatvorio svedočanstvom o korenima svoje genijalnosti, koja se u tako ranom dobu ogledala u očajničkim pokušajima privlačenja pažnje.



Kako bi skrenuo pažnju na sebe, umeo je da se baca sa vrha stepeništa toliko neumorno da bi ga prijatelji opkolili kad god bi došlo do toga da mora da promeni sprat. Takođe, veoma uspešno i često lažirao je napade halucinacija. Ukratko, uživao je da bude predmet nečijeg razgovora kad god bi se stvorila prilika za to.

Na jednom mestu u autobiografiji sa ponosom priča kako su profesor slikanja i njegova žena godinama prepričavali fantazije i anegdote ovog čudnog deteta, no one su „imale bar tu vrlinu da ljude zasmejavaju do suza“.

Tokom ovog perioda Dalijeva genijalnost ispoljavala se isključivo kroz suludost. Međutim, prekretnica je bila onaj trenutak kada je Dalijeva manijakalna ličnost sublimirana kroz umetnička dela od izuzetno retke vrednosti.

Mladi Salvador Dali, nekoliko puta na svoju volju izbacivan iz umetničkih škola i pod patronatom impresionističkog slikara-mentora, svojim sveže razvijenim novim stilom, tehnikama i inovativnošću počeo je da se probija među prave umetnike onog doba.

Presudni momenat spoznaje njegove neprikosnovene genijalnosti, kako Dali kaže u knjizi, bio je kada je njegov profesor slikanja otkrio vrata, na kojima je Dali iz dosade naslikao zadivljujuće realistično trešnjino drvo.

Ova slika vremenom je postala pravi kolaž crva i zalepljenih peteljki – nešto sa čim se niko, ko je iole poznavao umetnost, do tada nije susreo. Ljudi su nemo stajali pred ovim vratima, u neverici izgovarajući samo: „Ovo je genijalno.“
   „Dete-car je postalo anarhista. Iz principa sam bio protiv svega. Još od detinjstva činio sam sve drukčije od ostalih, ali skoro i ne primećujući to. Kasnije, kao mladić, činio sam to namerno. Bilo je dovoljno da neko kaže ’crno’ pa da ja odgovorim ’belo’, bilo je dovoljno da se neko pokloni s poštovanjem pred nečim, da bih ja na to pljunuo. Moja stalna potreba da budem drukčiji terala me je na plač od besa. Stalno sam ponavljao sebi – Jedini ja! Jedini ja! Jedini ja!”




Iz ove nepopravljive antiprotivnosti i želje da bude poseban rodilo se, kako kaže, pravo poštovanje kod kolega umetnika, čak i onih sa mnogo više godina iskustva. Na jednom mestu u knjizi svedoči o periodu kad se tek pojavio u nadrealističkim krugovima i shvatio da je najednom postao glavna tema.
Iskreno govori kako je stekao utisak da je prevazišao sve svoje kolege, jer su oni samo uporno ponavljali: „Da li je rekao ovo… Dali misli… Dali je odgovorio ovo… To liči na Dalija… To je dalijevski!“

Tada je već postalo kristalno jasno da je intrigantni Dali postao prvi uzor kako već istaknutim umetnicima, tako i onima u povoju. Štaviše, čitavi gradovi u kojima je Dali boravio menjali su se i postajali prava mala nadrealistička stecišta „pred mojim očima i na moje naredbe“.
Kritičari su počeli o svemu da prosuđuju isključivo u odnosu na Dalija. Čuveni Bunjuel je po Dalijevom savetu bespogovorno i sasvim izmenio svoj scenario za film Andaluzijski pas.
Po svemu sudeći, Dalijeva ekscentrična ličnost obezbedila mu je počasno, gotovo vanzemaljsko mesto među ljudima.
Međutim, kako ništa ne traje večno, naročito u neprestano razvijajućem svetu umetnosti, Salvador Dali brzo je i gotovo neopaženo sišao sa trona. I dalje su svi bili svesni njegovog genija i nemerljivog uticaja na slikarstvo, no ipak su neki novi „geniji“ Daliju preoteli slavu.

Od čoveka koji je nekada iz puke dosade potapao novčanice u viski i posmatrao ih kako se raspadaju, postao je siromah, koji se sa svojom ženom Galom borio za svako parče hleba. Ipak, kako s ponosom kaže, niko za to nije znao.

   „Nemaština je bila naša velika tajna. Gotovo nikada nismo imali novca i živeli smo tajno obuzeti brigom zbog toga. Međutim, znali smo da naša snaga leži u tome da to ne pokažemo. Sažaljenje bližnjega ubija. Snaga, govorila je Gala, ne leži u tome da se izazove sažaljenje, već postiđenost. Mogli smo da umremo od gladi, niko to nikada ne bi znao. Genio y figura hasta la sepultura – genijalnost i stav do smrti, to je bila naša deviza.”



Salvador Dali, veliki u izobilju i siromaštvu, uspeo je da postigne ono čemu je težio još od ranog detinjstva. Uspeo je da od parčića svoje kompleksne i bizarne ličnosti stvori vanvremensku umetnost. Uspeo je da „klasicizira svoj život – da mu oblik, kosmogoniju, sintezu, večnu arhitekturu“.
Ovom autobiografijom smelog naslova i sadržine takođe je uspeo da oda deo velike tajne svog čudnovatog postojanja. Dopustio nam je da nazremo pod kakvim okolnostima se razvijao i kakva je zaista ličnost bio.
Da li je zaista bio genije ili je čitava ova autobiografija s fokusom upravo na njegovoj genijalnosti samo jedna vrsta smelog odgovora na vreme u kom se razvijao, u kom je stvarao i u kom je potonuo?
To je, izgleda, ostala samo još jedna tipično dalijevska tajna, a na čitaocima je da sami razaznaju šta bi moglo da se krije iza nje.

Živimo tako skromno zato što ti i ja svakoga trenutka činimo natčovečanski napor koji će nam pomoći da se najzad probijemo.
Oko nas su slikari, danas zaboravljeni, živeli odlično, unoseći osrednjost u dalijevske ideje. Integralni
Dali se pokazao kao nesvarljiva, isuviše zabiberena hrana, ali je zato recept koji se sastojao u tome da se sa malo Dalija začine loša, ohlađena jela, imao dobru prođu. Malo Dalija u oblacima, u pejzažima, u melanholiji, u fantaziji, u razgovoru, ali „samo malo", jer je to davalo pikantnost i privlačnost svemu. I sve je postajalo komercijalnije i privlačnije u meri u kojoj je apsolutni Dali bivao sve žešći, sve strašniji i sve se više dekomercijalizovao. Govorio sam sebi: strpljenja, treba istrajati. Umesto da načinim korak nazad, činio sam pet napred; ohrabrivala me je Gala, koja je, kao i ja, bila tvrdoglavo nepopustljiva. Na dan uspeha, svi pacovi, sve prljave boemske uši, svi rumeni obrazi lakog života naći će se pod našim nogama! Dok su nas uzdržavanje i neprilike uobličavali, drugi su se raspadali od lakog života! Kokain tamo, heroin onamo, alkohola pomalo svuda, alkohola i pederastija svuda; kokain, heroin, pijanstvo, opijum i pederastija bili su sigurna sredstva efemernih uspeha. Franmasonerija poroka uzajamno se potpomagala sa sentimentalnim požrtvovanjem u borbi protiv zajedničkog straha od samoće. Svi su živeli zajedno, znojili se zajedno, mokrili zajedno, i čekali da prvi koji crkne okrene leđa i pusti da se u njih zabode prijateljski bodež.
Galina i moja snaga sastojala se u tome što smo usred ove zbrke živeli higijenski; nismo pušili, nismo se drogirali, nismo legali u krevet sa svakim, bili smo uvek sami ali udvoje, kao što sam ja nekada bio sam u svom detinjstvu i svojoj mladosti.
Vodili smo, takođe, računa da sebi obezbedimo malo slobodnog vremena i da ponekad pobegnemo. Tu slobodu nalazili smo u Kadakesu, gde smo se krili mesecima, ostavljajući za sobpm Pariz, koji je ključao kao veštičji kazan. Pre nego što bismo krenuli, bacao sam u kazan nekoliko jela koja su se kuvala u našem odsustvu: ideološke krilatice koje su bile potrebne grupi nadrealista.
Pre polaska pripremao sam listu poslednjih poseta: ujutru jedan kubista, jedan monarhista, jedan komunista; popodne ljudi iz društva izabrani među onima koji se međusobno najviše mrze; a veče za Galu i mene. Te večeri su predstavljale sve ono za čim smo težili. U restoranima, obližnji parovi su često bili zapanjeni gledajući nas kako razgovaramo nežno i toplo, kao ljubavnici u medenom mesecu. O čemu smo razgovarali? O našoj samoći udvoje, o povratku u Kadakes. Tamo ćemo imati osunčani zid koji će nas štititi od vetra, bunar koji će nam davati vodu, kamene klupe na kojima ćemo sedeti. Sagradićemo prve stepenike paranoja-kritičke metode i nastavićemo ovaj lep i tragičan posao življenja udvoje, za nas same.

Moja borba

protiv za

jednostavnosti kompleksnost
jednoobraznosti raznolikost
jednakosti hijerarhiju
kolektivnog individualno
politike metafiziku
muzike arhitekturu
prirode estetiku
progresa ustaljenost
mehanizma san
apstrakcije konkretno
mladosti zrelost
oportunizma makijavelistički fanatizam
spanaća puževe
filma pozorište
Bude markiza od Sada
Istoka Zapad
sunca mesec
revolucije tradiciju
Mikelandela Rafaela
Rembranta Vermera
divljačkih predmeta  ultracivilizovane predmete
moderne afričke a' la 1900.
umetnosti renesansu
filozofije
medicine planine fantoma žena
Vremena skepticizma religiju
vradžbine obalu mora
duhove Galu
meke časovnike Veru

Ponovo pariz
Na povratku u Pariz lansirao sam novu enigmatsku krilaticu:
Hleb, hleb, samo hleb!
Ljudi su se pitali sa humorom da li sam možda na putu da postanem komunista! Ali, već ću pogađali da Dalijev hleb nije namenjen za pomoć brojnim porodicama. Moj hleb je bio zverski antihuman. On je simbolizovao osvetu jedne luksuzne mašte protiv utilitarizma praktičnog sveta. Taj će hleb biti aristokratski, estetski, paranoičan, jezuitski, fenomenalan, prefinjen i paralizujući.
Mesec dana posle povratka u Pariz potpisao sam ugovor da Džordžom Kelerom i Pjerom Kolom. Nešto kasnije u Kolovoj galeriji izložio sam svoju sliku „Žena koja spava" konj, lav-nevidljivo plod mojih razmišljanja iz Španije. Vikont od Noaja je kupio ovo platao, Žan Kokto „Skrnavljenje hostije", a Andre Breton „Viljema Tela". Moje delo je počelo da uznemirava kritičare. U stvari, samo su nadrealisti i ljudi iz visokog društva bili stvarno uzbuđeni. Sve češće sam prisustvovao mondenskim večerama gde su me primali zajedo sa Galom, sa nekom vrstom bojazni i divljenja.
Svuda sam prepoznavao svoje rečenice i svoje ideje. Stvari su bile, ili nisu bile „dobre za jelo". Poslednje Brakove slike bile su „jednostavno božanstvo", i tako dalje. Između dva mondenska ogovaranja pozajmljivali su od mene sa puno humora frazeologiju katalonskog porekla, koja mi je bila svojstvena. Ipak, smisao moje mistifikacije rovala im je po mozgu kao mali parazit.
- Ali, zaboga, Dali, zašto hleb, zašto sad samo hleb?
- Odgovor na ovo govorio sam morate tražiti od paranoja-kritičke metode, draga prijateljice.
Zatim su me molili da objasnim svoju paranoja-kritičku metodu, jer su članci koje sam objavljivao bili isuviše hermetični. Sada priznajem da u to vreme ni sam nisam dobro znao o čemu se radi. To otkriće me je „prevazilazilo", i kao kod mnogih mojih otkrića, shvatio sam njegov značaj tek kasnije. Neprestano sam slušao pitanja:
- Sta to znači? Sta to znači?

Jednoga dana sam izdubio veliku veknu hleba i stavio unutra maloga Budu, potpuno prekrivenog mrtvim buvama. Zatim sam zatvorio otvor u hlebu komadom drveta, zacementirao sve i napisao na hlebu: „Konjska marmelalda". Šta je to značilo?
Dekorater Zan Mišel Frank mi je poklonio dve stolice u najčistijem stilu iz 1900. godine. Jednu sam potpuno izmenio stavljajući umesto drvene ploče sedišta veliku tablu čokolade. Drugu nogu stolice sam produžio kvakom sa vrata i tako je stolica izgubila ravnotežu. Druga noga je uvek stajala potopljena u čašu piva. Nazvao sam ovaj neudobni predmet „Atmosferska stolica". Svi koji su gledali stolicu osećali su se mučno. Šta je to trebalo da znači?
Počeo sam tada borbu za lansiranje nadrealističkog predmeta, iracionalnog i sa simboličkom funkcijom, kao i protivtežu pričanjima snova, automatskom pisanju, i tako dalje. Nadrealistički predmet je trebalo da bude potpuno nekoristan kako sa praktičkog, tako i sa racionalnog gledišta.
Pariski stanovi, osetljivi prema nadrealizmu, brzo su se napunili nadrealističkim predmetima koji su na prvi pogled delovali zbunjujuće, ali koje je svako mogao da dodirne rukama i da se njima zabavlja.
Ovaj novi period uskoro se završio. Gala i ja smo imali dosta novca i mogli smo da se vratimo u Kadakes i da tamo ostanemo mesec i po dana. Moj prestiž se bio prilično učvrstio. Kritičari su već razlikovali nadrealizam pre i posle Dalija. O svim stvarima se sudilo i razmišljalo upoređujući sa Dalijem.
Jedna od tajni moga uticaja bila je i to što je taj uticaj uvek ostao tajanstven. S druge strane, tajna Galinog uticaja bila je dvostruko tajanstvena. Cesto su verovali da su otkrili moju tajnu. To je bila greška! Jer to nije bila moja, već Galina tajna.
Nemaština je bila još jedna od naših tajni. Gotovo nikada nismo imali novca i živeli smo tajno obuzeti brigom zbog toga. Međutim, znali smo da naša snaga leži u tome da to ne pokažemo. Sažaljenje bližnjega ubija. Snaga, govorila je Gala, ne leži u tome da se izazove sažaljenje, već postiđenost. Mogli smo da umremo od gladi, niko to nikada ne bi znao. Genio y figura hasta la sepultura, „genijanost i stav do smrti", to je bila naša deviza. Ličili smo na onoga Španca koji nema šta da jede, ali koji u podne odlazi kući i seda za prazan sto na kome nema ni hleba ni vina. Čeka da ostali završe ručak. Trg je pust i uspavan pod nemilosrdnim suncem. Sa svih prozora opaziće onoga ko prvi, posle obeda, prede preko trga. U zgodnom trenutku naš čovek ustaje, stavlja čačkalicu među zube i prelazi preko trga čačajući ih. Treba da veruju da je jeo, jer inače neće moći nikada da zagrize.
Čim ponestane novca, treba povisiti napojnice, nikada ne popustiti pred osrednjošću. Čovek može da se odrekne izvesnih stvari, ali ne treba da im se priklanja. Čovek može da ne jede, ali ne treba da jede loše. Još od Malage bio sam Galin učenik i ona mi je otkrivala principe zadovoljstva. Ona me je takođe naučila da sagledam realnost svih stvari. Naučila me je da se oblačim, da silazim niz stepenice bez padanja, da ne gubim novac, da jedem i da pri tom ne bacam pileću kost pod tavanicu, da razlikujem neprijatelje. Ona je bila Anđeo ravnoteže i proporcije koji je najavljivao moj klasicizam. Ne gubeći svoju ličnost, oslobađao sam se likova koji su me mučili. Počeo sam da bivam svestan svojih postupaka.
Jedna ptica koja je doletela iz Amerike kupila je moje meke časovnike koje sam krstio „Upornost sećanja". Ta ptica je imala velika crna krila kao krila Grekovih anđela. Iako se ta crna krila nisu mogla videti, čovek je morao da opazi belo platneno odelo i veliki panama šešir koji je ptica nosila. Ona se zvala Zilijen Levi. Bio je to čovek koji će Ameriku upoznati sa mojim delom. Žilijen Levi mi je priznao da moje delo smatra veoma neobičnim, ali nepodesnim za publiku i nemogućim za prodaju. On je okačio moju sliku u svojoj kući, iz ličnog zadovoljstva. „Upornost sećanja" nije opravdala njegove loše prognoze i bila je nekoliko puta prodavana; najzad je dospela u Muzej moderne umetnosti i tamo je, bez sumnje, jedna od slika koja najviše privlači publiku.
Posle toliko napora Gala i ja smo najzad mogli da odemo u Port Ligat.

Cim smo se vratili u Pariz, preselili smo se iz Ulice Bekerelbroj 7. u Ulicu Goge broj 7. Taj moderni stan izgledao mi je kao kazna koju su arhitekte izmislile za sirotinju. A mi smo bili siromašni! Pošto nismo mogli da imamo komode Luj XV, opredelili smo se za široke prozore otvorene prema svetlosti, za hromirane stolove, i svuda smo postavili ogledala. Gala je umela svemu da da sjaj. Ali, ova skoro monaška strogost budila je u meni želju za luksuzom. Osećao sam se kao čempres koji raste u kupatilu.
Prvi put sam tada shvatio da su me u Parizu očekivali; da je moje odsustvo značilo jednu prazninu. Ali, kako nastaviti? Moje dve konferencije u Barseloni izlečile su patološke ostatke moje užasne stidljivosti. Osećao sam se sposobnim da po svojoj volji uzvitlam strast i ludilo publike i u meni je rasla želja da stupim u kontakt sa „novim mesom", sa novom zemljom koja nije zaražena posleratnom atmosferom. Amerika! Hteo sam da odem tamo, da odnesem svoj plan, da položim i svoj hleb na taj kontinent. Žilijen Levi mi je poslao isečke iz štampe povodom jedne male izložbe koju je organizovao u Njujorku. Tu su bili izloženi moji meki 1 časovnici i nekoliko pozajmljenih slika. Malo je prodato, ali je izložba ipak doživela uspeh, jer se u člancima osećalo razumevanje, sto puta objektivnije i bolje upoznato sa stvarima od svega što su pisali evropski kritičari. U Parizu svako prosuđuje i izriče sud samo na osnovu svojih estetskih normi. U Evropi sam bio okružen samo pristalicama koje su se između sebe gložile; ovaj građanski rat još nije bio dotakao Ameriku. Ono što je kod nas već otkrivalo tragične izglede za budućnost kod njih je bilo sami divertisman. Kubizmu u Americi nikada nije pridavan naročiti značaj, jer je to kod njih bila već klasirana pojava. Udaljeni od borbe, nepristrasni, nemajući ništa da odbiju ili izgube, ništa što bi branili i zašta bi se borili, mogli su sebi dozvoliti da budu lucidni i da spontano vide ono što trenutno na njih ostavlja najsnažniji utisak, to jest mene. U Evropi se varaju kada misle da Amerika nije sposobna za poetsku intelektualnu intuiciju. To što oni ne greše, to nije zbog toga što imaju ukusa i tradiciju, već zato što su atavistički oprezni. Amerika ne bira iskustvom ili srcem, već na jedan bolji način, ona bira dubokom i elementarnom snagom svoje još uvek sasvim očuvane biologije. Ona zna šta joj nedostaje i šta nema. A sve što joj je nedostajalo na d'ihovnom planu doneću joj ja svojim paranoičnim delima.
Ideja koja je u meni počela da se oblikuje o Americi bila je potkrepljena mojim susretom sa Alfredom Barom, upravnikom Muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Upoznao sam ga na jednoj večeri kod Vikonta od Noaja. Bio je mlad, bledunjav i veoma bolešljiv. Njegovi istražm pokreti ličili su na pokrete ptice koja kljuje zrnevlje. I zaista, on je kljuvao savremene vrednosti i veoma razumno odvajao dobro zrnevlje od lošeg. Njegovo poznavanje moderne umetnosti bilo je pravo čudo. Pošto sam bio naviknut na Konzervatore francuskih muzeja, koji nikada nisu čuli za Pikasoa, nalazio sam da je on još čudniji. Gospođa Bar mi je predskazala slavnu budućnost u Americi, ako tamo budem lično otišao. Gala i ja smo već bili odlučili da putujemo. Avaj! Kako da to učinimo bez novca.
„Hoću da idem u Ameriku, hoću da idem u Ameriku..." To se pretvorilo u opsesiju. Gala me je tešila.
Čim budemo imali malo novca otići ćemo...
Ali baš u tom trenutku sve je pošlo nagore. Pjer Kol me je obavestio da naš ugovor ističe i da mu njegova finansijska situacija ne dozvoljava da ga obnovi. Novčani problemi su postali sve ozbiljniji. Ljubitelji, na koje se moglo računati da će kupiti Dalija, već su imali isuviše mojih slika, pa čovek nije mogao ni da pomisli da im još nudi. Iste godine kada je moj prestiž dostigao svoju vrhunsku tačku, ja sam se našao u veoma lošoj novčanoj situaciji. Ne mogući da se pomirim s tim bio sam besan, uzdržano ali stalno besan. U Malagi sam bio odlučio da zaradim puno novca i još uvek u tome nisam uspeo. Videćemo! Besneo sam, besneo sam bez prestanka! Na ulici sam kidao dugmeta sa kaputa i lomio ih zubima. Udarao sam nogom kao da želim da se zabijem u asfalt pločnika.
Jedno veče, vraćajući se kući posle neuspelih poseta, u visini Bulevara Edgara Kine susreo sam slepca bez obe noge. Sedeo je u malim kolicima. Kotrljao se sa nekom čudnom koketerijom i pokretima, okrećući rukom gumene točkove. Zaustavio se u trenutku kada je trebalo da pređe široku ulicu i, izvadivši mali štap, počeo je energično da udara u zemlju tražeći pomoć. Bilo je nečega antipatičnog u bezobrazluku i sigurnosti ovog čoveka. Tražio je da ga neko prevede preko ulice. Na ulici nije bilo nikoga osim mene. Samo je, prilično daleko, na ulici stajala prostituka i gledala me. Priđoh slepcu i brutalnim udarcem noge u kolica odgurnuh ga iz sve snage. Udario je u suprotni pločnik i trebalo je da ispadne iz kolica. Ali ovaj lukavi slepac je predivdeo udarac i čvrsto se pridržao rukama. Ukočio se iz uvređenog dostojanstva i ostao nepomičan. Ja sam prešao ulicu i približio se da bih ga pogledo u lice. On je bez sumnje razumeo da sam ga baš ja odgurnuo, jer je odmah promenio stav i, umesto da se ljuti, postao je skroman i ponizan, kao što je, uostalom, njegov fizički položaj i zahtevao. Razumeo sam tada da bi mi on, uprkos svom cicijašluku, dao novac da sam mu ga tražio.
Tako sam otkrio šta treba da činim da bih prešao Atlantik. Jer ja nisam bio bez nogu, niti sam bio slep, izgubljen i jadan. Nisam udarao u zemlju štapom tražeći od nekog nepoznatog da me prevede preko tog okeana koji me je delio od Amerike. Ne, nisam bio potonuo u očajanje. Nasuprot tome, blistao sam od slave. Razumljivo je da niko ne bi pritekao u pomoć tigru čak ni kada je gladan. Trebalo je da otmem štap iz ruku tog slepca i da zamahnem oko sebe. Nisam bio paralizovan, trebalo je da delam.
Sa malo preostalog novca zadržao sam dva mesta na prvom paroborodu koji je odlazio za Njujork; bio je to „Samplen", koji je polazio za tri dana. Trebalo je pronaći ostatak novca za doplatu kabine, i za obezbeđenje boravka u Njujorku bar za dve nedelje. Čitava tri dana jurio sam po Parizu naoružan simboličnim slepčevim štapom koji se u mojim rukama pretvorio u čarobni štapić ljutnje. Udarao sam bezobzirno desno, levo. Pošto sam tri dana tresao grane sreće, ona se odlučila, i mala kiša zlata najzad mi je dozvolila da konačno predvidim putovanje.
Od silnog straha da ću propustiti brod, došao sam tri sata ranije na stanicu odakle je trebalo da krene transatlantski voz. Stalno sam gledao u časovnik i u našeg nosača, jer sam se bojao da će nas izdati. Gala me je držala za ruku da bi umirila moju nervozu. Znao sam da ću se smiriti tek kada budem na brodu. Kada sam se popeo na voz, stigli su novinari i fotografi i zamolili me da siđem. Zeleli su da me slikaju pored lokomotive. Morali su da se zadovolje time da me slikaju na prozoru vagona. Isuviše me je bilo strah da će voz krenuti dok se ja budem slikao.
Strah da ne propustim putovanje u Ameriku nije me potpuno napustio ni kada sam se našao na „Šamplenu". Tek što smo izašli na otvoreno more mene je obuzeo pravi užas od okeanskog prostranstva. Mislio sam da je brod isuviše veliki i da je njime veoma teško rukovati i izbeći katastrofu. Od svih putnika ja sam najsavesnije reagovao na sve lažne pozive na uzbunu i stavljao sam kotur za spasavanje četvrt sata pre ostalih. Što je bilo još gore, tražio sam da i Gala bude isto toliko predostrožna. Nju je to ili ljutilo ili zasmejavalo do suza.
I Kares Krosbi je putovala na „Šamplenu".

Razočarana što nije mogla da realizuje naš plan o hlebu dugačkom petnaest metara u Ermenonvilu, razgovarala je sa kapetanom i zamolila ga da naredi da nam se ispeče što je moguće duži francuski hleb. Upoznali su nas sa brodskim kuvarom i on je obećao da će nam umesiti dva i po metra dugačak hleb koji će iznutra učvrstiti drvenom palicom. Sutradan su mi doneli u kabinu, lepo uvijen u celofan, taj hleb kojim sam mislio da zainteresujem novinare ako budu došli da me intervjuišu. Svi su na brodu sa prezirom govorili o neobrazovanim i indiskretnim novinarima koji vas, ne prestajući da žvaću gumu, zasipaju pitanjima. Svi su se pretvarali kako su pronašli način da ih izbegnu, ali to je bila hipokrizija, jer su svi u stvari umirali od želje da budu intervjuisani. Ja sam, suprotno tome, stalno ponavljao:
Obožavam publicitet, i ako budem imao sreće da novinari saznaju ko sam i da mi postave pitanja, daću im svoj hleb, kao što je sveti Franja činio sa pticama.
To je bilo toliko neukusno da moji sagovornici nisu mogli da se uzdrže, pa su mi to pokazivali mršteći se i stiskajući usne. Ali sam ja tvrdoglavo pitao svakoga:
- Šta mislite, na koji način moj hleb može da proizvede maksimum efekta na novinare?
Stigli smo u Njujork i dok smo obavljali formalnosti potrebne za iskrcavanje, obavestili su me da novinari čekaju u mojoj kabini. Dogodila mi se ista ona neprijatnost koja se dogodila i Diogenu onoga dana kada se pojavio nag sa svojim buretom i zapaljenom svećom. Niko ga nije pitao o onome o čemu je on želeo da ga pitaju. Mene nijedan novinar ništa nije pitao o mom hlebu, koji sam držao čas pod rukom, čas kao neki ogroman štap. Ipak, izgledalo je da su veoma dobro obavešteni o mojoj ličnosti i o detaljima mog privatnog života.
- Da li je tačno pitao je jedan od njih da ste naslikali jedan portret vaše žene sa dva pečenakotleta na ramenima?
- Da, tačno je, ali kotleti nisu pečeni nego sirovi.
- Zašto?
- Zato što je i Gala sirova.
- A zašto baš kotleti sa vašom ženom?
- Volim kotlete i volim svoju ženu. Ne vidim zbog čega ih ne bih naslikao zajedno?
Nesumnjivo je da su ovi novinari bili daleko iznad svojih evropskih kolega. Imali su hladan i oštar ukus za nonsens i poznavali su odlično svoj zanat. Tačno su znali kako mogu da dobiju „priču". Njihovo osećanje za senzacionalno trenutno bi ih uvelo u srž svakog problema i oni su odatle izvlačili ono što će poslužiti kao hrana milionima gladnih čitalaca. U Evropi, novinar kreće na intervju sa već izredigovanim člankom. Odlazi tamo da bi potvrdio ono što on misli o tome, ili što njegove novine misle, a čitaocu ostaje da razreši da li je to istina ili nije. Evropa ima osećanje za istoriju, ali ne i osećanje za novinarstvo.
Na dan moga dolaska u Ameriku novinari su se vratili iz jutarnjeg lova sa dobrim plenom i sa dva sirova kotleta koja su pobedonosno bacili u vazduh. To isto veče svi su jeli sirove kotlete, a ja znam da u nekim udaljenim krajevima Njujorka još uvek glođu moje kosti.
Izišao sam na most „Samplena" i ugledao Njujork, zelenosiv i prljavobeo, nalik na ogroman rokfor. Kako volim rokfor, uzviknuo sam:
Njujork me pozdravlja!

I ja sam ga sa svoje strane pozdravio u njegovoj zaista kosmičkoj veličini. Njujorku, ti si kao neki Egipat! Ali kao Egipat okrenut naopačke, jer faraoni su podigli piramide robovanja Smrti, a ti dižeš piramide demokratije da bi pobedio Smrt!
Probudio sam se sutradan, oko šest časova ujutru, na sedmom spratu hotela „Sen Moric", posle dugog sna o erotizmu i lavovima.
Svi događaji toga dana sistematski su opovrgavali kliše „moderne mehanizovane varoši", koji su nam evropski avangardni estetičari nametnuli kao primer antiumetničke nevinosti. Ne, Njujork nije bio moderna varoš, ili bar, nije to više bio. Njujork se užasavao modernizma.
Počeo sam sa nizom koktel partija, to popodne, u jednoj kući u Park Aveniji, čiji se antimodernizam manifestovao još od fasade. Zgrada je bila nova. Jedna ekipa radnika patinirala je crnim dimom bele zidove da bi dobili boju karakterističnu za pariske građevine. Baš u to vreme, evropski arhitekti, razni Korbizjei, lupali su glavom da bi otkrili nove blistave materijale koji ne crne i da bi na taj način podražavali takozvani sjaj Njujorka. Čim sam ušao u lift, opazio sam jednu čudnu stvar. Umesto da bude osvetljen električnom strujom, u liftu se nalazila samo velika sveća. U dnu kabine bila je okačena prilično velika dobra reprodukcija E1 Greka, oivičena okvirom od crvenog španskog somota. Učinilo mi se da je somot autentičan, verovatno iz XVI veka. I to nije bilo sve. Stan nije prevario moja očekivanja: tamo se mogla naći gotika, španska renesansa, jedan Dali i dvoje orgulja.
Čitavo popodne išao sam iz jednog stana u drugi, iz jedne hotelske sobe u drugu, s jedne koktel partije na drugu.
Pre nego što sam, te druge noći boravka u Njujorku, zaspao, video sam ponovo u mašti detalje ovog prvog susreta sa Amerikom. Ne, hiljadu puta ne, poezija Njujorka ne sastoji se u onome što su hteli da nam nametnu, a naročito, ne sastoji se u opštoj i pravolinijskoj arhitekturi Rokfelerovog centra. Ne, poezija Njujorka je bila stara i žestoka kao poezija sveta, kao večna poezija.
Moja izložba kod Žilijena Levija imala je veliki uspeh. Većina slika je bila otkupljena, a štampa, iako agresivna, morala je da prizna moj imaginativni slikarski talenat. Trebalo je da se vratim u Evropu na „Normandiji".
Moje drugo putovanje u Ameriku bilo je ono što se može nazvati oficijelnim početkom slave. Sve moje slike su rasprodate još na dan otvaranje izložbe. Times Magazine je štampao na naslovnoj strani moju fotografiju koju je snimio Men Rej. Podnsalov je glasio „Nadrealista Salvador Dali: jedan čempres, jedan arhiepiskop i jedan perjani oblak izleteli su kroz prozor." Postao sam izvanredno popularan. Zaustavljali su me na ulici i tražili autogram. Stizala su mi pisma iz najudaljenijih krajeva Amerike. Na mene se spustila kiša ekstravagantnih ponuda.
Ovaj slučajni uspeh, kao i manje slučajan uspeh moje izložbe u Londonu, svi ti znaci da je sve pošlo nabolje, trebalo je da me oduševe. Umesto toga, postao sam žrtva neke neizrecive depresije. Želeo sam, i to što brže, da se vratim u Španiju. Neizmeran umor je pritiskao moju histeriju, koja je inače uvek bila ,,na gotovs". Bilo mi je dosta skafandara, rakova telefona, mekih klavira, arhiepiskopa i čempresa koje bacaju kroz prozor, dosta publiciteta i dosta koktel partija.
Hteo sam odmah da vidim Port Ligat, gde ću najzad moći da učinim značajne stvari.

Stigli smo u Port Ligat krajem jednog decembarskog popodneva. Nikada nisam tako dobro shvatio beskrajnu lepotu tog pejzaža. Obećao sam sebi da uživam u svakom trenutku ovog boravka, ali neki tupi nemir me je udarao po grudima. Prve noći nisam mogao da spavam. Sutradan sam ležao pored mora. Sjajni život koji sam provodio poslednjih meseci u Londonu, Njujorku, Parizu, činio mi se dalek i nestvaran. Nisam uspevao da odredim razloge ni prirodu onoga što me je pritiskalo. Šta je? Imaš sve ono što već šest godina želiš. Nalaziš se u tvom Port Ligatu, predelu koji voliš najviše na svetu. Više te ne muče zaglupljujuće novčane brige. Možeš početi da trošiš vreme na svoja veća dela, ona koja iz najvećih svojih dubina želiš da započneš. Zdravlje ti je odlično. Možeš da biraš među projektima za filrn i pozorište koje ti nude... Gala bi bila srećna da već ne počinje da se brine zbog brige koja bora tvoje čelo...
Gala me je savetovala nekoliko puta da smirim nerve hladnim kupanjem. Svukao sam se i zaronio u ledenu i bistru vodu zimom uspavane plaže. Stojeći nag na suncu koje je peklo kao usred leta, osetio sam kako mi se nemir uspinje kroz meso... Gala me je pozvala na doručak i ja sam uzdrhtao. Vraćajući se kući objasnio sam sve Gali.
Ništa mi nije. Znam da je moja slava tu, zrela kao smokva sa Olimpa. Dovoljno mi je da stegnem zube i da žvaćem da bih joj osetio ukus. Nemam nikakav drugi razlog za brigu. A ipak, taj nemir raste a ja ne znam ni kud ide ni odakle dolazi. Ali on je tako snažan da me plaši. Evo šta mi je: ne postoji ništa čega bih se bojao, ali se bojim straha, a taj strah od straha izaziva u meni strah!
Moj strah od straha bivao je sve određeniji. Bojao sam se da ću poludeti i umreti. Više nisam spavao. Bio sam obuzet nemirom. Preko dana, kukavički sam trčao da se sklonim među ribarima koji su čekali prestanak tramontane. Priče o njihovim nesrećama pomalo su me oslobađale mojih opsesija. Ispitivao sam ih o njihovom strahu od smrti. Oni ga nisu poznavali.
- Mi govorili su oni mi smo već više od pola mrtvi.

Jedan je sekao žulj sa tabana, drugi je češao koru svojih zagnojenih ruku. Gala mi je donosila američke novine i ja sam čitao kako elegantne žene upotrebljavaju ruž Dali, i kako se maharana od Kapurtala pojavila na jednoj baštenskoj svečanosti sa dijamantima u obliku kapi vode koja je kapala iz prirodne ruže.
Donosio sam flaše šampanja i mi smo ih pili na plaži jedući morske ježeve. Vetar će potrajati bar još tri dana.
- Gala, dođi, donesi mi jastuk i čvrsto mi stegni ruku. Verujem da ću zaspati. Manje samuznemiren. Lepo je sada ovde.
Zaspao bih najzad, usred tihih razgovora i snažnog mirisa ovih ribara sa homerovskim dušama. Kada sam se probudio, više ih nije bilo. Izgledalo je kao da vetar prestaje. Gala se naginjala nad moj san, zabrinuta zbog mog vaskrsenja. Kao lutka leptira bio sam se obavio svilenim prostirkama svoje mašte. Trebalo ih je iscepati da bi se pojavio paranoični leptir mog duha, izmenjen, živ i stvaran.
Ustani i hodaj naređivala je Gala. Još ni u čemu nisi uspeo. Moraš da pričekaš smrt!
Moja slava nadrealiste neće vredeti ništa dok nadrealizam ne uključim u tradiciju. Trebalo je da se moja mašta vrati klasicizmu. Ostalomi je da dovršim jednJo delo i za taj posao mi neće biti dovoljan ostatak života. Gala me je uverila u to. Umesto da stagniram u svom anegdotskom uspehu, trebalo je da se borim za važne stvari. Prva od njih biće da klasiciziram svoj život, da mu dam oblik, kosmogoniju, sintezu, večnu arhitekturu.