Salvador Dali

First topic message reminder :

Autobiografija Salvadora Dalija – „Ja sam genije”



Čini se da je o bizarnoj ličnosti Salvadora Dalija sasvim izlišno govoriti. Naročito danas, u eri dostupnosti i sajtova preplavljenih činjenicama koje jeste ili niste mogli da znate o ovoj ikoni XX veka.
Ipak, kako i priliči takvoj figuri, Dali nikada nije prestao da iznenađuje. Svestan da je drugačiji u tolikoj meri da to dotiče granice genijalnosti, svoj egzibicionistički život postavio je među korice krajnje kontroverzne autobiografije, koju je besramno nazvao – „Ja sam genije”.
Genijalan još od ranog detinjstva

   „Od moje šeste godine postalo mi je sasvim jasno da sam genijalan i moram priznati da svest o tome, koja iz dana u dan biva sve jača, izaziva u meni osećanje, čija mi je postojanost izvanredno prijatna.“

Već na početku svoje romaneskne priče, Dali čitaocima bez ustručavanja stavlja do znanja o kakvom geniju će čitati. Geniju, koji se seća majčine utrobe i dolaska na svet „kao da je to bilo danas”. Geniju, kome je sveto ime Salvador dato s unapred zadatim ciljem – da bi bio spasitelj slikarstva. Geniju, kome su destruktivnost i bizarnost postali ponosni imperativi još u ranom detinjstvu.
Dali nas kroz prve godine svog života i formiranja genija kakvog kasnije poznajemo provodi kroz niz bizarnih anegdota. Upoznajemo ga deo po deo, prvo kroz epizodnu sliku bacanja dečaka sa mosta bez ikakvog povoda i razloga.

   „Ne sećam se da sam toga dana ijednog trenutka imao osećaj krivice“, priča, „znam da sam te iste večeri, šetajući se kao i obično u sumrak, uživao u lepoti svake vlati trave.“

Zatim nam veoma slikovito opisuje scenu u kojoj prebija sestru, takođe iz čistog hira, da bi krug anegdota zatvorio svedočanstvom o korenima svoje genijalnosti, koja se u tako ranom dobu ogledala u očajničkim pokušajima privlačenja pažnje.



Kako bi skrenuo pažnju na sebe, umeo je da se baca sa vrha stepeništa toliko neumorno da bi ga prijatelji opkolili kad god bi došlo do toga da mora da promeni sprat. Takođe, veoma uspešno i često lažirao je napade halucinacija. Ukratko, uživao je da bude predmet nečijeg razgovora kad god bi se stvorila prilika za to.

Na jednom mestu u autobiografiji sa ponosom priča kako su profesor slikanja i njegova žena godinama prepričavali fantazije i anegdote ovog čudnog deteta, no one su „imale bar tu vrlinu da ljude zasmejavaju do suza“.

Tokom ovog perioda Dalijeva genijalnost ispoljavala se isključivo kroz suludost. Međutim, prekretnica je bila onaj trenutak kada je Dalijeva manijakalna ličnost sublimirana kroz umetnička dela od izuzetno retke vrednosti.

Mladi Salvador Dali, nekoliko puta na svoju volju izbacivan iz umetničkih škola i pod patronatom impresionističkog slikara-mentora, svojim sveže razvijenim novim stilom, tehnikama i inovativnošću počeo je da se probija među prave umetnike onog doba.

Presudni momenat spoznaje njegove neprikosnovene genijalnosti, kako Dali kaže u knjizi, bio je kada je njegov profesor slikanja otkrio vrata, na kojima je Dali iz dosade naslikao zadivljujuće realistično trešnjino drvo.

Ova slika vremenom je postala pravi kolaž crva i zalepljenih peteljki – nešto sa čim se niko, ko je iole poznavao umetnost, do tada nije susreo. Ljudi su nemo stajali pred ovim vratima, u neverici izgovarajući samo: „Ovo je genijalno.“
   „Dete-car je postalo anarhista. Iz principa sam bio protiv svega. Još od detinjstva činio sam sve drukčije od ostalih, ali skoro i ne primećujući to. Kasnije, kao mladić, činio sam to namerno. Bilo je dovoljno da neko kaže ’crno’ pa da ja odgovorim ’belo’, bilo je dovoljno da se neko pokloni s poštovanjem pred nečim, da bih ja na to pljunuo. Moja stalna potreba da budem drukčiji terala me je na plač od besa. Stalno sam ponavljao sebi – Jedini ja! Jedini ja! Jedini ja!”




Iz ove nepopravljive antiprotivnosti i želje da bude poseban rodilo se, kako kaže, pravo poštovanje kod kolega umetnika, čak i onih sa mnogo više godina iskustva. Na jednom mestu u knjizi svedoči o periodu kad se tek pojavio u nadrealističkim krugovima i shvatio da je najednom postao glavna tema.
Iskreno govori kako je stekao utisak da je prevazišao sve svoje kolege, jer su oni samo uporno ponavljali: „Da li je rekao ovo… Dali misli… Dali je odgovorio ovo… To liči na Dalija… To je dalijevski!“

Tada je već postalo kristalno jasno da je intrigantni Dali postao prvi uzor kako već istaknutim umetnicima, tako i onima u povoju. Štaviše, čitavi gradovi u kojima je Dali boravio menjali su se i postajali prava mala nadrealistička stecišta „pred mojim očima i na moje naredbe“.
Kritičari su počeli o svemu da prosuđuju isključivo u odnosu na Dalija. Čuveni Bunjuel je po Dalijevom savetu bespogovorno i sasvim izmenio svoj scenario za film Andaluzijski pas.
Po svemu sudeći, Dalijeva ekscentrična ličnost obezbedila mu je počasno, gotovo vanzemaljsko mesto među ljudima.
Međutim, kako ništa ne traje večno, naročito u neprestano razvijajućem svetu umetnosti, Salvador Dali brzo je i gotovo neopaženo sišao sa trona. I dalje su svi bili svesni njegovog genija i nemerljivog uticaja na slikarstvo, no ipak su neki novi „geniji“ Daliju preoteli slavu.

Od čoveka koji je nekada iz puke dosade potapao novčanice u viski i posmatrao ih kako se raspadaju, postao je siromah, koji se sa svojom ženom Galom borio za svako parče hleba. Ipak, kako s ponosom kaže, niko za to nije znao.

   „Nemaština je bila naša velika tajna. Gotovo nikada nismo imali novca i živeli smo tajno obuzeti brigom zbog toga. Međutim, znali smo da naša snaga leži u tome da to ne pokažemo. Sažaljenje bližnjega ubija. Snaga, govorila je Gala, ne leži u tome da se izazove sažaljenje, već postiđenost. Mogli smo da umremo od gladi, niko to nikada ne bi znao. Genio y figura hasta la sepultura – genijalnost i stav do smrti, to je bila naša deviza.”



Salvador Dali, veliki u izobilju i siromaštvu, uspeo je da postigne ono čemu je težio još od ranog detinjstva. Uspeo je da od parčića svoje kompleksne i bizarne ličnosti stvori vanvremensku umetnost. Uspeo je da „klasicizira svoj život – da mu oblik, kosmogoniju, sintezu, večnu arhitekturu“.
Ovom autobiografijom smelog naslova i sadržine takođe je uspeo da oda deo velike tajne svog čudnovatog postojanja. Dopustio nam je da nazremo pod kakvim okolnostima se razvijao i kakva je zaista ličnost bio.
Da li je zaista bio genije ili je čitava ova autobiografija s fokusom upravo na njegovoj genijalnosti samo jedna vrsta smelog odgovora na vreme u kom se razvijao, u kom je stvarao i u kom je potonuo?
To je, izgleda, ostala samo još jedna tipično dalijevska tajna, a na čitaocima je da sami razaznaju šta bi moglo da se krije iza nje.